Artur Šopenhauer

O PISANJU I STILU

Ukronija
Beograd, 2022.
 PREDGOVOR

„Nema ništa više od onoga što čoveka podiže iznad

samoga sebe (kao dela čulnog sveta); što ga spaja s
jednim poretkom stvari koje samo razum može po-
misliti, i što, u isto vreme, ima čitav čulni svet... pod
sobom. To nije ništa drugo nego ličnost.”
Kant, Kritik der praktischen Vernuft

Ovaj ogled Artura Šopenhauera iznosi nekoliko

duhovitih opaski o stanju filozofije i književnosti u
Nemačkoj pedesetih godina XVIII stoleća. Ali, on
ima i jedan širi i više opšti interes i može se, mutatis
mutandis, primeniti na savremeno stanje književno-
sti u nas. Ogled je uzet iz druge knjige Šopenhauero-
vih spisa Parerga und Paralipomena, po savesnom
i kritičkom izdanju Eduarda Grizebaha. Ovaj spis
ima moto: Vitam impendere vero, a da je Šopenhauer
život utrošio u istinu, i ovde će se to naročito osetiti.
Prevodilac nije smatrao potrebnim da prevodi i citate
iz stranih književnosti kojima je Šopenhauer potkre-
pljivao pojedine sopstvene misli. Prvo, jer gdegod je
to bilo nužno, filozof je sâm učinio. I, drugo, prevo-
dilac je držao na umu filozofove reči da se čovek koji
ne zna latinski ni po čemu ne može razlikovati od ci-
pelara i krojača. A Šopenhauer izvesno za njih nije
pisao, ma kako se o tome mislilo, i ovde na jednom
mestu veli da velika misao izgubi od svoje topline i
vrednosti čim se odvoji od duha koji je nosi i sađe u
 Artur Šopenhauer

svet, kao što dete prestaje biti deo materinog organiz-

ma čim se rodi.
Šopenhauer je već poznat našoj široj književ-
noj publici po nekoliko manjih prevoda (S. Predić,
Vukić, Vujaklija), a osobito po živo pisanoj studiji
B. Petronijevića kojoj bi se imalo malo što dodati
novo i korisno. Stoga ovde o „usamljenom filozofu s
Majne“ nije pisano sem da se pobudi ma i negativan
interes za samu ličnost pisca ovih ogleda; a ujedno
da se tim posredno razjasni onaj opori, žučni i uzvi-
šeni ton u njima. Verovatno će ih to učiniti bližim i
shvatljivijim.

II

Šopenhauer je imao vrlo visoko mišljenje o sebi,

i utoliko više trpeo u svetu koji osporava, ili ostaje
ravnodušan prema zaslugama, osobito ako su one uči-
njene u visokoj oblasti filozofije.
Njegova korespodencija s retkim prijateljima izno-
si svu masu dokaza o zapostavljanju koje je Šopen-
hauer morao podneti, dok nije došlo njegovo vreme.
Njegovi prvi uspesi pali su u kasnu starost, i tek po-
slednjih deset godina svoga života (umro 1860) on
je okusio nešto od te drhtave, prilepčive, grozničave
slasti u priznanju i popularnosti.
U samom početku njegove prave filozofske kari-
jere 1839. danska je akademija nauka odbila njegova
dva etička spisa. Pokušaj habilitacije 1820. na uni-
verzitetu u Berlinu potpuno je propao; tada je Hege-
lova slava bila u huku, i Šopenhauer je prosto odatle

6
 O pisanju i stilu

morao bežati ostavši bez slušaoca jedva posle jednog

semestra predavanja.
Za prvi deo Sveta kao volje i predstave nije mogao
da nađe izdavača. Brokhauz, kao trgovac i izdavač
koji zna svoj posao i pre svega traži svoju korist, ostao
je gotovo ravnodušan prema onome što mu je Šope-
nhauer pisao. Filozof ga je uveravao visokim rečima
da će „njegovo delo postati izvor i povod stotinama
drugih knjiga“.1 Kad se docnije pogodio s Brokha-
uzom za honorar, mislio je da je on u nesrazmeru s
vrednošću dela, jer, kad bi se omeravao prema težini
glavne misli koja je tu izložena, „delo se uopšte ne bi
moglo izdati“. Ali, kad mu je Brokhauz ponudio da
sarađuje u njegovom konverzacionom leksikonu, on
je ipak odlučno odbio, pošto nema ništa zajedničko
s piscima koji u njemu rade sem slučajne upotrebe
mastila i hartije.
Izgleda da Šopenhauer uopšte nije imao praktič-
nog duha: ali, on je sa sestrom vrlo vešto vodio par-
nicu za nasleđe i dobio svoj deo u celini. Utužujući
docnije jednog komercijalnog savetnika za dospelu
menicu, pisao mu je da se može biti filozof, pa ipak
ne biti budala.
Dvadeset i četiri godine posle izdanja prvog dela
Sveta kao volje i predstave (1819), on sprema Bro-
khauzu drugi deo, uz obligatne pohvale sopstvenog
dela, a u parentezama mu napominje da će s ovom
knjigom učiniti dobar posao. „Ono se, veli on, odno-
si prema prvoj knjizi kao gotova slika prema skici“.
1 Videti: Schopenhauer Briefe, 1813-1860. Herausgegeben
von E. Griesebach. Dritter mehrfach berichtiger Abdruck.
Leipzig. S. 27. Izdanje će se češće citirati.
7
 Artur Šopenhauer

(S. 76.) On tu žučno napada filozofske opsenare koji

u filozofiji traže samo svoju korist. Ali se uzda da će
doći i njegovo vreme, što kasnije to sjajnije, i onda
će iskočiti njegova puna vrednost prema ovim laž-
nim veličinama koje publiku samo zaluđuju. No sve
te reči ostaju bez utiska na praktičnog izdavača, i on
traži da Šopenhauer plati štampanje svoje knjige.
„Šta, uzvikuje on, ja sam publici hteo da učinim po-
klon, i vrlo vrednosan: ali da ga još na kraju plaćam,
ne mogu i neću! To je isto kao kad bi neko, koga
bih obavestio o stvari za njega vrlo važnoj, tražio da
mu još i pismo frankiram. Ovo stoleće je očevidno
duboko posrnulo. Dokle Hegelove besmislice doživ-
ljavaju mnoga izdanja, a stotine svakidašnjih glava
publike plaća bezvredna filozofska brbljanja, iako
ovo nije ni malo preterano, jedan štampar ne može
da reskira ni troškova za štampanje knjige koja je
plod mog čitavog života! Pa dobro, onda neka moje
delo leži i izađe jednom kao posthumum za buduće
naraštaje koji će svaki moj red dočekati s radošću; a
oni neće izostati“. (2. pismo Brokhauzu, 81.) Kao što
je zasipao izdavača pohvalama o sebi, neumorno mu
iznosio pred oči što su bedne glave pisale o njego-
voj vrednosti i slavile ga mada su uvek rekle manje
i rđavije nego što je trebalo; tako je savetovao svom
tipografu da budno pazi na njegovo pismo i inter-
punkciju. „Ja sam duša, vi telo“, veli on.
Šest godina docnije (1850), kako Frauenštet piše,
poslao je Brokhauzu (sinu) svoje poslednje manje
spise. Uveravao ga je da više neće ni reči napisati, jer
ne želi da šalje u svet slabu decu starosti. Ovde još

8
 O pisanju i stilu

jednom podvlači visoko mišljenje o sebi: „Mislite vi

o meni što vas volja: ja velim da su moji spisi najbolje
što je ovo stoleće dalo, i ja nisam jedini koji to kaže“.
(Pismo Brokhauzu, sinu, 469.)
Ali on nije samo stajao na ratnoj nozi s izdavačima,
umišljenim i stvarnim neprijateljima i prevrtljivom
publikom. Nemcima, kao ni svi najveći nemački du-
hovi, Gete, Hajne, Niče, nije mogao oprostiti tromosti
i tvrdoglavosti; oni su ostali za njega narod neizle-
čivo glup. (1. pismo Bekeru, 110.) Borbu nemačkih
revolucionara za ujedinjenje propratio je s nekoliko
nimalo delikatnih komplimenata. Ne treba zaboraviti
da su ga prestrašili tokom jednog ustanka pucajući na
njegovu kuću. Oni su za njega nepodnosivi suvereni.
Ali, zato je kraljevske plaćenike dočekao kao oslobo-
dioce raširenih ruku, i svoj imetak u testamentu zave-
štao vojnicima i svom psu.2
Prema svim velikim duhovima svog doba osećao
je odvratnost. Dobri su bili samo stari, dok su novi
svojim potplaćenim reklamama preko dana dizali
svoje varljive renomee. I kao svugde čega god se do-
taknuo svojom jetkom mržnjom, on je i ovde gonio
do preteranosti. Pokatkad mu se ni Gete ne sviđa,
koga je uostalom vrlo cenio; on je za njega diletant
u nauci, osobito Geteova teorija boja gubi od svoje
vrednosti upoređena s njegovom. Pa ipak će kasnije
jedno sopstveno uverenje utvrditi kao maksimu, ne
bez izvesne prikrivene zlobe: da ne misli i ne sme
nikada ni pedlja odstupiti od Geteovih puteva. (39.

2 Lombrozo: Genie und Irsinn, S. 434. R.U.B. 2313-2316.

(Primeri umno bolesnih genija)
9
 Artur Šopenhauer

pismo Frauenštetu, 253.) Epohalno delo Darvinovo o

„Nastanku vrsta“ nazvao je borniranim empirizmom
i prostom varijacijom Lamarkove teorije. Za njega je
Fajerbah plitki materijalista. To mu nije nimalo pre-
čilo da utvrdi da je Fajerbahova karakteristika o Šo-
penhauerovom rodu suviše tačna. (Fajerbah je bio u
posetama Šopenhauerovom domu, i o tome pripove-
da u svom „Dnevniku“: „Žena – dvorskog savetnika
Šopenhauera, bogata udovica. Pravi od učenosti pro-
fesiju. Spisateljica. Brblja mnogo i dobro, razumno;
bez osećaja i duše. Sviđa se sama sebi, hvata se za
svako odobravanje i uvek se smeje sama sebi. Neka
nas bog sačuva od žena čiji je duh doterao do pra-
vog razuma: Sedište lepog ženskog vaspitanja samo
je u ženskim srcima! Guščica, njena kći: ’Ja imam
za slikanje cveća vanredan talenat’“.3 – Šopenhauer
je sve ove osobine ujedinio u sebi i usavršio ih do
virtuoznosti.)
Svako Šopenhauerovo pismo ima čitav niz ne-
gativnih napomena o savremenim piscima koje je
uostalom vredno čitao. Fogtu je dao ime groznog
materijaliste, a njegovo pisanje nazvao „forsira-
nom, prostituisanom kagotažom“. Molešotovo je
„Kruženje života“ stvar gruba, površna, nespretna
i uopšte zapletena. Nije bolje prošla ni Bihnerova
knjiga o „Snazi i materiji“, i Šopenhauerovo je mi-
šljenje da bi ovom tibinškom docentu trebalo oduze-
ti ius legendi. „Sad se radujem, piše on Frauenštetu,
što sam ove prijatelje poslao u posluživačku sobu.
I njemu još (Molešotu), kako me uverava doktor
3 U napomeni uz 24. pismo Frauenštetu, S. 204.
10
 O pisanju i stilu

Ali slava je sporo dolazila, i mada su o tajanstvenom

biću na Majni pisali duhovi kao Žan Paul i obožava-
li ga visoki intelektualci kao njegov „apostol“ mate-
matičar Beker, to sve nije bilo ono što je Šopenhauer
hteo i šira publika, kojoj se za to svetio, prelazila je
preko njega ćutke. On je odatle, s povređenom tašti-
nom, trpeo nepoznat i tužio se, ne bez razloga, kako
je zaboravljen u svojoj usamljenosti. 1820. pevao je
Kantu:

Ostao sam sâm u vrevi sveta,

Ali za utehu sam imao tvoju reč i tvoju knjigu...
... Jer svi su mi oni strani koji me opkoljuju,
A svet je pust i život je dug.

Odatle njegova gorka, prkosna, usplahirena reč

koju kao prokletstvo baca na široki neznalački svet,
i uz otmen gest veli: usno moja ćuti! Odatle njegov
nepritajen gnev prema onima koji su mu svojim us-
pesima i svojim glasom smetali da se popne po „le-
stvicama slave“. I odatle njegov revolt protiv rivala
u filozofiji, „šegrtskog konzorcija“ Fihtea, Šelinga i
Hegela, koji su svojim snažnim ličnostima ispunili
Šopenhauerovo doba. Njihova profesorska filozofija
nije nikada našla reči simpatije iz njegovih usta mada
je Hegel, na primer, imao veliki apstraktni rasuđivač-
ki dar i razvio bolje, iako suvlje i tvrđe od Šopenhau-
era, Kantovu tezu o stvari po sebi.
Međutim, ipak je pedesetih godina Šopenhauer
počeo postajati poznat. Tada je već bio starac. O

15
 Artur Šopenhauer

njemu se počelo pisati, debatovati, i najzad se fi-

lozofu bola i najvećem teoretskom negatoru života
osmehnuo toliko dugo očekivani momenat sreće:
klimaks velike, sveopšte slave. Glavni je razlog
ovom gotovo iznenadnom oduševljenju za Šopen-
hauera, kao što Vundt5 temeljito obrazlaže, što su
se, posle opadanja interesa za Hegela i Herbarta, za
metafiziku zainteresovali umetnici i književnici koji
su tražili da im ona „reši zagonetku života, da im
postane vođem na putevima umetničkog poziva, i
da im dade drugo tumačenje nego što ga daje reli-
gija i poredanost u prirodi“. Oni su se manje brinuli
za dokaze, za njihovu egzaktnost i mnogo više za
jedan osnovni ton koji će uneti izvesnu harmoniju
u njihovo individualno raspoloženje. A taj osnovni
ton upravo je imala Šopenhauerova filozofija. „Ona
je, nastavlja Vundt, delovala svojom snagom osve-
dočenja kao stvarni doživljaj; a raspoloženje koje je
bilo iz nje, oživelo je upravo u ono vreme u koje su
spisi ovog filozofa mnogom čoveku izgledali kao
objavljenje“. Njegova je filozofija imala više spolj-
ni karakter, a primajući u ovoj sistem nauku o volji
kao „inteligibilnom karakteru, ona je ujedno dobi-
la i jedan mističan potez, i davala utisak filozofske
pesme“. Uz to je ona „predstavila oblike umetnosti
kao simbolična očitovanja jedne uzaludne težnje, pa
ipak utešljive u iluziji momenta, u gustim i toplim
bojama ocrtala bezutešnost života, i odatle postala
najupečatljivijim izrazom jedne poetske metafizike
koju istorija pozna“.
5 Wilchelm Wundt: Metaphysik. Die Kultur der Gegenwart,
Teil I, Abteilung VI, Berlin, 1908. S. 120. i dalje.
16
 O pisanju i stilu

Već 1856., četiri godine pred svoju smrt, Šopenha-

uer je opijen slavom i predviđajući svoj skori konac,
pevao u svom „Finale-u“:

Iznuren sad stojim na meti svoje slave,

Umorna glava jedva nosi svoj lovor:
No ja radosno gledam na ono što sam učinio,
Neobmanut nikada onim što su drugi rekli.

Ovaj čovek sjajnih suprotnosti čije su se reči i

način života apsolutno mimoilazili; čovek koji je u
teoriji strasno odricao volju za životom prepunim
bola, nesreće i životinjskog „zadaha truleži“ kao što
će docnije pevati Bodler, praktično je svojom naj-
tanjom žilicom visio o njemu, s jednim prilepčivim
besprekidnim bdenjem nad njim, s jednom manitom,
bezgraničnom ljubavi. On ga je štedeo, roditeljski
pazio i voleo očekujući svoje vreme u koje će mu se
otvoriti pristup u blještavi hram slave. Smrti se bojao
kao prestanka samosvesti i budnoće, plašio se onoga
što dolazi posle u njoj kao večiti potencijalni san i
stoga kao apsolutno odsustvo svesnosti. On se plašio
smrti utoliko više ukoliko je osećao potrebu besmrt-
nosti. „Strah od smrti ne stvara potrebu besmrtnosti,
veli Vajninger, nego potreba besmrtnosti stvara strah
pred smrću“.6 Ali, kad je besmrtna slava došla i usko-
ro za njom trenutak umiranja, on je umro spokojno i
mirno. Izdišući posle iznenadnog udara kaplje, u jed-
nom uglu pod sivom statuom Bude, on je rekao onima

6 Dr. O. Weininger, Geschlecht und Charakter. 13 Auflage,

W. u L. 1913. S. 174. u. f.
17
 Artur Šopenhauer

koji su ga pitali gde će ga sahraniti: „Svejedno. Naći

će me!“ Znao je da više ne postoji nikakav konzorcij
koji bi ga mogao sistematski prećutkivati. Njegova je
taština bila zadovoljena, a on je bio duboko svestan
slave koja ga je okružavala i koja će ga okružavati i u
svim naraštajima koji budu dolazili.

B. J.

18
O PISANJU I STILU
 I

Pre svega, postoje dve vrste pisaca: takvih koji

pišu radi same stvari i takvih koji pišu radi samog
pisanja. Jedni su imali misli ili su učinili takvih isku-
stava za koja drže da ih je vredno saopštiti; ovima
treba novaca i stoga pišu, za novac. Drugi misle radi
pisanja. Poznaju se po tome što svoje misli ukoliko je
moguće duže ispredaju, i izvode i poluistinite, krive,
forsirane i nestalne misli, a vole, većinom, nejasno-
ću da bi izgledali onakvi kakvi nisu. Stoga u njiho-
vom pisanju nema ni određenosti ni jasnoće. Odatle
se odmah može primetiti da oni pišu kako bi ispunili
hartiju; pokatkad se ovo može reći našim najboljim
piscima: na primer, mestimice Lesingovoj Dramatur-
giji, pa čak i nekim romanima Žana Paula. Čim se to
primeti, valja knjigu odbaciti: jer, vreme je dragoce-
no. Sem toga, u stvari, autor vara čitaoca čim piše da
bi ispunio hartiju: jer, on se ispričava da piše što ima
nešto da saopšti. Honorar i zabrana preštampavanja u
stvari su propast književnosti. Samo onaj piše nešto
što je vredno da se napiše, koji potpuno piše jedino
radi same stvari. Kakav bi bio neprocenjiv dobitak
kad bi, u svim granama jedne literature, egzistovalo
samo nekoliko knjiga, ali odličnih! Ali, toga neće ni-
kada biti dok se honorar mogne zasluživati. Jer, kao
da neko prokletstvo leži na novcu: svaki pisac odmah
 Artur Šopenhauer

postane rđav čim počne pisati radi bilo kakvog do-

bitka. Najodličnija dela velikih ljudi potiču iz onog
vremena kad su još morali da pišu badava ili za vrlo
neznatan honorar. I ovde, dakle, vredi španska poslo-
vica: Honra y provecho no caben en un saco. (Čast i
novac ne idu u istu vreću). Čitava beda današnje lite-
rature u Nemačkoj i izvan nje ima ovoj koren u tome
što se knjige pišu da se zasluži novaca. Svaki kome
treba novaca, sedne i piše knjigu, a publika je tako
glupa da je kupi. Sekundarna je posledica ovakvog
posla kvarenje jezika.7
Kad izvestan čovek stekne slavu napisavši jednu
knjigu po unutarnjem pozivu i nagonu, ali po tome
stane mnogo piskarati, onda znači da je svoju slavu
prodao za odvratan novac. Čim se piše da se štogod
napravi – rđavo se piše.
Istom u ovom stoleću postalo je pisaca po profesi-
ji. Dotada ih je bilo samo po pozivu.
Velik deo rđavih pisaca živi jedino od zaluđenosti
publike koja neće da čita ništa drugo do ono što je
danas štampano: – to su žurnalisti. Tačan naziv! Srp-
ski bi se reklo „nadničari“.

II

Ponovno se može reći da ima trovrsnih autora:

prvo, takvih koji pišu ne misleći. Oni pišu po pam-
ćenju, po reminiscencijama, ili čak neposredno po
7 Ono što karakteriše velike pisce (u višim rodovima) kao i
umetnike, i stoga im je svima zajedničko, jeste što svoju
stvar ozbiljno shvataju: drugima nije ništa ozbiljno do nji-
hove koristi i dobitka.
22
 O pisanju i stilu

tuđim knjigama. Ova je klasa najmnogobrojnija.

Drugo, takvih koji misle istom kad pišu. Oni misle
zato da bi mogli pisati. Vrlo su česti. – Treće, takvih
koji su mislili pre nego što su pošli da pišu. Oni pišu
samo stoga što su mislili. Retki su.
Onaj pisac druge vrste koji odgađa da misli dok ne
počne pisati, može se usporediti s lovcem koji izlazi
nasumice: teško da mnogo šta donese kući. Naprotiv,
pisanje se pisca treće, retke vrste može usporediti s
hajkom gde je divljač već unapred opkoljena i satera-
na u zamku da docnije jatomice iz ovakve ograde po-
juri u drugi isto tako ograđen prostor, odakle lovcu ne
može izmaći. U ovom slučaju on prosto treba samo
da gađa i ubija (opisivanje). To je lov koji donosi
izvesnog ploda.
Ali, čak i među malim brojem pisaca koji misle
stvarno, ozbiljno i unapred, opet ih je samo vrlo malo
koji misle o samim stvarima: ostali misle samo o knji-
gama, o onome što su drugi rekli. Njima, naime, po-
trebno je da bi mislili bližeg i jačeg poticaja preko
tuđih, datih misli. One, sad, postaju njihova najbliža
tema; stoga oni večno stoje pod njihovim uticajem i,
prema tome, nikada ne postaju pravo originalni. Na-
protiv, onima prvim same su stvari pravi podsticaj za,
mišljenje; stoga se njihovo mišljenje upravlja nepo-
sredno na njih. Jedino se među njima može naći onih
koji ostaju i postaju besmrtni. Razume se da je ovde
reč o visokim naučnjacima, a ne o piscima koji pišu
kako se peče rakija.
Samo je onaj zaslužio da ga čovek čita koji ma-
terijal uzima neposredno iz sopstvene glave. Ali,

23
 Artur Šopenhauer

knjigotvorci, pisari kompendijuma, obični istoričari

i drugi mnogi, uzimaju materijal neposredno iz knji-
ga: iz njih on prelazi u prste, ne pretrpevši u glavi
niti tranziciju niti vizitaciju, da i ne govorim o samoj
obradi. (Ne bi bilo mnogo učenih glava kad bi svako
znao sve ono što stoji u njegovim sopstvenim knjiga-
ma!) Stoga njihovo brbljanje ima često tako nejasan
smisao da čovek uzalud razbija glavu da bi ispipao
šta oni misle, na kraju krajeva. Oni, upravo, ništa
ne misle. Knjiga iz koje prepisuju katkad je upravo
tako sastavljena: dakle, stvar ovakvog pisanja jedna-
ka je gipsanim odlivcima odlivaka od odlivaka itd.,
da se najzad ocrt Antinojeva lica jedva može prime-
titi. Stoga bi kompilatore trebalo čitati što ređe: jer
je teško da ih čovek potpuno izbegne; ukoliko čak
i kompendijumi spadaju u kompilacije, u kojima se
sadrži u uskom prostoru znanje skupljeno tokom
mnogih stoleća.
Nema veće zablude od verovanja da je posled-
nja kazana reč uvek najtačnija, da je sve ono što je
kasnije napisano popravljanje onoga što je ranije
napisano i da je svaka promena napredak. Misaone
glave, ljudi tačnog suda i ljudi koji ozbiljno misle o
izvesnoj stvari, samo su izuzeci; svugde je u svetu
izmet pravilo; a njega ima svugde i vredno se trudi
da na ovaj način popravi kvareći ono što su rekli ljudi
posle zrelog promišljanja. Stoga, neka se onaj koji
hoće da se poduči o izvesnom predmetu, čuva da se
smesta hvata za najnovije knjige o njemu, pretpo-
stavljajući da nauka neprestance napreduje; i da su
pri sastavljanju izvesnog predmeta upotrebljavane

24
 O pisanju i stilu

starije knjige. Nego, i jesu; ali kako: pisar ih često ne

razume temeljito, uz to neće da upotrebi pravo njiho-
ve reči, iskrivljuje i kvari ono što je u njima kazano
mnogo bolje i jasnije: pošto su one pisane na osnovu
sopstvenog i živog poznavanja stvari. On često od-
bacuje ono što su one najbolje iznele, njihova vrlo
tačna razjašnjenja stvari, njihove najsrećnije opaske
jer ne pozna njihove vrednosti, ne oseća ono što je
pregnantno. Njemu je homogeno samo površno i
plitko. – Često se dešava da stariju odličnu knjigu
potiskuju novije, rđavije, sastavljene radi novaca, ali
koje dolaze na svet s pretenzijama, prehvaljene od
prijatelja. U nauci hoće svaki čovek, da bi smogao
izvesnu vrednost, da se javi s nečim novim: a novina
se često sastoji jedino u tome što on odbacuje ono što
je do tada vredelo kao tačno i na njegovo mesto stav-
lja svoje prazno mlaćenje slame. Pokatkad ovo ima i
uspeha za kratko vreme, ali onda se svet opet povraća
starom i tačnom. Onim novotarima nije ništa u svetu
ozbiljno do njihovo vrednosne ličnosti: i njihova je
namera da njenu vrednost utvrde. A to će se najbrže
učiniti kakvim paradoksom: sterilnost njihovih glava
preporučuje im put negacije: oni odriču odavno pri-
znate istine, na primer, životnu snagu, simpatijski
živčani sistem, generatio equivoca, Bišaovo rastav-
ljanje dejstva strasti od dejstva inteligencije; vraća
se grubom atomizmu, i tako dalje, i tako dalje. Stoga
je često hod nauka retrogradan. – Ovamo idu i pre-
vodioci koji svog autora ujedno ispravljaju i prera-
đuju; što se meni uvek impertinentno dešava. Sam
piši knjige koje će zasluživati da se prevode, a tuđa

25
 Artur Šopenhauer

dela ostavi onakva kakva su! – Stoga, dakle, neka

se čitaju, ukoliko je moguće, pravi pisci, osnivaoci i
ismevaoci stvari, ili bar priznati veliki učitelji jedne
struke, i neka se radije kupuju knjige iz druge ruke
nego njihov sadržaj. Jer, razume se, inventis aliquid
addere facile est, dešava se po katkad da se, po dobro
promozganom osnovu, s novijim faktima opet obe-
lodanjuju mnoge stvari. Ovde dakle kao i svugde u
svetu vredi ovo pravilo: Novo je retko dobro; jer je
dobro samo kratko vreme novo.8

III

Što je jednom pismu natpis, to je jednoj knjizi njen

naslov. On, dakle, ima u prvom redu svrhu da obznani
svom delu publike ono po čemu bi je sadržaj knjige
mogao interesovati. Stoga naslov treba da je karakte-
rističan, a pošto je bitno kratak, koncizan, lakoničan,
pregnantan i, ukoliko je moguće, monogram sadrža-
ja. Prema tome su rđavi opširni, prazni, razbarušeni,
dvosmisleni ili čak lažni naslovi koji zavode i koji
mogu da svojoj knjizi spreme sudbinu pogrešno pre-
pisanih pisama. Ali, najgori su ukradeni naslovi, tj.
takvi koje već ima koja druga knjiga: jer su, prvo,

8 Da izvestan pisac osigura sebi trajnu pažljivost i sudeoniš-

tvo publike, mora ili da napiše štogod što će imati trajne
vrednosti ili da piše uvek štogod novo što će, upravo iz toga
razloga, izlaziti uvek sve rđavije.

Hoću li da koliko toliko ostanem gore,

Onda treba da pišem svakog ručka.
(Sic fere, Tik.)
26
 O pisanju i stilu

plagijat i, drugo, najjasniji dokaz potpunog nemanja

originalnosti: jer, ko nije ni toliko originalan da za
svoju knjigu izmisli nov naslov, biće još manje spo-
soban da joj dade nov sadržaj. Ovom su bliski po-
dražavani, tj. upola ukradeni naslovi, na primer, kad
daleko kasnije pošto sam napisao O volji u prirodi,
Erštet piše O duhu u prirodi.

IV

Izvesna knjiga nije ništa više do kopija sastavlja-

čevih misli. Vrednost je ovih misli ili u materijalu,
dakle u onome o čemu je pisac mislio; ili u obliku,
to jest u obradi materijala, dakle u onome što je on o
njemu mislio.
Ono o čemu vrlo je raznovrsno, pa tako i odlike
koje daje knjigama. Ovamo spada svaki empirijski
materijal, dakle sve istorijsko ili fizičko ili faktično,
uzev po sebi i u najširem smislu. Pri tome, osobeno
je u objektu; stoga knjiga može biti važna, ma ko bio
sastavljač.
Naprotiv, od onoga što je osobeno u subjektu -
predmeti mogu biti takvi koji su pristupni i poznati
svim ljudima: ali oblik shvatanja, ono što je mišlje-
nje, daje ovde vrednost i leži u subjektu. Stoga, je li
knjiga s ove strane odlična i bez upoređenja; onda
je i njen sastavljač. Odakle sledi da je zasluga čita-
nog pisca utoliko veća ukoliko je on manje obavezan
materijalu, dakle čak ukoliko je materijal poznatiji i
obrađivaniji. Tako su, na primer, sva tri velika grčka
tragičara zajedno obradila isti materijal.

27
 Artur Šopenhauer

Stoga, ako je izvesna knjiga slavna, treba razliko-

vati da li je radi materijala ili radi oblika.
Sasvim obični i plitki ljudi mogu, služeći se izve-
snim materijalom, davati vrlo važnih knjiga ukoliko
je ovaj dostupan samo njima: na primer, opisivanja
dalekih zemalja, retkih prirodnih pojava, učinjenih
pokušaja, istorije čiji su svedoci sami bili, ili su utro-
šili napora i vremena da njen izvor istraže i specijalno
studiraju.
Naprotiv, gde je stvar do oblika, a materijal sva-
kome dostupan ili čak već poznat; gde dakle samo
ono što mišljenje o stvari može da dâ vrednost radnji,
u tom će slučaju samo eminentna glava dati nešto
što će biti vredno čitanja. Jer, ostali će svaki put da
samo ono misle što može i svaki drugi. Oni daju oti-
sak svog duha: ali, od njega već svaki čovek sâm ima
original.
Ipak, publika poklanja svoje sudeoništvo mnogo
više materijalu nego obliku, i upravo stoga zaostaje
u svom višem obrazovanju. No smešnije se obelo-
danjuje ova njena slaba strana u pesničkim delima,
jer ovde ona brižno njuška za realnim događajima,
ili ličnim pesnikovim prilikama koje su kao poticaj
služile stvaranju pesama. Čak, ove su joj prilike naj-
zad interesantnije od samih dela, i odatle se više čita
o Geteu nego od Getea, i marljivije studira priča o
Faustu nego Faust. A što već Birger veli: „Oni će po-
duzeti učena istraživanja ko je Leonara uopšte bila“,
mi vidimo da se tako upravo radi s Geteom, od reči
do reči, pošto već imamo mnogo učenih ispitivanja o
Faustu, i priči o Faustu. Oni jesu i ostaju samo veštaci

28
 O pisanju i stilu

u sadržaju. – Ova je velika ljubav za materijal prema

ljubavi za oblik isto kao kad izvestan čovek ne zapa-
ža oblik i slikariju jedne lepe etrurske vaze ispitujući
hemijski njenu glinu i boje.
Preduzeće da se na ovaj rđavi nagon dejstvuje
samim materijalom, mora se apsolutno zabaciti u
strukama gde zasluga izričito treba da leži u obliku,
dakle u pesničkim. Pa ipak, čovek često vidi kako se
rđavi dramski pisci trude da napune pozorišnu kuću
pomoću materijala: tako, na primer, iznesu na po-
zornicu bilo koga slavnog čoveka, ma koliko njegov
život bio nedramatski, štaviše pokatkad ni ne čekajući
da umru ličnosti koje s njim istupaju.
Razlika, o kojoj ovde govorim, između materijala
(sižea) i oblika, potvrdiće svoje pravo i u pogledu
konverzacije. Naime, za nju osposobljava izvesnog
čoveka najpre pamet, prosuđivanje, duhovitost i ži-
vahnost, jer oni daju oblik konverzaciji. A onda se,
iza toga, pazi i na njen siže kao ono o čemu se s čo-
vekom može govoriti, na njegovo znanje. Ako je ono
vrlo neznatno, onda će samo neobično visok stepen
navedenih formalnih osobina dati vrednost njegovoj
konverzaciji ukoliko se ona osvrće, u pogledu svog
sižea, na opštepoznate ljudske i prirodne odnose i
stvari. Obratno je ako izvestan čovek nema ovih for-
malnih osobina ali njegovo znanje u bilo čemu daje
vrednost njegovoj konverzaciji. Ali, u tome se sluča-
ju njegova vrednost osniva potpuno na sižeu konver-
zacije, po onoj španskoj poslovici: mas sabe el necio
en su casa, que el sabio en la agena.

29
 O pisanju i stilu

Jer, inače ih hrabre time što je njihova tolerantnost u

savezu s autorom i izdavačem, a publici razbojnički
otimaju vreme i novac. Po pravilu, pisci su profe-
sori i literati koji, uz neznatnu platu i rđave hono-
rare, pišu iz potrebe za novcem: a pošto je njihova
svrha zajednička, uzajamni im je interes da se drže
na okupu, da uzajamno potpomažu jedan drugog i
svaki pojedini govori reč drugome; odatle nastaju svi
pohvalni izveštaji o rđavim knjigama koji čine sadr-
žaj literarnih listova, i stoga bi trebalo da je njihov
moto: „Dajte nam da živimo i živimo!“ (A publika
je tako ograničena da radije čita novo nego dobro.)
Ima li, ili je bio kogod među njima koji bi se mogao
pohvaliti da nije nikada pohvalio bezvredno piskara-
nje, nikada pokudio odlično ili ga podništavao, ili ga
opisivao kao beznačajno da bi, s lukavom namerom,
svratio s njega pažnju? Postoji li ijedan koji je uvek
pogađao izbor onoga što se savesno može prisvoji-
ti prema vrednosti knjiga, a ne prema očuhinskim
kompendacijama, kolegijalnim obzirima, ili prema
izdavačevom novcu, za polepšanje same stvari? Ne
osvrće li se odmah svaki pojedinac koji nije novak,
čim je jednu knjigu snažno pohvalio ili silno poku-
dio, gotovo mehanički na izdavačku firmu? Ali, kad
bi postojao jedan književni list kao što se maločas
zahtevalo; onda bi odmah bili slomljeni zabrideli pi-
sarski prsti svakom rđavom piscu, svakom neduhovi-
tom kompilatoru, svakom prepisivaču iz tuđih knji-
ga, svakom tupoglavom, nesposobnom, nameštenja
gladnom filozofasteru, svakom nadmenom, taštom
poetasteru a ujedno i izgled na pohvalu na kojoj bi

33
 Artur Šopenhauer

se diglo njegovo nedonošče odmah i neminovno. A

ovo bi bilo pravo spasenje književnosti u kojoj rđavo
nije samo beskorisno nego i pozitivno upropaštujuće.
No, gle, većina je knjiga rđava i nije ih trebalo uopšte
napisati: prema tome, pohvala bi trebala da je tako
retka kao što je danas pokuda, pod uticajem ličnih
obzira i maksime accedas socius, laudes lauderis ut
absens. Sasvim je pogrešno što se i na književnost
prenosi tolerantnost koja je potrebna prema ljudima
tupim i bez mozga, u društvu koje svugde gamiže od
njih. Jer, ovde su oni bestidni nezvani gosti, i ovde
je dužnost prema dobrom uništiti rđavo: jer kome
ništa nije rđavo, onome nije ništa ni dobro... Uop-
šte, u literaturi je udvornost koja potiče iz društva
neobičan, vrlo često štetan, elemenat: jer, ona zah-
teva da se rđavo naziva dobrim i tim se upravo na-
nosi šteta nauci kao i umetnosti. Razume se da bi
literarni list, kao što ga ja hoću, mogli pisati ljudi u
kojih je neumitno poštenje udruženo s retkim zna-
njem i još ređom snagom prosuđivanja: prema tome
bi čitava Nemačka mogla najviše i jedva dati jedan
takav književni list, ali koji bi se onda dizao kao pra-
vedni areopag i u koji bi svakog člana mogli birati
svi drugi; mesto što danas književne listove izdavaju
univerzitetski esnafi ili literarne klike, ili iz potaje
čak i knjižari, na korist svojih knjižara, a po pravilu
se od njih uzdržavaju izvesne koalicije rđavih glava
koje dobru ne daju da izbije na površinu. Nigde nema
više nepoštenja nego u književnosti: to je već Gete
rekao kako sam pobliže obavestio u Volji u prirodi,
strana 22 (drugo izdanje, 17).

34
 O pisanju i stilu

Stoga bi, pre svih drugih stvari, morao ovde ot-

pasti onaj štit svih literarnih nitkovluka, anonimnost.
Uvođenje anonimnosti u književne listove ograđivalo
se, kao razlogom, time što će ono štititi poštene re-
cenzente, opomenjivače publike, od srditosti autora
i njihovih obožavaoca. Samo, što će na jedan slučaj
ovakve vrste doći stotinu gde anonimnost prosto služi
da onaj otkloni od sebe svaku odgovornost koji ne
može braniti ono što kaže, da sakrije sramotu onoga
koji je dovoljno kukavan i podao da publici pohvali
knjigu za malo izdavačeve napojnice. A često on služi
da prosto pokrije opskurnost, impotentnost i bezna-
čajnost ocenjivača. Neverovatno je kako su momci
drski i koliko se ne zastrašuju ni od kakvog literarnog
podlaštva kad znaju da su sigurni pod senkom anoni-
mnosti. – Kao što postoji univerzalna medicina, takva
je, na redu, univerzalna antikritika protiv svih anoni-
mnih recenzija, svejedno da li hvale rđavo, ili kude
dobro: „Huljo, kaži se! Jer, napadati ljude zakukuljen
i zamumuljen koji idu svetom otvorena čela, to neće
učiniti častan čovek: to rade dečaci i nitkovi. – Dakle:
kaži se!“ Probatum est.
Već je Rusô rekao, u predgovoru Novoj Elojzi: tout
honnête, homme doit avouer les livres qu’il publie;
što će reći na našem jeziku: „Svaki pošten čovek stav-
lja ime pod ono što piše“, a opšte se afirmativni stavci
dadu obrnuti per contrapositionem. Koliko više ovo
vredi za polemične spise, kakve su recenzije većim
delom, radi čega Rimer ima sasvim pravo kad u svo-
jim Saopštenjima o Geteu, strana XXIX predgovora,
veli: „Otvoren protivnik, koji staje oči u oči, častan je,

35
 Artur Šopenhauer

umeren, čovek s kojim se može sporazumeti, dogo-

voriti, pomiriti; naprotiv, skriven je protivnik podao,
kukavan hulja koji nema srca da se drži onoga što
ocenjuje, kome dakle ni jednom nije stalo do sopstve-
nog mišljenja, nego samo do potajnog uživanja da ne-
poznat i nekažnjen zadovolji svoju voljicu“. Ovo će
biti i Geteovo mišljenje: jer ono većim delom govori
iz Rimera. Ali, u ostalom, Rusoovo pravilo vredi o
svakom retku koji se daje u štampu. Da li bi se trpe-
lo kad bi i maskiran čovek harangirao narod ili inače
hteo da govori pred jednom skupštinom? I još kad bi,
uz to, druge napadao i zasipao prekorima? Ne bi li
odjednom njegovi koraci prema vratima pa napolje
okrilatili pod udarcima tuđih nogu?
Sloboda štampe koja je u Nemačkoj najzad dobi-
jena i, u isto vreme, najbeščasnije zloupotrebljena,
treba da je bar uslovljena zabranom svačije i svake
anonimnosti i pseudonimnosti da bi bar svaki mogao
za ono što javno obelodani kroz dugačku cev štam-
pe odgovarati svojom čašću ako je još ima; a ako je
nema da bar njegovo ime neutralizuje njegov govor.
Anoniman je recenzent hulja koji neće da zastupa ono
što svetu obaveštava o drugima i njihovom radu, i za
to se ne potpisuje. Svako je anonimno recenziranje
laž i varanje. Stoga, kao što policija ne dopušta da se
po ulicama ide maskiran, ne bi trebalo da trpi ni da
se anonimno piše. Anonimni literarni listovi zaista su
pravo mesto gde nekažnjeno neznalaštvo sudi učeno-
sti, glupost pameti i gde je publika, nekažnjeno obla-
gana, prevarena, i za novac i za vreme, hvalenjem
rđavoga. I to se još trpi? Nije li anonimnost najčvršća

36
 O pisanju i stilu

kula svakog literarnog, u isto vreme publicističkog

nitkovluka? Treba je dakle uništiti, do temelja, tj. na
taj način da je svugde uz svaki novinski članak sa-
stavljačevo ime, uz tešku odgovornost redakcije za
tačnost potpisa. Time će, jer je i najbeznačajniji čovek
poznat u svom mestu, otpasti dve trećine novinskih
laži i zauzdati se drskost mnogih otrovnih jezika. U
Francuskoj se već tako radi.
Ali, u književnosti bi trebalo, dok ova zabrana ne
bude egzistovala, da se ujedine svi pošteni pisci da
proskribuju anonimnost žigosanjem javno, neumor-
no i dnevno iskazanog krajnjeg preziranja, i na svaki
način utvrde da je anonimno recenziranje nitkovluk i
nečasnost. Očevidno je nečasno anonimno napadati
ljude koji nisu anonimno pisali. Ko anonimno piše i
polemizuje, eo ipso ima presumpciju protiv sebe da
namerava prevariti publiku ili nekažnjeno darnuti u
tuđu čast. Stoga bi trebalo svaku, pa i sasvim mimo-
grednu i nimalo pokudnu, napomenu jednog anoni-
mnog recenzenta popratiti prosto epitetima kao što su
„kukavna anonimna hulja tu i tu“ ili „onaj zakukulje-
ni anonimni nitkov u onom časopisu“ itd. Ovo je za-
ista pristojan i prikladan ton da se govori o ovakvim
momcima kako bi im se zanat ogadio. Jer, očevidno
da svaki čovek može imati prava na bilo kakvo lično
poštovanje samo utoliko ukoliko se može videti ko je
on, kako bi se moglo znati koga imamo pred sobom;
a nikako onaj koji se šunja zakukuljen i zamumuljen i
uz to se pravi beskorisnim: takav je čovek mnogo više
ipso facto slobodan kao tica. On je Οδυϑυς Οιτις Mr.
Nobody (Gospodin Niko), i svakome je slobodno da

37
 Artur Šopenhauer

izjavi kako je Mr. Nobody hulja. Stoga treba svakog

anonimnog recenzenta, osobito u antikritici, traktirati
smesta kao hulju i pseći izmet, a ne kao što iz ku-
kavičluka čine izvesni autori koje je smeće pogadilo
sa: „Poštovani gospodin recenzent“. „Pseći izmet koji
neće da se kaže!“ treba da bude lozinka svih pošte-
nih pisaca. A ako onda, po tome, takav čovek izvojšti
sebi zaslugu da je demaskirao momka koji je protrčao
kroz šibe i, uhvativši ga za uho, dovucario ga onde
gde treba, onda će noćne sove preko dana nadati gro-
mornu dreku. – Pri svakoj, i najmanjoj kleveti koju
čovek čuje, prvi se izliv indignacije, po pravilu, izra-
žava sa „ko to veli?“ – Ali tu će anonimnost ostati
dužna odgovora.
Osobito je smešna impertinentnost ovakvih ano-
nimnih kritičara što oni, kao kraljevi, govore reč Mi;
dok bi ne samo trebalo da govore u singularu, nego u
deminutivu, čak u humilitivu, na primer „moja bedna
malenkost, moja kukavna pogan, moja zakukuljena
nekompetentnost, moje sićušno podlaštvo“ itd. Tako
se priliči ovim začaurenim podlacima da govore,
ovim slepićima koji ciče iz tamne rupe kakvog „lite-
rarnog zakutnog listića“ čiji se zanat mora konačno
utući. Anonimnost je u književnosti kao materijalno
podlaštvo u građanskoj zajednici. „Kaži se, huljo, ili
ćuti!“ mora da postane devizom. Do tada se može, u
kritikama bez potpisa, smesta suplirati: Huljo! –Zanat
donosi novaca, ali čast ih ne donosi. Jer, kad napada,
gospodin anonimus je, bez mnogo reči, hulja, i kladio
bih se za sto na jedan da onaj koji neće da kaže svoje
ime ide za tim da publiku prevari. Samo je anonimne

38
 O pisanju i stilu

knjige opravdano anonimno recenzirati. Uostalom,

s anonimnošću će otpasti 99/100 svih literarnih nit-
kovluka. Dok se ovaj zanat ne proskribuje trebalo bi,
u svakom datom razložnom slučaju, prihvatiti se za
čoveka koji drži robu (načelnika ili preduzimača ano-
nimnog instituta za recenzije), učiniti ga neposredno
odgovornim za ono što su sagrešili njegovi plaćenici i
to tonom na koji nam njegov zanat daje pravo. Nijed-
na laž nije tako drska da je anonimni recenzent ne bi
sebi mogao dopustiti: ta, on nije odgovoran. – Ja bih,
sa svoje strane, radije bio načelnik kakve igračnice ili
bordela, nego jedne takve recenzentske špilje.9

XII

Za grehe jednog anonimnog recenzenta treba uči-

niti odgovornim čoveka koji stvar izdaje i rediguje, i
to neposredno tako kao da ju je sam napisao; kao što
zanatlijski majstori odgovaraju za loš posao svojih
momaka. A uz to s takvim podlacem treba postupati
kao što zaslužuje njegov zanat, bez svakih obzira.
Anonimnost je literarno podlaštvo kome bi trebalo
zauzvrat doviknuti: „Nećeš li da priznaš ono što go-
voriš protiv ljudi, onda začepi gubicu!“
Anonimna recenzija nema više autoriteta od ano-
nimnog pisma i stoga je treba primiti s istim nepove-
renjem kao i ovakvo pismo. Ili zar da se ime takvog
čoveka koji je na to spao da stoji na čedu pravom so-
ciete anonyme, uzme kao građanska potvrda za vero-
dostojnost njegovih pomoćnika?

9 Varijanta: Zavod za laganje, varanje i klevetanje.

39
 Artur Šopenhauer

Kako je malo poštenja među piscima, vidi se po

besavesnosti s kojom falsifikuju svoje navode iz tuđih
spisa. Našao sam da su mesta iz mojih spisa navođena
potpuno pogrešno – i samo su u ovome izuzetak moje
najdeklarisanije pristalice. Često se falsifikovanje de-
šava iz aljkavosti, pošto piscima vise u peru njihovi
banalni i trivijalni izrazi i periodi, pa ih pišu po navi-
ci: a katkad se to dešava iz rđave namere, – a onda su
ovo sramotno podlaštvo i dečačka radnja jednaki fal-
sifikovanju novca koje svom majstoru jednom zauvek
oduzima karakter poštena čoveka.

XIII

Stil je fiziognomija duha. Ona manje obmanjuje

od fiziognomije tela. Podražavati tuđi stil znači nositi
masku. Bila ona ma kako lepa, ipak je, usled svoje
neživotnosti, insipidna i nepodnosiva; stoga je bolje
i najružnije živo lice. Na to sliče i pisci koji pišu la-
tinski, koji podržavaju stil starih, samo maskama:
čovek, naime, dobro čuje šta oni govore; ali, uz to,
ne vidi i njihove fiziognomije stila. On se još izvesno
vidi u latinskim spisima samostalnih mislilaca kojima
podražavanje nije moglo goditi kao, na primer, Skotu,
Erigeni, Petrarki, Bejkonu, Karteziju, Spinozi, i dru-
gim nekim.
Afektacije u stilu mogu se usporediti s grimasama
na licu. – Jezik, u kome se piše nacionalna je fiziogno-
mija: on utvrđuje razlike – od grčkog do karajbiskog.
Stilističke pogreške valja otkrivati u tuđim spisima
da ih se čovek kloni u svojima.

40
 O pisanju i stilu

XIV

Da se približno proceni duhovna vrednost jedno-

ga pisca nije upravo nužno znati o čemu je ili šta je
on mislio; radi toga bi trebalo pročitati sva njegova
dela; nego je nužno pre svega znati kako je mislio.
Od ovoga kako njegovog mišljenja, od ovog bitnog
svojstva i kvaliteta mišljenja uopšte stil je tačan od-
livak. On, naime, pokazuje formalno svojstvo svih
misli jednog čoveka koje uvek mora ostati jednako;
pa ma šta i o čemu on mislio. Ujedno, ovde je testo iz
koga on pravi sve svoje oblike, bili ma kako različni.
Kao što je priklapalo dao na prvi mah neslikovit od-
govor „idi!“ onome koji ga je pitao koliko će još ići
do obližnjeg mesta, u nameri da po njegovom hodu
izmeri dokle će doći u jednom datom vremenu; tako
i ja pročitam iz izvesnog autora nekoliko strana, i već
znam otprilike dokle će me izazvati.
U tihoj svesnosti ovoga stanja stvari, svaki me-
diokritet traži da maskira sopstveni, njemu osoben i
prirodan stil. Ovo ga, pre svega, sili da se odrekne
svake naivnosti; a, međutim, naivnost je veliko pravo
duhova koji osećaju sami sebe i stoga sa sigurnošću
izbijaju na površinu. One, naime, svakodnevne glave
ne mogu se pravo odlučiti da pišu onako kako misle;
jer slute da bi tada njihova stvar mogla izgledati
vrlo glupo. Pa ipak, i to bi čak bilo nešto. Kad bi,
dakle, časno prišli delu i jednostavno hteli da saop-
šte ono malo i obično što su zaista mislili; onda bi se
mogli čitati i zaista bi bili poučni u svojoj primernoj
sferi. Samo, mesto toga, oni streme da izgledaju da

41
 Artur Šopenhauer

su mnogo više i dublje mislili nego što je slučaj. Po

tome, oni iznose ono što bi imali kazati u zamršenim,
teškim obratima, novoskovanim rečima i u opširnim
periodima koji obilaze i prikrivaju misao. Oni koleba-
ju između nastojanja da misao saopšte i nastojanja da
je skriju. Oni žele da je tako podseku kako bi izgle-
dala učena i dubokoumna, kako bi se mislilo da se
iza svega ovoga krije mnogo više nego što se može
zametiti u prvi mah. Stoga je čas izbacuju delomice,
u kratkim i paradoksnim izrekama, s mnogo značenja
koje kao da mnogo više nagoveštuju nego što kažu
(sjajne primere ovakvog načina pisanja pružaju Še-
lingovi prirodno-filozofski spisi); čas iznose svoju
misao u bujici reči uz nepodnosivu opširnost kao da
treba bog zna kakve spreme da se odgonetne njihov
duboki smisao, – dok je samo tupoumna dosetljivost,
ako ne i trivijalnost (Fihte, u svojim popularnim spisi-
ma, i stotinu drugih ubogih glava prepunih slame koje
nije vredno ni spominjati, a koje u svojim filozofskim
udžbenicima pružaju mnogo ovakvih primera); ili se
marljivo brinu da pišu na jedan po volji uzet način,
a koji bi trebao da izgleda otmen, na primer pišu na
način zapravo ϰατ’ εξοχην temeljit i učen, mučeći, u
isto vreme, čoveka do smrti besmisaonim periodima
koje je na dugo istkalo narkotično dejstvo (osobito
daju ovde, u ovoj stvari, primera oni najbesramniji
među svim smrtnicima, Hegelijanci, u Hegelovom
listu vulgo Godišnjacima naučne literature); ili čak,
ne mareći za duhovito pisanje, hoće da izgledaju po-
ludeli, itd. Svi takvi napori, kojima teraju do kraja ono
nascetur ridiculus mus, često zadaju poteškoća da se

42
 O pisanju i stilu

iz njihovih stvari iskopa što oni zapravo hoće. Uz to,

pišu i reči, čak čitave periode a da ništa ne misle, na-
dajući se da će ko drugi misliti čitajući ih. U osnovu
svih takvih napora nije ništa drugo do neumorno na-
stojanje, koje se večno okušava na novim putevima,
da se reči prodaju kao misli i da se pomoću novih ili u
novom smislu upotrebljenih izraza, obrta i skrivanja
svake vrste iznese na oči duh da bi se nadomestilo
tako bolno osećanje njegove nemaštine. Veseli čove-
ka da gleda kako se, za ovu svrhu, upotrebljava čas
ovaj čas onaj manir koji će se uzeti kao maska koja
predstavlja duh, a koja na čas može da i obmane nei-
skusne ljude dok je oni ne upoznaju kao zaista mrtvu
masku, ismeju i onda zamene kojom drugom. Tako
ćete videti čas ditirampski raspoloženih, kao pijanih,
a čas već s najprve strane, ozbiljno, temeljito učenih
koji se silno žure, sve do najtromije, najsićušnije ge-
gucave opširnosti kao u pokojnog Hristijana Volfa,
iako u modernom ruhu. Ali, masku najduže zadrža-
va nejasnoća, i to samo u Nemačkoj, gde ju je Fihte
uveo, Šeling usavršio, a u Hegelu je, najzad, dosti-
gla najviši klimaks: uvek s najsrećnijim uspehom. Pa
ipak, ništa nije lakše nego tako pisati da te ne razume
nijedan čovek kao što, naprotiv, nije ništa teže kao
iskazati karakteristične misli da ih svako razume. Ali
sva ova, maločas navedena, umeća potrebna su nemi-
novno onde gde zaista oskudeva svaki duh: jer, osku-
dica duha dopušta da se čovek pokaže kakav je, i ona
u svako doba potvrđuje Horacijevu izreku: Scribendi
recte sapere est et principium et fons. A oni postupa-
ju kao izvesni metalni radnici koji pokušavaju stotine

43
 Artur Šopenhauer

različnih kompozicija kako bi zamenili mesto jedinog,

nikad nenadomestivog zlata. Međutim, sasvim pro-
tivno, jedan se autor ne bi ničega više trebalo čuvati
koliko vidljivog nastojanja kako hoće da pokaže više
duha nego što ga ima; jer ovo budi u čitaocu sumnju
da ga ima veoma malo pošto uvek i na svaki način
samo s onim afektira što zaista ne poseduje. Upravo
radi toga prava je pohvala kad kogod izvesnog au-
tora nazove naivnim; tim veli da se on sme pokazati
onakvim kakav je. Uopšte, naivno privlači: naprotiv,
neprirodnost svugde zastrašava i odbija. Tako ćemo
videti kako se svaki pravi mislilac trudi da svoje misli
izgovori čisto, razgovetno, sigurno i kratko ukoliko
je samo moguće. Prema tome, jednostavnost je uvek
bila obeležje ne samo istine nego i genija. Stil dobija
lepotu od misli; a ne kao u onih prividnih mislilaca,
gde misli postaju lepe po stilu. Ta, stil je prost senovit
ocrt misli: nerazgovetno ili rđavo pisati znači tupo ili
konfuzno misliti.
Stoga je prvo, čak gotovo za sebe samog, dovoljno
pravilo dobrog stila ovo da čovek ima šta da kaže: o,
tako će se daleko doći! Ali zanemarivanje stila glavni
je karakterni potez svih filozofskih i uopšte svih re-
flektirajućih pisaca u Nemačkoj, osobito od Fihtea.
Naime, svim takvim pisarima treba primetiti kao da
oni nešto hoće da kažu dok nemaju ništa da kažu.
Ovaj način, koji su uveli pseudofilozofi univerziteta,
može se uopšte posmatrati, pa i kod prvih notabilite-
ta ove vremenske periode. On je majka privrnutog,
nepostojanog, dvosmislenog, čak mnogosmislenog
stila, ujedno opširnog i teškog, onog stile empesè, ne

44
 O pisanju i stilu

manje beskorisne bujice reči, najzad i sakrivanja one

gorke ubogosti misli pod ono neumorno, kao mlin če-
grtljivo, zaglušno dvoransko iladžarstvo koje se sati-
ma može čitati a da se ne usvoji nijedna jasno kazana
i određena misao. Gotovo sasvim izabrane primerke
ove vrste i umeća pružaju oni razvikani „Haleovi“,
posle „Nemački Godišnjaci“. Međutim, nemačka se
strpljivost naučila da čita slično cepidlačenje svake
vrste, stranu po stranu, a da osobeno i ne zna šta pisac
zapravo hoće; ona upravo misli: tako treba, i ne dose-
ća se da on piše prosto da piše. Naprotiv, dobar, misa-
on pisac za čas stekne kod svog čitaoca poverenje da
mu je na umu ozbiljnost i da zaista ima nešto da kaže
kad govori: a ovo razumnom čitaocu daje strpljenja
da ga pažljivo prati. A takav će se pisac i izraziti uvek
na najjednostavniji i najodlučniji način jer zaista ima
nešto da kaže; jer, njemu je mnogo do toga da upravo
onu misao koju sad ima probudi i u čitaocu i nijednu
drugu. Stoga će on smeti da kaže s Boaloom:

Ma pensée au grand jour parout s›offre et s›expose,

Et mon vers, bien ou mal, dit toujours quelque
chose;

dok o onima koje sam malopre opisao vredi ono

et qui parlant beaucoup ne disent jamais rien istoga
pesnika. Njihovoj karakteristici pripada i ovo da se
oni, gdegod je moguće, klone svih odlučnih izraza
da, u potrebnom slučaju, uzmognu glavu izvući iz
procepa: stoga, u svim slučajevima, biraju apstrak-
tniji izraz; naprotiv, ljudi od duha – konkretniji; jer,

45
 Artur Šopenhauer

ovaj približuje stvar očiglednosti koja je izvor svake

evidentnosti. Ova se naročita ljubav za apstraktno da
potkrepiti mnogim primerima: ali je osobito smešno
ovo što će se u nemačkom pisanju ovih poslednjih
deset godina gotovo svugde naći „usloviti“ gde bi tre-
balo da stoji „uticati“ ili „prouzročiti“; jer ovo, kao
apstraktnije i neodređenije, manje znači (naime „ne
bez ovoga“ mesto „po ovom“), a uz to još uvek ostav-
lja otvorena i zadnja vratanca koja se sviđaju onima
kojima prikrivena svest o njihovoj nesposobnos-
ti stalno uliva strah u kosti od svih odlučnih izraza.
U drugih, ovde prosto deluje nacionalni nagon da u
književnosti smesta podražavaju svaku glupost kao u
životu svaku nevaspitanost, i oni se ovim opasivaju,
što brže se hvatajući svega što im je u blizini. Među-
tim, Englez se savetuje po sopstvenom prosuđivanju
kako u onome što piše tako u onome što čini. Napro-
tiv, ovim se niko ne može manje pohvaliti od Nemca.
Posledica je ovakvog postupanja da su reči „uticati“ i
„prouzročiti“ gotovo sasvim iščezle iz knjiškog jezi-
ka poslednjih deset godina i gotovo je svugde govor o
„usloviti“. Ovu je stvar vredno spomenuti radi njene
karakteristične smešnosti.
Neduhovitost i dosadnost spisa svakodnevnih
glava čak bi se mogla i iz toga izvesti što oni uvek go-
vore samo upola svesno, naime, ni sami ne razumeju
smisao svojih reči pošto su ih naučili i prihvatili kao
gotove; stoga, oni spajaju više čitave fraze (phrases
banales) nego reči. Odavde proističe, za njih karak-
teristično, osetljivo nemanje jasno iskazanih misli;
pošto im upravo nedostaje obeležje jasnoće za ovakve

46
 O pisanju i stilu

misli, za sopstveno jasno mišljenje: mesto misli naći

ćemo neodređeno, tamno tkivo reči, prometne nači-
ne govora, otrcane obrte i modne izraze. Posledica je
toga da njihovo maglovito piskaranje sliči štampi s
već često upotrebljenim tipovima. – Naprotiv, ljudi
od duha, u svojim spisima, stvarno govore nama i
odatle mogu da nas ožive i zabave; samo oni stavljaju
pojedine reči s potpunom svesnošću, ujedno s izbo-
rom i namerom. Stoga se njihovo predavanje odnosi
prema predavanju maločas opisanih kao stvarno nacr-
tana slika prema slici dovršenoj po šablonima: onamo
je, naime, u svakoj reči, kao u svakom potezu četke,
specijalna namera; a ovde je sve mehanički stavljeno.
Ista se razlika može posmatrati u muzici. Jer, svug-
de je uvek potpuna prisutnost duha u svim delovima,
koji karakterišu dela genija: ona je, kao što primećuje
Lihtenberg, analogna sveprisutnosti Garikove duše u
svim mišićima njegovog tela.
Osvrćući se na malopre dotaknutu dosadnost spisa,
valja dodati opštu primedbu da postoje dve vrste do-
sadnosti: objektivna i subjektivna. Objektivna, u sva-
kom slučaju, proističe iz nemaštine o kojoj se ovde
govorilo, dakle odatle što pisanje uopšte nema da
saopšti potpuno jasnih misli ili sudova. Jer, ko ima
takvih, njegova je svrha da ih saopšti, u ravnoj lini-
ji, i stoga svugde daje jasno izražene pojmove, pa po
tome nije ni opširan ni praznorečiv ni konfuzan, a
prema tome ni dosadan. Pa kad bi njegova osnovna
misao bila i zabluda; ipak je ona, u takvom slučaju,
jasno promišljena i dobro promozgana, dakle bar for-
malno tačna, a time spis još uvek ima neku vrednost.

47
 Artur Šopenhauer

Naprotiv je, iz istih razloga, objektivno dosadan spis

u svakom slučaju i inače bezvredan. – Protivno, su-
bjektivna je dosadnost samo relativna: njen razlog
leži ni u kakvom interesovanju za predmet, u čitaoca;
a čitaočevo neinteresovanje u njegovoj bilo kakvoj
ograničenosti. Subjektivno dosadno može biti i naj-
odličnije, to će reći: ovome ili onome; kao što, obrat-
no, može da je i najrđavije ovome ili onome subjek-
tivno zabavno; jer ga interesuju predmet ili piskaralo.
Nemački pisci trebalo bi da uvide da, doduše,
treba gde je moguće misliti kao veliki duh, pa ipak
govoriti istim jezikom kao svaki drugi. Neka se upo-
trebljavaju obične reči, a govore neobične stvari: ali,
oni čine obrnuto. Mi ćemo ih, naime, naći kako se
trude da trivijalne pojmove ogrnu u otmene reči i da
svoje vrlo obične misli obuku u neobične izraze, naj-
više tražene, najprecioznije i najređe načine govora.
Njihove rečenice stalno koračaju na drvenim nogama.
A prema tome što im se lično sviđa bombast, uopšte
veoma žurljivi, nadmeni, pretenciozni, hiperbolični i
aerobatski stil, njihov je tip zastavnik Pistol kome je
jednom njegov prijatelj Falstaf nestrpljivo doviknuo:
„Kaži što imaš da kažeš, kao čovek iz sveta!“ Ljubite-
ljima primera posvećujem narednu tužbu: „Pre malo
vremena izašla je u našem izdanju: Teoretičko-prak-
tična naučna fiziologija, patologija i terapija pneuma-
tičnih fenomena poznatih pod imenom vetrova gde su
ovi, u svojoj organskoj i kauzalnoj vezi, sistematski
izloženi po svojoj bitnosti i biću kao i svi genetič-
ki momenti, spoljni i unutarnji, koji ih uslovljavaju,
u potpunoj celini njihovih pojava i delovanja, kako

48
 O pisanju i stilu

za opšteljudsku tako za naučnu svesnost: slobodan, s

ispravljajućim napomenama i olakšavajućim ekskur-
zima udešen prevod francuskog dela: l’art de peter“.
Za stile empesé neće se u nemačkom naći tačan
izraz koji bi odgovarao; ali zato češće sama stvar.
Ako je u vezi s preciznošću, onda je u knjigama ono
što je u ophođenju afektovani gravitet, proračunata
otmenost i kaćiperstvo, i isto je tako nepodnosiv. U
njega se rado oblači siromaštvo duha; kao u životu
glupost u gravitet i formalnost.
Ko preciozno piše sliči onome koji se spolja dote-
ruje da ga ne bi zamenili i pomešali s pučinom; opa-
snost kojoj Gentleman neće pribeći ni u najrđavijem
odelu. Stoga, kao što se no izvesnoj kićenosti u odelu
i onim tiré à quatre épingles poznaje plebejac, tako
se po precioznom stilu poznaje svakodnevna glava.10
Nije manje lažno nastojanje hteti pisati onako kako
se govori. Mnogo bi više trebalo da svaki pismen stil
ima izvestan trag srodnosti s lapidarnim stilom koji
je sviju njih praotac. Stoga ono treba zabaciti kao i
ono što je od toga obrnuto, naime hteti govoriti kao
što se piše; jer ovo izgleda pedantno i ujedno teško
razumljivo.
Taman i nerazgovetan izraz, u svakom slučaju i
svugde, vrlo je rđav znak. Jer, u devedeset i devet slu-
čajeva od stotinu, ovakav izraz potiče od nerazgovetne

10 Ko ima da kaže štogod vredno kazivanja, ne treba da ga

ogrće u preciozne izraze, teške fraze i tamne aluzije; nego
ga može izreći jednostavno, razgovetno i naivno, a uz to
biti siguran da dejstvo neće izostati. Stoga ko upotrebljava
opisana umetna sredstva, izdaje se da nema misli, duha, i
znanja.
49
 Artur Šopenhauer

misli; a opet, gotovo uvek, ova nerazgovetnost proi-

stiče iz nerazumevanja, nekonzistentnosti i, dakle,
netačnosti same misli. Kad se u izvesnoj glavi rodi
tačna misao, ona već teži da bude razgovetna i uskoro
će to postići; jer, ono što je jasno smišljeno lako će
naći svoj primeran izraz. Što jedan čovek može da
misli, dâ se u svakom slučaju izraziti u jasnim, shvat-
ljivim i nedvosmislenim rečima. Oni koji spajaju
tamne, zapletene, dvosmislene govore, sasvim izve-
sno ne znaju pravo šta hoće da kažu, nego od svega
imaju samo jednu tupu svesnost koja se istom bori za
misao: a često oni hoće da sakriju i sebe i druge, jer
zapravo nemaju uopšte šta reći. Oni žele, kao Fihte,
Šeling i Hegel, da izgledaju kako znaju što ne znaju,
kako misle što ne misle, i kako vele što ne vele. Ili,
da li će se izvestan čovek, koji ima da saopšti nešto
tačno, truditi da govori nejasno ili jasno? – Već Kvin-
tilijan veli (Instit. lib. II. c. 3): Plerumque accidit ut
faciliora sint ad intelligendum et lucidiora multo,
quae a doctissimo quoque dicuntur... Erit ergo etiam
obscurior, quo quisque deterior.11
Uostalom, nije se nužno izražavati zagonetno nego
znati hoće li se ili neće da kaže izvesna stvar. Ne-
odlučnost u izrazu čini nemačke pisce toliko nepro-
bavljivim. Izuzetak dopuštaju jedino slučajevi gde
ima da se saopšti štogod nedozvoljeno, s izvesnom
namerom.
Kao što svaki suvišak jednog dejstva većinom pri-
vodi protivno od onoga što se nameravalo, tako, do
11 Nerazumljivo je srodno nerazumnom, i, svaki put, besko-
načno je verovatnije da se tu pre krije izvesna mistifikacija
nego velika dubokoumnost.
50
 O pisanju i stilu

duše, reči služe da misli učine shvatljivim, ali također

samo do jedne izvesne tačke. Nagomilane preko nje,
samo potamnjuju misli koje treba da se saopšte. Za-
datak je stila i stvar prosuđivačke snage da pogode
onu tačku: jer svaka suvišna reč protivno deluje od
svrhe kojoj je namenjena. U ovom smislu veli Volter:
L’adjectif est l’ennemi du substantif. (Ali, razume se,
mnogi pisci upravo traže da bujicom reči sakriju go-
lotinju svojih misli.)
Prema ovome, neka se svaka opširnost izbegava i
svako uplitanje beznačajnih primedaba koje ne zaslu-
žuju muke kojom ih čovek čita. Treba štedeti s vre-
menom, obilaziti naprezanje i trpeljivost čitaočevu:
tim će se u njega steći poverenja da je ono što stoji
ovde napisano zavredelo pažljivog pročitanja i da će
se isplatiti njegov na to utrošeni napor. Uvek je bolje
da se ispusti štogod dobro nego da se doda štogod pra-
znoreko. Ovde će se najbolje primeniti ono Hesiodovo
Ηλεον ήμιου παντος (Opera et dies, v. 40). Uopšte,
ne reći sve! Le secret pour être ennuyeux, c’ est de
tout dire. Dakle, ukoliko je moguće same kvintesence,
same glavne stvari, ništa o čemu bi sam čitalac morao
misliti. – Praviti mnogo reči da se malo misli saopšti,
svugde je nevarljiv znak osrednjosti; naprotiv, emi-
nentne glave da mnogo misli slije u malo reči.
Istina je najlepša naga i utisak, koji čini je utoliko
dublji ukoliko je jednostavniji način na koji je izra-
žena; delomice, jer je tada slušaočev duh nesmetano
prima celu, nerastrojen nikakvom postranom mišlju;
delomice, jer oseća da ovde nije pokraden retorskim
umećima, ili prevaren, nego da celo dejstvo proističe

51
 Artur Šopenhauer

od same stvari. Na primer, čija će deklamacija o ni-

štetnosti ljudskog života učiniti stvarno veći utisak od
Jovove: homo, natus de muliere, brevi vivi tempore,
repletus multis miseriis, qui, tanquam flos, egreditur
et conteritur, et fugit velut umbra. – Upravo stoga
naivna poezija Geteova toliko neuporedivo više stoji
nad retoričnom poezijom Šilerovom. Odatle i snaž-
no dejstvo mnogih narodnih pesama. Stoga se, pre
svega, treba čuvati, kao u graditeljstvu preoptereće-
nosti nakitima, u umetnostima govora nimalo potreb-
ne retorske kićenosti, svih beskorisnih amplifikacija
i uopšte, više od svega, bujice izraza, dakle brinuti
se za devičanski stil. Sve izlišno deluje štetno. Zakon
jednostavnosti i naivnosti vredi za sve lepe umetnosti,
pošto se jedna i druga podudaraju i s najuzvišenijim.12
Prava se kratkoća izraza sastoji u tome da se svug-
de kaže samo ono što je vredno da se kaže, a kloni
svih opširnih raspravljanja o onome čemu se svako
može domisliti, i uz to tačno razlikuje potrebno od su-
višnog. Ali, nikada se jasnoća ne sme žrtvovati krat-
koći, a kamoli gramatika. Oslabiti izraz jedne misli,
ili čak potamneti smisao jednog perioda ili ga zatupiti
da bude nekoliko reči manje, nerazumnost je dostojna
žaljenja. Ali, upravo je ovo ono teranje lažne kratkoće
koje je danas u huku, a sastoji se u tome da se ispusti
12 (Varijanta:) Neduhovitost će uzeti svaki oblik da se iza nje-
ga skrije: ona se ogrće u bujnost, bombastičnost, uzima ton
razboritosti, promišljenosti i otmenosti i stotinu drugih obli-
ka: samo s naivnošću nema nikakvog posla: jer bi se ovde
odmah prosto ukočila i iznela na pijacu svoju prostu ograni-
čenost. Pa ni sama dobra glava još ne sme da bude naivna;
pošto bi mogla izgledati suva i mršava. Stoga je naivnost
časno odelo genija, kao što je golotinja časna odeća lepote.
52
 O pisanju i stilu

ono što služi za izvesnu svrhu, čak ono što je gra-

matički ili logički nužno. Ova je kratkoća dan-danas
obuzela u Nemačkoj rđave skribente kao kakva ma-
nija, i oni je čine s neverovatnom nerazumnošću. Ne
samo da se oni služe, da bi jednu reč uštedeli, jednim
verbom i jednim adjektivom u više i različnih perioda
ujedno, čak, u raznim pravcima, i koje sad valja sve
pročitati, mada se ne mogu razumeti i mada se mora
tapati kao u pomrčini dok najzad ne dođe zaključna reč
i baci nam na njih malo svetla; nego oni traže kako će
drugim mnogostrukim, sasvim nečuvenim, uštedama
reči da iskažu ono što njihova ograničenost misli pod
kratkoćom izraza i zbijenim načinom pisanja. Tako
će, ekonomski ispuštajući jednu reč, koja bi odjed-
nom osvetlila izvestan period, učiniti ga zagonetkom
koju će čovek pokušavati da odgonetne ponovnim
čitanjem. Oni osobito proskribiraju partikule (Wenn)
Ako i (So) Tako i svugde ih nadomeštavaju stavljaju-
ći verba napred i ako nemaju pojma gde je potrebna
diskriminacija, razume se isuviše suptilna za ovakve
lubanje, gde je ovaj obrt zgodan, a gde nije; a odatle
proističe često ne samo bezukusna tvrdoća i afektaci-
ja nego i nerazumljivost. S ovim je u srodstvu danas
opšte omiljena jezična kratica koju će ovaj primer
najbolje pokazati: mesto da se kaže „dođe li mi, onda
ću mu reći“ itd., piše devet desetina današnjih masti-
oničkih mrljala: „bude li mi došao, rekao bih mu“13
itd., što je ne samo nevešto nego pogrešno; pošto sa
„bude“ sme otpočeti samo upitni period, a hipote-
tična rečenica u najboljem slučaju samo u prezentu,
13 Nemački: „käme er zu mir, so würde ich ihm sagen“. –
„Würde et zu mir kommen, ich sagte ihm“. Prim. prev.
53
 Artur Šopenhauer

a nipošto u futuru. Ali, njihov talenat u skraćivanju

izraza ne ide dalje do li da broji reči, i misli samo na
lukavstvo kojim bi se bar jedan slog mogao da izba-
ci po svaku cenu. Samo oni traže u ovom zbijen stil
i srčiku predavanja. Stoga će žurno otkasapiti svaki
slog čija se logična ili gramatička ili eufonska vred-
nost izmiče njihovoj tupoumnosti, a čim takav jedan
magarac učini ovakvo junačko delo, stotine će doći za
njim da klikćući pobedonosno učine što je on učinio.
I nigde kakve opozicije! Nigde opozicije protiv
gluposti; nego ako kogod učini pravu magaraštinu,
onda mu se svi čude i hitaju da je podražavaju. Po-
sledica je toga da su ova neznalačka mastionička
mrljala, u 1840-im godinama, sasvim prognala iz
nemačkog jezika perfekat i pluskvamperfekat, na-
doknađujući ga svugde imperfektom radi omiljene
kratkoće; stoga je on jedini preterit u jeziku na trošak
ne samo svake finije tačnosti nego i svake gramatič-
nosti fraze; ne, često na trošak sve ljudske pameti,
jer odatle se rađa čista besmislenost. Stoga je među
svim onim kvarenjima jezika ovo najbezočnije,
pošto juriša na logiku i time na smisao govora; ono
je lingvinistička infamija.14 Hteo bih se kladiti da će
14 (Varijanta:) Između svih infamija koje se, dan-danas, čine
u nemačkom jeziku, izbacivanje je perfekta iz jezika i sup-
stituisanje imperfekta najopasnije; jer, ono neposredno po-
gađa ono što je logično u govoru, ruši smisao govora, ukida
fundamentalne razlike, i odatle se on drukčije veli, nego što
se namerava. U nemačkom se imperfekat i perfekat smeju
samo onde staviti gde bi se stavili u latinskom; jer, temeljna
je, glavna postavka u oba jezika ista: da se razlikuje radnja
koja još uvek traje, koja je nedovršena, od radnje koja je
svršena i leži u prošlosti.
54
 O pisanju i stilu

se u ovih deset poslednjih godina naći celih knjiga

u kojima ne dolazi ni jedan pluskvamperfekat, čak,
možda nijedan perfekat. Misle li gospoda zaista da
imperfekat i perfekat imaju isto značenje, da se stoga
mogu, jedan kao drugi, upotrebiti promiscue? – Ako
to misle, onda, bi im se moralo pribaviti jedno mesto
u terciju. Šta bi bilo od starih autora da su pisali tako
aljkavo? – Gotovo bez izuzetka ovaj se zločin protiv
jezika čini u svim novinama, a, većim delom, i u uče-
nim časopisima,15 međutim, pošto u Nemačkoj kao
što sam već spomenuo, svaka glupost u literaturi i
svaka nevaspitanost u životu nalaze gomile podraža-
vaoca, a niko se ne osmeluje da stoji na sopstvenim
nogama; jer zaista, što ne smem kriti, prosuđivačka
snaga nije na domu nego kod suseda, u posetama.
– Usled rečene ekstirpacije onih dvaju najvažnijih
vremena, jedan jezik gotovo pada na stepen najsuro-
vijeg. Stoga bi bilo potrebno da se za nemačke pisce
osnuje jedna mala jezička škola u kojoj bi se učilo
o razlici između imperfekta, perfekta i pluskvam-
perfekta; a uz to i između genitiva i ablativa, pošto
se, sve uopštenije, ovaj upotrebljava mesto onoga
i piše, sasvim otvoreno, na primer „das Leben von
Leibnitz“ (Život Lajbnica) i „der Tod von Andreas
Hoffer“ (Smrt od Andreja Hofera) mesto Leibnitzens
Leben, Hoffers Tod, Lajbnicov život, Hoferova smrt.
15 U Getinškim Proglasima, koji se nazivaju učenim (februar
1856), našao sam čak glupi imperfekt, radi omiljene krat-
koće, mesto Plusquamperfecti Conjuctivi koji se svakako
tražio čim se ljudski razum stavio u frazu: a napao sam ga
u frazi „on izgledaše“ mesto „on beše izgledao“. Na to sam
rekao: „Jadna propalico!“
55
 Artur Šopenhauer

Kako bi se u drugim jezicima dočekao ovakav posao?

Šta bi, na primer, Talijani rekli kad bi izvestan pisac
zamenio di i da (tj. genitiv i ablativ)! Ali, pošto su
u Francuskoj oba ova partikula zastupana tupim,
kusim de, a moderno poznavanje jezika nemačkih
knjigopiskarala obično ni za nokat ne prelazi fran-
cuskog, misle oni da smeju ovu francusku siromašti-
nu prikačiti i za nemački jezik i imaju, kao gluposti
obično, i pristajanja i podražavanja.16 Iz istog važnog
razloga naša besmislena mastionička mrljala svugde
stavljaju „Für“, jer u francuskom prepozicija pour,
radi siromaštine, mora da vrši službu četiri ili pet ne-
mačkih prepozicija, i ako bi na takvom mestu trebalo
da stoji gegen, um, auf, ili inače kakva prepozicija,
ili nikakva; a sve samo da se majmunski podražava
francusko pour pour. Tu je stvar tako daleko došla
da prepozicija „Für“ u šest pet puta pogrešno stoji.17
Isto tako obrti kao: „Ovi ljudi, oni nemaju nikakve
16 Ablativ sa von formalno je postao sinonimom genitiva: Sva-
ki misli da mu je na biranje šta će upotrebiti. On će, malo po
malo, potpuno zauzeti mesto genitiva i onda će svet pisati
kao Nemac-Francuz. Samo, to je sramotno. Gramatika je iz-
gubila svaki autoritet a na njeno je mesto došla drljačka sa-
movolja. Genitiv se, u nemačkom, izražava sa „des“ i „der“,
a von označava ablativ: zapamtite to jednom za uvek, moji
dragi; ako hoćete, naime, da pišete nemački, a ne nemačko-
francuskim žargonom.
17 Ovde sam ispustio jednu opširnu belešku pod tekstom u ko-
joj Šopenhauer navodi bezbroj rđavih jezičnih upotreba sa
für. Sve su pokupljene iz jedne knjige Jakoba Grima, Govo-
ri o Šileru, po izvatku u literarnim listovima, januar 1860.
Stvar je od interesa samo za uži filološki krug. U srpskom
jeziku nemoguće je naći tačne izraze za sve ove slučajeve
koji spadaju isključivo u domen nemačke jezičke strukture.
56
 O pisanju i stilu

prosuđivalačke snage“, i uopšte opasni galicizmi

mnogo pomažu da se uvodi uboga gramatika jednog
skrpljenog patois (narečja) kao što je francuski u ne-
mački, mnogo plemenitiji jezik; ali ne, kao što misle
bornirani puristi, što se u jezik unose pojedine strane
reči: one se asimiluju i obogaćavaju jezik. Gotovo se
polovica nemačkih reči može izvesti iz latinskog; i
ako je pri tome sumnjivo koje su reči zaista primlje-
ne od Rimljana, koje prosto od pradeda Sanskrita. –
Jezička škola koju sam predložio mogla bi stavljati i
natecajnih zadataka, na primer da se razjasni smisao
ovih dvaju pitanja: „Jeste li juče bili u pozorištu?“ i
„Bejaste li juče u pozorištu?“18
... Trebalo bi takve popravioce jezika, bez razlike
osobe, linčovati kao školsku decu. Svaki dobrona-
meran uviđavan čovek podržaće dakle moju stran-
ku za nemački jezik protiv nemačke gluposti. Kako
bi se takvo svojevoljno, čak besramno postupanje s
jezikom, kakvo sebi dan-danas dozvoljava svaki ma-
stionički mrljalo u Nemačkoj, dočekalo u Engleskoj,
u Francuskoj ili u Italiji kojoj bi trebalo zavideti na
njenoj academia della crusca? Pogledajte, na primer,
u Biblioteka de’ Classici italiani (Milano 1804, sqq.
Tom. 142) život Benevenuta Ćelinija kako tu izdavač
smesta, ispod linije, u belešci kritikuje i napominje
svako, pa i najmanje, odstupanje od čistog toskan-
skog narečja, pa ma se ono ticalo jednog jedinog
18 Ovde je izostavljen deo koji se bavi daljnjim zloupotreblja-
vanjem i sakaćenjem reči u nemačkom jeziku. Za širi krug
čitalaca je bez interesa. Videti: Parerga und Paralipome-
na, Zweiter Band, Herausgeben von Eduard Grieschbach,
Leipzig. S. 564-566. – Prim. prev
57
 Artur Šopenhauer

slova! Isto tako izdavači Moralistes francais 1838.

Na primer, Vovnarž piše: ni le degout est une marque
de santé, ni l’ appetit est une maladie: izdavač odmah
primećuje da to mora značiti i n’est. A u nas svako
piše kako hoće! Je li Vovnarž napisao: La difficulté
est à les connaitre, izdavač će odmah primetiti: il
faut, je crois, de les connaitre. U jednom engleskom
listu našao sam da se jako zamerilo nekom govorniku
što je rekao: my talented friend, što nije engleski: pa
ipak, čovek ima spirited od spirit. Tako druge nacije
strogo paze na svoj jezik:19 naprotiv, svaki nemač-
ki drljalo sklepa, bez straha, bilo kakvu nečuvenu
reč, i mesto da u žurnalima protrči kroz šibe, svug-
de nailazi na odobravanje i podražavaoce. Nijedan
pisar, pa ni najneznatniji mastionički mrljalo, nimalo
ne razmišlja kad upotrebi verbum u izvesnom smi-
slu koji mu se još nije nikada davao; ako će, čitalac
će, u svakom slučaju ispipati šta on misli: pošto to
vredi kao originalna dosetka i nalazi podražavanja.
Bez ikakvog obzira na gramatiku, jezično upotre-
bljavanje, smisao i ljudsku pamet svaka budala piše
što mu taj čas projuri kroz glavu, a što gluplje tim
bolje! – Upravo sam čitao Centro-Amerika, mesto
Centralna Amerika! – Opet ušteđeno jedno slovo,
na trošak upravo spomenutih potencija! – To će reći
da su Nemcu u svim stvarima omrazni red, pravilo i
zakon: on se zaljubio u idealnu samovolju i sopstve-
ni kapris zamenjuje ponešto otrcanom jevtinoćom po
19 Ova strogost Engleza, Francuza, Talijana, nije nikako pe-
dantnost nego opreznost da ne bi mogao svaki mastionički
mrljalo jurišati na nacionalnu svetinju jezika, kao što se de-
šava u Nemačkoj.
58
 O pisanju i stilu

sopstvenoj oštroj prosuđivalačkoj snazi. Stoga sum-

njam da li će se Nemci ikada naučiti da se svaki put
drže desne strane na ulicama, putevima i stazama kao
što to svaki Brit neizostavno čini u tri ujedinjena kra-
ljevstva i u svim kolonijama; – ma kako od toga bila i
velika i očevidna korist. Pa i u društvima, klubovima
i sličnom može se videti kako mnogi rado iz obe-
sti krše najshodnije društvene zakone, i ako to neće
doneti nikakve koristi njihovoj ličnoj udobnosti. Ali
Gete veli:

Živeti po svom smislu prosto je:

Plemenit čovek teži za redom i zakonom.
(Ostavština, Sv. 17, r. 297.)

Univerzalna je manija za sakaćenjem jezika, koja

proističe iz rečene nemačke osobenosti: Sve je pri-
onulo da ovaj jezik demolira, bez milosti i poštede;
štaviše, kao pri lovu na tice, svako nastoji da odvali
koji komad, gde i kako samo može. Dakle, u vreme,
kad u Nemačkoj ne živi ni jedan jedini pisac čija bi
dela smela obećavati duže trajanje, dozvoljavaju sebi
fabrikanti knjiga, literati i novinska piskarala želju da
reformišu jezik, i tako vidimo ovaj sadašnji, uza sve
duge brade, impotentni, tj. za svaku duhovnu produk-
ciju višeg roda nesposobni naraštaj koji svoje slobod-
no vreme traći da na najsvojevoljniji i najbestidniji
način nakazi jezik kojim su pisali veliki pisci, kako
bi se tako domogao herostratskog spominjanja. Što
su nekad tek korifeji literature, pojedinačno, dopušta-
li sebi dobro promišljeno popravljanje jezika, to se

59
 Artur Šopenhauer

danas svaki mastionički mazalo, svaki novinski pi-

skaralo, svaki izdavač koga estetičkog zakutnog lista
smatra overovljenim da svoje šape stavi na jezik i da
iz njega iskine, po svom kaprisu, ono što mu se ne
sviđa, ili da umetne i novih reči.
Najlepše je, kao što je rečeno, besnilo ovih po-
drezivača reči upereno na prefiks i afiks svih reči.
Šta oni žele da postignu takvim amputacijama reči,
biće da je kratkoća, a, po njoj, veća pregnantnost i
energija izraza: jer, ipak se s hartijom, na kraju kra-
jeva, sasvim malo štedi. Oni bi želeli, dakle, da ono
što treba kazati kontrahiraju po mogućnosti. Ali, za
ovo se ište jedna sasvim druga procedura nego što
je kraćenje reči; naime ta da se vezano i koncizno
misli: a upravo ovim svako ne može raspolagati. Uz
to, snažna kratkoća, energija i pregnantnost izraza
mogući su samo tako da jezik dobije za svaki pojam
jednu reč i za svaku modifikaciju, čak za svako ni-
jansiranje ovoga pojma modifikaciju reči koja će
ovom nijansiranju tačno odgovarati; jer samo će po-
moću nje, u njenoj tačnoj primeni, biti moguće da
svaki period, tek što se izgovori, izazove u slušaocu
upravo i tačno misao koju govornik ima na umu, ne
puštajući ga nijedan trenutak da sumnja da li je on
mislio ovo ili ono. Uz to, svaka korenita reč u jeziku
mora da bude jedno multimodis modificationibus da
bi se mogla priljubiti uz sve nijanse pojma, i po tome
uz sve finoće misli kao mokro ruho. A ovo je mogu-
će samo pomoću prefiksa i afiksa: oni su modulacije
onog osnovnog pojma na klavijaturi jezika. Stoga
su i Grci i Rimljani uz pomoć prefiksa modulisali i

60
 O pisanju i stilu

nijansirali značenje gotovo svih verba i mnogih sup-

stantiva. Ovo se može eksemilifikovati na svakom
latinskom glavnom verbu, na primer na ponere mo-
difikovano u deponere, disponere, exponere, compo-
nere, adponere, subponere, superponere, seponere,
praeponere, proponere, interponere, transponere itd.
Isto se da pokazati i na nemačkim rečima: na primer
supstantiv Sicht modifikuje se u Aussicht, Einsicht,
Durchsicht, Nachsicht, Vorsicht, Hinsicht, Absicht
itd.20 Ili verbum Suchen, modifikovan u Aufsuchen,
Aussuchen, Untersuchen, Besuchen, Ersuchen, Ver-
suchen, Heimsuchen, Durchsuchen, Nachsuchen
itd.21 Ovo, dakle, čine prefiksi: odbace li se radi tra-
žene kratkoće, i veli li se, u mogućem slučaju, mesto
svih navedenih modifikacija svaki put samo ponere,
ili Sicht ili suchen; onda će sve bliže oznake izve-
snog vrlo širokog osnovnog pojma ostati neoznače-
ne i prepuštene na razumevanje bogu i čitaocu; ali,
jezik usled toga postaje ujedno ubog, krut i sirov.
A upravo je ovakvo umeće oštroumnih popravioca
jezika „današnjice“. Neotesani i neznalački, oni zai-
sta pogrešno misle da su naši umni pradedovi stavili
prefiks iz dokonosti, iz čiste gluposti, i veruju da,
sa svoje strane, genijalno rade odbacujući ih svug-
de, žurno i hitno, gdegod koji smotre; dok u jeziku
nijedan prefiksum nije bez značenja, nijedan koji ne
služi da osnovni pojam provede kroz sve njegove
modulacije i time upravo učini mogućim određenost,
20 U srpskom: gledanje: nadgledanje, ugledanje, izgledanje,
ogledanje, pogledanje itd. Prim. Prev.
21 Tražiti, modifikovano u: potražiti, istražiti, pretražiti, itd.
Prim. Prev.
61
 Artur Šopenhauer

jasnoću i finoću u izrazu; koji onda mogu u energiji

i pregnantnosti prevazići i sam prefiksum. Naprotiv,
izbacujući prefikse, oni od više reči prave jednu; a,
na taj način, jezik postaje siromašniji. Ali, još više:
nisu samo reči koje se ovim gube nego pojmovi; jer,
onda, nedostaju sredstva da se fiksiraju, i čovek mora
da se zadovolji u svom govoru, čak i u samom svom
mišljenju, s onim à peu près, a time se gubi energija
govora i razgovetnost misli. Naime, ne može se, kao
što se dešava ovakvim podsecanjem, umanjiti broj
reči, a ujedno proširiti značenje ostalih koje preo-
staju, a opet ni ovo a da im se ne oduzme njihova
tačna određenost; prema tome, ovim se načinom radi
za dvosmislenost, a ujedno nejasnoću i time čini ne-
mogućim svaka preciznost i jasnoća izraza, a kamo-
li energija i pregnantnost. Ovo će objasniti već pre
zamereno proširenje značenja reči nur (samo) koja
smesta čini izraz dvosmislenim, pa čak pokatkad i
iskrivljenim. – Ta šta vredi u stvari što će jedna reč
imati više dva sloga, kad je njima pojam bliže odre-
đen! Ili, zar da čovek misli kako ima tupoglavaca
koji pišu indiferencija gde misle indiferentizam – da
bi samo lukrirali ova dva sloga!
Za jasnoću i određenost izraza, a uz to za pravu
kratkoću, energiju i pregnantnost govora, upravo su
oni prefiksi neophodno sredstvo, koji izvesnu ko-
renitu reč provode kroz sve modifikacije i nijanse
u njihovoj primeni, a isto tako afiks, dakle i razno-
vrsni slogovi na kraju onih supstantiva koji potiču
od verba; a ovo je već pre razjašnjeno pokusom i

62
 O pisanju i stilu

iskušenjem itd. Stoga su oba modulaciona načina

reči i pojmova naši pradedovi razdelili po jeziku
vrlo mudro, pametno i s pravim taktom i utisnuli ih
u reči. Ali, iza njih je, u naše dane, došao naraštaj
sirovih, neznalačkih i nesposobnih mazala koji se, s
ujedinjenim silama, baca na posao da dilapidacijom
reči razori ono staro umetničko delo; jer, pravo, ra-
zume se, ova pahidermata nemaju nikakvog smisla
za umetnička sredstva koja su određena da fino ni-
jansiranim mislima služe za izraz: No stoga izvesno
razumeju da broje slova. Ima li, stoga, jedan takav
pahiderma da bira između dve reči od kojih jedna,
pomoću svog prefiksa ili afiksa, tačno odgovara
pojmu koji valja izraziti, a druga ga označava samo
otprilike ili uopšte, ali ipak broji manje tri slova;
onda će se naš pahiderma, ne razmišljajući, baciti
na ovu poslednju reč i zadovoljiće se s onim à peu
près, u pogledu na smisao: jer, njegovo mišljenje ne
treba ovih finoća; ta, ovde se i onako radi đuture: –
ali, samo što manje slova! Od toga zavisi kratkoća
i snaga izraza, lepota jezika. Treba li, na primer, da,
kaže: „Ova mi stvar nije pri ruci“ on će reći: „ova
stvar nije tu“; radi velike ušteđevine u slovima. –
Njihova je najviša maksima da se jedan shodan i
tačan izraz žrtvuje radi kratkoće nekom drugom
koji mora da služi kao surogat; odavde će, malo po
malo, nići izvestan vrlo iznuren i najzad nerazumljiv
žargon i, na taj način, obesno uništiti jedina stvarna
odlika koju ima nemačka nacija nad ostalim evrop-
skim, jezik. Naime, nemački je jezik jedini kojim

63
 Artur Šopenhauer

se može pisati gotovo tako dobro kao grčki i latin-

ski; a bilo bi smešno da se ovim diče drugi evropski
glavni jezici koji su prosto patois. A upravo odatle
ima nemački jezik, upoređen s njima, neobične ple-
menitosti i uzvišenosti. – Ali, kako da takav jedan
pahiderma ima osećaja za nežni život jednog jezika,
ovog dragocenog mekog materijala koji je predan
misaonim duhovima da uzmognu primiti i sačuvati
tačnu i finu misao? Naprotiv, slova brojiti, to je za
pahidermata! Stoga pogledajte kako uživaju u ka-
sapljenju jezika, ovi plemeniti sinovi „današnjice“.
Pogledajte ih samo! Ćelave glave, duge brade, nao-
čari mesto očiju, kao surogat misli cigara u životinj-
skoj gubici, vreća na leđima mesto kaputa, otimanje
bogu dana mesto vrednoće, arogantnost mesto zna-
nja, surovost i kamaradarija mesto zasluga.22 Pleme-
nita „današnjico“, božanski epigoni, naraštaju odnji-
han majčinskim mlekom Hegelovske filozofije! Vi
bi hteli da na večnu uspomenu utisnete svoje šape u
naš stari jezik da otisak, kao ihnolit, za sva vremena
sačuva trag vašeg ispraznog i besmislenog života.
Ali, Di meliora! Do vraga, pahidermata, do vraga!
Ovo je nemački jezik! Kojim su se ljudi izražavali,
štaviše, kojim su pevali veliki pesnici i pisali veliki
mislioci! Šape sebi! – ili ćete – gladovati. (Jedino ih
ovo straši). –

22 Pre četrdeset godina boginje su usmrtile dve petine dece,

naime svu slabu, a poštedele su samo snažniju koja su izdr-
žala ognjeno krštenje. Njih su uzele u zaštitu kravlje bogi-
nje. Pogledajte, sad, ove dugobrade patuljke koji vam svug-
de trčkaraju između nogu, a čiji su roditelji ostali na životu
samo po milosti kravljih boginja!
64
 O pisanju i stilu

I interpunkcija je dopala šaka iskaranom „današ-

njem“ kvarenju kao popravljanju jezika, dečacima
koji su prerano protrčali kroz škole i izrasli u nezna-
laštvu. Dan-danas se njome rukuje s gotovo opštom,
namernom nemarnošću, već kako se kome svidi.
Teško je reći šta piskarala zapravo misle pri tome: ali,
verovatno će budalaština predstavljati kakvu francu-
sku ljupku légèreté, ili će dokazati pismenima i pret-
postaviti i lakomislenost u shvatanju. Znak se inter-
punkcije u štampi obilazi kao da je od zlata: stoga su
ispuštane tri četvrtine potrebnih zapeta (neka se snađe
ko može!); a gde bi trebala tačka da stoji, najpre stoji
zapeta, ali najviše semikolon. Prva je posledica ova-
kvog posla da se svaki period mora dva puta čitati.
A, eto, u interpunkciji se krije deo logike svakog pe-
rioda u koliko se on njome obeležava: stoga je takva
namerna nemarnost upravo zločinačka, a najviše kad
je upotrebljavaju, kao što se danas vrlo često dešava,
filozofi si Deco placet, čak na samim izdanjima sta-
rih pisaca i, time, znatno otežavaju da ih razumemo.
Pa ni sam Novi Zavet nisu poštedeli od ovoga, u no-
vijim izdanjima. Ali, ako je svrha kraćenja za kojim
težite gnječeći slogove i prebrajajući slova da čitaocu
uštedite vremena; onda bi mu ga mnogo više uštedeli
da mu date da odmah vidi, uz dovoljnu interpunkci-
ju, koje reči pripadaju jednom a koje drugom perio-
du. Kao dan je jasno da se razuzdana interpunkcija,
kakvu dopuštaju francuski jezik radi svog strogo lo-
gičnog i uz to kratko vezanog reda reči, i engleski
radi velike siromaštine u svojoj gramatici, ne mogu
primeniti na relativne prajezike. Jer, oni imaju, kao

65
 Artur Šopenhauer

takvi, komplikovanu i učenu gramatiku koja pruža

mogućnosti umetničkijim periodima; a takvi su grčki,
latinski i nemački jezik.23
Da se, dakle, vratim na kratkoću, konsinitet i
pregnantnost predavanja, o kojima je ovde reč. Oni
proističu jedino iz bogatstva i teškog sadržaja misli,
i stoga najmanje trebaju onog ubogog podsecanja
reči i fraza shvaćenog kao sredstvo za pokraćivanje
izraza, a koje sam ovde jednom čestito izgrdio. Jer,
pune, bogate, sadržajne, dakle misli koje je uopšte
vredno pisati, davaće dovoljno materijala i oblika
da do sitosti ispune periode koji ih izgovaraju, pa i
u gramatičkoj i leksikalnoj savršenosti svih njiho-
vih delova. One neće biti šuplje, prazne i lagane,
nego predavanje ostaje svugde kratko i pregnantno;
misao nalazi u njemu svoj shvatljiv i ugodan izraz,
čak se s gracijom razvija i kreće. Ne treba, dakle,
stapati reči i jezičke oblike nego misli povećavati.
Kao što konvalescent može da onako kao pre bude
pun samo s povratkom zdravlja, a nikako použava-
jući svoje odelo.

23 (Varijanta:) U jezicima, kao što je francuski, pa i u en-

gleskom gde se povrh svega u gramatici koja nije spo-
sobna da fleksira reči, zahteva strog logičan red reči, sme
i interpunkcija da bude više oskudna i razuzdanija. Ali,
gde savršenija gramatika dozvoljava više umetničku gra-
đu fraza, premeštanja reči u njihovom redu (a ovo daje
velikih retoričkih i poetskih preimućstava) tu se moraju
reči, koje ne spadaju jedna na drugu neposredno, rastaviti
interpunkcijom da smisao smesta bude jasan: tako u grč-
kom, latinskom i nemačkom.
66
 O pisanju i stilu

XV

Dan-danas je, pri palom stanju literature i pokraj

zanemarivanja starih jezika, subjektivnost stila jedna
pogreška koja je sve češća, ali koja se udomaćuje
samo u Nemačkoj. Subjektivnost stila sastoji se u
tome da je samom pisaru dovoljno da zna šta misli i
šta hoće: a čitalac neka razglêda o čemu se radi. Ne
brinući se za njega, on piše upravo kao da drži mono-
log. A, u stvari, to bi trebao da bude dijalog, i to takav
u kome se treba utoliko razgovetnije izražavati, uko-
liko se ne zamećuju pitanja drugoga. Upravo stoga
stil ne sme biti subjektivan nego objektivan; a za to
je potrebno stavljati reči upravo tako da čisto prisile
čitaoca da misli tačno ono što je autor mislio. Ovo se
samo onda može učiniti ako je autoru uvek na umu
da misli, ukoliko se povinuju zakonu težine, mnogo
lakše prevaljuju put od glave na hartiju, nego s hartije
do glave, i stoga im moramo, u ovome, pomoći svim
sredstvima kojima raspolažemo. Je li se to dogodi-
lo, tada reči deluju čisto objektivno, isto onako kao
savršena uljana slika; dok subjektivni stil ne deluje
mnogo sigurnije od mrlja na zidu u kojima samo onaj
vidi figure u koga su slučajno uzbudile fantaziju, dok
drugi opažaju samo mrlje. Razlika, o kojoj se ovde
govori, proteže se na ceo način opisivanja, ali se može
dokazati i u pojedinom: malopre, na primer, čitam u
jednoj knjizi: „Da bih masu priručnih knjiga pomno-
žio, ja nisam pisao“. Ovim se veli protivno od onoga
što pisar hoće da kaže, a po vrhu je joga besmislica.

67
 Artur Šopenhauer

XVI

Ko nemarno piše, sam najpre priznaje da svojim

mislima ne daje nikakve velike vrednosti. Jer, samo
se iz osvedočenja o istinitosti i važnosti naših misli
rađa oduševljenje koje se traži ako se hoće da se s
neumornom istrajnošću svugde pazi na najjasniji,
najlepši i najsnažniji izraz misli; kao što se samo za
svetinje ili neprocenjiva umetnička dela uzimaju sre-
brne ili zlatne kutije. Stoga su s neobičnom pažnjom
pisali stari čije misli, u njihovim sopstvenim rečima,
žive već hiljade godina, a oni stoga imaju počasne na-
devke klasičara; sâm je Platon sedam puta sastavljao
uvod u svoju Republiku, različno ga modifikujući. –
Naprotiv, Nemci se ističu iznad ostalih nacija nemar-
nim stilom kao u odelu, a obe aljkavosti imaju svoj
isti izvor u nacionalnom karakteru. Ali, kao što zane-
marivanje odela odaje potcenjivanje društva u koje se
ulazi, tako zahuktan, aljkav, rđav stil znači uvredljivo
podništavanje čitaoca, koje će on s pravom kazni-
ti nečitanjem. Pokatkad su, opet, recenzenti zabavni
kad najaljkavijim plaćeničko-piskaračkim stilom kri-
tikuju tuđa dela. To je isto kao kad bi izvestan čovek
stao pred sud u spavaćem kaputu i noćnim papučama.
Kako se, međutim, brižno sastavljaju Edinburgh’ re-
view i Journal des Savants! Ali, kao što ću se najpre
premišljati da li da se upustim u razgovor s čovekom
rđavo i prljavo obučenim; tako ću odložiti i knjigu
ako mi smesta udari u oči njen nehatan stil.
Pre nekih stotinu godina učenjaci su, osobi-
to u Nemačkoj, pisali latinski: u ovom bi jeziku

68
 O pisanju i stilu

kojekakav posao bio sramota; čak se većina ozbilj-

no trudila da latinski elegantno piše; i mnogima je
to uspevalo. Sad, pošto su se, oslobodivši se ovih
okova, dočepali da smeju pisati svojim rođenim
žensko-materinjim jezikom, očekivalo se da će na-
stojati da ga bar pišu sa što više korektnosti i što je
moguće elegantnije. U Francuskoj, Engleskoj, Itali-
ji, ovo je još slučaj. Ali u Nemačkoj, protivno! Tu
oni žurno prljaju, kao plaćeni lakeji, ono što imaju
da kažu, izrazima koji im pravo padnu u neopranu
gubicu, bez stila, čak bez gramatike i logike: jer, oni
svugde stavljaju imperfekat mesto perfekta i plu-
skvamperfekta, ablativ mesto genitiva, upotreblja-
vaju mesto ostalih prepoziciju „für“ (za) koja stoga
stoji pet puta pogrešno u šest slučajeva, ukratko,
čine sve stilističke magareštine o kojima sam nešto
malopre doneo.

XVII

U kvarenje jezika računam također naopaku upo-

trebu, koja postaje sve više opšta, reči supruge (Fra-
uen) mesto žene (Weiber), jer se ovim još jednom
siromaši jezik: jer supruga znači uxor, a žena mulier
(devojke nisu supruge, ali žele da postanu); iako su
se već i u XIII stoleću jednom desile takve zamene,
ili se ovi nazivi istom docnije odelili. Žene se više
neće da zovu ženama, iz istog razloga i iz koga se
Čivuti hoće da zovu Izraelićanima, a krojači „zgo-
tovljačima odela“, iz koga trgovci svoj komptoar
titulišu biroom, a svaka šala ili dosetka hoće da se

69
 O pisanju i stilu

i reši zagonetku. To im se osobito sviđa a ako su još

po sredi precioznost i bombastičnost i afektovana
σεμνοτχς onda se autor rastapa od zadovoljstva: ali,
neka čitaocu nebesa dadu strpljenja. – Pri tome se oni
od reda odlično brinu da im izraz bude što je mogu-
će neodlučniji i neodređeniji; usled čega sve kao da
pliva u magli: kao da je njihova svrha da se, delom,
ostave otvorena jedna stražnja vrata za svaku reče-
nicu, a, delom, da izgleda kao da govore više nego
što su uopšte mislili; a, delom, čista je zatupljenost
i mlitavost ove osobenosti na dnu same stvari, koji
su upravo i skrivili što je inostrancima omrzlo sve
nemačko piskaranje jer oni nisu navikli i ne žele da
tapaju po pomrčini; naprotiv, našim zemljacima ovo
izgleda kongenijalno.
U prvom redu, pamćenje se zaista mori onim pe-
riodima, obogaćenim rečenicama koje su zatvorene
jedna u drugu i čisto nabijene kao pečene guske ja-
bukama; dok bi se, mnogo više, trebalo pozivati na
razum i prosuđivalačku snagu čije se dejstvo upra-
vo ovim otežava i slabi. Jer, ovakvi periodi daju či-
taocu tek upola dovršene fraze koje bi sad njegovo
pamćenje trebalo da brižno sabere i očuva kao deli-
će razderanog pisma dok se one ne razjasne drugim
narednim, respektivnim polovicama, a onda dobiju
izvestan smisao. Prema tome, on bi trebalo da čita
neko vreme ne misleći uopšte ništa; nego da sve samo
prosto memoriše, s nadom u završetak koji će dati či-
taocu izvesnog svetla; a istom će mu on pomoći da
štogod misli. On će imati da tako mnogo nauči na-
pamet pre no štogod najzad razume. To je očevidno

73
 Artur Šopenhauer

rđavo i zloupotrebljavanje čitaočeva strpljenja.25 Ali

belodana ljubav običnih glava za ovakav način pisa-
nja zasniva se izvesno na tome što istom posle nekog
vremena i muke orazumljuje čoveka u onome što bi
on, i bez toga, smesta razumeo: a usled toga, tobože,
izgleda kao da pisar ima više dubine i razuma od čita-
oca. I ovo, dakle, spada u maločas spomenuta umeća
pomoću kojih mediokriteti, nesvesno i s mnogo na-
gona, sakrivaju svoju duhovnu golotinju i trude se da
očigledno izgledaju protivno. Njihova domišljatost, u
ovom, čak je zavredela da joj se čudi.
Ali, očevidno je protiv svakog zdravog uma ukr-
štavati jednu misao drugom kao kakav drveni krst.
Ipak, ovo se dešava ako se prekida ono što se počelo
kazivati, a, kazuje između toga nešto sasvim drugo, i
tako jedan otpočeti period, pokatkad bez ikakvog smi-
sla, daje čitaocu na čuvanje, dok ne dođe razjašnjenje.
To je otprilike kao kad bi ko svom gostu metnuo u
šake prazan tanjir, u nadi da će u njega još štogod
doći. U stvari, među delovi su iz iste porodice iz koje
su i beleške pod tekstom i parantese usred teksta; čak
sve troje je, u stvari, samo po stepenu različno. Što su
pokatkad Demosten i Cicero pravili slične zatvorene
periode, bolje bi bili uradili da su to ispustili.
Jer, ovakvo građenje fraze postiže najviši stepen
bezukusnosti, ako umetnute rečenice nisu organski
25 (Varijanta:) Pisar tako dugog, zatvorenog perioda zna kud
će stvar izbiti i šta će na kraju doći, stoga mu je sasvim
dobro pri duši dok izrađuje svoj lavirint; ali čitalac ne zna i
probija ga znoj: jer, on mora da sve klauzule nauči napamet
dok mu se u poslednjim rečima ne baci malo svetla, te i on
najzad dozna o čemu je govor.
74
 O pisanju i stilu

dodate, nego su kao klin zabijene direktnim kidanjem

jednog perioda. Ako je, na primer, impertinentnost
prekidati druge, nije manja prekidati samog sebe, kao
što se dešava u izvesnom izgrađivanju fraze koje od
nekoliko godina primenjuju na svakoj strani po šest
puta, s osobitim zadovoljstvom, sva rđava, aljkava,
hitra piskarala kojima je pred očima samo dragi hleb.
Stvar se ta sastoji u tome što se – treba, gdegod se
može, u isto vreme dati pravilo i primer – što se jedna
fraza lomi da se druga između nje uklješti. Oni to ne
čine iz lenjosti nego i iz gluposti smatrajući ovo ljup-
kom légèreté koja oživljuje govor. – U pojedinim,
ređim slučajevima ovo se može i oprostiti.

XX

Već bi se u logici moglo uzgred pomenuti, u nauci

o analitičkim sudovima, da oni ne bi trebalo da se
nađu u dobrom predavanju: jer glupo izgledaju. Ovo
je najjasnije kad se o individui predicira što već pri-
pada vrsti: kao, na primer, vo koji ima rogove; lekar
čiji je posao bio da leči bolesnike, i sl. Stoga ih treba
upotrebljavati samo onde gde valja dati razjašnjenje
ili definiciju.

XXI

Upoređenja su vrlo važna; ukoliko ona nepoznat

odnos svode na poznat. Pa i opširna su upoređenja
koja se dižu do parabole ili alegorije samo svođa-
nje bilo kakvog odnosa na njegov najjednostavniji,

75
 Artur Šopenhauer

najočigledniji i najbliži opis. – Čak, i svako obra-

zovanje pojmova u stvari se osniva na upoređenji-
ma; ukoliko ono nastaje okupljavanjem onoga što je
slično, i odbacivanjem onoga što nije slično u stva-
rima. Dalje, svako se pravo razumevanje, konačno,
sastoji u shvatanju odnosa (un saisir de rapports);
ali svaki će se odnos utoliko jasnije i čistije shva-
titi u koliko se kao isti ponovno upozna u različi-
tim slučajevima, koji su daleko jedan od drugoga,
i između sasvim heterogenih stvari. Ukoliko mi je,
naime, izvestan odnos poznat kao na ruci samo u
jednom jedinom slučaju, utoliko, dakle, imam o
njemu prosto individualnu, dakle zapravo samo još
očiglednu spoznaju: ali čim, ma samo u dva različna
slučaja, shvatim isti odnos, već imam jedan pojam
o celoj vrsti odnosa, dakle jednu dublju i savršeniju
spoznaju.
Upravo stoga što su upoređenja tako moćna po-
luga za spoznaju, postavljanje iznenadnih i uz to
tačnih upoređenja svedoči o jednoj dubokoj pameti.
Shodno ovome veli i Aristotel: πολυ δε μεϰιστον
το μεταφοριϰον ειναι, μονον ϫαρ τουτο ουτε παρ’
αλλου εοτι λαβειν, ευφϊας τε δημειον εδτιν το
ϫαρ μεταφερειν τοδμαιον ϑεωρειν εστιν. (at longe
maximum est, metaphoricum esse: solum enim hoc
neque ab alio licet assumere, et boni ingenii signum
est. Bene enim transferre est simile inteuri) De poe-
tica, c. 22. Jer isto tako: ϰαι εν πολυ δεχουσι ϑεωειν
ευστοχου (etiam in philosophia simile, vel in longe
distantibus, cernere perpicacis est.) Rhet. III, 11.

76
 O pisanju i stilu

XXI Bis

Kako su bili veliki i dostojni čuđenja oni drevni

duhovi ljudskog roda koji su, ma kada to bilo, izmi-
slili ono najčudnovatije umetničko delo, gramatiku
jezika, koji su stvorili partes orationis, razlikovali uz
supstantiv, adjektiv i pronomen tenera i kazus, uz ver-
bum tempora i mode, i utvrdili ih, odelivši brižno i
fino imperfekat, perfekat i pluskvamperfekat između
kojih, u grčkom, stoje još i aoristi. Sve u najpleme-
nitijoj nameri da imaju primeran i dovoljan materi-
jalan organ za pun i dostojan izraz ljudskog mišlje-
nja; organ koji će moći primiti i tačno ponoviti svaku
njegovu nijansu i modulaciju. A, sad, posmatraj,
prema njima, naše današnje popravljače ovog umet-
ničkog dela, ove neotesane, tupe, masivne nemačke
zanatlijske šegrte iz piskaralačkog ceha: da bi ušte-
deli prostora hoće kao suvišna da odstrane ona brižna
odelivanja; oni, prema tome, sve preterite stapaju u
imperfekat i govore jedino u samim imperfektima. U
njihovim su očima hvaljeni izumevači gramatičkih
oblika bile prave bene koje nisu shvatale da se sve
može nabiti na jedan kalup i s imperfektom izaći na
kraj kao svejedinim, univerzalnim preteritom: a tek
Grci kojima nisu bila dovoljna tri preterita, nego su
još dodali i oba aorista, kako su im istom oni izgleda-
li ograničeni! Dalje, oni hitno odsecaju sve prefikse,
kao nepotrebne izrasline, a neka po onome što ostane
bude pametan ko hoće! Sitne logične partikule kao
„samo, kad, da, doduše, i“ itd. koji bacaju svetlo na
izvestan čitav period, izbacuju da bi uštedeli prostora,

77
 Artur Šopenhauer

a čitalac ostaje u tami. Ipak, ovo je mnogom pisaru

dobro došlo, koji, naime, namerno hoće da piše teško
razumljivo i tamno, jer misli da će tim čitaocu uliti
respekta, bekrija. Ukratko, (oni) drzovito dozvoljava-
ju sebi svako gramatikalno i leksikalno kasapljenje
jezika da bi slogove lukrirali. Beskonačni su njihovi
bedni lopovluci kojima se služe da bi, ovde i onde,
izbacili koji slog, u glupom besnilu da će tim postići
kratkoću i zbijenost u izrazu. Kratkoća i zbijenost u
izrazu, drage moje ovčje glave, zavise od sasvim dru-
gih stvari nego od brisanja slova, i zahtevaju osobina
koje vi toliko shvatate koliko ih imate. Ali, eto, za to
ih neće niko pokuditi. – Što će rečeno popravljanje
jezika naći velikog, opšteg, čak gotovo beziznimnog
posledovanja, može se time razjasniti što odsecanje
slogova, čije se značenje ne razume, iziskuje toliko
mozga koliko ga ima najgluplji.
Jezik je umetničko delo i treba ga kao takvo, dakle
objektivno shvatiti, i prema tome treba da je sve u
njemu izrečeno po pravilu tačno i da odgovara svojoj
nameri; stoga se u svakoj rečenici mora ono što ona
veli zaista dokazati kao ono što je u njoj objektiv-
no: a ne, da se jezik prosto subjektivno uzima i njime
izražava kao od nevolje, u nadi da će izvesno drugi
dokučiti o čemu se misli; kao što čine oni koji kazum
uopšte ne označavaju, sve preterite izražavaju imper-
fektom, prefikse odbacuju, itd. Koliko je, pak, odsto-
janje između onih koji su jednom pronašli i odelili
tempora i mode, verba i kazus, supstantiva i adjektiva
– i između onih bednika koji bi sve želeli da bace kroz
prozor da bi za sebe, izražavajući se tako otprilike,

78
 O pisanju i stilu

zadržali hotentotski žargon koji im je primeran. To

su kukavna mastionička drljala današnjeg literarnog
perioda koji je bankrotirao sa svim duhom.
Jezička podsecanja, koja otpočinju novinarski pi-
sari, naći će u učenjaka u literarnim listovima i knji-
gama poslušno i zadivljeno posledništvo, mesto što bi
sami trebali da stvar uzmu u svoje ruke i vode je bar
svojim suprotnim primerom, čuvajući dobar i pravi
nemački jezik: ali ovo niko ne čini; ne vidim da i
jedan jedini ovu stvar podupire; ni cigli cigliti čovek
ne preskače u pomoć jeziku koga zlostavlja niska lite-
rarna pučina. Ne, oni idu i idu, kao ovce, i idu za ma-
garcem. To je stoga što nijedna nacija, koliko nemač-
ka, nije manje sklona da sama prosuđuje (to judge for
themselves), i, prema tome, osuđuje ono za što život
i literatura daju svaki sat razloga. Oni su bez žuči kao
golubovi, a ko je bez žuči bez pameti je: žuč već rađa
izvesnu acrimonia koja će izazvati u životu, u umet-
nosti i književnosti svakodnevno potrebnog unutar-
njeg prekoravanja i podrugljivosti hiljadama stvari;
ona nas upravo i zaustavlja da ih ne posledujemo.
Najzad, upućujem čitaoca na ono što je rečeno
u dvanaestom poglavlju druge knjige mog glavnog
dela.26

26 Grizebahovo izdanje: 12. Kapitel, Zur Wissenschaftslehre,

S. 138. u f. Dokaz, hipoteza protivnosti između analitičkog
i sintetičkog metoda. Studiranje Starih koje će sačuvati od
preopširnosti, itd. Prim. prev.
79
 DODATAK27

O PISANJU I STILU

Kad mi se jedna misao samo nerazgovetno začne

u glavi i lebdi pred očima kao slaba slika, onda me
obuzima neizreciva požuda da je shvatim; onda se
manem svega, i progonim je, kao lovac divljač, kroz
sve poševice, oblećem je sa svih strana i istrčavam joj
na put dok je ne uhvatim, odgonetnem i kao ubijenu
stavim na hartiju. Ali mi se ipak pokatkad izmigolji:
onda mi valja čekati dok mi koji drugi slučaj ne dâ
da je jednom ulovim; jer, upravo su one misli naj-
bolje koje sam uhvatio posle više uzaludnih lovova.
Ali, ako me pri ovakvom progonjenju štogod prekine,
osobito kakav životinjski urlik, koji sune među moje
misli kao dželatov mač između glave i trupa, – onda
ću osetiti jedan između onih bolova koje smo ispašta-
li kad smo se spustili u jedan svet sa psima, magarci-
ma, patkama.

II

Za istoriju je najshodniji, tj. zaista filozofski stil,

ironičan.
Tacitov je stil gorko – ironičan.
27 Iz Neue Paralipomena. Prim. prev.
 Artur Šopenhauer

III

Kome je na srcu daleko putovanje do potomstva,

ne sme da vuče za sobom beskorisnu bagažu: jer, on
mora da postane lakim kako bi mogao plivati širokom
strujom vremena. Ko hoće da piše za sva vremena,
neka je kratak, vezan, ograničen na ono što je naj-
bitnije: on treba da misli, do tvrdoće, pri svakoj frazi
i svakoj reči da li ih se ne bi mogao i rešiti; kao što
onaj koji oprema putni sanduk za daleko putovanje
premišlja pri svakoj sitnici koju stavi u njega, da li bi
mogao da je i ne uzme.28
To je svaki osetio i učinio koji je pisao za sva
vremena. Širokim, neprobavljivim, beskonačnim br-
bljavcima, kao na primer Fihteu, ovo nije nikad palo
na um: pa čemu bi i trebalo?

IV

Velika je poteškoća u svakom predavanju u tome

što, s jedne strane, bogati pun izraz podiže utisak go-
vora na najviši stepen snage, a s druge svaka suvišna
misao i izraz slabe jačinu zgodnog i tačnog govo-
ra; kao što dolevana voda slabi jedno piće. Stoga je
Volter rekao: l’adjectif est l’ennemi du substantif.
Umetnost predavanja sastoji se u tome da se ovde
ima prava mera i oštrim prosuđivanjem izabere
ono što je bitno i što izvesnu stvar snažio označa-
va, a odbaci sve nebitnije i slabije. Stoga se ište isto

28 (Docnije:) Isto stoji u Volterovim Pensées par... in 120, koje

tada još nisu bile izašle.
82
 O pisanju i stilu

toliko mudrosti za ispuštanje koliko za nadometanje.

Ovde je odnos govorničkih umeća jednak odnosu u
arhitekturi.
Herder je po pravilu upotrebljavao tri reči gde je s
jednom mogao izaći na kraj.

Ko čita Xamana unapređuje smeonost u izrazu i

sastavljanju: ali ona dan-danas treba više da se ogra-
niči, nego unapređuje.

VI

Samo one misli zaslužuju da budu napisane i štam-

pane, kako bi stvarno postale sastavni deo literatu-
re jedne nacije i stoleća živele, koje može da misli
sasvim neobičan individuum, pa i on samo u sasvim
neobičnom trenutku. Jer, samo takve su misli koje je
čovečanstvo moglo da razvije iz sebe samo jedanput i
verovatno nikada više, i koje su stoga zavredele da se
čvrsto održe i sačuvaju.
Činjenice i njihovu najbližu vezu može svaki i
sposoban napisati u svako vreme. Ali za prava dela
duha, za misli koje kao takve i po sebi imaju trajnu
vrednost, običan čovek nije nikada sposoban, a genij
samo u retkim trenucima. Stoga je svako delo duha,
koje treba da nastane, neuspelo i osuđeno na propast,
ako je autor imao samo normalne snage duha i onda,
i ako manje i docnije, kad ga je pisao kao posao koji
teče, na koji se davao onakav kakav je bio svaki put,

83
 Artur Šopenhauer

sedajući za sto s mišlju: „Sad ću da pišem“. Jer, u

tom on slučaju piše samo po sećanju i po jednom
potpuno uopštenom sećanju, apstrahovanom od svih
mnogih raznovrsnih pogleda na svet: njemu su taj
čas na umu samo prosti pojmovi: – naprotiv, u odu-
ševljenom momentu on piše po jednom sadašnjem
pogledu na svet, po jednom novom svežem appersu
pred kojim mu iščezava sav ostali svet. Sve drugo
mišljenje je jedno prosto razbacivanje i nabaciva-
nje već zaključenih, gotovih pojmova, razdvajanje i
ujedinjavanje njihovo, slično kao s algebarskim ve-
ličinama u jednačinama: to je kao ovo algebarsko
računanje prosto objašnjavanje onoga što je dato već
u samom zadatku, promenjivanje implicite datog u
explicite poznato; ali tako neće nijedna zaista nova
spoznaja ući u svet. Takva nastaje jedino iz principi-
jelnog shvatanja stvari s bilo koje nove strane. Ona
nastaje sama od sebe, a ne kao mišljenje uz napor
koji najzad proističe od volje: volja tamo nema ni-
kakvog posla.

VII

Svaki koji je pisao genijem, video je duhove. Jer,

da je smotrio stvarnost akomodovao bi se ljudskom
mnenju uopšte, ili ludosti svog doba, obema pravo u
susret, izražavao bi se tačno i ne bi često s oporošću
prošao pokraj vladajuće zablude, ne udostojivši je ni
zabeleške, pa ma je u njoj i opovrgnuo.

84
 O pisanju i stilu

VIII

Mnogim citatima čovek se poziva na svoju veli-

ku učenost, ali na neznatnu originalnost, a šta je uče-
nost prema originalnosti! Treba ih stoga samo onde
upotrebljavati gde je zaista potreban tuđ autoritet. Jer
će se, uz to, odmah zlobno reći, ako svoje mišljenje
potkrepljujemo sličnom izrekom jednog pređašnjeg
velikog pisca, da smo ga samo otud i stvorili (na pri-
mer, Rece pomoću jedne reči Jakoba Bemea). Ali,
ako nađemo da se veliki raniji autoriteti slažu s nama;
onda nam je ovo na veliku uslugu jer će osnažiti i
potkrepiti naše uverenje da je tačno ono što velimo.
Ali to navoditi nije potrebno: izuzevši osobite sluča-
jeve: na primer, Štalovu fiziologiju, i uopšte više iz
sasvim stranih struka nego iz naše sopstvene. Jer, ako
imamo pravo, onda ćemo ga imati i bez navođenja
ranijih sličnih izreka. Jer, ako je istina na našoj strani,
ne vredi bog zna koliko da imamo za sebe još ovog ili
onog autora, bio on ma kako velik: to je uvek samo
jedno αυτος εφα i nije nikada opšte priznato.

IX

Sve misli koje sam napisao, nastale su spoljnim

povodom, većim delom na jedan jasan utisak i napi-
sane su proizilazeći od objektivnog, bez ikakve brige
kuda će voditi: ali one sliče radijusima koji polaze s
periferije, i svi trče jednom središtu koje su osnovne
misli moje nauke: oni do ovih vode od različitih stra-
na i shvatanja.

85
 Artur Šopenhauer

Ima misli koje, po sebi i za sebe samo i jedino, nisu

bile vredne da se napišu, ali koje je vezanost stvorila
potrebnim: od takvog se cementa sastoji bar polovina
gotovo svake knjige. – Naprotiv, ako može da se tekst
izvesne knjige sastavi od samih misli koje su već je-
dino i samo radi samih sebe bile vredne da se napišu, i
napisane su, a sad deluju zadružno, i to tako da je ono
što je vrednosno ujedno nužno i obrnuto, analogno
organskoj prirodi gde je ono εξ αναϫϰης ujedno ono
χαριν του βελτιονος; onda, evo čuda kao što je čudo
zid izliven od stopljenog kamena!

XI

Što više počivki (poteza) u jednoj knjizi, utoliko

manje misli.

86
 O ČITANJU I KNJIGAMA

Neznanje istom onda degradira čoveka kad se

nađe u društvu bogatstva. Siromaha sputaje nemašti-
na i nevolja; njegovi napori nadoknađuju mu znanje
i zabavljaju njegove misli. Naprotiv, bogataši koji su
neznalice, žive samo za svoja uživanja i sliče stoci;
kao što se ovo može svakodnevno videti. A ovome
se još pridružuje prigovor da se bogatstvo i dokolica
nisu upotrebili za ono što im daje najveću vrednost.

II

Kad čitamo, onda za nas misli neko drugi: mi

samo ponavljamo njegov mentalni proces. Ovo je isto
kao kad učenik, učeći da piše, perom povlači poteze
za potezima koje je učitelj napisao. Prema tome nam
je pri čitanju posao mišljenja, većim delom oduzet.
Odatle osetno olakšanje kad od zabavljanja sopstve-
nim mislima pređemo na čitanje. Ali, za vreme čitanja
naša je glava ipak samo sastajalište tuđih misli. Oda-
tle se događa da onaj, koji vrlo mnogo i gotovo ceo
dan čita, ali, međutim traći vreme bez ikakvih misli,
da takav čovek malo po malo gubi sposobnost da sam
misli, – kao što najzad zaboravi da ide onaj koji uvek
jaše. Ali, ovo je slučaj vrlo mnogih naučenjaka: oni
su se načitali do gluposti. Jer, stalno čitanje koga se
 Artur Šopenhauer

čovek hvata smesta, u svakom slobodnom trenutku,

još mnogo više zatupljuje duh nego ručni posao; jer
se, pri ovom poslednjem, ipak može pratiti sopstvena
misao kao što odskočno pero konačno izgubi svoju
elastičnost, ako ga stalno tišti izvesno strano telo;
tako i duh izgubi svoju usled neprestanog tištanja
tuđih misli. I kao što se želudac kvari suviše mnogom
hranom i stoga celokupnom telu nanosi štetu; tako
može da se isuviše mnogim hranjenjem duha duh po-
kvari i zaguši. Jer, ukoliko se više čita, utoliko proči-
tano ostavlja manje tragova na duhu; on postaje kao
tablica na kojoj se mnogo pisalo jedno preko drugog.
Stoga ovo ne dovodi do ruminacije: a samo se njom
može pročitano prisvojiti. Ako se čita besprekidno, a
da se docnije ne misli o tome što se čitalo, onda neće
pustiti korena ono što je pročitano i većim delom se
izgubi. Uopšte, s duhovnom je hranom isto kao i s
telesnom: jedva se pedeseti deo asimiluje od onoga
što čovek uzme: ostalo iščili usled evaporacije, respi-
racije, ili čega drugog.
Ovome se svemu još i to pridružuje što misli, stav-
ljene na hartiju, nisu uopšte ništa više do trag pešaka
u pesku: sasvim se dobro vidi put koji je on uzeo;
ali da se sazna šta je na putu video, valja se poslužiti
sopstvenim očima.

III

Nijednu spisateljsku osobinu ne možemo steći či-

tajući pisce koji ih imaju, na primer, snagu govora, ni
bogatstvo u slikama, ni dar za upoređenja, ni smelost

88
 O pisanju i stilu

Prepredeno i rđavo, ali unosno je delo što je lite-

ratima, pisarima za nasušni hleb i pisarima na veliko,
uspelo, nasuprot dobrom ukusu i pravom obrazova-
nju ovog doba da vode za nos sav elegantni svet pri-
učivši ga da a tempo čita, naime najnovije, kako bi
imao u svojim kružocima materijala za konverzaci-
ju: ovoj svrsi služe rđavi romani i slične produkcije
iz jednom renomiranih pera, kao pre romani Špin-
dlera, Bulvera, Evžena Sia itd. Ali šta je bednije od
sudbine ovakve beletrističke publike koja se smatra
obavezanom da čita u svako vreme najnovije piska-
ranje većim delom običnih glava koje pišu samo
radi novca i stoga ih uvek ima bezbroj; oni stoga i
poznaju imena retkih i silnih duhova svih vremena
i zemalja samo po imenu! – Osobito je beletristička
dnevna štampa lukavo izmišljeno sredstvo da estetič-
koj publici otima vreme koje bi ona mogla upotrebiti
za prave produkcije u svojoj struci na spasenje svog
obrazovanja da ne padne šaka dnevnim petljarijama
svakodnevnih glava.
Stoga je, obzirom na našu lektiru, vrlo važna umet-
nost ne čitati. Ona se sastoji u tome da se ono čime
se veća publika bavi u svoje vreme, upravo stoga ne
uzima u ruke, kao politički i crkveni pamfleti, romani,
pesme i slično, koje dižu buku samo radi što više iz-
danja u svojoj prvoj i poslednjoj godini života: bolje
bi bilo da čovek u to vreme misli da će onaj koji piše
za budale uvek naći veliku publiku, i svoje za čitanje
uvek tačno odmereno, određeno vreme upotrebi is-
ključivo za dela velikih duhova u svim vremenima i
narodima koji nadmašuju ostalo čovečanstvo, a koje

91
 Artur Šopenhauer

je kao takve označio glas slave. Samo oni stvarno

obrazuju i poučavaju.
Rđavo se ne može nikada suviše malo čitati, a
dobro nikada često: rđave su knjige intelektualni
otrov, one kvare duh.
Pogodba je da se dobro čita, da se rđavo ne čita:
jer, život je kratak i snage omeđene.

VIII

Knjige se pišu čas o ovom čas o onom velikom

duhu prethodnog vremena a publika ih čita, ali njih
samih ne čita; jer, ona hoće da čita samo sveže štam-
pano i jer similis simili gaudet i jer joj je homogenije
i poćudnije plitko, bezukusno brbljanje jedne današ-
nje površne glave od misli velikog čoveka. Ali, ja
zahvaljujem sudbini što me je već u mladosti navela
na jedan lep epigram A. V. Šlegela koji je od tada po-
stao moja zvezda vodilja: „Čitajte vredno stare, samo
prave stare; Što o njima novi vele, ne znači mnogo“.
O, kako jedna obična glava sliči drugoj! Kako su
sve slivene na jedan kalup! Kako svakom od njih pri
istoj prilici isto pada na um, i ništa drugo! A uz to
još njihove niske lične namere! A sasvim bezvredno
naklapanje takvih obešenjaka čita jedna stupidna pu-
blika, samo ako je danas štampano, a velike duhove
ostavlja da počivaju u miru u bibliotečkim ormarima.
Ipak je neverovatna ludost i naopakost publike
koja ne čita najplemenitije, najređe duhove u svojoj
grani iz svih vremena i zemalja, da bi čitala piska-
ranja svakodnevnih glava koja se dnevno javljaju i

92
 O pisanju i stilu

svake godine legu u bezbrojnoj množini kao muhe,

– a samo radi toga što su danas štampana i još vlažna
od štampe. Mnogo bi više trebalo da ove produkcije
već na dan njihovog rođenja ostanu tako napuštene i
prezrene kao što će postati posle nekoliko godina, a
onda zauvek, prosto materijal za smejanje nad proš-
lim vremenima i njihovom vetrogonjstvu. – A pošto
ljudi čitaju najnovije mesto onoga što je najbolje u
sva vremena, pisci ostaju u uskom krugu ideja koje
cirkulišu, a ovo doba sve dublje tone u svoje sopstve-
no đubre.

IX

U svako vreme postoje dve literature koje se mi-

moilaze prilično strano: jedna stvarna i jedna samo
prividna. Ona se prorasta do trajne literature. Nego-
vana od ljudi koji žive za nauku ili pesništvo, ona
korača ozbiljno i tiho, ali vrlo polagano; produkuje
u Evropi jedva tuce dela u stoleću, ali koja ostaju.
Druga, negovana od ljudi koji žive od nauke ili poezi-
je, ona kasom juri, uz silnu viku i povike sudeoničara,
i godišnje donosi na pijacu mnogo hiljada dela. Ali,
posle nekoliko godina, čovek se pita: Gde su ona?
Gde je njihova ranija i tako glasna slava? Stoga se
može nazvati i tečnom, a ona čvrstom literaturom.

Knjige bi bilo dobro kupovati, kad bi se s njima

moglo kupiti i vreme dok se čitaju, ali, većim se

93
 Artur Šopenhauer

delom kupovina knjiga zamenjuje s prisvajanjem nji-

hovog sadržaja.
Zahtevati da onaj zadrži u glavi sve što je ikada
pročitao, isto je kao zahtevati da još u sebi nosi sve
ono što je ikada pojeo. Od ovoga je telesno živeo,
od onoga duhovno, i od toga je postao ono što mu je
homogeno, tako će svaki zadržati ono što ga interesu-
je, tj. što pristaje u njegov sistem misli ili u njegove
svrhe. Ovo poslednje dakako da ima svaki čovek; ali
ih veoma malo ima nešto što je slično jednom sistemu
misli: stoga se oni i objektivno ni za šta ne interesuju,
i odatle se od njihove lektire u njima ništa ne ustalju-
je: oni od nje ništa ne zadržavaju.
Repetitio est mater studiorum. Svaku bilo za šta
važnu knjigu treba smesta dvaput čitati, delom što će
se stvari dvaput bolje shvatiti u njihovoj vezanosti,
a i početak se onda bolje razume kad se zna konac;
delom, što se drugi put za svako mesto donosi drugo
raspoloženje i volja, nego prvi put, usled čega je uti-
sak različan, i isto je kad se izvestan predmet vidi u
drugom osvetljenju.
Dela su kvintesenca jednog duha: ona će stoga, ma
on bio najveći, biti uvek nejednako bogata sadržinom
prema njegovom saobraćaju, pa će ga i nadomestiti,
– čak, daleko nadmašiti ili ostaviti iza sebe. Štaviše
spisi jedne osrednje glave mogu biti poučni, vredni
da se čitaju i zabavni, upravo stoga što su njegova
kvintesenca, rezultat, plod svega njegovog mišlje-
nja i studiranja; – dok nam njegovo saobraćanje ne
može biti dovoljno. Stoga se mogu čitati knjige od
ljudi čije nam saobraćanje ne može učiniti nikakvog

94
 O pisanju i stilu

zadovoljstva, i stoga nas visoka duhovna kultura od-

vodi dotle da zabave još jedino nalazimo u društvu
knjiga, a ne više u društvu ljudi.
Nema, većeg osveženja za duh do lektire starih
klasičara: čim čovek bilo koga od njih uzme u ruke,
pa ma samo na pola sata, smesta se oseća osvežen,
olakšan, podignut i ojačan; nije drugačije nego kao
da se okrepio na svežem planinskom vrelu. Leži li
razlog ovome u starim jezicima i njihovoj savršeno-
sti, ili u veličini duhova čija dela ostaju neozleđena
i neoslabljena od stoleća? Verovatno, u jednom i u
drugom. Ali to znam da će nastati nova literatura,
ako se jednom ukine učenje starih jezika, kao što se
danas preti, koja će se sastojati od varvarskog površ-
nog i bezvrednog piskarenja, kao što ga nije nikada
bilo; pogotovo pošto nemački jezik, koji ima nešto
od savršenstva starih jezika, današnja piskarala žurno
i metodski kvare, pa će malo po malo osiromašen i
zakržljao preći u jedan bedan žargon.
Postoje dve istorije: politička i istorija literature i
umetnosti. Prva je povest volje, druga povest intelek-
ta. Stoga je prva potpuno strašna, čak grozna: tesko-
ba, nevolja, prevara i užasna ubijanja, u masi. Napro-
tiv, druga svugde razveseljava i vedri, kao izolovani
intelekat, pa i onde gde ona opisuje zablude. Njena je
glavna grana istorija filozofije. Zapravo je ova njezin
osnovni bas, koji se razleže i u drugim povestima, pa
i tamo, iz fundamenta, izvodi misao: ona gospodari
svetom. Stoga je filozofija, stvarno i dobro razumeva-
na, ujedno najsilnija materijalna moć; pa ipak deluje
vrlo lagano.

95
 Artur Šopenhauer

XI

U svetskoj istoriji pola stoleća uvek znači mnogo;

jer, njen materijal večno teče, i u njoj se uvek nešto
dešava. Naprotiv, u istoriji literature isto se vreme
često ne može ni za kakvo računati; jer se stvarno
nije ništa desilo: jer, nje se ne tiču petljarski pokuša-
ji. Nalazimo se, dakle, onde gde smo bili pre pedeset
godina.
Da se ovo objasni, neka čovek razmišlja o napre-
dovanjima spoznanja u čovečjem rodu u slici jedne
planetne staze. Onda se mogu zablude, do kojih se
dospeva, većim delom posle gotovo svakog značaj-
nog napretka, predstaviti Ptolomejskim epiciklima,
jer kad se pretrči svaki od njih čovek se nalazi na
istom mestu gde je bio pre no što ih je napustio. Ipak
velike glave koje zaista napred vode ljudski rod na
onoj planetskoj stazi, ne prolazi svaki put onaj epi-
ciklus. Odavde je jasno zašto se slava u potomstvu
većim delom plaća gubitkom odobravanja savreme-
nika, i obrnuto. – Jedan je takav epiciklus, na primer,
filozofija, Fihteova i Šelingova okrunjena na koncu
Hegelovom karikaturom filozofije. Ovaj epiciklus je
ušao najposle preko Kanta do tada vođene kružnice,
odakle sam je ja docnije preuzeo da je dalje vodim: a
u ovom međuvremenu pretrčavali su rečeni tobožnji
filozofi i još neki drugi uz njih njen epiciklus koji je
upravo sada dovršen usled čega će publika, koja je s
njima trčala, saznati da se upravo onde nalazi odakle
je pošla.

96
 O pisanju i stilu

S ovim je tokom stvari u vezi i to što danas vidimo

da je naučni, literarni i artistički duh otprilike svih
ovih 30 godina bankrotirao. Naime, u to su se vreme
toliko povisile svakovrsne zablude da se lome pod
teretom svoje apsurdnosti, a ujedno je uz njih opo-
zicija ojačala. No sad se cela stvar stavlja na glavu:
ali, često sad izvesna zabluda protiče u suprotnom
pravcu. Pokazati ovaj tok stvari u njegovom perio-
dičnom povraćanju, bio bi pravi pragmatički materi-
jal literarne povesti: ali ona na to malo misli. Uz to je
često teško sakupiti, radi srazmerne kratkoće takvih
perioda, njihova data iz udaljenijih doba; stoga se
ova stvar može najlakše posmatrati na sopstvenom
dobu. Želi li se za ovo jedan primer iz realnih nauka,
onda se može uzeti Bernerova neptunistička geologi-
ja. Ali, ja ću ostati kod već navedenog primera koji
nam je bliže. Posle sjajnog Kantovog perioda došao
je u nemačkoj filozofiji jedan drugi u kome se težilo
da se imponuje umesto da se uverava; umesto da se
bude temeljit i jasan, sjajan i hiperboličan, ali ujedno
nerazumljiv; štaviše da se intriguje umesto da se traži
istina. Uz takvo stanje stvari filozofija nije mogla
napredovati. Najzad su cela ova škola i metod ban-
krotirali. Jer je u Hegelu i njegovim pomoćnicima
dostiglo kolosalnu veličinu bezobrazno prljanje be-
smislenošću, s jedne strane, i bezobrazno hvalisanje
s druge strane, uz očevidnu nameru celog ovog ne-
slanog posla da su se najzad svima morale da otvore
oči pred ovim celokupnim šarlatanstvom, a onda i
usta, kad je ovoj stvari zaštita odozgo bila uskraće-
na usled izvesnih otkrića. Fihteovske i Šelingovske

97
 Artur Šopenhauer

antecedencije ovih najbednijih između svih filozofa-

steraja što ih je ikada bilo oni su survali u bezdan dis-
kredita. Usled toga dan-danas postaje očigledna sve
više celokupna filozofska nekompetentnost prve po-
lovine stoleća koje je u Nemačkoj došlo posle Kanta,
pošto se, nasuprot inostranstvu, svet kiti filozofskim
darovima Nemaca, – osobito otkako je jedan engle-
ski pisac bio toliko zlobno ironičan da ih nazove na-
rodom mislioca.
Ali ko hoće podataka za istoriju umetnosti za ma-
ločas postavljenu opštu shemu epicikla, neka samo
posmatra cvetnu skulptorsku školu Berninija, osobito
u njenoj francuskoj daljnjoj izgradnji, koja je mesto
antičke lepote predstavljala prostu prirodu i mesto
antičke jednostavnosti i gracije francusko igranje
menueta. Ona je bankrotirala kad se, prema tačnom
Vinkelmanovom ustanovljenju, povratila školi starih.
– Opet, jedan podatak iz slikarstva daće prva četvr-
tina ovog stoleća koje je umetnost smatralo jednim
prostim sredstvom i oruđem za izvesnu srednjevečnu
religioznost i stoga odabralo za svoju jedinu temu cr-
kvene prekore; njih sad obrađaju slikari koji su izgu-
bili pravu ozbiljnost vere, i koji su ipak, usled rečenog
ludila, kao uglede uzeli Franćeska Franćija, Pjetra Pe-
ruđina, Anđela di Fizola i slične, čak su ih više cenili
od pravih velikih učitelja koji su došli posle njih. Ob-
zirom na ove zablude, a i stoga što su se u pesništvu
bile javile u isto vreme analogne težnje, Gete je napi-
sao parabolu: „Popovska igra“. A onda se uvidelo da
se i ova škola osniva na mušicama, bankrotiralo se, a
posle toga je sledio povratak prirodi i obelodanio se

98
 O pisanju i stilu

u žanr-slikama i svakovrsnim scenama iz života, iako

se pokatkad spuštao i do prostote.
Odgovarajući opisanom toku ljudskih napredaka,
literarna istorija je, po svom najvećem delu, katalog
jednog kabineta mrtvorođenčadi. Spirit u kojima se
ona najduže konzerviraju jeste svinjeća koža. Malo
srećno rođenih, naprotiv, ovde ne valja tražiti: ta su
deca ostala na životu i srešćete ih svugde u svetu gde
idu kao besmrtnici s večito svežom mladošću. Jedino
oni stvaraju pravu književnost, o kojoj sam govorio
u prošlom paragrafu, i čiju mi, lično ubogu, povest
učimo od malih nogu iz usta svih obrazovanih ljudi,
a ne istom iz kompendija. Protiv dan-danas prevladne
megalomanije da se čitaju literarne istorije kako bi se
o svemu moglo čavrljati, preporučujem jedno Lihte-
nbergovo mesto, vredno čitanja, sveska II, strana 302
starog izdanja.
Ali, izvesno bih želeo da kogod jednom poku-
ša jednu tragičnu literarnu istoriju u kojoj bi opisao
kako su razne nacije, između kojih se svaka najvi-
še ponosi svojim velikim piscima i umetnicima, po-
stupale s njima za njihova života; tu bi nam, dakle,
izneo pred oči onu beskonačnu borbu koju je dobro
i pravedno u svim vremenima i zemljama moralo da
izdrži protiv naopakosti i rđavštine koje svaki put
gospodare; u kojoj bi opisao mučeništvo gotovo svih
pravih svetionika čovečanstva, gotovo svih velikih
učitelja u svakom znanju i umenju; u kojoj bi nam
prikazao kako su se oni, sem nekoliko izuzetaka, mu-
čili bez priznanja, bez udela, bez učenika, u sirotinji
i nevolji, dok su u deo padali slava, čast i bogatstvo

99
 Artur Šopenhauer

bezvrednicima u njihovim strukama; kako im je dakle

bilo kao Isaku kome je Jakov, preobučen u njegovo
odelo, ukrao očev blagoslov, dok je on za oca lovio i
divljač ubijao; i kako ih je ipak sve održala na snazi
ljubav prema njihovoj stvari dok se najzad nije do-
končala teška borba jednog takvog vaspitača čove-
čanskog roda, besmrtni lovor mu domanuo i kucnuo
čas u koji se i za njega reklo:

„Teški oklop postao mu je krilima,

Kratak je bol, beskonačna je radost“.

100
 SADRŽAJ

PREDGOVOR - - - - - - - - - - - - 5

O PISANJU I STILU - - - - - - - - - -19

DODATAK

O PISANJU I STILU - - - - - - - - - -81

O ČITANJU I KNJIGAMA - - - - - - -87

 Artur Šopenhauer
O pisanju i stilu
1. izdanje

Izdavač
Centar za izučavanje Tradicije UKRONIJA

Urednik
Marko Furtula

Tiraž
500

Štampa
Print&Gift, Beograd

Beograd, 2022.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

81'38
028

ШОПЕНХАУЕР, Артур, 1788-1860

О pisanju i stilu / Artur Šopenhauer ; [prevod Borivoje
Jevtić]. - 1. izd. - Beograd : Centar za izučavanje Tradicije
Ukronija, 2022 (Beograd : Print&Gift). - 100 str.; 21 cm. -
(Biblioteka F / [Centar za izučavanje Tradicije Ukronija])

Prevod dela: Über Schriftstellerei und Stil / Arthur

Schopenhauer. - Tiraž 500.

ISBN 978-86-6002-081-1

a) Стилистика

COBISS.SR-ID 61150473