Uvodna reč

Dragi čitaoče, pred tobom je E-zbirka kratkih priča polaznika

škole kreativnog pisanja „Beskrajna priča“ iz Niša. U pitanju su
mladi, talentovani, predani i, nadasve, vredni ljudi koji žele da
uče, čitaju i ulože mnogo truda kako bi izbrusili svoj talenat za
pisanje koji nije sporan, naprotiv. Nakon četvoromesečnog kursa
na kojem smo se uglavnom bavili kratkom pričom kao formom,
odlučili smo se za jedan ovakav korak (za početak), a ukoliko sve
bude u redu, uslediće i štampana verzija zbirke u kojoj će se naći
po tri priče svakog od sedmoro polaznika, i po jedna priča svakog
od njih, koje su nastale na časovima i na zadate teme ili u okviru
kreativnih zadataka. Svaki od polaznika škole „dao“ je po jednu
priču za ovu zbirku, i one nisu usko vezane za jednu temu ili žanr,
naprotiv. Izbor priča je šarenolik, verujem da će svako naći nešto
što će mu se posebno dopasti. Ipak, potrudiću se da jednom
rečenicom napravim prigodnu uvertiru za ono što te čeka na
stranicama koje slede.
Ne štedite cipele dok koračate kroz život, ne prizivajte vodene
duhove već prošetajte do svoje omiljene klupe, sedite i odmorite
da vas ne bi sačekala magareća smrt. Možda tada pored vas
prođe nema povorka u kojoj ćete ugledati lice nebrojanih boja, ali
im se ne pridružujte već idite do igrališta sa starim košem da od
čangrizavog ludaka spasite zelenokosu devojčicu, prijatelja
insekata i budućeg prvaka sveta.
Uživajte!
S poštovanjem,
Miloš Petković, pisac i predavač
(trilogija „Vukovi sudbine“ i trilogija „Perunov hroničar“)
 Marija Zorić

Biografija

Marija Zorić, rođena 04.01.1992. godine u Nišu. Živi u

Kragujevcu. Počinje da piše u devetnaestoj godini života.
Književne uzore pronalazi u Andreu Židu i Hermanu Heseu.
Student je Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu.

Ne štedeći cipele

Od malih nogu puštala je ljude da pričaju o njoj, izvode

zaključke o odeći koju nosi, o neuredno udenutoj šnali u loknama,
o nazeblim nogama jer... Nije štedela cipele. I dok se nimalo nisu
ustručavali da prilože deo sebe u izgrađenu sliku o devojčici
zvanoj Rubin, ona je živela život što predstoji, bolji od ovog
sadašnjeg, sumnjajući tu i tamo da ništa što planira neće da se
ostvari.
Imala je sedam godina i znala je više no što će ikada ponovo
moći da nauči, iako to kao starica u sedamdeset i drugoj ni sebi
pred ogledalom neće hteti da prizna. I zaista, kasnije u romanu sa
njom kao glavnom junakinjom, susretala se s mnoštvom naziva
svih onih stvari koje je sama od sebe znala još kao dete. Shvatila
je da stariji uživaju u svemu što je složeno, da za jedan običan
zagrljaj postoji nebrojen niz različitih značenja, da se oko jedne
jedine boje, obične kao što je plava, ljudi umeju svađati sa toliko
strasti u sebi, jer nijansa koju vidiš ti nije nijansa koju vidim ja, i
uzalud je potroše, pa im u večernjim satima ostane tek toliko
snage da onom drugom požele laku noć.
Puštala je ljude da pričaju o njoj, da kroz šapat šire novost
kako se, zamislite, parkom šetala sasvim sama, i sve bi krenulo po
zlu da je imala skupe haljine, breme na leđima zvano „od tebe se
mnogo očekuje“, da su je i majka i otac istukli kod kuće jer su se
sramili slobodnog duha svoje najmlađe ćerke. A ta najmlađa deca
uvek ispadnu slobodna, brza u postupcima i plitka u razmišljanju.
Rubin je bila jedino dete, imala je majku i cipelu koja zeva, i tri
muškatle u saksiji za jednu. Živela je život bolji od ovog
sadašnjeg, u kojem će jednoga dana da ih presadi u veću. Možda
će čak i da ih zasadi u bašti, tada će to moći jer će da ima poštenu
ogradu, i ko će da strepi od zlih komšijskih drugara i sanjati po
noći neke nemile snove da je po ustajanju vrisnula jer joj se ceo
svet koji zna – i onaj što je imala i onaj kome je težila – srušio kao
oborena saksija, ponižen kao izgaženo cveće?
Da bi bila sama, morala je voleti ljude, i to je znala u svojih
nevinih sedam. I volela je da misli kako je u stvari samotnjak, i
beži od sebi sličnih samo da je ne podsete - jednoga dana će se
stopiti i ona i prepašće se na ulici kada pogleda u stranca,
pomislivši za trenutak, tragičan da se ne ponovi, da tu na ulici
gleda u samu sebe. Naopako bi bilo! Posebno zbog toga što Rubin
nije mogla da sakrije, ona je u suštini jedno ljubomorno dete, i
kada bi videla da neko pokušava da je oponaša, dve nedelje
zaredom ne bi kratila svoje nokte, kovala bi plan kako da mu se
osveti, zamišljala deo tela koji bi ga najviše zaboleo.
„Musava je na oca“, usudili bi se da kažu, iako njenog oca ni
njena majka nije poznavala, a Rubin je rukavom zadovoljno trljala
lice i davala sebi obećanje da će se pomoliti večeras; ipak joj se
prilika da jede krofne sa šećerom za dugih sedam godina nije
pružala često. Tih istih sedam godina bi joj se učinile primetno
kratkim kad god bi je majka terala da pospremi za sobom.
„Prošlog leta čistila sam svoju sobu“, razočarana, bolna, gunđala
bi u bradu, pokupila svoje muškatle i smestila se na beton. Šta tu
ima mnogo da se sprema, jedna saksija, jedan dušek, par
poklonjenih haljina, neka Bog poljubi ruke onom ko ih je doneo, i
njega će da pomene u večerašnjoj molitvi, ako se krofne sa
šećerom ne poigraju s dečijim pamćenjem.
„Mala je na oca“, tada ne bi komentarisala, ali kad bi čula da
je neko, pa makar i u naznakama, pomenuo da iole podseća na
svoju majku, grohotom bi se smejala celo jedno popodne. Tek bi
se kasno u noć prisetila da pita da li je to što pričaju dobro ili loše,
mada je u svojoj malenoj pameti, i pre no što ih je čula, već
prelomila da je svakako dobro.
I tako, u sedamdeset i drugoj više ne obuva cipele, samo
sobne papuče, jer sada ima i parket. I kad je videla da je jednu
probila svojim prstima, setila se da je nekad nekog htela da
povredi, i da je od sanjanih tri zgažena bila jedna, i da, ako se tako
gleda na stvari, ona odlično prošla. I kad baci pogled na baštu,
srce za koje je smatrala da je prestalo da voli od kad više nema
kome da poželi laku noć, zaigra kao dete, kao da mu je ponovo
sedam. Sad misli da je mudra, iako ne zna ništa više no što kao
dete sama od sebe magično nije znala. Sve što je drugačije je da
zna još toliko da ono što joj noću ne dozvoljava da zaspi ili, u
mnogo gorem slučaju, što priziva loše snove, ima svoje ime,
zapravo i više od toga. Ima armiju ljudi koji ne prestaju s
prepirkom. Da li je to ljubav, naklonost, simpatija ili briga, njoj
stvarno nije do toga, pustiće ih i ovaj put. Da ispreda priče to
nikada nije znala. Da se stara o muškatlama naučila je još kao
dete. A kako se zove to što je uvek tu, što je oduvek znala da i taj
bolji život, koji je sa svojih sedam proživela unapred, pomalo se
bojeći da će da prizove lošu sreću i da ništa od toga stvarno neće
da se ostvari, bez njenih muškatli svakako nije potpun, i da bi tada
i one krofne postale nekako suve, neka drugi ljudi ispredaju priče
o tome. Mnogo je toga pametnijeg što u međuvremenu može da
uradi. Recimo; da iseče nokte, ili da se prerano uvuče pod mekani
jorgan jer jesenje večeri bile su neočekivano hladne. I može da se
pomoli da Bog poljubi ruke jednoj svojeglavoj devojčici od
približno sedam godina koja spava na betonu i o životu već sve
zna, a to će da uvidi kad joj se od starosti poviju leđa. I nek u
zdravlje nosi sve one haljine koje joj je Rubin po mraku spustila
na prag. I ako se uhvati u sumnji, nije to strašno, pa i Rubin je
nekad umela da posumnja. Smisliće već način kako da je ohrabri.
Kad joj pošalje krofne uvaljane u šećer, na dnu činije sakriće jednu
cedulju, a mala svojeglava sedmogodišnja devojčica će za
promenu da čuje što od sveta nije navikla: liči na sebe i budi samo
svoja i kroz život nemoj da štediš svoje cipele.
 Mladen Stanisavljević

Biografija

Mladen Stanisavljević rođen je 15. novembra 1996. godine u

Kraljevu. Trenutno živi u Nišu. Veliki je ljubitelj horora, a kratke
priče počeo je da piše sa nepunih petnaest godina. Uzori su mu
Stiven King i H.P Lavkraft.

Šapat vodenog duha

Ako bih pokušao da vam definišem užas, iskoristio bih

životnu priču mog prijatelja Stefana Milojevića u te svrhe. Uz
odgovarajuće reči i misli možda bih uspeo da nađem definiciju ali
užas koji smo nas dvojica doživeli još uvek nije teorijski opisan.
Tačka koju je naš strah probio još uvek nije nađena.
Uz morbidne činjenice njegovog isčeznuća nisam se usudio
da ga tražim. Plašim se da će doći i po mene.
Teorije koje su postavili a tiču se njegovog nestanka
beskonačne su, ali ako bi mene pitali ja bih tačno znao šta mu se
dogodilo. Jednostavno, prisustvovao sam događaju.
Stefan Milojević beše vizionar. Kada sam ga prvi put
upoznao želeo je da završi fakultet, osnuje porodicu, definiše
stvari koje nama nisu jasne. Kada sam ga drugi put upoznao želeo
je da vidi svet s druge strane... I to s one mračnije.
Danas kada pričam o njemu, govorim sa strahopoštovanjem jer
mu se divim. Divim se njegovim teorijama za koje je potrošio
čitav svoj životni vek. Ali uz to divljenje ide i strah. Plašim se
onoga što sam video, plašim se stvari koje skrivam, plašim se
njega...
 Stefana Milojevića sam upoznao prve godine na fakultetu.
Nisam nikada saznao iz kakve porodice dolazi ali sam znao
njegove uslove. Bistvovao je u maloj, ruiniranoj kući. Beše
sagrađena od bazaltnog materijala koji je više ličio na utabanu
zemlju. U njoj je Stefan vršio istraživanja. Poznavao sam tu
tvorevinu bolje nego svoje lične misli jer sam prve strahove
upoznao tamo. Hrastova vrata bi se uvek otvarala uz oluju škripe
da bi zadržala vrtlog koji se nalazio iza njih. Sadržaj dnevne sobe
mi je bio manje poznat jer smo uvek pridavali važnost onome što
se nalazilo u podrumu. Podzemna prostorija je sadržala sve.
Knjige poznatog i manje poznatog sadržaja, antikvitete, delove
tela nekih životinja, vence belog luka, ogledala raznoraznih
oblika. Bilo je tu i manje poznatih objekata jer je njegova
kolekcija svakog dana bivala veća... I sadržajnija. Nabavljao je sve
što mu je trebalo i uvek bi svakom predmetu pridavao veliku
važnost jer je svaki bio deo njegove prakse. Deo mističnog,
senkom prekrivenog vela koji je obavijao njegov život.
Nekoliko dana zaredom, neprestano sam odlazio sa njim.
Davao mi je knjige i tekstove koji mi nisu bili jasni a on nije
pokušavao da mi uprosti činjenice. Bilo je delova rukopisa koji su
govorili o vlaškoj magiji, staroslovenskim bogovima, o
Lavkraftovim delima. Druge stranice su govorile o prizivanju
demona, zaštiti novorođenčadi, tradicijama, o ludom Arapinu
Abdulu Alhazredu kojeg je Lavkraft izmislio i neretko pominjao u
svojim delima. Nisam shvatio nijednu zajedničku tačku ovih
stranica ali Stefan je bio uporan. Zajedno sa mnom proučavao je
spise svakoga dana. Plašio sam se da je preduboko zaronio u
mračni svet koji nije istinit. Danas sa lakoćom mogu da povučem
svoji iskaz; bio je realan i užasan onoliko koliko smo mu mi
dozvolili.
Prepoznao sam njegovo ushićenje tog dana kada me je
izvukao sa predavanja. Pod miškom je nosio gigantsko ogledalo
koje nikada pre nisam video. Ivice su bile uramljene fino
obrađenim drvetom, a na njemu je bilo ispisano nešto, na meni
nepoznatom jeziku. Otišli smo do njegove kuće i sišli u podrum.
Stefan je pažljivo položio ogledalo na sto, tako da je bilo
naslonjeno na zid koji se trošio, bacajući svoje džinovsko oko u
našem pravcu. Okrenuo je celu biblioteku, prevrnuo je više
desetina knjiga dok nije našao tvrdokoričeni povez u kojem je
prikupio više stotina požutelo-sivih listova. Rekao mi je da je sve
u redu i da samo trebam da posmatram. Nisam uspeo da ne
primetim da su drvene ivice ogledala bile zamrljanje sasušenom
krvlju. Još ranije sam uočio i da je Stefanov levi obraz bio
unakažen svežom rasekotinom koja se spuštala sve do vrata, ali ga
ništa nisam pitao. Jednostavno, nisam želeo ni da znam odgovor.
Dok je palio sveće kakve ljudi obično nose na groblje, Stefan je
neprestano ponavljao; „Javio mi se brate, veruješ li da mi se
javio?“ U tim trenucima, nisam ga baš najbolje razumeo. Ipak,
odavno sam naučio da treba verovati njegovim iskazima.
Kada je završio sa svećama osetio sam kako mi uz svaku kost
u telu prolazi hladan, zimski vetar. Imao sam osećaj da
neupokojeni mrtvac ispušta svoj dah u moj vrata. Okretao sam se
oko svoje ose, očekivajući da će se soba pretvoriti u demonsko
leglo koje se gradi pod Stefanovim glasom dok izgovara rečenice
iz knjige koju sam ranije nerado čitao. Kada je završio s ritualnim
izgovaranjem, odložio je hartije s desne strane a pogled mu je od
tog trenutka ostao hipnotisan u odrazu koji se stvarao s druge
strane ogledala. Moj pogled se kretao po sobi pa ka ogledalu, te
se nakratko zadržavao na Stefanu. Ne znam koliko je vremena
prošlo ali zvuk pucanja stakla je zarobio moj um duboko u
vremenu i samo postojanje te kuće je za mene imalo užasan
značaj. Ogledalo je bilo naprslo sa svih strana ali Stefan se i dalje
nije pomerao. Omanji deo stakla ispao je iz okvira a sa njim je
vodena para ispunila prostoriju. Iz mesta gde se nekada nalazilo
parče ogledala sada je izlazila voda. Paklena tečnost je uspevala
da stigne samo do stola i onda bi isparila baš kao što se i
pojavljivala. S druge strane ogledala dopirali su strahoviti krici.
Fantazmagorična atmosfera ispunila je prostoriju dok je mešanje
dubokih i piskavih glasova dolazilo do nas. Nisam mogao da
ustanovim da li su krici bili životinjski ili ljudski, jednostavno, bio
sam bio previše uplašen. Stefan je spojio šake ispod ogledala i
pustio da voda teče u njegovom pravcu ali čim bi dotakla sloj
njegove hrapave kože isparila bi po prostoriji uz prigušeni zvuk
užasa. Posle nekoliko trenutaka, Stefan je ustao i drhtavom rukom
istresao komadiće jezivog i polomljenog stakla iz okvira.
Groteskni ritual je bio izvršen i on je napustio prostoriju, bez reči.
Narednih nekoliko dana su prošli a mi se nismo videli niti
čuli. Utisak koji je događaj u njegovoj kući ostavio na mene bio je
neopisiv. Danima sam osećao užasan strah, strah od nepoznatog
koji se preplitao sa osećajem radoznalosti vezanim za neobjašnjive
činjenice. Kao čovek koji se strogo oslanjao na realne činjenice,
nisam bio kompetentan da sudim o Stefanovom postupku.
Prošao je određeni period pre nego što se Stefan ponovo
pojavio i zatražio moju pomoć. Otkada se desio onaj neprijatni
događaj skoro da je prošlo godinu dana, a ja sam stalno pokušavao
da ga istisnem iz sećanja ili ga udaljim eonima daleko. Nije bilo
velike razlike u njegovom razmišljanju kao ni u njegovim
ciljevima. Konačno mi je pojasnio kakva se to stvar dogodila one
noći. Govorio je kako smo te večeri bez mog znanja prizivali
vodenog duha. Po mitološkim verovanjima ime duha bilo je
Tartor. Beše to gospodar ostalih devedestdevet vodenih stvorova.
Takođe, po Stefanovim rečima, Tartor bi bičem ili lancima davio
svoje žrtve i odvodio u mračne dubine. Reče mi da je nekada
negde čuo kako je svoje žrtve koji bi se utopili i nikad ne bi bili
sahranjeni, preobražavao u svoje podanike.
Nekoliko dana kasnije Stefan me je odveo do izvora reke,
verujući da ćemo naći ili prizvati Tartora. Kad smo stigli do vode
rekao mi je da se udaljim i da posmatram. U zemlju je zabijao
visoke, zift-crne sveće koje su, čim bi bile upaljene, počele da
gore promenjivom brzinom. Po tlu je pažljivo poređao stranice na
kojima je nešto pisalo; odmah sam prepoznao Stefanov rukopis. S
ove daljine nisam mogao da razaznam šta piše. Kada je zadnja
sveća izgorela, Stefan je počeo s pevanjem. Bio je to skup
nepovezanih i nedefinisanih reči ali on ih je izgovarao mehanički,
kao da to radi s razumevanjem. Završivši ritual, spustio se na
kolena, hipnotisano posmatravši vodu. Držao sam pogled na
njemu dok tiho bućkanje vode nije privuklo moju pažnju. Para,
ista kao i prošli put kada smo prizivali vodenog duha raspršila se
po otvorenom prostoru. Svaki mišić mi se grčio, kolena su mi
klecala u isčekivanju. Požuteli mesec je svojim bledunjavim
sjajem pokušavao da napravi neku vrstu umetnosti na vodi ali nije
mu uspevalo. Ono što je uništilo njegov rad uništilo je i moje
razumevanje tog dana. Groteskna ruka tamnoplave boje izronila je
iz vode i paklenim stiskom obuhvatila Stefanov vrat. Nije se
opirao, samo je promenio izraz lica u kome se oslikavala neviđena
bol. Noge su mi popustile i pao sam na tlo. Stefan je pokušao
nešto da izgovori. Pomeranje njegovih usana mi je ličilo na reči
„Hvala ti“, a u sledećem trenutku ruka je povukla sada beživotno
Stefanovo telo u dubinu. Zvuk uznemirene vode je ostao za njima
dok njega nisu nadjačali užasni, demonski krici. Ja sam, u
sledećem trenu, izgubio svest i srušio se na mekano tle.
Zoru sam dočekao u bolnici. Rečni alasi su me pronašli
nekoliko sati ranije i pozvali Hitnu pomoć. Rekli su kako sam se,
u polusvesnom stanju, histerično smejao. Kasnije su lekari
konstatovali da sam imao moždani udar. Nakon dugog i mučnog
razgovora punog uvijanja, jedan stariji doktor mi je rekao da sam
od kukova na dole ostao nepokretan. Ni njima nije bilo jasno kako
šta je uzrok tome. Ipak, optimistično su mi rekli da će se funkcije
možda vratiti kad se malo oporavim, obećali da će uraditi sva
moguća ispitivanja i bla bla truć. Eh, kad bi samo znali pravu
istinu, ali... Neću im reći.
Svaki trenutak proveden u samoći, u nesposobnosti da
pobegnem od sveta ubijao je ovo malo života u sebi. Završavam
ovaj tekst s nadom da će mi neko verovati, ne da bi ga razuverio
da nisam skrenuo pameću već da ne bi ponovio Stefanovu i moju
grešku.
 Ilija Mladenović

Biografija

Rođen 18. aprila 1992. godine u Vranju. Osnovno školovanje

započinje i završava u Nišu gde se nakon srednje elektrotehničke
škole ipak odlučuje za Filozofski fakultet; departman za
psihologiju. Svoje pisanje započinje još u osnovnoj školi, pišući
uglavnom stihove. Danas, kao student psihologije, želi da putem
kratkih priča dospe do srži mnogobrojnih pojmova iz njegove
buduće profesije, prenese nova iskustva kao i da omogući čitaocu
da izvuče pouku iz njegovih dela. Od književnih uzora izdvojio bi
Antoana de Sent Egziperija, Bukovskog, Erlenda Lua i Marka
„Marčela“ Šelića.

Šetnja

Krenuo sam u šetnju, baš kao i svake večeri pred spavanje.

Mirna noć mi pomaže da brže zaspim nakon dugog, napornog
dana. Bilo je to prohladno i vetrovito veče, pravo jesenje.
Dohvatio sam svoj stari kaput koji mi pravi društvo još iz vremena
kad sam radio kao nastavnik. Dok sam vezivao pertle na vidno
iznošenim cipelama tišina prazne sobe koju ostavljam iza sebe već
je pokrenula tetris u glavi. Slagao sam misli okrećući emocije
levo, desno, tamo, ‘vamo. Koliko god sam se trudio, morale su da
dotaknu dno. Međutim, igra je tek počela jer još nisam ni izašao iz
zgrade, imao sam dovoljno vremena da probam da složim sve
ispočetka, opet. Ne samo večeras, svake večeri bih dobijao novi
žeton. Da, žeton, jer je moj tetris više ličio na fliper. Ono slaganje
je haotično, ni ne liči na slaganje, više je to neko odbijanje ideja,
misli i osećanja u glavi. Teško je... Ipak, navikne se čovek posle
toliko godina. I tako, dok sam polako koračao i štapom
povremeno dodirivao beton razmišljao sam baš o navikama.
Ponekad su tako moćno oružje, dok nekad čine veliko zlo, kap po
kap. Zajedničko im je da se teško menjaju. Ja evo već godinama
pravim iste krugove. Uvek prođem baš pored ovog kestena nakon
što napustim zgradu, zatim ovom stazicom među starim zgradama,
pa pratim odsjaj uličnog svetla koji vodi do naše klupe. Baš tu gde
je poslednja bandera, koja ni dan danas ne radi, tu je naša klupa.
Obično bih odmorio malo, pa bih nastavio dalje i zatim kući. Ipak,
večeras se tu okupila neka muška grupica; srednjoškolci, rekao
bih. Njih trojica su večeras tu ali sve ih je češće i više u poslednje
vreme. Kako je velika tišina, a oni bučni i pripiti, mogao sam
jasno čuti o čemu razgovaraju. Pripadaju nekoj grupi navijača,
kažu, sutra ih čeka velika utakmica, derbi. Kako sam se polako
udaljavao i svojim štapom nabadao beton izbegavajući bare začuh
nedaleko od mene žensku štiklu. Hodala je korakom koji
dvostruko odjekuje. Na trenutak sam zastao i prisećao se nekih
događaja iz prošlosti te nabacio tužnjikav osmeh pa nastavio da
koračam. Sledeće što sam čuo bila je velika buka, baš tamo oko
naše klupice. Nisam mogao a da se ne okrenem. Devojka u
štiklama je imala pratioca, vidno starijeg od momaka iz grupe. To
mu je valjda dalo neko pravo da im priđe i pita ih da mu oslobode
baš tu klupu. Naravno, ova trojica su odmah skočili i počela je
glasna svađa, psovanje i mnogo ružnih reči. Kakvo je vreme
došlo, a ja mator, odlučih da gledam svoja posla, okrenuh se i
krenuh kući. Požurio sam malo i već sam bio kod kestena. Osetio
sam malo grižu savesti, ali sam ipak imao dovoljno svojih
problema iako možda ne izgleda tako, ili ne priliči jednom starcu
u penziji, tako da nisam hteo da se opterećujem. Nisam hteo da
dodajem još jedan na svoju listu. Brzo sam stigao kući, svukao se i
otišao da legnem.
Međutim, nisam mogao da zaspim nakon tog prizora, iako
mator, bilo je to previše za mene, osećao sam se kao da moram da
preduzmem nešto. Ponovo uzimam isti kaput i navlačim iste
cipele. Ovaj put ne vezujem pertle, u žurbi ih samo guram u cipele
i bez štapa silazim niz stepenice. Sve se nadam da ću stići na
vreme, da neće biti kasno ako se nešto dogodilo. Sada je to jedina
ideja koja se odbija u glavi, bar ne moram da vodim računa o
onom tetrisu i fliperu. Prošao sam kesten, stazicu, i izlazim na red
bandera, vidim ih da su još tamo. Kako im se približavam prizor
mi je sve jasniji, ipak, bilo mi je čudno to što su se stišali, ali u
neku ruku sam bio i oslobođen, bar se ne svađaju više. Dovoljno
sam se približio da ih uočim, ali oni kao da me ne primećuju,
zauzeti su nečim. Nisam mogao da vidim šta rade, mrak je, a i
meni je vid već odavno oslabio. Tog trenutka, bandera koja nikada
nije radila, naglo se pali i otkriva užasavajući prizor. Njih dvojica
vuku telo bespomoćne devojke koja se ne pomera dok onaj treći
preti pištoljem njenom pratiocu koji je izgleda ceo vezan, čak i
preko ustiju. Nastupa strah koji me parališe, nisam mogao ništa da
učinim. Sekunde se pretvaraju u večnost koju prekida pucanj u
nogu jadnog mladića kad se, istog trena, začula i sirena. Navijači
su se tad razbežali, jedan je krenuo u mom pravcu, tako da sam i
sa ovom svojom bolesnom nogom i u ovim godinama u strahu
potrčao prema svom stanu. Razmišljao sam šta mu je trebalo da
pravi problem oko jedne klupe. Koliko god da mi ga je bilo žao,
ipak sam ga mrzeo na neki način. Polako sam usporavao zbog
svoje bolesne noge i sve više sam se plašio da će me jedan od
navijača sustići. Odjednom me iza ugla presreće čovek u belom.
Tada još veći strah obuzima moje telo i krećem da drhtim.
“Smirite se nastavniče, ponovo niste uzeli svoj lek.“
“Hoćete li da odemo zajedno do vaše klupe? Morate da se
pomirite sa sudbinom da vaša žena više nije među nama.“
Na trenutak nisam verovao šta se dešava, zapitkujući sebe
gde se nalazim i kako on zna za moju pokojnu ženu. Mora da
sanjam, pomislio sam. Odgovorio sam mu da hoću i krenuli smo.
Put mi je bio ispunjen raznolikim mislima, uglavnom sam bio
veoma zbunjen. Stigli smo ali nje naravno više nije bilo, nikog nije
bilo tamo. Bio je u pravu. Za divno čudo, bio je u pravu.
 “Kako?“ – pitah ga uplašeno, dok us mi usne podrhtavale.
“Morate da prestanete da krivite sebe, možda će vam tada te slike
iz prošlosti nestati iz glave. Hajdemo sad nazad do sobe, daću
vam lek kako biste mogli mirno da zaspite.“
I dalje ga mrzim. Nikad mu neću oprostiti.
 Gordana Perić

Biografija

Poreklom Vranjanka, dete vojnog lica, rođena je u

Kumanovu, u Makedoniji. Živela u Đakovici, Kragujevcu, Valjevu
i Nišu. U Valjevu 2004-e završava "Valjevsku gimnaziju", u Nišu
studira psihologiju. Udata, majka Bojane i Đorđa. Sa prvim
slovima počinje da piše i svoje prve, dečije pesmice koje
objavljuje u lokalnim novinama, Politikinom “Dečijem dodatku” i
“Đačkom dobu”. Jedan od voditelja dečije emisije “Poletarac”
na Radio Đakovici. Otišavši sa Kosova prestaje da piše i ta tišina
traje godinama, do početka studija. Danas piše poeziju, haiku,
kratke priče a u pripremi je i roman. Pored internet glasila, bloga
“Početak pesnika” i socijalnih mreža, zastupljena je u više
zbornika poezije (KK “Duško Trifunović”, Kikinda, ”Zaveštanja”
Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, KK “Velimir Rajić”
Aleksinac i drugi…). Objavljuje svoje radove u “Haiku
novinama”. Živi sa porodicom u okolini Niša.

MAGAREĆA SMRT

Zima je. Nebo se od zemlje ne poznaje. Pusto, sve pusto oko

njih, dokle oko dopire ni voćke ni kuće, samo belina sred koje se,
kao kakva crna, dugačka zmija vijuga kolona vojnika. Vetar ječi,
glas mu se od brda do brda odbija, za mrtvima žali. A od juče je
naredba - na pale ne trošiti snagu. Sad im je sneg mesto pokrova,
grobovi neobeleženi. Napred, samo napred dok ne kloneš, napred
put mora, put Sunca i spasa.
Brani zima nije. Ne oseća sneg do butina, na tamnu kosu
natukao šajkaču, pod šinjelom gunj od ovčije kože, u čizmi pod
stopalom smrzla slama.Upro pogled u široka Miletova leđa pred
sobom, oblizuje povremeno modre, ispucale usne i hoda… Ne zna
više ni kuda ni zašto, svoju misao nema, sluša i korača pa kud sva
vojska tu i on. Korak, dva… Udahne bolnim plućima što šište kao
stara harmonika pa nastavi… Korak, drugi… Prene se tek kad mu
se u pokočene prste useče konopac, trgne se, otare rukavom
pahulje što mu, sleđene, pogled mute... I stane.
“Ajde Sivac, ajde brate!” - pomiluje među uši pretovareno
magare što kleca pod sanducima municije. Magarac ga pogleda
ozbiljno, prekorno:
“Kome brate, Branimire? Zar brata na ovakve muke goniš?” -
i ne mrda. Retka mu dlaka pobelela, rebra iskočila, danima tek pa
tek neki zakržljali bokor trave u snegu pronađe, koliko da prevari
smrt što ih sve ganja.
“Ajde, ajde rođeni, još malo pa ćemo počinuti, biće možda i
proje pa ćemo podeliti ko i dosad a kad stignemo odmaraj koliko ti
duša oće. Proć’ će i ovaj rat, videćeš, pa kad dođemo majci biće
svega! Znaš li, još je sena ostalo od lani a biće da nam se majka i
sad nada i čeka nas. Šta bi’ dao za malo one pogače što nam je
pratila na rastanku!I luka i sira… Nema, Sivko, torba prazna,
samo bosiljak u njoj ostao!”
Tužno mu je priča, nežno, k’o detetu, vabi ga i među oči ljubi
a Sivko samo ćulji uši i stoji, tanke mu noge drhture, sad će se u
sneg srušiti.
Brana stoji, ne zna šta će, vojnici ga mimoilaze i samo usput
bace pogled na dvojac, navikli se već na tu životinju od koje im se
saborac ne odvaja. Lica im zgrčena, deformisana od muke i jada,
bore se na njima skupile, sneg na bradi zaledio, neki i bosi, samo
pa parčetom tkanine među modrim prstima. Glad i očaj se kao
teška, crna magla nad sve njih nadvili pa bodu i stiskaju ali se
dalje mora, stati znači umreti u tuđini, među planinama što im ni
imena ne znaju, među Arnautima što dan ne prođe da ne napadnu s
leđa, kurvinski, i ne opljačkaju ono malo hrane i opreme što je
sirotinji ostalo.
 Misli se, dečko, misli pa raskopča rasparenu uniformu, skinu
torbicu što mu je danju na srcu a noću, na kamenu, mesto jastuka
bila pa je kači magarcu oko vrata:
“Vidiš li, stari, osećaš li kako miriše bosiljak? To je kuća, to
je Srbija, brate, jel da da miriše na naše? Ajde… moraš, ja sam
obećao majci da ću te čuvati ali nema, rode, još nazad, nema nam
još u naše selo, mora se dalje kud kažu…”
I kao čudom živuljka se pokrenu, bezvoljno, klecavo ali pođe
a Brana ga još jednom kroz sedu, snegom pokrivenu dlaku
pomilova i uzdahnu:
“E, da su mi sad one vunene čarape…”

* * *

K’o da je juče gledao svoju Borku kako mu ih, šmrkćući i

brišući oči okrajkom crne marame, dodaje:
“Neka ti ih, zlu ne trebalo! Oćeraćeš ti, sinko, te Nemce, kad
nije ona gamad turska neće ni ovi Srbiju na kolena! I čuvaj Sivca,
rano moja, ne zna ti on ni koliko dete! Aj’ s Bogom!”
Vidi je i sad, bledu a snažnu, uspravnu, podignute glave kako
stoji k’o stub u avliji, ne miče, večito ista u onoj njenoj crnini.
Spremio joj je pred polazak drva, zamolio pobratima da se za
žetvu pobrine i ponekad je obiđe, poveo Sivca stežući šarenu
pastirušu u kojoj je mirisala vruća pogača i otišao. Ni osvrnuo se
nije. Da jeste, ne bi ni otišao, snage ne bi imao. Isto je tako, ne
gledajući one što ga prate, otišao otac, otišao i pao pod Turcima,
tako i braća što stradaše ratujući s Bugarima. Došlo vreme da i on,
sa svojih skoro pa petnaest, ode u taj Veliki rat kad sva sila pritiska
a Srbija, gladna i gola i bosa, Božijom pomoći još na se ne da.
A čarape je, izgleda mu, mnogo davno, još na Kosovu, sa
Čičom sahranio. Malo se ne pobi oko njih sa Miletom, onim
Šumadincem, krupnim, visokim, večito crvenog lica kao da je pio,
kad ovaj dreknu da je greota vunu u zemlju na nogama onih što će
da istrunu a živi da zebu i tresu se od hladnoće. Da je po njemu,
Čiču bi, tog starca što je i sina i unuka u ovom ratu dao i svima im
mesto oca bio, golog u zemlju…
Postade mu gorko u ustima kad se toga seti.
“Ne Nemci, ne ni zima ni metak, sami ćemo sebe da
uništimo”, razmišljao je,“ za svoje ćemo krv da lijemo, kao junaci
da umremo i da ga odbranimo ali se među sobom za malo
koljemo, za jedne čarape se u zveri pretvaramo…”
“Vojnici, pola sata, voljno!”, začu se povik oficira i, kao po
naredbi, ljudi se srušiše u sneg. On ih je obilazio, slao bolničare
ranjenima, tešio koliko je mogao promrzle. Lekova dugo nije bilo,
zavoje su pravili od kojekakih krpa i pocepanih uniformi a
siromašni obrok od komada bajatog, ovde-onde ubuđalog hleba i
malo skamenjenog sira beše taman koliko za na zub. Vatre se nisu
smele paliti.
Iznemogao, na ivici snage, Branimir rastovari magare a ono
se gotovo odmah skljoka na zemlju kao da ga je samo teret gonio
da na nogama ostane. Pronađe neko okrpljeno šatorsko krilo, pokri
ga, čučnu i poče da mu trlja prozeble noge ali ono se i ne pomače.
Samo mu je tajušan oblačić magle lelujao oko njuške dok je ono,
jadno, hroptalo i ječalo kao da mu se vazduh u grudima ledi.
Brana ustade, zamisli se pa u limenu vojničku porciju stavi snega,
išunja se krišom iz improvizovanog logora i malo dalje uspe da od
nekakvog vlažnog pruća zapali vatru, jadnu, tanušnu, ni zadimila
pošteno nije ali uspe da se otkravi malo i da otopi sneg pa se
trkom vrati nazad, uzalud pokušavajući da među stisnute
magarčeve zube ulije malo vode koja se u tankom mlazu slivala
nazad u sneg.
“Vidi budale, poji crknutog magarca”, zabrunda jedan vojnik
u blizini, ćuškajući podrugljivo Mileta laktom.
On se krto nasmeja: “Mani ga, ceo rat slušam kako mu tepa
kao majka odojčetu na sisi, gladan ostaje njemu da da pa ga i noću
ćebetom pokriva. Sve sam mislio, na krke će ga poneti jedan dan.”
Mrtav. Crk’o. Reči mu sporo dopreše do svesti. Kleče pored
njega, spusti mu glavu na trup; ne kuca ništa, ne diše. Tanka se
koža već ledi. Mrtav. Vojnik Branimir Stamenković gledao je
smrti u oči, gledao krv, gnoj i lica iskasapljenih drugova, vidao
rane i nosio umiruće na leđima, dečak Brana iz Malog sela klao je
jaganjce, kokoši i Prasad, slušao lelek majke kad su doneli oca i
kad su, mesto brace, prazne sanduke pokopavali ali sada, prvi put
u životu, usred Albanije, usred snega, on se slomi, rasplaka, lica
zarivenog u Sivčev stomak i zakuka kao žena:
“Jao, majko, ode Sivac… Ode Sivac, rođeni moj a obećao
sam, majko… Obećao, zarek’o se… Majko, rek’o, vratiću ga...
Jao, brate moj, što si me nosio i noću grejao, druže moj u igri
dečijoj, snago moja što si sa mnom radio i drva i vodu majci
donosio… Jao, Sivac…”
Razleže se lelek, vetar raznosi tužbalicu okolo, vojska ćuti,
ne miče…
“Kakva je to dreka tamo?”, oštri glas starešine odjeknu među
ranjenicima.
“Žali magare!”, podsmehnu se Mileta, pokazujući rukom na
dečaka što je ležao kraj životinje u snegu.
“Kuš ti, što ti ništa sveto nije!”, ošinu ga prosedi oficir
pogledom i on se povuče, sleže ramenima.
“Dobro, dečače, dosta je!”, blago, očinski čovek spusti ruku
na Branino rame što je drhtalo od plača.
“Živuljka je to”, nastavi meko, “nit’ zna što je živela nit što je
umirala. Služio te, nosio, bio ti drug, sad ćeš dalje. Braću ovde
imaš, nisi sam, ajde vojniče, na noge.”
Polako, nesigurno, Brana se uspravi, obrisa oči,ustade i
postide se svoje slabosti.
Prošaputa tiho, kao lahor: ”Oprostite, poručniče…”, crven u
licu, musav, razbarušene kose; dete u uniformi.
Poručnik odmahnu rukom: “Ajd, ajd, ništa to nije, nisi od
kamena. Ali dečko…”, reče pa stade,“ tvoja vojska, tvoja braća…
oni gladuju, greh je da meso propada…”
Dečak ga pogleda široko, zabezeknuto pa videvši rešenost na
izmučenom licu spusti glavu:
“Ja.. Ne mogu…”, promuca, “obeć’o sam majci, čuvaću ga…
Vratiću ga…”
Oficir ga pomilova po kosi.
 “Niko to od tebe ne traži, drugi će to da reše…”, tužno je
saslušao odgovor, “dajte mu nešto da pojede, sklonite ga da ne
gleda a glavu i kosti zakopajte”, behu uputstva.
Brana se naježi i, pomiren sa sudbinom, samo prodahta…
“Ne… On… Ima torbu, nosi pastirušu…U nju… Bosiljak…
Majci ću ga… Glavu… U naše selo…”
Bez reči, nadređeni ga zagrli, klimnu glavom i odvuče ga
odatle…

* * *

Jesen je. Sve umire, trava požutela, lišće sparušeno opada, sa

ogromnog stabla u avliji svako malo bubne o zemlju neki orah
raspuknute ljuske. Pred malom, trošnom kućicom grubo deljana
klupica. Na klupi starica, sitna, pogurena, izborano lice joj kao
voštanica. Iz izbledele, nekad crne marame proviruje po neki sedi
pramen. Sedi povijena i plete vunenu čarapu. Prekine rad pa je
osmotri i nastavi mrmljajući:
“Još treba, izrastao je junak majkin do sad, doć’ će on meni
pre zime a čarapa nema… Brže, brže ženo, ne dangubi…”
Vetar joj šiba u lice, ona ga i ne oseća, neće u kuću, da
iskoristi što može za videla, sveća je sve manje… Tek kad zaškripi
mala, drvena kapija ona digne pogled, sve se nada, nije vetar, ta
danguba što je, zaludan, povazdan prevari.
Zadubila se u rad, broji petlje nemušto a miče usnama,
opipava prstima, ni oči joj nisu što su bile. Kapiju i ne čuje, žuri,
radi, zima će…
“Majko!”, začu iznenada.
Podiže glavu, pred njom Brana, po glasu ga je samo poznala.
Živ, živ njen Brana, od krvi i mesa stoji a ona muči, ni jedne da
bekne.
“Ja sam, majko!”
Gleda ga, na glavi mu šajkača, kosa ovde-onde pobelela, lice
mu ranjavo od preležanog tifusa, žuto, bolesno, odeća ofucana i
nevešto iskrpana, cokule rasparene. Desni mu rukav visi prazan,
oklembešen. Gleda ga i tek kad mu o ramenu vide pastirušu,
šarenu, vezenu, što mu je na polasku pratila, ustade. Ispade pletivo
na zemlju a nijedno se ne pomače da ga podigne.
“Obeć’o sam majko, evo me, vratio sam se… Sivca sam
doneo…”, s mukom, nevešto levom rukom skinu torbu i pruži joj
je.
I tad ona jeknu, vrisnu strašno, ni ne zna raduje li se sinu ili ga
žali, krenu ka njemu, pruži ruke da ga zagrli i pade mu mrtva u
naručje.
 Jelena Stojičić

Biografija
Jelena Stojičić rođena je 27. 06. 1984. godine u Nišu.
Završila je srednju medicinsku školu „dr Milenko Hadžić“, nakon
čega je upisala i završila „Visoku školu strukovnih studija za
obrazovanje vaspitača“ u Pirotu. Kasnije je nastavila školovanje
na Medicinskom Fakultetu u Nišu; smer – strukovna medicinska
sestra, trenutno je apsolvent. Radi kao medicinska sestra u
Kliničkom centru Niš, na klinici za zaštitu mentalnog zdravlja.

Povorka

Povorka, duga crna. Mnogo ljudi. Malo onih pravih. Tek po

neko sa iskrenom tugom na licu i u srcu. Više onih u neverici i
čudjenju. Ima i onih željnih da budu vidjeni, onih kojima je lažni
moral i ugled deo ličnosti. Radila je dugo sa njima. Sramota bi
bilo ne odati poslednji pozdrav! Najviše je onih radoznalih. Biće
puno tema za čavrljanje uz kafu. Ko je plakao, ko nije... ko je
došao.. ko nije... s kim je pričao.. kako se obukao... ljudska
lakomislenost i prostodušnost su ovladali svetom. Svetom od
kojeg je ona želela da pobegne i spasi se bola koji su joj nanosili.

Povorka stoji nemo, spremna da krene u poslednju šetnju,

njoj u pomen. Nekolicina poznanika korača ubrzanim korakom, ne
bi li se pridružili u poslednjem trenutku. To su oni neodlučni, koji
ni sami ne znaju da li je bilo potrebe da budu tu. Priključuju se
negde s kraja u nadi da ih većina neće opaziti. Stoje još minut i
onda na znak sveštenika kreću polako. Da se on pita ubrzao bi
stvar, jer ga danas čeka još pet ovakvih ispraćaja, ali u pitanju je
mlada osoba. Siguran je da bi mu zamerili kad bi vidno ubrzavao
stvar. Nesrećnica, pomišlja dok kreće opelo, šta li je nju namučilo
da sebi oduzme zivot? Da li ovi ljudi znaju da takvi grešnici ne
zaslužuju sveštenika? Ipak, vera je vera, a posao posao.... danas
više nego ikad para vrti gde burgija neće.
Na čelu stoje ožalošćeni rodjaci zaduženi za nošenje svega
onoga sto nalažu red i običaji. Više im predstavlja problem kako s
teretom stići do cilja, nego što ovog trenutka razmišljaju o
pokojnici. Jesu rodjaci, ali se godinama nisu vidjali. Sve su mogli
da očekuju, ali da će ona otići tako mlada i to svojom voljom...
ludost je opaka stvar. Sačuvaj nas Bože samo njenih kandži!
Iza njih dve mladje žene kreću se mirno ali unezverenih lica.
Niko ne zna ko su one, ali ih je pokojnica odlično poznavala... one
nju takođe. Da može da ih vidi, sigurno bi joj bilo drago što su tu.
Ustvari od njih bi to i očekivala. Mislile su da je poznaju odlično.
Često su čavrljale uz kafu o svakodnevnim radostima života, ali
ovo... bila je tako mlada, lepa, poželjna, obrazovana.. uspešna!
Jadnica! Tako je olako bacila svoj život koji su mnogi
priželjkivali. Još dugo će je pominjati prilikom onih, dobrih, starih
ženskih okupljanja. Možda će neka biti organizovana i u njenu
čast... dok vreme ne učini svoje. Dok sećanja ne izblede i ne
postane tek tema za razgovor, u retkim situacijama, kada se
slučajno nametne evociranjem uspomena.
Iza njih još nekolicina devojaka. Nisu bile nešto bliske, ali su
se ipak družile. Red je da je isprate poslednji put.
Na sredini povorke, u velikom crnom automobilu, ona.
Pokojnica. Prepustena vozaču koji se trudi da uspori auto koliko je
to moguće ali, ipak, teturanje je više nego vidljivo. Gotovo
smešno za prolaznike sa strane. Za njom, ono najbolnije.
Porodica! Njihovom bolu nema kraja. Izobličeni od plakanja,
nespavanja.. izlomljeni, samleveni od bola i tuge. Glas im se ne
čuje. Plaču nemo, najbolnijim plačem koji covek moze da oseti. U
njima više i nema snage. Drže jedni druge i pomažu se pri hodu.
Njihova tela svakog casa prete da klonu. Njihova duša umire sa
njom. Ubivše semu sebe, ubila je i njih. Oni bi da krenu za njom u
grob.. „Zasto kćeri? Zašto živote mamim? Zašto lepoto tatina?....
Hiljadu zašto ali ni jedno zato!“
Iza porodice praznina. Nalik prekinutom lancu, ako
posmatrate iz daljine. Iskrenog bola se i djavo plaši. Tek na
desetak koraka iza njih kreće se nekolicina mladih ljudi. Kolege iz
škole i sa fakulteta. Mnogi nedostaju. Možda nisu ni čuli za crne
novosti. Izgledaju kao nekad na ekskurzijama, kada su koračali
nepoznatim predelima u sličnoj koloni, prateći svog vodiča. Neki
ćute, neki prepričavaju tihim glasom skorašnje doživljaje iz
sopstvenog zivota. Ovo je fina prilika da se vide, ionako ih je život
odneo na različite strane. Malo iza njih mešovit sklop ljudi.
Različitih godina, različitog staleža. Uglavnom kolege i poznanici.
Ne poznaju se svi medjusobno, ali koračaju po dvoje u redu.
Taman onako kako se i poznaju. Ovde je vec razgovor živahniji.
Što su dalje od pokojnice i povorka je življa. Teme su različite.
Politika, problemi na poslu, dešavanja u gradu… neki čak pričaju
o delovima za novi motor.. ima i muzičara.. jedan upravo
saopštava ortaku da ima dobro pojačalo na prodaju...

Dugi niz ljudi se zaustavio. Stigli su do cilja. Pijani grobari,

teturajući se, jos uvek blatnjavi od kopanja, prilaze velikom
automobilu i iznose kovčeg. Pokojnici je uvek bilo fascinantno,
kada bi se nasla na nečijoj sahrani, kako su, na prvi pogled, totalno
neartikulisani grobari tako precizni. Nikada nije videla da je neko
ispustio kovčeg ili sam pao u iskopanu raku. Da može da vidi,
verovatno bi se i sada čudila.
Oko samog groba su oni najbliži. Oni već polumrtvi od tuge i
bola... svi ostali su dalje. Kao da veruju da je smrt prelazna bolest.
Kao da je to nešto zarazno. Ili samo ne žele da se previše upuštaju
u dogadjaj. Sve se odvija brzo. Prinošenje kovcega, spuštanje u
duboku rupu.. vapaji najmilijih... mnoštvo grumenova koji lete za
kovčegom i brzo zatrpavanje rupe od strane pijanih grobara.
Gužva se polako razilazi.... ljudi se kreću ubrzanim korakom u
različitim pravcima, želeći da što pre pobegnu sa mesta dogadjaja.
Hitaju svom životu. Smrt je jos uvek daleka i nepoželjna za njih.
Tek nekolicina kreće se u manjim grupama, prilično sporo,
prepričavajucć nemili dogadjaj. Najednom svi odlično poznaju
pokojnicu, svi su bili i te kako bliski sa njom za života... i svako
od njih zna pravi razlog zbog kojeg je sebi oduzela život.

* * *

Dan kasnije…

U lokalnoj pivnici kojom se širio opori miris užeglih girica i

jeftinog piva sedi grupa muzikanata. Čekaju da se lokal napuni pa
da krenu s prebiranjem po svojim instrumentima. Razgovaraju o
promeni repertoara. Već dve godine sviraju iste pesme. Čudno
kako klijentela koja ih sluša to ne primećuje, ili im baš to i
odgovara. Ljudi vole klišee i ustaljene varijante. Promene znaju da
budu zastrašujuće. Samo što ovo nije ni kliše... više neki truli,
ofucani i već pomalo izbledeli garažni rok.
Jedan od momaka za stolom halapljivo ispija svoje drugo
pivo i, taman kad je bio pri kraju, na pamet mu pade novost koju
je juče čuo: „Jebo te, je l' ste čuli sta ima novo? Ubila se bre ona
riba, ona bivša naseg pokojnog drugara.“
„Ne seri“, groknu tip do njega, dok mu je deo girice virio iz
ustiju. On zaškilji očima, reklo bi se od iznenadjenja, ali se kasnije
ispostavi da mu je girica zapala u grlo. „U, majku mu, zamalo i ja
da otputujem s njom“, promrmlja kroz kašalj. Gromoglasni smeh
odjeknu prostorijom. „E, baš si požurio, mada, bila je dobra riba“,
brišući suze od smeha zameketa treći. Podigoše svoje krigle
visoko: „To nije razlog da mi ne nazdravimo“, nastavi
malopredjašnji putnik u večna lovišta, i dalje žvaćući girice.
Krigle zazvečaše.....
Žagor i smeh vesele družine prekinu ulazak jednog čoveka.
Poznata duga crna kosa, rokerica, dečački izraz lica, sada su bili
samo bleda kopija muškarca koji je nekada harao gradom. Vreme
je ostavilo trag na njemu. On udje gotovo nečujno, gledajući u
pravcu šanka. Društvo koje ga ugleda na vratima utihnu, pomalo
postidjeno. Putnik u večna lovišta podiže ruku u znak pozdrava.
„Hej, prijatelju! Pa gde si druze naš?“, uzviknu dok ga je čvrsto
grlio i tapšao po ramenu. Postupak ponoviše i ostali sa stola. Dugi
zagrljaji u znak podrške i saosećanja. Najzad, krajnje brižljivim
tonom jedan od momaka upita, „Pobogu, šta se to desilo? Jel si ti
znao šta ona planira da uradi?“
Dugokosi kolega proguta knedlu i poruči pivo. Bio je
zagledan u konobara koji je upravo kretao ka točilici. Ostali ne
skidaše pogled sa njega, željni odgovora. Dugokosi, pomalo
nervozno odmahnu rukom i prošapta: „Ma, pustite to.“ U glavi su
mu odzvanjale njene reči...“Kunem te, kada me ne bude bilo... O
meni ni reči, ni pred kim!“

* * *

Nekoliko dana ranije.....

Veliki zidni sat otkucavao je podne. Devojačka soba mirisala

je na cigarete. Ona je sedela za računarom već tri sata, drzeći u
ruci ogromnu šolju kafe koja je odavno bila ledena. Po stoti put je
prelistavala iste slike na popularnoj društvenoj mreži. Izgledalo je
kao da nesto traži, da se nečemu nada. Brojka od hiljadu i kusur
prijatelja na Facebook-u je nasmeja. Kakva ironija, pomislila je.
Njenoj usamljenosti nije bilo kraja. Ponovo je radila istu stvar.
Zatvara oči i prepušta se maštanju, dok iz pozadine dopire bolni
glas Janis Joplin - „Little Girl Blue“, „Cry Baby“, „Summertime“.
Pesme sa albuma su se redjale, dok su se njoj suze slivale niz lice.
Svaki put se vraćala u period pre deset godina. Period za koji je
sada shvatala da je bio najveća sreća za nju. Sećala se sebe
detinjaste, pune života i želje za spoznajom sveta oko sebe...
Sećala se njega i ljubavi kojom je obasipao. Bila je sigurna da
takvu ljubav većina običnog sveta nikada nije doživela. Sećala se
njihovog poznastva. I sada je drhtala pred njegovom pojavom u
svojim mislima. Bio je stariji dvadeset i četiri godine od nje... U
svojim najboljim godinama, dovoljno iskusan i dovoljno spreman
da nekoga nesebično voli. Njegove plave oči uvek su joj
oduzimale dah. Njegov ponositi i uspravan hod činio ga je još
privlačnijim. Duga talasasta kosa, kao griva pastuva, svedočila je
o jednom razdoblju iz kog su ponikli veliki ljudi. U osnovi, bio je
slikar, ali se čitavog života bavio muzikom. Njegov hobi bilo je
čitanje knjiga, a živeo je prema rock'n'roll pravilima. Pred kraj
života svoj nemirni duh prepustio je motorima i bajkerskom
načinu življenja! Ipak, sve to nadvisila je ljubav koju je osećao
prema njoj.
Pesma „Divljih jagoda“: „Krivo je more“, koja je upravo
kretala sa play liste podseti je na momenat kada ju je prvi put učio
sviranju gitare. I sada se na sekund smejala pomisli kako nema
početnika koji nije počinajo sa tom pesmom. Obrisa suze i prihvati
se instrumenta koji je stajao kraj nje. Više nije umela da svira,
zaboravila je ono što se ne zaboravlja. Prošlo je skoro pet godina
od njenog poslednjeg časa. Samo je držala taj mili predmet
prislonjen na sebe, kao da njega drži u svom zagrljaju. Sećala se
svoje radosti na dan kada joj je kupio baš tu gitaru. Pažnju joj
privuče malena knjiga koja je stajala na stolu pred njom. „Mali
princ“ i posveta: „Nikada nisam bio dobar kada su posvete u
pitanju. Jednostavno... Ti si MOJA ruza! Zasto?... Pa, kada
pročitas ovu knjižicu, znaćes...!“ Poklon za prvih mesec dana
zabavljanja. Kako je samo bio originalan, pomisli. Uvek je umeo
lepo da piše. Način na koji ju je osvojio bio je čaroban. Mesecima
su se dopisivali kroz citate velikana kako domaće, tako i svetske
književnosti. Polako ali sigurno uvlačio joj se pod kožu i navlačio
na nešto što se zove umetnost i lepota življenja. Mesecima joj je
govorio o svojoj ljubavi kroz misli najvećih književnika sveta, dok
je konačno jedne davne prolećne večeri nije poljubio u niškoj
tvrdjavi. I sada je mogla da oseti vrtoglavicu u glavi i tlo koje je
gubila pod nogama od opijenosti njegovom ljubavlju. Često su se,
posle toga, smejali sami sebi zbog blaženih kezova na licima s
kojima su otišli svojim kućama. Bio je to početak najveće ljubavi
na svetu, barem je za nju bila najveća. Dugo su se još sastajali u
tvrdjavi, krišom od očiju drugih, dok na kraju nisu skupili
hrabrosti i pobedili predrasude ljudi. Kasnije su postali
najpoznatiji i najvidjeniji par u gradu. Spoj nespojivog! „Bitanga i
princeza.“ I dan-danas kej na Nišavi i klinci koji su se tu okupljali
svedoče o dvoje čudaka i o njihovoj posebnoj ljubavi. U tom
periodu on je bio basista niškog gotic benda „Diluvium“. Dva
albuma za inostrano tržište koje su imali iza sebe, medju klincima
ga je činilo jako popularnim, a ona se osećala kao pored prave
rock zvezde. Pored proba, na koje ju je stalno vodio, jednom je
prisustvovala i studijskom snimanju nekih od pesama za novi
album. Osećala se tako posebno i uzvišeno u odnosu na ostale
klince koji su takve stvari gledali samo na TV-u. Bio je njeno
zlato. Tako su se oslovljavali... On je bio taj koji je najpre njoj
tako tepao od milošte, dok jednom od miline nije lupio glupost:
„mi smo naše zlato“. Taj neoplazam je postao njihov zaštitni znak,
njihova mala tajna, koja je često služila i kao lozinka za računar i
slične stvari. Uz njega se formirala kao ličnost. Postajala je žena
iako je za njega bila večita devojčica. Pružio joj je najlepše i
najbezbolnije odrastanje. Leta su provodili na moto-skupovima a
zime u lokalnom kafeu „Yetti“, uz mnogo dobrog i loseg rock-a. I
dan-danas napamet zna repertoar njegovog drugog benda
„Revolution“!
Iz maštanja je trže pesma koja je upravo kretala na računaru.
Dado Topic: „Bajka o ljubavi“. U grlu je ponovo stajala knedla.
Ona klonu pri pomisli na svoju krivicu koju je osećala već
godinama. „Bajka o ljubavi“ je bila pesma koju joj je posvetio
nakon sto ga je posle pet godina zabavljanja ostavila. Prosto se
prezasitila svega, zaljubivši se istovremeno u njegovog poznanika
Dugokosog. Kada mu je konačno priznala da je zaljubljena u
drugog muškarca, u besu joj je rekao: „Svaka žena bi poželela
nekog da je voli kao ja tebe. Posle mene ćeš imati samo površna
sranja posle kojih ćeš se osećati veoma, veoma loše!“ Već
sutradan se pokajao i dao joj blagoslov, uz obećanje da dok je god
on živ, ona nikada neće biti sama. Tada nije razumela njegove reči,
ali život joj je vrlo brzo pokazao njihovo znacenje. Njegove reči
na rastanku postale su kletva koja je prati poslednjih pet godina.
Ponovo je obuzelo isto osećanje straha. Ona prekinu pesmu i u
panici se dohvati telefona. Više nego ikad bila joj je potrebna
ljubav... I uteha...

* * *

Od kako su prestali da žive zajedno, posle silnih svadja, tuča i

policije koja je intervenisala u nekoliko navrata, Dugokosi je često
vreme provodio uz računar ili vežbajuci sviranje bas gitare. To je
bio njegov način za bekstvo od problema kojih je imao na pretek.
Život muzičara-podstanara nije bio nimalo lak. Život ga je šibao
sa svih strana, jos od rodjenja. Nesrećno detinjstvo, odrastanje bez
majke i propali brak. Nije imao ništa osim svoje muzike, ali činilo
se da mu ništa više nije ni trebalo. Živeo je svojim dečačkim
snom, od danas do sutra. Imao je nju, svoju džangrizavu devojku.
Prema njegovim shvatanjma, izuzetno teška osoba koja je stalno
nesto zvocala o njegovom odrastanju i nedovoljnoj posvećenosti.
To mu je išlo užasno na živce ali, ipak, bila je njegova najveća
podrška i, uprkos svemu, osoba koju je voleo. Nikada mu nije bilo
jasno zašto mu ona nije verovala i čemu toliko napada i ljubomore
s njene strane. Smatrao je da to što voli društvo i izlaske, pa i da
popije ponekad i potroši poslednji dinar jeste normalna stvar.
Uvek je znala njegovo kretanje. Kada je bio u Nišu, sedeo je
u pivnici ili Kazandžijskom sokačetu. Ostatak nedelje provodio je
po Srbiji svirajući sa svojim bendom. To je bio njegov posao i
zašto bi se ona zbog toga osećala loše? Mnoštvo fotografija na
njegovom Facebook profilu sa nepoznatim ženama bila je stvar
reklame i show biznisa. U stvarnom životu imao je samo nju. Nije
želeo da je petlja u taj svet jer je smatrao da je to loše za oboje.
Bila je tako nevina i slaba da bi podnela svet kurvi i prevaranata.
Osećao je neku vrstu dužnosti prema njoj. Jednom mu je pomogla
u životu kada mu je bilo najteže. Svojom neizmernom ljubavlju,
pomogla mu je da preboli bivšu ženu i razvod. Poslednjih godina
je njoj bilo jako loše. Nije razumeo sta se desilo u njenoj glavi, ali
je osećao da ima obavezu da bude tu. Nije želeo da izneveri sada
već pokojnog prijatelja od kog ju je pre pet godina preoteo.
Duboke tonove bas gitare prekide melodija s mobilnog
telefona. „Hej bebo, kaži!“... S druge strane žice začu se plač.
„Ponovo plačeš!“, konstatovao je dok je bes rastao u njemu.
„Prošlo je pola dana! Nisi se setio ni dobro jutro da mi poželiš!“,
zacvili ženski glas kroz plač. „Da li si to jutro ponovo dočekao
bančeći po gradu, pa sada mamuran trošiš dan spavajući?“, ona
nastavi istim tonom. Dugokosi skoči sa fotolje, istom brzinom
kojom je povisio i ton svog glasa: „Prekini vise! Sta hoćeš bre ti
od mene?! Dokle više da trpim tvoje napade? Ne želim nikome da
se pravdam!“, nastavi, „Ama bre... Ako ti ne odgovaram, nadji
sebi drugu budalu!“
Iz telefona je odzvanjao ženski glas: „Meni niko više ne
treba, a ti ionako samo čekaš trenutak da me se rešiš i nastaviš sa
svojim kurvama! Da li je i sada neka kod tebe?“, ona upita srdito!
„Ovog trenutka dolazim kod tebe! Nećeš ti više meni živce da
kidaš... Stižem za deset minuta! Sidji ispred zgrade!“, zareža i
prekinu vezu. Već sledećeg trenutka je izleteo iz svog stana.
Na putu do njenog stana, u njemu je rasla napetost. Nije
mogao da razume zašto je njegova devojka večito nezadovoljna.
Zašto se svaki njihov razgovor završavao svadjom i zašto već pet
godina ne može da ode od nje i spasi se pakla u kome su oboje
živeli?
Posto je ugledao kako se kreće prema njegovom automobilu,
najednom malo omekša. Njen izgubljeni pogled i sve veću
zamišljenost, čak i kada je bila u društvu više ljudi, primećivao je
već neko vreme. Nije mu bilo jasno. Tumačio je to kao njenu
nadmenost u odnosu na druge, i to ga je strašno nerviralo. Ovog
trenutka je taj pogled bio jos otudjeniji, pomalo zastrašujući. Ona
čsede nemo u auto. Lice joj je još uvek bilo izobličeno od
malopredjašnjeg plača. „Dobro, i šta sad?“, on otpoče razgovor
ljutito, „Dokle misliš da mi kidaš živce? Hoćeš da me ubiješ, da
mi uzmeš život... Smeta ti što izlazim i družim se s drugim
ljudima! Pa, ja nisam kriv sto si se ti zatvorila u svoju ljušturu i ne
daš nikom da ti pridje... Pet godina ćutim i trpim! I rogove sam ti
oprostio! E pa, neću više! Sada ja živim kako ja hoću! A ti, ako
hoćeš, prati me, ako nećeš... Ćao! Zovem te da kreneš sa mnom na
svirku... Ne mozeš, jer ujutru radiš... Zovem te da se družimo s
ljudima, ti opet ne možeš jer te boli glava i ne osećaš se dobro... E
pa ako ti ne možeš, vidiš, JA MOGU!!! Ostario sam pored tebe! Ja
ne želim da živim tvojim dosadnim životom... Šta je, zašto plačeš?
Boli te to sto nemaš nijednog prijatelja? Sama si ih oterala od
sebe! Za tebe je svaki čovek opasan i pokvaren. Samo tebe svi
ljudi povredjuju! Ljubomorna si na ceo svet oko sebe... Misliš da
si nešto posebno!.. E pa nisi!.. Uzmi se u pamet!.. Kada budeš
shvatila ove stvari i kada se budeš promenila, tada možeš da mi se
javiš... Do tada, dvojka bre!“
Na ove poslednje njegove reči ona zavrišta. Ako je nešto
plašilo u životu, bila je to samoća i činjenica da je ostavljena.
„Prekini!!!“ Ubiću se, kunem se!!!, nastavljala je da vrišti. „Ma ti
nisi normalna“, on odmahnu nezainteresovano rukom.
„Hoćeš da se ubiješ? Ako si toliko luda, onda i treba da se
ubiješ“, reče joj gotovo ponositim tonom, siguran da je dokučio
jos jedan pokušaj njene manipulacije. „Prekini da glumataš više i
ostavi me na miru. „NE*UZ*NE*MI*RA*VAJ*ME*VI*SE!“,
zareža prema njoj. Nije mogla da podnese tenziju. Pogleda ga kroz
suze i zaječa: „KADA ME VIšE NE BUDE BILO, O MENI
NIKOM NI REČI! Toliko mi duguješ... Ne želim da se one
protuve od tvojih lažnih prijatelja slade mojoj nesrećom. Nemaš
prava više da me pominješ... KUNEM TE!“, vrisnu i izlete iz auta.
On oseti olakšanje što se oslobodio nje u takvom histeričnom
stanju. Nagazi gas svom snagom i nestade u oblaku prašine koji
ostade za njim...

* * *

Jurila je ka svojoj kući. Osećala je strašnu težinu u glavi. Sve

joj je smetalo; i svetlost dana i žagor dece na ulici pored kojih je
projurila, i miris svežeg vazduha. Bio je preoštar za nju, tako slabu
i krhku. Želela je da što pre pobegne i sakrije se u svoju sobicu.
Tamo su je čekale uspomene od kojih je jedino živela proteklih par
meseci. Dugokosi je bio u pravu, pomislila je. Nije imala nikoga i
ništa za šta je vredelo živeti. Ništa je nije radovalo. Dani su joj bili
mučenje, a noći jos teže... Čekala je da nešto prodje, a ni sama nije
zna šta. Čekala je da prodje njen sopstveni život!
U sobi se odmah dohvati svog računara. Više nego ikad bio
joj je potreban razgovor i razumevenje. Ona požele da kontaktira
muškarca koji je do skora obećavao, ali kada ponovo prelista
njihove poruke na Facebook-u, shvati da je to bila samo zabluda.
Delovao je kao neko ko je razume i kome je stalo, a na kraju se
ispostavilo da mu je bila potrebna samo zabava. Trebao mu je
neko s kim će hraniti svoju sujetu, a ona onako iskrena i
zaljubljive prirode bila je idealna za to. Seti se i svog bivšeg
momka od letos u koga je bila tako zaljubljena. Kada se on
pojavio, onako slatkorečiv, u njen život, pomislila je; konačno
neko ko će je spasiti lutanja i pakla u kome je živela zbog
pogrešne veze. U prvi mah je tako podsećao na njenu prvu ljubav.
Činilo se da je bio spreman život da da za nju, doduše samo
rečima. Za nepuna tri meseca predala mu se cela i bila spremna da
promeni svoj život iz korena. Tada se on predomislio. Bez
objašnjenja se okrenuo i otišao. Njoj je ostala samo tuga, bol i
podsmeh čitavog grada na njen račun. Kako god bilo, žene na
kraju uvek ispadnu kučke i kurve. Da licemerstvo bude jos veće,
njen spasilac od pogrešne veze, koji se u život kleo da ce je učiniti
srećnom, na kraju se uz piće i zdravicu izvinjavao Dugokosom
zbog vremena koje je proveo s njom. Kakav je ovo svet? Kako
živeti medju svim tim licemerima? Šta njih raduje u životu? Koja
su njihova zadovoljstva? Sta ih čini srećnima? Ako to nije ljubav,
onda zlo svakako jeste! Ona nije umela da se nosi sa zlom i protiv
njega se bori, nije imala snage. Jedino što je umela je da voli i
bude voljena, ali izgleda da to odavno nikome više nije bilo
potrebno. Njeno zlato je često opisivalo poznatim stihom iz pesme
Bjelog Dugmeta: „Ti si zadnji romantik na ovom svetu, što se
sporo kreće i čeka raj.“ Samo što je on to umeo da ceni. Pomisao
na njega vratio ju je u period kada se razboleo. Poslao joj je
poruku da je u bolnici u trenutku kada se navršilo dve godine od
kada su se poslednji put videli. Isprva se činilo da je u pitanju
malo jača prehlada i pad imuniteta, a konstatovan je rak jetre.
Umro je za nepunih šest meseci. Ni sada ne može da oprosti sebi
zašto tih šest meseci nije provela sa njim, umesto retkih i kratkih
poseta koje je čak i krila od Dugokosog.
Dok je njegovo telo umiralo, duh je ostajao vedar i željan
života. Do poslednjeg trenutka je imao ljubavi za nju. Umro je s
rečima da je voli. A ona guska... Seća se njihovog poslednjeg
telefonskog razgovora, u kome mu uz plač saopštava da će se ubiti
jer joj je Dugokosi ponovo raskinuo. Moli ga da kao njegov stari
prijatelj porazgovara s njim. Gotovo šapatom, zbog iznemoglosti,
oslovljavajući je i dalje sa zlato moje, pokušao je da joj objasni da
ona mora da živi i da ima mnogo razloga za to. Na kraju je obećao
da će i sa Dugokosim porazgovarati, samo malo da skupi snage...
Sada ne može ni iz kreveta da ustane. Dva dana posle toga je
umro. Bože, kakav sam ja monstrum. Možda sam sve ovo i
zaslužila. Površna sranja i još gori osećaj posle njih su kazna koju
zaslužujem. „Oprosti mi zlato moje!“, zajeca, „Oprosti mi
Bože!“....
Dok je ona preživljavala svoju agoniju, mrak se već odavno
spustio nad gradom. Dohvatila je svoj kaput i izletela iz stana.
Hitala je negde, a ni sama ne zna gde. Videvši most i ogromnu
tvrdjavu koja je i dalje ponosito stajala u centru Niša, ona pojuri
ka njoj. Želela je da ponovo poseti ono mesto gde je pre deset
godina doživela prvi poljubac od kojeg su joj zaklecala kolena.
Mesto sa koga je mogla da posmatra čitav grad. Zurila je u Nišavu
i amfiteatar na kom je provela mladost i najsrećnije trenutke svog
života. Sve je bilo na svom mestu, ali prazno. Nije bilo njega! Nije
bilo njih! Sada su neki novi klinci ispisivali stranice svoje sudbine
na istom mestu. Oseti da je previše malaksala i da uskoro neće
moći da stoji. Nogu pred nogu, kretala se prema gradu. Prolazeći
pored jedne apoteke, seti se izveštaja koji je dobila od psihijatra
pre par nedelja. Na njemu su bili ispisani nazivi nekih lekova za
smirenje. Bez mnogo razmišljanja, kao da je vodjena nekim
drugim, a ne sama sobom, ona udje u apoteku i uze nekoliko kutija
lekova. Isti postupak ponovi u još dve apoteke. U torbi je imala
desetak pakovanja nekih pilula. Stajala je ispred ogromnog sata na
gradskom sudu i razmišljala šta da radi. Kao da je čekala
sopstvenu presudu. Uhvati se za svoj telefon i okrenu poznati broj.
Zvoni. Muški glas s druge strane žice se jedva čuo od muzike koja
je treštala u pozadini: „Kazi. Gde si?“, ona prošapta. Muški glas
odgovori: „Je l ti to mene opet proveravaš?“ Reko sam ti da dok se
ne promeniš, da me ne uznemiravaš!“ Čula je da još nešto govori
u slušalicu, ali joj je ruka već klizila niz telo. Prekinu vezu i
prošapta; „Zlato moje, dolazim“...

* * *

Sa play liste smenjivala se lagana muzika... Rock'n'roll

šezdesetih i sedamdesetih... Ona je ležala u svom krevetu. Na
noćnom stočiću stajala je flasica vode i mnogo pilula. Gledala je u
njih. Na trenutak joj se pred očima pojavi slika roditelja koja je
trže, ali se svom silom potrudi da što pre nestanu. Nije želela da je
ista odvrati od namere da prekine sa svojom patnjom. Ionako sam
vec pokazala da sam sebična osoba, pomisli. Jos malo je
razgledala izbledele fotografije iz starog foto albuma. Njih dvoje
na Gitarijadi u Zaječaru, Beerfest-u u Nišu... Moto-skup na
Borskom jezeru.... Još malo je čekala a onda izusti: „Oprosti mi
majko, oprosti mi oče", i poseže za vodom i pilulama!

Grupa Time i fantastična kompozicija Za koji život treba da se

rodim, uvlačila joj se u dušu i telo koje je sve manje osećala... Nije
više bilo bolova... Samo je tonula u san... Na trenutke joj je
delovalo kao da lebdi iznad kreveta, nošena muzikom... Ubrzo
više nije bila u svojoj sobi... Lebdela je iznad nekih lepih predela
kakve samo priroda može da stvori.
Jer ti si princeza, Sladjana Milosevic i Dado Topic... Nosila je u
nepoznate predele.
Njeno lice bilo je bledo. Ležala je nepomično. Sobom se širila
muzika. Disanje je bilo gotovo nečujno. Samo su se jos modre
usne pomerale. Kao da razgovara s nekim. A, onda... Mrak.
Potpuna tama...

* * *

Negde izmedju svetova, izmedju vremena, izmedju zivota i

smrti......
- Zlato moje, nedostajala si mi.
- I ti si meni... Zlato! Oprosti mi molim te....
- Ne! Nema potrebe. Devojčice moja, tako si lepa, ista kao što si i
bila.
- Volim te, blesavko moj!
- Volim i ja tebe, ludo moja... Jer, mi smo nase zlato (smeh)...
Dodji. Pokazaću ti nešto lepo, nešto što do sada nisi imala prilike
da vidiš...
Ona ga uhvati pod ruku i krenuše u pravcu Sunca...
 Mladen Đorđević

Biografija

Rođen u Nišu, 02.06.1986, završio je gimnaziju Stevan

Sremac i diplomirao na fakultetu V.S.Š. Menadžment u
Saobraćaju. Trenutno na specijalizaciji. Strast prema pisanju,
nasledio je od svog oca. Radi na svom prvom, noar, horor/triler,
romanu "Svetioničar".

Zastava nebrojanih boja

Ravi, stan br. 7,
09:00 AM

Glava mi je pucala od bola, narednog jutra. U nadi da će

metro koji je tutnjao u njoj brže proći, popio sam duplu dozu
analgetika. Aparat za kafu me nije izdao, ali jeste paklica sa
jednom preostalom cigaretom. Koliko život zna da bude okrutan,
retorički sam pomislio. Seo sam ispred televizora i menjao kanale,
želeći da vidim da li su dešavanja od sinoć već dospela u medije.
Kako sam menjao kanale, tako su mi se i slike od prošle noći
ređale u glavi. Lukavi mali stvorovi, govorio sam u sebi, shvatajući
da ako se već nisu pojavljivale te slike u snovima, onda su me
spremne čekale od ranog jutra, nameračivši se ljutito. Scena s
konobarom, zatim scena u toaletu, potom situacija kada smo jurili
na sprat sa onesvešćenom Danijel, i scene blizanca, kada smo
videli izbezumljenog i unakaženog progonitelja. A tu je bio i
rastanak.
Televizija 5 je kratko objavila vest da je došlo do nekog
incidenta manjeg intenziteta tokom gala svečanosti, ali opširnije u
vestima u devet. Vranolujna TV je prenela sličnu vest, s tim što je
imala informaciju o nekim pijanim gostima koji su se navodno
potukli pa je policija morala da interveniše. Lepo su ovo organi
reda stišali. Uostalom, tako vam je uvek kada su u pitanju
nadaleko poznate svečanosti ili manifestacije visokog reda. Niste
ni svesni koliko se toga dešava iza kulisa, daleko od očiju javnosti.
Pitam se, kako bi publika reagovala kada bi videla kulise, i
lutkare.
„...Dobro jutro Džone i tebi. Još jedan kišoviti i tmurni dan je
u Vranolujnom, s temperaturom malo ispod proseka za ovo doba
godine. Ciklon koji se nadvio nad područjem zadržaće se u
narednih nekoliko dana...“
Veseli Ralfi, skromni i sredovečni ulični prodavac novina,
pozdravio me je u svom prepoznatljivom stilu, pucanjem iz
nevidljivih pištolja svojih šaka, iz svog kioska, u kom je boravio
maltene od pamtiveka. Ne znam odakle mu ideja da privatni
detektivi nose pištolje, pa čak i kad pre pola sata ustanu iz kreveta
i krenu da kupe novine. Primetio sam da se trudio da zadrži lepo
raspoloženje i pored kiše koja je padala i curila kroz pukotine
krova u kiosku.
“Hej Bene! Vranolujni Ekspres, kao po običaju?”
“Ćao Ralfi. Naravno, ali uzeću i moje mentol cigarete. Kako
si?”, upitao sam ga još uvek dremljiv, sklapajući kišobran.
“Svakako bolje nego ti tako popišan. Haha. Šta je bilo, opet
žene?”, odgovori mi razdragano, tražeći cigarete po fiokama.
“Jebote, kakav bi ti detektiv bio.”, rekoh, prelistavajući na
brzinu novine.
“Misliš brate?”, upita radoznalo dok je kucao na kasi.
“Naravno, ali ne danas.”, uzvratih mu uz osmeh. Nekoliko
kapi procurile su tačno na moju glavu.
“Nosi se. Šest evra i pedeset centi.”
“Dobro, delimično si pogodio. Opraštao sam se od svoje
prijateljice sinoć na proslavi”, rekoh dok sam prebirao novac po
džepovima, pa nastavih, “Otišla je na put, i eto, to je to.”
 “Znam, znam, oproštaji su ti kao razvodi, samo manje bole.
Moja žena se oprostila od mene kada je otišla na poslovni put sa
svojim koleginicama. I evo, osam godina je i dalje na tom
sastanku. Šta li rade toliko, majku im njihovu?”, prokomentarisa
sarkastično i ćušnu kofu kojom je prihvatao nakupljenu vodu.
“E moj Ralfi. Izgleda da žene ne vole prodavce novina.
Mnogo je golih riba po ovim magazinima, znaš, možda je zbog
toga”, rekoh, pokušavajući da zadržim vedru atmosferu.
“Hah, ta ti je dobra. Pa ipak, one se bar nikad neće opraštati”,
reče i namignu mi, u stilu, ke sera, sera1.

Lift je ponovo bio u kvaru. Bar je tako trebalo da piše na

kartonu na kom je na brzinu bilo ispisano ”NE ŠLJAKA!
ODJEBITE!”. Činilo mi se da ta mašina definitivno ima nešto
protiv mene, s obzirom da nije radila samo kada mi je bila
potrebna. Vratio sam se do prijavnice kod Zaka, koji je ovog puta
gledao neki jeftini muzički spot sa još jeftinijim ribama u njemu.
Na drvenom šalteru, bili su ostavljeni pamfleti, na kojima se
poziva na štednju struje od strane nekih eko-organizacija. Kucnuo
sam nekoliko puta po onom šalteru i pokazao mu onaj isti karton s
lifta. S obzirom da se konverzacija s njim svodila na najmanju
moguću upotrebu reči, a ponajviše na znakovnom jeziku, upitao
sam ga rukom sumorno, Koji mu je sad? Ne skrećući pogled sa
televizora, odgovorio mi je nečim što ni približno nije trebalo da
liči na mjaukanje mačke. Na prebijene, poluzapaljene, pregažene,
da. Ponovo sam mu kucnuo na rešetke i upitao “Šta, opet nije
platila ona matora?”. Ponovo ne skidajući pogled, primakao se
malo rešetkama i svojim suvim rukama podgrejanog leša, uzeo je
karton, prepolovio na pola i približio rešetkama tako da je ispisana
poruka označavala kraj svakog razgovora.
Domar Fil je upravo zaključavao svoja omalena vrata u
poređenju s njim i navlačio svoju kabanicu, koja je ipak nekako za
njega bila koji broj manja. Baš sam se bio spremao da ga
pozdravim kada mi se obratio, “Gospa Freda nije platila zadnji
1Que Sera, Sera (šp.) - Šta će biti, biće.
račun, pa su nam ga kvrcnuli.”
“Huuh, ovaj, dobar dan i tebi File. Čudi me da nije, ona ti je
poput onih penzosa koji redovno i u sekundi izmiruju račune.”,
odgovorih tiho, kao da su umesto prisluškivača u zidovima
postavljene mačke.
“Jesje, tako je k’o što kažeš. Prekjuče sam sluš’o kako
pomera neke stvari preko celog dana, dok sam bris’o prozore u
hodniku. Pomislijo sam da će da iziđe i da mi da kintu, k’o što je
obično i radila, al’ nije.”, prokomentarisa svojim baritonom Fil.
“Šta je radila? Pomerala nameštaj gradeći utvrđenja da bi se
igrala s mačkama?”, rekoh kroz osmeh, kada sam se uverio da
nijedna nije bila prisutna u tom trenutku.
Fil je smaknuo kapuljaču, kratko se počešavši po proćelavoj
glavi, razmišljajući na trenutak, pa je vrati nazad.
Izgleda mi je bio loš dan za fore, pa sam se ipak odlučio da se
stopim sa atmosferom, nastavivši, “Od kako je slomila kuk, nije se
odvajala od svog štapa, a para za ugradnju novog nije imala. Čudi
me da je mogla sama. Možda je zvala nekog.”
“Uh, nisam pametan. Juče sam bijo poš’o do njenog stana da
je podsetim za račune. Zvrndao sam nekoliko puta, al’ mi nije
odgovorila. Jedino š’o sam bijo čuo je ono mjaukanje i grebanje
po vratima. Pretpostavijo sam da je izišla negde.”, zabrinuto
odgovori Fil.
Ili su je mačke žrtvovale, sagradivši joj mauzolej. Zadržao
sam tu misao za sebe.
“Čudni su ti starci. Taman kad pomisliš da su umrli, ispostavi
se da će nadživeti sve nas, pa opet... Ako se ni u toku dana ne bude
odazivala, ja bih…”, rečenicu mi prekide glasan tresak tanjira od
vrata, odozgo. Obojica smo usmerili poglede ka plafonu. A za
prvim, poleteo je i drugi. Djubre jedno, kako si mogao! Prigušeno
je do nas stizala Šilina dreka. Fil, je samo slegnuo ramenima. “…
pozvao policiju da sam na tvom mestu.”, sporo dovrših misao.
“Naravski”, odgovori Fil, ispraćen snažnim treskom vrata s
prvog sprata, i pođe svojim poslom.
Šila je stajala uza zid i pušila cigaru, nervozno grickajući
zanoktice. Nekoliko papilotni je falilo s njene frizure, kao i kožni
kaiš sa njenog bade mantila, kroz koji se još uvek videla
spavaćica. Posmatrala me je kao hijena, dok sam prolazio pored
nje.
“Ćao Šila.”, rekoh najnormalnije, smatrajući njihovu situaciju
krajnje uobičajenom.
“Zašto ne bi malo gledao svoja prokleta posla, njuškalo?”,
prosikta kroz zube,
Hah! Njuškalo. Dobra ti je ova Šila.
Kako nisam hteo da se upuštam u dalju konverzaciju i time
praveći joj društvo, nastavio sam stepenicama, kad me je sustiglo,
“Svi ste bre vi iste muške svinje!”
“Kad beše treba da ti se pokvari sijalica?”, uzvratih joj
nonšalantno, kada je uz strašnu riku poletelo nekoliko papilotni.
Prijatan i osvežavajući miris naglo je zamenio ustajali vazduh
zgrade, kada je crnokosa violinistkinja otvorila svoja vrata da vidi
šta se dešava, još uvek držeći violinu u jednoj i gudalo u drugoj
ruci. Pedantno zavezani crni konjski repić joj se divno uklapao sa
njenim naočarima s crnim okvirom i kariranom košuljom. Još
bolje bi se uklopio u mojoj ruci.
“Pobogu, šta se to dešava?”, upitala me je iznenađeno,
severnjačkim akcentom. Sporim, elegantnim i sa akcentom na
zadnjoj reči. Glas joj je bio pravi devojački, blago povišen, čist i
krajnje umiljat.
“Još jedna neistražena misterija čovečanstva ili, ako ti se
više sviđa, brak.”, odgovorih kratko, držeći njen pogled pažljivo.
“Oh..”, ote joj se uz blagi uzdah.
“Uglavnom se mimoiđemo, pa ne stignemo ni da se
upoznamo. Ja sam Ben. Sa poslednjeg sprata.”, rekoh,
premeštajući novine da bih se rukovao.
Nespretno, premeštajući gudalo u ruci sa vilolinom, stvarala
se velika šansa da joj sve ispadne iz ruku, pa sam joj se refleksno
približio i pridržao violinu a uzeo gudalo. “Dozvoli…”, rekoh
kroz osmeh.
“Hvala ti… Džuli.”, odgovori polako, kao da ju je neki strah
od nepoznatog napuštao. Imala je mekan stisak, pomalo nesiguran.
Mnogi bi se začudili koliko način rukovanja kao i stisak govore o
ljudima. Potrudio sam se da joj je zadržim još neku sekundu više,
ako je to značilo da će i onaj poslednji deo straha nestati.
Čudilo me je. Radilo se o veoma privlačnoj, ali nadasve
običnoj devojci. Verovatno je u školi važila za štrebera, pa je
trpela zadirkivanje i sagradila neki svoj svet u koji se povukla,
ograničavajući kontakt s ljudima. Muzika je bila njena strast, pa je
tako živela svoj život po mirnim, udaljenim notama koje su, ipak,
odisale veselošću i smirenošću. Možda su je neki, koji nisu mogli
da razumeju takve taktove, doživljavali kao čudakinju, a
verovatno da je bilo i onih koji su njene distancirane izraze lica
doživljavali kao “klasična kučka”. Prelazak iz srednje škole na
fakultet, kao i sigurni prelazak iz ružnog pačeta u, kako bi
današnjim žargonom to rekli, “bludnu nastavnicu”, definitivno joj
je doneo strahovito veliko pažnju kod muškaraca, koji su se bacali
na nju, poput šakala koji bi grebali po drvetu na koje je pobegla
lisica.
“Sinoć su me neki probudili iz zgrade, čula se graja i vriska.
Baš je bilo kasno.”, nastavi Džuli, navalivši se na dovratak, malo
ohrabrena, verovatno prvim pravim poznanstvom iz zgrade.
“Ah, verovatno misliš na O’Šeja. Zna on često da privodi,
tako, klinke iz klubova. Jebiga, bolje bi ti bilo da se navikneš na
njega. Inače, može komotno da ti se desi, da ti se ispiša pred
vratima. Uglavnom su kod njega orgije organizovane noću i
vikendom, preko dana nije tu.”, rekoh najprijateljskijim tonom.
Pogledala me je na takav jedan način, da je lako njen izraz lica
mogla da zameni ona neonska i blještava reklama na kojoj je gore
pisalo velikim slovima Jel me zajebavaš a dole u stilu Las Vegas,
Bože, gde sam ja ovo došla. Brzo sam reagovao. “Ali, ne brini. Svi
su ovde mahom okej, tako da možeš biti opuštena. Jednom kad se
privikneš na određena dešavanja i ustaljeni šablon stanara,
zavolećeš ovu zgradu.”

Očima je prelazila preko stepenika, zidova i plafona, kao da

je procenjuje kod agencije za nekretnine. Za ove pare, nećete naći
bolju lokaciju u Raviju, sa čijeg se blagog uzvišenja primećuje
more, a lako su dostupne bile i druge gradske lokacije, s obzirom
da je u blizini bio železnički i autobuski čvor. Uzdahnula je
nekoliko puta, shvativši moju poentu.
“Verovatno si u pravu. Ovaj… trenutno vežbam, možda bi...
”, započe svoju rečenicu, kad sam je prekinuo, pružajući joj
gudalo.
“Mendelsona?”
“Da. Kako si…”, upitala me, nakrivivši svoju glavu detinje
radoznalo, polako uzimajući gudalo.
Dodirnuo sam je po ramenima, spuštajući svoju ruku duž
njene, pa odgovorih, “Dovoljno sam ga često slušao kada prolazim
pored tvog stana, da sam se raspitao malo okolo. Dopada mi se
način na koji sviraš. Definitivno oplemenjuje ovo sivilo i daje mu
neku draž.”, rekoh iskreno, spremajući se da krenem, kada me je
dozvala.
“Ben. Jel tako?”, upita me, pa, nakon što sam klimnuo
glavom potvrdno, nastavi, “Ovaj… trenutno vežbam, ali, mogao bi
kasnije da se prošetaš na kafu. Stvarno bih volela da čujem šta si
još toga čuo dok si prolazio.”, reče prijatno, zadovoljna što joj je
verovatno jedan takav iskreni i nesvakidašnji kompliment učinio
dan lepšim. Siguran sam da je bila jedna od onih koji nisu voleli
da još neko, dok vežbaju, bude prisutan.
“Trenutno imam obaveze, ali definitivno će mi odgovarati
oko šest popodne. Uostalom, to je i moje omiljeno vreme za kafu,
tako da... uštedećemo struju svakako”, rekoh kroz osmeh,
pokazujući joj pamflet za štednju struje.
“Izvini?”, doviknu mi kada sam se ponovo spremao da
krenem. Imala je veoma postiđeni izraz lica. “Izvini, što te ovako
cimam... Je li su ti to Vranolujne Ekspres?”
“Ovaj, da. Nisam znao da si od onih koji vole da čitaju
dnevnu štampu.”, rekoh i pružih joj novine.
“I nisam, pravo da ti kažem, samo me nešto interesuje da
pogledam...”, odgovori, ne dižući pogled sa slova. Prelistavala je
detaljno svaku stranicu. Izraz lica joj se bio blago namrštio,
mrdajući glavom tamo-amo.
“Ako tražiš moj broj telefona, nećeš ga tu naći svakako”,
odlučih da prekinem neugodnu tišinu nekom svojom dosetkom.
Nijednom znakom nije pokazala da me je čula ili da mi je fora
dobra. Skrenuo sam svoj razrogačeni i zbunjeni pogled malo u
stranu, mislivši se, okej, šta se, koji moj, jebote, dešava sa ovim
ljudima?
Očigledno nije pronašla ono što je tražila. Bio sam u
nedoumici da li je njen izraz lica pokazivao nezadovoljstvo onim
što je našla ili je, pak, bila zadovoljna što nije pronašla. Potrebna
mi je kafa, smesta!
“Okej, hvala ti zaista. Izvini ako sam te zadržala.”, reče
sažaljivo pružajući mi novine. Krenula je ka vratima, podigavši
violinu i gudalo u znak obrazlaganja. “Dakle u šest. Vidimo se,
Bene.”
Okej, neko se ovde sigurno poneo ili osećao uvrnuto.

Mačaka nije bilo na narednom spratu, što je jedina stvar koja

je bila jezivija od onog kada su skakutale unaokolo ili ležale kraj
prozora, posmatrajući posetioce zgrade. Da je matora riknula,
definitivno bi se osećao neki smrad iz njenog stana, ali sve je
delovalo u redu, sem utiska kao da se odselila. Pa opet, na neki
način, čoveku bude žao. Nikada nisam imao problema s njom, ali
sama njena pojava, kad bi stajala pred vratima i nemo vas
posmatrala dok prolazite, bila je zaista nalik horor filmovima.
Usput bi vam se i javila, mazeći neku od svojih brojnih mačaka.
Ovog puta, zatvorena vrata sa okolnom, napucalom sivom farbom,
stajala su poput nemog groba.
Umalo se nisam sapleo ispustivši novine i kišobran, kada mi
je jedna siva mačka glasno frknula u doskoku sa ormana i
projurila kraj nogu, dok sam otvarao vrata od svog stana. Nekoliko
sočnih psovki otele su mi besno dok sam je ispraćao pogledom
kako trči niz stepenice, nastavljajući da psujem i sebe što nisam
ostavio zatvorene prozore. Nemam ništa protiv mačaka, ali imam
protiv demonskih. Uzeo sam praznu ceduljicu sa stola, ispisao
krupnim slovima, i zalepio na vrata sa unutrašnje strane kao
podsetnik. “Zatvaraj prozore, idiote!”

Preko potreban katran ulizivao se mojim plućima a ugljen

dioksid oživljavao moju dušu poput duha iz lampe. Kafa se još
uvek pušila na stolu kraj kompjutera, veselo dočekavši svoje
nerazdvojne dimne prijatelje. Protrljao sam malo oči, a onda uzeo
jedna spori gutljaj. Poput neke čarolije, izbistrila mi je malo misli i
očistila kamenac sa zupčanika u glavi. Njihovo postepeno
okretanje uslovilo mi je da konačno poređam svoje prioritete za
ovaj dan u potrazi za sinoćnom misterijom. Tako me je snažno
golicalo da shvatim šta se zaista dešavalo sinoć.
Pretraga latinskih reči na guglu, bila je prva i jedina logična
stvar koju bi svako uradio. Nažalost ionako prevelikog broja
pitanja, odgovor je samo proširio broj istih za još nekoliko nula,
dodajući kao ostatak, pritajenu jezu, na koju nisam želeo da se
obazirem.
Kao iz neke daljine, kojoj se ne nazire horizont, reči i slike,
tiho su mi se pomaljale i gmizale, prisećajući me na jedno iskustvo
dok sam bio u vojsci. Saosećanje za djavola2, pesma koja je u tom
trenutku išla na radiju u sobi, postepeno se pojačavala u mojim
sećanjima, vukavši me sve dublje u prošlost.

Mnogo godina, pre nego što sam se vratio u svoj rodni grad,
gonjen svojom radoznalošću ka neobičnim stvarima i predelima,
lutao sam malo po svetu, na kraju obrevši se u vojsci. Bio sam u
mirovnim misijima sa svojim vojnim kontigentom koje su hranile
tu istu moju znatiželju, susretajući se sa raznim neobičnim ljudima
kao i samim kulturama, iz kojih sam naučio ponešto. Generalno,
nismo nailazili na neke veće probleme na našim misijama, ali
svakako da je bilo i onih ružnih, nemilih scena. Ona poslednja će
posebno ostati u mom sećanju.
Misija u Africi, u južnim predelima Egipta, na samoj granici
2Rolling Stones – Sympathy for the Devil
sa Sudanom, trebala je da bude “rutinska patrola” do lokalnog
nomadskog stanovništva. Isporuka sveže vode, namirnica i
medicinskih sredstava, bilo je nešto od čega je lokalno
stanovništvo zavisilo. Pređašnji članovi patrole koji su obilazili
ovaj deo zemlje, prijavljivali su u početku sukobe omanjeg
intenziteta sa lokalnom bandom plaćenika, koji se postepeno
povećavao sa svakom narednom patrolom. Grupa je harala u
okolini i uznemiravala stanovništvo, otimajući im hranu, prisilno
odvodeći neke od meštana u svrhu popunjavanja svojih redova.
Vojnici su im u nedostatku bilo kakvih drugih informacija, sem
onog na terenu, nadenuli ime “Aurige” 3, po njihovim tetovažama
na kojima su bile predstavljene zlatne kočije sa crnom figurom
pod kapuljačom koja ih upravlja ka zalazećem suncu. Zato smo
kao glavnu misiju sa vrha imali „Pronađi i Eliminiši”.
Konvoj vozila se polako udaljavao od baze, brundajući
svojim dizel motorima, dižući prašinu iza sebe poput nekog
velikog crva. Suvozač se u jednom trenutku bio okrenuo prema
meni i glasno upitao; “Poručniče, mogu li da pojačam pesmu?
Obožavam Stounse!”
“Nemam ništa protiv!”, uzvratio sam mu još glasnije da bi
nadjačao brundanje motora, pa sam nastavio, “Pakleno dobra
pesma za ovaj pakao po kojem se vozimo!”, pokazujući mu
palcem na gore.
Prevodilac Vilijams, koji je pored toga što je bio odličan
vojnik, bio sa mnom još od prvog trenutka, kada sam se prijavio,
osmehno se nagnuvši se ka meni pa mi rekao, “Odlično poručniče!
Dobro je za moral ovih momaka!” Sačekao je refren, pa je zajedno
sa suvozačem zviždao u ritmu melodije.
Dok smo se vozili ka našoj destinaciji, nisam mogao a da ne
čujem razgovor između dva mlada vojnika. Prvi je prepričavao
drugom, kako je čuo od nekih iz drugih vodova, da su vojnici koji
su uspeli da prežive njihove napade u svojim izveštajima, opisivali
ta svoja iskustva kao nesvakidašnja i paranormalna. Opisivali su ih
kao izuzetno svirepu i nemilosrdnu bandu, prepoznatljivu po
3Aurigae (lat.) - Kočije
najbrutalnijim metodama ubijanja.
Niko zapravo nije znao odakle su se pojavili ili šta su želeli.
Delovalo je kao da se radi o bandi bez nekog konkretnog cilja,
sem da teroriše okolno stanovništvo, paleći, silujući, otimajući.
Prvi susret s njima zabeležen je nekoliko godina pre mog dolaska,
kada su presreli jedan vojni kontigent. Na isti način kako su se
iznenadno pojavljivali, misteriozno su nestajali. Klasičan gerilski
način ratovanja. Vojska je zvanično držala sve pod kontrolom.
Nakon nekoliko sati vožnje po užarenom kraljevstvu peska i
sunca, ugledali smo malo nomadsko naselje. Na desetine
dotrajalih i potamnelih šatora bilo je poređano usred omanje oaze.
Grupica od šest ljudi dočekala nas je velikodušno i primila pod
jedan veći šator koji je pripadao, po svemu sudeći, njihovom vođi,
odnosno najstarijem članu te zajednice.
Šator je oplemenjivao raznim afričkim stvarima koje su ili
visile poput slepih miševa s vrha ili su poređane u stranu, duž
oboda. Aroma vrele zagušljivosti od drvenarije i raznih folklornih
ornamenata i tapiserija, padala je na mene poput teškog bremena.
Starešina, kom sam zaboravio ime pošto je bilo isuviše dugačko i
uključivalo je nekoliko njegovih predaka, sedeo je na jednom
improvizovanom krevetu skroz na kraju dok su njegove ćerke i
sinovi sedeli mirno s njegove leve i desne strane. Pošto sam po
činu bio najviši u svom vodu, odredio sam nekoliko vojnika koji
će izvršiti isporuku a ostatak svog voda rasporedio po unapred
predviđenim perimetrima, da vrše osmatranje.
U samom šatoru, raspitivao sam se kod starešine o Aurigama
i njihovom načinu delovanja. Uz Vilijamsovu pomoć, rekao mi je
da nema ničega novog što bi mi mogao reći a što već nije rekao
prethodnim patrolama. Uglavnom dolaze noću u svojim
kamionetima ali ne prezaju da napadnu i danju. Dobro su
organizovani, tako da izmiču bilo kakvom pokušaju zarobljavanja.
Fanatičnost i posvećenost tom “klanu”, o kojem mi je pričao,
govorilo mi je da je na njihovom čelu definitivno neki vojni
veteran koji je izuzetno dobro poznavao teren ali i vojnu taktiku.
Lokalni meštani su, pognutih glava, ćutali o njima i niko se nije
usuđivao ni da ih pomene s obzirom da su njihove metode bile
krajnje brutalne, usađujući svima strah u kosti. Mnogo je bilo onih
koji su izgubili svoje najmilije.
U jednom trenutku starešina me je uhvatio za ruku i odveo u
manji, susedni šator, u kom je boravila jedna starija ženica,
umrljana nekim bojama po licu. Bila je nepokretna od vrata na
dole, te je mlada devojka okruglog lica sve vreme brinula o njoj.
Njen šator bio je prepun raznih “sitnica”, poput pustinjskih
škorpijica, paukova, zmija, kao i delova drugih životinjica koje se
mogu sresti u pustinji. Da nisam bio začuo neko ritmičko
zveckanje u polutami, nikad ne bih primetio da je još neko tu sa
nama. Od dima nečeg spaljenog u posudici ispred te osobe, nisam
mogao da prepoznam da li je u pitanju muško ili žensko, čak ni na
osnovu potmulog pevanja, ali se svakako radilo o mladoj osobi.
Spori i grleni glas te žene, pred koju me je doveo starešina, je
nešto što će mi zauvek ostati u sećanju. Ako ne to, onda bar ono
što mi je ispričala. Dosta se služila metaforama, pa je u
prenesenom značenju govorila o Aurigama. Iznedrila ih je
pustinja, i samo će ih pustinja uzeti natrag, govorila je. Ona je
bila tu pre svega na svetu, i ona će biti na samom kraju. Sakrijte
se od pustinjske oluje. Na moje pitanje šta zna o njihovom vođi,
govorila mi je da je njegovo lice poput zastave nebrojanih boja,
više nego što ima zrnaca peska u ovoj pustinji.
Vilijams je bio na mukama, ali je mladi momak bio na visini
zadatka, pa je uspevao da prevede najbitnije segmente. Uzeo sam
za ozbiljno te reči iako ih nisam potpuno razumeo. Imao sam
razloga da poverujem da se radi o senilnoj ženi koja se celog
života bavila šamanizmom4 i animalizmom5. Tada sam još uvek
odbijao da poverujem u postojanje onostranog, pa sam se na svoj
prirodni način, protiv iracionalnog borio racionalnim, ali negde
duboko u mojoj duši, te reči ostale su zavučene poput besnog psa

4Šamanizam - Verovanje da svetom vladaju nepoznate sile i duše umrlih (slično animalizmu), sa kojima može opštiti samo nadareno
lice, odnosno šaman, koji nizom postupaka leči bolesti, upućuje zajednicu na podnošenje žrtava i ispraća duše preminulih na drugi
svet. Veruje se da se to postiže prelaskom preko Ose Sveta i stvaranjem posebnih odnosa sa duhovima, ili zadobijanjem kontrole nad
istima. Šamanima su pripisivane sposobnosti upravljanja vremenskim prilikama, gatanja, tumačenja snova, astralne projekcije,
putovanja „višim“ i „nižim“ svetovima. Šamanističke tradicije postoje širom sveta još od praistorijskih vremena.
5Animalizam – U religiji, obožavanje duha životinje kao zaštitnika zajednice, božanstva ili svetog bića.
koji se zavuče u svoje skrovište. Pri samom izlasku iz njenog
šatora, obratila nam se još jednom, ovog puta u potpuno
dostignutom transu i na svom jeziku progovorila iste one reči koje
sam posmatrao na svom ekranu.

“Spasite sebe od pakla”

Vilijams isprva nije bio sasvim siguran da je tačno preveo, ali

kasnije je smeo da se opkladi u svoj život da je baš tako rekla.
Nasmejao se zajedno sa mnom, uz zviždanje pesmice koju smo
slušali tokom dolaska.

Preko radija su nam javili da su primetili neko kretanje na

samo nekoliko kilometara od nas. Vreme je bilo pravo pustinjsko,
ni daška vetra, ali je vreline bilo na pretek. Dim od prašine
pomaljao se na horizontu, dovoljno jasno za izviđački tim da
ustanovi da se ne radi o običnoj oluji. Rasporedio sam hitro svoj
vod od pedesetak ljudi, da zauzmu pozicije na visokim položajima
dina, s obzirom da se ovo omaleno naselje nalazilo u dolini,
okruženo ne tako pretežno visokim brdima. Trojicu sam odredio
da ostanu sa nomadima, okupljajući ih pod jedan veliki šator,
sastavljen od mnogo manjih, kao i da svako od njih iskopa rupe u
pesku, dovoljno duboke da mogu da legnu unutra. Nisam želeo
išta da rizikujem.
Dva Hamera smo postavili tačno posred tog prilaza naselju,
kao i onom koji vodi van, kako bi ih sprečili da uđu, pružajući
momcima sa uzvišice bolju taktičku prednost u odnosu na
napadače. Maltene sa svih strana u okruženju postavili smo
protivpešadijske mine, kako bismo osigurali bokove i leđa.
Preduzeli smo sve moguće mere kako bi nakon odbijanja
neprijatelja prešli u kontranapad i poteru. Sve što nam je preostalo
beše da čekamo.
Aurige su kružile poput lešinara, u kontrasmerovima, kao kad
bi se kazaljke na satu međusobno mimoilazile, praveći gust prsten
od dima. Sunce je polako zamicalo na nebu. Farovi od njihovih
kamioneta ličili su na roj svitaca koji jedan drugog sustižu i
udaljavaju se. Svi su čekali na moj znak. Sve je bilo tiho, sem
udaljenog brundanja kamioneta, poput daleke bure koja se
spremala da obruši sav svoj bes na obalu. Znoj mi se sporo cedio s
lica, vlažeći pesak poda mnom.
Ne mogu reći da sam bio toliko uplašen za svoj život, koliko
sam brinuo za ove momke koji su, donekle, zavisili od mojih
odluka. Uostalom, onog trenutka kada sam se prijavio za ovaj
posao, znao sam šta bi sve moglo da me čeka i bio sam spreman
da se suočim sa tim. Sa strahom da izgubim život, negde daleko,
daleko od svih onih koje sam poznavao, poput psa koji bi radije
pobegao i skrio se negde u nekom mračnom kutku da skonča,
daleko od svog gazde.
A onda su, iz prašine koja nam se podmuklo približavala,
gonjena iznenadnim i vrelim vetrovima, započeli svoj napad. Na
moj znak, otpočelo je brektanje mitraljeza i poluatomatskih
pušaka, koje je zagrmelo pustinjom. Poput varnica od kovanja
gvožđa po nakovnju, prštala su svetla mitraljeza kroz dim koji se
nadvio nad nama. Napad je velikom brzinom prerastao u
besomučno krvoproliće jurišanja i odbijanja neprijatelja, kada su
raketnim bacačem pogodili barikadu od automobila. Prve
detonacije protivpešadijskih mina, dizale su se u veličanstvenom
prstenu eksplozija poput vrelih, od krvi crvenih gejzira. Dva
kamioneta, sa prikačenim mitraljezima, ušetali su se u udolinu i
počeli da rešetaju svuda oko sebe. Za samo petnaestak minuta,
moj vod izgubio je trećinu svog ljudstva, još uvek držeći jedno od
uzvišenja sa kojeg su uspešno zaustavljali veći prodor, kao i samu
dolinu. Poput zalogaja kojim hranim zver u svojoj duši, menjao
sam šaržer za šaržerom, ubijajući mlade ljude, koji su ko zna zbog
čega došli da služe svom “cilju”.
Ko zna kakvi su sve to bili ljudi pre nego što su ih
užasavajuća propaganda i demagogija pretvorili u pse rata. Ko zna
o čemu je sada razmišljao mladi tamnoputi vojnik, išaran ratnim
bojama, puzeći preda mnom, pokušavajući da mi zarije mačetu
posred leđa. Rana od metka, koju mu je napravio moj pištolj
velikog kalibra, još uvek se pušila. Posmatrao me je uplašeno ali i
sa dozom mržnje, u samrtnom hropcu. Grebao je rukama ka meni,
bojeći pustinjski pesak u čast Marsa6. Kako je neko nekoga mogao
da mrzi pre nego što ga je uopšte upoznao? Da li smo samo bili
figure na šahovskoj tabli mržnje, pioni u tuđoj vlasti i moći.
U tom jednom usporenom času, kada mi se činilo da vodimo
večiti rat u ovim predelima kojem je vreme okrenulo leđa, ranjeni
Auriga se pridigao i ispružio ruku ka meni u kojoj je jedva držao
svoj pištolj.
Kratak flešbek podsetio me je na sinoćna dešavanja.
Krv koju je ispljuvavao dok je govorio, činilo je sve njegove
reči sablasno nerazumljivim. Na trenutak sam osetio kao da
propadam u beskrajan ambis tih tamnih očiju. U vojsci su nam
govorili da se na ubijanje vremenom naviknete i da nemate previše
vremena za razmišljanje jer se protivnik zasigurno neće razmišljati
da li da vas ubije. Mislim da se niko ne može naviknuti na to jer sa
svakim oduzetim životom, gubite deo svoje duše, dok od vas ne
ostane samo prazna ljuštura čoveka koji ste nekad bili. Neke
delove nikad više u životu ne nadoknadimo. Zauvek sam izgubio
svoj, kada sam mu drugim pucnjem napravio rupu u čelu. Mlaz
krvi pomešao se sa znojem a njih dvoje sa peskom, ostavljajući
večni, korodirajući trag na mojoj koži.
Poput udaljenog pištanja a sekundu kasnije i užasnog
vrištanja, jedna raketa doletala je s podnožja, prohujavši kraj nas.
Pomislio sam na trenutak da su nas za dlaku promašili, ali je onda
poletela i druga, pogađajući svom žestinom nadomak našeg
improvizovanog utvrđenja, poslavši mene i petoricu mojih vojnika
u vazduh. Kotrljali smo se obeznanjeni i izranjavani sa dina u
samo podnožje.
Vid mi se pomutio i u ušima sam imao mučno zviždanje koje
je deformisalo sve ostale zvuke. Ko zna koliko sam dugo ležao u
pesku. Paralisan, otupeo od bolova i adrenalina koji je prožimao
moje telo, ležao sam potrbuške, priljubljen jednom stranom lica na
pesak. Mutne figure prolazile su i igrale preda mnom. Izobličene,
6Mars – Rimski bog rata; “Crvena Planeta” koja je dobila nadimak po svojoj prepoznatljivoj površini boje krvi.
gubile su se u polutami i ponovo pojavljivale. Posmatrao sam
razna priviđenja i nadrealne slike poput nekakvog blasfemičnog i
čudnog sna. Sve je delovalo tako usporeno. U jednom kratkom
trenutku, kada mi se povratio vid na slobodnom oku, ugledao sam
mladog Vilijamsa, nedaleko od mene, kako je pokušavao da me
zaštiti suprodstavljajući se Aurigi što se približavao sa isukanim
dugačkim bodežom. Snažan i mišićav, uhvatio ga je za grlo i
podigao sa tla, zabijajući mu bodež na istom mestu gde ga je i
držao, do balčaka. Grcajući u sopstvenoj krvi, preostalim
mrvicama svoje snage, izvukao je pištolj iz futrole i ispraznio ceo
šaržer u njegov trbuh. Pao je na tlo, nastavljajući sa sve sporijim
kliktanjem svog ispražnjenog pištolja.
Pogled mi se ponovo mutio i pretio da se ponovo zamrači,
kada sam počeo da mrdam svojim prstima na levoj ruci, trudeći se
uprkos nesnosnim bolovima da mu se približim. Umro je
pogledom uprtim u mene, i sa samilosnim osmehom na licu.
Smem da se opkladim u svoj život da je to htela da kaže.
Postepeno, počeo sam da osećam svoje udove i da ih
pomeram, još uvek u deluzionom stanju. Vreme je počelo da gubi
smisao, kao i stravična realnost. Oslonio sam se na kolena,
ostajući u tom sedu nekoliko trenutaka, držeći se za lice i glavu.
Slike pred očima su mi se mutile i izoštravale, ljuljaući se, poput
klatna na zidnom satu. Video sam kako je nekoliko Auriga
pokušalo da uđe u glavni šator ali su popadali kao pokošeni,
izrešetani od strane mojih vojnika. Dvojica iz medicinske ekipe
pružali su pomoć obližnjim ranjenicima. Sabijali su nas postepeno,
sa svih strana, poput sprege. Zaustavio sam krčanje na radio
opremi i uspeo da obavestim bazu o tačnoj lokaciji neprijatelja,
kao i da zatražim hitnu evakuaciju i podršku iz vazduha. Da li nas
je neko namerno bacio u zamku, ređale su mi se misli. Ako se
nađete u nevolji ili bilo kakvoj kriznoj situaciji, upalite svoje
baklje. Glas našeg instruktora na vojnim vežbama, poput eha,
odzvanjao je u mojoj glavi. Granica kojom je započinjala realnost,
brisala se polako, gubeći na svojoj snazi.
I baš u tom trenutku kada sam izvukao obe baklje i pustio da
zadime i snažno zasvetle jarkom crvenom bojom, na obližnjoj
padini, nekih tridesetak metara od mene ugledao sam pod
blještavim svetlom vođu Auriga. Stajao je i posmatrao me potpuno
mirno, ali uzvišeno. Nadmeno. Kao da se radilo o nekakvom bogu,
a ne čoveku, koji se nije plašio da može biti pogođen. Kao da je za
njega smrt bila nevažna. Odeven u nekakvu kožnu, crno-crvenu
odeću, na kojoj behu zakačene nekakve kosti, držao je oko vrata
nešto što je podsećalo na amajliju od kamena koji je sijao
neprirodno, zlokobnom svetlošću. Činilo se da se hrani
zverstvima, bolovima i smrću. Očajem. Za pojasom mu je stajao
srp, čist, kao da je istog trenutka bio iskovan.
Silni i bučni žamor glasova pojavio mi se iznenada u glavi.
Kao da je na stotine duša pokušavalo da govori u istom trenutku.
Držeći se za glavu, ispuštajući baklje dalje od sebe, izvukao sam
pištolj i pokušao da ga nanišanim, onoliko koliko su mi bolovi, vid
i snaga dozvoljavali, s obzirom da se radilo o pištolju velikog
kalibra, “Pustinjskom Orlu”. Prvim i drugim metkom sam jedino
uspeo da pogodim pesak oko njega. Odlučio sam da se pridignem
zadnjim atomima snage i oslonim na noge. Trudio sam se da ne
lelujam koracima previše pa sam nakon nekoliko njih ponovo
ispaljivao iz pištolja. Kada sam ga prvi put pogodio, ostao je da
stoji uprkos snažnom zanošenju u stranu, streljajući me svojim
blještavim crvenim očima. Meci ovog kalibra znali su da prave
ogromne rupe u telu čoveka, pa čak i da otkidaju udove a ipak,
činilo se kao da je potreban sam pakao da se ispali na njega da bi
ga srušio. Spremao se da krene na mene, ali su ga moji meci
sprečavali u tome. Svih preostalih šest zrna ovog “topa” ispalio
sam direktno u njega te se, napokon, srušio na zemlju. Shvatio
sam da sam ostao bez municije tek nakon što sam primetio da se
on sporo podiže sa zemlje. Tamna svetlost je ponovo počela da
isijava iz kamena koji je stezao u šaci.
U tom trenutku bio sam spreman da samog sebe raznesem
bombom, ne želeći da mu priuštim to zadovoljstvo da me on ubije.
Bio sam spreman da se pomirim sa sudbinom kada sam slabašno
začuo moje vojnike kako povikuju nešto, gledajući u nebo. Nisam
ni stigao da razaznam o čemu se radilo kada su se kapije ratnog
pakla otvorile i sručile na tih nekoliko okolnih kvadratnih
kilometara pustinje. Prsten od plamenova i mitraljeske vatre naših
borbenih aviona uzdizao se poput moćnih cunamija, uništavajući i
rasparčavajući neprijateljsku silu koja nas je okruživala. Glas na
radiju kroz bubice koje sam nosio grmeo je nekome; PREBLIZU!
PREBLIZU! ŠTA TO DOĐAVOLA RADITE!? Vođa Auriga nestao
je u grotlu narandžastih i crvenih eksplozija pred kojima smo bili
svedoci. Pustinjski vulkan rađao se ispred mojih očiju, odbacivši
me snažnim udarnim talasom daleko ka jednom od sravnjenih
šatora. Grede koje su služile kao potpora, nezaustavljivo su padale
preko mene. Obuze me tama i rika eksplozija, iskrivljenih
zvukova, zujanja u ušima, uminu.
Probudio sam se naglo, kao iz košmarnog sna, u vojnoj
bolnici u Aleksandriji, okružen belinom, čistinom i vedrim plavim
nebom ka kojem je moj krevet bio okrenut. Pogled kroz lučne
otvorene zidove, bez prozora, bilo je nešto najlepše što sam ikada
video. Tu lepotu je ubrzo zamenio ne baš prijatan prizor ostalih
ranjenika iz nekih drugih vodova koji su nepomično ležali na
susednim krevetima.
Od mladog riđokosog devojčurka, koja je radila kao
medicinska sestra, saznao sam da sam dve nedelje bio bez svesti.
Slušao sam je dok mi je pričala o brojnim nagnječenjima,
prelomima, unutrašnjem krvarenju.
“Imali ste veliku sreću. Nakon onakvih povreda, pravo je
čudo da ste živi”.
Odložila je poslužavnik s hranom kako bi mi pomogla oko
ručka. Prirodna crvena kosa plamtela joj je pod sunčevim zracima.
Uz njenu pomoć i kroz bolove, pridigao sam se slabašno na
jastuk, rekavši, “Izgleda da đavo ne da na svoje”.
Nešto kasnije, posle dremke, videh da su brojni paketi
poređani na mom kredencu. Nisam obraćao pažnju na njih, ali
jesam primeto nešto drugo. Kraj jastuka, stajale su, svetlucajući na
suncu, dve medalje.
 Ostavši maltene mesec dana u bolnici, pre nego što su me
otpustili na kućno lečenje, imao sam dosta vremena za
razmišljanje i čitanje. Bežao sam od ružne stvarnosti preko knjiga
Žila Verna, Marka Tvena, Tolkina, Džeka Londona, Edgara Alana
Poa i Artura Konana Dojla. U skromnoj bolničkoj biblioteci naišao
sam na par enciklopedija. Koliko je politika đavolja rabota,
potvrđujući moje životno razmišljanje, govori jedan citat na koji
sam tada naišao. U pitanju su reči Alberta Ajnštajna. "Rat se
sastoji u tome da se ljudi, mada jedni druge ne poznaju,
međusobno ubijaju na zapovest ljudi koji se vrlo dobro poznaju, a
uzajamno se ne ubijaju."
Knjige su mi pomogle da skrenem misli od košmarnih snova,
proživljavajući scene iz borbe iznova i iznova, na različite načine,
halucinirajući, obliven hladnim znojem. Nadrealne scene
prikazivale su mi se pred očima u gluvo doba noći, zapomagao
sam od bolova. Ispljuvavao sam pesak iz ustiju, zatrpavajući
samog sebe u pustinjskoj raki koju je kopao vođa crnih Auriga.
Najgore je bilo kada sam umišljao da po meni gamižu pustinjski
insekti, pa mi se na kraju zavlače pod kožu. Glas vračare iz šatora
slušao sam kao odjek koji dolazi iz svih pravaca. Njene
upozoravajuće reči pojačavale su se i ponavljale u mojoj glavi, uz
ritam afričkih bubnjeva i klepetuša. Pozadinsko pevanje, koje je
više ličilo na jadikovanje nepoznate osobe sakrivene u dimu,
prožimalo mi je kosti. Lice gerilca sa ispruženim pištoljem kojeg
sam iz neposredne blizine upucao menjalo se u avetinjsko,
obraćajući mi se na nekom nerazumljivom jeziku.
Proživljavao sam bezbroj puta scenu u kojoj je stradao
nesrećni Vilijams. Slika mi se u umu mrdala i tresla, kao da je
kamerman patio od Parkinsonove bolesti. Kulminaciju deluzionog
stanja, doživljavao sam kada sam poput isprekidanog filma, ili
crteža, iscrtanim na bloku koji propuštate kroz prste, posmatrao
vođu Auriga na vratima, u kutku sobe, kraj mog kreveta. Iznad
mog lica. Grobara moje psihe.
Razumeo sam zašto su se mnogi vojnici povlačili iz službe.
Razumeo sam zašto su neki bili zaključani u mentalnim
ustanovama. Dosta puta u životu sam se zahvaljivao što sam imao
svojevrsnu slobodu uma i moć da se izborim u teškim trenucima,
jer ta sloboda i snaga koja dolazi s njom predstavlja oprugu koja
visoko odskače, što je pritisak na nju veći.
Kada sam izašao iz bolnice, služio sam se štakama jer mi
slomljena cevanica još uvek nije potpuno zacelila. Kupio sam avio
kartu do Londona da bih obišao grob mog prevodioca, želeći da
mu odam najdublje poštovanje i počast, kao i zahvalnost što mi je
sačuvao život.
Zatekao sam tamo nekoliko članova njegove uže porodice.
Verovatno nikad neće saznati kako je nastradao. A možda je i bolje
tako. Počeo sam da razumem one tužne koverte, napisane po
šablonu.

“Poštovani, sa najdubljim žaljenjem i najiskrenijim

saučešćem vas obaveštavamo, da je vaš sin, Bernard Klark
Vilijams, hrabro i dostojanstveno izgubio svoj život, ponosno
braneći boje svoje zemlje... ”

Sačekao sam da se familija raziđe pa sam prišao do groba.

Kleknuo sam pored, onoliko koliko mi je noga to dozvoljavala i
medalje ostavio na spomeniku.

Kao da bežim iz nekog čoveku nepojmljivo dalekog mesta,

gde ne želim da se vraćam. Misli su mi se premotavale unazad
munjevitom brzinom. Poput filma, kada ubrzano premotavate
unazad, stigao sam do početka. Buljio sam u slova na ekranu,
toliko dugo, da mi je žar ispušene cigarete malo opekao prste i
tako me prenuo iz ukočenosti. Ugasio sam je kratkim potezom
ruke, pokušavajući da poređam sva pitanja koja su se kotila.
Zašto bi neko uopšte govorio izumrli jezik? Reč vosmet
spadala je u arhaičniji izgovor, pokazivali su mi rezultati pretrage.
Spasite sebe od pakla. Da li je predavao latinski pa je znao ali, sa
druge strane, zašto bi se na latinskom obraćao nekome u jednom
takvom, završnom činu? Zašto je proganjao Danijel koja, iako je
izgledala prelepo u svakom smislu te reči, nije bila loš čovek, niti
se u javnosti isticala nečim lošim. Bila je poznata, da, ali ne zbog
ikakvih skandala, loših manira ili provokativnog,
senzacionalističkog ponašanja. Ako je verovati njenim rečima, nije
imala bilo kakve neprijatelje ili nesuglasice. I šta je označavala
ona crna paučina i one nezemaljske, tamne izrasline? Čemu
onakvo “posednuto” ponašanje kad smo začuli njegovo
mumlanje? Zašto se bacio baš preda mnom?
Mogao bih sa ovim da nastavim toliko da bi me gluvo doba
noći sačekalo raširenih ruku.
Morao sam od negde da počnem. Prva stanica, Vranolujna
Policijska Stanica. Elena Rodrigez. Ako je neko mogao da dođe do
potrebnih, upotrebljivih informacija koje su deo slagalice koju
želim i moram da sklopim, to je bila ona. Uostalom, nismo se čuli
dugo vremena. Znam gde će sigurno doći. Ukoliko je imala loš
dan, ili lošu nedelju, poslužiće njoj omiljene „Mocart“ kugle.
Dušu bi prodala đavolu za njih. Navukao sam mantil, uzeo
kišobran i krenuo ka vratima, a tamo... Tamo me je sačekao natpis:
“Zatvori prozore, idiote!”

(Odlomak iz rukopisa u nastajanju)

 Milica Mitrović

Biografija

Milica Mitrović rođena je u Nišu 2002. godine. Učenica je

OŠ ,,Stefan Nemanja“. Pisanje je zavolela čitajući knjige Roalda
Dala. Pohađala je školu kreativnog pisanja ''Beskrajna priča''.
Postala je i asistent-saradnik u Dečijoj biblioteci u Nišu. Književni
uzori su joj Filip Ker i Roald Dal.

Martina prva avantura

Igralište. Manje-više isto igralište kao i hiljade ostalih. Ipak,

ono se po nečemu razlikovalo. Na tom igralištu se nalazio i stari
koš. Nekada plavi, a sada plavo-crne boje. Pitanje je koliko se
samo generacija igralo na ovom zanimljivom mestu. A kada bi
pitali neku decu iz kraja gde idu posle škole, oni bi jednoglasno
odgovorili: „Na igralište!“. Dakle, igralište je bilo glavno mesto
svih dešavanja. Gotovo svaki trenutak svog slobodnog vremena
zelenokosa Marta7 provodila je na igralištu. Opuštena i zabavna
devojčica, vedrog lica. To je Marta. Sva deca su volela da provode
vreme sa njom.
Gospodin Vili Vonka živeo je u kući koja se nalazila pored
deci dragog igrališta. Činilo se kao da je on čovek koji ne mari za
bilo šta u životu ali je on, pak, tvrdio da ima jasan cilj.
Zabranjivao je mališanima da se zabavljaju na igralištu.

7 Lik iz knjiga popularnog srpskog pisca Uroša Petrovića

„Prestanite! Prestanite! Šta je tu zanimljivo? Samo traćite vreme
tu. Mogli bi ste da radite nešto korisno!“, brujao je gos'n Vonka
čim bi klinci zakoračili na igralište.
Tog četvrtka deca su, kao i bilo kog drugog dana, izašla na
igralište. Razdragana, sa loptama, reketima i slatkišima, uživala su
u prepodnevu. Nije se išlo u školu zbog štrajka, mnogima je tog
dana bila krsna slava. Savršen dan da se vreme lepo i korisno
provede. Ali, ovo uživanje je kratko trajalo. Vili Vonka je izleteo iz
kuće u smešnim kariranim pidžamama i belim dokolenicama. U
levoj ruci držao je kaladont a u desnoj četkicu, na kojoj je bilo
malo crveno-bele paste i to sa ukusom jagode. „Bežite, bežite,
ajde iš!“ vrištao je Vonka dok je silazio niz stepenice, „dan mi je
dovoljno grozno počeo. Nemojte sad i vi.“ Sva deca, zajedno sa
Martom, i ponekim roditeljem su brzo otrčala u barakicu. To je
bila omanja kućica razlupanih vrata i prozora u kojoj niko nije
živeo. Mnogi su se plašili da je pogledaju, a kamoli da uđu unutra.
Sada nisu imali izbora. Nisu mogli da krenu svojim kućama, zato
što ih je Vonka jurio sa svojim debelim psima. Neki roditelji su
pobegli sa decom ali je Marta ostala sa svojim drugom. Sada su
svi ćutali. Vili je prestao da trči. Samo se čulo grozno dahtanje
pasa.
„Uff, što se mene tiče, sada bih radije sedela u kući i pila čaj.
Ako ništa drugo, čak bih i matematiku učila, samo da ne sedim u
ovoj straćari.'', šaputala je Marta najboljem drugu Novaku,
skidajući sa sebe polomljene grančice i prašinu. „Prvo mu je kriva
žena, zatim ja a onda se dere deci sa igrališta. Taj čovek je
definitivno poludeo.“, sve ovo izgovorio je mio glasić. Tiho, skoro
nečujno došunjali su se Marta i Novak do mesta iz kojeg je
dolazio ovaj blagi monolog. Pa to je bio Džejms. Da, onaj Džejms
koji je boravio u breskvi. „Šta ćeš ti ovde i... o kome si to
pričao?“, zagonetno je upitala Marta. „Ma to je moj otac Vili.
Jutros se naljutio na mamu. Kao, jaje na oko nije dovoljno pečeno.
Svako jaje je isto. Ima belance i žumance, a to da li je dovoljno
pečeno, to je potpuno nebitna stvar. A da, posle se naljutio i na
mene. Mnogo glasno pričam. Nja, nja, nja. Ma šta on zna,“
odbrusio je Džejms. Ovo uopšte nije bio lep prizor. Kraj Novaka,
Marte i Džejmsa milio je mali miš. „Više ne možemo da ostanemo
ovde. Vidite, ni gos'n Vonka nije tu. Sigurno je i on otišao.“
pokušavala je Marta da ubedi svoje drugove. Polako, laganim
koracima krenuli su iz barakice na igralište, pa polako svojim
kućama. Hop, hop i već su prošli igralište. I još samo da prođu
pored Vilijeve kuće. Nakon toga su slobodni. I tek što su zamakli
od Vonkine kuće, njihovo šaputanje prekinuo je gromki glas:
„Aaaa, sad shvatam. Nije vam bilo dovoljno što sam vas upozorio
da mi ne smetate, sad ste još našli da prolazite pored moje kuće.
Džejmse, idi brzo kući, uradi sve što sam ti rekao. Ajde, pa, pa. A
vi? Marta? Novače? Šta ćete vi ovde? Da nećete možda i Džejmsa
da uvučete u te vaše luuuude planove? E pa deco draga, ja čak ni
čokolade iz moje fabrike ne delim džabe, kamoli tu nešto ovo-
ono.“ razdrao se Vonka. Ali uvek spremna Marta uzvrati: „Pa eto,
mi smo...“
„Tata, dođi da vidiš. Samo pogledaj.“ uzviknuo je iz dvorišta.
Dok se Vili Vonka okrenuo da vidi šta se dešava, Marta se
okrenula da pronađe uverljiv predmet. Tik pored njene desne noge
našla je praznu kutiju od cigareta koja i nije bila uništena. Zgrabila
ju je što je brže mogla. „I? Razlog što ste ovde? Ponovio je Vonka
stavivši ruke u 'F'. „Ma poslala me je majka da joj kupim cigarete.
Ništa više.“ odbrusila je Marta, pokazavši paklicu Viliju.
„Ajde, deco. Provukli ste se. Nadmudrili ste me, priznajem“,
odgovori Vili sa blagim osmehom. „Doviđenja gospodine Vonka.
Prijatan ostatak dana vam želim“, spokojno je odzvanjao dečiji
glasić. Polako je nestajao.