TMUSBERMJUn

VATEN
ZAOSTAVŠTINA

prevela s nemačkog
Sanja Karanović

I
L 0 M
BEOGRAD /MMXVI
 Naslov originala
Thomas Bernhard
Watten. Ein Nachlafi

© Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 1969

All rights reserved by and controlled through Suhrkamp Verlag Berlin

Uz podršku
Bundesministerium fiir Kunst und. Kultur

urednik izdanja
Flavio Rigonat
VATEN
Nakon smrti mog staratelja, krajem septembra, dobio sam
polovinu prihoda od prodaje nekretnine Eling, a drugu po-
lovinu, jednu prilično veliku sumu, dobio je moj rođak; svoj
deo, međutim, nisam želeo da iskoristim za sopstvene po-
trebe, već sam poželeo da ga odmah dam u dobrotvorne svr-
he i, zapravo podstaknut čitanjem brojnih spisa pravnika i
matematičara Unta koji se, u svakom slučaju, vazda bave
bezizlaznom situacijom zatvorenika upravo puštenih iz zat-
vora, odlučio sam, razume se, da tom čoveku, koji se ne samo
u svojim spisima, već mnogo više svojim zalaganjem, u sva-
kom trenutku i s velikom predanošću stavljao na raspolaga-
nje izopštenicima od ljudi, u kratkom pismu jednostavno
ponudim sumu koja mi je neočekivano pripala. Jedanaestog
septembra sam Untu, koji je, potpuno predan svom zadatku,
već godinama živeo u Garsu na Kampu, jednom malom i
skromnom, ali za njegove potrebe izuzetno pogodnom me-
stu, saopštio svoju odluku da mu stavljam na raspolaganje
milion i po šilinga, a trinaestog sam dobio sledeći odgovor:
„Poštovani gospodine, ako mi stavljate na raspolaganje sumu
od milion i po šilinga bez ikakvih drugih uslova sem da je

7
upotrebim isključivo za ciljeve za koje se, kako verujem, ne
baš sasvim bezuspešno borim gotovo tri decenije, onda Vas
molim da mi taj novac pošaljete odmah. S poštovanjem, F.
Unt.“ Još istog dana naložio sam da se novac prebaci Untu.
Dva dana kasnije primalac je potvrdio da je primio milion i
po, i napisao je: „Poštovani gospodine, svotu koju sam danas
primio odmah ću iskoristiti za adaptaciju zamka Tunau, koji
Vam je poznat, jer nameravam da tamo smestim, još pre po-
četka zime, osamdeset ljudi puštenih iz Subena. S poštova-
njem, F. Unt.“ Dva meseca kasnije, sedamnaestog novembra,
Unt je odgovorio na pismo koje sam mu poslao trinaestog
novembra, a u kojem sam ga pitao za naslove spisa koji su se
pojavili pod njegovim imenom i koje je on zaista objavio, ali
mi, zbog izolovanosti u kojoj živim, do tada nisu bili poz-
nati. Napisao je: „Poštovani gospodine, moji najznačajniji ra-
dovi, a navešću samo ove, su: knjige Zanemarivanje I deo,
Zanemarivanje II deo, Zanemarivanje III deo, članci Nak-
nada štete zbog nezakonitog hapšenja, Osuđeni i kažnjeni,
esej Telo i haos. S poštovanjem, Unt.“ Sutradan (juče) dobio
sam od Unta sledeću poruku: „Poštovani gospodine, s obzi-
rom da ste, kako pretpostavljam, upoznati s mojim intelek-
tualnim radom, onda se nećete iznenaditi ako Vas zamolim
da me izvestite o svojim višesatnim zapažanjim a u toku da-
na koji je prethodio danu kad a ste primili ovu poruku. Kao
što znate, molbu za samodeskripciju ove vrste mogu da upu-
tim isključivo osobama koje mi se čine nesumnjivo izvanre-
dne i jednostavno idealne za moje naučne ciljeve. S poštova-
njem, Unt.“ Budući da svoj rad o hronično-subhroničnom
nefritisu (morbus brightii) nisam još završio, najpre sam se
predomišljao, ali sam onda istog časa počeo da zapisujem
ono što je Unt tražio od mene. Napravio sam okret stolicom

8
prema dasci prozora, koristeći nju, a ne pisaći sto, kao po-
dlogu zgodnu za oslonac, i pisao sam: „Poštovani gospodine,
dok se budim obično mislim: Zašto živim? A potom: Zašto
živim u ovoj baraci? Ljudi me pitaju: Zašto živite u toj ba-
raci? A ja odgovaram: Zato što živim u baraci, poštovani go-
spodine. A kad ustanem, pomislim kako već odavno nisam
u stanju da odem do šljunkare, zapravo ni uz najveće napore
ne mogu da dođem čak ni do trule smreke. U poslednjih
dvadeset godina išao sam tim putem sa zaprepašćujućom
pravilnošću: baraka, trula smreka, šljunkara, trula smreka,
baraka. Ponekad bih krenuo zaobilaznim putem, preko bla-
ta, poštovani gospodine. Usred šljunkare, ne misleći ni na šta
drugo osim kako da dođem do daha, dolazio sam do daha.
Duboko bih udahnuo i duboko izdahnuo. Ova navika mi je,
mislim, spasla život. Hodam, i dok hodam brojim korake.
Četiri hiljade do trule smreke, osam hiljada do šljunkare. Po
užasnoj vrućini. Po užasnoj hladnoći, poštovani gospodine.
Znaci iscrpljenosti, naravno. Svakog dana u šljunkaru, svake
srede na vaten1. Sada više ne idem u šljunkaru. Ne idem više ni
do trule smreke. Nikud iz barake više ne idem./MČe sam ustao,
umio se, obukao se, a onda je došao šofer koji me pita zašto
više ne igram vaten, i ja pokušavam da objasnim zašto, ali ne
mogu da objasnim zašto. Kažem: Ne, ne igram više vaten.
Vi pokucate, kažem, ja otvorim vrata, vi uđete, bez formal-
nosti, kažem, vi uđete i sednete i ispružite noge, i postavljate
uvek isto pitanje: Zašto više ne igrate vaten, gospodine dok-
tore? Ja kažem: Hoćete li da popijete nešto? Vi kažete: Ne, ni-
pošto! I ponovite: Zašto više ne igrate vaten, gospodine dok-
tore? Ja kažem: Ne, ne igram više vaten. Danas je, mislim,
obukao svoj zimski kaput, što znači da je zima. Ne idem više
da igram vaten, mislim, i kažem: Vidite, pa ja ne idem više čak

9
ni do trule smreke, a kamoli do šljunkare, a kamoli tek u go-
stionicu. Naravno da sam pokušao da odem u gostionicu,
kažem, ali nisam uspeo da stignem čak ni do trule smreke.
Besmisleno je što hoćete da me ubedite. Kažem šoferu: Ne
igram više vaten, nemoguće je. Ali on se ponaša kao da ništa
nisam rekao. Krajnje je vreme da ponovo dođete da igrate
vaten, kaže on. Uvek isto, poštovani gospodine, on nastavlja
da sedi, i u kratkim razmacima uvek iznova govori kako bi
trebalo ponovo da odem da igram vaten, na šta mu ja odgo-
varam: Ne, ne igram više vaten. Kad on ode, obećavam sebi
da ga, bude li ponovo došao, neću više pustiti unutra. Ali
opet mu otvorim vrata, on uđe, scena se ponavlja: Zašto više
ne igrate vaten, gospodine doktore? A ja: Ne igram više vaten.
Juče: zimski kaput je od njegovog oca, pomislim. Počinjem
da sređujem svoje papire, iako znam da je besmisleno, ali
svejedno, iz hrpe papira na pisaćem stolu razvrstavam one
koje idu zajedno, cedulje, pisma, račune, stare recepte, be-
leške, skice. Mada znam da nered postaje sve veći i veći. Ako
sam vam već stotinu puta rekao, kažem, da ne idem više da
igram vaten, onda ne idem više da igram vaten, i nema svrhe
da dolazite i pokušavate da me nagovorite da idem da igram
vaten, ali šofer me uopšte nije slušao. Svake nedelje dolazite
ovamo i traćite svoje vreme i upropaštavate moje, pokuša-
vajući da me nagovorite. On ne sluša. Ali, čak i kad bih od-
jednom ponovo osetio potrebu da odem da odigram jednu
partiju, ja ne bih otišao. Ostavite me na miru, kažem. Nađite
sebi nekog drugog. Ovde svi igraju vaten. Ja više ne igram
vaten. Mnogi samo čekaju da ih pozovete da igraju vaten.
Zašto me ne ostavite na miru i ne odustanete? kažem. Ovde
niko nema ništa drugo u glavi sem igranja vatena, kažem, za
tren oka možete naći nekog ko bi s vama igrao vaten, i onda

10
biste videli da vam ja nisam potreban. Svi igraju vaten bolje
nego što sam ja ikada igrao. Setite se samo gvožđara Urbana,
kažem. A meni stalno dosađujete da treba ponovo da idem
da igram vaten. Ne razumem zbog čega ste uvrteli sebi u gla-
vu da bi trebalo ponovo da igram vaten. Ako sam ja prestao
da igram vaten, to ipak ne znači da bi i ostali iz kartaroške
ekipe trebalo da prestanu da igraju vaten. Jedan umesto sa-
moubice Zilera, jedan umesto mene, vrlo je prosto naći dvo-
jicu koji igraju vaten. Idite kod gvožđara Urbana, kažem.
Znam da Urban igra vaten bolje od bilo koga drugog. A vi se
odlično razumete sa gvožđarom Urbanom, kažem, i učitelj
se s Urbanom dobro razume, i gostioničar, svi. Ja više ne ig-
ram vaten, kažem, ali šofer reaguje na potpuno drugačiji
način nego što sam očekivao, kaže: Dođite u sredu da igramo
vaten, gospodine doktore! Ja mu odgovorim: Ne igram više
vaten. Čvrsto sam rešio da ne idem više da igram vaten. Pret-
varam se da sređujem svoje papire, a u stvari pravim samo
još veći haos. Prisustvo šofera čini da se ponašam potpuno
glupo. Čitava ova gomila recepata, ceduljica, beleški, misli,
kažem. Ali činjenica je, pomisiim u isti mah, da sam najbo-
lje ideje, najbolje misli, imao uvek kad bih išao da igram va-
ten. Moram da sredim ovu hrpu papira, kažem šoferu, dok
mi u isto vreme kroz glavu prolazi misao: svaki put kad šofer
dođe, nered na stolu je sve veći. Zapravo, poštovani gospo-
dine, kad god bih išao da igram vaten uvek sam imao jasnu
predstavu o materiji, spoljašnji i unutrašnji svet bi nestajali,
ne bi se pojavljivali kad bih išao da igram vaten. Glava ispu-
njena naukom! Znate li šta to znači?, kažem šoferu. Šofer
kaže: Gostioničar je kupio nove klupe. Sto za kartanje ima
nove klupe, kaže. Već u ponedeljak umirivala bi me pomisao
da ću u sredu ići da igram vaten, poštovani gospodine, uto-

11
rak nije bio ništa drugo nego priprema za sredu. Kažem šo-
feru: Vaten je za mene uvek bio od ključnog značaja. A pre-
sudan pre svega, pomislim, u trenutku kada su mi zatvorili
ordinaciju. Pod sumnjom, znate, kažem šoferu. Zakon, ka-
žem. Morfijum, kažem. Ima neke istine u tome, kažem, ali
činjenica da su mi zabranili da obavljam praksu pravi je be-
zobrazluk. Zabraniti praksu, umrtviti živac, kažem. Zabrane
praksu i ubiju čoveka, poštovani gospodine, unište ga. Ume-
sto u ordinaciju, poštovani gospodine, jer su je zatvorili, išao
sam da igram vaten. Našao sam utočište, poštovani gospo-
dine. Trula smreka, šljunkara, vaten. Nisam hteo da se obra-
ćam Vrhovnom sudu. Ništa sem neprijatnosti od najviše in-
stance nadole. Nesumnjivo odličan lekar, mogao sam bez ra-
zmišljanja da kažem da taj lekar nisam bio ja. Drugi su rekli
da sam odličan lekar. Zatvaranje moje ordinacije samo ide u
korist mojoj konkurenciji, rekao sam. Šofer je sve vreme ne-
pomično sedeo kao da je iznenađen činjenicom što je danas,
prvi put u godini, ponovo obukao svoj zimski kaput, nespo-
soban za bilo kakav, čak i najmanji pokret, makar glavom.
Njegov otac je bio poznati klaničar, ali odvratnost i gađenje
prema zaklanim životinjama uticale su na to da sin očev
imetak, jednu od najvećih klanica u zemlji, pretvori u tran-
sportno preduzeće koje je bilo isto tako ugledno. Kažem šo-
feru: Igrao sam vaten svakog dana u ovo vreme. Ali šofer me
ne razume. Posmatra me, primećuje da umesto pravljenja
reda na pisaćem stolu pravim samo još veći nered. U poče-
tku sam triput nedeljno igrao vaten, pomislim, zatim sam
dvaput nedeljno igrao vaten, i na kraju jedanput nedeljno.
Izgleda da je čovek, kažem, stvoren za svet potpuno druga-
čiji od vlastitog. Šofer kaže: Krajnje je vreme da opet idete da
igrate vaten, gospodine doktore. Kada sam poslednji put bio

12
na kartanju zaboravio sam šešir u gostionici, rekao je, i kad
bih otišao po njega bila bi to prilika da ponovo odigram jed-
nu partiju. Dođite sutra da igramo vaten, kaže šofer i s poda
podigne parče papira koje mi je palo sa pisaćeg stola. Pismo
koje nikada nisam poslao, kažem, u kojem opominjem na is-
platu honorara, vrlo visokog doduše, ali sasvim opravdano,
adresirano na nemačkog veleindustrijalca, kažem. Bogati lju-
di ne žure sa plaćanjem, mesecima ne plaćaju ništa, čak i go-
dinama, a onda iznenada uplate neku smešnu sumu koja ne-
ma nikakve veze sa sumom koja je tražena. Ali da idem na
sud, to ne mogu, kažem. Onda bi se na sud moralo ići sva-
kog dana i išlo bi se na sud zbog svega i svakog, i na kraju bi-
smo zbog pravnih pitanja samo uludo izgubili svu snagu, i
čovek bi lako mogao da iscrpi čitav svoj život ne radeći ni-
šta drugo nego vodeći sporove za koje uvek ima razlog da ih
vodi. U suštini bi svako sa svakim morao neprestano da se
sudi, kažem. Stotine pristojnih honorara, kažem, ali niko od
tih imućnih ljudi ne razmišlja o plaćanju. Čim su čuli da su
mi zatvorili ordinaciju, svi ti ljudi su pomislili da sada imaju
razlog da mi ne plate. Ljudi su pokvareni, jer je svet u kojem
žive pokvaren. Sve je pokvareno kod ljudi. Pokvarenost i pri-
roda, kao priroda pokvarenosti, dopunjuju jedna drugu, ka-
žem. Tu i tamo ljudi umeju da budu drski, ali nema svrhe biti
drzak. U glavama nema ničeg osim gramzivosti i niskosti pre-
vare, kažem. Ako razložimo prirodu, onda se jasno može uvi-
deti da je njena struktura prevara, u svim svojim delovima.
Ista je stvar i sa čovekom, koji u svojoj prirodnoj pokvare-
nosti pati od ludila veličine. Linija koja se proteže od filo-
zofske maloumnosti prema horizontu na kraju se uvek po-
kaže kao perverzna, kažem. Svaki dan u isto vreme, kažem
šoferu, uveče pre nego što zaspim, zamišljao sam da idem da

13
igram vaten. Ležeći u krevetu, čas leieći u krevetu, čas se-
deći, zamišljao sam da idem da igram vaten, dok sam u stvar-
nosti potpuno zaokupljen nastojanjem da sve bolesti pretočim
u jednu filozofiju. Ovo je nešto što šofer ne razume. Ali ka-
žem šoferu: Dolazim odavde, dolazim odande, ulazim u šu-
mu sa svih strana, ulazim u šumu da bih išao da igram vaten.
Zapravo, kad stignem usred šume ja sa svih strana nailazim
na sebe kako idem da igram vaten. Zapravo, svako to Ja koje
je ušlo u šumu ide da igra vaten. I jedina misao u glavi mu je
da ode da igra vaten. Ali čudno je, kažem, to što svako to Ja
misli da ide da igra vaten, a u stvari ne ide da igra vaten. Sva
ta Ja hoće da idu da igraju vaten, idu da igraju vaten, a u stva-
ri ne idu i ne igraju vaten, kažem. Uvek zamišljam, pogotovo
dok se bavim bolestima, kako idem da igram vaten, idem da
igram vaten, stotine, hiljade njih istovremeno idu ka meni i,
kao i ja, idu da igraju vaten. Činjenica je, kažem šoferu, da i
učitelj zamišlja isto. Dok kod kuće ispravlja sveske, on zami-
šlja sebe, mnoštvo svojih Ja, kako idu da igraju vaten. Ali, dok
u mojoj predstavi nema samoubice Zilera, kažem, u učitelje-
voj predstavi i samoubica Ziler ide da igra vaten. U učitelje-
voj predstavi i Ziler sedi za stolom, dok u mojoj predstavi
on ne sedi za stolom. U učiteljevoj predstavi i ja sedim za
stolom za kartanje. Kad ne može da zaspi, kažem šoferu, uči-
telj zamišlja da svi idemo da igramo vaten, čak i samoubi-
ca Ziler, što je, recimo, vrlo zanimljivo, jer kad ja zamišljam
da igramo vaten, samoubica Ziler se uopšte ne pojavljuje. Hi-
ljade njih, kažem, koji su svi ja , u mojim predstavama idu da
igraju vaten. Ali ne i samoubica Ziler. Stotine njih, kaže uči-
telj, koji su svi ja , idu u mojoj predstavi da igraju vaten, čak
i samoubica Ziler. Sasvim je jednostavno, kažem šoferu, na-
ći zamenu za jednog od nas. Umesto mene mogao bi da igra

14
gvožđar, a umesto samoubice čovek sa drvenom nogom (ta-
kođe radnik iz fabrike papira), koji je već u penziji, što je pred-
nost, kažem. Ako jedan od nas ne želi više da igra vaten, ili ne
može više da igra vaten, umesto njega može da igra neko dru-
gi. Ziler, proizvođač papira, obesio se, pa umesto njega može
da igra neko drugi, ja ne idem više da igram vaten, ne zato
što se Ziler obesio, nego zato što više ne idem da igram vaten,
i neka, dakle, neko drugi umesto mene igra vaten. Ali šofer
ćuti, poštovani gospodine, i ostaje nepomičan. Dva-tri sata
dišem ravnomerno, poštovani gospodine, mislim, i potpuno
zaboravljam da dišem, ali onda, odjednom, sve se u meni po-
novo pretvara u haos, i čujem kako dišem, i gledam kako ho-
dam, i udišem suviše plitko i izdišem suviše plitko, pravim
korake koji su suviše kratki. Ili duboko udahnem, ili duboko
izdahnem, ili hodam suviše brzo, ili suviše sporo. Moja glava
se ne pomera, iako bi trebalo da se pomera. Dok hodam, raz-
mišljam: zastati, sesti, le ć i.. . U baraci odmah legnem i is-
pružim se,pokušavam da se ispružim, ali ne uspevam. Zgrčim
se, ali se ne ispružim, pomislim. Šofer me posmatra dok ja
razmišljam: savijam noge, savijam glavu u telesnoj zgrčeno-
sti koja je uzrok mojoj duhovnoj zgrčenosti. Samo ravno-
merno disati, pomislim na krevetu, mislim i pokušavam ra-
vnomerno dadišem na krevetu. Pritom mi na pamet padaju
moji spisi koje sam potpuno zanemario. Disati pravilno, mi-
slim, ali ne mogu da dišem pravilno, jer ne mogu pravilno ni
da hodam, kao što znate da se dešava kada pomislimo: ho-
dati pravilno. Ako posmatramo kako hodamo, vidimo da je
to pre skakutanje nego hodanje ulicom. Činjenica da nisam
savladao neophodnu pravilnost disanja je deprimirajuća. Po-
kušao sam da ublažim tu nesposobnost boravkom u banji
Bad Hal, pomislim. Ali boravak u Bad Halu nije mi bio od

15
koristi, pomislim. Moje stanje se pogoršalo. Sve što ubuduće
mogu da očekujem, mislio sam još od detinjstva, nije ništa
drugo nego pogoršanje. Ali bar sam imao snage da odem u
Bad Hal, pomislim. Vidite, čak su i banje obična besmislica,
kažem šoferu. Jedna takva banja kao što je Bad Hal potpuno
je beskorisna. U stvari, već nakon kratkog boravka u jednoj
takvoj banji, ljudi dožive moždani udar, a poznato je i da su
groblja u banjama najveća groblja. Ona su prepuna ljudi koji
su iz dalekih krajeva došli u banju kako bi poboljšali svoje
zdravstveno stanje. Imena iz čitave Evrope na grobljima naj-
manjih banja, kažem. Poštovani gospodine, u ovim godi-
nama, zamislite samo, čak sam i ja naseo na banjsko nadri-
lekarstvo. Kažem šoferu: Banje su obična prevara. Ubede vas
da krenete na terapiju, a to je, u stvari, kratkotrajni proces sa
smrtnim ishodom, koji košta čitavo bogatstvo. Pristati na te-
rapiju znači upasti u zamku, mislim, i najveća je glupost otići
u neko banjsko lečilište, a svake godine milioni ljudi idu u
banju i ubeđuju sebe kako je to dobra ideja. Sada je moje sta-
nje, zapravo, mnogo lošije nego što je bilo pre odlaska u ba-
nju, mislim, i kažem šoferu: Upravo ste me vi odvezli na sta-
nicu kada sam išao u Bad Hal, a šofer kaže: Pre pola godine.
Da, pre pola godine, kažem. Ubrzo nakon toga se proizvođač
papira ubio. Pre Bad Hala, kažem šoferu, mogao sam čitavo
prepodne i čitavo poslepodne da dišem pravilno, što znači i
da pravilno hodam, ali to mi nije bilo dovoljno, pa sam oti-
šao u Bad Hal, u stvari, p re Bad Hala mogao sam s lakoćom
da odem do šljunkare, i to po najvećoj žegi, po najvećoj hlad-
noći, zaista. Pre Bad Hala, najlakša stvar na svetu, moje naj-
veće zadovoljstvo, bilo je da odem do trule smreke, dok posle
Bad Hala uopšte više nisam mogao da stignem do trule smre-
ke, a kamoli da idem do šljunkare, ili da idem da igram vaten,

16
rekao sam. Zaista sam pre Bad Hala verovao da ću posle Bad
Hala moći da stignem do trule smreke brže nego što sam to
mogao pre Bad Hala, brže do šljunkare i brže da odem da
igram vaten. Istina je da nisam više u stanju da idem do trule
smreke. Da nisam više u stanju da idem da igram vaten. Nije
samoubica kriv. Ja ne mogu više da idem da igram vaten.
Iako je razdaljina od barake do trule smreke smešna. Ali na-
ravno, kažem, kada bih povećao krajnje naprezanje, taj naj-
veći od svih napora, kada bih se pretvorio u još samo jednu
jedinu beskrupuloznost uperenu prema sebi i tako dalje,
kažem, i kada bih bio u stanju da ponovo odem do trule
smreke, ja ne bih išao da igram vaten. Ne, nema više vatena,
kažem. Poštovani gospodine, često mi se čini da sam izne-
nada otišao da ponovo igram vaten. Šofer dolazi u sve kra-
ćim razmacima i pita zašto više ne idem da igram vaten.
Došao je i danas, a još se nisam bio ni obukao, mislim. Još ni
doručkovao nisam, a šofer je već bio tu. Commotio cerebri,
kažem odjednom, contusio cerebri, compressio cerebri .2 Na-
ravno da je sve to olakšavajuća okolnost, kažem. Ljudi mogu
sve da navedu kao olakšavajuću okolnost, kažem. Da li bi
šofer želeo da popije nešto? pitam. Ne, ništa, kaže on. Siro-
masi na sudu mogu da izjave da su siromašni, bogati da su
bogati. Svi sa istim pravom. Isto tako i oni glupi da su čitav
svoj život bili glupi. Jedni izjavljuju da su čitavog života bili
uskraćeni, drugi da su čitavog života bili povlašćeni. Sve je
olakšavajuća okolnost. Jedni kažu da su videli ceo svet, drugi
kažu da ništa nisu videli. Jedni da su stekli visoko obrazova-
nje, drugi da nisu stekli nikakvo obrazovanje. Filozof kaže da
je filozof, mesar kaže da je mesar. Svi ti ljudi uvek imaju alibi.
Svaka egzistencija je, poštovani gospodine, jedna olakšavaju-
ća okolnost. Pred svakim sudom, pred svakom samoosudom.

17
Onda sam ustao, i šofer se podigao, u svom zimskom kaputu
činio mi se još sitnijim, trgnuo je glavom kao da se preplašio,
čitavo njegovo telo odavalo je utisak kao da ga je moje naglo
ustajanje skroz-naskroz iznenadilo, trgnulo ga, i ja sam oti-
šao do slike mojih dede i babe s majčine strane i ispravio je,
jer me je sve vreme dok sam sedeo naspram šofera iritirala
nakrivljena slika, razdražuju me slike koje ne stoje ravno, bez
obzira na to gde naiđem na sliku koja ne visi ravno to me ra-
zdraži i nemam mira sve dok sliku pred sobom ne ispravim;
ispravio sam sliku i rekao: Strašno, ove nakrivljene slike!, na-
kon čega sam ponovo seo, i šofer je ponovo seo. Možete li da
zamislite, poštovani gospodine, da su slike koje na zidu ne
vise ravno u stanju da me izbezume, da su u stanju da mi
upropaste ceo dan? Tako, rekao sam šoferu, sada opet visi ra-
vno. Kako uopšte dođe do toga da se slika pomeri? Ljudi pi-
taju, mislim, kako izgleda u vašoj baraci, i uđu u baraku i
sednu i posmatraju me, mislim. Šofer me posmatra. To što
nema dece stalno ga pritiska, mislim. Ljudi dolaze u baraku
i najpre uprljaju baraku, zatim uprljaju mene, sve uprljaju ti
ljudi svojim prljavim pogledom, mislim. Postavljaju zamke
kada pitaju, zamke i kada ne pitaju. Ali i zamke kada odgo-
varamo na pitanja, kad odgovorim upadnem u zamku. Ljudi
me pitaju nešto nebitno i onda me namame u zamku nečeg
veoma bitnog. Ali uvek dođe do toga da ih pustim unutra.
Verujem, moram ljude da pustim unutra, da im otvorim vra-
ta, čak da im kažem da sednu. Sedite u fotelju, kažem. Dok
sede tu, oni piju i jedu sa mnom i postavljaju zamke. Posta-
vljači zamki, pomislim. Žele da znaju kako živim, od čega i
zbog čega, i tako dalje, kako je biti neženja i tako dalje, ko je
i kakva je osoba koja mi je najbliža i tako dalje, i bez obzira
šta odgovorimo, zamka nam je postavljena, čak i ako ništa ne

18
odgovorim, zamka mi je postavljena i ja upadam u nju, mo-
ram da upadnem u nju. Bezbroj zamki, i kad ništa ne kažemo.
Kada pozovemo ljude unutra, oni nas, nakon što sednu u na-
še fotelje, guraju u naš vlastiti ambis. Namamljuju nas u ra-
nija vremena, zavaravaju nas našim detinjstvom, mladošću,
starošću i tako dalje, i bacaju nas tamo odakle već godinama
verujemo da smo pobegli. Ljudi nas, pre svega, namamljuju
u ranija vremena. Dolaze nam sentimentalno raspoloženi.
Ljudi dolaze u našu kuću, baš kao što dolaze u moju baraku,
da nas unište, da me unište. U svakom slučaju da nam se pod-
smevaju, kao što je šofer, na kraju krajeva, došao u moju ba-
raku da bi mi se podsmevao. Pokucaju na vrata i navuku
nam svoju znatiželju kao smrtonosnu podlost preko glave.
Ljudi ulaze kao bezazlenost sama i odjednom nas dave svo-
jom zastrašujućom telesnošću, mislim. Ljudi se raspituju o
nečem nebitnom kako bi nas zaveli tom nebitnošću, i u isto
vreme kidaju zavesu iza koje se krije naša vlastita prljavština.
Pomislim, smrt kuca u naše slepoočnice, kažem šoferu, ka-
žem joj uđi, ali smrt ne otvara vrata. Živeo sam do tačke za-
sićenja, moram sada to da kažem, mislim. Živeo sam zapravo
već u takvom obilju da će mi svaki dan, ako samo pomislim
na to, biti muka. Umem da računam, kažem, da računam to-
liko dobro poput nekog dobrog trgovca, ali uvek samo do
granice izračunljivosti. Često sednem s njima, sa ljudima, po-
štovani gospodine, i govorim jezikom tih ljudi, i jeo sam isto
što i ti Ijudi, pio isto, osećao istu glad, žeđ, imao ista intere-
sovanja i tako dalje, ali moj je mozak drugačiji. Moram da
budem u izolaciji. Apsolutna je glupost pomisliti da bi neko
poput mene mogao prosto da digne ruke od svega što te čini
onakvim kakav jesi, i da utone u masu. Masa ubrzo prepozna
ovaj upad i uništava vas, ili u svakom slučaju pokušava da vas

19
uništi. Masa odbacuje nekog poput mene, nekog ko joj se
stoprocentno predao, nemilosrdno, poput stranog tela. Ja ne
pripadam masi, čujem masu, ja pripadam sebi, čujem sebe.
Budući da me masa isključuje, nemam drugog izbora nego
da potražim neku smrt u sebi, sve dok mi je to još uvek in-
teresantno. Jer je i ova zainteresovanost ograničena. A onda?
Jer je meni smrt samo zamena za masu. Šta god da se kaže,
sve je Iaž, i to je jedina istina, poštovani gospodine, fraza je
naša doživotna tamnica. S vremena na vreme, kažem sebi
sasvim ozbiljno, sve je samo obmana u samoći, u usamlje-
nosti, u meni. Iz istine donosim zaključak o laži, baš kao što
iz laži donosim zaključak o istini, baš kao što iz sebe zaklju-
čujem poniženje. Veoma rano, kažem šoferu, odustao sam od
pitanja šta je zapravo svrha, jer sam vrlo rano znao da ovo pi-
tanje ne vodi nikud osim u očajanje, u nekim slučajevima u
ponižavajuće trajno ludilo. Neprekidno pitati znači nepre-
kidno biti lud. Sinoć nisam oka sklopio, kažem šoferu, ležao
sam budan sve vreme i uživao u tome što sam budan, to sta-
nje, biti budan, za mene nije bilo, kao i obično, jedno mučno
stanje, naprotiv, ležao sam tamo, mislio sam, i disao mirno,
s vremena na vreme bih se pridigao u krevetu i duboko uda-
hnuo, a zatim bih se ponovo ispružio na leđa. Postao sam
svestan iznenadnog, neobičnog mira u svom telu, neobič-
nog, jer mi se činilo da je to jedan potpuno prirodni mir koji
je nastao u trenutku kad sam se skinuo i popeo se na krevet,
ni najmanjeg traga mojoj bolesti, mir je strujao duž arterija
i vena, i ubrzo je čitavo moje telo postalo ništa drugo nego
sam taj mir, verovatno kao posledica nemira koji je u mom
telu u posiednje vreme porastao do granica nepodnošljivosti,
ali ne samo moje telo, čak se i moj mozak pretvorio u sam taj
mir, i mogao sam da razmišljam o čemu god sam hteo, mislio

20
sam o encefalitisu, na primer, o najbesmislenijim stvarima,
kao da su se odjednom sredile i ja sam, dakle, mogao da raz-
mišljam, naravno, o svemu onom što sam jednom iz ludosti
uništio, još u ranim danima svoje istorije. O predmetima. O
svetu oko sebe. Disao sam mirno i razmišljao sam mirno.
Sve tako jasno. Sve logično. Ni najmanjeg šuma, ničeg što bi
me moglo omesti. Kao što znate, kažem šoferu, baraka je či-
tavu noč ispunjena šumovima. A baš ja često na katastrofa-
lan način reagujem na zvuke iz prirode, poštovani gospodine.
Čak i kada je prozor otvoren, ne čujem nijedan zvuk. Ali u
nekim okolnostima, možda bi upravo ta potpuna bezvučnost
kao neka b eživotnost mogla za mene da bude kobna, mislim.
Te večeri, međutim, nisam osećao apsolutno nikakav strah,
možda je, baš zato što se nisam plašio, sve bilo mirno kao i ja.
Bio sam miran, mislim, iako inače ni na šta drugo ne mislim
nego na svoju uznemirenot, i to me onda čini uznemirenim.
Primenjujem stotinu metoda da bih zaspao i ne mogu da za-
spim. Poštovani gospodine, verovatno vam je poznata situa-
cija: ne možete da zaspite, jer želite da zaspite, jer znate da že-
lite da zaspite, i tako dalje. Isprva je moj mozak protiv sna,
dok ja, međutim, želim da zaspim i tako dalje, a zatim je i či-
tavo moje telo protiv sna, dok ja, međutim, želim da zaspim,
i tako dalje. Budući da više nisam u stanju duhovne naivno-
sti, ne mogu više biti ni u stanju telesne naivnosti. Verovatno
su moj mozak i moje telo zauvek i neminovno, najvišim mo-
gućim intenzitetom, predati prirodi na milost i nemilost, pri
čemu nastaju sve veće poteškoće, sve postaje zamršeno. Ve-
ćina ljudi jednostavno odvoji mozak od tela, jednom isključi
mozak, jednom telo, i tako živi sasvim za sebe i po svaku ce-
nu vodi uvek jedan sasvim normalan život. Meni već odavno
nedostaje svaki preduslov za to. Ali te večeri, mislim, dok po-

21
smatram šofera, nisam ni pomišljao da zaspim, naprotiv,
želeo sam da ostanem budan koliko god je to bilo moguće,
jer ono što mi se, inače, uvek činilo neprijatnim dok sam le-
žao budan, iznenada mi se, iz svakog razloga koji se samo
mogao zamisliti, pretvorilo u mir, ni u šta drugo nego u mir,
ali budući da živim u stanju trajne uznemirenosti, osećao
sam, kao što možete zamisliti, da je taj iznenadni mir prija-
tan. Odjednom je sve postalo lako. Samim tim, mogao sam
najduže moguće vreme da idem sve dalje u određenom sme-
ru, zaista kao osoba, kao što morate da zamislite, u smeru
koji ne može da bude jedna od strana sveta. Pomislio sam:
sve je to podla uprošćenost svemira. Uđeš u beskonačnost i
ostaneš nepovređen, mislio sam. Verovatno sam se, kažem
šoferu, što je i mene iznenadilo, preopteretio potpunom be-
sposlenošću, dakle najvišom mogućom koncentracijom. Šo-
fer me nije razumeo. Sve može da se objasni, kažem mu, ali
u odsudnom trenutku ništa ne može da se objasni. Iako još
nisam u godinama u kojima bi takav osećaj bio sasvim pri-
rodan, osećam se, mislim, potpuno usamljenim, dok šofer
ćuti, jer sam ispustio iz vida da treba blagovremeno da se
okružim ljudima koji su mi intelektualno srodni, dakle ne
samo emotivno srodni, nego i intelektualno srodni, ljudima
koji razmišljaju kao ja, ali ne moraju da osećaju kao ja, koji
su, kao ja, više zainteresovani za ono neverovatno nego za is-
tinu, ali da su pritom ipak zainteresovani i za muziku, umet-
nost, za ono fantastično. Nama ovde, kažem šoferu, nedostaje
neki umetnik, slikar, et cetera, nemamo čak ni mađioničara!
uzviknem, ali šofer, naravno, ne zna šta sam time mislio. Ta-
ko sam se, poštovani gospodine, kako je vreme prolazilo, us-
redsredio isključivo na ovdašnje radnike, na stotine fabričkih
radnika među kojima živim skoro već tri decenije. Danas, ja

22
sam stariji nego što jesam, i u suštini nemam nikoga dok
ubeđujem sebe da zahvaljujući svom umu posedujem jed-
nostavno sve. Naravno, radnici fabrike papira su, na kraju
krajeva, samo ljudi koji me poštuju, ali koji me ne razumeju.
Čovek poput Zilera, kažem sada šoferu, jedan takav potpuno
u sebe povučen čovek, bio je neophodan, neizostavan što se
tiče vatena, svako od nas je na neki način neophodan i nei-
zostavan. Jer da nismo imali učitelja, kažem, da nismo imali
vas, kažem šoferu, ko zna. Ali i gostioničar je, u svakom slu-
čaju, bio uvek neophodan. I gostioničareva žena, a onda i
sve ostalo što je u vezi sa vatenom. Naravno, lako je reći neću
više da idem da igram vaten, ali je nemoguće objasniti zašto
neću više da idem da igram vaten. Ni vi ni ja ne znamo zašto
ne idem više da igram vaten, zbog Zilerove katastrofe nara-
vno, kažem, ali i sasvim nezavisno od Zilerove katastrofe ne
idem više da igram vaten. Vama su, baš kao i meni, poznati
uzrok i posledica, kažem, ali vi i dalje neprekidno od mene
tražite objašnjenje koje ne mogu da vam dam, i koje ćete, s
druge strane, uvek tražiti od mene, koliko znam, jer vas poz-
najem, takav ste karakter. A to je, kažem šoferu, povezano s
idejom da svi uvek imaju pravo na sve, i da to pravo moraju
da iskoriste, svi na sve, razumete, kao što vi slušate ono što ja
govorim, e tako to mislim. U tom trenutku sedenje mi je po-
stalo nepodnošljivo, pa sam ustao, i šofer je ustao. Ogrnuo
sam svoj zimski kaput, verovatno zato što je i šofer imao je-
dan takav, iako mi nimalo nije bilo hladno, navukao sam svo-
je gumene čizme i izašao iz barake. Hodati! rekao sam, hodati!
a šofer je primetio da nisam u stanju da hodam. Samo oko
barake! rekao sam. Samo jednom oko barake, kažem. Šofer
je suviše blizu mene, kažem: Držite odstojanje! Šofer kaže:
Svuda naokolo drveće umire, i pokazuje u pravcu trule smre-

23
ke, koja se, međutim, u ovo doba godine, više ne može videti
iz barake. Kao da ih još jednom pokazujem sebi, pokažem šo-
feru svoje cipele. Ovde, kažem, dao sam da mi se stavi ve-
lika kopča, vidite, ova velika kopča, najveća kopča koja postoji,
kopča te veličine ne postoji, tvrdio je obućar, ali nisam ga
ostavljao na miru, i on je tako veliku kopču, kakvu sam želeo
da imam, na kraju pronašao. U početku je obućar odbijao da
ide u grad, kažem, ali sam ga onda naterao da ode; u gradu,
rekao sam obućaru, kažem šoferu, može sasvim sigurno da
se pronađe kopča kao što je ova kakvu bih da imam, i obućar
je otišao u grad i zaista je našao takvu kopču. Sve cipele ima-
ju premale kopče, poštovani gospodine. Rekao sam šoferu: U
mraku, dok se obuvam, a uvek dok se obuvam još je mrak,
dok se obuvam ili dok se izuvam, u baraci je mračno, i sami
vidite kako je mračno u baraci, čak i usred bela dana!, jedno-
stavno ne mogu da vidim male kopče. Nervozno podrhtava-
nje nerava prolazi čitavim mojim telom, kažem šoferu, kada
tražim kopče na svojim cipelama da bih mogao da ih otkop-
čam ili da ih zakopčam. Već sam toliko ostario da nisam u
stanju da nađem male kopče kakve ljudi imaju danas na svo-
jim cipelama. Kopče dakle moraju da budu veće, rekao sam
obućaru, i on je otišao u grad i našao te velike kopče, i onda
mi je na sve cipele stavio te velike kopče. Naravno, industrija
štedi, proizvodi te male smešne kopče. Velike kopče su, nara-
vno, skuplje. Industrija štedi gde god je to moguće. Manje
kopče su jeftinije od većih kopči, kažem. Industrija štedi, po-
sebno na pertlama i kopčama. Danas svaka cipela ima te ma-
le smešne kopče koje čovek ne može da nađe ako se ne sagne
ne može da nađe te male smešne kopče. Ali zato ovu veliku
kopču možete da zakopčate Ui da je otkopčate odmah, bez po-
trebe da se saginjete sasvim i sve do vrhova nožnih prstiju,

24
kao da ste potpuno slepi. Pošto svi imaju te male kopče na
svojim cipelama, kažem šoferu, Ijudima su one potrebne sve
dok nose svoje cipele. Ali ovu veliku kopču, kažem, pogle-
dajte!, kažem šoferu, zakopčam odmah, otkopčam je i zako-
pčam odmah, jednim pokretom ruke, ne moram da saginjem
glavu prema podu, i ona je zakopčana. Zapravo mi je u pos-
lednje vreme sve suviše sitno, to je zbog moje kratkovidosti
koja napreduje, iz dana u dan sve sam više kratkovid. Ljudi
to iskoriste, naravno. Kratkovidost se uvek zloupotrebi. O,
kratkovid čovek!, kažu ljudi, i već ste žrtva njihove preva-
rantske namere. Kratkovid čovek, kažete sebi, i izgubi se go-
mila novca. Sve što danas industrija proizvodi je previše sit-
no, kažem šoferu, sve što izrađuje je previše kratko i previše
usko, a povrh svega i najlošijeg kvaliteta. U suštini, ljudi ho-
daju naokolo u odeći koja je čista prevara, jer je previše krat-
ka, previše uska i vrlo lošeg kvaliteta. Ali ljudi su već odavno
izgubili osećaj za kvalitet. Za izdržljivost. Za prvoklasno. Sve
što se dotakne raspadne se već nakon kratkog vremena. Ali
industrija ne razmišlja ni o čemu drugom nego da na tržište
izbaci proizvode koji već nakon kratkog vremena postanu
neupotrebljivi. Uvučete se u košulju, kažem, i onase pocepa;
u pantalone, i one se pocepaju; stavite šešir, i on se pocepa.
Čovek može da obuče šta god hoće, to se pocepa za najkraće
vreme, ako se opere, skupi se, i tako dalje. Ako stavite nove
pertle, one se pokidaju, ako zakopčate cipele, kopče se ras-
padnu, ako se sagnete u novom kaputu, on se pocepa, sve se
pocepa, slomi i raspadne, to je napredak. Uzmite samo, ka-
žem šoferu, kvake na vratima kakve se danas prodaju, otvo-
rite vrata i kvaka vam ostane u ruci, i sve je vrlo mučno, i tako
dalje. Ako se ručka na prozoru okrene nadole, prozor padne
čoveku na glavu, ako se podigne kanta puna vode, u ruci os-

25
tane jedino drška. Ispričao sam šoferu priču o naočarima
moje sestre. Kažem šoferu: Godinu dana pre nego što je umr-
la, moja sestra je otišla kod optičara u grad po nove naočare.
Ti mukotrpni putevi kojima se mora ići ako se želi par novih
naočara, kažem. Da bi dobila običan par naočara, moja se-
stra je dva puta, tri puta, četiri puta išla u grad, jer je optičar
morao da joj proveri vid ne jedanput, već tri puta i četiri pu-
ta, čak pet puta. Konačno je moja sestra, sećate se one sitne
fine ženice, koja je kao i ja bila kratkovida, dobila svoje nao-
čare i došla kući, i ušla je u moju sobu da mi pokaže naoča-
re, a ja sam sedeo za pisaćim stolom i upravo čitao Forste-
rovo Putovanje oko sveta, ne želim da me iko ometa, kažem,
čitam Forstera, kažem, Forstera, čuješ li! kažem, zar ne vidiš
da čitam Forstera? pitam, ali moja sestra se nije dala zausta-
viti, ušla je u sobu i stala, i ja nisam mogao da je izbacim;
nije mi jasno zašto ona, koja je uvek slušala sve moje zapove-
sti, odbija da posluša baš ovu, da me ostavi na miru, da me
ostavi sa Forsterom, a onda vidim zašto: stavila je svoje nove
naočare. Upravo je došla iz grada, rekla je, naočare su gotove,
nosila je svoje nove naočare, nove naočare su napokon goto-
ve. Zaista! kažem, nove naočare, sada ponovo može da vidi
sve, čak i ono što joj je veoma blizu, rekla je, iako nove nao-
čare nisu naočare za čitanje, kako je optičar mislio, ali su ipak
bile naočare za blizinu, čak i onu najmanju: ona je sada mogla
da vidi sve sa metra udaljenosti, čak pola metra. Napokon
nove naočare!, ponavlja ona, ne smeta joj što je osam nede-
lja morala da čeka nove naočare i da ide u grad skoro deset
puta zbog naočara, što je optičar tako dugo pravio budalu
od nje, optičari uvek prave budalu od svakoga, sada je dobi-
la svoje naočare i naočare su bile dobre, dobre i lepe, i ona ho-
će da mi pokaže naočare i skine ih, a ja kažem da ih ponovo

26
stavi, i ona ih ponovo stavi, i naočare se slome. Raspale su se
na sedam ili na osam delova. Da, kažem šoferu, kako je sa
ovim naočarima, tako je sa svim ostalim. Industrija pravi sve
samo za oko i za loš ukus mase, razumete! Pogledajte, i kop-
če na mojim cipelama su se, nakon što sam ih dvaput ili tri-
put otkopčao i zakopčao, slomile, i onda sam morao da stavim
nove. Nije bilo lako ubediti čoveka kao što je obućar da mi na-
pravi nove kopče na mojim cipelama, kažem. Naravno, često
se pitam zar ove kopče nisu prevelike, zar ne bi i manje bile
dovoljne, samo malo veće od starih, ali ne tako velike kao
nove, bar upola manje, kažem. Ali meni je svejedno šta ljudi
misle, mene to ne zanima, nikada me nije ni zanimalo, neka
o mojim kopčama misle šta god žele. Zaista je lakše zanito-
vati ove kopče na kožne cipele, mnogo je teže zanitovati ove
kopče na cipele od gume. Kao što znate, ja radije idem u gu-
menim cipelama. Poznato je da idem okolo u gumenim ci-
pelama. Znaju me samo po gumenim cipelama. Gumena
cipela ima najviše prednosti. S druge strane, upropastim sto-
pala. Noge se užasno znoje u tim gumenim cipelama, kažem.
Ali u mojim godinama i u mojoj situaciji sasvim je svejedno
da li naokolo hodam u gumenim ili u kožnim cipelama, u
svakom slučaju radije naokolo hodam u gumenim cipelama.
Ja sam u stanju potpune ravnodušnosti, kažem šoferu. Imam,
u stvari, još desetine pari cipela, i sve ću da ih ispoklanjam.
Još nisam počeo da poklanjam svoje cipele, ali jednog dana ću
sve svoje cipele da ispoklanjam. Kad god mi se pružila pri-
lika, sebi sam kupio par cipela. Gde god da sam došao, naj-
pre bih u prodavnici obuće isprobavao cipele, isprobavao
desetine pari, isprobavao, isprobavao, kažem, i obavezno ku-
povao par cipela. Kupio sam sebi cipele u Parizu, u Londonu,
u Krakovu, u Varšavi, u Oslu, kažem. U Kanadi sam kupio

27
sebi par kanađanki. Pošto sam u svojo) mladosti tako mnogo
svuda putovao, iz očaja, mislim, iz zasićenosti životom, ka-
žem šoferu, imam, naravno, najraznovrsnije cipele, sve moje
cipele su potpuno različite izrade, najbolja koža, kažem, naj-
finija postava. Još i danas mažem svoje cipele slovačkim ma-
stima, kažem. Mažem cipele, ali ih više ne obuvam. Zato što
obuvam još samo gumene cipele. Njih stavim pod mlaz vode
kad su prljave, kažem. Mazanje cipela mašću pričinjavalo mi
je najveće zadovoljstvo, kažem. Pola dana sam mogao da pro-
vedem mažući svoje cipele. Mislim: stojim pred vratima i
mažem svoje cipele. Ali verovatno do kraja svog života neću
više nikada obuti ni jedan par kožnih cipela, kažem, jer hodam
još samo u gumenim cipelama. Hodam tako već godinama
u gumenim cipelama, i ne stidim se, ne ustručavam se. I na
sahrane idem u gumenim cipelama, odnedavno u gumenim
čizmama. Leti i zimi u gumenim cipelama, u gumenim čiz-
mama. Kožne cipele su anahronizam, mislim. Pitam se, na-
ravno, zašto sam stavljao velike kopče na kožne cipele, jer po
svemu sudeći neću više nikada obuti kožnu cipelu. Ali, nara-
vno, možda će, mislim, posle moje smrti ljudi nositi ove mo-
je kožne cipele, i ti ljudi će ove velike kopče osećati kao veli-
ku prednost, mislim. Dalje, možda će, kažem šoferu, u mojoj
baraci neko živeti, ovde egzistirati, egzistirati ovde u mraku
i onda će velike kopče na cipelama koje sam mu ostavio u
nasleđe, osećati kao veliku prednost. Vidite, kažem, ja se sa-
ginjem, šofer me posmatra, i otkopčavam kopču na desnoj
cipeli, vidite, kažem, kako se lako otkopčava, a šofer klimne
glavom, i ja kažem: Vidite, vrlo brzo je opet zakopčam, i šofer
klimne glavom nakon što je kopča ponovo škljocnula. Ni
jedna druga kopča ne škljocne tako brzo prilikom otkopča-
vanja, i ne zakopčava se tako brzo, kažem. Koštalo me je naj-

28
većeg napora i diplomatije, kažem, dok nisam ubedio obu-
ćara u neophodnost ovih velikih kopči. Možda je čak pomi-
slio da sam budala, ali sada s ponosom priča o velikim kop-
čam a na mojim cipelam a. Dobro, kažem šoferu, hajdemo
nazad u baraku. Ni u jednom trenutku šofer nije ni pomi-
šljao da ode, da me ostavi samog. Ovo nesrećno vreme u ko-
jem se i najzdraviji čovek razboli, kažem. Šofer je ponovo seo
u svoju fotelju. Posmatrao sam ga. On je posmatrao mene.
Iznenada je počeo da priča o putniku i o onome što je put-
nik ispričao.

Putnik

Sinoć oko jedanaest sati, pričao je šofer, a to je veoma izne-

nadilo i samog gostioničara, u gostionicu je ušao putnik, koji
je pre dva meseca na jednom drvetu na šljunkari otkrio fa-
bričkog radnika Zilera. Putnik je bez reči, a gostioničar ga
nije sprečio u tome, seo za sto za vaten, za kojim on, šofer,
celog oktobra i celu polovinu novembra nije video ikog da
sedi. Situacija koja je nastala odlaskom fabričkog radnika,
potresenost svih koji su ga poznavali, čak i onih koji su ga
samo površno znali, odjednom je, u svoj svojoj neobičnosti,
kroz putnikovu priču ponovo oživela u šoferu. I, naravno,
kroz njegovu neosetljivost, jer, tek što je seo za sto, odmah
je naručio pivo, hleb, seckanu kobasicu prelivenu sirćetom,
i počeo da priča o sirotom Zileru, o okolnostima pod kojima
je pronašao samoubicu, s najvećom bezobzirnošću je put-
nik pričao o tome, na jedan zaista užasan način. Radnici fa-
brike papira koji su u to doba još sedeli u gostionici, mislio
je šofer, ne progovarajući ni reč i u atmosferi odgovarajućeg
sumornog duševnog raspoloženja, uz najveću muku i svim

29
raspoloživim sredstvima jedne takve mučne večeri, pokuša-
vali su da produže svoj ostanak u gostionici i da popiju svoje
ugrejano pivo na miru, da prekrate nesumnjivo mučnu noć
produžavanjem večeri, i sada su svu svoju pažnju usmerili
prema putniku, koji im je, na njihovo iznenađenje, te večeri,
sasvim drugačije nego pre dva meseca, kada su još uvek bili
pod neposrednim utiskom samoubistva fabričkog radnika
Zilera, a putnik, naravno, na najštetniji način pod pritiskom
žandara koji su ga pritisli svojim podbadajućim pitanjima,
odjednom ispričao priču o kraju fabričkog radnika Zilera u
svim njenim pojedinostima, i kao što je putnik tvrdio, sada,
dva meseca kasnije, nakon tako velike distance osećanja i ra-
zuma, punu istinu. Te srede, rekao sam, svi smo krenuli da
igramo vaten, ali nismo otišli da igramo vaten. Zbog snažnog
vetra, rekao sam. Svi su krenuli u šumu da bi igrali vaten,
svaki je iz različitog pravca ušao u šumu da bi išao da igra va-
ten. Vi znate, rekao sam šoferu, da sam lutao kroz šumu če-
tiri sata, četiri sata!, vi dva, a ja četiri sata! I uvek sam iznova
nailazio na šljunkaru. I učitelj je izgubio orijentaciju, kažem.
Kao što se sada zna, i fabrički radnik Ziler je izgubio orijenta-
ciju, i sami ste tvrdili, rekao sam šoferu, da ste izgubili orijen-
taciju, potpuno je izgubili, kažem. Zdrava konstitucija šofera
i moć orijentacije koja proizilazi iz te njegove zdrave kon-
stitucije sačuvala ga je od potpune dezorijentacije. Vi ste je-
dini, kažem, koji se bez i najmanje štete izvukao iz te katas-
trofalne srede, jer su ta dva sata koliko ste vi morali da lutate
šumom zaista ništa u poređenju sa četiri sata koliko sam ja
lutao šumom. Učitelj je, kažem, udario glavu i još upao u ja-
rugu, kao što znate, njegova supruga ga je tek ujutru otkrila
na ulaznim vratima, napola smrznutog, kažem. A proizvo-
đač papira se obesio. Svi smo krenuli da igramo vaten i uma-

30
lo svi zajedno izginuli. Proizvođač papira se obesio. Pre bih
poverovao u učiteljevo samoubistvo, kažem šoferu, nego u
samoubistvo radnika fabrike papira, učitelj je čovek koga sam
uvek iznova povezivao sa samoubistvom, a ne Ziler. Ali pri-
roda je, poštovani gospodine, to uvek iznova zaboravljamo,
skroz-naskroz filozofska, i najugroženiji karakteri, za koje
uvek pretpostavljamo da su najnesrećniji ljudi, uvek iznova
izađu iz velikih i najvećih teškoća, mada kao ugroženi ka-
rakteri. Koliko sam dobro upoznat sa učiteljevim životom,
toliko malo znam o Zilerovom životu, kažem šoferu. Tog čo-
veka dobro poznajem, razmišljao sam uvek o životu proiz-
vođača papira, kažem, dok sam u stvarnosti proizvođača pa-
pira najmanje poznavao, što tek danas znam. Koliko mnogo
znam o učiteljevom životu, toliko malo znam o životu proiz-
vođača papira. Zbog mogućnosti da se misli, doduše nepre-
stano mehanički da se misli da proizvođača papira savršeno
poznajem, nisam morao da se bavim proizvođačem papira.
Verovatno sam se uvek plašio toga da moje misli budu okupi-
rane proizvođačem papira. Ja sam, doduše, Zilera uvek pos-
matrao, kažem, čak sam mozgom posmatrao njegov mozak,
ali se ipak nikada stvarno nisam bavio njim, dok sam se, pak,
verovatno decenijama, temeljno bavio učiteljem. U stvarno-
sti sam proučavao učitelja, prozirao ga i proučavao u svoj
njegovoj nesvesnosti, i prodro sam u njega kao u neku ljud-
sku čudovišnost. U tog neupadljivog čoveka, u tog smešnog
čoveka, poštovani gospodine, kao u neku ljudsku čudoviš-
nost! Često tvrdimo, sebi samima pre svega, i na taj način se
opravdavamo pred sobom da poznajemo neku stvar, da je
poznajemo skroz-naskroz, da smo je, dakle, savladali, samo
da ne bismo morali da se bavimo tom stvari (tim čovekom),
jer se plašimo da će nas to bavljenje osramotiti i da ćemo tako

31
postati potpuno nepouzdani za sebe same, poštovani go-
spodine, jer se plašimo opterećenosti koju moramo uzeti u
obzir kao nešto smrtonosno i koju nam uzrokuje okupira-
nost tom stvari (tim čovekom!), jer sami sebe preziremo. Ni-
šta nije pouzdano, poštovani gospodine. Ako bih ponovo oti-
šao da igram vaten, kažem šoferu, čitava stvar ne bi bila ništa
drugo nego elementarni haos, i ništa drugo nego tuga, koja
u osnovi nije ništa drugo nego jad, što opet manje-više nije
ništa drugo nego ludilo. Mi smo na vrhuncu koncentracije
dok igramo. Igramo vaten. U pozorištu, poštovani gospodi-
ne, čak je i ono nemoguće zabava, čak je i ono čudovišno, kao
nešto neverovatno, predmet proučavanja, iako je sve u nago-
veštajima. Ljudi veruju da filozof ume da barata svojim pred-
metom, dakle filozofijom, dok on, međutim, o tom predmetu
ne zna apsolutno ništa. Niko od nas, zapravo, ne zna ništa o
predmetima. Kad nas priroda iznenadi, kažem šoferu, iako
znam da šofer ne razume to što govorim, ali upravo kažem
šoferu: Kad nas priroda iznenadi, kada, kao te srede svojim
tajanstvenim vremenskim neprilikama, jer je za nju to nešto
prirodno, iz poslušnog sveta istrgne Zilera (ili bilo koga dru-
gog!), kao što verujemo, isključi pojedinačnu prirodu, mora
da je isključi, i u trenutku živog čoveka pretvori u mrtvaca,
čime ništa nije rečeno, kažem, ne treba postavljati pitanje:
zašto ne zbog vlastite neprirodnosti? Kažem: Često sam mi-
slio, evo teologa! koji će sve da ti objasni i da ti pruži utehu,
i evo m atem atičara! i evo umetnika! i evo besprekorne nau-
čne prirode! a onda sve češće evo jednostavnog čoveka! i evo
najjednostavnijeg od svih Ijudskih bića! koji će sve da ti ob-
jasni i da ti pruži utehu, ali na kraju niko nije bio u stanju da
mi objasni bilo šta, čak ni najsitniju stvar, i niko me nije ute-
šio, niko nije bio u stanju da me umiri, čak i zbog najsmešnije

32
stvari, naprotiv, kažem, kako vreme prolazi ja sam sve više
uznemiren. Sada, prirodno, ne pitam više ništa i više nikog,
nikog živog, poštovani gospodine, jer zapravo ne postoji ni-
jedan čovek koga možete nešto pitati, osim ako niste budala.
Masa je kao voda, kažem šoferu, u džinovskom rezervoaru,
dovoljno je samo napraviti i najmanju rupu na njemu, i ona
isteče. Neki neprestano žele da budu neko drugi, poštovani
gospodine, mislim da iz toga i ni iz čega drugog nastaje sve.
A ne nastaje, pak, ništa drugo sem ljudske nesreće. Ko to zna
bolje od Vas! Mi veoma rano znamo, mislim, da ne možemo
da mislimo svojim mozgom niti da govorimo svojim jezi-
kom, ali ipak uvek mislimo svojim mozgom i govorimo svo-
jim jezikom, sve dok smo živi. Kažem šoferu: Čak i kada bih
mogao da iznenada odem i ponovo igram vaten, ne bih više
išao da igram vaten zato što znam da ni vaten ne vodi niče-
mu. Sve te godine igranja vatena su mi dokaz da ni vaten ne
vodi ničemu osim što ubrzava put u totalni besmisao. Mo-
žemo da igramo vaten ako hoćemo, kažem, ali shvatićemo da
to ne vodi ničemu sem besmislu. Kao što možemo da udah-
nemo da bismo shvatili kako to ničemu ne vodi. Da živimo
da bismo shvatili kako to ničemu ne vodi. Svejedno koliko
dugo da igramo vaten ili koliko dugo da živimo. Oni koji ig-
raju šah, kao i oni koji glume, kao i drugi kvaritelji zabave, u
istoj su dilemi. I vi sada dolazite i želite da me ubedite, ka-
žem, da bi trebalo ponovo da idem da igram vaten. Neću više
da idem da igram vaten, kažem. Mislim: ne, više ne. Dvade-
set godina sam igrao vaten, poštovani gospodine, sada ne ig-
ram više. Ako po svaku cenu želite ponovo da igrate vaten,
kažem šoferu, potražite nekog drugog, idite kod Urbana, ra-
zgovarajte sa mesarom. Jadni Ziler, kao najslabiji među nama,
kažem. Nikada ne bih pomislio da bi takav čovek, čovek koji

33
toliko voli red, mogao da se ubije, da izvrši samoubistvo. Ta-
kav, u kome je verovatno oduvek postojao razlog, ali nikad vo-
Ija za samoubistvom. Kao što svi Ijudi, poštovani gospodine,
imaju neki povod, neki razlog da unište svoju egzistenciju, ali
ne i volju za to, dok drugi opet imjiju volju, ali nemaju snage,
a neki opet imaju i volje i snage, ali nemaju mogućnost. Kod
najkomplikovanijih ljudi, kao i kod najjednostavnijih, ipak
je svakako bar jednom dnevno sve razlog. Siroti Ziler za dva-
deset godina nije naučio da igra vaten, mislim. Ali je njegova
prisutnost bila neophodna, kažem. Jeste li se dobro smestili?
pitam šofera, onda kažem: Šta je, dakle, ispričao putnik? Mr-
zim putnike, kažem. Prema putnicima uvek imam najveće
nepoverenje, oni su mi najodvratniji ljudi. Šta je rekao put-
nik? Šofer je rekao da je putnik sinoć, kao i pre dva meseca,
stigao u gostionicu pravo iz Velsa, preko Lambaha, iscrpljen,
kao i pre dva meseca, što se i moglo očekivati, i da je juče, kao
i pre dva meseca, odmah naručio pivo i kobasicu u sirćetu,
so, i raspitivao se kod gostioničara (jednog od najgorih ljudi,
poštovani gospodine!) o zainteresovanosti za kupovinu malih
trgovaca mešovitom robom, kao i o takozvanoj zasićenosti
kupovinom, čega se trgovački putnici pribojavaju, a od malih
trgovaca on, kao i čitava njegova egzistencija potpuno za-
vise, i odmah je pitao da li je u međuvremenu razjašnjen slu-
čaj proizvođača papira Zilera, za kojeg se pretpostavljalo da
se bacio u Traun. Gostioničar je doneo putniku drugu čašu
piva, zatim još jednu čašu piva, i seo kraj njega za sto za ko-
jim se igra vaten, rekao je šofer. Dok mi je pričao o trgovač-
kom putniku, poštovani gospodine, šofer je stekao utisak da
ga uopšte ne slušam, ali je iznenada utvrdio da ga, iako sre-
đujem svoje papire, ili se bar pravim da sređujem svoje pa-
pire, slušam sa najvećom pažnjom, i rekao je: Gostioničar je

34
rekao trgovačkom putniku da su u potrazi za Zilerom pre-
tražili Traun čitavom dužinom. Najverovatnije ga je reka od-
nela več toliko daleko, mislili su svi, da ga nikad više neće
pronaći, rekao je gostioničar putniku, kaže šofer. Pričanje o
nestalom proizvođaču papira nedeljama je bila navika, nije
postojao niko ko nije pričao o nestalom Zileru, proizvođač
papira bio je tema za priču broj jedan, i to ne samo u najbli-
žoj okolini. Čim se sretnu, rekao je gostioničar putniku, pri-
čao je šofer, ljudi odmah dođu na Zilera. Bio je obučen samo
u duge smeđe pantalone za svaki dan i sivu košulju za svaki
dan, rekli su obojica, gostioničar i putnik, pričao je šofer,
putnik je ponovo rekao da je video kako iz džepa na Zilero-
vim pantalonama viri subotnje izdanje Lincer Tagblata, ali
koje onda, kad su Zilera skinuli sa drveta, na neobičan način,
rekao je sada putnik, mislio je šofer, nije više bilo zavučeno
u džep Zilerovih pantalona. Ali svojim očima sam video, re-
kao je trgovački putnik, pričao je šofer, da iz džepa Zilerovih
pantalona viri Lincer Tagblat. Proizvođač papira je bos oti-
šao u sredu od kuće u fabriku i iz fabrike, preko drvenog mo-
sta na kartanje, a zapravo u šumu, bosonog se obesio. Putnik
je neprestano ponavljao reč bosonog, rekao je šofer. Ziler je
imao kod sebe osamdeset šilinga, dovoljno za nekoliko čaša
piva i za ulog u kartanju. Da je njegov brak morao biti nesre-
ćan, o tome je bilo reči, da se Ziler pored svoje setne supruge
nije imao čemu smejati, i tako dalje. Gostioničar je putniku
neprekidno ponavljao da je Ziler svoju ženu upoznao u jed-
nom lečilištu za plućno obolele u kojem je radio kao ložač,
a putnik je neprekidno ponavljao: Aha, znači u jednom leči-
lištu za plućno obolele. Protivno volji svojih roditelja, Ziler
se oženio plućnom bolesnicom. I u tom braku, stalno je po-
navljao gostioničar, pričao je šofer, i sam je postao plućni bo-

35
lesnik. Povremeno je bio zarazan, kao i poslednjih nedelja.
Znao sam to, poštovani gospodine. Decu su držali dalje od
njega, rekao je gostioničar putniku, oni osetljivi plašili su se
njegove blizine. Bilo je ljudi, rekao je gostioničar putniku,
kaže šofer, koji bi ustali i otišli kad bi Ziler ušao u gostionicu.
Ziler je svirao harmoniku i išao, ali ne zato što sam mu ja,
njegov lekar, to preporučio, ne, nego iz sopstvene potrebe, u
duge šetnje u šumu, prelazio je i duže staze iduči u kupo-
vinu, voleo je da šeta pored obala Trauna, nekada lepe i brze,
a sada ružne i trome reke, koju je voleo i koju je uživao da
istražuje do najsitnijih detalja. Malo je pričao, ali je zato paž-
ljivo slušao, osobina koja je bila povezana s njegovom dugo-
godišnjom bolešću, odlikovala ga je stalna potreba za samo-
ćom, za neometanom usamljenošću, svest da je u suštini već
umro, ali da je visokom lekarskom umetnošću (kako je sam
rekao!) odjednom, drugi put, ponovo bio živ, doduše isti, ali
ipak potpuno drugačiji. Svoju egzistenciju uvek je delio na
dva dela, na onaj p re boravka i p re operacije u lečilištu za
plućno obolele i na onaj posle toga. Omalovažavanje koje ga
je sa svih strana, sve dok je bio živ, pritiskalo, u drugoj polo-
vini života je ravnodušno prihvatao. On nije umeo da izrek-
ne, ali je ipak mogao da zna, da je njegova egzistencija bila
jedna od milion i bez imalo smisla, jedna jeziva, ali ipak, sva-
ki put ponovo do prezasićenja sposobna za život, zapisao sam
u svojim beleškama na dan kad su ga pronašli. Kada sam ga
posmatrao dok smo igrali vaten, uvek mi se činilo da je ose-
ćao sebe kao dokrajčenog, ali da je morao, jer nije bio spo-
soban da promeni stanje, nastaviti da egzistira dalje i dalje,
do jednog zastrašujućeg trenutka koji ne može tačno da se
odredi, to mu je bila jedna stalna, ničim opravdana patnja.
Neukusnu šalu, poštovani gospodine, i ordinarnu prisnost,

36
prostačku životnu floskulu, koje mi, kao i drugi, zbog nedo-
statka životnog umeća koje se podrazumeva, neprestano
upotrebljavamo da prekratimo vreme, jednostavan čovek
prezire. Njemu igranje vatena nije više bilo, kao što je bilo
nama, samo sredstvo za zabavu i traćenje vremena, bezob-
zirno drobljenje egzistencije, već nasušna potreba. Nije bila
slučajnost to što je Ziler svake srede prvi od nas bio u gosti-
onici, dok sam ja uvek dolazio poslednji. Sredom je proizvo-
đač papira, kako priča njegova žena, već od jutra bio druga-
čiji nego ostalih dana u nedelji. Reći, međutim, da je tog
dana kada igramo vaten bio srećan, bilo bi ipak jedno nedo-
pustivo preterivanje. Putnik je uveravao svoje slušaoce, rekao
je šofer, koji je sedeo za susednim stolom dok je putnik pri-
čao, kako je danima razmišljao da li da uopšte ikada više uz-
me sobu u gostionici u kojoj je poslednji put doživeo toliko
neprijatnosti zbog Zilera, i da zbog jedne, kako je priznao,
njemu stvarno prijatne navike zapadne u nove neprijatno-
sti, da svesno izazove možda jedno još neprijatnije stanje, a
da pritom ni na koji način nije na to primoran, jer može da
prenoći gde god želi, i on je još na putu do gostionice razmi-
šljao da će ga, kad u budućnosti bude dolazio u Raher, uvek,
i možda čak čitavog života, povezivati sa proizvođačem pa-
pira, Zilerom, sa samoubistvom nesrećnika kojeg je upravo
on pronašao, možda će on, mislio je putnik, pričao je šofer,
u budućnosti, čak i kada uopšte više ne bude morao da misli
na to, uvek iznova biti suočen sa Zilerom. Neko drugi, rekao
je putnik, kaže šofer, ne bi nikad više kročio u Raher. Jedna
takva, manje-više neprijatna povezanost, kakva sada postoji
između njega, putnika, i samoubice Zilera, je doživotna, re-
kao je navodno putnik. Istina, svako je mogao da nađe Zilera.
Pitao se takođe, kada je pronašao mrtvaca, zar ne bi trebalo

37
da jednostavno prećuti ovu činjenicu. Tako bi sebe pošte-
deo čitavog bezobzirnog saslušanja, brutalnog prepiranja sa
žandarmerijom, stalno budne znatiželje svih prisutnih koja
izaziva gađenje, svih aluzija, sumnji, nagađanja, podlosti u
vezi s tim. Ali, ako bi se jedno takvo otkriće, kao što je otkri-
će mrtvaca, prećutalo, rekao je navodno, onda bi postojala
griža savesti do kraja života. Osim toga, on nije takav čovek
koji bi sav taj užas i svu tu odvratnost, a možda samo tajan-
stvenost, zamrznuo i pretvorio u ništa, jer ima hladno srce.
I sama činjenica da je leš već duže vreme bio u stanju raspa-
danja, navela je putnika da bez razmišljanja prijavi ono šta je
pronašao. Najpre je dodirnuo mrtvaca po bosim stopalima,
priznao je putnik, pričao je šofer, i osetivši iznenadno gađe-
nje od ovog postupka obrisao je svoje ruke o vlažno močvar-
no tlo. Iskušenje da pretraži džepove mrtvaca, da ih izvrne,
što je uobičajeno, bilo je veliko, kaže šofer. Putnik je odmah
bio siguran da se radi o nekom mlađem čoveku, da je čoveka
već negde video, sve u svemu, putnik je odmah rekao sebi da
mrtvac mora da je radnik iz fabrike papira. Da je čovek obe-
šen o drvo imao četrdesetak godina i da ga on, putnik, vero-
vatno poznaje iz gostionice. Te velike, upadljivo dugačke ruke,
neprestano je ponavljao putnik. Kako se od leša, međutim,
udaljio što je brže mogao, putnik se pitao da li da slučaj pri-
javi gostioničaru ili odmah žandarmeriji. Zakonski propis u
ovoj tački nije poznat nijednom čoveku u tom presudnom
trenutku, i svako u takvom slučaju postupi prema osećaju.
Putnik je pojurio, kako je rekao gostioničaru, najpre u pravcu
u kojem je pretpostavljao da je žandarmerija, ali se potpuno
izgubio, kaže šofer. Nekoliko puta je uvek iznova nailazio na
šljunkaru. Više od jednog sata putnik je išao po šumi tamo-
amo, dok mu jedno iznenada upaljeno svetlo nije pokazalo

38
gostionicu. U šumi kao što je ova, poštovani gospodine, čo-
vek koji je ne poznaje uzduž i popreko, vrlo brzo izgubi ori-
jentaciju, i ako čovek ne poznaje šumu kao što je ova, pritom
još noću, i pritom još u najvećoj uzbuđenosti i pritom u jed-
nom godišnjem dobu kao što je ovo, neopreznost može zai-
sta da bude smrtonosna. Da se sve vreme, međutim, pret-
postavljalo da je Ziler završio u Traunu, neprekidno je gos-
tioničar ponavljao putniku, jer svi koji u ovom kraju izvrše
samoubistvo odu u Traun, i njih je, nanete na branu, često
među stotinama posmatrača, među radnicima fabrike papi-
ra koji posmatraju, samo uz najveće poteškoće moguće doh-
vatiti motkom i izvući iz vode. Čim je Ziler nestao, odmah
se otišlo na branu i tamo se čekalo. Čekalo se tri dana. Četi-
ri dana. Od Zilera ni traga. Niko nije ni pomislio da se Ziler
nije bacio u Traun i da se ubio na drugi način. Da se sigurno
ubio, u to su bili ubeđeni. Motkama su pretražili čitavu reku
naviše, spasioci su ušli u čamac i pretražili sredinu reke, stru-
je, jer koliko je samo puta neko ostao u sredini reke zakačen
za neku granu u vodi. Ništa. Postavili su jednog čoveka na
branu, koji je i šestog i sedmog dana stajao na brani. Na kraju
su prekinuli potragu za proizvođačem papira i pomirili se s
mišlju da ga je voda odnela daleko, možda sve do područja
Velsa. Očekivali su da neko prijavi nešto u vezi s tim, ali niš-
ta. Tako su konačno odustali od Zilera i okrenuli se njegovoj
ženi. Baš u trenutku kada su mislili da je Ziler zauvek nestao,
putnik je obelodanio svoje otkriće, poštovani gospodine. Va-
ma sigurno nije nepoznato da su putnici poznati po takvim
otkrićima. Putnici pronalaze samoubice, izgubijene komade
nakita, velike svota novca, i generalno se uvek dovode u vezu
s nečim nezakonitim. Zato su nam putnici nedokučivi. Meni
su putnici odvratni, kažem šoferu. Gde je putnik, tu je i zlo-

39
čin, kažem. Putnikovo pronalaženje Zilera pokazalo je da ne
idu sve samoubice u Traun, ubuduće se neće ići samo na bra-
nu, već će morati da se pretraži i šuma. Ne pamtim da se u
poslednjih deset godina neko obesio, od samoubistva Pela,
šefa blagajne u Rajfajzen banci, koji se obesio na vrhuncu
skandala zbog dugova. Poštovani gospodine, jedan od snova
koji mi se neprestano vraćaju je sledeći: gledam u Traun i
vidim stotine i hiljade leševa u Traunu, priljubljeni su jedni
uz druge, slivaju se u jednu beličastožutu telesnu masu ispod
jasne površine vode u kojoj ima nečeg poetičnog. Ugledam
li među masom leševa neko lice, ono mi bude poznato. Pro-
zirna voda i nepomičnost i turobnost gomile leševa ispod
površine u međusobnom su kontrastu na zaista čudesan na-
čin. Pošto je Zilerovo raspadanje već uznapredovalo, leš su
smesta, a to znači bez ikakvih formalnosti, sahranili na grob-
lju i, po prirodi stvari, niko drugi osim grobara, gostioničara,
žandara i dvojice Zilerovih kolega iz fabrike, koji su se pukim
slučajem zadesili u blizini groblja, nije bio svedok sahrane,
jer je udovica, koju su u žurbi obavestili da je leš već poko-
pan, ostala kod kuće. Neki putnik, dakle, koji je odseo u gos-
tionici i koji već godinama tamo odseda, kao što kažete, ka-
žem šoferu, njega ja, kao što tvrdite, ne poznajem. Naravno
da ne poznajem tog putnika, kažem. Činjenično stanje je,
kako priča šofer, sledeće: Putnik te noći nije mogao da spava,
i zato je, kako je izjavio žandarima, najoskudnije obučen, oko
dva sata izjutra izašao iz gostionice i otišao u šumu, iz straha
da čitavu noć neće moći da zaspi. Nekoliko sati je putnik uz-
duž i popreko lutao šumom, dok nije stigao do šljunkare. Ta-
mo je otkrio leš. Isprva, dakle, putnik nije želeo da kaže bilo
šta o onom što je otkrio, kažem, kako bi sebe poštedeo čita-
vog niza neprijatnosti, koje su, nesumnjivo, uvek povezane

40
s jednim takvim otkrićem. Svako može da otkrije tako nešto,
kažem, a šofer nastavlja: Putnik je, kako je naveo, razmišlja-
jući da li da prijavi šta je otkrio ili da ne prijavi, išao tamo-
amo, najpre je hodao tamo-amo, zatim jurio tamo-amo,
neprestano se pitajući zar ne bi bilo bolje da ne prijavi šta je
pronašao. Naravno da je pomislio, misli šofer, kako mrtvac
nesumnjivo već nekoliko dana visi na drvetu i da bi odmah
trebalo prijaviti jednog takvog mrtvaca koji nekoliko dana
visi na drvetu. Putnik je tek dva sata nakon što je pronašao
leš odlučio da to prijavi, kažem. Šofer: Ovde bi morao da bu-
de, rekao je putnik sebi neposredno pre nego što je otkrio leš,
čovek u stanju raspadanja. Vonj Ijudske truleži putniku je
poznat, kaže šofer. I zaista je onda putnik u mraku naišao na
leš koji je visio na jednoj čvrstoj grani. Neko drugi bi se, re-
kao je putnik gostioničaru, vratio u gostionicu i o svom ot-
kriću ni reč ne bi rekao i povukao bi se u svoju sobu, dobro
se naspavao i odmah izjutra nestao brzinom munje. Odjurio
bi najbrže što može odmah izjutra, kažem, a šofer nastavlja:
Čim je ušao u gostionicu, putnik je smesta i bez odugovla-
čenja probudio gostioničara i bez i najmanje uzrujanosti is-
pričao mu, kako piše u žandarskom protokolu, da se u šumi
neko obesio. Da se radi o drvetu tik uz šljunkaru, ali na kojem
je tačno Ziler visio, putnik nije mogao da navede, jer u mraku
nije mogao da vidi šljunkaru. Pravo je čudo, mislim, da se
putnik nije strmoglavio u šljunkaru. Korak, dva koraka još,
kažem, i putnik bi se strmoglavio u šljunkaru. Ali se srećom
okrenuo, nabasao je na leš i u trenu se opet okrenuo. Dok je
razmišljao šta bi sada, pošto je nabasao na obešenog o drvo,
trebalo da učini, putnik je izgubio orijentaciju. U stvari, svi
koji uđu u šumu za tren oka izgube orijentaciju, poštovani
gospodine, nisam još nikada sreo čoveka koji u šumi nije iz-

41
gubio orijentaciju. Putnik nije više znao kuda će, nesvesno se
udaljavao od šljunkare približavajući se na taj način gostio-
nici, ali o toj činjenici on nije imao pojma. U suštini, kretao
se vrlo brzo prema truloj smreki, kažem, a šofer: Da, prema
truloj smreki. Iznenada je ugledao svetlo i pomislio je da to
svetlo dopire iz gostionice. Ujutru su pitali ko je palio svetlo
noću, oko četiri izjutra, ali niko nije znao ko je to bio. Niko,
u to doba kada je putnik iznenada primetio svetlo iz gostio-
nice, nije bio budan. Čim je putnik stigao do gostionice, sve-
tlo se ponovo ugasilo, kaže šofer. Naravno da je neko morao
da upali svetlo, kažem. Putnik je video svetlo, nije se preva-
rio, kaže šofer. Verovatno je svetlo bilo njegov spas, rekao je
putnik gostioničaru, kaže šofer. Putnik sigurno ne bi stigao
do gostionice, kažem, da se iznenada nije pojavilo svetlo u
gostionici, a da je svetlo u gostionici bilo upaljeno, to je jasna
stvar, jer ga je putnik video, a upravo su putnici poznati po
tome što nemaju halucinacije, nijedan putnik nikada nije
imao neku halucinaciju, već bi se vratio nazad u šumu, mož-
da bi se od iscrpljenosti, kažem, survao u šljunkaru. Da, kaže
šofer, putnik bi se survao u šljunkaru. Kada je putnik saop-
štio gostioničaru da u šumi visi neko obešen o drvo, već u
stanju raspadanja, gostioničar je rekao da je taj mrtvac proiz-
vođač papira Ziler. Za Zilera se zna da te srede, kada se ubio,
nije pokazivao nikakve znake takozvanog rastrojstva, ali o
jednom takvom Zilerovom rastrojstvu pričalo se, međutim,
mesecima, ljudi su odmah, ako bi se povela priča o Zileru, iz-
govarali reč rastrojstvo, kažem šoferu: Svi su uvek izgovarali
reč rastrojstvo. Uostalom, reč rastrojstvo je jedna pogubna
besmislica, kažem. Kada Ijudi ne znaju kako dalje, ili uopšte
ništa više ne znaju, onda govore o rastrojstvu, kao uostalom
svuda i u svakom slučaju, kao što znate, poštovani gospodi-

42
ne, svi ljudi, ma koliko bili obrazovani, uvek se onda dotaknu
takozvanog rastrojstva, kada su razum, pamet i osećanja na
izmaku. Pojmom rastrojstvo, koji nije nikakav pojam, koji ne
može da bude nikakav pojam, među ljude se unosi najveća
pometnja i uvek se tom rečju kao pojmom podvlači konač-
na crta ispod svih Ijudskih i pre svega ispod svih neljudskih
afera, svuda se taj nedopustivi pojam, koji uopšte nije nika-
kav pojam, zloupotrebljava, čitavi narodi stavljaju, kao što
znate, ispod svoje, u svakom slučaju večito potresne stati-
stike, uvek iznova reč rastrojstvo. Zilerova žena je navela, ka-
žem, da je njen muž naročito mirno delovao na nju te srede,
kako već odavno nije, da je blago uticao na nju, pričao je više
nego obično, ne manje, kao što je to slučaj kod poludelih, kod
onih koji polako i kod onih koji preko noći polude, takvi od-
jednom pričaju premalo, ili uopšte ne pričaju, dok je Ziler to-
ga dana pričao više nego obično, ujutro joj je najavio jesenje
putovanje u Renon kod Bolcana, izjavila je u protokol, konač-
no jedno jesenje putovanje na koje su zajedno hteli da odu,
da posete rođake u Renonu, poznanike, njene drugarice iz
detinjstva i mladosti, tome se radovala; za putovanje je njen
muž već ostavio jednu poveću sumu novca na stranu, otkrio
je i poverio joj koliko je visoka ta suma, i ona je bila srećna.
Bio je potpuno razborit dok su doručkovali, izjavila je Zile-
rova žena na saslušanju. Pošto je bio dan za vaten, rekla je
svom mužu da bi trebalo, ako već ide bos, da obuče bar to-
plije pantalone i topliju jaknu, jer iako se preko dana nije
moglo izdržati od žege, što je retkost za ovo godišnje doba,
rekla mu je, onda tim hladnije budu noći. Ali nije uspela da
ga nagovori da obuče topliju odeću. I sam zna, rekla mu je,
mislio je šofer, da će se zbog najmanje neopreznosti poveza-
ne sa toplinom njegove odeće odmah razboleti, nijedan čo-

43
vek se od prehlade nije čuvao više nego on, jer je njegova pri-
roda od detinjstva bila podložna bolestima, ali nije mogla da
ga odvrati od hodanja bez cipela, nije to mogia decenijama.
Prišila je, dok je računala koliko će koštati putovanje u Re-
non, nekoliko dugmadi na njegovu košulju, neprekidno pri-
tom misleći na Renon i na lepote tamo, rekla je. Njen muž
nikada nije bio za putovanja, čak ni za najobičniji izlet. A sa-
da je pristao da odu zajedno u Renon da bi tamo proveli ne-
koliko dana, možda dve nedelje, kako je navodno rekao. Imali
su na umu da lagano posete svu rodbinu, one što imaju pi-
lanu, one kojima je trgovina najvažnija, mlinare, šumare, na-
dničare. Planirali su da se smeste kod jednog njenog rođaka
koji se bavio pokrivanjem krovova. Siromaštvo u kojem njih
dvoje žive već duže od dvadeset dve godine, u jednom svetu
koji siromaštvo poznaje skoro samo iz priča drugih, odvojeni
od fabrike jedino prljavim, tromim, a ne, dakle, kao nekada
silovitim i osvežavajućim Traunom, bez dece, u jednoj od
dvanaest baraka koje su u vlasništvu fabrike, tog jutra nije
osećala kao nešto nesnosno. S druge strane, ona je pred žan-
darima izjavila da toga dana, kada je išao na vaten, nije bilo
ničeg upadljivog na njenom mužu, rekao sam šoferu. Nije
postojao razlog za ijednu reč više ili reč manje toga dana, ka-
da se njen muž kao i obično rastao na drvenom mostu od
svojih kolega. U svim izjavama svedoka postoje uvek najveće
protivrečnosti. Uveče je otišla u krevet ranije nego obično,
izjavila je, i pre nego što je zaspala i dalje je mislila na Renon,
na nov veš za putovanje, verujući da je njen muž otišao da
igra vaten. U stvarnosti, međutim, njen muž uopšte nije oti-
šao u šumu s namerom da igra vaten, već s namerom da se
obesi, na šta sve ukazuje, kažem. Sta se, pre nego što se ubio,
dešavalo u njemu, ne zna se, kažem. Kolege s posla, koje su

44
pitali da li je u sredu moglo da se primeti nešto upadljivo na
Zileru, odgovarali su negativno. Kao i uvek, oni su i na dan
za vaten, sasvim nevezano za iznenadnu žegu, za mašinama
malo razgovarali, morali su jednom da se nasmeju kratkoj
priči jednog svog kolege, a čemu su se smejali, više se ne se-
ćaju. Ziler je i njima pričao o svojim planovima da najesen
otputuje sa svojom ženom u Renon. Razgovor s njim svima
im je bio uvek nešto najprijatnije. Dopadala im se njegova
otvorenost, preciznost, nepristrasnost, skromnost, cenili su
osobinu što je apsolutno nepodmitljiv. Prisećali su se njego-
vih dobrih saveta u vezi s njihovim porodicama. Dvadeset
godina su bili naviknuti da se s njima rastane na drvenom
mostu kako bi išao da igra vaten, naveli su. Svake srede u isto
vreme. Ali moralo je, ipak, sugerisali su im sa svih strana,
biti na Zileru nešto upadljivo, nešto posebno te srede, neka
sitnica drugačija nego obično, ali oni su negirali. Kad bi ih
upitali nešto u vezi sa Zilerovim samoubistvom, jasno se vi-
delo koliko im je to teško padalo. U njegovom ponašanju, u
onom što je rekao ili što nije rekao, rekao je gostioničar put-
niku, moralo bi ipak biti nešto drugačije nego inače. Da li je
možda sporije hodao nego inače? pitao je putnik gostioni-
čara, kaže šofer, da li se možda brže oprostio od svojih kolega
nego inače? možda naglo? Uvek iznova je putnik gostioniča-
ru i gostioničar putniku postavljao takva pitanja na koja niko
ne može da odgovori, kaže šofer.

Izolovan na najdosledniji način, ja verovatno, kaže šofer,

uopšte još ne bih ni čuo glasine koje već dugo kruže, i izjav-
ljuje da ja već dva meseca ne idem više da igram vaten samo
zato što moram, da bih došao na kartanje i, dakle, do gostio-
nice, da prođem kroz šumu u kojoj se obesio proizvođač pa-

45
pira Ziler, poštovani gospodine, a ja mislim da, po prirodi
stvari, ne idem više da igram vaten ne samo iz jednog razlo-
ga, već iz raznoraznih razloga, u stvari iz čitavog niza raz-
loga, koje bi mi bilo zaista nemoguće da vam ovde navodim.
Bilo bi besmisleno da je razlog što ne idem više da igram va-
ten, to što se proizvođač papira obesio u šumi kroz koju
moram da prođem, ako hoću da igram vaten, kažem šoferu.
Imam čitav niz razloga, kažem, koje mi je, međutim, nemo-
guće da objasnim. Ne igram više vaten, kažem. Ali šofer ka-
že: ipak dođite sutra da opet igrate vaten! Iznova se okušao
u svom umeću ubeđivanja, dok je meni, jer je tako bestidno
odjednom ponovo bilo pokrenuto, u tom trenutku bilo muč-
nije nego njemu, koji uopšte nije svestan svoje drskosti što
mi iznenada ponovo kaže kako treba da idem da igram vaten,
jer sam mu ipak odlučno objasnio, sto jedan put objasnio, da
ne idem više da igram vaten, bez obzira šta će on da kaže na
to. Takav čovek, mislim, nikada ne oseća stid. Doduše, mis-
lim, najavio sam šoferu kada je bio poslednji put partiju va-
tena, odigraću jednom s vama partiju vatena, rekao sam mu,
ali samo zato da bi otišao. Poslednji put ste rekli da ćete po-
novo ići da igrate vaten, kaže on sada. Na to mu uzvratim: Ići
ću da igram vaten, rekao sam vam poslednji put, kažem, zato
što mi je bio potreban mir, mir, razumete, nisam ni pomislio
na to da s vama ikad ponovo igram vaten. Čovek poput šo-
fera dovodi nekog kao što sam ja malo-pomalo do očaja, mi-
slim, i natera ljude da ga prevare samo da bi ih ostavio na
miru. Rekao sam da ću ići da igram vaten, kažem, zato što ste
mi dosađivali, što ste me remetili u mom radu, uništili mi
jednu izvanrednu misao, a ne zato što sam stvarno namera-
vao ponovo da idem da igram vaten. Ne idem više da igram
vaten. I sami vidite da ne mogu više da odem čak ni do trule

46
smreke, a kamoli da idem da igram vaten. Tri puta oko bara-
ke, i ja sam iscrpljen. Zar niste videli da sam, nakon što smo
tri puta obišli oko barake, bio skroz-naskroz iscrpljen? Po-
štovani gospodine, ljudi poput šofera ne vide ništa. Ne shva-
taju ništa, ne vide ništa. Nakon ulaska u baraku on se istog
trena okušao u svom umeću ubeđivanja, mislim. Ponovo me
je iznenadio. Bio sam zaokupljen opisom toksoplazmoze, ka-
da je došao šofer. Poštovani gospodine, ne možemo čoveka
koji se iznenada nađe u sobi i namerava da sedne, čak i ako
ga niko nije pozvao da uđe u sobu, i koji samo što nije seo,
prosto da izbacimo! Unutra je doktor, pomislio je možda šo-
fer kad me je iznenadio u baraci, doktor koji je već godinama
izolovan od svih ljudi, kome su zatvorili ordinaciju i koga na
svakom mestu, nebitno gde, nazivaju ludakom. Doktor se
najpre, misli možda šofer, sa najvišeg sprata zamka (svog
oca!) povukao na najniži sprat, a zatim se iz zamka povukao
u baraku i ubrzo će se, kako je nedavno sam rekao (dakle ja!),
misli možda šofer o meni, poštovani gospodine, povući i iz
barake. Posmatram šofera, i znam šta misli. On misli, doktor
živi u haosu kakav se ne može zamisliti, i odmah se vidi da
egzistira samo još u takozvanoj biblioteci, sve ukazuje na to,
misli šofer, da osim njega samog (dakle mene!) godinama ni-
jedan čovek nije kročio u takozvanu biblioteku. Knjige, knji-
ge, knjige, recepti, cedulje, misli on, lekovi, namirnice i veš,
a čak su i najbesmisleniji predmeti za svakodnevnu upotrebu
bačeni zajedno na jednu gomilu u takozvanoj biblioteci.
Osim takozvane biblioteke, misli šofer, mislim ja tu i tamo,
misli on, doktor (ja!) uđe još i u ordinaciju, kao što sam kaže,
u svrhu izlaganja samog sebe torturi. Ordinacija je jedina
prostorija, misli šofer, u koju doktor, osim takozvane biblio-
teke, ulazi. Ali i u ordinaciji vlada nezamisliv haos, misli šofer.

47
Protivpravno su mu, misli šofer, vlasti, kao što doktor sam
kaže, zatvorile ordinaciju. Nema više nijednog pacijenta, mi-
sli šofer. Nazvati tu prostoriju pored ordinacije bibliotekom
prava je infamija, misli šofer, a ja mislim da zbog toga i ne na-
zivam biblioteku bibliotekom, već uvek samo takozvanom
bibliotekom, i svi znaju da nazivam biblioteku uvek samo ta-
kozvanom bibliotekom. Takozvana biblioteka, misli šofer,
mislim ja, u kojoj knjige u stvarnosti igraju podređenu ulogu.
Morati slušati, misli šofer, mislim ja, kako doktor tu takoz-
vanu biblioteku uvek iznova naziva takozvanom bibliote-
kom, i kako očigledno oseća najveće uživanje tako je naziva-
jući. Njegova odeća, sako, pantalone, kao i njegova košulja,
verovatno misli šofer, mislim ja, već godinama nisu iščetkani
ili oprani, i zaista, u takozvanoj biblioteci vlada nezamisliv
smrad. Iako taj smrad nije nepodnošljiv, ipak je to smrad,
koji sasvim svesno i na ođređen način gaji jedan čovek i koji,
naravno, izaziva gađenje mase, jer je njoj i svima, iz svih poz-
natih razloga, potpuno nerazumljiv cilj ovog doslednog to-
talnog raspadanja, poštovani gospodine. Nakon verovatno
probdevene noći, misli šofer, mislim ja, tokom koje su ga
(me!) zadesile sve moguće patnje, sada je zauzet sređivanjem
rukopisa, recepata, računa, beleški o Ijudskom telu, kao i o
ljudskom mozgu, slučajevima bolesti. Izgleda da doručkuje,
pomislio je šofer kada je ušao u baraku, a u stvarnosti je zao-
kupljen gomilom svojih papira. Čak sam jednom prilikom
rekao šoferu: Svi ovi dani, sve ove godine nisu ništa drugo
nego obična kapitulacija pred gomilom papira, poštovani
gospodine, pitanje je još samo kada će ta gomila biti spa-
ljena. Čitava gomila mora biti spaljena!, rekao sam jednom
šoferu. Sve što vidite ovde na gomili mora biti spaljeno. Sve
što se tu nalazi. Čitav niz godina, mislim, jednom sam rekao

48
šoferu, i šofer se toga seća, mislim, svi ovi papiri moraju biti
spaljeni, jer je ono što je napisano na njima besmisleno, sve
te papire napisao je jedan ludak u stanju svoje mahnitosti,
često bi iznenada usred noći pisao na tim papirima i to jezi-
kom, rekao sam šoferu jednom, dragi moj, koji ni sam više ne
razumem, dragi moj. Decenijama sam čuvao te papire, poš-
tovani gospodine. Sada ih treba sve spaliti. Stalno sam mislio,
sada ću spaliti papire, i onda ih ipak ne spalim. Sada kažem
šoferu da ću danas da spalim sve te papire. Činjenica da je u
tim papirima možda neka rečenica, neka napomena (ili neka
nedorečena misao!) od izvesnog značaja, uvek me je iznova
nagonila da odustanem, poštovani gospodine. Ali čak i kada
bi u tim papirima bila sadržana neka značajna rečenica, ili
neka značajna ili možda samo korisna ili čak o/w£ekorisna
misao (ili jedna takva nedorečena misao!), a tako nešto je mo-
guće, prosto postoji takva mogućnost, poštovani gospodine,
ne verujem da je dobra stvar čitavu tu gomilu medicinsko-
filozofskih, ili čisto medicinskih. ili čisto filozofskih, ili prakti-
čno-medicinskih, praktično-filozofskih, praktično-medicin-
sko-filozofskih papira ne spaliti. Ono što je čovek stvorio, o
čemu je uvek mislio, on treba i da uništi, i uništavanje onog
od čega veruje da je čitavog života morao da egzistira i uvek
iznova mislio da ne može da egzistira ni od čega drugog nego
od toga, ne sme da ostavi drugima, a naročito ne posle svoje
smrti. Uništavanje onoga što je čovek sam stvorio, shvatite
me, poštovani gospodine, to je nešto najmanje što se može
očekivati od jednog razumnog čoveka. Ali trenutak u kome
čovek ne može više da misli tu misao, može da bude već na-
redni, poštovani gospodine, i ta činjenica je zastrašujuća. Da,
kažem šoferu, spaliću ove papire. Danas, kažem. Sve danas.
Sve ove papire. I to ne samo papire koje tu vidite, već jedno-

49
stavno sve papire, imam ja ovde u baraci, kažem, naročito u
ordinaciji, naročito u kantama za smeče kojih je u ordinaciji
na desetine, znate, još hrpu papira, a i u zamku svuda ima tih
hrpa papira koje sam sve ispisao tokom svog života. Posma-
tranja, kažem. Svih ovih beskrajno dugih i mukotrpnih go-
dina, kažem, neprestano sam posm atrao, u suštini čitav svoj
život nisam radio ništa drugo ili bar ništa drugo s većim in-
tenzitetom nego što sam posmatrao, što me je na kraju uniš-
tilo, poštovani gospodine, i neprestano sam ispisivao ove pa-
pire. I nije postojala nikakva potreba za pomoći, kažem. Ne-
ma humanosti, samo nehumanost, kažem. Užasna navika,
kažem. Sve ideje koje sam ikada imao, uvek iznova ništa dru-
go nego beskorisnost. Ludilo. Zločin. Jer nije razum taj što
ga, poštovani gospodine, stavljamo na papir, već je to be-
smislenost, nesposobnost, niskost. Ta misao, šta da se radi sa
svim tim papirima, mislim, dok se budim. I dok ne zaspim
bavim se istom mišlju. Jednim jedinim drvcetom šibice treba
spaliti sve ove papire. Te misli, najvećim delom skice misli,
kažem, koje se, kao i sve misli i sve skice misli, bacaju iz jed-
nog, u svakom slučaju uvek katastrofalnog okruženja u mo-
zak i iz mozga u katastrofalno okruženje. Spaliti, kažem.
Svojom rukom. Ja ću sve te papire izneti iz svojih soba i spu-
stiti sa svih tavana i izvući iz svih podruma i spaliću ih. Sve
to ludilo, znate, kažem. Iznenada: Vi ste oduvek bili ranora-
nilac, a ja sam oduvek bio spavalica. Budući da ste ranorani-
lac, vi dolazite već ranom zorom i iznenađujete me. Dolazite
ovamo i želite da me ubedite. Uvek ista stvar: vi kažete da
opet treba da idem da igram vaten, a ja odbijam. Ne idem
više da igram vaten, kažem. Išao sam dvadeset godina da
igram vaten. Sada više neću da idem da igram vaten. Nema
vatena, nema, kažem. I da sa zamkom treba da uradim nešto

50
korisno, kažete. Meni je postalo odvratno sve što je korisno.
Zamak me više ne zanima, nikada me nije ni zanimao. Zamak
nije zaključan, poštovani gospodine, sva su vrata otključana,
ali već dve godine nijedan čovek nije ušao u zamak. Jednog
dana će doktor ponovo preći u zamak, čujem ljude, kažem
šoferu, ali vam garantujem, kažem, da nikada više neću preći
u zamak. Prihvatljiva mi je samo baraka. Prihvatam još jedi-
no baraku. Spaliti papire i skončati u baraci, mislim. Zamak
dajte nekome u najam, govore ljudi, poštovani gospodine.
Otvorite ga za stare ili za siročad! Pustite unutra zatvorenike
otpuštene iz zatvora! Nijedno zdanje nije prikladnije za izvo-
đenje velikih predstava! Kad bi se tu okupili naučnici! Ume-
tnici! Kakve čudesne odaje! Kakva izvanredna akustičnost!
Kakav odnos prema ljudima! U takvom zdanju koje pati od
ludila veličine ni u jednom trenutku nisam se osećao kao kod
kuće, poštovani gospodine. Ne želim da se prisećam stra-
vičnosti tih odaja u kojima su svi naši prethodnici, kao što su
stalno i sami govorili, na najprirodniji način poludeli, ni zidi-
na, ni nameštaja, zastrašujuće izveštačenosti! Ništa ne mrzim
toliko duboko kao ljude, a ulazio sam svakog dana u toliko
mnogo ljudi da sam sada zbog svih tih ljudi u koje sam ula-
zio, čitavog života, zauvek izgubljen, nema mi spasa. Prodi-
rao sam sve dublje i dublje, najpre s beskrajnom naklonošću,
zatim sve dublje i dublje s beskrajnom mržnjom. Pojavi se čo-
vek, mislim, dok šofer ćutke posmatra kako sve više razbacu-
jem gomilu papira, i ja idem s njim, mislim, i on ide sa mnom,
taj čovek, mislim, istovremeno idemo jedan sa drugim jedan
deo puta, i ja mrzim tog čoveka, mrzim tog čoveka sve više,
i posmatram sebe koliko ga mrzim i ta moja mržnja prema
njemu jedna je skroz-naskroz prirodna i onda opet jedna
skroz-naskroz filozofska mržnja, a da taj čovek uopšte ne pri-

51
mećuje da ga ja, dok idem s njim i dok on ide sa mnom, mr-
zim. Kad sam sam, želim među ljude, kad sam među ljudi-
ma, želim da budem sam, to stanje je trajalo decenijama. Čas
se gadim njih, čas se gadim sebe među njima, to stanje mi je
blisko. Uvek neki nerazumljivi izrazi koje čujemo, za koje se
ispostavi da su to sopstveni nespretni izrazi, sopstvena be-
skrajna nespretnost, sopstveno beskrajno ludilo, sopstvena
beskrajna okrutnost, sopstvena beskrajna mržnja, poštovani
gospodine. Ali, ako kažem šoferu šta mislim i šta, dok mislim,
zamišljam, poštovani gospodine, onda nailazim na poniža-
vajuće nerazumevanje. Oni koje poznajemo najduže, nama
najprisniji ljudi, govore najnerazumljivijim jezikom. Govore
na pokvaren način, što je nama nerazumljivo. Sređujem ovu
gomilu papira iz očaja, mislim, i dok sređujem ovu gomilu
papira znam da šofer ne misli da sređujem gomilu papira iz
očaja, dok je u stvari sređujem upravo iz tog razloga, jer on
misli sasvim nešto drugo. Svaka misao može da se razvija ti-
ho, mislio sam ranije, svaka misao najnečujnije u beskraj, ali
nemoguće je jednu misao sasvim nečujno razviti u beskraj.
Sve misli, međutim, mogu da se upotrebe za potpuno uniš-
tenje naše vlastite egzistencije, kao i za uništenje svake egzi-
stencije. Imati jednu misao, to znači za jednu misao se uda-
ljiti, najpre od Ijudi i njihovih pojmova, a zatim i od sebe
samog. Uvek iznova misao da sam odavno mrtav. Ljudi se po-
jave, i mi shvatimo da smo još živi, da još nismo mrtvi, ili da
ni ovaj put nismo još mrtvi, poštovani gospodine, čim se po-
javi neki čovek, i možda smo uvek tek u dodiru s nekim čo-
vekom, time što nas oslovi, što nas okleveta, što nas mrzi, još
uvek živi. Onda mislim, sve je uvek samo pretvaranje. Čak je
i na najjednostavnijim ljudima, ako se iznenada detaljno po-
zabavimo njima, sve pretvaranje. Isprva sam verovao da je-

52
dino najkomplikovaniji ljudi nisu ništa drugo nego pretva-
ranje, ali i najjednostavniji ljudi nisu ništa drugo nego pre-
tvaranje. A pretvaranje najjednostavnijih ljudi nam je zbog
toga uvek iznova najužasnije pomračenje naše glave. Toplo
je, i ja želim da zahladi, i bude hladnije, i ja želim da otopli.
Taj čovek mi piše pismo, mislim, dok ja, pak, očekujem pis-
mo od nekog drugog čoveka. Znate li da često verujem kako
ću se ugušiti od samog vazduha? U svim knjigama priroda se
pojavljuje kao neki kabare u kome su misli potpuno obez-
vređene. Živimo u jednom kabaretskom svetu u kojem se vi-
soka umetnost predstave o životu, kao i još viša umetnost
življenja i egzistiranja izvrgavaju ruglu. Kad se probudim, na
svoje ime prikačim kabaretsku egzistenciju. Svakog dana po-
činim samoubistvo na kabaretski način. Filozofija je kabaret-
ska. Religija je kabaretska. Rat, ogromna gomila leševa, pošto-
vani gospodine, čitav jedan lažljivi kontinent, sve je to danas
vic. Upravo raznolikost karaktera, kažem šoferu, najoprečni-
jih, kao što je učiteljev karakter i vaš karakter, moj karakter i
vaš karakter, Zilerov karakter i gostioničarev karakter, kao svi
naši karakteri jedni spram drugih, kažem, probudili su ne-
sumnjivo u svima nama neprekidno interesovanje, zbog čega
smo uvek iznova išli da igramo vaten, iako je, pak, odavno
došlo vreme da se više ne odlazi da se igra vaten. Različitost
naših karaktera nam je ulivala snagu. Jer, može li se, recimo,
zamisliti veća suprotnost nego ona između učitelja i vas, ka-
žem. Ili ona između proizvođača papira Zilera i mene. Svi ti
različiti duhovni sklopovi, kažem. Svi smo se mi, doduše, ra-
zvili u jedan isti predeo. Mada u najvećoj različitosti. Naše
detinjstvo je bilo zajedničko detinjstvo, sigurno. Kasnije,
kako smo učitelj i ja otišli u višu školu, i dakle iz predela de-
tinjstva došli u grad, učitelj je pohađao gimnaziju, ja sam išao

53
u realku, mi smo se na nekoliko godina razdvojili od naših
vršnjaka, radničkih sinova, razdvojili smo se od Zilera kao i
od vas, kažem, vi ste otišli u grad Rid na školovanje da biste
se jednog dana, kao i svi ostali, opet vratili. Vrlo brzo smo
počeli da igramo vaten, kažem. Igrali smo vaten tri puta, dva
puta nedeljno. Onda samo jedanput nedeljno. Sreda nam se
činila najprikladnijom. Steći znanja, napraviti reda, rekao
sam jednom svima nama, dok smo igrali vaten. Ono opšte
pokriti posebnim. Razgovaramo s nekim čovekom, poštova-
ni gospodine, i znamo, taj čovek nas shvata, a ipak istovre-
meno znamo da sve počiva na nerazumevanju. Nije pitanje
kako sam se približio tom čoveku (svima), već se postavlja
pitanje kako da iznova, i to u svakom slučaju uvek iznova,
izađem iz tog čoveka i vratim se sebi. Iznosimo svoje mišlje-
nje o tom čoveku (dakle svima), ili pak taj čovek (dakle svi)
iznosi svoje mišljenje o nama, i znamo, dok iznosimo svoje
mišljenje o drugima, dok drugi iznose svoje mišljenje o nama,
da je posredi, zapravo, isključivo iznošenje mišljenja o smrti.
Kod mladih Ijudi uvek je reč o veličini kao o jednom odnosu
veličina u prirodi, koje priroda mora da liši čoveka, što saz-
namo tek kad više nismo mladi. Pojmovi su jasni dok smo
mladi, kao što su nejasni kad ostarimo, iako su to uvek isti
pojmovi, poštovani gospodine. Ti milioni talenata, mislim,
koji su sada pod zemljom i koji su stekli prednost besmrt-
nosti. Kad vidim kako oko mene neprekidno nastaje nova
arhitektura, čudovišno mediokritetska arhitektura, čudovi-
šno mediokritetska muzika, čudovišno mediokritetsko sli-
karstvo, čudovišno mediokritetska istorija, mislim, što na vas
neće ostaviti utisak, to je moja vlastita arhitektura, muzika,
umetnost, slikarstvo, istorija, et cetera. Kada duže vreme ži-
vimo u nekoj zemlji poput ove naše u kojoj se, kao što znate,

54
u velikoj ceremoniji sve predalo na milost i nemilost tupo-
glavosti, onda za kratko vreme nemamo više izbora. Mozak
u ovoj zemlji nema apsolutno nikakvu funkciju, dokon je.
Jedan takozvani gospodin kolega me je, kao što vi ne možete
to da znate, prijavio, za vreme doručka u jednoj kafani, po-
štovani gospodine, taj gospodin kolega me je posmatrao i od-
mah potom prijavio. Ampula i drhtanje mojih ruku, pošto-
vani gospodine. Reč hroničan vukla se po novinama poput
utvare. Ali radnici iz fabrike papira nastavili su da dolaze u
moju ordinaciju. Morate ovo da zamislite: iako nikada nisam
imao ugovor sa zdravstvenim fondom, jer me je zdravstveni
fond tri decenije, tokom kojih sam obavljao privatnu praksu,
uvek iznova odbijao, i to samo iz jednog razloga, jer potičem
iz zamka, zbog toga me je odbijao, svi radnici iz fabrike pa-
pira su dolazili kod mene. I ja sam sve te ljude, koji me danas,
gde god da odem, vrlo srdačno pozdravljaju, besplatno lečio.
Ali sada je inteligencija, kojom je oduvek vladalo slaboum-
lje, postala vrlo sumnjičava u sve što je besplatno, ali naoko-
lo se brzo počelo da priča kako je moj metod lečenja pošten,
i jednostavno bolji od metoda lečenja mog kolege. Ali taj ko-
lega me je prijavio i meni su zatvorili ordinaciju. I nisam
hteo, kao što sam vam već rekao, da se obraćam Vrhovnom
sudu povodom toga. Ovde svi pate od plućne astme, od ta-
kozvane bronhijalne astme. Ali kod mene su najčešće svi do-
lazili sa svojom dispepsijom, stečenom u fabrici. I uvek sam
posebnu pažnju posvećivao ispitivanju uzroka hematemeze
koja se svakodnevno javlja na ovom području, povraćanje
krvi, koje ovde nijednom čoveku nije nepoznato. I hematu-
riji. Decu vrlo često napadne horeja minor, nehotični trzaji,
nalik tikovima. Tetanus, kefalhematom, et cetera. Svi rahiti-
čni. Česta Stilova bolest, osteoporoza, fokom elija. U svojim

55
spisima, pogotovo u poslednje vreme, mogao sam lepo da
napredujem. Mojim spisima je mrtva praksa bila od koristi.
Ali stepen teškoće, kao što znate, sve je viši. Svakog dana sam,
to je jedna metoda mog oca, uvek iznova stavljao na probu
sve što znam. Čitavog života sam se gadio lakoće, kao i ru-
tine, čitavog života mi ništa nije bilo tako mrsko kao nena-
prezanje. Praksu su mi oduzeii, ali moj mozak ne može niko
da mi oduzme. Mozak ne. Naučno zvanje, poštovani gospo-
dine, čovek se navikne na pojmove dostojne jedino gađenja.
Pritom sam uvek iznova morao da utvrdim kako su upravo
lekari iz takozvanih nižih, čak najnižih slojeva, deca siro-
mašnih ljudi, koji su ipak studirali medicinu, najlošiji, najvi-
še korumpirani lekari. Tek što su stekli titulu doktora, nisu
se pretvorili ni u šta drugo osim u beskrupuloznu podlost i
niskost, u zahuktalu mašinu za novac u lekarskom mantilu.
Lekaru koji potiče iz proletarijata u većini slučajeva je dovolj-
na samo doktorska titula na osnovu koje on svojim šarlatan-
stvom odmah podvrgava društvo slepoj i gruboj poniznosti,
a sebe najbljutavijem bogatstvu. Moji, u suštini bezuspešni
protivnici, hteli su svim sredstvima da me upropaste. Odu-
zeli su mi praksu i zaista me uništili. Prva proba, kažem šo-
feru, kada vršnjaci koje poznajemo, i bilo to samo iz nužde,
iz knjiga, et cetera, počnu da umiru na prirodan način. Posle
dužeg posmatranja, koje može da traje decenijama, u obri-
sima iznenada prepoznamo čoveka, i upravo u trenutku kad
postanemo bliski s tim čovekom, taj čovek umre (Ziler). Na-
izgled razgovor koji nas u suštini uopšte ne interesuje, glu-
mimo razumevanje, potrebu za naukom, brigu, poštovani
gospodine, međusobno razmenjujemo pisma samo s name-
rom da ostanemo iza kulisa. Svi uvek želimo da nas drugi ne
opterećuju. I gledamo kako jednog čoveka, filozofa, mislim,

56
kinje njegovi učenici, i zaprepastimo se kada kinjeni iznena-
da umre, kada ga ubiju njegovi vlastiti učenici (sredstvima
kojima ih je podučio njihov učitelj). Svega se plašimo i ima-
mo razlog svega da se plašimo, i da bismo živeli makar samo
jedan jedini dan duže, mi uvek iznova zaboravljamo da se
stvarno svega plašimo. Proizvođači papira, kao i nekvalifiko-
vani radnici u fabrici papira koje sam upoznao tokom svog
života, što mi je bilo omogućeno zbog bavljenja medicinom,
ti su kojima sam, mislim uvek iznova, poštovani gospodine,
zahvalan što nisam poludeo na ponižavajući neprirodni način,
već na najprirodniji. A iz čega drugog bih, inače, mogao da
izvučem korist ako ne iz svoje prirodne poremećenosti koja
je tema svih mojih misli i koja upravlja njima? Jedan izvan-
redan čovek, prosto rečeno savršen čovek, nije van uobičaje-
nog reda, mislim. Postoji li čovek kome mogu da napišem ono
što moram da napišem, mislio sam često, godinama sam mi-
slio, sada se ukazala ta prilika, i ja sam uvređen. Jer u Vašem
zahtevu nije reč o tome da Vam pošaljem nedorečenu misao!
Moje mišljenje, međutim, već se odavno pretvorilo u jedan
užasan, nedosledan oblik glavobolje koja nastupa povreme-
no, tu i tamo, gde je čovek čitavu svoju prirodu prenaprezao
duže nego što je dopušteno, u duševnu bolest, naravno, koju
moram da označim kao potpunu suprotnost maloumnosti.
Moja umetnost je uvek iznova smešna, poštovani gospodine,
ona se na najpotresniji način mora posramiti moje prirode.
Ko svoju prirodu, međutim, želi da odvoji od onoga što je
kao umetnost po sebi odavno spoznao, taj je budala. Što se
mene tiče, znam da je nesreća dokaz postojanja. I sama činje-
nica da smo tu, da postojimo, nesreća je kakva već može da
bude nesreća na ovom svetu. Priroda ostavlja pojedinca sa-
mog u njegovoj nesreći. Ti si kao nesreća, kažem sebi, mis-

57
lim, to što si tu je nesreća, dokaz za to je što si tu. Svaki dokaz
je nesreća. Imam tri predstave, poštovani gospodine, dok šo-
fer sedi naspram mene. Prva predstava: najpre su moja uče-
nja, a zatim sam i ja (kao onaj koji se bavi filozofijom nauke)
polako dospeo u zaborav, i to na takav način da bi neka dru-
ga glava, u toj meri zaboravljena, poludela, kao što se u jednu
apsolutno nesnosnu tminu neopreznošću (mišljenja), dospe-
va malo-pomalo i najpre ne sasvim svesno, već neverovatnom
brzinom, sasvim u pozadinu svog mehanizma razmišljanja.
Kao da se iza mog mozga jedan drugi mozak usuđuje da mi-
sli protiv prvog, poštovani gospodine. Doduše, ja sam mislio
i govorio, i mislio sam i govorio neprekidno, jer zbog nesre-
će, razumete, ja sam naprosto čovek koji neprekidno mora
da misli i da govori i, naravno, to što misli i govori morao bi
da prećuti, ali u meni je već sve bilo smrvljeno. Tom stanju
bolesti bila je podvrgnuta moja glava a shodno tome i čitavo
moje telo. Druga predstava: zaista verujući da sam središte,
ja odavno nisam, jer sam verovao da sam središte, više bio sre-
dište. Trećapredstava: bez ikakve gužve, razumete, mene su
tom sasvim tihom i sasvim bezbolnom, sasvim nespoznat-
Ijivom metodom, koju sam jednom sam smislio i kojoj sam
podučio mlade ljude, u svim svojim postupcima, mladi ljudi
uništili. Naučio sam te mlade ljude kako se jedan svet, koji
treba uništiti, uništava, ali oni nisu uništili svet koji treba uni-
štiti, već su uništili mene koji sam ih naučio kako uništiti svet
koji treba da se uništi. Raher je u osnovi jeziv, kažem šoferu.
Od svih koji su išli da igraju vaten, na jednakoj je udaljenosti,
on se nalazi tačno na onom mestu u šumi, poštovani gospo-
dine, koje je, ako se dobro razmisli, za jednu gostionicu naj-
nezgodnije. Ali Raher je najomiljenija od svih gostionica u
čitavom kraju. Iako je, kao što je opštepoznato, najgroznija.

58
Upravo tamo, na najneprikladnijem mestu za jednu gostio-
nicu, napraviću gostionicu, razum mi govori, jednu jeftinu i
ružnu gostionicu, mora da je tako rekao sebi gostioničarev
otac koji je napravio Raher, kažem šoferu. Kao što se zna,
građevinski materijal, koji se pretežno sastoji od starih pra-
gova železničke pruge (lično je, zajedno sa svojom ženom i
svojom decom i unucima, sagradio gostionicu između dva
svetska rata), dobio je budzašto od tadašnje potpuno razo-
rene države. Za fabričke radnike, kojima je ona bila namenje-
na, ne mogu da sagradim dovoljno jeftinu gostionicu, razmi-
šljao je, i proračun se ispostavio kao tačan. Potpuno usam-
Ijenom čoveku ne čini se teško, kad želi da zaista bude među
svima i u svima, i da zapravo skroz-naskroz upozna čitav užas
i bezizlaznost i odvratnost užasa i bezizlaznosti. Kroz čitavu
filozofiju može se proći kao kroz tu jezivu šumu najčudovi-
šnijih mogućnosti povređivanja, kažem šoferu. Verujemo da
se sva vrata mogu otvoriti dok ne uvidimo da to nije tako. Za-
varavamo se. Mešamo ono što je korisno nama s onim što je
korisno prirodi. Problem je zaspati, veoma poštovani go-
spodine, nije problem probuditi se. Priroda, koliko vidim,
opravdava prirodu, priroda međutim ne opravdava razum;
to vidim sve jasnije. Međutim, ipak svi uvek govorimo samo
jezikom koji niko ne razume. Kažem šoferu: Ljudi putuju u
planine, osvajaju najviše vrhove, i kada su gore, visoko gore,
oni govore, kao i kad su dole, o mogućnostima koje nemaju.
Ali šofer me ne razume. Probuditi se znači prisustvovati po-
grebu kome nema kraja, poštovani gospodine, kao što tiho
izgovorena rečenica, kao što i rečenica koju namerno pre-
ćuti jedna namerno ćutljiva osoba može da znači smrt mi-
liona Ijudi. Dva sata je, kažem šoferu, veoma je mračno, ali
dva sata je. Kako on ne reaguje na to što govorim, moja pred-

59
stava o onome što sam sanjao prethodne noći je nenarušena.
Čavke, mislim. Najpre ću, mislio sam još dok sam se budio,
otići u ordinaciju, koliko samo dugo nisam ušao u ordina-
ciju!, utisak da iz ordinacije dopire smrad od raspadanja u
poslednje vreme je postao jači, slutnja da je u ordinaciji neko
telo u fazi raspadanja, telo za koje ne znam kakvo je telo, i
misao da bi u ordinaciji telo moglo da istruli, naravno ne
ljudsko telo, već jednostavno u mojoj ordinaciji nešto truli,
nateraia me je da otvorim vrata ordinacije, i ja sam ušao u or-
dinaciju. Kako je komisija bila tu, kako su mi zatvorili pra-
ksu, mislim: isterao sam ljude iz ordinacije, rukama, rukama
poput munje izgurao napolje, zatvorio fioke, instrumente u
kantu, sve instrumente u kantu! Vonj truleži koji se celo leto
i celu jesen širio odatle, mislim, dok sam ulazio u ordinaciju,
zaista već nekoliko nedelja nije mogao da se oseti. Bilo bi pri-
rodno otključati ordinaciju u trenutku u kojem je vonj tru-
leži bio na vrhuncu, ali nisam ušao u ordinaciju kada je vonj
truleži bio na vrhuncu, danas sam je otključao i danas sam
ušao u nju. Bilo je to najneobičnije otkriće. Otkijučavam, i to
mi zadaje najveću muku, da otključam, jer je ključaonica za-
čepljena nekim smotuljkom od insekata. Kada sam otključao,
nisam mogao da znam šta se u ordinaciji dešavalo, ordina-
cija je bila crna od prljavštine, sve je bilo prljavo, znate, kroz
šofera gledam unutra: sve sama prljavština. A onda sam malo-
pomalo uočio komade kože, osušene kože, sve više i više perja
jedne, meni još nepoznate ptice, konačno na podu skelet
jedne čavke, neobično velike čavke, čavkin skelet. I ubrzo po-
tom, tik uz čavkin skelet, skelet još jedne čavke. Ta dva ske-
leta su se borila, mislim, s velikom jasnoćom gledam kroz
šofera scenu: dve čavke su se borile. Sve u ordinaciji ukaziva-
lo je na borbu dve čavke. Ne vrane, razumete, poštovani go-

60
spodine, čavke, ne gavrani, čavke. A i čitava ordinacija je bila
razorena, i ja mislim, zašto nisi čuo kako su ove dve čavke u
svojoj borbi na smrt opustošile ordinaciju. Zamislite, i na
prozorima su bili zalepljeni komadići kože od čavki, na sve
strane komadići kože i perje. Ali kako li su čavke samo ušle
u ordinaciju? Prvo jedna, onda i druga. Verovatno u potrazi
za utočištem, mislim. Prva čavka tražeći utočište u ordina-
ciji, druga tražeći utočište kod prve. Iz tog utočišta ni jedna
ni druga nisu više mogle da izađu, verovatno su polako lu-
dele i ugušile se, kako sam ustanovio, najpre manja čavka, a
onda i veća. Takvu jezivu situaciju sam morao da primetim,
mislim, ali čavke su verovatno ušle u ordinaciju dok sam ig-
rao vaten. Od hladnoće su se sklonile u ordinaciju, poludele,
ugušile se, osušile. Svuda naokolo leže ampule morfijuma,
mislim, i mislim: čavke verovatno imaju veliku količinu nar-
kotika u svom telu. Pomahnitale, onesvestile se, ugušile se,
mislim. A onda su mravi pojeli čavke. Od hladnoće jedne od
ovih hladnih letnjih večeri, čavke su, verovatno iz straha, ule-
tele u ordinaciju. Pokazao sam vam, kažem iznenada šoferu,
svojevremeno skelete tih čavki, sećate se da sam vam poka-
zao oba skeleta čavki? Još tada ste pokušavali da me nagovo-
rite na vaten. Čudno, dve čavke, kažem. Ali šofer kaže da on
o čavkama ne zna ništa. Da, kažem, naravno, celu priču sa
čavkama sam sanjao, i to da sam vam pokazao čavke, sam sa-
njao, kažem. Šofer kaže, učitelj je siromah čovek. Siromah čo-
vek? pitam. Jeste, kažem, učitelj je, naravno, siromah čovek.
Tada se setim da učitelj ništa od onog što je hteo da postigne
nije postigao. Do studija na visokoj školi, što je želeo, učitelj
nikada nije stigao. Studirati prirodne nauke ili muziku, uvek
je iznova govorio učitelj. Ali nije studirao ni prirodne nauke
ni muziku. Nije postao ni prirodnjak, kažem šoferu, a ni mu-

61
zičar. Učitelj je postao samo učitelj, kažem. Ali učitelj nije us-
peo ni kao učitelj, kažem. Trideset godina se pretvarao da je
učitelj, a u stvarnosti nije bio čak ni učitelj, već samo siromah
čovek, kao što tačno kažete, kažem šoferu. Učiteljska sudbi-
na, kažem, u tome je bilo manje prezira, kako sam se plašio,
nego sažaljenja. S gađenjem je podučavao decu radnika iz
fabrike papira, mislim, a nije imao hrabrosti ni da iz toga iz-
vuče zaključke, da iznenada više ne bude učitelj. Da se ubije,
mislim. Zapravo je učiteljev pogled i danas upravljen prema
velegradu, kažem šoferu, iako učitelj zna da je to besmisleno,
i on se u toj poniženosti predao dvostrukom očaju, očaju zbog
svoje nesposobnosti i očaju zbog brutalnosti i beskrupuloz-
nosti svoje okoline. Kako je vreme prolazilo razboleo se od
smrada fabrike papira. On stoji spram gluposti, ograničeno-
sti, neuračunljivosti fabričkih radnika i dece fabričkih rad-
nika, ali bespomoćnije nego fabrički radnici i deca fabričkih
radnika. Jednom, pre deset godina, mislim, verovao je da će
zauvek moći da utone u Beč, veliki grad, danima je išao tamo-
amo po Beču, i na kraju, koristeći raspust, priključio se jed-
noj pozorišnoj trupi iz Štajerske. Pozorišne trupe su gotovo
uvek zločinačke bande, mislio je, u jednu takvu zločinačku
bandu on sada želi da utone. Pozorišna trupa je tokom cele
godine pod jednom pivskom šatrom na Prateru izvodila la-
krdije o životu na selu i u predgrađu, takve lakrdije se dopa-
daju tupoglavoj bečkoj publici. Učitelj se našao u brojnim
malim ulogama, pričao je jednom. Mogao je da računa na
trajni angažman u trupi, obećao mu je direktor trupe. Glu-
meći u tričavim pozorišnim farsama učitelj je zaboravio svo-
ju službu u školi. Bilo mu je nagovešteno i da će igrati glavnu
ulogu, to ga je potpuno udaljilo iz svake stvarnosti. Jednog da-
na, srećom još pre kraja raspusta, on je zaboravio ldjučnu reč,

62
i direktor ga je bez razmišljanja izbacio na ulicu. Od tada nije
više ni pokušavao da promeni svoj položaj, da se popravi. Nje-
gova situacija je, bez sumnje, toliko obeshrabrujuća da ju je
teško i zamisliti. Verovatno je vaten njegov spas, kažem.
Šofer kaže, Urban je pokvaren čovek. I pada mi na pamet:
uvek sa tregerima, voleo je da nosi veslačku majicu boje znoja.
Prvobitno je, po želji svojih roditelja, pohađao trgovačku
akademiju u Lincu, ali je zbog jedne neverovatneperverzije,
kako priča šofer o svom susedu, izbačen sa trgovačke aka-
demije i u očinskoj kući je apsolvirao trgovački zanat. Sa de-
vetnaest je položio ispit za trgovca, i niko tada nije mogao da
zna da se u mršavom, tako mršavom, čak ružnom momčiću,
kriju već svi uslovi za masnog i debelog Urbana, kakav je da-
nas. Za nakupca, rezervnog čoveka, šofer kaže da je to jedan
beskrupulozan čovek. Setim se tada: nakupac je prvobitno
trebalo da izuči za voskara, ali se veoma rano priključio jed-
nom trgovcu stokom iz Rida u Inkrajsu, koji je prošao sve
pokrajine zapadno od reke Ens. Osam godina u kamionu za
svinje, kažem. Svakog dana u drugom mestu, iz jedne gosti-
onice u drugu, na taj način se najnesposobniji razvio u trgov-
ca i poznavaoca ljudi, što nakupac nesumnjivo jeste. Ubrzo
je stekao mali, potom i veći, vrlo brzo i veliki imetak, misiim,
na kraju se još oženio i jednom bogatom ženom iz Šlirbaha,
vlasnicom jedne od najpoželjnijih takozvanih marija-terezija-
koncesija. Četvoro dece iz braka, troje vanbračne dece, kažem.
Uz to i jedno takozvano kameno dete, dete koje nije izneto
na svet, koje se okamenilo u majčinoj utrobi. U ophođenju
sa ljudima je majstor, po prirodi snalažljiv, uvek praktičan
na sopstvenu inicijativu, glava koja upravlja brutalnim po-
slovnim svetom u kome se kreće i nimalo ne drži do oseća-
nja. Nakupac se kreće na granici prevare sposobnošću koja

63
vas uvek zapanji. Ali on je, kako i sam kaže, uvek samo obav-
ljao poslove, nikada nije varao. U ophođenju je prijatan, ka-
žem, s pouzdanošću poštenog čoveka. Iz gluposti, kako sam
priznaje, napravio je trima običnim ženama tri vanbračna
deteta, postupivši tako s neukošću priprostog čoveka. Go-
stioničar je grozan čovek, kaže šofer. Tad mi pada na pamet
da ja o gostioničaru ni jednu jedinu lepu reč nikada nisam čuo.
Pošto boluje od čireva na želucu, koje više ne vredi ni operi-
sati (ulcus ventriculi et duodeni), scena na kojoj se on pojavi
u trenutku se pomrači. Svojim pokretima on podseća na ži-
votinju koja u stvarnosti ne postoji, na životinju koja je sa-
stavljena od svih nižih vrsta životinja. Ono što kaže je nisko,
kao i ono što ne kaže. Petnaest godina je bio običan vojnik.
Jednoruk i beskrupulozan kao i svi bogalji. Već kažnjavan
zbog krađe i nanošenja teških telesnih povreda. U srži alko-
holičar. Dok igramo vaten priča uvek iste bljutave viceve. Šo-
fer kaže, Zilerje bio jedan nesrećan čovek. Za mene kaže ono
što i sam znam, da sam budala. To je nejasno, poštovani go-
spodine. Sve je pod kontrolom, a ipak je sve nekontrolisano.
Vidimo nekog čoveka i pomislimo kakav simpatičan čovek,
a onda ubrzo vidimo (kao da nas nešto udari u glavu!), kakav
pokvaren čovek, kakvo ruglo od čoveka, kakav nizak tip čo-
veka. Muka, razume se, raste, lekari koje posećujemo ne ra-
zumeju ništa, sve osuđuju. Čas pomislim da sam lud, čas da
nisam Iud. To je ludilo uz jednu potpuno instrumentalnu
partituru u pozadini. Okruženje, međutim, ćuti na sve, to je
suština okruženja, poštovani gospodine. Imam vlastitu po-
liciju, vlastitu anarhiju, s pravom govore izvanredni ljudi i
onda budu ismejani. Iz dana u dan se sporim sa samim so-
bom, kažu. Donosim vlastite zakone, kažu. U mojoj glavi u
stvari nikada ne vlada bezakonje, kažu. I dok osećaju da je

64
sve protiv njih, oni su u prirodi sve. Ti si uvek imao jedan ve-
ći radijus nego ostali, jedan uvek veći radijus, misle. Drugi
opet imaju jedan čisto epigonski razvoj. Svuda naokolo uvek
njihova najveća moguća konfuzija, poštovani gospodine, nji-
hova maloumna obrazovanost. Do trule smreke, do smrada
crkotine, kažem, a šofer kaže: Dođite ipak sutra da igrate va-
ten, doktore. U poslednje vreme često idem gologlav, boso-
nog kao Ziler, izađem iz barake najvećom brzinom i odem
do trule smreke i do šljunkare. (U mislima.) Svakog dana za
jedan ili dva kilometra dalje. (U mislima.) Uvučem se u pan-
talone kao idiot, mislim, a baraku napustim kao sasvim nor-
malan slobodan čovek. Da, kažem šoferu, antena na krovu
da bi se mogao uhvatiti đavo. Šofer kaže: Ako ponovo dođe-
te da igrate vaten, reći ću ostalima da ćete ponovo doći da ig-
rate vaten. U mraku se sve jasnije čuje, kažem, ne vidi se ništa,
ali se sve jasnije čuje. U očaju, kažem, bez obzira gde se nala-
zimo, bez obzira gde se moramo zaustaviti na ovom svetu,
možemo u trenu, iz tragedije (u kojoj smo) da uđemo u kome-
diju (u kojoj smo) i, obrnuto, u svako doba iz komedije (u
kojoj smo) u tragediju (u kojoj smo). Duže vreme provesti u
posmatranju nekog predmeta (čoveka), mislim, posmatrati
kako je taj predmet (čovek) sve bezobzirniji prema meni. Jed-
nog dana postanem odjednom sve, mislim, i samim tim u
trenutku sve. Ljudi, kažem šoferu, donose bol koji ne pres-
taje. Ali telesna unutrašnjost nije mozgom povezana s priro-
dom, nego glavom. To je sve čime plašimo sebe, poštovani
gospodine. Učitelj je bio iznerviran, kažem, Ziler je bio izner-
viran tako da je stvarno bio lud, ja sam lično usred šume bio
blizu očaja iz koga izbavljenje nije moguće sve dok se ne spo-
zna uzrok očaja. Čak i u najćutljivijem čoveku, poštovani gos-
podine, događa se sledeće: dođe trenutak, i on popušta u svom

65
intenzitetu, i bude izgubljen. I čitav njegov život sruči mu se
na glavu. Ne postoji ništa depresivnije nego videti kako ljudi
odustaju. Deprimiranost je toliko deprimirajuća, jer još ni de-
presiju nismo shvatili, a kamoli nas same. Uvek iznova pred-
stava, poštovani gospodine: jedan čovek, jedan od mojih uče-
nika, iskače iz žbunja i ubija me. Namera je bila da se stari sa-
moubilački poredak preokrene u jedan novi samoubilački
poredak. To je ono za šta mi sada prigovaraju. Ali ne idem
više da igram vaten. Kad uđem u baraku, gledam iza svakog
komada nameštaja, iza samih kanti, i uveravam sebe da tu
nema nikoga, jer je tokom mog odsustva neko mogao da uđe
u baraku. Tek kada je izvesno da sam sam u baraci, odsečem
sebi dva parčeta hleba i pojedem tvrdi i meki sir uz to. A i
stalno osećam strah od elektriciteta, ako Vas to zanima, taj
strah imam tek otkad sam u sredu, kada se obesio proizvo-
đač papira, došao nazad u baraku. Sada mislim da sam to ve-
rovatno predvideo i iz tog razloga sebi nabavio gumenu
obuću. Za učitelja mi još pada na pamet: on na prstima ima
te džinovske, zaokrugljene nokte veličine šilinga, koji ukazu-
ju na težak oblik tuberkuloze, koju je nesumnjivo imao ili je
još uvek ima, a o kojoj, međutim, on ništa ne zna, za razliku
od mene. N edostatak vazduha na obali reke, sećam se. Zna-
te, taj čovek, moj kolega, kažem šoferu, taj lekar koji sada le-
či sve moje pacijente, uhodi me, zato što veruje da nije po-
stigao ono što sam ja postigao, da nije ono što sam ja, kažem
šoferu. On ima predstavu da sam otišao dalje nego on, i to
rastojanje između nas on ne može da smanji. Čitavog života,
kažem šoferu, mrzeo sam prizemne kuće, a onda sam se jed-
nog dana povukao u baraku. Predao sebe gamadi, poštovani
gospodine. Ne idem više da igram vaten, kažem šoferu. I kada
bih mogao, ne bih više išao, zato što ne mogu više da podno-

66
sim buku koju izazovem kada zimi zabodem štap u smrznuti
sneg. Meni je potpuno jasno šta vam je namera, kažem, a
šofer ćuti. Vi hoćete da ja ponovo idem da igram vaten. Ali
ne idem više da igram vaten. Vaten ne igram više. Ako podi-
gnete patos barake otkrićete jezive stvari, kažem. Čovek kao
što sam ja je čovek umetnosti, koji neprekidno čeka drugog
čoveka koji će mu razbiti njegovu umetnost, tako što će mu
razbiti glavu, poštovani gospodine.
Napomene

1 (str. 9) Vaten: popularna igra kartam a u Austriji.

2 (str. 17) Commotio cerebri, contusio cerebri, compressio cerebri

osnovne povrede mozga - potres, nagnječenje, pritisak.
 To m a s B e rn h a rd
1931-1989
hronologija

1931. 9. februara u mestu Herlen u Holandiji rođen je Nikolas

Tomas Bernhard, kao vanbračno dete Herte Fabjan rođ. Bernhard
(1904-1950) i stolara Alojsa Cukerštetera (1905-1940).

1932. Bernhardova majka vraća se u Austriju, gde će Bemhard ži-

veti sa svojim dedom i babom po majci, prvo u Beču, zatim u ma-
lom mestu Zekirhen na Valerskom jezeru, severno od Salcburga.
Bernhardov deda, Johanes Frojmbihler, koga je Bernhard neizmer-
no voleo, usmeriće ga ka umetničkom, posebno muzičkom obrazo-
vanju. „ [...] Moj deda je bio pisac. Tek posle njegove smrti sam se
stvarno usudio da pišem. Kada mi je bilo osamnaest godina, održa-
na je komemoracija u dedinom rodnom gradu. Posle ceremonije,
svi su otišli u restoran čiji je vlasnik bila moja tetka. I ja sam bio ta-
mo, i moja tetka je rekla prisutnim novinarima: ‘Ovo je njegov unuk,
on ništa neće postići u životu. Ali možda ume da piše.’ Jedan je re-
kao: ‘Pošaljite ga u ponedeljak’ I dobio sam da napišem nešto o iz-

69
begličkom kampu. Sledećeg dana je moj tekst bio u novinama. Ni-
kada posle toga nisam doživeo takvo ushićenje. Kakvo osećanje: na-
pišeš nešto i već sutradan je odštampano, bez obzira što je skraće-
no. Ali bilo je u novinama. Od Tomasa Bernharda. Okusio sam krv.
Dve godine sam pisao kratke reportaže. Bile su mi u glavi kada sam
kasnije pisao svoju prozu, tu su koreni. [...] “1

1936. Bernhardova majka se udaje i seli se u Nemačku, a njega

ostavlja u Austriji.

1940. U Berlinu, od trovanja plinom, umire Bernhardov otac,

koga Bernhard nikada nije upoznao.

1946. Bernhard pohađa školu Johanneum u Salcburgu. Hteo je

da bude pevač, ali to nije bilo moguće zbog bolesti na plućima.

1949. Bernhard puni 18 godina. To je prelomni period u njego-

vom životu. Umire mu đeda, a on oboljeva od tuberkuloze, tako da
period 1949-1951. provodi u sanatorijumu. Bolest će ga pratiti celog
života. Iste godine upoznaje Hedvigu Stavjanisek (1894-1984), ženu
37 godina stariju od njega, koja mu postaje životna saputnica, („biće
mog života", kako piše u romanu Vitgenštajnov n ećak), velika pomoć
u njegovom kasnijem književnom radu, s kojom će živeti punih 35
godina, sve do njene smrti.

1950. Umire Bernhardova majka.

1955. Bernhard studira za glumca na Mocarteumu u Salcburgu.

1957. Počinje da radi kao novinar, i ubrzo se posvećuje književ-

nosti.

1 Svi citati preuzeti su iz intervjua Tomasa Bernharda iz 1986. (intervjuisali su

ga odvojeno Asta Scheib i Werner Wogerbauer).

70
1958. Piše zbirke poezije: U samrtnom času (In Hora Mortis) i
Podgvozdenim mesecom (Unter dem Eisen des Mondes).

1959. Piše prvi roman U visinama (In der Hohe), objavljen po-
sle njegove smrti. U sledećih trideset godina napisaće trinaest ro-
mana, nekoliko knjiga pripovedaka i novela, sedam pozorišnih dra-
ma i pet autobiografskih spisa.

1963. Objavljuje roman Mraz (Frost).

1964. Novela Amras.

1965. U malom austrijskom mestu Ohlsdorf kupuje kuću, koja je

sada Bernhardov muzej.

1967. Roman Poremećaj (Verstorung).

1968. Drama Proslava za Borisa (Ein Fest fiir Boris).

1969. Novela Vaten. Zaostavština (Watten).

1970. Roman Krečenje (Das Kalkwerk).

1971. Novela Hodanje (Gehen).

1975. Roman Korektura (Korrektur); drama Predsednik (Der

Prasident); piše prvi autobiografski spis: Uzrok (Die Ursache).

1976. Drugi autobiografski spis, Podrum (Der Keller).

1978. Roman Da (Ja); knjiga kratkih priča Imitatorglasova (Der

Stimmenimitator); treći autobiografski spis, Dah (Der Atem).

1979. Drama Predpenzijom (Vor dem Ruhestand).

71
1980. Roman Oni koji se jeftino hrane (Der Billigesser).

1981. Drama Iznad svih planinskih vrhova (Ober allen Gipfeln

ist Ruh); četvrti autobiografski spis, Hladnoća (Die Kalte).

1982. Roman Beton (Beton); roman Vitgenštajnov nećak (Witt-

gensteins Neffe); peti autobiografski spis, Dete (Ein Kind).

1983. Roman Gubitnik (Der Untergeher).

1984. Hedviga umire. Roman Seča šume (HolzfaUen: Eine Erre-

gung); drama Ritter, Dene, Voss-, drama Teatar-maher (Der Theater-
macher).

1985. Roman Stari majstori. Komedija (Alte Meister. Komodie);

izlaze Autobiografski spisi, svih pet delova u jednom tomu.

1986. Roman Brisanje: raspad (Ausloschung).

1988. Drama Trg heroja (Heldenplatz). Još jedan skandal. Kao i

u mnogim svojim dramama i romanima, Bernhard, koji je ceo svoj
život proživeo u Austriji, nemilosrdno piše o ljudima u njoj, kao o
„brutalnoj, glupoj i nekulturnoj naciji, odvratnoj septičkoj jami koja
širi svoj nepodnošljiv smrad po čitavoj Evropi".

1989. 12. februara umire Tomas Bernhard, u Gmundenu (gornja

Austrija). Izlazi prvi njegov roman U visinama. U svom testamentu,
Bernhard je zabranio štampanje svojih neobjavljenih dela u Austri-
ji, kao i nove postavke pozorišnih komada. Njegova smrt obznanje-
na je tek posle sahrane.

2009. Knjiga Moje nagrade (Meine preise). Objavljena je i obim-

na korespondencija Bernharda i njegovog izdavača Zigfrida Unzelda.

2010. Knjiga kratkih priča Gete na sssamrti (Goethe schtribt).

72
 Bernhard o Bernhardu

„Bila je u svemu povezana sa mnom,2 od nje sam sve naučio... Gde

god da sam bio na svetu, ona je bila centralna tačka od koje sam
sve uzimao. Uvek sam znao: ova osoba je stoprocentno ovde za
mene ako stvari krenu nizbrdo. Dovoljno je bilo da mislim na nju,
nisam čak ni morao da je vidim, i sve je bilo kako treba... S njenom
smrću sve je nestalo. Tada si potpuno sam. U prvo vreme i ti hoćeš
da um-reš. Onda istražuješ. Sve ljude koje si ikad upoznao pretvo-
rio si tokom života u nešto manje važno. Sam si. Moraš da se izbo-
riš s tim e.. . Kada sam bio sam, nije važno gde, uvek sam znao: ta
osoba me štiti, daje mi podršku, ali i dominira. Onda sve nestaje.
Stojiš na groblju. Grob je prekriven zemljom. Sve što ti je nešto
značilo nestalo je. Onda se svakog dana budiš u košmaru. Nije da
baš želiš da nastaviš da živiš. Ali ne želiš ni da se obesiš ili pucaš u
sebe. Misliš da to nije lepo niti je primamljivo. Onda imaš samo
knjige. Obruše se na tebe sa svim užasnim stvarima koje možeš da
napišeš u njih. Ali prikazuješ svoj život spoljnom svetu kao da se
ništa nije desilo, jer bi te inače svet proždrao. Jedva čekaju da po-

2 Govori o Hedvigi, ženi s kojom je živeo 35 godina.

73
kažeš slabost. Ako pokažeš slabost, to će biti besramno iskorišćeno
i natopljeno licemerjem. Licemerje znači sažaljenje. To je najbolji
termin za licem erje... Ali, kao što rekoh, teško je; posle trideset pet
godina zajedno s nekim, odjednom si sam. To mogu da shvate samo
Ijudi koji su prošli kroz nešto slično. Odjednom si dvostruko ne-
poverljiviji nego pre. Iza svakog takozvanog Ijudskog gesta podo-
zrevaš neku zlobu. Postaješ čak hladniji nego što su ljudi ionako
mislili da si oduvek b io ... Svakog meseca sve si bliže ludilu, zato
što si izgubljen... Od osobe koja je umrla znam da čovek voli život
sve do poslednjeg trenutka. U osnovi, svako voli da živi. Život ne
može biti toliko užasan da i posle svega ne teraš dalje. Pokreće te ra-
doznalost. Šta će dalje biti? Zanimljivije je znati šta će sutra da se
desi, nego ono što se danas dešava. Kada je telo bolesno, mozak se
zapanjujuće dobro razvija. [...] Nikada nisam bio zadovoljan svo-
jim životom. Ali uvek sam osećao veliku potrebu da budem zašti-
ćen. Našao sam tu zaštitu u svojoj prijateljici. Ona me je uvek
podsticala da radim. Bila je srećna kad bi videla da nešto radim ...
Nedavno sam sanjao da se vratila. Užasno je bilo sve ovo vreme dok
si bila odsutna, rekao sam joj.“

„Oduvek sam voleo da pišem u zemlji gde ljudi govore meni ne-
poznatim jezikom. To je uvek bilo veoma inspirativno. Za mene je
bilo idealno da živimo zajedno u hotelu, moja prijateljica bi satima
šetala, i to mi je ostavljalo prostora da radim. Često smo se viđali
samo za obrokom. Bila je srećna kad bi saznala da sam pisao. Os-
tajali bismo i po četiri-pet meseci negde u prirodi. To su bila najbo-
lja vremena, najsvetlije tačke u životu. Dok pišeš, često se jako
dobro osećaš. Ako je povrh svega tu i neko ko to ume da ceni i os-
tavlja te na miru - to je ideal. Nikada nisam imao boljeg kritičara
od nje. To ne može da se poredi sa glupom i tupom književnom kri-
tikom koja nikad ne zagleda dublje u tekst. Njena veoma snažna po-
zitivna kritika uvek mi je bila neizmerno korisna. Znala me je sa svim
mojim slabostima. Nedostaje mi t o ... “

74
„ Ono što neki rade s notama, ja radim s rečima. U suštini me ni-
šta drugo ne zanima. Jer se spoznaja sveta svejedno događa živeći
u njemu; čim izađeš iz kuće direktno si suočen sa svetom. Sa čita-
vim svetom. Sa onim gore i onim dole, sa napred i nazad, sa ruž-
nim i lepim, savršeno normalno. Nema potrebe za tim. To se de-
šava samo po sebi. A ukoliko nikad ne izađeš iz kuće, proces je iden-
tičan .. . Kad mi se piše, ja pišem, kad mi se ne piše, ne pišem. Šta
god napišeš uvek je katastrofa. To je ono depresivno u sudbini pis-
ca. Nikada ne možeš da staviš na papir ono što si mislio ili zamis-
lio. To se izgubi kad se stavi na papir. Sve što napišeš je loša, smešna
kopija onog što si zamislio... Ipak, moraš da objavljuješ, da završiš
sa time što si hteo da kažeš. Ili da sve uništiš, da spališ sve to u peći.
Kao što je moja majka u besu spalila jedinu fotografiju moga oca,
ja sam spalio čitave romane. Nije neki gubitak... “

„Posebno je teško pisati na nemačkom jeziku, jer je taj jezik tako ne-
zgrapan i drvenast, odvratan. Užasan jezik koji ubija sve svetlo i
lepo. Jedino što možeš da učiniš je da ritmom uzdigneš taj jezik i
daš mu muzikalnost. Kada pišem, to na kraju nikada nije ono što
sam mislio da će biti. To ipak manje frustrira kod knjiga, jer misliš
da čitalac ima svoju maštu. Možda cvet na kraju i procveta, možda
otvori svoje latice. Ali u pozorištu se samo zavesa otvara... Scena,
pozorišne daske, za mene su uvek bile daske koje sve unište. Sve je
zgaženo. Svaki put je katastrofa.. . Ali uvek menjam, posle pro-
znog dela pišem pozorišni komad, tako da je sve iznova sveže. Ono
što me privlači u pozorištu su ljudi s kojima radiš. Kad pišeš prozu,
sasvim si sam ... Rad za pozorište je drugačiji. Mada uvek počne da
me nervira posle nekoliko nedelja, svi ti užasni glumci. Tada s ola-
kšanjem mogu da se vratim pisanju proze. Onda sam ponovo me-
secima sam .. . “

„Sva umetnost je da postaješ sve bolji i bolji na odabranom instru-

mentu. U tome je svo zadovoljstvo, i niko ne može da ti oduzme to

75
zadovoljstvo, niti da te odgovori od toga. Ako je neko veliki pijani-
sta, onda možeš da isprazniš sobu u kojoj on sedi, da je napuniš
prašinom, a onda počneš da liješ pune kofe vode po njemu, ali će on
samo nastaviti da svira. Čak i ako se kuća ruši oko njega, on će na-
staviti da svira. A s pisanjem je isto ... Ako si majstor svog zanata,
ne treba ti nikakvo razmišljanje. Kad izađeš na ulicu, sve radi za
tebe, ti ništa ne treba da radiš, treba samo da hodaš, otvorenih očiju
i ušiju. Ne treba više da razmišljaš, ne ako si nezavisan ili učiniš se-
be nezavisnim. Ako si napet i glup, ili se trudiš oko nečega, onda ni-
kad ništa neće ispasti od toga. Ako si stvarno živ u životu, onda ne-
maš potrebe ni za kakvim posebnim naporom, sve dolazi samo po
sebi i ostavlja svoj trag na onome što radiš... "

„ Sve na kraju propada, sve završava na groblju. Ništa ne možeš da

učiniš u vezi s tim. Mnogi se Ijudi prepuštaju smrti već sa 17-18 go-
dina. Mladi ljudi danas jure u naručje smrti već u dvanaestoj, a
mrtvi su sa 14. Stoje naokolo kao idioti. Većina je takva. U osnovi
su glupi, jer neće da ulože nikakav napor. Ono što ne koristiš pro-
pada i odumire. Kako ljudi uglavnom koriste usta umesto mozga,
razvijaju odlična nepca i vilice, ali ništa im ne ostaje u mozgu. . .
Postoje i usamljeni borci koji se ne daju do 80 ili 90, a onda i oni
umiru, ali su bar duže živeli. A kako je život uzbudljiv i zabavan,
njihovo uživanje duže traje. Oni koji rano umru, manje se zabave i
možeš samo da ih žališ. Oni nisu stvarno upoznali život, jer život
znači dug život, sa svom svojom odvratnošću... Nesreća Ijudskih
bića je što ne žele da pođu svojim putem, uvek žele da pođu nekim
drugim. Bore se i teže nečemu sasvim drukčijem od onoga što su.
Svako je izuzetna ličnost, bilo da kreči, ili čisti ulice, ili piše, ili... ali
ljudi uvek hoće nešto drugo. To je nesreća ovog sveta... “ 3

3 Detaljnije o životu i radu Tomasa Bernharda videti u knjizi „Bernhard"

Migela Saensa (Alexandria Press /LOM, Beograd, 2014).

76