Roberto Bolanjo

AMAJLIJA
roman

sa španskog preveo Dušan Vejnović

BEOGRAD/MMXV
Naslov originala Roberto Bolaño
Amuleto
© Roberto Bolaño, 1999
All rights reserved
Urednik izdanja / lektor
Flavio Rigonat
Napomene i hronologija
Dušan Vejnović
 AMAJLIJA

Za Marija Santjaga Papaskiara

(Meksiko Siti, 1953-1998)
 Želeli smo, jadni,
da zavapimo za pomoć;
ali nikoga nije bilo da
nam u pomoć pritekne.
Petronije
 1.

Ovo će biti pripovest strave i užasa. Biće to jedan

krimić, jedna detektivska i horor priča, mada neće
tako izgledati. A neće tako izgledati zato što je ja
pričam. Ja sam ta koja govori i zbog toga se ova priča
neće činiti onakvom kakva u suštini jeste. Pa ipak, to
je priča o strašnom zločinu.
Ja sam prijateljica svih Meksikanaca. Mogla bih
da kažem: ja sam majka meksičke poezije, ali bolje da
se uzdržim od toga. Ja poznajem sve pesnike i svi oni
poznaju mene. Tako da bih zaista mogla da kažem
kako sam majka meksičke poezije. Mogla bih da
kažem: ja sam majka zefira koji već vekovima duva, ali
bolje da to ne kažem. Mogla bih, na primer, i da
kažem: upoznala sam malog Artura Belana kad je
imao sedamnaest godina i bio stidljiv momčić koji piše
drame i poeziju i ne zna da pije, ali bi na neki način i
to bilo suvišno, a mene su naučili (bičem i gvozdenom
šipkom su me naučili) da se suvišnosti treba kloniti i
da je sasvim dovoljno držati se zapleta.
Ono što ipak mogu da kažem je kako se zovem.
Ime mi je Auksilio Lakutur{1} i Urugvajka sam,
rodom iz Montevidea, mada mi se ponekad u glavi
svega nakupi i pukne me nostalgija, pa izjavim da sam
Čaruanka{2}, što je manje-više isto, premda ne sasvim,
a to onda buni Meksikance i ostale Latinoamerikance.
U svakom slučaju, bitno je da sam jednog dana
stigla u Meksiko, ne znajući tačno zbog čega, ni radi
čega, ni kako, ni kada.
Stigla sam u Meksiko Siti godine 1967, ili možda
1965. ili 1962. Ne sećam se više ni datuma ni svojih
putešestvija, jedino znam da sam došla u Meksiko i da
iz njega više nikad nisam otišla. Da vidimo, pokušaću
da se prisetim. Rastegnimo sad vreme kao što plastični
hirurg rasteže kožu anestezirane žene u operacionoj
sali. I pogledajmo. U Meksiko sam stigla dok je još bio
živ Leon Felipe, kakva gromada, kakva sila prirode je
bio, a Leon Felipe je umro 1968. U Meksiko sam stigla
dok je još živeo Pedro Garfijas{3}, kakva je veličina bio
don Pedro, i koliko se samo melanholije taložilo u
njemu, a posto je on umro 1967. ja sam morala stići
ranije. Recimo da sam došla 1965.
Da, verujem da sam došla 1965. (mada se
možda i varam, jer tako to skoro uvek biva) i
obigravala sam svakodnevno oko tih velikih Španaca,
obigravala sam iz časa u čas oko tih univerzalnih
umova, gonjena strašću pesnikinje i bezuslovnom
predanošću engleske negovateljice ili mlade sestre koja
motri i pazi na svoju stariju braću, skitnice kao što
sam i sama bila, mada se priroda njihovog izgnanstva
veoma razlikovala od moje, jer mene niko nije oterao iz
Montevidea, jednostavno sam jednog dana odlučila da
pođem i otišla sam u Buenos Aires, a u Buenos Airesu
sam, nakon nekoliko meseci, možda nakon godinu
dana, rešila da nastavim da putujem, posto sam već
tada znala da je moja sudbina Meksiko i znala da u
Meksiku živi Leon Felipe, i premda za Pedra Garfijasa
nisam bila sasvim sigurna, verujem kako sam, u
dubini duše, naslućivala da je i on tamo. Možda je to
što me je nateralo da putujem bilo ludilo. Možda je to
zaista bilo ludilo. Ja sam tvrdila da se radilo o
kulturi{4}, a naravno da je kultura ponekad ludilo, ili
bar obuhvata i ludilo. Možda je to što me je nateralo da
putujem bila ljubavna nesreća. Ili prekomerna,
neobuzdana ljubav. A možda je ipak bilo ludilo.
Jedino je izvesno da sam u Meksiko stigla 1965,
i da sam se stvorila na pragu kuće Leona Felipea i na
pragu kuće Pedra Garfijasa i rekla im evo me, vama na
usluzi. A oni mora da su pomislili kako sam
simpatična, jer antipatična nisam, mada ponekad
umem da budem naporna, ali antipatična nikad. I
prvo što sam uradila bilo je da uzmem metlu i
pometem podove njihovih domova, a zatim sam im
oprala prozore i kad god sam mogla tražila sam novac i
odlazila im u kupovinu. A oni su mi se obraćali onim
toliko upadljivim španskim akcentom, onim grubim
šuškanjem kojeg se nikada nisu otarasili i kojim kao
da su opkoljavali slova z i c, dok su esove pošteđivali,
čineći ih time samo još samotnijim i senzualnijim.
Prestani više da luparaš po podu, Auksilio, govorili su
mi, ostavi te papire na miru, ženo, prašina je oduvek
išla uz književnost. A ja sam ih gledala i mislila kako
su u pravu, kako su samo u pravu, oduvek prašina i
oduvek književnost, i budući da sam u to vreme imala
oštro oko za znakove, zamišljala sam scene čudesne i
žalosne, zamišljala sam knjige, nepomične na
policama, i prah sveta kako ulazi u biblioteke, polako,
istrajno, nezaustavljivo, pa bih shvatila da su knjige
lak plen za prašinu (shvatila bih to, ali bih odbijala da
prihvatim) i ugledala bih kovitlace, oblake prašine nad
jednom ravnicom koja se prostirala po dnu mog
pamćenja, i oblaci su napredovali prema Meksiko
Sitiju, oblaci moje privatne ravnice koja je bila ravnica
svih ljudi, mada su mnogi odbijali da je vide, a onda bi
prah prekrio sve, knjige koje sam pročitala i knjige
koje sam nameravala da pročitam, i ništa se više nije
moglo učiniti, ma koliko da sam koristila krpu i metlu,
tu prašinu više nije bilo moguće ukloniti, nikada, zato
što je postala sastavni deo knjiga i jer su kroz nju, na
svoj način, one živele ili oponašale nešto nalik životu.
To je bilo ono što bih videla. I sve ovo videla bih
usred drhtavice koju sam jedino ja osećala. Zatim bih
otvorila oči i pojavilo bi se nebo Meksika. Ja sam u
Meksiku, pomislila bih, dok rep te drhtavice još nije
sasvim iščileo. Evo me, pomislila bih, i tako istog trena
zaboravila na prašinu. Kroz prozor bi se videlo nebo.
Niz zidove se slivala svetlost Meksiko Sitija. Mogla sam
da vidim španske pesnike i svetlucanje njihovih
knjiga. I kazala bih im: don Pedro, Leone (kako je sve
to bilo neobično, sa starijim i uglednijim bila sam na
ti, a mlađi, međutim, kao da me je plašio, te nisam
mogla a da mu ne persiram), pustite da se ja staram o
čistoći, vi samo vodite računa o svom poslu, nastavite
u miru da pišete i pravite se da sam nevidljiva. A oni
su se smejali. Ili bolje rečeno, Leon Felipe se smejao,
mada se, ako ćemo pošteno, nije moglo odgonetnuti da
li se uistinu smejao ili se nakašljavao ili je psovao, jer
taj čovek je bio kao vulkan, dok bi don Pedro Garfijas
gledao u mene a zatim skretao pogled (onaj svoj tužni
pogled) i zaustavljao ga ne znam ni ja gde, recimo na
nekoj vazi ili na polici krcatoj knjigama (onaj svoj tako
melanholični pogled), pa bih ja tada pomislila: čega li
ima u toj vazi ili u hrbatima knjiga što može da pobudi
toliku tugu? I ponekad, kada bi on izašao iz sobe ili
kad ne bi obraćao pažnju na mene, razmišljala bih o
tome i čak zagledala dotičnu vazu ili pomenute knjige,
i tako bih došla do zaključka (zaključka koji bih, i to
da dodam, ubrzo odbacila) kako se tamo, kako se u tim
naizgled sasvim bezopasnim predmetima, krio pakao
ili neka od njegovih tajnih kapija.
Ponekad bi me don Pedro iznenadio, dok sam
posmatrala vazu ili hrbate knjiga, pa bi upitao šta to
gledaš, Auksilio, i ja bih tada rekla ha?, šta?, glumila
bih odsutnost ili se pravila luda, a drugi put bih mu
postavljala pitanja o stvarima koje naoko nisu imale
veze, ali koje bi se, ukoliko se pažljivo razmotre,
ispostavile i te kako značajnim: don Pedro, rekla bih
mu, od kada imate ovu vazu?, nju vam je neko
poklonio?, ima li ona neku posebnu vrednost za vas?
On bi onda samo gledao u mene, ne znajući šta da
odgovori. Ili bi rekao: to je obična vaza. Ili: nema
nikakvo posebno značenje. A zašto je onda gledate kao
da se u njoj skriva kapija pakla?, trebalo je da mu
tada uzvratim. Ali nisam to činila. Samo bih rekla:
aha, aha, što je bio manir koji sam pokupila od ne
znam koga u tim prvim mesecima provedenim u
Meksiku. Pa ipak, uprkos svim tim aha koji su mi
izlazili iz usta, mozak je nastavljao da mi radi. I
jednom, kad sam bila sama u radnoj sobi Pedra
Garfijasa, smejem se i sad kad se toga setim, zagledala
sam se u vazu koju je on posmatrao s onolikom tugom
i pomislila sam: možda je tako gleda jer u njoj nema
cveća, zaista u njoj gotovo nikad nema cveća, približila
sam se vazi i osmotrila je iz različitih uglova (svakim
časom bila sam joj sve bliže i bliže, iako je moj način
približavanja, moj način prilaska tom predmetu koga
sam pomno posmatrala, nalikovao iscrtavanju spirale)
i onda sam pomislila: staviću ruku u crni otvor vaze.
To sam pomislila. I videla kako mi se ruka odvaja od
tela, kako se podiže, kako lebdi nad crnim otvorom
vaze i približava se emajliranom obodu, i baš u tom
trenutku jedan unutrašnji glasić mi je rekao: Auksilio,
ludo, šta to radiš! Verujem da me je upravo taj glasić
spasao, pošto mi se ruka istog trena zaustavila, a dlan
mi je, u stavu neke mrtve balerine, ostao da visi na
nekoliko centimetara od tog paklenog otvora, i od tog
trenutka više ne znam šta se sa mnom dešavalo, mada
znam šta mi se nije desilo a lako je moglo da se desi.
Izloženi smo opasnostima. To je živa istina.
Igračke smo u rukama sudbine i riziku smo izloženi
čak i na najneverovatnijim mestima.
Tada, kad se dešavalo to s vazom, počela sam da
plačem. Ili bolje rečeno: suze su mi potekle a da nisam
ni primetila, pa sam morala da sednem u fotelju, u
jedinu fotelju koju je don Pedro imao u toj sobi, jer bih
se u protivnom onesvestila. Znam da mi se, u
najmanju ruku, vid u tom trenutku zamutio i da su
noge počele da mi popuštaju. A kad sam već bila u
fotelji, spopala me je strašna drhtavica i činilo mi se da
ću dobiti nekakav napad. Što je najgore od svega, u
tom trenutku jedino sam brinula da Pedrito Garfijas
ne uđe i ne ugleda me u tako jadnom stanju.
Istovremeno nisam prestajala da mislim na vazu, koju
sam izbegavala da pogledam, mada sam znala da je i
dalje tamo (toliko baš glupa nisam), da je u sobi i da
stoji na polici pored neke srebrne žabe čija je koža
izgledala kao da je upila sve ludilo meksičkog meseca.
Zatim sam se, i dalje drhteći, pridigla i ponovo pošla
prema vazi, u nameri, verujem zdravoj, da je uzmem i
tresnem je o pod, o zelene pločice na podu, ali se ovog
puta svom predmetu strave nisam približavala
spiralno već po pravoj liniji, pravoj premda pomalo
drhtavoj, istini za volju, no kad se sve uzme u obzir
ipak pravoj. I na pola metra od vaze ponovo sam se
zaustavila i rekla sebi: ako tamo nije sam pakao,
košmari jesu, tamo se nalazi sve što su ljudi izgubili,
sve što izaziva bol i što bi najbolje bilo zaboraviti.
 A zatim sam pomislila: zna li Pedrito Garfijas
uopšte šta se nalazi unutar njegove vaze? Znaju li
pesnici šta vreba iz otvora njihovih vaza koje nemaju
dno? I ako znaju, zašto ih ne unište, zašto tu
odgovornost ne preuzmu na sebe?
Ni na šta drugo nisam bila u stanju da mislim
toga dana. Otišla sam ranije nego inače i šetala se po
Čapultepečkom parku. Lepo i umirujuće mesto. Ali ma
koliko da sam šetala i uživala u prizorima, nisam
mogla da prestanem da mislim na vazu i na radnu
sobu Pedra Garfijasa, na njegove knjige i na njegov
setni pogled koji se ponekad spuštao na najpitomije
stvari, a u drugim prilikama na one najopasnije. I
tako, dok su mi pred očima stajale zidine
Maksimilijanove i Karlotine palate, ili drveće što se
umnožavalo na površini Čapultepečkog jezera, u svesti
sam jedino mogla da vidim španskog pesnika koji
gleda u neku vazu, s tugom što će, činilo se, okončati
sve. I zbog toga sam besnela. Ili bolje rečeno: u
početku sam zbog toga besnela. Zašto on ne čini ništa
po tom pitanju?, pitala sam se. Zbog čega je pesnik
samo sedeo tamo i gledao u vazu, umesto da napravi
dva koraka (dva ili tri koraka koji bi bili tako elegantni
u njegovim pantalonama od sirovog lana), ščepa je s
obe ruke i tresne je o pod? Ali posle me je bes prolazio
i počinjala sam da razmišljam, povetarac
Čapultepečkog parka (živopisnog Čapultepeka, kako je
pisao Manuel Gutijeres Nahera{5}) milovao mi je vrh
nosa dok nisam shvatila kako je Pedrito Garfijas u
životu verovatno već mnogo vaza i mnogo drugih
misterioznih predmeta razbio, nebrojene vaze!, i to na
dva kontinenta!, i ko sam onda ja da ga prekorevam,
pa makar samo i u mislima, zbog pasivnosti koju je
pokazivao pred vazom u radnoj sobi.
A kako sam već bila u tom raspoloženju, čak
sam pokušala da pronađem različite razloge kojima
bih opstajanje vaze opravdala, i zaista mi je na pamet
padao veći broj njih, ali zašto da ih nabrajam, kakva je
korist od toga. Izvesno je bilo samo da se vaza nalazila
tamo, mada je takođe mogla biti i u Montevideu, na
otvorenom prozoru ili na radnom stolu moga oca, koji
je umro pre toliko godina da sam ga već skoro
zaboravila, mogla je biti u staroj kući doktora
Lakutura, moga oca, u kući i na stolu koje zaborav i
dalje nastavlja da zatrpava.
Prema tome, jedino izvesno je da sam posećivala
kuću Leona Felipea i kuću Pedra Garfijasa i pomagala
im koliko sam mogla, skidala prašinu s njihovih knjiga
i brisala im podove, na primer, a kad bi se bunili
govorila im ostavite me na miru, vi samo pišite a mene
pustite da se brinem o održavanju, i onda bi se Leon
Felipe smejao, a Pedro se nije smejao, Pedrito Garfijas,
kakav melanholik, on se nije smejao, on bi me gledao
svojim očima nalik jezeru u sumrak, nalik jednom od
onih jezera koja su u planinskoj zabiti i niko ih ne
posećuje, jednom od tih najtužnijih i najnežnijih
jezera, toliko nežnih da se čini kao da i nisu s ovoga
sveta, i rekao bi nemoj da se mučiš, Auksilio, ili hvala,
Auksilio, i ništa osim toga ne bi rekao. Kakav
božanstven čovek. Kakav častan čovek. Stajao bi,
nepomičan, i zahvaljivao mi se. To bi bilo sve, i meni
bi bilo dovoljno. Jer meni je i malo dovoljno. Ta stvar
odmah upada u oči. Leon Felipe zvao me je Bonita,
govorio mi je to što ti radiš nema cenu, Auksilio, i
pokušavao je da mi pomogne kojim pesosom, ali kad bi
mi nudio novac, obično bih dizala dreku do neba
(bukvalno), ja ovo radim jer to želim, Leone Felipe,
govorila bih mu, ja ovo radim jer sam pokošena
divljenjem. I Leon Felipe bi načas ostao zamišljen nad
mojim izborom reči, a ja bih na stolu ostavljala novac
koji mi je dao i nastavljala sa svojim poslom. Pevala
sam. Pevala sam dok sam radila i nije mi bilo važno
radim li za novac ili besplatno. U stvari, mislim da sam
više volela da radim besplatno (mada neću biti toliko
licemerna da kažem kako nisam bila srećna kada bi
me platili). Za njih sam više volela da radim besplatno.
Bila sam voljna da još i platim iz svog džepa, samo da
se s neograničenom slobodom krećem među njihovim
knjigama i papirima. A ono što bih dobijala (i
prihvatala) bili su pokloni. Leon Felipe bi mi poklanjao
one meksičke glinene figurice. Nemam pojma gde ih je
pronalazio, jer u kući ih nije imao mnogo. Mislim da ih
je kupovao specijalno za mene. Kakve tužne figure. A
tako su lepe bile. Majušne i lepe. U njima se nije krila
ni kapija pakla ni kapija raja, bile su to samo figurice
koje su Indijanci pravili i prodavali ih posrednicima, a
ovi su odlazili u Oahaku da ih kupe i da ih posle, po
mnogo većoj ceni, preprodaju na pijacama i uličnim
tezgama po Meksiko Sitiju. Don Pedro Garfijas bi mi, s
druge strane, poklanjao knjige. Filozofske knjige. U
ovom času mogu da se prisetim jedne Hosea Gaosa{6},
nju sam pokušala da pročitam, ali mi se nije dopala.
Hose Gaos je takođe bio Španac i takođe je umro u
Meksiku. Jadni Hose Gaos, trebalo je više da se
potrudim. Kad je on umro? Mislim da je to bilo 1968,
kad i Leon Felipe, ili ne, 1969, tako da je moguće da je
čak umro od tuge za njim. Pedrito Garfijas je umro
1967, u Montereju, a Leon Felipe 1968. Figurice koje
mi je Leon Felipe poklonio gubila sam jednu po jednu.
Mora da se sada nalaze na policama u dobrostojećim
kućama, ili po sobama u potkrovljima u Napuljskom
naselju, ili Rimskom naselju, ili u naselju Ipodromo-
Kondesa. One koje nisu polomljene. One koje su
polomljene mora da su već postale deo prašine
Meksiko Sitija. Knjige koje sam dobila od Pedra
Garfijasa takođe sam izgubila. Prvo filozofske, a posle,
neizbežno, i knjige poezije.
Ponekad pomislim da su i moje knjige i moje
figurice na neki način uz mene. Ali kako bi mogle da
budu uz mene?, pitam se. Plutaju oko mene? Lebde mi
nad glavom? Jesu li se knjige i figurice koje sam gubila
pretvorile u vazduh Meksiko Sitija? Jesu li se
pretvorile u pepeo koji leti po ovom gradu, sa severa
na jug i s istoka na zapad? Može biti. Mrkla noć duše
napreduje kroz ulice Meksiko Sitija i mete sve pred
sobom.{7} Retko se već čuju pesme, ovde, gde je ranije
sve bilo jedna pesma. Oblak prašine pretvara sve u
uskovitlani prah. Prvo pesnike, zatim ljubavi, i na
kraju, kad izgleda da je prezasićen i da će nestati,
vraća se i visi visoko iznad tvoga grada ili tvoga uma, i
nedokučivim gestovima govori ti da se neće pomeriti.
 2

Kao što sam vam već ispričala, Leona Felipea i

Pedra Garfijasa obilazila sam redovno, bila sam im
lojalna i nisam ih zamarala svojim pesmama, niti sam
im dosađivala žaleći se na svoje muke, pokušavala
sam da budem od koristi, ali sam se takođe bavila i
drugim stvarima.
Imala sam ja i svoj privatni život. Pored uživanja
u prisnosti s ovim velikanima kastiljanskog jezika,
imala sam i drugi život. Imala sam i druge potrebe.
Radila sam. Pokušavala sam da radim. Smucala sam
se naokolo i očajavala. Jer živeti u Meksiko Sitiju je
lako, kao što svi znaju ili pretpostavljaju ili zamišljaju,
ali lako je samo ukoliko imaš nešto novca ili neku
stipendiju ili porodicu ili bar neku jadnu povremenu
tezgu, a ja ništa od toga nisam imala, dugo putovanje
u najprozračniju oblast{8} lišilo me je mnogih stvari,
među njima i energije neophodne da se latim posla.
Tako da sam visila po univerzitetskom kampusu,
konkretnije na Fakultetu za filozofiju i književnost, i
tamo volontirala, moglo bi se tako reći, jednog dana
bih pomagala da se prekucaju predavanja profesora
Garsije Liskana, sledećeg bih prevodila tekstove na
Odeljenju za francuski, na kome onih koji su uistinu
vladali Molijerovim jezikom nije bilo mnogo, i nije da
želim da kažem kako je moj francuski savršen, ali
pored ovih koji su vodili odeljenje delovao je zaista
odlično, a trećeg dana bih se prikačila grupi koja se
bavila teatrom i provela bih osam sati, bez
preterivanja, gledajući probe koje su se beskonačno
ponavljale, odlazila da kupujem sendviče,
eksperimentisala s reflektorima, recitovala replike svih
glumaca skoro nečujnim glasom koji sam samo ja
mogla da čujem i koji je samo mene činio srećnom.
Ponekad, mada ne često, uspela bih da dođem
do sitnih plaćenih poslova, neki profesor bi odvojio od
plate da mu budem nešto poput pomoćnice, ponekad
bi šefovi odeljenja ili fakultet uspevali da mi obezbede
ugovor na dve nedelje, na mesec dana, nekada na
mesec i po, za nejasne, dvosmislene, uglavnom
nepostojeće poslove, ili bi se sekretarice, kako su to
simpatične devojke bile, svaka od njih bila mi je
drugarica, svaka mi je pričala o svojim ljubavnim
jadima i nadanjima, zauzimale kod svojih šefova ne bi
li mi nabacile te tezge. To je bilo danju. Noću sam
vodila prilično boemski život s pesnicima Meksiko
Sitija, što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo, a čak
je, povrh svega, bilo i praktično, budući da mi je u to
vreme nedostajalo novca i da ga ponekad nisam imala
ni za kiriju. Ali uglavnom sam ga imala. Ne želim da
preuveličavam. Imala sam dovoljno para da preživim,
a pesnici Meksiko Sitija pozajmljivali su mi meksičku
literaturu, u početku sopstvene pesničke zbirke, jer
takvi su pesnici, a kasnije i nezaobilazne autore i
klasike, te su moji troškovi bili svedeni na minimum.
Ponekad bi prošlo po nedelju dana da ne
potrošim ni pesos. Bila sam srećna. Meksički pesnici
bili su široke ruke, a ja sam bila srećna. U to vreme
počela sam sve redom da ih upoznajem i oni su
upoznali mene. Postali smo nerazdvojni. Ja sam danju
živela na fakultetu, špartala sam kao mravić, ili bolje
rečeno kao cvrčak, s jednog kraja na drugi, od jedne
kancelarije do nekog drugog budžaka, bila obaveštena
o svim tračevima, svim neverstvima i svim razvodima,
upućena u sve tragedije. Poput one profesora Migela
Lopesa Askaratea, koga je žena ostavila, ali Migelito
Lopes nije umeo da izdrži bol. Sve sam ja to znala,
pričale su mi sekretarice. Jednom sam se zaustavila u
fakultetskom hodniku i pridružila se grupi koja je
diskutovala o ne znam kojim aspektima Ovidijeve
poezije, možda je među njima bio pesnik Bonifas
Nunjo, možda takođe i Monteroso{9} i još dva ili tri
mlada pesnika. Ali definitivno je tu bio profesor Lopes
Askarate, koji do pred sam kraj nije progovorio ni reč
(budući da se radilo o latinskoj poeziji, jedini priznati
autoritet bio je Bonifas Nunjo). I o čemu smo pričali,
majko Isusova, o čemu li smo pričali? Ne sećam se baš
tačno. Samo se sećam da je tema bio Ovidije i da je
Bonifas Nunjo drobio i drobio i drobio. Verovatno je
ismevao nekog novog, zelenog prevodioca Metamorfoza.
A Monteroso se samo smeškao i ćutke odobravao. A
mladi pesnici (ili su ti sirotani možda bili tek obični
studenti) radili su to isto. I ja takođe. Istezala sam vrat
i netremice ih posmatrala. S vremena na vreme
dobacila bih nešto preko ramena studenata, ali to je
bilo kao da tišini dodaješ još malo tišine. I tada (u
nekom trenutku koji je zbilja postojao, nemoguće je da
sam ga usnila) profesor Lopes Askarate je otvorio usta.
Otvorio je usta kao da mu nedostaje vazduha, kao da
je onaj fakultetski hodnik najednom upao u nepoznatu
dimenziju, i rekao je nešto o Ljubavnoj veštini,
Ovidijevoj, nešto što je iznenadilo Bonifasa Nunja i što
je izgleda izuzetno zainteresovalo Monterosa, i što
mladi pesnici ili studenti nisu razumeli, kao ni ja, a
onda se zarumeneo, kao da naprosto više nije u stanju
da izdrži gušenje, pa mu se nekoliko suza, ne mnogo
njih, četiri ili šest, skotrljalo niz obraze i zaustavilo u
brkovima, crnim brkovima koji su počinjali da sede na
krajevima i po sredini, zbog kojih mi se oduvek činio
čudnovat, nalik zebri ili tako nečemu, suze su, u
svakom slučaju, zastale u crnim brkovima koji nisu
trebali da budu tamo, koji su vrišteći prizivali bricu ili
makaze, i zbog kojih bi, ukoliko se predugo zagledaš u
Lopesa Askaratea, shvatio da je, van svake sumnje, reč
o jednoj anomaliji, te da će s takvom anomalijom na
licu (s takvom dobrovoljnom anomalijom na licu) stvari
na kraju nužno poći po zlu.
Nedelju dana kasnije Lopes Askarate se obesio o
neko drvo i vest je protutnjala fakultetom poput hitre,
prestravljene životinje. Kada je stigla do mojih ušiju,
osetila sam kako se tresem i smanjujem, mada sam
istovremeno bila i opčinjena. Ta vest nesumnjivo je
bila loša, grozna, ali je istovremeno bila i fantastična.
Kao da ti realnost naglas kaže: još uvek sam kadra za
velike stvari, još uvek sam kadra da te iznenadim,
glupačo, tebe i svakoga drugog, još uvek sam kadra da
pomerim nebo i zemlju zbog ljubavi.
Noću bih se, međutim, uvećavala, ponovo bih
rasla, pretvarala se u slepog miša, ostavljala za sobom
fakultet i tumarala po Meksiko Sitiju poput patuljka
(volela bih da mogu da kažem poput vile, ali to ne bi
baš odgovaralo istini), pila i divanila i diskutovala po
književnim kružocima (poznavala sam svaki od njih), i
savetovala mlade pesnike koji su mi u to vreme već
prilazili, mada ne u meri u kojoj će to činiti kasnije, i
za svakoga od njih imala sam poneku toplu reč, ma
kakvu reč!, za svakoga sam stotinu ili hiljadu reči
imala, svi su mi oni izgledali kao unučad Lopesa
Velardea, kao praunuci Salvadora Dijasa Mirona{10}, ti
izmučeni dečkići, ti dečkići usahli od noći Meksiko
Sitija, koji su dolazili s presavijenim rukopisima i
raskupusanim knjigama i musavim sveskama, koji su
sedeli po kafanama što nikad ne zatvaraju, ili po
najsumornijim barovima na svetu u kojima bih jedino
žensko bila ja, ja i ponekad duh Lilijan Serpas{11} (ali o
Lilijan ću pričati kasnije), koji su mi davali na čitanje
svoje pesme, svoje stihove, svoje nemušte prevode, a ja
bih uzimala njihove papire i u tišini bih čitala, leđima
okrenuta stolu za kojim se neprestano nazdravljalo i
gde su se svi s teškom mukom upinjali da budu
vickasti ili ironični ili cinični, siroti moji anđelčići, i
uranjala bih u reči (volela bih da kažem kako su to
bile verbalne reke, no time bih se ogrešila o istinu, jer
nije tu bilo reka od reci nego tek zamuckivanja) do
balčaka{12}, ostajala bih na trenutak sama s tim rečima
nezgrapnim usled mladalačke blistavosti i sete, s tim
komadima napuklog ogledala, i ogledala se u toj živi,
ili bolje rečeno tražila se, i pronalazila sam se!, tamo
sam, u tim rečima, bila ja, Auksilio Lakutur, plave oči,
plava, proseda kosa, s frizurom a la princ Valijant, lice
izduženo i mršavo, bore na čelu, i moje bi me
neporecivo prisustvo na tom mestu protreslo, potopilo
me u more sumnji, navodilo me da s podozrenjem
gledam u budućnost, u dane koji su se primicali
brzinom kruzera, mada bi mi s druge strane i
potvrđivalo da živim sa svojim vremenom, s vremenom
koje sam sama odabrala i s vremenom koje me je
opkoljavalo - drhtavo, promenljivo, raskošno, srećno.
I tako sam dospela do godine 1968. Ili je godina
1968. dospela do mene. Sada bih mogla da kažem
kako sam je predosetila. Mogla bih da kažem kako
sam imala snažnu slutnju i kako me nije zatekla.
Nešto mi je govorilo da dolazi. Očekivala sam je i
nazrela, nanjušila je prvog januarskog minuta;
posumnjala sam da stiže i spazila je čim je polomljena
prva (i poslednja) pinjata{13} tog razdraganog, nevinog
januara. I ukoliko ovo nije dovoljno, mogla bih da
kažem kako sam u februaru i martu ‘68, pre nego što
će se godina ‘68. pretvoriti u godinu zaista ‘68,
primetila njen miris u barovima i parkovima, kako
sam njenu natprirodnu mirnoću osetila u knjižarama i
na štandovima ulične hrane, dok sam u ulici San
Ildefonso jela takose s mesom, s nogu, i piljila u crkvu
Svete Katarine Sijenske i u meksički suton koji se
kovitlao poput nekog delirijuma.
Ah, dođe mi da se smejem kad se toga prisetim. I
plače mi se! Plačem li? Sve sam ja to videla i
istovremeno ništa videla nisam. Razume li se šta hoću
da kažem? Ja, koja sam majka svim pesnicima, nisam
dozvolila da me košmar raskomada (ili mu sudbina to
nije dozvolila). Suze mi se sada kotrljaju niz
opustošene obraze. Ja sam bila na fakultetu tog 18.
septembra kad je vojska pogazila autonomiju
univerziteta i ušla u kampus da hapsi i da pobije sve
redom. Ne. Nije bilo tako. U kampusu nije bilo mnogo
mrtvih. To se desilo na Tlatelolku{14}. Njegovo ime neka
zauvek ostane u našem sećanju! Ali kad su vojska i
specijalci upali u kampus i nasrnuli na sve redom, ja
sam bila na fakultetu. Bilo je potpuno neverovatno.
Nalazila sam se u klozetu, u jednoj kabini na nekom
spratu fakulteta, mislim na četvrtom, mada ne mogu to
da tvrdim. I sedela sam na šolji, suknje zadignute, što
kaže pesma ili poskočica, čitala sam one tako delikatne
pesme Pedra Garfijasa, koji je u to vreme već godinu
dana bio mrtav, melanholični don Pedro, toliko je
žalostan bio zbog Španije i zbog sveta uopšte, i ko bi
pomislio da ću ga čitati u klozetu baš u trenutku kad
se ološ od specijalaca drznuo da udari na kampus. Ja
mislim, i dozvolićete mi ovu digresiju, da je život
prepun zagonetnih stvari, malih događaja koji samo
čekaju na kontakt s čovečjom kožom ili na naš pogled,
da im posluže kao okidač i da se onda sve pretvori u
niz nasumičnih činova koji će kasnije, posmatrani kroz
prizmu vremena, u nama proizvesti zaprepašćenje i
jezu. I tako sam, u stvari, zahvaljujući Pedru Garfijasu
ili zahvaljujući pesmama Pedra Garfijasa i mom
neizlečivom poroku da čitam u klozetu, ja poslednja
saznala da su specijalci upali, da je vojska pogazila
autonomiju univerziteta, i da su, dok su moje zenice
prelazile po stihovima tog Španca što je umro u egzilu,
vojnici i specijalci hapsili, pretresali i tukli svakog na
koga bi naišli, bez obzira na pol, uzrast, bračno stanje
ili zvanje stečeno (a možda i poklonjeno) u zapetljanom
svetu univerzitetskih hijerarhija.
Recimo da sam čula neku buku.
Buku u svojoj duši!
I recimo da se zatim buka pojačavala i
pojačavala, i da sam tada već obratila pažnju na ono
što se dešava, pa sam čula kako neko povlači vodu u
susednoj kabini, vrata su se zalupila, koraci odjeknuli
u hodniku, a vika je dopirala iz parka, s onog pažljivo
održavanog travnjaka što uokviruje fakultet poput
zelenog mora koje zapljuskuje jedno ostrvo uvek
spremno za ispovedanje tajni i za ljubav. Tada se
mehur poezije Pedra Garfijasa raspukao, zatvorila sam
knjigu i ustala, povukla vodu, otvorila vrata, nešto sam
naglas prokomentarisala, rekla sam ej, šta se to
dešava napolju?, ali niko mi nije odgovorio, nijedne od
korisnica klozeta više nije bilo, rekla sam, ej, ima li
tamo koga?, znajući unapred da mi niko neće
odgovoriti, ne znam da li vam je poznat taj osećaj, kao
iz horor filmova, ali ne iz onih u kojima su žene glupe,
već iz onih gde su žene pametne i hrabre, ili iz onih
gde postoji bar jedna pametna i hrabra žena koja
iznenada ostane sama, koja iznenada ulazi u neku
praznu zgradu ili napuštenu kuću i pita (jer ona ne
zna da je mesto u koje je kročila napušteno) ima li
koga, otvori usta i pita, mada je u tonu kojim postavlja
pitanje već implicitno prisutan odgovor, ali ona ipak
pita, zašto pita?, zato što je u suštini jedna učtiva
žena, a mi učtive žene, ma u kojoj životnoj situaciji da
se nađemo, ne možemo a da ne budemo takve, i onda
zastane, ili napravi nekoliko koraka i postavi pitanje, i
niko joj, jasno, ne odgovori. Ja se osetih poput te žene,
dakle, mada nisam sigurna jesam li to znala još tada
ili znam tek sada, i napravila sam onih nekoliko
koraka kao da pešačim po beskrajnom ledenom
prostranstvu. Zatim sam oprala ruke, pogledala u
ogledalo i spazila jednu visoku, mršavu figuru, s
ponekom, s već previše bora na licu, ugledala sam
žensku verziju don Kihota, kako me je jednom
prilikom nazvao Pedro Garfijas, i posle toga izašla u
hodnik i odmah shvatila da se nešto dešava, jer
hodnik je bio prazan, utonuo u svoje izbledele krem
tonove, a urlici koji su se peli uz stepenište bili su od
one vrste što ošamućuje i stvara istoriju.
Šta sam onda uradila? Ono što bi i svako drugi,
prišla sam nekom prozoru i pogledala dole, i ugledala
vojnike, zatim sam prišla drugom prozoru i ugledala
oklopna vozila, a zatim prišla još jednom, onom u dnu
hodnika (prešla sam hodnik kao ustala iz mrtvih), i
ugledala kombije u koje su specijalci i poneki policajac
u civilu trpali uhapšene studente i profesore. Bilo je
kao u sceni nekog filma o Drugom svetskom ratu,
pomešanoj sa scenom nekog filma o Meksičkoj
revoluciji, s Marijom Feliks i Pedrom Armendarisom{15},
ličilo je na scenu koja se završavala sa zatamnjenim
platnom i s fluoroscentnim figuricama na njemu,
fluoroscentnim figuricama koje, kako se priča, vide
pojedini ludaci ili onaj ko iznenada dobije napad
panike. Zatim sam videla grupu sekretarica i pomislila
da među njima prepoznajem nekoliko svojih drugarica
(u stvari mi se učinilo da ih sve prepoznajem!),
sekretarice su izlazile jedna po jedna, popravljajući
haljine, s tašnama u rukama ili okačenim o ramena, a
onda sam videla grupu profesora koji su takođe
uredno izlazili, ili bar onoliko uredno koliko je to
situacija dozvoljavala, videla sam ljude s knjigama u
rukama, ljude s fasciklama i prekucanim stranicama
koje su se rasipale po tlu a oni se saginjali da ih
pokupe, ljude koji su prisilno izvođeni i ljude koji su
izlazili s fakulteta pokrivajući noseve belim
maramicama što su brzo postajale crne od krvi. I tada
sam sebi rekla: ostani gde si, Auksilio. Ne dozvoli,
seko, da te uhapse. Ostani ovde, Auksilio, nemoj, seko,
dobrovoljno da ulaziš u taj film, ako hoće u njega da te
uvuku, neka se prvo potrude da te pronađu.
Onda sam se vratila u klozet i, vidiš kako je to
čudno, ne samo da sam se vratila u klozet, već sam se
vratila u kabinu, baš u onu istu u kojoj sam i bila, i
ponovo sam sela na šolju, hoću da kažem: ponovo
suknje zadignute i gaćica spuštenih, mada bez ikakve
telesne nužde (a kažu da baš u takvim slučajevima
petlja popusti, što se, međutim, u mom slučaju
definitivno nije desilo) i ponovo s otvorenom knjigom
Pedra Garfijasa u rukama, i mada mi se nije čitalo
počela sam da čitam, u početku reč po reč i stih po
stih, ali onda je čitanje krenulo da ubrzava, sve dok
me nije ošamutilo, stihovi su promicali ludačkom
brzinom i jedva da sam išta uspevala da razaznam,
nemam pojma, reči su se sudarale i lepile se jedna za
drugu, to čitanje nalazilo se u slobodnom padu, a
poezija Pedrita Garfijasa jedva je uspevala da se
odupre (ima pesnika i pesama koji izdrže svako
čitanje, a ima i onih drugih, većina je takva, koji za to
nisu sposobni), i time sam se ja bavila kada sam
iznenada začula zvukove u hodniku, zvukove čizama?,
čizama s kramponima?, ali ej, rekla sam sebi, da to
ipak ne bi bilo malo previše koincidencije?, zvuk
čizama s kramponima!, ali ej, rekla sam sebi, sad još
samo fali hladnoća i da mi neka beretka padne na
glavu, a onda sam čula nešto kao sve je u redu,
naredniče, mada je možda rekao i nešto drugo, i pet
sekundi kasnije neko, možda taj isti gad, otvorio je
vrata klozeta i ušao je.
 3

A ja sam, jadnica, čula nešto slično šumu koji

stvara vetar kad se spusti pa prođe između papirnih
cvetova, čula sam cvetanje vazduha i vode, i podigla
sam (nečujno) stopala, poput Renoarove balerine, kao
da ću se poroditi (i na izvestan način zaista sam se
spremala da na svetlost dana nešto donesem i da
budem doneta), tanki gležnjevi uhvaćeni u gaćice kao
u lisice, gaćice zapele za cipele koje sam u to vreme
nosila, jedne udobne žute mokasine, i dok sam čekala
da vojnik pregleda kabine jednu po jednu, mentalno i
fizički sam se spremala da ne otvaram vrata, ukoliko
do toga dođe, i da branim poslednje ostatke
autonomije UNAM-a{16}, ja, uboga urugvajska
pesnikinja, ali koja Meksiko voli više od svega, i dok
sam, kao što rekoh, čekala, nastao je naročit muk,
muk koji ni u muzičkim ni u filozofskim rečnicima nije
zaveden, kao da se vreme prelomilo i pojurilo
istovremeno na različite strane, beše to čisto vreme, ni
verbalno ni sačinjeno od pokreta ili radnji, i tada videh
sebe i videh vojnika koji je, opčinjen, buljio u svoj lik u
ogledalu, naša dva lica bila su ugrađena u jedan crni
romb ili potopljena u neko jezero, i stresoh se, ali avaj,
znala sam da me trenutno štite zakoni matematike, a
znala sam da me takođe štite i tiranski zakoni
kosmosa, koji su suprotstavljeni zakonima poezije, i da
će opčinjeni vojnik buljiti u svoj lik u ogledalu i da ću
ga ja čuti, izdvojena u svojoj kabini i jednako
opčinjena, da ću ga čuti i da ću ga zamisliti, znala sam
da će u sledećoj sekundi naše dve izdvojenosti činiti
lice i naličje, dve strane istog novčića, grozomornog
poput smrti.
Govoreći bez uvijanja: vojnik i ja ostali smo
nepomični kao kipovi, u ženskom klozetu na četvrtom
spratu Fakulteta za filozofiju i književnost, i to je bilo
sve, posle se čulo kako se udaljava, čula sam kako se
vrata zatvaraju, a moje podignute noge, kao da same
odlučuju o tome, vratile su se u prvobitni položaj.
Porođaj je okončan.
Ako dobro računam, mora da sam tako ostala
jedno tri sata.
Znam da je počinjalo da se smrkava kad sam
izašla iz kabine. Udovi su mi bili potpuno utrnuti.
Osećala sam neki kamen u stomaku i bolele su me
grudi. Preko očiju sam imala kao neki veo ili nekakvu
gazu. U ušima, ili u umu, zujale su mi pčele ili ose ili
bumbari. Postala sam nekako golicljiva, a istovremeno
kao da mi se spavalo. Ali sam u stvari bila budnija
nego ikad. Situacija je bila nova, priznajem, ali znala
sam šta treba da činim.
I tako sam se popela do jedinog prozora u
klozetu i pogledala napolje. Videla sam vojnika
izgubljenog u daljini. Videla sam siluetu oklopnog
vozila ili senku oklopnog vozila, mada sam kasnije
razmislila i shvatila da je to mogla biti i senka nekog
drveta. Izgledala je kao neki portal latinske ili grčke
književnosti. Ah, koliko samo volim grčku književnost,
od Sapfe do Jorgosa Seferisa{17}.1 videla sam vetar koji
je brisao kampusom, kao da uživa u poslednjim
tragovima dnevne svetlosti. I znala sam šta treba da
činim. Znala sam. Znala sam da moram da se
oduprem. Pa sam sela na pločice ženskog klozeta i
iskoristila poslednje zrake sunca da pročitam tri
pesme Pedra Garfijasa, a onda sam sklopila knjigu i
sklopila oči i rekla sebi: Auksilio Lakutur, građanko
Urugvaja, Latinoamerikanko, pesnikinjo i putnice,
odupri se.
Samo to.
Kasnije sam počela da razmišljam o svojoj
prošlosti, baš kao što to i sada činim. Premotavala sam
datume i onda se u prostoru naslućivanog očajavanja
polomio romb, pa su sa dna jezera isplivale slike, nije
bilo načina da se to spreči, sa dna izmučenog jezera
koje ne osvetljavaju ni sunce ni mesec isplivale su
slike, kao u snu, a vreme se presavijalo i ispravljalo.
Godina ‘68. pretvorila se u godinu ‘64. i u ‘60. i u ‘56. I
takođe se pretvorila u ‘70. i u ‘73. i u ‘75. i ‘76. Kao da
sam umrla i da posmatram godine iz neke nepoznate
perspektive. Hoću da kažem: počela sam da mislim o
svojoj prošlosti kao da mislim o svojoj sadašnjosti i
budućnosti i prošlosti, o svemu tome izmešanom i
uspavanom u nekakvom mlakom jajetu, ušuškanom u
gnezdu i zatrpanom gomilom šuta što se puši,
ogromnom jajetu ne znam koje ptice unutar mene
(arheopteriksa?).
Počela sam, primera radi, da razmišljam o
zubima koji su mi poispadali, mada sam u tom
trenutku, u septembru 1968, još uvek imala sve zube,
i to je, ako se dobro razmisli, zaista čudno. Bilo kako
bilo, mislila sam na svoje zube, na četiri prednja zuba
koji će mi u narednim godinama jedan za drugim
poispadati, jer neću imati novca za zubara, jer mi se
neće ići kod zubara i jer neću imati vremena za njega.
Čudno je bilo što sam razmišljala o zubima, jer s jedne
strane uopšte nisam marila za četiri najvažnija zuba u
vilici svake žene, a s druge zato što će njihov gubitak
načiniti najljuću ranu u dubini moga bića, i ta će rana
kasnije peći, istovremeno će biti nužna i izlišna, ta će
rana biti apsurdna. Ni danas, kad razmišljam o tome,
ništa ne razumem. U svakom slučaju, u Meksiku sam
ostala bez zuba, kao što i bez tolikih drugih stvari, i
mada su mi povremeno prijateljski glasovi, ili glasovi
koji su se pravili da su prijateljski, govorili nabavi
zube, Auksilio, sakupićemo pare da ti kupimo
veštačke, Auksilio, ja sam oduvek znala da će ta
praznina ostati dok god sam živa i nisam obraćala
naročitu pažnju na te glasove, mada ih nisam ni
otvoreno odbijala.
Ovaj gubitak, međutim, ustanovio je i jedan novi
običaj. Nakon gubitka zuba, usta sam, kada bih
govorila ili kad bih se smejala, pokrivala dlanom, i
ubrzo otkrila da je taj moj gest postao popularan u
izvesnim krugovima. Izgubila sam zube, ali nisam
izgubila svoju odmerenost, takt i neku vrstu osećaja za
eleganciju. Carica Žozefina{18}, kao što je poznato,
imala je ogroman crni karijes u dubini vilice, pa joj to
ni za jotu nije oduzimalo od šarma. Ona se skrivala iza
maramice ili lepeze; a ja sam, budući prizemnija,
budući stanovnica Meksiko Sitija krilatog i Meksiko
Sitija podzemnog, stavljala dlan preko usana i onda
se, u dugim meksičkim noćima, nesputano smejala i
pričala. U očima onih koji su me tada upoznali mora
da sam izgledala kao zaverenica ili kao neko
čudnovato stvorenje, dopola Sulamka{19} a otpola
albino slepi miš. Ali nije me bilo briga. Eno je Auksilio,
govorili bi pesnici, a tamo sam i bila, sedela bih za
stolom nekog romanopisca u delirijum tremensu, ili
novinara samoubice, smejala bih se i pričala,
domunđavala se i prepričavala tračeve, i niko nije
mogao da kaže: ja sam video Urugvajkinu načetu
vilicu, ja sam video gole desni jedine osobe koja je
ostala u kampusu kad su upali specijalci, u septembru
1968. Mogli su da kažu: Auksilio priča kao zaverenica,
primiče glavu i pokriva usta. Mogli su da kažu:
Auksilio priča gledajući te u oči. Mogli su da kažu (i da
se smeju dok to čine): ma kako ta Auksilio, iako su joj
ruke stalno zauzete knjigama i čašicama tekile, uvek
uspe da stavi ruku na usta i još joj usput uspeva da to
izgleda spontano i prirodno?, u čemu je tajna te njene
čudesne igre rukama? Tajnu, prijatelji moji, ne mislim
da nosim u grob (jer ništa u grob ne treba nositi).Tajna
je u živcima. U živcima koji se napinju i istežu, želeći
da dosegnu do rubova drugarstva i rubova ljubavi. Do
zastrašujuće naoštrenih rubova drugarstva i ljubavi.
Ja sam svoje zube položila na oltar ljudskih
žrtava.
 4.

Ali nisam razmišljala samo o zubima, koje sam

tada još posedovala, veo sam mislila i na druge stvari,
na primer na mladog Artura Belana, koga sam
upoznala 1970, kada je imao šesnaest ili sedamnaest
godina. Ja sam u to vreme već bila majka mladih
meksičkih pesnika, a on neki klinac koji ne zna da
pije, ali je zato ponosan što je na izborima u njegovom
dalekom Čileu pobedio Salvador Aljende{20}.
Poznavala sam ga. Upoznala sam ga na nekom
zaglušujuće bučnom skupu pesnika, u baru po imenu
Verakruzansko raskršće, groznoj rupčagi i svinjcu gde
se ponekad okupljala jedna raznorodna grupa mladih i
ne tako mladih talenata. Od svih njih, on je bio
najmlađi. Osim toga je bio jedini koji je sa svojih
sedamnaest godina već napisao roman. Roman koji je
posle izgubio, ili ga je progutala vatra, ili je završio na
nekoj od nepreglednih deponija što okružuju Meksiko
Siti, ali sam ga ja pročitala, u početku s rezervom a
posle s uživanjem, ne zato što je bio dobar, to ne, već
zato što sam uživala u nagoveštajima rešenosti, dirljive
rešenosti jednog adolescenta, koji su svetlucali sa
svake stranice: roman je bio loš, ali on je bio dobar. I
tako sam mu postala prijateljica. Bili smo jedino dvoje
Južnoamerikanaca među tolikim Meksikancima i
verujem da je to bio razlog. Postala sam njegova
prijateljica, prišla sam mu i obratila se, pokrivajući
jednom rukom usta, a on je izdržao moj pogled i
pogledao zadnju stranu mog dlana i nije pitao iz kog
razloga pokrivam usta, ali mislim da je to, za razliku
od drugih, odmah odgonetnuo, hoću da kažem kako
verujem da je odgonetnuo moj dubinski motiv,
poslednje uporište mog dostojanstva koje sam na taj
način branila, i on mu nije smetao.
Uprkos razlici u godinama, uprkos svim
razlikama!, te večeri sam postala njegova prijateljica.
Ja sam mu, nekoliko nedelja kasnije, objasnila ko je
Ezra Paund, ko je Vilijam Karlos Vilijams, ko je T. S.
Eliot. Ja sam ga jednom odnela kući, bolesnog,
pijanog, zagrlila ga i uprtila na svoja mršava pleća, i
posle se sprijateljila s njegovom majkom i njegovim
ocem i njegovom dragom sestrom, svi su oni bili tako
dragi.
Prva stvar koju sam njegovoj majci rekla bilo je:
gospođo, ja nisam spavala s vašim sinom. Volim da
budem takva, poštena i iskrena s ljudima koji su
pošteni i iskreni (mada me je ovaj oveštali običaj
koštao nebrojenih nevolja). Podigla sam ruke uvis i
osmehnula se, zatim spustila ruke i kazala joj to, a ona
me je gledala kao da je upravo iskoračila iz jedne od
svezaka svog sina, Artura Belana, koji je do tada već
spavao dubokim snom u pećini svoje sobe. I rekla je:
naravno da nisi, Auksilio, ali nemoj da mi govoriš
gospođo kad smo skoro istih godina. A ja sam podigla
obrvu i uperila u nju svoje plavlje oko, desno, i
pomislila: ali seko, pa ova žena je u pravu, ta mi mora
da smo otprilike isto godište, možda sam ja tri godine
mlađa, ili dve, ili jednu, ali u suštini smo ista
generacija, jedina razlika je što ona ima kuću i posao i
svakog meseca dobija platu, a ja ne, jedina razlika je
što ja izlazim s mladima, a Arturitova majka izlazi s
ljudima svojih godina, jedina razlika je što ona ima
decu tinejdžere, a ja nemam dece, ali ni to nije bilo
važno, jer sam, na svoj način, u to vreme imala na
stotine dece.
I tako sam im postala porodični prijatelj. Prijatelj
porodice putujućih Čileanaca koji su se doselili u
Meksiko 1968. Moje godine. A jednom sam rekla
Arturovoj mami: slušaj, rekla sam joj, dok si se ti
spremala za svoje putovanje, ja sam bila zatvorena u
ženskom klozetu na četvrtom spratu Fakulteta za
filozofiju i književnost UNAM-a. Znam, Auksilio, rekla
je ona. Kako je to čudno, zar ne?, rekla sam ja. Jeste
čudno, rekla bi ona. I tako bismo, noću, nastavljale još
neko vreme, slušajući muziku i pričajući i smejući se.
Bila sam im porodični prijatelj. Pozivali su me da
ostanem kod njih, jednom sam bila mesec dana, drugi
put dve nedelje, jednom mesec i po, jer u to vreme
nisam više imala novca za pansion ili za sobu u
potkrovlju i moja svakodnevica pretvorila se u lutanje
s kraja na kraj grada, po milosti noćnog vetra koji
duva niz ulice i avenije Meksiko Sitija.
Danju sam živela na univerzitetu, baveći se svim
i svačim, a noću sam živela boemski život i spavala
kod prijateljica i prijatelja, sejući svoj skromni imetak
po njihovim kućama i stanovima, svoju odeću, knjige,
časopise, fotografije, ja kao Remedios Varo, ja kao
Leonora Karington, ja kao Eunise Odio, ja kao Lilijan
Serpas{21} (ah, jadna Lilijan Serpas, moraću da pričam
o njoj). I naravno, došao bi trenutak kada bi se moje
prijateljice i prijatelji umorili od mene, pa bi tražili da
odem. I ja bih otišla. Rekla bih nešto šaljivo i otišla
bih. Nisam htela da od toga pravim drame i odlazila
sam. Pognula bih glavu i otišla. Poljubila bih ih u
obraz i zahvalila se i otišla. Znam da izvesni pakosnici
pričaju kako nisam odlazila. Ali lažu. Ja sam odlazila
čim bi se to od mene zatražilo. Nekada bih se možda
zatvorila u kupatilo i pustila koju suzu. Izvesni zli
jezici pričaju da su kupatila bila moja slabost. A kako
samo greše. Za mene su kupatila bila noćne more,
mada mi, počev od 1968, ni noćne more više nisu bile
strane. Na sve navikneš. Volim kupatila. Volim
kupatila mojih prijateljica i prijatelja. Kao i svaki živi
stvor, volim da se istuširam i da se s novim danom
suočim čistog tela. Volim, takođe, i da se istuširam pre
spavanja. Arturitova mama bi mi govorila: uzmi ovaj
čisti peškir, Auksilio, za tebe sam ga ostavila, ali ja
nikad nisam koristila peškire. Ne volim ih. Radije sam
se oblačila mokra i dopuštala da mi toplota tela osuši
kožu. Ljudima je to bilo zabavno. A i meni je bilo
zabavno.
Mada sam mogla i da poludim.
 5.

A ako nisam poludela to je zato što sam sačuvala

smisao za humor. Uvek.
Smejala sam se svojim suknjama, svojim uskim
pantalonama, prugastim dokolenicama, belim
soknama, kosi ošišanoj a la princ Valijant, svakog
dana sve manje plavoj i sve beljoj, očima koje su
proučavale noć Meksiko Sitija, ružičastim ušima koje
su se naslušale univerzitetskog čavrljanja o usponima
i padovima, o nipodaštavanjima i odugovlačenjima, o
šlihtanju, podilaženju i lažnim zaslugama, o
rasklimanim krevetima koji su se lomili i sklapali pod
uzdrmanim nebom Meksiko Sitija, tim nebom koje
sam tako dobro poznavala, tim uznemirenim i
nedostižnim nebom nalik astečkom loncu, pod kojim
sam se kretala, srećna što sam živa, zajedno sa svim
pesnicima Meksika i s Arturitom Belanom koji je imao
sedamnaest-osamnaest godina i stasavao je pred
mojim očima. Svi su ti mladi pesnici stasavali pod
mojim budnim okom! Stasavali na meksičkoj
vetrometini, ili, drugačije rečeno, na latinoameričkoj
vetrometini, koja je najgora od svih, jer je izdeljena
kao nijedna druga i jer je najbeznadežnija. A moj
pogled je sijao poput meseca nad tom vetrometinom i
zaustavljao se na statuama, na preneraženim
statuama, na skupinama senki, na siluetama čiji je
jedini posed bila utopija reči. Jedne, doduše, prilično
jadne reči. Jadne? Da, priznajmo to, prilično jadne.
A tamo sam na vetrometini s njima bila i ja, jer
ni sama nisam imala ništa izuzev svog pamćenja.
Imala sam sećanja. Živela sam zatvorena u
ženskom klozetu fakulteta, bila sam ugrađena u mesec
septembar godine 1968, i zbog toga sam mogla da ih
posmatram lišena strasti, mada sam, srećom, u igrama
strasti i ljubavi ponekad i sama učestvovala. Jer nisu
svi moji ljubavnici bili platonski. S pesnicima sam i
spavala. Ne s mnogo njih, ali s ponekim sam spavala.
Uprkos izgledu, ja nisam bila svetica, već žena. I
naravno da sam s ponekim od njih spavala.
U većini slučajeva bila bi to ljubav za jednu noć,
s mladim pijancima koje bih odvukla u krevet ili na
fotelju u nekoj skrovitoj sobi, dok iz susedne sobe
trešti grozomorna muzika koje se radije ne bih
prisećala. Ređe su bile nesrećne ljubavi koje bi trajale
duže od jedne noći ili vikenda, i u kojima sam pre
igrala ulogu psihoterapeutkinje nego ljubavnice. Ali
neću da se žalim. Ostavši bez zuba, počela sam da se
ustežem da poljubim ili da prihvatim poljubac, a koja
to ljubav može da opstane bez ljubljenja u usta? Ali
uprkos tome, odlazila bih s njima u krevet i rado bih
vodila ljubav. Ključna reč je rado. Da bi se vodila
ljubav, potrebno je da si rad. Potrebno je i da imaš
priliku, ali više od svega potrebno je da si rad.
S tim u vezi, postoji jedna priča koju možda nije
naodmet ispričati. Dešava se tih godina. Na fakultetu
sam upoznala jednu curu. Bilo je to u vreme dok sam
se bavila teatrom. Devojka je bila divna. Završila je
filozofiju. Bila je veoma obrazovana i elegantna. Priča
počinje kada se ja nalazim u gledalištu fakultetskog
pozorišta (pozorišta koje jedva da je postojalo), dremam
i sanjam svoje detinjstvo, ili vanzemaljce. I ona seda
pored mene. Pozorište je, naravno, prazno, na sceni
nekakva očajna trupa uvežbava komad Garsije Lorke.
U nekom trenutku se budim, a ona mi kaže: ti si
Auksilio Lakutur?, i rekla je to s nekom toplinom zbog
koje mi je odmah postala draga. Imala je pomalo grub
glas i unazad začešljanu crnu kosu, ne predugačku.
Zatim je rekla nešto zabavno, ili sam ja bila ta koja je
rekla nešto zabavno, pa smo počele da se smejemo,
tiho, da nas ne čuje reditelj, neki tip s kojim sam se
družila ‘68, i koji se u međuvremenu pretvorio u lošeg
pozorišnog reditelja, ali je i sam bio svestan toga, i zato
je bio strašno ozlojeđen i neprijatan prema svima.
Zatim smo izašle na ulice Meksiko Sitija.
Zvala se Elena i pozvala me je na kafu. Rekla je
kako mnogo toga želi da mi ispriča. Rekla je da odavno
želi da me upozna. Kad smo izašle s fakulteta, shvatila
sam da hramlje. Ne nešto preterano, ali da očigledno
hramlje. Elena, filozofkinja. Imala je folksvagen i
odvezla me u neki lokal na južnom kraju avenije
Insurhentes{22}. Nikada ranije nisam bila na tom
mestu. Bilo je divno i veoma skupo, ali je Elena imala
para i mnogo je želela da priča sa mnom, mada je na
kraju ispalo da sam samo ja pričala. Ona je slušala i
smejala se i izgledala srećnija nego ikad u životu, ali
nije mnogo govorila. Kad smo se rastale, pomislila
sam: šta je zapravo htela da mi kaže?, o čemu je htela
da razgovara sa mnom?
Nakon toga smo se povremeno viđale, u
pozorištu ili na hodnicima fakulteta, skoro uvek u
predvečerje, kada na kampus počinje da se spušta
noć, a neki ljudi ne znaju gde da odu i šta da rade sa
svojim životima. Nailazila bih na Elenu, a Elena bi me
pozivala da popijemo nešto, ili da jedemo u nekom
restoranu na južnom kraju avenije Insurhentes.
Jednom je predložila da odemo kod nje, u Kojoakan{23},
u njenu predivnu kuću, malu ali predivnu, veoma
ženstvenu i intelektualnu, prepunu knjiga o filozofiji i
teatru, posto je Elena verovala da su filozofija i teatar
tesno povezani. Jednom mi je pričala o tome, ali jedva
da sam je išta razumela. Ja sam smatrala da je teatar
povezan s poezijom, a ona je smatrala da je povezan s
filozofijom, i svaka je terala po svom. Dok iznenada
nisam prestala da je viđam. Ne znam koliko je
vremena prošlo otkako je nisam videla. Možda se
radilo o mesecima. Raspitivala sam se, naravno, kod
pojedinih sekretarica na fakultetu šta je s Elenom, da
li je bolesna ili je negde otputovala, znaju li nešto o
njoj, ali niko nije mogao da mi pruži uverljiv odgovor.
Jednog dana sam odlučila da odem do njene kuće, ali
sam se izgubila. Prvi put mi se tako nešto desilo! Od
septembra 1968. ni jedan jedini put se nisam izgubila
u lavirintima Meksiko Sitija! Ranije jesam, ranije sam
se gubila, ne previše često, ali sam se gubila. Posle već
više nisam. A sada sam bila tamo, tražila njenu kuću i
nisam uspevala da je nađem, pa sam sebi rekla ovde
se nešto čudno dešava, Auksilio, otvori oči, seko, i
obrati pažnju na detalje, nemoj da ti najvažnije u ovoj
priči promakne. Što sam i učinila. Širom sam otvorila
oči i lutala Kojoakanom do pola dvanaest noću, svakog
časa sve više izgubljena i sve ćoravija, a sirota Elena
kao da je umrla ili da nikada nije ni postojala.
I tako je prolazilo vreme, a ja sam napustila
poziv pozorišnog šegrta i vratila se pesnicima, i moj
život je pošao putem koji nema smisla objašnjavati.
Izvesno je da sam prestala da pomažem tom reditelju
iz ‘68, ne zbog toga što sam mislila da mu je postavka
loša, mada je to bilo istina, već zbog iscrpljenosti. Bilo
mi potrebno da dišem i da lunjam i moj duh je vapio
za drugačijim nemirima.
A onda sam jednog dana, kada sam to najmanje
očekivala, ponovo srela Elenu. Bilo je to u fakultetskoj
kantini. Ja sam bila tamo, navrat-nanos sam
prikupljala ankete na temu lepote studenata, kad je
iznenada ugledah. Sedela je u ćošku, za izdvojenim
stolom, a kako mi se na prvi pogled učinila istom kao i
uvek, pošla sam prema njoj i ne znam zbog čega sam u
tom sporom prilasku zastala za svakim stolom kraj
koga bih prošla, išla sam od stola do stola, zastajala i
počinjala da gnjavim, ali onda sam primetila da je
nešto u vezi s Elenom drugačije, mada u tom trenutku
nisam mogla tačno da odredim šta je to bilo. Kad me je
uočila, pozdravila me je s jednakom nežnošću i
simpatijom kao i uvek, sigurna sam u to. Bila je... ne
znam kako to da kažem. Možda mršavija, ali nije u
stvari bila mršavija. Možda ispijenija, mada nije u
stvari bila ispijenija. Možda ćutljivija, ali dovoljno mi je
bilo tri minuta da shvatim kako nije bila ni ćutljivija.
Možda su joj kapci bili otečeni. Možda joj je čitavo lice
bilo malo otečeno, kao da je uzimala kortizon. Ali nije.
Oči nisu mogle da me prevare: bila je ista kao i uvek.
Te večeri nisam se odvajala od nje. Neko vreme
provele smo u kantini, koju su malo-pomalo napuštali
studenti i profesori, i na kraju smo ostale samo nas
dve i čistačica, i jedan čovek srednjih godina, izuzetno
drag tip, mada i veoma tužan, koji je radio za šankom.
Posle smo ustale (Elena je rekla da joj kantina u to
doba izgleda zlokobno, a ja nisam rekla šta mislim, ali
sada ne vidim zašto bih se ustezala: onako potrošena i
veličanstvena, onako bedna i oslobođena, meni se u to
doba dana kantina činila naprosto zamamnom,
probijali su se poslednji treptaji sunca iz doline, a
kantina me je šapatom molila da ostanem do kraja i
pročitam neku Remboovu pesmu, bila je to jedna
kantina zbog koje je vredelo plakati) i sele smo u kola i
vozile se neko vreme, a onda je ona rekla da će me
upoznati s jednim posebnim tipom, tako je rekla,
posebnim, želim da ga upoznaš, Auksilio, rekla je, i da
mi posle kažeš svoje mišljenje, mada sam odmah
shvatila kako je moje mišljenje uopšte ne zanima. I još
je rekla: a kad te predstavim, ti ćeš da odeš, moram s
njim nasamo da pričam. Jasno, rekla sam joj naravno,
Elena. Ti ćeš da me predstaviš i ja onda odoh. Nema tu
šta da se objašnjava. Osim toga, imam nekog posla
večeras. Kakvog posla?, pitala je. Treba da se vidim s
pesnicima iz ulice Bukareli, rekla sam. Onda smo se
smejale kao lude i zamalo slupale kola, ali ja sam
samo razmišljala i razmišljala i bila sam sigurna da
Elena nije dobro, mada nisam mogla da odredim zbog
čega sam, ukoliko bismo tu stvar pokušali objektivno
da razmotrimo, imala takav utisak.
I tako smo stigli do nekog lokala u Roze zoni{24},
neke taverne čije sam ime zaboravila, ali koja se nalazi
u Varšavskoj ulici i specijalizovana je za sireve i vina,
prvi put sam ušla u neko takvo mesto, hoću da kažem
u neko toliko skupo mesto, i najednom sam užasno
ogladnela, jer ja sam i za mršave mršava, ali kad treba
da se jede mogu da postanem najbesramnija
proždrljivica Južne kupe{25}, kao neka Emili Dikinson
bulimije, a pogotovo postajem takva ako mi na sto
iznesu da ne poveruješ kakav varijetet sireva i varijetet
vina zbog kojeg se treseš od glave do pete. Ne znam
kakvu sam grimasu složila, ali se Elena sažalila na
mene i rekla mi ostani da jedeš s nama, mada me je
pod stolom munula laktom u stilu: ostani da jedeš s
nama, a onda nestani. I ja sam ostala da s njima i
pijem, i probala sam petnaest različitih sireva, i popila
sam buteljku riohe, i upoznala sam jednog posebnog
čoveka, Italijana koji je prolazio kroz Meksiko i koji je,
tako je rekao, u Italiji bio prijatelj Ðorđa Strelera{26}, i
mora da sam mu se dopala, ili to sad naknadno
zaključujem, jer kada sam prvi put kazala kako treba
da krenem, rekao je ostani, Auksilio, a kada sam drugi
put kazala kako treba da pođem, rekao je ne idi, ženo
čudesnih razgovora (baš je tako rekao), noć je još
mlada, a kad sam treći put kazala kako treba da idem,
rekao je ma dosta više s tolikim prenemaganjem,
Auksilio, da te nismo Elena i ja možda nečim uvredili?,
a onda me je Elena opet munula ispod stola i njen
najspokojniji umilni glasić rekao je ostani, Auksilio,
posle ću te ja odbaciti gde god već treba da ideš, i ja
sam ih posmatrala i klimala sam glavom, ushićena
zbog sira i vina, i nisam više znala šta da radim, da li
da odem odatle ili da ne idem, da li je Elenino
obećanje trebalo da znači ono što je rekla ili je njime
htela da mi poruči nešto drugo. Pred tom dilemom
rešila sam da bi najbolje bilo da ostanem i da ćutim i
slušam, što sam i uradila.
Italijan se zvao Paolo. Verujem da je time sve
rečeno. Rođen je u nekom seocetu kraj Torina, bio je
visok bar metar i osamdeset, imao je dugu smeđu kosu
i ogromnu bradu, Elena ili ma koja druga žena mogla
se bez ikakvih problema izgubiti u njegovom naručju.
Izučavao je savremeni teatar, ali u Meksiko nije došao
da se bavi pozorišnim nastupima. U stvari je u
Meksiku samo čekao vizu i datum svog putovanja na
Kubu, gde je trebalo da intervjuiše Fidela Kastra. Dugo
je već čekao. Priupitala sam ga zbog čega to toliko
traje. Rekao mi je da Kubanci najpre moraju da ga
provere. Ne može tek tako da se dođe do Fidela Kastra.
Već nekoliko puta je bio na Kubi i to ga je, kako
je rekao, a Elena je potvrđivala njegove reči, u očima
meksičke policije činilo sumnjivim, mada ja nikada
nisam videla da se neki policajac mota oko njega. Da
možeš da ih vidiš, rekla mi je Elena, bili bi to loši
policajci, a Paola nadziru agenti tajne policije. Što je,
očigledno, bio još jedan argument u prilog mojoj tezi,
jer notorna je i opštepoznata stvar da agenti tajne
policije najviše liče upravo na sebe same. Neki
saobraćajac, ako mu skineš uniformu, može da izgleda
poput kakvog radnika, a pojedini čak izgledaju kao
radničke vođe, ali agent tajne policije uvek će izgledati
kao agent tajne policije.
Od te večeri postali smo prijatelji. Subotom i
nedeljom utroje smo odlazili na besplatne predstave u
Kući na jezeru{27}. Paolo je voleo da gleda amaterske
trupe koje su nastupale na otvorenom. Elena bi sedela
u sredini, naslonila bi glavu na Paolovo rame i ubrzo
bi zaspala. Nisu joj se sviđali glumci amateri. Ja bih
sedela desno od Elene i ne bih baš pazila na ono što se
dešavalo na sceni, jer sam prikrivenim pogledom svaki
čas pokušavala da iznenadim nekog agenta tajne
policije. I zaista sam otkrila ne jednog, već nekoliko
njih. Kad sam to rekla Eleni, prasnula je u smeh. To je
nemoguće, Auksilio, rekla mi je, ali ja sam znala da se
nisam prevarila. Kasnije sam shvatila šta se tamo
dešavalo. Subotom i nedeljom je Kuća na jezeru bila
bukvalno krcata špijunima, samo što nisu svi bili na
Paolovom tragu, nego je većina pratila druga lica. Neka
od tih lica znali smo iz kampusa ili iz nezavisnih
teatarskih trupa i javljali smo im se. Druga uopšte
nismo poznavali i samo smo mogli da saosećamo s
njima dok smo zamišljali maršrute kojima će se oni i
njihovi pratioci kretati.
Nije mi mnogo trebalo da shvatim kako je Elena
zaljubljena u Paola. Šta ćeš da radiš kad na kraju
konačno ode na Kubu?, pitala sam je jednog dana. Ne
znam, rekla mi je, i mislim da sam na njenom licu
usamljene meksičke devojčice videla neki sjaj ili neku
pustoš koju sam poznavala od ranije, i koja nikad
ništa dobro nije donela. Ljubav nikada ne donosi ništa
dobro. Ljubav uvek donese nešto bolje. Ali najbolje je
ponekad i najgore, ukoliko si žena i ukoliko živiš na
ovom kontinentu koji su u zao čas pronašli Španci,
koji su u zao čas nastanili oni zalutali Azijati.
O tome sam razmišljala, zatvorena u ženski
klozet na četvrtom spratu Fakulteta za filozofiju i
književnost, u septembru 1968. Razmišljala sam o
Azijatima koji su prešli Beringov moreuz i o samoći
Amerike, i kako je čudno emigrirati na istok a ne na
zapad. Jer možda sam glupa i ne znam ništa o
pomenutoj temi, ali nema toga koji će me u ova
podivljala vremena ubediti da emigrirati na istok nije
isto što i emigrirati u najcrnju noć. O tome sam
razmišljala. Leđima oslonjena na zid sedela sam na
podu, a pogled mi je lutao po flekama na plafonu.
Gledala sam u smeru istoka. Prema mestu odakle
dolazi noć. A onda sam pomislila: ali to je takođe i
mesto odakle dolazi sunce. Sve zavisi od časa u kojem
bi naseljenici pošli na put. I onda sam se udarila po
čelu (nije to bio jak udarac, posto su mi nakon toliko
dana bez hrane snage već bile na izmaku) i videla
Elenu kako hoda po nekoj praznoj ulici Rimskog
naselja, u smeru istoka, šepala je prema najcrnjoj
noći, lepo obučena i sama, a ja sam je videla i povikala
sam za njom Elena!, ali iz usta mi nije izašao nikakav
zvuk.
A Elena se okrenula prema meni i rekla kako ne
zna šta će da radi. Možda ću da otputujem u Italiju,
rekla je. Možda ću da čekam da on ponovo dođe u
Meksiko. Ne znam, rekla je osmehujući se, ali meni je
bilo jasno kako ona dobro zna šta će da uradi i da je ni
za šta nije briga. Što se Italijana tiče, on joj je
dozvoljavao da ga voli i da ga voda po Meksiko Sitiju.
Više se i ne sećam na koliko smo mesta zajedno išli, u
La Vilju, u Kojoakan, u Tlatelolko (tamo, u stvari, ja
nisam, tamo su išli on i Elena, ja tog dana nisam
mogla), na padine Popokatepetla, na Teotivakan, i
Italijan je svugde bio srećan, a srećna je bila i Elena, a
i ja sam bila srećna, jer sam oduvek volela da se šetam
i da budem u društvu ljudi koji su srećni.
U Kući na jezeru jednom smo čak naleteli i na
Artura Belana. Predstavila sam ga Eleni i Paolu. Rekla
sam im da je on osamnaestogodišnji čileanski pesnik.
Objasnila im kako ne piše samo poeziju nego i drame.
Paolo je rekao baš zanimljivo. Elena ništa nije rekla,
jer je Eleni u to vreme jedino njen odnos s Paolom bio
zanimljiv. Otišli smo na kafu u neko mesto koje se
nalazilo u Tokijskoj ulici (posle su ga zatvorili) i koje se
zvalo Početak Meksika{28}. Ne znam zbog čega se sećam
tog popodneva. Tog popodneva 1971.ili 1972. A
najčudnije je što ga se sećam sa svog vidikovca iz
1968. S moje osmatračnice, iz mog vagona podzemne
železnice koji krvari, iz mog golemog kišnog dana. Iz
ženskog klozeta na četvrtom spratu Fakulteta za
filozofiju i književnost, moje vremenske kapsule, iz
koje mogu da posmatram sva vremena u kojima mrda
Auksilio Lakutur, a takvih nije mnogo, ali ih ima.
I sećam se kako su Arturo i Italijan razgovarali o
teatru, o latinoameričkom teatru, kako je Elena
naručila kapućino i potom ućutala, kako sam ja
zagledala zidove i pod Početka Meksika i kako sam
odmah zapazila nešto čudno, jer takve stvari meni ne
promaknu. Bio je to kao neki zvuk, neki dašak vetra
koji je u nepravilnim intervalima duvao kroz temelje
kafea. I tako su prolazili minuti, Arturo i Paolo su
razgovarali o teatru, Elena je ćutala, a ja svako malo
okretala glavu, prateći trag zvukova koji su podrivali
temelje sada više ne Početka Meksika, nego temelje
čitavog grada, kao da me nekoliko godina unapred, ili
s nekoliko vekova zakašnjenja, obaveštavaju o sudbini
latinoameričkog teatra, o dvostrukoj naravi tišine i o
kolektivnoj katastrofi čiji vesnici obično bivaju
natprirodni zvuci. Natprirodni zvuci i oblaci. A onda je
Paolo prestao da priča s Arturom i rekao kako mu je
tog jutra stigla viza. I to je bilo sve. Zvuci su zamrli.
Meditativna tišina se razbila. Zaboravili smo na
latinoamerički teatar, čak je i Arturo, koji inače ne
ostavlja stvari tek tako, zaboravio na temu, mada
njegov omiljeni teatar nije bio latinoamerički, već
Beketov, ili teatar Žana Ženea. Počeli smo da pričamo
o Kubi i o intervjuu koji će Fidel Kastro dati Paolu, i
tako se sve okončalo. Rastali smo se na aveniji
Reforma. Prvi je otišao Arturo. Zatim su otišli Elena i
njen Italijan. Ja sam ostala tamo, gutala vazduh koji je
curio niz aveniju i gledala ih kako se udaljuju. Elena je
šepala više nego inače. Razmišljala sam o njoj.
Udahnula sam. Uzdrhtala sam. Videla sam je kako se
udaljava šepajući pored Italijana. I najednom sam još
samo nju mogla da vidim. Italijan je počeo da nestaje,
postajao je proziran, i svi drugi ljudi koji su hodali
Reformom takođe su postali prozirni. Za moje bolne od
postojali su jedino Elena, njen kaput i njene cipele.
Onda sam pomislila: odupri se, Elena. I takođe sam
pomislila: pruži ruke i zagrli ga. Ali ona je odlazila da
proživi svoje poslednje noći ljubavi i nisam želela da je
uznemiravam.
Posle toga dana prošlo je mnogo vremena a da ni
glasa o Eleni nisam čula. Niko ništa nije znao. Jedan
od njenih prijatelja rekao mi je: nestala u akciji. Drugi:
izgleda da je otišla u Pueblu, kod roditelja. Ali ja sam
znala da je Elena u Meksiko Sitiju. Jednog dana sam
potražila njenu kuću i izgubila se. Nekog drugog sam u
kampusu došla do njene adrese i odvezla se tamo
taksijem, ali niko mi nije otvorio kapiju. Vratila sam se
pesnicima, vratila se svom noćnom životu i zaboravila
na Elenu. Ponekad bih je sanjala i videla je kako šepa
kroz beskrajni kampus UNAM-a. Ponekad bih provirila
kroz prozor ženskog klozeta na četvrtom spratu i videla
je kako se, sred vrtloga ispunjenog prozirnim oblicima
i konturama, približava fakultetu. Ponekad bih
zaspala na pločicama i čula njene korake kako se
penju uz stepenište, kao da dolazi da me spase, kao da
dolazi da mi kaže izvini što mi je toliko trebalo. I onda
bih otvorila usta, nerazbuđena, polumrtva, i rekla
opušteno, Elena, izgovorila bih tu groznu reč
meksičkog žargona koju nikada nisam koristila jer mi
je odvratna. Opušteno, opušteno, opušteno. Kakav
užas. Meksički žargon je mazohistički. A ponekad je i
sadomazohistički.
 6.

Takva vam je ljubav, prijatelji moji, to vam ja

kažem, a ja sam bila majka svim pesnicima. Takva
vam je ljubav, takav vam je žargon, takve su vam
ulice, takvi su vam soneti, takvo vam je nebo u pet
ujutro. Prijateljstvo je, međutim, drugačije. Ako imaš
prijatelje, nikada nisi sama.
A moji su prijatelji bili Leon Felipe i don Pedro
Garfijas, ali prijatelji su mi bili i najmlađi pesnici, oni
dečkići što su živeli u samotnom svetu ljubavi i
žargona.
Jedan od njih bio je Arturo Belano.
Upoznala sam ga i postala mu prijateljica, a on
je postao moj omiljeni ili najdraži mladi pesnik, iako
nije bio Meksikanac a odrednice kao što su „mladi
pesnik“, „mlada poezija“ i „nova generacija“ u suštini
su se koristile kada se govorilo o mladim
Meksikancima koji su pokušavali da svrgnu Pačeka, ili
sumnjivog Grka iz Gvanahuata, ili onog debeljka koji
je radio u ministarstvu unutrašnjih poslova i čekao da
mu vlada dodeli neku ambasadu ili konzulat, ili
Seoske pesnike, ne mogu više da se setim da li je tih
kauboja nerudijanske apokalipse bilo trojica, četvorica
ili petorica, a Arturo Belano je bio najmlađi od svih, ili
je bar jedno vreme bio najmlađi, ali nije bio
Meksikanac i zato nije mogao da potpadne pod
odrednice kao što su „mladi pesnik“ ili „mlada poezija“,
kojima je označavano jedno neformalno ali živahno
mnoštvo, čiji je cilj bio da se izvuče tepih ili potkopa
berićetno tlo pod nogama statua kakve su bile
Pačeko{29} i Grk iz Gvanahuata ili Agvaskalijentesa ili
Irapuata, i onaj debeljko koga je vreme pretvorilo u
snishodljivog masnog čvarka (kao što često biva s
pesnicima), i Seoski pesnici, koji su iz dana u dan
bivali sve bolje instalirani (ma šta ja to pričam, koju su
se sasvim razgaćili, koji su se fino ušrafili, koji su, čim
su se pojavili, počeli da puštaju korenje) u birokratiju
(administrativnu i književnu). A mladi pesnici, ili ta
nova generacija, želeli su da ih potkopaju i, kada
kucne čas, da uklone te njihove statue, izuzev statue
Pačeka, jedinog za koga se činilo da je zaista pisac,
jedinog koji nije izgledao kao funkcioner. Mada su, u
dubini svojih duša, oni bili i protiv Pačeka. U dubini
svojih duša morali su da budu protiv svih. I kada bih
ja rekla ali Hose Emilio je tako divan i nežan i
fascinantan, a osim toga je istinski gospodin, mladi
meksički pesnici (i Arturito medu njima, iako Arturito
nije bio jedan od njih) gledali bi me u stilu šta priča
ova ludača, šta to priča ova avet koja dolazi direktno iz
pakla ženskog klozeta na četvrtom spratu Fakulteta za
filozofiju i književnost i, sve u svemu, obično ne znaš
šta da odgovoriš kad se suočiš s pogledima poput
njihovih, mada sam ja, naravno, znala, jer sam im
svima bila majka i nikada se nisam povlačila.
Jednom sam im ispričala sledeću priču koju sam
čula od Hose Emilija: da Ruben Dario nije umro tako
mlad, ne napunivši ni pedesetu, Uidobro bi ga sigurno
upoznao{30}, otprilike na način na koji je Ezra Paund
upoznao V. B. Jejtsa. Zamislite to: Uidobro kao
sekretar Rubena Darija. Ali mladi pesnici su bili mladi
i nisu bili kadri da dokuče koliko je za poeziju na
engleskom jeziku (a u stvari za poeziju čitavog sveta)
bio važan susret između starog Jejtsa i mladog
Paunda, i zato nisu shvatali koliko bi hipotetički susret
Darija i Uidobra, i njihovo pretpostavljeno prijateljstvo,
bili važni, i koliko je u stvari poezija našeg jezika
izgubila pošto do njega nije došlo. A ja tvrdim da bi
Dario mnogo čemu podučio Uidobra, ali da bi takođe i
Uidobro preneo neke stvari Dariju. Jer odnos između
učitelja i učenika je takav: nauči učenik, ali nauči i
učitelj. A kad se već bavimo pretpostavkama: verujem,
a u to je verovao i Pačeko (i ovaj nevini entuzijazam
jedna je od njegovih velikih vrlina), da bi Dario naučio
više, i da bi posle toga bio u stanju da okonča s
modernizmom i započne nešto novo, nešto što ne bi
bilo avangarda ali bi joj bilo blisko, nazovimo tu stvar
ostrvom između modernizma i avangarde, ostrvom za
koje danas kažemo da je nepostojeće, za koje kažemo
da su reči kojih nikada nije bilo i koje su jedino mogle
nastati (a i to je već veliko pitanje) nakon imaginarnog
susreta Darija i Uidobra, a i sam Uidobro bi, nakon tog
plodnog susreta s Darijom, bio u stanju da zasnuje
jednu još energičniju avangardu, jednu avangardu
koju sada nazivamo nepostojećom, ali zbog koje bismo,
da je postojala, svi bili neki drugi ljudi i živeli bismo
drugačije živote. Tako sam ja govorila mladim
pesnicima Meksika (i Arturitu Belanu) kada su ružno
zborili o Hoseu Emiliju, ali oni me ne bi slušali, ili bi
čuli samo anegdotski deo priče, onaj o Darijovim i
Uidobrovim putovanjima, o njihovim boravcima u
bolnicama, o njihovom zdravlju jedne druge vrste, o
zdravlju koje, nasuprot tolikim drugim stvarima u
Latinskoj Americi, nije bilo osuđeno na prerano
gašenje.
I onda bih ućutala, dok su oni nastavljali da
(rđavo) govore o meksičkim pesnicima kojima su
nameravali da pokažu nanu naninu, a ja bih počinjala
da razmišljam o mrtvim pesnicima kao što su Dario i
Uidobro, i o susretima koji se nikada nisu odigrali. Jer
naša je istorija uistinu prepuna susreta koji se nikada
nisu odigrali, mi nismo imali svog Paunda ni svog
Jejtsa, imali smo Uidobra i Darija. Imali smo što smo
imali.
I ukoliko se odlučimo da odemo korak dalje nego
što bi se bilo ko osim mene usudio, čak bi mi u
pojedinim noćima moji mladi prijatelji, na sekund ili
dva, zaličili na inkarnacije onih koji nikada nisu
postojali: latinoameričkih pesnika koji su umrli u petoj
ili desetoj godini, ili pesnika umrlih nekoliko meseci po
rođenju. Nije to bilo lako, a osim toga se činilo
besmislenim, ili je zaista besmisleno i bilo, ali ponekad
bih na ljubičastoj noćnoj svetlosti umesto njihovih lica
videla malena lica nerođenih beba. Ugledala bih
anđelčiće koje u Latinskoj Americi pokopavaju u
kutijama za cipele, ili u malim, drvenim, u belo
obojenim kovčezima. I ponekad bih sebi rekla: ovi
dečaci su naša nada. Ali drugi put bih rekla: otkud će
oni da budu naša nada, ovi mladi pijanci koji jedino
znaju da blate Hose Emilija, koji su verzirani u
veštinama čašćavanja ali ne i u veštinama pesništva,
ta otkud bi oni mogli da budu naša žalosna nada?
I onda bi mladi pesnici Meksika svojim dubokim
ali nepopravljivo dečačkim glasovima počinjali da
recituju, a stihove koje su recitovali vetar je raznosio
po ulicama Meksiko Sitija, i ja bih tada počinjala da
plačem, pa su govorili Auksilio je pijana, neznalice
jedne, jer mnogo je alkohola potrebno da se ja
napijem, a oni su govorili plače zato što ju je ostavio
ovaj ili onaj, i ja bih im puštala da govore šta hoće. Ili
bih se svađala s njima. Ili ih vređala. Ili bih ustala i
otišla ne plativši ceh, jer nikada ili skoro nikada nisam
plaćala. Bila sam ona koja vidi prošlost, a takve nikad
ne plaćaju. Takođe sam videla i budućnost, a te koje
vide budućnost itekako plate, i to debelo plate, nekad
životom a nekad duševnim zdravljem, i mislim da sam,
mada da to niko nije primećivao, u ovim zaboravljenim
noćima ja plaćala ture svima, verujem da sam plaćala
ture onima koji će postati pesnici i onima koji to
nikada neće postati.
Ja bih otišla i izgledalo je kao da nisam plaćala.
A nisam plaćala jer sam mogla da vidim kovitlac
prošlosti koji poput vrelog izdaha prolazi ulicama
Meksiko Sitija i lomi stakla na zgradama. Ali iz moje
napuštene pećine od ženskog klozeta na četvrtom
spratu takođe sam videla i budućnost, i za to sam
plaćala svojim životom. Ili drugačije rečeno, odlazila
sam i pre nego što odem plaćala sam, a da to niko nije
shvatao. Plaćala sam svoj račun i račune mladih
meksičkih pesnika, i račune nepoznatih alkoholičara
iz kafane u kojoj bismo sedeli. I onda bih odlazila,
posrćući ulicama Meksiko Sitija, uplakana i sama,
prateći svoju izmičuću senku i osećajući ono što bi
verovatno mogla da oseti poslednja Urugvajka na
planeti Zemlji, mada ja nisam bila poslednja, kakva
ideja, a krateri po kojima sam bazala, osvetljeni
stotinama meseca, nisu bili krateri planete Zemlje već
krateri Meksika, što deluje kao da je isto ali nije isto.
Jednom sam osetila da me neko prati. Ne znam
gde smo bili. Možda u nekoj krčmi u okolini La Vilje, ili
u nekoj jazbini u naselju Gerero. Ne sećam se. Samo
se sećam kako sam nastavila da koračam, krčeći
prolaz kroz šut, ne obraćajući pažnju na korake koji su
gazili po mom tragu, da bi se ubrzo potom noćno sunce
ugasilo, pa sam prestala da plačem, uzdrhtala sam i
vratila se u stvarnost, i shvatila da taj što me prati želi
moju smrt. Ili moj život. Ili moje suze koje su natapale
tu stvarnost, mrsku nam koliko nam je često i sam naš
pogubni jezik mrzak. Onda sam se zaustavila i
sačekala, a koraci koji su išli za mnom takođe su se
zaustavili i čekali su, i ja sam pogledom prelazila po
ulici i tražila nekog poznatog ili nepoznatog koga bih
dozvala i uhvatila pod ruku i zamolila da me otprati do
stanice metroa ili do prvog taksija, ali nikoga nisam
videla. Ili možda jesam. Nešto jesam videla. Zatvorila
sam oči i zatim ih otvorila, i ugledala bele pločice na
zidovima ženskog klozeta na četvrtom spratu. Onda
sam ponovo zatvorila oči i čula vetar koji je više nego
pedantno čistio kampus Fakulteta za filozofiju i
književnost. I pomislila sam: tako, znači, izgleda
Istorija, poput priče strave i užasa. A kad sam otvorila
oči, jedna senka se odlepila sa zida, na desetak metara
od mene, i počela da mi se približava po trotoaru, i
onda sam stavila ruku u tašnu, u svoju oahakansku
naprtnjaču, i posegla za britvom koju sam, očekujući
neku urbanu kataklizmu, uvek nosila, ali vrhovi mojih
prstiju, jagodice koje su mi bridele, napipavale su
silne papire i knjige i časopise, pa su čak napipale i
čist donji veš (opran ručno i bez sapuna, samo vodom i
odlučnošću, u jednom lavabou na tom četvrtom spratu
sveprisutnom kao košmar), ali ne i britvu, joj, prijatelji
moji dragi, to je još jedan smrtonosni latinoamerički
užas koji se vraća i ponavlja: tražiti svoje oružje i ne
pronalaziti ga, tražiti ga tamo gde si ga ostavila i ne
pronaći ga.
Takva nam je sudbina.
I takva je mogla biti i moja sudbina. Ali kada je
senka koja je želela moju smrt, a ako ne moju smrt
onda bar moj bol i poniženje, počela da prilazi kapiji u
koju sam se sakrila, u toj ulici, koja je lako mogla
postati ovaploćenje svih ulica strave i užasa iz mojih
košmara, odnekud se pojaviše druge senke, i te senke
stadoše da me dozivaju: Auksilio, Auksilio, Sokoro,
Amparo, Karidad, Remedios{31} Lakutur, gde si nestala?
A u glasovima koji su me dozivali prepoznala sam glas
pametnog i melanholičnog Hulijana Gomesa i još jedan
glas, vedriji, glas uvek za kavgu spremnog Arturita
Belana. Onda se senka koja je želela da mi naudi
zaustavila, pogledala za sobom i nastavila dalje. Kraj
mene je prošla sasvim uobičajena sorta Meksikanca
izašlog iz podzemnog sveta, a za njim vazduh mlak i
pomalo vlažan, koji je evocirao nestabilne geometrije,
koji je evocirao samoće, šizofrenije i kasapnice, i
prokleti kurvin sin nije me čak ni pogledao.
Zatim smo sve troje otišli do centra, Hulian
Gomes i Arturito Belano nastavili su da razgovaraju o
poeziji, a Verakruzanskom raskršću pridružila su nam
se još dva-tri pesnika, ili su ovi bili tek novinari, ili
možda budući nastavnici, ali svi su i dalje govorili o
poeziji, novoj poeziji, svi osim mene. Ja sam, pod
utiskom senke koja me je mimoišla i o kojoj ni reč
nisam prozborila, osluškivala otkucaje svog srca i
nisam ni primetila kada se razgovor pretvorio u
raspravu, a rasprava u vrisku i uvrede. Zatim su nas
izbacili iz kafane. Zatim smo pošli praznim ulicama
Meksiko Sitija u pet ujutro i jedno po jedno se
razilazili, svako je išao svojoj kući, pa sam i ja pošla
svojoj sobi u potkrovlju, koja se u to vreme nalazila u
severnom delu Rimskog naselja, u ulici Tabasko, a
kako je Arturito Belano živeo u naselju Huares, u
Versajskoj ulici, otpešačili smo zajedno, premda
izviđački priručnici kažu da bi mu bilo zgodnije da je
skrenuo na zapad, u smeru kružnog toka na aveniji
Insurhentes, ili prema Roze zoni, jer je živeo tačno na
raskrsnici Versajske i Berlinske. Ali Arturito Belano je
pošao malo okolnim putem da bi me otpratio.
U ono doba noći nijedno od nas nije bilo naročito
brbljivo, i mada bismo povremeno prozborili koju o
kavzi u Verakruzanskom raskršću, uglavnom smo
samo koračali i disali, kao da se s najavom zore
vazduh Meksiko Sitija pročistio, sve dok Arturito nije
svojim najbezbrižnijim glasom izjavio kako se kraj one
rupčage u La Vilji (dakle bilo je to u La Vilji) zabrinuo
za mene, a ja ga zatim upitah zašto, pa je rekao da se
zabrinuo zato što je i on, anđelak moj mali, video
senku koja je išla za mojom senkom. I ja ga pogledah,
sada rasterećena, stavih jednu ruku na usta i rekoh
mu: bila je to senka smrti. Onda je počeo da se smeje,
jer nije verovao da je bila senka smrti, ali taj njegov
smeh, premda je bio smeh nevernika, ni na koji način
nije bio uvredljiv. Taj smeh kao da je govorio koji loš
trip Auksilio, kakav užas ta senka. A ja opet stavih
ruku na usta, zastadoh i rekoh mu: da nije bilo
Hulijana i tebe, sada bih bila mrtva. Arturito me je čuo
i nastavio je da hoda. I ja sam produžila s njim. I tako
smo, neprimetno, zaustavljajući se i pričajući, ili
koračajući u tišini, stigli do kapije moje zgrade. I to je
bilo sve.
Kasnije, 1973, on je odlučio da se vrati u
domovinu kako bi učestvovao u revoluciji, a ja sam,
pored njegove porodice, bila jedina koja je otišla na
autobusku stanicu da ga isprati, jer je Arturo Belano
otišao kopnom, dugačkim, najdužim putem, prepunim
opasnosti, putem koji je predstavljao stazu inicijacije
za sve siromašne latinoameričke momčiće i koji vrluda
preko ovog apsurdnog kontinenta koji pogrešno
razumemo ili ga naprosto uopšte ne razumemo. I kad
je Arturito već bio u autobusu i približio se prozoru da
nam mahne, nije samo njegova majka plakala, plakala
sam i ja, ne znajući zašto, oči su mi se napunile
suzama, kao da je taj momak i moj sin, i bojala sam se
da ga poslednji put vidim.
Te noći sam prespavala u njihovom domu,
ponajviše kako bih pravila društvo Arturitovoj majci, i
sećam se da smo do kasno u noć pričale o ženskim
stvarima, uprkos tome što moje teme za razgovor nisu
baš tipično ženske; pričale smo o deci koja rastu i
odlaze da se igraju po širokom svetu, o životima dece
koja se odvajaju od svojih roditelja i odlaze u potragu
za nepoznatim po širokom svetu. Posle smo pričale o
samom tom širokom svetu. Širokom svetu koji za nas u
stvari i nije bio toliko širok. Zatim mi je Arturova
mama otvorila tarot karte i u njima pročitala kako će
mi se život promeniti, a ja sam joj rekla pa dobro, nije
to loše, nemaš pojma kako bi mi u ovom trenutku legla
neka promena. Zatim sam skuvala kafu, ne znam
koliko je sati tada moglo biti, ali bilo je veoma kasno i
obe mora da smo bile umorne, iako nismo dopuštale
da se to primeti, a kad sam se vratila u dnevnu sobu,
zatekla sam Arturovu majku kako otvara karte na
jednom patuljastom stočiću koji su tamo imali, u tišini
sam se načas zaustavila i osmotrila je. Ona se nalazila
tamo, sedela je na kauču i lice joj je odavalo punu
usredsređenost (mada je iza te usredsređenosti mogao
da se primeti i tračak zbunjenosti), dok su joj ruke
baratale kartama kao da su bile odvojene od tela.
Otvarala je samoj sebi tarot, odmah sam to shvatila, a
ono što je izlazilo bilo je užasno, ali to sad nije bilo
važno. Važno je bilo nešto što je malo teže razlučiti. To
što je bila sama i što me je čekala, i što se nije bojala.
Volela bih da sam te noći mogla da budem
pametnija nego što jesam. Volela bih da sam bila
kadra da je utešim. Ali sve što sam uspela da uradim
bilo je da joj donesem kafu i kažem joj da se ne brine,
da će sve izaći na dobro.
Sledećeg jutra sam otišla, iako u to vreme nisam
imala gde da odem, osim na fakultet i u iste stare
barove i kafee i kafane, ali svejedno sam otišla, jer ne
volim da zloupotrebljavam gostoprimstvo.
 7

Kada se u januaru 1974. vratio u Meksiko,

Arturo je bio drugačiji. Aljende je svrgnut, ali on je
izvršio svoju dužnost, Arturito je izvršio svoju dužnost,
ispričala mi je njegova sestra, poslušao je svoju savest,
strašnu savest latinoameričkog mangupa, i načelno
govoreći nije imao šta sebi da zameri.
Kada se vratio u Meksiko, Arturo je za sve stare
prijatelje bio stranac, osim za mene. Jer ja nikada
nisam prestala da odlazim njegovoj kud kako bih se
obavestila o novostima. Stalno sam se motala negde u
blizini. Ali diskretno. Nisam više noćivala kod njih,
samo bih u prolazu svratila da pročavrljam koju s
njegovom majkom ili sestrom (s ocem nisam, jer se
njemu nisam sviđala), a onda bih otišla i mesec dana
me ne bi bilo. Tako sam saznala za Arturove avanture
u Gvatemali i El Salvadora (gde se poprilično zadržao u
kući svog prijatelja Manuela Sorta{32}, koji je bio i moj
prijatelj), u Nikaragvi i Kostariki i Panami. Zbog jednog
šta me tako gledaš, u Panami se potukao s nekim
crncem. Ah, kako smo se njegova sestra i ja smejale
tom pismu! Prema Arturovim rečima, crnac je bio visok
metar i devedeset i mora da je imao sto kila, a Arturo
nije imao više od šezdeset pet i bio je visok metar
sedamdeset šest. U Kristobalu se zatim ukrcao na brod
i ploveći Pacifikom stigao do Kolumbije, odakle je
otišao u Ekvador i Peru, da bi napokon dospeo do
Čilea.
Na prvim demonstracijama koje su u Meksiku
održane nakon državnog udara srela sam njegovu
majku i sestru. One u to vreme nisu imale nikakvih
vesti od Artura i sve tri smo se plašile najgoreg. Sećam
se tih demonstracija, moguće je da su bile prve u
čitavoj Latinskoj Americi koje su održane po svrgnuću
Aljendea. Videla sam poneko poznato lice iz 1968, po
kojeg od nepokolebljivih s fakulteta, ali najviše je bilo
širokogrude meksičke omladine. Pa ipak, videla sam
još nešto: videla sam ogledalo i gurnula glavu u njega i
onda spazila ogromnu nenaseljenu dolinu, i taj prizor
mi je ispunio oči suzama, između ostalog i zato što su
mi tih dana suze navirale pri pomisli na
najbeznačajnije sitnice. Dolina koju sam videla,
međutim, nije bila beznačajna sitnica. Ne znam da li je
to bila dolina radosti ili dolina nesreće. Ali videla sam
je i zatim sam videla sebe, zarobljenu u ženskom
klozetu, i setila se kako sam tamo sanjala istu tu
dolinu i kako sam počela da plačem kada sam se
probudila, ili me je plač u stvari probudio. I tada, u
septembru 1973, nanovo se pojavljivao san septembra
1968, a to je sigurno nešto značilo, takve stvari ne
dešavaju se slučajno, jer niko nije pošteđen
kombinacija i permutacija i različitih ustrojstava
sudbine, možda je Arturito već mrtav, mislila sam,
možda je ta samotna dolina bila alegorija smrti, budući
da je smrt štap bez koga Latinska Amerika ne može da
hoda{33}. Ali onda me je Arturova majka uzela pod ruku
(ja kao da sam prethodno načas odlutala) i nastavile
smo zajedno napred, uzvikujući el pueblo unido jamás
será vencido{34}, joj, a joj, ponovo mi kreću suze kad se
setim.
Dve nedelje kasnije razgovarala sam telefonom s
njegovom sestrom i ona mi je rekla da je Arturo živ.
Odahnula sam. Bilo je to veliko olakšanje. Ali morala
sam da nastavim dalje. Jer ja sam bila lutajuća majka
i bila sam u prolazu. I život je za mene spremao druge
dogodovštine.
Jedne noći, u nekoj kući u naselju Ansures, dok
sam laktova uronjenih u more tekile pridržavala glavu
i posmatrala grupu prijatelja kako pokušavaju da
polome pinjatu, palo mi je na pamet da je taj čas bio
idealan da se ponovo pozovu Belanovi. Uspavanim
glasom, javila mi se Arturova sestra. Srećan Božić,
rekla sam joj. Srećan Božić, rekla je ona meni. Zatim
me je upitala gde sam. Sa drugarima, rekla sam joj.
Šta je s Arturom? Vraća se u Meksiko za mesec dana,
rekla mi je. Kog datuma?, rekla sam. Ne znamo, rekla
je ona. Volela bih da ga sačekam na aerodromu, rekla
sam. Zatim smo obe zaćutale, osluškujući žamor
zabave koji je dopirao iz dvorišta kuće u kojoj sam se
nalazila. Jesi li dobro?, pitala je njegova sestra.
Osećam se čudno, rekla sam. Pa dobro, to je za tebe
normalna stvar, rekla je ona. Nije baš sasvim, rekla
sam ja, uglavnom se odlično osećam. Arturitova sestra
ućutala je na trenutak i onda je rekla kako je zapravo
ona ta koja se oseća čudno. Otkud sad to?, rekla sam
ja. Pitanje je bilo čista retorika. Obe smo imale na
pretek razloga da se osećamo čudno. Ne sećam se šta je
odgovorila. Ponovo smo jedna drugoj zaželele srećan
Božić i spustile smo slušalice.
Nekoliko dana kasnije, u januaru 1974, Arturito
je stigao iz Čilea i bio je drugačiji.
Hoću da kažem: bio je isti kao i uvek, ali duboko
u njemu nešto se promenilo, ili je nešto naraslo, ili se
nešto istovremeno promenilo i naraslo. Hoću da
kažem: prijatelji su počeli da ga gledaju drugim očima,
mada je on bio isti kao i uvek. Hoću da kažem: svi su
nekako čekali da otvori usta i počne da prepričava
najnovije vesti iz Horora, ali on je samo ćutao, kao da
je ono što su svi čekali mutiralo u reči nekog
nerazumljivog jezika, ili kao da ga nije bilo briga.
A u to vreme njegovi najbolji prijatelji više nisu
bili mladi pesnici Meksika, koji su svi bili stariji od
njega, već je počeo da izlazi s još mlađim pesnicima
Meksika, koji su svi bili mlađi od njega. Bili su to
klinci od šesnaest godina, sedamnaest, klinke od
osamnaest, izgledali su kao da su izašli iz velikog
sirotišta zvanog metro Meksiko Sitija, a ne s Fakulteta
za filozofiju i književnost, ponekad sam ih viđala kako
vire iz kafea i barova u ulici Bukareli, i od samog tog
pogleda podilazili bi me žmarci, jer bila su to bića od
krvi i mesa koja međutim nisu izgledala kao da su
načinjena od krvi i mesa, bila je to generacija izašla
direktno iz otvorene rane Tlatelolka, poput nekih
mrava ili cvrčaka{35} ili gnoja, ali generacija koja nije
bila na Tlatelolku ni u borbama iz ‘68, deca koja nisu
išla ni u srednju školu kada sam ja u septembru ‘68
bila zatvorena u kampusu. I oni su bili novi Arturitovi
prijatelji. A ni ja nisam bila imuna na njihovu lepotu.
Ni na jednu vrstu lepote ja nisam imuna. Ali sam
shvatila (dok sam u isto vreme i drhtala od pogleda na
njih) kako je jezik te dece bio neki drugi, različit od
mog, i različit od jezika mladih pesnika, ono što su ti
siroti napušteni ptići govorili nije mogao da razume
Hose Agustin{36}, romanopisac onomad u modi, ni
mladi pesnici koji su hteli da pokažu nanu naninu
Hose Emiliju Pačeku, ni Hose Emilio, koji je maštao o
nemogućem susretu Darija i Uidobra, niko nije mogao
da ih razume, a njihovi glasovi koje nismo uspevali da
čujemo govorili su: mi nismo iz ovog kraja, mi dolazimo
iz metroa, iz podzemlja Meksiko Sitija, iz
kanalizacionih odvoda, živimo u najvećem mraku i
prljavštini, tamo gde najžešći među mladim pesnicima
ne bi mogao da uradi ništa drugo osim da povraća.
Kad se dobro razmisli, bilo je logično što se
Arturo spajtašio s njima i što se postepeno udaljio od
svojih starih prijatelja. Oni su bili deca kanalizacije, a
i Arturo je oduvek bio dete kanalizacije.
Jedan od njegovih starih prijatelja, međutim,
nije se od njega udaljio. Ernesto San Epifanio. Ja sam
prvo upoznala Artura, a posle sam u jednoj uzavreloj
noći 1971. upoznala i Ernesta San Epifanija. U to
vreme Arturo je bio najmlađi u grupi. Onda je došao
Ernesto, koji je bio nekoliko godina ili meseci mlađi od
njega, pa je Arturito izgubio to počasno mesto lažnog
sjaja. Ali među njima dvojicom nije bilo nikakve
zavisti, i kada se Arturo vratio iz Čilea, u januaru
1974, Ernesto San Epifanio je nastavio da se s njim
druži.
To što se desilo među njima veoma je neobično.
A ja sam jedina koja može sve da ispriča. Ernesto San
Epifanio je tih dana delovao bolesno. Ništa nije jeo i
počeo je da se pretvara u kost i kožu. A noću, u tim
noćima Meksiko Sitija koje prekrivaju slojevi lanenih
čaršava, samo je pio i jedva da je i sa kim progovarao, i
kada smo izlazili na ulicu osvrtao se na sve strane, kao
da se nečega plaši. Kad bi ga prijatelji pitali šta se
dešava, ništa nije odgovarao, ili bi izvukao neki citat
Oskara Vajlda, jednog od svojih omiljenih pisaca, ali
čak i tada, u trenucima ingenioznosti, snage su mu
bile na izmaku, a Vajldova fraza koja mu je izlazila iz
usta, umesto da podstakne na razmišljanje, pre bi
pobuđivala zbunjenost i saosećanje. Jedne noći (nakon
razgovora s Arturovom majkom i sestrom) ispričala
sam Ernestu vesti o Arturu, a on me je slušao i kao da
je mislio kako, eto, na kraju krajeva i nije bila loša
ideja živeti u Pinočeovom Čileu.
Prvih dana po povratku Arturo skoro da nije
izlazio iz kuće i za sve osim za mene bilo je isto kao da
se nije ni vratio iz Čilea. Ali ja sam otišla kod njega i
pričali smo, pa sam saznala da je bio uhapšen i
pritvoren na osam dana, i da se, mada nije bio mučen,
hrabro poneo. Posle sam to ispričala njegovim
prijateljima. Rekla sam im: Arturito se vratio, i nakitila
sam njegov povratak vinjetama epske poezije. A kad se
jedne večeri Arturito napokon pojavio u kafeu Kito, u
ulici Bukareli, njegovi stari prijatelji, mladi pesnici,
gledali su ga očima koje više nisu bile iste. Zašto nisu
bile iste? Pa zato što je u njihovim očima Arturito sada
prešao u kategoriju onih koji su smrt videli izbliza, i u
podkategoriju zeznutih tipova u okviru ove, a to je u
hijerarhiji beznadežnih latinoameričkih mangupa bila
jedna vrsta diplome, ili možda preciznije čitav jedan
salon ispunjen neporecivim odličjima.
Ali treba napomenuti i kako mu u dubini duše
niko baš do kraja nije poverovao. Drugim rečima,
legenda je pošla iz mojih usta, mojih dlanom
zaklonjenih usta, i mada je sve što sam o njemu
govorila dok je bio zatvoren u kući u suštini bilo istina,
čitavoj priči, s obzirom na to da je dolazila od koga je
dolazila, to jest od mene, nije pridavan preveliki
kredibilitet. Tako stoje stvari na ovom kontinentu. Bila
sam im majka i zato su mi verovali, ali nisu mi baš
previše verovali. Ernesto San Epifanio mi je, međutim,
poverovao do kraja. U danima pred Arturov povratak u
javnost tražio je da mu iznova prepričavam avanture s
drugog kraja sveta, i sa svakim ponavljanjem njegov
entuzijazam bi rastao. Što će reći: ja bih govorila i
izmišljala bih te avanture, a klonulost Ernesta San
Epifanija namah bi nestajala, nestajala bi i njegova
melanholija, ili bi ta klonulost i melanholija makar
malo uzletele, bar malo bi se trgle i prodisale. I tako,
kada se Arturo ponovo pojavio, pa su svi želeli da budu
u njegovom društvu, Ernesto San Epifanio je bio medu
onima koji su mu priredili dobrodošlicu, iako je ostao
u diskretnom drugom planu, a dobrodošlica se, ako me
sećanje dobro služi, sastojala od piva i porcije tortilje,
taj je agape bio krajnje skroman ali i primeren opštim
ekonomskim prilikama. A kada su svi otišli, ostao je
Ernesto San Epifanio, stajao je naslonjen na šank u
Verakruzanskom raskršću, jer u to vreme nismo više
bili u Kitu nego smo prešli u pomenuti bar, dok je
Arturo, sam sa svojim utvarama, sedeo za stolom i
gledao u poslednju tekilu, kao da se na dnu čaše
odvijao neki brodolom homerovskih razmera, što, kako
god da se uzme, baš i ne priliči momku koji još nije
napunio ni dvadeset prvu.
I tada je otpočela avantura.
Ja sam je videla. I mogu da posvedočim. Sedela
za drugim stolom, pričala s nekim novinarem
početnikom koji je radio u kulturnoj redakciji
nekakvog časopisa i upravo sam bila kupila jedan
crtež od Lilijan Serpas, pa nam se ova, pošto nam je
prodala crtež, osmehnula onim svojim toliko
enigmatičnim osmehom (mada reč enigma ni izbliza ne
uspeva da dočara tamu ponora o kojem je saopštavao
taj njen osmeh) i zatim nestala u noć Meksiko Sitija, a
ja sam onda morala da objašnjavam novinaru ko je
Lilijan Serpas, objašnjavala sam mu kako crtež nije
njen, već njenog sina, pričala mu ono malo što sam
znala o toj ženi koja se pojavljivala i nestajala po
barovima i kafeima avenije Bukareli. I u tom trenutku,
dok sam ja pričala a Arturo za susednim stolom
posmatrao navodne vrtloge svoje tekile, Ernesto San
Epifanio se odmakao od šanka i seo je kraj njega, na
tren sam videla samo njihove dve glave, dva žbuna
dugačke kose koja im je padala do ramena, Arturove
talasaste a Ernestove ravne i mnogo, mnogo tamnije, i
oni su razgovarali neko vreme, dok su poslednje noćne
ptice, one koje najednom hitno moraju negde da odu
pa onda još samo s vrata doviknu živeo Meksiko, i one
koje su toliko nacvrcane da ne mogu ni da ustanu sa
stolica, napuštale Verakruzansko raskršće.
Tada sam i ja ustala i stala kraj njih, poput
staklenog kipa koji sam kao mala želela da postanem, i
čula sam kako Ernesto San Epifanio prepričava jezivu
priču o kralju muških kurvi iz naselja Gerero, nekom
tipu koga su zvali Kralj i koji je kontrolisao mušku
prostituciju ovog autentičnog i, zašto da ne?, ugodnog
prestoničkog kvarta. Prema rečima Ernesta San
Epifanija, Kralj je kupio Ernestovo telo i sada je
Ernesto predstavljao njegov posed, telom i dušom (a
tako i biva kad neko u nepažnji dozvoli da ga kupe), i
ukoliko se ne povinuje Kraljevim zahtevima, njegov
gnev i pravda obrušiće se na Ernesta i njegovu
porodicu. Arturito je slušao to što je pričao Ernesto i na
trenutak bi pridigao glavu sa epskog vira tekile, i
potražio bi oči svog prijatelja kao da se pita kako je
Ernesto mogao da bude toliki mamlaz pa da
naglavačke uskoči u takvu nevolju. A Ernesto San
Epifanio, kao da čita misli svog prijatelja, rekao je kako
u određenom trenutku svojih života svi gejevi Meksika
naprave neku nepopravljivu glupost, zatim je rekao
kako nema nikoga ko bi mu pomogao i kako će, ako se
ništa ne promeni, morati da postane rob kralja muških
kurvi iz naselja Gerero. Onda je Arturito, onaj dečak
koga sam upoznala kad je imao sedamnaest godina,
rekao i sad bi valjda hteo da ti ja pomognem da rešiš
tu pizdariju?, a Ernesto San Epifanio je rekao: ovu
pizdariju niko ne može da reši, ali tvoja pomoć ne bi
škodila. A Arturo je rekao: šta hoćeš da uradim, da
ubijem kralja muških kurvi? A Ernesto San Epifanio je
rekao: ne želim nikoga da ubiješ, samo da pođeš sa
mnom i kažeš mu da me zauvek ostavi na miru. A
Arturo je rekao: a za koji mu kurac sam to ne kažeš? A
Ernesto je rekao: ako odem sam da mu to kažem,
telohranitelji kralja muških kurvi će me napuniti
gvožđem i posle će moj leš baciti kerovima. A Arturo je
rekao: uf, koji zajeb. A Ernesto San Epifanio je rekao:
ali s tobom se niko ne zajebava. A Arturo je rekao:
nemoj da zajebavaš. A Ernesto je rekao: ja sam već
zajebao, moje pesme ostaće za pesmaricu meksičkih
mučenika, a ti ako nećeš da ideš sa mnom, nemoj. Na
kraju krajeva, u pravu si. U čemu sam to u pravu?,
upitao je Arturo i protegao se kao da je do tog trenutka
samo sanjao. Onda su stali da pričaju o moći koju ima
kralj muških kurvi iz naselja Gerero i Arturo je upitao
na čemu se ta moć zasniva. Na strahu, rekao je
Ernesto San Epifanio, Kralj svoju moć nameće
strahom. I šta ja treba da uradim?, rekao je Arturito.
Ti se ničega ne bojiš, rekao je Ernesto, ti dolaziš iz
Čilea, sve što bi Kralj mogao meni da uradi ti si već
video, pomnoženo sa sto, ili sa sto hiljada. Nisam
videla Arturovo lice kada je Ernesto to izgovorio, ali
zamislila sam kako izraz koji se do tada na njemu
nalazio, izraz blage odsutnosti, počinje suptilno da
narušava jedna skoro neprimetna bora, jedna sićušna
bora u kojoj je, međutim, bio koncentrisan sav strah
ovoga sveta. Onda se Arturito nasmejao, a zatim se i
Ernesto nasmejao, njihovi kristalni osmesi bili su nalik
polimorfnim pticama u nekom prostoru koji je možda
ispunjen pepelom, i koji je u ono doba noći bio
Verakruzansko raskršće, pa se Arturo podigao i rekao
idemo u Gerero, i Ernesto je ustao i izašao za njim, a
trideset sekundi kasnije iz tog bara na izdisaju istrčala
sam i ja, i pratila ih na razumnom rastojanju, jer sam
znala da mi ne bi dozvolili da idem s njima ukoliko bi
me videli, zato što sam žena, a žene se ne izlažu
takvim opasnostima, zato što sam već starija, a starija
žena ne poseduje snagu mladića od dvadeset godina, i
zato što je Arturo Belano u taj nesigurni čas pred
svitanje prihvatio svoju sudbinu dečaka iz kanalizacije
i izašao u poteru za svojim avetima.
Ali ja nisam želela da ga pustim samog. Ni njega
ni Ernesta San Epifanija. Stoga sam pošla za njima,
držeći ih na razumnom odstojanju, i dok sam koračala
počela sam po tašni ili po staroj oahačkoj naprtnjači da
tražim svoju srećnu britvu, i ovog puta sam je našla
bez ikakvih problema i stavila je u džep plisirane
suknje, sive plisirane suknje s džepovima sa strane,
koju sam retko nosila i koju mi je poklonila Elena. U
tom trenutku nisam razmišljala o posledicama koje bi
taj postupak mogao imati po mene i po druge koji bi,
nesumnjivo, takođe bili upleteni. Razmišljala sam o
Ernestu, koji je te večeri nosio ljubičasti sako i zelenu
košulju sa čvrstom kragnom i manžetama, i o
posledicama želje. Takođe sam razmišljala i o Arturu,
koji se naprečac, i ne svojom voljom, uzdigao do
kategorije veterana iz Cvetnih ratova{37}, i koji se, đavo
bi ga znao zašto, prihvatio dužnosti koju je ta obmana
povlačila za sobom.
Pa sam ih pratila: videla sam kako lakim
korakom silaze niz ulicu Bukareli do Reforme, i kako
je posle prelaze ne čekajući zeleno, njihove duge kose
kovitlale su se pod naletima jednog vetra koji u to doba
na aveniji Reforma ne posustaje, te se ona pretvara u
prozirnu cev, u izduženo plućno krilo kroz koje prolaze
imaginarni izdisaji grada, a zatim smo počeli da
hodamo avenijom Gerero, oni nešto sporije nego do
tad, ja još malo deprimiranija nego maločas, jer u to
doba Gerero ponajviše nalikuje groblju, ali ne groblju
iz 1974, ni groblju iz 1968, ni groblju iz 1975, već
groblju iz godine 2666, jednom groblju zaboravljenom
pod mrtvim ili nerođenim očnim kapkom,
izlučevinama ugašenih strasti nekog oka koje je, zato
što je htelo da zaboravi nešto, na kraju zaboravilo sve.
I tada smo već bili prešli Alvaradov most i nazreli
poslednje mrave u ljudskom obličju koji su,
potpomognuti mrakom, mileli preko trga San
Fernando, a ja sam, iskreno govoreći, postala gadno
nervozna, pošto smo sada stvarno ulazili u zemlju
kralja muških kurvi koga se elegantni Ernesto (igrom
slučaja, sin te iste te napaćene radničke klase Meksiko
Sitija) toliko plašio.
 8.

Prema tome, dragi prijatelji, tamo vam se

nalazila majka meksičke poezije, s britvom u džepu
pratila je pesnike koji još nisu navršili dvadeset prvu,
koračala za njima kroz korito turbulentne reke kakva
je bila i još uvek je avenija Gerero, a ona nije nalik
Amazonu, što da preterujemo, već pre Grihalvi{38}, reci
koju je opevao Efrain Uerta{39} (ako me pamćenje ne
vara), premda ova noćna Grihalva, kakva je bila i još
uvek je avenija Gerero, odavno više nema onaj svoj
izvorni, nevini karakter. Drugim rečima, ta Grihalva
koja je tekla noću u svakom pogledu je bila ukleta,
njenim koritom promicali su leševi ili kandidati za
leševe, crni automobili pojavljivali bi se, nestajali i
ponovo se pojavljivali, isplivavali su oni sami ili njihovi
bezumni, nečujni odjeci, izgledalo je kao da demonska
reka teče ukrug, što mi se sada, kad malo bolje
razmislim, u stvari čini vrlo verovatnim.
Ali bilo kako bilo, koračala sam za njima, a oni
su stupali dublje u aveniju Gerero, da bi zatim
skrenuli u Ulicu magnolije, i prema gestovima koje su
pravili činilo se da vode prilično živ razgovor, premda
ni vreme ni mesto nisu baš bili stvoreni za
debatovanje. Iz lokala u Ulici magnolije (kojih, doduše,
nije bilo mnogo) posrtala je neka tropska muzika koja
je pre pozivala na osamljivanje nego na igranku ili
feštu, usamljeni krik zaglušio bi je s vremena na
vreme, i sećam se kako sam pomislila da je Ulica
magnolije izgledala poput trna ili strele zabijene u bok
avenije Gerero, a Ernestu San Epifaniju ta bi se slika
sigurno dopala. Onda su se zaustavili pred svetlećim
natpisom hotela „Detelina“, što je takođe na svoj način
bilo vickasto, pošto je to kao kada bi se neki lokal u
Berlinskoj ulici zvao ,,Pariz“, ili se bar meni tako
učinilo (nervoza me beše sasvim obuzela), i delovalo je
da razmatraju strategiju kojom će se od tog časa
upravljati: izgledalo je da Ernesto u poslednjem
trenutku želi da se okrene za sto osamdeset stepeni i
udari u beg dok ga noge nose, a Arturito je, naprotiv,
izgledao spreman da nastavi dalje, potpuno uživljen u
ulogu zeznutog tipa, čemu sam i ja delimično
doprinela, Arturito je bio uživljen u ulogu koju je, one
noći kada nije bilo ničega, čak ni vazduha, prihvatio
kao neko pričešće trulim mesom, pričešće kakvo niko
ne bi trebalo da proguta.
I onda su dva junaka ušla u hotel „Detelina“.
Prvo Arturo Belano, za njim i Ernesto San Epifanio,
pesnici koje je Meksiko Siti kalio, a za njima sam ušla
i ja, spremačica Leona Felipea, razbijačica vaza Pedra
Garfijasa, jedina osoba koja je ostala u kampusu u
septembru 1968, kada su specijalci pogazili anatomiju
univerziteta. Na prvi, letimičan pogled, unutrašnjost
hotela me je razočarala. U takvom času osećaš se kao
da si sklopljenih kapaka uskočila u plameni bazen i
da upravo otvaraš oči. I ja uskočih. I otvorih oči. I ono
što sam ugledala ničega strašnog u sebi nije imalo.
Majušna recepcija, s dva kauča koje je vreme svojski
načelo, crnpurasti recepcioner, dežmekast i s
ogromnom zift crnom ćubom na glavi, neka
fluorescentna cev visila je s plafona, zelene pločice na
podu, stepenice pokrivene prljavosivim linoleumom,
bila je to recepcija najniže kategorije, mada je moguće
da su mnogi žitelji naselja Gerero taj hotel čak
smatrali prilično luksuznim.
Posto su razmenili koju protokolarnu frazu s
recepcionerom, dva heroja pođoše stepenicama, a ja
uđoh i izjavih kako sam s njima. Debeljko je trepnuo i
zaustio nešto da mi kaže, nameravao je da izbaci
očnjake, ali pre nego što je stigao da mi se obrati već
sam bila na prvom spratu i preda mnom se, kroz
mutnjikavu svetlost i oblak sredstava za dezinfekciju,
ukazao jedan od pamtiveka razgolićen hodnik, te ja
otvorih vrata koja se upravo zatvoriše i u svojstvu
nevidljive svedokinje stupih u svečani budoar kralja
muških kurvi naselja Gerero.
Ne moram ni da napominjem, prijatelji moji, da
kralj nije bio sam.
U prostoriji se nalazio jedan sto prekriven
zelenom čojom, ali prisutni se nisu kartali, nego su
svodili dnevni ili nedeljni račun, drugim rečima na
stolu je bilo papira s imenima i brojevima, i bilo je
novca.
Niko se nije iznenadio što me vidi.
Kralj je delovao snažno i mora da mu je bilo oko
trideset godina. Imao je smeđu kosu, one nijanse koju
u Meksiku, nikada neću dokučiti da li ozbiljno ili u
sprdnji, nazivaju güero{40}, nosio je malo znojavu belu
košulju, pod kojom su se, tobože nehajno, ocrtavali
dlakavi bicepsi. Do njega je sedeo debeljuškast tip s
predugim brkovima i zulufima, po svoj prilici zvanični
revizor kraljevstva. U dnu prostorije, u senci kojom je
bio obavijen krevet, neki treći čovek nadgledao nas je,
mrdao je glavom i slušao. Prvo sam pomislila kako tom
čoveku nije dobro. S početka je on bio jedini od koga
sam se uplašila, ali kako su minuti prolazili moja
strepnja se pretvarala u saosećanje: poverovala sam
kako taj koji se nalazio u poluležećem položaju na
krevetu (u položaju koji, osim toga, mora da je
iziskivao silan napor) ne može biti ništa drugo nego
bolesnik, ili maloumnik, ili neki maloumni, možda i
omamljeni, Kraljev nećak, što me je navelo na sledeću
misao: koliko god da je situacija u kojoj se neko nađe
loša (a u ovom slučaju reč je bila o situaciji Ernesta
San Epifanija), uvek postoji neko drugi kome je još
gore.
Sećam se Kraljevih red. Sećam se njegovog
osmeha kad je ugledao Ernesta i njegovog ispitivačkog
pogleda kada je video Artura. Sećam se distance koju
je, samo jednim pokretom, Kralj uspostavio između
svoje ličnosti i posetilaca. Bio je to pokret kojim je
pokupio novac i stavio ga u džep. Zatim su progovorili.
Kralj se prisetio dveju noći u kojima mu se
Ernesto dobrovoljno potčinio i govorio je o obavezama
koje to za sobom povlači, obavezama što ih svaki
postupak, ma koliko nasumičan ili nenameran bio, za
sobom povlači. Govorio je o srcu. O srcu muškarca koje
krvari poput žene (čini mi se da je time želeo da
aludira na menstruaciju) i koje obavezuje pravog
muškarca da preuzme odgovornost za svoja dela, ma
kakva ona bila. Govorio je o dugovima: ništa ne
zavređuje veći prezir od rđavo otplaćivanog duga. Baš
tako je rekao. Nije govorio o neplaćenom dugu, nego o
rđavo otplaćivanom dugu. Onda je ućutao i sačekao da
čuje šta njegovi gosti imaju da kažu.
Prvo je počeo Ernesto San Epifanio. Kazao je
kako on prema Kralju nema nikakav dug. Kazao je
kako je dve noći spavao u njegovoj postelji (dve lude
noći, precizirao je) i da je to bilo sve. Možda je donekle
slutio da leže u krevet kralja muških kurvi, dodao je,
ali opasnosti i ,,obaveze“ koje takav postupak za sobom
povlači nije mogao da predvidi, pa je sve učinio u
nevinom neznanju (premda Ernesto nije mogao da
priguši nervozni smešak kada je izgovorio reč
nevinom, i tako je sebi uskočio u usta, naročito u
pogledu dotičnog prideva), vođen samo pohotom i
željom za avanturom, a nikako skrivenom namerom da
postane Kraljev rob.
Ti si moja jebena robinja, rekao je Kralj,
prekinuvši ga. Ja sam tvoja jebena robinja, rekao je
čovek ili dečkić koji se nalazio u dnu sobe. Njegov
kreštav, izmučeni glas me je iznenadio. Kralj se
okrenuo i naredio mu da ućuti. Ja nisam tvoja jebena
robinja, rekao je Ernesto. Kralj mu je uputio strpljiv,
zao osmeh. Pitao je Ernesta šta misli da je. Meksički
gej pesnik, rekao je Ernesto, gej pesnik, pesnik... (Kralj
ništa nije razumeo), i zatim je dodao nešto o svom
pravu (svom neotuđivom pravu) da ode u krevet s kim
hoće, i da zbog toga ne bude smatran robom. Da ovo
nije toliko patetično, umro bih od smeha, rekao je. Pa
onda umri, rekao je Kralj, dok te nismo ordenovali.
Glas mu je odjednom očvrsnuo. Ernestovo lice je
promenilo boju. Posmatrala sam ga iz profila i videla
kako mu donja usna poigrava. Napravićemo od tebe
mučenika, rekao je Kralj. Ima da te rasturamo dok se
ne raspukneš, rekao je revizor kraljevstva. Pluća ima
da ti se rasprsnu koliko ćemo te razvaliti, i srce će da ti
se rasprsne, rekao je Kralj. Neobično je, međutim, bilo
to što su sve prethodno rekli a da usne nisu ni
pomerili, niti je i najmanji dašak napustio njihova
usta.
Prestani da me maltretiraš, rekao je Ernesto
beživotnim glasom.
Siroti umobolni dečkić počeo je da se trese u dnu
sobe i pokrio se ćebetom. Uskoro se začulo kako stenje
poput davljenika.
Tada je progovorio Arturo. Ko je ovaj?, rekao je.
Ko je koji, majmune?, rekao je Kralj. Ko je ovaj?,
rekao je Arturo i pokazao ka gomili na krevetu. Revizor
je uputio ispitivački pogled prema dnu prostorije i
onda se isprazno osmehnuo Arturu i Ernestu. Kralj se
nije okrenuo. Ko je on?, rekao je Arturo. A ko si, pizda
li ti materina, ti?, rekao je Kralj.
Dečkić u dnu sobe trznuo se pod ćebetom.
Izgledalo je kao da se prevrće. Možda se gušio. Bio je
sav upetljan u rite i nije se moglo odrediti da li mu je
glava bila kraj jastuka ili u dnu kreveta. On je
bolestan, rekao je Arturo. Nije to bilo pitanje, čak ni
tvrdnja. Kao da je ovo rekao samom sebi, i kao da se u
isto vreme kolebao, a ja sam u tom trenutku slušala
njegov glas i, kako je to čudno, umesto da razmišljam o
onome što je govorio, ili da razmišljam o tom jadnom,
bolesnom dečkiću, pomislila sam kako se Arturu
tokom meseci provedenih u domovini povratio
čileanski naglasak (i kako ga još uvek nije izgubio).
Istog časa počela sam da razmišljam šta bi se desilo
kada bih se, hipotetički govoreći, ja vratila u
Montevideo. Da li bi se i meni vratio stari naglasak?
Da li bih postepeno prestala da budem majka
meksičke poezije? Jer takva sam ja, u najgorem času
na um mi padaju najbudalastije i najneprimerenije
ideje.
A nikakve sumnje nije bilo da je ovaj čas bio
jedan od najgorih, pomislila sam čak kako je Kralj
mogao potpuno nekažnjeno da nas ubije, pa da naša
tela da baci psima, nečujnim psima naselja Gerero, ili
kako je mogao da uradi nešto još gore. Ali onda se
Arturo nakašljao (makar mi se tako učinilo), dohvatio
slobodnu stolicu (koja malopre nije bila tu), seo spram
Kralja i pokrio lice dlanovima (kao da mu je pozlilo ili
da se boji da ne padne u nesvest), a Kralj i revizor
kraljevstva začuđeno su ga gledali, kao da nikada u
životu nisu videli tako malaksalog telohranitelja. Ne
skidajući dlanove s lica, Arturo je rekao kako te noći
problemi Ernesta San Epifanija moraju konačno da se
razreše. Začuđeni pogled na Kraljevom licu se istopio.
Tako uvek biva sa začuđenim pogledima: čim im se
ukaže prilika, imaju običaj da se pretvore u nešto
drugo; istope se, ali ne istope se do kraja; ostanu na
pola puta, jer začuđenost se nalazi veoma daleko, i
uprkos tome što nam se staza koja do nje vodi čini
kratkom (ima nečega u nama što nas k njoj vuče),
povratak biva beskonačan, poput nezavršenog
košmara. I te je noći pogled Kralja bio verni odraz
ovoga: bio je to jedan nezavršeni košmar iz koga bih
volela da sam mogla da se izbavim uz pomoć nasilja.
Ali onda je Arturo počeo da govori o drugim
stvarima. Govorio je o bolesnom dečkiću koji je drhtao
na krevetu u dnu prostorije, kazao je da on ide s
nama, govorio je o smrti i o dečkiću što je drhtao i
stiskao krajeve ćebeta (mada sad nije više drhtao), i
čije je lice provirivalo i posmatralo nas, govorio je o
smrti, i mnogo se ponavljao, i uvek se vraćao na smrt,
kao da je kralju muških kurvi iz naselja Gerero želeo
da poruči kako on (tj. Kralj) za temu smrti uopšte nije
kompetentan, a ja tada pomislih: ma ovaj priča priče,
ovaj se bavi književnošću, sve je to laž, i onda se, kao
da mi čita misli, Arturo Belano pokrenuo u ramenima,
blago se nagnuo u moju stranu i rekao: daj mi je,
pruživši mi dlan svoje desne ruke.
I ja sam mu na dlan desne ruke spustila
otvorenu britvu, a on je rekao hvala i ponovo mi
okrenuo leđa. Onda ga je Kralj pitao da li je naroljan.
Nisam, rekao je Arturo, ili možda jesam, ali ne mnogo.
Onda ga je Kralj pitao da li je Ernesto njegov drugar. A
Arturo je rekao da jeste, i time je na ubedljiv način
pokazao da uopšte nije naroljan nego da je stvar bila u
književnosti. Kralj je onda hteo da ustane, možda da bi
nam zaželeo laku noć i ispratio nas do kapije, ali
Arturo je rekao da se nisi makao, đubre usrano, da se
niko nije makao, ruke na jebeni sto i da se niste
mrdnuli, i Kralj i revizor začudo su mu se povinovali.
Mislim da je Arturo u tom trenutku shvatio kako je
pobedio, ili da je barem dobio polovinu borbe ili prvu
rundu, ali je verovatno razumeo i kako još uvek može
da izgubi ukoliko bi se sukob produžio. Drugačije
rečeno, ako bi se meč igrao na dve runde, njegove
šanse su bile ogromne, ali ukoliko bi meč bio na deset
rundi, ili na dvanaest, ili petnaest, šanse su mu
isčezavale u nepreglednim prostranstvima kraljevstva.
Tako da je nastavio gde je stao i rekao je Ernestu da
pogleda kako je dečkić sa dna sobe. A Ernesto mu je
uputio pogled koji kao da je govorio nemoj baš da
preteruješ, prijatelju, ali budući da nije bio trenutak
za diskusiju, poslušao ga je. Sa dna sobe Ernesto je
rekao da je onaj momak prilično gotov. Ja sam ga
videla. Videla sam Ernesta kako iscrtava polukrug po
podu kraljevskog budoara, prilazi postelji, skida rite s
mladog roba, dodiruje ga ili ga možda štipa za ruku,
šapuće mu nešto na uvo i svoje približava njegovim
usnama i zatim guta pljuvačku (videla sam kako guta
pljuvačku nad onim krevetom koji je istovremeno
posedovao svojstva močvare i pustinje), i kako zatim
kaže da je momak prilično gotov. Ako nam ovaj mali
umre, vratiću se i ubiću te, rekao je Arturo. I prvi put
te noći ja sam otvorila usta i progovorila: nosimo ga sa
sobom?, pitala sam. Da, ide s nama, rekao je Arturo. A
Ernesto, koji se i dalje nalazio u dnu sobe, seo je na
krevet, kao da se iznenada strašno snuždio, i rekao je:
dođi i sam da ga pogledaš, Arturo. Videla sam Artura
kako nekoliko puta odmahuje glavom u znak
odbijanja. Nije želeo da pogleda malog. I onda sam
osmotrila Ernesta i načas mi se učinilo kako se dno
prostorije, s krevetom poput zategnutog jedra, odvaja
od ostatka prostorije, kako se udaljava od zgrade
hotela „Detelina“, ploveći po jednom jezeru koje je i
samo plovilo po najčistijem nebu, nekom od nebesa
nad Meksičkom dolinom sa slika Dr. Atla{41}. Vizija je
bila toliko jasna da je samo falilo da Arturo i ja
ustanemo i podignutim dlanovima im poručimo
zbogom. I nikada ranije Ernesto mi se nije učinio tako
hrabrim. A na svoj način mi se i bolesni dečkić učinio
hrabrim.
Pomerila sam se. Pokrenula sam telo. Prvo na
mentalnom planu. Potom i u stvarnosti. Bolesni dečkić
me je pogledao u oči i počeo je da plače. Bio je zaista u
vrlo lošem stanju, ali nisam želela da to kažem Arturu.
Gde su mu pantalone?, rekao je Arturo. Tamo, rekao je
Kralj. Pogledala sam pod krevet. Nije bilo ničega.
Pogledala sam okolo. Pogledala sam Artura, kao da mu
tim pogledom govorim ne mogu da ih nađem, šta da
radimo? Onda je Ernestu palo na pamet da ih potraži
među ćebadima, pa je pronašao neke napola mokre
farmerice i jedne firmirane patike. Pusti mene, rekla
sam mu. Postavila sam dečkića na ivicu kreveta,
navukla mu farmerice i obula ga. Onda sam ga podigla
da vidim može li da hoda. Mogao je. Idemo, rekla sam.
Arturo se nije pomerio. Probudi se, Arturo, pomislila
sam. A sada ću, vaše kraljevsko visočanstvo, da vam
ispričam jednu priču, rekao je. Vas troje krenite i
sačekajte me na ulazu.
 Ernesto i ja spustili smo dečkića do prizemlja.
Pozvali smo taksi i čekali pred vratima hotela
„Detelina“. Ubrzo se pojavio i Arturo. Ta noć u kojoj se
ništa nije desilo a svašta je moglo da se desi u mom
sećanju rastače se kao da je proždire gorostasna
neman. Ponekad u daljini, na severu, vidim gromove
strašne oluje koja ide prema Meksiko Sitiju, ali
pamćenje mi govori da nije bilo nikakvih gromova ni
oluje, visoko meksičko nebo, istini za volju, malo se
spustilo, na trenutke je bilo teško da se diše jer je
vazduh bio suv i ozleđivao je grlo, sećam se smeha
Ernesta San Epifanija i Artura Belana u taksiju, smeha
koji ih je vraćao natrag, u stvarnost, ili u ono što su oni
voleli da zovu stvarnost, činilo se da je vazduh na
trotoaru ispred hotela i u taksiju kao od kaktusa, od
svih nebrojenih vrsta kaktusa u ovoj zemlji, sećam se i
da sam rekla teško se diše, i: vrati mi britvu, i: teško se
govori, i: gde idemo?, i još se sećam da bi na svaku
moju reč Ernesto i Arturo počinjali da se smeju, te sam
se na kraju i sama smejala, jednako ili i više od njih,
svi smo se smejali, osim taksiste koji nas je u nekom
trenutku pogledao kao da je čitavu bogovetnu noć
proveo razvozeći ljude poput nas (a posto smo se
nalazili Meksiko Sitiju, uopšte ne bi bilo čudno da je
tako zaista i bilo) i bolesnog dečaka koji je spavao s
glavom položenom na moje rame.
Eto tako smo Ernesto San Epifanio, pesnik
homoseksualac rođen u Meksiku, star devetnaest ili
dvadeset godina (uz Ulisesa Limu, koga tada još nismo
poznavali, bio je to najbolji pesnik svoje generacije),
Arturo Belano, heteroseksualni pesnik rođen u Čileu,
kojem beše devetnaest, Huan de Dios Montes (poznat
još kao Huan de Dos Montes i Huan Dedos),
osamnaestogodišnji pekarski šegrt iz naselja
Buenavista, po svoj prilici biseksualan, i ja, Auksilio
Lakutur, godina definitivno nedefinisanih, čitateljka i
majka rođena u Urugvaju ili Republici istočnjaka{42},
koja je svedočila prepletanjima zamršenih obrazaca
oskudice, tako smo, kažem, ušli i kasnije izašli iz
kraljevstva kralja muških kurvi, smeštenog u pustinji
naselja Gerero.
A budući da o Huanu de Dos Montesu neću više
pričati, mogu barem da vam kažem kako se njegov
košmar na kraju srećno završio.
Nekoliko dana proveo je u kući Arturitovih
roditelja, a posle je lutao od stana do stana i od
potkrovlja do potkrovlja. Zatim smo mu pronašli posao
u jednoj pekari u Rimskom naselju i potom je nestao,
bar naizgled, iz naših života. Voleo je da duva lepak.
Bio je melanholičan i mrzovoljan. Bio je stoik. Jednom
sam naletela na njega u parku Undido. Rekla sam mu
kako je, Huane de Dios. Ludilo, odgovorio je. Mnogo
meseci kasnije, na žurci koju je Ernesto San Epifanio
organizovao posto je dobio stipendiju Salvador Novo{43}
(i na kojoj nije bio Arturo, jer pesnici se svađaju), rekla
sam Ernestu kako one skoro već zaboravljene noći
nisu nameravali da ubiju njega, kao što smo svi
mislili, već da su hteli da ubiju Huana de Diosa. Da,
rekao mi je Ernesto, i ja sam došao do istog zaključka.
Hteli su da ubiju Huana de Diosa.
A naš tajni plan bio je da to sprečimo.
 9

Potom sam se vratila u stvarni svet. Dosta je bilo

avantura, kazala sam sebi tananim glasićem. Eh,
avanture, avanture. Proživela sam ja pesničke
avanture, koje su uvek avanture na život i smrt, ali
onda sam se vratila, stupila sam ponovo na ulice
Meksika, i svakodnevica mi se učinila ugodnom, pa što
da se traži više od toga. I što da se obmanjujem.
Svakodnevica je nepomična prozirnost u trajanju od
svega nekoliko sekundi. Stoga sam se vratila,
pogledala u nju i dozvolila joj da se obavije oko mene.
Ja sam majka, rekla sam joj, i iskreno govoreći,
sumnjam da su horor filmovi baš najprikladnija stvar
za mene. A svakodnevica je onda nabrekla kao
pomahnitali balon od sapunice i eksplodirala.
Opet sam bila u ženskom klozetu na četvrtom
spratu Fakulteta za filozofiju i književnost, bio je
septembar 1968, a ja sam razmišljala o avanturama i
o Remedios Varo. Toliko je malo onih koji se sećaju
Remedios Varo. Ja je nisam upoznala. Iskreno, mnogo
bih volela da mogu da kažem kako sam je upoznala,
ali istina je da se to nije desilo. Upoznala sam predivne
žene, snažne poput planina ili morskih struja, ali
Remedios Varo nisam. Ne zato što bi me stidljivost
sprečila da odem njenoj kući, ili zato što nisam cenila
njenu umetnost (koju svim srcem i dan danas cenim),
već zato što je Remedios Varo umrla 1963, a ja sam
1963. još uvek bila u mom dragom i dalekom
Montevideu.
Mada u nekim noćima, kad mesec proviri kroz
prozore ženskog klozeta a ja sam još uvek budna,
pomislim da nije bilo tako, da sam 1963. već bila u
Meksiko Sitiju i da don Pedro Garfijas, zadubljen u
svoje misli, čuje kako mu tražim adresu Remedios
Varo, koju on ne posećuje ali je poštuje, pa se onda
nesigurnim korakom približava svom radnom stolu,
vadi parčence papira i jedan rokovnik iz fioke, vadi
nalivpero iz jednog od džepova svog sakoa i svojom
izvrsnom kaligrafijom ceremonijalno zapisuje gde da
potražim katalonsku slikarku.
I ja već letim tamo, kući Remedios Varo, u
naselju Polanko, može li biti da se tamo nalazi?, ili u
naselju Ansures, da li je tamo?, ili u naselju
Tlakspana, da li je tamo?, pamćenje se služi prljavim
trikovima dok se opadajući mesec gnezdi u ženskom
klozetu poput pauka, no u svakom slučaju ja hitam
ulicama Meksiko Sitija koje jedna drugu sustižu i koje
malo po malo, kako se približavam njenoj kući,
menjaju izgled (a svaka promena naslanja se na onu
prethodnu, kao da joj je produžetak ali istovremeno i
kritika), sve dok ne stignem do jedne ulice u kojoj sve
kuće izgledaju poput ruševnih zamaka, onda pozvonim
na jednu kapiju i sačekam koju sekundu, čujem samo
udare sopstvenog srca (jer ja sam tako luckasta, kad
idem da upoznam nekoga kome se divim srce mi se
strašno ubrza) i zatim sa druge strane odzvanjaju sitni
koraci i neko otvara vrata i taj neko je Remedios Varo.
Pedeset četiri godine ima. Drugim rečima,
preostalo joj je još godinu dana.
Kaže mi da uđem. Ne posećuju me često, kaže
mi. Ja idem ispred, a ona za mnom. Uđite, uđite, kaže
i ja koračam ka prostranom dnevnom boravku,
prolazim kroz slabo osvetljen hodnik u kome teške
ljubičaste zavese pokrivaju dva prozora što gledaju na
unutrašnje dvorište. U dnevnom boravku je jedna
fotelja i sedam u nju. Na okruglom stočiću nalaze se
dve šoljice kafe. U pepeljari primećujem tri opuška.
Očigledan zaključak glasi: u kući je još neko.
Remedios Varo me gleda u oči i osmehuje se: sama
sam, izjavljuje.
Pričam koliko joj se divim, pričam joj o
francuskim nadrealistima i katalonskim nadrealistima
i o Španskom građanskom ratu, Benžamena Perea{44}
ne pominjem jer su se razišli 1942. i ne znam u
kakvom joj je sećanju ostao, ali zato pričam o Parizu i
o izgnanstvu, o njenom dolasku u Meksiko i
prijateljstvu s Leonorom Karington, a onda shvatam da
Remedios Varo prepričavam njen rođeni život, da se
ponašam kao neurotična tinejdžerka koja deklamuje
svoju lekciju pred nepostojećom komisijom. I onda
pocrvenim kao paradajz i kažem oprostite, ne znam šta
pričam, mogu li da zapalim?, kažem, i posegnem za
paklom delikadosa u džepu, ali ne pronalazim je tamo
i kažem, imate li cigaretu?, a Remedios Varo stoji pred
jednom slikom prekrivenom nekakvom starom
suknjom (ova stara suknja, govorim sebi, mora da je
pripadala nekom ženskom divu) i kaže da ne puši, da
joj pluća više nisu dobro, da su vrlo loše, iako nema
lice nekoga kome su pluća loše, nema čak ni lice
nekoga ko je nešto loše video, ali ja svejedno znam da
je ona videla mnogo loših stvari, da je videla uspon
đavola, beskrajni defile termita po Drvetu života, boj
između Prosvetiteljstva i Senke, ili Carstva, ili
Kraljevstva reda, jer svakim od prethodnih imena
može se i mora nazvati ta iracionalna mrlja koja žudi
da nas pretvori u zveri ili u robote, i koja se bori protiv
Prosvećenosti otkad je sveta i veka (ovo poslednje,
doduše, moja je spekulacija i s njom se verovatno
nijedan predstavnik Prosvećenosti ne bi složio), ja
znam da je Remedios Varo videla stvari kakve malo
koja žena zna da je videla, i da sada vidi smrt koja će
nastupiti za manje od dva meseca, a znam i da se u
njenoj kući nalazi još neko, neko ko puši i ko ne želi
da bude otkriven, što me navodi na pomisao da je to
neko koga poznajem.
Zatim uzdahnem i zagledam se u odblesak
meseca u opadanju na pločicama ženskog klozeta, pa
jednim pokretom koji pobeđuje umor i strah pružam
ruku i pitam je kakvu to sliku pokriva divovskom
suknjom. A Remedios Varo me gleda, osmehujući se, i
zatim se okreće, okreće mi leđa i neko vreme proučava
sliku, ali ne razmiče niti sklanja suknju koja je štiti od
indiskretnih pogleda. Poslednju, kaže mi. Ili možda
kaže pretposlednju. Jeka njenih reči odskakuje po
pločicama prošaranim mesečinom, pa je lako pobrkati
poslednju i pretposlednju. Ah, u tom stanju ekstremne
nesanice sve slike Remedios Varo promiču poput suza
koje prolivaju mesec ili moje plave oči. I pravo
govoreći, u ovakvim uslovima nije lako uočiti svaki
detalj, te se reč poslednja teško može jasno razlučiti od
red pretposlednja. A onda Remedios Varo podiže
suknju ženskog diva, pa mogu da vidim jednu
nepreglednu dolinu, jednu dolinu posmatranu s
najviše planine, zelenu i mrku, i od samog pogleda na
taj pejzaž srce mi se kida, jer kao što znam da je još
jedna osoba u kući, isto tako znam i da je ono što mi
slikarka pokazuje uvertira, da je to pozornica na kojoj
će se odigrati scena što će na mojoj duši ostaviti
vatreni trag, ili ne, vatreni ne, sada već nema toga što
bi na mojoj duši moglo da ostavi vatreni trag, ono što
predosećam pre je čovek od leda, čovek napravljen od
kocaka leda, koji će mi prići i poljubiti me u usta, u
moja bezuba usta, a ja ću osetiti te ledene usne na
mojim usnama i videću te oči od leda na samo
nekoliko centimetara od mojih, i onda ću se srušiti kao
Huana de Ibarburu{45} i promrmljati zašto ja?, i ova će
mi koketerija biti oproštena, a čovek napravljen od
kocaka leda sklopiće i zatim će otvoriti oči, trepnuće, te
ću u njegovom treptaju uspeti da nazrem snežnu
mećavu, jedva, kao da je neko načas otvorio prozor i
zatim ga, kajući se, brzo zatvorio, i rekao ne još,
Auksilio, videćeš ono što treba da vidiš, ali ne još.
Ja znam da taj pejzaž s blagim renesansnim
primesama, da ta ogromna dolina, čeka.
Ali šta to čeka?
A onda Remedios Varo pokriva platno suknjom i
nudi me kafom i počinjemo razgovor o drugim
stvarima, o svakodnevici, na primer, mada se u taj naš
razgovor probijaju dekontekstualizovane reči, poput
parusije ili hijerofanije, poput psihofarmaka ili
elektrošokova. A posle pričamo o nekom ko štrajkuje ili
je nedavno štrajkovao glađu i čujem sebe kako
govorim: posle nedelju dana bez hrane više i nisi
gladna, a Remedios Varo me gleda i kaže: sirotice
moja.
I baš u tom trenutku teška ljubičasta zavesa se
zatrese, a ja skočim na noge i nisam više u stanju (niti
to sebi dozvoljavam) da razmišljam o onom što je
katalonska slikarka upravo rekla. Priđem prozoru,
sklonim zavesu i ugledam crno mače. I glasno
odahnem. A znam da mi se Remedios Varo smeje iza
leđa, dok se istovremeno pita ko sam ja uopšte. S
prozora se vidi mali vrt u kome drema još pet ili šest
mačaka. Koliko mačaka! Jesu li sve vaše? Manje-više,
kaže Remedios Varo. Posmatram je: crno mače joj je u
rukama i Remedios Varo kaže: bonic, on eres?, bonic,
feia hores que et buscava{46}.
Jesi li za malo muzike?
Pita li ona to mene ili mače? Pretpostavljam da
pita mene, jer se mačetu obraća na katalonskom, iako
je već na prvi pogled jasno da je reč o pravom
meksičkom mačetu, pravom meksičkom uličnom
mačetu s rodoslovom koji seže bar tristo godina
unazad, premda se sada, dok mesec mekim mačjim
korakom prelazi s jedne na drugu pločicu ženskog
klozeta, pitam da li je u Meksiku uopšte bilo mačaka
pre nego što su stigli Španci, i odgovaram samoj sebi,
nepristrasno, objektivno, čak s dozom indiferentnosti,
da nije, da ih pre toga nije bilo, da su mačke stigle s
drugim ili trećim talasom Evropljana. I onda joj,
glasom mesečarke, budući da razmišljam o meksičkim
mačkama-mesečarkama, odgovaram da jesam, pa
Remedios Varo prilazi gramofonu, jednom starom
gramofonu, što uopšte nije čudno, jer se nalazimo u
neverovatnoj godini 1962. i sve su stvari stare, sve
stvari drže jedan dlan na ustima ne bi li prigušile krik
zaprepašćenja ili neku neprikladnu ispovest!, i ona
stavlja ploču i kaže mi: ovo je molski končertino
Salvadora Bakarisa{47}, a ja prvi put slušam tog
španskog muzičara i počinjem da plačem, ponovo, dok
mesec polako skače s jedne pločice na drugu, kao na
usporenom snimku, kao da taj film ne režira priroda
već ja.
Koliko dugo smo slušale Bakarisa?
Ne znam. Samo znam da Remedios Varo u
nekom trenutku podiže gramofonsku iglu i da se
preslušavanje završava. Potom joj prilazim (zato što ne
želim da odem, priznajem) i rumenog lica nudim se da
joj operem šoljice koje smo uprljali, da joj pometem
pod, da joj obrišem prašinu s nameštaja, da joj
uglačam lonce i šerpe u kuhinji, da joj odem u
nabavku, spremim joj postelju, zagrejem joj vodu za
kupanje, ali se Remedios Varo samo osmehuje i kaže:
ništa mi od toga više nije potrebno, Auksilio, ali hvala
ti u svakom slučaju. Meni više ništa nije potrebno.
Nikakva pomoć, kaže Remedios Varo. A to je laž! Ta
otkud joj ništa neće biti potrebno?, razmišljam dok me
ispraća do kapije.
Zatim vidim sebe pred kapijom. Ona je s druge
strane, jedna ruka joj je na kvaki. Toliko je stvari koje
bih želela da je pitam. Prva među njima je da li mogu
ponovo da je posetim. Neka svetlost nalik belom vinu
sada se širi po svakom kutku ispražnjene ulice. Ta
sunčeva svetlost obasjava joj lice i boji ga
melanholijom i hrabrošću. U redu. Sve je u redu.
Vreme je da pođem. Ne znam da li da joj pružim ruku
ili da je poljubim u obraze. Koliko je meni poznato, mi
Latinoamerikanke pozdravljamo se samo jednim
poljupcem. Jedan poljubac u jedan obraz. Španjolke
se ljube dvaput. Francuskinje triput. Kad sam bila
mlada mislila sam da tri francuska poljupca
predstavljaju: slobodu, jednakost i bratstvo. Sada
znam da nije tako, ali mi se sviđa da i dalje verujem u
to. Tako da je tri puta ljubim a ona me gleda kao da je
i sama, u nekoj fazi svog života, verovala u isto što i ja.
Jedan poljubac u levi obraz, drugi u desni i poslednji
opet u levi. A Remedios Varo me gleda i pogledom mi
kaže: ne brini, Auksilio, nećeš umreti, nećeš poludeti,
ti braniš civilizacijsko dostignuće univerzitetske
autonomije, ti spasavaš čast svih univerziteta naše
Amerike, i najgore što može da ti se desi je da grozno
smršaš, najgore što može da ti se desi je da imaš vizije,
najgore što može da ti se desi je da te otkriju, ali ne
razmišljaj o tome, ostani čvrsta, čitaj sirotog Pedra
Garfijasa (mogla si bar još neku knjigu da poneseš u
klozet) i pusti da tvoje misli slobodno plove kroz vreme,
između 18. septembra i 30. septembra 1968, ni dana
preko toga, to je sve što treba da radiš.
A onda Remedios Varo zaključava kapiju i u
poslednjem pogledu koji šalje u susret mojem
otkrivam, neumoljivo i beznadežno, da je mrtva.
 10.

Iz kuće Remedios Varo izašla sam u stanju

gorem od mesečarke, jer se mesečari uvek vrate svojoj
kući, a ja sam znala da se kući Remedios Varo neću
vratiti. Znala sam da ću se probuditi na vetrometini,
po mraku ili kada već bude svitalo, svejedno, usred
grada u koji su me odveli ljubav ili jarost.
Sećanja mi se vraćaju bez reda i poretka, od
onog mučnog septembra 1968. kreću se unazad i
unapred, mrmljaju, mucaju i pričaju mi kako sam
rešila da ostanem i čekam na onom suncu boje vode,
kako sam stajala na ćošku i slušala sve žamore
Meksika, pa i žamor koji su stvarale senke kuća što su
se međusobno proganjale poput kakvih sveže
prepariranih zveri.
I ne znam koliko je vremena prošlo, mnogo ili
malo, jer čula su mi čiodama bila zadenuta za prostor
a ne za vreme, ali onda spazih kako se kapija
Remedios Varo otvara i kako iz nje izlazi žena koja se
za vreme moje posete skrivala u spavaćoj sobi, ili u
kupatilu, ili iza zavese.
Imala je duge, mršave noge, mada je, procenih
dok sam je pratila, sasvim sigurno bila niža od mene.
Bila je to visoka žena, posebno za meksičke standarde,
ali ja sam bila još viša.
Iz moje perspektive uhode videla su joj se samo
leđa i noge, bila je to mršava prilika, kao što već rekoh,
smeđe, blago zatalasane kose koja joj je padala preko
ramena, pa joj je frizura, iako pomalo razbarušena (ta
razbarušenost mogla bi se pomešati sa neurednošću,
ali se ne usuđujem da to učinim), ipak bila ljupka.
Zaista je sva bila ljupka, od glave do pete, mada nije
bilo lako odrediti odakle je tačno ta njena ljupkost
poticala, pošto je nosila običnu, neupadljivu odeću, za
koju niko ne bi rekao da je originalna: iznošena crna
suknja i džemper na zakopčavanje krem boje, stvari
koje se za sitne pare nabave na buvljaku. Na nogama
je, međutim, imala cipele na štiklu, ne visoku ali
stilizovanu, cipele koje uopšte nisu išle uz to ruho. Pod
miškom je nosila fasciklu punu papira.
Nasuprot mom očekivanju, nije se zaustavila na
stajalištu autobusa, već je nastavila peške prema
centru. Posle nekog vremena ušla je u neki kafe. Ja
sam ostala ispred i posmatrala je kroz izlog. Videla
sam kako prilazi jednom stolu i pokazuje nešto što je
izvukla iz fascikle: jedan list papira, zatim i drugi. Bili
su to neki crteži ili reprodukcije. Čovek i žena koji su
sedeli za stolom pogledali su papire i potom odmahnuli
glavom. Ona im se osmehnula, pa je i pred susednim
stolom odigrala istu rolu. Isti je bio i rezultat. To je ne
nije pokolebalo, već je prilazila sledećem stolu, a onda
sledećem, i posle njega sledećem, i na kraju
proćaskala sa svakim u kafeu. Uspela je da proda
jedan crtež. Dobila je svega nekoliko gvozdenjaka, te
sam zaključila kako je cena njene robe zavisila od
dobre volje kupca. Zatim se uputila ka šanku, gde je
razmenila koju s konobaricom. Ona je govorila, a
konobarica je slušala. Verovatno su se poznavale.
Trenutak kada joj je konobarica okrenula leđa i počela
da priprema kafu iskoristila je da se obrati
muškarcima koji su stajali za šankom, ponudila im je
svoje crteže, ali se ovog puta nije pomerila sa svog
mesta, već su joj se jedan ili možda dva muškarca
primakli, ne bi li bacili koji odsutan pogled na njeno
blago.
Mora da joj je bilo bar šezdeset godina. I loše ih
je nosila. Možda je bila i starija. Ovo se dešavalo deset
godina po smrti Remedios Varo, što će red 1973. a ne
1963.
Onda su me podišli žmarci. I žmarci su mi po
urugvajski rekli (jer žmarci nisu bili Meksikanci već
Urugvajci): alo, Auksilio, ta žena koju pratiš, što je
potajno izašla iz kuće Remedios Varo, to ti je istinska
majka poezije, ona, a ne ti, žena za čijim tragom ideš
je istinska majka, a ne ti, ne ti, ne ti.
Mislim da me je zabolela glava, pa sam zatvorila
oči. Mislim da su me zaboleli zubi koje više nisam
imala, pa sam zatvorila oči. A kada sam ih otvorila,
ona je bila za šankom, sasvim sama, sedela je na
barskoj stolici, pila kafu s mlekom i čitala neki časopis
koji je, zajedno s reprodukcijama slika svog
obožavanog sina, verovatno čuvala u fascikli.
Žena koja ju je uslužila nalazila se nekoliko
metara dalje, laktovima oslonjena o šank, i dremljivim
pogledom gledala je kroz izlog, u neku neodređenu
tačku nad mojom glavom. Nekoliko stolova se
ispraznilo. Za ostalima su se ljudi vraćali svojim
poslovima.
Tada sam shvatila kako sam, u snu ili na javi,
pratila Lilijan Serpas, i prisetila se njene priče ili onog
malog dela njene priče koji mi je bio poznat.
 Jedno vreme, pretpostavljam tokom pedesetih,
Lilijan je bila manje-više poznata pesnikinja i žena
izuzetne lepote. Poreklo njenog prezimena nije jasno,
zvuči grčki (ili se meni tako čini), zvuči mađarski, a
možda je to i staro kastiljansko prezime. Ali Lilijan je
bila Meksikanka i skoro čitav život provela je u
Meksiko Sitiju. Pričalo se kako je u svojoj dugoj,
rastegnutoj mladosti imala mnogo momaka i
pretendenata. Lilijan, međutim, nije želela momke
nego ljubavnike, a što je želela to je i imala.
Volela bih da sam mogla da joj kažem: ne
trebaju ti toliki ljubavnici, Lilijan, s muškarcima
nemaš bogzna čemu da se nadaš, iskoristiće te i posle
te ostaviti na nekom ćošku, ali ja sam bila neka vrsta
lude device, a Lilijan je svoju seksualnost živela onako
kako se njoj sviđalo, intenzivno, vođena jedino
telesnim užitkom i užitkom u sonetima koje je tih
godina pisala. I naravno da se to nije dobro završilo. Ili
jeste. Ko sam ja da sudim? Ona je imala ljubavnike.
Za mene se to jedva može reći.
Jednoga dana, međutim, Lilijan se zaljubila u
nekog čoveka i s njim je dobila sina. Tip je bio izvesni
Kofin, možda Severnoamerikanac, možda Englez,
možda Meksikanac. U svakom slučaju, dobila je s njim
sina i nazvali su ga Karlos Kofin Serpas. Da, to je onaj
slikar, dakle, Karlos Kofin Serpas.
Kasnije (koliko kasnije, to ne znam), gospodin
Kofin je nestao. Možda je on ostavio Lilijan. Možda je
Lilijan ostavila njega. Možda je, što bi bilo
romantičnije, Kofin umro a Lilijan je tada poverovala
kako i ona treba da umre, ali je imala sina i zbog njega
je odlučila da preživi prazninu koja je Kofinovim
nestankom nastala. Tu prazninu ubrzo su popunila
druga gospoda, jer je Lilijan i dalje bila veoma lepa i
još uvek joj se sviđalo da odlazi u krevet s muškarcima
i da zavija dok ne svane dan. A mladi Kofin Serpas je
za to vreme rastao i od malih nogu upoznavao društvo
svoje majke, i svi su se oduševljavali njegovom
inteligencijom i predviđali mu veliku budućnost u
uzburkanom svetu umetnosti.
Na koja je to mesta, u društvu svoga sina,
odlazila Lilijan Serpas? Uobičajena, stare barove i
kafee u centru Meksiko Sitija, gde su se okupljali
matori propali novinari i Španci u egzilu. Zaista
simpatičan svet, ali ne baš vrsta koju bih preporučila
nežnom dečaku.
Tih godina, Lilijan je promenila brojne poslove.
Bila je sekretarica, prodavačica u nekoliko butika,
izvesno vreme radila je u časopisima, pa čak i na
nekom ubogom radiju. Nigde se nije dugo zadržala, jer
je, kako mi je uz izvesnu dozu sete priznala, ona bila
pesnikinja i noćni život ju je dozivao, a u takvim
uslovima niko ne može normalno da radi.
Ja sam je, naravno, razumela, i slagala se s
njom, mada sam svoje slaganje iskazivala gestovima
koji su nesvesno i automatski poprimali zadah
odvratne superiornosti, kao da sam joj njima
poručivala: slažem se s tobom, Lilijan, ali mi se u
dubini duše sve to čini detinjastim, ne poričem da je
simpatično i zabavno, Lilijan, ali nemoj da računaš na
mene u tim izletima.
Kao da sam ja, koja sam špartala tamo-amo
između kužne avenije Bukareli i kampusa, bila bolja.
Kao da sam ja, zato što sam poznavala i družila se s
mladim pesnicima, a ne samo s matorim propalim
novinarima, bila bolja. A istina je da nisam bila bolja. I
istina je da mladi pesnici obično završe kao propali
matori novinari. Dok kampus, moj dragi kampus,
upravo ovde poda mnom, u odvodima avenije
Bukareli, vreba svoju priliku.
Jedne noći, ovo mi je takođe Lilijan ispričala,
upoznala je u kafeu Kito nekog Južnoamerikanca u
egzilu i razgovarali su sve do zatvaranja. Onda su otišli
u njen stan i nečujno se, da ne probude Karlitosa
Kofina, uvukli u krevet. Taj Južnoamerikanac bio je
Ernesto Gevara. Ne mogu da verujem, Lilijan, rekla
sam joj. Da, to je bio on, rekla je Lilijan, onako kako je
u to vreme govorila, tanušnim glasićem polomljene
lutke, glasom kojim bi govorio Stakleni licencijant{48},
da je bio licencijantkinja ili bar diplomka, i da je onda,
usred jadnog Zlatnog veka španske književnosti,
istovremeno poludela i postala superlucidna. Pa kakav
je bio Če u krevetu?, bilo je prvo što sam želela da
saznam. Lilijan je rekla nešto što nisam razumela.
Šta?, rekla sam, šta?, šta? Običan, rekla je Lilijan,
pogleda zagubljenog u brazdama na fascikli.
Možda je to bila laž. Kada sam je upoznala,
izgledalo je da Lilijan jedino zanima prodavanje slika
svoga sina. Prema poeziji je bila ravnodušna. Stizala bi
u kafe Kito veoma kasno, sela bi za sto mladih pesnika
ili za sto matorih propalih novinara (koji su svi bili
njeni bivši ljubavnici) i slušala bi razgovore na večne
teme. Ako bi neko, na primer, rekao pričaj nam o Če
Gevari, ona bi kazala: običan. I to bi bilo sve. A s druge
strane, u kafeu Kito bi po pravilu sedelo bar nekoliko
matorih propalih novinara koji su upoznali Čea i
Fidela, koji su Čea posećivali tokom njegovog boravka
u Meksiku, i nikome ne bi bilo čudno kad bi Lilijan
rekla da je bio običan, mada oni možda i nisu znali da
je Lilijan spavala s njim, oni su mislili da je Lilijan
spavala samo s njima i s ponekom od krupnijih zverki
koje u gluvo doba noći ne posećuju aveniju Bukareli,
ali sve to u ovom slučaju nije ni bilo važno.
Priznajem, volela bih da sam saznala kako je
jebao Če Gevara. Obično, to je jasno, ali kako?
Ovi klinci, rekla sam jedne noći Lilijan, imaju
pravo da znaju kako je jebao Če. Bila je to jedna od
mojih nesuvislih ludorija, ali svejedno sam uzviknula.
Sećam se da me je Lilijan pogledala onom
svojom naboranom, izmučenom maskom od lica, činilo
se kako će se iz nje svakog časa pomoliti kraljica sinjih
mora sa svojom kohortom gromova, no ta maska
odavno već ništa nije iskazivala. Eh, ovi klinci, ovi
klinci, rekla je i pogledala tavanicu kafea Kito, koju su
u tom času krečila dva tinejdžera, uzverana na
pokretnu skelu.
Takva je bila Lilijan, takva je bila žena koju sam
počela da pratim od sna s velikom katalonskom
slikarkom Remedios Varo do sna o neizlečivim ulicama
Meksiko Sitija, u kojima se uvek dešavale stvari za
koje se činilo da šapuću ili urlaju ili sikću kako se na
tim ulicama nikada ništa ne dešava.
I tako sam sebe ponovo zatekla u kafeu Kito, bila
je 1973. ili možda prvi meseci 1974, videla sam Lilijan
kako u jedanaest uveče ulazi kroz dim i rastočenu
svetlost kafea, i stiže ona, obmotana dimom kao i uvek,
a njen dim i dim kafea vrebaju jedan drugog poput
paukova, da bi zatim postali jedan jedini dim u kome
prevladava miris kafe, jer u Kitu imaju aparat za
prženje kafe, a osim toga su i među retkima u aveniji
Bukareli koji imaju italijansku mašinu za espreso.
A moji prijatelji, mladi pesnici Meksika, tada je
sedeći pozdravljaju, kažu dobro veče, Lilijan Serpas,
šta ima, Lilijan Serpas, čak i najviše otupeli među
njima u tom trenutku izuste dobro veče, Lilijan
Serpas, kao da će zbog tog pozdrava neka boginja da
se spusti s visina kafea Kito (gde se neustrašivi mladi
trudbenici upinju ne bi li održali ravnotežu koju jedino
mogu da opišem terminom nesigurna) i da im zadene
za grudi neki pesnički orden časti, a u stvari (iako ovo
ne izgovaram već samo mislim), pozdravljajući je tako,
na taj način, samo svoje mlade otupele glave polažu na
dželatov panj.
I Lilijan se zaustavi, kao da ne čuje dobro,
pogledom potraži sto za kojim sede (i za kojim sedim i
ja), pa kad nas uoči prilazi da se javi i da u prolazu
pokuša da proda neku od svojih slika, a ja gledam na
drugu stranu.
Zašto gledam na drugu stranu?
Zato što znam njenu priču.
Stoga gledam na drugu stranu dok Lilijan
stojeći, ako se do sada već nije smestila, pozdravlja sve
redom, a za stolom se okupilo šaroliko društvo od bar
pet mladih pesnika, kako to već biva, i kad stigne do
mene, ja prestajem da gledam u pod i razdražujuće
polako okrećem glavu (ali zaista ne mogu to da
izvedem brže), pa joj i sama pokorno zaželim dobro
veče.
I tako prolazi vreme (Lilijan ne pokušava da nam
proda nikakve crteže, zna ona da nemamo novca niti
želje za kupovinom, ali onome ko zatraži dozvoljava da
baci pogled na reprodukcije, te neobične reprodukcije,
izrađene ne makar kako, već na glanc-papiru, što ipak
govori nešto o jedinstvenoj preduzimljivosti Karlosa
Kofina Serpasa i njegove majke, samotnjaka i prosjaka
koji su u nekom trenutku nadahnuća, a taj trenutak
radije ne bih zamišljala, odlučili da žive isključivo od
svog stvaralaštva), pa okupljeni malo-pomalo počinju
da se razilaze ili prelaze za druge stolove, jer u Kitu se,
u određeno doba noći, svi manje-više poznaju i svi žele
da razmene makar neku reč sa svojim poznanicima. I
onda ja u jednom času, zatočena sred tih neprestanih
rotacija, ostanem sama, zagledana u svoju polupraznu
šoljicu kafe, a u sledećem času (on nastupi veoma
naglo) jedna izmičuća senka, koja je toliko izmičuća da
deluje kao da mami pažnju svih ostalih senki u kafeu,
kao da njeno gravitaciono polje privlači samo
bestelesne predmete, prilazi mom stolu i seda pored
mene.
Kako si, Auksilio, kaže duh Lilijan Serpas.
Nije loše, kažem mu ja.
I to je trenutak u kome se vreme ponovo
zaustavlja, što je krajnje banalna slika, budući da se
vreme nikad ne zaustavlja ili je oduvek zaustavljeno,
zato bolje onda da kažemo kako vremenski kontinuum
podilaze žmarci, ili kako vreme razmiče svoje noge, pa
se savija u pasu i gura glavu među prepone, i s glavom
na svega nekoliko centimetara pod guzicom gleda me
naopačke, i ludački mi namiguje, ili da kažemo kako
pun mesec ili mlad mesec ili opadajući mesec Meksiko
Sitija ponovo počinje da klizi po pločicama ženskog
klozeta na četvrtom spratu Fakulteta za filozofiju i
književnost, ili da kažemo kako kafeom Kito ovladava
posebna tišina, kao da je upravo počelo bdenje pa
samo čujem žamor duhova okupljenih oko prestola
Lilijan Serpas, i onda ponovo ne znam da li sam u ‘68.
ili u ‘74. ili u ‘80, ili se najzad, poput senke brodske
olupine, približavam blaženoj godini 2000, koju neću
dočekati da vidim.
Bilo kako bilo, nešto se s vremenom događa. I ja
znam da se nešto događa s vremenom, a ne, recimo, s
prostorom. Predosećam da se nešto događa i da se,
osim toga, ne događa prvi put, mada se, budući da je
reč o vremenu, sve događa prvi put i stoga nema
iskustva koje bi tu moglo pomoći, a tako je, na kraju
krajeva, i bolje, posto je iskustvo obično prevara.
 I onda me Lilijan (koja je jedina nepovređena u
ovoj priči, budući da je ona svaku muku već propatila)
još jednom moli za prvu i poslednju uslugu koju će mi
ikada zatražiti.
Kaže: kasno je. Kaže: kako si lepa, Auksilio.
Kaže: često mislim na tebe, Auksilio. A ja gledam u nju
i gledam tavanicu kafea Kito, gde dva sanjiva momka
uzverana na grozno sastavljenu skelu i dalje rade ili se
prave da rade, pa onda ponovo osmotrim nju, ona
govori ne gledajući u mene već u svoju masivnu šolju
kafe s mlekom, dok ja jednim uhom slušam to što
priča, a drugim slušam uzvike stalnih mušterija Kita
upućene momcima na skeli, i zaključujem kako te
njihove fraze predstavljaju neki ritual muške
inicijacije, ili možda samo pokušaje da se bude nežan,
ali u stvari samo najavljuju propast koja za sobom
neće povući tek dva molera s grubim četkama (možda
su bili vodoinstalateri ili električari, nemam pojma, tek
letimice sam ih videla, i još ih vidim, dok
raspomamljeni mesec prelazi preko svake pločice u
ženskom klozetu, a ja se ježim od pomisli da se u
njegovom putešestviju iscrpljuje poslednja mogućnost
subverzije), nego i te galamdžije i savetodavce, ali i
nas.
I onda Lilijan kaže: moraš da odeš mojoj kući.
Kaže: ja noćas ne mogu da se vratim tamo. Kaže:
moraš da odeš umesto mene i preneseš Karlosu da ću
se vratiti rano izjutra. Prvo što mi pada na pamet je da
je odlučno odbijem. Ali tada me Lilijan pogleda u lice i
osmehne se (za razliku od mene, ona ne pokriva usta
kad govori niti kada se osmehuje, iako bi trebalo to da
radi), i ja ostanem bez reči, jer se nalazim pred
majkom meksičke poezije, najgorom majkom koju bi
meksička poezija mogla da ima, ali jedinom i
autentičnom majkom, bez obzira na sve. I onda kažem
da hoću, da ću otići, ukoliko mi kaže adresu i ukoliko
nije previše daleko, i da ću slikaru Karlosu Kofinu
Serpasu preneti kako njegova majka te noći neće doći
kući.
 11

I videh sebe, prijatelji moji dragi, kako pešačim

ka kući Lilijan Serpas, gonjena misterijom koja
ponekad nalikuje vetru Meksiko Sitija, jednom crnom
vetru prošaranom rupama geometrijskih oblika, a
drugi put nalikuje spokoju Meksiko Sitija, koji je na
kolenima i koji ima samo jednu osobinu - to da je
fatamorgana.
Možda će vam delovati čudno, ali ja nisam
poznavala Karlosa Kofina Serpasa. Njega, zapravo,
niko nije poznavao. Ili, bolje rečeno, poznavali su ga
malobrojni, i ti malobrojni ispleli su o njemu legendu,
oskudnu legendu o ludom slikaru što živi zatvoren u
kući svoje majke, ponekad bi se činilo kako je ta kuća
nakinđurena teškim, prašinom pokrivenim
nameštajem, nalik nameštaju izvučenom iz kripte
nekog od Maksimilijanovih{49} sledbenika, a drugi put
bi, naprotiv, ličila na neku sirotinjsku zgradu prepunu
stanara, na neku veselu verziju doma Buronovih{50}
(nepobedivih Buronovih, neka ih Bog dugo poživi, prvi
kompliment koji su mi u Meksiku udelili bio je da sam
pljunuta Borola Takuće, što i nije daleko od istine).
Stvarnost se, međutim, kako to nažalost obično biva,
nalazila taman negde na pola puta: niti je u pitanju
bila propala palata, niti jeftina gradnja u koju je
nakrcano mnoštvo sirotinje, bila je to stara
četvorospratnica u Ulici Republike El Salvador, u
blizini crkve San Felipea Nerija.
U ono vreme Karlos Kofin Serpas morao je imati
više od četrdeset godina, i niko koga sam poznavala
odavno ga nije video. šta sam ja mislila o njegovim
crtežima? Ako ćemo iskreno, nisu mi se previše sviđali.
Slikao je ljudske likove, skoro uvek jako mršave i koji
su, osim toga, delovali bolesno. Ti likovi su leteli ili bi
bili pokopani, a ponekad bi gledali u oči onoga ko je
posmatrao crtež i rukama bi nešto signalizirali. S
kažiprstom pripijenim na usne, na primer, zahtevali bi
tišinu. Ili bi pokrivali oči. Ili bi pokazivali dlan na
kome nije bilo linija. I to bi bilo sve. Više od toga ne
mogu da kažem. Ne razumem se previše u likovnu
umetnost.
Bilo kako bilo, nalazila sam se tamo, pred
kapijom Lilijanine kuće, i dok sam razmišljala o
crtežima njenog sina, koji mora da su bili najmanje
cenjeni crteži na tržištu meksičke umetnosti, mislila
sam i šta ću redi Kofinu kada mi otvori.
Lilijan je živela na poslednjem spratu. Nekoliko
puta sam pozvonila. Niko mi nije otvorio i načas sam
pomislila da je Kofin sigurno u nekom od obližnjih
barova, posto se pričalo i da je okoreli alkoholičar. Već
sam se spremala da odem kada me je nešto, ne bih
umela da objasnim šta je to bilo, verovatno intuicija ili
pak samo moja prirodna radoznalost, pogoršana
poznim časom i malopređašnjim pešačenjem, nateralo
da pređem ulicu i zaustavim se na trotoaru preko
puta. Svetla na četvrtom spratu bila su ugašena, ali mi
se nakon nekoliko sekundi učinilo da sam videla kako
se jedna od zavesa pomera, kao da je vetar, koji više
nije duvao ulicama Meksiko Sitija, skliznuo u mrak te
kuće. I to je bilo previše za mene.
Prešla sam ulicu i još jednom pozvonila. A onda
sam se vratila na trotoar preko puta, ne sačekavši da
mi otvore, pa sam osmatrala prozore i videla kako se
jedna zavesa razmiče, i ovog puta ugledala sam senku,
siluetu nekog čoveka koji je gledao odozgo, koji je znao
da ga ja vidim, ali sada za to nije mario, i onda sam
shvatila da je taj koji me gleda i razmišlja ko sam ja, i
šta u ovo doba noći radim ovde, i šta hoću od njega, i
kakve mu to zle vesti donosim, da je to Karlos Kofin
Serpas.
Načas sam bila uverena da mi neće otvoriti. Bilo
je opštepoznato da je Lilijanin sin samotnjak. A ni
drugi baš nisu umirali od želje za njegovim društvom.
Situacija je, prema tome, s koje god je strane pogledali
bila neobična.
Mahnula sam mu.
Ne gledajući gore u prozor i pretvarajući se da
posedujem samopouzdanje od koga nije bilo ni traga,
četvrti ili peti put sam prešla ulicu. Kapija se posle
nekoliko sekundi otvorila, a njen odjek još se neko
vreme zadržao u hodniku. Oprezno sam se popela do
četvrtog sprata. Svetlost na stepeništu bila je slaba.
Tamo, u odškrinutim vratima na četvrtom spratu,
čekao me je Karlos Kofin Serpas.
Ne znam zbog čega mu nisam rekla ono što sam
imala da mu kažem i zatim pošla kući. Kofin je bio
visok, viši od svoje majke, i moglo se nazreti da je u
mladosti bio vitak i dobro građen, mada je sada bio
podgojen, ili možda pre podbuo. Čelo mu je bilo visoko,
ali nije posedovalo širinu koja ukazuje na inteligenciju
ili razum, već bi posmatraču ličio na nekakvo bojno
polje, a odatle pa nadalje sve je bilo sam poraz:
istanjena, nezdrava kosa pokrivala mu je uši, glava
pre ulubljena nego obla, svetle oči koje su me
posmatrale s mešavinom podozrenja i dosade. Uprkos
svemu (po prirodi sam optimista), učinio mi se
privlačnim.
Kako sam umorna, rekla sam mu. Posmatrao me
je nekoliko sekundi, ne ponudivši me da uđem, a onda
je upitao ko sam. Ja sam Lilijanina drugarica, rekla
sam, zovem se Auksilio Lakutur i radim na fakultetu.
Istini za volju, nikakav posao u to vreme nisam
imala na fakultetu. Drugim rečima, i sasvim
objektivno, ponovo sam bila nezaposlena. Ali tamo,
pred Kofinom, učinilo mi se da bi bilo umirujuće ako
bih rekla da radim na fakultetu, umesto da priznam
kako nigde ne radim. Ali umirujuće za koga? Pa, za
oboje. Za mene, jer bih na taj način izmislila jedno
imaginarno rame na koje bih mogla da se oslonim, ali i
za njega, jer mu tako u ono gluvo doba noći pred
očima ne bi stajala neka malo mlada dvojnica njegove
obožavane i strašne majke. Nije to stvar za ponos.
Znam. Ali tako sam mu rekla, a onda sam, gledajući ga
u oči, sačekala da mi otvori prolaz.
Kofinu tada nije preostalo ništa drugo nego da
me, poput rezervisanog momka koji poziva devojku
koju nije očekivao, upita želim li da uđem. Naravno da
sam želela da uđem. I ušla sam, i ugledala ono malo
svetlosti u unutrašnjosti Lilijanine kuće. Videla sam
malo predsoblje zatrpano paketima reprodukcija
njenog sina. Zatim kratak hodnik u tami, koji je vodio
u dnevni boravak, a tamo se već nije moglo sakriti
siromaštvo u kojem su stara pesnikinja i stari slikar
živeli. Ali nisam ja gadljiva na siromaštvo. Nikoga u
Latinskoj Americi (osim možda Čileance) nije sramota
što je siromašan. Jedino što je ovo siromaštvo
posedovalo i osobine ponora, kao kada bi prodiranje u
mrak Lilijanine kuće bilo ekvivalent silasku u dubine
neke grobnice na dnu Atlantika. A tamo, u
nepomičnosti koja to nije, pokriveni mahovinom ili
planktonom, ugljenisani ostaci nečega što beše jedan
život, jedna porodica, jedna stvarna majka i jedan
stvarni sin, a ne izmišljeni ili usvojeni sin poput mojih,
posmatrali su uljeza, činili su to poput najsuptilnijeg
inventara ili antiinventara tragova koji se ljušti sa
zidova i koji iz nekakve crne rupe mrmlja o Lilijaninim
ljubavnicima, o osnovnoj školi Karlosa Kofina Serpasa,
o doručcima i večerama i o košmarima, i o svetlosti
koja se probijala kada bi Lilijan danju razmakla
zavese, te zavese koje su delovale zaraženo i koje bih
ja, uvek marljiva, najradije istog časa skinula i ručno
oprala u kuhinjskom lavabou, ali ih nisam skinula jer
nisam želela da učinim ništa naglo, ništa što bi moglo
da uznemiri slikarev pogled, koji se, posto su sekunde
prolazile a ja ostajala nepomična, umirivao, kao da
privremeno prihvata moje prisustvo u svom
poslednjem uporištu.
To je sve što mogu da kažem. Želela sam da
ostanem, pa sam, nema i nepokretna, stajala tamo. Ali
moje oči su sve zapazile: kauč propao i utonuo do
poda, patuljasti stočić zatrpan papirima i salvetama i
prljavim čašama, Kofinove slike pokrivene prašinom
visile su sa zidova, hodnik se nametao poput kakvog
hirovitog ali neumoljivog ispada i vodio je do majčine
sobe i sinovljeve sobe i kupatila, prema kome sam se
zaputila pošto sam zatražila dozvolu i sačekala da se
završi razmatranje koje je Kofin obavio sa samim
sobom ili s Kofinom 2, a možda čak i s Kofinom 3, i
koje se ni po čemu nije razlikovalo od dnevnog
boravka. I dok sam koračala kroz mračni hodnik (svi
su hodnici u Lilijaninoj kući bili mračni), nagađala
sam kako u kupatilu sigurno nema ogledala, ali sam
pogrešila, tamo je postojalo ogledalo, jedno ogledalo
koje je, osim toga, bilo sasvim uobičajeno, kako u
pogledu veličine tako i u pogledu mesta na kome se
nalazilo, a nalazilo se iznad lavaboa, i u njegovoj sam
se živi još jednom natenane pogledala nakon što sam
piškila, pa sam ugledala svoje mršavo lice i plavu
frizuru a la princ Valijant, i bezubi osmeh, jer nalazila
sam se, prijatelji moji dragi, u kupatilu Lilijan Serpas,
u kupatilu po kome stopala stranca zasigurno već dugo
nisu gazila, i došlo mi je da razmišljam o sreći, ni
manje ni više, o sreći koja se možda krila pod skorelom
štrokom ove kuće, a kad si srećna ili osetiš da je sreća
blizu, gledaš u ogledala bez ikakve zadrške, štaviše,
kad si srećna ili osećaš da si predodređena da sreću
iskusiš, obično spuštaš gard i prihvataš ogledala, rekla
bih da se tako postupa iz radoznalosti, ili zato što se
osećaš udobno u svojoj koži, kako su govorili
pofrancuženi stanovnici Montevidea, Bog im dao
zdravlja, i tako sam zurila u Lilijanino i Kofinovo
ogledalo i spazila u njemu Auksilio Lakutur, a ono što
sam videla, prijatelji moji, u duši mi je proizvelo
protivrečna osećanja, s jedne strane došlo mi je da se
smejem, budući da mi se dopadalo kako izgledam,
koža mi je bila pomalo rumena od alkohola i od poznog
časa, ali oči su se caklile i bile prilično budne (u
besanim noćima moje oči postanu dva otvora na kasici,
pa kroz njih ne prolaze beznadežno iščekivani
gvozdenjaci neke nepostojeće ušteđevine, već kovanice
usijane od vatre nekog budućeg požara koji će
progutati i poslednji tračak smisla), i kao stvorene za
uživanje u noćnoj izložbi dela Kofina Serpasa, ali s
druge strane videla sam i svoje jadne usne, a one su
jedva primetno podrhtavale, kao da su želele da mi
kažu ne budi luda, Auksilio, kakve ti to zaboga ideje
prolaze kroz glavu, vraćaj se odmah u svoje potkrovlje,
zaboravi na Lilijan i njenog onostranog potomka,
zaboravi Ulicu Republike El Salvador i zaboravi ovu
kuću koja počiva na ne-životu, na anti-materiji, na
meksičkim i latinoameričkim crnim rupama, na svemu
onome što je nekad želelo da stupi u život a sada samo
hrli u smrt.
Onda sam prestala da se ogledam i dve ili možda
tri suze napustile su mi očne duplje. Ah, koliko sam
noći posvetila razmišljanju o suzama i koliko malo sam
od tih noći dobila.
Zatim sam se vratila u dnevni boravak u kome
je, zagledan u prazninu, još uvek stajao Kofin, i mada
se osvrnuo i pogledao me kada je čuo kako se
približavam iz hodnika (poput nekog ko se iskrcava sa
svemirskog broda), odmah sam znala da on ne gleda u
mene, njegovu iznenadnu posetiteljku, nego da kroz
mene gleda u spoljašnji život, kojem je okrenuo leđa i
koji ga je, štaviše, proždirao živog, ma koliko on glumio
nepokolebljivu nezainteresovanost. Onda sam, više
zbog svojeglavosti nego zbog stvarne želje, spalila
poslednje mostove za sobom i bez poziva sela na
pohabani kauč i ponovila Lilijanine reči, kako se noćas
neće vraćati, ali da se on ne brine, da će rano izjutra
doći kući, a dodala sam i neke svoje reči koje baš i
nisu bile u vezi s temom, banalne komentare o
pesnikinjinom i slikarevom domu, tom krasnom mestu
koje je blizu centra a ipak u mirnoj i tihoj ulici, i usput
sam još pomislila kako ne bi bilo loše da ga obavestim
o zanimanju što za njegovo delo vlada u izvesnim
krugovima, izjavila sam kako sam zahvaljujući
njegovoj majci videla njegove crteže, i kako mi se oni
one zanimljivim, što je jedan pridev koji zapravo i ne
liči na pridev, budući da ga koristimo kad treba da
opišemo neki film a ne želimo da priznamo kako nam
je bio dosadan, isto kao i kada govorimo o trudnoći
neke žene. Ali zanimljiv jeste ili može da bude i
sinonim za misteriozan. A upravo o tome sam ja
govorila. U suštini, govorila sam o misteriji. I mislim da
me je Kofin razumeo, posto je, osmotrivši me još
jednom onim svojim očima prognanika, dohvatio neku
stolicu (na trenutak sam pomislila kako će me njom
gađati u glavu) i seo naopačke, zajašio je stolicu i
rukama je obuhvatio prečke njenog naslona poput
kakvog minimalističkog zatvorenika.
Od tog časa, sećam se, počela sam da govorim o
svemu što bi mi padalo na pamet, kao da sam upravo
čula daleki pucanj koji je označavao završetak
lovostaja. Dok mi nije ponestalo reči. U jednom
trenutku se činilo da će Kofin zaspati, a već bi se u
sledećem njegovi zglobovi napinjali kao da će se
rasprsnuti, ili kao da će naslon stolice koji nas je
razdvajao da izleti, da se pretvori u prah i dezintegriše
se. Ali, kao što rekoh, na kraju mi je ponestalo reči.
Mislim da tada nismo bili daleko od svitanja.
Onda je progovorio Kofin. Pitao me je da li znam
priču o Erigoni. Erigoni? Ne, ne znam je, mada mi
zvuči poznato, slagala sam, sluteći kako se upravo
uvaljujem u nevolju. Uznemirena, na trenutak sam
pomislila da će mi pričati o nekoj prastaroj ljubavi. Svi
imamo neku prastaru ljubav, da o njoj govorimo kad
više nema šta da se kaže i kada već sviće. Ali
ispostavilo se da Erigona nije bila Kofinova prastara
ljubav, već ličnost iz grčke mitologije, kći Egista i
Klitemnestre. Tu priču sam znala i znam je još uvek.
Agamemnon odlazi u Troju i Klitemnestra postaje
Egistova ljubavnica. Kada se Agamemnon vrati, Egist i
Klitemnestra ga ubiju i zatim se venčaju. Deca
Agamemnona i Klitemnestre, Elektra i Orest, odluče da
osvete oca i da povrate vlast nad kraljevstvom. Zbog
toga ubiju Egista, ali i rođenu majku. Užas. Ja sam
dotle znala. A Kofin Serpas je, međutim, znao i šta je
bilo posle. Pričao je o Erigoni, ćerki Klitemnestre i
Egista, Orestovoj polusestri, i rekao kako je ona bila
najlepša žena u Grčkoj i kako nije slučajno što je
sestra njene majke bila lepa Helena. Pričao je o
Orestovoj osveti. Bila je to duhovna hekatomba, rekao
je. Znaš šta znači hekatomba? Ja sam tu reč
povezivala s nuklearnim ratom, tako da sam odlučila
da ništa ne odgovorim. Ali Kofin je insistirao. Propast,
rekoh, katastrofa. Ne, rekao je Kofin, hekatomba je
žrtvovanje stotinu volova odjednom. Potiče od grčkog
hekaton, što znači sto, i bus, što znači vo. Mada su u
antičko doba zabeležene i hekatombe s petsto volova.
Možeš li to da zamisliš?, rekao je. Mogu, sve ja mogu
da zamislim, odgovorila sam mu. Stotinu žrtvovanih
volova, i petsto žrtvovanih volova, i zaudaranje krvi
koje mora da se osećalo s velikih daljina. Učesnicima
bi sigurno pozlilo od tolikog ubijanja. Da, mogu da
zamislim, rekla sam. E, Orestova osveta ti je nešto
slično, rekao je Kofin, ona ti je užas oceubice, rekao je,
sram i panika, i nepopravljivi užas oceubice, rekao je.
I usred tog užasa nalazi se Erigona, kći Klitemnestre i
Egista, prelepi devojčurak, besprekorna devica, koja
posmatra intelektualku Elektru i eponimnog heroja
Oresta.
Intelektualku Elektru i eponimnog heroja
Oresta? Na trenutak sam pomislila da se Kofin sa
mnom sprda.
Ali uopšte nije bilo tako. U stvari, Kofin je pričao
kao da ja i nisam bila tamo: svaka reč koja je izlazila iz
njegovih usta sve me je više udaljavala od kuće u Ulici
Republike El Salvador. Mada me je istovremeno, ma
koliko to paradoksalno zvučalo, svaka njegova reč
činila i prisutnijom, kao da je ta odsutnost potvrđivala
moju prisutnost, ili kao da su obrisi besprekorne
Erigone uzurpirali moje nevidljive obrise, usahle pod
dejstvom stvarnosti, pa kao da sam jednim delom
nestajala, ali, s druge strane, kao da se moja senka
uporedo s tim nestankom preobražavala u Erigonine
obrise, i otud je Erigona bila tamo, u trošnom dnevnom
boravku Lilijanine kuće, privučena rečima koje Kofin,
ne primećujući moj zabrinuti pogled, sipa uz pokrete
nametljivca ili kakve alapače (što bi rekao Hulio
Tori{51}, njemu bi se ove priče zacelo svidele), pa sam
zbog svega toga, iako nevoljna da ga te noći ostavim
samog, shvatala i kako je staza kojom je pošao možda
samo uvertira u nervni slom, a čitavu stvar dodatno je
pogoršavalo odsustvo njegove majke, ili, jaoj, moje
neočekivano prisustvo koje nije moglo da nadomesti to
odsustvo.
Ali Kofin je nastavio s pričom.
Saznala sam kako se Orest, pošto je ubio Egista,
proglasio kraljem i kako je zatim prognao Egistove
pristalice iz kraljevstva. A Erigona je, međutim, ostala.
Erigona, nepomična Erigona, kazao je Kofin.
Nepomična pred praznim pogledom Orestovim. Jedino
bi njena ekstremna lepota nakratko uspevala da
ukroti ubilački gnev polubrata. I jedne noći bezumni
Orest leže u njen krevet i obljubi je.
Narednog jutra Orest se budi s prvim zracima
sunca i prilazi prozoru: mesečev pejzaž Argosa
potvrđuje ono što je predosećao. Zaljubljen je u
Erigonu. Ali onaj ko ubije svoju majku nikoga ne može
voleti, rekao je Kofin, gledajući me spaljenim pogledom
u oči, Orest zna da je Erigona za njega otrov, a takođe
da u njenim venama teče Egistova krv, i to su dovoljni
razlozi da i nju žrtvuje. Danju se Orestovi sledbenici
posvećuju proganjanju i istrebljivanju Egistovih
sledbenika. A kad padne noć, Orest poput narkomana
ili klošara (poređenje je Kofinovo) odlazi u Erigonine
odaje i oni vode ljubav. Na kraju Erigona zatrudni.
Kada to sazna, Elektra se obraća bratu i suočava ga s
neprilikama do kojih je ta situacija dovela. Erigona će,
kaže Elektra, roditi Egistovog unuka. I, s obzirom na
činjenicu da u Argosu više nema muškog stvora kojim
teče krv uzurpatora, hoće li Orest, zbog mlitavosti
svoga duha, dozvoliti da seme onoga koga je
sopstvenim rukama posekao ponovo proklija? Ali on je
moj sin, kaže Orest. On je Egistov unuk, uporna je
Elektra. Tako da Orest na kraju prihvata sestrin savet
i odlučuje da ubije Erigonu.
Međutim, on želi pre toga da još jednom spava s
njom, i iste noći odlazi joj u posetu. Erigona ništa ne
sluti i bez straha se podaje Orestu. Iako mlada, brzo je
naučila kako treba s ludilom novog kralja. Naziva ga
bratom, brate moj, preklinje ga, u jednom trenutku se
pravi da ga vidi, u sledećem se pravi da vidi samo
mračnu, usamljenu siluetu, prognanu u ćošak njene
spavaće sobe. (Da li je tako Kofin zamišljao
ošamućenost od ljubavi?) Pre nego što će svanuti,
razjareni Orest priznaje joj svoj plan. I predlaže joj
drugu mogućnost. Erigona iste noći treba da napusti
Argos. Orest će joj obezbediti pratioca, a on će je izvesti
iz grada i otpratiti je do nekog veoma dalekog mesta.
Užasnuta, Erigona ga posmatra u mraku (oni sede na
suprotnim krajevima postelje) i podozreva kako se iza
Orestovih reči krije njena smrtna presuda: onaj
pratilac kojeg joj brat obećava sigurno će biti njen
dželat.
Plašeći se toga, izjavljuje da bi radije ostala u
gradu, u Orestovoj blizini.
On gubi strpljenje. Ako ostaneš, ubiću te, kaže.
Bogovi su me učinili mahnitim. Onda još jednom
govori o svom zločinu, a govori i o Erinijama{52}, i o
životu koji će voditi kada mu se um ponovo razbistri,
ili čak i pre nego što se potpuno razbistri: živeti kao
skitnica, u društvu prijatelja Pilada, lutati Grčkom i
pretvoriti se u legendu. Biti bitnik, ne biti vezan ni za
jedno mesto, i od svog života načiniti umetničko delo.
Ali Erigona ne razume Orestove reči i plaši se da sve
liči na plan promućurne Elektre, na neku vrstu
eutanazije, na nestanak u noći kojim ruke mladog
kralja neće biti okrvavljene.
 12.

Erigonino nepoverenje, prijatelji moji, potreslo je

Oresta.
Karlos Kofin Serpas pogledao me je u oči i rekao
mi to, ili mi je došapnuo, a reči su mu bile poput
kolača za pričešće, ali i oštre kao skalpelom isečene, i
zatim je rekao da je Orest tek tada, odnosno tek nakon
što su ga Erigonine reči potresle, počeo ozbiljno da
razmatra kako da je spase i izbavi je iz opasnosti što
su vrebale u sparnom Argosu, opasnosti koje su se u
suštini svodile na njegovo ludilo i ubilački gnev, na
njegovu sramotu i kajanje, to jest na sve ono što je
Orest nazivao sudbinom Orestovom, a što zapravo nije
bilo ništa drugo nego put samouništenja.
Tako je čitavu noć razgovarao s Erigonom i ogolio
je svoje srce kao nikad ranije, da bi na kraju, malo pre
nego što će početi da sviće, Erigona popustila pred
tolikim i tako dobro obrazloženim argumentima, i
prihvatila pratnju koju joj je nudio, te je u cik zore
sledećeg jutra napustila grad.
S jedne kule, Orest ju je posmatrao kako se
udaljava. Zatim je sklopio oči, a kad ih je ponovo
otvorio Erigone više nije bilo.
Kofin je i sam sklopio oči kad je to rekao, a ja
sam ugledala mesec (mladi mesec ili mesec u
opadanju, sasvim svejedno) kako neshvatljivom
brzinom prelazi preko svake pločice ženskog klozeta
na četvrtom spratu Fakulteta za filozofiju i književnost,
i ponovo je bila ona godina 1968, koja je svemu
odolela. Šta da radim?, zapitala sam se, kao što sam se
i ranije pitala i kao što se i sada pitam. Da bežim kako
znam i umem iz te kuće koja se rastakala u tunelu
vremena i da ne čekam da ponovo otvori oči? Da
čekam da ih otvori, pa da ga pitam za smisao epizode
iz grčke mitologije, ukoliko smisla uopšte ima? Ili da
ostanem na mestu, da i sama zatvorim oči, uz svu
opasnost koju to nosi, odnosno da, umesto Kofina i
prašnjavih slika, kad ih otvorim ugledam samo pločice
okupane mesečinom koja je onog septembra svetlucala
po kampusu? Ili da kažem sebi kako je dosta bilo
igranja s vatrom, te da otvorim oči i kažem laku noć ili
dobro jutro i zauvek pobegnem iz te kuće izgubljene
na meksičkom horizontu pod očnim kapcima? Ili da
ispružim ruku, dodirnem Kofinovo lice i pogledom mu
saopštim kako sam razumela priču (što bi bila
najsramnija neistina), i zatim se sigurnim koracima
uputim ka kuhinji, ne bih li napravila čaj, po
mogućnosti od lipe?
Bilo šta od ovoga mogla sam da uradim. Ali na
kraju ništa nisam uradila.
Onda je Kofin otvorio oči i pogledao me. I to bi
bilo sve, rekao je. Pokušao je da se osmehne, ali nije
uspeo. A možda je taj kez ili nervozni tik bio njegov
način da to učini. Ostatak priče je prilično poznat.
Orest putuje u društvu Pilada. Na jednom od
putovanja sreće svoju sestru Ifigeniju. Proživljava silne
pustolovine. Postaje poznat širom Grčke. Na pomen
Ifigenije, umalo nisam rekla kako bi mu bolje bilo da
se kloni sestara, otrova živog, ali sam se uzdržala.
Zatim je Kofin ustao, valjda kako bi mi stavio do
znanja da je već veoma kasno i da on mora da nastavi
s radom, ili da ode na spavanje, ili da se u nekom
ćošku dnevnog boravka priseća grčkih podviga. Ali
problem je bio što sam u tom času ponovo počela da
razmišljam o Erigoni i iznenada shvatila nešto u vezi s
njenom pričom što mi je ranije izmicalo. Nešto, da,
nešto, ali šta?
Tako je na Kofinovom licu ostao onaj skamenjeni
izraz kojim je pokušao da mi kaže da odem, a ja sam
ostala skamenjena na kauču, i pogled mi je šetao po
podu, nameštaju, zidu, i po figuri samog Kofina, u
maniru tipičnom za onog ko će se svakog časa nečega
setiti, imena koje mu je na vrh jezika, ili neke misli
koja zri sred munja i gromova i krvavih reka, ali misli
koja uprkos tome ostaje u senci ili neuobličena, koja se
plaši sebe same ili onih peripetija što su joj uzrok, a
zapravo se verovatno plaši posledica do kojih će te
peripetije neizbežno dovesti, misli koja ipak, uprkos
svemu, ne može da odloži svoje objavljivanje, svoj
izlazak, kao kada bi se reč Erigona ponavljala sve dok
od nje ne nastanu nekakva klešta koja će kroz riku,
prisilno cerekanje i druge grozote izvući tu misao iz
njenog skrovišta.
I zatim je Kofin, dok još nisam znala čega sam se
to setila ili o čemu sam razmišljala, rekao da je veoma
kasno, i videla sam ga kako nervozno prelazi preko
dnevnog boravka, izbegavajući predmete što su u neka
druga vremena bili deo komfora i luksuza kuće Lilijan
Serpas, s umešnošću koja se jedino iz navike može
roditi.
Hronos, odgovorila sam. Razmišljala sam o priči
o Hronosu, znaš tu priču?, upitala sam prodornim
naglaskom koji je zaiskrio, ne toliko kao iznenadni
trag mog urugvajskog narečja koliko kao nekakav
pokušaj da se zaštitim. Priču o Hronosu? Naravno da
je znam, rekao je Kofin, a preko očiju kao da je imao
povez od neke rastvorljive materije. Ne znam zašto sam
na nju pomislila, rekla sam ne bih li dobila na
vremenu. Ona nema nikakve veze s Orestom, rekao je
Kofin. Aha, rekla sam ne pokrivajući usta, i pogledom
prelazila preko jednog Kofinovog crteža, u nadi da će
mi on pomoći: prikazivao je čoveka koji napreduje po
nekoj stazi, dok ga zvezde, koje su imale oči,
posmatraju. Iskreno, teško da je mogao biti gori.
Iskreno, taj crtež nimalo mi nije pomagao da se
izrazim. Iskreno, mozak mi je na trenutak zablokirao i
učinilo mi se (kao da sam u tom trenutku prodrla kroz
crtež na drugu stranu i ugledala ono što se tamo
nalazi!) da je Kofin Orestes a ja Erigona, i da će taj
tamni čas trajati večno, to jest da nikada više neću
videti svetlost dana, da će me mračni pogled
Lilijaninog sina spržiti, a uporedo s tim mojim
pretpostavkama i strepnjama njegov pogled se
uvećavao (mada se nije širio), sve dok nije dostigao
razmere neke breze ili hrasta, nekog ogromnog drveta
u ogromnoj tami, jedinog drveta u nekoj samotnoj
ravnici, učinilo mi se da to drvo otvara oči koje su
videle kako Erigona nestaje u prostranstvima vremena,
da me njima posmatra, pa se ono što je na početku
bila zbunjenost ili naprosto nerazumevanje, taj pogled
što preleće preko neznanca ili kakvog otelotvorenja
nasumičnosti, postepeno pretvaralo u pogled
prepoznavanja, i što je ranije bilo zbunjenost sada je
postalo mržnja, ogorčenje, ubilački gnev.
Tada sam napokon ščepala u letu ono što mi je
do maločas izmicalo, i shvatila sam.
Čekaj, rekla sam. Sad se sećam, rekla sam.
Čudnovati vazduh kroz koji su letele hiljade insekata
se raščistio. Kofin je gledao u mene. A ja sam gledala u
jedan aerodrom na kome nije bilo ni aviona ni ljudi:
na njemu su se nalazili samo hangari bez senki i piste,
jer su odatle uzletali jedino snovi i vizije. Bio je to
aerodrom pijanih i drogiranih. Onda je aerodrom
ispario i umesto njega sam videla Kofinove oči, koje su
me pitale čega sam se to setila. A ja sam rekla: ničega.
Ničega, neke moje fiks-ideje, budalaštine neke. Htedoh
da ustanem i pođem kući, pošto sam napokon odlučila
da je sad već stvarno dosta, ali Kofin mi je stavio ruku
na rame i zadržao me. Pa neka bude volja Božja,
pomislila sam. Nisam religiozna, ali to sam pomislila. I
takođe sam pomislila: ja svetlost dana više neću videti,
što kad se tako kaže zvuči jako ljigavo i otrcano, ali je
u tom trenutku ličilo na predvorje nekakve misterije ili
već nešto u tom stilu. I na sopstveno iznenađenje, ono
što sam tada osetila nije bio strah već olakšanje, kao
da me je to što sam iznenada shvatila, a što mi je u
Erigoninoj priči dotad izmicalo, na neki način
anesteziralo, i premda kuća Lilijan Serpas ni na koji
način nije ličila na bolnicu, osetila sam kako neko ili
nešto pokušava da me odvuče u operacionu salu.
Pomislila sam: nalazim se u ženskom klozetu na
Fakultetu za filozofiju i književnosti i poslednja sam
koja je ostala. Kretala sam se prema operacionoj sali.
Išla sam u susret rođenju Istorije. I još sam pomislila
(jer glupa nisam): sve je gotovo, specijalci su napustili
kampus, studenti su izginuli na Tlatelolku, univerzitet
je ponovo otvoren, a ja sam i dalje zatvorena u klozetu
na četvrtom spratu, kao da sam tolikim grebanjem po
pločicama obasjanim mesečinom otvorila neku kapiju,
ali da prošavši kroz nju nisam stupila u predvorje
gorčine na čijem kraju se nalazi početak Vremena. Svi
su otišli, osim mene. A posle su se svi vratili, osim
mene. Ovaj drugi iskaz bilo je teško prihvatiti, jer
nikoga nisam videla, a da su se stvarno vratili, ja bih
to i videla. Jedino što sam uistinu uspevala da vidim,
pa i to uz mnogo napora, bile su oči Karlosa Kofina
Serpasa. Ipak, dok su me na bolničkom krevetu gurali
kroz hodnik okupan šumskozelenim tonovima,
nejasno uverenje je i dalje bilo tu, u hodniku bi načas
prevladali tonovi one vojne, kamuflažne zelene, koja bi
ubrzo poprimila nijansu prazne buteljke vina, krevet
je klizio prema operacionoj sali i to putešestvije se
razvlačilo po kontinuumu vremena, Istorija je
promuklom vriskom objavljivala svoje Rođenje a lekari
šapatima moju anemiju, i ja sam se pitala kako će me
to operisati ukoliko je stvarno reč o anemiji. Da li se
porađam, doktore, da li ću roditi dete?, uz nadljudske
napore uspevala bih da promumlam. Lekari su me
gledali odozgo, sa zelenim maskama preko lica
izgledali su kao razbojnici, i odgovarali da se ne
porađam, dok je krevet sve više ubrzavao i zavijao
ulevo i udesno, poput neke vene ispale iz tela. Stvarno
neću roditi dete? Zar nisam trudna?, pitala sam ih. A
lekari su me gledali i govorili ne, gospođo, samo vas
vodimo da prisustvujete rođenju Istorije. Ali čemu
tolika žurba, doktore, muka mi je!, govorila sam. A
lekari su mi uzvraćali istim jednoličnim glasom kojim
se obraćaju umirućima: zato što rađanje Istorije ne
može da sačeka, zato što ništa nećete videti ukoliko
zakasnimo, ostaće samo ruševine i dim, ispražnjen
pejzaž, pa ćete ponovo biti večno usamljeni, taman
svake bogovetne noći izlazili i napijali se s vašim
prijateljima pesnicima. Požurimo onda, rekla sam im.
Anestezija me je drmala kao što ponekad nostalgija
ume da me drma i prestala sam (na trenutak) da
zapitkujem. Gledala sam u tavanicu, čula sam samo
tandrkanje gumenih točkova bolničkog kreveta i
prigušenu vrisku drugih pacijenata, drugih žrtava
(kako sam verovala) natrijum tiopentala, i čak sam
osećala blagu, ugodnu toplinu, koja se lagano pela
kroz moje promrzle kosti.
Kad smo stigli u salu, vid mi se zamutio, onda je
naprsao, onda se raspao u paramparčad, onda je neki
snop svetlosti ovu parčad pretvarao u prah, a vetar je
taj prah raznosio po praznom prostoru ili po Meksiko
Sitiju.
Bilo je vreme da se ponovo otvore oči i da se
Karlosu Kofinu Serpasu kaže nešto, bilo šta.
Rekla sam da je već kasno i kako bi trebalo da
pođem. Kofin me je pogledao, kao da je i on video
nešto što se inače vida samo u snovima, i odskočio je
unazad. Tvoja majka će se vratiti ujutro, rekla sam. U
redu, rekao je Kofin, ne pogledavši me.
Otpratio me je do ulaznih vrata. Osvrnula sam
se dok sam silazila niz prve stepenike, a on je i dalje
stajao tamo, pred otvorenim vratima, i posmatrao me.
Prinela sam ruku ustima i zaustila da mu nešto
kažem, ali sam ubrzo shvatila da mi iz usta izlaze
samo nepovezani slogovi. Izgledalo je kao da sam
odjednom sišla s uma. Tako da sam zadržala ruku na
ustima i nastavila da ga gledam, ne uspevajući ništa
da izgovorim, sve dok Kofin, jednim pokretom koji je
odavao strah koliko i umor, nije zatvorio vrata.
Nekoliko sekundi stajala sam tamo i razmišljala. Zatim
se svetlost na stepeništu ugasila i polako, ne puštajući
rukohvat, počela sam da silazim kroz mrkli mrak.
U ulici Bolivar sela sam u taksi.
Dok smo išli ka mom stanu u potkrovlju, koji se
u to vreme nalazio u naselju Eskandon, počela sam da
plačem. Taksista me je pogledao sa strane. Ličio je na
iguanu. Verujem kako je pomislio da sam kurva koja
je imala lošu noć. Ne plači, plavojko, rekao mi je, nije
vredno toga, sutra će sve izgledati drugačije, videćeš.
Nemoj da izigravaš filozofa, odgovorila sam mu, nego
pazi kako voziš.
Kad sam izašla iz taksija od su mi bile suve.
Skuvala sam čaj i legla u krevet da čitam. Ne
sećam se šta sam čitala. Sigurno ne Pedra Garfijasa.
Na kraju sam odustala i čaj dovršila u mraku. Zatim je
nad meksičkom prestonicom još jednom svanulo.
 13.

Eto tako sam otkrila ono što sam otkrila, te me je

u narednim danima obuzela jedna krhka, drhtava
veselost. Nakon noćnih izlazaka s mladim meksičkim
pesnicima osećala bih se prazno, iscrpljivali su me i
terali mi suze na oči. Rešila sam da se odselim iz stana
u potkrovlju. Preselila sam se u Napuljsko naselje,
posle u Rimsko, pa u naselje Atenora Salasa. Gubila
sam usput knjige i odeću. Ali ubrzo bih opet imala
knjige, a malo potom i nešto odeće. Na fakultetu su mi
nabacivali i oduzimali kojekakve posliće. Svakog dana,
osim kada bi se viša sila isprečila, bila bih tamo i
videla ono što niko drugi nije video. Svoj voljeni
Fakultet za filozofiju i književnost, s njegovim
firentinskim mržnjama i rimskim osvetama. Ponekad
bih u kafeu Kito ili u nekom drugom lokalu u aveniji
Bukareli naišla na Lilijan Serpas, pozdravile bismo
jedna drugu, naravno, ali nikad više nismo
razgovarale o njenom dragom sinu (iako je bilo noći
kada bih sve dala, samo da Lilijan ponovo zatraži da
odem njenoj kući i kažem mu kako se ona neće
vratiti), a onda je, poput nekog duha koga je odnela
bura, iznenada prestala da se pojavljuje u lokalima
koje sam posećivala, i niko za nju nije pitao, a ni ja
nisam želela da se raspitujem gde je nestala, toliko mi
je duševno stanje bilo krhko, toliko mi je nedostajalo
one radoznalosti koja je nekad bila jedna od mojih
najizraženijih osobina.
Nedugo zatim počela sam mnogo da spavam. A
ranije skoro da i nisam spavala. Bdila bih nad
meksičkom poezijom, sve bih redom čitala i nije bilo
zdravice u kojoj nisam učestvovala. Ali jednog dana,
bilo je to nekoliko meseci posto sam prvi put videla
Karlosa Kofina Serpasa, zaspala sam u autobusu koji
me je vozio u kampus i probudila se tek kad su me
neke ruke zgrabile za ramena i protresle me, kao da
pokušavaju da pokrenu zaglavljeno klatno.
Prestrašena, trgnula sam se iz sna. To što me je
probudilo bio je dečkić od sedamnaest godina, školarac
neki, i kada sam mu spazila lice, teškom mukom sam
se uzdržala da ne briznem u plač.
Od tog dana spavanje je postalo moj porok.
Nisam želela da razmišljam o Kofinu, ni o
Erigoninoj i Orestovoj priči. Nisam želela da
razmišljam o svojoj priči, niti o godinama života koje
su mi preostale.
Ali zato bih spavala gde god se zateknem,
uglavnom kada ostanem sama (nisam podnosila da
ostanem sama i čim bi se to desilo utonula bih u san),
ali kako je vreme prolazilo porok je postajao hroničan,
pa bih zaspala čak i u društvu, nalakćena na sto u
nekom baru, ili na neudobnom sedištu dok bih gledala
studentske predstave.
Noću bi mi jedan glas, a radilo se o glasu anđela
čuvara mojih snova, govorio: ej, Auksilio, znači otkrila
si gde je skončala mladost našeg kontinenta. Ućuti,
odgovorila bih mu. Ućuti. Ništa ja ne znam. O kakvoj
mladosti govoriš? Ne znam o čemu pričaš. Tada bi glas
nešto promrmljao, nešto kao mmm, otprilike kao da
baš i nisam ubedljiva, pa bih rekla: još uvek sam u
ženskom klozetu Fakulteta za filozofiju i književnost i
pločice na zidu tope se pod mesečinom, tope se jedna
po jedna, dok se ne otvori procep iz koga naviru
prizori, filmovi koji govore o nama, o našim čitanjima, i
o budućnosti brzoj kao svetlost, ali koju nećemo
dočekati.
A onda bih snivala idiotska proročanstva.
I glasić bi mi rekao ej, Auksilio, šta vidiš?
Budućnost, odgovorila bih, mogu da vidim
budućnost dvadesetovekovnih knjiga.
A možeš li da proričeš?, pitao bi nekim pomalo
tajanstvenim tonom, mada u tom tonu nije bilo
nikakve ironije.
Da proričem, baš da proričem, što bi se reklo, to
ne mogu, ali mogu ponešto da prognoziram,
odgovarala bih svojim glasom omlitavelim od spavanja.
Pa, prognoziraj onda, prognoziraj, odgovarao mi
je iskreno ushićeni glasić.
Na fakultetu sam, u ženskom klozetu, i mogu da
vidim budućnost, uzvraćala sam sopranom, kao da
želim da me moli.
Znam, govorio je glasić, to već znam, nego ti
samo počni da proričeš a ja ću da beležim.
Glasovi, rekla sam baritonom, ništa ne beleže,
glasovi čak ne mogu ni da čuju. Glasovi samo pričaju.
Nisi u pravu, ali svejedno, samo reci što imaš da
kažeš i potrudi se da to učiniš glasno i jasno.
Oklevala sam, a zatim duboko udahnula,
prestala da mislim, ispraznila um i najzad rekla: ovo
su moja proročanstva.
 Vladimir Majakovski ponovo će ući u modu
2150. Džejms Džojs ponovo će se roditi 2124, i to kao
mali Kinez. Godine 2101. Tomas Man će biti
ekvadorski apotekar.
Počev od 2033, Marsel Prust će pasti u dugi,
beznadežni zaborav. Godine 2089. u pojedinim
bibliotekama više neće biti Ezre Paunda. Godine 2101.
mase će voleti Vejčela Lindzija{53}.
Godine 2045. Sesara Valjeha će čitati u
podzemlju. Godine 2045. Horhea Luisa Borhesa će
čitati u podzemlju. Godine 2045. mase će čitati
Visentea Uidobra.
Virdžinija Vulf će 2076. doživeti reinkarnaciju u
vidu argentinske pripovedačice. Luj-Ferdinand Selin
će 2094. stupiti u Čistilište. Pol Elijar će 2101. biti
pesnik masa.
Odigraće se metempsihoza{54}. Poezija neće
nestati. Njena nemoć će se ispoljavati na drugi način.
Čezare Paveze će 2034. postati svetac zaštitnik
onih koji posmatraju. Pjer Paolo Pazolini će 2100.
postati svetac zaštitnik onih koji beže. Ðorđo Basani{55}
će ustati iz groba 2167.
Godine 2099. Oliverio Hirondo pronaći će svoje
mesto među piscima za decu. Godine 2102. Roberto
Arlt{56} dočekaće da mu sva dela budu ekranizovana.
Godine 2105. Adolfo Bioj Kasares dočekaće da mu sva
dela budu ekranizovana.
Godine 2085. Arno Šmit ustaće iz pepela.
Godine 2101. Franca Kafku će ponovo čitati u
podzemljima širom Latinske Amerike. Godine 2098.
Vitold Gombrovič biće veoma cenjen po predgrađima
na obalama La Plate.
Pol Selan ustaće iz pepela 2113. Andre Breton
izaći će iz ogledala 2071. Maksa Žakoba 2059. više
niko neće čitati, drugim rečima, te godine umreće
njegov poslednji čitalac.
Ali ko će 2059. čitati Žan-Pjer Diprea? Ko će
čitati Gerija Snajdera? Ko će čitati Ilarijea Voronku?{57}
To su pitanja koja mene muče.
Ko će čitati Žilbertu Dalas? Ko će čitati Rodolfa
Vilkoka?{58} Ko će čitati Aleksandrea Unika?
Nikanor Para, međutim, 2059. će imati kip na
jednom čileanskom trgu. Oktavio Paz će 2020. imati
kip u Meksiku. Ernesto Kardenal će 2018. imati kip,
mada ne previše velik, u Nikaragvi.
Ali svi kipovi odlete, božjom voljom ili češće
usled dejstva dinamita, kao što je odleteo Hajneov.{59}
Stoga se nemojmo odviše uzdati u kipove.
Karson Mekalers, međutim, 2100. i dalje će
imati publiku. Alehandra Pisarnik će 2100. izgubiti
svoju poslednju čitateljku. Alfonsina Storni ponovo će
se roditi 2050, kao mačka ili morski lav, ne mogu
tačno da vidim.
Slučaj Antona Čehova biće malo drugačiji:
doživeće reinkarnaciju 2003, doživeće reinkarnaciju
2010. i doživeće je 2014. Poslednji put će se pojaviti
2081. I posle toga više nikada.
Godine 2017. Elis Šeldon biće spisateljica za
mase. Godine 2058. napokon će ubiti Alfonsa Rejesa,
ali u stvari će Alfonso Rejes usmrtiti svoje ubice.
Godine 2035. Margerit Diras će živeti u nervnom
sistemu hiljada žena.
I glasić je rekao kako je sve to zanimljivo, baš je
zanimljivo, ali neke od pisaca koje pominješ nisam
čitala.
Koje na primer?, pitala sam ja.
 Eto, na primer, tu Elis Šeldon, nemam pojma ko
je ona.
A ja sam se smejala. Dugo sam se smejala. Zašto
se smeješ?, rekao je glas. Zato što sam te zeznula,
odgovorila bih joj, zato što sam zeznula svog tako
načitanog anđela čuvara. Načitanog, načitanog, baš
ono načitanog, što bi se reklo, to ne znam, ali da sam
čitala, jesam. Baš čudno, rekla sam, a san kao da je
odjednom zaokrenuo za sto osamdeset stepeni pa da se
sada nalazim u nekom ledenom predelu, okružena
umnoženim, mnogobrojnim Popokatepetlima i
Icaksivatlima. Šta ti je čudno?, rekao je glas. Pa to što
sanjam anđela koji govori kao da je iz Buenos Airesa, a
ja sam iz Montevidea. A, to, ma dobro, nije to uopšte
čudno, kazao je. Elis Šeldon svoje knjige potpisuje kao
Džejms Tiptri, mlađi, rekla sam, drhteći od hladnoće.
Nisam je čitala, rekao je glas. Piše naučnofantastične
pripovetke i romane, rekla sam. Nisam je čitala, kažem
ti da je nisam čitala, rekao je glas i začula sam njegove
zube kako zvekeću. Ti imaš zube?, zapanjeno sam
upitala.
Zube, baš ono zube, što bi se reklo, njih nemam,
odgovorio je, ali kad sam s tobom zvekeću mi zubi koje
si ti izgubila. Moji zubi!, pomislila sam pomalo
razneženo, ali bez ikakve nostalgije. Zar ti se ne čini
da je previše hladno?, rekao je moj anđeo čuvar. Da,
da, jako je hladno, rekla sam. Šta kažeš da se
sklonimo s ove studeni?, rekao je glas. Kažem da ti je
ideja super, rekla sam, ali ne znam kako to da
izvedemo. Treba da si alpinista pa da ne polomiš
lobanju silazeći odavde.
Neko vreme smo se kretali po ledu, pokušavajući
da u daljini razaznamo obrise Meksiko Sitija.
Ovo me podseća na jednu sliku Kaspara Davida
Fridriha{60}, rekao je glasić. To je neizbežno, rekla sam.
Nešto insuiniraš?, rekao je on. Ne, ništa, ništa.
A zatim, pošto je prošlo mnogo sati ili meseci,
glasić mi je rekao kako ćemo odavde morati da se
izvučemo pešice, kako niko neće doći da nas izbavi. A
ja sam mu rekla: ali nema šanse, ima da polomimo
lobanje (ili bolje rečeno, ja ću moju da polomim). Osim
toga, počinjem već da se navikavam na hladnoću i na
ovaj netaknuti vazduh, kao da smo se vratili u prošlost
i živimo u najprozirnijoj oblasti Dr. Atla, samo
uvećanoj do ludačkih razmera. A glasić me je
posmatrao i tonom ništa manje kristalnim i ništa
manje žalosnim od tona Remboove pesme o
samoglasnicima rekao je: navikla si se.
A zatim, posle još jedne tišine koja je potrajala
mesecima ili možda godinama, rekao je: sećaš se onih
tvojih zemljaka koji su preživeli avionsku nesreću?
Kojih sad zemljaka?, rekla sam, i već mi je dosadilo da
taj glas prekida moje snove ni o čemu. Onih što su se
slupali u Andima, pa su svi mislili da su izginuli, a oni
su proveli jedno tri meseca u planinama, jedući leševe
umrlih kako i sami ne bi pomrli, mislim da su bili neki
fudbaleri, rekao je glasić. To su bili ragbisti, rekla sam.
Bili su ragbisti? Eto vidiš, ko bi rekao, ja sam mislila
da su bili fudbaleri. Dobro, znači sećaš se? Da, sećam
se, rekla sam, ragbisti-kanibali s Anda. E, vidiš, na
njih bi trebalo da se ugledaš, rekao je glasić.
A koga bi ti da pojedem?, rekla sam tražeći
njegovu senku, koja je tako lepo i odsečno odzvanjala,
poput pesme Trijumfalni marš Rubena Darija. Mene ne,
mene ne možeš da pojedeš, rekao je glasić. Pa koga bih
onda mogla da pojedem? Sama sam ovde. Ovde smo
samo ti i ja i na hiljade Popekatepetlova i Icaksivatlova
i ledeni vetar, rekla sam dok sam koračala po snegu i
gledala ka horizontu, u potrazi za bilo kakvim tragom
najvećeg grada Latinske Amerike. Ali jebenog Meksiko
Sitija nigde nije bilo, a ja sam samo želela da se vratim
i ponovo da spavam.
Onda je glasić počeo da priča o završetku jednog
romana Hulija Kortasara, onom gde glavni lik sanja da
je u bioskopu, pa dođe onaj drugi i kaže mu probudi
se. A posle je počeo da priča o Marselu Švobu i Ježiju
Andžejevskom, i o Pitolovom prevodu romana
Andžejevskog,{61} i ja sam rekla stani!, prestani da
blebećeš, sve ja to znam, ali moj problem, ukoliko
imam neki problem, nije kako da se probudim nego
kako da se posle ponovo ne uspavam, što stvarno nije
lako, jer imam baš dobre snove, a nema ljudskog
stvora koji želi da se probudi iz dobrog sna. Na to mi je
glasić uzvratio nekim psihoanalitičkim žargonom koji
je nedvosmisleno potvrđivao (ukoliko sam u tom času
još ikakve sumnje imala) da je iz Buenos Airesa a ne iz
Montevidea. Onda sam mu rekla: baš je to čudno,
žmarci koji me podilaze su Urugvajci, ali anđeo čuvar
iz mojih snova je Argentinac. A on me je profesorskim
tonom ispravio: Argentinka, u ženskom rodu,
Argentinka.
Zatim smo ućutale, dok se vetar upinjao da u
vazduh podigne niske leda koje su se posle na
nekoliko sekundi zaustavljale u letu, obe smo
osmatrale besprekorni horizont, u nadi da ćemo možda
negde nazreti senku Meksiko Sitija, mada se, ako
ćemo pošteno, i nismo previše nadale da će se to
dogoditi.
Sve dok glasić nije rekao: ej, Auksilio, mislim da
ću da idem. Kuda ćeš?, pitala sam ja. U drugi san,
rekla je ona. U koji drugi san?, rekla sam. U bilo koji,
rekla je ona, ovde ima da umrem od hladnoće. Ovo
poslednje je zvučalo iskreno, pa sam potražila njeno
lice u snegu, a kad sam ga najzad pronašla, to maleno
lice bilo je identično pesmi Roberta Frosta koja govori o
snegu i hladnoći, i jako sam se rastužila kad sam
shvatila da me glasić ne laže, već da se stvarno,
sirotica, smrzava.
Stoga sam je uzela u naručje da je zgrejem i
rekla joj: idi kad hoćeš, nema problema. Volela bih da
sam joj rekla još nešto, ali iz usta su mi izlazile samo
takve bezvezne fraze. A glasić je treperio u mojim
rukama poput tanane dlake iz nekog džempera od
angore, jednog džempera lakšeg od vazduha, i preo je
kao mačke iz vrta Remedios Varo. I kad se ugrejao,
rekla sam mu idi pre nego što se opet smrzneš. A
glasić je skočio iz mog naručja (mada se činilo kako mi
izlazi kroz pupak) i pošao je ne kazavši ni ćao ni bilo
šta drugo, drugim recima izmigoljio se po francuski,
kao što bi se i očekivalo od jednog argentinskog anđela
čuvara iz snova, a ja sam ostala sama i počela da
razmišljam o hiljadu stvari, i nakon sveg tog
razmišaljanja zaključila da je glasić uspeo da iz mene
izvuče sve same gluposti, tek obične gluposti i ništa
više. Ispala si lujka, rekla sam sebi naglas, ili sam bar
pokušala da to bude naglas.
Kažem pokušala, zato što više od toga nisam
uspela, samo sam uspela da otvorim usta i da u
zavejanim, samotnim bespućima pokušam da uobličim
te reči, ali hladnoća je bila tolika da ni vilicu nisam
mogla da pokrenem. Prema tome, verujem da sam ono
što sam želela da kažem samo pomislila, mada moram
da dodam kako su moje misli grmele (ili mi se na tim
snežnim visinama bar tako činilo), kao da me je
hladnoća, dok me je uspavljivala i ubijala, ujedno i
pretvarala u neku vrstu jetija, u snežnu ženu, svu
mišićavu, kosmatu i grlatu, premda sam pouzdano
znala kako se sve to odvija na nekoj imaginarnoj
pozornici i kako nemam ni mišiće ni grivu da me
zaštite od ledenih udara, a pogotovo da nemam onu
katedralu od glasa koja je postojala zbog sebe i za sebe
i za jednu jedinu stvar bila kadra, koja je bila u stanju
da formuliše jedno jedino pitanje, besano, prazno,
lišeno smisla: zašto?, zašto?, dok su ledeni zidovi
pucali, odvajali se i strovaljivali uz strašan prasak, a
novi se izdizali i pružali mi zaklon od praha koji bi
ispunio vazduh nakon tih lomova, ništa se, dakle, nije
moglo učiniti, sve je bilo nepromenljivo, sve
nepopravljivo, sve beskorisno, pa čak i plač, jer se na
tim snežnim visinama ne plače nego se samo
postavljaju pitanja, sa zaprepašćenjem sam to otkrila,
na visinama Maču Pikčua se ne plače, možda zato što
hladnoća remeti rad žlezda koje proizvode suze, ili
možda zbog toga što su tamo čak i suze beskorisne, a
nakon što suze postanu beskorisne, kako god da se
uzme, zaista nema dalje.
Tamo sam se, dakle, ja nalazila, u kolevci od
snega i spremna da umrem, kad sam osetila kako
nešto kaplje i rekla sebi ma to nije moguće, mora da
opet haluciniram, na Himalajima je sve smrznuto i
ništa ne kaplje. Ali taj majušni zvuk bio je dovoljan da
ne padnem u večni san. Otvorila sam oči i potražila
njegov izvor. Pomislila sam: da li se to otapa glečer?
Tama je bila skoro potpuna, ali ubrzo sam shvatila da
to samo mojim očima treba vremena da se naviknu.
Onda sam ugledala mesec zaustavljen na jednoj
pločici, nalazio se na jednoj jedinoj pločici i kao da me
je čekao. A ja sam sedela na podu, leđima oslonjena o
zid. Pridigla sam se. Slavina nad jednim od lavaboa u
ženskom klozetu na četvrtom spratu nije bila dobro
zatvorena. Odvrnula sam je do kraja i pokvasila lice.
Zatim je mesec prešao na sledeću pločicu.
 14.

U tom času odlučila sam da siđem s planine.

Odlučila sam da ne umrem od gladi u ženskom
klozetu. Odlučila sam da ne poludim. Odlučila sam da
ne postanem prosjakinja. Odlučila sam da kažem
istinu, po cenu da u mene upiru prstom. I počela sam
da silazim. Sećam se samo studenog vetra koji mi je
sekao lice i mesečevog sjaja. Hodala sam među
stenama i kroz duboke tesnace i preko nečega što je
ličilo na ski staze koje su preživele nuklearni rat. Ali
silazila sam ne obazirući se previše na sve to. Negde
na nebu skupljali su se gromovi strašne oluje, ali ni na
njih se nisam previše obazirala. Silazila sam i
razmišljala sam o veselim stvarima. Razmišljala sam,
na primer, o Arturu Belanu, koji je promenio društvo
kad se vratio u Meksiko Siti, i nije više izlazio s
mladim meksičkim pesnicima, već s onima mlađim od
sebe, derištima od šesnaest, sedamnaest, osamnaest
godina. A posle je upoznao Ulisesa Limu, pa je počeo
da ismeva svoje stare prijatelje, među kojima sam bila
i ja, i da nam prašta grehe, i da na sve gleda kao da je
Dante koji se upravo vratio iz Pakla, ma kakav Dante,
kao da je niko drugi do Vergilije, jedan tako osetljiv
dečak počeo je da puši marihuanu, poznatiju kao
trava, i da brlja sa supstancama koje ne želim ni da
zamišljam. Ali, bez obzira na sve, znala sam da je u
dubini duše i dalje bio drag kao pre. I tako, kad
naletimo jedno na drugo, a desilo bi se to sasvim
slučajno jer nismo više izlazili s istim ljudima, govorio
bi mi gde si, Auksilio, ili bi me sa druge strane avenije
Bukareli oslovljavao s Pomoć, i drao se Pomoć!
Upomoć!, Upomoć!!, s parčetom pice ili takosom u ruci,
poskakujući kao majmunčić, i uvek u društvu one
Laure Hauregi, njegove devojke, koja je bila prelepa ali
i najumišljeniji stvor na svetu, i uvek u društvu
Ulisesa Lime i onog drugog Čileanca, Felipea Milera,
pa bi nekad čak navaljivao da im se pridružim, ali oni
su pričali gliglijski{62}, mada se osećalo da me vole i da
veoma dobro znaju ko sam, ali razgovarali su na
gliglijskom, pa je bilo teško pratiti vijuganja i meandre
tih razgovora, i zato bih ja na kraju uvek nastavljala
svoje putešestvije po snegu.
Ali neka niko ne misli da su ismevali mene!
Mene su oni slušali. Uprkos tome što nisam znala
gliglijski, a ta sirota deca nisu bila kadra da se okanu
svog žargona. Ta sirota napuštena deca. Jer to je bio
njihov položaj: niko ih nije voleo. Ili ih niko nije
shvatao ozbiljno. Ili bi se ponekad činilo kako sami
sebe shvataju suviše ozbiljno.
I jednog dana su mi kazali: Arturito Belano je
otišao iz Meksika. I dodali su: nadajmo se da se ovog
puta neće vratiti. A ja sam se razbesnela, jer sam ga
mnogo volela, i verovatno sam onoga ko mi je to
saopštio izvređala (barem na mentalnom planu), ali
prethodno sam, ako ništa drugo, ipak sačuvala
dovoljno prisebnosti da upitam gde je otišao. Nisu znali
da mi odgovore: u Australiju, u Evropu, u Kanadu,
tako negde. Onda sam počela da razmišljam o njemu, i
o njegovoj majci, tako velikodušnoj ženi, i o njegovoj
sestri, razmišljala sam o onim popodnevima u kojima
smo pravili empanade u njihovom domu i prisetila se
kako sam jednom umesila testeninu koju smo posle
okačili da se suši po celom stanu, po kuhinji, trpezariji
i majušnom dnevnom boravku u ulici Abrahama
Gonsalesa.
Nema stvari koju ja mogu da zaboravim. To je
moj problem, kažu.
Ja sam majka meksičkih pesnika. Ja sam jedina
koja je izdržala i ostala u kampusu šezdeset osme, kad
su specijalci i vojska nagrnuli. Ostala sam sama na
fakultetu, zatvorena u klozetu, i više od deset dana
ništa nisam jela, možda i više od petnaest dana, od 18.
septembra do 30. septembra, valjda, pamćenje me već
izdaje.
Ostala sam s knjigom Pedra Garfijasa i tašnom,
odevena u belu bluzu i svetloplavu plisiranu suknju,
pa sam imala vremena na pretek, da razmišljam i
mislim. Ali na Artura Belana nisam mogla da mislim,
pošto ga u to vreme još nisam poznavala.
Kazala sam sebi: odupri se, Auksilio Lakutur,
ako izađeš strpaće te u zatvor (i verovatno će te
deportovati u Montevideo, jer naravno, blento, papiri ti
nisu kako treba), ima da te pljuju i umlate. I spremila
sam se da se oduprem. Da se oduprem gladi i samoći.
Najpre sam spavala na klozetskoj šolji, na istoj na
kojoj sam se zatekla kada je sve počelo i za koju sam,
onako bespomoćna, verovala da mi donosi sreću, ali
spavati sedeći na tronu užasno je neudobno, te sam
završila presamićena na pločicama. Sanjala sam,
nisam imala košmare već neke muzičke snove, sanjala
sam prozirna pitanja, sanjala sam bezbedne, vitke
avione, koji su, ploveći preko bleštavog, hladnog,
modrog neba, leteli s kraja na kraj Latinske Amerike. I
probudila bih se promrzla i gladna poput hiljadu
demona.
Pogledala bih kroz prozor, kroz klozetsko
prozorče, a delovi kampusa izgledali su mi kao delovi
neke slagalice i u njima bih videla jutro jednog novog
dana. To prvo jutro preplakala sam i zahvaljivala
anđelima na nebu što nisu isključili vodu. Nemoj da se
razboliš, Auksilio, kazala sam sebi, pij vode koliko ti
volja, ali nemoj da se razboliš. Skliznula sam na pod i
leđa oslonjenih o zid ponovo sam otvorila knjigu Pedra
Garfijasa. Kapci su mi se sklopili. Mora da sam
zaspala. Zatim sam čula korake i sakrila se u svoju
kabinu (ta kabina bila mi je isposnička ćelija, moj rov i
Devinski zamak{63}, moja meksička epifanija). Zatim
sam čitala Pedra Garfijasa. Zatim sam gledala kroz
okruglo prozorče i ugledala visoke oblake i mislila na
slike Dr. Atla i na najprozirniju oblast. Zatim sam
počela da razmišljam o ugodnijim stvarima.
Koliko sam stihova mogla znati napamet? Počela
sam da ih recitujem, da mrmljam one kojih sam
uspevala da se setim i volela bih da sam ih pribeležila,
imala sam i hemijsku, ali nisam imala papir. Onda
sam pomislila: pa na raspolaganju ti je najbolji papir
na svetu, blento. Otkinula sam parčad toalet papira i
počela da pišem. Zatim sam zaspala i, kako je to
smešno, sanjala sam Huanu de Ibarburu, sanjala sam
njenu knjigu Ruža vetrova, iz 1930, a i njenu prvu
knjigu, Dijamantski jezici, lepog li naslova, predivnog,
skoro kao da je u pitanju neka avangardna knjiga, ili
neka francuska knjiga napisana prošle godine, pa
ipak, Huana od Amerike ju je objavila 1919, drugim
rečima kad joj je bilo dvadeset sedam godina, kako
zanimljiva žena mora da je bila u to vreme, čitav svet
bio joj je na usluzi, sva ta gospoda spremna da se
elegantno povinuju njenim zapovestima (gospoda koje
više nema, mada Huana i dalje živi), svi ti
modernistički pesnici iz njenog okruženja, spremni da
život za poeziju daju, svi ti pogledi, sva udvaranja, i
sve ljubavi.
Zatim sam se probudila. I pomislila: ja sam
sećanje.
To sam pomislila. Zatim sam ponovo zaspala.
Zatim sam se probudila i satima, možda i danima,
plakala za izgubljenim vremenom, za detinjstvom u
Montevideu, za licima koja me i dalje uznemiruju
(danas više nego ikad ranije) i o kojima radije ne bih
pričala.
Zatim više nisam znala da izračunam koliko je
vremena prošlo otkako sam zatvorena. S prozorčeta
sam videla ptice, drveće ili granje koje je s nevidljivih
mesta ulazilo u kadar, videla sam žbunje, travnjak,
oblake, zidove, ali nisam videla ljude i nisam čula
zvuke, i nisam više bila kadra da izračunam koliko je
vremena prošlo otkako sam zatvorena. Zatim sam jela
toalet papir, možda prisećajući se Šarloa{64}, ali sam
pojela samo jedno parčence, moj stomak nije mogao da
podnese više od toga. Zatim sam otkrila da više nisam
gladna. Zatim sam uzela one listove toalet papira koje
sam ispisala, bacila ih u šolju i pustila vodu. Prepala
sam se od zvuka koji se začuo i pomislila kako mi
nema pomoći.
Pomislila sam: uprkos svem mojem lukavstvu i
svim žrtvama, nema mi pomoći. Pomislila sam: to što
sam uništila svoja pisanija, to je tako poetično.
Pomislila sam: pametnije bi bilo da sam ih progutala,
ali tu sad nema pomoći. Pomislila sam: taština pisanja
i taština uništavanja. Pomislila sam: zbog ovog
uništavanja napisanog ima da me otkriju, da me
premlate, da me siluju, da me ubiju. Pomislila sam: te
dve stvari su povezane, pisati i uništavati, sakriti se i
biti otkrivena. Zatim sam sela na tron i zatvorila oči.
Zatim sam zaspala. Zatim se probudila.
Bila sam sva ukočena. Polako sam prešla preko
klozeta, pogledala se u ogledalo, namestila frizuru,
umila se. Lice mi je bilo grozno. Izgledalo je kao što
sada izgleda, pa vi zamislite.
Zatim su se začuli glasovi, a mnogo je vremena
prošlo otkako sam čula poslednji zvuk. Osećala sam se
kao Robinzon kad otkrije otisak stopala u pesku. Moj
otisak bili su jedan glas i jedna vrata koja su se
iznenada zalupila, moj otisak bila je lavina kamenčića
koji su iznenada zazvečali hodnikom. Zatim je Lupita,
sekretarica profesora Fombone, otvorila vrata, i
ugledale smo jedna drugu, obema su nam usta bila
razjapljena, ali ni reč nismo uspele da izustimo. Pala
sam, verujem od šoka, u nesvest.
Kada sam ponovo otvorila oči, nalazila sam se u
kancelariji profesora Ruisa (kako je zgodan i hrabar
bio i još uvek je Ruis!), okružena prijateljima i
poznatim licima, okružena akademcima a ne
vojnicima, i to mi se učinilo toliko čudesnim da sam
počela da plačem, bila sam nesposobna da svoj
poduhvat pretočim u iole povezanu priču, uprkos
navaljivanju profesora Ruisa, koji je delovao
zaprepašteno i zahvalno zbog onoga što sam uradila.
I to bi bilo sve, prijatelji moji. Vetrovi Meksiko
Sitija i vetrovi šezdeset osme raširili su legendu i među
preživelima i medu mrtvima, pa sada svi znaju kako je
jedna žena ostala i opstala u kampusu kada je te divne
i fatalne godine autonomija univerziteta pogažena. A ja
sam nastavila da živim (premda je nešto nedostajalo, a
nedostajalo je ono što sam videla), i mnogo sam puta
slušala svoju priču od drugih, pa bi tada ona žena koja
zatvorena u klozetu trinaest dana ništa nije jela
postajala studentkinja medicine ili neka sekretarica iz
rektorata, a ne jedna Urugvajka bez posla i bez papira
i bez doma da u njemu predahne. Ponekad čak ne bih
bila ni žena već muškarac, neki student maoista ili
profesor koji muku muči s varenjem. I kada bih
saslušala te priče, te razne verzije moje priče, obično
ništa ne bih kazala (pogotovo ako nisam bila pripita). A
kada bih bila pijana, umanjivala bih značaj čitave
stvari! Nije to tako važno, kazala bih, sve je to samo
deo univerzitetskog folklora, sve je to samo deo folklora
Meksiko Sitija, a oni bi me tad gledali (ali ko bi me to u
stvari gledao?) i govorili bi: ti si, Auksilio, majka
meksičke poezije. A ja bih im rekla (ili bih se drala ako
sam pripita) ma kakvi, ničija ja nisam majka, mada ih,
istini za volju, stvarno sve poznajem, sve mlade
pesnike Meksiko Sitija ja poznajem, one koji su rođeni
ovde i one koji su došli iz provincije, kao i one koje su
sa drugih krajeva Latinske Amerike nanele bure, i sve
ih ja volim.
Onda bi me oni samo gledali i ne bi progovarali.
A ja bih, glumeći neshvaćenost, sačekala
pogodan trenutak i ponovo pogledala u okupljene,
pitajući se zbog čega li svi ćute. I mada bih pokušavala
da se zabavim drugim stvarima, saobraćajem s druge
strane izloga, ležernim pokretima konobarica, dimom
koji je dopirao s nekog neodređenog mesta iza šanka,
ono što sam uistinu želela bilo je da ih posmatram,
onako uronjene u beskrajnu tišinu, i tada bih
pomislila kako nije normalno što su toliko vremena
nemi.
U tom času vratili bi se nemir i nagađanja i
preterivanja, a s njima i san i hladnoća koja prvo
razdire a potom umrtvi udove. Ali ja nisam prestajala
da se krećem. Mrdala sam rukama i nogama. Disala
sam. Snabdevala sam krv kiseonikom. Ako ne želim da
umrem, neću umreti, govorila sam samoj sebi. I tako
sam se kretala, a istovremeno sam, iz orlovske
perspektive, mada na tom mestu nije bilo nikakvih
orlova, videla svoje telo kako se kreće među ledenim
liticama, nanosima snega i nepreglednim belim
čistinama koje su ličile na fosilizovanu kičmu Mobi
Dika. I nastavljala sam da hodam uprkos svemu.
Hodala sam i hodala. A ponekad bih se zaustavila i
samoj sebi bih rekla: probudi se, Auksilio. Ovo niko ne
može da izdrži. Ali znala sam, ipak, da mogu da
izdržim. Pa sam desnu nogu krstila imenom odlučnost,
a levu imenom nužda. I izdržala sam.
Izdržala sam, i golemu snežnu teritoriju jednog
popodneva ostavila sam za sobom, a ispred, u daljini,
ukazali su se obrisi neke doline. Sela sam na do i
osmotrila je. Bila je nepregledna. Izgledala je kao
pozadina koja se može videti na pojedinim
renesansnim platnima, ali uvećana do ludačkih
razmera. Vazduh je bio hladan, ali nije sekao lice.
Zaustavila sam se na uzvišenju iznad doline i sela na
tlo. Bila sam premorena. Želela sam da se nadišem.
Nisam znala šta će se s mojim životom desiti. Možda će
mi neko, nagađala sam, ponuditi neki poslić na
fakultetu. Udahnula sam. Vazduh je prijao. Smrkavalo
se. Sunce je počinjalo da se udaljava, odlazilo je ka
drugim neponovljivim dolinama, možda manjim od ove
ogromne na koju sam izbila. Svetlosti koja je obavijala
stvari, međutim, bilo je još uvek dovoljno. Počeću da se
spuštam, pomislila sam, samo da malo prikupim
snagu, i pre nego što padne mrak biću u dolini.
Ustala sam. Noge su mi se tresle. Ponovo sam
sela. Nekoliko metara od mesta na kome sam se
nalazila bilo je malo snega. Prišla sam mu i oprala lice.
Ponovo sam sela. Malo niže nalazilo se jedno drvo. Na
grani sam videla vrapca. Neka zelena mrlja zatim je
prošla kroz vazduh. Ugledala sam kvecala. Videla sam
vrapca i kvecala. Dve ptice smestile su se na istoj
grani. Moje raspukle usne su prošaptale: ista grana.
Čula sam svoj glas. I tek tada sam primetila
neizmernu tišinu koja je lebdela nad dolinom.
Ustala sam i prišla drvetu. Oprezno, jer nisam
želela da uplašim ptice. Pogled je odatle bio bolji. Ali
morala sam pažljivo da koračam i da gledam u do, jer
bilo je mnogo kamenja i lako sam mogla da se
okliznem. Kada sam stigla do drveta, ptice su već bile
odletele. Onda sam videla kako se na drugom kraju
doline, zapadnom, otvara bezdan kome nije bilo kraja.
Da li ja to ludim?, pomislila sam. Jesu li ovo
strah i ludilo Artura Gordona Pima? Ili pak vrtoglavom
brzinom dolazim sebi? Reči su odzvanjale u lobanji
kao da u mojoj unutrašnjosti urla neki div, ali napolju
je bila potpuna tišina. Na zapadu je zalazilo sunce, a
niže, u dolini, senke su se izduživale, i što je pre bilo
zeleno sada je već bilo tamnozeleno, a što je ranije bilo
mrko sada je bilo tamnosivo ili crno.
Zatim sam na istočnom obodu doline videla
jednu drugačiju senku, ova je bila nalik senkama koje
prave oblaci kada brzo prelaze preko prostranog polja,
samo što je nije pravio nikakav oblak. Šta je to?,
zapitala sam se. Pogledala sam u nebo. Onda sam
osmotrila drvo i videla da su se vrabac i kvecal ponovo
smestili na istu onu granu i da nepomični uživaju u
miru doline. Onda sam pogledala prema bezdanu. I
srce mi se steglo. Dolina se završavala u njemu. Nisam
mogla da se setim nijedne doline koja se na sličan
način završavala. Štaviše, ova mi je u tom trenutku
pre delovala kao visoravan. Ali ne. Nije to bila
visoravan. Nad visoravnima se, po definiciji, ne
nadvijaju stenoviti bedemi. Ali s druge strane, kazala
sam sebi, doline se ne survavaju u nedokučive
bezdane. Mada se neke možda i survavaju. Zatim sam
pogled uperila u drugi kraj doline, u senku koja se
širila i napredovala, baš kao da se i ona spustila iz
zavejanih predela, samo nekim drugim putem. U
daljini, iznad umnoženih vrhova vulkana, u tišini su
se skupljali gromovi strašne oluje. Tada sam shvatila
kako su kvecal i vrabac, koji su sedeli na grani, na
metar i po iznad mene, jedine dve žive ptice u čitavoj
toj dolini. I shvatila sam da je senka koja je klizila
preko prostranog polja u stvari mnoštvo mladih, jedna
beskonačna legija koja se nekud zaputila.
Videla sam ih. Bila sam predaleko da bih im
razaznala lica, ali sam ih videla. Ne znam jesu li bili od
krvi i mesa ili su bili duhovi. Ali sam ih videla.
Verovatno su bili duhovi.
Jedino što nisu leteli, kao što se priča da to čine
duhovi, nego su koračali. Stoga možda i nisu bili
duhovi. Shvatila sam takođe da nisu činili masu,
onako kako je uobičajeno shvatamo, uprkos tome što
su koračali zajedno: njihove sudbine nisu bile utkane
u jednu zajedničku ideju. Povezivali su ih samo
širokogrudost i hrabrost. Nagađala sam (dlanova
prislonjenih na obraze) kako su i oni tumarali po
zavejanim planinama i kako su jedni druge tamo
pronalazili, okupljali se i nastavljali zajedno, sve dok
nisu postali vojska koja je sada promicala preko polja.
Oni s jedne strane, a ja sa druge. Zakoni fizike prestali
su da važe i videla sam oštre planinske vrhove koji se
pretvaraju u dvostrano ogledalo: s jedne strane sam
izašla ja, a sa druge oni.
Koračali su prema bezdanu. Mislim da sam to
znala čim sam ih ugledala. Senka ili gomila dece,
nepogrešivo je koračala prema bezdanu.
Posle sam čula žamor kojeg je hladni
predvečernji vazduh iz doline podizao uz padine i
litice, i ostala sam skamenjena.
Pevali su.
Ta deca, ti mladi, pevali su koračajući u susret
bezdanu. Primakla sam ruku usnama, kao da želim da
prigušim krik, podigla sam drugu, ispružila je kao da
njom pokušavam da ih dotaknem, a prsti su mi se
tresli. Moj um je želeo da se priseti jednog teksta koji
je govorio o deci što marširaju u rat pevajući pesme, ali
nije uspeo. Bio je izvrnut naglavačke. Putešestvije po
snegu sasvim me je otupelo. A možda sam oduvek
takva i bila. Nisam ja odviše pametna žena.
Podigla sam obe ruke, kao da molim nebo da mi
dozvoli da ga zagrlim, i urliknula sam, ali se moj urlik
izgubio u tim visinama na kojima sam se još uvek
nalazila i nije dopro do doline. Ispijena, naborana,
teško izranjavljena, s umom koji se rastakao u krvi i
očima punim suza, potražila sam ptice, kao da su mi
one, jadnice, mogle pomoći u tom času kada se čitav
svet gasi.
Na grani nije bilo ničega.
Pretpostavila sam da su ptice neki simbol i da je
u ovoj fazi sve već jednostavno i prosto. Pretpostavila
sam da su ptice znamenje one dece. Ne znam više šta
sam još pretpostavljala.
I čula sam ih kako pevaju, još uvek ih čujem
kako pevaju, i sada, kada više nisam u dolini, najlepša
deca Latinske Amerike, neuhranjeni i siti, oni koji su
imali sve i oni koji ništa nisu imali, pevali su, veoma
tiho, gotovo nečujno, kako je zanosna bila pesma koja
im je izlazila iz usta, kako su i sami bili zanosni, kakva
lepota, uprkos tome što su marširajući rame uz rame
odlazili u smrt, čula sam ih kako pevaju i sišla sam s
uma, čula sam ih kako pevaju i ništa nisam mogla da
učinim da ih zaustavim, bila sam previše daleko i
nisam imala snage da se spustim u dolinu, da stanem
nasred onog polja, da stanem pred njih i kažem im da
se zaustave, da marširaju u sigurnu smrt. Jedino sam
u toj drhtavici nekako uspela da se pridignem, i da ih
slušam kako pevaju do poslednjeg daha, da zanavek
slušam njihovo pevanje, jer premda ih je uskoro
progutao bezdan, u vazduhu nad dolinom ostala je
pesma, ona je nastavila da odzvanja u izmaglici koja
se u sumrak pela uz padine i uz litice.
I tako su, dakle, deca-duhovi prošla kroz dolinu i
strmoglavila se u bezdan. Bio je to kratak prolazak. A
duh njihove pesme, ili odjek duha njihove pesme, što
je isto kao da se kaže odjek ničega, u mojim ušima je
nastavio da maršira po taktu njihovih koraka, koraka
hrabrosti i širokogrudosti. Jedva čujna je to pesma
bila, ratni i ljubavni pev, jer deca su se nesumnjivo
zaputila u rat, ali činila su to s onim suverenim,
teatralnim stavom, u čijoj osnovi je ljubav.
Koju su to vrstu ljubavi, najzad, oni mogli
poznavati?, razmišljala sam kada je dolina ostala
prazna i samo je još pesma nastavljala da odjekuje u
mojim ušima. Ljubav svojih roditelja, ljubav svojih
pasa i mačaka, ljubav svojih igračaka, ali iznad svega
ljubav, žudnju i zadovoljstvo koje su delili među
sobom.
I mada je pesma koju sam čula govorila o ratu, o
junačkim podvizima čitave jedne generacije mladih
Latinoamerikanaca koji su žrtvovani, ja sam znala da
je ona iznad svega govorila o hrabrosti i o ogledalima, o
žudnji i o zadovoljstvu.
I ta pesma naša je amajlija.
Blanes, septembra 1998.
 Roberto Bolanjo
(1953-2003)

28. aprila 1953. U čileanskoj prestonici Santjagu

rođen je Roberto Bolanjo, sin učiteljice i kamiondžije.
Bolanjovi ubrzo nakon njegovog rođenja napuštaju
Santjago, te Roberto detinjstvo provodi u nekoliko
gradova u unutrašnjosti zemlje.

1968. Porodica Bolanjo seli se u Meksiko Siti.

Petnaestogodišnji Roberto dospeva u najveći grad
Latinske Amerike upravo u vreme velikih društvenih
nemira, koji će kulminirati masakrom na trgu
Tlatelolko. Naredne godine napušta srednju školu, ali
kao tinejdžer vodi povučen život i posvećuje se čitanju
i pisanju poezije.

1973. Napunivši dvadeset godina, Bolanjo

odlučuje da se vrati u Čile, kako bi pružio podršku
socijalističkom režimu Salvadora Aljendea i učestvovao
u borbi za društvene promene. U Čile stiže u avgustu,
neposredno pred državni udar, nakon dugog
putovanja kopnom preko čitave Latinske Amerike. Po
ubistvu Aljendea pridružuje se pokretu otpora
Pinočeovoj diktaturi. U novembru je uhapšen. Igrom
slučaja, jedan od policajaca zaduženih za Bolanja
prepoznaje u njemu školskog druga, te ga nakon osam
dana puštaju iz zatvora. Ubrzo posle toga napušta Čile.

1974. U januaru se vraća u Meksiko i upoznaje

pesnika Marija Santjaga, koji će postati njegov najbolji
prijatelj.

1975. Dvadesetak mladih pesnika Meksiko

Sitija, predvođeni Bolanjom, Marijom Santjagom i
Brunom Montaneom, osnivaju avangardni pesnički
pokret infrarealizam. Uprkos njihovim nastojanjima da
se novom poetikom, ali i incidentima i sabotažama,
suprotstave glavnoj struji meksičke poezije -
predvođenoj Oktavijom Pazom - pokret ostaje na
margini kulturnih zbivanja. Iste godine Bolanjovi
roditelji se razvode; majka napušta Meksiko i seli se u
Barselonu.

1976. Pojavljuje se prva knjiga poezije Roberta

Bolanja Ponovo izmisliti ljubav. Reč je, zapravo, o
skromnoj niskotiražnoj sveščici od dvadeset stranica,
koju je objavio jedan od njegovih prijatelja.

1977. Bolanjo napušta Meksiko i nastanjuje se u

Barseloni. Kao imigrant, narednih nekoliko godina
provodi živeći u oskudici, radeći kao konobar i perač
sudova u restoranu, smetlar, lučki radnik, portir u
hotelu, prodavac u bakalnici i noćni čuvar u kampu. U
slobodno vreme nastavlja da piše i bezuspešno
pokušava da objavi svoje pesme.

1980. Seli se u Ðironu i naredne godine

upoznaje buduću suprugu Karolinu Lopez.
 1984. Antoni Garsija Porta i Bolanjo objavljuju
zajednički roman Saveti Morisonovog učenika
Džojsovom fanatiku. Iste godine Bolanjo objavljuje i
prvi samostalni roman Staza slonova, koji će u drugom
izdanju, petnaest godina kasnije, poneti naziv
Gospodin Pejn.

1985. Bolanjo se venčava Karolinom Lopez i seli

se u Blanes, priobalski katalonski gradić u kome će
provesti ostatak života. Radi kao prodavac bižuterije i
nastavlja da piše, premda će proći još mnogo godina
pre nego što književna javnost ne obrati pažnju na
njegova dela.

1990. Rođen je Lautaro Bolanjo, sin Roberta

Bolanja i Karoline Lopez. U nameri da pokuša da
obezbedi kakvu-takvu materijalnu sigurnost za
porodicu, Bolanjo se u svom stvaralaštvu definitivno
okreće prozi (mada će do kraja života sebe smatrati
pesnikom). Pripovetke šalje na razne minorne i
opskurne književne konkurse širom Španije i
povremeno biva nagrađivan. Nastavlja da živi u
siromaštvu, kao književni anonimus.

1992. Dijagnostikovano mu je oboljenje jetre.

Suočen sa sporom ali ozbiljnom bolešću, od naredne
godine napušta nesigurne poslove kojima je zarađivao
za život i posvećuje se isključivo književnosti.

1993. Objavljuje roman Klizalište i zbirku

pesama Romantični psi, koja obuhvata poeziju
napisanu po dolasku u Kataloniju.

1996. Posle mnogih godina života u anonimnosti

i siromaštvu, Bolanjo napokon uspeva da skrene
pažnju književne javnosti na svoj rad. U godini
njegovog književnog proboja pojavljuju se romani
Nacistička literatura u Amerikama i Udaljena zvezda.
Oba romana objavili su ugledni izdavači i naišli su na
odličan prijem od strane kritike. Pošto se prvi put
našao u situaciji da ne mora da brine za objavljivanje
svojih dela, a budući da mu se zdravstveno stanje sve
više pogoršavalo - ili, bolje rečeno, uprkos tome -
Bolanjo se fanatično posvećuje pisanju i do kraja
života svake godine će objaviti bar po jednu knjigu.

1997. Objavljuje prvu zbirku pripovedaka

Telefonski razgovori.

1998. Izlazak romana Divlji detektivi, kapitalnog

Bolanjovog dela, predstavlja prelomni trenutak njegove
karijere. U romanu koji će gotovo jednodušno biti
svrstan u sam vrh dvadesetovekovne književnosti na
španskom jeziku opisuju se avanture fikcionalnih
dvojnika, Marija Santjaga i samog Bolanja, od njihovog
infrarealističkog perioda pa sve do godine 1996. U
godini objavljivanja Divlji detektivi će biti ovenčani
prestižnom nagradom Eralde, a u narednoj i nagradom
Romulo Galjegos, jednom od najvažnijih na čitavom
španskom govornom području. Posle dvadeset pet
godina Bolanjo posećuje rodni Čile. Uprkos
novostečenoj književnoj slavi, nastavlja da živi
spartanski skromno i povučeno, usredsređen na
porodicu i pisanje.

1999. Objavljuje roman Amajlija u kome se teme

i motivi iz Divljih detektiva i dogodovštine iz Bolanjove
mladosti razrađuju u kontekstu burnih društvenih
događaja koji su 1968. zahvatili Meksiko.

2000. Objavljuje roman Čile noću i poetsku

zbirku Tri. Višegodišnja potpuna posvećenost pisanju i
zanemarivanje bolesti dovode do pogoršanja njegovog
zdravstvenog stanja, te Bolanjovo ime biva uvršteno na
listu čekanja za transplantaciju jetre.

2001. Objavljuje zbirku priča Kurve ubice.

Rođena je njegova ćerka Aleksandra.

2002. Objavljuje dva romana: Antverpen i

Lumpenromančić.

2003. Zdravstveno stanje mu je veoma

narušeno. Suočen s neizbežnim, pokušava da završi
roman obimniji i ambiciozniji čak i od Divljih detektiva.
Odvaja se od žene i počinje da živi s Karmen Perez de
Vegom, koju je upoznao 1997.

15. jula 2003. Posle dve nedelje provedene u

bolnici u Barseloni, pedesetogodišnji Roberto Bolanjo
umire usled otkazivanja jetre. Nekoliko dana kasnije
njegov pepeo bačen je u Mediteran.

Iste godine posthumno je objavljena zbirka priča

i eseja Nesnosni gaučo.

2004. Objavljen je roman 2666, u čijem središtu

se nalaze masovna ubistva žena u meksičkom gradu
na granici sa SAD. Bolanjo je na ovom
monumentalnom delu radio do samog odlaska u
bolnicu i uspeo je da završi četiri od pet njegovih
delova. Roman 2666 dobija u narednom periodu
brojne nagrade, medu kojima i nagradu Salambo, u
čijem žiriju je bilo petnaest prestižnih pisaca različitih
generacija iz Španije i Latinske Amerike.

Nakon 2666, posthumno je objavljeno još pet

Bolanjovih knjiga: U zagradi (2004), Nepoznati
univerzitet (2007), Tajna zla (2007), Treći rajh (2010) i
Nedaće istinskog policajca (2011). Dela su mu
prevedena i nastavljaju da se prevode na brojne jezike,
a kultni status koji je u poslednjim godinama života
stekao na španskom govornom području posthumno se
proširio na ostatak planete.
{1}
Reč auxilio na španskom jeziku označava pomoć. Ulogu mnogih
izmišljenih likova u romanu lakše je razumeti ukoliko se imaju u
vidu doslovna značenja njihovih imena. Takav je slučaj i sa glavnom
junakinjom, Auksilio Lakutur, a značenje njenog imena pomaže da
se razume i epigraf romana.
{2}
Kolokvijalni naziv za Urugvajce. Čaruanci su bili domorodačko
pleme koje je živelo na teritoriji današnjeg Urugvaja. Novonaseljeni
Evropljani istrebili su ih u 19. veku.
{3}
Leon Felipe (1884-1968) i Pedro Garfijas (1901-1967), španski
pesnici, pripadnici generacije ‘27. Aktivno su učestvovali u
Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca; po dolasku
Fransiska Franka na vlast, prebegli su u Meksiko.
{4}
Neprevodiva igra reči. U originalu se reč ludilo (šp. locura) rimuje
se s rečju kultura (šp. cultura).
{5}
Manuel Gutijeres Nahera (1859-1895), pisac, novinar i političar;
začetnik modernizma u Meksiku.
{6}
Hose Gaos (1900-1969), španski filozof. Još jedan među brojnim
španskim intelektualcima koji je po završetku Španskog građanskog
rata emigrirao u Meksiko.
{7}
Mrkla noć duše naziv je pesme Jovana od Krsta (1542-1591),
velikog katoličkog mistika i sveca zaštitnika pesnika koji pišu na
španskom jeziku. U njoj se prati tegobni put pročišćenja duše koja
napušta zemaljsko telo kako bi postigla jedinstvo s Bogom.
{8}
Aluzija na prvi roman Karlosa Fuentesa (1928-2012),
Najprozračnija oblast (1958), u kojem Meksički pisac portretiše
urbani život prestonice.
{9}
Reč je od dve stvarne ličnosti: Augustu Monterosu (1921-2003),
poznatom honduraškom piscu, i Rubenu Bonifasu Nunju (1923-
2013).
{10}
Ramon Lopes Velarde (1888-1921) i Salvador Dijas Miron (1853-
1928), veliki meksički pesnici s kraja 19. i početka 20. veka.
{11}
Lilijan Serpas (1905-1985), salvadorska pesnikinja koja je dobar
deo života provela u Meksiku i SAD.
{12}
Neologizam masmédula, koji stoji u originalu, preuzet je iz
naslova poslednjeg dela Oliverija Hironda (1891-1967), argentinskog
avangardnog pesnika, „ultraiste“. U toj eksperimentalnoj poetskoj
zbirci (En la masmédula, 1953), Hirondo pažnju pomera sa značenja
reči na njihov zvuk, te aliteracijom, asocijacijama i fuzijom pokušava
da izgradi novi smisao, oslobođen konvencionalne semantike.
{13}
Vreća ili ćupić (šp. piñata), napravljen od kartona, gline ili
tkanine, tradicionalno šareno ukrašen i ispunjen sitnim igračkama i
slatkišima. Prema tipično meksičkom običaju, na kraju proslava
razbijaju se pinjate i deca zatim sakupljaju igračke i slatkiše koji iz
njih poispadaju.
{14}
Misli se na masakr na trgu Tlatelolko. Godine 1968, uoči
održavanja Olimpijskih igara, Meksiko je potresao veliki talas
demonstracija i štrajkova. Na trgu Tlatelolko u Meksiko Sitiju, 2.
oktobra 1968. okupilo se mnoštvo studenata i drugih protivnika
režima, a vojska i policija otvorile su vatru na demonstrante i na taj
način usmrtile više stotina ljudi.
{15}
Aluzija na film Zaljubljena (1946) u kojem glavne uloge tumače
pomenute zvezde meksičke kinematografije.
{16}
Nacionalni autonomni univerzitet Meksika, skraćeno UNAM,
najveći je i najpoznatiji univerzitet u Latinskoj Americi.
{17}
Jorgos Seferis (1900-1971), grčki pesnik i diplomata, dobitnik
Nobelove nagrade za književnost.
{18}
Žozefina de Boarne (1763-1814), francuska carica, supruga
Napoleona I.
{19}
Stanovnica sela Sulam (poznatog i pod nazivima Šunem i Sulem),
koje se nalazi nedaleko od Nazareta, u Izraelu. Starozavetni lik lepe,
krotke i odane Sulamke javlja se u Solomonovoj Pesmi nad
pesmama. On je predstavljao motiv mnogim slikarima, medu njima i
Gistavu Morou, na koga Bolanjo u više navrata referiše u svojim
delima.
{20}
Salvador Aljende (1908-1973), čileanski političar; u novembru
1970. postao je prvi na izborima izglasani socijalistički predsednik
na svetu. Po dolasku na vlast pokrenuo je niz temeljnih društvenih
reformi. Nedugo zatim, suočen s vojnim pučem, odbio je da odstupi
s čela države. Čileanska vojska ubila ga je 11. septembra 1973,
izvršivši vazdušni napad na predsedničku palatu u Santjagu. Nakon
državnog udara, u čijoj su organizaciji vodeću ulogu odigrale
bezbednosne službe SAD, Čileom je zavladala duga, krvava
diktatura generala Avgusta Pinočea.
{21}
Četiri pobrojane umetnice međusobno, a takođe i sa
protagonistkinjom romana, povezuje napuštanje domovine i odlazak
u Meksiko, kao i uslovno rečeno slab prijem i nerazumevanje
njihovog stvaralaštva od strane savremenika. Pored ranije
pomenute Lilijan Serpas, reč je još o Remedios Varo (1908-1963),
meksičkoj nadrealističkoj slikarki i anarhistkinji katalonskog
porekla; Leonori Karington (1917-2011), meksičkoj nadrealističkoj
slikarki i spisateljici, rođenoj u Engleskoj; i Eunise Odio (1919-
1974), poznatoj kostarikanskoj pesnikinji.
{22}
Najduža ulica u Meksiko Sitiju, Avenija Insurhentes (ili
„Ustanička avenija“), dugačka je skoro 29 km i druga je najduža
ulica na svetu. Predstavlja saobraćajnu kičmu Meksiko Sitija, a
prolazi i kroz kampus UNAM-a.
{23}
Jedna od šesnaest gradskih opština Meksiko Sitija. Nalazi se u
južnom delu grada i u njoj je smešten kampus UNAM-a. Staro
jezgro Kojoakana predstavlja boemsko središte meksičke
prestonice.
{24}
Centralni kvart Meksiko Sitija, poznat po prodavnicama i noćnim
klubovima, a takođe i kao centar LGBT zajednice.
{25}
Geografska i kulturna regija koja obuhvata najjužnije zemlje
Južne Amerike - Argentinu, Čile i Urugvaj.
{26}
Ðorđo Streler (1921-1997), slavni italijanski operski i pozorišni
reditelj i glumac.
{27}
Studentski kulturni centar, smešten u Čapultepečkom parku,
poznat po promociji avangardnih stvaralaca.
{28}
Naziv lokala, El principio de México, mogao bi se prevesti i kao
„Princip Meksika“.
{29}
Hose Emilio Pačeko (1939-2014), centralna figura meksičke
književnosti; pesnik, pripovedač, romanopisac, esejista i prevodilac;
smatra se jednim od najvažnijih latinoameričkih pesnika druge
polovine dvadesetog veka. Odrednica Seoski pesnici, koja se javlja u
nastavku, verovatno predstavlja aluziju na petočlanu grupu „La
espiga amotinada“ (Pobunjenički šiljak), istaknutu grupu mladih
meksičkih pesnika koji su na literarnu scenu stupili početkom
šezdesetih godina dvadesetog veka.
{30}
Ruben Dario (1867-1916), nikaragvanski modernistički pesnik,
smatra se najvećim i najuticajnijim pesnikom čitavog dvadesetog
veka na španskom govornom području. Visente Uidobro (1893-
1948), veliki čileanski avangardni pesnik, začetnik „kreacionizma“.
{31}
Igra reči: nabrajaju se različita ženska imena koja na španskom
jeziku imaju slično značenje i koja bi mogla da se prevedu kao:
pomoć, olakšanje, zaštita, milosrđe, melem.
{32}
Manuel Sorto (1950), salvadorski pesnik, režiser, dramaturg i
slikar. Pošto je u domovini bio blizak revolucionarnoj levici, s
početkom građanskog rata emigrirao je prvo u Meksiko, a onda u
Francusku, gde i danas živi.
{33}
Još jedna igra rečima s dvostrukim značenjem. Reč báculo iz
originala označava štap kojim se stare osobe pomažu pri hodu. Ista
reč, međutim, označava i bakulu, tj. penisnu kost, te bi se misao
takođe mogla prevesti i kao: „jer smrt je penisna kost Latinske
Amerike, a bez penisne kosti Latinska Amerika ne može da hoda“.
{34}
„Narod ujedinjen, nikada neće biti pobeđen“, čuvena protesna
pesma, nastala 1973, u vreme vojnog puča u Čileu. Melodiju je
komponovao pijanista i kompozitor Serhio Ortega (1938-2003), a
tekst su napisali članovi čileanskog folklornog sastava Kilapajun
(šp. Quilapayún). Poklič iz naslova ubrzo se proširio na proteste
protiv diktatura širom Latinske Amerike, da bi potom postao neka
vrsta himne narodnog otpora i pobune širom sveta.
{35}
Verovatno je u pitanju aluzija na pesmu Poput cvrčka (šp. Como
la cigarra), argentinske pesnikinje, kompozitorke i kantautorke
Marije Elene Volš (1930-2011). U ovoj pesmi, koja je nastala 1972. i
ubrzo postala još jedan od simbola borbe protiv diktature, opevan je
život cvrčka (ili simbolično, gerilca) koji je mnogo puta „ubijan“ i
nestaje, skriva se u podzemlju a onda, nakon dugog boravka u
skrovištima, vaskrsava i nanovo izlazi na svetlost dana, te počinje
da peva, odnosno nastavlja da se bori. Kada je reč o metafori
cvrčka, koja se pojavljuje na većem broju mesta u romanu, valja
takođe imati na umu kako se radi o sveprisutnom insektu, čija se
pesma čuje na svim geografskim širinama i u svim vremenima.
{36}
Hose Agustin Ramires Gomes (1944), poznatiji kao Hose Agustin,
urbani meksički pisac, jedan od istaknutih pripadnika generacije
koja je u meksičku prozu uvela ulični jezik, neorealističke opise i
teme konzumiranja droga, seksa i rokenrola.
{37}
Cvetni ratovi - ritualne bitke koje je carstvo Asteka vodilo sa
svojim susedima. Predanje kaže da su suprotstavljene strane
sporazumno stupale u okršaje, ne bi li sebi obezbedile zarobljenike
koji će potom biti prinošeni kao žrtve bogovima. Jedna verzija
drevne Astečke legende o vulkanima pripoveda o tragičnoj sudbini
princeze Icaksivatl i njenog ljubavnika, ratnika Popokatepetla.
Zaljubljeni par venčava se pre nego što će Popokatepetl poći u
Cvetne ratove. Pošto Popokatepetl ode u boj, do Icaksivatl dolazi
glasina kako je njen dragi u njemu poginuo, te se ona, morena
tugom i nevoljna da pođe za bilo kojim drugim, odlučuje na
samoubistvo. Kada se Popokatepetl vrati iz rata, zatiče mrtvo telo
svoje žene. Odnosi ga na vrh planine i u očaju leže kraj njega,
ostavivši upaljenu baklju da bdi nad njegovom izgubljenom ljubavi.
Legenda kaže da su od mrtvih tela vremenom nastala dva visoka
vulkana. Oni danas nose imena Popokatepetl i Icaksivatl, a u
njihovom podnožju leži Meksiko Siti.
{38}
Reka u jugoistočnom Meksiku.
{39}
Efrain Uerta (1914-1982), poznati i nagrađivani meksički pesnik.
{40}
Meksički termin koji bi trebao da označava svetlu kosu - plavu ili
riđu - i bled ten, ali se zapravo upotrebljava za svaku nijansu koja
nije sasvim tamna, odnosno crna.
{41}
Herardo Muriljo (1875-1964), meksički slikar i pisac. Čuven po
širokim pejsažima, prikazima meksičkih planina, oblaka i neba, a
naročito vulkana koji okružuju Meksiko Siti, dela je potpisivao
pseudonimom Dr. Atl.
{42}
Zvanični naziv Urugvaja glasi Istočna Republika Urugvaj. Pod
istokom se pri tom misli na levu, tj. istočnu obalu istoimene reke,
koja predstavlja prirodnu granicu Urugvaja i Argentine.
{43}
Salvador Novo (1904-1974), meksički pisac, pesnik, prevodilac,
istoriograf, pozorišni reditelj, voditelj, preduzetnik; takođe i otvoreni
homoseksualac.
{44}
Benžamen Pere (1899-1959), francuski pesnik, dadaista; jedan
od osnivača nadrealističkog pokreta.
{45}
Huana de Ibarburu (1892-1979), poznata i kao Huana od
Amerike, velika urugvajska pesnikinja i feministkinja, u čijem delu
su preovlađivale teme erotike i smrti. Bolanjo aludira na njene
padove u nesvest, prouzrokovane unošenjem prekomerne doze
morfijuma, koji na simboličan način oslikavaju intrigantni i patnjama
ispunjeni život lepe pesnikinje.
{46}
Katalonski: gde si, lepotice?, satima sam te tražila, lepotice.
{47}
Salvador Bakaris (1895-1963), španski kompozitor i istaknuti
antifašista. Po uspostavljanju Frankove diktature izbegao je u
Francusku, gde je proživeo ostatak života. Pomenuti Molski
končertino za gitaru i orkestar (1957) njegovo je najpoznatije delo.
{48}
Aluzija na uzornu novelu Stakleni licencijant, Migela de
Servantesa (1547-1616).
{49}
Maksimilijan I od Meksika (1832-1867), mladi brat Austrijskog
cara Franca Jozefa I, uz pomoć Napoleona III i grupe konzervativnih
Meksikanaca 1863. se proglasio meksičkim carem. Takozvano
Drugo meksičko carstvo potrajalo je svega tri godine: pošto se
francuska vojska povukla, Maksimilijana i njegove najbliže
sledbenike zarobila je i pogubila vojska meksičke republike.
{50}
Porodica Buron (šp. La Familia Burrón) -. jedan od prvih
meksičkih stripova, izlazio je neprekidno od 1948. do 2009.
Protagonisti stripa su članovi siromašne porodice koja živi u
Meksiko Sitiju, kao i njihovi bliži i dalji rođaci i komšije. Borola
Takuće, koju pominje Bolanjo, glava je porodice i glavna junakinja
stripa o Buronovima.
{51}
Hulio Tori (1889-1970), meksički pisac i pedagog.
{52}
Grčke boginje osvete i prokletstva, njihov rimski pandan su
Furije.
{53}
Nikolas Vejčel Lindzi (1879-1931), američki pesnik, začetnik
pevajuće poezije i trubadur prerije. Kratkotrajnu slavu stekao je se
svojim ekscentričnim, divljim, karnevalskim nastupima, u kojima je
zvuk cesto bio važniji od reči.
{54}
Filozofski termin, poreklom iz antičke Grčke, srodan
reinkarnaciji i preporađanju. Njime se označava prelazak duše iz
jednog tela u drugo, odnosno njena „seoba“. Kao čest motiv
književnosti, javlja se u delima Džojsa, Poa, Prusta, Mopasana i
dragih klasika, ali i u romanima savremenih autora kao što su
Tomas Pinčon, Dejvid Foster Volas i Roberto Bolanjo.
{55}
Ðorđo Basani (1916-2000), italijanski pisac, pesnik, urednik i
intelektualac, autor Vrta Finci-Kontinijevih.
{56}
Roberto Arlt (1900-1942), argentinski pisac, dramaturg i novinar.
Svojim divljim, brutalnim, naturalističkim stilom, neposrednim
žargonom i temama vezanim za emigrante, gubitnike i ljude sa
društvenog dna, predstavljao je alternativu glavnom toku
argentinske književnosti, oličenom u figurama Borhesa i Bioja
Kasaresa, koje Auksilio Lakutur u svojim proročanstvima takođe
pominje.
{57}
Žan-Pjer Dipre (1930-1959), francuski pesnik i skulptor, poznat
po tome što je nekoliko dana pred smrt izjavio: „Alergičan sam na
ovu planetu.“ Geri Snajder (1930), američki pesnik, istaknuti
pripadnik bitničkog pokreta; Ilarije Voronka (1903-1946), rumunski
avangardni pesnik.
{58}
Žilberta Dalas (1918-1960), francuska „ukleta“ pesnikinja;
Rodolfo Vilkok (1919-1978), argentinsko-italijanski pisac, pesnik,
kritičar i prevodilac, autor Sinagoge ikonoboraca, dela u kome su
portretisane desetine izmišljenih teoretičara, naučnika,
kvazinaučnika, mudraca, utopista, izumitelja i praktičara apsurda.
{59}
Aluzija na nacističko uništavanje spomenika Hajnrihu Hajneu
(1797-1856), koje se odigralo 1933. u Hamburgu. Ironija slučaja
htela je da sto deset godina ranije taj isti Hajne napiše čuvenu
rečenicu: „Tamo gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude“.
{60}
Kaspar David Fridrih (1774-1840), nemački romantičarski slikar.
Auksilijin anđeo čuvar aludira na sliku Olupina nade, poznatu još i
pod nazivom Polarno more.
{61}
Serhio Pitol (1933), meksički pisac, diplomata i prevodilac. Na
dugom spisku klasičnih i savremenih dela svetske književnosti koje
je preveo na španski nalaze se i Vrata raja (1960), jedan od
najpoznatijih romana poljskog pisca Ježija Andžejevskog (1909-
1983). Godine 1968. Pitol je nakratko obavljao funkciju atašea za
kulturu u meksičkoj ambasadi u Beogradu, ali je posle masakra na
trgu Tlatelolko iz protesta to mesto napustio.
{62}
Nerazumljivi ili teško razumljivi jezik ljubavnika kojim povremeno
govore likovi u romanu Školice (1963) i koji je izmislila glavna
junakinja tog romana Hulija Kortasara (1914-1984), Maga.
{63}
Zamak u gradiću Duino, tj. Devin, smeštenom u Tršćanskom
zalivu. Rajner Marija Rilke (1875-1826) u njemu je napisao
Devinske elegije, svoje najcenjenije delo, sastavljeno od deset
raskošnih pesama u kojima se prepliću motivi egzistencijalne
patnje, usamljenosti, ljubavi, poezije i religijskog misticizma.
{64}
Najslavniji lik koga je glumio Čarli Čaplin.
Садржај
1. 6
2 16
3 26
4. 31
5. 35
6. 47
7 57
8. 68
9 79
10. 87
11 98
12. 110
13. 118
14. 128
Roberto Bolanjo (1953-2003) 141
NAPOMENE 147