Žil Delez

Ničeova filozofija
 

Niče je u filozofiju uključio dva izražajna sredstva, aforizam i poemu. Sami ti oblici
pretpostavljaju novu zamisao filozofije, novu sliku mislioca i mišljenja. Ideal saznanja,
otkriće istine, Niče zamenjuje tumačenjem i vrednovanjem. Prvo cilja na „smisao” neke
pojave, uvek parcijalan i fragmentaran; drugi određuje hijerarhijsku „vrednost” smisla, i
objedinjuje fragmente, a da ne slabi niti potiskuje njihovu mnoštvenost. Tačnije rečeno,
aforizam je u isti mah umetnost tumačenje i stvar koju treba tumačiti; poema u isti mah
umeće vrednovanja i stvar za vrednovanje. Tumač je fiziolog ili lekar, onaj koji pojave
razmatra kao simptome i govori u aforizmima. Vrednovatelj je umetnik, onaj ko razmatra
i stvara „perspektive”, ko govori u poemi. Filozof budućnosti je umetnik i lekar – jednom
reči, zakonodavac.

Takva slika filozofiji takođe je najstarija, najdredvnija. To je slika presokratovskog

mislioca, „fiziologa” i umetnika, tumača i vrednovatelja sveta. Kako razumeti tu bliskost
budućnosti i početka? Filozof budućnosti je u isto vreme istraživač starih svetova, vrhova
i pećina, i jedino stvara sećajući se nečeg što je bilo fundamentalno zaboravljeno. To
nešto je, prema Ničeu, jedinstvo mišljenja i života. Složeno jedinstvo: korak za život,
korak za misao. Načini života nadahnjuju vidove mišljenja, načini mišljenja stvaraju
vidove života. Život aktivira miščjenje, a mišljenje sa svoje strane afirmiše život. O tom
presokratovskm jedinstvu mi nemamo ni ideju. Imamo samo primere gde mišljenje guši i
sakati život, i gde život uzvraća, obezglavljući mišljenje i gubeći se s njim. Sada imamo
samo izbor između osrednjih života i ludih mislilaca. Živora previše mudrih za mislioca,
mišljenja suviše ludih za živog: Kanta i helderlina. Ali lepo jedinstvo ostaje da se ponovo
nađe, takvo da više nije jedno ludilo – jedinstvo koje od anegdote života čini aforiza
mišljenja, i od vrednovanja mišljenja novu perspektivu života.

Tajna presokratovaca bila je već na određen način izgubljena od početka. Filozofiju treba
da mislimo kao jednu snagu. A zakon snaga je da se one ne mogu pojaviti bez pokrivanja
mskom prethodnih snaga. Život mora najpre da imitira materiju. Bilo je potrebno da se
filozofska snaga, u čas kad se rodila u Grčkoj, preruši kako bi preživela. Bilo je potrebno
da filozof uzajmi izgled prethodnih snaga, da uzme masku sveštenika. Mladi grčki filozof
ima nešto od starog istočnjačkog sveštenika. Oko toga se i danas varamo: Zaratudtra i
Heraklit, Indusi i Elejci, Egipćani i Empedokle, Pitagora i Kinezi – sve moguće zbrke.
Govorimo o vrlini idealnog filozofa, o njegovom asketizmu, o njegovoj ljubavi za
mudrost. Ne umemo da dokučimo usamljenost i posebnu čulnost, malo mudre ciljeve
jednog opasnog postojanja skrivenog ispod maske. Tajna filozofije, jer je izdubljena od
početka, ostaje da se otkrije u budućnosti.
Dakle sudbina je da se filozofija u istoriji razvijala samo degenirušići se, okrećući se
protiv sebe, puštajući da izgubi svoju masku. Umesto jedinstva aktivnog življenja i
afirmativnog mišljenja vidimo mišljenja koje sebi daje u zadatak da sudi životu, da mu
suprotstavi navodno nadmoćne vrednosti i da ga ograničava, da ga osudi. U isti mah kad
mišljenje postaje tako negativno, vidimo kako se život obezvređuje, prestaje da bude
aktivan, svodi se na sve slabije oblike, na bolešljive oblike jedino uskladive sa
vrednostima koje se zovu višima. Trijumf „reakcije” kad aktivnim životom, i negacije
nad afirmativnim mišljenjem. Posledice su teške po filozofiju. Jer dve vrline filozofa
zakonodavca bivaju kritika svih utvrđenih vrednosti, to jest vrednosti viših od života a
koje u načelu zavise od njega, i stvaranja novih vrednosti, vrednosti života koje traže
novo načelo. Čekić i preobražaj. Ali u isto vreme kad se filozofija degeneriše, filozof
zakonodavac ustupa mesto pokornom filozofu. Umesto kritičara ustanovljenih vrednosti,
umesto stvaraova novih vrednosti i novih vrednovanja, istupa čuvar dospuštenih
vrednosti. Filozof prestaje da bude fiziolog ili lekar, kako bi postao metafizičar; on više
nije pesnik, postaje „javni profesor”. On kaže da se potčinjava zahtevima istine, razuma;
ali ispod takvih zahteva razuma često se prepoznaju snage koje nisu tako razumne,
Države, religije, tekuće vrednosti. Filozofija je samo popisivanje svih razloga koje čovek
sebi daje kako bi se pokoravao. Filozof priziva ljubav za istinu, ali takva istina ne čini
ikome išta loše („pojavljuje se kao prostodušni stvor koji voli svoje udobnosti, koji bez
perstane svim etabliranim moćima daje jemstvo da nikome neće ni najmanje škoditi, jer
je ona, posle svega, čista nauka” – Nesavremena razmatranja, Šopenhauer kao vaspitač,
3). Filozofija procenjuje život prema njegovoj sposobnosti da podnosi težinu, da nosi
teret. Taj teret, te težine jesu upravo najviše vrednosti. Takav je duh težine koji u istu
pustinju ujedinjuje nosača i ono što nosi, reaktivni i potcenjeni život, negativnu i
potcenjivačku misao. Tada imamo samo iluziju kritike i sablast stvaranja. Jer ništa nije
suprotnije stvaraocu od nosača. Stvarati to znači olakšati, osloboditi život tereta, pronaći
nove mogućnosti života. Stvaralac je zakonodavac – igrač.

Odvajanje filozofije od života pojavljuje se jasno sa Sokratom. Ako se metafizika odredi

preko razlučivanja dva sveta, preko suprotnosti suštine i pojave, istinitog i lažnog,
duhovnog i čulnog, onda treba reći da je Sokrat pronašao metafiziku: od života je načinio
nešto čemu treba suditi, što treba izmeriti, ograničiti, a od mišljenja meru, granicu, što se
izvršava u ime najviših vrednosti – Božanskog, Istinitog, Lepog, Dobrog... Sa Sokratom
se pojavljuje tip dobrovoljno i suptilno potčinjenog filozofa. Ako nastavimo, preskačući
stoleća, ko može verovati da je Kant obnovio kritiku, odnosno opet otkrio zamisao
filozofa zakonodavca? Kant potkazuje lažne pretenzije na saznanja, ali ne stavlja u
pitanje ideal saznanja; on potkazuje lažni moral, ali ne stavlja u pitanje pretenzije
moralnosti, ni prirodi i poreklo njenih vrednosti. Optužuje nas da brkamo domene,
interese; ali domeni ostaju nedirnuti, a interesi razuma sveti (istinsko saznanje, istinski
moral, istinska religija).

Sama dijalektika nastavlja tu opsenu. Dijalektika je veština koja nas poziva na

pridobijanje otuđenih svojstava. Sve se vraća Duhu, kao pokretaču i proizvodu
dijalektike; ili na svest o sebi; ili čak na čoveka kao generičko biće. Ali ako naša svojstva
po sebi izražavaju obezvređeni život, osakaćenu misao, čemu nam služi da ih povratimo,
ili da postanemo njihov istinski subjekt? Jesmo li potisnuli religiju kad smo
interiorizovali sveštenika, kad smo ga stavili u vernika, na način Reformacije? Da li smo
ubili Boga kad smo postavili čoveka na njegovo mesto, kad smo mu sačuvali suštinsko,
to jest samo mesto? Jedina je promena u ovom: umesto da bude optužen spolja, čovek
sam preuzima terete na svoja pleća. Filozofija budućnosti, filozof-lekar, postaviće
dijagnozu produžetka istog zla pod različitim simptomima: vrednosti se mogu promeniti,
čovek sebe može staviti na mesto Boga, napredak, sreća, korist zamenjuju istinito, dobro
ili boažnsko – suština se ne menja, to jest perspektive ili vrednovanja od kojih zavise
vrednosti, stare ili nove. Uvek nas pozivaju da se potčinimo, da navalimo teret na nas,
jedino da prepoznamo reaktivne oblike života, optužujuće oblike mišljenja. Kad to ne
želimo, kad ne možemo da sebe ispunimo najvišim vrednostima, pozivaju nas opet da
prihvatimo „Stvarno kakvo jeste” – ali to Stvarno kakvo jeste upravo je ono što najviše
vrednosti čini od stvarnosti! (Čak je egzistencijalizam sačuvao zbunjujući ukus da se
preuzme, prihvati teret, upravo ukus dijalektike, što ga je odvojilo od Ničea).

Niče je prvi koji nas uči da nije dovoljno pogubiti Boga kako bi se obavilo
prevrednovanje vrednosti. U Ničeovom delu ima više verzija smrti Boga, barem
petnaestak, sve odreda velike lepote (ponekad se navodi zapis naslovljen Bezumnik iz
Vesele nauke, III, 125, kao prva velike verzija smrti Boga; ali to nije tako, Putnik i
njegova senka sadrži izvrsnu priču pod naslovom Zatvorenici). Međutim, upravo prema
jednoj od najlepših, ubica Boga je „najgnusniji među ljudima”. Niče hoće da kaže kako
se čovek još uvek od sebe pravi gnusobu kad, bez potrebe za spoljašnjom instancom, sebe
spontano opterećuje politikom, bremenima za koje mu se čini da više ne dolaze spolja.
Tako istorija filozofije, od sokratovaca do hegelovaca, ostaje istorija dugog potčinjavanja
čoveka, i razloga koje sebi daje kako bi to opravdao. To kretanje obezvređenja čoveka ne
tiče se samo filozofije, već izražava najoštije postajanje, najtemeljniju kategoriju istorije.
Ne neko delo u istoriji, već samo načelo odakle proističe najveći broj zbivanja koja
određuju našu misao i naš život, simptomi jedne dekompozicije. Zato istinska filozofija,
kao filozofija budućnosti, nije više istorijska niti večna: ona mora biti nesavremena, uvek
nesavremena.

Svako tumačenje je određivanje smisla neke pojave. Smisao se upravo sastoji od osnosa
snaga, prema kojem neke delaju a druge reaguju u složenom i hijerarhizovanom skupu.
Ma koliko bila složenost pojave, po pravilu razlujemo aktivne snage, primarne, snage
osvajanja i nadređivanja, od reaktivnih snaga, sekundarnih, snaga priagođavanja i
regulisanja. Ovo razlikovanje nije samo kvantitativno, već kvalitativno i tipološko. Jer
suština snage je da je u odnosu prema drugim snagama; i u tom odnosu ona prima svoju
suštinu i kvalitet.

Odnos snage prema snazi naziva se „volja”. Stoga, pre svega, treba izbeći pogrešno
shvatanje ničeovog načela volje za moć. To načelo ne označava (iloi barem ne označava
u prvom redu) da jedna volja hoće moć ili da žudi da vlada. Dokle god tumačimo volju za
moć u smislu „žudnje za vladanjem” činimo da ona snažno zavisi od ustanovljenih
vrednosti, jedino kadrih da odrede šta se mora „priznati” kao najmoćnije u ovom ili onom
slučaju, u takvom ili takvom sukobu. Time se pogrešno razumeva priroda volje za moć
kao plastičnog načela naših procena, kao skrivenog načela za stvaranje novih, nepoznatih
vrednosti. Volja za moć, kaže Niče, ne sastoji se od vatrene žudnje niti čak od
zauzimanja, već od stvaranja, i od davanja. Moć, kao volja za moć, nije to što volja hoće,
već ono što hoće u volji (Dionis lično). Volja za moć je diferencijalni činilac iz koga
proizlaze prisutne snage i njihov odgovarajući kvalitet u nekom kompleksu. Stoga se ona
pojavljuje uvek kao pokretni, vazdušni, mnoštveni činilac. Jedna snaga upravlja preko
volje za moć, ali se preko volje za moć i neka snaga potčinjava. Dvama tipovima ili
kvalitetima snaga odgovaraju stoga dva lica, dve qualia volje za moć, krajnji i tečni
karakteri, dublji od snaga iz kojih proizlaze. Jer volja za moć čini da aktivne snage
potvrđuju, afirmišu vlastitu razliku: na njima se potvrđianje primarno, negacije he zvek
samo posledica, poput viška uživanja. Ali svojstvo reaktivnih snaga, suprotno
prethodnom, leži u tome da se najpre suprotstave onome što one nisu, da ograniče drugo:
kod njih je negacija prva, putem negacije one dolaze na to da liče na potvrđivanje.
Afirmacija i negacija su, dakle, qualia volje za moć, kao što su aktivno i reaktivno
kvaliteti snaga. I kao što tumačenje pronalazi načela smisla u snagama, tako procena
nalazi načela vrednosti u volji za moć. – Konačno, zarad prethodnih terminoloških
razmatranja, izmičemo redukciji Ničeove misli na prost dualizam. Jer, vidimo, afirmaciji
pripada na suštinski način da sama bude umnožena, mnoštvena, a negaciji da bude jedna,
odnosno nespretno monistička.

Ali istorija nam pokazuje čudnu pojavu: reaktivne snage trijumfuju, negacija preovađuje
u volji za moć! Nije reč samo o ljudskoj istoriji, već o istoriji života, istoriji Zemlje
barem onako kako je nastanjuje čovek. Svuda vidimo trijumf nekog „ne” nad onim „da”,
reakcije nad akcijom. Ćak i život postaje prilagođen i regulativan, svodi se na sekundarne
oblike: više ne razumemo šta označava delovanje. Čak se i snage Zemlje iscrpljuju, na
ovoj opusteloj površi. Tu zajednička pobeda reaktivnih snaga i volje za negiranjem, Niče
naziva „nihilizam” – ili trijumfom robova. Analiza anihilizam je, prema Ničeu, predmet
psihologije, podrazumevajući da se takva psihologija tiče i kosmosa.

Za jednu filozofiju snage ili volje izgleda teško da objasni kako pretežu reaktivne snage,
„robovi”, „slabići”. Jer, ako se skupa formira neka snaga veća od jakih, ne vidi se šta se
promenilo, na čemu se osniva kvalitativna procena. Ali uistinu, slabići, robovi ne
trijumfuju putem dodavanja svojoj snazi, nego preko izvlačenja snage iz drugih: oni
odvajaju snažne od onoga što oni mogu. Oni ne trijumfuju komponovanjem svojih snaga,
već preko moći svoje prilepčivosti. Oni zahvataju postajanje-reaktivnih svih snaga. U
tome leži „degeneracija”, odvajanje od života. Niče pokazuje kako već borba za život,
prirodni odabir, nužno favorizuje slabe i bolesne kao takve, one „sekundarne” (bolešću se
naziva život sveden na svoje reaktivne procese). Još više, u slučaju čoveka merila istorije
favorizuju robove kao takve. Postajanje-bolesnim života u celini, postajanje-robovima
svih ljudi gradi pobedu nihilizma. Time ćemo još izbeći pogrešno razumevanje
ničeovskih izraza „jak” i „slab”, „gospodar” i „rob”: očigledno je da rob ne prestaje da
bude rob ako se dočepa vlasti, niti da slab ostane slab. Reaktivne snage, kad pretežu, ne
prestaju da budu reaktivne. Jer, prema Ničeu, svuda je reč o kvalitativnoj tipologiji, reč je
o niskosti i plemenitosti. Napši gospodari su robovi koji trijumfuju u jednom
univerzalnom postajanju-robovima: evropski čovek, domaći čovek, lakrdijaš... Niče
moderne države opisuje kao mravinjake gde šefovi i vladari prevlađuju svojom niskošću,
prilepčivošću te niskosti i lakrdijašenjem. Ma kakva da je Ničeova složenost, čitalac lako
nasluti u koju je kategoriju (to jest u koji tip) svrstana rasa „gospodara” kako su ih
zamislili nacisti. Kad nihilizam trijumfuje, tada i samo tada volja za moć prestaje da znači
„stvarati”, i označava: želeti moć, žudeti za dominacijom (dakle sebi pripisati ili prisvojiti
ustanovljene vrednosti, novac, čast, vlast...). Jer volja za takvu moć upravo je volja roba,
način na koji rob ili nemoćnik zamišlja noć, ideju koju o njoj gradi za sebe, i koju
primenjuje kad pobedi. Događa se da bolesnik kaže: ah! kad bi mi bilo bolje, ovako bih
učinio – i možda će tako činiti – ali ti projekti i zamisli još uvek su ideje bolesnika, ništa
drugo do bolesnika. Jednako je sa robom i njegovom zamisli vladanja ili moći. Jednako je
i sa reaktivnim čovekom i njegovom zamisli akcije. Svuda nalazimo preokretanje
vrednosti i procena, svuda stvari gledane iz ćoška, naopake slike kao u oku bika. Jedna od
najvećih Ničeovih reči glasi: „Uvek treba braniti jake od slabih”.

Precizirajmo, u slučaju čoveka, etape trijumfa nihilizma. Te etape oblikuju velika otkrića
ničeovske psihologije, kategorije jedne tipologije dubine:

1. Resantiman: ti si kriv, ti... Projektivno optuživanje i okrivljavanje. Ti si kriv ako sam

slab i nesrećan. Reaktivni život izmiče aktivnimm snagama, reakcija prestaje da „dela”.
Reakcija postaje vrsta sentimenta, „resantiman”, koji se upravlja protiv svega aktivnog.
Delanje se čini „nečasnim”: sam je život optužen, odvojen od svoje moći, odvojen od
onog što može. Jagnje kaže: moglo bih da činim sve što čini orao, zaslužilo sam da se
uzdržim, neka orao postupa kao ja...

2. Loša savest: ja sam kriv... Moment introjekcije. Uhvativši život u zamku, reaktivne
snage mogu da se vrate sebi. One interiorizuju krivicu, za sebe kažu da su krive, okreću
se protiv sebe. A time daju primer, godi im da im se priduži život u celini, dosežu
maksimum prilepčive moći – one oblikuju reaktivne zajednice.

3. Asketski ideal: moment sublimacije. To što želi slab i reaktivan život na kraju je
negacija života. Njegova volja za moć je volja za ništavilo, kao uslov njegovog trijumfa.
Obrnuto, volja za ništavilo podnosi samo slab, oštećen, reaktivan život: stanja bliska nuli.
Tako se pothranjuje uznemirujuće savezništvo. Životu će se suditi prema takozvanim
višim vrednostima od života: te pobožne vrednosti se suprotstavljaju životu, oduđuju ga,
vode u ništavilo; one obećavaju spas samo najreaktivnijim, najslabijim, najbolesnijim
oblicima života. Takvo je savezništvo Boga-Ništavila i Čoveka-Reakcije. Sve je
izokrenuto: robovi sebe zovu gospodarima, slabi jakima, niskost plemenitošću. Kaže se
za nekoga da je jak i plement jer nosi: nosi težinu „viših” vrednosti, oseća se
odgovornim. Čak i život, naročito on, izgleda težak za nošenje. Procene su toliko
deformisane da se više ne vidi kako je nosilac rob, kako je to što nosi ropstvo, kako je
nosač obespravljen – suprotno od stvaraoca, od igrača. Jer, u stvari, nosi se samo sila
slabosti, podnosi se samo volja za ništavilo (Zaratustrina Luda; lik Magarca).

Prema Ničeu, prethodne etape nihilizma odgovaraju judejskoj religiji, potom hrišćanskoj.
Ali koliko je ona pripremljena od strane grčke filozofije, degeneracijom filozofije u
Grčkoj. Još uopštenije Niče pokazuje koliko su te etape takođe nastajanje velikih
kategorija mišljenja: Ja, Svet, Bog, uzročnost, svrhovitost itd. – Samo, nihilizam se tu ne
zaustavlja, produžuje putem koji čini čitavu našu istoriju.

4. Smrt Boga: moment rekuperacije. Već dugo vremena smrt Boga nam liči na dramu
unutar religije, kao stvar između judejskog i hrišćanskog Boga. Ne znamo tačno da li je
to Sin koji umire, usled resantimana Oca, ili umire Otac, kako bi Sin bio samostalan (i
postao „kosmoplitski”). A već sveti Pavle osniva hrišćanstvo na ideji da je Hristos umro
zbog naših greha. Sa Reformacijom smrt Boga postaje sve više stvar između Boga i
čoveka. Sve dotle da se čovek otkriva kao ubica Boga, hoće da sebe uzme kao takvog i da
ponese nov teret. Hoće logičnu posledicu te smrti: da sam postane Bog, da zameni Boga.

Ničeova ideja je da je smrt Boga veliki svetao događaj, ali nedovoljan. Jer se „nihilizam”
nastavlja, jedva menjajući oblik. Maločas je nihilizam značio: obezvređenje, negaciju
života u ime najviših vrednosti. Sada znači: negaciju najviših vrednosti, njihovu zamenu
ljudskim, suviše ljudskim vrednostima (moral zam,enjuje religiju; korist zamenjuje
napredak, sama istorija smenjuje božanske vrednosti). Ništa se nije promenilo, jer isti
reaktivni život, isto ropstvo, koji su trijumfovali u senci božanskih vrednosti, sada
trijumfuju putem ljudskih vrednosti. Isti je nosač, isti Magarac, koji je ostajao pod
teretom božanskih relikvija, čime je odgovarao pred Bogom, a sada sebe samog
opterećuje, u samoodgovornosti. Čak je načinjen korak dalje u pustinji nihilizma:
pretendujemo da smo obuhvatili čitavu Stvarnost, ali smo samo obuhvatili ono što su nam
ostavile najviše vrednosti, preostatak reaktivnih snaga i volje za ništavilo. Zato Niče, u IV
knjizi Zaratustre, ulazi u trag velike bede onih koje naziva „višim ljudima”. One žele da
zemene Boga, nose ljudske vrednosti, čak veruju da su opet otkrili Stvarnost, rekuperisali
smisao potvrđivanja. Ali jedina potvrda za koju su kadri jeste samo „Da” Magarca, i-a,
reaktivna naga koja se sama ispunjava proizvodima nihilizma, koja veruje da kaže da
svaki put kad nosi neko ne. (Dva modertna dela jesu dubinska promišljanja o Da i Ne,
njihove autentičnosti ili njihove mistifikacije: Niče i Džojs).

5. Poslednji čovek i čovek koji hoće da iščezne: moment kraja. Smrt Boga je otuda jedan
dogačaj, ali taj događaj još čeka svoj smisao i vrednost. Dokle god ne promenimo
nmačelo procene, dok god stare vrednosti zamenjujemo novim, naznačujući tek nove
kombinacije između reaktivnih snaga i volje za ništavilo, ništa se nije promenilo, još
uvek smo pod vlašću ustanovljenih vrednosti. Poznajemo dobro da ima vrednosti koje se
rađaju kao stare, koje, od svog rođenja, svedoče o svojoj saobraznosti, prilagođenosti,
nemoći da uznemire ustanovljeni poredak. A ipak, na svakom koraku, nihilizam
napreduje dalje, praznina se diže više. Jer ono što se pojavljuje u smrti Boga, to je da se
savezništvo reaktivnih snaga i volje za ništavilo, reaktivnog Čoveka i nihilističkog Boga,
upravo raskida: čovek je pretendovao da se liši Boga, da važi za Boga. Ničeovski
pojmovi su kategorije nesvesnog. Važan je način na koji se drama odvija u nesvesnom:
kad reaktivne snage pretenduju da se liše „volje”, on odlaze sve dalje u ponor ništavila, u
svet sve više lišen vrednosti, božanskih ili čak ljudskih. Na mesto viših Ljudi stupa
poslednji čovek, koji kaže: sve je uzalud, pre se treba ugasiti pasivno! Pre ništavilo volje
nego volja za ništavilo! Ali, zarad takvog prekida, volja za ništavilo sa svoje strane se
okreće protiv reaktivnih snaga, postaje volja da se negira sam reaktivni život, i
nadahnjuje čoveka na žudnju da se kativno razori. S onu stranu poslednjeg čoveka
popstoji, dakle, još i čovek koji hoće da iščezne. Na toj se tački dovršava nihilizam
(Ponoć), sasvim spreman – spreman za prevrednovanje (razlika između poslednjeg
čoveka i čoveka koji hoće da iščezne suštinska je u Ničeovoj filozofiji: v. na primer, u
Zaratustri, razliku između predskazivanja vrača i poziva Zaratustre).

Prevrednovanje svih vrednosti se ovako određuje: aktivno postajanje snaga, trijumf

afirmacije u volji za moć. Pod vlašću nihilizma negativno je oblik i osnova volje za moć;
afirmacija je tek druga, potčinjena negaciji, prikupljajući i noseći plodove negativnog.
Tako je Da Magarca, i-a, jedna laž, karikatura potvrđivanja. Sada se sve menja:
afirmacija postaje suština ili sama volja za moć; što se tiče negativnog, ono opstaje, ali
kao vid bića onoga koji potvrđuje, kao agresivnost svojstvena afirmaciji, kao vedra
najava i kao grmljavina koja sledi potvrđeno – kao totalna kritika koja prati stvaranje.
Tako je Zaratustra čista afirmacija, ali koja upravo nosi negaciju do njenog višeg stupnja,
čineći od nje akciju, instancu u službi onog ko potvrđuje i ko stvara. Zaratustrino Da se
suprotstavlja Magarčevom Da, kao što se stvaranje suprotstavlja nošenju. Zaratustrino Ne
se suprotstavlja nihilističkom Ne, kao što se agresivnost suprotstavlja resantimanu.
Prevrednovanje označava preokret odnosa afirmacija – negacija. Vidimo, ipak, da je
prevrednovanje moguće tek na ishodu nihilizma. Potrebno je ići sve do poslednjeg među
ljudima, potom do čoveka koji želi da iščezne, kako bi negacija, okrećući se konačno
protiv reaktivnih snaga, sama postala akcija i prešla u službu jedne više afirmacije (otuda
Ničeova formula: nihilizam pobeđuje, ali pobeđuje putem samog sebe...).

Afirmacija je najviša moć volje. Ali šta je to pšto je potvrđeno? Zemlja, život... A koji
oblik uzimaju Zemlja i život kad su predmet potvrđivanja? Oblik nama nepoznat, nama
koji nastanjujemo opustošenu površ Zemlje i živimo samo stanje blisko nuli. Nihilizam
ne osuđuje i ne sili se da negira toliko Biće, jer Biće, znamo to odavno, podseća na Ništa,
kao na brata; pre se negira mnoštveno, postajanje. Nihilizam smatra postajanje nečim što
treba da ispašta, kao nešto nepravedno, čemu treba suditi, što se utapa u Jedno. Postajanje
i mnoštvo su krivi, takva je prva, i poslednja, reč nihilizma. Tako je pod vlašću nihilizma
filozofija imala za pokretače tamne strasti: izvesno „nezadovoljstvo”, ne zna se kakvu
strepnju, kakav nemir života – mračno osećanje krivice. Suprotno tome, prva figura
prevrednovanja izdiže mnoštvo i postajanje u višu moć: čini od njih predmet afirmacije.
A u afirmaciji mnoštvenog postoji praktična radost različitog. Radost izbija kao jedini
pokretač filozofiranja. Mistifikacija na kojoj je nihilizam osnoivao svoju moć bila je
valorizacija negativnih osećanja i tužnih strasti. (Već su Lukrecije i Spinoza o tome pisali
sasvim određeno. Pre Ničea, oni su zamislili filozofiju kao mož potvrđivanja, kao
praktičnu borbu protiv mistifikacija, kao odstranjenje negativnog.)

Mnoštvo se potvrđuje kao mnoštvo, postajanje je afirmisano kao postajanje. To će reći da

je u isti mah afirmacija i sama mnoštvena, da postaje ona sama; a da su postajanje i
mnoštvo i sami afirmacije. U valjano shvaćenoj afirmciji ima nečeg poput igre ogledala.
„Večna potvrda... večno sam tvoja potvrda!” Druga figura prevrednovanja jeste potvrda
potvrde, udvajanje, božanski par Dionis - Arijadna.
Dionis se može prepoznati u svim prethodnim crtama. Daleko smo od prvobitnog Dionisa
koga je Niče zamislio pod uticajem Šopenhauera, kao figure koja upija živoz u izvorni
Temelj, koja sklapa savez s Apolonom kako bi proizvela tragediju. Istina je kako je,
počev od Rođenja tragedije, Dionis bio određivan svojim suprotstavljanjem Sokratu, više
nego savezom s Apolonom: Sokrat je sudio životu i osuđivao ga u ime najviših vrednosti,
ali je Dionis predstavljao da se životu ne može suditi, da je on sam već dovoljno
pravedan, pravedan sam po sebi. Kako Niče napreduje u svom delu njemu se više ne
javlja istinska suprotnost između Dionisa i Sokrata, već Dionisa i Raspetog. Mučeništvo
izgleda da im je zajedničko, ali je tumačenje, procena tog mučeništva različita: s jedne
strane je svedočanstvo protiv života, poduhvat osvete koja se sastoji u negiranju života, s
druge strane je potvđivanje života, afirmacija postajanja i mnoštva, sve do raskidanja i
rasutih organa Dionisa. Igra, kakoća i smeh jesu Dionisova svojstva. Kao moć za
potvrdu, Dionis priziva ogledalo u svoje ogledalo, prsten u svom prstenu: potrebna je još
jedna, druga potvrda kako bi potvrda i sama bila potvrđena. Dionis ima verenicu,
Arijadnu („Imaš male uši, imaš moje uši: stavi u njih mudru reč”). Jedina mudra reč je
Da. Arijadna dovršava skup odnosa koji određuju Dionisa i dionisovsku filozofiju.

Mnoštveno se više ne moće opravdati Jednim, kao ni postajanje Bićem. Ali Biće i Jedno
bolje prolaze, nego što gube svoj smisao; oni ga iznova zadobijaju. Jer sada se Jedno kaže
za mnoštvo kao mnoštvo (kroz odlomke ili fragmente); Biće se kaže za postajanje kao
postajanje. Takvo je ničeovsko preokretanje, treća figura prevrednovanja. Više se
suprotstavlja postajanje Biću, mnoštvo Jednom (same te opozicije su bile kategorije
nihilizma). Obratno, potvrđuje se Jefno mnoštva, Biće postajanja. Ili, kako Niče kaže,
potvrđuje se nužnost slučaja. Dionis je igrač. Istinski igrač pretvara slučaj u predmet
potvrde: on potvrđuje fragmente, odlomke slučaja; iz te potvrde se rađa nužni broj koji
prati bacanje kocke. Vidimo kakva je ta treća figura: igra većnog Vraćanja. Vraćanje je
upravo biće postajanja, jedno mnoštva, nužnost slučaja. Zato treba izbeći da se od večnog
Vraćanja načini vraćanje Istog. To bi značilo pogrešno razumeti oblik prevrednovanja,
promenu u suštinskom odnosu. Jer Isto ne postoji pre različitog (osim u kategoriji
nihilizma). Nije Isto to što se vraća, jer je povratak izvorni oblik Istog, koji se kaže samo
za različito, mnoštveno, postajanje. Isto se ne vraća, samo je vraćanje Isto za ono što
postaje.

Reč je o suštini večnog Vraćanja. Pitanje večnog Vraćanja treba lišiti svih vrsta tema,
nepotrebnih ili lažnih. Često se pitamo kako je Niče mogao da veruje da je takva misao
nova i izvanredna, kad izgleda dosta česta u starini: ali upravo je Niče znao dobro da se
ona ne nalazi u starini, ni kod Grka, ni na Istoku, osim u jednom delimičnom i
neizvesnom vidu, u sasvim drugom smislu od ničeovskog. Niče je već bio izrazio očite
rezerve prema Heraklitu. I kad je večno Vraćanje stavio u sta Zaratustri, kao zmiju u grlo,
to je značilo samo da je drevnom liku Zoroastera pozajmio nešto što je ovaj nikako nije
mogao da zamisli. Niče objašnjava da je uzeo lik Zaratustre kao eufemizam, ili bolje kao
antifrazu, kao metonomiju, dodeljujući mu od svoje volje prednost novih pojmova koje
ovaj nije mogao da oblikuje. (V. Ecce homo, Zašto sam sudbina, 3. – U krajnjoj liniji,
može se zaista sumnjati da je ideja večnog Vraćanja ikad postojala u starom svetu. Grčka
misao je u celini vrlo uzdržana na tu temu – v. studiju Šarla Muglera, Dva oblika grčke
kosmologije: ciklično kretanje i mnoštvo svetova, 1953. Takođe, prema sveočenju
specijalista, isto je i u kineskoj misli, indijskoj, iranskoj ili vavilonskoj. Suprotnost
kružnog vremena u starini i istorijskog vremena u modernosti laka je i netačna ideja. U
svakom pogledu možemo, sa samim Ničeom, smatrati večno Vraćanje kao ničeovsko
otkriće, koje jedino ima određene antičke premise.)

Takođe se pitamo šta ima toliko čudnog u večnom Vraćanju, ako se ono sastoji od
kruženja, to jest u povratku Istog, od povratka Istog, od povratka Istom: ali upravo nije
reč o tome. Ničeova tajna je da je večno Vraćanje selektivno. Dvostruko seelektivno.
Najpre kao misao. Jer ono nam daje zakon za autonomiju volje nezavisno od svakog
morala: ma šta ja želeo (svoju lenjost, svou nezasitost, svoju niskost, svoj porok kao i
svoju vrlinu), ja „treba” da to želim na takav način da u tome želim i večno Vraćanje.
Tako se otklanja svet „polu-htenja”, sve što želimo pod uslovom da se kaže: jednom,
samo jednom. Čak i niskost, lenjost koje bi htele da njihovo večno Vraćanje postane
nešto drugo od lenjosti, niskosti: one postaju aktivne, postaju moći afirmacije.

I večno Vraćanje nije samo slektivna misao, nego selektivno Biće. Jedino se vraća
afirmacija, jedino se vraća to što može biti potvrđeno, samo se radost vraća. Sve što može
biti negirano, sve što je negacija, otklonjeno je samim kretanjem večnog Vraćanja. Mogli
bismo se plašiti da se kombinacija nihilizma i reakcije ne vraća večno. Večno Vraćanje
treba porediti sa točkom: a kretanje točka poseduje centrifugalnu moć koja odstranjuje
sve negativno. Zato što se Biće potvrđuje postajanjem, ono iz sebe izbacuje sve što
protivrčeni afirmaciji, sve oblike nihilizma i reakcije: lošu svaest, resantiman... njih ćemo
videti samo jednom.

Ipak, u mnogim tekstovima, Niče posmatra večno Vraćanje kao ciklus, gde se sve vraća,
gde se Isto vraća, i vraća se na isti način. – Ali šta znače ti tekstovi? Niče je mislilac koji
„dramatizuje" Ideje, to jest koji ih predstavlja kao uzastopne događaje, na različitim
nivoima napetosti. Već smo to videli u slučaju smrti Boga. Isto tako, večno Vraćanje je
predmet dva izlaganja (a bilo bi ih i više, da delo nije prekinuto ludilom, sprečavajući
napredak koji je sam Niče izričito zamislio). Od ta dva izlaganja koja su nam ostala,
jedno se tiče bolesnog Zaratustre, a drugo Zaratustre koji preboljeva i skoro je izlečen.
Ono od čega oboleva Zaratustra upravo je ideja ciklusa: ideja da se Sve vrača, da se Isto
vraća, i da se sve vraća na isto. Jer u tom je slučaju večno Vraćanje samo jedna hipoteza,
u isti mah banalna i zastrašujuća. Ona je banalna jer je jednaka prirodnoj izvesnosti,
životinjskoj, neposrednoj (zato Zaratustra odgovara na pokušaje orla i zmije da ga uteše:
vi ste od večnog vraćanja načinili jedno „dosadno ponavljanje”, vi ste sveli večno
Vraćanje na dobro piznatu, previše poznatu formulu. – Ona je zastrašujuća takođe jer ako
je tačno da se sve vraća, i vraća na isto, tada se vraćaju i mali, slab čovek, nihilizam i
reakcija (zato Zaratustra naglašava svoje gađenje, svoj veliki prezir, i izjavljuje da ne
može, da ne želi, da se ne usuđuje da ispoveda večno Vraćanje).

Šta se dešava kad Zaratustra prezdravljuje? Da li on naprosto uzima na sebe da nosi ono
što nije mogao podneti još maločas? On prihvata večno Vraćanje, prima ga s radošću. Da
li je reč samo o psihološkoj promeni? Očito ne. Reč je o promeni u shvatanju i značenju
samog večnog Vraćanja. Bolestan, Zaratustra raspoznaje da ništa nije pojmio u večnom
Vraćanju. Ni da je ono ciklus, niti da je vraćanje Istog, povratak na isto. Da nije plitka
prirodna očevidnost, za potrebe životinja, niti tužna moralna kazna, za potrebe ljudi.
Zaratustra razume jednačinu „večno Vraćanje = selektivno Biće”. Kako bi se moglo
vratiti ono što je reaktivno i nihilističko, negativno, budući da je večno Vraćanje biće
koje se kaže samo za afirmaciju, za postajanje i delanje? Centrifugalni točak, „najviše
sazvežđe Bića, koje nijedan zavet ne doseže, nijedna negacija ne prlja”. Večno Vraćanje
je Ponavljanje; ali to je Ponavljanje koje bira, Ponavljanje koje izbavljuje. Čudesna tajna
oslobađajućeg i selektivnog ponavljanja.

Prevrednovanje ima, dakle, četvrti i poslednji vid: ono uključuju i stvara natčoveka. Jer u
svojoj ljudskoj suštini čovek je reaktivno biće, ono svoje snage kombinuje s nihilizmom.
Večno Vraćanje ga odbija i isključuje. Prevrednovanje se tiče korenite promene suštine,
koja se produkuje u čoveku, ali koja produkuje natčoveka. Natčovek upravo označava
pribiranje svega što može biti afirmisano, najviši oblik onoga što jeste, tip koji
predstavlja selektivno Biće, izdanak i subjektivnost tog bića. Zato je on na raskršću dveju
genealogija. S jedne strane je proizvod u čoveku, posredstvom poslednjeg čoveka i
čoveka koji hoće da iščezne, ali i s onu stranu njih, kao rascep i preobražaj ljudske
suštine. Ali s druge strane, proizveden u čoveku, on nije proizveden od strane čoveka: on
je plod Dionisa i Arijadne. Sam Zaratustra sledi prvu genealošku liniju; ostaje stoga niži
od Dionisa, on je prorok i preteča. Zaratustra zove natčoveka svojim detetom, ali je
prevaziđen svojim detetom, čiji je pravi otac Dionis. Tako se postižu figure
transmutacije: Dionis ili afirmacija; Dionis-Arijadna ili podvostručena afirmacija; većno
Vraćanje, ili dvostruka afirmacija; natčovek, ili tip i proizvod afirmacije.

Mi, kao čitaoci Ničea, treba da izbegnemo četiri moguće besmislice: 1. o volji za moć
(verovanje da volja ua moć označava „želju za vladanjem” ili „želju da se ima moć”); 2.
o jakima i slabima (verovanje da se „najmoćniji”, u nekom scijalnom režimu, samim tim i
„najsnažniji”); 3. o večnom Vraćanju (verovanje da se radi o staroj ideji, pozajmljenoj od
Grka, od Indusa, od Vavilonaca...; verovanje da je reč o ciklusu, o povratku Istoga, o
vraćanju na isto); 4. o poslednjim delima (verovati da su ona pod znakom ekcesa ili da ih
već diskvalifikuje ludilo).

S francuskog preveo