Umberto Eco

NUMERO ZERO

S italijanskog preveli:
Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi

Naziv originala:
Umberto Eco
Numero zero
2015.
 Za Anitu

Only connect!
E. M. Forster

Subota, 6. jun 1992, 8 h

Jutros voda iz slavine nije potekla.

Blop, blop, kao da je novorođenče dva put podrignulo, a potom ništa.
Pokucao sam kod komšinice: kod njih u stanu sve je u redu. Možda ste zatvorili glavni ventil,
rekla mi je. Ja? Ne znam ni gde je, nedavno sam se doselio, znate, a kući se vraćam tek uveče. Ali
zaboga, kad odlazite od kuće na nedelju dana, zar ne isključuje te vodu i plin? Ne ja. Baš ste
neoprezni, pusti te me da uđem, pokazaću vam.
Otvorila je ormarić ispod lavaboa, nešto je pomerila i voda je potekla. Vidite? Zatvorili ste ga.
Oprosti te mi, baš sam rasejan. Eh, vi što živite singl! Ode komšinica, koja, kao i svi, uveliko već koristi
engleske reči.
Treba da smirim živce. Kućni duhovi nepostoje, osim u filmovima. A ja ne hodam u snu, jer čak
i da mesečarim, ne bih znao da postoji taj glavni ventil, inače bih ga zatvorio i kad sam budan, po
što mi tuš kaplje i lako može da se desi da ne sklopim oka celu noć, slušajući dobovanje tih kapi, kao
da sam u Valdemosi. Doista, često me to probudi, ustanem i odem da zatvorim vrata kupatila, kao i
vrata koja iz predsoblja vode u spavaću sobu, da ne bih čuo to prokleto kapanje.
To nije moglo da se desi zbog, šta ja znam, nekog električnog kontakta (ručka ventila, kao što
joj ime kaže, mora se okrenuti ručno), pa čak ni miš, koji bi tuda protrčao, ne bi imao snage da je
pomeri. To je starinski gvozdeni točkić (sve je u ovom stanu staro najmanje pedeset godina), a uz to
je i zarđao. Dakle, za to je bila potrebna neka ruka. Nalik na čovečju. A nemam dimnjak kroz koji bi
mogao da uđe onaj Poov majmun iz ulice Morg.
Hajde da razmislimo. Svaka posledica mora ima ti svoj uzrok, tako barem kažu. Da odmah
odbacimo božje čudo, ne vidim za što bi se Svevišnji zamajavao mojim tušem, nije to Crveno more.
Dakle, prirodna posledica mora ima ti prirodan uzrok. Sinoć, pre odlaska na spavanje, uzeo sam
jednu tabletu stilnoksa i popio čašu vode. To znači da je do tog trenutka još bilo vode. Jutros je više
nije bilo. Elem, dragi moj Votsone, ventil je neko zatvorio tokom noći - a taj neko nisi bio ti. Neki
čovek ili nekoliko ljudi bili su u mom stanu i plašili se da ću se probuditi, ne toliko zbog buke koju
su pravi li (bili su gotovo nečujni), koliko zbog tog kapanja, koje je čak i njima za smetalo, možda su
se i pitali kako je moguće da se već ni sam prenuo iz sna. Zato su, za svaki slučaj, uradili ono što bi
učinila i moja komšinica: zatvorili su vodu.
A po tom? Moje knjige su rasute u svom uobičajenom neredu, po njima su mogle da vršljaju
tajne službe iz celog sveta i da prelistavaju stranicu po stranicu a da ja to neprimetim. Nema svrhe
da za gledam u fioke, ili da otvaram ormar u predsoblju. Ako su hteli nešto da pronađu, u današnje
vreme dovoljno je da učine samo jedno: da pretraže moj kompjuter. Možda su, da ne bi gubili vreme,
jednostavno sve presnimili i otišli kući. A tek sada, otvarajući i zatvarajući jedan po jedan dokument,
verovatno su primeti li da u kompjuteru nema ničega što bi moglo da im bude zanimljivo.
Šta su se nadali da će pronaći? Očigledno je - to jest, ne mogu to drugačije da objasnim - da
su tražili nešto što se odnosi na novine. Nisu glupi, sigurno su pomislili da sam pisao beleške o
svemu čime se bavimo u redakciji - pa sam stoga, i da sam, ukoliko nešto znam o zamešateljstvu s
Bragadočom, svakako to negde i zapisao. Sada su već dokučili stvarno stanje, da ja sve čuvam na
jednoj disketi. Razume se, noćas su posetili i kancelariju i nisu pronašli bilo kakvu disketu. Dakle,
upravo izvode zaključak (ali tek sada) da je verovatno nosim u džepu. Kakve smo samo budale,
verovatno se sada vajkaju, trebalo je da mu pretresemo sako. Budale? Govnari. Da su vispreni, ne bi
morali da se bave tako prljavim zanatom.
Sada će ponovo pokušati. Sposobni su da maznu pismo, poslaće tobožnje džeparoše da me
napadnu na ulici. Moram, dakle, da požurim pre nego što se vrate, da pošaljem disketu na neku post
restant adresu, a posle ću već videti kad je bezbedno da je podignem. Ma kakve mi to budalašti ne
padaju na pamet, ovi su već ubili čoveka, a Simei je ne tragom nestao. Njima nije bitno da saznaju
da li ja nešto znam, niti šta ja to znam. Ubiće me iz čiste predostrožnosti, i gotova stvar. Ne mogu ni
da razglasim u štampi kako ja o tom zamešateljstvu ne znam ništa, jer čim to kažem, dajem do znanja
da ipak nešto znam.
Kako sam dospeo u ovu papazjaniju? Mislim da je za sve kriv profesor Di Samis, kao i činjenica
da znam nemački.

Zašto sam se setio Di Samisa i tih događaja koji su se zbili pre četrdeset godina? Zbog toga što
sam od tada neprestano živeo u uverenju da je Di Samis kriv što nikada ni sam diplomirao, a u ovu
gužvu sam upao upravo zato što nikada ni sam diplomirao. Uostalom, Ana me je ostavila posle dve
godine braka zato što je shvatila, kako je sama kazala, da sam neizlečivi gubitnik – ko zna kakve sam
joj bajke pre toga na pričao, da se prikažem u što lepšem svetlu.
A nisam nikada diplomirao zato što znam nemački. Moja baka je bila iz Južnog Tirola i još u
detinjstvu me je na učila da govorim taj jezik. Već od prve godine fakulteta, da bih se izdržavao
tokom studija, prihvatio sam da prevodim knjige sa nemačkog. U to doba je znanje nemačkog, samo
po sebi, već bilo zanimanje. Čitali smo i prevodili knjige koje ostali ne razumeju (a tada su ih smatrali
značajnim), i bili smo plaćeni bolje od prevodilaca s francuskog, pa čak i s engleskog. Mislim da je
to danas slučaj s onima koji znaju kineski ili ruski. Kako bilo, moglo se ili prevoditi s nemačkog, ili
diplomirati, nije se moglo postići i jedno i drugo. Kad se prevodi, naime, to znači da se ostaje kod
kuće, zimi u toplom, leti u svežem prostoru, rad u papučama, a pre svega, nauči se gomila toga
novog. I za što onda pohađati predavanja na fakultetu?
Iz lenjosti, odlučio sam da i na fakulte tu upišem nemački. Neću morati mnogo da učim,
razmišljao sam, ionako već znam sve. Šef katedre u to vreme bio je profesor Di Samis, koji je, kako
su studen ti govorili, svoje orlovsko gnezdo svio u oronulom baroknom zdanju, gde je veliko
stepenište vodilo do prostranog predvorja. S jedne strane su se nalazile prostorije Di Samisove
katedre, a s druge strane svečana sala, kako ju je Di Samis pompezno nazivao, a zapravo je to
slušaonica s pedesetak mesta.
U prostorije katedre moglo je da se ulazi samo s natikačama. Na ulazu ih je bilo dovoljno samo
za asistente i za još dva-tri studenta. Ko bi ostao bez natikača, čekao je ispred da na njega dođe red.
Sve je bilo navošteno, verujem, čak i knjige na policama po zidovima. I lica asistenata, već sa svim
ostarelih, koji su ko zna otkad čeka li da na njih dođe red da postanu profesori.
Sala je imala veoma visok lučni svod i gotičke prozore (nikako mi nije bilo jasno otkud oni u
baroknom zdanju) sa zelenim vitražima. Tačno na vreme, to jest petnaest minuta posle zakazanog
termina, u pratnji vremešnog asistenta koji je išao za njim, na metar odstojanja, i mlađih asistenata,
koji još nisu napunili pedeset godina, na dva metra odstojanja. Vremešni asistent nosio mu je knjige,
a mlađi magnetofon - magnetofoni su krajem pedesetih godina bili ogromni, ličili su na rols-rojs.
Di Samis je onih deset metara, koji su prostorije katedre delili od slušaonice, prelazio kao da ih
ima dvadeset: nije išao pravolinijski, već je krivudao, ne znam da li sledeći neku parabolu, ili elipsu,
glasno ponavljajući "evo nas, evo nas", potom bi ušao u salu i seo na nekakav isklesani podijum -
gotovo se moglo očekivati da će otpočeti nastup rečima: zovite me Išmael.
Staklo vitraža bojilo je svetlost u zeleno te je njegovo zlobno nasmešeno lice izgledalo mrtvački
dok su asistenti uključivali magnetofon. Po tom bi otpočeo: "Na suprot onome što je nedavno rekao
moj uvaženi kolega profesor Bokardo…", i tako bi nastavio naredna dva sata.
Zbog te zelene svetlosti obuzimala me je nekakva vodnjikava pospanost, kakva se ogledala i u
očima asistenata. Znao sam za njihovu muku. Po isteku ta dva sata, dok bi smo mi studenti pohrlili
napolje, profesor Di Samis bi im naložio da vrate magnetofonsku traku na početak, sišao bi s
podijuma, demokratski seo u prvi red s asistentima, te bi svi za jedno iznova preslušava li dvosatno
predavanje, dok bi profesor zadovoljno odobravao svaki deo koji mu se činio ključnim. A valja
napomenuti da je tema kursa bio Luterov prevod Biblije na nemački jezik. Prava poslastica, govorile
su moje kolege kolutajući očima.
Na kraju druge godine, vrlo retko pohađajući nastavu, odvažio sam se da tražim odobrenje da
napišem rad o ironiji kod Hajnea (činio mi se utešnim njegov stav prema nesrećnim ljubavima, koji
je, kako je meni izgledalo, odisao zasluženim cinizmom - pripremao sam se za lična ljubav na
iskustva). "Vi mladi, vi mladi", neutešno mi je re kao Di Samis, "vi bi ste odmah da pređete na
savremenike…"
Shvatio sam, kao u nekom trenutku prosvetljenja, da mogu da se oprostim od pisanja rada kod
Di Samisa. Onda sam pomislio na profesora Ferija, bio je mlađi, uživao je ugled zbog svoje blistave
inteligencije, a bavio se romantizmom i njemu bliskim periodima. Ali starije kolege su me upozorile
da će mi u diplomskoj komisiji svakako biti i Di Samis, kao drugi član, te da ne smem zvanično da se
obratim profesoru Feriju, jer bi to Di Samis odmah saznao i omrznuo me za sva vremena. Moraću
da krenem zaobilaznim putem, da bi ispalo kao da je Ferio zatražio da kod njega na pišem rad, pa
će se Di Samis na ljutiti na njega, a ne na mene. Di Samis je mrzeo Feri ja iz prostog razloga što ga
je on lično doveo na katedru. Na univerzitetu (tada, a verujem i danas) sve je obrnuto u odno su na
običan život: nisu sinovi ti koji mrze očeve, već očevi mrze sinove.
Mislio sam da ću moći da se približim Feriju tobože slučajno, tokom nekog od seminara koje je
Di Samis organizovao jednom mesečno u svojoj svečanoj sali, a posećivale su ih mnoge kolege zato
što mu je polazilo za rukom da dovede slavne naučnike.
Međutim, to se ovako odvijalo: odmah posle predavanja usledila bi debata, a tu su glavnu reč
vodili samo profesori, potom bi svi izašli napolje, jer su predavača vodili na ručak u restoran La
Tartaruga, najbolji u tom delu grada, u stilu sredine XIX veka, s konobarima koji nose frak. Da bi se
od orlovog gnezda stiglo do restorana, trebalo je da se prođe kroz široku ulicu s porticima, potom
da se pređe preko starog trga, da se skrene iza ugla veličanstvene palate i, najposle, da se pređe
preko još jednog manjeg trga. E, sada, dok se povorka kretala ispod portika, govornik je prolazio
okružen redovnim profesorima, vanre ni i d cen ti pratili su ih na rastojanju od metar, asistenti na
rastojanju od dva metra, a najodvažniji studenti na razumno većem rastojanju. Kada bi stigli do
starog trga, studenti su se oprašta li od povorke, na uglu veličanstvene palate odlazili su asistenti,
vanredni profesori i docenti prelazi li su preko manjeg trga, ali su se po zdravljali ispred restorana,
u koji su ulazi li samo gosti redovni profesori.
Tako profesor Ferio nikada nije sa znao da postojim. U međuvremenu mi se ogadila ta
akademska sredina, više nisam odlazio ni na predavanja. Prevodio sam kao mašina, ali tu nema
biranja posla, tako da sam na Danteov stilnovistički jezik prebacivao trotomno delo o ulozi Fridriha
Lista u stvaranju onoga što se zove Zollverein - Nemačka carinska unija. Jasno je zbog čega sam
tada prestao da prevodim s nemačkog, ali je već bilo kasno za povratak na studije.
Ne volja je u tome što ne možete da se pomirite s tom idejom: i dalje se živimo u ubeđenju da
ćemo danas-sutra položiti preostale ispite i odbraniti diplomski rad. A kada živimo gajeći lažne nade,
već smo gubitnici. Kada to napokon shvatimo, tada smo se već predali.
 U početku sam našao posao kao kućni nastavnik jednom malom Nemcu u Engadinu, koji je bio
previše glupav da bi išao u školu. Klima izvrsna, usamljenost podnošljiva, izdržao sam godinu dana
pošto je bilo dobro plaćeno. A onda, jednoga dana, dečakova majka pripila se uz mene na hodniku,
nagoveštavajući da joj ne bi bilo mrsko da se poda (meni). Zubi su joj štrčali, a i nausnica joj je bila
osenčena brkovima, te sam joj uljudno dao do znanja da ne pristajem. Tri dana posle toga do bio
sam otkaz, zato što dečak nije napredovao.
Po tom sam životario baveći se piskaranjem. Mislio sam da ću pisati za ozbiljne novine, ali sam
naišao na razumevanje tek u nekoliko lokalnih listova, gde sam objavljivao pozorišne kritike
provincijskih predstava i gostovanja putujućih pozorišnih trupa. Još uvek je bilo varijetea pa sam za
pišljivi honorar pisao prikaze tih revijalnih predstava, gvireći iza zavese u igračice obučene u
mornarsku odeću, očaran njihovim celulitom, a po tom sam im pravio društvo u mlečnom restoranu,
gde su uz belu kafu - kad nisu bile švorc - večerale jaje na maslacu. Tu sam stekao i svoja prva
seksualna iskustva s jednom pevačicom, u zamenu za blagonaklonu belešku - za neki list iz Saluca,
ali njoj je i to bilo dovoljno.
Bio sam bez stalnog boravišta, živeo sam u različitim gradovima (stigao sam u Milano tek na
Simeijev poziv), radio sam korekture rukopisa za najmanje tri izdavačke kuće (uglavnom fakultetske
knjige, ali i za velike izdavače), za jednu od njih uradio sam reviziju odrednica u nekoj enciklopediji
(trebalo je proveriti datume, naslove dela, i tako dalje), sve su to bili poslovi u kojima sam stekao
ono što je Paolo Vilađo u jednom trenutku na zvao čudovišnom kulturom. Gubitnici, kao i samouki,
uvek poseduju mnogo šira znanja od pobednika, ali ko želi da bude pobednik, mora da ovlada samo
jednom oblašću, a ne da gubi vreme da ih sve upoznaje, dok je zadovolj stvo erudici je prepušteno
gubitnicima. Što više toga neko zna, to mu sve manje toga ide kako treba.
Nekoliko godina proveo sam čitajući rukopi se koje su mi davali izdavači (katkad čak i oni
značajni), jer kod njih niko nema želju da čita rukopise koje im šalju. Plaća li su mi pet hiljada lira po
rukopisu, proveo bih ceo dan ležeći u krevetu i munjevi to čitajući, a po tom bih na pisao svoj sud,
na dve šlajfne, puštajući na volju vlastitom sarkazmu kako bih sahranio nepromišljenog autora, a u
izdavačkoj kući svima bi laknulo, odgovorili bi drzniku, sa žaljenjem, da moraju da odbiju njegov
rukopis, i idemo dalje. Čitanje rukopisa koji ni kada neće biti objavljeni takođe može postati zanat.
U međuvremenu desila se i ta veza s Anom, koja se završila onako kako je bilo neminovno. Od
tada više ni sam uspeo (ili ni sam žarko želeo) da se ozbiljno za interesujem za neku ženu, jer sam
se plašio da ću ponovo neslavno proći. Za seks bi se pobrinuo u terapeutskom vidu, po neka usputna
avantura, gde nema bojazni da ću se zaljubiti, jedna noć i zbogom, hvala, bilo je prijatno, povremeno
i plaćeni snošaj, da me žudnja ne bi opsedala (zahvaljujući onim igračicama, celulit mi nije smetao).
Za to vreme sanjao sam ono što sanjaju svi gubitnici: da jednoga dana napišem knjigu koja će
mi doneti slavu i bogatstvo. Da bih naučio kako se postaje veliki pisac, bio sam čak i crnac (ili ghost
writer, kako se to da nas kaže, da budem politički korektan) jednog autora kriminalističkih romana,
koji se i sam, kako bi se knjige bolje prodavale, potpisivao američkim pseudonimom, poput glumaca
u špageti vesternima. Ali bilo je lepo raditi u senci, skriven iza dvostrukog paravana (Drugi autor, i
drugo ime Drugog autora).
Pisao sam tuđi krimić s lakoćom, bilo je dovoljno da podražavam Čandlerov ili, u najgorem
slučaju, Spilejnov stil, ali kada sam pokušao da sastavim nešto svoje, primetio sam da pri opisima
nekoga ili nečega upućujem na knjiška poređenja: nisam bio kadar da kažem da neko odlazi u šetnju
tog sunčanog i vedrog popodneva, već sam govorio kako je nebo iz nad šetača "kao na Kanaletovim
platnima". Shvatio sam da je i D'Anuncio tako pisao: da bi rekao kako izvesna Konstanca Landbruk
poseduje određene vrline, pisao je da je nalik na ženske portrete Tomasa Lorensa, za Elenu Muti
napominjao je da njene crte lica podsećaju na profile kakve je Moro slikao u mladosti, dok Andrea
Spereli liči na portret nepoznatog plemića iz Galerije Borgeze. I tako, ko bi hteo da pročita roman,
morao bi da prelistava iilustracije u nekoj istoriji umetnosti sa kioska.
 Ako je D'Anuncio bio loš pisac, to ne znači da i ja treba da budem takav. Kako bih se oslobodio
rđave navike da citiram, odlučio sam da se okanem pisanja.
Ukratko, nije to bio neki naročit život. A kada sam prevalio pedesetu, stigao mi je Simeijev poziv.
Za što da ne? Na kraju krajeva, hteo sam i to da probam.

Šta sada da radim? Ako promolim nos iz stana, biću u opasnosti. Odgovara mi da sa čekam
ovde, u najgorem slučaju, oni su ispred i čekaju da izađem. A ja neću izaći. U kuhinji ima nekoliko
pakovanja krekera i mesnog nareska. Od sinoć mi je ostalo i pola flaše viskija. To može da mi potraje
dan-dva. Nasuću sebi malo viskija (a posle možda još malčice, ali tek popodne, jer se od jutarnjeg
pića pobrljavi) i pokušaću da se vratim na početak ove pustolovine, nema čak ni potrebe da
pogledam disketu, jer se svega jasno sećam, barem zasad.
Strah od smrti daje krila pamćenju.

II

Ponedeljak, 6. april 1992.

Simei je imao lice kao da je neko drugi. Naime, nikada ne upamtim ime kad
se neko zove Rosi, Brambila i Kolombo, pa čak i Macini ili Manco ni, jer to
prezime nosi i neko drugi, tako da pamtim jed no da se taj čovek zove kao i neko
drugi. E pa dobro, Simeijevo lice nije se moglo upamtiti jer je bilo nalik na nečije
tuđe. U stvari, njegovo lice bilo je nalik na bilo koje drugo.
"Knjiga?" upitao sam ga.
"Knjiga. Memoari jednog novinara, pripovest o godinu dana rada na
pripremi dnevnog lista koji nikada neće biti objavljen. A opet, te novine treba da
se zovu Sutra, što liči na slogan bilo koje naše vlade: na to ćemo se vratiti sutra.
Dakle, naslov knjige svaka koće biti Sutra: juče. Lepo, zar ne?"
"I želite da tu knjigu ja napišem? Zašto je sami ne napišete? Novinar ste, zar
ne? Barem sudeći po tome da se spremate da budete urednik dnevnog lista…"
"To što je neko urednik novina ne znači nužno da ume i da piše. Ako je neko
ministar odbrane, to ne znači nužno da ume da baca ručne bombe. Razume se,
tokom cele naredne godine pretresaćemo knjigu iz dana u dan, vi ćete morati
da je stilski uobličite, da joj date kolorit, ali kada je reč o glavnim crtama, za to
ću biti zadužen ja."
"Hoćete da kažete da ćemo obojica potpisati knjigu, ili će to biti Simeijev
intervju koji je uradio Kolona?"
"Ne, ne, dragi moj Kolona, knjiga će biti objavljena pod mojim imenom, a vi,
pošto je budete napisali, moraćete da iščeznete. Vi ćete biti, bez uvrede, pisac iz
senke, nègre, što bi rekli Francuzi. I za Dimu su takvi pisali pa ne znam za što
ne bi mogli i za mene."
"A za što ste izabra li baš mene?"
"Zato što ima te spisateljskog dara…"
"Hvala."
"… ali to još niko nije opazio."
"E baš vam hvala."
"Izvinite, do sada ste radili samo za lokalne dnevne listove, obavljali ste
crnački posao u oblasti kulture za pojedine izdavačke kuće, napisali ste jedan
roman u tuđe ime (ne pitajte kako, ali dopao mi je šaka, i može da se čita, ritam
je dobar) i premda imate pedesetak godina, pohrlili ste k meni čim sam vam
javio da možda imam neki posao za vas. Dakle, umete da pišete, znate šta je
knjiga, ali jedva životarite. Ne treba da se stidite. Eto i ja, pošto sam spreman
da uređujem novine koje nikada neće izaći, jasno je da nikada ni sam bio
kandidat za Pulicerovu nagradu, bio sam samo urednik nekog sportskog
nedeljnika i jednog mesečnog časopisa za muškarce, ili, da tako kažemo, za
usamljene muškarce…"
"Mogao bih dostojanstveno da vas odbijem."
"Nećete to učiniti jer vam nudim šest miliona mesečno tokom godinu dana,
na crno."
"To je mnogo za propalog pisca. A potom?"
"A potom, kada mi predate knjigu, recimo u roku od šest meseci nakon za
vršetka eksperimenta, još deset miliona, na ruke, u kešu. I to ću vam dati iz
vlastitog džepa."
"A po tom?"
"A po tom je to vaša stvar. Ako ne spiskate sve na žene, konjske trke i
šampanjac, za godinu i po dana zaradićete više od osamdeset miliona, bez
odbitka za porez. Moći ćete na miru da odluči te šta ćete dalje."
"Samo da razjasnimo. Ako mene plaćate šest miliona, ko zna koliko ćete vi
dobiti, izvinjavam se, a potom, biće još urednika, i troškova za štampanje i
distribuciju, a vi mi tvrdite da je neko, pretpostavljam neki izdavač, spreman da
godinu dana plaća za taj eksperiment, a da on sam od toga ni šta ne dobije?"
"Nisam rekao da on od toga neće dobiti ništa. Biće da i on ima svoju
računicu. Ali ja je nemam ako naposletku novine ne budu izlazile. Razume se,
nije isključeno da izdavač nakon tih godinu dana odluči da zbilja počne s
objavljivanjem tih novina, ali to će u tom trenutku postati krupan zalogaj i pitam
se da li će hteti da to i na dalje bude pod mojim rukovodstvom. Zato se
pripremam da prihvatim činjenicu da će na kraju godine izdavač zaključiti da
mu je eksperiment urodio plodom, u skladu s očekivanjima, i da može
da zatarabi dućan. Tako ću biti spreman: ako sve drugo padne u vodu, objaviću
knjigu. Biće to prava bomba i imaću masnu zaradu od autorskih prava. Ili će, a
to je tek pretpostavka, neko poželeti da spreči njeno objavljivanje i isplatiće mi
određenu svotu. Bez odbitka za poreze."
"Shvatam. Ali ako želite da vam budem odan saradnik, možda treba da mi
kažete ko plaća, zašto postoji projekat dnevnog lista Sutra, zbog čega verovatno
neće uspeti i o čemu ćete govoriti u knjizi koju ću, budimo otvoreni, ja napisati."
"Ovako: plaća nas komendator Vimerkate. Verovatno ste čuli za njega…"
"Poznat mi je Vimerkate, s vremena na vreme to ime osvane u štampi: ima
u vlasništvu desetine hotela na jadranskoj obali, brojne staračke domove za
penzionere i invalide, pod njegovom šapom je čitav niz sumnjivih poslova o
kojima se mnogo govorka, nekoliko lokalnih TV stanica koje emituju program
od jedanaest uveče, i to isključivo reklame, telešopove i tu i tamo po neku
razgolićenu zabavnu emisiju…"
"I dvadesetak novinskih izdanja."
"Žuta štampa, čini mi se, tračevi o estradnim zvezdama, tipa Oni, Iza kulisa,
kao i časopisi o sudskim istragama, na primer Ilustrovani zločin, Šta se krije u
pozadini, smeće, treš."
 "Ne, ima tu i specijalizovanih revija, o baštovanstvu, putovanjima,
automobilima, jedrenju, pa Lekar u vašem domu. Pravo carstvo. Lepa je ova
kancelarija, zar ne? Ima čak i fikus, kao kod onih glavnih baja na državnoj
televiziji. A na raspolaganju su nam i velika prostorija, open space što bi rekli
Amerikanci, za članove redakcije, jedan sobičak za vas, mali ali pristojan
kabinet, i još jedna prostorija za arhivu. Sve besplatno u ovoj poslovnoj zgradi
gde su smeštene i sve druge komendatorove firme. Za sve drugo, pripremu i
štampanje naših nultih brojeva, koristićemo opremu namenjenu ostalim
časopisima, tako da su troškovi eksperimenta svedeni na prihvatljivu meru. I
praktično smo u centru, a ne kao oni veliki dnevni listovi do čijih redakcija
moraš da koristiš dve linije metroa i još jednu autobusku pride."
"A šta komendator očekuje da mu ovaj eksperiment donese?"
"Komendator želi da se domogne vrhuške u finansijskim krugovima, u
bankama, a možda i u ozbiljnim dnevnim novinama, i to pomoću pretnje da će
objavljivati novi list, u kojem će se iznositi istina o svemu. Dvanaest nultih
brojeva, recimo 0/1, 0/2 i tako dalje, štampanih u veoma malom tiražu za mali
krug ljudi, koje će komendator najpre proceniti, a potom se postarati da ih vidi
ko treba. Kada komendator bude pokazao da može da dovede u nepriliku
vrhušku u finansijskim i političkim krugovima, vrlo je moguće da će ga zamoliti
da se okane te ideje, on će odustati od izdavanja lista Sutra i tako će steći
ulaznicu za vrhušku. Uzmite, na primer, samo dva posto akcija u nekim od
vodećih dnevnih novina, u nekoj banci, ili kakvoj značajnoj TV mreži."
Oteo mi se zvižduk: "Dva posto je ogromna svota! Ima li on novca za takav
poduhvat?”
"Ne izigravajte nevinašce. Govorimo o finansijama, ne o trgovini. Najpre
kupiš, a posle ćeš već naći i novac da to platiš."
"Shvatio sam. A shvatam i da bi eksperiment trebalo da uspe samo ukoliko
komendator ne bude rekao da novine na kraju uopšte neće izaći. Svi treba da
poveruju kako njegova roto-štampa radi punom parom, da tako kažem…"
"Naravno. Komendator čak ni meni nije rekao da novine neće izaći, ja to
samo podozrevam, zapravo, siguran sam u to. A za to neće smeti da znaju ni
naši saradnici, s kojima ćemo se sutra sa stati: oni treba da rade u uverenju da
grade vlastitu budućnost. Za taj detalj znamo samo vi i ja."
"Ali šta će biti s vama ako potom objavite šta ste sve radili tih godinu dana,
s ciljem da omogućite komendatoru da ucenjuje."
"Ne pominjite reč ucena. Mi ćemo objavljivati vesti, kao što kažu u Njujork
tajmsu, all the news that's fit to print…"
"… a možda i još poneku pride."
"Vidim da me razumete. A da li će komendator posle da koristi naše nulte
brojeve da nekoga zastraši, ili da njima briše zadnjicu, to je njegova, a ne naša
stvar. Najvažnije je da u mojoj knjizi neće biti reči o tome kakve smo odluke
donosili na redakcijskim sa stancima, za to mi vi ne biste bili potrebni, dovoljan
bi bio i kasetofon. U knjizi će morati da se dočara potpuno drugačiji list, da se
pokaže kako sam godinu dana mukotrpno radio da napravim novine na
temeljima profesionalnog novinarstva koje je imuno na sve pritiske,
nagoveštavajući da se poduhvat neslavno završio zato što nije bilo moguće da
jedno slobodno glasilo zaživi. Zbog toga mi je potrebno da vi pustite mašti na
volju, da idealizujete, da napišete epopeju, ne znam da li sam jasan…"
 "U knjizi će biti prikazano upravo suprotno od onoga što se dogodilo. Sjajno.
Ali raskrinka će vas."
"Ko? Komendator, koji bi morao da kaže da to nije istina, da je jedina svrha
celog projekta bilo ucenjivanje? Bolje mu je da ostavi ljude u uverenju da je
morao da odustane jer je i on bio izložen pritiscima, da mu je bilo draže da ugasi
novine nego da postanu glasilo, što se kaže, koje se povija kako moćni
vetrovi duvaju. Ili će nas možda raskrinkati članovi naše redakcije, koji će u
knjizi biti predstavljeni kao novinari s integritetom? Moja knjiga će biti betseler",
baš tako je izgovorio tu reč, kao i svi drugi, "i niko neće hteti ni umeti da joj
protivreči."
"U redu, po što smo obojica ljudi bez kvaliteta, izvinite što citiram Muzila,
prihvatam pogodbu."
"Volim da sarađujem s lojalnim ljudima koji govore ono što im je na duši.‚"

III

Utorak, 7. april

Prvi susret s kolegama iz redakcije. Ima ih šestoro, čini se da je to dovoljno.

Simei me je upozorio da neću morati da jurim okolo tobože tragajući za
vestima, već da treba uvek da sedim u redakciji i pratim sve što se događa. A
evo kako je, predstavljajući me, opravdao moje prisustvo: "Gospodo, da se
upoznamo. Ovo je kolega Kolona, čovek s velikim novinarskim iskustvom. Biće
mi desna ruka - i zato ćemo mu dodeliti titulu pomoćnika glavnog urednika;
njegov najvažniji zadatak biće da rediguje sve vaše članke. Svi vi ste došli ovamo
s različitim radnim iskustvom, jedno je kad se radi za neki list ekstremne levice,
a sasvim drugo kad se iskustvo stiče u, recimo, novinama koje se zovu Novosti
sa deponije, a budući da smo (kao što vidite) spartanski malobrojni, onaj ko se
prethodno bavio čituljama možda će morati da piše osvrt na krizu vlade.
Potrebno je, dakle, da se stil ujednači, pa ako se nekome omakne da u članku
upotrebi reč apoteoza, Kolona će vam reći da to ne može i predloži ti
odgovarajuću zamenu."
"Prekomerno veličanje", kazao sam ja.
"Eto to. A ako neko, kako bi opisao osobu koja voli udobnost, napiše da je
konformi sta, pretpostavljam da će kolega Kolona biti dovoljno savestan da mu
predoči kako svi jezički stručnjaci ističu da ta reč označava čoveka koji se
priklanja normama njemu važne društvene grupe, dakle, oportunistu, a ne
ljubitelja komfora."
"Ne, kolega Simei", umešao sam se, "u tom slučaju reći ću da treba da
upotrebi upravo reč konformi sta, jer uopšte nije važno šta tvrde jezički
stručnjaci, naš čitalac to ne zna, a konformistu će odmah povezati s nekim ko
bi da se valja u luksuzu. Tako su ga naučili štampa i televizija. Jednako kao što
su ga ubedili da se kaže Austrâlija i đakuzi, a pravilno bi bilo Aùstrālija i
džakuzi."
"Odlična ideja, kolega Kolona, treba da se obraćamo čitaocima njihovim
jezikom, a ne jezikom intelektualaca koji će i običan pasoš na zvati putnom
ispravom. Osim toga, čini mi se da je naš izdavač jednom rekao da je prosečan
uzrast gledalaca njegovih TV kanala (reč je o mentalnom uzrastu) dvanaest
godina. To se ne odnosi na naše čitaoce, ali nije na odmet da im pripišemo
određenu starosnu dob: naši bi trebalo da su prevalili pedesetu, verovatno su
uzorni i čestiti građani željni vladavine zakona i reda, ali i gladni tračeva i otkrića
o raznim vidovima nereda. Poći ćemo od načela da nisu ono što bi smo nazvali
strasnim čitaocima, naprotiv, većina najverovatnije u kući nema ni jednu
knjigu, premda, kada to bude neophodno, govorićemo i o nekom popularnom
romanu, nekom koji se u celom svetu prodaje u milionima primeraka. Naš
čitalac ne čita knjige, ali voli da zamišlja kako postoje veliki umetnici koji su
čudaci i milijarderi, kao što nikada neće videti izbliza neku dugonogu filmsku
zvezdu, a ipak žudi da sa zna sve o njenim tajnim ljubavima. Ali vreme je da se
ostali predstave. Sami. Da počnemo od jedine dame, gospođica, ili gospođa…"
"Maja Frezija. Neudata, ili devojka, ili singl, kako god hoćete. Dvadeset i
osam godina, zamalo diplomirala na svetskoj književnosti, morala sam da
napustim studije iz porodičnih razloga. Radila sam pet
godina u jednom tračerskom časopisu, morala sam da se šunjam po svetu
estrade i da na vreme nanjušim ko će se s kim smuvati, da pošaljem fotografe
da ih vrebaju u zasedi; još češće sam bila prinuđena da nagovorim nekog
pevača, ili glumicu, da izmisle novi flert s nekim, te da ih poša ljem na sastanak
s paparacima, to jest da se prošetaju držeći se za ruke, ili čak da se tobože
krišom cmoknu. U početku mi se posao sviđao, ali mi je sada već dojadilo da
pričam bajke."
"A za što ste, dušo, prihvatili poziv da učestvujete u našoj pustolovini?"
"Mislim da će se dnevni list baviti ozbiljnijim temama i da ću imati priliku
da se doka žem u istraživačkom novinarstvu koje nema veze s ljubavnim
skandalima. Radoznala sam i mislim da imam dobar njuh." Bila je vitka i
govorila je sa uzdržanim poletom.
"Odlično. Vi?"
"Romano Bragadočo."
"Neobično ime, odakle ste?"
"Znate, to ime je jedan od mojih mnogih životnih malera. Izgleda da na
engleskom ima neko pogrdno značenje, ali na svu sreću, ne i u drugim jezicima.
Moj deda je bio nahoče, a kao što znate, u tom slučaju ime detetu daje opštinski
ćata. Kad je sadistički nastrojen, može da počasti i nekim prezimenom kao što
je Nepergaća, na primer, ali moj deda je naleteo na ćatu koji je bio samo donekle
sadistički nastrojen, a i obrazovan, poznavao je englesku književnost… Kada je
reč o meni, moja specijalnost su skandalozna otkrića i radio sam upravo za
jedan časopis našeg izdavača, za Šta se krije u pozadini. Ali radio sam samo
honorarno, plaćao me je poobjavljenom članku."
Što se tiče pre ostale četvorice, Kambrija je provodio noći po čekaonicama
dežurnih bolnica i policijskih stanica, loveći friške vesti o hapšenjima, ili o
žrtvama vratolomnih saobraćajnih nesrećama autoputu, i nije mu pošlo za
rukom da se probije; Lučidi je na prvi pogled ulivao poverenje, ali radio je za
listove za koje niko ni kad nije čuo; Palatino je dugi niz godina radio u
nedeljnicima koji su objavljivali ukrštene reči i rebuse; Kostanca je bio lektor u
nekoliko dnevnih listova, ali su novine s vremenom imale sve veći broj stranica,
niko nije uspevao da pročita baš sve pre odlaska u štampu, sada se već i u
najuglednijim dnevnim novinama pojavljuju Simon de Buvoar, Bodlrr i Rizvelt, i
lektor je postao suvišan, poput Gutembergove štamparske prese. Niko među
mojih šestoro saputnika u ovoj avanturi nije imao neko zadivljujuće iskustvo.
Kao likovi u romanu Most Svetog kralja Luja Torntona Vajlde ra. Kako ih je Simei
iskopao, nemam pojma.
Kada je završio predstavljanje, Simei je u grubim crtama pobrojao osnovne
karakteristike naših novina.
"Dakle, pravićemo dnevne novine. Zašto Sutra? Zato što su dnevni listovi
oduvek prenosili, a na žalost i da nas prenose, ono što se desilo prethodne
večeri, zato se i zovu Corriere della Sera, Evening Standard ili Le Soir. Međutim,
danas smo ono što se dogodilo prethodnog dana već videli na televiziji juče u
osam uveče, dakle, u novinama se piše o onome što već znamo, zbog toga se sve
slabije prodaju. Te vesti, koje su se već ubajatile po put starog hleba, treba da
prenosi i naš list Sutra, ali sažeto i u vidu podsetnika, a za to je dovoljan kratak
stubac koji se pročita za pet minuta."
"A o čemu će onda te novine pisati?" upitao je Kambrija.
"Sada su dnevne novine osuđene da sve više liče na nedeljni časopis.
Pisaćemo o onome što bi moglo da se dogodi sutra, objavljivaćemo analitičke
članke, dodatne istrage, neočekivane prognoze… Daću primer. U četiri
eksplodira bomba i to sutradan već svi znaju. E pa lepo, mi ćemo od četiri do
ponoći, pre nego što list ode u štampu, morati da iskopamo nekoga ko tvrdi
nešto potpuno novo o mogućim krivcima, nešto što još ne zna ni policija, i da
sastavimo scenario događaja izazvanih tim atentatom, koji će se odvijati tokom
narednih nedelja…"
Bragadočo: "Ali da bi smo takva istraživanja obavili u roku od osam sati,
trebalo bi da imamo deset puta veću redakciju nego što je ova i pravu riznicu
veza, poznanstava, obaveštajaca i šta ti ga ja znam čega još…"
"Tačno, i kada novine budu zbilja počele da izlaze, tako će i biti. Ali sada, to
kom ovih godi nu dana, treba samo da pokažemo da se to može izvesti. A može
se zato što nulti broj može da nosi bilo koji datum, te tako može da bude savršen
primer kako bi novine izgled le pre nekoliko meseci, na primer kad je bačena
bomba. U tom slučaju mi već znamo šta se potom dešavalo, ali ćemo pisati kao
da čitalac to još ne zna. Dakle, sva naša otkrića za dobiće prizvuk nečuvenog,
iznenađujućeg i, usudio bih se da ka žem, proročkog. Odnosno, našem
naručiocu treba da poručimo: eto kako bi izgledao list Sutra da je objavljen juče.
Je l' ja sno? I ako nam se prohte, čak i da niko nikada nije bacio bombu, mogli
bi smo mirne duše da napravimo jedan broj u stilu šta bi bilo kad bi bilo."
"Ili da sami bacimo bombu ako nam tako odgovara", nacerio se Bragadočo.
"Ne govorite gluposti", upozorio ga je Simei. A potom, kao da se predomislio,
dodao je: "A ako baš hoćete da je bacite, to meni ni slučajno nemojte reći."

Po završetku sastanka obreo sam se na stepenicama zajedno sa

Bragadočom. "Zar se nas dvojica ni smo već ranije upoznali?", upitao je. Rekao
sam mu da mi se čini da nismo, a on je, pomalo sumnjičavo, odvratio da je
verovatno tako, i odmah mi se obratio na ti. U redakciji je Simei neposredno pre
toga ustanovio persiranje, a i ja se obično držim na distanci, po principu: nismo
ovce zajedno čuvali, ali je Bragadočo, očito, hteo da na glasi da smo kolege.
Nisam hteo da ispadne kako dižem nos samo zato što me je Simei predstavio
kao urednika, ili tako nešto, S druge strane, ovaj lik pobudio je moju
radoznalost i nisam imao pametnijeg posla.
 Uhvatio me pod ruku i rekao da idemo na piće, zna jedno sjajno mesto.
Osmehivao se mesnatim usnama i pomalo volovskim očima, tako da mi se
učinio odvratnim. Ćelav kao Fon Štrohajm, potiljak mu se spuštao pravo na
vrat, ali likom je bio pljunu ti Teli Savalas, pravi inspektor Kodžak. Eto, opet ja
s citatima.
"Lepuškasta je ova Maja, zar ne?"
Bilo mi je neprijatno što moram da priznam da je nisam čestito ni pogledao
- kao što sam već rekao, držim se podalje od žena. On me munuo u rame:
"Nemoj da glumiš finoću, Kolona. Video sam te kako je krišom posmatraš. Po
meni, ona bi pristala, taj je tip. U stvari, svaka će pristati, samo ako umeš da
joj pogodiš žicu. Previše je mršava za moj ukus, čak nema ni grudi, ali sve u
svemu, mogla bi da prođe."
Stigli smo do Torinske ulice, a kad smo bili blizu crkve, rekao mi je da
skrenemo desno, da bismo potom ušli u neku zavojitu, slabo osvetljenu uličicu,
s nekoliko bog te pita kada zakatančenih kapija, nigde nijedne prodavnice, kao
da je davno napuštena. Činilo se da u vazduhu lebdi neki ustajali zadah, ali to
je jamačno bila posledica zbrkanih čulnih utisaka, zbog oljuštenih fasada
prekrivenih izbledelim grafitima. U visini je štrčala neka cev iz koje je kuljao
dim, ali se nije moglo videti odakle potiče jer su i prozori na gornjim spratovima
bili zatvoreni, kao da tamo više niko ne stanuje. Možda je i cev pripadala nekoj
drugoj zgradi, koja gleda na drugu ulicu, te je stanare bilo baš briga što dim
odlazi u napuštenu ulicu.
"Ovo je ulica Banjera, najuža u Milanu, premda nije tako uska kao Ša ki peš
u Parizu, gde dva čoveka teško mogu da prođu zajedno. Zovu je sad ulicom
Banjera, a nekada je bila sokak, a još ranije sokak Banjarija, zbog nekoliko
javnih kupatila iz rimskog doba."
U tom trenutku iza ugla se pojavila žena s dečjim kolicima. "Nesmotrena, ili
nije dobro obaveštena", primetio je Bragadočo. "Da sam žensko, ne bih ovuda
prolazio, pogotovo ne po mraku. Može neko da te izbode nožem kao od šale. Bilo
bi šteta, jer ova luftika nije za bacanje, prava mamica koja jedva čeka da je
kresne vodoinstalater. Okreni se, pogledaj kako samo vrcka dupencetom. Ovde
su izvršeni krvavi zločini. Ove kapije su sada zakatančene, ali iza njih sigurno
još uvek postoje napušteni podrumi, a možda i tajni prolazi. Ovde je u XIX veku
izvesni Antonio Boda, neki nikogović, namamio u jedan takav podrum
računovođu, tobože da proveri računske knjige, i klepio ga sekirom. Žrtva je
uspela da se izbavi, Boda je uhapšen, proglasili su ga ludim i strpali u ludnicu
gde je proveo dve godine. Ali čim su ga pustili na slobodu, nastavio je da lovi
naivne bogate ljude, namamio bi ih u podrum, opljačkao, ubio i sahranio na
licu mesta. Serijski ubica, kako bi se danas reklo, ali neoprezan serijski ubica,
jer je ostavljao tragove svojih trgovačkih rabota sa žrtvama i naposletku su ga
uhapsili, policija je prekopala njegov podrum, pronašla pet-šest leševa i Boda je
završio na vešalima negde u blizini Ludovikove kapije. Njegova glava predata je
anatomskom kabinetu Glavne bolnice - bilo je to doba kada su Lombrozo i drugi
naučnici izučavali oblik lobanje i crte lica smatrajući da su to obeležja nasledne
zločinačke prirode. Čini se da je potom glava sahranjena na groblju Muzoko, ali
nikad se ne zna, takvi posmrtni ostaci bili su prava poslastica za okultiste i
sataniste svakakve fele… Primećuje se i danas da je ovde prisutno sećanje na
Bodu, kao da smo u Londonu iz vremena Džeka Trboseka, ne bih voleo da se
noću nađem ovde, ali me ipak privlači. Često navraćam, katkad se sastajem s
mutnim tipovima baš ovde."
Kada smo prošli kroz Banjeru, izbili smo na Mentanski trg i Bragadočo me
odveo u neku Moriđijevu ulicu, koja je takođe bila prilično mračna, ali se u njoj
nalazilo nekoliko prodavnica i kapije na zgradama bile su lepe. Došli smo do
platoa s prostranim parkingom okruženim ruševinama. "Pogledaj", rekao mi je
Bragadočo, "ono levo su ostaci rimskih građevina, gotovo da se niko više i ne
seća da je Milano bio jedan od glavnih gradova Rimskog carstva. Dakle, te
ruševine su zaštićene, iako niko ne daje ni pet para za njih. Ali tamo iza
parkinga, ono su ostaci kuća porušenih u bombardovanjima tokom Drugog
svetskog rata."
Te srušene zgrade nisu odisale drevnim spokojem, poput onih antičkih
ostataka, već pomirenih sa smrću, nego su njihovi patrljci zlokobno zjapili i
tužno zurili, kao ophrvani nekom teškom bolešću.
"Nije mi jasno zbog čega niko nije pokušao da ovde nešto izgradi", rekao je
Bragadočo, "možda je zaštićena zona, ili se vlasnicima više isplati da drže
parking nego da sazidaju zgrade sa stanovima za izdavanje. Ali zašto su
ostavljeni ovi tragovi bombardovanja? Meni ove ruševine ulivaju veći strah nego
Banjera, premda je lepo što su tu, pokazuju mi kakav je Milano bio posle rata,
a u ovom gradu ima malo mesta koja svedoče kako je izgledao pre bezmalo
pedeset godina. A to je onaj Milano koji pokušavam da otkrijem, grad u kojem
sam proveo detinjstvo i dečaštvo, rat se završio kada mi je bilo devet godina, s
vremena na vreme noću mi se pričinjava da još čujem prasak bombi. Ali nisu
sačuvane samo ruševine: pogledaj, na samom početku Moriđijeve, onaj toranj
iz XVII veka, ni bombe ga nisu srušile. A malo dalje, pođi za mnom, još uvek je
tu ova krčma s početka veka, piše Moriggi, ne pitaj me otkud to da je naziv ulice
Morigi, s jednim g, a krčme sa dva, mora da su opštinari pogrešili kada su
postavljali tablu s nazivom ulice; krčma je starija, verovatno je tu ime ispravno
napisano."
Ušli smo u prostoriju sa zidovima obojenim u crveno, s oljuštene tavanice
visio je starinski luster od kovanog gvožđa, šank je krasila glava jelena, stotine
prašnjavih vinskih boca duž zidova, obični drveni stolovi (nije još vreme za
večeru, objasnio mi je Bragadočo, te još nema stolnjaka, kasnije će staviti one
tipične crvene karirane, a jelo se poručuje s male table, ispisane rukom, kao u
francuskim krčmama). Za stolovima su sedeli studenti, pokoji predstavnik stare
boemske bratije, s dugom kosom, ali ne kao ona kakvu nose hipici, već kao
pesnici, oni što su nekada nosili šešire sa širokim obodom i svilenu mašnu
umesto kravate, kao i poneki pijani starčić, te se nije razaznavalo da li su to
preživeli primerci s početka veka, ili ih novi vlasnici unajmljuju kao statiste.
Prezalogajili smo njihovo mešano predjelo: malo sira, šunke i slanine iz
Kolonate, a zalivali smo ga zbilja izvrsnim merloom.
"Divno, zar ne?", kazao je Bragadočo. "Kao da smo izvan vremena."
"Što te privlači ovaj Milano koji bi trebalo da je nestao?"
"Rekao sam ti, hoću da vidim ono što mi je u sećanju gotovo izbledelo,
Milano u kojem su živeli moj deda i moj otac."
Ispijao je vino, oči su mu se zacaklile, papirnom salvetom obrisao je kružni
trag koji je čaša ostavila na stolu od izlizanog drveta.
"Istorija moje porodice je ružna. Deda mi je bio glavešina mrskog režima,
kako se to obično kaže. I 25. aprila jedan partizan ga je prepoznao kada je
pokušao da strugne, nedaleko odavde, u ulici Kapučo: uhvatili su ga i streljali
na licu mesta, tamo na uglu. Moj otac je za to doznao tek kasnije jer se, kao
verni sledbenik dedinih ideja, '43. prijavio u Desetu podmorničko-torpednu
flotilu. Njega su uhapsili u Salou i strpali u logor u Koltanu, gde je proveo godinu
dana. Izvukao se za dlaku, nisu pronašli dovoljno čvrste dokaze za podizanje
optužnice, a osim toga, Toljati je već '46. dao mig za sveopštu amnestiju, takve
su te istorijske protivrečnosti, komunisti rehabilituju fašiste, ali Toljati je možda
bio u pravu, trebalo je pošto-poto da se uspostavi normalno stanje. Međutim,
normalno stanje bilo je da moj otac, zbog vlastite prošlosti, i zbog ljage koju je
na njega bacila dedina fašistička karijera, nije mogao da nađe posao, pa ga je
izdržavala moja majka, koja je bila krojačica. Tako je on polako propadao, odao
se piću, tako da sam ga upamtio samo kao čoveka vodnjikavih očiju, s licem
išaranim crvenim žilicama, koji mi je pripovedao o onome što ga je opsedalo.
Nije pokušavao da nađe opravdanja za fašizam (više nije imao ideala), ali je
govorio da su antifašisti, kako bi ocrnili fašizam, ispredali sijaset jezivih priča.
Nije verovao da je šest miliona Jevreja ugušeno u gasnim komorama
koncentracionih logora. Zapravo, iako nije bio od onih što i danas tvrde da nije
bilo pogroma Jevreja, nije imao poverenja u priču koju su konstruisali
oslobodioci. Sva ta svedočanstva su preuveličana, govorio mi je, pročitao sam
kako nekolicina preživelih logoraša tvrdi da su nasred logora bile hrpe odeće
ubijenih visoke preko sto metara. Sto metara? Ali da li shvataš, govorio mi je,
da bi se naslagala hrpa visine sto metara, to bi morala da bude piramida, čija
bi osnova bila veća od celokupne površine logora?"
"On očigledno nije imao u vidu da se svako ko prisustvuje nekom užasnom
događaju, kada ga se potom priseća, služi hiperbolama. Ako vidiš neki
saobraćajni udes na auto-putu i potom ispričaš da je bilo krvi do kolena, ne
želiš da svoje slušaoce ubediš da je tekla reka krvi, već naprosto da im dočaraš
da je bilo puno krvi. Stavi se u kožu nekoga ko govori o najtragičnijem iskustvu
u životu…"
"Ne poričem, ali me je otac naučio da vesti ne prihvatam zdravo za gotovo.
Novine lažu, istoričari lažu, televizija i danas laže. Zar nisi video u informativnim
emisijama pre godinu dana, za vreme Zalivskog rata, onog kormorana s perjem
slepljenim katranom, kako lipsava u mukama u Persijskom zalivu? A posle je
ispalo da u to doba godine uopšte nema kormorana u Zalivu, da su ti snimci
napravljeni pre osam godina, za vreme iransko-iračkog rata. Ili, kako su neki
tvrdili, uzeli su kormorane iz zoološkog vrta i polili ih naftom. Nešto slično
uradili su i sa fašističkim zločinima. Obrati pažnju, nisam ja prigrlio ideje svog
oca ili dede, niti želim da se pretvaram da Jevreji nisu ubijani. Osim toga,
nekoliko mojih najboljih prijatelja su Jevreji, dakle, jasno ti je. Ali više nemam
poverenja ni u šta. Da li su Amerikanci stvarno sleteli na Mesec? Nije isključeno
da su sve snimili u studiju, ako pažljivo osmotriš senke astronauta na Mesecu,
ne deluju uverljivo. A Zalivski rat, da li se stvarno dogodio, ih su nam samo
prikazali stare arhivske snimke? Živimo u laži, a kada znaš da te obmanjuju,
moraš da sumnjaš u sve živo. Ja sumnjam, neprestano sumnjam. Jedino
istinito, u šta mogu lično da se uverim, jeste taj Milano od pre mnogo decenija.
Bombardovanje se zbilja dogodilo, i uzgred, bombe su bacali Englezi, ili
Amerikanci."
 "A šta je posle bilo s tvojim ocem?”
"Umro je kao alkoholičar kada mi je bilo trinaest godina. Da bih se oslobodio
tereta tih uspomena, kada sam odrastao, pokušao sam da se priklonim
suprotnoj strani. Premda sam '68. već bio prevalio tridesetu, pustio sam kosu,
nosio vijetnamku i džemper i priključio se nekoj prokineskoj komuni. Docnije
sam saznao da je Mao pobio više ljudi nego Staljin i Hitler zajedno, i ne samo
to, već i da su prokineski agitatori verovatno bili provokatori koje je ubacila
tajna služba. I posvetio sam se samo svom pozivu novinara koji razotkriva
zavere. Tako sam izbegao (a imao sam gomilu opasnih poznanika) da kasnije
upadnem u klopku crvenih terorista. Više ni u šta nisam bio siguran, znao sam
jedino da nam neko iza leđa uvek sprema neku prevaru."
"A sada?"
"A sada, ako ove novine zažive, možda sam našao mesto gde će moja izvesna
otkrića biti ozbiljno shvaćena… Naleteo sam na priču koja… Osim novina, iz
toga bi mogla da se izrodi i knjiga. A tada… Ali da zastanem, vratićemo se na to
kada budem sakupio sve podatke… Samo što moram da požurim, trebaju mi
pare. Ovaj sitniš što nam nudi Simei nije naodmet, ali nije dovoljno."
"Za život?”
"Ne, da kupim kola; razume se da ću podići kredit, ali i rate ću svakako
morati da plaćam. Osim toga, morao bih odmah da se domognem automobila,
treba mi za moja istraživanja."
"Izvini, ali ti kažeš da hoćeš da zgrneš lovu na tom istraživanju kako bi kupio
kola, a kola ti trebaju da dovršiš to istraživanje."
"Da bih rekonstruisao niz događaja, morao bih da putujem, da obiđem
mnoga mesta, možda i da intervjuišem neke ljude. Pošto nemam kola i moram
da dolazim u redakciju svaki dan, moraću sve da rekonstruišem po sećanju, da
upregnem samo mozak. I kamo sreće da je to jedini problem."
"A koji je ključni problem?"
"Čuj, nisam ja neodlučan, ali da bi razumeo šta želim da uradim, moram da
povežem sve podatke. Sam po sebi neki podatak ne kazuje ništa, tek svi podaci
zajedno pokazaće ono što se na prvi pogled nije videlo. Treba da obratiš pažnju
baš na ono što pokušavaju da sakriju."
"Govoriš o tom tvojem istraživanju?"
"Ma ne, govorim o izboru automobila."
Umočio je prst u vino i po stolu iscrtao mnoštvo tačaka, kao u enigmatskim
časopisima, gde te tačke treba da se povežu kako bi se video crtež.
"Automobil mora da bude brz, određene klase, svakako ne tražim mala i
jeftina kola, osim toga, po meni: ili prednja vuča, ili ništa. Pomišljao sam na
lanču, model Tema, turbo 16v, spada među najskuplje, gotovo šezdeset miliona.
Mogao bih da se odlučim za nju, 235 km/h, ubrzanje od 0 do 100 km/h za 7,2
sekunde. Gotovo savršeno."
"Skup je."
"I ne samo to, već treba da otkriješ podatak koji skrivaju od tebe. Ako
reklama za automobil ne laže, onda nešto prećutkuje. Treba da izbistriš tabele
s tehničkim podacima u auto-časopisima pa ćeš otkriti da je širina lanče teme
183 centimetra."
"Zar to nije lepo?”
"Ni ti ne obraćaš pažnju, u reklamama uvek ističu dužinu, koja je svakako
važna za parkiranje, ih za prestiž, ali retko navode širinu, koja je ključna ako
imaš malu garažu, ili još uže parking-mesto, da i ne pominjem da stalno moraš
da kružiš kao luđak ne bi li pronašao neki prostor da se udeneš. Širina je
ključna. Treba tražiti nešto uže od sto sedamdeset centimetara.”
"Ima ih, pretpostavljam."
"Naravno, ali u kolima širokim sto sedamdeset centimetara biće ti tesno ako
neko sedi pored tebe, nećeš imati dovoljno prostora za desni lakat. Osim toga,
nemaš sve one pogodnosti koje krase prostrana kola, gde su mnoge komande
nadohvat desne ruke, blizu menjača."
"I onda?"
"Treba voditi računa da na instrument-tabli ima dovoljno podataka, da
komande budu na volanu, kako ne bi morao mnogo da pomeraš desnu ruku. I
eto kako mi je zapao za oko sab 900 turbo, 168 centimetara, maksimalna brzina
230 km/h, a cena je niža, pedeset miliona."
"To su kola za tebe."
"Da, jedino što negde u ćošku napišu da ubrzanje od 0 do 100 km/h dostiže
za 8,5 sekundi, a idealno bi bilo bar za sedam, kao rover 220 turbo, četrdeset
miliona, širina 168, maksimalna brzina 235, ubrzanje od 0 do 100 za 6,6, pravi
bolid."
"Znači, tome treba da težiš…"
"Ne, zato što tek u dnu tabele navode da mu je visina 137 centimetara.
Suviše je nizak za krupnog čoveka poput mene, gotovo kao trkački auto za
picopevce koji hoće da izigravaju sportske tipove, dok je lanča visoka 143, a
sab 144, i u njih ulaziš kao gospodin čovek. I kamo sreće da je to sve, ako si
picopevac, nećeš ni da gledaš tehničke podatke, koji su nalik na neželjena
dejstva na onim lažljivim uputstvima za upotrebu lekova, ispisana sitnim
slovcima, kako bi ti promakla činjenica da ćeš umreti sutradan pošto ih popiješ.
Težina rovera iznosi svega 1.185 kilograma: to je malo, ako naletiš naveliki
kamion, spljeskaće te kao od šale, tako da treba birati teže automobile, sa
čeličnim ojačanjima; ne govorim o volvou koji je pravi tenk, ali je prespor, već o
roveru 820 Ti, pedesetak miliona, 230 km/h i 1.420 kilograma."
"Ali pretpostavljam da otpada zato što…", prekinuo sam ga, jer je već i mene
obuzela paranoja.
"Zato što ubrzanje od 0 do 100 km dostiže tek za 8,2 sekunde: pravi puž,
uopšte nije startan. Baš kao i mercedes C 280, čija je širina navodno 172, ali
osim što košta šezdeset sedam miliona, brzinu od 100 km/h postiže za 8,8
sekundi. A još im treba celih pet meseci za isporuku. A i taj podatak valja
uvrstiti u računicu jer za neke od modela koje sam ti nabrojao rok isporuke je
dva meseca, a neke isporučuju odmah. A zašto ih isporučuju odmah? Zato što
ih niko neće! Tu ne smeš da budeš lakoveran. Izgleda da odmah isporučuju opel
kalibru 16v, 245 km/h, pogon na sva četiri točka, ubrzanje od 0 do 100 km/h
za 6,8 sekundi, širina 169 centimetara, cena pedeset miliona i kusur."
"Idealno, rekao bih."
"A, ne, zato što joj je težina svega 1.135 kg, suviše je lagana, a visina iznosi
samo 132 centimetra, niža je od svih ostalih, idealna je možda za nekog bogatog
patuljka. A kamo sreće da su to jedini problemi. Nisi uzeo u obzir prtljažnik.
Najprostraniji ima lanča tema 16v turbo, ali njena širina je 175 centimetara.
Među užim modelima privukla mi je pažnju lanča dedra 2.0 LX, s velikim
prtljažnikom, ali ne samo da brzinu od 0 do 100 km/h dostiže za 9,4 sekunde,
već je i teška svega nešto malo više od hiljadu dvesta kilograma i maksimalna
brzina joj je samo 210 km/h."
"I onda?"
"Onda ne znam više gde mi je glava. Već sam do guše obuzet tom istragom,
a noću se budim i upoređujem modele automobila."
"A znaš sve podatke napamet?”
"Napravio sam tabele, ali nevolja je u tome što sam ih naučio napamet, a to
je nepodnošljivo. Još ću poverovati da se automobili namerno prave tako da ja
ne mogu da ih kupim."
"Zar takva sumnja nije preterana?"
"Sumnje nikada nisu preterane. Sumnjati, neprestano sumnjati, jedino tako
ćeš doći do istine. Zar i nauka ne tvrdi da tako postupa?"
"To tvrdi, a tako i postupa."
"Koješta, i nauka laže. Vidi šta se dogodilo s hladnom fuzijom. Lagali su nas
mesecima, a onda je ispalo da je u pitanju prevara."
"Ali prevara je otkrivena."
"Ko ju je otkrio? Pentagon, koji je možda hteo da zataška neku neprijatnu
istinu. Možda su oni što su tvrdili da im je uspela hladna fuzija bili u pravu, a
slagali su nas ovi što su nam rekli da su oni prvi lagali."
"Pentagon i CIA, hajde de, nećeš valjda da kažeš kako svi časopisi o
automobilizmu zavise od tajnih službi judeo-američke plutokratije?" Pokušao
sam da ga osvestim.
"A je li?", rekao mi je gorko se osmehnuvši. "I ti časopisi su vezani za krupnu
američku industriju, i za sedam sestara naftne industrije, a to su iste one što
su ubile Enrika Mateija, što me možda uopšte ne dotiče, ali to su isti oni koji su
ubili mog dedu jer su partizani bili njihovi plaćenici. Vidiš kako se sve uklapa?"
Ali konobari su već prekrivali stolove kariranim stolnjacima, dajući nam do
znanja da je onima koji bi samo da popiju koju čašu vina isteklo vreme.
"Nekada si, uz par čaša vina, mogao da sediš do dva po ponoći", uzdahnuo
je Bragadočo, "ali sada i ovde hoće da im mušterije budu parajlije. Možda će ovo
jednoga dana postati diskoteka sa stroboskopskim osvetljenjem. Ovde je još
uvek sve autentično, da se razumemo, ali već počinje da zaudara, kao da je sve
lažno. Možeš li da zamisliš, čuo sam da su vlasnici ove milanske krčme već
odavno neki Toskanci. Nemam ništa protiv Toskanaca, valjda su i oni ljudi, ali
sećam se, kad sam bio mali, pričalo se o kćeri nekih prijatelja koja se loše udala,
a neki naš rođak je na to napomenuo kako bi južno od Firence trebalo podići
zid. A moja majka će na to: ma kakva crna Firenca, južno od Bolonje!"
Dok smo čekali da nam donesu račun, Bragadočo me je gotovo šapatom
upitao: "Da li bi mogao da mi daš malu pozajmicu? Vratiću ti za dva meseca."
"Ja? Nemam ni kinte, kao i ti."
"Ako tako kažeš. Ne znam koliko ti daje Simei i nije moje da znam. Pitao
sam te tek onako. Uostalom, ti ćeš platiti račun, zar ne?"
Tako sam upoznao Bragadoča.
 IV

Sreda, 8. april

Narednog dana održali smo prvi pravi redakcijski sastanak. "Uradićemo

jedan broj novina", kazao je Simei, "broj za 18. februar ove godine."
"Zašto baš 18. februar?" upitao je Kambrija, za kog će se kasnije ispostaviti
da je onaj što stalno postavlja najgluplja pitanja.
"Zato što su zimus 17. februara karabinjeri ušli u kancelariju Marija Kjeze,
direktora Staračkog doma Pio Albergo Trivulcio, kao i istaknutog člana
milanskog ogranka Socijalističke partije. To svi znate: Kjeza je prilikom
sklapanja ugovora zatražio mito od jednog preduzeća za održavanje čistoće iz
Monce, ceo posao vredeo je sto četrdeset miliona, a on je tražio deset posto, i
eto, vidite kako i tričavi starački dom može da bude sasvim lepa krava muzara.
I to mu sigurno nije bila prva muža, jer je vlasniku tog preduzeća za održavanje
čistoće dojadilo da plaća i prijavio je Kjezu. Tako je otišao kod njega da mu
isplati prvu ratu od dogovorenih četrnaest miliona, ali opremljen skrivenim
mikrofonom i kamerom. Čim je Kjeza primio svežanj novčanica, u kancelariju
su banuli karabinjeri. Kjeza je u panici zgrabio iz fioke još jedan, deblji svežanj,
koji je prethodno izmuzao od nekog drugog, i jurnuo u toalet, u nameri da
novčanice ubaci u klozetsku šolju, ali nije mu bilo spasa; pre nego što je uništio
sve te novčanice, već je bio u lisicama. To je događaj, verovatno ga se sećate, a
vi Kambrija sada znate o čemu treba da govorimo u broju koji izlazi sutradan.
Idite u arhivu, pažljivo iščitajte sve vesti o tom danu i napišite nam kratki uvodni
stubac, u stvari ne, napišite lep člančić, pošto, ako se ne varam, ni u jednom
TV dnevniku te večeri nije bilo izveštaja o tom događaju."
"OK, šefe. Odoh."
"Čekajte, zato što upravo tu stupa na scenu prava misija našeg lista Sutra.
Verovatno se sećate kako su narednih dana svi nastojali da zataškaju taj slučaj,
posle će šef Socijalističke partije Kraksi reći je da je taj Kjeza obična protuva i
izbaciće ga iz stranke, ali 18. februara čitalac još nije mogao da zna da će sudije
nastaviti s istragom i da u prvi plan izbija pravi pas tragač, onaj sudija Di Pjetro,
za kog sada svi znaju, ali u februaru niko nije imao pojma da on postoji. Di
Pjetro se svom silinom obrušio na Kjezu, otkrio njegove račune u Švajcarskoj,
primorao ga da prizna da nije usamljen slučaj, te je polako izbijala na videlo
čitava mreža političke korupcije, koja je obuhvatala sve stranke, a prve posledice
ispoljile su se upravo tokom proteklih dana, videli ste da su Demohrišćanska i
Socijalistička partija na izborima izgubile brdo glasova, dok je ojačala Liga za
sever, koja na talasu omraženosti dosadašnjih vlada u Rimu uspeva da prebrodi
skandal. Već pljušte hapšenja, partije polako tonu u rasulo i neki tvrde da posle
pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza Amerikancima više nisu
potrebne stranke kojima mogu da manipulišu, te su ih predali u ruke pravde -
ili možda, mogli bismo da pretpostavimo, sudije postupaju po scenariju koji im
diktira američka tajna služba, ali da za sada ne preterujemo. Takva je situacija
danas, ali 18. februara niko nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi.
Međutim, pretpostavićemo mi, i u našem listu Sutra iznećemo čitav niz
predviđanja. A taj članak s pretpostavkama i insinuacijama poveriću vama,
Lučidi, i moraćete da budete dovoljno vešti da o svemu govorite koristeći reči
možda i verovatno, a da zapravo ispričate ono što će se potom zaista dogoditi.
Spomenite i ponekog političara, vodite računa da budu zastupljene sve partije,
da obuhvatite i levicu, nagovestite da naš list prikuplja nove dokaze, a ta
natuknica treba da bude takva da sledi krv u žilama i onima koji će čitati naš
broj 0/1, znajući vrlo dobro šta se dogodilo tokom ova dva meseca nakon 17.
februara, ali će se zapitati kako bi mogao da izgleda jedan takav nulti broj lista
na današnji dan… Jasno? A sad na posao."
"Zašto ste meni poverili taj zadatak?", pitao je Lučidi.
Simei mu je uputio začuđen pogled, kao da bi njemu trebalo da bude jasno
ono što nama nije. "Zato što mi se čini da ste vi izuzetno sposobni da doznate
glasine i dojavite ih kome treba."
Kasnije, u četiri oka, upitao sam Simeija šta je time hteo da kaže. "Nemojte
to da prenosite ostalima", rekao mi je, "ali po meni Lučidi radi za obaveštajnu
službu i novinarstvo je za njega samo paravan."
"Tvrdite da je on zapravo špijun? A šta će vam špijun u redakciji?"
"Zato što uopšte nije bitno što će Špijunirati nas. Šta bi mogao da dojavi
osim onoga što bi tajna služba i sama odlično razumela čitajući bilo koji od
naših nultih brojeva? Ali može da nam prenese vesti do kojih je došao
špijunirajući druge."
Simei verovatno nije veliki novinar, pomislio sam, ali u svom fahu je pravi
genije. I na pamet mi je pala dosetka koja se pripisuje onom dirigentu
poganog jezika, koji je za nekog muzičara govorio: "U svom fahu taj je car. Samo
što mu je fah sranje."

Petak, 10. april

Dok smo i dalje razmišljali šta sve da napišemo za broj 0/1, Simei je
nadugačko raspredao o nekoliko temeljnih načela za rad svih nas.
"Kolona, navedite našim kolegama primere kako možemo da poštujemo,
tačnije, da se pretvaramo da poštujemo temeljno načelo novinarstva u
demokratskom društvu: odvajanje činjenica od ličnih stavova. U našim
novinama sve će vrveti od ličnih stavova, koje ćemo kao takve i beležiti, ali kako
da pokažemo da u drugim člancima navodimo samo činjenice?"
"Vrlo jednostavno", odvratio sam. "Pogledajte velike anglosaksonske listove.
Ako izveštavaju, recimo, o nekom požaru ili o saobraćajnoj nesreći, očito ne
smeju da iznose vlastiti sud o događaju. Zato u članak ubacuju, pod
navodnicima, izjave svedoka, nekog prolaznika, običnog čoveka, predstavnika
javnog mnjenja. Kad se stave pod navodnike, te tvrdnje postaju činjenice, to jest
činjenica je da je taj i taj izneo to i to mišljenje. Međutim, mogli bismo steći
utisak da novinar navodi izjave samo onih koji dele njegovo vlastito mišljenje.
Zato uvek treba navesti dva uzajamno protivrečna mišljenja, kako bi se pokazalo
da je činjenica da o tom događaju postoje različita mišljenja - a novine beleže tu
nespornu činjenicu. Zvrčka je u tome što se najpre navede nečije banalno
mišljenje, a potom još jedno, visprenije, koje veoma podseća na stav samog
novinara. Tako čitalac ima utisak da je saznao dve činjenice, a u stvari ga
novinar navodi da usvoji samo jedno mišljenje, kao najuverljivije. Daću primer:
srušio se neki nadvožnjak, kamion se survao u provaliju, a vozač poginuo. U
članku, pošto je verno preneo činjenice, novinar navodi i: razgovarali smo s
gospodinom Rosijem, 42 godine, koji radi u novinarnici na uglu. Šta se tu može,
to je sudbina, rekao je, žao mi je tog nesrećnika, ali od sudbine se ne može pobeći.
Odmah potom, izvesni gospodin Bjanki, 34 godine, zidar s obližnjeg gradilišta,
izjavljuje: Za sve je kriva opština, odavno se zna da je taj nadvožnjak klimav. S
kim će se čitalac poistovetiti? S onim ko okrivljuje nekoga ili nešto, ko upire
prstom u nadležne i odgovorne. Je li to jasno? Stvar je u tome šta i kako
navodimo. Da to malo provežbamo. Počećemo od vas, kolega Kostanca.
Eksplodirala je bomba na Trgu fontane."
Kostanca je malo razmislio, a potom počeo: "Gospodin Rosi, star 41 godinu,
opštinski službenik, koji se navodno zatekao u banci u trenutku eksplozije
bombe, rekao nam je: Bio sam nedaleko odatle i čuo eksploziju. Užas! Iza ovoga
stoji neko ko lovi u mutnom, ali nikada nećemo saznati koje to. Gospodin Bjanki
(pedesetogodišnjak, berberin) takođe je prolazio nedaleko od trga u trenutku
eksplozije, seća se da je prasak bio zaglušujući i jeziv, i dodaje: Tipičan napad
anarhista, nema sumnje."
"Odlično. Gospođice Frezija, stigla je vest da je umro Napoleon."
"Pa, rekla bih da gospodin Blanš, zamislimo neko doba starosti i zanimanje,
kaže da je možda bilo nepravedno što su tog ionako poraženog čoveka prognali
na ono ostrvo, jadničak, i on je imao porodicu. Gospodin Manconi, pardon,
mesje Mansoni, rekao nam je: Napustio nas je čovek koji je promenio svet od
Manzanaresa do Rajne - velikan."
"Dobar vam je štos to navođenje reke Manzanares", nasmešio se Simei. "Ali
ima još načina da se lični stavovi neopaženo proture. Kako bismo znali o čemu
ćemo pisati u našem listu, treba da, kako se to obično u redakcijama kaže,
utvrdimo vlastiti plan rada. Na ovom svetu ima bezbroj vesti koje se mogu
prenositi, ali zašto treba da objavimo da se dogodila saobraćajna nesreća u
Bergamu, a da zanemarimo onu koja se dogodila u Mesini? Vesti ne prave
novine, već obratno, novine su one koje prave vesti. Kada umete da povežete
četiri nezavisne vesti, to znači da čitaocu nudite novu, petu vest. Evo, imam
ovde dnevne novine od prekjuče i čitam na jednoj istoj strani: Milano, bacila
novorođenče u klozetsku šolju; Peskara, Renatov brat nema nikakve veze s
njegovom smrću; Amalfi, majka optužuje za prevaru psihologa kome je poverila
lečenje anoreksične ćerke; Buskate, posle četrnaest godina pušten iz popravnog
doma mladić koji je u petnaestoj ubio osmogodišnjeg dečaka. Sve ove vesti su
na istoj strani, u čijem zaglavlju piše Društvo - Deca - Nasilje. Očigledno je reč o
nasilju koje je povezano s nekim maloletnikom, ali u ovim vestima reč je o
međusobno različitim pojavama. Samo u jednom slučaju (ubistvo deteta) reč je
o nasilju roditelja nad decom, ova vest o psihologu čini mi se da se ne odnosi
na malu decu, pošto se ne navodi koliko anoreksična ćerka ima godina, u
slučaju iz Peskare nije reč o nasilju, Renato je stradao nesrećnim slučajem, i
naposletku, slučaj iz Buskatea, ako ga malo pažljivije pročitamo, odnosi se
bezmalo na tridesetogodišnjaka, a prava vest potiče od pre četrnaest godina. Šta
su ovi iz novina hteli da nam poruče ovom stranicom? Možda i nisu imali neku
posebnu nameru, nego su četiri sitne agencijske vesti dopale šaka nekoj
uredničkoj lenštini, kojoj se učinilo da je zgodno da ih objavi tako spojeno, jer
će delovati upečatljivije. Ali u stvari, novine nam nameću određenu ideju, daju
nam znak za uzbunu, opominju nas - nešto u tom smislu… Kako bilo, pomislite
na čitaoca; kada bi svaku od ove četiri vesti preleteo ponaosob, ostao bi
ravnodušan, a kada su ovako spojene, to će ga prikovati za stranicu. Je li jasno?
Znam da se stalno popuje o činjenici da novine uvek pišu kako je neki radnik iz
Kalabrije napao kolegu na poslu, a nikada da je to učinio neki radnik sa severa,
na primer iz Kunea, u redu, to jeste rasizam, ali zamislite stranicu na kojoj bi
pisalo kako je radnik iz Kunea i tako dalje, i tome slično, kako je penzioner iz
Udina ubio ženu, kako je prodavač novina iz Bolonje izvršio samoubistvo, zidar
iz Đenove potpisao ček bez pokrića, šta briga čitaoca odakle su ti tipovi?
Međutim, ako govorimo o radniku iz Kalabrije, o penzioneru iz Matere, o
prodavcu novina iz Fođe i o zidaru iz Palerma, onda ćemo izazvati zabrinutost
zbog porasta kriminala na jugu zemlje, a to je prava vest… Naš list izlazi u
Milanu, a ne u Kataniji, i treba da vodimo računa o onome na šta je osetljiv
milanski čitalac. Pazite, pravljenje vesti je baš dobar izraz, mi pravimo vest i
moramo da znamo kako da je plasiramo između redova. Kolega Kolona,
sastanite se u slobodno vreme s našim saradnicima, prelistajte agencijske vesti
i sastavite nekoliko tematskih stranica, vežbajte da konstruišete vest tamo gde
je nema, ili gde niko nije umeo da je otkrije, samo napred."

Drugi važan predmet razgovora bio je demanti. Naše novine još nisu imale
čitaoce i zato, ma kakvu vest da napišemo, nema ko da je demantuje. Ali moć
jednog lista meri se i na osnovu njegove sposobnosti da izađe na kraj s
demantijima, pogotovo kad je reč o novinama koje se očito ne libe da zagaze u
mutne vode. Kako bismo se pripremili za vreme kada će se pojaviti pravi
demantiji, bilo nam je od koristi da sastavimo nekoliko tobožnjih pisama
čitalaca, a da ih potom opovrgnemo. S ciljem da našem nalogodavcu pokažemo
od kakve smo sorte.
"Juče sam o tome razgovarao s kolegom Kolonom. Kolona, hoćete li da nam,
da tako kažem, održite jedno lepo predavanje o tehnici demantija."
"Dobro", odvratio sam, "navešćemo jedan školski primer, koji ne samo da je
izmišljen, već je i preuveličan. To je parodija demantija, koja je pre nekoliko
godina objavljena u časopisu L'Espreso. U časopis je, tobože, stiglo pismo koje
potpisao izvesni Pravdislav Prišipetlja, i sada ću vam ga pročitati:
Poštovani uredniče, u vezi sa člankom "Kad su bile martovske ide, on
ništa ne vide", koji je objavljen u prošlom broju vaših novina, a potpisao ga
je Istinoljub Klepetalo, slobodan sam da primetim sledeće. Nije istina da
sam prisustvovao ubistvu Julija Cezara. Kao što se i sami možete uveriti iz
priloženog izvoda iz matične knjige rođenih, ja sam se rodio u Molfeti, 15.
marta 1944, što znači mnogo vekova nakon tog nemilog događaja, koji
sam, uostalom, oduvek osuđivao. Gospodin Klepetalo verovatno je
pogrešno shvatio kada sam mu rekao da s nekolicinom prijatelja svake
godine proslavljam 15. mart '44.
Isto tako nije tačno da sam ja dotičnom Brutu rekao: "Videćemo se kod
Filipa" Napominjem da nikada nisam bio u kontaktu s gospodinom Brutom,
do juče nisam ni znao da se tako zove. Tokom našeg kratkog telefonskog
razgovora zapravo sam gospodinu Klepetalu rekao da ćemo se uskoro
videti s Filipom, opštinskim sekretarom za saobraćaj, a tu rečenicu sam
izgovorio u kontekstu razgovora o problemima saobraćaja u mojoj četvrti.
 U navedenom kontekstu nisam nikada rekao da ću poslati plaćene ubice
da uklone tog sumanutog izdajnika Julija Cezara, već da "upravo nastojim
da ubedim sekretara da se ukine saobraćanje putničkih vozila sa Trga
Julija Cezara. "Zahvaljujem vam i srdačno vas pozdravljam, vaš
Pravdislav Prišipetlja.
Kako da reagujemo na ovako precizan demanti a da se ne obrukamo? Evo
valjanog odgovora.
Skrećem pažnju da gospodin Prišipetlja uopšte ne poriče činjenicu da
je Julije Cezar ubijen u atentatu koji se dogodio na martovske ide 44.
godine. Takođe skrećem pažnju na činjenicu da gospodin Prišipetlja svake
godine s prijateljima slavi jubilej 15. marta 44. godine. U svom članku
upravo sam želeo da skrenem pažnju na taj čudni običaj. Gospodin
Prišipetlja možda ima lične razloge da baš taj dan proslavlja uz obilato iće
i piće, ali ne može da porekne da je ta podudarnost u najmanju ruku
neobična. Osim toga, on će se svakako setiti da je tokom dugog i
sadržajnog telefonskog intervjua koji mi je dao, izgovorio i rečenicu: "Po
mom mišljenju, dajte caru carevo, a Bogu božje." A iz izvora veoma bliskih
gospodinu Prišipetlji - u koje nemam nikakvih razloga da sumnjam - do
mene su doprle tvrdnje da je Prišipetlja tu mislio na Cezara, a da je Cezar
dobio svoje, to jest dvadeset i tri uboda nožem.
Ističem da u svom pismu gospodin Prišipetlja do samog kraja izbegava
da nam kaže koje te ubode zadao. Kada je reč o smušenoj ispravci koja se
odnosi na Bitku kod Filipa, pred sobom imam beležnicu u kojoj crno na
belom piše da je gospodin Prišipetlja rekao "Videćemo se kod Filipa", a ne
"Videćemo se s Filipom".
Uveravam vas da to isto važi i za pretnju upućenu Juliju Cezaru. U
svoju beležnicu, koju ovog časa držim pred sobom, vrlo precizno sani
zapisao: "Upravo na..ojim da ub. i uklon… Julija Cezara." Pričanjem bajki
i izvrtanjem reči ne može se izbeći odgovornost niti ućutkati štampa.

Slede inicijali Istinoljuba Klepetala. Dakle, šta je ubojito u ovom demantiju

demantija? Kao prvo, napomena da je novinar ono što je zabeležio saznao iz
izvora bliskih Prišipetlji. To uvek pali, ne navodi se koji su to izvori, ali se
nagoveštava da novine imaju svoje ekskluzivne izvore, koji su možda pouzdaniji
od Prišipetlje. Potom se pribegava novinarevoj beležnici. Tu beležnicu niko neće
videti, ali zamisao da se beleška na licu mesta prenosi uliva poverenje u novine,
stiče se utisak da sve može da se dokumentuje. Naposletku se ponavljaju
natuknice koje same po sebi ne znače ništa, ali bacaju senku sumnje na
Prišipetlju. Ne tvrdim ja da demantiji treba da izgledaju baš ovako, ovo je ipak
parodija, ali upamtite dobro tri najvažnija sastavna činioca teksta kojim se
demantuje nečiji demanti: prikupljene glasine, beleške u notesu i nedoumice
vezane za pouzdanost onoga koji demantuje vest iz novina. Jasno?"
"Savršeno jasno", odgovorili su svi uglas. A sutradan su svi doneli primere
uverljivijih demantija, ne toliko smehotresnih ali jednako delotvornih
opovrgavanja tih demantija. Mojih petoro učenika dobro je savladalo lekciju.
Maja Frezija je predložila: "Imamo na umu ovaj demanti, ali ističemo da ono
što smo mi preneli potiče iz sudskih spisa, to jest iz obaveštenja optuženom da je
protiv njega podignuta optužnica. A čitalac nema pojma da je Prišipetlja potom
u istražnom postupku oslobođen optužbe. I ne zna da ti spisi ne smeju da dopru
u javnost, zato ostaje nejasno kako smo do njih došli i da li su verodostojni. Ja
sam uradila domaći, kolega Simei, ali ako dozvolite, ovo mi deluje, da tako
kažem, kao svinjarija."
"Dušice", odvratio je Simei, "bila bi još veća svinjarija da priznamo kako naš
list nije proverio svoje izvore. Ali slažem se, umesto da objavljujemo podatke
koje bi neko mogao i da proveri, bolje je da se držimo insinuacija. Kada nešto
tek nagoveštavamo, to ne znači da tvrdimo nešto određeno, služi nam samo da
bacimo senku sumnje na onoga koji nam je napisao demanti. Na primer: rado
prihvatamo ovu ispravku, ali smo došli do saznanja da je gospodin Prišipetlja
(uvek pišite gospodin, ne profesor ili inženjer, gospodin je u ovoj zemlji najveća
uvreda) - došli smo do saznanja da je gospodin Prišipetlja i ranije slao na desetine
demantija raznim novinama. Izgleda da mu je to glavna zanimacija i da se ničim
drugim i ne bavi. Na taj način, ako bi naš Prišipetlja poslao neki novi demanti,
ne bismo bili čak ni u obavezi da ga objavimo, ili bismo ga ipak preneli, uz
napomenu da gospodin Prišipetlja i dalje ponavlja jedno te isto. Tako bismo
uverili čitaoce da je reč o nekom paranoiku. Uviđate koja je prednost insinuacije:
kada kažemo da je Prišipetlja i drugim listovima pisao demantije, iznosimo samo
istinitu tvrdnju koja se ne može demantovati. Delotvorna insinuacija jeste ona
kojom saopštavamo činjenice same po sebi bezvredne, a koje se ne mogu
opovrgnuti jer su tačne."

Pošto smo usvojili ove zlata vredne savete, bacili smo se - što bi rekao Simei
- na brejnstorming. Palatino se prisetio da je do tada radio za enigmatske
časopise i predložio da naš list, uz TV program, vremensku prognozu i horoskop,
pola stranice posveti i enigmatici.
Simei ga je prekinuo: "Horoskop, zaboga, dobro je što ste nas podsetili, to je
prva stvar koju će naši čitaoci potražiti! Zapravo, gospođice Frezija, evo prvog
zadatka za vas, prelistajte malo novine i časopise koji objavljuju horoskope i
izvucite nekoliko najčešćih obrazaca. I uzmite u obzir samo pozitivna
predviđanja, ljudi ne žele da čitaju kako će idućeg meseca umreti od raka. I
sastavite predviđanja koja važe za svakoga, hoću da kažem da šezdesetogodišnja
čitateljka ne bi prepoznala sebe u najavi da će sresti mladića koji će biti ljubav
njenog života, ali ako proreknete, šta ja znam, da će se rođenima u znaku Jarca
tokom narednih meseci dogoditi nešto lepo što će ih usrećiti, to važi za svakoga,
za tinejdžera, ako ikada bude čitao naše novine, i za matorku, kao i za
knjigovođu koji žudi za povišicom. Ali da pređemo na enigmatiku, dragi kolega
Palatino. Šta imate na umu? Ukrštene reči, na primer?"
"Ukrštene reči", rekao je Palatino, "ali nažalost, moraćemo da postavljamo
pitanja nalik na: Ko se iskrcao u Marsali…", a daj bože da znaju da je rešenje
Garibaldi, zacerekao se Simei. "Dok su u inostranim ukrštenicama zadaci sami
po sebi dodatna zagonetka. Jednom se u nekom francuskom listu pojavio
zadatak l'ami de simple, a rešenje je bilo herboriste, jer simple na francuskom
ne označava samo priproste i prostodušne ljude, već i lekovito bilje."
"Nije to za nas", rekao je Simei, "naš čitalac ne samo da ne zna da je simple
lekovito bilje na francuskom, nego ne zna ni da je herbarist učeni naziv za
travara. Može Garibaldi, ili Evin muž, koja je životinja majka teleta, samo takvi
zadaci."
 U tom trenutku oglasila se Maja, ozarenog lica, s gotovo detinjim osmehom
na usnama, kao da se sprema da izvede neki nestašluk. Kazala je da su
ukrštenice dobre, ali da čitalac mora da čeka naredni broj kako bi saznao da li
je njegovo rešenje tačno, kao i da možemo da izvedemo kao da smo u
prethodnim brojevima raspisali konkurs s pitanjima na koja čitaoci šalju
odgovore, a mi objavljujemo najduhovitije. Recimo, rekla je, možemo da
zamislimo kako smo tražili najgluplje odgovore na neko podjednako glupo
pitanje.
"Nekada smo se tako na fakultetu zabavljali izmišljanjem urnebesno
smešnih pitanja i odgovora. Zašto banane rastu na drveću? Zato što bi ih, kada
bi rasle na zemlji, odmah pojeli krokodili. Zašto skije klize po snegu? Zato što
bi, kada bi klizile po kavijaru, zimski sportovi bili preskupi."
Palatino je oduševljeno prihvatio: "Zašto je Cezar na samrti imao vremena
da izgovori. Zar i ti, sine Brute? Zato što nož nije bio u ruci Scipiona Afrikanca.
Zašto pišemo sleva nadesno? Zato što bi u suprotnom rečenica počinjala
tačkom. Zašto slon nosi žute čarape? Zato što su mu roze na pranju."
I ostali su živnuli, a u igru se ubacio i Bragadočo: "Zašto imamo deset
prstiju? Zato što bi, da ih imamo šest, postojalo samo šest božjih zapovesti, pa
možda ne bi bilo zabranjeno da se krade. Zašto je Bog savršeno biće? Zato što
bi, kada bi bio nesavršen, ličio na mog teču Pipa."
Pridružio sam se i ja: "Zašto su Škoti izmislili viski? Zato što bi se, da su ga
izmislili Japanci, zvao sake i ne bi mogao da se pije sa sodom. Zašto je more
tako široko? Zato što ima previše riba i ne bi se mogle sve strpati u Ženevsko
jezero. Zašto se kaže sto pet pa opet? Zato što, kada bi se reklo trideset i tri, to
bi bio veliki majstor masonske lože."
"Čekajte”, rekao je Palatino, "zašto su čaše odozgo otvorene, a dole
zatvorene? Zato što bi u protivnom kafane bankrotirale. Zašto je majka uvek
majka? Zato što, kada bi ponekad bila i otac, ginekolozi ne bi znali šta da rade.
Zašto nokti stalno rastu, a zubi ne? Zato što bi onda nervozne osobe grickale
zube. Zašto je zadnjica dole, a glava gore? Zato što bi u suprotnom bilo veoma
komplikovano da se napravi kupatilo. Zašto se noge savijaju ka unutra, a ne ka
spolja? Zato što bi to bilo veoma opasno pri prinudnom sletanju aviona. Zašto
je Kristifor Kolumbo plovio prema zapadu? Zato što bi, da je krenuo prema
istoku, otkrio Frozinone. Zašto prsti imaju nokte? Zato što, kada bi imali zenice,
ne bi bili prsti, nego oči."
Više nismo mogli da stanemo i ponovo se oglasila Frezija: "Zašto su tablete
aspirina drugačije od iguana? Zato što bi u suprotnom bile jezive. Zašto pas
ugine na grobu svoga gazde? Zato što u okolini nema drveća, nema gde da piša
i posle tri dana mu prsne bešika. Zašto prav ugao iznosi devedeset stepeni?
Pogrešno postavljeno pitanje, ugao ne iznosi stepene, on ih sadrži."
"Dosta", rekao je Simei, koji ipak nije mogao da sakrije pokoji smešak. "Ovo
su izmotavanja za studentariju. Zaboravljate da naši čitaoci nisu intelektualci i
nisu čitali pesnike nadrealiste, koji su stvarali, kako su sami govorili, prekrasne
leševe. Naši čitaoci bi sve to ozbiljno shvatili i pomislili da smo poludeli. Hajde,
gospodo, mi se ovde zabavljamo, a nije vreme za to. Da se vratimo na ozbiljne
predloge."
I tako je otpala rubrika smešnih pitanja i odgovora. Šteta, bila bi zabavna.
Ipak, taj događaj me je naveo da pažljivije osmotrim Maju Freziju. Ako je
duhovita, onda mora da je i privlačna. Na svoj način i jeste bila zgodna. Zašto
na svoj način? Nisam još shvatao koji je to način, ali pobudila je moju
radoznalost.

A Maja je očito bila razočarana i pokušala je da predloži nešto drugo, što bi

njoj ležalo: "Bliži se vreme kada ćemo znati ko je u užem izboru za ovogodišnju
književnu nagradu Strega. Zar ne bi trebalo da ponešto napišemo o tim
knjigama?", upitala je.
"Eh, vi mladi, samo biste o kulturi, i sva sreća da vi niste diplomirali, inače
biste mi ponudili da napišete kritički esej od pedeset stranica…"
"Nisam diplomirala, ali volim da čitam."
"Ne možemo previše da se bavimo kulturom, naši čitaoci ne čitaju knjige,
možda poneki sportski časopis. Ipak, slažem se, novine jednu stranicu moraju
posvetiti kulturi, ali ne samo kulturi, već kulturi i estradi. A značajne kulturne
događaje prikazivaćemo kroz intervjue. Intervju nekog autora deluje umirujuće,
jer nijedan pisac ne govori loše o vlastitoj knjizi, tako da naš čitalac neće morati
da trpi torturu žestokih i jetkih pera vazda namrgođenih književnih kritičara.
Na kraju krajeva, sve zavisi od toga kakva se pitanja postavljaju, ne treba
preterano da se raspreda o knjizi, već u prvi plan treba da izbije pisac, ili
spisateljica, njihova pomalo iščašena ličnost, ili slabosti. Gospođice Frezija, vi
ste stekli dobro iskustvo s tobožnjim sentimentalnim vezama poznatih.
Razmišljajte o nekom intervjuu, razume se, izmišljenom, s nekim autorom koji
je danas u žiži pažnje, ako je njegov roman ljubavna priča, navedite autora da
se priseti svoje prve ljubavi, a možete i da mu iščupate kakvu zlobnu primedbu
o rivalskim piscima. Predstavite tu prokletu knjigu kao nešto ljudsko, nešto što
može da razume i svaka domaćica, da je posle ne grize savest što je neće
pročitati - a osim toga, ko još čita knjige čiji prikazi izlaze u novinama, obično
ih ne čita ni autor prikaza, daj bože da je i sam pisac pročitao svoju knjigu - kad
čovek pažljivije pogleda pojedine knjige, katkad mu se čini da ih stvarno ni sam
pisac nikad nije pročitao."
"Jao, majko moja", izustila je Maja Frezija, prebledevši, "nikada se neću
osloboditi prokletstva sentimentalnih veza…"
"Ne mislite valjda da sam vas ovamo doveo da pišete članke o ekonomiji ili
o međunarodnoj politici."
"Pretpostavljala sam da je tako. Ali nadala sam se da nisam upravu."
"De, de, nemojte se žestiti, pokušajte,da smislite štogod, svi imamo ogromno
poverenje u vas."

VI

Sreda, 15. april

Sećam se dana kada je Kambrija rekao: "Čuo sam na radiju da su neka

istraživanja potvrdila da zagađenje vazduha utiče na veličinu penisa mlađeg
naraštaja, a taj problem, po mom mišljenju, ne pogađa samo sinove, već i očeve
koji uvek ponosno pričaju o veličini piše svoga sina. Sećam se da sam u
odeljenju za novorođenčad u porodilištu, pošto su mi doneli tek rođenog sina,
rekao da ima velika muda i odmah otrčao da to ispričam svim svojim kolegama."
 "Svako novorođenče ima ogromne testise", rekao je Simei, "i svi očevi pričaju
isto. A osim toga, znate da po bolnicama često brkaju oznake sa imenima, pa to
možda uopšte nije bio vaš sin, uz dužno poštovanje vašoj supruzi."
"Ali vest je direktno povezana s očevima jer će štetni efekti imati poguban
uticaj i na reproduktivne organe odraslih", usprotivio se Kambrija. "Ako
počnemo da širimo ideju da zagađenje ne pogađa samo kitove, već ugrožava,
izvinite na izrazu, i mačore, moglo bi da dođe do momentalnog zaokreta u
shvatanju ekologije."
"Zanimljivo", rekao je Simei, "ali ko nam garantuje da su komendator i
njegovi bliski saradnici zainteresovani da se zagađenje vazduha smanji?”
"Ali tako bismo na sva zvona uzbunili javnost", rekao je Kambrija.
"Možda, ali mi nismo zvono za uzbunu", reagovao je Simei, "treba li da
sečemo granu na kojoj sedimo? Zar da ugrozimo gasovode, naftu, industriju
čelika? Pa nismo mi glasilo zelenih. Ne treba da podbunjujemo, već da
umirujemo svoje čitaoce." A onda je, posle nekoliko sekundi razmišljanja,
dodao: "Jedino ako je tvorac tih materija koje štete penisu neka farmaceutska
kuća koja je komendatoru stala na žulj. To moramo da sagledamo od slučaja do
slučaja. No, ako imate neku ideju, slobodno je izložite, a ja ću kasnije odlučiti
da li ćemo je razraditi ili ne."

Sutradan je Lučidi ušao u redakciju s praktično napisanim člankom. Priča

je bila sledeća. Jedan njegov poznanik primio je pismo sa zaglavljem na kojem
je stajalo Suvereni red Svetog Jovana u Jerusalimu - Malteški vitezovi -
Ekumenski priorat Sveto Trojstvo u Vildjeu - Glavni štab u Valetu - Priorat Kvebek,
u kojem mu je ponuđeno da postane pripadnik Reda malteških vitezova, ali tek
pošto se dobro isprsi za troškove uramljivanja sertifikata, orden, lentu i
kojekakve tričarije. Lučidi je dobio želju da malo pročeprka po viteškim
redovima i došao je do neverovatnih otkrića.
"Čujte, tu je negde i policijski izveštaj, ne pitajte kako sam ga se dokopao, u
kome su pobrojani neki od lažnih malteških redova. Ima ih šesnaest i treba
voditi računa da ih ne pobrkamo s autentičnim Suverenim vojnim i hospitalnim
redom Svetog Jovana iz Jerusalima, sa Rodosa i Malte, čije je sedište u Rimu.
Svi imaju, sa nekim minimalnim varijacijama, gotovo isti naziv, svako sebe
smatra jedinim izvornim redom i negira sve ostale. Godine 1908. grupa Rusa je
u Sjedinjenim Američkim Državama osnovala red na čijem je čelu tokom
poslednjih godina Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Roberto Paterno Ajerbe
Aragona, vojvoda od Perpinjana, glavar aragonske kraljevske loze i pretendent
na presto Aragona i Bakarskih ostrva, veliki majstor Viteškog reda kolara Svete
Agate iz Paterna i Kraljevske krune Bakarskih ostrva. Od te grupacije se 1934.
godine odvojio jedan Danac, koji je osnovao novi red na čije čelo je postavljen
princ Petar od Grčke i Danske. Šezdesetih godina otpadnik ruske frakcije,
pukovnik Pol de Granije de Kasanjak, u Francuskoj stvara novi red, a bivšeg
jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića imenuje vrhovnim zaštitnikom
reda. No, nakon sukoba sa Kasanjakom Petar II u Njujorku stvara novi red, čiji
veliki prior postaje Petar od Grčke i Danske. Godine 1966. za velikog sekretara
tog reda postavljen je izvesni Robert Basaraba fon Brankovan Himčjačvili, a
kada je nešto kasnije smenjen, on osniva Ekumenski red vitezova Malte, gde je
titulu preuzvišenog carskog zaštitnika poneo Enriko III Konstantin di Vigo
Laskaris Paleolog Aleramik del Monferato, samozvani princ Tesalije i naslednik
vizantijskog prestola, koji potom osniva još jedan malteški red. Treba pomenuti
još jedan red s vizantijskim pečatom, koji je osnovao princ Karol Mirčea,
najstariji sin rumunskog kralja Karola II, koji je pre osnivanja vlastitog reda bio
veliki majstor u Kasanjakovoj frakciji, kao i Veliki priorat na Malti, koji je Petar
II osnovao u vreme kada je bio vrhovni zaštitnik Kasanjakovog reda. On je za
poglavara postavio malteškog profesora Gastona Tonu Bartleta. Posle smrti
Petra II, princ Andrej Karađorđević je najpre bio veliki majstor u redu koji je
osnovao njegov pokojni brat, da bi kasnije tu istu funkciju imao i u Ruskom
prioratu, potom preimenovanom u Veliki kraljevski priorat Malte i Evrope.
Postoji i jedan red koji su sedamdesetih godina osnovali Oto Adrijan Šobert
poznat i kao baron De Šoaber i Sicilijanac Vitorio Buza, alijas Viktor Timur II,
pravoslavni arhiepiskop Bjalistoka, Slobodnog Grada Dancinga (Gdanjska) i
Demokratske Republike Belorusije, kao i veliki kan Tatara i Mongola. Tu je i
Veliki međunarodni priorat koji su 1971. godine osnovali ranije pomenuto
Njegovo kraljevsko visočanstvo Roberto Paterno i malteški baron Vela Haber,
markizom od Alaroa. Vrhovni zaštitnik tog reda je 1982. godine postao još jedan
potomak loze Paterno, princ Hugo Hose Tomasini Paterno, poslednji izdanak
kraljevske loze Leopardi Tomasini iz Konstantinopolja, pretendent na presto
Istočnog rimskog carstva i poglavar Katoličke apostolske ortodoksne crkve
vizantijskog obreda, markiz od Monteaperta i vicekralj poljskog prestola. Godine
1971. na Malti se pojavljuje Suvereni red Svetog Jovana iz Jerusalima (od koga
sam i krenuo), nakon raskola u Basarabinoj frakciji, a pod vrhovnom zaštitom
Alesandra Likastra Grimaldija Laskarisa Komnena Ventimilje, vojvode od La
Šastra, zakonitog naslednika markiza od Deola. Veliki majstor ovog reda sada
je Karlo Stivala de Flavinji, koji je na upražnjeno mesto posle Likastrove smrti
postavio Pjera Pasloa. On je preuzeo sve Likastrove titule i njima pridodao
zvanja poglavara Belgijske ortodoksne katoličke crkve, velikog majstora
Suverenog vojnog reda Jerusalimskog hrama i velikog majstora i hijerofanta
Univerzalnog masonskog reda drevnog i prvobitnog memfisko-misirskog obreda.
Umalo da zaboravim, za one koji prate poslednje trendove, postoji i mogućnost
da se postane član Sionskog priorata, a samim tim i potomak Isusa Hrista i
njegove supruge Marije Magdalene, koji su začeli lozu Merovinga."
"Već i sama imena tih ljudi su vest po sebi!", rekao je Simei, koji je ushićeno
hvatao beleške. "Kako divno zvuče, gospodo draga, Pol de Grenije de Kasanjak,
Likastro (kako ono bese?) Grimaldi Laskaris, Komnen, Ventimilja. Karlo Stivala
de Flavinji…"
"… Robert Basaraba fon Brankovan Himčjačvili!", podsetio je Lučidi likujući.
"Verujem", dodao sam ja, "da su mnogi od naših čitalaca dobijali slične
ponude, pa ćemo na ovaj način sprečiti da ih neko nasamari."
Simei se na trenutak zamislio i rekao da mora još da porazmisli o svemu.
Sutradan nam je saopštio da se raspitao i saznao da našeg izdavača svi zovu
komendatorom budući da mu je to zvanje dodelila Komenda Svete Marije
Vitlejemske. "Ispostavilo se da je i tu reč o čistoj prevari, budući da je to
nepriznati red. Autentični priznati red je Red Svete Marije Jerusalimske, ili
punim imenom Ordofratrum domus hospitalis Sanctae Mariae Teutonicorum in
Jerusalem, i samo se on pominje u zvaničnom vatikanskom godišnjaku.
Doduše, posle svih skandala koji su potresli Vatikan, čak ni to nije garant, ali
je sigurno da je zvanje komendatora Svete Marije Vitlejemske isto što i zvanje
gradonačelnika Dembelije. A vi biste hteli da objavimo članak koji bi bacio
senku sumnje, ili još gore, izvrgnuo ruglu komendu našeg komendatora? Ma
ostavimo ljude da se uljuljkuju u vlastitim zabludama. Žao mi je, Lučidi, ali vaš
lepi članak moraće da završi u kanti za otpatke."
"Da li to znači da ćemo za svaki članak morati da proveravamo da li je po
komendatorovoj volji?", upitao je Kambrija, večiti stručnjak za glupa pitanja.
"Obavezno", odgovorio je Simei. "On je naš, kako se ono kaže, reper za sve."
U tom trenutku je Maja skupila hrabrost i izložila svoju ideju o jednoj
mogućoj istrazi. Priča je bila sledeća. Negde u blizini Tičinske kapije, u kraju
koji je svakim danom privlačio sve više turista, nalazi se restoran-picerija Slama
i seno. Maja, koja živi nedaleko odatle u starom delu grada, koji zbog kanala
zovu Navilji, prolazi godinama kraj te picerije. A ta prostrana picerija, kroz čiji
se izlog videlo barem stotinak mesta, sve to vreme je zvrjala prazna, tek bi tu i
tamo poneki turista popio kafu za stolovima napolju. No, to nikako nije propali
lokal. Maja je jednom prilikom, iz čiste znatiželje, ušla u restoran, u kojem je
osim nje bila još samo jedna porodica udaljena dvadesetak stolova. Naručila je
upravo specijalitet po kome je restoran i dobio ime, kombinaciju svežih tankih
rezanaca, pola žutih, a pola zelenih, četvrt litra belog vina i tortu od jabuka. Sve
je bilo odlično, cene pristupačne, a konobari preljubazni. Činjenica je da bi bilo
koji vlasnik restorana s tako velikim lokalom, u koji godinama niko ne zalazi i
s brojnim osobljem i kuhinjom, ako ima i mrve mozga, na svaki način pokušao
da ga se reši. Međutim, restoran Slama i seno otvara svoja vrata svakog dana,
možda sada ima tome već i deset godina, dakle, manje-više tri hiljade šeststo
pedeset dana.
"Tu postoji neka tajna", primetio je Kostanca.
"Pa i nije bogzna kakva", odvratila je Maja. "Objašnjenje je očigledno, reč je
o lokalu koji pripada nekoj trijadi, mafiji ili Kamori, kupljen je prljavim novcem
i jasno je kao dan da je to dobra investicija. Vi ćete reći da su pare dobro uložene
s obzirom na vrednost lokala i da bi bilo normalno da ga drže zatvorenim, kako
ne bi uzalud traćili novac. Ali ne, on radi. Zašto?"
"Zašto?”, pitao je, kao i uvek, Kambrija.
Odgovor je pokazao da Majine moždane vijuge funkcionišu prilično dobro.
"Lokal je otvoren kako bi se svakodnevno prao novac koji tu neprestano pristiže.
Ti svakog dana lepo poslužiš ono malo mušterija koje tu zabasaju, a svake noći
odštampaš gomilu računa, kao da si imao stotine klijenata. Pošto obračunaš
dnevni pazar, uplaćuješ novac u banku - a da ne bi privukao pažnju na silni
keš, budući da gotovo niko nije platio kreditnom karticom, otvaraš račun u
dvadeset različitih banaka. Na taj prihod, koji je tako postao legalan, mora da
se plati i porez, naravno, nakon što se odbiju svi troškovi upravljanja i
snabdevanja (nabaviti lažne fakture ne predstavlja nikakav problem). Dobro je
poznato da se prilikom pranja novca obično gubi negde oko pedeset posto. S
ovakvim sistemom, gubitak je daleko manji."
"Ali kako to dokazati?", pitao je Palatino.
"Jednostavno", odgovorila je Maja, "dovoljno je da na večeru odu dva
inspektora iz odeljenja za finansije, najbolje muškarac i žena koji liče na bračni
par, i da dok jedu, posmatraju situaciju oko sebe, i na kraju, na primer,
ustanove da su uz njih te večeri bile još samo dve mušterije. Dan kasnije u
restoran uleti finansijska inspekcija da proveri račune, i otkrije na stotine
računa od prethodne večeri. Baš bih volela da vidim šta bi na to odgovorili."
"Nije to baš tako jednostavno", primetio sam ja, "recimo da je par inspektora
otišao na večeru u osam, i ma koliko da sporo jedu, trebalo bi da završe posle
devet, kako ne bi pobudili ničiju sumnju. Jer ko bi mogao da dokaže da stotine
mušterija nisu došle baš u periodu između devet i ponoći? Dakle, morali bi da
pošalju najmanje tri ili četiri para inspektora kako bi pokrili celo veče. A šta će
se desiti ako sledećeg jutra provere stvarno stanje? Finansijska inspekcija likuje
kada otkrije da neko ne prijavljuje ceo promet, ali šta da uradi kada otkriju da
ima i previše računa? U restoranu uvek mogu da se izvade da je došlo do nekog
kvara na kasi, da se sve zbrkalo. I šta onda? Da ponovo kontrolišu? Ali ni u
restoranu nisu sisali vesla, sad već znaju kako izgledaju inspektori, pa kad oni
ponovo dođu, neće kucati lažne račune. Dakle, finansijski inspektori morali bi
da ih kontrohšu iz večeri u veče tako što bi slali čitavu armiju ljudi da se
prežderava picama, toliko da bi na kraju restoran zaista propao, ali je mnogo
verovatnije da bi inspektori brzo odustali od svega, budući da imaju važnija
posla."
"Ukratko", odgovorila je uvređeno Maja, "time bi finansijska policija morala
da razbija glavu. Naše bi bilo samo da ukažemo na problem."
"Dušo", rekao je dobrodušno Simei, "reći ću vam šta bi se desilo kad bismo
objavili tu istragu. Kao prvo, navukli bismo na leđa finansijsku policiju kojoj ste
vi zamerili da godinama nije primetila tu prevaru - a ti ljudi i te kako dobro
znaju kako da se osvete, ako ne nama, onda sigurno komendatoru. A osim toga,
kao što vi kažete, u to su umešane trijade, Kamora, Ndrangeta ili šta ja znam
ko. Mislite li da će oni sedeti skrštenih ruku? A mi ćemo ovde mirno čekati da
nam podmetnu neku bombu. A znate li šta ću vam još reći? Naši čitaoci bi bili
oduševljeni idejom da jeftino jedu u lokalu dostojnom kriminalnih romana.
Slamu i seno bi za tili čas preplavili imbecili pa bismo im mi na kraju zapravo
učinili uslugu. Dakle, predlog se odbacuje. Ništa ne brinite, samo se vi lepo
vratite horoskopima."

VII

Sreda, 15. april, veče

Maja je bila toliko zaprepašćena kad sam je sustigao dok je izlazila. Uhvatio
sam je podruku a da ni sam nisam bio svestan toga.
"Ne sekirajte se zbog toga, Majo. Hajde, otpratiću vas kući i usput ćemo
nešto popiti."
"Živim blizu kanala, a tu sve vrvi od kafića. Znam jedan u kojem prave
odličan belini, moj omiljeni koktel. Hvala."
Ušli smo u ulicu Ripa Tičineze i ja sam po prvi put video kanale. Naravno
da sam čuo priču o njima, ali sam bio ubeđen da su ih sve odreda zatrpali
zemljom, a umesto toga, činilo mi se da se nalazim u Amsterdamu. Maja mi je
s izvesnom dozom ponosa rekla da je nekada davno Milano zaista ličio na
Amsterdam, bio je ispresecan kanalima čak i u samom centru. Mora da je bio
izuzetno lep, zato se Stendalu toliko i dopadao. Kasnije su ih iz higijenskih
razloga zatrpali, jedino su preostali u tom delu grada, ali je voda u njima
ustajala i prljava, dok su nekada na njih dolazile i pralje. Ali ako se krene malo
ka unutrašnjosti, može se naleteti na uličice u kojima još postoje zgrade s
takozvanim zajedničkim balkonom opasanim kovanom ogradom.
I one su za mene bile najobičniji flatus vocis, fotografije iz pedesetih koje
sam pronašao u vreme kada sam uređivao enciklopedije, pa sam morao da
navedem inscenaciju Bertolacijeve predstave El nost Milan u Pikolo teatru. Čak
i tada sam mislio da je to nešto iz XIX veka.
Maja se nasmejala: "Milano je i dalje pun takvih zgrada, samo one nisu više
za siromašne. Pođite sa mnom, pokazaću vam." Ušli smo u jedno unutrašnje
dvorište: "Ovde u prizemlju je sve renovirano, tu su antikvarnice nadmenih
starinara, s paprenim cenama, i ateljei slikara željnih slave. Najobičnija prevara
za turiste. Ali tamo gore, ona dva sprata izgledaju baš kao nekada."
Video sam da gornji spratovi imaju vrata koja izlazile na balkon s
nezaobilaznom gvozdenom ogradom. Pitao sam da li neko tu još uvek ostavlja
rublje da se suši.
Maja je prasnula u smeh: "Nismo u Napulju. Skoro sve je renovirano,
nekada su stepenice vodile direktno do balkona, tako se tad ulazilo u kuću, a
na kraju se nalazio samo jedan zajednički klozet, i to čučavac, kupatilo i tuš
mogao si samo da sanjaš. Sad je sve preuređeno za bogataše, u nekim
stanovima postoje čak i hidromasažne kade, a cene su im da se smrzneš. Osim
u delu gde ja živim. Stanujem u dvosobnom stanu kroz čije zidove curi voda, ali
nebu hvala, iskopali su rupe za klozetsku šolju i tuš. Ipak, ja obožavam svoj
kraj. Međutim, sigurna sam da će uskoro i tamo krenuti s renoviranjem pa ću
morati odande da odem jer neću moći da plaćam stanarinu. Osim ako Sutra ne
počne uskoro da izlazi i ja dobijem stalni radni odnos. Zbog toga i trpim sva ona
poniženja."
"Ne primajte to previše k srcu, Majo, očigledno je da još ispipavamo teren,
treba shvatiti o čemu valja pisati, a o čemu ne. A s druge strane, Simei ima
odgovornost, kako prema novinama, tako i prema izdavaču. Možda je u vreme
kada ste se bavili sentimentalnim vezama moglo da prođe sve i svašta, ali ovde
je drugačije, mi tek treba da napravimo dnevni list."
"Pa upravo zbog toga sam se ponadala da sam uspela da se oslobodim tog
bljutavog sentimentalnog đubreta, htela sam da postanem ozbiljan novinar. Ali
možda sam ja rođeni gubitnik. Nisam diplomirala jer sam pomagala svojima sve
do njihove smrti, a onda je bilo prekasno da se ponovo okrenem knjizi. Sad živim
u rupi i nikada neću postati specijalni izveštač u, na primer, Zalivskom ratu…
Šta radim? Pravim horoskope, vučem naivčine za nos. Zar to nije potpuni
promašaj?"
"Tek smo počeli, kada se malo zahuktamo, novinar kao vi imaće više
prostora da se razmahne. Do sada ste dali sjajne predloge, meni su se dopali, a
mislim da su se dopali i Simeiju."
Osećao sam da je lažem, trebalo je da joj kažem da se zaglibila u blato do
kolena, da je nikada nećemo poslati na Bliski istok i da je bolje da pobegne pre
nego što bude prekasno, ali nisam mogao da je još više rastužim. Spontano mi
je palo na pamet da joj saopštim istinu, ali da, umesto o njoj, pričam o sebi.
Pošto sam se spremao da poput pesnika ogolim svoje srce, počeo sam da joj
se obraćam na ti a da to nisam ni primetio.
 "Pogledaj me, ja sam onakav kakvog me vidiš, ni ja nisam diplomirao, uvek
sam radio neke trećerazredne poslove, a dnevnih novina sam se dokopao s
punih pedeset godina. Ali znaš li kada sam počeo da se osećam kao gubitnik?
Od trenutka kada sam počeo da mislim da sam gubitnik. Da ta misao nije počela
da mi se vrzma po glavi, sigurno bih i ja ostvario pobedu barem na jednom
polju."
"Punih pedeset godina? Izgledate mlađe. To jest, izgledaš mlađe."
"Dala bi mi samo četrdeset devet?"
"Ne, izvini, ti si zgodan čovek, i kada držiš pridiku, vidi se da imaš smisla za
humor, a to ukazuje na svežinu, mladost…"
"Pre bih rekao da je to znak mudrosti, a samim tim i sede glave."
"Ne, vidi se da ne veruješ u to, ali si očito prihvatio da uletiš u ovu avanturu
i to činiš s cinizmom… kako da kažem… punim radosti."
Punim radosti? Ona je bila mešavina radosti i melanholije i gledala me (kao
što bi rekao neki loš pisac?) srnećim očima.
Srnećim? Ma dajte, jednostavno me je, hodajući, pogledala odozdo, budući
da sam viši od nje. To je sve. Svaka žena koja gleda odozdo liči na Bambija.
U međuvremenu smo stigli do njenog kafića, ona je pijuckala svoj belini, a
ja spokojno ispijao viski. Posle dužeg vremena pred sobom sam opet imao ženu
koja nije prostitutka i osećao se gotovo podmlađenim.
Ne znam da li je na to uticao alkohol, ali sam joj u potpunosti otvorio svoju
dušu. Od kada se nisam nikom poverio? Ispričao sam joj da sam nekada bio u
braku i da me je žena napustila. Ona me je osvojila jer mi je jednom prilikom,
na samom početku naše veze, kada sam ja pokušao da opravdam neku glupost
koju sam napravio, i zamolio je da mi oprosti zato što sam glup, rekla da me
voli iako sam glup. Takve izjave mogu luđački da rasplamsaju ljubav, ali je
kasnije verovatno uvidela da je moja glupost premašila svaki prag njene
tolerancije i tako se naša priča završila.
Maja se smejala ("Kakva divna izjava ljubavi: volim te iako si glup!"), a onda
mi je ispričala da je i ona, premda je bila mlađa i nikada nije pomislila da je
glupa, imala svoje tužne priče, možda zbog toga što nije mogla da podnese tuđu
glupost, ili zbog toga što su joj svi vršnjaci, pa i oni nešto stariji, izgledali nezrelo.
"Kao da sam ja zrela. I eto tako, imam skoro trideset godina, još sam i usedelica.
A to je zato što nikada ne možemo da se zadovoljimo onim što imamo."
Trideset godina? U Balzakovo doba žena od trideset godina bila bi već
precvala. A Maja bi izgledala kao dvadesetogodišnjakinja da nije nekoliko malih
tankih bora oko očiju, kao da je često plakala, ili možda ne podnosi svetlost pa
stalno žmirka na sunce.
"Nema većeg uspeha od prijatnog susreta dvoje gubitnika", rekao sam, a čim
sam to izrekao, osetio sam gotovo strah.
"Blesavko", rekla mi je ljupko. A onda se postiđeno izvinila zbog tolike
prekomerne bliskosti.
"Nema potrebe, štaviše, moram da ti zahvalim", rekao sam joj, "niko me nije
nazvao blesavkom tako zanosno." Otišao sam i korak dalje. Srećom, ona je hitro
promenila temu. "Voleli bi da liče na Harijev bar u Veneciji", rekla je, "a nisu u
stanju ni da poređaju flaše s pićima. Pogledaj, džin Gordon je završio među
viskijem, dok su Bombaj safir i Tankerej na drugoj strani."
 "Šta, gde?", pitao sam, gledajući ispred sebe, gde su se nalazili jedino drugi
stolovi. "Ne tamo", rekla mi je, "pogledaj ka šanku." Okrenuo sam se, bila je u
pravu, ali kako je samo mogla da pomisli da ja mogu da vidim isto što i ona?
To je bio samo nagoveštaj otkrića do kog ću kasnije doći zahvaljujući onom
brbljivom Bragadoču. U tom trenutku tome nisam pridavao značaj i iskoristio
sam priliku da zatražim račun. Rekao sam još nekoliko utešnih rečenica i
otpratio je do kapije, odakle se video hodnik u kome se nalazila jorgandžijska
radnja. Izgleda da još uvek ima dosta jorgandžija, premda je televizija
preplavljena reklamama s dušecima na federe. Zahvalila mi je: "Sad se osećam
mnogo bolje", nasmešila se pruživši mi ruku. Bila je topla i zahvalna.

Vratio sam se kući šetajući kraj kanala starog Milana, koji je bio mnogo
prijatniji od Bragadočovog. Zaista bih morao bolje da upoznam ovaj grad,
prepun je raznih iznenađenja.

VIII

Petak, 17. april

Tokom sledećih dana, dok je svako od nas radio domaći zadatak (tako smo
to zvali) kod kuće, Simei nam je govorio o projektima koji možda i neće biti
neophodni za sam početak, ali o kojima treba malo porazmisliti.
"Još nisam siguran da li to treba da ide u broj 0/1 ili u 0/2, premda i u
broju 0/1 još uvek imamo dosta praznih stranica, ne kažem da je nužno da
krenemo sa šezdeset strana, kao Korijere dela sera, ali moramo da napravimo
barem dvadeset četiri. Naravno, poneku ćemo popuniti reklamama, nije važno
što ih niko neće zatražiti, preuzećemo ih iz drugih novina i praviti se kao da su
plaćene - a tako ćemo stvoriti poverenje kod komitenata, što bi u budućnosti
mogao da nam bude značajan izvor prihoda."
"Ne smemo nikako da izostavimo čitulje", rekla je Maja, "i one su čist novac.
Dopustite da ih ja izmislim. Obožavam da usmrtim osobe s čudnim imenima i
neutešnim porodicama, a posebno volim ucveljene po zadatku, kojih uvek ima
kada premine neka važna ličnost. Njima nije stalo ni do pokojnika ni do njegove
porodice, već koriste čitulju za name dropping, kao da hoće da kažu: vidite, i ja
sam ga poznavao."
Kao i uvek, domišljata. Ali posle one šetnje držao sam se malo podalje, a i
ona je bila uzdržana, oboje smo se osećali nezaštićeno.
"Slažem se za čitulje", rekao je Simei, "ali prvo završite horoskop. Ja sam,
međutim, razmišljao o nečem drugom. O javnim kućama, ili da upotrebim
drugu reč, kako ne bi došlo do zbrke, budući da postoje mnoge javne institucije
otvorene za posetioce, o kuplerajima. Ja ih se sećam, bio sam zreo muškarac
kada su ih zatvorili 1958. godine."
"A ja sam već bio punoletan", rekao je Bragadočo, "te sam se promuvao po
nekima."
"U Kjaravalskoj ulici nalazio se pravi pravcati bordel, s pisoarima na ulazu,
kako bi se klijentima omogućilo da se olakšaju pre nego što uđu…”
"… i matore droce koje su paradirale oblizujući usta pred vojnicima i
uplašenim provincijalcima, dok je matrona vikala: ajmo, gospodo, niste na
tramvajskoj stanici…"
"Molim vas, Bragadočo, s nama je i jedna dama."
"Možda biste, u slučaju da treba da pišete o tome", rekla je nimalo zbunjena
Maja, "mogli da kažete da su kurtizane u zrelim godinama gipko hodale i
lascivnom mimikom mamile mušterije koje su izgarale od žudnje…"
"Sjajno, Frezija, ne baš tim rečima, ali svakako bi bilo neophodno pisati
istančanim jezikom. Između ostalog i zbog toga što su mene oduševljavali
otmeniji bordeli, poput onog u Ulici San Đovanija sul Mura, predivno zdanje
secesionističke arhitekture i prepuno intelektualaca koji su tu dolazili (kako su
sami govorili) ne zbog seksa, već zbog istorije umetnosti…"
"Ili bordel u ulici Fjori Kjari, čist art deko, s raznobojnim zidnim pločicama",
rekao je Bragadočo nostalgičnim glasom. "Ko zna koliko se naših čitalaca seća
njih."
"A oni koji u to doba nisu bili punoletni videli su ih u Felinijevim filmovima",
podsetio sam ja, "jer kad u vlastitom pamćenju nemamo sećanja, preuzimamo
ih iz umetnosti."
"Preuzmite taj zadatak, Bragadočo", zaključio je Simei, "napišite mi
živopisan članak u stilu: baš su bila dobra ta stara vremena."
"Ali zašto izvlačiti kupleraje iz naftalina?", upitao sam obuzet sumnjom.
"Ako bi to i razgalilo vremešnu gospodu, zasigurno bi sablaznilo gospođe u
godinama."
"Kolona", rekao je Simei, "otkriću vam nešto. Pošto su '58. zatvoreni bordeli,
neko je nekoliko godina kasnije kupio zdanje u ulici Fjori Kjari i u njemu otvorio
šik restoran, sa sve onim raznobojnim pločicama. Međutim, odlučio je da sačuva
nekoliko sobičaka i da pozlati bidee. Ne možete ni da zamislite koliko je
uzbuđenih gospođa tražilo od muževa da ih vode u te ćumeze, kako bi razumele
šta se tamo dešavalo u stara vremena… Naravno, to je budilo znatiželju samo
neko kratko vreme, potom su se i gospođe umorile, ili pak kuhinja nije bila na
zadovoljavajućem nivou, tek, restoran je zatvoren i kraj priče. No, slušajte
dobro, razmišljam i o jednoj tematskoj stranici. S leve strane bio bi Bragadočov
članak, a s desne reportaža o propadanju bulevara na periferiji, do kojeg je došlo
zbog poplave prostitutki od kojih ne možete da prođete ulicom s decom. Ne
bismo imali nikakav komentar koji bi povezao te dve pojave, ostavićemo čitaocu
da sam zaključi, no znam da su u dubini duše svi za povratak na stare dobre
kupleraje, žene zato što muškarci ne bi morali da se zaustavljaju kraj puta da
bi pokupili neku drocu i zapatili miris jeftinih parfema u svojim kolima, a
muškarci zato što bi mogli da šmugnu u jedan od onih hodnika, pa ako ih neko
i vidi, uvek mogu da kažu da ih interesuje unutrašnjost lokala, na primer,
secesionizam. Ko će se pozabaviti člankom o prostitutkama?"
Kostanca je rekao da bi on to rado preuzeo na sebe i svi su se složili s tim:
provesti nekoliko noći duž bulevara znači popriličnu potrošnju benzina, a
postojao je i rizik da se naleti na patrolu Odeljenja za suzbijanje prostitucije.

Te večeri je Majin pogled ostavio dubok utisak na mene. Kao da je shvatila

da je ušla u osinje gnezdo. Zbog toga sam, ne obazirući se na poslovičnu
opreznost, sačekao da izađe, zatim zastao na trotoaru nekoliko minuta, rekavši
drugima da moram da ostanem u centru kako bih skoknuo do neke apoteke.
Znao sam kojim se putem vraća pa sam je sustigao na pola puta.
 "Odlazim, moram da odem", rekla mi je, dršćući, gotovo plačnim glasom. "U
kakve sam to novine dospela? Oni moji ljubavni tračevi nikome nisu nanosili
zlo, štaviše, pomagali su frizerima da povećaju zaradu, budući da su mnoge
gospođe išle kod njih kako bi prelistale moje ženske časopise."
"Majo, ne uzimaj sve to suviše k srcu. Simei zapravo sprovodi psihološke
oglede, ne znači da zaista želi sve to da objavi. Nalazimo se u fazi razmišljanja,
iznose se pretpostavke, razmatraju mogući scenariji, to je jedno lepo iskustvo,
a sem toga, niko nije od trebe tražio da se prošetaš bulevarom obučena kao
prostitutka kako bi intervjuisala neku od njih. No, večeras ti sve ide naopako,
moraš da odagnaš te misli. Šta kažeš na bioskop."
"U onom se daje film koji sam već gledala."
"Na koji bioskop misliš?"
"Onaj pored kog smo upravo prošli, s druge strane ulice."
"Ali ja sam te držao za ruku i posmatrao, nisam gledao na drugu stranu
ulice. Znaš li da si baš lepa?"
"Ti nikada ne vidiš ono što ja vidim", rekla je. "U svakom slučaju, jesam za
bioskop, hajde da kupimo novine i vidimo šta se daje u blizini."
Otišli smo da pogledamo film koji uopšte nisam upamtio budući da je ona i
dalje drhtala, pa sam je u jednom trenutku uhvatio za ruku, koja je ponovo bila
vruća i zahvalna. Bili smo poput zaljubljenog para, ali iz vremena Arturovih
vitezova, sa sve onim mačem postavljenim u krevetu između muža i žene.
Dok sam je pratio kući - malo se razvedrila - poljubio sam je bratski u čelo
i štipnuo za obraz, kao da smo stari prijatelji. Na kraju krajeva (pomislio sam)
mogao bih joj biti otac.
Ili gotovo otac.

IX

Petak, 24. april

Te sedmice poslovi su se odvijali s ogromnim pauzama. Niko, pa čak ni

Simei, nije bio oran za rad. S druge strane, dvanaest brojeva za godinu dana
svakako ne znače jedan broj dnevno. Ja sam iščitavao prve verzije članaka,
ujednačavao stil, pokušavao da izbacim kićene izraze. Simei je to odobravao.
"Gospodo, mi se bavimo novinarstvom, a ne književnošću."
"Kad smo već kod toga", oglasio se Kostanca, "mobilni telefoni se svakim
danom sve više i više upotrebljavaju. Juče je neko u vozu, na sedištu kraj mene,
vodio dugi telefonski razgovor sa službenicom iz neke banke, saznao sam sve o
njegovom materijalnom stanju. Čini mi se da svet postaje sve luđi i luđi. Možda
bismo mogli da posvetimo jedan članak toj pojavi?"
"Što se tiče mobilnih telefona", uzvratio je Simei, "njima će brzo odzvoniti.
Kao prvo, skupi su kao đavo i samo mali broj ljudi može da ih priušti. A osim
toga, ljudi će ubrzo shvatiti da nije neophodno telefonirati svakome u bilo kom
trenutku, počeće da im nedostaje lični kontakt, licem u lice, a na kraju meseca
otkriće da je račun papren. Ta moda proći će za godinu dana, maksimalno dve.
Za sada su mobilni telefoni korisni jedino preljubnicima, da mogu da ugovore
sastanke a da ne koriste kućni telefon, a možda i vodoinstalaterima, kako bi
mogli da ih zovu u svakom trenutku dok su na terenu. I nikom drugom. Dakle,
većini naših čitalaca, koji mobilne telefone nemaju takav članak uopšte ne bi
bio interesantan, dok bi onima koji ga imaju bilo manje-više svejedno. Čak bi
mogli da pomisle da smo mi nekakvi snobovi i pomodari."
"I ne samo to", umešao sam se ja, "uzmite u obzir da Anjeliju, Rokfeleru i
predsedniku Sjedinjenih Američkih Država mobilni telefon nije potreban jer
imaju gomilu sekretara i sekretarica koji se brinu za sve što treba. Dakle, uskoro
će svi primetiti da ga koriste jedino šuše, bednici koji moraju biti dostupni kako
bi im banka saopštila da su uleteli u minus, i oni koje šef stalno muštra i uvek
moraju da su mu na usluzi. Tako će mobilni telefon postati simbol niže vrednosti
na društvenoj lestvici i niko više neće hteti da ga ima."
"Nisam baš sigurna u to", rekla je Maja, "to mu dođe kao casual look, na
primer kombinacija majice, farmerki i marame: ovu odeću u standardizovanim
veličinama mogu sebi da priušte i pripadnice visokog društva i obične radnice,
s tim što potonje neće biti u stanju da dobro ukombinuju različite delove, ili će
insistirati na tome da farmerke moraju da budu nove novcate, a nikako
poderane na kolenima, ih će ih nositi sa štiklama, pa će se iz aviona videti da
nije reč o pripadnici krem društva. Ali ona to neće primetiti i nastaviće
zadovoljno da nosi svoju lošu kombinaciju odeće, i ne sluteći da upravo to odaje
njen društveni status."
"A pošto će možda pročitati Sutra, mi ćemo joj saopštiti da ona nije nikakva
gospođa, a da je njen muž šuša ili preljubnik. A osim toga, možda je komendator
Vimerkate zainteresovan za kupovinu neke telefonske kompanije pa bismo mu
tim člankom učinili medveđu uslugu. Dakle, ta tema je ili potpuno nebitna, ili
previše škakljiva. Bolje da je batalimo. To je isto kao i priča o kompjuterima.
Komendator nam je dozvolio da svako ima svoj, zgodni su za pisanje i čuvanje
podataka, ali ja sam čovek starog kova i nikad ne znam šta s njim da radim. A
većina naših čitalaca je nalik na mene i nemaju potrebu za kompjuterima jer
nemaju nikakve podatke koje bi na njemu čuvali. Ne treba da stvaramo kod
naših čitalaca kompleks niže vrednosti."

Pošto smo se okanuli elektronike, tog dana smo se okrenuli iščitavanju

jednog članka koji sam korigovao. Bragadočo je primetio: "Gnev Moskve? Zar
nije banalno koristiti uvek iste izraze, tipa navući gnev Moskve ili gnev
penzionera?"
"Ne”, odgovorio sam, "čitalac upravo očekuje te izraze, na njih su ga navikle
sve novine. Čitalac će shvatiti šta se dešava samo ako kažemo da je došlo do
polarizacije u društvu, da vlada najavljuje bolne rezove, da još uvek postoji
tračak nade, da je narušen predsednikov kredibilitet, da su najavljene mere
pucanja u prazno, da se uspešno hvatamo u koštac s gorućim problemima, da
je ekonomska situacija alarmantna, da je pevaljkin put do uspeha bio posut
trnjem, da se diktator oglušio o apel, da se golobradi mladić upisao u listu
strelaca. Političari se nikada ne priključuju drugoj stranci ili prelaze u nju, već
preleću, dok policijske snage svoj zadatak uvek obavljaju krajnje profesionalno."
"Da li baš uvek moramo da pomenemo taj profesionalizam?", umešala se
Maja. "Svako obavlja svoj zadatak profesionalno. Naravno da je nadzornik
gradilišta zadužen za zidove profesionalno obavio svoj zadatak ako se oni kasnije
ne sruše, ali to je potpuno normalno, predmet naše pažnje mogao bi da bude
jedino nemarni nadzornik čiji će se zidovi kasnije srušiti. Naravno da ću
vodoinstalateru, kog sam pozvala da mi otpuši lavabo, na kraju posla srdačno
zahvaliti, ali ga sigurno neću pohvaliti da je profesionalno obavio svoj posao. Da
nije možda trebalo da postupi kao lažni instalater majstor Stamenko u jednoj
od epizoda Mikija Mausa? To stalno pominjanje profesionalnog obavljanja posla,
kao da je reč o nečemu neuobičajenom, može da navede na pomisao da ljudi
inače otaljavaju svoj posao."
"Upravo to", nastavio sam, "čitalac misli da ljudi po pravilu otaljavaju posao
pa zato treba naglasiti profesionalizam, to je tehnički način da se kaže da je sve
urađeno kako treba. Policija je uhvatila kradljivca kokošaka? Profesionalno su
obavili zadatak."
"Pa to je isto kao i papa dobričina. Navodi na pomisao da su pape pre njega
bili nekakvi mrgudi."
"Možda su ljudi zaista tako mislili, inače dotičnog papu ne bi tako nazvali.
Jeste li ikada videli fotografiju Pija XII? U filmovima o Džejmsu Bondu
garantovano bi dobio ulogu šefa terorističke organizacije Spektra."
"Ipak, novine su te koje su papi Jovanu XXIII dodelile titulu dobričine, a
obični ljudi su se samo poveli za tim."
"Tako je. Novine treba da obuče čitaoce kako da misle", umešao se Simei.
"Da li novine treba da slede sklonosti ljudi ili da ih stvaraju?"
"I jedno i drugo, gospođice Frezija. Ljudi u početku ne znaju kakve su im
sklonosti, naš je zadatak da im ukažemo na njih, a oni će tek onda shvatiti da
ih već imaju. Ne treba previše da filozofiramo, već da profesionalno obavljamo
zadatke. Hajde, Kolona, nastavite."
"U redu", odgovorio sam, "završiću svoj spisak: ne možemo imati i jare i
pare, veliki centri moći, mobilisanje svih mogućih resursa, zasukati rukave,
prelomni trenutak, vera u bolje sutra, doći na pozitivnu nulu, ključ stabilnosti,
ispitati navode, ničija nije gorela do zore, prvi sunčani dan izmamio šetače,
saobraćajni kolaps u centru, dobijanje transparentnih podataka, adekvatno
rešenje, izbijanje novih nereda, dugogodišnja agonija, predano rade na
uklanjanju kvara, dati jasan signal, spustiti gard, iskoreniti stare navike,
oslušnuti tržište, snažan zaokret, vratiti se na pravi put, izvesti pred lice pravde,
trn u oku vlastima, gomilanje trupa na granici, presudni meč u borbi za
opstanak, narušeni kredibilitet, lider pao u Napulju, nezapamćeno divljanje
navijača, nastavlja se potraga za preživelima, odlazak poslednjeg velikana, na
lice mesta pristigle spasilačke ekipe, brutalno pretučen, najzad stao na ludi
kamen, kilometarske kolone na prelazima… A pre svega, izvinjavati se.
Anglikanska crkva izvinjava se Darvinu, Virdžinija se izvinjava žrtvama surovih
robovlasnika, elektrodistribucija se izvinjava zbog prekida u isporuci struje,
kanadska vlada se zvanično izvinila Inuitima. Ne treba nikada reći da je crkva
promenila svoje stavove o Zemljinoj rotaciji, već da se papa izvinjava Galileju."
Maja je pljesnula rukama i rekla: "To je tačno, nikad nisam razumela da li
je ta poplava izvinjavanja na svakom koraku posledica nekakve poniznosti ili
bezobrazluka, ti lepo uradiš nešto što ne bi smeo, a onda se fino izviniš, i nikom
ništa. Pade mi na pamet jedan stari vic. Jaše kauboj kroz preriju kad u jednom
trenutku začuje glas koji mu reče da ode u Abilin, a kada je tamo stigao, glas
mu reče da uđe u salun i uloži sve što ima na broj pet na ruletu. Kauboj, opijen
nebeskim glasom, tako i učini, ali se kuglica zaustavi na broju osamnaest. Glas
mu onda prošapta: Baš šteta, izgubili smo."

Nasmejali smo se, a onda prešli na druga pitanja. Trebalo je iščitati i

prodiskutovati Lučidijev članak o aferama u vezi sa Staračkim domom Pio
Albergo Trivulcio, a rasprava je potrajala gotovo pola sata. Na kraju, kada je
Simei, u napadu neverovatne velikodušnosti, poručio kafu za sve iz kafea ispod
nas, Maja, koja je sedela između mene i Bragadoča, predložila je: "Ja bih uradila
upravo obrnuto, ako su naše novine namenjene publici sa istančanim ukusom,
volela bih da imam rubriku u kojoj bi sve bilo iskazano obrnuto."
"Obrnuto od onoga što je rekao Lučidi?", upitao je sumnjičavo Bragadočo.
"Ma ne, pogrešno ste me razumeli. Obrnuto u odnosu na opšta mesta."
"Pobogu, pa mi smo o tome i pričali pre pola sata", rekao je Bragadočo.
"U redu, ali meni se to i dalje mota po glavi."
"A nama se ne mota", procedio je Bragadočo.
Maju ta opaska nimalo nije pogodila, gledala nas je kao da nam je svraka
popila mozak: "Obrnuto od jasnog signala i vladinog snažnog zaokreta. Na
primer Venecija je Južni Amsterdam, ponekad mašta nadmašuje stvarnost, pre
svega moram da napomenem da sam ja rasista, uživaoci teških droga vrlo lako
mogu da postanu zavisnici od marihuane, uspeh me je u potpunosti promenio,
Italijani propagandom pomutili pamet Musoliniju, Pariz je ružan grad, ali su
Parižani izuzetno ljubazni, u Riminiju su plaže stalno krcate, a diskoteke zvrje
prazne, za mene je arapski jezik matematika, poznati glumac pobegao od
poreskog pakla u Monte Karlu."
"Da, a jedna porodica otrovala celu pečurku. Ma gde se napajate takvim
budalaštinama?", upitao je Bragadočo poput renesansnog mecene koji se
obraća svom štićeniku.
"Neke od njih sam pročitala u jednom priručniku koji je nedavno objavljen",
rekla je Maja. "Svakako da nisu dovoljno dobre za naše novine. Hoću li ja bar
jednom da ubodem nešto? Možda je vreme da se ide kući."

"Slušaj", rekao mi je potom Bragadočo, "kreni sa mnom, umirem od želje da

ti nešto ispričam. Pući ću ako ti to odmah ne ispričam."
Pola sata kasnije ponovo smo se obreli u krčmi Moriđi, ali dok smo išli ka
njoj, Bragadočo nije hteo ni da zucne o svom otkriću. Umesto toga, saopštio mi
je: "Jesi li primetio od čega zapravo boluje Maja? Ona je autistična."
"Autistična? Pa oni su zatvoreni u sebe, ne komuniciraju sa ostalima. Zašto
bi bila autistična?"
"Čitao sam o jednom istraživanju o prvim simptomima autizma. Na primer,
u jednoj sobi nalazimo se ti, ja i Pjerino, autistični dečak. Ti mi kažeš da negde
sakrijem jednu kuglicu i da potom izađem. Ja je stavim u neku ćasu. Kada ja
napustim prostoriju, ti vadiš kuglicu iz čase i stavljaš je u fioku. Potom pitaš
Pjerina: gde će gospodin Bragadočo tražiti kuglicu kad se bude vratio? A Pjerino
će ti odgovoriti: u fioci, zar ne? Dakle, Pjerinu ne dopire do mozga da je za mene
kuglica još uvek u časi, jer je u njegovom mozguona već u fioci. Pjerino ne ume
da se stavi u tuđu kožu, misli da svi u glavi imaju isto što i on."
"Ali to nije autizam."
"Ne znam šta je, možda je to blaža forma autizma, baš kao što je
razdražljivost prvi stadijum paranoje. Bilo kako bilo, Maja ne ume da shvati
tuđe tačke gledišta, misli da su svima u glavi iste misli kao i njoj. Zar nisi
primetio kako je pre neki dan u jednom trenutku rekla da on nema nikakve veze
s tim, a taj on bio je osoba o kojoj smo pričali sat ranije? Ona je nastavila da
razmišlja o njemu, pa je u jednom trenutku on ponovo počeo da joj se vrzma po
glavi, no nije joj palo na pamet da on, najverovatnije, više ne zaokuplja naše
misli. Ona je, u najmanju ruku, luda, mogao bih to da potpišem, a ti je i dalje
gledaš dok govori i gutaš svaku njenu reč kao da je neko proročanstvo."
Učinilo mi se da lupeta pa sam skratio priču jednom dosetkom: "Svi
koji proriču su zapravo ludi. Možda je ona potomak Kumanske Sibile."

Stigli smo do krčme i Bragadočo je počeo da priča: "Imam ekskluzivnu vest

koja bi pomogla da se Sutra proda u sto hiljada primeraka da je već na
trafikama. Štaviše, treba mi savet. Da li svoje otkriće da predam Simeiju ili da
ga prodam nekom od ozbiljnih listova? Reč je o pravoj bombi, a tiče se
Musolinija."
"Pa, ne bih rekao da je to neka aktuelna priča."
"Pa, nešto je svakako aktuelno u tome kada se otkrije da nas je neko do
dana današnjeg vukao za nos, i to gomilu ljudi, bolje rečeno sve nas."
"U kom smislu?"
"Priča je izuzetno duga, za sada je reč samo o pretpostavci. Bez kola ne mogu
da odem tamo gde bi trebalo, kako bih ispitao preživele svedoke. Ipak, da se
podsetimo činjenica koje svi znamo, a potom ću ti reći zašto moja pretpostavka
ima osnove."
Bragadočo mi je ukratko sažeo ono što je on nazvao raširenim verovanjem,
koje je po njemu suviše jednostavno da bi bilo istinito.
Dakle, saveznici su probili Gotsku liniju i krenuli na sever ka Milanu, rat je
već izgubljen, pa je Musolini 18. aprila 1945. godine napustio jezero Garda i
stigao u Milano. U zgradi okružnog načelnika posavetovao se sa svojim
ministrima o mogućem otporu u dolini Valtelina, na granici sa Švajcarskom, ali
se već pomirio sa sudbinom. Dva dana kasnije dao je poslednji intervju jedinom
preostalom odanom novinaru Gaetanu Kabeli, uredniku režimskih novina Il
popolo di Alesandrija. Dvadeset i drugog aprila održao je poslednji govor
oficirima Nacionalne garde. Tom prilikom navodno je rekao da "život nema
smisla ako je otadžbina izgubljena".
Sledećih dana Saveznici su ušli u Parmu, oslobodili su i Đenovu, a
tokom jutra tog presudnog 25. aprila radnici su zauzeli fabrike u Sesto San
Đovaniju. Istog popodneva Musolini je, na poziv kardinala Šustera, s nekoliko
svojih oficira, među kojima je bio i general Gracijani, otišao u Nadbiskupsku
palatu, kako bi se sastao sa delegacijom Oslobodilačkog pokreta. Priča se da se
na kraju sastanka Sandro Pertini, koji je kasnio, mimoišao s Musolinijem na
stepeništu, ali možda je to samo legenda. Oslobodilački pokret zahtevao je
bezuslovnu predaju, uz tvrdnju da su čak i Nemci počeli da pregovaraju s njima.
Fašisti (poslednji su uvek i najveći očajnici) nisu prihvatili tu sramnu predaju,
već su zatražili dodatno vreme da o svemu porazmisle, a potom su napustili
sastanak.
Vođe Oslobodilačkog pokreta nisu mogle dugo da čekaju na odgovor
neprijatelja, pa su te iste večeri izdale naređenje za opšti obračun. U tom
trenutku, Musolini je već bežao ka Komu, zajedno s konvojem preostalih odanih
sledbenika.
U Komo je pristigla i supruga Rakela sa sinom Romanom i ćerkom Anom
Marijom, ali je Musolini, iz neobjašnjivih razloga, odbio da se sretne s njima.
"Zašto?", pitao je Bragadočo gledajući me značajno. "Možda zbog toga što je
čekao da mu se pridruži ljubavnica Klareta Petači? Ali šta bi ga koštalo da je
deset minuta proveo sa svojom porodicom kada ona još nije ni stigla? Obrati
pažnju na ovaj događaj jer mi je upravo on ubacio crv sumnje."
Komo se Musoliniju učinio kao sigurno utočište, budući da se šuškalo
da u njegovoj okolini nema mnogo partizana, te bi tu mogao da se skriva sve
do dolaska saveznika. U suštini, Musolinijev glavni problem bio je da ne
dopadne šaka partizanima, već da se preda saveznicima, koji bi mu omogućili
pošteno suđenje, a onda kom obojci kom opanci. A možda je i smatrao da iz
Koma lako može da dođe do Valteline, budući da su mu odani sledbenici, poput
Pavolinija, saopštili da s nekoliko hiljada ljudi mogu da pruže jak otpor.
"Ali upravo tada se on odrekao Koma. Ne pada mi ni na kraj pameti da
proučavam kuda se taj ukleti konvoj potucao, budući da za moje istraživanje
nije važno kuda su se kretali i gde su svraćali. Pretpostavimo da im je cilj bio da
dođu do Menađa, kako bi se eventualno dokopali Švajcarske. Konvoj je stigao u
Kardano, gde im se priključila Petačijeva, a pojavila se i nemačka pratnja koja
je dobila naredbu od Hitlera da pomogne njegovom prijatelju Musoliniju da se
dokopa Nemačke (moguće je da je u Kjaveni trebalo da ga čeka avion i odvede
ga na sigurno u Bavarsku). Ali prevladalo je mišljenje da je do Kjavene
nemoguće doći pa se kolona vratila u Menađo, a tokom večeri priključio im se i
Pavolini, koji je trebalo da sa sobom dovede ozbiljno pojačanje, a umesto toga
se pojavio sa svega sedam ili osam pripadnika Nacionalne garde. Dučeu je
počelo da izmiče tlo pod nogama, kakav crni otpor u Valtelini, preostalo mu je
jedino da se, sa ostalim glavešinama i njihovim porodicama, priključi
nemačkom konvoju koji je poku- šavao da se probije preko Alpa. Bio je
sastavljen od dvadeset osam kamiona punih nemačkih vojnika, sa po jednim
mitraljezom na svakom vozilu, i kolone Italijana koju su činile jedna borna kola
i desetak obič- nih automobila. Ali nadomak Donga, u Musu, kolona je naletela
na istureni odred Đankarlo Pueker iz 52. Garibaldijeve brigade. Zapravo je to
bila samo šaka jada, na čijem čelu se nalazio komandant Pedro, odnosno grof
Pjer Luiđi Belini dele Stele, dok je politički komesar bio Urbano Lazaro s ratnim
imenom Bil. Smeli Pedro odlučio se iz očajanja na blef. Ubedio je Nemce da su
planine oko njih krcate partizanima i zapretio da će ih zasuti vatrom iz
minobacača (premda su zapravo samo Nemci imali artiljeriju). Primetio je da je
komandant spreman na otpor, ali da su se vojnici uplašili - oni su jedino želeli
da sačuvaju glavu na ramenima i vrate se kući, pa je počeo da viče sve jače i
jače… Sve u svemu, posle mnogo povuci-potegni napornih pregovora, čijih ću te
detalja poštedeti, Pedro ne samo da je uspeo da ubedi Nemce da se predaju, već
i da napuste Italijane koje su vodili sa sobom. Rečeno im je da će tek onda moći
da produže ka Dongu, gde će morati da se zaustave radi detaljnog pretresa.
Ukratko, Nemci su se poneli kao kukavice i ostavili na cedilu svoje saveznike,
ali svako čuva svoju pozadinu."
Pedro nije tražio da mu ostave Italijane samo zato što je bio ubeđen da su u
konvoju fašističke glavešine, već i zbog toga što se proširio glas da je među njima
i Musolini lično. Pedro je delom verovao u to, a delom i nije, pa je počeo da
pregovara s Barakuom, vođom bornih kola, podsekretarom predsedništva vlade
(u počivšoj Italijanskoj Socijalnoj Republici), nosiocem ordena za hrabrost i
ratnim invalidom, koji je na njega ostavio dobar utisak. Baraku je hteo da krene
ka Trstu kako bi spasao grad od jugoslovenske invazije, na šta mu je Pedro
ljubazno saopštio da je lud. Ne samo da neće moći ni da stigne do Ttsta, već bi,
i kad bi ga se nekim čudom dokopao, morao da ga sa šačicom ljudi brani od
ogromne Titove vojske. Baraku je onda zatražio da mu se omogući da se vrati i
da se, pitaj boga gde, spoji sa Gracijanijem. Pedro mu je na kraju (pošto je
pretražio borna kola i video da se u njima ne nalazi Musolini) dozvolio da se
vrati nazad, jer nikako nije želeo da uđe u oružani sukob, pošto bi u tom slučaju
čak i Nemci mogli da se okrenu nalevo krug. Spremao se da se pozabavi drugim
stvarima, ali je izdao naredbu svojima da provere da li se borna kola vraćaju
nazad, jer ako produže samo još koji metar dalje, neće oklevati da otvori vatru.
Borna kola su, ipak, uz paljbu nastavila dalje, a moguće je da je to zapravo bio
samo manevar kako bi se lakše okrenula nalevo krug, ko zna kako se to zaista
zbilo, uglavnom, partizani su se unervozili i počeli da pucaju. Posle kratke
razmene vatre poginula su dvojica fašista, dok su partizani imali dvojicu
ranjenih. Na kraju su uhapsili ne samo putnike iz bornih kola nego i one iz
običnih vozila. Pavolini je poku- šao da pobegne: skočio je u jezero, ali su ga
uhvatili i mokrog do gole kože priključili preostalim zarobljenicima.
U tom trenutku Pedro je dobio poruku od Bila iz Donga. Tokom pretresa
jednog od kamiona, partizan Đuzepe Negri rekao mu je da je u njemu "šacnuo
ćupurdu", što bi na normalnom italijanskom značilo da je ugledao glavonju,
odnosno da je, po njegovom mišljenju, jedan čudan vojnik sa šlemom na glavi i
naočarima za sunce, s visoko podignutom kragnom šinjela, zapravo Musolini.
Bil je otišao da proveri, čudni vojnik se pravio da ništa ne razume, ali je na kraju
ipak raskrinkan, bio je to zaista Duče, a Bil je pokušao - ne znajući šta tačno
da uradi - da bude na visini istorijskog zadatka, te mu je rekao: "Hapsim vas u
ime italijanskog naroda!" Potom ga je odveo u zgradu opštine.
U međuvremenu, u Musu, među kolima u kojima su se nalazili Italijani,
otkrivena su i jedna u kojima su bile dve žene, dvoje dece i neki čovek koji je
tvrdio da je španski konzul i da mora što pre da se domogne Švajcarske kako bi
se sastao s nekim, podjednako tajanstvenim, engleskim agentom, ali izgleda da
su mu isprave bile lažne, pa je uprkos glasnim protestima zadržan u pritvoru.
Pedro i njegovi ljudi ispisivali su istoriju, ali kao da u početku toga nisu bili
svesni, jedino im je bilo važno da održe javni red i izbegnu linč, kako
zarobljenicima ne bi falila ni dlaka s glave kada ih budu predali italijanskim
vlastima, to jest čim budu stupili u kontakt s njima. I zaista, tokom popodneva
27. aprila Pedro je uspeo da prenese vest o hapšenju zvaničnicima u Milanu. Na
scenu je tada stupio Oslobodilački pokret, koji je upravo primio saveznički
telegram u kome je zatraženo izručenje Dučea i svih članova vlade Italijanske
Socijalne Republike, u skladu s jednom tačkom mirovnog sporazuma koji su
1943. potpisali Badoljo i Ajzenhauer (u slučaju da se Benito Musolini i članovi
fašističke vrhuške u nekom trenutku zateknu na teritoriji pod kontrolom
Savezničke vojne komande, oni moraju biti uhapšeni i predati jedinicama
Ujedinjenih nacija). Pričalo se da svakog trena na aerodrom u Bresu treba da
sleti avion za prebacivanje diktatora. Oslobodilački pokret bio je ubeđen da bi
se Musolini izvukao ako bi dopao šaka saveznicima, možda bi koju godinu
odležao u nekom zatvoru, a onda bi ponovo stupio na scenu. Luiđi Longo
(predstavnik komunista u Komitetu) bio je mišljenja da Musolinija treba odmah,
bez milosti, pogubiti, bez ikakvog suđenja i istorijskih govora. Većina članova
komiteta bila je svesna da je zemlji potreban simbol, konkretan simbol u vidu
Dučeovog leša, znamenje da je okončana dvadesetogodišnja tiranija fašista.
Osim toga, pored straha da bi Musolini mogao da završi u rukama saveznika,
postojala je i bojazan da bi, u slučaju da ljudi ne saznaju šta se s njim na kraju
dogodilo, njegovo bestelesno prisustvo moglo bi da postane teško breme, budući
da bi, poput legende o Barbarosi utonulom u san u pećini, mogao da posluži za
raspirivanje raznih ideja o povratku u prošlost.
"I vrlo brzo će se ispostaviti da su ljudi u Milanu bili u pravu… Međutim,
nisu svi delili isto mišljenje. Jedan od članova Komiteta, general Kadorna,
smatrao je da treba udovoljiti saveznicima, ali je bio u manjini, pa je doneta
odluka da se u Komo pošalje vojna jedinica sa zadatkom da pogubi Musolinija.
Nju su, prema narodnom predanju, predvodili vatreni komunisti pukovnik
Valerio i politički komesar Aldo Lampredi.
Poštedeću te drugih pretpostavki, poput one prema kojoj izvršilac zapravo
nije bio Valerio, već neko drugi, mnogo važniji od njega. Šuškalo se čak i da je
ulogu dželata na sebe preuzeo Mateotijev sin, ili da je na Musolinija pucao
Lampredi, pravi mozak te operacije… itd. Ali da prihvatimo da je istinito ono što
je otkriveno 1947, da je Valerio zapravo knjigovođa Valter Audizio, koji će kao
heroj ući u Parlament kao poslanik Komunističke partije. Što se mene tiče, bez
obzira na to da li je reč o Valeriju ili nekom drugom, suština se ne menja, pa ću
i u nastavku priče pominjati Valerija. Dakle, on je sa svojim vodom krenuo za
Dongo. U međuvremenu, Pedro je odlučio, ne znajući da Valerio pristiže, da
sakrije Dučea, u strahu da bi neka grupacija rasutih fašističkih trupa mogla da
pokuša da ga oslobodi. A kako bi osigurao da mesto gde se nalazi zarobljenik
ostane tajno, Pedro je odlučio da ga uz mere krajnje opreznosti prebaci u zaleđe,
u policijsku stanicu u Đermazinu, pobrinuvši se da se glas o toj operaciji ipak
proširi. Opet, te iste noći planirao je da Dučea premesti na drugo mesto, za koje
nije znao gotovo niko, negde u pravcu Koma."
U Đermazinu je Pedro imao priliku da porazgovara s uhapšenim, koji ga je
zamolio da prenese pozdrave jednoj od žena koje su se nalazile u kolima sa
španskim konzulom, a posle upornog odbijanja, na kraju je priznao da misli na
Petačijevu. Pedro je potom sreo i Klaretu Petači, koja je najpre tvrdila da je ona
neka druga žena, ali na kraju je popustila i dala sebi oduška pričom o životu
kraj Dučea. Zamolila je da joj se kao poslednji čin milosrđa omogući da se
pridruži svom ljubavniku. Pedro je bio zbunjen, ali je, posle konsultacija sa
svojim saradnicima, to dozvolio, dirnut ljudskom dramom. Petačijeva je, dakle,
pri- sustvovala noćnom prebacivanju Musolinija u drugi pritvor, ali on tamo
nikada nije stigao, budući da je pristigla vest da su saveznici već ušli u Komo i
da je otpor preostale šačice fašista gotovo slomljen. Zato je kolona sastavljena
od dva automobila ponovo krenula na sever. Kola su se zaustavila u Acanu, a
posle kraćeg putovanja pešice, grupa je stigla do kuće lojalne porodice De
Marija, u kojoj su Musolini i Petačijeva smešteni u jednu malu sobu s bračnim
krevetom. Pedro nije znao da više nikada neće videti Musoli- nija. Po povratku
u Dongo, na trgu je zatekao kamion pun naoružanih vojnika s ganc-novim
uniformama, koje su drastično odudarale od pohabane, ko zna kako
napabirčene odeće njegovih partizana. Pristigli vojnici su se postrojili ispred
opštine. Njihov vođa predstavio se kao pukovnik Valerio, vojni izaslanik Vrhovne
komande Dobrovoljačkog oslobodilačkog korpusa, i predao nepobitne dokaze o
svom identitetu. Saopštio je da su ga poslali da strelja sve zarobljenike. Pedro
je pokušao da se usprotivi i zatražio da se zatvorenici predaju instituciji koja će
biti u mogućnosti da im omogući pošteno suđenje, ali je Valerio iskoristio svoj
viši položaj kako bi preuzeo spisak uhapšenih, a potom je kraj svakog imena
stavio crni kr- stić. Pedro je shvatio da se među osuđenim na smrt našlo i ime
Klarete Petači i usprotivio se njenoj egzekuciji, budući da je ona samo
diktatorova ljubavnica, ali Valerio je rekao da je takvo naređenje dobio od
komande u Milanu.
"Obrati pažnju na ovaj deo, koji je jasno iskazan u Pedrovim memoarima,
budući da će u raznim drugim verzijama Valerio reći da se Petačijeva pripila uz
svog čoveka i da joj je on naredio da se udalji, a pošto ona nije pristala, stradala
je, moglo bi se reći, čistom greškom, zbog preterano revnosnog izvršenja
naređenja. Istina je da je ona zapravo bila osuđena, ali nije ni u tome poenta,
bitno je to što je Valerio svaki čas menjao priču, te ne možemo slepo da mu
verujemo."
Usledilo je još nekoliko zbrkanih događaja. Pošto je čuo da je među
zarobljenicima navodno i španski konzul, Valerio mu se obratio na španskom,
a pošto taj nije umeo da odgovori, bilo je očigledno da uopšte nije Španac.
Valerio ga je snažno ošamario, a zatim naredio Bilu da ga odvede do obale jezera
i strelja, misleći da je zapravo reč o Musolinijevom sinu Vitoriju. Međutim, na
putu ka jezeru neko prepoznaje da je zapravo reč o Marčelu Petačiju, Klaretinom
bratu, pa ga je Bil vratio, no to nije pomoglo. Premda je Petači tvrdio da je radio
u korist Italije i da je otkrio tajno oružje, koje je sakrio od Hitlera, Valerio ga je
priključio spisku osuđenih na smrt.
Nedugo zatim Valerio je sa svojim ljudima došao u Dongo kod porodice De
Marija i preuzeo Musolinija i Petačijevu. Kolima ih je sproveo do jedne poljane
u selu Đulino di Mecegra, a potom im naredio da izađu. Izgleda da je Musolini
u početku mislio da je Valerio došao da ga oslobodi, ali je tad shvatio šta ga
čeka. Valerio ga je gurnuo ka gvozdenoj ogradi i pročitao mu presudu, a potom
(tako je kasnije tvrdio) pokušao da ga odvoji od Klarete, koja se očajnički pripila
uz svog ljubavnika. Valerio je pokušao da puca, ali mu se mašinka zaglavila, te
je zatražio drugu od Lampredija i ispalio pet hitaca u osuđenika. Tvrdio je da
se Petačijeva iznenada bacila, te su meci iz mašinke, greškom, pokosili i nju. To
se zbilo 28. aprila.
"Ali sve to znamo iz Valeriovog svedočanstva. Po njegovim rečima, Musolini
je skončao kao pas, dok je po kasnijim legendama razdrljio okovratnik šinjela,
pozivajući vojnike da mu nišane u srce. Šta se zaista dogodilo na toj poljani, ne
zna niko osim izvršilaca kazne kojima je kasnije manipulisala Komunistička
partija."
Valerio se vratio u Dongo kako bi se pobrinuo da se kazna izvrši i nad
preostalim glavešinama. Baraku je zatražio da mu ne pucaju u leđa, ali mu želja
nije uslišena, te je gurnut sa ostalima. Valerio je grupi priključio i Petačija, ali
su svi osuđenici stali glasno da protestuju, jer su ga smatrali izdajnikom sprem-
nim na sve i svašta. Doneta je odluka da on bude streljan zasebno. Pošto su svi
pokošeni, Petači je uspeo da se izmigolji i opet krenuo da beži ka jezeru, na
trenutak su ga ponovo uhvatili, ali je još jednom uspeo da se oslobodi i skoči u
vodu. Njegov očajnički pokušaj da se spase plivanjem prekinula je kiša metaka
iz mašinki i pušaka. Kasnije je Pedro, koji nije želeo da njegovi ljudi učestvuju
u streljanju, uspeo da iz- vuče njegovo beživotno telo iz jezera i položi ga u isti
kamion na koji je Valerio natovario preostale leševe. Kamion je krenuo ka
Đulinu, gde su pridodata i tela Dučea i Klarete. A onda pravac Milano, gde su
29. aprila tela izložena na Loretskom trgu, na istom mestu gde su nekih godinu
dana ranije osvanuli streljani partizani - koje su fašisti ceo dan ostavili na
suncu, zabranivši porodicama da preuzmu posmrtne ostatke svojih najmilijih."
U tom trenutku Bragadočo me je ščepao za ruku tako jako da sam na jedvite
jade uspeo da je istrgnem: "Izvini", rekao je, "primičem se suštini problema. Pazi
sada: Musolinija su ljudi koji su ga poznavali poslednji put videli onog
popodneva kada je prisustvovao sastanku kod nadbiskupa. Od tada je putovao
sam, sa šačicom najbližih saradnika, a od trenutka kada se priključio
nemačkom konvoju, a potom i uhap- šen od strane partizana, bio je u kontaktu
s ljudima koji ga nikada nisu upoznali lično i koji su ga znali samo sa fotografija
i iz propagandnih filmova, a kada je reč o fotografijama iz poslednje dve godine,
na njima je izgledao do te mere ispijeno i mračno da su počele da kolaju glasine,
doduše bez ikakve osnove, da to više nije on. Spomenuo sam ti poslednji intervju
s Kabelom 20. aprila, koji je Musolini pročitao i odobrio dva dana kasnije, sećaš
li se? Elem, Kabela je u svojim memoarima zabeležio: Odmah sam primetio da je
Musolini zdrav kao dren, premda su se ispredale drugačije priče. Svakako da je
izgledao mnogo bolje nego poslednji put kad sam ga video, a to je bilo u decembru
1944. godine, prilikom njegovog govora u jednom milanskom pozorištu. A prilikom
prethodnih naših susreta, u februaru, martu i decembru 1944, nije delovao tako
jedro kao tada. Ten mu je bio zdrav i preplanuo, oči živahne, pokreti žustri.
Sigurno je dobio i neko kilo. U svakom slučaju, nestalo je ono mršavilo koje je na
mene ostavilo dubok utisak u februaru prethodne godine i koje je učinilo da
njegovo lice izgleda sasušeno i skroz usukano. Pretpostavimo da je Kabela to
rekao iz propagandnih razloga, hteo je da prikaže da je Duče prilikom intervjua
pucao od snage, ali slušaj sad ovo, hajde da pročitamo Pedrove memoare koji
se odnose na njegov prvi susret s Dučeom posle hapšenja: Sedeo je desno od
vrata, u blizini nekog velikog stola. Da nisam znao da je on u pitanju, možda ga
ne bih ni prepoznao. Star je, ispijen, preplašen. Oči su mu na pola koplja, ne može
ni širom da ih otvori. Nekim čudnim trzajima okreće glavu levo-desno i gleda oko
sebe kao da ga je strah. U redu, samo što su ga uhapsili, prirodno je da se
uplašio, ali prošlo je samo nedelju dana od intervjua, a do pre neki sat bio je
ubeđen da će uspeti da se dočepa granice. Misliš li da neko može toliko da smrša
za sedam dana? Dakle, čovek koji je razgovarao s Kabelom i čovek koji je
razgovarao s Pedrom bile su dve različite osobe. Obrati pažnju na činjenicu da
čak ni Valerio, koji je hicima iz mašinke označio kraj jednog mita, srušio simbol,
okončao život čoveka koji je golih prsa žeo žito i proglasio početak rata, nije
poznavao Musolinija."
"Dakle, hoćeš da kažeš da su postojala dva Musolinija?"
"Nastavljam priču. Vest da su tela streljanih dopremljena na Loretski trg
brzo se proširila po gradu, pa je to mesto gotovo odmah prepravila razdragana,
ali i razjarena masa, koja se obrušila na leševe sa željom da ih unakazi, obaspe
pogrdama, ispljuje i išutira. Jedna žena je pištoljem ispalila pet hitaca u
Musolinija kako bi se osvetila za smrt petorice sinova koji su poginuli u ratu,
druga je urinirala na Petačijevu. Na kraju je neko intervenisao i sprečio da leševi
budu skroz rastrgnuti, i to tako što ih je obesio za stopala na krovnu
konstrukciju jedne benzinske pumpe. Upravo tako ih prikazuju fotografije iz tog
doba, isekao sam ih iz tadašnjih novina, evo Loretskog trga, a tu su i tela
Musolinija i Klarete, fotografije su napravljene narednog dana, kada je jedna
partizanska jedinica uklonila leševe i odnela ih u mrtvačnicu na trgu Gorini.
Pogledaj dobro te fotografije. Vide se tela osoba čija su lica unakažena najpre
mecima, a po- tom i zverskim gaženjem, a osim toga, da li si ikada video lice
nekoga koga su fotografisali naglavačke, sa očima na mestu usta, a ustima na
mestu očiju? Lice postaje neprepoznatljivo."
"Dakle, čovek na Loretskom trgu, čovek koga je Valerio ubio, nije bio
Musolini. Ali Petačijeva je morala, kada mu se priključila, to da primeti…"
"Vratićemo se na Petačijevu. Pusti me da razvijem svoju pretpostavku. Svi
diktatori, po pravilu, imaju dvojnika i koriste ga, kako bi izbegli atentate,
prilikom nekih zvaničnih parada kada je njihov jedini zadatak da iz daljine
mašu iz kola. A pretpostavimo sada da je, u nameri da se Dučeu omogući
bekstvo, kada je vozilo krenulo ka Komu, Musolinijevo mesto zapravo zauzeo
dvojnik."
"A gde je onda završio pravi Musolini?"
"Samo polako, stići ću i do njega. Dvojnik je godinama vodio povučen život,
bio je mažen i pažen, tek tu i tamo obavio bi poneki zadatak. Sigurno se do tada
poistovetio sa Musolinijem pa nije bilo teško ubediti ga da još jednom preuzme
njegovo mesto, budući da se niko, objasnili su mu, čak i kad bi ga uhvatili pre
granice, ne bi usudio da naudi Dučeu. Trebalo je da odigra ulogu bez
preterivanja, sve do dolaska saveznika. Tek tada će moći da otkrije svoj pravi
identitet i niko neće moći da ga optuži ni za šta, u najgo- rem slučaju, provešće
nekoliko meseci u logoru. Zauzvrat, u švajcarskoj banci čekaće ga lepa sumica."
"A ostale vođe koje su s njim bile do kraja?"
"Oni su pristali na igru kako bi omogućili svom vođi da pobegne, znajući da
će, u slučaju da dođe do saveznika, pokušati da spase i njih. A možda su
najfanatičniji do poslednjeg trena sanjali o oružanom otporu pa im je bila
potrebna uverljiva slika kako bi uspeli da potpire ono malo očajnika spremnih
na bor- bu. A moguće je da je Musolini od samog početka putovao kolima s dva-
tri najbliža saradnika, a da su ga sve ostale glavešine videle samo iz daljine, s
naočarima za sunce. Ne znam, ali to ne menja ništa. Pretpo- stavka o dvojniku
je jedina koja može da objasni zašto je Pseudo-Musolini odbio da se vidi s
porodicom u Komu. Nije mogao da dopusti da se tajna o zameni proširi na ceo
porodični krug."
"A Petačijeva?"
"To je najpatetičniji deo priče. Ona se priključila u nadi da će naći pravog
Musolinija, ali ju je neko, čim je stigla, obučio da se pravi da je dvojnik u stvari
pravi Musolini, kako bi priča bila još uverljivija. Taj zadatak trebalo je da obavlja
do granice, a posle je mogla slobodno da ode."
"A šta ćemo onda s onom završnom scenom, gde se ona obavila oko njega i
rešila da umre zajedno s njim?"
"Pa to znamo samo iz priče pukovnika Valerija. Ja pretpostavljam da se
dvojnik, kada se našao pred streljačkim vodom, usrao od straha i počeo da viče
kako on nije Musolini. Kakva kukavica, prodao bi i rođenu majku da se izvuče,
mora da je pomislio Valerio pre nego što je sasuo rafal u njega. Petačijevoj nije
bilo u interesu da prizna da to nije njen ljubavnik, te je stala da ga grli, kako bi
scena izgledala što uverljivija. Nije ni sanjala da će Valerio pucati na nju, a
moguće je, budući da su žene po prirodi histerič- ne, da je u trenutku potpuno
izgubila glavu, pa Valeriju nije preostalo ništa drugo nego da mecima ućutka
razgoropađenu ženu. A ne bih isključio ni sledeću mogućnost: Valerio je u tom
trenutku i sam shvatio da je došlo do zamene, ali zar on, koga su od miliona
Italijana izabrali da likvidira Musolinija, treba da se odrekne predstojeće slave?
Dakle, moguće je da je i on prihvatio igru. Ako dvojnik liči na original u životu,
sigurno će još više ličiti na njega u smrti. Ko bi mogao da mu protivreči? Vođama
Oslobodilačkog pokreta bio je potreban leš, pa će ga i dobiti. Ako se nekada
negde i pojavi pravi Musolini, verovatno će svi pomisliti da je to zapravo dvojnik."
"A šta je bilo s pravim Musolinijem?
"Taj deo moje pretpostavke još nije u potpunosti jasan. Moram da otkrijem
kako je uspeo da pobegne i ko mu je pomogao. Ipak, u grubim crtama, stvari
stoje ovako. Saveznici nisu želeli da Musolini padne u šake partizanima, budući
da je mogao da otkrije tajne koje bi mogle da ih kompromituju, na primer
prepisku s Čerčilom ili neku drugu mrlju. I to bi samo po sebi bio dovoljan
razlog. Međutim, još važnije je to što je s oslobođenjem Milana započeo Hladni
rat. Ne samo da su se Rusi približavali Berlinu, osvojivši pola Evrope, već su
italijanski partizani većim delom bili sastavljeni od do zuba naoružanih
komunista, pa je postojala opasnost da odigraju ulogu pete kolone i predaju
Rusima i Italiju. I zbog toga su saveznici, a pre svega Amerikanci, morali da
imaju odgovor na eventualnu prosovjetsku revoluciju. A za to su im bile
potrebne čak i preostale fašističke snage. Uostalom, zar nisu spasli nacističke
naučnike poput Fon Brauna, tako što su ih odveli u Ameriku i uključili u
raketne programe? Tajni američki agenti nisu cepidlačili. Ukoliko bi se Musolini
neutralisao kao neprijatelj, on bi već sutra mogao da postane korisni saveznik.
Dakle, bilo je neophodno izvesti ga tajno iz Italije i ostaviti ga negde drugde u,
kako bi se reklo, stanju hibernacije."
"A kako?"
"Pa pobogu, ko se umešao da se situacija ne bi u potpunosti otela kontroli?
Milanski nadbiskup. A on je zasigurno postupao po naređenjima iz Vatikana. A
ko je na kraju pomogao gomili nacista i fašista da pobegnu u Argentinu?
Vatikan. Sad pokušaj da zamisliš kako na izlasku iz Nadbiskupske palate u
Musolinijeva kola ukrcavaju dvojnika, dok Musolinija, u drugim, znatno
skromnijim, prebacuju u Sforcin zamak."
"A zašto baš tamo?"
"Zato što od Nadbiskupske palate do zamka, ako kola prođu kraj Katedrale
i dođu do trga Korduzio, a potom produže Danteovom, mogu da stignu do
tvrđave za pet minuta. To je lakše nego otići do Koma, zar ne? A zamak je i dan-
danas pun podzemnih prolaza. Neki su poznati i služili su za odlaganje
kojekakvog đubreta, dok su drugi krajem rata poslužili kao protivavionska
skloništa. U mnogim dokumentima pisalo je da su u ranijim vekovima postojali
kanali, pravi pravcati tuneli koji su spajali tvrđavu s drugim delovima grada.
Šuška se da jedan od njih postoji i danas i da vodi od zamka do manastira Santa
Marija dele Gracije. Musolini se tamo krio nekoliko dana dok su ga svi najpre
tražili na severu, a potom raskomadali njegovog dvojnika na Loretskom trgu.
Čim se situacija u Milanu malo primirila, jedna kola s diplomat- skim tablicama
Vatikana došla su tokom noći po njega. Putevi su bili onakvi kakvi su bili, ali
od jednog do drugog župnog dvora i od jednog do drugog manastira, kola su
najzad stigla i do Rima. Musolini je na- šao utočište među vatikanskim
zidinama, a tebi prepuštam da izabereš najbolje rešenje: da li je ostao
tamo preobučen u nekog ostarelog i bolesnog sveštenika, ili su ga s vatikanskim
pasošem, ili pak kao bolešljivog fratra, ženomrsca s kapuljačom na glavi i lepom
belom bradom, ukrcali na brod za Argentinu. I tamo je ostao da čeka."
"Da čeka šta?"
"To ću ti reći kasnije, moja pretpostavka se za sada tu zaustavila."
"Ali da bi se razvila, pretpostavka mora da ima i neke dokaze."
"Njih ću imati za nekoliko dana, čim budem završio pretragu po nekim
arhivima i novinama iz tog doba. Sutra je 25. april, sudbonosni dan. Otići ću
da se nađem s nekim ko o tim danima zna sve i svašta. Uspeću da dokažem
kako leš na Loretskom trgu nije bio Musolinijev."
"Ali zar nisi dobio zadatak da napišeš članak o starim kuplerajima?"
"To je nešto što znam napamet, sastaviću članak sutra za sat vremena.
Hvala ti što si me saslušao, zaista sam morao da porazgovaram s nekim."

Ponovo mi je ostavio da platim račim, na kraju krajeva, zaslužio je da ga

častim. Izašli smo, on je pogledao oko sebe, krećući se tik uza zid, kao da se
plaši da ga neko prati.

Nedelja, 3. maj

Bragadočo je bio luđak. Ali još uvek mi nije rekao ono glavno, pa sam morao
da se strpim. Njegova priča je možda i izmišljena, no svakako je dostojna
romana. Živi bili pa videli.
Ali ako ostavimo po strani ludilo, nisam zaboravio navodni Majin autizam.
Mislio sam da želim da proučim bolje njenu psihologiju, ali sada znam da sam
hteo nešto drugo. Te večeri ponovo sam je otpratio, ali se nisam zaustavio kod
kapije, već sam zajedno s njom prošao kroz dvorište. Pod jednom omanjom
nadstrešnicom nalazio se crveni fijat 500 u prilično lošem stanju. "To je moj
jaguar", rekla je Maja.
"Star je gotovo dvadeset godina, ali još se kotrlja, dovoljno je da ga odvezem
na servis jednom godišnje, a ovde u blizini nalazi se jedan automehaničar koji
još uvek ima rezervne delove za njega. Ako bih htela da ga sredim tip-top, morala
bih da potrošim gomilu para, ali bi onda postao pravi antikvitet pa bih mogla
papreno da ga prodam. Ja ga koristim samo da se odvezem do jezera Orta. Ti
ne znaš da sam ja bogata naslednica. Baka mi je ostavila kućicu gore u brdima,
nešto bolju od kolibe, ne bih se baš ovajdila kada bih je prodala, ali sam je malo-
pomalo uredila, ima kamin, televizor, doduše crnobeli, s prozora se vidi jezero i
ostrvo San Đulio. To je moj mali raj, tu provodim skoro svaki vikend. Kad smo
već kod toga, da li bi išao sa mnom u nedelju? Pošli bismo rano, u podne bih ti
spremila nešto za ručak, uopšte nisam loša kuvarica, do večere bismo već bili
u Milanu."

U nedelju ujutro, u jednom trenutku, dok smo se vozili kolima, Maja, koja
je bila za volanom, reče: "Jesi li video? Sad je u stanju raspada, ali nekada je
bio predivne boje cigle."
"Šta to?"
"Sedište kantona, levo, upravo smo prošli kraj njega."
"Mili bože, ako je bio s leve strane, samo si ti mogla da ga vidiš, ja odavde
mogu da vidim samo ono što je desno. U ovom kovčegu za bebe, da bih video
nešto što je s tvoje leve strane, morao bih da se nagnem nad tobom i promolim
glavu kroz prozor. Sto mu gromova, jesi li svesna da nisam mogao da vi dim tu
kuću?"
"Ako ti tako kažeš", rekla je, kao da sam ja neki čudak. Trebalo je tada da
joj ukažem šta je zapravo njen nedostatak.
"Stvarno", odgovorila mi je kroz smeh, "meni si ti postao neka vrsta anđela
čuvara pa po inerciji zaključujem da misliš isto što i ja."
To me je uznemirilo.
Nisam baš želeo da pomisli da su moje misli istovetne njenima. Ipak su misli
deo lične intime.
Ipak, istovremeno me je preplavila i neka vrsta nežnosti. Osećao sam da je
Maja bespomoćna, te se zbog toga povlači u neki svoj unutrašnji svet, bez želje
da vidi šta se dešava u tuđim svetovima, koji su je verovatno već povredili. Pa
ipak, ako je i bilo tako, ona je imala poverenja u mene, a pošto nije mogla ili
možda nije htela da uđe u moj svet, maštala je da ja mogu da uđem u njen.

Bio sam zbunjen kada smo ušli u kućicu. Ljupka premda spartanska. Tek
smo zakoračili u maj pa je u brdima još bilo sveže. Počela je da pali kamin, a
čim su se pojavili prvi živahni plamičci, ustala je i uputila mi zadovoljan pogled.
Lice joj je još uvek bilo crvenkasto od vatre. "Baš sam… zadovoljna", kazala je,
a upravo to njeno zadovoljstvo me je osvojilo.
"I ja sam… zadovoljan", rekao sam, a onda dodirnuo njena ramena i
gotovo nesvesno je poljubio. Osetio sam kako se privija uz mene, tanana kao
grančica. Bragadočo nije bio u pravu: imala je grudi, male ali čvrste, osećao sam
ih. Pesma nad pesmama: kao dva laneta blizanca, koji pasu među ljiljanima.
"Zadovoljna sam", ponovila je.
Pokušao sam da pružim poslednji otpor: "Jesi li svesna da bih mogao otac
da ti budem?"
"Kakav divan incest", rekla je.
Sela je na krevet i za tren oka veštim pokretima stopala zavrljačila cipele.
Možda je Bragadočo bio u pravu da je luda, ali me je taj gest naterao na predaju.
Preskočili smo ručak. Bili smo u njenom kućerku do uveče, nije nam ni na
pamet padalo da se vratimo u Milano. Bio sam zarobljen. Činilo mi se da imam
dvadeset godina, ili barem samo trideset, kao ona.
"Majo", rekao sam joj sledećeg jutra tokom povratka kući, "moramo da
ostanemo da radimo sa Simeijem dok ne skupimo malo para, a onda ću te izvući
iz tog zverinjaka. Izdrži još malo. A onda ćemo da vidimo, možda bismo mogli
da odemo u neke daleke egzotične krajeve."
 "Čisto sumnjam, ali baš je lepo maštati o tome, Tusitala. Za sada, ako budeš
uz mene, istrpeću čak i Simeija i sastavljaću horoskop."

XI

Petak, 8. maj

Tog 5. maja ujutro Simei je delovao uzbuđeno. "Imam jedan zadatak koji
treba da poverim nekom od vas, recimo Palatinu, koji je trenutno slobodan.
Verovatno ste pročitali da je tokom proteklih nekoliko meseci - što znači da je u
februaru to bila sveža vest - jedan sudija iz Riminija otpočeo istragu o
upravljanju i poslovanju u izvesnom broju staračkih domova. Senzacionalna
tema posle slučaja Pio Albergo Trivulcio. Nijedan od tih domova nije u vlasništvu
našeg izdavača, ali znate da on poseduje druge staračke domove, takođe u
predelu gde se nalazi i Rimini, na jadranskoj obali. Moglo bi se dogoditi da, pre
ili kasnije, taj sudija iz Riminija počne da zabada nos i u komendatorove
poslove. Zato će našem izdavaču biti drago da vidi kako se na to sudijsko
njuškalo može baciti senka sumnje. Imajte u vidu da danas za odbacivanje neke
optužbe nije neophodno da dokazujete nevinost, dovoljno je da ocrnite onoga
koji vas optužuje. Stoga ću vam kazati ime i prezime tog tipa, a Palatino će
skoknuti do Riminija, opremljen kasetofonom i foto-aparatom. Pratite tog
prepoštenog državnog službenika, a znamo da ne postoji stopostotno poštena
osoba, možda nije pedofil, nije ubio svoju babu, nije primao mito, ali nešto
neuobičajeno sigurno je uradio. Ili, ako mi dopustite da se tako izrazim, onome
što taj svakodnevno čini pridodaćete nijansu neuobičajenog. Palatino, pustite
mašti na volju. Jesmo li se razumeli?"
Nakon tri dana Palatino se vratio i doneo prilično sočne vesti. Snimio je
sudiju kako sedi na klupi u nekom parkiću, nervozno pali cigaretu za cigaretom,
kraj njegovih stopala vide se desetine opušaka. Palatino nije znao da li to može
da bude zanimljivo, ali Simeijev odgovor bio je potvrdan: od tog čoveka
očekujemo odmerenost i objektivnost, a on odaje utisak nekakvog nervčika i,
što je još gore, neradnika koji, umesto da okapa nad službenim spisima, gubi
vreme lenčareći po parkićima. Palatino ga je snimio i kroz izlog kako ruča u
nekom kineskom restoranu. I to štapićima.
"Sjajno", rekao je Simei, "naš čitalac ne odlazi u kineske restorane, možda
ih tamo gde on stanuje i nema, i ne bi mu nikada palo na pamet da jede
štapićima, kao divljak. Šta traži ovaj tip među tim Kinezima, zapitaće se naš
čitalac. Ako je čestiti sudija, zašto ne pojede neko pecivo ili tanjir špageta, kako
dolikuje?"
"Da je samo to, pa još i nekako", dodao je Palatino, "nosi i čarape u boji,
smaragdne, čini mi se, ili zelene kao trava, i patike."
"Nosio je tenisice! I zelene čarapice!", oduševljeno je uskliknuo Simei. "Taj
tip je kicoš, ili truli hipik, kako se nekada govorilo. Lako bi ga bilo zamisliti i
kako zavija džoint. Ali to nećemo mi reći, do tog zaključka čitalac mora sam da
dođe. Poradite na tim činiocima, Palatino, neka krajnji rezultat bude sudijin
portret prepun zatamnjenih osenčenja, i tog čoveka smo postavili na svoje
mesto. Iz nečega što nije nikakva vest izvukli smo pravu vest. I ništa nismo
slagali. Verujem da će komendator ceniti vaš trud. I trud svih nas, razume se."
 Umešao se Lučidi: "Ozbiljne novine treba da imaju arhivu."
"U kom smislu?", zapitao je Simei.
"Nešto poput unapred pripremljenih članaka, ono što Amerikanci zovu
krokodilima. Novinska redakcija ne sme sebi da dozvoli da bude zatečena kada
u deset uveče stigne vest da je preminula neka značajna ličnost, ne sme da se
dogodi da niko nije kadar da u roku od pola sata sastavi nekrolog koji sadrži
sve bitne podatke. Stoga se unapred pripremi na desetine nekrologa, eto, to su
krokodili, tako da kad neko iznenada umre, već imamo spreman nekrolog, treba
samo da se doda tačno vreme i datum smrti."
"Ali za naše nulte brojeve mi ne moramo o takvim događajima da pišemo
istog dana. Ako pripremamo broj za određeni datum, dovoljno je da potražimo
šta su novine objavljene tog dana zabeležile i eto nam krokodila", rekao sam.
"Osim toga, ubacićemo nekrolog samo ako je reč o smrti nekog ministra, ili
šta ti ga ja znam, nekog krupnog industrijalca", zaključio je Simei, "a ne tamo
nekog beznačajnog pesnika za kog naši čitaoci nisu nikada ni čuli. Takvi služe
za popunjavanje stranica posvećenih kulturi, na kojima značajni listovi moraju
svakodnevno da objavljuju besmislene vesti i osvrte."
"Ostajem pri svome", kazao je Lučidi, "krokodili su bili tek primer, ali arhiva
je važna, kako bismo o nekoj ličnosti imali sve indiskretne podatke koji mogu
da posluže za različite vrste članaka. To bi nas poštedelo jurnjave za takvim
saznanjima u poslednjem trenutku."
"Razumem", rekao je Simei, "ali to je luksuz koji sebi mogu da priušte veliki
dnevni listovi. Arhiva podrazumeva gomilu istraživanja, a ja ne mogu nikoga od
vas da upregnem da sakuplja takve podatke po ceo božji dan."
"Ama ni slučajno", nasmešio se Lučidi. "Arhivu može da sastavlja i neki
student, koji bi za tričavi honorar pregledao zbirke novina i časopisa. Ne mislite
valjda da dosijei, ne samo u novinama, već i u tajnim službama, sadrže neke
nepoznate podatke? Čak ni tajne službe ne mogu da traće vreme na takve
poslove. Dosijei sadrže isečke iz novina, odlomke članaka, u kojima se iznosi
ono što svi već znaju. Ne zna jedino onaj ministar, ili opozicioni vođa, kojem su
namenjeni, zato što nikad nema vremena da pročita novine, pa mu ti podaci
izgledaju kao državne tajne. Dosijei sadrže nepovezane vesti, tako da onaj koga
to zanima treba da ih obradi na takav način da izazovu sumnju, da postanu
aluzije. U jednom isečku iz novina navodi se kako je taj i taj pre nekoliko godina
platio kaznu zbog prebrze vožnje, u drugom da je isti taj prošlog meseca posetio
neki kamp mladih izviđača, a u trećem da su ga juče videli u nekoj diskoteci. To
je odlična polazna osnova za razvijanje teze da je tu reč o beskrupuloznom
čoveku koji krši saobraćajne propise kako bi odlazio na mesta gde se konzumira
alkohol, i da mu se pritom verovatno, kažem verovatno, ali to je nesumnjivo,
dopadaju dečaci. To je dovoljno da mu narušimo ugled. I to iznoseći samo suštu
istinu. Osim toga, moć dosijea leži i u tome što uopšte ne moramo ni da ga
pokazujemo: dovoljno je da nagovestimo da postoji i da sadrži podatke koje
bismo mogli nazvati zanimljivim. Taj i taj će saznati da o njemu imamo nekakve
podatke, neće znati kakve, ali svako od nas ima ponešto što želi da sakrije, i tip
je već u klopci: čim nam od njega zatreba bilo šta, sarađivaće i biće manji od
makovog zrna."
"Sviđa mi se ta rabota s dosijeima", primetio je Simei. "Našem izdavaču bi
se dopalo da se domogne oružja pomoću kog bi zauzdao one koji ga ne vole, ili
one koje on ne voli. Kolega Kolona, budite ljubazni, sastavite spisak osoba koje
bi mogle imati neka posla s našim izdavačem, nađite nekog propalog studenta
bez prebijene pare i dajte mu da sastavi desetak takvih dosijea, toliko će za sada
biti dovoljno. Čini mi se da je to izvrstan poduhvat, a ne košta gotovo ništa."
"To rade i političari", zaključio je Lučidi, a njegov izraz lica govorio je da je
čovek koji zna kako svet funkcioniše.
"A vi, gospođice Frezija", zakikotao se Simei, "nemojte da me gledate tako
zaprepašćeno. Zar mislite da vaši tračerski časopisi nemaju arhivu? Možda su
vas poslali da fotografišete neki glumački par, ili neku starletu s televizije u
društvu kakvog fudbalskog asa, koji jesu pristali da se drže za ruke, ali da bi se
postiglo da oni dođu na to određeno mesto i da se ne bune što ih slikate, vaš
urednik ih je sigurno obavestio da će tako izbeći objavljivanje najintimnijih tajni,
recimo da je devojka, pre nekoliko godina, radila u agenciji za poslovnu pratnju."
Posmatrajući Maju, Lučidi, koji je možda imao dušu, odlučio je da promeni
temu.
"Danas sam ovamo došao donoseći vam druge vesti koje, razume se, potiču
iz moje lične arhive. Na dan 5. juna 1990. markiz Alesandro Đerini ostavio je
veliko nasledstvo fondaciji Đerini, crkvenom udruženju pod kontrolom
Salezijanskog bratstva. I dan-danas se ne zna gde je taj novac završio. Neki
nagoveštavaju da su ga salezijanci dobili, ali da se prave ludi kako bi izbegli
plaćanje poreza. Veća je verovatnoća da ga još nisu dobili i šuška se da isplata
zavisi od nekog tajanstvenog posrednika, možda nekog advokata, koji, navodno,
zahteva proviziju koja opasno liči na pravi pravcati mito. Ali kolaju i glasine da
toj raboti idu naruku i izvesni krugovi u okviru samog Salezijanskog bratstva,
drugim rečiima, mogla bi da bude u pitanju nezakonita deoba plena. Zasad se
o tome samo nagađa, ali mogao bih da pokušam da od nekog drugog saznam i
nešto bliže."
"Slobodno pokušajte", kazao je Simei, "ali nemojte se zamerati salezijancima
i Vatikanu. U najboljem slučaju, članak bi mogao da ide pod naslovom
Salezijanci žrtve prevare sa znakom pitanja na kraju. Tako ćemo izbeći sukob s
njima."
"A ako bismo članak naslovih Salezijanci konformisti?", oglasio se Kambrija,
po običaju, pogrešnim pitanjem.
Umešao sam se odlučnim tonom: "Mislio sam da sam bio jasan. Konformisti
su za naše čitaoce oni koji vole luksuz, a to može da bude uvredljivo za
salezijanske kaluđere."
"Upravo tako", rekao je Simei. "Da mi ostanemo samo pri širenju uopštenih
sumnji. Tu neko lovi u mutnom, i premda ne znamo ko je to, sigurno ćemo ga
zaplašiti. To nam je dovoljno. Docnije ćemo naplatiti taj dug, odnosno, naplatiće
ga naš izdavač kada za to kucne čas. Svaka čast, Lučidi, samo napred! Uz
najveće poštovanje prema salezijancima, molim vas, ali malo zorta neće ni njima
škoditi."
"Izvinite" stidljivo je upitala Maja, "ali zar naš izdavač odobrava ili će odobriti
tu politiku, da je tako nazovemo, pravljenja dosijea i sakupljanja neugodnih
podataka koji izazivaju sumnju? Pitam tek onako, iz radoznalosti."
"Mi ne moramo izdavaču da polažemo račune o našim novinarskim
postupcima", uvređeno je odbrusio Simei. "Komendator nikada nije pokušao da
utiče na mene ni na koji način. A sad, na posao, svi na posao!"

Toga dana vodio sam sa Simeijem i jedan vrlo poverljiv razgovor u četiri oka.
Razume se da nisam smeo s uma zbog čega me je tamo doveo, i već sam
prethodno skicirao beleške za nekoliko poglavlja knjige Sutra: juče. Govorio sam
pretežno o redakcijskim sastancima koje smo održali, ali sam obrnuo uloge, to
jest, prikazao sam Simeija kao borca koji ne preza od objavljivanja istine, iako
mu saradnici savetuju da bude oprezan. Pomišljao sam čak i da dodam još
jedno, najsvežije poglavlje, u kojem ga neko svešteno lice na visokom položaju
u crkvenoj hijerarhiji, neko blizak salezijancima, poziva telefonom i slatkorečivo
moli da se okane te zlosrećne epizode s markizom Đerinijem. Da i ne spominjem
druge telefonske pozive, kada su ga prijateljski upozoravali da ne blati Starački
dom Pio Albergo Trivulcio. A Simei je uvek, poput Hamffija Bogarta u onom filmu,
odvraćao: to ti je štampa, lepi moj, i ti tu ne možeš baš ništa!
"Veličanstveno", uzbuđeno je uskliknuo Simei, "vi ste dragocen saradnik,
kolega Kolona, treba da nastavimo u istom tonu."
Naravno da sam se osetio poniženim još i više nego Maja, koja mora da piše
horoskop, ali u tom trenutku bio sam u kolu i morao sam da igram. I zbog
budućnosti u egzotičnim krajevima, gde god da su. Makar to bio i obližnji Loano
- što bi za jednog gubitnika moglo biti sasvim dovoljno.

XII

Ponedeljak, 11. maj

Narednog ponedeljka Simei nas je okupio: "Kolega Kostanca", rekao je, "u
članku o prostitutkama koristite izraze kao što su: praviti sranja, zajeb,
kurčenje, a navodite i reči neke uličarke koja nekoga tera u pizdu materinu."
"Ali to jeste tako", pobunio se Kostanca. "Sada se psovke već svuda mogu
čuti, i na televiziji, čak se i otmene gospođe međusobno šalju u pizdu materinu."
"Kako se ponašaju gospođe iz visokog društva, to nas ne zanima. Mi moramo
da mislimo na čitaoce koji još uvek zaziru od psovki. Koristite opisne izraze.
Kolona?"
Umešao sam se: "Može sasvim lepo da se kaže: gadno zabrljati, prevara,
isprazno razmetanje i nosite se u tri lepe."
"Ko zna šta rade ljudi kad odu u te tri lepe", zacerekao se Bragadočo.
"E, šta tamo rade, to ne moramo da kažemo", odvratio je Simei.

Potom smo se bavili drugim temama. Nakon sat vremena, po završetku

sastanka, Maja je pozvala Bragadoča i mene u stranu: "Ja neću više da se
javljam za reč pošto uvek nešto zabrljam, ali bilo bi lepo da objavimo jedan
spisak prigodnih zamena."
"Zamena za šta", upitao je Bragadočo.
"Pa za psovke o kojima smo govorili."
"Ali o tome smo razgovarali pre sat vremena!", ozlojeđeno je rekao
Bragadočo, dobacivši mi značajan pogled, kao da mi poručuje: vidiš, ona to
stalno radi.
 "Pusti sad to", rekao sam mu pomirljivim tonom, "ako je ona već razmišljala
o tome… Hajde, Majo, otkrij nam svoje najskrovitije misli."
"Dakle, bilo bi lepo da predložimo da se, svaki put kad nas nešto neprijatno
iznenadi ili želimo da izrazimo nezadovoljstvo, umesto e, do kurca, kažemo e, do
muškog organa za obavljanje polnog čina i mokrenje, koji se sastoji od korena,
tela i glavića, a sačinjavaju ga tri sunđerasta tkiva, između kojih se nalazi
mokraćna cev, ukradoše mi novčanik!"
"Ama, ludi ste kao struja", rekao joj je Bragadočo. "Kolona, da li bi mogao
da dođeš do mog stola, hoću da ti pokažem nešto."

Pošao sam za Bragadočom, namignuvši Maji, čiji su me autistični ispadi,

ako bi se tako mogli nazvati, sve više očaravali.
Svi su već otišli, smrkavalo se, a na svetlu stone lampe Bragadočo je listao
neki svežanj fotokopija.
"Kolona", otpočeo je, čvrsto stežući svoje beležnice na grudima, kao da želi
da ih sakrije od bilo čijeg pogleda, "pogledaj ove dokumente koje sam pronašao
u arhivu. Sutradan posle izlaganja na Loretskom trgu, Musolinijev leš prebačen
je na univerzitetsku kliniku za sudsku medicinu, radi autopsije, i evo lekarskog
nalaza. Čitaj: Zavod za sudsku medicinu i osiguranje Kraljevskog univerziteta u
Milanu, profesor Mario Katabeni, obdukcioni zapisnik br. 7241, sačinjen 30.
aprila 1945. godine, kada je obavljena obdukcija leša Benita Musolinija,
preminulog 28. aprila 1945. Telo je pripremljeno, nalazi se na obdukcionom stolu
i bez odeće je. Težina iznosi 72 kg. Visinu je moguće samo približno odrediti i
iznosi oko 166 cm, a ta nepreciznost je izazvana obimnim traumama glave. Lice
je izobličeno usled sveobuhvatnih povreda nastalih pomoću vatrenog oružja, kao
i zbog kontuzija, zbog čega su crte bezmalo neprepoznatljive. Ne mogu se obaviti
antropometrijski pregledi glave jer je izobličena pomenutom frakturom kostiju lica
i lobanje… Da preskočimo malo i idemo dalje: Glava, izobličena usled
zdrobljenosti celokupnog skeleta zbog dubokog ulubljenja u čitavom temeno-
potiljačnom predelu s leve strane i nagnječine u predelu očne duplje sa iste strane,
gde je očna jabučica zgnječena i ispucala, tako da je iscurila sva tečnost iz
staklastog tela; masno tkivo očne duplje većim delom ogoljeno usled široke
rascepine, u njega nije prodrla krv. U središnjem čeonom predelu i u levom
temeno-čeonom delu dve široke, neprekidne brazde vlasišta, s poderotinama na
ivicama, svaka od njih oko 6 cm širine, prekrivaju skelet lobanje. U potiljačnom
predelu s desne strane u odnosu na središnju razdelnu liniju nalaze se dva otvora
na maloj uzajamnoj udaljenosti, sa ispupčenjima na ivicama, nepravilnog oblika,
čiji prečnik iznosi, približno, najviše 2 centimetra, a na njihovoj površini pomalja
se potpuno zdrobljeno kašasto moždano tkivo, bez tragova krvnih podliva. Da li
shvataš? Potpuno zdrobljeno kašasto moždano tkivo!"
Bragadočo gotovo da je bio obliven znojem, drhtale su mu ruke, niz donju
usnu klizile su mu kapljice pljuvačke, izgledao je poput nekog uzbuđenog
žderonje koji je nanjušio pohovani mozak, ili porciju škembića u saftu, ili
masni gulaš. I nastavio je s čitanjem.
Na potiljku, na maloj udaljenosti od desnog dela središnje razdelne linije,
prostrana pukotina s otvorom čiji prečnik iznosi gotovo 3 centimetra sa
ispupčenjima na ivicama i bez krvnih podliva. U predelu desne slepoočnice, dva
okruglasta otvora jedan do drugog blago razderanih ivica i bez krvnih podliva. U
predelu leve slepoočnice široka rupa s ivicama koje štrče, na čijoj se površini
pomalja zdrobljeno kašasto moždano tkivo. Prostrani izlazni otvor uhoda na levoj
ušnoj školjki spoljašnjeg uha: i ove dve prethodno navedene povrede izgledaju
kao tipične povrede nanesene nakon smrti. Na nosnom korenu mali otvor sa
oguljotinom i parčićima zdrobljenih kostiju koje štrče, sa neznatnim krvnim
podlivima. Na desnom obrazu grupisana tri otvora na koje se nastavlja brazda
koja ide u dubinu, protežući se unazad, blago iskošena unatrag i blago iskošena
uvis, sa ivicama levkastog oblika, okrenutim ka unutra, bez krvnih podliva.
Višestruki prelom gornje vilične kosti, sa širokim razderotinama mekog i koštanog
tkiva gornjeg nepca, koje predstavljaju povrede nanesene nakon smrti. Sada ću
opet preskočiti jedan deo, jer su to nalazi koji se odnose na položaj rana, a nas
ne zanima gde i kako su ga pogodili, dovoljno nam je da znamo da su ga ustrelili.
Na skeletu lobanje nalazi se mnoštvo višestrukih preloma, te je on usitnjen i
nedostaju brojni odlomljeni parčići, tako da se može direktno dopreti do lobanjske
čaure. Debljina lobanjskog krova je normalna. Tvrda moždanica ima nagnječen
izgled, s prostranim razderotinama u prednjem delu i nema tragova bilo kakvog
epiduralnog ili hipoduralnog krvarenja. Mozak i produženu moždinu nije moguće
u potpunosti odvojiti od lobanje jer su mali mozak, moždani most, srednji mozak
i donji deo moždanih komora zdrobljeni i kašasti, a na njima nema tragova
podliva nastalih usled krvarenja…"
Svaki put je ponavljao reč kašast, koju je profesor Katabeni prekomerno
koristio - očigledno opčinjen zdrobljenošću tog leša - i to ga je ponavljao maltene
naslađujući se, a povremeno bi ga izgovorio kao kaaašast. Podsećao me je na
Darija Foa, kada je u komadu Smešna tajna glumio seljaka koji zamišlja kako
utoljava glad jelom o kojem oduvek sanja.
"Idemo dalje. Ostao je čitav samo veći deo ispupčenih predela moždanih
komora, dok žuljevito telo i deo baze velikog mozga: arterije baze velikog mozga
uočljive su samo delimično usled odloma nastalih prilikom višestrukih preloma
cebkupne lobanjske čaure, i delimično su još uvek povezane sa moždanom
masom: tako uočljive kortikalne grane, među kojima su i prednje moždane
arterije, imaju očuvane, zdrave zidove… I misliš li da bi neki lekar, koji je,
uostalom, ubeđen da se pred njim nalazi Dučeov leš, bio kadar da prepozna čija
je ta gomila zdrobljenih kostiju i spljeskanog mesa? I kako je uopšte mogao na
miru da radi u toj ogromnoj prostoriji (pisalo se o tome) dok neprekidno ulazi i
izlazi kojekakav svet, novinari, partizani, napaljeni radoznalci? Drugi su pričali
da je utroba ležala zaboravljena u uglu obdukcionog stola, a da su dva bolničara
igrala stoni tenis s tim unutrašnjim organima, dobacujući se komadićima
džigerice, to jest pluća?"
Dok je to govorio, Bragadočo je bio nalik na mačora koji je munjevito skočio
na tezgu u nekoj mesari.
Da je imao brkove, nakostrešili bi mu se i podrhtavali bi.
"A ako nastaviš da čitaš, videćeš da na želucu nisu pronađeni nikakvi
tragovi čira, premda svi znamo da je Musolini patio od te bolesti, ne pominju se
ni tragovi sifilisa, iako su svi šuškali da je pokojnik bolovao od te polne bolesti
u poodmaklom stadijumu. Primeti, zatim, da je Georg Caharije, nemački lekar
koji je lečio Dučea u Salou, nedugo posle ovog obdukcionog nalaza svedočio da
je njegov pacijent imao nizak krvni pritisak, anemiju, uvećanje jetre, grčeve u
želucu i crevima, kao i hronični zatvor. Međutim, prema ovom obdukcionom
nalazu, sve je u redu, obim i izgled jetre, kako na površinskom sloju, tako i u
preseku, uobičajen, žučni kanali zdravi, bubrezi i nadbubrežne žlezde
neoštećeni, mokraćni kanal i genitalije normalni. I beleška na kraju: mozak, to
jest njegovi preostali delovi, uronjen je u formalin radi daljih anatomskih i
histopatoloških ispitivanja, deo moždane kore, na zahtev Zdravstvene službe
Koman- de Pete armije (Kalvin S. Drajer) ustupljen je dr Vinfredu H. Overholseru
iz Psihijatrijske bolnice Svete Elizabete u Vašingtonu. Čiča miča i gotova priča."
Čitao je, gustirajući svaki redak, kao da je leš pred njegovim očima, kao da
može da ga dodirne, kao da je u krčmi Moriđi, i umesto da se sladi svinjskom
kolenicom s kiselim kupusom, balavi nad onim predelom očne duplje u kojem
se nalazi zgnječena i poderana očna jabučica iz koje je iscurila celokupna
staklasta tečnost, kao da kuša moždani most, srednji mozak, donji deo
moždanih čaura, kao da uživa u tom moždanom tkivu, gotovo pretvorenom u
kašu, koje se pomalja.
Obuzela me mučnina, ali moram priznati da sam u isti mah bio očaran
njime i tim izmučenim lešom kojim se naslađivao, kao kad nekog junaka
romana iz XIX veka hipnotiše zmijski pogled. Kako bih okončao to njegovo
oduševljenje, napomenuo sam: "Ko zna čiji je to obdukcioni nalaz."
"Tačno. Vidiš da je moja pretpostavka bila ispravna: Musolinijevo telo
uopšte nije Musolinijevo, a svakako da niko nije smeo da se zakune da jeste
njegovo. Sada mogu da budem spokojan u vezi s onim što se dešavalo od 25. do
30. aprila."

Te večeri sam osetio istinsku potrebu za pročišćenjem u Majinom zagrljaju.

A da bih njen lik izdvojio iz redakcije, odlučio sam da joj kažem istinu, to jest
da list Sutra neće nikada ugledati svetlo dana.
"I bolje je što je tako", kazala je Maja, "neću više patiti zbog vlastite
budućnosti; Izdržaćemo nekoliko meseci, zaradićemo tu crkavicu, tu prokletu
šaku dolara, jeste da ih je malo, ali ćemo ih se dočepati odmah, a onda ćemo se
otisnuti put egzotičnih krajeva."

XIII

Kraj maja.

Moj život se tada već odvijao na dva koloseka. Danju ponižavajući rad u
redakciji, noću Majin, a katkad i moj stan. Subotom i nedeljom na Orti. Večeri
su za oboje bile uteha za dane provedene sa Simeijem. Maja je odustala od
iznošenja predloga koji će biti odbijeni, zadovoljila se time da ih daje meni, iz
razonode, ili za utehu.
Jedne večeri pokazala mi je sveščicu s bračnim oglasima. "Čuj kakva je to
divota", rekla mi je, "jedino bih volela kada bih mogla da ih objavim zajedno s
tumačenjima."
"U kom smislu?"
"Slušaj: Zdravo, zovem se Samanta, imam 29 godina, završila sam srednju
školu, domaćica, razvedena, bez dece, tražim zgodnog ali pre svega vedrog i
zabavnog muškarca. Tumačenje: bližim se tridesetoj i, pošto me je muž ostavio,
s ovom diplomom srednje ekonomske, koju sam stekla na jedvite jade, nisam
našla posao, i sada sedim u kući skrštenih ruku po ceo božji dan (nemam čak
ni musave klince da se o njima staram), tražim muškarca, ne mora da bude lep,
samo da me ne ostavi na cedilu kao onaj nesrećnik za kog sam bila udata. Ili:
Karolina, 33 godine, neudata, završen fakultet, samostalna preduzetnica,
prefinjena, crnka, vitka, samouverena i iskrena, voli sport, film, pozorište,
putovanja, knjige, ples, otvorena za moguće nove oblasti interesovanja, rado bi
upoznala privlačnog i karakternog muškarca, školovanog i na dobrom položaju,
stručnjaka, funkcionera, ili oficira, starosti najviše do 60 godina, radi braka.
Tumačenje: napunila sam trideset i treću, a još mi nije uspelo da nekoga ulovim,
možda zato što sam suva kao pritka i nikako mi ne polazi za rukom da postanem
plavuša, ali nastojim da ne razmišljam o tome; nekako sam se dokotrljala do te
diplome na svetskoj književnosti, ali nisu me primili ni na jednom konkursu za
posao, stoga sam otvorila malu radionicu gde za mene na crno rade tri Albanca
i proizvodimo sokne koje prodajemo po selima i varošicama kad su pijačni dani;
nemam pojma šta mi se u stvari dopada, pomalo gledam televiziju, odlazim u
lokalni bioskop ili pozorište s drugaricom, čitam novine, naročito zbog bračnih
oglasa, volim da igram, ali niko me ne vodi na igranke, i samo kad bih našla
bilo kakvog muža, bila bih spremna da zavolim bilo šta drugo, samo kad bi on
bio situiran i kad bih mogla da se ratosiljam ovih sokni i Albanaca; prihvatila
bih i nekog matorca, poželjno nekog komercijalistu, ali može da prođe i
službenik u katastru, ili neki pukovnik. Još jedan: Patricija, 42 godine, neudata,
trgovac po zanimanju, crnka, vitka, blaga i osećajna, želi da upozna odanog,
čestitog i iskrenog muškarca, nije bitan bračni status, samo ako je voljan za
druženje. Tumačenje: majku mu, imam četrdeset dve godine (i nemojte sad da
me podsećate da bih, pošto se zovem Patricija, mogla imati i punih pedeset, kao
i sve druge žene s tim imenom), a nije mi pošlo za rukom da se udam i životarim
radeći u piljarnici koju sam nasledila od sirote pokojne mame, pomalo sam
anoreksična i u suštini neurotična; postoji li muškarac koji bi me odveo u
krevet, i baš me briga da li je oženjen, samo nek me dobro izbumbeca? I ovaj:
Još uvek nisam izgubio nadu da postoji žena koja je kadra da istinski voli,
neoženjen sam, bankarski službenik, 29 godina, verujem da sam dopadljivog
izgleda i veoma živahne naravi, tražim lepu, ozbiljnu i obrazovanu devojku koja
bi želela sa mnom da ostvari ljubavnu vezu iz snova. Tumačenje: baš sam
smotan s devojkama, i one malobrojne s kojima sam bio, bile su obične krave
koje zanima jedino da ulove muža, mož' misliti što ću ja od ove bedne platice da
izdržavam još i nju; a posle kažu da sam živahne naravi kad ih pošaljem u mesto
rođenja; dakle, nisam za bacanje, ima li negde neka kršna riba koja mi neće
odmah reći more, marš, željna dobrog kresanja bez obaveza? A pronašla sam i
ovaj oglas, koji nije bračni, ali je čaroban: Pozorišna trupa traži glumce, statiste,
šminkera, reditelja i krojačicu za narednu sezonu. I koga uopšte ima u toj trupi,
možda gledalaca?"
Maja zaista traći svoj talenat u našoj redakciji: "Ne očekuješ valjda da bi
Simei tako nešto objavio? Oglasi bi možda i mogli da prođu, ali tvoja tumačenja
ni u kom slučaju!"
"Znam, znam, ali mogu barem da sanjarim."
Potom, pred spavanje, rekla mi je: "Ti sve znaš, a da li znaš zašto se kaže
pijan kao majka i lupa kao maksim po diviziji?"
 "Ne, ne znam. Pitaš me tako nešto u gluvo doba noći?"
"E, ali ja znam, tačnije, pročitala sam pre neki dan. Ovo prvo se koristi za
nekoga ko je trešten pijan i postoje dva objašnjenja njegovog porekla. Prema
jednom, lekari su u davno doba, u nedostatku anestetičkih sredstava, za
olakšavanje porođajnih bolova ženama davali rakiju, pa su često, pred sam
porođaj, bivale propisno nacvrcane. Prema drugom, po meni uverljivijem
objašnjenju, narod je pod majkom podrazumevao Majku Zemlju, koja mora da
bude dobrano natopljena da bi rađala plodove. Drugi izraz koristimo kada
hoćemo da kažemo da neko govori gluposti, ali malo ko zna da maksim nije neki
vojnik Maksim, već zapravo mitraljez nazvan po britanskom konstruktoru i
pronalazaču američkog porekla, Hajramu Stivensu Maksimu. Počeo je da se
koristi u Prvom svetskom ratu, a ispaljivao je šeststo metaka u minuti, dakle,
kosio je cele divizije. U poređenju sa savremenim mitraljezima, bio je pretežak i
glomazan, čak četiri vojnika morala su da ga opslužuju: pune municijom,
donose vodu za hlađenje, ciljaju metu, i još jedan koji je pucao iz njega."
"Kakvo blago ja imam kraj sebe! Kada te zanimaju ovakvi kurioziteti, kako
si godinama mogla da se baviš onim sentimentalnim vezama?"
"Zbog para, prokletih para. Biva to kad si gubitnik." Pribila se uz mene: "Ali
sada više nisam toliki gubitnik, pošto sam tebe osvojila kao premiju na lutriji."
Šta odgovoriti takvoj šašavici, reči su suvišne, preostaje samo da ponovo
vodim ljubav s njom. Prepustivši se tom porivu, osećao sam se gotovo kao
pobednik.

Dvadeset i trećeg maja uveče nismo gledali televiziju i tek sutradan smo
pročitali u novinama o atentatu na sudiju Falkonea. Nas dvoje bili smo
zaprepašćeni, a i ostali u redakciji tog jutra bili su donekle uznemireni.
Kostanca je upitao Simeija da li treba da pripremimo broj o tom slučaju.
"Hajde da to razmotrimo", sumnjičavo je odvratio Simei. "Ako govorimo o
Falkoneovoj smrti, moramo da pomenemo mafiju, da jadikujemo što nemamo
dovoljno organa reda i tome slično. Tako bismo jednim udarcem na sebe navukli
bes policije, karabinjera i mafije. Ne znam da li bi se sve to dopalo komendatoru.
Kada budemo pripremali prave novine, ako neko bude bacio bombu i neki sudija
odleti u vazduh, svakako ćemo morati da pišemo o tome, ali ako odmah
izveštavamo o tome, postoji opasnost da ćemo izneti pretpostavke koje će
narednih dana biti opovrgnute. To je rizik koji svake prave novine moraju da
snose, ali zašto bismo morali i mi? I kada je reč o pravim novinama, obično je
najmudrije rešenje da se akcenat stavi na sentimentalnu stranu slučaja, da se
intervjuišu rođaci, koji će iskazati svoja osećanja. Ako pažljivije pogledate,
videćete da se tako radi na televiziji, kada reporter odlazi da zvoni na vrata
majke čijeg su desetogodišnjeg sina polili kiselinom: Gospođo, kako se osećate
zbog sinovljeve smrti? Gledaocima će oči biti pune suza i tako će svi biti srećni
i zadovoljni. Ima ona lepa nemačka reč za to: Schadenfreude, uživanje u tuđoj
nesreći. To je osećanje koje svake novine treba da poštuju i pothranjuju. Ali mi
zasad nismo prinuđeni da se bavimo tim tricama, a gnev i ogorčenje prepuštamo
levičarskim glasilima, koja su za to pravi stručnjaci. Osim toga, atentat na
Falkonea i nije toliko potresna vest. Sudije su ubijali i ranije, a ubijaće ih i
ubuduće. Ukazaće nam se još prilika. Ovog puta ćemo to preskočiti."
 Pošto je Falkone tako likvidiran i po drugi put, posvetili smo se ozbiljnijim
temama.

Kasnije mi je prišao Bragadočo i munuo me laktom: "Jesi li video? Jasno ti

je da i ova rabota potvrđuje moju priču."
"Kakve to veze ima, pobogu?"
"E, pa to još ne znam tačno, ali neke veze sigurno ima. Sve živo uvek ima
veze sa svime drugim, ako umeš pravilno da tumačiš šare koje napravi kafeni
talog u šolji. Daj mi samo malo vremena."

XIV

Sreda, 27. maj

Jednoga jutra, probudivši se, Maja je kazala: "Ipak, on mi se ne dopada."

Već sam se bio privikao na to poigravanje njenih sinapsi. "Govoriš o
Bragadoču…", rekao sam.
"Naravno, o kome bih drugom?" A potom, kao da joj je nešto sinulo: "A kako
si ti znao da mislim na njega?"
"Dušice, što bi rekao Simei, postoji ukupno šest osoba koje poznajemo i ti i
ja, razmislio sam ko je od njih najdrskiji prema tebi i izbor je pao na Bragadoča."
"Ali mogla sam da govorim o, šta znam, predsedniku Kosigi."
"Mogla si, ali nisi, govorila si o Bragadoču. I eto ti sad, jednom u letu shvatim
šta hoćeš da kažeš, a ti nešto komplikuješ!"
"Uviđaš li da počinješ da misliš isto što i ja?" Dođavola, bila je u pravu.

"Pederi", rekao je Simei tog jutra, tokom uobičajenog dnevnog redakcijskog

sastanka. "Pederi su tema koja uvek privlači pažnju."
"Više se ne kaže peder", odvažila se da iznese primedbu Maja. "Kaže se gej,
zar ne?"
"Znam, dušice, znam", odvratio je prekorno Simei, "ali naši čitaoci ih i dalje
zovu pederima, ili bar tako misle o njima, i za njih ima smisla da se upotrebi
baš ta reč. Znam da se više ne kaže crnja, već isključivo crnac, ne kaže se da je
neko slepac, već da je oštećenog vida. Ali kako god okreneš i crnac je crn kao
ugalj, a i ovaj oštećenog vida i dalje ne vidi ni prst pred okom, jadničak. Nemam
ja ništa protiv pedera, kao ni protiv crnja, meni su oni potpuno u redu sve dok
su kod svoje kuće."
"A zašto onda treba da se bavimo gejevima ako oni ne bodu oči našim
čitaocima?"
"Ne mislim ja uopšteno na pedere, dušice, ja sam za slobodu, neka radi ko
šta hoće. Ali ima ih i među političarima, u parlamentu, pa čak i u vladi. Običan
svet misli da su pederi samo neki pisci i baletani, dok nam pojedini kroje kapu
a da to i ne primećujemo. Oni su prava mafija i međusobno se potpomažu. A to
već može da bode oči našim čitaocima."
Maja nije odustajala: "Ali vremena se menjaju, možda će neko za deset
godina moći javno da kaže da je gej a da to nikoga ne potrese."
"Kroz deset godina će biti onako kako mora da bude, svi znamo da današnji
običaji postaju sve nakaradniji. Ipak, za sada, naš čitalac je osetljiv na tu temu.
Lučidi, vi imate gomilu zanimljivih izvora, šta biste mogli da nam kažete o
pederima u politici - ali vodite računa - nemojte navoditi imena, nije nam cilj da
završimo na sudu, treba samo da ubacimo tu buvu, onako neodređeno, lelujavo,
da čitaoce obuzme jeza, osećaj nelagode…"
Lučidi je kazao: "Ako hoćete, mogu da vam navedem mnoga imena. Ali kao
što ste rekli, ako treba da se izazove jeza, mogla bi da se plasira priča, u vidu
glasina koje kolaju, o izvesnoj knjižari u Rimu, u kojoj se sastaju homoseksualci
na visokim položajima, a niko to ne primećuje, jer u knjižaru većinom dolazi
sasvim običan svet. A za neke je to čak mesto gde mogu da pribave kesicu koke,
uzmeš neku knjigu, odneseš je na kasu, neki tip uzme tvoju knjigu da je
zapakuje i u omot ubaci kesicu. Zna se da onaj… dobro, nije važno koji, što je
čak bio i ministar - ne samo da je homoseksualac nego i šmrče. To svi znaju, ili
bolje rečeno, zna svako ko je iole značajan, ne zalazi tamo gologuzija koja voli
da se kreše u bulju, pa čak ni baletani, čije bi upadljivo ženskasto vrckanje
privlačilo neželjenu pažnju."
"Sjajna je ideja da se govori o glasinama, ali treba ubaciti i poneki sočni
detalj, tobože da bi se bolje dočarala tamošnja atmosfera. U stvari, to može da
bude način da se nagovesti i poneko ime. Na primer, možete da kažete kako je
to jedna ugledna knjižara u koju dolaze izuzetno uvažene ličnosti, i tu nabacate
imena jedno sedam-osam pisaca, novinara i senatora, čiji je ugled van svake
sumnje. Samo što ćete među tim imenima navesti i dvojicu-trojicu koji su zaista
pederi. Niko neće moći da kaže da smo nekoga oklevetali, jer se ta imena navode
upravo kao primer uglednih ličnosti. Stoga, slobodno ubacite i nekoga ko je
poznat kao veliki ženskaroš, kome se čak znaju i imena ljubavnica. A mi smo u
tom zamešateljstvu poslali šifrovanu poruku, ko hoće da shvati, shvatiće, a
poneko će valjda ispravno protumačiti da bismo, samo kad bismo hteli, mogli
da napišemo i mnogo više."
Maja je bila ubijena u pojam, dok su se svi ostali zagrejali za taj plan i,
poznajući Lučidija, unapred su se sladili iščekujući njegov otrovni članak.

Maja je izašla iz redakcije pre ostalih, mahnuvši mi rukom, kao da kaže:

izvini, večeras moram da budem sama, da popijem tabletu stilnoksa i zaspim.
Tako me je Bragadočo ščepao u svoje kandže i nastavio mi svoju priču, usput,
dok smo šetali i, kakve li slučajnosti, stigli baš u Banjeru, a to turobno mesto
bilo je kao stvoreno za njegovu mrtvačku pripovest.
"Čuj sad ovo, ovde sam se upetljao naletevši na čitav niz događaja koji bi
mogli da opovrgnu moju tezu, ali videćeš da nije tako. Elem, Musolinijeve
rasparčane ostatke skrpili su navrat-nanos i zajedno s Klaretom i ostalom
bratijom zakopali ih na groblju Muzoko, ali u bezimenoj grobnici, kako ne bi
mogli da je obilaze nostalgični profašistički hodočasnici. To je verovatno bila i
želja onoga ko je pravom Musoliniju omogućio da pobegne, to jest da se o
njegovoj smrti ne raspredaju nepotrebne priče. Razume se, tu nije bilo osnova
da se gradi legenda, poput one o caru Fridrihu Barbarosi, posle čije smrti se
pronosio glas da nije umro, već da je negde skriven; to je moglo da prođe i za
Hitlera, jer se nije znalo ni šta se dogodilo s njegovim lešom ni da li je stvarno
mrtav. Ali uzimajući zdravo za gotovo da Musolini jeste mrtav (a partizanska
bratija i dalje je slavila Loretski trg kao krunski trenutak oslobođenja), valjalo
je ljude pripremiti na pomisao da će se pokojnik jednoga dana možda ponovo
pojaviti - kao nekad, i bolji nego ikad - što kaže ona pesmica. A ne možeš da ga
vaskrsneš iz one spljeskane kaše. Međutim, u tom trenutku na scenu stupa ona
šeprtlja Lečizi."
"Čini mi se da se sećam, onaj što je iskopao Dučeov leš?"
"Tako je. Onaj žutokljunac, bilo mu je dvadeset i šest godina, poslednji talas
fašista iz Saloa, prepun ideala, a bez ijedne jasne ideje u glavi. Želeo je da svog
idola dostojno sahrani, ili bar da izazove skandal zbog kog će se udariti na sva
zvona da je na pomolu neofašizam; sklepao je nekakvu bandu budala, kakav je
i sam bio, i jedne aprilske noći 1946. godine otišli su na groblje. Malobrojni
noćni čuvari spavali su sve u šesnaest, čini se da je banda otišla pravo do
grobnice, jer je jasno da im je neko dolanuo gde se tačno nalazi, iskopali su telo
u stanju raspada, još gorem nego kada je strpano u sanduk - a od tada je prošlo
godinu dana, pa možeš da zamisliš šta je preostalo - i mic po mic, vuci-tegli,
izneli ga s groblja, kako-tako, posejavši tu i tamo duž grobljanskih staza pokoju
grudvicu raspadnute organske materije, na jednom mestu čak i dva članka od
prstiju. Pa ti vidi kakvi su to bili smotani likovi."
Imao sam utisak da bi se Bragadočo istopio od miline da je mogao da
učestvuje u tom morbidnom prenošenju leša, ali sam tada već znao da se od
njegove nekrofilije ništa bolje i ne može očekivati. Pustio sam ga da nastavi svoju
priču.
"Skandal, ogromni naslovi u novinama, policija i karabinjeri ubiše se
prečešljavajući teren na sve strane čitavih sto dana, a od posmrtnih ostataka
ni traga ni glasa, a zbog zadaha truleži koji su širili oko sebe, i te kako su morali
da za sobom seju miomirisni trag duž celog puta koji su prevalili. Kako bilo,
svega nekoliko dana nakon otmice leša, uhvaćen je jedan član te razbojničke
družine, izvesni Rana, a potom su pohvatali, jednog po jednog, i ostale
saučesnike, tako da je krajem jula uhapšen i sam Lečizi. I otkrili su da je telo
neko vreme bilo sakriveno u Raninoj kući u Valtelini, a potom su ga u maju
predali ocu Cuki, starešini franjevačkog manastira Sveti Anđeo u Milanu, koji
je leš zazidao u trećem brodu svoje crkve. A otac Cuka i njegov pomoćnik otac
Parini, oni su tek posebna priča; jedni su smatrali da su oni duhovni čuvari
onog čestitog reakcionarnog Milana, koji su čak proturali falsifikovane
novčanice i drogu neofašističkim krugovima, a drugi, opet, za duševne monahe
koji nisu mogli da izbegnu dužnost svakog vrlog hrišćanina, da pokojnima sve
oprosti, parce sepultos, ali ni to me gotovo uopšte ne zanima. Zanima me,
međutim, činjenica da je vlada, uz saglasnost kardinala Šustera, pohitala da
telo sahrani u kapeli kapucinskog manastira u mestu Čero Mađore, gde će se
nalaziti od 1946. do 1957. godine, punih jedanaest godina, a da ta tajna nije
doprla do javnosti. Jasno ti je da je to ključni momenat za ceo poduhvat. Zbog
te budale Lečizija dvojnikov leš izašao je na svetlo dana, doduše, u takvom
stanju da nekakvu ozbiljnu ponovnu obdukciju niko ne bi mogao da obavi, ali
za svaki slučaj, za one koji su povlačili konce tog poduhvata s Musolinijem, bilo
je bolje da se cela stvar zataška, da se sve prekrije velom zaborava i da se o tome
što manje govori. Dogodilo se, međutim, da je Lečizi (pošto je dvadeset i jedan
mesec odležao u zatvoru) napravio sjajnu karijeru kao poslanik u parlamentu,
dok je Adone Coli, novi predsednik vlade, koji je na vlast došao zahvaljujući
glasovima neofašista, zauzvrat odobrio da se Musolinijevi posmrtni ostaci vrate
porodici i da bude sahranjen u rodnom Predapiju, a njegova grobnica postala je
nešto nalik na svetilište gde se i danas okupljaju stari nostalgičan i novi fanatici,
u crnim košuljama, s visoko ispruženom rukom u znak pozdrava. Verujem da
Coli nije bio obavešten da je pravi Musolini živ, tako da mu nije smetalo takvo
obožavanje dvojnika. Ne znam, možda se sve i drugačije odigralo, ali iza tog
zamešatelj stva s dvojnikom možda uopšte i nisu stajali neofašisti, već neko
drugi, neki neuporedivo moćniji likovi."
"Ali izvini, kakva je onda uloga Musolinijeve porodice? Ili nisu znali da je
Duče živ, što mi se čini nemogućim, ili su prihvatili da u vlastitoj kući čuvaju
leš nekog tuđinca."
"Vidi, nisam još prokljuvio koje je tačno bilo stanje s porodicom. Po meni,
znali su da je njihov muž i otac još živ i gde se nalazi. Ako se skrivao u Vatikanu,
teško da su mogli da ga viđaju, dolasci nekog člana porodice Musolini u Vatikan
sigurno ne bi prošli nezapaženo. Uverljivije deluje pretpostavka da je bio u
Argentini. Šta nas navodi na to? Vitorio Musolini, na primer. Izbegao je čistku
posle oslobođenja, pisao je scenarija i sinopsise za filmove, a posle rata je dugo
boravio u Argentini. U Argentini, razumeš? Da bi bio uz oca? To ne možemo da
tvrdimo, ali zašto je išao baš u Argentinu? I postoje fotografije Romana
Musolinija i drugih ličnosti kako na aerodromu u Čampinu ispraćaju Vitorija
koji leti za Buenos Ajres. Zbog čega pridaju takvu važnost putovanju brata koji
je još pre rata odlazio čak i u Sjedinjene Američke Države? A Romano? Posle
rata se proslavio kao džez pijanista, držao je koncerte i u inostranstvu, razume
se da se istorija ne bavi Romanovim umetničkim turnejama, ali da nije i on
svraćao u Argentinu? A supruga Rakela? Imala je punu slobodu kretanja, niko
nije mogao da joj zabrani da skokne, recimo, do Ženeve ili Pariza, kako ne bi
izazvala sumnju, a odatle pravac Buenos Ajres. Ko to zna? Kada su, potom, što
Lečizi, što Coli, napravili brljotinu o kojoj već sve znamo, i porodici iznenada
isporučili ostatke onog leša, niko od njih nije smeo da obznani da su to posmrtni
ostaci nekog drugog, već se mire sa sudbinom i primaju ga u kuću, poslužiće
kao čuvar fašističkog plama i žala u srcima poraženih nostalgičara, sve do
povratka pravog Dučea. Kako bilo, priča o porodici me ne zanima, jer tu počinje
drugi deo moje istrage."
"Šta se tada dogodilo?"
"Već je prošlo vreme za večeru, a nedostaje mi još nekoliko kamenčića da
upotpunim svoj mozaik. Nastavićemo ovaj razgovor kasnije."

Nije mi bilo jasno da li je Bragadočo neverovatno dobar pisac trilera, koji mi

svoj roman prepričava u nastavcima, na kašičicu, te hotimično svaki deo
prekida na najnapetijem mestu, ili zbilja još gradi zaplet te priče, skupljajući
delić po delić. Kako bilo, nisam hteo da navaljujem, jer mi je u međuvremenu
to seljakanje istrulelih smrdljivih posmrtnih ostataka tamoamo izazvalo pravu
mučninu. Otišao sam kući i morao sam i ja da uzmem tabletu stilnoksa.

XV

Četvrtak, 28. maj

"Za broj 0/2 treba da smislimo uvodni članak o poštenju", kazao je tog jutra
Simei. "Već se zna da je u partijama zavladao ološ i da svi mažnjavaju mito,
treba da damo do znanja da bismo mogli da otpočnemo hajku na političke
partije, naravno, kada bismo hteli. Trebalo bi da se osmisli jedna partija
poštenih ljudi, partija građana koji bi bili kadri da govore o potpuno drugačijoj
politici."
"Da ne preterujemo s tim", rekao sam, "zar to nisu bili polazni stavovi i
Fronta običnog čoveka?"
"Taj posleratni pokret i političku partiju progutala je i razvodnila
Demohrišćanska partija, u to vreme veoma moćna i veoma lukava. Sada su,
međutim, isti ti demohrišćani poljuljani, ovo više nisu herojska vremena, to je
sad obična banda kulova. A osim toga, naši čitaoci nemaju pojma šta je Front
običnog čoveka, to je bilo pre četrdeset i pet godina", rekao je Simei, "naši čitaoci
se više ne sećaju ni šta se desilo pre deset godina. U jednom velikom dnevnom
listu, u članku povodom proslave godišnjice Oslobodilačkog pokreta, video sam
maločas dve fotografije, na jednoj je kamion s partizanima, a na drugoj skupina
ljudi u fašističkim uniformama, koji pozdravljaju visoko ispruženom rukom, a
ispod je objašnjenje da su to skvadristi, pripadnici fašističkog odreda. Ma kakvi
skvadristi, oni su postojali tokom dvadesetih godina ovog veka i nisu nosili takve
uniforme, na toj fotografiji su pripadnici fašističkih dobrovoljačkih trupa iz
tridesetih i s početka četrdesetih godina, nešto što očevidac poput mene i mojih
ispisnika lako prepoznaje. Ne očekujem da po redakcijama rade samo očevici
koji su moji vršnjaci, ali ja umem savršeno da uočim razliku između uniformi
bersaljera generala La Marmore i vojnika u trupama generala Fjorenca Bave
Bekarisa iz XIX veka, iako sam rođen kada su i jedni i drugi već odavno bili
pokojni. Ako i naše kolege imaju tako slabo pamćenje, možete tek misliti koliko
se naši čitaoci sećaju Fronta običnog čoveka. Ali da se vratimo na moju zamisao:
nova partija poštenih mogla bi da zabrine mnoge ljude."

"Liga poštenih", rekla je Maja, smešeći se. "Tako glasi naslov jednog starog
romana Đovanija Moske, predratno štivo, ali bi i danas bilo zabavno za čitanje.
Reč je o posvećenom udruženju čestitih ljudi, čija je namera bila da se uvuku u
redove nepoštenih, kako bi ih raskrinkali, ili barem preobratili u poštenjačine.
Ali da bi ih nepošteni prihvatili, članovi lige morali su i sami da postupaju
nepošteno. Možete i sami da zamislite šta je usledilo, mic po mic, liga poštenih
pretvorila se u ligu nepoštenih."
"To je književnost, dušice", prekinuo ju je Simei, "i ko se više uopšte seća ko
je taj Moska? Vi previše čitate. Na stranu vaš Moska, ali ako vam je ovo
odvratno, to ionako neće biti vaša briga. Kolega Kolona, pomoći ćete mi da
napišem jedan ubojit uvodni članak. I čestit."
"Nema problema", odvratio sam. "Apelovanje na poštenje uvek se izvrsna
prodaje."
"Liga poštenih lupeža", zacerekao se Bragadočo gledajući u Maju. Odista, to
dvoje su bili dva sveta. A ja sam sve više žalio što je ljupka sićušna ženica, pravi
majdan nauke i znanja, zarobljena u Simeijevom svinjcu. Ali nisam znao šta bih
u tom trenutku mogao da učinim da bih je oslobodio. Taj problem počeo je da
prerasta u moju glavnu brigu (a možda je istom brigom bila opsednuta i ona?)
te mi se i sve ostalo dopadalo mnogo manje nego pre.
Na pauzi za ručak, dok smo silazili niz stepenice idući da kupimo sendviče,
rekao sam joj: "Hoćeš li da razbucamo ovaj osinjak, da odemo i raskrinkamo
ovu prljavu rabotu i ocrnimo Simeija i ostalu bagru?"
"A gde da ih raskrinkaš?", upitala me je. "Kao prvo, ne smeš upropastiti
svoju karijeru zbog mene, kao drugo, kome ćeš otkriti ovu prljavu rabotu kad
sve novine, to polako uviđam, funkcionišu na isti kalup? Međusobno se štite…"
"Nemoj sad i ti kao Bragadočo, koji svuda oko sebe vidi samo zavere. U
svakom slučaju, izvini. Govorim tako zato što…" nije mi polazilo za rukom da
izrazim šta mislim, "zato što verujem da te volim."
"Znaš li da si mi to sada prvi put rekao?"
"Ludice, zar nismo počeli isto da mislimo?"
Ali njena opaska bila je tačna. Proteklo je najmanje trideset godina otkako
nisam izgovorio ništa slično. Bio je maj i posle trideset godina osećao sam
proleće u kostima.

Zašto su mi baš kosti pale napamet? Zato što mi je Bragadočo, sećam se,
predložio da se tog istog popodneva nađemo na Vercijereu, ispred Crkve Svetog
Bernardina na Kostima. Ulaz u crkvu nalazio se na uglu jedne uličice koja izlazi
na Trg Svetog Stefana.
"Lepa crkva", govorio mi je Bragadočo dok smo ulazili u nju, "sagrađena je
na ovom mestu još u srednjem veku, ali što zbog rušenja, što zbog požara i
ostalih nepogoda, tek je u XVIII veku ponovo izgrađena u ovom obliku.
Podignuta je da bi se u njoj čuvale kosti s groblja gubavaca, koje se nekada
nalazilo nedaleko odavde."
Pa dabome. Pošto je završio s Musolinijevim lešom, koji više neće moći da
iskopa, Bragadočo se dao u potragu za novim pogrebnim nadahnućima. I odista,
iz jednog hodnika ušli smo u kosturnicu. U odaji nije bilo ni žive duše, ako se
izuzme neka starica na klupi u prvom redu, koja se molila pognute glave.
Mrtvačke glave stajale su natrpane u visokim nišama između polustubova,
kutije prepune kostiju, lobanje poređane u obliku krsta, uglavljene u mozaik
beličastih kamenčića, u stvari drugih kostiju, možda delića kičmenog stuba,
ručnih i nožnih zglobova, ključnjača, grudnih kostiju, lopatica, trtičnih kostiju,
zapešća i kostiju šaka, koleničnih čašica, korena stopala, gležnjača i šta ti ga ja
znam čega. Svuda okolo štrčale su te hrpe kostiju duž kojih se pogled uzdizao
do svoda oslikanog u Tijepolovom stilu, bleštavog, razdraganog, u izmaglici
ružičastih, pahuljastih oblaka među kojima lete krilati anđeli i blažene duše. Na
jednoj vodoravnoj polici, iznad starih zagrađenih vrata, poput porcelanskih
ćupova u apotekarskom ormaru, bile su poređane lobanje praznih očnih duplji.
U nišama koje su se posetiocima nalazile nadohvat ruke, zaštićene krupnom
rešetkom kroz koju se mogu provući prsti, kosti i lobanje bile su sjajne i
uglačane viševekovnim milovanjem šaka, koje su pripadale vernicima i
nekrofilima, poput stopala kipa Svetog Petra u Rimu. Lobanja je, po mojoj
proceni, bilo najmanje hiljadu, sitnije kosti nisu se mogle prebrojati, na polu-
stubovima su stajali Hristovi inicijali načinjeni od cevanica, koje kao da su
skinute s piratskih zastava gusara s Tortuge.
"Nisu to samo kosti gubavaca", govorio mi je Bragadočo, kao da je to
najlepša stvar na svetu. "Ima tu i kostura koji potiču s drugih grobalja u okolini,
pogotovo leševa osuđenika, kao i bolesnika koji su umrli u bolnici Del Brolo,
onih kojima je odrubljena glava, robijaša koji su skončali u tamnici, verovatno
i lopova i razbojnika koji su dolazili u crkvu da umru, pošto nisu imali gde na
miru da otegnu papke - Vercijere je nekada bio ozloglašena četvrt… Smešno mi
je što se ona starica ovde moli kao da je ovo grobnica nekog sveca, krcata
presvetim relikvijama, a zapravo su to posmrtni ostaci ubica i razbojnika,
ukletih duša. Ipak, stari kaluđeri imali su više milosrđa od onih što su
zakopavali i otkopavali Musolinija, pogledaj kako su brižljivo, s koliko ljubavi
prema umetnosti - pa čak i s kakvim cinizmom - slagali ove kosti, kao da su
vizantijski mozaici. Staricu su zaveli ti prizori smrti za koje pogrešno veruje da
su prizori svetosti, i premda ne mogu više da odredim gde tačno, ali negde ispod
onog oltara trebalo bi da se vidi gotovo mumificirano telo neke devojčice, koja,
kažu, u noći mrtvih, zajedno s drugim kosturima, izlazi da odigra mrtvački ples."
Mogao sam da zamislim da je to vragolasto derle uhvatilo svoje koščate
drugare za ruku i odvelo ih čak u Banjeru, ali nisam to glasno izrekao. Viđao
sam i druge, jednako jezive kosturnice, poput Kapucinske kripte u Rimu i
užasnih katakombi u Palermu, sa celim mumificiranim telima kapucina,
strašnim u svojim poderanim odorama, ali su Bragadoču, očito, bili dovoljni i
milanski kosturi.
"Navodno postoji i putridarijum, a do njega se silazi nekim malim
stepeništem ispred glavnog oltara, ali bismo morali da nađemo crkvenjaka, i da
on bude dobre volje. Kaluđeri su leševe svoje sabraće postavljali na kamene
skamije, da se raspadnu i istrule, te su se tela lagano sušila, tečnost je isticala
iz njih i tako su fino ostajali kosturčići, blistavo beli poput zuba u reklamama
za zubnu pastu. Nedavno sam pomišljao kako bi ovo bilo idealno skrovište za
Musolinijev leš posle Lečizijeve otmice, ali nažalost, ne pišem roman, nego
rekonstruišem istorijske događaje, a istorijska je činjenica da je Dučeovo telo
sahranjeno na drugom mestu. Šteta. Ali eto zbog čega sam, u poslednje vreme,
češće navraćao na ovo mestašce, gde me je priča o tim posmrtnim ostacima
podstakla na toliko prijatnih razmišljanja. Ima ljudi koji nadahnuće nalaze, šta
ja znam, posmatrajući Dolomite ili jezero Mađore, a ja ga nalazim ovde. Trebalo
je da budem čuvar u nekoj mrtvačnici. Biće da je to zbog sećanja na mog dedu,
čija je smrt bila tako grozna, pokoj mu duši."
"Ali zašto si mene doveo ovamo?"
"Onako, stvarno moram nekome da ispričam o saznanjima od kojih mi
ključa mozak, inače ću poludeti. Kada si jedini koji zna istinu, od toga ti se
zavrti u glavi. A ovde nikada niko ne zalazi, osim što katkad zaluta poneki
stranac koji pojma nema gde se obreo. Stvar je u tome da sam konačno stigao
do stay-be-hind-a."
"Kakav sad stej?"
"Elem, seti se da je trebalo da odlučim šta da se radi s Dučeom, onim što
je ostao živ, kako ne bi ostao da trune u Argentini ili u Vatikanu i najzad postao
niko i ništa, poput njegovog dvojnika. Šta ćemo s Dučeom?"
"Šta ćemo s njim?"
"Elem, saveznici ili onaj ko je delovao u njihovo ime želeli su ga živog, da bi
ga u pogodnom trenutku vratili na svetlo dana, da bi se oduprli komunističkoj
revoluciji ili sovjetskom napadu. Tokom Drugog svetskog rata Englezi su
upravljali pokretima otpora u zemljama koje su okupirale sile Osovine, pomoću
mreže na čijem čelu je bio ogranak britanske obaveštajne službe, tzv. Special
Operations Executive, koji je po okončanju rata ukinut, ali su ga početkom
pedesetih godina ponovo aktivirali, kao jezgro nove organizacije čiji je zadatak
bio da se u nekolicini evropskih zemalja suprotstavi invaziji Crvene armije, ili
lokalnim komunistima koji bi pokušali da izvrše državni udar. Delovanjem
ogranka upravljala je vrhovna komanda savezničkih snaga u Evropi, i tako je
nastao stay-behind ("ostali u pozadini", ili "ostali iza borbenih linija") u Belgiji,
Engleskoj, Francuskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Holandiji, Luksemburgu, Danskoj
i Norveškoj. Tajna paravojna mreža. U Italiji je njeno stvaranje počelo još 1949.
godine, a 1959. italijanska obaveštajna služba postaje članica Komiteta za
planiranje i koordinaciju, i napokon, 1964. zvanično je stvorena organizacija
Gladijus, koju je finansirala CIA. Gladijus - trebalo bi da ti je jasno na šta taj
naziv upućuje, jer je bio oružje rimskih legionara, pa kad kažeš gladijus, kao da
si prizvao fašistički amblem ili nešto slično. Takav naziv mogao je da privuče
penzionisane oficire, pustolove i fašiste nostalgičare. Rat se završio, ali mnogi
su i dalje uzdisali sećajući se herojskih dana, kada se na neprijateljske bunkere
nadiralo s dvema bombama u rukama i cvetom među zubima, kada se rafalno
tuklo iz mitraljeza. Bili su to bivši funkcioneri fašističke republike iz Saloa, ili
pak šezdesetogodišnjaci opijeni fašističkim idealima, kao i katolici, užasnuti
opasnošću od najezde kozaka koji će pojiti svoje konje u krstionicama Bazilike
Svetog Petra, ali i vatrene pristalice ukinute monarhije, neki kažu da je bio
umešan čak i Edgardo Sonjo, premda je bio komandant partizanskih brigada u
Pijemontu, heroj, ali monarhista do srži i stoga odan kultu jednog iščezlog sveta.
Regrute su slali u vojni logor za obuku na Sardiniji, gde su ih obučavali (ili ih
podsećali kako se to radi) da miniraju mostove, rukuju vatrenim oružjem, da
noću napadaju neprijateljske čete s nožem u zubima, da vrše sabotaže i gerilske
napade…"
"Ma to su verovatno bili penzionisani pukovnici, bolešljivi karabinjeri,
rahitične knjigovođe, ne mogu da ih zamislim kako se veru po stubovima
dalekovoda, kao u filmu Most na reci Kvaj."
"Da, ali bilo je i mladih neofašista, željnih da se ogledaju u borbi, i odvažnih
pustolova raznoraznih fela, lišenih političkih ideala."
"Čini mi se da sam nešto čitao o tome, pre dve godine otprilike."
"Naravno, Gladijus je ostao strogo čuvana tajna od svršetka rata naovamo,
za organizaciju su znali samo obaveštajna služba i vojni vrh, koji su o njenom
postojanju redom obaveštavali predsednike vlade, ministre odbrane i
predsednike republike. Potom, posle raspada SSSR-a, ta organizacija postala je
praktično nepotrebna, verovatno i preskupa, pa se upravo predsedniku Kosigi
tobože omaklo da o tome obavesti javnost 1990. godine, a iste godine je i
Andreoti, predsednik vlade, zvanično izjavio da Gladijus jeste postojao, oko toga
ne treba praviti veliku buku, ta organizacija bila je neophodna, ali sada je to
završena priča i ne treba više širiti kojekakve glasine. I niko nije podigao uzbunu
zbog toga, gotovo da su svi zaboravili tu priču. Nekakva parlamentarna istraga
pokrenuta je samo u Italiji, Belgiji i Švajearskoj, ali je Džordž H. V. Buš odbio
da komentariše, budući da su pripreme za Zalivski rat bile u jeku i nije hteo da
kalja ugled NATO pakta. Stvar je zataškana u svim zemljama koje su bile članice
operacije Stay-behind, a bilo je svega nekoliko zanemarljivih incidenata; u
Francuskoj se odavno znalo da su zloglasnu OAS, tajnu organizaciju francuskih
doseljenika u Alžiru, zapravo osnovali članovi francuskog stay-behind ogranka,
ali posle neuspešnog pokušaja državnog udara u Alžiru, De Gol je te odmetnike
doveo u red. U Nemačkoj je bilo poznato da je bomba koja je 1980. godine
eksplodirala na Oktoberfestu u Minhenu bila napravljena od eksploziva koji je
poticao iz tajnog skladišta nemačkog stay-behind ogranka; u Grčkoj je postojala
čitava stay-behind vojska, vojna formacija za vršenje upada, koja je i pokrenula
onaj državni udar grčkih pukovnika; u Portugaliji je tajna organizacija Ažinter
pres stajala iza ubistva Eduarda Mondlanea, vođe Oslobodilačkog fronta
Mozambika. U Španiji, godinu dana nakon Frankove smrti, dvojicu pristalica
Huana Karlosa ubili su teroristi ekstremne desnice, a godinu dana kasnije stay-
behind je napravio masakr u Madridu, u advokatskoj kancelariji povezanoj s
Komunističkom partijom; u Švajcarskoj, pre samo dve godine, pukovnik Abot,
bivši komandant lokalnog ogranka stay-behind organizacije, u poverljivom
pismu upućenom Ministarstvu odbrane izjavljuje da je spreman da otkrije punu
istinu, a potom je pronađen mrtav u svojoj kući, izboden vlastitim bajonetom.
U Turskoj je za stay-behind vezana ultranacionalistička organizacija Sivi vukovi,
koji će potom biti umešani u atentat na papu Jovana Pavla II. Mogao bih da
nastavim, pročitao sam ti tek nekoliko beležaka, ali kao što vidiš, sve su to
tričarije, tu i tamo poneko ubistvo, koje završi u crnoj hronici, a potom odlazi u
zaborav. Suština je u tome da novine ne služe za širenje, već za prikrivanje vesti.
Desi se taj i taj događaj, ne možeš da ne govoriš o njemu, ali to će dovesti u
nepriliku mnoštvo važnih likova, zato ćeš u istom broju objaviti krupnim
slovima bombastične naslove od kojih se diže kosa na glavi - majka zaklala
četvoro dece, sav naš novac na štednji u bankama možda će pojesti mrak,
otkriveno Garibaldijevo pismo Ninu Biksiju, saborcu u borbi za ujedinjenje
Italije, koje vrvi od uvreda - i buć, tvoja neugodna vest utopiće se u tom moru
informacija. Mene, međutim, zanima šta je Gladijus sve počinio u Italiji od
šezdesetih do 1990. godine. Mora da je tu bilo svega i svačega, verovatno je bio
upleten i u delovanje terorističkih grupa ekstremne desnice, imao udela u
atentatu na Trgu fontane '69, a od tada - u doba studentskih protesta
šezdesetosmaša i vrućih jeseni radničkih pobuna i štrajkova - nekome je sinulo
da može da podstiče terorističke atentate za koje će se potom okriviti levica. A
priča se da je svoje prste umešala i zloglasna Loža P2 Liča Đelija. Ali zašto bi se
organizacija koja je imala za cilj da se bori protiv Sovjetskog Saveza bavila samo
terorističkim napadima? I tako sam iznova otkrio celu priču o Juniju Valeriju
Borgezeu."
Tu me je Bragadočo podsetio na mnoge vesti koje smo čitali u novinama,
pošto se šezdesetih godina mnogo govorilo o vojnim državnim udarima, o
zveckanju sabljama, i prisetio sam se govorkanja o priželjkivanom (ali
neostvarenom) državnom udaru generala De Lorenca. A Bragadočo me je upravo
podsećao i na udar poznat i pod nazivom Šumarski. Zapravo, smehotresna
priča, čini mi se da je o tom događaju snimljen i satirični film. Junio Valerio
Borgeze, zvani još i Crni Princ, bio je komandant Desete torpedne flote. Govorilo
se da je odvažan čovek, fašista od glave do pete, razume se da se pridružio i
Italijanskoj Socijalnoj Republici u Salou, i ostalo je nejasno kako mu je pošlo za
rukom da 1945, kada su fašisti streljani bez milosti, izvuče živu glavu i sačuva
oreol neokaljanog borca, s nakrivljenom vojničkom beretkom, mitraljezom
okačenim o rame, pantalonama sa puf-nogavicama, tipičnim za njegovu
jedinicu, džemperom bez okovratnika, premda mu je izraz lica bio tupav - da su
ga videli kako ide ulicom obučen kao neki službenik, niko ga ne bi primetio.
A Borgeze je 1970. godine smatrao da je kucnuo čas da se izvrši državni
udar. Bragadočo je mislio da je Borgeze imao u vidu činjenicu da će Musolini,
ako je zaista planiran njegov povratak iz izgnanstva, uskoro napuniti osamdeset
sedam godina, i da se od njega ne može bogzna šta očekivati, jer je još '45.
delovao prilično oronulo.
"Ponekad mi je žao", govorio je Bragadočo, "tog jadnička, pomisli, još i
nekako ako je bio u Argentini, gde je - iako nije smeo da jede one tamošnje
ogromne šnicle zbog svog čira - barem mogao da posmatra beskrajne pampe
(možeš samo da zamisliš kakav je to provod, celih dvadeset i pet godina), ali tim
gore ako je ostao u Vatikanu, tu najviše ako je mogao da ode u večernju šetnju
i da kusa čorbice koje mu je donosila brkata časna sestra, dok razmišlja o tome
kako je, osim Italije, izgubio i ljubavnicu, kako ne može da zagrli svoju decu, i
možda je već pomalo i šenuo sedeći u fotelji po ceo dan i prisećajući se minule
slave, dok je događaje u svetu mogao da prati jedino preko televizije, s crnobelog
ekrana; njegov već zamagljeni um, ali podstaknut sifilisom, vraćao se
trijumfalnim govorima s balkona Palate Venecija, lutao po onim letima kada je
golog poprsja žeo žito, cmakao dečicu u naručju ustreptalih majki, koje su mu,
balaveći, ljubile ruke, ili po onim popodnevima u Dvorani s mapom sveta, gde
mu je sobar Navara dovodio uspaljene gospođe, a on bi ih, jedva da i raskopča
šlic svojih jahaćih pantalona, oborio na pisaći sto i udri, oplodio bi ih za nekoliko
sekundi, dok bi one skičale kao kuje u teranju, mrmljajući: oh, Duče moj, Duče
moj… I dok se on prisećao, balaveći, sa već omlitavelim dokom u gaćama, neko
mu je u glavu ulivao ideju o bliskom povratku na vlast - sad mi pade na pamet
onaj vic o Hitleru, gde je i on u izbeglištvu u Argentini, a neonacisti ga
nagovaraju da se vrati na scenu i osvoji svet; on dugo okleva i premišlja se, jer
i njega pritiskaju godine, ali naposletku odluči i kaže: dobro, u redu, ali ovaj
put… nema zezanja, zar ne?"
"Ukratko", nastavio je Bragadočo, "sve je ukazivalo da bi te 1970. godine
puč mogao da uspe, na čelu tajne službe bio je general Mičeli, još jedan
pripadnik Lože P2. Nekoliko godina kasnije postao je poslanik profašističkog
Italijanskog socijalnog pokreta - obratite pažnju da je bio pod istragom upravo
zbog afere Borgeze, ali se izvukao pa je bezbrižno živeo sve do smrti, do pre dve
godine. A iz pouzdanih izvora sam saznao da je dve godine posle Borgezeovog
pokušaja državnog udara on dobio osamsto hiljada dolara od američke
ambasade, ne zna se ni za šta ni zbog čega. Borgeze je, dakle, mogao da računa
na snažnu podršku u samom vrhu, kao i na Gladijus, i na bivše pripadnike
falangističkih snaga iz Španskog građanskog rata, na masonske krugove,
šuškalo se čak da je i mafija postala deo igre, a kao što i sam znaš, ona je uvek
prisutna. A u senci, kao i uvek, Ličo Đeli, koji je huškao karabinjere i vojnu
vrhušku, ionako već krcatu masonima. Poslušaj priču o Liču Đeliju jer je od
ogromnog značaja za moju pretpostavku.
Dakle, Đeli je učestvovao u ratu u Španiji, a to ni sam nije negirao, bio je
veran i Italijanskoj Socijalnoj Republici, radio je kao oficir za vezu sa SS
trupama, ali je istovremeno održavao i kontakte s partizanima, a po završetku
rata vrbovala ga je CIA. Osoba s takvom pozadinom svakako je morala da bude
upletena u Gladijus. No slušaj ovo: u julu 1942. godine, kao inspektoru
Nacionalne fašističke partije poveren mu je zadatak da prenese u Italiju blago
jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića, šezdeset tona zlatnih poluga, dve
tone starih novčića, šest miliona dolara, dva miliona funti (prema podacima
Obaveštajne vojne službe). Godine 1947. blago je konačno vraćeno, ali je
dvadeset tona zlatnih poluga netragom nestalo, priča se da ih je Đeli prebacio u
Argentinu. U Argentinu, razumeš? Đeli je tamo imao prijateljske kontakte s
Peronom, ali i sa generalima poput Videle, od Argentinaca je dobio i diplomatski
pasoš. A ko je još upleten u sumnjive rabote u Argentini? Njegova desna ruka,
Umberto Ortolani. On je, između ostalog, bio i Đelijeva veza s nadbiskupom
Marsinkasom. Dakle? Dakle, sve nas to vodi u Argentinu, u kojoj se nalazi Duče
i u kojoj se priprema njegov povratak, a za to su, naravno, neophodni novac,
dobra organizacija i pomoć lokalaca. Eto zbog čega je Đeli krucijalan za
Borgezeov plan."
"Naravno da, kada se nešto ovako izloži, izgleda prilično ubedljivo…"
"Tačno. A to se nimalo ne kosi s činjenicom da je Borgeze zapravo sastavio
vojsku s koca i konopca, gde su kraj nostalgičnih dedica (i sam Borgeze je tada
imao više od šezdeset godina) bili i pripadnici pojedinih državnih službi,
uključujući i Sektor za zaštitu šuma, ne pitaj me zašto baš on, moguće je da su
zaposleni zbog posleratnog krčenja šuma sedeli skrštenih ruku. Pa ipak, ta
bulumenta je bila sposobna da ostvari zločinačke planove. Iz kasnijih istražnih
dokumenata vidi sa da je Ličo Đeli bio zadužen za otmicu predsednika
republike, a to je tada bio Saragat, i da je jedan brodovlasnik iz Čivitavekije
stavio na raspolaganje svoju trgovačku flotu kako bi se na Liparska ostrva
prebacile osobe koje bi pučisti zarobili. Nećeš poverovati ko je bio upleten u
samu operaciju. Oto Skorceni, koji je oslobodio Musolinija na planini Gran Saso
1943. godine. On je još bio u igri, jedan od onih koje su žestoke posleratne čistke
zaobišle, imao je kontakte sa CIA, pa je uspeo da postigne dogovor s
Amerikancima da neće osuditi državni udar ako se na čelu vojne hunte nađu
snage demokratskog centra. Da ne poveruješ kolika je licememost takve
formulacije. Ali ono što kasnije istrage nisu uspele da odgonetnu jeste činjenica
da je Skorceni očito ostao u kontaktu s Musolinijem, koji je bio njegov dužnik,
pa je moguće da je imao i zaduženje da se pobrine za Dučeov dolazak iz
izgnanstva, a herojske slike tog čina bile su i više nego potrebne samim
prevratnicima. Ceo puč je zavisio od Musolinijevog trijumfalnog povratka Sad
me dobro slušaj, planovi za državni udar pažljivo su pravljeni još 1969. godine,
obrati pažnju, to je godina bombaškog atentata na Trgu fontane, bez sumnje
osmišljenog kako bi sumnja pala na levicu, a javno mnjenje bilo psihološki
pripremljeno na potonje uspostavljanje javnog reda i mira. Borgeze je planirao
Zauzimanje Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva odbrane, sedišta
državne televizije i telekomunikacija (radija i telefona) i deportaciju
parlamentarnih opozicionih poslanika. To nije moja puka mašta jer postoji
negde i proglas koji je Borgeze trebalo da pročita na radiju, a u kome se otprilike
tvrdi da je najzad došlo do dugoočekivanog političkog zaokreta, političari koji su
upravljali Italijom četvrt veka doveli su zemlju na ivicu ekonomskog i moralnog
raspada, vojska i snage javnog reda podržavaju pučiste u preuzimanju vlasti.
Italijani, trebalo je da zaključi Borgeze, dok ponovo predajemo slavnu trobojku
u vaše ruke, pozivamo vas da na sav glas uskliknete našu himnu ljubavi! Živela
Italija! Tipična musolinijevska retorika."
Između 7. i 8. decembra (podsetio me je Bragadočo) u Rim se slilo više
stotina zaverenika, počela je i podela oružja i municije, dva generala zauzela su
položaj kraj Ministarstva odbrane, grupa naoružanih šumara opkolila je sedište
državne televizije RAI, dok je u Milanu planirano zauzimanje Sesto San
Đovanija, tradicionalnog uporišta komunista.
"I šta se iznenada dešava? U trenutku kada je izgledalo da će se ceo plan
ispuniti i kada su zaverenici praktično imali Rim u šaci, Borgeze javlja svima da
se operacija obustavlja. Kasnije se pričalo da su se pojedine državne strukture
ipak usprotivile zaveri, no u tom slučaju su mogli da uhapse Borgezea i dan
ranije, a ne da čekaju da u Rim nahrupe uniformisani šumari. U svakom
slučaju, sve je izvedeno u krajnjoj tajnosti, pučisti su se bez ikakvog incidenta
povukli, Borgeze je pobegao u Španiju, a samo je nekoliko kretena uhapšeno,
ali svima je određen pritvor u privatnim klinikama, gde ih je posetio Mičeli i
obećao im zaštitu u zamenu za njihovo ćutanje. Sve se svelo na nekoliko istraga
u Parlamentu, o kojima je štampa slabo pisala, štaviše, javno mnjenje je
upoznato s događajima tek tri meseca kasnije. Ne zanima me zbog čega je to
bilo tako, ali gorim od želje da saznam zašto je tako brižljivo isplaniran državni
udar opozvan za nekoliko sati, i od jedne ozbiljne akcije postao farsa. Zašto?"
"Pa valjda to ja tebe treba da pitam?"
"Izgleda da sam ja jedini koji se zapitao zašto se tako odigralo, a bez sumnje
sam jedini koji je pronašao odgovor jasan kao dan: te iste noći stigla je vest da
je Musolini, koji je možda već stupio na italijansko tlo, spreman da se pojavi
pred narodom, iznenada preminuo, što s obzirom na godine i činjenicu da su ga
premeštali tamo-amo uopšte nije nemoguće. Puč je opozvan jer je njegov
harizmatični simbol napustio ovaj svet, ovog puta zaista, dvadeset i pet godina
posle navodne smrti."
Bragadočove oči su se caklile, kao da je uspeo da razreši tajnu kristalne
lobanje, ruke su mu drhtale, a bela pljuvačka prekrivala usne. Zgrabio me je za
ramena: "Shvataš li, Kolona, evo, to je moja rekonstrukcija događaja!"
"Ali ako se dobro sećam, bilo je i neko suđenje…"
"Čista farsa, Andreoti je sarađivao samo da bi sve prikrio, u zatvoru su
završili beznačajni likovi. Činjenica je da je sve ono što smo znali bilo lažno ili
izobličeno, sledećih dvadeset godina živeli smo u zabludi. Rekao sam ti da
nikada ne treba verovati u ono što nam pričaju…"
"I to je kraj tvoje priče…"
"A ne, tu počinje druga priča, možda mi ona i ne bi bila interesantna da ono
što se dogodilo nije bila direktna posledica Musolinijeve smrti. Logično bi bilo
da, kada je Duče napustio životnu pozornicu, Gladijus izgubi svrhu svog
postojanja, tim pre što je sovjetska invazija prestala da bude pretnja, budući da
se malo-pomalo spremao raspad Sovjetskog Saveza. Međutim, organizacija
Gladijus nije raspuštena, štaviše, postaje zaista operativna tek nakon
Musolinijeve smrti."
"A kako?"
"Pošto nova vlast nije mogla više da se uspostavi rušenjem vlade, Gladijus
se priključuje svim onim prikrivenim snagama čiji je cilj bio da se Italija
destabilizuje, kako bi se sprečilo da se levica dočepa vlasti i kako bi se stvorili
uslovi za nove vrste represije koje bi nosile pečat legalnosti. Da li si svestan da
je broj atentata, poput onog na Trgu fontane, pre Borgezeovog puča bio veoma
mali, ali upravo te godine su nastale Crvene brigade, a tokom sledećih godina
počinje serija krvavih događaja? Godine 1973. ručna bomba usmrtila je
nekoliko ljudi u ulici ispred Policijske uprave u Milanu, a godinu dana kasnije
eksplozivna naprava postavljena u kontejner za đubre posejala je smrt na Trgu
Lođe u Breši, da bi te iste godine u vozu Italikus na liniji Rim-Minhen razorna
bomba pobila dvanaestoro, a ranila četrdeset osmoro ljudi, i ne zaboravi da je i
Aldo Moro trebalo da putuje tim vozom, ali je u poslednji čas morao da siđe kako
bi potpisao neka hitna dokumenta koja su mu doneli funkcioneri iz
ministarstva. A deset godina kasnije sličan događaj se ponovio u brzom vozu
Napulj-Milano. Da i ne pominjem slučaj Mora, ni dan-danas ne znamo šta se tu
zapravo desilo. I to nije kraj, u septembru 1978. godine, samo mesec dana pošto
je izabran za papu, misteriozno umire Albino Lučani. Tvrdili su da je uzrok smrti
bio infarkt ili moždani udar, ali zašto su onda iz njegove sobe nestali svi lični
predmeti, naočare, papuče, beležnica i flašica efortila, koju je starac koristio
zbog niskog pritiska? Zašto je sve to netragom nestalo? Možda zbog toga što nije
pila vodu priča da je srčka strefila osobu koja je patila od hipotenzije? A zašto
je prva važna ličnost koja je ušla u sobu neposredno posle smrti bio kardinal
Vijo? Reći ćeš da je to normalno, budući da je on bio vatikanski državni sekretar,
ali postoji knjiga Dejvida Jalopa, u kojoj je opisan stvarni tok događaja: papa je
došao do saznanja o postojanju crkveno-masonske klike, čiji su pripadnici, osim
Vijoa, bili i monsinjor Agostino Kazaroli, zamenik urednika lista Oservatore
romano, direktor Radio Vatikana, i naravno, sveprisutni monsinjor Marsinkas,
koji je vedrio i oblačio u vatikanskoj banci IOR, a kasnije se ispostavilo da je
podržavao utaju poreza i pranje novca. U ostalim sumnjivim poslovima pomagali
su mu i Roberto Kalvi i Mikele Sindona, koji su, gle čuda, stradali - prvog su
pronašli obešenog ispod mosta u londonskom Blekffajarsu, dok je drugi otrovan
u zatvoru. Na pisaćem stolu pape Lučanija pronađen je primerak nedeljnika Il
mondo otvoren upravo na stranici na kojoj se nalazio članak o istraživanju
poslovanja vatikanske banke. Jalop sumnjiči šest osoba za ubistvo: Vijoa,
kardinala i nadbiskupa Čikaga Džona Kodija, Marsinkasa, Sindonu, Kalvija i
nezaobilaznog velikog majstora Lože P2 Liča Đelija. Ti bi na ovo mogao da mi
odgovoriš da to sve nema nikakve veze sa Gladijusom, ali obrati pažnju da su ti
isti ljudi povezani i s drugim pričama, a Vatikan je bio upleten u spašavanje i
skrivanje Musolinija. Možda je Lučani otkrio upravo to, iako je prošlo nekoliko
godina od prave Dučeove smrti, pa je hteo da se obračuna s tom bandom koja
je spremala državni udar još od kraja II svetskog rata. A moram da dodam i da
je posle Lučanijeve smrti stvar dospela i u ruke sledećeg pape, Jovana Pavla II,
koji je tri godine kasnije umalo stradao u atentatu koji su organizovali turski
Sivi vukovi, koji su, kao što sam ti već rekao ranije, bili zaduženi za stay-behind
operaciju u svojoj zemlji. Papa kasnije oprašta svom atentatoru, a on se, dirnut
tim činom, pokajao tokom izdržavanje kazne, ali ga nije zanimalo da rasvetli te
tajne, između ostalog, i zato što njemu do Italije i nije bilo bogzna kako stalo,
čini se da je mnogo više brinuo kako da se obračuna sa protestantskim sektama
u zemljama Trećeg sveta. Zbog toga su ga i ostavili na miru. Da li su ti ove
podudarnosti dovoljne?"
"A da to nije možda tvoja sklonost da svuda vidiš zavere, pa sve trpaš u isti
koš?"
"Ja? Pa reč je o sudskim dokumentima, a može da ih nađe svako ko ume da
traži po arhivima, samo što su ih, među silnim vestima, svi prevideli. Uzmimo
za primer slučaj Peteano. U maju 1972. godine karabinjerima je javljeno da se
nedaleko od Gorice, na putu u Peteanu, u pravcu Savonje, nalazi napušten fijat
500 s dve rupe od metka u šoferšajbni. Trojica karabinjera otišla su do mesta
na kojem se vozilo nalazilo, ali kad su pokušali da otvore gepek, eksplodirala je
bomba koja ih je usmrtila. Neko vreme su svi mislili da je to maslo Crvenih
brigada, ali se posle više godina oglasio izvesni Vinčenco Vinčigvera. Čuj šta je
taj tip rekao: zbog neke prljave rabote morao je da pobegne u Španiju kako bi
izbegao da završi u zatvoru, a utočište mu je pružila međunarodna
antikomunistička mreža pod okriljem novinske agencije Ažinter pres. Tu,
zahvaljujući kontaktima sa Stefanom Dele Kjajeom, još jednim desničarskim
teroristom, pristupa profašističkoj organizaciji Nacionalna avangarda, da bi se
potom sklonio u Čile i u Argentinu, ali je 1978. godine, uvidevši da je cela
njegova borba protiv države beskorisna, od silne dobrote rešio da se preda
italijanskim vlastima. Samo da naglasim, on se nije pokajao, i dalje je smatrao
da je sve što je uradio do tada bilo ispravno, a ti ćeš se s pravom zapitati: a zašto
se onda predao? A ja ću ti odgovoriti da mu je bio neophodan publicitet, postoje
ubice koje se vraćaju na mesto zločina, krvoloci koji posle masakra šalju
dokaze policiji jer im je želja da budu uhvaćeni, inače neće završiti na naslovnim
stranicama novina. Od tog trenutka Vinčigverina priznanja su prosto sustizala
jedno drugo. Preuzeo je odgovornost za atentat u Peteanu, ali je stavio na grdne
muke istražne organe priznanjem da su ga državne strukture zaštitile. Tek
1984. godine sudija Feliče Kason ustanovio je da je eksploziv koji je korišćen u
Peteanu poticao iz Gladijusovog skladišta oružja, a za to skladište saznao je -
mogu da se kladim da nikad ne bi pogodio - od Andreotija, koji je, dakle, sve
znao, ali je držao jezik za zubima. Jedan stručnjak koji je radio za italijansku
policiju (a istovremeno bio član profašističkog Novog poretka) posle navodnog
veštačenja ustanovio je da je korišćen eksploziv istovetan onom koji su koristile
Crvene brigade, ali je Kason dokazao da je korišćen C-4 koji su tad u svome
arsenalu imale samo NATO trupe. Ukratko, sve je zamršeno, ali kao što vidiš,
bez obzira na to da li je reč o pripadnicima Crvenih brigada ili NATO-u, ništa ne
može da prođe bez Gladijusa. Istragom je dokazano i da je Novi poredak
sarađivao sa SID-om, italijanskom vojnom obaveštajnom službom, a ako vojni
obaveštajci, kao što možeš da zamisliš, bombom usmrte tri karabinjera, to
nikako nije zbog mržnje prema vojsci, već da bi krivica pala na militantne
aktiviste krajnje levice. Skratiću priču, posle mnogih istraga i protivistraga,
Vinčigvera ja osuđen na doživotnu robiju, ali je iz zatvora nastavio da otkriva
načela strategije stvaranja napetosti. Pomenuo je i masakr na železničkoj stanici
u Bolonji 1980. godine (kao što vidiš, svi ti krvavi atentati bili su međusobno
povezani, to nije moja puka mašta), a za atentat na Trgu fontane 1969. godine
izjavio je da je isplaniran kako bi tadašnji predsednik vlade Marijano Rumor
proglasio vanredno stanje. Rekao je još i ovo, pročitaću ti: Nemoguće je skrivati
se bez para. Nemoguće je skrivati se bez podrške. Ja sam mogao da izaberem put
koji su mnogi izabrali, da nađem uhlebljenje, na primer, u Argentini, u
obaveštajnoj službi. A mogao sam da izaberem i put kriminala. Ali ja nisam želeo
da budem doušnik obaveštajne službe niti da budem prestupnik. Postojao je
samo jedan način pomoću kog sam mogao ponovo da se domognem svoje slobode.
Da se predam. I to sam i učinio. Očigledno je to logika jednog ludog egzibicioniste,
ali taj luđak ima pouzdane informacije. I evo moje potpuno rekonstruisane
priče: Musolinijeva sena, budući da su ga svi smatrali pokojnim, nadnosila se
nad svim zbivanjima u Italiji od 1945. godine pa sve do danas, a njegova stvarna
smrt označila je početak najgoreg perioda u istoriji ove zemlje, čiji su sastavni
deo bili stay-behind snage, NATO, CIA. Gladijus, P2, mafija, obaveštajci, vojna
komanda, premijeri poput Andreotija, predsednici kao Kosiga, i naravno, dobar
deo terorističkih organizacija krajnje levice, vešto manipulisane i sa gomilom
krtica. Da i ne pominjem to da je Moro otet i likvidiran zato što je nešto znao i
bio spreman da progovori. A tome možeš pridodati i čitav niz manjih zločina,
koji na prvi pogled nisu imali nikakvu političku pozadinu…"
"Da, zver iz Ulice San Gregorija, sapundžijka iz Koređa, čudovište iz
Nerole…"
"Ne budi sarkastičan, možda ti prvi posleratni slučajevi nisu imali nikakve
veze, ali sve ostalo se može sagledati mnogo praktičnije, kako se kaže, kao
jedinstvena priča kojom je dominirao virtuelni lik, i upravljao svim zbivanjima
s balkona Palate Venecija, iako je bio nevidljiv. Kosturi", rekao je upirući prstom
u naše neme domaćine oko nas, "mogu uvek noću da izađu i započnu svoj
mrtvački ples. Ima mnogo toga na nebu i zemlji o čemu vaša mudrost i ne sanja
itd, kao što i sam znaš. Nema nikakve sumnje da je Gladijus, pošto je sovjetska
pretnja prestala, završio na tavanu, pa su Kosiga i Andreoti o toj organizaciji
pričali da bi iz nje isterali zle duhove, kako bi je predstavili kao nešto
najnormalnije, što se odigravalo uz odobrenje vlasti i svih patriotskih snaga,
nešto slično tajnom društvu karbonara s početka XIX veka. Ali da li je sve zaista
gotovo ili su neke otporne grupe nastavile da delaju iz senke? Mislim da nas
čeka sve i svašta."
Namrštenog čela pogledao je oko sebe: "Bolje je da sad izađemo, ne dopada
mi se ona grupa Japanaca koja ulazi. Špijuni s Dalekog istoka svuda su se
razmileli, Kina je takođe ušla u igru, a osim toga, razumeju sve jezike."
Dok smo izlazili i ponovo punim plućima udisali svež vazduh, upitao sam
ga: "Jesi li proverio sve to?"
"Razgovarao sam s osobama koje su upućene u razna dešavanja, a potražio
sam savet i od našeg kolege Lučidija. Možda ne znaš, ali on je povezan s
obaveštajnom službom."
"Znam, kako da ne znam. Međutim, zar mu veruješ?"
"Spada u ljude koji znaju da drže jezik za zubima, ne brini. Potrebno mi je
još nekoliko dana da prikupim neke nepobitne dokaze, ponavljam nepobitne, a
onda ću otići do Simeija i predstaviti mu rezultate svoje istrage. Dvanaest
nastavaka za dvanaest nultih brojeva."

Te večeri, da bih zaboravio kosture iz Svetog Bernardina, izveo sam Maju u

jedan restoran u kojem se jede pod svećama. Naravno, nisam joj pričao o
Gladijusu, izbegavao sam jela u kojima je trebalo uklonjati kosti i polako izašao
iz svoje popodnevne more.

XVI

Subota, 6. jun

Bragadočo je narednih nekoliko dana posvetio sređivanju utisaka, a u

četvrtak je proveo celo jutro u Simeijevoj kancelariji. Dok je izlazio, negde oko
11 sati, Simei mu je rekao: "Molim vas, proverite taj podatak još jednom, hoću
da idemo na sigurno."
"Svakako", odgovorio mu je Bragadočo, koji je naprosto odisao dobrim
raspoloženjem i optimizmom. "Večeras treba da sretnem osobu u koju imam
poverenja, pa ću izvršiti poslednju proveru."
Ostatak redakcije marljivo je radio na popunjavanju stalnih rubrika na
stranicama prvog nultog broja: sport, enigmatika, pisma čitalaca, horoskop,
čitulje.
"Ma koliko da se upinjemo", rekao je u jednom trenutku Kostanca, "čini mi
se da nećemo uspeti da ispunimo dvadeset i četiri stranice. Potrebno nam je još
vesti."
"U redu", rekao je Simei, "molim vas da i vi pomognete, Kolona."
"Nije neophodno izmišljati vesti", izjavio sam, "možemo i samo da ih vratimo
u opticaj."
"Kako?"
"Ljudi imaju kratko pamćenje. Ako hoćete, evo jednog banalnog primera, svi
znaju da je Julije Cezar ubijen na martovske ide, ali su sećanja zbrkana.
Dovoljno je potražiti neku noviju knjigu na engleskom, u kojoj se pominje priča
o Cezaru, a onda se stavi bombastični naslov: Neverovatno otkriće naučnika iz
Kembridža, Cezar je zaista ubijen na martovske ide, a onda se sve lepo prepriča
i dobije se izuzetno čitljiv članak. Naravno da sam s pričom o Cezaru malo
preterao, ali kada se pomene Pio Albergo Trivulcio, svakako da se po analogiji
može pomenuti i skandal u koji je bila uvučena Rimska banka. Ona je propala
krajem XIX veka, te nema nikakve veze s današnjim događajima, ali jedan
skandal vuče drugi, dovoljno je u neke stavke ubaciti određene aluzije pa da se
kolaps te banke prikaže kao da se odigrao juče, Uveren sam da bi Lučidi iz toga
mogao da izvuče odličan članak."
"Savršeno", rekao je Simei, "a šta hoćete vi da kažete, Kambrija?"
"Upravo sam pročitao agencijsku vest, još jedna Bogorodica počela je da lije
suze u nekom malom mestu na jugu Italije."
"Sjajno, napravite senzacionalistički članak od toga!"
"O tome kako praznoverje stalno izbija na videlo?"
"Taman posla! Mi nismo almanah ateista i racionalista. Ljudi žele čuda, a
ne skepticizam kakav im nude levičarski foliranti. Ako pomenemo to čudo u
članku, nikako ne znači da moramo da se kompromitujemo stavom da naše
novine veruju u njega. Dovoljno je izvestiti o događaju ili reći kako mu je neko
prisustvovao. A nas se ne tiče da li Bogorodice zaista liju suze ili ne. Zaključak
treba da izvuče čitalac, a ako je vernik, svakako će poverovati. Naslov neka ide
na više stubaca."
Svi su se zdušno bacili na posao. Prošao sam kraj Majinog stola, bacila se
sa žarom na čitulje.
Rekao sam joj: "Nemoj da zaboraviš, porodica je neutešna."
"Praznina u srcu ostaje zbog tvog preranog odlaska, tvoji najmiliji: supruga
Palmira, ćerka Serena i zet Paskvale", odgovorila je ona.
"Možda je bolje da ćerka bude Džesika ili Dženifer." Nasmešio sam joj se da
je ohrabrim i otišao.

Proveo sam, kao i obično u to doba, veče kod Maje, ali smo te večeri njen
salon pretrpan hrpama naslaganih knjiga pretvorili u naše ljubavno gnezdo. U
jednoj gomili bile su naslagane ploče koje je nasledila od bake i deke, isključivo
longplejke klasične muzike. Znali smo ponekad da ležimo satima i slušamo ih.
Te večeri Maja je stavila Betovenovu Sedmu simfoniju i sa suzama u očima mi
ispričala da bi još od puberteta uvek briznula u plač kada bi začula drugi stav.
"To je počelo kada sam imala šesnaest godina, bila sam bez para, ali sam,
zahvaljujući jednom poznaniku, ulazila besplatno na poslednju galeriju, no
naravno, nisam imala svoje mesto, nego sam čučala na stepeništu, da bih se
malo-pomalo na kraju skroz opružila. Drvo je bilo tvrdo, ali mi to nije smetalo.
A kada bi počeo drugi stav, pomislila sam kako bih volela da umrem tako i
počela da plačem. Bila sam pomalo luda. Ali nastavila sam da plačem i kasnije,
kada sam se opametila."
Nikada nisam plakao slušajući muziku, ali sam bio dirnut činjenicom da
ona to čini. Posle nekoliko minuta ćutanja, Maja je rekla: "A on je bio ćaknut."
Koji on? Šuman, rekla mi je Maja, kao da sam ja ko zna gde odlutao u
mislima. Njen uobičajeni autizam.
"Šuman ćaknut?"
"Pa da, silni romantičarski izlivi, a drugačije se nije ni moglo u to doba, ipak,
sve je to isključivo iz njegovog mozga. A kad neko stalno napreže mozak, na
kraju odlepi. Potpuno mi je jasno zašto se njegova supruga zaljubila u Bramsa.
To je potpuno drugačija boja zvuka, drugačija muzika, a pritom je bio i veseljak.
Ali ne želim da kažem da je Robert bio loš, svakako da je imao talenta, a nije bio
ni od onih razmetljivaca."
"Kojih?"
"Onaj galamdžija List i onaj špiclov Rahmanjinov, oni su komponovali lošu
muziku, važno im je bilo samo da ostave utisak, zgrnu pare, koncert za naivčine
u C-duru i slično. Ako pregledaš onu hrpu, nećeš pronaći nijednu njihovu ploču.
Bacila sam ih. Više bi koristi bilo da su kopali u rudniku."
"Ali ko je po tebi bolji od Lista?"
"Pa Sati, zar ne?"
"Ali ne plačeš kada slušaš Satija?"
"Naravno da ne, samo bi mi još i to trebalo, plačem samo uz drugi stav
Betovenove Sedme." A onda, posle duže pauze: "Od puberteta plačem i uz
pojedine Šopenove kompozicije. Ali svakako ne plačem dok slušam njegove
koncerte."
"A zašto ne uz koncerte?"
"Zato što se on, kada ga odvojiš od klavira i daš mu u ruke orkestar, potpuno
izgubi. Sve je to zapravo pijanizam za gudače, duvače i udaraljke. A da li si
možda video onaj film u kojem Šopena igra Kornel Vajld? Kad mu kap krvi padne
na dirke? Dok je dirigovao orkestrom, krv je svakako prskala po celom
orkestru."

Maja nije prestajala da me iznenađuje, čak i kada bih bio uveren da je dobro
poznajem. S njom sam mogao čak da naučim i da razumem muziku. Barem na
njen način.

To je bilo poslednje srećno veče. Juče sam se kasno probudio i došao u

redakciju nešto pre podneva. Čim sam ušao, ugledao sam uniformisane ljude
kako preturaju nešto po Bragadočovim fiokama, a neki tip u civilu ispitivao je
prisutne. Simei je bio na vratima svoje kancelarije, bled kao krpa.
Kambrija mi se približio i tiho rekao, kao da mi saopštava neku tajnu: "Ubili
su Bragadoča."
"Šta? Bragadoča? Kako?"
"Neki noćni čuvar je jutros u šest sati, vraćajući se kući biciklom, video na
pločniku leš opruženog čoveka s licem nadole i ranom na leđima. U to doba bilo
mu je potrebno dosta vremena da pronađe neki otvoren kafe da bi pozvao hitnu
pomoć i policiju. Sudski veštak je utvrdio da je smrt nastupila usled jednog
jedinog snažnog uboda nožem. Nož nije ostao u telu."
"Ali gde?"
"U nekom sokaku u blizini Torinske ulice, kako se beše zove… mislim da je
Banjara, ili možda Banjera."
Onaj čova u civilu mi je prišao i predstavio se u nekoliko reči: inspektor za
javnu bezbednost. Pitao me je kad sam poslednji put video Bragadoča. "Juče,
ovde u kancelariji", odgovorio sam mu, "kao i sve moje kolege, ako se ne varam.
Čini mi se da je otišao odavde sam, nešto pre ostalih."
Upitao me je, zasigurno kao i sve ostale, kako sam proveo veče. Rekao sam
mu da sam bio na večeri s prijateljicom, a potom otišao na spavanje. Očigledno
nisam imao alibi, ali izgleda da ga niko od prisutnih nije imao, no to nije izazvalo
bogzna kakvu pozornost inspektora. To je bilo, kako se kaže u krimićima, samo
rutinsko pitanje.
Takođe ga je zanimalo da sazna da li je Bragadočo imao neprijatelje i da li
se, s obzirom na to da je bio novinar, upleo u neku opasnu priču. Naravno da
nisam ništa zucnuo, ne da bih prikrio istinu, već zbog toga što sam istog trena
shvatio da bi, ako pokažem da bilo šta znam o tome, nekome moglo da padne
na pamet da i mene skrati za glavu. Ne smem da otkrijem ništa ni policiji,
razmišljao sam. Pa zar mi nije i sam Bragadočo rekao da su u te zavrzlame svi
upleteni, pa čak i šumari. A ako sam sve do juče smatrao da je on običan
mitoman, njegova smrt unela je kredibilitet u sve što je govorio.
Znojio sam se, ali inspektor to nije primetio, a ako i jeste, to je pripisao
uzbuđenju koje je taj događaj izazvao.
"Ne znam", rekao sam mu, "šta je tačno pratio Bragadočo ovih dana, možda
bi odgovor na to pitanje mogao da vam dâ gospodin Simei, on određuje ko će
raditi na kom članku. Kroz maglu se sećam da je trebalo da napiše članak o
prostituciji, možda bi to mogao da bude trag koji treba slediti."
"Videćemo", rekao je inspektor i krenuo da ispituje Maju, koja je bila u
suzama. Nije volela Bragadoča, mislio sam, ali njena sitota dušica nikome ne bi
poželela da tako skonča. Bilo mi je žao nje, ne Bragadoča, očito da je osećala
krivicu što je govorila loše o njemu.

U tom trenu Simei mi je dao znak da uđem kod njega u kancelariju.

"Kolona", kazao mi je sedeći za svojim radnim stolom drhtavih ruku, "i vi znate
čime se bavio Bragadočo."
"Pa i znam i ne znam, nešto mi je natuknuo, ali nisam siguran da…"
"Ne glumite ludilo, Kolona, vi ste već prokljuvili da je Bragadočo dobio nož
u leđa zato što se spremao da otkrije neke stvari. Ne znam šta je od svega toga
istina, a šta je on izmaštao, ali je činjenica da su se njegova istraživanja usmerila
na najrazličitija zbivanja, a izgleda mi da je bar jedno od njih urodilo plodom,
pa su morali da ga ućutkaju. Ali pošto je juče ispričao svoju priču i meni, i ja
znam o čemu se radi, premda mi nije baš sve najjasnije, i budući da mi je rekao
da se poverio i vama, i vi ste upućeni, dakle, obojica smo u opasnosti. I to nije
sve, pre dva sata neko je pozvao komendatora Vimerkatea. Nije mi rekao ni ko
ni šta mu je saopštio, ali je Vimerkate shvatio da je čitav ovaj projekat s
novinama Sutra uplovio u opasne vode, tako da je rešio da ga stopira. Već mi je
poslao čekove za sve u redakciji, svi će u koverti dobiti dvomesečnu platu i
zahvalnicu za saradnju. Niko nije imao ugovor pa ne može ni da protestuje.
Vimerkate nije znao da ste i vi u opasnosti, ali mislim da je za vas bolje da ne
idete u banku da unovčite ček, zato ću ga iscepati, imao sam nešto novca u
kasi, pa sam za vas u koverat stavio platu za dva meseca u gotovini. Do sutra
će i ove kancelarije biti ispražnjene. Što se tiče nas dvojice, moraćemo da
zaboravimo i naš dogovor, vaše zaduženje, knjigu koju je trebalo da napišete.
Sutra umire, i to već danas. Međutim, nije dovoljno što se novine gase, vi i ja i
dalje znamo previše."
"Ali mislim da je Bragadočo o tome pričao i s Lučidijem…"
"Dakle, vi baš ništa niste shvatili. To i jeste bila njegova greška. Lučidi je
namirisao da je naš pokojni prijatelj mogao opasno da zamuti vodu pa je otišao
da to saopšti… kome? Ne znam tačno kome, ali je taj zasigurno zaključio da
Bragadočo zna previše. Niko neće nauditi Lučidiju, on je s druge strane
barikade. Ali nama dvojici možda i hoće. Reći ću vam šta ću ja. Čim policija
izađe, staviću u torbu ostatak novca iz kase, pohitati ka stanici i sesti u prvi voz
za Lugano. Bez prtljaga. Poznajem jednog čoveka koji je u stanju da bilo kome
promeni anagrafske podatke, dobiću novo ime, novi pasoš, novo boravište, još
ćemo da vidimo gde. Nestaću pre nego što Bragadočove ubice uspeju da me
pronađu. Nadam se da ću ih preduhitriti. A Vimerkatea sam zamolio da moju
otpremninu uplati u dolarima na račun u švajcarskoj. Što se tiče vas, ne znam
šta da vam savetujem, ali svakako gledajte da se zaključate u kuću i nemojte
da se muvate napolju. Nađite način da isparite odavde, da sam na vašem
mestu, odabrao bih neku od zemalja istočne Evrope, tamo gde stay-behind
nikada nije pustio svoje pipke."
"Dakle, vi mislite da je za sve ovo kriv stay-behind? Pa to su sve opštepoznati
podaci. Ili možda čantranje o Musoliniju? Pa ta priča je zaista groteskna, niko
ne bi poverovao u nju."
"A šta je s Vatikanom? Čak i da je sve samo rekla-kazala, u novinama bi se
pojavilo da je crkva omogućila Dučeu da pobegne '45. i pružala mu utočište
toliko godina. Uz sve one nevolje koje imaju sa Sindonom, Kalvijem i
Marsinkasom, pre nego što bi dokazali da je priča o Musoliniju najobičnija
novinarska patka, već bismo čitali članke o tome u svim vodećim svetskim
novinama. Nikome ne verujte, Kolona, zatvorite se u kuću, makar večeras, a
onda se pobrinite da isparite. Prikrijte se negde na nekoliko meseci, a onda
pravac Rumunija ili neka slična zemlja, tamo je život jeftin te biste s dvanaest
miliona lira, koliko se nalazi u ovoj koverti, mogli poduže da živite gospodski, a
posle ćete već videti. Doviđenja, Kolona, žao mi je što se sve završilo ovako, baš
kao u onom vicu koji je ispričala naša Maja o kauboju u Abilinu: baš šteta,
izgubili smo. Dopustite mi da se spremim za odlazak čim ovi policajci napuste
naše prostorije."
 Hteo sam istog trena da nestanem, ali onaj prokleti inspektor nastavio je da
ispituje sve žive, iako nije saznao ama baš ništa važno, te tako stigosmo i do
večeri.
Prošao sam pored Lučidijevog pisaćeg stola, on je upravo otvarao kovertu.
"Jeste li adekvatno nagrađeni", upitao sam ga, a on je svakako shvatio na šta
aludiram.
Pogledao me je podozrivo i samo upitao: "A šta je vama ispričao Bragadočo?"
"Znam da je istraživao neku priču, ali nikada nije hteo da mi otkrije o čemu
je reč."
"Zaista?" prokomentarisao je. "Sirota luda, ko zna u šta je turio nos." Potom
se okrenuo na drugu stranu.
Čim mi je inspektor dozvolio da odem, uz uobičajenu opasku da ću možda
biti neophodan u daljoj istrazi, šapnuo sam Maji: "Kreni kući i čekaj da ti se
javim, ali mislim da ti se neću javiti do sutra ujutro."
Preplašeno me je pogledala: "Ali kakve veze ti imaš sa svim tim?"
"Nikakve, nisam upleten u to, šta ti pada na pamet, nego sve ovo me je
pomutilo, valjda je to normalno."
"A šta se dešava? Uručili su mi kovertu s čekom i zahvalnicu za moj
dragoceni rad."
"Novine se gase, objasniću ti kasnije."
"A što mi ne objasniš sada?"
"Kunem ti se da ću ti sve reći sutra. Ništa ne brini, idi kući. Molim te,
poslušaj me."
Poslušala me je s upitnim pogledom, dok su joj se oči punile suzama. A ja
sam otišao bez ijedne dodatne reči.
Proveo sam veče u kući, nisam večerao, ispio sam pola flaše viskija
razmišljajući šta bih moga da uradim. A onda sam potpuno iscrpljen uzeo
stilnoks i zaspao.
A jutros voda iz česme više nije curila.

XVII

Subota, 6. jun, 12 h

Evo. Sad sam sve rekonstruisao. Pokušavam da saberem utiske. Ko su oni? Simei je bio u pravu
kada je rekao da je Bragadočo grupisao, ispravno ili pogrešno, gomilu činjenica. Koja od tih činjenica
je mogla nekoga da zabrine? Slučaj Musolini? A koga bi u tom slučaju trebalo da muči nečista savest?
Vatikan, neke saučesnike u Borgezeovom puču, koji još uvek imaju važan položaj u državnom vrhu
(hm, posle dvadeset godina verovatno su svi pomrli), tajne slu- žbe (koje?)? A možda je reč o nekom
matorom nitkovu kojem su strah i nostalgija hrana za dušu, te je sve sam smislio, a možda se čak
osilio i da zapreti Vimerkateu kao da iza sebe ima, na primer, mafiju. Dakle, luđak, ali ako te neki
luđak traži da bi te ucmekao, on je podjednako opasan kao i pametan, a verovatno čak i opasniji.
Bilo da je reč o njima ili o usamljenom luđaku, očito je da je neko ušao u moj stan noćas. A ako je
ušao prvi put, bez pro- blema može da uđe i drugi put. Dakle, ne smem više da ostanem ovde. Ali
da li su oni ili luđak sigurni da ja zaista nešto znam? Da li me je Bragadočo pomenuo Lučidiju? Izgleda
da nije, ili barem nije rekao sve, sudeći po onih nekoliko rečenica razmenjenih s tim žbirom. Mogu li
se onda smatrati bezbednim? Svakako ne. Bekstvo u Rumuniju odavde ne bi bilo nimalo lako, možda
je bolje da sačekam razvoj događaja i da vidim šta kažu sutrašnje novine. Ako Bragadočovo ubistvo
ne bude pomenuto, onda su moje nade zasigurno jalove, jer bi to značilo da neko već zataškava
celu stvar. U svakom slučaju, neophodno je da se skrivam barem neko vreme. Ali gde, budući da bi
bilo opasno čak i da promolim nos iz stana?
Pomislio sam na Maju i kućicu kraj jezera. Mislim da moju vezu s Majom niko nije primetio, te
tako ona nije pod prismotrom. Ona nije, ali moj telefon sigurno jeste, te joj ne smem telefonirati iz
kuće, a da bih to učinio s nekog drugog mesta, morao bih da izađem.
Prisetio sam se da se iz mog dvorišta može ući u toalet kafea na uglu. A sinulo mi je i da se na
kraju dvorišta nalaze gvozdena vrata, koja decenijama niko nije otvarao. O njima mi je pričao vlasnik
kuće kada mi je predavao ključeve stana. Uz ključeve od kapije i ulaznih vrata, nalazio se još jedan
stari ključ prekriven rđom: "On vam nikada neće biti potreban", rekao je gazda uz smešak, "ali već
pedeset godina svaki stanar ima i taj ključ. Vidite, tokom rata ovde nije postojalo sklonište u koje bi
stanari mogli da odu za vreme bombardovanja, ali je postojalo jedno dobro u kući preko puta, onoj
što gleda na Kvarto del Mile, ulicu koja je paralelna s našom. Upravo zbog toga je na kraju dvorišta
iskopan prolaz, kako bi ljudi mogli brzo da dođu do tog skloništa u slučaju uzbune. Na ulazu su
postavljena vrata koja su se zaključavala i spolja i iznutra, ali su svi stanari imali po jedan ključ, koji
je, kao što vidite, za ovih pedeset godina zarđao. "Ne verujem da će vam ikada biti potreban, no taj
prolaz je i dalje odličan način za beg u slučaju požara. Ubacite ga u neku fioku i zaboravite na njega."
Eto šta je trebalo da uradim. Sišao sam u dvorište, ušao kroz toalet u kafe, vlasnik me poznaje,
već sam i ranije tako ulazio. Pogledao sam oko sebe, pre podne nije bilo gotovo nikog, za jednim
stolom sedeo je stariji par, jeli su kroasane i bezbrižno ispijali kapučino, nisu ličili na obaveštajce.
Naručio sam dupli espreso, morao sam da se razbudim, i ušao u kabinu s telefonom.
Maja je odmah odgovorila, bila je izuzetno uzbuđena, rekao sam joj da ćuti i da me sasluša.
"Molim te, budi oprezna i ništa ne pitaj. U jednu torbu ubaci sve što je potrebno za nekoliko
dana na Orti, a onda sedi u kola. Iza moje kuće, u ulici Kvarto dei Mile, ne znam da ti kažem tačno
koji broj, nalazi se kapija, manje-više u visini moje kuće. Možda je kapija i otvorena, jer mislim da se
u dvorištu iza nalazi nekakav magacin. Možeš da uđeš unutra ili da me sačekaš ispred kapije. Podesi
svoj sat prema mom, a pretpostavljam da ti do mene treba petnaestak minuta kolima, budi tamo za
tačno sat. Ako je kapija zaključana, ja ću te čekati ispred nje, ali dođi na vreme jer ne želim da stojim
dugo na ulici. Molim te, ništa me ne pitaj sada. Uzmi torbu, sedi u kola, pažljivo proračunaj vreme i
dođi. Sve ću ti objasniti kasnije. Ne verujem da će te neko pratiti, ali za svaki slučaj pažljivo gledaj u
retrovizor, pa ako ti se učini da te neko prati, daj mašti na volju, kreći se bez ikakve logike, pokušaj
da se oslobodiš pratioca, nema šanse da to uradiš dok si kod kanala, ali posle možeš iznenada da
skreneš, recimo da prođeš semafor na crveno u poslednjem času, pa da kola koja te prate moraju
da se zaustave. Uzdam se u tebe, ljubavi "

Maja bi mogla da bude savršen saučesnik u prepadima na banku, budući da je zadatak obavila
do savršenstva, bila je ispred kapije u dogovoreno vreme, napeta ali zadovoljna.
Ušao sam u kola, rekao joj gde treba da skrene kako bi se što pre dokopala Čertoskog bulevara,
a odande je i sama znala kako da se uključi na auto-put za Novaru, a još bolje od mene znala je gde
treba da skrene za Ortu.

Tokom puta nismo progovorili ni reč. Kada smo stigli do kuće, rekao sam joj da bih, ako joj sve
ispričam, mogao da je izložim opasnosti. Da li može da se zadovolji time što će mi poverovati, a da
cela priča za nju ostane samo tajna? Ni govora, to nije moglo nikako da prođe. "izvini", rekla je, "još
uvek ne znam koga ili čega se plašiš, ali postoje samo dve mogućnosti: ili niko ne zna da smo
zajedno, pa samim tim nisam ni u kakvoj opasnosti, ili su već saznali za našu vezu, pa samim tim
misle da i ja znam sve. Hajde, razveži jezik, kako inače mogu da mislim isto što misliš i ti?"
Neustrašiva. Morao sam sve da joj ispričam, na kraju krajeva, već je bila telo od moga tela, kao što
veli Postanje.

XVIII

Četvrtak, 11. jun

Prethodnih dana sam se zabarikadirao u kuću, plašio sam se da izađem. "Ma hajde", rekla je
Maja, "ovde te niko ne poznaje, ko god da su ti ljudi kojih se bojiš, oni ne znaju da si ovde."
"Nema veze", odgovarao sam, "nikad se ne zna."
Maja je počela da me leči kao da sam bolestan, kljukala me je anksioliticima i mazila po glavi
dok sam sedeo kraj prozora gledajući jezero.
U nedelju ujutro otišla je rano da kupi novine. Bragadočovo ubistvo završilo je u crnoj hronici,
ali nije izazvalo bogzna kakvo interesovanje. Spomenuto je da je ubijen novinar, da je moguće da
ga je zbog istrage o prostituciji uklonio neki makro kome je stao na žulj.
Izgleda da su tu tezu prihvatili na osnovu onoga što sam ja rekao, a očito ih je i Simei usmerio
u tom pravcu. Očigledno im nisu bili važni ostali čla- novi redakcije, nisu čak ni primetili da smo
Simei i ja isparili. S druge strane, čak i da su otišli do kancelarija, zatekli bi samo prazan prostor, a
onaj inspektor nije čak zapisao ni naše adrese. Alal vera, inspektore Megre. Ali ne verujem da smo
mu u mislima. Teorija da je Bragadočova smrt povezana s prostitucijom i te kako je pila vodu,
uobičajena stvar. Naravno, Kostanca je mogao da kaže da je on bio zadužen za noćne dame, ali
možda se i njemu učinilo da je Bragadočo na neki način povezan s tim krugovima, pa se uplašio i za
vlastitu sigurnost i odlučio da drži jezik za zubima.
Bragadočo je već narednih dana nestao s novinskih stranica. Policija ima gomilu sličnih
slučajeva, a pokojnik je ipak bio samo trećerazredno piskaralo. Kao što rekoše u Kazablanki, Round
up the usual suspects i kraj priče.

U predvečerje sam, sav tmuran, gledao kako i jezero postaje tmurno. Ostrvo San Đulio, koje je
bilo okupano sunčevom svetlošću, sada je bilo nalik na Beklinovo Ostrvo mrtvih.

Onda je Maja rešila da me malo razdrma pa me je povela u šetnju po brežuljku Sakro Monte.
Nisam znao da se na njegovim obroncima uzdižu brojne kapele i da se u njima mogu videti mistične
diorame šarenih kipova u prirodnoj veličini, nasmešeni anđeli, a pre svega scene iz života svetog
Franje. Ali avaj, u liku majke koja je grlila uplakano dete video sam žrtvu nekog davnog atentata, a
u svečanom saboru pape, kardinala i mračnih fratra prizor sednice Vatikanske banke posvećene
mojem zarobljavanju, sve te predivne boje i verske figurice od gline nisu mogle da me nateraju da
mislim na carstvo nebesko, u svemu sam video perfidno prikrivenu alegoriju sila zla koje u tami kuju
paklene plano- ve. Čak mi je palo na pamet da tokom noći te figure postaju kosturi (na kraju krajeva,
šta je ružičasto telo nekog anđela nego lažni omotač koji skriva skelet, pa makar on bio i nebeski?) i
postaju učesnici u zlokobnom plesu mrtvaca u Crkvi Svetog Bernardina na Kostima.
Zaista nisam znao da sam toliko plašljiv, stideo sam se što me Maja vidi u takvom stanju (eto,
pomislio sam, sad će mi i ona dati nogu), ali slika beživotnog Bragadočovog tela, ispruženog
potrbuške u Banjeri, stalno mi je bila pred očima.
S vremena na vreme padalo mi je na um da se zbog iznenadne pukotine u vremenu i prostoru
(kako je to beše zvao Vonegat? hronosinklastički infundibulum) u Banjeri, usred mrkle noći ponovo
materijalizovao Boda, ubica od pre sto godina, koji je uljeza lišio života. Ali to ne bi moglo da objasni
telefonski poziv koji je primio Vimerkate, a upravo to sam potezao kao argument kada je Maja
pokušavala da me ubedi da je možda ipak u pitanju neko bezvezno ubistvo: Bragadočo je bio
napaljeni dripac, bog da mu dušu prosti, možda je nešto zabrljao s nekom noćnom damom, pa ga
je stigla osveta njenog svodnika, klasičan primer onih slučajeva gde de minimis non curat praetor.
"Da", ponovio bih ja, "ali svodnik ne bi telefonirao izdavaču i naterao ga da stopira novine!"
"A ko ti garantuje da je Vimerkate zaista primio taj telefonski poziv? Možda se pokajao što je
odlučio da osnuje novi list, troškovi su počeli da ga pritiskaju, pa je, čim je doznao za smrt jednog
od novinara, iskoristio priliku da ugasi Sutra i saradnicima isplati dve mesečne plate, umesto da ih
plaća još godinu dana. A ne isključujem da je, kao što si mi ti rekao, on želeo da mu Sutra posluži
kako bi mu neko rekao: okani se svega i primičemo te u odabrano društvo. Pa eto, pretpostavimo
da je neki lik poput Lučidija dojavio tom odabranom društvu da se Sutra sprema da objavi feljton
koji bi mnoge doveo u neprijatan položaj, pa je neko iz te elite telefonirao Vimerkateu i rekao mu:
u redu, gasi to đubre od novina pa ćeš nam se priključiti. A onda je Bragadočo sasvim bez veze
stradao, možda od ruke nekakvog luđaka, time si s dnevnog reda skinuo problem telefonskog poziva
Vimerkateu."
"Ali luđaka nisam skinuo s dnevnog reda. Ko je onda noću ušao u moj stan?"
"Tu priču sam čula od tebe. Kako možeš da budeš siguran da je neko ušao?"
"A ko je onda zatvorio vodu?"
"Čekaj malo da ti objasnim. Zar ti nemaš ženu koja ti sprema stan?"
"Ona dolazi samo jednom nedeljno."
"U redu, a kad je bila poslednji put?"
"Uvek dolazi petkom po podne. Uzgred, upravo smo tog dana saznali za Bragadoča."
"Dakle? Zar nije ona mogla da zatvori vodu zbog toga što joj je kapanje iz tuša išlo na nerve?"
"Ali ja sam u petak uveče popio čašu vode kako bih progutao pilulu za spavanje…"
"Popio si pola čaše, jer ti je toliko dovoljno. Čak i kada se zavrne ventil, u cevi ostane malo vode,
a ti jednostavno nisi obratio pažnju da je to bila poslednja količina vode koja je izašla iz česme. Jesi
li tokom te večeri pio još vode?"
"Ne, nisam ni večerao, samo sam salio pola flaše viskija."
"Vidiš? Ne kažem da si paranoičan, ali Bragadočova smrt i Simeijeve opaske uticale su na to da
si odmah pomislio da ti je neko tokom noći ušao u stan. A umesto toga, za vodu se pobrinula tvoja
spremačica tog popodneva."
"Ali Bragadočo je zaista platio glavom!"
"Već smo videli da uzrok njegove smrti može da bude bilo šta. Dakle, moguće je da ti uopšte
nisi nikome na udaru."

Preostala četiri dana proveli smo mozgajući, stvarali smo i odbacivali pret- postavke, ja sam
bivao sve mračniji, a Maja sve uslužnija, stalno je trčkala od kuće do sela kako bi mi donela sveže
namirnice i flašu viskija, jer sam već iskapio tri. Dva puta smo vodili ljubav, ali je za mene to bilo više
iz besa, kao da želim samo da se ispraznim, bez trunke zadovoljstva. Pa ipak, osećao sam da svakim
danom sve više volim to biće koje se od nejakog vrapčića pretvorilo u vernu vučicu spremnu da
rastrgne bilo koga ko bi se drznuo da mi naudi.

A onda smo te večeri upalili televizor i slučajno naleteli na program Korada Auđasa: bavio se
emisijom Operacija Gladijus koju je dan ranije emitovao BBC.
Gledali smo u čudu, bez ijedne reči.

Sve je ličilo na film čiji je scenarista Bragadočo, ništa od onih njegovih priča nije izostalo, a bilo
je još i novih detalja, s tim što su reči bile potkrepljene slikama, dokumentima i izjavama poznatih
ljudi. Emisija se na početku bavila svim zlodelima koje je počinio belgijski stay-behind, da bi se u
daljem toku emisije otkrilo da su pojedini predsednici vlade, u koje je CIA imala poverenja, znali za
postojanje Gladijusa, dok drugi, poput Fanfanija i Mora nisu znali ništa o toj operaciji. Na ekranu su
se ređale izjave velikih špijuna poput: "Prevaru smišlja um, a koristi država." Tokom cele emisije (dva
i po sata) pojavljivao se Vinčigvera, koji je otkrivao sve i svašta, čak i da su obaveštajne službe
saveznika pre kraja rata već potpisale dogovor s Borgezeom i njegovom Desetom torpednom
jedinicom da će se suprotstaviti sovjetskoj invaziji, a mnogi svedoci tvrdili su, bez trunke srama, da
je bilo normalno da se za operaciju kakva je bila Gladijus angažuju bivši fašisti - uostalom, američki
obaveštajci u Nemačkoj jemčili su čak i dželatima kakav je bio Klaus Barbi da neće biti kažnjeni.
Više puta se pojavio i Ličo Đeli, koji je ležerno izjavljivao da je bio saradnik savezničkih tajnih
službi. Premda ga je Vinčigvera nazvao uzornim fašistom, Đeli je pričao o svom delanju, svojim
kontaktima i izvorima infor- macija, a da ga pritom ni najmanje nije pogodilo što je svako mogao
da shvati da je sve vreme igrao dvostruku igru.
Kosiga je pričao da su mu 1948. godine, kao mladom katoličkom aktivisti, dali mašinku i ručne
bombe kako bi stupio u akciju u slučaju da Komunistička partija ne prihvati rezultate izbora. Potom
su ponovo prikazali Vinčigveru, koji je mrtav hladan izjavio da se celokupna ekstremna desnica
posvetila stvaranju napetosti kako bi psihološki pripremila javnost za proglas o uvođenju vanrednog
stanja, ali je naglasio da su grupe poput Novog poretka i Nacionalne avangarde sarađivale s ljudima
iz raznih ministarstava. Senatori koji su bili na udaru parlamentarne istrage bez uvijanja su govorili
da su policija i obaveštajne službe prilikom svakog atentata uklanjale dokaze kako bi omele sudske
istrage. Vinčigvera je razjasnio da krivci za atentat na Trgu fontane nisu bili samo Freda i Ventura,
neofašisti koji su po mišljenju svih bili idejni tvorci napada, već da je operacijom rukovodila
Kancelarija za specijalne poslove Ministarstva unutrašnjih poslova. A potom je ispričao na koji način
su se Novi poredak i Nacionalna avangarda infiltrirali u levičarske grupe i podsticali ih na terorističke
akcije. Pukovnik Ozvald Li Vinter, jedan od rukovodilaca CIA, objasnio je da Crvene brigade nisu
samo bile prepune ubačenih ljudi, već i da je njima rukovodio general Santovito iz italijanske vojne
obaveštajne službe.
U jednom neverovatnom intervjuu, Alberto Frančeskini, jedan od osnivača Crvenih brigada, koji
je među prvima dopao zatvora, zapitao se prestravljeno da li je možda sve ono što je on iskreno
činio zapravo osmislio neko koje Imao potpuno drugačije ciljeve, a onda je reč ponovo uzeo
Vinčigvera i istakao da je Nacionalna avangarda imala zadatak da deli maostičke proglase kako bi
se proširio strah od akcija prokineskih grupacija.
Jedan od komandanata operacije Gladijus, general Incerili, nije se ustezao da kaže da su se
magacini s oružjem nalazili u kasarnama karabinjera, te da je svako od učesnika te operacije mogao
iz njih da uzme šta god mu zatreba tako što bi, kao u starim jeftinim krimićima, pokazao polovinu
pocepane novčanice od hiljadu lira, kao znak za prepoznavanje. Naravno, na kraju se pričalo i o
slučaju Moro, naglašeno je da su upravo u vreme otmice u ulici Fani primećeni i agenti tajnih službi,
jedan od njih se pravdao da se tu obreo zato što ga je neki prijatelj pozvao na ručak, premda nikome
nije bilo jasno zašto je otišao na sastanak u devet ujutro.
Naravno da je Vilijam Kolbi, bivši direktor američke CIA, sve negirao, ali su neki agenti te
obaveštajne službe, bez prikrivanja lica na snimku, pominjali čak i dokumente u kojima se, do
poslednjeg centa, navode svote isplaćene učesnicima u krvavim atentatima. Tako je general Mičeli
primao pet hiljada dolara mesečno.
Tokom televizijske emisije rečeno je da je reč o dokaznom materijalu koji ne bi mogao da se
upotrebi za neko suđenje, ali je svakako dovoljan da ustalasa javno mnjenje.

Maja i ja smo bili u čudu. Ta otkrića prevazilazila su čak i najsmeliju Bragadočovu maštu. "Pa
naravno", rekla je Maja, "pa i sam Bragadočo ti je rekao da su sve te vesti već poodavno poznate, ali
su izbrisane iz kolektivnog sećanja, bilo je dovoljno pročeprkati po arhivama i novinskim zbirkama i
sastaviti sve delove slagalice. Čak sam i ja lično, ne samo u vreme dok sam bila student, već i kad
sam se bavila sentimentalnim vezama, čitale novine, zasigurno sam i ja čula za te priče, ali sam ih
zaboravila, jer svako novo otkriće briše ono staro. Trebalo je samo izvući sve to iz naftalina, a to su
učinili i Bragadočo i BBC. Sve se lepo pomeša i dobiju se dva savršena koktela, ne možeš da odrediš
koji je bolji."
"Da, ali Bragadočo je dao svoj pečat pričom o Musoliniju i ubistvom pape Lučanija."
"U redu, on je bio mitoman i u svemu je video zavere, ali srž problema je ista."
"Mili bože", rekao sam, "jesi li svesna da je pre neki dan neko ubio Bragadoča iz straha da bi
neke vesti mogle da isplivaju na površinu, a sad, posle ove emisije, milioni ljudi znaju o čemu je reč?"
"Ljubavi", rekla je Maja, "upravo u tome je tvoja sreća. Hajde da pretpostavimo da je neko, bilo
da su to oni tvoji oni ili usamljeni luđak, zaista strahovao da bi ljudi mogli ponovo da se prisete tih
stvari i da bi na videlo mogao da izađe i neki manji događaj, koji je izmakao čak i nama koji smo
gledali emisiju, a da bi upravo to moglo da u neprijatnu situaciju dovede neku grupaciju ili
pojedinca… Pa dobro, posle ove emisije, ni oni ni luđak nemaju više potrebu da uklone ni tebe ni
Simeija. Kada biste vas dvojica sutra otišli da izbrbljate nekim novinama sve što ste saznali od
Bragadoča, gledali bi vas kao da ste pali s kruške, budući da biste samo ponovili ono što je viđeno
na televiziji."
"Ali možda se neko plaši da bismo mogli da progovorimo o onome o čemu BBC nije govorio,
o Musoliniju, o papi Lučaniju."
"U redu, hajde da pretpostavimo da bi ti mogao da ispričaš priču o Musoliniju. U Bragadočovu
verziju je ionako bilo teško poverovati, budući da nije izneo ama baš nikakve dokaze, sve je samo
prazna priča. Reći će ti da si pošandrcao, da je BBC-ijeva emisija samo rasplamsala tvoju bujnu maštu.
Štaviše, idealno ćeš im poslužiti: vidite, reći će oni, sada će svaki smutljivac da izmisli nešto novo. A
poplava takvih informacija dovela bi do toga da bi se čak i otkrića do kojih je došao BBC pretvorila
u najobičniju novinarsku spekulaciju ili najobičnije buncanje nalik na teorije zavere onih koji tvrde
da se Amerikanci nikada nisu iskrcali na Mesec i da se Pentagon iz sve snage upire da sakrije
postojanje letećih tanjira. Ova emisija svako otkriće čini nepotrebnim i beskorisnim, jer, kao što i sam
znaš (kako beše ona francuska knjiga) larealite depasse la fiction, a sada više niko ne bi bio u stanju
da još nešto izmisli."
"Dakle, tvrdiš da sam ja slobodan?"
"Naravno, ko je ono rekao da će nas istina osloboditi? Ta istina će sva ostala otkrića učiniti
lažnim. Na kraju krajeva, BBC im je učinio ogromnu uslugu. Od sutra neko može da tvrdi da papa
ubija decu i potom ih jede za ručak ili da je bombu u vozu Italikus postavila Majka Tereza, ljudi će
samo reći: Stvarno? Baš zanimljivo. Potom će se okrenuti na drugu stranu i nastaviti da gledaju svoja
posla. Mogla bih u život da se opkladim da novine sutra neće ni pomenuti ovu emisiju. Ništa ne
može da nas potrese, na kraju krajeva, ova zemlja je već videla varvarske invazije, pljačku Rima,
masakar u Senigaliji, šest stotina hiljada mrtvih u Velikom ratu, pakao II svetskog rata, možeš misliti
koliko je važno nekoliko stotina ljudi koji su odletell u vazduh tokom proteklih četrdeset godina.
Zločinačke tajne službe? Mačji kašalj u odnosu na Bordžije. Oduvek smo bili narod bodeža i otrova.
Pelcovani smo na sve priče, šta god nam kažu tvrdimo da smo već čuli i za gore, a da pritom možda
ni nova ni stara tvrdnja nisu tačne. Ako su nas lagale Sjedinjene Američke Države, obaveštajne službe
širom Evrope, naša vlada, novine, pa zašto onda to isto ne bi mogao da uradi i BBC? Jedini problem
kojim se vrli građani bave jeste da izbegnu da plate porez, a oni tamo na vrhu mogu da rade šta
god im se ćefne, ionako svako drpa koliko stigne. I nikom ništa. Vidiš da su bila dovoljna dva meseca
kod Simeija da i ja postanem prepredena."
"Pa šta onda da radimo?"
"Pre svega moraš da se smiriš, a ja ću sutra mrtva hladna da odem da unovčim Vimerkateov
ček, a ti podigni svoj novac iz banke ako imaš nešto na računu."
 "Od aprila sam štedeo, Još malo pa sam ušparao dve cele plate, dakle, uz dvanaest miliona koje
mi je pre neki dan dao Sirnei, imam još desetak. Bogat sam."
"Divno, i ja sam ostavila nešto sa strane, dakle, dižemo sve i put pod noge."
"Put pod noge? Pa zar nismo rekli da sada možemo slobodno da se šetkamo?"
"Da, ali zar ti i dalje imaš želju da živiš u ovoj zemlji, gde će se uvek sve odvijati na isti način,
gde ćeš se, kada sedneš u neku piceriju, plašiti da čovek pored tebe radi za obaveštajnu službu ili se
sprema da ubije nekog novog sudiju Falkonea, a da će bomba eksplodirati baš kada ti budeš prolazio
tuda?"
"Ali gde ćemo da odemo, čula si i videla da se slično odigralo u celoj Evropi, od Švedske do
Portugalije, da nećeš možda da odeš u Tursku među sive vukove ili, ako ti to uopšte dopuste, u
Ameriku, gde ubijaju predsednlke i gde se mafija infiltrirala u obaveštajne službe? Svet je prava
mora, ljubavi, ja sam hteo da siđem, ali su mi rekli da je to nemoguće, mi smo u brzom vozu bez
usputnih stanica."
"Dragi, potražićemo neku zemlju u kojoj nema tajni, gde je sve jasno kao sunce. Postoji brdo
takvih zemalja, negde između Južne i Centralne Amerike. Tamo ništa nije skriveno, zna se ko pripada
kom kartelu, a koje vođa revolucionarnih bandi. Ti lepo sedneš u restoran i naletiš na neke svoje
prijatelje koji ti predstave svog drugara, glavnog igrača u švercu oružja, a on sav nalickan i doteran,
s belom uštirkanom košuljom preko pantalona, kelneri mu se peze - señor, hoćete ovo, señor, hoćete
ono - a komandant žandarmerije mu ukazuje svoje poštovanje. To su zemlje u kojima nema tajni,
sve se odvija javno, podmićivanje policije je potpuno legalno, prožimanje vladajućih struktura i
kriminalaca predviđeno je ustavom, banke žive od pranja novca, a svakoko ne položi novac
sumnjivog porekla može da nadrlja i ostane bez dozvole za boravak, ubijaju se samo međusobno, a
turiste ostavljaju na miru. Mogli bismo da pronađemo posao u nekim novinama ili nekoj izdavačkoj
kući, imam tamo neke prijatelje koji rade u časopisima posvećenim sentimentalnim vezama - kad
malo bolje razmislim, to je baš lep i častan posao, ti napišeš neku izmišljotinu, svi znaju da je to samo
plod mašte, ali se ludo zabavljaju, a otkrivaš tajne samo onih koji su već raskrinkani na televiziji.
Španski možemo da naučimo za nedelju dana, pa ćemo se tako, dragi moj Tusitala, domoći
egzotičnih krajeva o kojima smo sanjali"

Nisam u stanju da sam preduzmem neku akciju, ali ako mi neko drugi doda loptu, ponekad i ja
mogu da dam gol. Maja je još naivna, a meni su godine donele mudrost. Kad znate da ste gubitnik,
jedina uteha vam je da mislite da su i svi oko vas, uključujući i pobednike, gubitnici.
Uzvratio sam Maji.
"Ljubavi, ti nisi uzela u obzir da će malo-pomalo i Italija biti nalik na te zemlje iz snova u koje bi
htela da se preseliš. Ako smo uspeli prvo da prihvatimo, a onda potpuno zaboravimo sve ono o
čemu je pričao BBC, znači da smo na dobrom putu da izgubimo osećaj stida. Zar nisi videla kako su
sagovornici u večerašnjoj emisiji hladnokrvno pričali kako su uradili to i to, kao da za to treba još i
da im se dodeli odlikovanje? Nema više baroknog kjaroskura, ili ičega iz kontrareformacije, danas se
sve odvija en plein air, kao na slikama impresionista, podmićivanje je dozvoljeno, mafijaš sedi u
Parlamentu, u vladi utajivač poreza, dok po zatvorima čame samo sitne jajare iz Albanije. Pristojan
svet će i dalje glasati za ništarije zato što neće poverovati BBC-iju ili zato što neće gledati emisije
nalik na ovu večerašnju, pošto će ih za ekrane prikovati neko đubre, možda će u udarnim terminima
biti Vimerkateov telešop, poneko važno ubistvo, i sahrane uz državne počasti. Ali mi nećemo biti
deo te igre, ja ću se ponovo okrenuti prevođenju sa nemačkog, a ti se lepo vrati u taj tvoj časopis za
frizerske salone i čekaonice stomatoloških ordinacija. Uveče ćemo da pogledamo neki lep film,
vikende ćemo provoditi ovde na Orti, a za sve drugo zabole nas štikla. Treba samo sačekati: čim
definitivno postanemo Treći svet, život u našoj zemlji postaće izuzetno prijatan, kao da smo ceo dan
na Kopakabani, pa onda samba rumba ča-ča-ča."
 Maja mi je povratila mir, poverenje u sebe ili makar ublažila nepoverenje u svet koji me
okružuje. Život je podnošljiv ako ne tražite previše. Sutra je (kao što je govorila Skarlet O'Hara, znam
da je opet u pitanju citat, ali odrekao sam se govora u prvom licu, te puštam druge da govore) novi
dan.

Ostrvo San Đulio ponovo je blistalo na suncu.

Beleška o knjizi

Nulti broj je pre svega negacija novinarske profesije, ali i pomalo groteskna parodija nečega što se
zaista odigralo u mnogim italijanskim režimskim novinama tokom Druge republike. Eko se u
najnovijem romanu ponovo vraća svojoj omiljenoj tematici - teorijama zavere i lažnim mitovima, ali
ovom prilikom ne uranja u daleku prošlost, već se okreće novijoj italijanskoj istoriji - tajnim ložama,
perfidnim planovima služba bezbednosti, tajanstvenim događajima. Glavni junak nije ni učeni mislilac
poput Vilijema od Baskervila iz Imena ruže ni prefrigani krivotvoritelj nalik na Simoninija iz Praškog
groblja, već (po sopstvenom priznanju) propali novinar Kolona, koji posle duge karijere piskarala u
lokalnim novinama na pragu pedesete godine dobija ponudu koja mu može promeniti život. Radnja
najkraćeg Ekovog romana odvija se u Milanu, gradu u kojem je Eko proveo veći deo svog života i čije
tajne odlično poznaje. Neke od tih tajni će saznati i čitaoci Nultog broja. Premda su glavna zbivanja
smeštena u 1992. godinu, roman se dotiče brojnih događaja iz sedamdesetih godina XX veka, koje su
u Italiji ostavile neizbrisiv trag: od afere Gladijus (akcije specijalnih jedinica NATO-a), preko neuspelog
državnog udara profašističkog vođe Junija Valerija Borgezea, do zloglasne masonske lože P2 i
tajanstvene smrti pape Jovana Pavla I. Svakako da ova knjiga onima koji su proživeli te godine može
da posluži kao podsetnik na ta burna vremena, dok će novim generacijama približiti epohu o kojoj ne
znaju mnogo. Najveće zadovoljstvo Ekovim obožavaocima, uz njegovu uobičajenu visprenost i
duhovitost, svakako će pružiti neverovatna priča o poslednjim danima Benita Musolinija.