PAD

REVELA S FRANCUSKOG
MIRA VUKOVI
 Naslov originala:

Albert Camus
L Chute
Editions Gallimard, 1956
 Mogu li vam ponuditi svoje usluge, gospodine, a da ne budem
nametljiv? Bojim se da vas uvaeni gorila koji upravlja sudbinom ovog
lokala nee razumeti. On, naime, govori samo holandski. Osim ako me
ovlastite da zastupam vau stvar, on nee pogoditi da elite klekovau.
Evo, mislim da me je razumeo; to klimanje glavom treba da znai da se
priklonio mojim argumentima. Pokrenuo se i hita sa mudrom sporou.
Imate sree, nije zamumlao. Kad nee da vas poslui, on samo zamumla, i
niko se ne buni. Biti gospodar svojih raspoloenja, to vam je povlastica
krupnih zveri. Ali, ne bih se vie nametao, drago mi je to sam vam bio na
usluzi. Zahvaljujem, prihvatio bih kada bih bio siguran da neu smetati.
Ba ste ljubazni. Staviu, dakle, svoju au pored vae.
Imate pravo, njegovo utanje je zagluujue. To vam je tiina
praume, napeta do prskanja. Ponekad me zaudi upornost s kojom na
utljivi prijatelj odbija da naui civilizovane jezike. Njegov posao je da
prima mornare svih nacija u ovom amsterdamskom baru koji je, uzgred
budi reeno, i ko zna zato, nazvao Meksiko-Siti, S obzirom na takve
dunosti, njegovo neznanje po svoj prilici nije najsrenije, zar ne?
Zamislite kromanjonskog oveka koji bi iveo u vavilonskoj kuli! Ako
nita drugo, patio bi od otuenosti. Ali ne, ovaj ne osea svoje izgnanstvo,
tera svojim putem, nita ga ne dotie. Jedna od retkih reenica koje sam
uo iz njegovih usta glasila je: uzmi ili ostavi. ta je to trebalo uzeti ili
ostaviti? Pretpostavljam samog naeg prijatelja. n, priznau, privlae
ovakve ljudske gromade. Ako ste dugo razmiljali o oveku, zato to vam
je to struka ili poziv, ponekad osetite nostalgiju za primatima. Ako nita
drugo, oni nemaju zadnjih misli.
Na domain, pravo govorei, nije lien takvih misli, premda su one
nejasne. Ba zato to ne razume ono to se govori u njegovom prisustvu,
postao je podozriv. Otuda taj izraz sumnjiave ozbiljnosti, kao da u
najmanju ruku sumnja da meu ljudima neto nije u redu. Takvo
raspoloenje oteava razgovore koji se ne tiu njegovog posla. Pogledajte,
na primer, iznad njegove glave, onaj prazni etvorougaonik koji oznaava
mesto s kojeg je skinuta slika. Bila je tu, stvarno, jedna posebno zanimljiva
slika, pravo remek-delo. E pa, bio sam prisutan kad ju je vlasnik ovog
lokala dobio i kad ju je prosledio dalje. U oba sluaja uinio je to sa istom
nepoverljivou, posle dugih nedelja premiljanja. Mora se priznati da je u
tom pogledu drutvo donekle iskvarilo iskrenu jednostavnost njegove
prirode.
Pazite, ne osuujem ja njega. Smatram da je njegova podozrivost
opravdana i rado bih je sa njim podelio da se, kao to vidite, moja
drueljubiva priroda tome ne protivi. Brbljiv sam, avaj! l lako se vezujem.
Premda umem da drim potrebno odstojanje, svaka prilika mi je dobra.
Dok sam iveo u Francuskoj, ne mogah sresti umnog oveka a da se s njim
odmah ne sprijateljim. Ah! vidim da ste se trgli zbog ovog imperfekta.
Priznajem svoju slabost prema ovom glagolskom vremenu, i lepom jeziku
uopte. Zameram sebi na ovoj slabosti, verujte. Znam ja da sklonost ka
finom rublju ne mora da znai da su nam noge prljave. Ipak, stil, kao i
puplin, preesto krije kraste. Teim se milju da na kraju krajeva ni oni koji
blebeu nisu isti. Hajte, popijmo jo po jednu kleku.
Da li ete dugo boraviti u Amsterdamu? Lep grad, zar ne?
Fascinantan? Eto prideva koji dugo nisam uo. Tanije, otkako sam otiao
iz Pariza, ve dugo godina. Ali srce pamti i ja nisam zaboravio nita od
nae lepe prestonice, i njenih kejova. Pariz je prava varka za oko, sjajan
dekor u kojem ivi etiri miliona senki. Blizu pet, po poslednjem popisu.
Nego ta, pravili su decu. Nisam iznenaen. Uvek mi se inilo da nai
sugraani luduju za dvema stvarima: idejama i bludom. Ne pravei razliku,
takorei. Ali nemojmo ih zbog toga osuivati, nisu oni jedini. itava
Evropa je spala na to. Zamiljam ponekad ta e o nama rei budui
istoriari. Bie im dovoljna jedna reenica za modernog oveka: bludniio
je i itao novine. Posle ove jake definicije, tema e, ako smem da kaem,
biti istroena.
Holanani, a ne, oni su mnogo manje moderni! Njima se ne uri,
gledajte ih. ta rade? Pa dobro, ova gospoda ovde ive od rada onih
gospoa tamo. Uostalom, oni su vam, i muko i ensko, jedan poprilino
malograanski svet, doli su ovde, kako to ve biva, iz mitomanije ili iz
gluposti. Ukratko, zbog vika ili manjka mate. Povremeno se ova gospoda
igraju noevima ili revolverima, ali nemojte misliti da im je do toga ba
stalo. Takva im je, naprosto, uloga, umiru oni od straha dok ispaljuju svoje
poslednje aure. I pored toga, nalazim da su normalniji od drugih, od onih
koji ubijaju u porodicama, lagano. Da li ste primetili da se nae drutvo
organizovalo za tu vrstu likvidacije? uli ste, naravno, za one majune
ribice iz brazilskih reka koje u jatima nasrnu na neopreznog plivaa, oiste
ga za tren oka sitnim i brzim zalogajima, pa od njega ostane samo
besprekorno ist kostur? pa, takva je njihova organizacija. elite li ist
ivot? Kao sav svet? Vi, naravno, kaete da. Kako rei ne? U redu.
Mi emo vas oistiti. Evo vam posao, porodica, organizovano slobodno
vreme. I sitni zubi zagrizu u meso, sve do kosti. Ali, nepravedan sam. Ne
treba rei njihova organizacija. To je naa organizacija: to vam je ko e
koga da oisti.
Evo stiu najzad i nae klekovae. Za va uspeh! Da, gorilla je
otvorio usta i nazvao me doktorom. U ovoj zemlji su svi doktori, ili
profesori. Oni rado iskazuju potovanje, iz dobrote, i skromnosti. Ako nita
drugo, kod njih zloba nije nacionalna ustanova. Uostalom, ja i nisam lekar.
Ako vas ba zanima, bio sam advokat pre nego to sam doao ovde. Sada
sam sudija-pokajnik.
Dozvolite da se predstavim: an-Batist Klamans, vama na usluzi.
Drago mi je to smo se upoznali. Verovatno ste poslovan ovek? Otprilike?
Odlian odgovor! I pronicljiv; u svemu smo mi otprilike. Hajte, dopustite
mi da se igram detektiva. Otprilike ste mojih godina, iskusan pogled
etrdesetogodinjaka koji otprilike zna kako stvari stoje, otprilike ste dobro
obueni, to jest onako kako su to ljudi kod nas, i ruke su vam glatke.
Dakle, buruj, ili otprilike! Ali buruj istananog ukusa! Trgli ste se kad
sam upotrebio imperfekat, to dvostruko pokazuje vau kulturu, prvo to ga
prepoznajete, a drugo to vam smeta. Najzad, nalazite da sam zabavan, to,
bez sujete, pretpostavlja s vae strane izvesnu otvorenost duha. Vi ste,
dakle, otprilike... Ali zar je vano? Zanimanja me interesuju manje od
sekti. Dozvolite da vam postavim dva pitanja i odgovorite mi jedino ako
smatrate da nisu neumesna. Da li ste bogati? Otprilike? Dobro. Da li ste
bogatstvo odelili sa siromasima? Ne. Vi ste, dakle, ono to ja nazivam
sadukejem. Ako niste poznavalac Svetog pisma, ovo vam nee mnogo
znaiti. Znai vam? itali ste, dakle, Sveto pismo? Sad me zaista zanimate.
to se mene tie... Pa. prosudite sami. Po stasu, ramenima, i ovim
licem za koje su mi esto govorili da je divlje, pre liim na nekog igraa
ragbija, zar ne? Ali, ako je suditi po razgovoru, mora mi se priznati izvesna
tananost. Kamila koja je dala dlaku za moj ogrta mora da je bolovala od
uge; ali, nokti su mi izmanikirani. I ja sam iskusan, a ipak vam se
poveravam, nesmotreno, samo na osnovu vaeg izgleda. Najzad, uprkos
lepim manirima i lepom jeziku, ja sam redovan posetilac barova za
mornare na Zedijku. Hajde, ne traite vie. Moj zanat je naprosto dvostruk,
kao i samo stvorenje. Ve sam vam rekao, ja sam sudija-pokajnik. Samo
jedna stvar je jednostavna u mom sluaju, nemam nikakve imovine, Da,
bio sam bogat, ne, nita nisam podelio sa drugima. ta to dokazuje? Da
sam i ja bio sadukej... O! Da li ujete luke sirene? Noas e biti magle na
Zuiderzeu.
 Ve idete? Oprostite mi ako sam vas zadrao. Sa vaim doputenjem,
neete vi platiti. Vi ste moj gost u Meksiko-Sitiju bilo mi je posebno
zadovoljstvo da vas ugostim. Biu sigurno tu i sutra, kao i svako vee, i
zahvalno u prihvatiti va poziv. Kojim putem da idete... Pa... Da li bi vam
smetalo, bilo bi to najjednostavnije, da vas otpratim do luke? Odatle,
zbilazei jevrejsku etvrt, naii ete na one lepe avenije kojim idu
tramvaji puni cvea i bune muzike. Va hotel je u jednoj od njih, na
Damraku. Posle vas, izvolite. Ja stanujem u jevrejskoj etvrti, ili onome to
se tako zvalo dok naa hitlerovska braa u njoj nisu napravila mesta.
Kakvo ienje! Sedamdeset pet hiljada deportovanih ili ubijenih Jevreja,
to je ienje prazninom. Divim se toj marljivosti, tom metodinom
strpljenju! U nedostatku karaktera, potreban vam je metod. Ovde je, bez
ikakve sumnje, metod napravio uda, i ja stanujem na mestu jednog od
najveih zloina u istoriji. Moda mi to pomae da razumem gorilu i
njegovu podozrivost. Tako mogu da se oduprem onoj prirodnoj sklonosti
koja me neodoljivo nagoni na simpatiju. Kad ugledam novo lice, neko u
meni zazvoni na uzbunu. Uspori. Opasnost! I kad je simpatija najjaa,ja
sam na oprezu.
Znate li da je u mom malom selu, tokom neke akcije odmazde, jedan
nemaki oficir ljubazno zamolio jednu staricu da izabere koji e od njena
dva sina biti streljan kao talac? Da izabere, moete li da zamislite? Ovaj?
Ne, onaj. I da gleda kako ga odvode. Preimo preko toga, ali verujte mi,
gospodine, sva iznenaenja su mogua. Poznavao sam jednog oveka ista
srca koji je odbacivao podozrivost. Bio je pacifista, slobodar, voleo je
istom ljubavlju i ljude i ivotinje. Izabrana dua, svakako. , tokom
poslednjih verskih ratova u Evropi, ovek se povukao na selo. Na pragu
svoje kue je napisao: Odakle god da dolazi, ui i budi dobrodoao. Ko
je, po vama, odgovorio na tako lep poziv? Pripadnici milicije, koji su uli
kao u svoju kuu i rasporili ga.
Oh, oprostite, gospoo! Nije, uostalom, nita razumela. Sav taj svet,
ha, tako kasno, uprkos kii koja ve danima ne prestaje! Sva srea, tu je
klekovaa, jedina svetlost u ovoj tami. Oseate li zlatnu, bakarnu svetlost
kojom vas ispunjava? Volim da hodam gradom, uvee, u toploti kleke.
Hodam po itave noi, sanjarim, ili sa sobom beskonano razgovaram. Kao
veeras, da, i bojim se da sam vas malo oamutio, hvala, ljubazni ste. Ali,
prepun sam; im otvorim usta, reenice poteku. Uzgred, ova me zemlja
nadahnjuje. Volim ovaj svet koji vrvi po trotoarima, stenjen na malom
prostoru kua i vode, okruen maglom, hladnom zemljom i morem koje se
pui kao veliko pranje. Volim ga jer je dvostruk. Ovde je, i drugde je.
Ali da! Dok sluate njihove teke korake na klizavoj kaldrmi, i
gledate kako tromo prolaze izmeu svojih radnjica, punih zlatnih haringi i
dragulja boje suvog lia, vi verovatno mislite da su oni ovde, veeras? I
kao i svi drugi, drite ove dobre ljude za neko pleme suknara i trgovaca,
koji broje svoje zlatnike i izglede za vean ivot, a jedina im se poetinost
sastoji u tome da povremeno, sa velikim eirima na glavi, prisustvuju
asovima anatomije? Greite. Oni, istina, hodaju pored nas, a ipak
pogledajte gde su im glave: u toj izmaglici od neona, kleke i metvice koja
se sputa sa crvenih i zelenih natpisa. Holandija vam je san, gospodine, san
od zlata i dima, vie zadimljena danju, vie zlatna nou, a nou i danju taj
san je nastanjen Loengrinima poput ovih to zamiljeno promiu na svojim
crnim biciklima visokih upravljaa, pogrebnim labudovima koji bez
prestanka krue po itavoj zemlji, oko mora, du kanala. Sanjare, sa
glavom u svojim bakarnim oblacima, voze se ukrug, mole, meseari u
zlatnom tamjanu magle, i vie nisu tu. Odlutali su na hiljade kilometara
odavde, u pravcu Jave, dalekog ostrva. Mole se onim iskeenim bogovima
Indonezije kojima su ukrasili sve svoje izloge, i koji u ovom asu tumaraju
iznad nas, pre nego to se, kao raskoni majmuni, zakae za natpise i
stepenaste krovove, da bi podsetili ove nostalgine iseljenike da Holandija
nije samo Evropa trgovaca, ve i more, more koje vodi do Cipanga1 i onih
ostrva na kojima ljudi umiru ludi i sreni.
Ali ja se zaboravljam, ja zastupam! Oprostite. Navika, gospodine,
poziv, i elja da vam dobro objasnim ovaj grad, i srce stvari! Jer mi smo u
srcu stvari. Da li ste primetili da koncentrini kanali Amsterdama lie na
krugove pakla? Burujski pakao, prirodno nastanjen loim snovima. Kad
stiete sa spoljne strane, kako prolazite kroz te krugove, ivot, pa i njegovi
zloini, postaju sve gui i mraniji. Ovde smo u poslednjem krugu.
Krugu... Ah! I to znate? Do vraga, sve tee vas je svrstati. Onda razumete
zato kaem da je sredite sveta ovde, iako se nalazimo na kraju
kontinenta. Osetljiv ovek razume ovakve udnovatosti. U svakom sluaju,
itaoci novina i bludnici dalje nemaju kud. Dolaze iz svih krajeva Evrope i
zaustavljaju se na obodu unutranjeg mora, na bezbojnom alu. Sluaju
sirene, uzalud trae obrise lada u magli, ponovo prou kanalima i vrate se
kroz kiu. Promrzli, svraaju u Meksiko-Siti i na svim jezicima trae
klekovau. Tu ih ja ekam.
Do sutra, dakle, gospodine i dragi zemljae. Ne, sad ete nai svoj
put; ja vas ostavljam kod ovog mosta. Nikada nou ne prelazim preko
mosta. To je posledica jednog zaveta. Zamislite samo da se neko baci u
vodu. Va izbor je sledei: ili ete i vi za njim, da ga izvuete, a po
hladnom vremenu rizikujete najgore! Ili ete ga tamo ostaviti, a unutranji
skokovi ostavljaju katkad neobinu lomnost. Laku no! Molim? Ove dame,
iza izloga? San, gospodine, jeftin san, putovanje u Indiju! Dotine se
miriu zainima. Vi uete, one navuku zavesu i plovidba poinje. Bogovi
silaze na gola tela a struje odnose luda ostrva, sa razbaruenom grivom
palmi na vetru. Probajte.
ta je sudija-pokajnik? Ah! Zagolicao sam vau radoznalost ovom
priom. Bez ikakve zle namere, verujte, sad cu biti jasniji. U izvesnom
smislu, to je deo mojih dunosti. Ali, prvo moram da vam izloim neke
injenice koje e vam pomoi da moju priu bolje razumete.
Pre nekoliko godina bio sam advokat u Parizu, i to, bogami, dosta
poznat advokat. Naravno, nisam vam rekao svoje pravo ime.
Specijalizovao sam se za plemenite sporove. Za udovicu i siroe, kako se
kae, ne znam zato, jer pravo govorei ima nepodnoljivih udovica i
okrutne siroadi. Bilo mi je dovoljno, meutim, da na optuenom nanjuim
i najslabiji miris rtve pa da moji rukavi stupe u akciju. I to kakvu akciju!
Bila je to prava meava! Nosio sam srce na rukavima. Da poverujete kako
pravda svako vee sa mnom lee u postelju. Pogoen ton, tana emocija,
ubedljivosti toplina, kontrolisana ogorenost mojih govora sigurno bi
izazvali vae divljenje. Priroda mi je bila naklonjena u pogledu fizikog
izgleda, plemenitu pozu zauzmem bez napora, Osim toga, podravala su
me dva iskrena oseanja: zadovoljstvo to se u sudnici nalazim na dobroj
strani i nagonski prezir prema sudijama uopte. Taj prezir, naposletku,
moda i nije bio toliko nagonski. Sad znam da je imao dublje razloge. Ali,
gledano spolja, vie je liio na strast. Ne moemo porei da su, bar u ovom
trenutku, sudije potrebne, zar ne? Meutim, nisam mogao da razumem da
ovek samog sebe odredi za vrenje ove neobine dunosti. Prihvatao sam
to, jer sam to video, ali pomalo kao to sam prihvatao skakavce. S tom
razlikom to mi najezde tih ravnokrilaca nikada nisu donele ni groa, dok
sam raspravljajui sa ljudima koje sam prezirao zaraivao za ivot.
Ali eto, bio sam na dobroj strani, i to je bilo dovoljno da mi savest
bude mirna. Oseaj za pravo, zadovoljstvo to smo u pravu, radost to sami
sebe cenimo, dragi gospodine, snane su opruge koje nas dre uspravnim
ili nas podstiu da idemo napred. Ako ih ljudima oduzmete, pretvorite ih u
besne pse. Koliko je zloina poinjeno samo zato to vinovnik nije
podnosio pomisao da grei! Upoznao sam jednog industrijalca, ija je ena
bila savrena i izazivala opte divljenje, a on ju je ipak varao. ovek se
bukvalno grizao od jada to je kriv, to nije mogao ni da primi, niti da
samom sebi dodeli svedoanstvo o vrlini. to je vie njegova ena
pokazivala svoje savrenstvo, to je on vie besneo. Na kraju mu je
sopstvena krivica postala nepodnoljiva. I ta mislite daje uinio? Prestao
da je vara? Ni sluajno. Ubio ju je. Tako sam ga upoznao.
Moj poloaj je bio neuporedivo bolji. Ne samo da nisam bio u
opasnosti da se pridruim taboru zloinaca (izmeu ostalog, nije bilo
nikakvog izgleda da ubijem enu jer sam bio neenja). ve sam ili branio,
pod uslovom, jedinim, da budu dobre ubice, kao to su drugi dobri divljaci.
Sam in na koji sam vodio tu odbranu pruao mi je velika zadovoljstva.
Bio sam stvarno besprekoran u svom profesionalnom ivotu. Nikada,
naravno, nisam uzeo mito, ali se nisam ni ponizio da neto molim. I, to je
ree, nikada nisam laskao nijednom novinaru da bih zadobio njegovu
naklonost, niti bilo kom inovniku ije prijateljstvo je moglo da mi bude
korisno. Imao sam ak sreu da mi dva ili tri puta ponude Legiju asti, koju
sam odbio sa dostojanstvenom uzdranou u kojoj sam nalazio svoju
pravu nagradu. Najzad, sirotinji nikad nisam naplaivao, i nikada to nisam
udarao na velika zvona. Nemojte misliti, dragi gospodine, da se hvalim.
Nije tu bilo nikakve zasluge s moje strane: pohlepa koja, u naem drutvu,
zamenjuje ambiciju, oduvek mi je bila smena. Moj cilj je bio vii;
videete da je u mom sluaju ovaj izraz prikladan.
Ve sad moete suditi o mom zadovoljstvu. Uivao sam u sopstvenoj
prirodi, a svi znamo da je to prava srea, premda se, da bismo se uzajamno
umirili, katkad pretvaramo da osuujemo takva zadovoljstva nazivajui ih
egoizmom. Uivao sam, ako nita drugo. u onom delu svoje prirode koji je
tako tano reagovao na udovicu i siroe i na kraju, usled duge prakse,
ovladao itavim mojim ivotom. Na primer, oboavao sam da pomaem
slepcima da preu ulicu. im bih sa velike udaljenosti ugledao kako neki
tap okleva na uglu trotoara, jurnuo bih, preduhitrio za sekundu milosrdnu
ruku koja se ve pruala, oslobodio slepca svaije brige osim moje i poveo
ga blagom ali vrstom rukom preko peakog prelaza, izmeu prepreka
saobraaja, ka mirnoj luci trotoara gde bismo se rastali podjednako
uzbueni. Osim toga, oduvek sam, na ulici, prolaznicima rado pruao razna
obavetenja, palio im cigaretu, pomagao da se pokrenu preteka kolica,
gurao automobil u kvaru, od pripadnice Vojske spasa kupovao novine, ili
od stare prodavaice cvee za koje sam znao da ga je ukrala na
monparnaskom groblju. Voleo sam takoe, ah, to je tee priznati, da
udeljujem milostinju. Jedan moj prijatelj, iskren hrianin, priznao mi je da
je nae prvo oseanje kad ugledamo prosjaka kako prilazi naoj kui
neprijatno. Sa mnom je stvar stajala gore: ja sam bio presrean. Preimo
preko toga.
Govorimo radije o mojoj uljudnosti. Bila je uvena, a ipak nepobitna.
Utivost mi je zaista pruala velike radosti. Ako sam imao sreu da ujutro,
u autobusu ili metrou, ustupim mesto osobi koja ga je oigledno
zasluivala, podignem predmet koji je ispustila starija gospoa i predam joj
ga uz moj osobeni smeak, ili naprosto ustupim taksi osobi kojoj se vie
urilo nego meni, itav dan mi je bio ozaren. Uivao sam ak, moram i to
rei, kad mi se pruala prilika, za vreme nekog trajka javnog prevoza, da
sa autobuskih stanica povezem po nekoliko svojih nesrenih sugraana
koji nisu mogli da se vrate kui. Najzad, u pozoritu sam ustupao svoju
fotelju, kako bi neki par mogao da sedi zajedno, a na putovanju devojkama
ubacivao prtljag u mreu koja je za njih bila previsoka; u sve te poduhvate
uputao sam se ee od drugih jer sam sa veom panjom vrebao prilike
za njih i u njima uivao vie.
Smatrali su, osim toga, da sam dareljiv, a takav sam i bio. Mnogo
sam davao, i javno i privatno. Ali daleko od toga da sam patio kad je
trebalo da se rastanem od nekog predmeta ili sume novca, to je za mene bio
izvor nepresunih zadovoljstava, a vrsta melanholije, koja me je
povremeno obuzimala kad mi se predoavala jalovost tih darova i
verovatna nezahvalnost koja e im uslediti, nije bila najmanje meu njima.
Do te mere sam uivao u davanju, da sam mrzeo da na njega budem
prisiljen. Tanost u pitanjima novca me je zamarala i ja sam joj se
priklanjao sa zlovoljom. Bilo mi je potrebno da budem gospodar svoje
dareljivosti.
To su tek sitnice, ali ete zahvaljujui njima razumeti neprestana
uivanja koja sam nalazio u svom ivotu, naroito u svom pozivu. Kad
vas, na primer, u hodnicima Palate, zaustavi supruga optuenog koga ste
branili iz iste pravdoljubivosti ili saaljenja, hou rei besplatno, kad
ujete kako vam ta ena tiho kae da nema tog priznanja za ono to ste za
njih uinili, vi odgovorite da je to sasvim prirodno, da bi to svako uinio,
ponudite ak pomo da se prebrode teki dani koji predstoje, a zatim, da
biste zaustavili izlive oseanja i sauvali im pravi ton, poljubite ruku
sirotice i stvar tu preseete, to vam, dragi gospodine, znai da ste postigli
vie od obine ambicije, i vinuli se do onog vrha gde se vrlina hrani
iskljuivo sobom.
 Zaustavimo se na tim vrhovima. Sad razumete ta sam hteo da kaem
kad sam rekao da je moj cilj vii. Mislio sam upravo na te vrhove, na
kojima jedino i mogu da ivim. Da, oseao sam se lepo jedino na
uzdignutim poloajima. I u sasvim beznaajnim ivotnim okolnostima
oseao sam potrebu da budem iznad. Vie sam voleo autobus od metroa,
koije od taksija, terase od poluspratova, Bio sam ljubitelj sportskih aviona
u kojima nam je glava usred neba, na brodovima sam se uvek etao na
viim palubama. U planini sam beao od useenih dolina ka prevojima i
visoravnima; u najgorem sluaju, bio sam ovek zatalasanih ravnica. Da
me je sudbina primorala da izaberem neki fiziki posao, da pravim
grnariju ili pokrivam krovove, izabrao bih krovove i sprijateljio se sa
vrtoglavicom. Uasavao sam se magacina, brodskih trupova, suterena,
peina, provalija. Posebno sam mrzeo speleologe koji su drsko zauzimali
prve stranice novina, a od njihovih podviga mi se gadilo. Zapeti da biste
stigli do kote minus osamsto, izlagati se opasnosti da vam glava ostane
prikljetena u nekom kamenom grliu (sifonu, kako kau ti vratolomci!),
liilo mi je na podvig izopaenih ili traumatizovanih ljudi. Bilo je u tome
neeg zloinakog.
Prirodni balkon, na petsto ili esto metara iznad jo vidljivog i svetlom
obasjanog mora, bio je, naprotiv, mesto gde sam najbolje disao, naroito
ako sam bio sam, visoko iznad ljudskog mravinjaka. Shvatao sam zato su
pristupane uzviice bile pogodne za propovedi, sudbonosna proroanstva,
ognjena uda. Po meni, nemogue je meditirati u podrumima ili zatvorskim
elijama (osim ako se ne nalaze u nekoj kuli odakle puca vidik); u njima se
ami. I razumeo sam onog oveka koji je, zaredivi se, odbacio mantiju jer
mu je elija, umesto da gleda na iroki predeo, kako je oekivao, bila
okrenuta ka zidu. to se mene tie, verujte, nisam amio. U bilo koje doba
dana, u sebi i u drutvu, peo sam se na uzviicu, palio vidljive vatre i
radostan pozdrav bi se peo ka meni. Tako sam, ako nita drugo, uivao u
ivotu i u vlastitom savrenstvu.
Moj poziv je, sreom, zadovoljavao ovu posveenost vrhovima.
Oslobaao me je svake gorine prema blinjem kome sam uvek inio
usluge a nikad mu nita nisam dugovao. Stavljao me je iznad sudije kad bi
doao red da ja njemu sudim, iznad optuenog koga sam prisiljavao na
zahvalnost. Prosudite dobro, dragi gospodine: iveo sam nekanjivo. Niiji
sud me se nije doticao, u sudnici se nisam nalazio na sceni, ve negde na
svodovima, kao oni bogovi koje, povremeno, sputaju pomou maina,
kako bi preobrazili radnju i dali joj smisao. Najzad, iveti iznad, ostaje
jedini nain da vas najvei broj ljudi vidi i pozdravi.
Uostalom, neki od mojih dobrih zloinaca rukovodili su se istim
oseanjem kada su ubijali. itanje novina, u bednom stanju u kojem su se
nalazili, oigledno im je prualo neku vrstu nesrene nadoknade. Kao i
mnogi drugi, nisu vie podnosili anonimnost i to nestrpljenje je delimino
moglo da ih navede na nezgodne krajnosti. Da bismo se proslavili,
dovoljno je zapravo da ubijemo svoju nastojnicu. Na nesreu, takva slava
je kratkotrajna, jer mnogo nastojnica zasluuje no i dobije ga. Zloin je
stalno u prvom planu, a zloinac tek nakratko i odmah biva zamenjen. Ovi
kratki trijumfi, najzad, plaaju se preskupo. S druge strane, odbrana nasih
nesrenih pretendenata na slavu donosi nam, istovremeno i na istim
mestima, samo ekonominijim sredstvima, stvarno primanje To me je
podsticalo da ulaem hvale vredne napore kako bi cena koju e platiti bila
to manja: jer, plaali su je delom i za mene. Za uzvrat, ogorenost, talenat,
emocija koju sam troio, oslobaali su me svakog duga prema njima.
Sudije su kanjavale, optueni se kajali, dok sam ja, osloboen svake
dunosti, van domaaja suda i kazne, slobodno vladao u rajskoj svetlosti.
Nije li raj ba to, dragi gospodine: ivot u neposrednom ukljuenju?
Takav je bio moj ivot. Nikad nisam imao potrebu da se uim ivotu. U
tom pogledu, sve sam znao im sam se rodio. Nekim ljudima je problem da
se zatite od drugih, ili barem da se sa njima nagode. to se mene tie,
nagodba je bila gotova. Prisan kada je trebalo, nem ako je bilo nuno,
sposoban za neusiljenost koliko i za ozbiljnost, svemu sam bio dorastao.
Zbog toga sam bio veoma omiljen i nisam vie ni brojao svoje uspehe u
svetu. Nisam loe izgledao, bio sam i neumoran plesa i nenametljiv
erudita, polazilo mi je za rukom, to uopte nije lako, da istovremeno
volim i ene i pravdu, bavio sam se i sportom i umetnou, elem,
zaustavljam se, da ne biste posumljali da sam samodopadljiv. Ali zamislite
samo, molim vas, oveka u najboljim godinama, savreno zdravog,
svestrano obdarenog, vinog telesnim i intelektualnim vetinama, ni
siromanog ni bogatog, koji dobro spava i duboko je zadovoljan sobom,
to pokazuje jedino u vidu prijatne drueljubivosti. Sloiete se da sa
punom skromnou mogu da govorim o uspenom ivotu.
Da, malo je ljudi bilo prirodnije od mene. Moja usklaenost sa
ivotom bila je potpuna, prianjao sam uz njega u celosti, ne odbacujui
nita od njegove ironije, njegove veliine, ili prinuda koje je nametao.
Naroito mi je telo, materija, ukratko fizika strana, koja zbunjuje ili
obeshrabruje tolike ljude u ljubavi ili u samoi, donosila jednake radosti. a
da joj pri tom nisam robovao. Bio sam stvoren da imam telo. Otuda taj
sklad u meni, ta oputena nadmo koju su ljudi oseali i katkad mi
priznavali da im je bila od pomoi u ivotu. Moje drutvo je, dakle, bilo
traeno. esto su, na primer, verovali da su me ve sreli. ivot, njegova
bia i njegovi darovi izlazili su mi u susret a ja sam te poasti prihvatao
blagonaklono i ponosno. Uistinu, bio sam ovek u tako punom i
jednostavnom smislu rei, da sam se pomalo oseao kao natovek.
Moje poreklo je bilo asno, ali skromno (otac mi je bio oficir), a ipak
je bilo jutara, priznajem skrueno, kada sam se oseao kao sin kralja, ili
kao zapaljena kupina. Nije to bilo uverenje, s kojim sam inae iveo, da
sam pametniji od ostalih ljudi. To uverenje je beznaajno jer ga dele tolike
budale. Ne, toliko mi je sve ilo naruku da sam se, ustruavani se da to
priznam, oseao kao izabran. Izabran lino, meu svim ljudima, za taj dugi
i stalni uspeh. Bila je to, zapravo, posledica moje skromnosti. Odbijao sam
da taj uspeh pripiem iskljuivo sopstvenim zaslugama. a nisam mogao da
verujem ni da je spoj tako razliitih i izvanrednih osobina u jednom oveku
bio posledica istog sluaja. Zato sam, ivei sreno, na neki nain oseao
da sam za tu sreu bio ovlaen nekim viim dekretom. Ako vam kaem da
uopte nisam bio religiozan, jo bolje ete shvatiti koliko je to uverenje
bilo neobino. Obino ili neobino, tek ono me je dugo uzdizalo iznad
svakodnevnog ivota i ja sam bukvalno lebdeo, godinama, za kojima, da
budem iskren, jo alim u srcu. Lebdeo sam sve do veeri kada... Ali ne, to
je druga pria i nju treba zaboraviti. Uostalom, moda i preterujem. Sve mi
je, istina, ilo od ruke, ali istovremeno nisam bio zadovoljan niim. Jedna
radost budi elju za drugom. I ja sam iz slavlja iao u slavlje. Deavalo mi
se da igram po itave noi, sve lui za biima i za ivotom. Ponekad, u
sitne sate, kad bi me igra, laki alkohol, neobuzdanost, sveopta silovita
oputenost, bacali u neko umorno i prijatno ushienje, inilo mi se, na
vrhuncu umora, i samo za trenutak, da sam najzad otkrio tajnu bia i sveta.
li umor je sutradan nestajao, a sa njim i tajna, i ja bih opet pojurio. Jurio
sam, tako, uvek pun, nikad sit, ne znajui gde da stanem, sve do dana, sve
do veeri, tanije, kad je muzika stala, a svetla se pogasila. Praznik u
kojem sam bio srean... No dozvolite mi da pozovem naeg prijatelja
primata. Klimnite glavom u znak zahvalnosti i, molim vas, pijte sa mnom,
potrebna mi je vaa naklonost.
Vidim da vas je ova izjava iznenadila. Niste li nikad osetili
iznenadnu potrebu za naklonou, za pomoi, za prijateljstvom? Da,
naravno. Ja sam nauio da se zadovoljavam naklonou. Lake ju nai i
ne obavezuje ni na ta. Verujte u moju naklonost, u unutranjem govoru,
neposredno prethodi onom a sad preimo na druge stvari. To oseanje
dolikuje predsedniku saveta: daje se olako, posle katastrofa. Prijateljstvo je
manje jednostavno. Stvara se dugo i teko, a kad je tu, vie ga se ne
moemo reiti, s njim se moramo suoiti. Nemojte misliti da e vam
prijatelji telefonirati svake veeri, a trebalo bi, kako bi saznali da li ste ba
te veeri odluili da se ubijete, ili naprosto da li vam potrebno drutvo,
da li ste raspoloeni za izlazak. Ma ne, ako se I jave, budite bez brige, bie
to ba one veeri kad niste sami i kad vam je ivot lep. Pre bi vas oterali u
samoubistvo, zbog onoga to po njihovom miljenju dugujete samom sebi.
Nek nam je Bog u pomoi, dragi gospodine, ako prijatelji imaju visoko
miljenje nama! oni ija je dunost da nas vole, hou rei roditelji,
saveznici (kakav izraz!), to je druga pria. Oni imaju pravu re, ali ta re je
metak; oni telefoniraju kao to se puca iz puke. I dobro gaaju. Ah. sram
ih bilo!
Kako? Koje veeri? Doi u do toga, malo strpljenja. U izvesnom
smislu, drim se teme sa tom priom o prijateljima i saveznicima, Vidite,
priali su mi o oveku iji je prijatelj bio u zatvoru, a on je, da ne bi uivao
u udobnosti koja je bila uskraena oveku koji mu je bio drag, svake veeri
legao na pod svoje sobe. Ko e, dragi gospodine, ko e za nas spavati na
podu? Da li sam ja sposoban za tako neto? ujte, eleo bih da jesam i
biu. Da, jednoga dana emo svi biti sposobni za to, i bie to spas. Ali to
nije lako jer prijateljstvo je rasejano, ili bar nemono. Ono to hoe, to ne
moe. Moda, napokon, nedovoljno hoe? Moda mi i ne volimo dovoljno
ivot? Da li ste primetili da jedino smrt podstie naa oseanja? Kako samo
volimo prijatelje koji su nas tek ostavili, zar ne? Kako se samo divimo
onim svojim uiteljima koji vie ne govore, jer su im usta puna zemlje!
Tada im sasvim prirodno odajemo potu koju su, moda, od nas oekivali
itavog ivota. Ali znate li zato smo uvek pravedniji i velikoduniji prema
mrtvima? Razlog je jednostavan! Sa njima nema obaveza. Oni nam
ostavljaju slobodu, imamo vremena, potu im moemo odati izmeu
koktela i nene dragane, u pauzama, jednom reju. Ako nas na neto i
obavezuju, to je na pamenje, a nae pamenje je kratko. Ne, u prijateljima
mi volimo sveeg mrtvaca, mrtvaca koji boli, nau emociju, same sebe
konano!
Imao sam prijatelja koga sam najee izbegavao. Bio mi je pomalo
dosadan. a bio je i moralan ovek. Ali, bez brige, na samrti me je ponovo
naao. Nisam propustio nijedan dan. Umro je zadovoljan, steui mi ruke.
Jedna ena koja me je preesto, i uzaludno, proganjala, bila je toliko
uviavna da umre mlada. Kakvo je mesto odmah zauzela u mom srcu!
tek kad je posredi samoubistvo! Gospode, kakva slatka uzbuna! Telefon
radi, srce se izliva, namerno kratke reenice pune su preutanih rei, bol je
uzdran, ima tu ak, da, i malo samoprekora!
Takav je ovek, dragi gospodine, ima dva lica: ne moe da voli u da
ne voli sebe. Posmatrajte susede, ako se, kojom sreom, dogodi smrtni
sluaj u vaoj zgradi. Spavali su u svom malom ivotu, kad eto, na primer,
umre nastojnik. Zaas se probude, uzmuvaju, raspituju, saaljevaju. Kad
mrtvac dospe u novine, predstava moe da pone. Potrebna im je tragedija,
ta da vam kaem, to je njihova mala transcendentnost, njihov aperitiv.
Uostalom, da li vam sluajno govorim o nastojniku? Imao sam jednog,
zaista odvratnog, bio je ista zloba,jedno beznaajno i pakosno udovite
koje bi obeshrabrilo i franjevca. Vie sa njim uopte nisam razgovarao, ali
je samim svojim postojanjem on ugroavao moje uobiajeno zadovoljstvo.
Kad je umro, otiao sam na njegovu sahranu. Hoete li mi rei zato?
Dva dana koja su prethodila ceremoniji bila su uostalom veoma
zanimljiva. Nastojnikova ena je bila bolesna i leala je u njihovoj jedinoj
prostoriji, a pored nje je bio koveg, postavljen na nogare. Svako je svoju
potu morao da uzme sam. Otvorili bismo vratanca i rekli: Dobar dan,
gospoo, sasluali hvalospev umrlom koga je ona pokazivala rukom, i
odnosili svoju potu. U tome nije bilo nieg prijatnog, zar ne? Ipak su se
svi stanari izreali u toj loi koja je smrdela na fenol. I nisu slali poslugu,
ne, sami su dolazili da uivaju u neoekivanoj prilici. I posluga je uostalom
inila isto, samo kriom. Na dan sahrane, ispostavilo se da je sanduk
prevelik za vrata loe. O najdrai moj, udila se iz svog kreveta oarana i
oaloena nastojnica, kako je samo bio velik! Bez brige, gospoo,
odgovorio je ceremonijalmajstor, izneemo ga uom stranom, uspravno. I
izneli su ga uspravno, a zatim vratili u leei poloaj, i ja sam jedini (sa
nekim bivim kabaretskim potrkom, koji je, kako sam saznao, svake
veeri pio perno sa pokojnikom) otiao do groblja i bacio cvee na koveg
ija rasko me je iznenadila. Zatim sam posetio nastojnicu da primim njene
tragiarske izraze zahvalnosti. Zbog ega sve to, recite mi? Ni zbog ega,
ako ne zbog aperitiva.
Sahranio sam i jednog starog saradnika Advokatske komore.
Poprilino prezrenog pisara s kojim sam se uvek rukovao. Gde god da sam
radio, uvek sam se rukovao, i to pre dva puta nego jednom. Ta srdana
jednostavnost nije me mnogo kotala a donosila mi je optu simpatija,
potrebnu mom ispunjenju. Predsednik komore nije doao na pisarevu
sahranu. Ja jesam, i to uoi jednog putovanja, to je bilo istaknuto. Dobro
sam znao da e moje prisustvo biti zapaeno i pozitivno ocenjeno, Zbog
toga me, shvatili ste, ni sneg koji je padao toga dana nije spreio da odem.
Molim? Stiem, ne bojte se, ve sam tu, uostalom. Ali dopustite da
vas pre toga obavestim da se moja nastojnica, koja se grdno istroila na
raspee, lepu hrastovinu, srebrne ruke, kako bi vie uivala u sopstvenom
uzbuenju, mesec dana kasnije spetljala sa nekim fifiriem lepoga glasa.
On ju je tukao, ula se uasna vriska, a odmah zatim on bi otvorio prozor i
zapevao svoju omiljenu romansu: O ene, kako ste lepe!. to je mnogo,
mnogo je, govorili su susedi. Mnogo, u kom smislu, pitam ja vasi? Dobro,
naizgled je sve bilo protiv baritona i nastojnice. Ali nita ne dokazuje da se
nisu voleli. Nita ne dokazuje ni da ona nije volela mua. Uostalom, kad
se, umoran od pevanja i batina, fifiri izgubio, ta verna supruga opet poe
da hvali pokojnika! Naposletku, poznajem ja i druge ljude koji izgledaju
besprekorno, a nisu ni pouzdaniji ni iskreniji. Poznavao sam oveka koji je
dvadeset godina ivota poklonio jednoj vetropirki, zbog nje rtvovao sve, i
prijatelje, i posao, samu pristojnost svog ivota, i jedne veeri shvatio da je
nikada nije voleo. Dosaivao se, i to je sve, dosaivao se, kao i veina
ljudi. Pa je zato sebi smislio ivot pun zapleta i dramatinosti. Neto mora
da se desi, to je objanjenje veine ljudskih veza. Neto mora da se desi, pa
makar i robovanje bez ljubavi, makar i rat, ili smrt. ivele sahrane!
Ja nisam imao takvo opravdanje. Nisam se dosaivao jer sam vladao.
usuujem se ak da kaem da sam se veeri kojoj vam govorim
dosaivao manje nego ikad. Ne, zaista nisam eleo da se neto desi. A
ipak... Vidite, dragi gospodine, bilo je lepo jesenje vee, jo blago nad
gradom, ve vlano nad Senom. Padala je no, nebo je jo bilo svetlo na
zapadu, ali se smrkavalo, ulina svetla su slabo sijala. Peo sam se du
kejova levom obalom ka Pon dez Aru. Reka je svetlucala izmeu
zatvorenih daara bukinista. Na kejovima je bilo malo sveta: Pariz je
veerao. Gazio sam po utom i pranjavom liu koje je jo podsealo na
leto. Nebo se postepeno punilo zvezdama koje biste nakratko ugledali idui
od jedne uline svetiljke do druge. Uivao sam u tiini, veernjoj blagosti,
praznom Parizu. Bio sam zadovoljan. Dan mi je bio dobar: jedan slepac,
jedno oekivano smanjenje kazne, topli stisak ruke mog klijenta, nekoliko
velikodunih gestova, i, tog popodneva, pred nekolicinom prijatelja, sjajna
improvizacija o tvrdom srcu nae rukovodee klase i licemerju naih elita.
Popeo sam se na Pon dez Ar, pust u to doba dana, da bih posmatrao
reku, koja se jedva nazirala u noi, koja je sad ve bila pala. Naspram Ver-
Galana, bio sam iznad ostrva. U meni je raslo ogromno oseanje moi i,
rekao bih, savrenstva, od kojeg mi se srce nadimalo. Uspravih se i ba
sam hteo da zapalim cigaretu, cigaretu zadovoljstva, kad se, u istom asu,
iza mene zaori smeh. Iznenaen, okrenuh se naglo: nije bilo nikog. Odoh
do ograde: nije bilo nikakvog broda, nijednog amca. Okretoh se ka ostrvu
i opet zauh smeh iza lea, sad malo dalji, kao da silazi rekom. Ostah tako,
nepomian. Smeh je bivao sve slabiji, ali sam ga ja i dalje uo razgovetno
iza sebe, mada nisam znao otkuda dolazi, ako ne iz vode. Istovremeno sam
oseao ubrzano lupanje srca. Da se razumemo, smeh uopte nije bio
tajanstven; bio je to dobar, prirodan smeh, gotovo prijateljski, koji je stvari
vraao na mesto. Ubrzo, nisam vie uo nita. Vratih se na kejove, krenuh
ulicom Dofin, kupih cigarete koje mi uopte nisu trebale. Bio sam
oamuen, teko sam disao. Te veeri pozvah jednog prijatelja, koji nije
bio kod kue. Dvoumio sam se da li da izaem kad, odjednom, zauh smeh
pod svojim prozorima. Otvorih prozore. Na trotoaru su se neki mladi ljudi
veselo rastajali. Zatvorih prozore, sleui ramenima; konano, trebalo je da
prouim jedan predmet. Odoh u kupatilo da popijem au vode. Moja slika
mi se osmehivala u ogledalu, ali mi se uini da je taj osmeh bio dvolian...
Molim? Oprostite, misli su mi odlutale. Videemo se sutra,
verovatno, Sutra, da, tako je. Ne, ne, ne mogu da ostanem. Uostalom,
imam dogovoren sastanak sa onim smeim medvedom koga vidite tamo.
estit graanin, nema ta, koga policija gadno maltretira, iz iste
izopaenosti. Lii vam na ubicu? Njegov lik sasvim sigurno odgovara
poslu kojim se bavi. On vam je i provalnik, a iznenadiete se kad ujete da
je taj peinski ovek specijalista za krijumarenje slika. U Holandiji vam je
svako strunjak za slike i za lale. Ovaj ovde, koji izgleda tako skromno,
izveo je najuveniju krau slika. Koju? Moda u vam i rei. Neka vas ne
udi moja obavetenost. Iako sam sudija-pokajnik, ja ovde imam i svoj
hobi: ja sam pravni savetnik ovih dobrih ljudi. Prouio sam zakone ove
zemlje i stekao klijentelu u ovoj etvrti gde se ne trae vae diplome. Nije
bilo lako, ali ja ulivam poverenje, zar ne? Moj smeh je lep i otvoren, moj
stisak ruke snaa,. to su prednosti. A i reio sam nekoliko tekih sluajeva,
najpre iz interesa, a potom iz uverenja. Kada bi svodnici i lopovi uvek i
svuda bili osuivani, estiti ljudi bi, dragi gospodine, za sebe verovali da
su svi uvek nevini. A po meni - evo, evo, prelazim na stvar, ba to treba
izbei. Inae bismo imali emu da se smejemo.
Iskreno sam vam zahvalan, dragi moj zemljae, na vaoj
radoznalosti. Moja pria ipak nije toliko neobina. Morate znati, kad ve
insistirate, da sam nekoliko dana jo malo mislio na onaj smeh, a onda sam
ga zaboravio. S vremena na vreme mi se inilo da ga ujem, negde u sebi.
Ali uglavnom sam, bez napora, mislio drugim stvarima.
Moram priznati, meutim, da vie nikada nisam kroio na pariske
kejove. Kada bih tuda prolazio, kolima ili autobusom, u meni je nastajala
neka vrsta tiine. Iekivanja. Ali prelazio sam Senu, nita se nije deavalo,
i ja bih odahnuo. Ba tada sam imao manjih zdravstvenih problema. Nita
odreeno, nekakva potitenost, napor da povratim dobro raspoloenje.
Otiao sam kod lekara, koji su mi dali neto za jaanje. Ojaao bih pa opet
posustao. ivot mi je postajao manje lak: kad je telo tuno, srce malaksava.
inilo mise da vie ne umem neto to nikada nisam nauio a ipak sam
tako dobro znao, hou rei da ivim. Da, verujem da je tada sve poelo.
Ali, ni veeras se ne oseam u formi. Teko sastavljam reenice. ini
mi se da ne govorim tako dobro, i moj govor je manje siguran. Vreme,
verovatno. Jedva se die, vazduh je tako teak i pritiska grudi. Da li bi vam
smetalo, dragi zemljae, da izaemo i proetamo malo gradom? Hvala.
Kako su lepi kanali kad padne vee! Volim dah ustajalih voda, miris
uvelog lia koji se die sa brodova punih cvea. Ne, ne, nema nieg
bolesnog u tom ukusu. Naprotiv, to je kod mene vie stav. Prava istina je
da samog sebe prisiljavam da volim ove kanale. Najvie na svetu ja volim
Siciliju, vidite, i to sa vrha Etne, na svetlosti, pod uslovom da su ostrvo i
more ispod mene. I Javu, kad duvaju pasati. Da, bio sam tamo u mladosti.
Uopte uzev, volim sva ostrva. Na njima se lake vlada.
Divna kua, zar ne? Dve glave koje tu vidite su glave crnih robova.
To je firma. Kua je pripadala trgovcu robljem. Ah! U to vreme se igralo
otvorenih karata! Ljudi su imali petlju, govorili su: Eto imam kuu sa
zabatom, trgujem robljem, prodajem crno meso. Moete li da zamislite da
neko danas javno prizna da se time bavi? Kakav skandal! Ve ujem svoju
parisku sabrau. Oni su u toj stvari nepopustljivi, bez oklevanja bi izdali
dva ili tri manifesta, moda i vie! Kad bolje razmislim, i ja bih svoj potpis
dodao njihovim. Ropstvo, ah! nipoto, mi smo protiv njega! Ako ba
moramo da ga zavodimo u svojim kuama, ili fabrikama, pa dobro, to je u
prirodi stvari, ali da se njime hvalimo, to je zaista previe.
Znam ja dobro da ovek ne moe da se odrekne vlasti i slugu.
Robovi su svakom oveku potrebni kao i sve vazduh. Nareujemo kao to
diemo, zar ne? I najvei nevoljnici umeju da diu. I poslednji na
drutvenoj lestvici ima suprunika, ili dete. Ako nije oenjen, ima psa.
Najbitnije je, zapravo, naljutiti se a da onaj drugi nema pravo da vam
odgovori. Ocu se ne odgovara, uli ste za to pravilo? U izvesnom smislu,
ono je neobino. Jer, kome bismo na ovom svetu odgovarali ako ne onima
koje volimo? opet je uverljivo. Neija mora biti poslednja. Inae,
svakom razlogu se moe suprotstaviti drugi razlog, i nikad kraja. Mo,
naprotiv, preseca sve. Trebalo nam je vremena, ali smo to shvatili. Na
primer, sigurno ste primetili, naa stara Evropa najzad ispravno razmilja.
Ne kaemo vie, kao u doba nevinosti: Ja tako mislim. Koji su vai
prigovori! Postali smo pronicljivi. Dijalog smo zamenili saoptenjem.
Istina je ovakva, kaemo. Slobodno o njoj raspravljajte, nas to ne zanima.
Ali za koju godinu, policija e vam pokazati da sam u pravu.
Ah, ta draga planeta! Sad je sve jasno. Poznajemo se, znamo za ta
smo sposobni. Vidite, uzmimo drugi primer, ako ne i drugu temu, uvek
sam zahtevao da me slue sa osmehom. Ako je sluavka izgledala tuno,
zagoravala bi mi dane. Ona je nesumnjivo imala pravo da ne bude vesela.
Ali sam ja smatrao da je za nju bolje da svoj posao obavlja smejui se a ne
plaui. Bilo je to, u stvari, bolje za mene. Premda neslavno, moje
razmiljanje nije bilo sasvim glupo. Osim toga, nikada nisam odlazio u
kineske restorane. Zato? Zato to, kada ute, posebno u prisustvu Belaca,
Azijati esto imaju prezriv izraz. Naravno, oni taj izraz zadravaju i dok
posluuju! Kako onda da uivamo u lakovanom piletu, i, to je gore, kako
da, gledajui ih, mislimo da smo u pravu?
U poverenju, robovanje, za koje bismo eleli da je osmehnuto,
zapravo je neizbeno. Ali mi to ne smemo da priznamo. Nije li bolje, ako
ve bez njih ne moemo, da robove nazivamo slobodnim ljudima? Prvo iz
principa, a onda i zato da ih ne bismo bacili u oaj. Tu im nadoknadu
dugujemo, zar ne? Tako e oni nastaviti da se osmehuju, a naa savest e
ostati ista. Inae bismo morali da se preispitujemo, poludeli bismo od
bola, ili bismo, ne daj boe, postali skromni, sve je mogue. Zato, bez
firmi, i ova je zaista skandalozna. Uostalom, kada bi svi progovorili, otkrili
svoj pravi zanat, svoj identitet, nastala bi prava pometnja! Zamislite samo
vizitkarte: Dipon, filozof-kukavica, ili hrianin-veleposednik, ili
humanista-preljubnik, izbora ima na pretek. Ali, bio bi to pakao! Da, pakao
mora da je takav: ulice sa firmama i nemogunost da se opravdamo.
Zauvek razvrstani.
Vi, na primer, dragi zemljae, razmislite malo kakva bi mogla biti
vaa firma. utite? Hajte, odgovoriete mi kasnije. U svakom sluaju, ja
svoju znam: zavodljivi Janus sa dva lica, a iznad deviza kue: Ne verujte
mu. Na mojim vizitkartama: an-Batist Klamans, glumac. Pazite, malo
posle one veeri o kojoj sam vam priao, neto sam otkrio. Rastajui se od
jednog slepca kome sam pomogao da pree ulicu, ja sam ga pozdravio.
To skidanje eira oigledno nije bilo namenjeno njemu, on ga nije
mogao videti. Kome je bilo upueno? Publici. Posle odigrane uloge,
pozdravi. Nije loe, zar ne? Drugog dana, vozau koji mi se zahvaljivao na
pomoi, odgovorio sam da mu to niko ne bi uinio. Hteo sam da kaem,
naravno, da mu to ne bi uinio bilo ko. Ali mi taj nesreni lapsus osta na
dui. Kad je o skromnosti re, nije mi, zaista, bilo premca.
Moram to ponizno priznati, dragi zemljae, oduvek sam pucao od
tatine. Ja pa ja, bio je refren mog cenjenog ivota, i on se uo u svemu to
sam govorio. Nikad nisam mogao da govorim a da se ne hvalim, naroito
ako sam to inio sa upadljivom nenametljivou koja mi je bila svojstvena.
U ivotu sam, istina, uvek bio slobodan i moan. Naprosto, oseao sam se
slobodnim u odnosu na svakog iz odlinog razloga to sam mislio da mi
niko nije ravan. Oduvek sam smatrao da sam pametniji od svih, to sam ve
rekao, ali i osetljiviji i vetiji, bio sam sjajan strelac, nenadmaan voza,
najbolji ljubavnik. ak i u oblastima u kojima sam lako mogao da se
uverim u svoju inferiornost, kao u tenisu na primer, gde sam bio tek
pristojan partner, bilo mi je teko da verujem da ne bih nadmaio
prvoplasirane, da sam samo imao vremena da vebam. U sebi sam video
samo svoju nadmo, i to je bio razlog moje dobronamernosti i vedrine. Kad
sam se bavio drugima, bilo je to iz iste nadmenosti, sasvim slobodno, i
zasluga je bila iskljuivo moja: peo sam se za jedan stepen u ljubavi koju
sam oseao prema sebi.
Ove oiglednosti, kao i neke druge istine, otkrivao sam malo-pomalo
posle veeri kojoj sam vam govorio. Ne odmah, ne, niti sasvim jasno.
Prvo je trebalo da mi se vrati pamenje. Postepeno sam video jasnije,
otkrivao poneto od onoga to sam ve znao. Do tada mi je uvek pomagala
moja neverovatna sposobnost da zaboravim. Zaboravljao sam sve, a vie
od svega sopstvene odluke. Zapravo mi nita nije bilo vano. Na rat,
samoubistvo, ljubav, bedu, obraao sam, naravno, panju kad su me
okolnosti na to primoravale, ali sam to inio nekako iz uljudnosti i
povrno. Ponekad bih se tobo strasno zainteresovao za neko pitanje strano
mom svakidanjem ivotu. zapravo u tome uopte nisam uestvovao,
osim. naravno, kad je moja sloboda bila ugroena. Kako da kaem? To je
klizilo. Da, sve je klizilo preko mene.
 Budimo pravedni: deavalo se da moja zaboravnost bude i hvale
vredna. Primetili ste da se religija nekih ljudi sastoji u pratanju svih
uvreda i oni ih zaista prataju, ali ih nikad ne zaboravljaju. Ja nisam bio
dovoljno dobar da uvrede pratam, ali sam ih na kraju uvek zaboravljao.
Tako da ljudi koji su verovali da ih mrzim nisu mogli da dou k sebi kada
sam ih pozdravljao iroko se osmehujui. Zavisno od svoje prirode, divili
su se mojoj velikodunosti ili su prezirali moju podlost, ali im nije padalo
na pamet da su moji razlozi bili jednostavniji: nisam se seao ni njihovog
imena. Isti nedostatak zbog kojeg sam bio ravnoduan ili nezahvalan, inio
me je i velikodunim.
iveo sam dakle od danas do sutra bez ikakvog kontinuiteta osim
onog ja-ja-ja. Od danas do sutra ene, od danas do sutra vrlina ili porok, od
danas do sutra, kao psi, ali svakog dana, vrst na braniku, stajao sam ja.
Iao sam tako po povrini ivota, u reima na neki nain, nikad u
stvarnosti. Sve te jedva proitane knjige, ti jedva voljeni prijatelji, ti jedva
upoznati gradovi, te jedva obgrljene ene! Sve sam inio iz dosade, ili
rasejanosti. Bia su ila za mnom, htela da se zakae, ali nije bilo nieg, i
to je bila nesrea. Njihova nesrea. Jer, ja sam zaboravljao. Jedino sam se
seao sebe.
Malo-pomalo, meutim, seanje mi se vratilo. Ili bolje rei ja sam se
vratio njemu, i tu naao uspomenu koja me je ekala. Pre nego to vam o
njoj neto kaem, dopustite mi, dragi zemljae, da vam iznesem nekoliko
primera (koji e vam sigurno biti korisni) onoga to sam otkrio tokom svog
istraivanja.
Jednoga dana, vozei se kolima, za sekundu sam zakasnio da
pokrenem vozilo kad se zeleno svetlo upalilo, i dok su nai strpljivi
sugraani odmah nalegli na trube iza mojih lea, setio sam se odjednom
jedne druge pustolovine, koja se desila u istim okolnostima. Jedan
motocikl, kojim je upravljao sitan suvonjav ovek sa lornjonom i u
pumpericama, pretekao me je i stao ispred mene dok je svetlo bilo crveno.
Zaustavljajui se, oveuljak je bio iskljuio motor i uzalud je pokuavao
da ga ponovo pokrene. Kad se upalilo zeleno svetlo, ja sam ga sa
uobiajenom mi utivou zamolio da skloni svoj motocikl kako bih
mogao da proem. oveuljak se i dalje nervirao oko svog sipljivog
motora. Odgovorio mi je, dakle, po pravilima pariske utivosti, da se
nosim. I dalje utivo, ali sa lakim nestrpljenjem u glasu, ponovio sam svoju
molbu. Odmah mi je uzvraeno da se nosim kako god znam. Za to vreme,
iza mene se ve oglasilo nekoliko truba. Sad ve otrije zamolih svog
sagovornika da bude utiv i da shvati da ometa saobraaj. Nesumnjivo
razdraen ve oiglednom neposlunou svog motora, naprasiti stvor mi
stavi do znanja da ako ba traim, kako ree, jedno propisno devetanje, on
e mi ga rado priutiti. Toliki cinizam me ispuni pravednim gnevom ija
izioh iz svojih kola da bezobrazniku natrljam ui. Mislim da nisam
kukavica (ali ta sve ovek o sebi ne misli!), od protivnika sam bio vii za
glavu, miii su me uvek dobro sluili. I sada verujem da bi batine dobio
on a ne ja. Ali tek to sam stao na kolovoz kad iz gomile, koja je poela da
se okuplja, izae jedan ovek, ustremi se na mene, uveravajui me da sam
poslednja bitanga i da mi nee dopustiti da udarim oveka kome je
motocikl bio izmeu nogu i koji je samim tim bio u neravnopravnom
poloaju. Okrenuh se ka musketaru, ali ga zapravo i ne videh. Naime, tek
sam bio okrenuo glavu, kad. gotovo u istom asu, zauh ponovno
praskanje motocikla i osetih snaan udarac po uhu, Pre nego to sam imao
vremena da shvatim ta se desilo, motocikl se ve udaljavao. Zagluen,
krenuh mahinalno ka DArtanjanu kad se iz sad ve ogromnog reda vozila
oglasi besni koncert. Palilo se zeleno svetlo. I ja se, jo malo pometen,
umesto da ispraim budalu koja me je izvreala, posluao vratih svojim
kolima i krenuh. dok me je u prolazu budala astila jednim bednie kojeg
se jo seam.
Beznaajna pria, rei ete? Verovatno. Samo, dugo mi je trebalo da
je zaboravim, to je bitno. Stvar se mogla pravdati. Dopustio sam da me
tuku ne uzvrativi, ali nisu mogli da me optue za kukaviluk. Iznenaen,
suoen sa dva izazova, sve mi se smutilo a trubljenjeje dovrilo moju
smetenost. Ipak sam bio nesrean zbog toga, kao da sam se poneo neasno.
Video sam sebe kako, bez rei, ulazim u auto, dok me gomila ironino
posmatra, oarana tim vie to sam, koliko se seam, nosio jedno veoma
elegantno plavo odelo. uo sam ono ,.bednie!, koje mi se, ipak, inilo
zasluenim. Splasnuo sam takorei javno. Usled odreenog spleta
okolnosti, naravno, ali okolnosti uvek postoje. Naknadno sam jasno video
ta je trebalo da uradim. Video sam sebe kako snanim udarcem obaram
D'Artanjana, ulazim u kola i pratim majmuna koji me je udario, stiem ga,
sabijam njegovu mainu uz plonik, odvlaim ga u stranu i propisno
devetam, to je on uveliko zasluivao. Uz neke varijante. sto puta sam
vrteo taj mali film u mati. Ali bilo je prekasno i runa elja za osvetom me
je izjedala nekoliko dana.
Gle, kia opet pada. Zastanimo, hoete li, ispod ove nadstrenice.
Dobro. Gde sam ono stao? da. kod asti! Kad mi se vratilo seanje na
ovaj dogaaj, shvatio sam ta je znaio. U stvari, moj san nije izdrao
probu injenica. Sanjao sam, sad je bilo jasno, da sam u punom smislu rei
ovek koji je uivao i lino i profesionalno potovanje. Pola Serdan, a pola
De Gol, ako hoete. Zato sam se prenemagao, nastojao da istaknem svoju
fiziku spretnost vie nego svoje intelektualne moi. No poto su me javno
udarili a ja nisam uzvratio, vie nisam mogao da negujem tu lepu sliku o
sebi. Da sam bio prijatelj istine i inteligencije za kojeg sam se izdavao, zar
bi mi bio vaan taj dogaaj na koji su njegovi posmatrai ve zaboravili?
Blago bih sebe prekoreo to sam se naljutio ni zbog ega, i to, u
nedostatku pribranosti, nisam uspeo da se suoim sa posledicama ljutine.
Umesto toga, izgarao sam od elje da se osvetim, da bijem i da pobedim.
Kao da nisam istinski eznuo da budem najpametniji ili najplemenitiji
stvor na svetu, ve samo da mlatim koga hou, da budem najjai, i to na
najelementarniji nain. Istina je, i vi to dobro znate, da svaki inteligentan
ovek sanja o tome da bude gangster i da u drutvu vlada iskljuivo silom.
No poto to nije tako lako kao to izgleda u gangsterskim romanima,
uglavnom se okreemo politici i jurimo u najsuroviju stranku. Zar je vano
to emo poniziti svoj um ako nam to pomogne da ovladamo svima? U
sebi sam otkrivao prijatne snove tlaenju.
Saznao sam, ako nita drugo, da sam krivce i optuene zastupao
samo ukoliko to meni nije nanosilo nikakvu tetu. Njihova krivica me je
inila reitim zato to ja nisam bio njihova rtva. Kada sam ja bio ugroen,
ne samo da sam postajao sudija, ve sam se pretvarao u razdraljivog
despota koji je, mimo svakog zakona, hteo da smodi poinitelja i baci ga
na kolena. Posle toga, dragi moj zemljae, nije ba lako i dalje ozbiljno
verovati u svoju posveenost pravdi i u sebi videti izabranog branioca
udovice i siroeta.
Poto kia padu sve jae a mi imamo vremenu, smem li vam poveriti
jo jednu stvar koju sam otkrio neto kasnije u svom pamenju? Sedimo u
zaklon. na ovu klupu. Ve vekovima puai lule odavde posmatraju istu
kiu kako pada na isti kanal. Ono to u vam ispriati nije nimalo lako. Re
je, ovog puta, o jednoj eni. Odmah morate znati da sam uvek, bez veih
napora, kod ena postizao uspeh. Ne kaem da sam uspevao da ih usreim,
niti da sebe usreim preko njih. Ne, naprosto sam uspevao. Postizao sam
cilj, gotovo kad god sam hteo. Nalazile su da imam arma, zamislite! Znate
li ta je arm: nain da vam odgovore da a da vi niste postavili nijedno
jasno pitanje. Takav sam bio, tada. udite se? Priznajte, ne poriite. Sa
mojim sadanjim licem, to je sasvim prirodno. Avaj! posle izvesnih
godina, svako je odgovoran za svoje lice. Moje... Ma nije vano! To je
injenica, nalazile su da imam arma i ja sam to koristio.
Nije tu s moje strane bilo nikakve raunice; bio sam iskren, ili gotovo
da jesam. Moj odnos sa enama bio je prirodan, neusiljen, lak, kako kau.
Nije tu bilo lukavstva ili je bilo samo onog, upadljivog, koje one smatraju
komplimentom. Voleo sam ih, da upotrebim uvreeni izraz, to e rei da
nikada nisam voleo nijednu. Oduvek sam mizoginiju smatrao
prostaklukom i glupou i mislio da su gotovo sve ene koje sam upoznao
bolje od mene. Meutim, iako sam o njima imao tako visoko miljenje,
vie su one meni koristile nego to sam ja sluio njima. Kako to razumeti?
Naravno, prava ljubav je izuzetna, sree se otprilike dva ili tri puta u
jednom veku. Sve ostalo vreme, re je o tatini ili dosadi. Ja u svakom
sluaju nisam bio portugalska kaluerica. Nije moje srce tvrdo, daleko od
toga, zaas se razneim, a i lak sam na suzama. Samo to se moji zanosi
uvek okrenu ka meni, a moje nenosti veu za mene. Nije istina. uostalom,
da nikada nisam voleo. U ivotu sam upoznao bar jednu veliku ljubav, i
zauvek ostao njen predmet. S tog stanovita, i posle neizbenih tekoa
rane mladosti, brzo sam shvatio na emu sam: ulnost, i jedino ona,
upravljala je mojim ljubavnim ivotom. Samo sam traio predmete za
uivanje i osvajanje. U tome mi je, uostalom, pomagao moj telesni sklop:
priroda je prema meni bila dareljiva. To me je ispunjavalo ne malim
ponosom i prualo mi mnoga zadovoljstva za koja vie ne mogu rei da li
su bila plod uivanja ili prestia. Dobro, rei ete da se opet hvalim. Neu
porei i time se utoliko manje ponosim to se u ovoj stvari hvalim neim
to je istinito.
U svakom sluaju, moja ulnost, da se zadrim na njoj, bila je toliko
stvarna da bih se za avanturu od deset minuta odrekao i majke i oca, makar
se Zbog toga gorko kajao. ta kaem! Naroito za avanturu od deset
minuta, i tim pre ako sam bio siguran da ona nee trajati due. Imao sam ja
principe, naravno, pa je tako, na primer, ena prijatelja bila svetinja. Samo
bih, sasvim iskreno, nekoliko dana pre toga, prestajao da prema muevima
oseam prijateljstvo. Moda ne bi trebalo da ovo nazivam ulnou?
ulnost nije odbojna. Budimo blai i govorimo slabosti, nekoj vrsti
uroene nesposobnosti da se u ljubavi vidi neto drugo osim ono to se u
njoj radi. Ta je slabost, u krajnjem ishodu, bila sasvim udobna. Udruena
sa mojim darom da zaboravljam, pogodovala je mojoj slobodi. Zbog nje
sam istovremeno izgledao nekako dalek i nepomirljivo nezavisan, to mi je
prualo priliku za nove uspehe. Ba zato to nisam bio romantian, snano
sam pothranjivao romanesknost. Nae prijateljice sline su Bonaparti jer
misle da e uvek uspeti tamo gde niko nije.
U tom optenju nisam zadovoljavao samo svoju ulnost, ve i ljubav
prema igri. U enama sam voleo partnerke u izvesnoj igri, koja je, ako
nita drugo, imala barem ukus nevinosti. Vidite, ne podnosim dosadu i u
ivotu cenim jedino razonodu. Svako drutvo, makar i najpametnije, ubrzo
mi postane teret, dok se sa enama koje su mi se dopadale nikada nisam
dosaivao. Teko mi je da priznam, ali bih dao deset razgovora sa
Ajntajnom za prvi sastanak sa nekom lepom statiskinjom. Tano je da
sam na desetom sastanku eznuo za Ajntajnom ili nekim snanijim
tivom. Zapravo, nikad se nisam zanimao za velike probleme osim u
razdobljima izmeu mojih malih raskalanosti. Koliko sam samo puta,
stojei na ploniku, usred neke strasne rasprave sa prijateljima, gubio nit
neijeg izlaganja zato to je, ba u tom trenutku, ulicu prelazila ena od
koje ti zastaje dah.
Dakle, igrao sam igru. Znao sam da one ne vole kada previe brzo
idemo ka cilju. Prvo je trebalo zapodenuti razgovor, pokazati nenost, kako
one kau. Sa reima sam dobro stajao, jer sam bio advokat, a i sa
pogledima, jer sam, u vojsci, bio glumac uenik. esto sam menjao uloge;
ali je komad uvek bio isti. Na primer, taka neobjanjive privlanosti, onog
ne znam ta mi je, onog nema razloga, nisam eleo da budem zaveden,
bio sam umoran od ljubavi, itd. uvek je uspevala, premda je jedna od
najstarijih na repertoaru. Tu je bila i ona o tajanstvenoj srei koju vam
nijedna druga ena nije pruila, koja moda, ak sigurno (ovek nikad nije
dovoljno predostroan) nije imala nikakvu budunost, ali je, ba zato,
nezamenljiva. Posebno sam bio usavrio jednu malu, uvek dobro
prihvaena tiradu, koja e vas, siguran sam, uveseliti. Sutina tirade se
sastojala u tvrdnji, bolnoj i pomirenoj, da sam bio niko i nita, da se za
mene ne vredi vezati, da je moj ivot bio drugde, da nije proticao u
svakodnevnoj srei, srei do koje sam, moda, drao vie nego do ieg
drugog, ali eto, bilo je prekasno. O razlozima tog kobnog kanjenja sam
utao znajui da je u krevet lepe otii sa tajnom. U izvesnom smislu,
uostalom, i sam sam verovao u ono to sam govorio, uivljavao sam se u
svoju ulogu. Ne treba se zato uditi to su i same moje partnerke poele da
glume sa arom. Najosetljivije meu mojim prijateljicama trudile su se da
me razumeju i taj trud ih je vodio u melanholinu predaju. Ostale,
zadovoljne to potujem pravila igre i to sam dovoljno delikatan da na
delo prelazim tek posle rei, bez odlaganja su prihvatale stvarnost. Tada
sam dvostruko dobijao, jer sam, osim elje za njima, zadovoljavao i ljubav
prema sebi, i svaki put proveravao svoje le moi.
Tako je zaista bilo i premda su mi neke od njih pruale tek osrednje
zadovoljstvo, ipak sam nastojao da sa njima povremeno obnovim odnos,
podstaknut verovatno onom posebnom eljom koju podgreva odsustvo
praeno iznenada ponovo otkrivenim sauesnitvom, ali i da bih se uverio
kako veza izmeu nas jo postoji i kako samo od mene zavisi da li u je
uvrstiti. Ponekad sam ih ak terao da mi se zakunu da nee pripasti
nijednom drugom mukarcu, ne bih li zauvek umirio svoja strahovanja u
tom pogledu. Srce, meutim, nije imalo nikakvog udela u tom strahovanju,
a ni mata. Neka vrsta uobraenosti bila je toliko otelovljena u meni da
sam, uprkos oiglednosti, teko zamiljao da ena koja je bila moja moe
pripasti drugome. Njihova zakletva me je oslobaala, a njih vezivala. Ako
ve nee pripasti nikome, mogao sam da raskinem, na ta se inae gotovo
nikada ne bih odluio. Provera je, to se mene tie, vaila jednom
zasvagda, moja mo je bila osigurana trajno. udno, zar ne? Ipak je tako,
dragi zemljae. Voli me!, viu jedni. Ne voli me!, viu drugi.
najgora i najnesrenija vrsta: Ne voli me, ali mi budi verna!. Samo, eto,
provera nikad nije konana, sa svakim biem mora se poeti iznova. A kad
se stalno iznova poinje, stiu se navike. Verujte mi, ubrzo vam rei naviru
same od sebe, sledi refleks: i jednoga dana se naete u situaciji da uzimate
ono to stvarno ne elite. Verujte mi, ne uzeti ono to ne elimo, nekima je
najtea stvar na svetu.
Dogodilo se to jednoga dana i nije potrebno da vam kaem ko je ona
bila, osim da me je, ne uzbudivi me stvarno, privukla svojim pasivnim i
enjivim izrazom. Da budem iskren, bilo je osrednje, kako se i moglo
oekivati. Ali nikad nisam patio od kompleksa i vrlo brzo sam zaboravio
osobu koju vie nisam ni viao. Mislio sam da nije nita primetila, a nisam
ni pretpostavljao da moe da ima bilo kakvo miljenje. Uostalom, njen
pasivan izgled ju je u mojim oima odvajao od sveta. Nekoliko nedelja
kasnije, meutim, saznah da je moju slabost poverila treoj osobi. Odmah
se osetih malo prevarenim; nije bila toliko pasivna koliko sam mislio,
umela je da procenjuje. Slegoh ramenima i tobo se nasmejah. ak se
nasmejah i stvarno; bilo je jasno da je stvar beznaajna. Ako postoji oblast
u kojoj bi skromnost trebalo da bude pravilo, nije li to seksualnost, s svim
njenim nepredvidljivostima? Ali ne, ak i kad smo sami, elimo da
budemo najuspeniji. Uprkos mom sleganju ramenima, kako sam se zaista
ponaao? Kad neto kasnije ponovo sretoh tu enu, potrudih se da je
zavedem i odista povratim. Nije to bilo posebno teko: ni one ne vole da se
stvar zavri neuspehom. Od tog trenutka, iako to nisam jasno hteo, poeh
zapravo da je muim na sve mogue naine. Ostavljao sam je i ponovo
uzimao, primoravao je da mi se podaje kad za to nije bilo ni vreme ni
mesto, prema njoj sam bio toliko grub, u svemu, da sam se na kraju za nju
vezao kao to se delat vezuje za rtvu. I to sve do trenutka kad je, u
silovitoj rastrojenosti bolnog i prisilnog uivanja, glasno odala priznanje
onom to ju je porobljavalo. Istoga dana sam poeo da se udaljavam od
nje. Kasnije sam je zaboravio.
Sloiu se s vama, uprkos vaem utivom utanju, da mi ova
avantura ba ne slui na ast. Razmislite ipak o sopstvenom ivotu, dragi
zemljae! Zavirite u svoje pamenje, moda ete u njemu nai neku slinu
priu i ispriati mi je kasnije. A ja sam se, kad mi se ovaj sluaj vratio u
seanje, opet nasmejao. Ali bio je to drugaiji smeh, dosta slian onom koj
sam uo na Pon dez Aru. Smejao sam se svojim udvaranjima i
advokatskim besedama. Vie ovim drugima, dodue, nego reima
upuenim enama. Njih, bar, nisam previe lagao. U mom ponaanju,
nagon je pregovarao jasno, bez izgovora. Na primer, in ljubavi je
priznanje. U njemu se sebinost pokazuje upadljivo, tatina se razmee, ili
se otkriva prava irokogrudost. Na kraju, u toj alosnoj prii, mnogo vie
nego u svojim drugim avanturama, bio sam iskreniji nego to sam mislio,
rekao sam ko sam i kako mogu da ivim. Premda tako ne izgleda. u svom
privatnom ivotu bio sam, dakle, asniji, ak i onda, i posebno onda kada
sam postupao onako kako sam vam ispriao, nego u svojim nadahnutim
advokatskim govorima o nevinosti i pravdi. U najmanju ruku, gledajui
kako postupam sa ljudima, nisam mogao da se prevarim u pogledu svoje
prirode. Nijedan ovek nije licemeran dok uiva, jesam li to negde
proitao, dragi zemljae, ili samo pomislio?
Razmiljajui o tome koliko mi je bilo teko da konano raskinem sa
nekom enom, zbog ega sam imao toliko istovremenih veza, nisam za to
krivio svoje neno srce. Nije me ono pokretalo kad bi se neka od mojih
prijateljica umorila ekajui Austerlic nae strasti i govorila o povlaenju.
Odmah bih preuzimao inicijativu, pravio ustupke, postajao reit. U njima
sam budio nenost i prijatnu slabost srca, koje sam ja, pomalo razdraen
tim odbijanjem i uplaen moguim gubitkom naklonosti, tek prividno
oseao. Katkad bih, istina, poverovao da stvarno patim, Bilo je dovoljno,
meutim, da pobunjenica stvarno ode, da je bez napora zaboravim, kao to
sam je zaboravljao i kad bi odluila da se vrati i bila kraj mene. Ne, nisu
mene pokretale ni ljubav, ni plemenitost kad bi mi zapretila opasnost da
me ostave, ve puka elja da budem voljen i dobijem ono to mi je, po
mom miljenju, pripadalo. im bih osetio da sam voljen i ini bi moja
partnerka bila ponovo zaboravljena, zablistao bih, osetio bih se sjajno i
postao simpatian.
Moram rei, uzgred, da bih teinu te naklonosti osetio im bih je
povratio. U trenucima razdraljivosti, govorio sam sebi da bi idealno
reenje bila smrt osobe koja me je zanimala. Ta smrt bi, s jedne strane,
konano uvrstila nau vezu, a s druge bi joj oduzela njen prinudan
karakter. Ali ne moemo eleti svaiju smrt niti, u krajnjoj liniji, opustoiti
planetu da bismo uivali u inae nezamislivoj slobodi. Moja osetljivost se
tome protivila, kao i moja ljubav prema ljudima.
Jedino duboko oseanje koje sam povremeno oseao u tim vezama
bila je zahvalnost, kada je sve ilo dobro i kada mi je, uz mir, ostavljana i
sloboda kretanja: nikada nisam bio prijatniji ni zabavniji prema nekoj eni
nego poto bih tek izaao iz kreveta druge, kao da sam na sve ene
prenosio ono ime me je upravo zaduila jedna od njih. Ma kakva daje,
uostalom, bila prividna zbrka mojih oseanja, rezultat koji sam postizao
bio je jasan: odravao sam sve svoje naklonosti oko sebe da bih se njima
sluio kada sam hteo. Mogao sam, dakle, da ivim jedino pod uslovom da
su na itavoj zemaljskoj kugli, sva bia ili njihov najvei broj, okrenuta
meni, da su mi veno na raspolaganju, liena nezavisnog ivota. spremna
da se u bilo kom trenutku odazovu mom pozivu, osuena na jalovost, sve
do dana kada ih ja udostojim svoje svetlosti. U stvari. da bih iveo sreno,
bilo je potrebno da bia koja sam odabrao uopte ne ive. Svoj ivot bi
dobijala tek povremeno, kada bi se to meni prohtelo.
h! nimalo ne uivam, verujte. dok vam ovo priam. Razmiljajui o
tom vremenu kada sam traio sve a nisam plaao nita, kada sam toliko
bia uveo u svoju slubu, i tu ih na neki nain stavio na led. kako bi mi
danas ili sutra bila pri ruci, ako mi zatrebaju, ne znam kako da nazovem
neobino oseanje koje me obuzima. Nije li to sramota? Da li sramota
pomalo pee, recite mi, dragi zemljae? Da? Onda je to moda ona, ili
jedno od onih smenih oseanja vezanih za ast. ini mi se u svakom
sluaju da me to oseanje nije napustilo od onog dogaaja koji sam naao u
sreditu mog seanja i koji u vam sada, bez daljeg odlaganja, ispriati,
uprkos digresijama i naporima matovitosti, koje, nadam se, umete da
cenite.
 Gle, kia je stala! Budite tako dobri i ispratite me do kue. Neobino
sam umoran, ne zato to sam govorio, ve od same pomisli na ono to tek
moram rei. Hajmo! Da bi se opisalo moje sutinske otkrie, bie dovoljno
nekoliko rei. Zato bih duio, uostalom? Da bi kip bio go, lepe rei
moraju da odlepraju. Evo. Te noi, bio je novembar, dve ili tri godine pre
one veeri kad mi se uinilo da sam iza sebe uo smeh, vraao sam se na
levu obalu, kui, preko Pon roajala. Bio je jedan sat po ponoi, sipila je
sitna kia, kiica, i rasterivala retke prolaznike. Tek sam se rastao od jedne
prijateljice, koja je sigurno ve spavala. Bio sam srean to hodam, malo
utrnuo, tela smirena, u meni je tekla krv blaga kao kia koja je padala. Na
mostu, prooh pored neke prilike koja je bila nagnuta preko ograde i kao
da je posmatrala reku. Iz vee blizine, razaznah vitku mladu enu, odevenu
u crno. Izmeu tamne kose i okovratnika kaputa, video se samo vrat, sve i
mokar, na koji ne ostah neosetljiv. Ali, posle kraeg oklevanja, nastavih
put. Na kraju mosta, krenuh kejovima u pravcu Sen-Miela, gde sam
stanovao. Ve sam bio prevalio otprilike pedesetak metara, kad zauh um,
koji mi se, uprkos razdaljini, uini strahovit u nonoj tiini, um tela koje je
palo u vodu. Zastadoh naglo. ali se ne osvrnuh. Ubrzo potom, zauh vie
puta ponovljen krik, koji je silazio rekom i naglo prestao. Tiina koja je
zavladala u iznenada zgusnutoj noi uini mi se beskonanom. Htedoh da
potrim, ali se ne pomerih. Drhtao sam, verujem, od hladnoe i uasa.
Govorio sam sebi da treba da pourim a oseao kako mi nesavladiva
slabost obuzima telo. Zaboravio sam ta sam tada pomislio. Prekasno,
predaleko... ili neto slino. Oslukivao sam, i dalje nepomian. Zatim
sam se sitnim koracima udaljio, po kii. Nikoga nisam obavestio.
Ali stigli smo, evo moje kue, mog sklonita! Sutra? Da, kako
hoete. Rado u vas odvesti do ostrva Marken, videete Zuiderze. Nai
emo se u jedanaest sati u ksiko-Sitiju. ta? Ona ena? Ah! ne znam
zaista, ne znam. Ni sutradan. ni sledeih dana nisam itao novine.
Selo lutaka, zar ne? Nisu tedeli na ivopisnosti! Ali nisam vas doveo na
ovo ostrvo zbog ivopisnosti, dragi prijatelju. Svako moe da vam pokae
enske kape, klompe i ukraene kue gde ribari pue duvan u mirisu
votila. Ja sam, meutim, jedan od retkih koji vam moe pokazati ono to
je ovde vano.
Stiemo do nasipa. Moramo ga slediti da bismo se to vie udaljili od
tih previe ljupkih kua. Sedimo, izvolite. ta kaete na ovo? To vam je,
zar ne, najlepi negativni pejza! Vidite, s nae leve strane, tu gomilu
pepela koju ovde nazivaju dinom, sivi nasip s nae desne strane, olovni al
pod naim nogama i, pred nama, more boje retke cedi, ogromno nebo u
kojem se ogledaju blede vode. Pravi vlani pakao! Sve je vodoravno, nita
jarko, prostor je bezbojan, ivot mrtav. Nije li to sveopte nestajanje,
nitavilo koje se opaa oima? I nigde ljudi, da, nigde ljudi! Samo vi i ja,
pred konano opustelom planetom! Nebo je ivo? U pravu ste, dragi
prijatelju. Zgusne se, pa se izdubi, otvori vazdune stepenice, zatvori vrata
oblaka. To su golubovi. Niste li primetili da je holandsko nebo ispunjeno
milionima golubova, nevidljivih na tolikoj visini, koji mau krilima, penju
se i sputaju istim kretanjem. ispunjavaju nebeski prostor gustim talasima
sivkastog perja koje vetar donosi ili odnosi. Golubovi ekaju gore, ekaju
itave godine. Krue nad zemljom, posmatraju, hteli bi da siu. Ali ovde
nema nieg, osim mora i kanala, krovova prekrivenih natpisima i nijedne
glave na koju bi sleteli.
Ne shvatate ta hou da kaem? Umoran sam, priznajem. Gubim nit
svojih beseda, nema vie onog jasnog uma koji su moji prijatelji toliko
hvalili. Kaem prijatelji, zapravo. onako naelno. Nemam ja vie prijatelja,
imam samo sauesnike. Za uzvrat, njihov broj se uveao, oni su ljudska
vrsta. I u ljudskoj vrsti, vi ste prvi. Onaj ko je tu uvek je prvi. Kako znam
da nemam prijatelja? Vrlo prosto: otkrio sam to onoga dana kad mi je palo
na pamet da se ubijem, da im priredim grubu alu, da ih kaznim, na neki
nain. Ali koga da kaznim? Nekolicina bi bila iznenaena; niko se ne bi
osetio kanjenim. Shvatio sam da nemam prijatelja. I da sam ih imao,
uostalom, ne bi mi mnogo vredelo. Da sam mogao da se ubijem i kasnije
vidim njihova lica, e da, igra bi u tom sluaju vredela truda. Ali zemlja je
mrana, dragi prijatelju, drvo debelo, pokrov neproziran. Oi due, da,
svakako, ako dua postoji i ako ima oi! Ali eto, nismo sigurni, nikad
nismo sigurni. Da nije tako, izlaz bi postojao, najzad bi poeli da nas
shvataju ozbiljno. Ljudi poinju da veruju vaim razlozima. vaoj
iskrenosti, ozbiljnosti vaih nevolja, tek kada umrete. Sve dok ste ivi, va
sluaj je sumnjiv, imate prava jedino na njihovu sumnju. Zato, kad bi
postojala i najmanja izvesnost da emo moi da uivamo u prizoru, vredelo
bi dokazati im ono u ta oni nee da veruju, i iznenaditi ih. Ali, vi se
ubijete i ba je svejedno da li vam veruju ili ne: niste tu da vidite njihovo
iznenaenje i njihovo kajanje, koje, uostalom, ne traje dugo, i da najzad,
to je san svakog oveka, risustvujete sopstvenoj sahrani. Da vie ne biste
bili sumnjivi, morate, naprosto, vie ne biti.
Nije li, uostalom, bolje tako? Previe bismo patili zbog njihove
ravnodunosti. Platie mi to, ree jedna devojka ocu, koji ju je spreio
da se uda za nekog nalickanog udvaraa. l ubi se. Ali otac nije nita platio.
Oboavao je da peca na udicu. Tri nedelje kasnije, ponovo je otiao na
reku, da bi zaboravio, kako je govorio. I nije se prevario: zaboravio je.
Pravo govorei, suprotno bi nas iznenadilo. Verujemo da emo kazniti
enu ako se ubijemo, a samo joj vraamo slobodu. Bolje je to ne videti. Da
i ne govorimo o tome da emo moda uti razloge koje oni pripisuju naem
inu. to se mene tie, ve ih ujem: .,Ubio se jer nije podneo...Ali dragi
prijatelju, ljudi su nematoviti. Uvek veruju da postoji jedan razlog za nae
samoubistvo. Ali mi se moemo ubiti iz dva razloga. Ne, njima to ne ide u
glavu. Pa zato onda da svojevoljno umremo, rtvujemo se zbog predstave
koju hoemo da pruimo o sebi? Kad umrete, oni e to iskoristiti i vaem
inu pripisati glupe ili prostake pobude. Muenicima, dragi prijatelju,
preostaje jedino da izaberu da li e biti zaboravljeni, ismejani ili
iskorieni. Shvaeni nee biti nikad.
Osim toga, da budem sasvim otvoren, ja volim ivot, to je moja
prava slabost. Toliko ga volim da ne mogu ni da zamislim neto to nije
on. U toj lakomosti ima neeg plebejskog. zar ne? Plemstvo nije mogue
zamisliti bez izvesnog odstojanja prema sebi i sopstvenom ivotu.
Umreemo ako treba, slomiemo se, ali se saginjati neemo. se
saginjem, jer sebe i dalje volim. Recite, posle svega to sam vam ispriao,
ta mislite da sam oseao? Gaenje prema sebi? ta vam pada na pamet!
Ponajvie sam se gadio drugih. Dodue, bio sam svestan svojih slabosti, i
alio zbog njih. Ali sam ih zaboravljao sa dosta pohvalnom upornou. U
srcu, meutim, nisam prestajao da sudim drugima. Zapanjeni ste? Moda
mislite da to nije logino? Ali nije u pitanju logika. Stvar je u tome da se
provuete. i pre svega, da, pre svega, da izbegnete sud. Ne kaem da
izbegnete kaznu. Jer kazna bez suda je podnoljiva. Ima ona, uostalom, i
ime koje jemi nau nevinost, a to je nesrea. Ne, re je o tome da
pobegnemo od stida, da izbegnemo da nam se stalno sudi a presuda nikad
ne donosi.
Ali to ne moemo lako izbei. Kad treba suditi, za to smo uvek
spremni, kao i za bludnienje. S tom razlikom to u prvom sluaju ne
moramo strepeti da emo omanuti. Ako u to sumnjate, oslunite razgovore
koji se u avgustu vode za stolom u nekom od onih letovalita gde nai
samilosni zemljaci odlaze da se lee dosadom. Ako se jo ustruavate da
zakljuite, proitajte ta piu oni koji su trenutno nai veliki ljudi. Ili
obratite panju na sopstvenu porodicu, pa ete se uveriti. Ne dajmo im,
dragi prijatelju, ni najmanjeg povoda da nam sude! Zaas e nas
raskomadati. Moramo biti na oprezu, kao krotitelj. Ako se nesrenik
sluajno posee brijaem pre nego to ude u kavez, kakva gozba za zveri!
To sam odjednom shvatio onoga dana kad sam posumnjao da moda i
nisam bez mane. Od tada sam postao nepoverljiv. Poto sam malo krvario,
od mene nee ostati nita: celog e me pojesti.
Moji odnosi sa savremenicima ostali su naizgled isti, ali su se gotovo
neosetno ratimovali. Moji se prijatelji nisu promenili. Jo su, povremeno,
hvalili harmoniju i sigurnost koje su nalazili u mojoj blizini. Ali sam ja bio
osetljiv samo na nesklae, na zbrku koja me je ispunjavala; oseao sam se
ranjiv i izruen javnoj osudi. Moji blinji nisu vie u mojim oima bili
sluaoci puni potovanja na koje sam bio navikao. Lomio se krug ije sam
sredite bio, a oni su se postrojavali u jedan red, kao na sudu. Od trenutka
kad me je uplaila pomisao da u meni ima neeg za osudu, shvatio sam,
ukratko. da u njima postoji nesavladiva sklonost da sude. Da, bili su tu, kao
i ranije. ali su se smejali. Tanije, inilo mi se da me svaki od onih koje
sam sretao gleda sa skrivenim osmehom. Imao sam ak, u to vreme, utisak
da mi podmeu nogu. Dva ili tri puta sam se zaista spotakao bez razloga,
ulazei na javna mesta. Jednom sam se ak i ispruio koliko sam dug.
Francuz kartezijanac za kakvog sebe drim zaas bi se pribrao i ove
nezgode pripisao jedinom razumnom boanstvu, hou rei sluaju. Ali sam
ja ostajao podozriv.
Kada sam poeo da na to obraam panju, nije mi bilo teko da
otkrijem da imam neprijatelje. Prvo u struci, a zatim i u drutvenom ivotu.
Jedni su mislili da sam ih zaduio. Drugi da je trebalo da ih zaduim. To je,
sve u svemu, bilo u redu i to sam otkrio bez vee oaloenosti. Tee i
bolnije bilo mi je da prihvatim da imam neprijatelje meu ljudima koje
sam jedva znao ili ih uopte nisam poznavao. Oduvek sam mislio sa
naivnou o kojoj sam vam pruio nekoliko dokaza, da e oni koji me ne
poznaju naprosto morati da me zavole kad me budu bolje upoznali. E pa
nije bilo tako! Na neprijateljstvo sam nailazio upravo meu onima koji su
me poznavali veoma povrno, a ja njih ni toliko. Sumnjiili su me
verovatno da ivim punim ivotom, i slobodno se preputam srei, a to se
ne prata. Kad uspeh nosimo na izvestan nain, to moe da razbesni i
magarca. S druge strane, moj je ivot bio prepun, pa sam, u nedostatku
vremena, odbijao mnoge nude. Iz istog razloga kasnije sam zaboravljao
svoje odbijanje. Ali te ponude su dolazile od ljudi iji ivot nije bio
ispunjen i koji su, ba zbog toga, pamtili moje odbijanje.
Tako su me, da uzmem samo jedan primer, zene na kraju skupo
kotale. Vreme koje sam im posveivao nisam mogao da troim na
mukarce koji mi to nisu uvek pratali. Kako to reiti? Sreu i uspehe vam
prataju jedino ako nesebino pristanete da ih sa drugima podelite. Ali, da
bismo bili sreni, ne smemo se previe baviti drugima, Reenja, dakle,
nema. Srean i osuen, ili osloboen i jadan. to se mene tie, nepravda je
bila vea: bio sam osuen zbog nekadanje sree. Dugo sam iveo u
zabludi o optem skladu, dok su se sudovi, strele i podsmeh sa svih strana
obruavali na mene rasejanog i osmehnutog. im sam osetio opasnost, sve
mi se jasno predoilo. U istom asu sam zadobio sve rane i odjednom
izgubio svu snagu. Oko mene, itava vasiona poe da se smeje.
to nijedan ovek (osim onih koji ne ive, hou rei mudraca) ne
moe da podnese. Odbraniti se moemo jedino zlobom. Ljudi tada ure da
sude kako ne bi sudili njima. ta da se radi? Najprirodnija ovekova ideja,
ona koja mu dolazi bezazleno, kao sa dna njegove prirode, jeste misao
vlastitoj nevinosti. U tom pogledu svi mi liimo na onog malog Francuza
koji je, u Buhenvaldu, uporno pokuavao da podnese albu pisaru, takode
zarobljenika koji je zavodio u knjigu njegov dolazak u logor. albu? Pisar i
njegovi drugovi su se smejali: Nema potrebe, drue. Ovde se ne podnose
albe. Ali, vidite. gospodine, govorio je mali Francuz, moj sluaj je
poseban. Ja sam nevin!
Svi smo mi posebni sluajevi! Svi hoemo da se zbog neega alimo
vioj instanci! Svako zahteva da ga proglase nevinim poto-poto makar
zbog toga morao da optui itav ljudski rod i samo nebo. Teko ete
nekoga obradovati hvalei trud koji je uloio da bi postao pametan ili
plemenit. Taj isti ovek, meutim, bie presrean ako se divite njegovoj
uroenoj plemenitosti. l obratno, ako zloincu kaete da za njegov zloin
nije kriva ni njegova priroda ni njegov karakter, ve nesreni sticaj
okolnosti, on e vam biti beskrajno zahvalan. Dok ga branite, ba taj
trenutak e izabrati da zaplae. A biti poten ili pametan po roenju nije
nikakva zasluga. Kao to ni naa odgovornost sigurno nije vea zato to
smo se rodili kao zloinci a nismo to sluajno postali. Ali ti mangupi trae
milost, to jest neodgovornost, i bestidno se pravdaju prirodom ili
olakavajuim okolnostima, ak i kada je to protivreno. Bitno je da su
nevini, da njihove vrline, milou roenja, ne mogu biti dovedene u
sumnju, i da su njihovi zloini, plod prolazne nesree, uvek privremeni.
Kaem vam, stvar je u tome da se izbegne sud. kako je to teko, kako
nije lako postii da se vaoj prirodi istovremeno dive i da joj se trae
opravdanja, svi nastoje da se obogate. Zbog ega? Da li ste se zapitali?
Zbog moi, naravno. Ali pre svega zato to vas bogatstvo uva od
neposrednog suda, izvlai vas iz guve metroa i zatvara u niklovanu
karoseriju, ograuje u velike uvane parkove, spavaa kola, luksuzne
kabine. Bogatstvo, dragi prijatelju, jo nije oslobaajua presuda, ali je
odlaganje uvek dobrodolo...
I pre svega, nemojte verovati prijateljima kad od vas trae da sa
njima budete iskreni. Oni se samo nadaju da ete vi podrati lepu predstavu
koju imaju o sebi i pruiti im dodatnu sigurnost koju e oni crpsti iz vaeg
obeanja da ete biti iskreni. Kako iskrenost moe biti uslov prijateljstva?
Istinoljubivost po svaku cenu je strast koja ne tedi nikoga i kojoj nita ne
odoleva. To je potok, nekad udobnost, ili egoizam. Ako se, dakle, naete u
toj situaciji, ne oklevajte: obeajte da ete govoriti istinu i laite to bolje
umete. Udovoljiete njihovoj dubokoj elji i dvostruko im dokazati svoju
naklonost.
To vam je iva istina i mi se retko poveravamo boljima od sebe, Od
njih bismo radije pobegli. Najee se, naprotiv, ispovedamo onima koji su
nam slini i dele nae slabosti. Ne elimo mi, dakle, da se popravimo. Niti
da budemo bolji. jer bi to znailo da su nas prethodno ocenili kao
nesavrene. Samo elimo da nas saaljevaju i hrabre na naem putu. U
stvari, hteli bismo, istovremeno, i da ne budemo krivi i da ne ulaemo
napor da se popravimo. Nedovoljno cinizma i nedovoljno vrline. Nemamo
mi snage ni za zlo, ni za dobro. Da li ste itali Dantea? Zaista? Do vraga.
Znate onda da Dante uvodi neutralne anele u spor izmeu Boga i Satane. I
smeta ih u limb, neku vrstu predvorja svog pakla. Mi smo u predvorju,
dragi prijatelju.
Strpljenje? Vi ste, nema sumnje, u pravu. Potrebno nam je strpljenje
dok ekamo Strani sud. Ali eto, nama se uri. Toliko nam se uri, da sam
ja bio prinuen da postanem sudija-pokajnik. Meutim, prvo sam morao da
se pomirim sa svojim otkriima i raistim sa smehom savremenika. Poev
od veeri kad sam bio pozvan, jer ja sam stvarno bio pozvan, morao sam
da odgovorim ili barem da potraim odgovor. To nije bilo lako; dugo sam
lutao. Prvo je trebalo da me taj uporni smeh i ti smejai naue da sebe
vidim jasnije, da konano otkrijem da nisam jednostavan. Ne osmehujte se,
ta istina nije tako oigledna kao to izgleda. Oiglednijim istinama
nazivamo istine koje otkrivamo posle svih ostalih, i to je sve.
Bilo kako bilo, tek, posle dugog samoispitivanja, otkrio sam duboku
dvolinost stvorenja. Kopajui po svom pamenju, shvatio sam da mi je
skromnost pomagala da se istiem, smernost da pobeujem, a vrlina da
tlaim. Vodio sam rat miroljubivim sredstvima, a ravnodunost je bila
sredstvo pomou kojeg sam na kraju dobijao sve to bih poeleo. Na
primer, nikad se nisam alio kad bi zaboravili moj roendan; ak su se, ne
bez izvesnog divljenja, udili mojoj tajnovitosti u toj stvari. Ali razlog
moje ravnodunosti bio je jo tajnovitiji: eleo sam da me zaborave kako
bih samom sebi mogao da se alim. Nekoliko dana pre tog najslavnijeg,
meni dobro znanog datuma, bio sam na oprezu, pazio da mi se ne omakne
neto to bi moglo da probudi panju i pamenje onih od kojih sam
oekivao da zaborave (nisam li jednoga dana nameravao da krivotvorim
kalendar u jednom stanu). Poto je moja usamljenost na taj nain bila
dokazana, mogao sam da se prepustim draima muevne sete.
Lice svake od mojih vrlina imalo je svoje manje blistavo nalije.
Tano je da su se, u jednom drugom smislu, moje mane okretale u moju
korist. Obaveza da sakrijem poronu stranu svog ivota, na primer, davala
mi je hladan izgled koji su ljudi brkali sa izgledom vrline, moja
ravnodunost donosila mi je ljubav, a moja sebinost dostizala je vrhunac u
mojim dareljivostima. I tu stajem: prevelika simetrija tetila bi
dokazivanju. Pobogu, izigravao sam strogog oveka a nikad nisam bio u
stanju da odbijem ni aicu ni enu! Vaio sam za aktivnog, energinog
oveka, a moje carstvo je bilo u krevetu. Udarao sam na sva zvona svoju
odanost, a nema bia, meu onima koja sam voleo, koje na kraju nisam
izdao. Naravno, moje izdaje nisu spreavale moju vernost, iz silnog nemara
svravao sam bezbroj poslova, i nikada nisam prestajao da pomaem
blinjima jer sam u tome nalazio zadovoljstvo. Ali, uzalud sam ponavljao
ove oiglednosti, uteha koju sam iz njih izvlaio bila je povrna. Nekih
jutara sam istragu o sebi sprovodio do kraja i dolazio do zakljuka da sam
bio posebno dobar u preziru. Upravo oni kojima sam najee pomagao
bili su najprezreniji. Ljubazno, sa dirljivom solidarnou, svakog jutra sam
svim slepcima pljuvao u lice.
Iskreno govorei, ima li opravdanja za tako neto? Ima jedno, ali je
ono toliko bedno da se jedva usuujem da ga pomenem. Ipak, evo ga:
nikada nisam duboko verovao da su ljudski poslovi neka ozbiljna stvar.
Gde je bila ozbiljnost, to nisam znao, ali je nije bilo u onome to sam video
i to mi je izgledalo samo kao zabavna ili dosadna igra. Ima napora i
uverenja koja zaista nikada nisam razumeo. Uvek sam posmatrao zaueno
i pomalo sumnjiavo one udne stvorove koji ginu za novac i oajavaju
zbog gubitka poloaja ili se puni vanosti rtvuju za dobrobit svoje
porodice. Bolje sam razumeo onog prijatelja koji je sebi uvrteo u glavu da
treba da prestane da pui, i uz velike napore volje u tome uspeo. Jednoga
jutra, otvorio je novine, proitao da je eksplodirala prva hidrogenska
bomba, saznao za njene sjajne posledice i uao u prvu prodavnicu duvana.
Naravno, ponekad sam se pretvarao da ivot shvatam ozbiljno. Ali
mi se ubrzo ukazivala ispraznost same ozbiljnosti pa sam samo nastavljao
da igram svoju ulogu, to sam bolje umeo. Ulogu efikasnog, pametnog,
vrlog, graanski svesnog, ogorenog, popustljivog, solidarnog, uzornog
oveka... Ukratko, i tu stajem, ve ste shvatili da sam bio kao moji
Holanani, koji i jesu tu i nisu: bio sam odsutan u trenutku kada sam
zauzimao najvie mesta. Istinski iskren i oduevljen bio sam jedino dok
sam se bavio sportom i, u vojsci, kada sam igrao u komadima koje smo
postavljali radi sopstvenog zadovoljstva. U oba sluaja postojalo je pravilo
igre, koje nije bilo ozbiljno, ali smo ga mi iz zabave prihvatali kao takvo. I
danas, nedeljne utakmice, na prepunom stadionu, i pozorite, koje sam
voleo sa nenadmanom strau, jedina su mesta na svetu gde se oseam
nevino.
Ali ko bi prihvatio da je takvo dranje opravdano kad je u pitanju
ljubav, smrt i sirotinjska nadnica? Ali, ta da se radi? Izoldinu ljubav sam
zamiljao jedino u romanima ili na sceni. inilo mi se da samrtnici
ponekad uivaju u svojoj ulozi. Izgledale mi je da odgovori mojih
siromanih klijenuta uvek imaju isti obrazac. Samim tim, ivei meu
ljudima a ne delei njihove interese, nisam mogao da verujem u obaveze
koje sam prihvatao. Bio sam dovoljno uljudan i dovoljno ravnoduan da se
ponaam u skladu sa onim to se od mene oekivalo u mojoj struci, mojoj
porodici ili mom graanskom ivotu, ali sam to svaki put inio sa
izvesnom rasejaneu, koja bi na kraju sve pokvarila. itav ivot sam
proveo u znaku dvostrukosti i esto su moja najozbiljnija dela bila ona u
koja sam se najmanje unesio. Moda me je konano ba to, to u svojoj sve
veoj gluposti sebi nisam mogao da oprostim, navelo da se najee
opirem sudu za koji sam oseao da se sprema, u meni i oko mene, i
primorale me da traim izlaz?
Neko vreme, moj se ivot naizgled nastavio kao da se nita nije
promenilo. Bio sam na inama i kotrljao se. Kao po dogovoru, pohvale su
sve vie pljutale oko mene. Zlo je uprave dolazilo otuda. Seate se:
Teko vama kad stanu svi dobro govoriti za vama! Ah! Taj je umeo da
govori! Teko meni! Maina poe da se kvari i da neobjanjivo zastajkuje.
 Ba tada je pomisao na smrt provalila u moj svakednevni ivot.
Brojao sam godine koje su rni jo ostale. Traio primere ljudi koji su u
mojim godinama ve bili mrtvi. I muila me je misao da neu imati
vremena da ostvarim svoj zadatak. Koji zadatak? To nisam znao. Iskreno
govorei, da li je vredelo nastaviti ono to sam radio? Ali, pitanje se nije
ba tako postavljalo. Progonio me je, naime, izvestan smean strah: ovek
nije mogao da umre a dane prizna sve svoje lai. Ne Bogu, niti nekom
njegovom predstavniku, bio sam iznad toga, naravno. Ne, trebalo je
priznati ljudima, prijatelju, ili voljenoj eni, na prime]: Jer, kad bi samo
jedna la ostala skrivena u neijem ivotu, smrt bi je uinila konanom.
Niko nikad vie nee saznati istinu o odreenoj stvari, jer je jedini koji ju
je znao bio mrtav, zaspao nad svojom tajnom. Od tog apsolutnog ubistva
istine hvatala me je vrtoglavica. Danas bi, uzgred budi reeno, ono za mene
predstavljalo izvor tananih zadovoljstava. Pomisao, na primer, da jedino ja
znam neto za im svi tragaju i da je kod mene predmet zbog kojeg su tri
policije uzalud jurcale po svetu, ispunjava me istim uivanjem. No
ostavimo to. Tada jo nisam bio pronaao recept i to me je muilo.
Prizivao sam se pameti, naravno. ta je znaila la jednog oveka u
istoriji pokolenja i s kakve li sam to uobraenosti hteo da na svetlost istine
iznesem jednu bednu podvalu, izgubljenu u okeanu vremena kao zrno soli
u moru! Govorio sam sebi i to da je smrt tela, ako sudim po onima koje
sam video, sama po sebi dovoljna kazna i da razreava sve. Spasenje (to
jest pravo da konano nestanemo) zaraivali smo u znoju samrtnikih
muka. Ipak, nelagodnost je rasla, smrt mi je bila verna na uzglavlju, sa
njom sam ustajao, a komplimenti su mi postajali sve nepodnoljiviji. inilo
mi se da la sa njima raste tako nesrazmerno da vie nikad neu moi da se
popravim.
I doe dan kad vie nisam izdrao. Moja prva reakcija bila je
zbrkana. Poto sam bio laov, pokazau to i svoju dvolinost baciti u lice
svim tim idiotima pre nego to je sami otkriju. Izazvan, odgovoriu na
izazov istine. Da bih preduhitrio smeh, smislih da sebe izloim optem
podsmehu. U stvari, bio je to jo jedan pokuaj da izbegnem sud. Hteo sam
da smejae prevedem na svoju stranu ili, barem, da ja stanem na njihovu.
Zamiljao sam, na primer, kako na ulici guram slepce, a potmula i
neoekivana radost koju sam oseao otkrila mi je koliko ih je deo moje
due mrzeo; planirao sam da buim gume na malim invalidskim kolicima,
da viem prljavi bednici ispod skela na kojima su radili radnici, da
amaram odojad u metrou. Sanjare sam o svemu tome i nita od toga
nisam uinio; ako neto i jesam, te sam zaboravio. Bilo kako bilo, na samu
re pravda obuzimao me je neobian bes. Nastavio sam, naravno, da je
koristim u mojim besedama na sudu. Ali sam joj se svetio proklinjui
javno duh oveanstva; najavljivao sam manifest u kojem u napasti
ugnjetavanje koje su ugnjeteni sprovodili nad estitim ljudima! Jednoga
dana, dok sam jeo jastoga na terasi nekog restorana a jedan prosjak mi
dosaivao, pozvao sam vlasnika da ga izbaci i bune pozdravio rei tog
isterivaa pravde: Vi smetate, govorio je. Stavite se, zaboga, na mesto
ove gospode! Izraavao sam takode, pred svakim ko je hteo da me slua
aljenje to vie ne moemo da postupamo kao onaj rusk zemljoposednik
ijem karakteru sam se divio: ovek je nareivao da se biuju i oni njegovi
seljaci koji su ga pozdravljali i oni koji nisu, kako bi kaznio smelost koju je
u oba sluaja smatrao jednako drskom.
Seam se, meutim, i ozbiljnijih ispada. Poeo sam da piem jednu
Odu policiji i jednu Pohvalu giljotini. A sebe sam prisiljavao da redovno
poseujem specijalizovane kafane gde su se okupljali nai profesionalni
humanisti Zbog sveg ranijeg uzornog vladanja u njima sam, naravno, bio
rado priman. A onda bili, sve kao da neu, ispalio neki bezobrazluk: Bogu
hvala! rekao bih, ili jo jednostavnije: Boe... Vi znate koliko su nai
kafanski ateisti stidljivi priesnici. Posle izricanja ovakve nepodoptine
nastupio bi trenutak preneraenosti, zgledali bi se zapanjeno, i onda bi
nastao rusvaj, jedni su beali iz kafane, drugi su ogoreno graktali ne
sluajui nita, a svi su se grili kao avo pokropljen svetom vodicom.
Vama to sigurno izgleda detinjasto. Ipak, moda je postojao ozbiljniji
razlog za sve ove ale. eleo sam da pokvarim igru, i pre svega, da, pre
svega unitim onu laskavu reputaciju koja bi me razbesnela im bih na nju
mislio. ovek poput vas... govorili su mi ljubazno, a ja bih pozeleneo.
Nisam vie eleo njihovo uvaavanje jer ono nije bilo opte, a kako je i
moglo biti opte kad ga ja sa njima nisam delio? Zato je bolje bilo sve to, i
njihov sud i njihovo uvaavanje, prekriti platom podsmeha, Trebalo je u
svakom sluaju da se oslobodim oseanja koje me je guilo, Da bih izloio
pogledima ta je krila u sebi, hteo sam da slomim lepu lutku koju sam
svuda pokazivao. Seam se tako jednog razgovora koji je trebalo da vodim
pred mladim advokatskim pripravnicima. Iznerviran nevienim pohvalama
predsednika advokatske komore, koji me je predstavio, nisam dugo
izdrao. Poeo sam sa arom i uzbuenjem koje su od mene oekivali i
koje sam bez problema isporuivao po narudbini. Ali sam ubrzo krenuo
da savetujem spajanje nespojivog kao metod odbrane. Ne ono spajanje,
rekao sam, koje su usavrile moderne inkvizicije koje istovremeno sude i
lopovu i estitom oveku da bi ovom drugom pripisale zloine prvog.
Trebalo je, naprotiv, lopova braniti istiui zloine asnog oveka, u ovom
sluaju advokata. l bio sam sasvim jasan:
Pretpostavimo da sam prihvatio da branim nekog dirljivog
graanina, koji je ubio iz ljubomore. Razmislite samo, gospodo porotnici,
rekao bih, koliko je oprostiv bes koji nas obuzme kada zloba pola stavi na
probu nau uroenu dobrotu. Nije li tee zgreenje kad se ovek nae s ove
strane ograde, na klupi gde ja sedim, a da pri tom nikad nije bio dobar, niti
je patio to je prevaren? Ja sam slobodan, izuzet od vae strogosti, a ipak
ko sam ja? Oholi graanin-sunce, razvratni jarac, gnevni faraon, kralj
lenjosti. Nikoga nisam ubio? Jo nisam, dakako! Ali, nisam li dopustio da
umru sasvim zasluna ljudska bia? Moda. A moda sam spremati i da to
iznova uinim? Dok ovaj ovde, pogledajte ga, nee poeti iznova. Jo je
zauen to je tako dobro obavio posao. Ta je beseda pomalo zbunila
moju mladu sabrau. U jednom trenutku oni odluie da se smeju. Sasvim
su se umirili kad sam stigao do zakljuka, u kojem sam se reito osvrnuo
na ljudsku linost i njena pretpostavljena prava. Navika je tog dana bila
jaa.
Ponavljajui te simpatine ispade, uspeo sam jedino da donekle
zbunim javno mnjenje. Ali ga nisam razoruao, niti sam, to je vanije,
razoruao sebe. uenje na koje sam uglavnom nailazio kod mojih
slualaca, njihova malo uzdrana nelagodnost, dosta slina vaoj - ne, ne
poriite - nisu mi doneli nikakvo smirenje. Vidite, nije dovoljno sebe
optuiti da bismo se oslobodili krivice, inae bih ja bio jagnjece. Potrebno
je optuiti se na odreen nain, do kojeg mi je trebalo dosta vremena da
doem, i koji sam otkrio tek kad sam se naao u stanju potpune
naputenosti. Do tada je smeh nastavio da lebdi oko mene, a moji haotini
napori nisu uspevali da uklone ono neto dobronamerno, gotovo neno, to
je bilo u njemu, i to me je bolelo.
Ali ini mi se da more raste. Na brod e ubrzo krenuti, dan je na
izmaku. Vidite, golubovi se okupljaju tamo gore. Zbijaju se jedni uz druge,
jedva se miu, a svetlost je slabija. Hoete li da zautimo i uivamo u
ovom dosta zlokobnom asu? Neete, zanima vas moja pria? Ba ste
ljubazni. Tek sad u vas zainteresovali. Pre nego to vam kaem ta su
sudije-pokajnici, govoriu vam o razvratu i nelagodi.
Greite, dragi moj, brod se kree dosta brzo. Ali Zuiderze je mrtvo
more, ili gotovo takvo. Sa svojim ravnim obalama, iznubljenim u magli, ne
znamo gde poinje a gde se zavrava. Zato plovimo bez ikakvog putokaza i
ne moemo da ocenimo nau brzinu. Idemo napred, a nita se ne menja. To
nije plovidba, to je san.
U grkom arhipelagu, moj utisak je bio suprotan. Nova ostrva su
stalno iskrsavala u vidokrugu, Njihova lea bez drvea ocrtavala su granicu
neba, a kamenita obala jasno se odvajala od mora. Zabune nije moglo biti;
u jasnoj svetlosti, sve je bilo putokaz. d ostrva do ostrva, bez predaha,
na naem brodiu, koji se vukao, imao sam utisak da danonono uzleem
na vrhovima kratkih sveih talasa, u trci punoj pene i smeha. Od tada,
struja odnosi samu Grku negde u meni, na rubu mog seanja, neumorno...
Hej! pa i mene odnosi, postajem lirian! Zauzdajte me, dragi moj, molim
vas.
Uzgred, da li ste bili u Grkoj? Ne? Utoliko bolje! ta bismo mi
tamo radili, pitam ja vas? Tamo se ide ista srca. Znate li da tamo prijatelji
etaju ulicom, u parovima, drei se za ruke. Da. ene ostaju kod kue, dok
sredoveni, dostojanstveni mukarci, ukraeni brkovima, ozbiljno hodaju
plonicima, prstiju isprepletenih sa prstima prijatelja. I na Istoku se to
ponekad moe videti? Lepo. Ali recite, da li biste vi mene uhvatili za ruku
u Parizu? Ma, alim se. Mi umemo da se ponaamo, prljavtina nas ini
izvetaenim. Pre nego to odemo na grka ostrva, trebalo bi nas dobro
oprati, Tamo je vazduh edan, a more i uivanje prozirni. A mi...
Smestimo se u ove lealjke. Kakva magla! Stao sam bio, ini mi se,
na putu nelagode. Da, rei u vam ta je to. Poto sam se silno batrgao,
istroio svoju drsku nadmenost, obeshrabren uzaludnou svojih napora,
odluio sam da napustim ljudsko drutvo. Ne, ne, nisam potraio pusto
ostrvo, njih vie nema, Samo sam se sklonio kod ena. Kao to znate, one
ne osuuju nijednu slabost: pre e pokuati da ponize i umanje nau snagu.
Zbog toga je ena nagrada, ne za ratnika, nego za zloinca. Ona je njegova
luka, njegovo utoite; uglavnom ga uhapse u njenoj postelji. Nije li ena
sve to nam ostaje od zemaljskog raja? Sav izgubljen, odjurio sam u svoju
prirodnu luku. Ali vie nisam drao govore. Jo uvek sam se malo igrao, iz
navike, ali tu vie nije bilo mate. Ustruavam se da priznam, iz straha da
opet ne izgovorim krupne rei: ini mi se da sam u to vreme osetio potrebu
za ljubavlju. Bestidno, zar ne? U svakom sluaju oseao sam neku potmulu
patnju, neku vrstu lienosti koja me je inila praznim i dopustila mi da, to
iz prisile, to iz radoznalosti, zaponem nekoliko veza. Poto mi je bilo
potrebno da volim i da budem voljen, poverovali da sam zaljubljen.
Drugim reima, poeh da izigravam budalu.
Hvatao sam sebe kako esto postavljam pitanje koje sam do tada, kao
iskusan ovek, uvek izbegavao. Sluao sam sebe kako pitam: Da li me
voli? Znate da se u takvim sluajevima obino odgovara: A ti
mene? Ako bih odgovorio da, vezivao bih se vie nego to su mi to
doputala moja istinska oseanja. Ako bih se usudio da kaem ne,
rizikovao sam da vie ne budem voljen i zbog toga patio. to je oseanje u
kojem sam se nadao da u nai mir bilo ugroenije, to sam ga ja vie traio
od svoje partnerke. Naao sam se, dakle, u situaciji da dajem sve izriitija
obeanja i od svog srca traim sve vie. Tako me je obuzela lana strast
prema jednoj ljupkoj vetropirki koja se toliko naitala ruiaste tampe da
je o ljubavi govorila sa sigurnou i uverenjem intelektualca koji najavljuje
besklasno drutvo. takvo uverenje je, kao to znate. zarazno. I ja se,
dakle, oprobah u ljubavnom besednitvu i na kraju samog sebe ubedih.
Tako je barem bilo sve dok mi nije postala ljubavnica, kada sam shvatio da
nas ruiasta tampa ui da govorimo o ljubavi, ali ne i kako da je vodimo.
Zavoleo sam papagaja, a ljubav vodio sa zmijom. Potraih zato na drugom
mestu ljubav koju su obeavale knjige, koju ja u ivotu nikada nisam
sreo.
Nedostajala mi je uvebanost. Vie od trideset godina voleo sam
iskljuivo sebe. Kako sam se mogao nadati da u izgubiti takvu naviku?
Nisam je izgubio i ostao sam mlaki strasnik. Sve vie sam obeavao. Imao
sam istovremene ljubavi, kao to sam u prethodnim razdobljima imao
mnogo veza, Drugima sam nanosio vie patnje nego u doba moje lepe
ravnodunosti. Da li sam vam rekao da je u oajanju moj papagaj pokuao
da se ubije gladovanjem? Na svu sreu, stigao sam na vreme i pomirio se s
tim da je drim za ruku, sve dok nije srela prosedog inenjera, pristiglog sa
putovanja na Bali, iji opis je bila nala u svom omiljenom nedeljniku. U
svakom sluaju, ne samo to se, zanesen i razreen grehova, nisam obreo u,
kako se to ve kae, venoj strasti, nego sam ak uveao teinu svojih
zgreenja i svoju zabludelost. Od tada se toliko grozim ljubavi da
godinama nisam mogao da sluam ivot u ruiastom ili ariju Izolde koja
umire od ljubavi a da ne zakrguem zubima. Pokuao sam tada da se na
izvestan nain odreknem ena i da ivim u stanju ednosti. Konano,
njihovo prijateljstvo je trebalo da mi bude dovoljno. Ali to je znailo
odustajanje od igre. Ako izuzmemo poudu, ene su mi bile dosadne preko
svakog oekivanja, a oigledno sam i ja njima bio dosadan. Nije vie bilo
igre, nije bilo pozorita, bio sam van svake sumnje u istini. Ali istina vam
je, dragi prijatelju, ubistveno dosadna,
Poto sam izgubio svaku nadu u ljubav i u ednost, setih se najzad da
mi je ostao razvrat koji vecina dobro zamenjuje ljubav, uutkuje smeh,
vraa tiinu, i, to je najvanije, daje nam besmrtnost. U odreenom
stadijumu lucidnog pijanstva, dok kasno u noi leimo izmeu dve
prostitutke i vie ne oseamo nikakvu elju, nada, vidite li, prestaje da bude
muenje, duh vlada svekolikim vremenom, a ivotna patnja zauvek nestaje.
U izvesnom smislu, oduvek sam iveo u razvratu, jer nikad nisam prestao
da eznem za besmrtnou. Nije li to bila moja prava priroda, a i posledica
velike ljubavi prema sebi o kojoj sam vam govorio? Da, umirao sam od
elje da budem besmrtan. Previe sam voleo sebe da bih eleo da dragoceni
predmet moje ljubavi zauvek nestane. No kako, u budnom stanju, i pod
uslovom da sebe iole poznajemo, ne vidimo valjane razloge zbog kojih bi
besmrtnost bila podarena jednom razvratnom majmunu, mi sebi naprosto
moramo da pruimo zamene za besmrtnost. Spavao sam, dakle, sa kurvama
i pio noima zato to sam eleo veni ivot. Ujutro, naravno, u ustima mi
je bio gorak ukus smrtnosti. Ipak, satima sam lebdeo u blaenstvu. Smem li
da vam priznam? Jo se sa nenou seam izvesnih noi kada sam odlazio
u jedan umez da se naem sa nekom igraicom koja je izvodila taku
preruavanja i udostojavala me svojom naklonou, za iju slavu sam se
ak i potukao jedne veeri sa nekim bradatim razmetljivcem. epurio sam
se svake noi za ankom, u crvenom svetlu i praini tog mesta razvrata,
lagao kao vaarski berberin i dugo pio. ekao bih zoru, obreo se najzad u
nikad raspremljenom krevetu svoje princeze, koja bi se mehaniki podala
uivanju i odmah zaspala. Svitao je dan i lagano obasjavao taj poraz, a ja
sam se, nepomian, uzdizao u jutarnjoj slavi.
Alkohol i ene su mi, priznajem, pruali jedino olakanje kojeg sam
bio dostojan. Poveravam vam ovu tajnu, dragi prijatelju, i vi je slobodno
iskoristite. Uveriete se da pravi razvrat oslobaa jer ne stvara nikakvu
obavezu. U njemu posedujemo jedino sebe, on, dakle, ostaje omiljeno
zanimanje velikih zaljubljenika u sopstvenu linost. On vam je dungla,
bez budunosti i prolosti, bez obeanja pre svega, i bez neposredne kazne.
Mesta na kojima se upranjava odvojena su od sveta. Kad u njih ulazimo
za sobom ostavljamo i strah i nadu. Razgovor tu nije obavezan; ono to to
traimo moemo dobiti i bez rei, esto ak, da, i besplatno. Ah! dopustite
mi, molim vas, da odam priznanje nepoznatim i zaboravljenim enama
koje su mi tada pomogle. I danas u seanju koje sam sauvao na njih ima
neeg to lii na potovanje.
 U svakom sluaju, ja sam se oslobaao bez uzdravanja. Videli su
me ak i u jednom hotelu, posveenom onome to se naziva greh, kako
istovremeno ivim sa zrelom prostitutkom i devojkom iz najboljeg drutva.
Sa prvom sam izigravao uslunog viteza a drugu sam suoio sa stvarnou.
Na nesreu, prostitutka je po prirodi bila malograanka: kasnije je pristala
da napie svoje uspomene za neki verski list otvoren za moderna shvatanja.
Sa svoje strane, devojka se udala kako bi zadovoljila svoje neobuzdane
nagone i nala primenu za svoju nesvakidanju obdarenost. Ne ponosim se
manje ni time to su me u to vreme primili kao ravnopravnog lana u jedno
preesto klevetano muko bratstvo. l prelazim brzo preko toga: vi znate da
se ak i veoma inteligentni ljudi die sposobnou da popiju vie od
suseda. Trebalo je napokon da naem mir i izbavljenje u toj srenoj
raskalanosti. Ali i tu sam se opet suoio sa preprekom koja je bila u meni.
Bila je to, ovoga puta, moja jetra i jedan tako straan umor od kojeg se jo
nisam oporavio. Igramo se besmrtnosti, a posle nekoliko nedelja ne znamo
ni da li emo se dovui do sutranjeg dana.
Jedina korist koju mi je donelo to iskustvo, poto sam ve bio
odustao od svojih nonih podviga, bila je ta to mi je ivot postao manje
bolan. Umor koji je nagrizao moje telo izjeo je i mnogo ivih rana u meni.
Svako preterivanje umanjuje vitalnost, pa samim tim i patnju. Nasuprot
onome to se veruje, u razvratu nema nieg pomamnog. To je samo dug
san. Mora da ste primetili da ljudi koji zaista pate od ljubomore nemaju
prea posla nego da legnu sa onom za koju veruju da ih je prevarila.
Naravno, oni hoe da se jo jednom uvere da im njihovo blago jo pripada.
Hoe da ga poseduju, kako se kae. Ali to ine i zato to su, odmah posle
toga, manje ljubomorni. Fizika ljubomora vam je posledica mate kao i
suda koji imamo o sebi. Suparniku pripisujemo nedoline misli koje smo
sami imali u istim okolnostima. Na sreu, preterano uivanje umrtvljuje i
nau matu i na sud. Patnja tada spava sa mukou, onoliko dugo koliko i
ona. Iz istog razloga, sa prvom ljubavnicom mladii prestaju da oseaju
metafiziku zebnju, a neki brakovi koji su samo birokratizovani razvrat
pretvaraju se u jednolini pogreb smelosti i invencije. Da, dragi prijatelju,
buroaski brak je naoj zemlji navukao papue i dovee je ubrzo u
predvorje smrti.
Preterujem? Ne, ali se gubim. Hteo sam samo da vam opiem
prednost koju sam stekao tokom tih meseci orgijanja. iveo sam u
nekakvoj magli u kojoj je smeh bio priguen, tako da ga na kraju nisam ni
uo. Ravnodunost koja je ve zauzimala toliko mesta u meni nije vie
nailazila na otpor i irila je svoju sklerozu. Nije vie bilo nikakvih emocija!
Bilo je tu jedno uvek isto, bolje rei nikakvo raspoloenje. Plua obolela
od tuberkuloze lee se tako to se sue i malo-pomalo gue svog srenog
vlasnika. Tako je bilo i sa mnom koji sam, leei se, spokojno umirao. Jo
sam iveo od svog zanata, premda je moja reputacija ve bila poprilino
poljuljana mojim jezikim ispadima, a redovno obavljanje moje struke
ugroeno mojim raskalanim ivotom. Zanimljivo je, meutim, da su mi
vie zamerali moje jezike izgrede nego nona preterivanja. Moje isto
verbalno pozivanje na Boga kojeg bih to i tamo pominjao u govorima na
sudu, izazivalo je nepoverenje mojih klijenata. Bojali su se oigledno da se
nebo nee zauzeti za njihove interese onoliko dobro koliko bi to uinio
advokat koji krivini zakonik ima u malom prstu. Samo korak ih je delio
od zakljuka da je moje pozivanje na boanstvo bilo srazmerno mom
neznanju. Moji klijenti uinie i taj korak i proredie se. S vremena na
vreme sam nekoga ipak branio. Ponekad bih ak, zaboravljajui da vie ne
verujem u ono to govorim, branio dobro. Poneo bi me sopstveni glas, i ja
bih krenuo za njim; nisam vie lebdeo kao nekad, uzdizao sam se tek malo
iznad tla, samo to ga nisam doticao. Izvan struke sam se viao sa malo
ljudi, na jedvite jade odravao jednu ili dve posustale veze. Deavalo mi se
ak da poneko vee provedem u istom prijateljstvu, bez ikakve poude, s
tim to sam, pomiren sa dosadom, jedva sluao ono to su mi govorili.
Gojio sam se pomalo i najzad mogao da poverujem da je kriza prola.
Ostalo mi je jo samo da ostarim.
Jednoga dana, meutim, na putovanju na koje sam poveo jednu
prijateljicu, ne rekavi joj da na taj nain elim da proslavim svoje
izleenje, nalazio sam se na prekookeanskom brodu, na gornjoj palubi,
naravno. Iznenada, u daljini ugledah veliku crnu taku na okeanu boje
gvoa. Odmah skrenuh pogled, a srce poe da mi lupa. Kad sebe naterah
da ponovo pogledam, crna taka je bila nestala. Hteo sam da viem, da
glupo zovem u pomo, kad je opet ugledah. Bio je to neki od onih
otpadaka kakve brodovi ostavljaju za sobom. A ja nisam podneo da ga
gledam, odmah sam pomislio na davljenika. Shvatih tada, pomireno, kao
to se mirimo sa idejom za koju odavno znamo da je istinita, da onaj krik
koji je pre toliko godina odjeknuo na Seni, iza mene, noen rekom ka
vodama Lamana, nije prestao da putuje svetom preko nepreglednog
prostranstva okeana, i da me je tu ekao sve do dana kada sam ga sreo.
Shvatih takoe da e nastaviti da me eka na morima i rekama, svuda
naposletku gde e biti gorka voda moga krtenja. Zar i ovde nismo na vodi,
recite mi? Ravnoj, jednolinoj, beskrajnoj vodi ije se granice stapaju sa
granicama zemlje? Kako da verujemo da emo stii u Amsterdam? Nikad
neemo izai iz ove ogromne kropionice. Oslunite! Ne ujete li krike
nevidljivih galebova? Ako su krici nama upueni, na ta nas to pozivaju?
Ali te iste ptice su kretale, pozivale, ve na Atlantiku, onoga dana
kada sam konano shvatio da nisam izleen, da sam i dalje u kripcu, i da
se s tim moram pomiriti. Bio je to kraj slavnog ivota, ali i kraj besa i
trzaja. Trebalo je pognuti glavu i priznati svoju krivicu. Trebalo je iveti u
nelagodi. Tano, vi ne znate za onu eliju u srednjovekovnim podzemnim
tamnicama koju su nazivali nelagodom. Tu su vas uglavnom zaboravljali
do kraja ivota. elija se razlikovala od drugih po svojim neobinim
dimenzijama. Nije bila dovoljno visoka da se u njoj moe stajati, ni
dovoljno dugaka da se moe leati. Trebalo je iskriviti se, iveti popreko;
spavanje je bilo pad, budno stanje - uanje. Dragi moj, bilo je genijalnosti,
bez ikakvog preterivanja, u tom tako jednostavnom pronalasku. Svakoga
dana, ista prinuda zbog koje mu je telo bilo ukoeno, stavljala je do znanja
osueniku da je kriv i da se nevinost sastoji u veselom protezanju. Moete
li da zamislite u toj eliji oveka naviknutog na vrhove i gornje palube?
ta? Bilo je mogue iveti u tim elijama i biti nevin? Neverovatno, krajnje
neverovatno! Inae bi se moje zakljuivanje raspalo. Nevinost osuena da
ivi grbava, odbijam da i za trenutak razmotrim takvu pretpostavku.
Uostalom, mi ni za koga ne moemo tvrditi da je nevin, ali sasvim sigurno
za svakoga moemo rei da je kriv. Svaki ovek svedoi zloinu svih
drugih; to je moja vera i moja nada.
Verujte mi, religije gree im ponu da nam dre pridike i
gromoglasno nam izdaju zapovesti. Nije nama potreban Bog da bi bilo
krivice i kazne. Uz nau pomo, dovoljni su nam blinji. Pomenuli ste
Strani sud? Dopustite da se uz duno potovanje tome nasmejem. ekam
ga bez straha: doiveo sam ja gore od toga, a to je sud ljudi. Za njih
olakavajue okolnosti ne postoje, ak vam i dobre namere uzimaju kao
zloin. Da li ste uli za eliju pljuvanja, koju je nedavno izmislio jedan
narod i tako dokazao da najvei na svetu? To vam je jedna zidana kutija
u kojoj zarobljenik stoji, ali ne moe da se pomeri. vrsta vrata koja ga
zatvaraju u kuicu od cementa zaustavljaju se u visini brade. Vidi mu se,
dakle, samo lice na koje svaki uvar u prolazu obilato pljune. Prikljeten u
eliji, zatvorenik ne moe da se obrie, premda mu je, dodue, doputeno
da sklopi oi. E pa, dragi moj, to vam je ljudski izum. Za to malo remek-
delo ljudima nije bio potreban Bog.
 I onda? Onda, jedina korist od Boga bila bi da on jemi nevinost, a
religiju pre vidim kao veliko preduzee za ienje, to je ona uostalom i
bila, ali nakratko, jedva tri godine, i nije se zvala religija. Od tada nam
nedostaje sapuna, nos nam je pun i mi ga jedni drugima briemo. Svi
ponavijai, svi kanjeni, pljujmo jedni na druge, i hop! u nelagodu!
Utrkujemo se ko e prvi pljunuti, i to je sve. Poveriu vam veliku tajnu,
dragi moj. Ne ekajte Strani sud. On vam je svaki dan.
Ne, nije to nita. malo drhtim na ovoj prokletoj vlagi. Uostalom, stigli smo.
Evo. Posle vas. Ali ostanite jo, molim vas, i ispratite me. Jo nisam
zavrio, moram da nastavim. Nastaviti, e to je teko. Recite, znate li zato
su razapeli onog na koga moda mislite u ovom asu? Pa dobro, razloga je
bilo mnogo. Za ubistvo oveka uvek ima razloga. Nemogue je, naprotiv,
opravdati to to ovek ivi. Zato zloin uvek nae branioca, a nevinost
samo ponekad. Ali, pored razloga koje su nam dobro objasnili u protekle
dve hiljade godina, postojao je i jedan veliki razlog za tu stranu agoniju,
ali ne znam zato ga tako briljivo kriju. Pravi razlog je taj to je on znao
da nije sasvim nevin. Ako i nije nosio teret zgreenja za koje su ga optuili,
poinio je druga, premda nije znao koja. Da li zaista nije znao? Naposletku,
bio je na izvoru; mora da je uo za izvestan pokolj novoroenadi. Zbog
ega su, ako ne zbog njega, pobijena deca Judeje dok su njega roditelji
vodili na sigurno mesto? On to, naravno, nije hteo. Uasavao se onih
okrvavljenih vojnika, one raspolovljene dece. Ali, onakav kakav je bio,
siguran sam da nije mogao da ih zaboravi. I nije li ona tuga to izbija iz
svih njegovih postupaka bila neizleiva seta oveka koji je noima sluao
Rahelu kako rida nad svojom decom i odbija svaku utehu? Tubalica se
dizala u noi, Rahela je dozivala svoju decu koja su ubijena zbog njega, a
on je bio iv!
Znajui ono to je znao, znajui sve o oveku ah! ko je mogao i da
pomisli da zloin nije toliko u tome to je neko zbog nas ubijen koliko u
tome to smo mi ostali ivi! - suoen danonono sa svojim nedunim
grehom, postalo mu je preteko da se odrava u ivotu i da nastavlja. Bilo
je bolje da sve okona, da se ne brani, da umre, da vie ne bude jedini u
ivotu, i da ode na neko drugo mesto, negde gde e, moda, dobiti podrku.
Ali podrka je izostala, on se poalio, pa su ga na kraju i cenzurisali. Da,
mislim da je trei jevanelista poeo da izostavlja njegovu tubalicu.
Zato si me ostavio?, bio je to krik pobune, zar ne? Zato, brzo makaze!
Uostalom, da Luka nije nita izbacio, jedva da bismo ita primetili; stvar, u
svakom sluaju, ne bi postala toliko upadljiva. Sam cenzor istie ono to
zabranjuje. I poredak sveta je dvosmislen.
Bilo kako bilo, cenzurisani nije mogao da nastavi. Znam ja, dragi
moj, o emu govorim. Bilo je jedno vreme kad sam se u svakom asu pitao
kako u stii do sledeeg. Da, u ovom svetu moemo voditi rat, simulirati
ljubav, muiti blinjeg, epuriti se u novinama, ili naprosto govoriti loe o
susedu, uz pletivo. Ali, u nekim sluajevima, nastaviti, samo nastaviti,
postaje nadljudski napor. on nije bio natovek, verujte. Zapomagao je u
svojoj agoniji i zato ga volim, mog prijatelja, umro je ne saznavi.
Nesrea je to nas je ostavio same, da nastavljamo, ta god da se
desi, ak i kad ivimo stisnuti u nelagodi, znajui ono to je on znao, ali
nesposobni da uinimo ono to je on uinio i da umremo kao on. Pokuali
smo, naravno, da se malo ovajdimo njegovom smru. Naposletku, samo je
genije mogao da nam kae: Niste ba sjajni, dobro, to je injenica. Pa
lepo, neemo vas zagledati izbliza! Ukinuemo to jednim potezom, na
krstu! Ali sad se previe ljudi penje na krst samo da bi ih videli izdaleka,
ak kada zbog toga treba i da malo izgaze onoga koji se tamo nalazi ve
toliko dugo. Previe ljudi je odluilo da im velikodunost nije potrebna da
bi upranjavali milosre. O nepravda, nepravda mu je uinjena, i srce mi se
!
Eto, opet me hvata, opet govorim kao u sudnici. Oprostite mi, morate
razumeti da imam svoje razloge za to. Vidite, nekoliko ulica odavde, ima
jedan muzej koji se zove Na Gospod na tavanu. Svojevremeno su svoje
katakombe smestili u potkrovlja. ta ete, podrumi su ovde poplavljeni.
Ali danas budite bez brige, njihov Gospod nije ni na tavanu, ni u podrumu.
Popeli su ga na sudijsku stolicu, u samicu svoga srca, i udaraju, i
presuuju, sude u njegovo ime. On je grenici uputio blage rei. Ni ja te
ne osuujem; svejedno, oni osuuju, nikom ne prataju. U ime Gospoda,
dobio si svoje. Gospod? Moj prijatelj to nije traio. On je samo hteo da ga
vole, i nita vie. Naravno, neki ljudi ga vole, ak i meu hrianima. Ali
se oni mogu izbrojati. On je to uostalom i predvideo, imao smisao za
humor. Petar, znate, ona kukavica, Petar ga se odrie: Ne poznajem tog
oveka... Ne znam ta hoe da kae... itd. Ba je preterao! on se igra
reima: Na ovoj steni u sazidati svoju crkvu. Ironija nije mogla biti
vea, zar ne? Ali ne, oni opet likuju! Vidite, sam je to rekao! I jeste
rekao, znao je on dobro kako stvari stoje. onda je otiao zauvek, i
ostavio ih da sude i osuuju, s oprostom u ustima, a osudom u srcu.
Jer, ne moemo rei da vie nema saaljenja, ne, zaboga, samo o
njemu govorimo. Jedino to vie nikoga ne oslobaamo. Na mrtvoj
nevinosti, sve vrvi od sudija, svih rasa, Hristovih i Antihristovih, koji su
zapravo isti, pomireni u nelagodi. Jer, ne smemo kriviti samo hriane. I
ostali su sauesnici. Znate li ta se sada nalazi u jednoj od kua u ovom
gradu u kojoj je boravio Dekart? Ludnica. Da, bunilo je opte, i
proganjanje. I mi smo, naravno, prinueni da u tome uestvujemo.
Primetili ste da ja ne tedim nita i nikoga, znam da i vi sa svoje strane
imate o tome svoje miljenje. Zato, poto smo svi sudije, svi smo krivi
jedni pred drugima, svi Hristosi na svoj prljav nain, razapeti jedan po
jedan, a da i ne znamo. Bili bismo razapeti, da ja, Klamans, nisam
pronaao izlaz, jedino reenje, istinu konano...
Ne, sad stajem, dragi prijatelju. ne bojte se! Uostalom, ostavljam vas,
tu smo pred mojim vratima. ta ete, kada smo usamljeni, a pri tom i
umorni, rado se igramo proroka. Naposletku, ja to i jesam, izgnanik u
pustinji od kamena, magle i ustajale vode, prazni prorok za vremena
osrednjosti, Ilija bez mesije, bunovan od groznice i alkohola, lea
prilepljenih za ova plesniva vrata, prsta uprtog u nisko nebo, tu sam i
kletvama zasipam ljude bez zakona koji ne mogu da podnesu nijedan sud.
Jer oni ga ne mogu podneti, dragi moj, u tome je stvar. Onaj ko prihvata
zakon ne plai se suda jer ga zakon vraa u poredak u koji on veruje. Ali
najtea od svih oveijih muka jeste da mu se sudi bez zakona. To je naa
muka. Liene svoje prirodne konice, raspomamljene sudije se nasumice
bacaju na posao. Tada, zar ne, moramo pokuati da ih preduhitrimo? I tu
nastaje pometnja. Proroci i iscelitelji se mnoe, hitaju da stignu sa dobrim
zakonom, ili besprekornom organizacijom, pre nego to zemlja opusti.
Sreom, ja sam stigao! Ja sam kraj i poetak, ja najavljujem zakon.
Ukratko, ja sam sudija-pokajnik.
Da, da, rei u vam sutra u emu se sastoji taj lepi zanat. Odlazite
prekosutra, moramo, dakle, da pourimo. Doite kod mene, hoete li, i
zvonite tri puta. Vraate se u Pariz? Pariz je daleko, Pariz je lep, nisam ga
zaboravio. Seam se njegovih sumraka, otprilike u ovo doba godine. Vee
pada, suvo i kripavo, na krovove plave od dima, grad potmulo bruji, reka
kao da tee uzvodno. Ja sam tada lutao ulicama. I oni sadu lutaju, znam!
Lutaju i pretvaraju se da ure umornoj eni, strogoj kui... Ah! prijatelju,
znate li vi ta je usamljeno stvorenje koje luta u velikim gradovima?...
Ba mi je neprijatno to vas doekujem u krevetu. Nita strano,
malo groznice koju leim klekovaom. Ve sam se navikao na te napade.
To je tropska groznica, koju sam po svoj prilici dobio dok sam bio papa.
Ne, alim se tek polovino. Znam ta mislite: teko je razlikovati istinu od
lai u onome to priam. U pravu ste, priznajem. I ja sam... Vidite, jedna
osoba iz mog okruenja svrstavala je ljude u tri kategorije: u one koji vie
vole da nita ne kriju nego da moraju da lau, one koji vie vole da lau
nego da nemaju ta da kriju, i one, najzad, koji istovremeno vole i la i
tajnu. Sami odluite koja mi rubrika najvie odgovara.
Zar je, konano, to uopte vano? Zar nas lai na kraju ipak ne
dovedu na put istine? Ne tee li sve moje price, istinite ili lane, istom
cilju, nemaju li isti smisao? Zar je onda vano da li su istinite ili lane, ako
su, u oba sluaja, vane za ono to sam bio i ono to sam sada. Ponekad
jasnije vidimo onoga ko lae nego onoga ko govori istinu. Istina zasenjuje,
kao i svetlost. La je, naprotiv, lepi sumrak koji istie svaki predmet.
Najzad, shvatite to kako hoete, ali mene su, u jednom zarobljenikom
logoru, proizveli u papu.
Molim vas, sedite. Gledate sobu. Prazna je, istina, ali je ista. Pravi
Vermer, bez nametaja i posuda. I bez knjiga, takoe; odavno sam prestao
da itam. Nekada je moja kua bila puna dopola proitanih knjiga. To vam
je odvratno, kao oni ljudi to nanu patetu a ostatak bace. Osim toga, jo
jedino volim ispovesti, a pisci ispovesti uglavnom piu da se ne bi
ispovedili, da ne bi rekli nita o onome to znaju. Kada tvrde da sledi
priznanje, budimo oprezni, na redu je minkanje lea. Verujte mi, sam
strunjak. Zato sam ja stvar sasekao u korenu. Nema vie knjiga, nema
nepotrebnih predmeta, samo najnunije, isto i lakovano kao mrtvaki
sanduk. Uostalom, u ovim tvrdim holandskim krevetima, sa besprekornom
posteljinom, ve umiremo u pokrovu, okaeni istotom.
Zanimaju vas moje papske pustolovine? Nita posebno neobino,
znate. Da li u imati snage da vam o tome priam? Da, ini mi se da mi
temperatura pada. Bilo je to tako davno. U Africi, gde je, zahvaljujui g.
Romelu, buktao rat. Nisam u to bio umean, ne, bez brige. Ve sam bio
izbegao rat koji se vodio u Evropi. Mobilisan, naravno, ali barut nisam ni
omirisao. U izvesnom smislu mi je ao. Moda bi to promenilo mnogo
toga? Francuskoj vojsci nisam bio potreban na frontu. Od mene je samo
traila da uestvujem u povlaenju. Ponovo sam se naao u Parizu, sa
Nemcima. Privlaio me je Pokret otpora o kojem je poinjalo da se govori
otprilike u trenutku kad sam otkrio da sam patriota. Smekate se. Greite.
Otkrio sam to u hodnicima metroa, kod atlea. Jedan se pas bio izgubio u
lavirintu. Velik, krute dlake, sa jednim slomljenim uhom, veselih oiju,
nestano je skakutao, njuio listove prolaznika. Volim pse jednom veoma
starom i odanom ljubavlju. Volim ih jer vam uvek prataju. Pozvao sam
ovoga, i on je, oigledno osvojen, oduevljeno vrtei zadnjicom, zastao na
nekoliko metara ispred mene, U tom trenutku me je pretekao jedan mladi
nemaki vojnik ilog hoda. Stigavi do psa, pomilovao ga je po glavi. Ne
dvoumei se, ivotinja je sa istim oduevljenjem krenula za njim i sa njim
nestala. Po razoaranosti, nekoj vrsti besa koji sam osetio prema
nemakom vojniku, shvatih da je moja reakcija bila patriotska. Da je pas
krenuo za nekim francuskim civilom, na to ne bih ni mislio. Ja sam,
meutim, zamiljao kako je draga ivotinja postala maskota nekog
nemakog puka i to me je dovodilo do besa. Test je, dakle, bio uverljiv.
Otiao sam u junu zonu s namerom da se obavestim o Pokretu
otpora. Ali kad sam tamo stigao i obavestio se, ja sam se pokolebao.
Poduhvat mi se uinio pomalo lud i, pravo govorei, romantian. Pre svega
verujem da podzemno delovanje nije odgovaralo ni mojoj naravi, ni mojoj
sklonosti ka zranim vrhovima. Od mene se, kako mi se inilo, trailo da
danima i noima tkam u nekom podrumu, oekujui da me siledije odatle
isteraju, oparaju moju tkanicu, a zatim me odvedu u drugi podrum i tu me
me pretuku na smrt. Divio sam se onima koji su se predavali tom junatvu
dubina, ali ja nisam mogao da sledim njihov primer.
Preao sam zato u Severnu Afriku sa nejasnom namerom da
otputujem u London. U Africi je, meutim, situacija bila mutna, inilo mi
se da su sukobljene strane podjednako u pravu, pa sam odustao. Vidim po
vaem izrazu da prebrzo prelazim preko ovih pojedinosti koje nisu
beznaajne. Pa, recimo, poto sam dobro procenio vau pronicljivost, da
preko njih prelazim brzo da biste ih vi bolje uoili. Bilo kako bilo, na kraju
sam stigao u Tunis, gde mi je jedna draga prijateljica obezbedila posao, Ta
prijateljica je bila veoma pametna ena i bavila se filmom. Sa njom sam
otiao u grad Tunis, a shvatio sam ime se stvarno bavila tek nekoliko dana
poto su se saveznici iskrcali u Alir. Toga dana Nemci su je uhapsili a, da
to nisam traio, sa njom su uhapsili i mene. Ne znam ta se sa njom zbilo.
to se mene tie, nisu mi uinili nita naao, i, posle pretrpljenog straha,
shvatio sam da je to pre svega bila mera bezbednosti. Bio sam interniran u
blizini Tripolija, u logoru gde smo vie patili od edi i oskudice nego od
loeg postupanja. Neu vam ga opisivati. Nama, deci sredine veka, nije
potreban crte da bismo zamislili takva mesta. Pre sto pedeset godina, ljudi
su bili tronuti jezerima i umama. Danas imamo logorsku liriku. Dakle,
uzdam se u vas. Dodaete samo poneku sitnicu: vruinu. okomito sunce,
mrtve, pesak, nedostatak vode.
 Sa mnom je bio i jedan mladi Francuz, vernik. Da! To je prava bajka,
zaista. U stilu Digesklena2. ako hoete. Prebegao je bio iz Francuske u
paniju da bi se borio. Katoliki general ga je internirao, a on je, videvi da
je slani grah u frankistikim logorima bio, ako smem da kaem, blagosiljan
od Rima, zapao u duboku potitenost. Ni nebo Afrike, gde je kasnije
dospeo, ni logorska dokolica nisu mogli da ga izvuku iz te potitenosti.
dnoga dana, dok je pod atorom sa kojeg se cedilo rastopljeno olovo nas
desetak dahtalo meu muvama, on je ponovio svoje dijatribe protiv onoga
koga je nazivao Rimljaninom. Gledao nas je izgubljeno, sa bradom od
nekoliko dana. Njegova gola prsa bila su prekrivena znojem, ruke su mu
lupkale po vidljivim dirkama rebara. Svetu je potreban novi papa, izjavio
je, koji bi iveo meu nesrenicima umesto da se moli na prestolu, i
potreban mu je to pre. Unezvereno je zurio u nas i klimao glavom. Da,
ponavljao je, to pre! Zatim se odjednom umirio, i muklim glasom rekao
da ga treba izabrati meu nama, uzeti itavog oveka, sa njegovim manama
i vrlinama, i zakleti mu se na poslunost, pod samo jednim uslovom da
pristane da odrava u ivotu, u sebi i u drugima, zajednitvo naih patnji.
Koji meu nama, zapitao je, ima najvie slabosti? Iz ale, jedini ja
digoh prst. Dobro, an-Batist moe da proe, Ne, nije to rekao, jer sam
tada imao drugo ime. Izjavio je ipak da kad neko sebe oznai onako kako
sam ja to uinio to pretpostavlja najveu vrlinu i predloio je da me
izaberu. Ostali se sloie, iz igre, ali ipak nekako ozbiljno. Istini za volju,
Digesklen je ostavio snaan utisak na nas. ini mi se da se ni ja nisam
smejao sasvim iskreno. Nalazio sam prvo da je moj mali prorok u pravu, a
onda sunce, iscrpljujui radovi, borba za vodu, ukratko, nismo ba bili
sasvim pri sebi. Bilo kako bilo, tek ja sam svoje papske dunosti obavljao
nekoliko nedelja, i to sam inio sve ozbiljnije.
U emu su se one sastojale? Bogami, bio sam neto kao voa grupe
ili sekretar elije. Ostali, pa ak i oni koji nisu bili vernici, navikli su se u
svakom sluaju da me sluaju. Digesklen je patio, a ja sam upravljao
njegovom patnjom. Tada sam shvatio da biti papa i nije tako lako kako se
misli i toga sam se ponovo setio jue, poto sam pred vama onako prezrivo
govorio sudijama, naoj brai. Veliki problem u logoru bila je raspodela
vo de.
Stvarale su se i druge grupe, politike i verske, i svako je davao
prednost svojim drugovima. I ja sam, dakle, bio prisiljen da dajem prednost
svojima, to je ve bio mali ustupak. ak ni meu svojima nisam mogao da
odrim savrenu jednakost. Zavisno od stanja mojih drugova, ili radova
koje su morali da obave, davao sam prednost as jednom as drugom. Ova
izdvajanja imaju dalekosene posledice, verujte mi na re. Ali. stvarno sam
umoran i ne elim vie da se seam tog vremena. Recimo samo da sam
stvar zapeatio onoga dana kada sam popio vodu druga koji je umirao. Ne,
ne, nije to bio Digesklen, on je ve, ini mi se, bio umro, previe se
liavao. Da je bio tu, iz ljubavi prema njemu due bih odoleo, jer sam ga
voleo, da, voleo sam ga, ili mi se tako ini. Ali vodu sam popio, to je
nesporno, uveravajui sebe da sam ostalima bio potrebniji nego taj tu koji
e ionako umreti, dok sam ja morao da se uvam za njih. Tako, dragi moj,
nastaju carstva i crkve pod suncem smrti. I da bih popravio malo svoje
jueranje rei, sad u vam izloiti veliku ideju koja mi je pala na pamet
dok vam priam sve ovo i ne znam vie da li sam to doiveo ili sanjao.
Moja velika ideja je da papi moramo oprostiti. Prvo, njemu je to potrebnije
nego ikome. Zatim. to je jedini nain da se postavimo iznad njega...
Oh! Da li ste dobro zatvorili vrata? Da? Proverite, molim vas.
Oprostite mi, imam problem sa bravom. U trenutku kad tonem u san, nikad
ne znam da li sam je zakljuao. Svako vee, moram da ustanem i proverim.
ovek nije siguran ni u ta, ve sam vam rekao. Nemojte misliti da je moja
uznemirenost zbog brave reakcija uplaenog vlasnika. Nekad nisam
zakljuavao ni stan, ni kola. Nisam stiskao svoj novac, niti drao do onoga
to posedujem. Pravo govorei, pomalo sam se stideo posedovanja. Nisam
li u svojim govorima pred svetom povremeno sa uverenjem uzvikivao:
Vlasnitvo, gospodo, to vam je ubistvo! kako nisam bio dovoljno
velikoduan da svoje bogatstvo podelim sa nekim zaslunim siromahom,
stavljao sam ga na raspolaganje moguim lopovima, nadajui se da u
nepravdu ispraviti sluajem. Sada, uostalom, ne posedujem nita. Ne
strahujem, dakle, za svoju bezbednost, ve za samog sebe i svoju
prisebnost. Stalo mi je, osim toga, da zabravim vrata svog malog, dobro
zatvorenog sveta gde sam car, papa i sudija.
Kad smo kod toga. da li biste otvorili taj orman, molim vas? Ta slika,
da, pogledajte je. Zar je ne prepoznajete? To su vam estite sudije. Niste
se trgli? Da li to u vaem obrazovanju ima rupa? Ipak, da ste kojim slua
jem itali novine, setili biste se da je 1934. u Ganu, iz katedrale Svetog
Bavona, ukradeno jedno krilo Van Ajkovog poliptiha Poklonjenje jagnjeta.
Slika se zvala estite sudije. Prikazivala je sudije na konjima kako dolaze
da se poklone svetoj ivotinji. Zamenjena je sjajnom kopijom, jer je
original bilo nemogue nai. Pa lepo, tu je. Ne, nisam ja kriv ni za ta.
Jedan od redovnih posetilaca Meksiko-Sitija, koga ste pre neko vee videli,
prodao ju je gorili za bocu pia, jedne veeri pijanstva. Naem prijatelju
sam prvo savetovao da je okai na dobrom mestu i dugo su, dok su za
njima tragali po itavom svetu, nae pobone sudije stolovale u Meksiko-
Sitiju, iznad pijanaca i svodnika. Zatim ju je gorila, na moj nagovor, doneo
ovde na uvanje. Prvo se tome opirao, a zatim se uplaio kad sam mu
objasnio stvar. Od tada su ti uvaeni inovnici moje jedino drutvo. Tamo,
iznad anka, videli ste koliku su prazninu ostavili.
Zato nisam vratio sliku? Aha! Pa vi imate refleks policajca! Lepo,
odgovoriu vam kao to bih odgovorio sudiji isledniku, kada bi samo
nekome najzad palo na pamet da je slika dospela u moju sobu. Prvo, zato
to mi ona ne pripada, ve vlasniku Meksiko-Sitija, koji je zaluuje ba
koliko i ganski biskup. Drugo, zato to meu onima koji u povorci prolaze
ispred Poklonjenja jagnjetu, niko ne bi bio u stanju da razlikuje kopiju od
originala, pa zato niko mojom krivicom nije oteen. Tree, zato to me to
stavlja iznad ostalih. Lanim sudijama se divi ceo svet, a jedino ja
poznajem prave. etvrto, zato to mi to prua priliku da odem u zatvor, to
je, u neku ruku, primamljiva misao, Peto, zato to sudije idu na sastanak sa
Jagnjetom, a jagnjeta vie nema, kao ni nevinosti, i to je, zbog toga, veti
lopov koji je ukrao sliku bio sredstvo nepoznate pravde koju ne treba
ometati. Najzad, zato to se na taj nain uklapamo u poredak stvari. Budui
da je pravda konano odvojena od nevinosti, prva u ormanu, a druga na
krstu, ja sam slobodan da delam u skladu sa svojim uverenjima, iste
savesti mogu da se bavim tekim pozivom sudije-pokajnika u kojem sam
se skrasio posle toliko razoaranja i protivrenosti, i vreme je, poto
odlazite, da vam najzad kaem u emu se on sastoji.
Dopustite da se prethodno uspravim kako bih lake disao. Oh! Kako
sam umoran! Zakljuajte moje sudije, hvala. Pozivom sudije-pokajnika
bavim se u ovom trenutku. Kancelarija mi je obino u Meksiko-Sitiju. Ali
se velike posveenosti nastavljaju i van radnog mesta, ak i u postelji, ak
i grozniav, ja sam u slubi. Ovim pozivom se, uostalom, ovek ne bavi,
on sa njim die, u svakom asu. Ne mislite valjda da sam vam itavih pet
dana drao slovo iz istog zadovoljstva. Ne, dovoljno sam ja nekad
praznoslovio. Sad je moj govor usmeren. Usmeren, naravno, idejom da
treba uutkati smeh i lino izbei suenje, iako po svoj prilici izlaza nema.
Nije li za izbegavanje suenja velika prepreka to to sami sebe prvi
osuujemo? Potrebno je, dakle, poeti tako to emo osudom obuhvati sve,
bez razlike, i ve tako je ublaiti.
Opravdanja nema nikada i ni za koga, to je moj poetni princip. Za
mene ne postoje dobre namere, asne zablude, nesmotrenosti, olakavaju
okolnosti. Kod mene se ne blagosilja, ne dele oprosti. Samo se sabira i
kae: To vam je toliko. Vi ste pokvarenjak, satir, mitoman, pederast,
umetnik, itd. Tako. Odreito. U filozofiji kao i u politici, ja sam, dakle, za
svaku teoriju koja porie ovekovu nevinost i za svaku praksu koja s
ovekom postupa kao da je kriv. Ja sam vam, dragi moj, prosveeni
pobornik ropstva.
Bez ropstva, pravo govorei, nema konanog reenja. To sam shvatio
veoma brzo. Nekada su mi usta bila puna slobode. Za dorukom sam je
mazao na hleb, vakao je itavog dana, odlazio u svet daha arobno
osveenog slobodom. Svakoga ko mi je protivreio oinuo bih tom jakom
reju koju sam bio stavio u slubu svojih elja i svoje moi. U krevetu sam
je aputao na uvo svojim zaspalim draganama, i ona mi je pomagala da ih
ostavim. Ubacio bih je... Ali dosta, uzbuujem se i gubim meru. Konano,
deavalo mi se da slobodu koristim i nesebinije, pa sam je ak, prosudite
mojoj naivnosti, dva ili tri puta branio, ne toliko, dodue, da za nju dam
ivot, ali preuzimajui ipak nekakav rizik. Ovakva nesmotrenost mi se
mora oprostiti, nisam znao ta inim. Nisam znao da sloboda nije nagrada,
ni odlikovanje koje se slavi uz ampanjac. Niti poklon, bombonjera koja
vam prua slatka uivanja. O ne! Ona je kuluk, i trka na duge staze,
samotna i iscrpljujua. Bez ampanjca, bez prijatelja koji diu au i
gledaju vas neno. ovek je sam u sumornoj dvorani sam na mestu
optuenika, pred sudijama, i sam odluuje pred sobom ili pred sudom
drugih. Na kraju svake slobode stoji presuda; zato je slobodu teko nositi,
pogotovo ako imamo groznicu, ili smo potiteni, ili ne volimo nikoga.
Ah! dragi moj, za onoga ko je sam, bez boga i gospodara, straan je
teret dana. Treba, dakle, sebi izabrati gospodara, jer Bog vie nije u modi.
Re je, uostalom, izgubila smisao i ne zasluuje da zbog nje bilo koga
sablanjavamo. Pazite, nai tako ozbiljni moralisti, koji vole blinjega i sve
po spisku, zapravo se nimalo ne razlikuju od hriana, osim to ne
propovedaju u crkvama. ta ih to, po vaem miljenju, spreava da postanu
vernici? Potovanje, moda, potovanje prema ljudima da, ljudsko
potovanje. Ne ele oni da prave skandal, svoja oseanja uvaju za sebe.
Poznavao sam jednog romanopisca ateistu koji se molio svake veeri. To
ga ni na ta nije obavezivalo: kako je samo zlostavljao Boga u svojim
delima! Ba ga je proputao kroz ake, to bi rekao ne znam vie ko! Jedan
borbeni slobodni mislilac kome sam to ispriao bez ikakve zle namere,
die ruke k nebu: Znam ja to, uzdisao je taj apostol, svi su takvi. Ako mu
je verovati, osamdeset posto naih pisaca, kada bi samo mogli da se ne
potpiu, pisali bi i pozdravljali ime Boje. Po njemu, oni potpisuju jer vole
sebe, i nita i nikoga ne pozdravljaju jer sebe mrze. Kako ipak ne mogu a
da ne sude, to nadoknauju moralnim pridikama. Sve u svemu, to su vam
pristalice vrlog satanizma. Kakvo neobino vreme, zaista! Nije ni udno
to su ljudi zbunjeni i to je jedan moj prijatelj, ateista sve dok je bio
besprekoran mu, preao u veru kad je postao preljubnik!
Ali ti mali prepredenjaci, glumci, licemeri, ipak su tako dirljivi!
Verujte mi, svi oni su vernici, ak i kad na nebu podmeu poare. Ateisti
ili poboni, Moskovljani ili Bostonci, svi odreda su hriani, s oca na sina.
Ali problem je u tome to vie nema ni oca ni pravila! ovek je slobodan, i
mora da se snalazi, a kako manje od svega eli slobodu, i njene presude,
moli da mu se udaraju packe, izmilja strana pravila, tri da podigne
lomae kojima e zameniti crkve. Savonarole, kaem vam. Ali oni veruju
jedino u greh, nikad u milost. Pomiljaju oni na nju, naravno. Milost, to je
ono to bi eleli, jer hteli bi oni da kau da, da se prepuste, da budu
sreni to postoje i ko zna, jer su sentimentalni, da se vere, da nau sveu
devojku, da budu estiti, da sluaju muziku. Znate li, na primer, emu
sam sanjao ja koji nisam sentimentalan: potpunoj ljubavi srca i tela,
danononoj, o neprekinutom zagrljaju, o uivanju i zanosu, i to bi trajalo
punih pet godina, a posle toga smrt. Avaj!
Ali, u nedostatku verenitva ili neprekidne ljubavi, ostaje, zar ne,
surovi brak, uz mo i bi. Bitno je da sve postane jednostavno, kao za dete,
da za svako delo postoji nareenje, da dobro i zlo budu oznaeni
proizvoljno, dakle oigledno. I ja se s tim slaem, ma koliko bio Sicilijanac
i Javanac, a hrianin ni za gro, iako oseam prijateljstvo za prvog meu
njima. Ali na pariskim mostovima, i ja sam shvatio da se bojim slobode.
iveo, dakle, gospodar, ma ko to bio, jer e zameniti nebeski zakon. Oe
na, koji jesi... privremeno ovde... Nai vodii, divno strogi efovi, surovi
i voljeni predvodnici... Najzad, vidite, bitno je vie ne biti slobodan i
pokajniki sluati veeg nitkova od sebe. Kada svi budemo krivi, bie to
demokratija. Ne raunajui, dragi prijatelju, da se moramo osvetiti zato to
umiremo sami. Smrt je usamljenika dok je ropstvo kolektivno. I drugi su
dobili svoje, kad i mi, to je vano. Svi okupljeni, najzad, ali na kolenima, i
pognute glave.
Nije li, osim toga, dobro iveti po ugledu na drutvo, a da bi to bilo
mogue, nije li potrebno da drutvo lii na mene? Pretnja, sramota, policija
su svete tajne te slinosti. Prezren, gonjen, prisiljen, mogu da dam sve od
sebe, da uivam u onome to jesam, i da najzad budem prirodan. Zato sam,
dragi moj, poto sam sveano pozdravio slobodu, potajno odluio da je bez
odlaganja predam bilo kome. I svaki put kad mogu, propovedam u svojoj
crkvi Meksiko-Sitiju, pozivam dobri narod da se pokori i da ponizno
prieljkuje udobnosti ropstva, makar to ropstvo prikazivao i kao pravu
slobodu.
Ali, nisam ja lud, shvatam ja da ropstvo nee zavladati sutra. Bie to
jedna od blagodati budunosti, i to je sve. Do tada moram da se zadovoljim
sadanjicom i potraim makar privremeno reenje, Trebalo je, dakle,
pronai drugi nain da osudom obuhvatim ceo svet, kako bih je sam lake
nosio na svojim pleima. I naao sam ga. Otvorite malo prozor, molim vas,
vruina je nepodnoljiva. Ne previe,jer oseam i jezu. Moja ideja je
jednostavna i plodonosna. Kako da u vodu gurnemo ceo svet da bismo
imali pravo da se sami suimo na suncu? Da li je trebalo, kao mnogi slavni
savremenici, da se popnem na predikaonicu i prokunem oveanstvo? To
je opasna stvar! Jednoga dana, ili jedne noi, smeh odjekne bez najave.
Presuda koju izriete drugima na kraju vam se obije o glavu, i tu napravi
izvesnu tetu. ta onda? pitate vi. Pa lepo, evo genijalne ideje. Otkrio sam
da bi, dok ekamo gospodare i njihove ibe, trebalo da poput Kopernika
obrnemo postupak dokazivanja i tako pobedimo. Kad ve ne moemo da
osudimo druge a da istoga asa ne osudimo i sebe, moramo sebe zasuti
optubama kako bismo imali pravo da sudimo drugima. I poto svaki
sudija jednoga dana zavri kao pokajnik, treba krenuti obrnutim putem i
baviti se pozivom pokajnika da bismo zavrili kao sudije. Da li me pratite?
Dobro. Ali, da budem jo jasniji, rei u vam kako radim.
Prvo sam zatvorio svoju advokatsku kancelariju, napustio Pariz, putovao;
pokuavao sam da se pod drugim imenom nastanim na nekom mestu gde je
posla bilo dovoljno. Ima mnogo takvih mesta na svetu, ali su me sluaj,
pogodnost, ironija, kao i nunost izvesnog samokanjavanja, naveli da
izaberem prestonicu vode i magle, stenjenu kanalima, pretrpanu, gde
dolaze ljudi iz celog sveta. Kancelariju sam smestio u jedan bar u
mornarskoj etvrti. Luka klijentela je raznolika. Siromasi ne idu u
luksuzne delove grada, ali ugledni ljudi na kraju uvek, barem jednom, kao
to ste se i sami uverili, zabasaju na neko ozloglaeno mesto. Ja tu vrebam
buruja, zabludelog buruja; sa njim postiem svoj puni uinak. Iz njega,
kao virtuoz, izvlaim najtananije akcente.
Svojom korisnom strukom bavim se, dakle, ve neko vreme u
Meksiko-Sitiju. Ona se, u ta ste se uverili, najpre sastoji u to eem
javnom ispovedanju. Optuujem se uzdu i popreko. To nije teko, seanje
mi se vratilo. Ali pazite, ne optuujem se ja prostaki, grubo se busajui u
prsa. Ne, ja se kreem gipko, umnoavam nijanse i digresije, svoj govor,
ukratko, prilagoavam sluaocu, navodim ga da i sam poneto doda.
Meam ono to se odnosi na mene sa onim to se tie drugih. Uzimam
opte crte, bolna iskustva kroz koja smo zajedno proli, slabosti koje
delimo, lepe manire, ukratko dananjeg oveka, koji hara u meni i u
drugima. Od toga pravim portret koji je i svaiji i niiji. Masku, zapravo,
dosta slinu onim karnevalskim, koje su i verne i uproene, pred kojima
pomislimo: Gle, ovoga sam sreo! Kad je portret gotov, kao veeras,
pokaem ga, sav oaloen: Avaj! to sam ja. Optunica je gotova. Ali,
istoga asa, portret koji prinosim savremenicima postaje ogledalo.
Posut pepelom, upajui sporo svoje vlasi, lica izrovanog noktima ali
otrog pogleda, stojim tako pred oveanstvom, prevakavam svoju bruku,
i, ne gubei iz vida utisak koji ostavljam, govorim: Bio sam poslednji
meu poslednjima. Zatim, neosetno, prelazim sa ja na mi. Kad
stignem do eto kakvi smo, igra je gotova, i tad slobodno mogu da im
saspem istinu u lice. Ja sam, naravno, kao i oni, kuvamo se u istom loncu.
Ipak sam nadmoan jer znam, a to mi daje pravo da govorim. Svesni ste
ove prednosti, siguran sam. to sebe vie optuujem, to imam vie prava
da sudim vama. I jo bolje, podstiem vas da i sami sebi sudite, i tako sebi
olakavam stvar. Ah! dragi moj, ba smo mi neka udna, bedna stvorenja,
bacimo li samo pogled na svoje ivote, koliko emo tu nai prilika da sebe
iznenadimo i sablaznimo. Pokuajte. Budite uvereni da u vau ispovest
sasluati sa velikim oseanjem bratstva.
Nemojte se smejati! Da, tvrd ste vi orah, odmah sam to video. Ali
pristaete, to je neizbeno. Drugi su uglavnom vie sentimentalni nego
inteligentni i odmah se zbune. Sa inteligentnima je potrebno vie vremena.
Dovoljno je temeljno im objasniti metod. Oni to nee zaboraviti, oni
razmiljaju. I jednoga dana, to iz igre, to iz smetenosti, progovorie. Vi
niste samo inteligentni, izgledate iskusno. Priznajte, ipak. da ste danas
manje zadovoljni sobom nego pre pet dana? Saekau ja da mi piete ili da
se vratite. Jer, vi ete se vratiti, znam ja! I nai me nepromenjenog. zato
bih se i menjao kad sam naao sreu koja mi odgovara? Prihvatio sam
dvolinost umesto da zbog nje oajavam. U njoj sam se smestio i naao
udobnost koju sam traio itavog ivota. U stvari, pogreio sam kad sam
vam rekao da je bitno izbei sud. Bitno je sebi dopustiti sve, makar
povremeno uz veliku dreku ispovedali sopstvenu nedostojnost. Ja sebi
ponovo sve doputam, i ovoga puta bez smeha. ivot mi se nije promenio,
i dalje sebe volim a druge koristim. Samo to mi ispovedanje greaka
doputa da ih lake ponovo inim i da uivam dva puta, prvo u svojoj
prirodi, a potom i u slatkom kajanju.
Otkako sam naao reenje, predajem se svemu, enama, oholosti,
dosadi, osvetoljubivosti, pa ak i groznici, koju sada sa uivanjem oseam
kako raste. Najzad vladam, i to zauvek. Opet sam naao vrh, uz koji se
penjem sam i sa kojeg mogu da sudim itavom svetu. Povremeno, kad je
no zaista lepa, ujem udaljeni smeh, i opet me obuzme sumnja. Tada brzo
teret sopstvene slabosti svalim na sve stvari, na stvorenja i na stvoreni svet,
i opet sam kao nov.
ekau, dakle, koliko god bude trebalo da mi odate priznanje u
Meksiko-Sitiju. Ali skinite taj pokriva, hou da diem. Doi ete, zar ne?
Pokazau vam ak i pojedinosti svoje tehnike, jer prema vama oseam
neku vrstu naklonosti. Videete kako im po itavu no utuvljujem u glavu
da su hulje. Uostalom, od veeras poinjem iznova. Ne mogu bez toga, niti
se mogu liiti onih trenutaka kad se neki od njih, uz pomo alkohola, srui i
pone da se udara u grudi. Tada ja rastem, dragi moj, rastem, slobodno
diem, na planini sam, ravnica se iri pred mojim oima. Kakvo pijanstvo
kad osetite da ste Bog otac i da delite konana svedoanstva iz ravog
ivota i loeg vladanja. Stolujem tako meu svojim runim anelima, na
vrhu holandskog neba, i gledam kako se iz magle i vode ka meni penje
mnotvo Stranog suda. Penju se polako, ve vidim prvog meu njima. Na
njegovom zbunjenom licu, koje je delimino skriveno rukom, itam tugu
ljudske sudbine i oajanje to se od nje ne moe pobei. A ja saaljevam ali
ne razreavam od krivice. razumem ali ne pratam i vie od svega, ah,
oseam da me najzad oboavaju!
Da, nemiran sam, kako da mirno leim? Moram biti iznad vas, misli
me uzdiu. Tih noi, tih jutara bolje rei, jer pad se deava u zoru, ja
izlazim i hodam zaneseno du kanala. Na olovnom nebu, slojevi perja se
tanje, golubovi se malo penju, ruiasti prelivi uz krovove najavljuju novi
dan mog stvaranja. Na Damraku se oglaava zvono prvog tramvaja u
vlanom vazduhu i zvoni probueni ivot na kraju te Evrope gde se u
istom asu stotine miliona ljudi, mojih podanika, s mukom i gorkih usta
izvlai iz kreveta, da bi bez radosti otili na posao. Tada, dok u mislima
lebdim iznad itavog tog kontinenta koji mi je potinjen a da to i ne zna, i
dok pijem pelin dana to se rada, konano pijan od zlih rei, ja sam srean,
srean sam, kaem vam, zabranjujem vam da u to sumnjate, srean sam
toliko da bih mogao umreti! Oh sunce, plae i ostrva gde duvaju pasati, oh
seanje na mladost koje baca u oaj!
Opet u lei, oprostite mi. Bojim se da sam se zaneo; ipak ne plaem.
ovek se katkad izgubi, posumnja u oiglednost, ak i kad je otkrio tajnu
dobrog ivota. Moje reenje, naravno, nije idealno. Ali kad ne volimo svoj
ivot, kad znamo da ga moramo promeniti, nemamo izbora, zar ne >? ta
da uradimo da bismo bili neko drugi? To je nemogue Trebalo bi ne biti
niko. zbog nekog zaboraviti na sebe, barem jednom. Ali kako? Ne zamerite
mi previe. Ja sam kao onaj prosjak koji nije hteo da mi pusti ruku jednoga
dana na terasi jedne kafane: .,Ah gospodine, govorio je, nismo mi ravi,
samo gubimo svetlost. Da, izgubili smo svetlost, jutra, svetu nevinost
oveka koji sebi prata.
Pogledajte, pada sneg! Oh, moram da izaem! Zaspali Amsterdam u
beloj noi, kanali od tamnog ada ispod malih mostova zasutih snegom,
puste ulice, moji neujni koraci, bie to istota, kratkotrajna, pre jutarnjeg
blata. Pogledajte ogromne upave pahuljice uz okna. To mora da su
golubovi. Najzad su odluili da siu, mile ptice; prekrivaju vode i krovove
gustim slojem perja, trepere na svakom prozoru. Kakva najezda! Nadajmo
se da donose dobru vest. Svi e biti spaseni, ha, a ne samo oni izabrani,
podelie se bogatstva i patnje, a vi ete, na primer, od danas svake noi
spavati na podu, za mene. ista lirika, nema ta! Hajte, priznajte da biste se
zgranuli kad bi neka kola sila s neba po mene, ili kad bi se sneg odjednom
zapalio? Ne verujete u to? Ni ja. Ali ipak moram da izaem.
Dobro de, biu miran, ne brinite! Ne verujte, uostalom, previe mojoj
razneenosti, ni mom bunilu. Nisu oni bezrazloni. Pazite, sad kad mi
budete govorili o sebi, saznau da li sam postigao jedan od ciljeva svoje
uzbudljive isposvesti. Uvek se nadam, naime, da je moj sabesednik
policijac i da e me uhapsiti zbog krae estitih sudija. to se ostalog tie,
nema razloga da me bilo ko uhapsi, zar ne. Ali, ova kraa pada pod udar
zakona i ja sam sve uradio da bih postao sauesnik: krijem tu sliku i
pokazujem je onome ko hoe da je vidi. Kad biste me, dakle, uhapsili, bio
bi to dobar poetak. Moda bi se zatim pozabavili i ostalim, odsekli mi
glavu, na primer, i ja se vie ne bih bojao smrti, bio bih spasen. Vi biste
tada iznad okupljenog naroda uzdigli moju jo sveu glavu, da se ljudi u
njoj prepoznaju i da opet budem iznad njih, kao primer. Sve bi bilo
okonano, i ja bih, sasvim nepoznat, zavrio svoju karijeru lanog proroka
koji vapije u pustinji i nee iz nje da izae.
 Ali, naravno, vi niste policajac, bilo bi to previe jednostavno. Kako?
Ah, nasluivao sam, vidite. Ta neobina naklonost koju sam oseao prema
vama nije, dakle, bila bez razloga. Vi se u Parizu bavite lepim advokatskim
pozivom! Znao sam ja da smo od iste sorte. Nismo li svi mi slini,
govorimo bez prestanka i uludo, suoeni uvek sa istim pitanjima premda
unapred znamo odgovore? Hajte, ispriajte mi, molim vas, ta vam se
desilo jedne veeri na kejovima Sene i kako vam je polo za rukom da
nikad ne ugrozite svoj ivot. Sami izgovorite rei koje ve godinama ne
prestaju da odzvanjaju u mojim noima i koje u najzad izrei vaim
ustima: devojko, baci se opet u vodu i prui mi jo jednu priliku da nas
oboje spasem! Jo jednu priliku, ma hajte, kakva nepromiljenost!
Pretpostavite, dragi kolega, da nas uhvate za re? Morali bismo se
rtvovati. Brr! a voda je tako hladna! Ali smirimo se! Sad je prekasno,
uvek e biti prekasno. Sreom!
1
Staro ime za Japan.
2
Bertran Digesklen (1320-1380), francuski vitez koji se istakao u borbama
protiv Engleza, uzor hrabrosti i patriotizma. (Prim. prev.)