FILMOVANI ROMANI

Knjiga 2

Аркадий Стругацкий и Борис Стругацкий

ПИКНИК НА ОБОЧИНЕ
Copyright © 1972

Izdavači PLATO, Beograd

FLAMARION, Beograd

Urednik
BOBAN KNEŽEVIĆ

Prevod
MILAN ČOLIĆ

Štampa
Štamparija Fonda “Kapetan Dragan”
ARKADIJ I BORIS STRUGACKI

BEOGRAD 1996.
 IZ INTERVJUA KOJI JE SPECIJALNOM DOPISNIKU RADIO-
HARMONTA DAO DOKTOR VALENTIN PILMAN POVODOM
DOBIJANJA NOBELOVE NAGRADE ZA FIZIKU ZA 19... GODINU

- ... Da li vašim prvim velikim otkrićem, doktore, Pilman, treba smatrati

takozvani „radijant Pilmana“?
- To nije baš sasvim tačno. Radijant Pilmana nije prvo, nije veliko i,
zapravo, nije otkriće. I nije sasvim moje.
- Vi se verovatno šalite, doktore. Radijant Pilmana je pojam za koji zna
svaki učenik.
- To me ne čudi. Radijant Pilmana je, u stvari, i otkrio jedan učenik. Na
žalost, ne sećam se više imena. Pogledajte kod Stetsona, u njegovoj Istoriji
Posete - tamo je sve to detaljno izloženo. Radijant je prvi otkrio učenik,
koordinate Posete je prvi objavio jedan student, a radijant je zbog nečega dobio
moje ime.
- Da, sa otkrićima se dešavaju odista čudne stvari. Da li biste, doktore
Pilman, mogli da objasnite našim slušaocima...
- Slušajte, zemljače. Radijant Pilmana je odista sasvim jednostavna stvar.
Zamislite da ste zavrteli globus i da ste počeli da pucate u njega iz pištolja. Rupe
na globusu će dati određenu krivulju. Suština toga što vi nazivate mojim prvim
velikim otkrićem svodi se na jednostavnu činjenicu: svih šest Zona Posete je
raspoređeno po površini naše planete tako kao da je neko na Zemlju ispalio šest
hitaca iz pištolja, a u tom trenutku nalazio se negde na liniji Zemlja-Daneb.
Daneb, to je alfa sazvežđa Labud, a tačka na nebeskom svodu iz koje je, da tako
kažemo, pucano naziva se radijant Pilmana.
- Hvala vam, doktore. Dragi građani Harmontal Konačno nam je
objašnjeno šta je to u stvari radijant Pilmana! Uzgred budi rečeno, prekjuče se
napunilo tačno trinaest godina od dana Posete. Doktore Pilman, možda biste tim
povodom uputili nekoliko prigodnih reči vašim sugrađanima?
- A šta njih u stvari interesuje? Imajte na umu, tada nisam bio u
Harmontu...
- Tim je interesantnije saznati šta ste pomislili kada je vaš rodni grad
postao predmet najezde natcivilizacije sa druge planete...
- Da budem pošten, u prvi mah sam pomislio da je to novinarska patka.
Teško mi je bilo da zamislim da u našem starom, malom Harmontu može da se
desi tako nešto. Gobi, Njufaundlend - to bih još nekako i mogao da shvatim, ali -
Harmont!
- Ali, na kraju ste morali da poverujete.
- Da, na kraju...
- A šta se onda desilo?
 - Najednom mi je palo na um da su Harmont i ostalih pet Zona Posete...
uostalom, izvinite, tada se znalo samo za četiri... da se sve one nalaze na istoj
krivulju. Izračunao sam koordinate radijanta i poslao ih časopisu Priroda.
- I uopšte se niste zabrinuli za sudbinu svog rodnog grada?
- Vidite, ja sam u to doba već verovao u Posetu, ali nikako nisam mogao
da nateram sebe da poverujem u paničarske članke o rejonima koji plamte, o
čudovištima koja proždiru samo starce i decu, o krvavim borbama između
neranjivih napadača i u najvećoj meri ranjivih, ali svakako hrabrih kraljevskih
tenkovskih jedinica.
- Bili ste u pravu. Sećam se, tada su naša braća novinari
mnogo zakuvali... Ali, vratimo se nauci. Otkriće radijanti Pilmana je bio vaš prvi,
ali verovatno ne i poslednji prilog saznanjima o Poseti?
- I prvi i poslednji.
- Ali, vi ste, u to nema sumnje, sve ovo vreme pažljivo pratili tok
međunarodnih istraživanja u Zonamna Posete...
- Da... Povremeno prelistavam Izveštaje.
- Sigurno mislite na Izveštaje Međunarodnog instituta za proučavanje
vanzemaljskih kultura?
- Da.
- I koje je, po vašem mišljenju, najvažnije otkriće do koga se došlo za ovih
trinaest godina?
- Sama činjenica Posete.
- Izvinite?!
- Sama činjenica Posete predstavlja najvažnije otkriće ne samo za
proteklih trinaest godina već i za sve vreme otkako postoji čovečanstvo. Sada više
nije ni važno ko su bili ti Došljaci. Nije važno ni odakle su došli, zašto su došli,
zašto su se tako kratko zadržali i gde su posle otišli. Važno je to da čovečanstvo
sada sa sigurnošću zna: nije usamljeno u Vasioni. Bojim se da Institut za
proučavanje vanzemaljskih kultura neće imati sreće da otkrije nešto što bi bilo
značajnije od toga.
- To je odista jako interesantno, doktore Pilman, ali ja sam u stvari mislio
na otkrića tehnološkog karaktera. Otkrića koja bi mogla da koriste našoj
zemaljskoj nauci i tehnici. Jer čitav niz istaknutih naučnika smatra da su nalazi u
Zonama Posete u stanju da promene celokupan tok naše istorije.
- Ne, ja ne pripadam pristalicama te teorije. A što se tiče konkretnih
nalaza, za to nisam stručnjak.
-Ali, vi ste već pune dve godine savetnik Komisije OUN za probleme
Posete...
- Da. Ali, ja nemam nikakve veze sa proučavanjem vanzemaljskih
kultura. U KOPROPO-u, zajedno sa svojim kolegama, predstavljam
međunarodnu naučnu javnost kada je reč o kontroli izvršavanja odluka OUN koje
se odnose na internacionalizaciju Zona Posete. Grubo rečeno, mi se brinemo za to
da čuda sa drugih planeta koja su pronađena u Zonama koristi samo Međunarodni
institut.
-A zar još neko prisvaja te nalaze?
- Svakako.
- Vi, verovatno, mislite na stalkere?
- Ne znam ni šta je to.
- Tako kod nas, u Harmontu, nazivaju bezumno hrabre momke koji se, na
svoju odgovornost, uvlače u Zonu i izvlače iz nje sve do čega mogu da dođu. To je
jedno potpuno novo zanimanje.
- Shvatam. Ne, to je van naše kompetencije.
- Razume se! Time se bavi policija. No, bilo bi zanimljivo saznati šta, u
stvari, spada vašu kompetenciju, doktore Pilmane...
- U našu kompetenciju spada neprekidno odlivanje materijala iz Zona
Posete u ruke neodgovornih lica i institucija. Nas zanimaju rezultati tog odlivanja.
- Da li biste mogli da budete konkretniji, doktore?
- Zar neće biti bolje da malo porazgovaramo o umetnosti? Zar slušaoce ne
interesuje moje mišljenje o neuporedivoj Gvadi Miler?
- O, razume se, razume se! Ali, ja sam hteo da prvo završimo sa naukom.
Zar vas, kao naučnika, ne privlači da se i sami pozabavite čudima sa drugih
planeta?
- Kako da vam kažem... možda.
- Znači li to da se možemo nadati da će građani Harmonta jednog lepog
dana ponovo ugledati svog čuvenog sugrađanina na ulicama rodnog grada?
- Nije isključeno...
 1
REDRIK ŠUHART, 23 GODINE, NEOŽENJEN, LABORANT
HARMONTSKOG OGRANKA MEĐUNARODNOG INSTITUTA ZA
VANZEMALJSKE CIVILIZACIJE.

Dan ranije stojimo tako on i ja u bunkeru - već je bilo veče, još

samo da skinemo radničke kombinezone i možemo da odemo u „Boržač“,
da ispijemo pokoju žestoku kapljicu. Stojim tek onako, podupirem zid,
svoje sam već odradio i držim u ruci cigaretu, puši mi se užasno - dva sata
nisam ni dim povukao, a on se stalno muva sa svojim „dragocenostima“:
jedan sef je napunio, zaključao i zapečatio, sada drugi puni - uzima sa
transportera „šupljine“, svaku od njih sa svih strana razgleda (a ona teška,
đavo neka je nosi, šest i po kilometara, uzgred budi rečeno), i pažljivo je,
dahćući, stavlja na policu.
Koliko se već vremena gnjavi s tim „šupljinama“, a, po mome, bez
ikakve koristi po čovečanstvo. Da sam na njegovom mestu, odavno bih
pljunuo na to i počeo da se bavim nečim pametnijim za iste pare. Premda
je, s druge strane, ako se razmisli, ta „šupljina“ odista zagonetna stvar i
nekako nepojmljiva, šta li. Koliko sam ih samo na svojim leđima prevukao,
a ipak, kada je ugledam - ne mogu, kažem, a da se ponovo ne čudim. U
njoj se nalaze samo dva bakarna diska, velika kao tacne šolja za čaj, pet
milimetara debljine, a razdaljina između tih diskova iznosi ravno četiri
stotine milimetara, a sem te razdaljine među njima nema ničeg. Odista
ničeg, obična šupljina. Tamo čovek može i ruku da gurne, može i glavu,
ako je potpuno pobenavio od iznenađenja - samo praznina, čist vazduh. I,
uza sve to, razume se, tu još nešto postoji, nekakva sila, šta li, jer još
nikome nije pošlo za rukom ni da približi te diskove, ni da udalji jedan od
drugog.
Ne, momci, odista je teško tu stvarčicu opisati ako je čovek nije
lično video, a suviše je jednostavna i kada je čovek vidi, naročito kada je
razgleda i kada na kraju poveruje sopstvenim očima. To je isto kao kad
biste nekome čašu ili, ne daj bože, čašicu opisivali: u stanju si samo da je
prstima okrećeš i psuješ, jer si potpuno nemoćan. Dobro, da pođemo od
toga da ste sve shvatili, a ako neko i nije - neka uzme u Institutu Izveštaje -
tamo se u svakom broju nalaze članci o tim „šupljinama“, sa
fotografijama...
Sve u svemu, Kiril se muči sa tim „šupljinama“ skoro godinu dana.
S njim sam od samog početka, ali do danas nisam potpuno shvatio šta on to
želi iz njih da izvuče - da budem pošten, i ne trudim se mnogo da shvatim.
Neka prvo shvati on sam, neka dođe do nečega, a tada ću možda i da ga
saslušam. A za sada mi je jasno samo jedno: potrebno mu je da po bilo
koju cenu demontira neku „šupljinu“, da je rastvori kiselinama, uništi pod
presom, istopi u peći. I tada će on sve shvatiti, tada će ga svi uzdizati,
slaviti, i cela svetska nauka će zadrhtati od zadovoljstva. Ali za sada je,
koliko ja znam, veoma daleko od toga. Ništa on do sada nije postigao,
samo se namučio, posiveo nekako, postao ćutljiv, oči su mu kao u
bolesnog psa, čak su počele i da suze. Da je na njegovom mestu neko
drugi, napio bih ga do daske, odveo kod neke zgodne cure da ga razmrda, a
izjutra bih ga ponovo napio i opet odveo kod neke druge cure, i kroz
nedelju dana bio bi mi on kao nov. Samo, za Kirila to nije lek - ne vredi
mu ni spominjati, nije on od te sorte.
Stojimo tako on i ja u bunkeru, gledam u šta se pretvorio, kako su
mu oči upale, žao mi ga je kao najrođenijeg. I onda sam odlučio. To jedst,
nisam ni odlučio, već kao da me neko za jezik povukao:
- Slušaj, - kažem - Kirile...
A on upravo stoji, meri težinu poslednje „šupljine“, i to sa takvim
izrazom lica kao da bi se najradije uvukao u nju.
- Slušaj, - kažem – Kirile! A kada bi imao punu „šupljinu“?
- Punu „šupljinu“? - ponovio je pitanje i podigao obrve kao da sam
mu se obratio na kineskom...
- Pa da - kažem. - Ona tvoja hidromagnetska zamka, kako li se
samo zvaše... objekat sedamdeset i sedam-be. Samo sa glupostima
nekakvim unutra, sa plavetnilom.
Vidim, počeo je da shvata. Digao je pogled na mene, počeo da
trepće, i pojavio se tamo, iza pseće suze, nekakav odsjaj razuma, kako on
sam ima običaj da kaže.
- Stani - rekao je. - Puna? Ovakva ista stvar, samo puna?
- Da.
- Gde?
Izlečio se moj Kiril, živnuo.
- Hajdemo, - kažem mu - da popušimo po jednu.
Brzo je strpao „šupljinu“ u sef, zalupio vrata, zaključao ih i odmah
smo pošli natrag u laboratoriju. Za praznu „šupljinu“ Ernest daje četiri
stotine u gotovom, a za punu bih mu, kučkinom sinu, svu poganu krv
isisao, verovali vi meni ili ne, ali na to u tom času nisam ni pomislio, zato
što mi je Kiril najednom prosto živnuo, ponovo je postao napet kao struna,
zvoni, čak, po četiri stepenika najednom preskače, ne da čoveku ni cigaretu
da zapali. I tako sam mu sve ispričao: i kakva je ona, i gde se nalazi, i kako
joj treba prići. Odmah je kartu izvukao, pronašao tu garažu, prstom je
poklopio, pogledao me i, jasna stvar, odmah me je pročitao, a šta je tu pa i
trebalo da se čita!...
- Sila si mi ti! - rekao je smeškajući se. - No, pa šta, treba poći.
Hajdemo ujutru pravo tamo. Poručiću propusnice i „kaljaču“ za devet, a u
deset ćemo uz blagoslov da krenemo. Važi?
- Važi - kažem ja. - A ko će biti treći?
- A šta će nam uopšte treći?
- A, ne - kažem ja. - To nije piknik sa devojkama. A ako se nešto
tebi desi? Zona je to, - kažem - reda mora da bude.
Nasmešio se malo, slegao ramenima.
- Kako hoćeš! Ti to najbolje znaš.
Kako da ne znam! Razume se, to je on pokušao da ispadne
velikodušan, za mene se brinuo: treći je suvišan, da odemo udvoje, i sve će
biti u najboljem redu, niko ništa neće posumnjati. Ali, ja dobro znam da
oni koji rade u Institutu udvoje u Zonu nikada ne idu. Kod njih je propis
takav: dvojica rade, a treći posmatra, i kada ga kasnije upitaju - priča.
- Ja lično bih poveo Ostina - rekao je Kiril. - Ali ti ga sigurno nećeš
hteti. Ili - možda ti ipak odgovara?
- Ne - rekao sam. - Samo ne Ostina. Ostina uzmi drugi put.
Ostin nije loš momak, i boji se umereno, tačno onoliko koliko je
potrebno, ali je on, bar po mome mišljenju, već otpisan. Kirilu to ne mogu
da objasnim, ali vidim: uobrazio je čovek da Zonu poznaje i razume do
kraja - znači, uskoro će biti gotov. I neka. Samo bez mene.
- No, dobro - rekao je Kiril. - A Tender?
Tender je drugi laborant. Dobar, miran čovek.
- Star je - rekao sam. - I decu ima...
- Nije važno. On je nekoliko puta bio u Zoni.
- Dobro - složio sam se. - Neka to onda bude Tender.
Tako sam ga i ostavio da bulji u kartu, a ja sam otišao pravo u
„Boržč“, jer sam bio gladan kao vuk, a i grlo mi se bilo presušilo.
Eto tako. Dolazim ja izjutra, kao i uvek, oko devet, pokazujem
propusnicu, a u portirnici dežura upravo onaj glupavi narednik kome sam
prošle godine dobro pokazao kada je pijan počeo da navaljuje na Gutu.
- Zdravo - oslovio me je. - Tebe, - kaže - Riđi, po ćelom Institutu
traže...
- Učtivo sam ga prekinuo.
 - Za tebe ja nisam Riđi - odbrusio sam. - Ne nameći mi se za
prijatelja, njuško švedska.
- Gospode, Riđi! - rekao je zapanjeno. - Pa tako te svi zovu.
Pred ulazak u Zonu sam nervozan, a uza sve to bio sam još i trezan
- dograbio sam ga za opasač i detaljno sam ispitao kakav je i zašto je iz
majke izašao. Pljunuo je, vratio mi propusnicu i bez ikakvih nežnosti
rekao:
- Redriče Šuharte! Naloženo vam je da se odmah javite
opunomoćeniku odeljenja bezbednosti, kapetanu Hercogu.
- Tako, znači - rekao sam. - To je već nešto sasvim drugo. Uči se,
naredniče, do poručnika ćeš stići.
Razmišljam: kakve su to sada pa novosti? Zašto sam postao
najednom preko potreban kapetanu Hercogu, i to u radno vreme? Dobro,
idem da mu se javim. Kabinet mu je na trećem spratu, lep kabinet, i rešetke
na prozoru, kao u policiji. Vili sedi za svojim stolom, pućka lulu i kuca na
mašini, a nekakav naredničić pretura po metalnom ormanu - neki novajlija,
ne znam ga. Kod nas u Institutu tih narednika ima više nego u diviziji, a svi
su lepo građeni, rumeni, krv sa mlekom - oni u Zonu ne moraju da idu i
pijuckaju na svetske probleme.
- Dobar dan - kažem. - Tražili ste me?
Vili gleda kroz mene kao da sam od stakla, odmiče pisaću mašinu,
stavlja ispred sebe debelu fasciklu i počinje da je prelistava.
- Redrik Šuhart? - pita me on.
- Lično - odgovaram, a smešno mi je - da crknem od smeha.
Nekakav nervozan smeh ne hvata.
- Koliko dugo radite u Institutu?
- Dve pune godine, ovo je treća.
- Porodično stanje?
- Neoženjen - odgovaram. - Siroče.
Tada se okrenuo svom naredniku i strogo naredio:
- Naredniče Lumer, idite u arhivu i donesite predmet broj sto i
pedeset.
Narednik je salutirao i nestao, a Vili je zalupio fasciklu i upitao me
namrgođeno:
- Opet si se vratio starom poslu?
- Kakvom to - starom?
- Znaš i sam. Ponovo je stigla prijava protiv tebe.
Tako, mislim ja.
- A odakle je stigla?
 Namrštio se i počeo nervozno da lupka lulom po pepeljari.
- To te se ne tiče - kaže. - Upozoravam te kao starog prijatelja:
okani se toga, okani zauvek. Ako te drugi put uhvate
- nećeš se izvući samo sa šest meseci. I iz Instituta će te odmah
najuriti, i to zauvek, shvataš li?
- Shvatam - odgovorio sam. - To shvatam. Ali ne shvatam koja je to
svinja napisala prijavu protiv mene.
Ali on me već posmatra svojim olovnim očima, pućka praznu lulu i
prelistava li, prelistava fasciklu. To znači - vratio se narednik Lumer sa
predmetom broj sto i pedeset.
- Hvala Šuharte - rekao je kapetan Vili Hercog, po nadimku Brav. -
To je bilo sve. Slobodni ste.
No, otišao sam u svlačionicu, navukao radno odelo, zapalio
cigaretu, a sve vreme razmišljam: s koje strane vetar duva? Ako je iz
Instituta, to je onda čista laž, niko ovde ništa o meni ne zna, i ne može da
zna. A ako su papir poslali iz policije... a šta i oni tamo mogu da znaju
izuzev mojih starih grehova? Možda su Strvodera ukebali? Taj nitkov je u
stanju svakome nogu da podmetne da bi svoju kožu spasao. Ali ni on,
Strvoder, u stvari ništa o meni ne zna. Razmišljao sam, razmišljao, ništa
pametno nisam mogao da smislim, i odlučio sam da pljunem na sve!
Poslednji put sam noću išao u Zonu pre tri meseca, robu sam skoro svu
prodao i novac isto tako potrošio. Na delu me nisu uhvatili, a sada mi niko
ništa ne može, ljigav sam ja kao jegulja.
Ali dok sam se peo uza stepenice, najednom mi je sevnulo kroz
glavu, i to tako sevnulo da sam se istog časa vratio u svlačionicu, seo i
ponovo zapalio cigaretu. Ispostavilo se da u Zonu danas ne mogu da idem.
Ne mogu ni sutra, pa čak ni prekosutra. Te žabe su me ponovo uzele na
zub, nisu me zaboravile, a ako su i zaboravile, onda ih je neko podsetio. I
sada više nije bilo važno ko je to bio. Nijedan stalker, ako nije sasvim
poludeo, neće se ni na puškomet približiti Zoni ako zna da se nalazi pod
prismotrom. Sada bi trebalo da se zavučem u mišju rupu. Kakva Zona? Pa
ja u nju sa propusnicom ulazim već bogzna koliko meseci! Šta ste se kao
krpelji prikačili za poštenog laboranta?
Razmišljao sam o svemu tome i čak sam osetio nekakvo olakšanje
zato što danas ne moram da idem u Zonu. Samo, kako to što delikatnije da
saopštim Kirilu?
Rekao sam mu otvoreno:
- U Zonu ne idem. Kakve će biti instrukcije za danas?
 U prvi mah je, razume se, izbečio oči na mene. Posle je, očigledno,
nešto i shvatio: zgrabio me je za lakat, odveo u svoj kabinet, posadio za
svoj stočić, a sam se smestio na prozorskom ragastovu. Zapalili smo.
Ćutimo. Potom me je oprezno upitao:
- Da se nije nešto desilo, Rede?
No, šta da mu kažem?
- Nije, - kažem ja - ništa se nije desilo. Juče sam, eto, na pokeru
dvadeset crvendaća izgubio - onaj Nunan odlično igra, lupež jedan...
- Stani - rekao je. -- Da se nisi predomislio?
Počeo sam da stenjem od muke.
- Ne mogu - počeo sam da cedim kroz zube. - Ne mogu, shvataš li?
Maločas me je Hercog zvao.
Snuždio se. Ponovo je počeo da liči na nesrećnika i ponovo su mu
oči bile kao u bolesnog kučeta. Uzdahnuo je nekako grčevito, pripalio novu
cigaretu o opušak stare i tiho progovorio:
- Možeš da mi veruješ, Rede, da nikome ni reči nisam rekao.
- Okani se toga - rekao sam mu.- Zar je o tebi reč?
- Čak ni Tenderu ništa nisam rekao. Napisao sam propusnicu na
njegovo ime, a nisam ga čak ni pitao hoće li da pode...
Ćutim i pušim. Ne znam da li da plačem ili da se smejem
- ništa čovek ne razume.
- A šta ti je Hercog rekao?
- Ništa naročito - odgovorio sam. - Prijavio me je neko, eto, to je
sve.
Pogledao me je nekako čudno, skočio sa ragastova i počeo da
korača gore-dole po svom kabinetu. On go kabinetu juri, a ja sedim,
pravim kolutove od dima i ćutim. Zao mi je, razume se, i teško mi je što je
sve tako glupo ispalo: izlečio sam, navodno, čoveka od melanholije. A ko
je kriv? Sam sam kriv. Namamio sam dete na bombonu, a bombona je u
kutiji, a kutiju ljutite čike ljubomorno čuvaju... Tada je najednom prestao
da jurca, zaustavio se kraj mene i, gledajući negde u stranu, najednom
upitao:
- Slušaj, Rede, a koliko bi ona mogla da vredi - ta puna „šupljina“?
U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da je on možda odlučio
da je negde kupi, ali gde samo takvu da kupi, kada je može-biti samo jedna
takva na svetu, a uz to i novca za nju ne bi imao: odakle njemu, novac -
stranom stručnjaku, pa uz to još i Rusu? A potom, kao da me je najednom
lupilo po glavi: šta to on, đubre jedno, misli - da sam ja od onih zelenih? Je
li, strvino, za koga ti to mene smatraš? Već sam i usta otvorio da mu sve to
kažem i - najednom sam se presekao. A za koga bi drugoga on i mogao da
me smatra? Stalker je stalker, njemu samo daje što više crvendaća, on za
crvendaće može i život da proda. Eto šta je ispalo: da sam ja juče, znači,
udicu bacio, a sada mamac vučem, cenu sebi dižem.
Čak mi se i jezik oduzeo od takvih misli, a on me posmatra
netremice, pogled ne skreće, i u njegovim očima ne vidim čak ni prezir,
već pre razumevanje, šta li. I tada sam mu sve mirno objasnio.
- Do garaže - kažem ja - još nikada niko sa propusnicom nije
odlazio. Dotle još trasa nije probijena, to i sam znaš. Kada se budemo
vratili nazad, tvoj Tender će odmah početi da se hvališe kako smo otišli
pravo do garaže, uzeli ono što nam je bilo potrebno i odmah se vratili. Kao
da smo u magacin po nešto otišli. I biće svakome jasno - nastavljam - da
smo unapred znali po šta smo krenuli. A to opet znači da nas je neko tamo
uputio. Ako nas je tamo uputio - tu već komentar nije potreban. Shvataš li
kako ja tu mogu da se provedem?
Završio sam svoj monolog, uprli smo oči jedan u drugoga i ćutimo.
Tada je najednom lupio dlanom o dlan, protrljao ruke i neočekivano dobro
izjavio:
- No pa šta, ako ne može, onda ne može. Razumem te, Rede, i me
mogu te osuđivati. Idem sam. Valjda ću se izvući. Nije mi prvi put...
Raširio je po ragastovu kartu, oslonio se rukama o nju, zgrabio, i
cela njegova bodrost kao da je najednom iščilila. Čujem ga kako mrmlja:
- Sto dvadeset metara... čak i svih sto dvadeset i dva... i još
nekoliko u samoj garaži... Ne, neću povesti Tendera. Šta misliš, Rede,
možda ne treba voditi Tendera? On ipak ima dvoje dece...
- Samoga te neće pustiti - rekao sam mu.
- Ništa, ništa, pustiće me već... mrmljao je. - Sve narednike
poznajem... i poručnike... Ne dopadaju mi se nikako oni kamioni tamo!
Trinaest godina stoje pod otvorenim nebom, a još uvek su kao novi...
Dvadesetak koraka od njih nalazi se cisterna za benzin - zarđala kao stara
kanta, a oni kao da su maločas sa konvejera sišli... Oh, ta prokleta Zona!
Digao je pogled sa karte i zagledao se nekuda kroz prozor. I ja sam
pogledao u istom pravcu. Stakla su na našim prozorima debela, olovna, i
iza njih je majčica Zona, eno je, rukom da je čovek dohvati, stoji kao na
dlanu kada je čovek posmatra sa trinaestog sprata.
I eto, tako je posmatraš - zemlja kao svaka druga zemlja. Sunce je
obasjava kao bilo koju drugu zemlju. I kao da se na njoj ništa nije
promenilo, kao da je sve ostalo onako kako je bilo pre trinaest godina. Moj
pokojni tatica bi bacio pogled i ništa posebno ne bi primetio, sem što bi,
možda, upitao: zašto se fabrički dimnjak ne dimi, da nije štrajk, šta li?...
Žuta zemlja stoji u gomilama, kiperi se na suncu presijavaju, šine, šine,
šine, na šinama lokomotiva sa vagonima... Fabrički pejzaž, rečju. Samo
ljudi nigde nema. Ni živih ni mrtvih. Eno, i garaža se vidi: izduženi sivi
pravougaonik, vrata širom otvorena, a na asfaltom putu stoje kamioni.
Trinaest godina stoje, i ništa se na njima nije promenilo. Dobro je on to
primetio - vidi se da misli. Ne daj bože da se čovek provuče između dva
kamiona, njih treba obilaziti. Tamo je jedna pukotina u asfaltu, ako je do
sada nije korov prekrio... Sto dvadeset i dva metra - odakle on to samo
računa? Aha, sigurno od krajnje stražarske kule. Tačno, odatle više neće ni
biti. Ipak napreduju ti naočarci... Gledaj, do same urvine je put probijen, i
to kako vešto probijen! Eno ga, onog jarka gde je Ljigavi poginuo, samo
dva metra od njihovog puta... A govorio je Malj Ljigavome: drži se,
budalo, što dalje od tog jarka, jer inače nećemo imati šta da sahranjujemo...
Kao da je u bob gledao - nismo odista imali šta da sahranjujemo... Sa
Zonom sada stvari stoje ovako: ako si se sa robom vratio - čudo, ako si se
živ vratio - uspeh, ako te je metak patrole mimoišao - sreća, a sve ostalo -
sudbina...
Tada sam pogledao Kirila i vidim: gleda me nekako iskosa. I lice
mu je bilo takvo da sam istog časa promenio odluku. No, neka sve ide do
đavola, šta na kraju, oni, žabe, mogu da učine? Mogao je da ne kaže ništa,
ali je ipak progovorio.
- Laborante Šuharte, iz zvaničnih izvora - podvlačim: iz zvaničnih
izvora saznao sam da bi pregled garaže mogao da donese neopisive koristi
nauci. Postoji predlog da se pregleda garaža. Garantujem premiju. - I
luckasto se smeška.
- Iz kakvih to zvaničnih izvora? - upitao sam ga, a isto tako mu se
smeškam, kao budala.
- To su poverljivi izvori - odgovorio mi je. -Ali mogu ipak da vam
kažem... - Tu je prestao da se smeška, i namrgodio se: - Recimo, od
doktora Daglasa.
- Aha, - odgovorio sam - od doktora Daglasa... A od kog to doktora
Daglasa?
- Od Sama Daglasa - odgovorio mi je suvo. - Poginuo je prošle
godine.
Koža mi se naježila. Eto ti na! Ko pred polazak u Zonu govori o
takvim stvarima? Možeš i drvo da im na glavi tešeš - tim naočarcima -
nikada ništa neće shvatiti... Ugasio sam opušak o ivicu pepeljare i rekao:
- Dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoćemo li još dugo da ga čekamo?
 Jednom rečju, više se na tu temu nismo vraćali. Kiril je telefonirao
u PPS, poručio „leteću kaljaču“, a ja sam uzeo mapu i pogledao šta je na
njoj naslikano. Nije bilo loše, sve je bilo na svome mestu. Fotografisano
odozgo i sa velikim uvećanjem. Čak se vide i naprsline na gumi koja leži
kraj samih vrata garaže. Eh, kada bi naš brat, stalker, dobio takvu kartu... a
uostalom, vraga bi od nje bilo koristi kada čovek stražnjicu zvezdama
pokazuje a sopstvene ruke ne vidi...
Tada se i Tender pojavio. Crvenog lica, zadihan. Čerkamu se
razbolela, jurio je po doktora. Izvinio se što je zakasnio. A mi smo mu tada
predali poklončić - da ide u Zonu. U prvi mah je čak zaboravio i da je
zadihan, jadnik. „Kako to, u Zonu?“ - upitao je. „Zašto baš ja?“ Ali, kada
je čuo za dvostruku premiju i da Red Šuhart takođe ide, oporavio se i
ponovo se zaduvao.
Sve u svemu, spustili smo se u „budoar“, Kiril je otišao po
propusnice, pokazali smo ih još jednom naredniku i taj nam je izdao
specijalne kombinezone. To je već bila korisna stvar. Kada bi se prefarbali
samo iz crvene u neku drugu boju - svaki stalker bi za njega dao pet stotina
crvendaća ne trepnuvši. Ja sam se odavno zakleo da ću nekako zdipiti
jedan takav kombinezon. Na prvi pogled - ništa naročito; kostim koji liči
na gnjurački, sa velikim otvorom - prozorčićem napred. Čak i ne liči na
gnjurački, već pre na skafander pilota mlažnjaka ili, recimo, na skafander
kosmonauta. Lak, udoban, nigde ne steže, i od vrućine se u njemu čovek ne
znoji. U takvom kombinezonu čovek može i u vatru da ide i nikakvi gasovi
ne mogu damu nahude. Čak mu ni metak, kažu, ništa ne može. Razume se,
i vatra, i nekakav tamo iperit, i metak - to je sve zemaljsko, ljudsko. U
Zoni svega toga nema, u Zoni se ne treba toga bojati. I, ma šta govorili, u
tim specijalnim kombinezonima ljudi isto tako umiru. Druga je stvar,
razume se, što bi bez njih, možda, umirali mnogo više. Od „zapaljive
prašine“, recimo, ovi kombinezoni spasavaju stoprocentno. Ili od
ispljuvaka „đavolskog kupusa“ ... Neka bude.
Obukli smo te specijalne kombinezone, ja sam presuo šrafove iz
vrećice u džep na grudima, i krenuli smo preko celog dvorišta Instituta
prema ulazu u Zonu. Takav je ovde poredak zaveden: svi vide, idu heroji
nauke da stave svoje živote na njen oltar, a u ime čovečanstva, znanja i
svetog duha, amen. I tačno je - sve do petnaestog sprata ispunili su se
prozori glavama onih koji su nas ispraćali, samo što maramicama nisu
mahali i što orkestri nisu svirali.
- Oštrije koračaj - rekao sam Tenderu. - Stomačinu uvuci, bedna
posado! Zahvalno čovečanstvo te neće zaboraviti!
 Pogledao me je i video sam odmah da mu nije do šale. I odista -
nije tu mesto za šale. Ali, kada u Zonu ulaziš, onda je moguća samo jedna
od dve stvari: ili plači, ili se šali - a ja od rođenja nisam zaplakao. Pogledao
sam Kirila. Ništa, drži se, samo usnama pokreće, kao da se moli.
- Moliš se? - upitao sam ga. - Moli se, - rekao sam mu - moli se
samo! Dalje u Zonu - bliže nebu...
- Sta? - upitao me je.
- Moli se! - doviknuo sam mu. - Stalkere u raj preko reda primaju!
A on se najednom osmehnuo i lupio me dlanom po leđima: ne boj
se, misli on, sa mnom nećeš propasti, a ako i propadneš, samo se jednom
mre. Ne, smešan je on odista momak, časna reč!
Predali smo propusnice poslednjem stražaru, ovoga puta je to, kao
izuzetak, bio jedan poručnik, poznajem ga, njegov otac prodaje u
Reksopolisu gvozdene ograde za grogove - a naša „leteća kaljača“ je već
bila tu, doterali su je momci iz PPS i postavili kraj samog ulaza. Sve što je
bilo potrebno, bilo je tu: i „hitna pomoć“, i vatrogasci, i naša junačka
garda, neustrašivi spasioci - gomila neradnika sa svojim helikopterom.
Samo da ih moje oči ne vide!
Uvukli smo se u „kaljaču“. Kiril je stao za upravljač i rekao:
- No, Rede, komanduj.
Bez ikakve žurbe povukao sam patent-zatvarač na grudima,
izvukao ispod pazuha čuturicu, potegao iz nje kako sleduje, zašrafio
poklopac i vratio je na mesto. Ne mogu bez toga. Sam bog zna po koji put
već idem u Zonu, a bez toga - ne, ne mogu nikako. Obojica me posmatraju
i čekaju.
- Tako - rekao sam. - Vas ne nudim zato što prvi put idem s vama i
ne znam kako na vas deluje alkohol. Poredak će biti ovakav. Sve što
naredim - izvršavati bez pogovora i istog časa. Ako neko počne da se
zbunjuje ili da postavlja pitanja - lupiću ga čime stignem i unapred se
izvinjavam. Eto, tebi ću, na primer, gospodine Tenderu, narediti: uspni se
na ruke i tako koračaj. I tog istog trena ti, gospodine Tenderu, moraš svoju
debelu stražnjicu da digneš uvis i izvršiš ono što ti je naređeno. A ako ne
izvršiš - kćer svoju bolesnu, možda, nikada više nećeš videti. Jasno? Ali, ja
ću se već pobrinuti da je vidiš.
- Ti, Rede, što je najvažnije, ne zaboravi da narediš - sipljivo je iza
mojih leđa počeo da toroče Tender, a sav je crven, oznojio se i usne jedva
pokreće. - Na zubima ću poći ako treba. Nisam novajlija.
 - Za mene ste obojica novajlije, - rekao sam - a da naredim - to
neću zaboraviti, budi spokojan. Uzgred budi rečeno, umeš li da upravljaš
„kaljačom“?
- Ume - rekao je Kiril. - Dobro njom upravlja.
- Ako je dobro, neka bude tako - rekao sam. - No, uz božju pomoć.
Diži sidro! Malim gasom napred po oznakama, visina tri metra! Kod
dvadeset i sedme oznake - odmor.
Kiril je digao „kaljaču“ na tri metra od zemlje i krenuo lagano
napred, a ja sam neprimetno okrenuo glavu i lagano dunuo tri puta preko
levog ramena. Vidim: gardisti-spasioci su se uvukli u svoj helikopter,
vatrogasci su zauzeli stav „mirno“, poručnik u vratima salutira, budala, a
nad svima njima - ogroman transparent, već izbledeo od vremena: „Dobro
došli, gospodo Došljaci!“ Tender je već hteo da im svima rukom mahne,
ali sam ga tako munuo u bok su mu odmah sve te ceremonije izletele iz
glave. Pokazaću ja tebi - hoćeš da se opraštaš, još ćeš se ti meni opraštati!
Zaplovili smo.
Sa desne strane je ostao Institut, sa leve - Kugin rejon, a mi smo išli
od oznake do oznake, samom sredinom puta. Odavno tim putem niko nije
koračao niti se vozio! Asfalt sav ispucao, pukotine obrasle travom, ali to je
još bila naša, ljudska trava. A evo, na trotoaru sa leve strane već je rasla
crna boca, i po toj boci se videlo kako je Zona sebe jasno obeležila: crnu
bocu kraj samog trotoara kao da je kosa pokosila. Ne, ti Došljaci su ipak
bili pristojni momci. Nagadili su, razume se, mnogo, ali su zato sami
povukli jasnu granicu. Jer, čak ni „zapaljiva prašina“ na mašu stranu iz
Zone ne prelazi - iako je, na prvi pogled, vetar po poljani nosi kako hoće...
Kuće u Kutinom rejonu su zapuštene, mrtve, ali su stakla skoro
svuda čitava, samo su prljava i zbog toga se čoveku čini kao da su ti
prozori slepi. A noću, kada puziš kraj njih, lepo se vidi kako unutra svetle,
kao da špiritus gori, plavičasti jezičci. To „veštičin studenac“ dahće iz
podruma. I, ma gde da baciš pogled - to je rejon kao i svi drugi, popravke
su, razume s, potrebne, ali ničeg posebnog tu nema; ljudi se samo ne vide.
Eno, u onoj kući od cigala, uzgred budi rečeno, živeo je naš učitelj
aritmetike, koga smo svi zvali Zapeta. Nesrećnik je bio, druga žena ga je
napustila pred samu Posetu, a kćer mu je imala mrenu na oku, i mi smo je,
sećam se toga dobro, do suza dovodili. Kada je panika počela, on je sa
svima ostalima iz tog rejona u donjem vešu do samog mosta bežao - punih
šest kilometara bez predaha. Posle je dugo bolovao, koža i nokti su mu
otpadali. Svi koji su u tom rejonu živeli bolovali su od iste bolesti, zato se
rejon i zove Kugin. Neki su pomrli, ali to su bili uglavnom starci, pa ni oni
ne baš svi. Ja, na primer, mislim da oni i nisu od kuge pomrli, već od
straha. Bilo je odista jezivo. Ko je u tom rejonu živeo, taj je oboleo. A,
opet, u tri rejona ljudi su oslepeli. Sada se ti rejoni tako i zovu: Prvi Slepi,
Drugi Slepi... Nisu baš sasvim oslepeli, već onako, nešto nalik na kokošije
slepilo. Između ostalog, priča se da nisu oslepeli od neke jarke munje, iako
je i sevalo, već od jake grmljavine. Počelo je da grmi, kažu, tako snažno da
su odmah oslepeli. Doktori su im govorili: pa to je nemoguće, prisetite se
bolje! Ali ne, oni su bili uporni: najjači grom, od koga su oslepeli. I uza sve
to, niki, izuzev njih, tu grmljavinu nije čuo...
Da, ovde kao da se ništa nije ni desio. Eno, tamo kiosk od stakla
stoji potpuno čitav. Dečja kolica u vratima - čak i dečji veš u njima kao da
je potpuno čist... Antene su samo loše prošle - kao da su obrasle nekakvom
čekinjom, nečim nalik na metlicu. Naočarci naši već odavno zube oštre na
njih: interesantno bi bilo, vide ?, da pogledaju kakve su to metlice - nigde
na drugom mestu tako nešto ne postoji, samo u Kuginom rejonu i samo na
tim antenama. Prošle godine su se odlučili: spustili su sa helikoptera sidro
na čeličnoj sajli, dokačili su jednu antenu. Samo što su je povukli -
najednom: pšššš! Kad smo pogledali - antena je počela da se dimi, sidro pa
i sama sajla takođe, i to ne samo onako da se dimi, već sa nekakvim
jezivim šištanjem, kao otrovnica, zvečarka, šta li. No, pilot je, iako je
poručnik bio, brzo shvatio šta se dešava, sajlu je otkačio, a sam
jednostavno kidnuo... Eno te sajle, visi skoro do same zemlje, sva je,
takođe, obrasla metlicom...
Tako smo lagano stigli do kraja puta, do krivine. Kiril me je
pogledao: da skrene? Mahnuo sam mu rukom: što sporije! Skrenula je naša
kaljača i zaplovila što je sporije mogla nad poslednjim metrima ljudske
zemlje. Trotoar je bio sve bliži i bliži, evo, već je senka „kaljače“ pala na
bocu... Tačka, Zona! I odmah mi se koža naježila... Svaki put mi se koža
tako naježi, uhvati me nekakva groznica, i nikako mi nije jasno da li me to
tako Zona dočekuje ili su nervi počeli dami popuštaju. Svaki put pomislim:
kada se vratim, upitaću da li se i drugima to dešava, i svaki put na to
zaboravim.
No, eto, počinjemo da milimo nad nekadašnjim vrtovima, motor
pod nogama ravnomerno prede, mirno – njemu je svejedno, njega ništa ne
uznemirava. I tada moj Tender nije izdržao. Nismo uspeli ni do prve
oznake da stignemo, a on je već počeo da toroče kao navijen. Upravo
onako kao što novajlije počinju da toroču kada se nađu u Zoni: zubi mu
cvokoću, srce lupa, i sramota gaje, a nije u stanju da se zaustavi. Po mome
mišljenju, to je kod njih nešto nalik na kijavicu, od čoveka ne zavisi, već
tera li tera. i šta sve oni ne lupetaju! Čas počnu da se oduševljavaju
pejzažom, čas opet da daju svoje mišljenje o Došljacima, a ponekad i nešto
što sasvim tim nema nikakve veze - upravo onako kao što je Tender počeo
da brblja o svom novom odelu i više nije mogao da se zaustavi. Koliko ga
je platio, kakav je divan štof, pa kako mu je krojač dugmeta menjao...
- Zaveži - rekao sam mu.
Pogledao me je tužno, usnama počeo da pokreće - i ponovo: koliko
je svile otišlo na postavu. A bašte se već završavaju, pod nama je ledina, tu
je ranije bilo gradsko đubrište, i osećam - vetrić je počeo da pirka. Maločas
nikakvog vetra nije bilo, a sada je najednom počeo, prašnjavi đavolčići su
poleteli i kao da nešto čujem.
- Umukni, stoko! - rekao sam Tenderu.
Ne, ne može da se zaustavi. Sada je o konjskoj dlaci u postavi
počeo. Kad je tako, izvini...
- Zaustavi - rekao sam Kirilu.
Odmah je zakočio. Odlično reaguje, junačina je. Uhvatio sam
Tendera za ramena, okrenuo ga prema sebi i, zamahnuvši, lupio ga dlanom
po viziru. Udario je, jadnik, nosom o staklo, oči zatvorio i ućutao. I čim je
ućutao, začuo sam: tr-r-r-r... tr-r-r-... Kiril me posmatra, zubi su mu
stisnuti, usta otvorena. Rukom mu pokazujem - stani, zaboga, ne miči se!
Ali on takođe čuje ovo pucketanje i, kao sve novajlije, oseća potrebu da
nešto preduzme. „Da krenem unazad?“ - pita me šapatom. Očajnički
odmahujem glavom, pesnicom pred samim šlemom tresem - prekini,
zaustavi odmah. Eh, majko moja, sa tim novajlijama čovek odista ne zna
gde pre da gleda - da li ispred sebe, ili njih na oku da drži. I tu sam na sve
zaboravio. Nad gomilom starog đubreta, nad srčom stakla i nekakvim
krpama, nešto je zatreperilo, kao vreli vazduh u podne nad metalnim
krovom, preletelo je nešto preko brežuljaka i krenulo, krenulo, krenulo da
nam put preseče, pored same oznake; nad putem se malo zadržalo,
zaustavilo se pola sekunde - ili mi se to samo učinilo? - i udaljilo se prema
ledini, iza žbunja, iza trulih ograda, ka groblju starih mašina.
Đavo neka ih nosi, te naočarce - baš su našli mesto za put: po jarku!
No, i ja sam takođe dobar - u šta sam gledao kad sam se njihovom kartom
oduševljavao?
- Kreni lagano napred - rekao sam Kirilu.
- A šta je bilo?
- Vrag će ga znati... Bilo je i - nema ga više, i hvala bogu što je
tako. I, umukni, molim te. Ti sada više nisi čovek, shvataš li? Sada si
mašina, moja poluga...
 Trgao sam se tada, jer je i mene, učinilo mi se, takođe počela da
hvata kijavica laprdanja.
- Tačka - rekao sam. - I ni reči više!
Eh, kada bih mogao samo malo da cugnem! Đubre su ovi
skafanderi, eto šta ću vam reći. Bez skafander sam, tako mi boga, toliko
toga preživeo i toliko ću još preživeti, a bez dobrog gutljaja u ovakvom
trenutku... No, neka!
Povetarac kao da se smirio, ništa se sumnjivo oko nas ne čuje, samo
motor ravnomerno brunda, sanjivo nekako. A oko nas sunce, vrućina... nad
garažom izmaglica... sve oko nas kao da je u redu, oznake jedna za drugom
mimo nas promiču. Tender ćuti, Kiril ćuti - šlifuju se novajlije. Ništa,
momci, u Zoni takođe može da se diše, ako se ume... A evo i dvadeset
sedme oznake - metalna motka i crveni krug sa brojem 27. Kiril me je
pogledao. Klimnuo sam mu glavom, i naša „kaljača“ se zaustavila.
Sa cvećem je gotovo, na red dolaze jagode. Sada je najvažnije - da
budemo potpuno mirni. Nikuda ne žurimo, vidljivost je dobra, sve kao na
dlanu. Eno jarka gde se Ljigavi protegao - šareno se nešto vidi, možda je to
njegova ambalaža. Loš je to momak bio, mir duši njegovoj, nezasit je bio,
glup, prljav, samo se takvi sa Strvoderom povezuju, takve Strvoder
Barbridž na milju namiriše i pod sebe gura... A sve u svemu, Zona ne pita
da li si dobar ili loš, i hvala ti, znači, Ljigavi: budala si bio, čak se niko i ne
seća tvog pravog imena, a pametnim ljudima si pokazao gde čovek ne sme
da ide... Tako. Razume se, najbolje će biti da se sada dočepamo asfalta.
Asfalt je ravan, na njemu se sve bolje vidi, i pukotinu onu tamo dobro
poznajem. Samo mi se nikako ne dopadaju one neravnine tamo! Ako po
pravoj liniji ka asfaltu krenemo, moraćemo upravo između njih da
prođemo. Vidi ih samo kako stoje, kao da se smeškaju, čekaju. Ne-e,
između vas neću krenuti. Drugo pravilo stalkera glasi: ili sa leve; ili sa
desne strane mora biti čisto najmanje na sto koraka. A preko onog levog
brežuljčića možemo i da pređemo... Istina, ne znam šta se nalazi iza njega.
Na karti kao da ničega nema, ali ko još kartama može da veruje?
- Slušaj, Rede, - šapuće mi Kiril - da skočimo, a? Dvadeset metara
uvis i odmah dole - i kod garaže smo, šta veliš?
- Ćuti, budalo - rekao sam mu. - Ne smetaj mi, umukni.
On bi uvis. A ako te lupi tamo na dvadeset metara? Kosti ti niko ne
bi sakupio. Ili ako se odnekud pojavi „komarčeva ćela“ - tada ne kosti, već
ni masna mrlja ne bi ostala. Uh, ne mogu nikako da smislim te odvažne, ne
može da se strpi, vidiš li: daj da skočimo... Sve u svemu, jasno je kako
ćemo do brežuljka da stignemo, a tamo ćemo već videti. Strpao sam ruku u
džep, izvukao pregršt šrafova. Pokazao sam ih Kirilu na dlanu i rekao:
- Sećaš li se priče o Palčiću? Učio si to sigurno u školi? Sada ćemo
sve suprotno da radimo. Pogledaj! - Bacio sam prvi šraf. Nisam ga daleko
bacio, kako i treba. Desetak metara. Šraf je leteo normalno. - Jesi li video?
- Šta? - kaže on.
- Ne ,,šta“, već pitam -jesi li video?
- Jesam.
- Sada što možeš sporije usmeri „kaljaču“ ka tom šrafu i zaustavi se
na jedno dva koraka ispred njega. Jasno?
- Jasno. Graviokoncentrate tražiš?
- Što mi treba, to i tražim. Pričekaj da bacim još jedan. Prati gde će
pasti, i oka sa njega više ne diži.
Bacio sam još jedan šraf. Proleteo je, samo se po sebi razume,
normalno, i pao pored prvog.
- Kreni - rekao sam.
Pokrenuo je „kaljaču“. Lice mu je postao mirno i jasno: vidi se, sve
je shvatio. Svi su oni, naočarci, takvi. Njima je najvažnije da stvarima daju
ime. Dok ne smisle ime - muka ti je da ih posmatraš - budala do budale.
Ali čim je smislio neki tamo graviokoncentrat - odmah sve shvata i odmah
mu je lakše da živi.
Prošli smo prvi šraf, prošli drugi, treći. Tender uzdiše, premešta se
s noge na nogu, svaki čas nervozno zeva i cvili kao pseto - teško mu je,
jadniku. Ništa, to samo dobro može da mu čini. Pet kila će danas smaći, to
je bolje od bilo kakve dijete... Bacio sam četvrti šraf. Nekako nije dobro
poleteo. Ne mogu da objasnim u čemu je stvar, ali osećam - nije u redu, i
odmah hvatam Kirila za ruku.
- Stani, - rekao sam - ne pokreći se s mesta...
Uzeo sam peti šraf i bacio ga malo više i nešto dalje. Evo je,
„komarčeva ćela“! Šraf je uvis poleteo normalno, nadole - takođe kao da
je normalno krenuo, ali na pola puta ga je nešto po strani lupilo, i to tako
lupilo da se zabio u glinu i nestao sa očiju.
- Jesi li video? - upitao sam šapatom.
- Samo na filmu - kaže on, a ustremio se napred, samo što iz kaljače
ne ispadne. - Baci još jedan, a?
Ni da se smeješ, ni da plačeš. Jedan! pa zar mogu samo sa jednim
bilo šta da uradim? Eh, nauka... Dobro, razbacao sam još osam šrafova, sve
dok „ćelu“ nisam obeležio. Da budem pošten, i sedam bi bilo dovoljno, ali
jedan sam specijalno za njega bacio u samu sredinu - neka malo uživa
posmatrajući taj svoj koncentrat. Lupio je pravo u glinu, kao da nije bio
šraf, već teg od najmanje pet kilograma. Jeknulo je i samo je rupa ostala u
ilovači. Čak je i gaknuo od zadovoljstva.
- Do, dobro - rekao sam. - Poigrali smo se i dosta. - Ovamo gledaj.
Bacam prolazni šraf, oko sa njega ne skidaj.
Da budem kraći, obišli smo „ćelu“ i stigli na brežuljak. Taj
brežuljak - kao da se mače opoganilo - do dana današnjeg nisam zapazio.
Da... No, zaustavili smo se nad brežuljkom, asfalt rukom da dohvatimo,
jedva da je dvadesetak koraka od nas. Mesto čisto - svaka se travka vidi,
svaka pukotina. Čovek prosto da pomisli - no, šta tu ima? Baci šraf, i uz
božju pomoć napred.
Ali, ne mogu da bacim šraf.
Ne shvatam šta se to sa mnom događa, ali nikako ne mogu da se
nakanim da bacim taj šraf.
- Šta ti je? - pita me Kiril. - Zašto stojimo?
- Pričekaj - kažem mu ja. - Začuti, tako ti boga.
Sada ću, mislim, da bacim šraf, mirno ćemo proći, kao po maslu, ni
travka se neće pomeriti - kroz pola minuta bi ćemo iznad asfalta... I tu me
je, odjednom, oblio znoj! Čak mi je o oči zalio. Tog trenutka sam znao da
šraf amo neću baciti. Ulevo - izvol'te, čak i dva. I put je taj duži, i
kamenčići neki tamo nisu baš prijatni, ali ja se spremam tamo šraf da
bacim, a udesno - ni po koju cenu. I bacio sam šraf ulevo. Kiril ništa nije
rekao, okrenuo je „kaljaču“, doveo je do samo šrafa, i tek tada me
pogledao. Sigurno sam jako loše izgledao, jer je odmah skrenuo pogled.
- Ništa, - rekao sam mu - preko preče, naokolo bliže.
- I bacio sam poslednji šraf na asfalt.
Dalje je sve bilo mnogo jednostavnije. Našao sam svoju pukotinu.
Cista je bila, draga moja, nikakvim korovom nije bila obrasla, čak ni boju
nije bila promenila. Posmatrao sam je i tiho se u sebi radovao. I dovela nas
je ona do samih vrata garaže, bolje od svakih oznaka.
Naredio sam Kirilu da se spusti na metar i po, legao sam potrbuške
i počeo da posmatram širom otvorena vrata. Isprva od sunca ništa nisam
video - sve je bilo crno, a potom su mi se oči privikle, i vidim - u garaži
kao da se od onda ništa nije promenilo. Onaj kiper, kako je stajao na
kanalu, tako stoji i sada, čitav, bez rupa, bez mrlja, i na betonskom podu
oko njega sve je kao i pre - sigurno zato što se „veštičinog studenca“ u
kanalu malo nakupilo, nije se od tada izlivao nijednom. Jedno mi se samo
nije dopalo: u dubini garaže, tamo gde su stajale kante, nešto se
presijavalo. Ranije toga nije bilo. No, dobro, ako se presijava, neka se
presijava i dalje, nećemo valjda da se vraćamo zbog toga! Ne i ne presijava
se baš naročito, već jedva malo i nekako mirno, čak bi se moglo reći i
nežno... Digao sam se, otresao kombinezon i pogledao unaokolo. Eno,
kamioni stoje na parkingu, odista su kao novi - od onda, kad sam poslednji
put ovde bio, oni kao da su još noviji postali, a cisterna za benzin - ona je
sasvim, jadna, zarđala, uskoro će početi da se raspada. Eno i gume koja se
nalazi na njihovoj karti...
Nikako mi se nije dopadala ta guma. Senka joj se bila nekako
nenormalna. Sunce nam je sijalo u leđa, a senka se pružala ka nama. Ali,
neka je, daleko je od nas. Sve u svemu, može da se radi. Samo, ipak, šta se
to tamo presijava? Ili mi se to samo pričinjava?
Kada bih sada mogao da zapalim cigaretu, da sednem mirno i
porazmislim - zašto se iznad kanti presijava, a zašto se pored njih ne
presijava... zašto je takva senka od automobilske gume... Strvoder Barbridž
je nešto o senkama pričao, nešto jako čudno, ali bezopasno... Sa senkama
se to ovde dešava. Ali ipak, šta se ono tamo presijava? Tačno kao paučina
između drveća u šumi. Kakav je to pauk ispleo? Eh, nijednom do sada u
Zoni ni bubu ni pauka nisam video. A najgore od svega je to što se tamo,
na dva koraka od tih kanti, nalazi moja „šupljina“. Trebalo je onda da je
odvučem, sada ne bih imao nikakvih briga. Ali, mnogo je teška, strvina
jedna, puna je - da je dignem još sam nekako i mogao, ali da je na leđima
vučem, pa uz to još i noću, puzeći... A onaj ko „šupljine“ nijednom nije na
leđima vukao, neka pokuša: to je isto što i pud vode bez kofe vući... Da
krenem, šta li? Treba krenuti. Kad bih mogao da cugnem... Okrenuo sam se
Tenderu i rekao mu:
- Sada ćemo Kiril i ja otići u garažu. Ti ćeš ostati ovde kao vozač.
Upravljač ne dotiči bez mog naređenja, ma šta da se desi, pa makar sa
zemlja pod tobom otvorila... Ako se preplašiš - pronaći ću te makar i na
onom svetu...
Ozbiljno mi je klimnuo glavom - navodno se neće preplašiti. Nos
mu je kao šljiva, dobro sam ga maznuo... No, spustio sam lagano vitlom
sigurnosnu užad, za svaki slučaj bacio pogled još jednom na ono
presijavanje, mahnuo rukom Kirilu i počeo da se spuštam. Stao sam na
asfalt. Čekam da se Kiril spusti niz drugo uže.
- Ne žuri - rekao sam mu. - Ne žuri. Sto manje prašine diži oko
sebe.
Stojimo na asfaltu, „kaljača“ se kraj nas lagano njiše, užad vise kraj
naših nogu. Tender je isturio glavu preko ivice „kaljače“, posmatra nas, a u
očima očajanje. Kažem ja Kirilu:
 - Idi za mnom stopu u stopu, dva koraka iza mene, gledaj mi u leđa,
ne zevaj.
Krenuo sam. Na pragu sam se zaustavio i osvrnuo. Koliko je ipak
jednostavnije raditi danju nego noću! Sećam se kako sam ležao na tom
istom pragu. Pomrčina, kao u uvetu crnca, iz kanala „veštičin studenac“
izbacuje plavičaste plamičke, kao da špiritus gori, i čoveku je krivo -ništa,
stoka, ne osvetljava, čak kao da je još mračnije bilo iza tih jezičaka. A sada
- problema nema! Oči su mi se na sumrak privikle, sve mi je kao na dlanu,
čak i u najmračnijim kutovima vidim prašinu. I odista, presijava se tamo,
nekakve srebrnaste niti provlače se od kanti do tavanice - mnogo mi sve to
na paučinu liči. Možda i jeste paučina, ali bolje je biti podalje od nje. Tada
sam i pogrešio. Trebalo je da Kirila postavim pored sebe, da pričekam da
mu se oči priviknu na sumrak, da mu pokažem tu paučinu, da mu je prstom
pokažem. A ja sam navikao da sam radim -meni su se oči privikle, a na
Kirila nisam ni pomislio.
Zakoračio sam unutra i krenuo pravo ka kantama. Čučnuo sam kraj
„šupljine“, za nju paučina kao da se nije uhvatila. Dohvatio sam je za jedan
kraj i rekao Kirilu:
- No, prihvati je, ali je ne ispuštaj - teška je...
Digao sam pogled na njega - i grlo mi se steklo: nijednu reč ne
mogu da prozborim. Hoću da kriknem: stani, ne miči se! - ali ne mogu. Pa
ne bih ni uspeo, sigurno, suviše se brzo sve to desilo. Kiril je prekoračio
„šupljinu“, okrenuo se prema meni i celim leđima dokačio ono srebrnasto.
Uspeo sam samo oči da zatvorim. Sav sam obamro, ništa ne čujem - čujem
samo kako se ta paučina čepa. Uz slabo suvo pucketanje, kao što
najobičnija paučina puca, ali, rezume se, mnogo jače. Sedim zatvorenih
očiju, ne osećam ni ruke ni noge, a Kiril mi kaže:
- No, - kaže - je li naša?
- Jeste - kažem mu ja.
Digli smo „šupljinu“ i poneli je prema izlazu, idući postrance.
Teška je bila, strvina, čak i da se udvoje nosi. Izašli smo na sunce,
zaustavili se kraj „kaljače“, Tender je čak i ruke ispružio prema nama.
- No, - reče Kiril -jedan, dva...
- Ne, - rekao sam - pričekaj. Prvo da je uspravimo.
Uspravili smo je.
- Okreni mi - kažem mu ja - leđa.
Okrenuo se bez i jedne jedine reči. Gledam - ničega nema na
leđima. Okretao sam ga i ovako i onako - nema ničega. Tada sam se
okrenuo i pogledao prema kantama. Ni tamo ničega nije bilo.
 - Slušaj, - kažem Kirilu, a sve na kante motrim -jesi li video
paučinu?
- Kakvu paučinu? Gde?
- Dobro - rekao sam. - Ipak ima boga.
A u sebi mislim: to se, uostalom, još uvek ne zna. - Hajde, - rekao
sam - prihvati je.
Utovarili smo „pupljinu“ na „kaljaču“ i uspravili je da se ne kotrlja.
Stoji ona, draga moja, nova novcata, čista, po bakru poigrava sunce, i
plavičasto punjenje između bakarnih diskova maglovito se preliva, kao da
struji. I vidi se sada da to nije „šupljina“, već nešto nalik na posudu, nešto
kao staklena tegla sa plavičastim sirupom. Divili smo joj se malo, smestili
se u „kaljači“ i bez suvišnih reči krenuli nazad.
Srećni su ti naučnici! Prvo, rade danju. A drugo, njima je teško
samo da odu u Zonu, a iz Zone ih „kaljača“ sama vraća
- ima ona takav uređaj, kursograf, šta li, koji sam vodi „kaljaču“
nazad, tačno onim istim putem kojim je tamo i išla. Plovimo nazad, sve
manevre ponavljamo, zaustavljamo se, zastanemo malo i - odmah krećemo
dalje, iznad svih mojih šrafova prolazimo, gotovo da bismo ih mogli
ponovo sakupiti i vratiti u vrećicu.
Moje novajlije su odmah živnule. Glave okreću na sve strane, od
straha više ni traga - samo radoznalost i radost što se sve srećno završilo.
Počeli su da brbljaju. Tender je mahao rukama i počeo da preti da će ovog
časa da ruča - i odmah će nazad, u Zonu, put prema garaži da probija, a
Kiril me je uhvatio za rukav i počeo nešto da mi objašnjava o onom svom
graviokoncentratu, to jest o „komarčevoj ćeli“. No, ukrotio sam ih, istina,
mada ne baš odmah. Mirno sam im ispričao koliko je budala poginulo dok
su se radosni vraćali iz Zone. Ćutite, kažem im ja, i gledajte što pažljivije
na sve strane,Jer ćemo se inače provesti kao Lindon-Mališan. Delovalo je.
Čak me nisu ni upitali šta mu se to desilo. Plovimo u tišini, a ja mislim
samo na jedno: kako ću da nagnem čuturicu. Zamišljam kako ću da
progutam prvi gutljaj, a pred očima mi svaki čas sine ona paučina.
Da budem kraći, izvukli smo se iz Zone, oterali su nas zajedno sa
„kaljačom“ na pranje, ili, da se izrazim naučno, u sanitarni hangar. Okupali
su nas tamo tri puta u vreloj vodi i u tri ceđi, zračili su nas, posuli nečim i
ponovo kupali, posle su nas isušili i rekli: no, sada ste, momci, slobodni!
Tender i Kiril su poneli „šupljinu“. Okupilo se mnoštvo ljudi - ne možeš se
probiti kroz njih, i što je karakteristično: svi samo posmatraju i naređuju, a
da se prihvati i pomogne premorenim ljudima da teret ponesu - nijedna se
junačina nije našla... Dobro, mene se sve to ne tiče. Sada me se ništa ne
tiče...
Svukao sam kombinezon, bacio ga na pod - ulizice-narednici već će
ga dići - i otišao da se istuširam, pošto sam bio mokar od glave do pete.
Zaključao sam se u kabini, izvukao flašu, odvrnuo zatvarač i prilepio se za
grlić kao stenica. Sedim na klupi, kolena mi nesigurna, glava prazna, duša
isto tako, a alkohol gutam kao običnu vodu. Živ sam. Pustila me je Zona da
izađem iz nje. Pustila me je, pogana. Strvina draga. Podla. Živ sam. Nikada
novajlije to neće moći da shvate. Niko, osim stalkera, to ne može ni da
shvati. I teku mi suze niz obraze - da li od jakog pića, ili bog će ga znati od
čega. Ispraznio sam čuturicu do kraja -ja mokar, čuturica suva. Nedostajao
mi je, naravno, poslednji gutljaj. No, dobro, to se može popraviti. Sada sve
može da se popravi. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam -
dolazim k sebi. Setio sam se premije. To je kod nas u Institutu odista dobro
sređeno. Mogu sam odmah da odem i dobijem koverat. A možda će mi ga
čak i ovamo, u samo kupatilo doneti.
Počeo sam lagano da se svlačim. Skinuo sam sat, pogledao
- u Zoni smo ostali pet sati i nekoliko minuta, gospodo moja! Pet
sati! Čak sam se i trgao. Da, gospodo moja, u Zoni vreme ne postoji. A ako
se porazmisli malo, šta je to za stalkera nekakvih pet sati? Da čovek pljune
i rastrlja. A da li bi hteo dvanaest sati? A dva dana da li bi hteo? Kada za
jednu noć nisi uspeo da ostaviš posao, čitav dan ležiš u Zoni lica zabijenog
u zemlju, i čak se i ne moliš, već kao da buncaš, i sam ne znaš da li si živ
ili mrtav... a sledeće noći si stvar konačno obavio, stigao si sa robom do
kordona, a tamo su patrole-mitraljesci, žabe, oni te mrze, za njih nije
nikakvo zadovoljstvo da te uhapse, smrtno se boje da nisi zakužen, žele da
te ucmekaju, i svi aduti su u njihovim rukama - ili posle i dokazuj da su te
protivzakonito ucmekali... I, znači, ponovo njušku u zemlju - da se moliš
do zore i ponovo do pomrčine; a roba leži kraj tebe, i ti čak i ne znaš da li
ona samo leži ili te lagano ubija. Ili kao Umašćeni Ishak - zatekao se u zoru
na brisanom prostoru, skrenuo s puta i legao između dva jarka, ni desno ni
levo nije mogao da se makne. Dva sata su pucali na njega, nikako nisu
mogli da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu,
poverovali su i konačno otišli. Posle sam ga video, a nisam ga prepoznao,
tako su ga udesili kao da nikad nije bio čovek...
Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se tuširao. Vrelom
vodom, hladnom, pa ponovo vrelom. Potrošio sam čitav sapun. Posle mi je
to dojadilo. Isključio sam tuš i čujem
- neko lupa na vrata, a Kiril veselo viče:
 - Ehej, stalkeru, izlazi! Miriše na crvendaće!
Crvendaći -to i nije tako loše. Otključao sam vrata, Kiril stoji go,
samo u gaćicama, veseo, bez ikakve sete, i koverat mi pruža.
- Drži, - kaže - od zahvalnog čovečanstva.
- Pijuckam ja na to tvoje čovečanstvo! Koliko ovde ima?
- Kao izuzetak, i za tvoje herojsko držanje u opasnim situacijama -
dve plate!
Da. Tako može da se živi. Ako bi mi ovde za svaku „šupljinu“ dali
dve plate, ja bih Ernesta odavno poslao do đavola.
- No, jesi li zadovoljan? - pita me Kiril, a sav sija, usta mu od uveta
do uveta.
- Može - kažem ja. - A ti?
Ništa nije rekao, zagrlio me je oko struka, privukao na svoje
znojave grudi, stegao, pustio i nestao u susednoj kabini.
- Ehej - vičem ja za njim. - A šta je sa Tenderom? Da li gaće sada
pere?
- Šta ti je! Tendera su tamo novinari opkolili, kada bi samo mogao
da vidiš kako se pravi važan... On im sve kompetentno izlaže...
- Kako to, - pitam ga ja - izlaže?
- Kompetentno.
- Dobro, ser - kažem ja. - Sledeći put ću poneti rečnik, ser. - I u tom
trenutku kao da me je struja udarala.
- Pričekaj, Kiril, - rekao sam - iziđi der malo ovamo.
- Pa već sam go - kaže on.
- Iziđi, nisi žena!
No, izišao je. Dohvatio sam ga za ramena i okrenuo leđima prema
seci. Ne, učinilo mi se. Leđa su mu bila čista. Potočići znoja su se sasušili.
- Zašto te moja leđa interesuju? - upitao me je.
Lupio sam ga po goloj stražnjici, uleteo u svoju kabinu i ponovo se
zaključao. Živci, neka ih đavo nosi. Tamo mi se pričinjavalo, ovde mi se
pričinjava... Do vraga neka ide sve to! Napiću se danas kao tresak. Kada
bih Ričarda samo mogao da oderem! Pa i trebalo bi ga, strvinu, naučiti
pameti, kako se karta... Ni sa kakvom kartom ga ne možeš savladati.
Pokušao sam i da varam, i karte sam pod stolom krstio, i sve moguće...
- Kirile! - povikao sam. - Hoćeš li doći danas u „Boržč“?
- Ne u „Boržč“, već u „Boršč“, koliko sam ti puta govorio...
- Okani me se! Napisano je - „Boržč“. Sa svojim zakonom u tuđi
manastir ne ulazi. Hoćeš li doći ili ne? Ričarda bi mogli da opelješimo...
 - Oh, odista ne znam, Rede. Pa ti, sa tvojom prostom dušom, i ne
shvataš šta smo danas dovukli...
- A ti možda shvataš?
- Ni ja, takođe, još ne shvatam. To je tačno. Ali sada je, kao prvo,
jasno čemu su te „šupljine“ služile, a kao drugo, jedna moja ideja će
proći... Napisaću članak i posvetiću ga tebi lično. Redriku Šuhartu,
počasnom stalkeru, sa zahvalnošću i blagodarnošću posvećujem.
- Za to ću dobiti odmah dve godine - rekao sam.
- Ali zato ćeš ući u nauku. Tu stvar će od tada zvati „Šuhartova
tegla“. Kako ti zvuči?
Dok smo se tako preganjali, ja sam se obukao. Strpao sam praznu
čuturici u džep, prebrojao crvendaće i krenuo.
- Srećno mi ostaj, dušo komplikovana...
Nije mi odgovorio - voda je jako šumela.
Vidim - u hodniku gospodin Tender lično, crven i sav nadut, kao
ćuran. Oko njega gomila ljudi - tu su i saradnici, i novinari, pa i nekoliko
narednika se tu utrpalo (samo što su sa ručka došli, još čačkaju zube), a on
toroče: „Ova tehnika kojom raspolažemo“ - brblja - „pruža nam skoro
stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti...“ Tada me je ugledao i
odmah je malo splasnuo -smeška se, ručicom mi maše. No, mislim, treba
kidati. Pojurio sam, ali nisam uspeo. Čujem topot nogu iza sebe.^
- Gospodine Šuharte! Gospodine Šuharte! Samo dve reči o garaži!
- Nemam komentara - odgovorio sam i pojurio. Ali, vraga ćeš od
njih pobeći: jedan, s mikrofonom, s desne, drugi, sa fotoaparatom, s leve
strane.
- Da li ste videli u garaži nešto neobično? Samo dve reči.
- Bez komentara! - kažem im i trudim se da mi zatiljak bude
okrenut objektivu. - Garaža kao garaža...
- Hvala vam. Šta mislite o turboplatformama?
- Samo najlepše - kažem, a nišanim pravo u toalet.
- Šta mislite o ciljevima Posete?
- Obratite se naučnicima - rekao sam i - nestao iza vrata.
Čujem - muvaju se. Tada sam im kroz vrata doviknuo.
- Preporučujem vam da upitate gospodina Tendera zašto mu je nos
kao babura. On iz skromnosti ćuti, a to je bila naša najveća pustolovina.
Kako su samo protutnjali kroz hodnik! Kao bizoni, časna reč!
Sačekao sam jedan minut - tišina. Pomolio sam glavu - nigde nikoga. I
krenuo sam, zviždućući. Sišao sam u hol, pokazao čiki propusnicu, vidim -
on mi salutira. Postao sam, znači, heroj dana.
 - Voljno, naredniče - rekao sam. - Zadovoljan sam vama.
Iskezio se kao da sam mu bogzna kako polaskao.
- Ti si, Riđi, prava junačina - rekao je. - Ponosim se
- kaže - što te poznajem.
- Šta je, - rekoh mu - imaćeš u svojoj Švedskoj o čemu
devojčurcima da pričaš?
- Još pitaš? - odgovorio je. - Topiće se kao sveće?
Ali, on je ipak momak na svome mestu. Ako ćemo pošteno da
govorimo, takve stasite i rumene ne volim baš mnogo. Devojke su lude za
njima, a zašto, pitam vas? Nije u stasitosti stva... Idem tako ulicom i
razmišljam pokušavajući da odgonetnem o čemu se radi. Sunce sija, nigde
nikoga oko mene. I zaželeo sam da tog istog časa vidim Gutu. Prosto tako.
Da je pogledam, da je uhvatim za ruku. Posle Zone čoveku jedino to ostaje
- da devojku drži za ruku. Naročito kada se setiš svih onih priča o tome
kakva se deca stalkerima rađaju... Ma kakva Guta, meni je sada potrebna
pre svega flaša žestokog pića, ništa manje.
Prošao sam parking, a posle i kordon. Stoje dvoja patrolna kola u
svoj svojoj lepoti, široka, žuta, sa reflektorima i mitraljezima, žabe,
nakostrešile se, tu su, razume se, i plavi šlemovi
- celu su ulicu pregradili, ne možeš se provući. Idem, spustio sam
pogled, bolje je da ih sad ne posmatram, bolje je da ih danju uopšte i ne
vidim: postoje tamo dva-tri tipa, bojim da ih ne prepoznam, pukla bi bruka
ako bih ih prepoznao. Imali su sreće, časna reč, što me je Kiril u Institut
uvukao, jer sam ih, gadove, tada tražio, a da sam ih našao, ucmekao bih ih i
ni okom ne bih trepnuo...
Probijam se kroz tu gomilu ramenom napred, već sam prošao, i
najednom čujem: „Ehej, stalkeru!“ No, to me se ne tiče, idem dalje,
izvlačim cigaretu iz paklice. Sustiže me neko otpozadi, hvata za rukav.
Otresao sam ruku sa sebe i okrenuvši se napola učtivo upitao:
- Kog' me vraga hvataš, mister?
- Stani, stalkeru - kaže on. - Samo dva pitanja.
Digao sam pogled - kapetan Kvoterblad. Stari poznanik.
Sasvim se sasušio, požuteo je nekako.
- A, - kažem ja - dobar dan, kapetane. Kako vaša jetra?
- Ti me, stalkeru, ne zagovaraj - kaže on ljutito, a pogledom me
buši. - Bolje mi reci zašto se nisi zaustavio odmah kad sam te pozvao?
I tog istog časa dva plava šlema stvoriše se iza njegovih leđa - šape
na kuburama, oči se ne vide, samo se vilice pod šlemovima pokreću. I gde
ih samo, tamo u Kanadi, takve pronalaze? Za rasplod nam ih šalju, šta li?...
Preko dana se patrola uopšte ne bojim, ali mogu da me pretresu, žabe, a u
ovom trenutku to mi baš i nije najpotrebnije.
- Pa zar ste me zvali, kapetane? - kažem je. - Vi ste nekog stalkera
zvali...
- A ti, znači, više nisi stalker?
- Otkako sam po milosti vašoj odsedeo svoje - okanuo sam se toga -
velim ja. - Prekinuo sam. Hvala vam, kapetane, oči ste mi otvorili. Da nije
bilo vas...
- Šta si radio u Zoni?
- Kako to - šta? Pa tamo radim. Već pune dve godine.
I da bih završio ovaj neprijatni razgovor, izvukao sam legitimaciju i
pokazao je kapetanu Kvoterbladu. Uzeo je moju knjižicu, prelistao je,
razgledao svaku stranicu, svaki žig je tako reći onjušio, samo što ga nije
olizao. Vratio mi je knjižicu, zadovoljan je, oči mu se cakle, čak mu se i
lice zacrvenelo.
- Izvini, - kaže on - Šuharte. Nisam ovo očekivao. Znači, - kaže -
nisu moji saveti tek onako prošli kraj tebe. Pa šta, to je divno. Ako hoćeš -
veruj, ako nećeš - nemoj, ali još tada sam pretpostavljao da će od tebe ipak
nešto ispasti. Nisam ni pomišljao da bi jedan takav momak...
I počeo je, krenuo. No, mislim, izlečio sam još jednog
melanholičara, a sam, razume se, slušam, obaram pogled, klimam glavom,
ruke širim i čak nekako učtivo nogom po zemlji povlačim. One gorile iza
kapetana malo su slušale, a onda, vidim, smučilo im se - otišli u dalje, gde
je veslije. A kapetan mi o perspektivama govori: učenje je - svetlost, a
neznanje - tmina, gospod bog, eto, pošten rad voli i ceni - sve u svemu,
lupeta one dosadne gluposti koje je i sveštenik u zatovru svake nedelje
verglao. A meni se pije - ne mogu da istrpim. Ništa, mislim, Rede, i ovo
ćeš, bratac, takođe izdržati. Moraš, Rede, da istrpiš! Ne može on dugo
ovim tempom, već je počeo dah da gubi... Tada je, na moju sreću, jedan
patrolni automobil počeo da trubi. Kapetan Kvoterblad se osvrnuo,
nezadovoljno namrgodio i pružio mi ruku:
- No, pa šta - kaže. - Drago mi je bilo da se upoznam s tobom,
pošteni čoveče Šuharte. Sa zadovoljstvom bih ispio koju čašicu u čast
takvog poznanstva. Nešto jako, razume se, ne bih ni smeo, doktori ne
dozvoljavaju, ali neko pivce bih s tobom popio! Ali vidiš i sam - služba!
No, još ćemo se videti - kaže.
Ne daj bože, pomislio sam u sebi. I ruku mu stežem i nastavljam da
crvenim i šaram nogom po zemlji - sve kako on voli. Posle je konačno
otišao, a ja sam kao strela odjurio pravo - u ,,Boržč“.
 U „Boržču“ je u to doba pusto. Ernest stoji za šankom, briše čaše i
posmatra ih prema svetlosti. Čudna je to, uzgred budi rečeno, stvar: ma kad
čovek došao u bar, uvek ti barmeni brišu čaše, kao da im samo od toga
zavisi da li će im duša u raj otići. Eto, tako će stajati ceo dan - uzme čašu,
pogleda je prema svetlosti, dune u nju i odmah počinje da je briše: briše-
briše, ponovo dune u nju, pogleda, ovog puta dno, i ponovo briše...
- Zdravo, Erni! - kažem ja. - Dosta si je mučio, rupu ćeš joj
napraviti.
Pogledao me je kroz čašu, progunđao nešto, kao iz stomaka, i, ne
rekavši ni jedne jedine reči, nasuo mi četiri prsta žestokog pića. Smestio
sam se na stoličicu, otpio jedan gutljaj, zažmurio, odmahnuo glavom i opet
otpio. Frižider kvrcka, iz muzičkog automata čuje se nekakvo tiho
cmizdrenje, Ernest duva u sledeću čašu - lepo je, mirno... Popio sam, stavio
čašu na šank, a Ernest mi je bez zadržavanja sipao još četiri prsta prozračne
tečnosti.
- No, šta je, je li ti sada lakše? - gunđa. - Jesi li se otopio, stalkere?
- Gledaj svoja posla - kažem mu ja. - Znaš, jedan je tako trljao,
trljao i - zao duh se odmah javio. Živeo je posle toga onako kako je želeo.
- A ko to? - upitao je Erni nepoverljivo.
- Pa, bio je jedan barmen ovde - odgovaram mu. - Pre tebe.
- No, i šta je bilo?
- Ništa. Jesi li razmišljao o tome zašto je došlo do Posete? Trljao je
on, trljao... Razmišljaš - ko nas je to posetio, zar ne?
- Đubre si ti obično - rekao mi je Erni dobroćudno.
Otišao je u kuhinju i vratio se sa tanjirom - doneo je pečene viršle.
Tanjir je stavio ispred mene, doturio mi kečap, i ponovo se prihvatio svojih
čaša. Ernest zna svoj posao. Oko mu je sigurno, odmah vidi da se stalker iz
Zone vraća, da će biti robe, i zna Erni šta je stalkeru posle Zone potrebno.
Erni je naš čovek! Dobrotvor.
Pošto sam pojeo viršle, zapalio sam cigaretu i počeo da razmišljam
o tome koliko Ernest zarađuje na ovakvima kao što sam ja. Kakve su cene
za robu u Evropi - to ne znam, ali sam slučajno načuo da se „šupljina“
tamo plaća skoro dve i po hiljade, a Erni nam daje samo četiri stotine.
„Baterijice“ tamo vrede najmanje stotku, a mi jedva da po dvadeset dobij
amo za njih. Sigurno su i ostale cene slične. Istina, prebacivanje robe u
Evropu takođe nije baš jeftino. Onome u šapu, ovome u džep, komandant
stanice nesumnjivo traži svoje... Sve u svemu, ako čovek porazmisli, i ne
zarađuje baš tako mnogo Erni - petnaest-dvadeset procenata, ne više, a ako
ga uhvate
 - ne gine mu deset godina robije...
Ta moja bogougodna razmišljanja prekinuo je neki učtiv tip. Nisam
ni čuo kad je ušao. Pojavio se iznenada kraj moga desnog lakta i upitao
me:
- Da li je slobodno?
- U čemu je stvar? - upitao sam ga. - Izvol'te samo.
Mali, mršav, špicastog nosa i sa leptir-mašnom. Njegov lik kao da
mi je odnekud bio poznat: negde sam ga sigurno video, ali gde - toga
nikako nisam mogao da se setim. Seo je na stolicu kraj mene i rekao
Ernestu:
- Burbon, molim vas! - i odmah mi se obratio. - Izvinite, ali čini mi
se da vas odnekud poznajem. Vi radite u Međunarodnom institutu, zar ne?
- Da - odgovorio sam mu. - A vi?
Brzo je izvukao iz džepa vizitkartu i stavio je ispred mene. Čitam:
„Alojz Makno, opunomoćeno agent Biroa emigracije“. No, razume se,
poznajem ga. Kači se za ljude kao krpelj da grad napuste. Nekome je
potrebno da svi mi napustimo grad. U Harmontu nas je ionako jedva
polovina pređašnjih stanovnika ostala, a njima je zbog nečega potrebno da
nas sve odavde rasteraju. Odgurnuo sam njegovu vizitkartu noktom, i
rekao mu:
- Ne, - kažem - hvala. Ne interesuje me to. Maštam, znate li, da
umrem na rodnoj grudi.
- A zašto? - živo me je upitao. - Izvinite za indiskretno pitanje, ali
šta vas ovde zadržava?
E baš ću da mu kažem šta me ovde drži?
- Evo šta! - rekao sam. - Slatke uspomene na detinjstvo. Prvi
poljubac u gradskom parku. Mamica, tatica. Kako sam se prvi put napio
kao svinja upravo u ovome baru. Policijska stanica, koja mi je toliko
prirasla uz srce... - Izvukao sam iz džepa svoju prljavu maramicu i prineo
je očima. - Ne, - rekao sam - ni-zaš-ta-na-sve-tu!
Nasmejao se, liznuo svoj burbon i zamišljeno rekao:
- Nikako ne mogu da shvatim vas, građane Harmonta. Život u
gradu je težak. Vlast je u rukama vojske. Snabdevanje je loše. Pod nosom
vam je Zona, živite kao na vulkanu. Bilo kog časa može da bukne ili
nekakva epidemija, ili možda nešto još i gore... Shvatam starice. Njima je
odista teško da se pomere s mesta na kome su korenje pustili. Ali eto vi...
Koliko imate godina? Dvadeset i dve - dvadeset i tri, najviše... Shvatite,
naš Biro je organizacija koja pruža pomoć, nikakve koristi od svega toga
nemamo. Jednostavno želimo da ljudi napuste ovo prokleto mesto i uključe
se u pravi život. Jer mi obezbeđujemo sredstva za selidbu, zaposlenje u
novom mestu... Mladima - kao što ste vi - pružamo mogućnost da uče...
Ne, ne shvatam!
- A zašto - pitam ga ja - niko ne želi da ode?
- Nije baš da niko ne želi... Neki i pristaju, naročito porodični ljudi.
Ali eto, omladina, starci... No, šta imate od ovoga grada? To je obična
rupa, selendra...
Tada sam mu rekao sve.
- Gospodine Alojze Makno! - rekao sam. - U pravu ste. Naš grad je
- obična rupa. Uvek je rupa i bio, pa je i sada rupa. Samo je on sada -
kažem ja - rupa koja gleda u budućnost. Kroz tu rupu ćemo takve stvari u
vaš odvratan svet ubaciti da će se sve promeniti. Život će postati drugačiji,
pravedan, svako će imati sve što želi. Eto vam vaše rupe. Kroz tu rupu
znanja dolaze. I kada znanje bude tu, mi ćemo bogatima sve načiniti, i ka
zvezdama ćemo poleteti, i stići ćemo tamo gde budemo želeli. Eto, kakva
je ta naša rupa...
Na tome mestu prekinuo sam svoj monolog, jer sam primetio da me
Ernest posmatra s velikim čuđenjem, i najednom sam počeo da se
neugodno osećam. Uopšte ne volim da ponavljam tuđe reči, čak i ako mi
se, recimo, te reči dopadaju. Tim pre što sve to kod mene nekako naopako
ispada. Kada ih Kiril govori, čovek se zanese slušajući ga, usta zaboravi da
zatvori. A ja kao da to isto govorim, ali nekako drugačije ispada. Možda
zbog toga što Kiril nikada Ernestu nije donosio robu pod tezgu. No, dosta
je...
Tada se moj Erni osvestio i odmah mi duplu nalio, kao veli: priberi
se, momče, šta se to s tobom danas dešava? A gospodin Makno, špicastoga
nosa, ponovo je liznuo svoj burbon i počeo da govori:
- Da, razume se... Večiti akumulatori, „plavičasta panaceje“... Ali,
da li vi odista verujete da će sve biti upravo onako kako ste ispričali?
- Uopšte vas se ne tiče u šta ja odista verujem - rekao sam. - Ja sam
to o našem gradu govorio. A o sebi ću reći: šta ja tamo kod vas, u Evropi,
nisam video? Dosadu vašu nisam video? Čitav dan dirinčiš, a uveče gledaš
televiziju...
- A zašto baš mora da bude Evropa?...
- Eh, - rekao sam - svuda je isto, a na Antarktiku je uza sve to još i
hladno.
Odista je to čudno: govorio sam mu i iz dubine duše verovao u ono
što sam govorio. I Zona naša, gadura jedna, ubica, tog trenutka mi je bila
sto puta draža od svih njegovih tamo Evropa i Afrika. A pijan još nisam
bio: jednostavno sam za trenutak zamislio kako se sav izlomljen od rada
vraćam u krdu istih takvih kretena kao što sam ja, kako me u njihovom
metrou stiskaju sa svih strana, kako mi se sve smučilo i više ništa ne želim.
- A šta ćete mi vi reći? - obratio se čovek špicastog nosa Ernestu.
- Ja imam svoj posao - resko mu je odgovorio Erni. - Nisam vam ja
nekakav balavac. Sav svoj novac uložio sam u ovaj posao. Ponekad kod
mene sam komandant navrati, general, da li vam je to jasno? Zašto bih
onda odavde otišao?
Gospodin Alojz Makno je počeo nešto da mu objašnjava uz pomoć
brojki, ali ga više nisam slušao. Nategao sam iz čaše kako dolikuje,
izvukao iz džepa pregršt sitnine, sišao sa stola i, kao prvo, pustio muzički
automat punom snagom. Ima tamo jedna pesmica- „Ne vraćaj se, ako nisi
siguran“. Ta pesma na mene dobro deluje posle Zone... No, automat, znači,
grmi i urla, a ja sam uzeo svoju čašu i otišao „jednorukom Džeku“ da sa
njim sredim stare račune. I, poletelo je vreme, kao ptica... Stavljao sam
poslednji novčić kad su pod gostoljubive svodove došli Ričard Nunan i
Gutalin. Gutalin je već bio pod gasom
- prevrće beonjačama i traži koga će da drmne po uvetu, a
Ričard Nunan ga nežno drži pod ruku i zabavlja vicevima. Divan
par! Gutalin je ogroman, crn, kao oficirska čizma, kudrave kose, ruku do
kolena, a Dik - mali, punačak, sav ružičast, zadovoljan, samo što ne svetli.
- A! - viče Dik, ugledavši me. - I Red je ovde! Dođi ovamo, Rede!
- Tačno! - urla Gutalin. - U ćelom gradu sam su dva čoveka - Red i
ja. Svi ostali su - svinje, satanina deca. Rede! Ti takođe služiš satani, ali si
ipak čovek...
Prilazim im sa svojom čašom, Gutalin me hvata za jaknu, gura za
sto i govori:
- Sedi, Riđi! Sedi, satanina slugo! Volim te. Daj da plačemo nad
gresima ljudskim. Gorko da zaplačemo!
- Da zaplačemo - slažem se sa njim. - Gucnućemo suze greha...
- Jer dolazi dan, - proglašava Gutalin -jer je zauzdan već konj bledi,
a i već je stavio nogu u uzengiju konjanik njegov. I uzaludne su molitve
onih koji su se satani prodali. I spaseni će biti samo oni koji su krenuli
protiv njega. Vi, deco ljudska, što vas je satana namamio, koja se igrate
igračkama sataninim, koja tražite skrovišta satanina - vama govorim: slepi
ste! Osvestite se, podlaci, dok još nije kasno! Izgazite igračke đavolove! -
Tada je najednom ućutao, kao da je zaboravio kako ide dalje. - A hoću li
dobiti ovde nešto da popijem? - upitao je sasvim drugačijim glasom. - I,
gde sam ja to? ... Znaš, Riđi, ponovo su me najuriti s posla. Agitator, kažu.
Ja im objašnjavam: osvestite se, slepi, u provaliju letite i druge slepe za
sobom vučete! Smeju se. No, lupio sam upravnika po njušci i otišao. Sada
ću odležati. A zbog čega?
Prišao je Dik, stavio flašu na sto.
- Danas ja plaćam! - dovknuo sam Ernestu.
Dik me je pogledao ispod oka.
- Sve je na zakonu zasnovano, - rekao sam. - Premiju ćemo da
zalijemo.
- U Zonu ste išli? - pita me Dik. - Jeste li doneli nešto?
- Punu „šupljinu“ - odgovorio sam. - Na oltar nauke. Hoćeš li da
sipaš ili nećeš?
- „Šupljinu“!... - tužno zvoca Gutalin. - Zbog nekakve „šupljine“
stavljao si svoj život na kocku! Živ si ostao, ali doneo si još jedno delo
đavolovo... I kako može- da znaš; Riđi, koliko još nesreće i greha...
- Zaveži, Gutaline - rekao sam strogo. - Pij i veseli se što sam se živ
vratio. Za sreću, momci!
Dobro je krenulo za sreću. Gutalin se sasvim raskiselio - sedi,
plače, iz očiju mu teče kao iz slavine. Ništa, poznajem ga dobro. U tom je
stadijumu - zaliva se suzama i propoveda da je, eto. Zona đavolska
sablazan, da iz nje ništa ne treba iznositi, a ono što je izneto - treba vratiti
nazad i živeti tako kao da Zona uopšte i ne postoji. Đavolovo - đavolu.
Volim Gutalina. I, uopšte, volim čudake. Kada ima novaca, on od bilo
koga kupuje robu, ne cenkajući se, plaća koliko od njega trage, a posle tu
istu robu noću vraća nazad u Zonu i tamo je zakopava... Ala plače samo,
gospode! Ništa, smiriće se već.
- A šta je to „puna šupljina“? - upitao me je Dik. - Staje „šupljina“ -
to znam, ali šta je to puna? Prvi put čujem za tako nešto.
Objasnio sam mu, samo je glavom odmahnuo i zacmoktao usnama.
- Da, - rekao je - to je interesantno. To je - kaže - nešto novo. A s
kim si išao? Sa onim Rusom?
- Da - odgovorio sam. - Sa Kirilom i Tenderom. Znaš; naš laborant.
- Namučio si se sa njima, sigurno...
- Ni najmanje. Momci su se sasvim dobro držali. Naročito Kiril.
Rođeni stalker - rekao sam. - Kad bi imao malo više iskustva i kad bi se
oslobodio svoje mladalačke brzopletosti, s njim bih svakog dana išao u
Zonu.
- I svake noći? - upitao je, pijano se smeškajući.
- Okani se toga - rekao sam. - Čak i da je tako...
 - Znam - rekao je. - Čak i da je tako, a za tako nešto može se i po
njušci dobiti. Smatraj da sam ti dužan dva šamara...
- Kome to dva šamara? - trgao se Gutalin. - Kome?
Uhvatili smo ga za ruke i s mukom posadili na stolicu.
Dik mu je strpao cigaretu u usta i prineo upaljač. Smirio se malo. A
ljudi se već poprilično sakupilo. Načičkali su se oko šanka, i zauzeli većinu
stolova. Ernest je pozvao svoje devojke; jure one, nose šta je ko tražio -
nekome pivo, nekome koktel, nekome čist viski. Gledam, u poslednje
vreme u gradu se pojavilo mnogo nepoznatih ljudi - uglavnom nekakvi
balavci sa šarenim šalovima koji se vuku po podu. Rekao sam to Diku.
Potvrdio je glavom.
- Nego šta - rekao je. - Otpočinje velika izgradnja. Za Institut će se
graditi tri nove zgrade, a spremaju se da ograde Zonu zidom - od groblja,
pa sve do starog ranča. Dobra vremena se za stalkere završavaju...
- A kada su ona, pak, bila dobra za njih? - upitao sam. I počeo sam
da razmišljam: eto ti na, dobra novost, nema šta. Znači, više nećeš moći da
zarađuješ. No pa šta, možda je tako i bolje - manje će sablazni biti.
Odlaziću u Zonu danju, kao svi pošteni ljudi - novca, razume se, neću imati
koliko imam sada, ali biće mnogo sigurnije po mene: „kaljača“, specijalni
kombinezon, ovo-ono, a na patrole ću moći da pijuckam. Može da se živi i
sa platom, i piću samo onda kad dobijem premiju. A kakva me je samo
tuga obuzela! Ponovo svaki groš prebrojavati: ovo možeš sebi da dozvoliš,
a ovo opet ne. Guti za dobre krpice skupljaj, u bar ne odlazi, u bioskop
idi... I sivo je nekako sve postalo, sivo. Svaki dan će biti siv, i svako veče, i
svaka noć.
Sedim tako, razmišljam, a Dik mi nad uvetom brunda:
- Sinoć sam u hotelu svratio u bar da popijem svoju noćnu porciju -
sede tamo nekakvi novi tipovi. Otprve mi se nisu dopali. Seo je jedan od
njih kraj mene i zapodeo razgovor izdaleka, stavlja mi na znanje da me
poznaje, da zna ko sam ja, gde radim, i nagoveštava da je spreman da
dobro plati raznorazne usluge...
- Policijsko njuškalo - rekao sam. - Nije me to odviše interesovalo,
pošto sam se agenata u civilu u svom životu nagledao i naslušao razgovora
o „uslugama“.
- Ne, dragi moj, nije njuškalo. Slušaj me pažljivo. Malo sam sa
njim porazgovarao, oprezno, razume se, pravio sam se da sam naivčina.
Njega interesuju nekakvi predmeti u Zoni, i pri tom jako ozbiljne stvari.
Akumulatori, „svrabež“, „crne kapi“ i ostala bižuterija mu ne trebaju. A o
onome što mu treba samo je izdaleka govorio.
 - Pa šta mu to treba? - upitao sam.
- „Veštičin studenac“, ukoliko sam ga dobro shvatio - rekao je Dik i
pogledao me nekako čudno.
- Ah, „veštičin studenac“ mu je potreban! -rekao sam.
- A „smrt-lampa“ ga možda ne interesuje?
- I ja sam ga to isto upitao.
- I?
- Zamisli, i ona mu je takođe potrebna.
- Odista? - rekao sam. - No, neka onda sam ode po sve to. To je
barem jednostavno! „Veštičin studenac“ - svi podrumi su ga puni, uzmi
samo kofu i puni je. Sahrana na tvoj račun.
Dik ćuti, posmatra me ispod oka, čak se i ne smeška. Kog sad vraga
hoće, da me unajmi, šta li? I tada sam shvatio!
- Pričekaj - rekao sam. - Pa ko je to onda bio? Čak je i u Institutu
zabranjeno da se proučava „studenac“...
- Tačno - rekao je Dik lagano, posmatrajući me. To proučavanje
predstavlja potencijalnu opasnost po čovečanstvo. Da li si sada shvatio ko
je to bio?
Ništa nisam shvatio.
- Došljaci, šta li? - pitam ga.
Počeo je da se kliberi, lupio me nekoliko puta po ruci i rekao:
- Daj, bolje da nešto popijemo, naivčino!
- Hajde - rekao sam, ali se još uvek ljutim. Našli su naivčinu,
kučkini sinovi! - Esej, - kažem - Gutaline! Dosta si spavao, daj da pijemo!
Ali, Gutalin spava. Spustio je svoju crnu njušku na crni stočić i
spava, ruke mu do poda vise. Pili smo Dik i ja bez Gutalina.
- No, dobro - rekao sam. - Bio ja naivčina ili ne, ali o tom tipu bih
ipak obavestio nadležne. Ma koliko da ne podnosim policiju, ipak bih lično
otišao i sve prijavio.
- Aha - kaže Dik. - A tebe bi u policiji upitali: a zašto se, u stvari,
taj tip baš vama obratio?
Odmahnuo sam glavom:
- Svejedno. Ti si, debeli brave jedan, u gradu već treću godinu, a u
Zoni nijednom nisi bio; „veštičin studenac“ si samo u bioskopu video, a
kada bi mogao u prirodi da vidiš šta on s čovekom čini... To je, dragoviću
moj, jeziva stvar, nju iz Zone ne možeš izneti... I sam znaš, stalkeri su
grubi ljudi, samo im daj crvendaće, i to što više, ali na tako nešto čak ni
pokojni Ljigavko ne bi pristao. Strvoder Barbridž neće pristati... Bojim se
čak i da zamislim kome je i za šta taj „veštičin studenac“ potreban...
 - Pa šta, -rekao je Dik - sve je to tačno. Samo, nikako ne želim da
jednog lepog jutra neko konstatuje da sam izvršio samoubistvo u postelji.
Ja nisam stalker, ali sam takođe grub i poslovan čovek, i volim, shvataš li,
da živim. Odavno živim, već sam se navikao na to...
U tom trenutku je Ernest iznenada zaurlao iza šanka:
- Gospodine Nunan! Telefon za vas...
- Do vraga - rekao je Dik ljutito. - Sigurno opet nekakva
reklamacija. Svuda me nalaze. Izvini, Rede. –rekao je.
Ustao je i otišao do telefona, a ja sam ostao sa Gutalinom i flašom, i
pošto od Gutalina nikakve koristi nije moglo da bude, čvrsto sam se
prihvatio flaše. Đavo neka nosi Zonu, nigde od nje spasa nema. Ma gde se
makao, ma s kim počeo da razgovaraš - Zona, Zona... Dobro je i lako,
razume se, Kirilu da razmišlja o tome kako će iz Zone doći večiti mir i lepo
vreme. Kiril je dobar momak, niko ga neće nazvati budalom, čak bi se pre
suprotno moglo reći - pametan je, ali životu apsolutno ništa ne zna. Ne
može ni da zamisli koliko se vucibatina muva oko Zone. Eto, sada je, na
primer, „veštičin studenac“ nekome postao potreban. Ne, iako je Gutalin
pijanica, iako je skrenuo na religioznom planu, ipak ponekad ja pomislim,
pa i kažem: možda odista treba ostaviti đavolu đavolovo? Ne diraj u
đubre...
Tada na Dikovo mesto sede nekakav balavac sa šarenim šalom oko
vrata.
- Gospodin Šuhart? - pita me.
- No? - odgovaram.
- Zovem se Kreon - rekao je. - Sa Malte sam.
- No, - odgovaram ja - kako je tamo kod vas, na Malti?
- Na Malti nije loše, ali ja ne bih o tome. Ernest me je uputio na
vas.
Tako, mislim. Ipak je stoka taj Ernest. Čak ni sažaljenja u njemu
nema, ničega apsolutno. Evo, sedi momak - crnpurast, čist, lepotan, čak se
još nijednom nije ni obrijao, ni devojku još nije čestito poljubio, a Ernesta
za to baš briga, on bi želeo samo da što više ljudi ubaci u Zonu, jedan od
trojice će se vratiti sa robom - to je već čist ćar...
- No, i kako živi stari Ernest? - upitao sam ga.
Bacio je pogled prema šanku i rekao:
- Po mome mišljenju, ne živi loše. Drage volje bi se menjao sa
njim.
- A ja ne bih - rekao sam. - Hoćeš li nešto da popiješ?
- Hvala, ne pijem.
 - No, onda bar zapali - rekao sam.
- Izvinite, ali ja i ne pušim.
- Neka te đavo nosi! - rekao sam mu. - Šta će ti onda novac?
Pocrveneo je, prestao da se smeška i poluglasno rekao:
- To se, sigurno, tiče samo mene, gospodine Šuharte, zar ne?
- Što je tačno, tačno je - rekao sam, i nasuo sebi još četiri prsta. U
glavi je već počelo pomalo da mi se muti i telo mi je bilo prijatno
opušteno: Zona me je potpuno otpustila od sebe. - Sada sam pijanac - rekao
sam mu. - Provodim se, kao što vidiš. Bio sam u Zoni, vratio sam se živ, a
uz to još i sa novcem. Ne dešava se često da se čovek vrati živ, a sa
novcem veoma retko. I zbog toga će biti najbolje da odložimo ozbiljan
razgovor...
Tada je skočio, rekao „izvinite“, i ja videh da se Dik vratio. Stoji
pored svoje stolice i po njegovom licu shvatam - nešto se desilo.
- No, - pitam ga - opet tvoje gume vakuum ne drže?
- Da - rekao je. - Ponovo.
Seo je, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nisu u pitanju reklamacije.
Na reklamacije on, moram reći, pijucka.
- Hajde - kaže - da popijemo, Rede. - I, ne čekajući me, iskapio je
nadušak svoju čašu i nalio novu. - Znaš li, - rekao je najzad - Kiril Panov je
umro.
Zbog pijanstva ga nisam odmah shvatio. Umro je tamo neko - i
umro.
- Pa šta - rekao sam. - Da popijemo za pokoj duše njegove.
Pogledao me je svojim okruglim očima, i tek tada sam osetio kao
da u meni sve puca. Sećam se, ustao sam, oslonio se o ivicu stola i počeo
da ga posmatram odozgo.
- Kiril?! - A pred očima mi je srebrnasta paučina, i ponovo čujem
kako ona pucketa, cepajući se. I kroz to jezivo pucketanje do mene dopire
Dikov glas, kao iz druge sobe.
- Srčani udar. Našli su ga u kupatilu, potpuno golog. Niko ništa ne
shvata. Pitali su za tebe, rekao sam da si u najboljem redu...
- A šta tu ima da se ne shvati? - rekao sam. - Zona...
- Sedi - rekao je Dik. - Sedi i popij čašicu...
- Zona - ponavljam ja i ne mogu da se zaustavim - Zona... Zona...
Ništa oko sebe ne vidim, osim srebrnaste paučine. Ceo bar se
zapetljao u paučinu, ljudi se kreću i paučina tiho pucketa kada je dodirnu.
A u sredini stoji Maltežanin, lice mu je začuđeno, dečije - ništa ne shvata.
 - Dečko, - obratio sam mu se nežno - koliko ti je novca potrebno?
Da li ti je hiljadarka dovoljna? Evo! Uzmi, uzmi samo! - Trpam mu novac
u ruke i već urlam: - Idi kod Ernesta i reci mu da je gad i šljam, ne boj se,
reci mu to! On je kukavica!... Reci mu to i istog časa idi na stanicu, kupi
kartu i putuj pravo na svoju Maltu! Nigde se ne zadržavaj!...
Ne sećam se šta sa još urlao. Sećam se da sam se našao pred
šankom. Ernest je stavio pred mene čašu osvežavajućeg pića i upitao me:
- Izgleda da si danas pri parama?
- Da, - rekao sam - pri parama...
- Možda bi mogao da izmiriš dug? Sutra treba da platim porez.
I tada vidim - u pesnici držim svežanj novčanica. Posmatram tu
crvenu salatu i gunđam:
- Trebalo bi. Znači, nije uzeo Kreon Malteški... Ponosit je, znači...
No, a sve ostalo je - sudbina...
- Šta je s tobom? - pita me prijatelj Erni. - Da nisi malo presisao?
- Ne - odgovaram. - Sa mnom je sve u najboljem redu. Mogu
odmah pod tuš.
- Bolje bi bilo da odeš kući - rekao mi je prijatelj Erni.
- Ipak si malo preterao.
- Kiril je umro - rekao sam mu.
- Koji sad pa Kiril? Jednoruki, ša li?
- Sam si jednoruki, stoko - rekao sam mu. - Od hiljade takvih kao
što si ti jedan Kiril ne može da se napravi. Propalica si ti - rekao sam. -
Smrdljivi trgovac. Smrću trguješ, njuško odvratna. Kupio si nas sve za
crvendaće... Hoćeš li da ovog časa uništim ovu tvoju jazbinu?
I samo što sam zamahnuo rukom kako treća, najednom su me
dograbili i počeli nekuda da vuku. Niti šta shvatam, niti hoću bilo šta da
shvatim. Urlam nešto, otimam se, udaram nekoga nogama, posle sam se
osvestio - sedim u toaletu, potpuno mokar, njuška mi razbijena. Posmatram
sebe u ogledalu i grč mi nekakav krivi lice, nikada mi se to ranije nije
dešavalo. A iz sale - buka, lupa nekakva, posuđe se razbija, devojke vrište,
i čujem - Gutalin urla kao grizli: „Pokajte se, paraziti! Gde je Riđi! Gde set
Riđeg strpali, vražje seme?...“ I policijska sirena zavija.
Kako je ona počela da zavija, istog časa mi se u mozgu sve
raščistilo. Svega se sećam, sve znam, sve razumem. A u duši ništa drugo
do ledena zloba i bes. Tako, mislim, sada ću ti ja divno veče prirediti!
Pokazaću ti šta je stalker, ćifto smrdljivi! Izvukao sam iz malog džepa
„svrabež“, potpuno nov, nijednom nije bio korišćen, par puta sam ga
stegao prstima da bih ga aktivirao, odškrinuo sam vrata koja vode u salu i
spustio ga lagano u pljuvaonicu. Otvorio sam prozor i - pravo napolje.
Želeo sam, razume se, da pogledam kako će sve to ispasti, ali trebalo je što
pre da pobegnem. A taj „svrabež“ loše podnosim, od njega mi ide krv iz
nosa.
Pretrčao sam preko dvorišta i slušam: proradio je moj „svrabež“
punom snagom. Prvo su počeli da zavijaju i urlaju psi po ćelom rejonu -
oni uvek prvi osete „svrabež“. Posle je neko u bircuzu počeo da urla, tako
da su mi uši zaglugnule čak i na tako velikoj razdaljini. Odmah sam
zamislio kako su se tamo svi uzmuvali - neko je postao melanholičan, neko
je počeo da besni, a neko, opet, od straha, ne zna kuda da se dene... Strašna
je stvar taj „svrabež“! Posle ovoga Ernest neće skoro imati punu krčmu. On
je, stoka, sigurno je pogodio da je to moje maslo, ali baš me briga. Tačka.
Nema više stalkera Reda. Sit sam svega toga. Dosta mi je toga da odlazim
u smrt i da druge budale tom poslu obučavam. Pogrešio si ti; Kirile, dragi
moj prijatelju. Izvini, ali znači da nisi ti u pravu, već Gutalin. Ovde ljudi
nemaju šta da rade. U Zoni nema dobra.
Preskočio sam ogradu i lagano krenuo kući. Usne grizem, plače mi
se, a ne mogu. Ispred mene je pustoš, ničega nema u njoj. Čama
svakodnevice. Kirile, prijatelju moj jedini, kako nam se to desilo? Kako ću
ja sada bez tebe? Perspektive si mi otvarao, o novom svetu, o izmenjenom
svetu... a šta će biti sada? Zaplakaće neko za tobom u dalekoj Rusiji, a ja,
eto, ni zaplakati ne mogu. I za sve sam ja kriv, parazit, ne neko drugi, već
samo ja! Kako sam, stoka jedna, smeo da ga uvedem u garažu kada mu se
oči još nisu privikle na pomrčinu? Celog života sam živeo kao vuk, celog
života sam samo na sebe mislio... I evo, zažaleo sam da se popravim, da
poklonom nekoga obrađujem. Kog sam mu vraga uopšte o toj „šupljini“
govorio? I kako sam se toga setio, kao da me je nešto steglo za grlo. Hteo
sam da zaurlam kao vuk. Sigurno sam i zaurlao, jer su ljudi počeli da beže
od mene, a potom kao da mi je bilo lakše: vidim, Guta ide.
Ide mi u susret, moja lepotica, devojčica moja, ide, nožicama
svojim lepim korača, suknjica joj se nad kolenima njiše, iz svih kapija je
posmatraju, a ona ide kao po struni, nikoga ne gleda, i zbog nečega sam
odmah shvatio da baš mene traži.
- Zdravo, Guta. - kažem. - Gde si krenula?
Bacila je pogled na mene, i u jednom trenutku je sve videla - i moju
razbijenu njušku, i mokru jaknu, i izgrebane pesnice, ali mi na to ništa nije
rekla, već samo:
- Zdravo, Rede. Trbe tražim.
- Znam, - rekao sam - hajdemo kod mene.
 Ona ćuti, skrenula je pogled i gleda nekuda u stranu. Ah, kako joj je
samo glava posađena, kakav vrat samo ima - kao kobila mlada, ponosita,
ali koja se već pokorila svome vlasniku. Potom mi kaže:
- Ne znam, Rede. Možda više nećeš hteti da se sa mnom nalaziš.
Srce mi se steglo - šta je sad? Ali sam joj mirno rekao:
- Nešto te ne razumem, Guta. Izvini, danas sam malo cugnuo, zato
možda loše shvatam... Zašto najednom ne bih želeo da se viđam s tobom?
Uzeo sam je podruku, i pošti smo lagano mojoj kući, a svi koji su je
ranije tako pohotljivo posmatrali sakrili su svoje njuške. U toj ulici sam
proveo ceo svoj život. Riđeg Reda ovde svi dobro znaju. A ko ga i ne zna,
taj će od mene brzo saznati ko je on.
- Majka mi naređuje da odem kod lekara - rekla mi je najednom
Guta. - A ja to ne želim.
Načinio sam nekoliko koraka pre no što sam sve shvatio, a Guta je
nastavila:
- Neću kod lekara, želim dete od tebe. A ti - kako hoćeš. Možeš da
ideš na sve četiri strane, ne zadržavam te.
Slušam je kako lagano pada u vatru, sama sebe raspaljuje, slušam je
i lagano se gubim. Ništa ne mogu da shvatim kako treba. U glavi mi
nekakva glupava kaša: jedan čovek manje - jedan čovek više.
- Ona mi kaže, - nastavlja Guta - dete je, eto, od stalkera, zašto da
rađaš nakaze... Probisvet je on, kaže, porodice nećete imati, ništa nećete
imati. Danas je na slobodi - sutra u zatvoru. Samo, meni je svejedno, ja
sam na sve spremna. Ja i sama sve mogu. Sama ću roditi, sama ću dete
odgajati, sama ću od njega čoveka načiniti. I bez tebe ću se već nekako
snaći. Samo mi onda više ne prilazi - ni na prag te neću pustiti...
- Guta, -kažem joj - devojčice moja mila! Papričekaj malo... - a ne
mogu dalje, obuzima me nekakav neurotičan, idiotski smeh. - Golubice
moja, - govorim joj - pa zašto me, u stvari, teraš od sebe?
Kikoćem se kao poslednja luda, a ona se zaustaila, zabila ruke u
moje grudi i urla.
- Kako ćemo sada, Rede? - pita me kroz suze. - Kako ćemo sada da
živimo?
 2
REDRIK ŠUHART, 28 GODINA, OŽENJEN, BEZ ODREĐENOG
ZANIMANJA.

Redrik Šuhart je ležao iza nadgrobnog spomenika i, pomerivši

rukom granu kupine, osmatrao put. Reflektori patrolnih kola šarali su po
groblju i povremeno za zasenjivali; tada bi zatvorio oči i prestajao da diše.
Prošlo je više od dva sata, a na putu se ništa nije promenilo. Dok je
motor ravnomerno brundao, kola su stajala u mestu i neprekidno šarala sa
svoja tri reflektora po zapuštenim grobovima, po iskošenim, zarđalim
krstačama i kamenim pločama, po kupinjaku, po grebenu zida visokog tri
metra, koji se prekidao s leve strane. Patrole su se bojale Zone. Vojnici čak
nisu ni izlazili iz kola. Ovde, kraj groblja, oni se nisu usuđivali ni da
pucaju. Pokatkad bi do Redrika doprli prigušeni glasovi, video bi kako iz
kola izleće kometa opuška i kako se kotrlja po putu, skakućući i
ostavljajući za sobom crvenkaste iskrice. Bilo je jako vlažno, kiša je
nedavno prestala da pada, i Redrik je čak i kroz nepromočivi kombinezon
osećao vlagu i hladnoću.
Oprezno je spustio granu, okrenuo glavu i počeo da osluškuje.
Negde s desne strane, ne baš tako daleko, na ovom istom groblju nalazio se
još neko. Tamo je ponovo zašuštalo lišće i kao da je počela da se osipa
zemlja, a potom je, potmuo lupnuvši, palo nešto teško i tvrdo. Redrik je
oprezno, ne okrećući se, počeo da puzi unatraške, priljubivši se uz vlažnu
travu. Ponovo mu je nad glavom preleteo snop svetlosti reflektora. Redrik
je zamro, prateći njegovo nečujno kretanje, i učinilo mu se da između
krstova na groblju sedi napokretan čovek u crnom. Sedi ne krijući se,
naslonjen leđima na mermerni obelisk, okrenuvši prema Rediku belo lice
sa tamnim očnim dupljama. U stvari, Redrik nije video, niti je za taj delić
sekunde mogao da vidi sve te detalje, ali je zato zamišljao kako sve to treba
da izgleda. Otpuzao je još nekoliko koraka unazad, napipao ispod mišice
čuturicu, izvukao je i izvesno vreme ležao tako, pritisnuvši obraz uz topao
metal. Posle je, ne ispuštajući čuturicu iz ruku, počeo da puzi dalje. Više
nije osluškivao i nije se osvrtao.
Na ogradi se nalazio otvor, a kraj samog otvora, na prostranoj
olovom postavljenoj kabanici, ležao je Barbridž. On je još uvek ležao na
leđima, povlačeći obema rukama okovratnik džempera, i tiho, mučno
dahtao, stenjući povremeno. Redrik je seo kraj njega i skinuo zatvarač sa
čuturice. Posle je oprezno stavio ruku pod Barbridžovu glavu, celim
dlanom osećajući vrelu ćelu, lepljivu od znoja i prineo grlić čuturice ustima
starca. Bilo je mračno, ali je u slabom odsjaju svetlosti reflektora Redrik
video široko otvorene i skoro staklaste Barbridžove oči i crnu čekinju koja
mu je prekrivala obraze. Barbridž je željno otpio nekoliko gutljaja i počeo
da se meškolji, pipkajući rukom vreću sa robom.
- Vratio si se... - progovorio je. - Dobar si ti momak... Riđi... Nećeš
pustiti starca... da crkne...
Redrik je, zabacivši glavu, potegao dobar gutljaj.
- Stoje, žabe - rekao je. - Kao da su korenje pustili...
- To nije tek... onako... - progovorio je Barbridž. Govorio je
isprekidanim glasom, kao da je izdisao. - Neko nas je otkucao. Čekaju nas.
-- Možda - rekao je Redrik. - Još koji gutljaj?
- Ne. Dosta je za sada. Ne napuštaj me. Ako me ne napustiš - neću
umreti. Nećeš zažaliti. Nećeš me napustiti, Riđi?
Redrik mu ništa nije odgovorio. Gledao je prema putu, prema
plavičastim snopovima svetlosti reflektora. Mermerni obelisk se video
odavde, ali nije bilo jasno da li onaj sedi tamo ili je iščezao.
- Slušaj, Riđi. Ne brbljam tek onako. Nećeš zažaliti. Znaš li zašto je
starac Barbridž ostao živ do danas? Znaš li to? Bog Gorila je poginuo.
Faraon Banker je nestao, kao da ga nikada nije ni bilo. A kakav je on samo
bio stalker? A poginuo je ipak. Ljigavko takođe. Norman Naočarac.
Kalogen. Pit Bolesnik. Svi. Samo sam ja ostao. Zašto? Znaš li to?
- Podlac si oduvek bio - rekao je Redrik ne odvajajući pogled od
puta. - Strvoder.
- Podlac. To je tačno. Ne može bez toga. Ali, i svi ostali su bili
takvi. Faraon. Ljigavko. A ostao sam samo ja. Znaš li zašto?
- Znam - rekao je Redrik da bi ga se otarasio.
- Lažeš. Ne znaš. Da li si čuo za Zlatnu kuglu?
- Jesam.
- I misliš da su to bajke?
- Bolje bi bilo da ćutiš - posavetovao ga je Redrik. - Samo badava
trošiš snagu.
- Nije važno. Ti ćeš me izneti. Koliko smo puta zajedno išli u
Zonu! Zar ćeš me ostaviti ovde? Znao sam te kada si balavac bio. Oca sam
ti poznavao.
Redrik je ćutao. Pušilo mu se, izvukao je cigaretu, sasuo duvan na
dlan i počeo da ga miriše. Nije pomagalo.
- Moraš da me izvučeš odavde - progovorio je ponovo Barbridž. -
Zbog tebe sam nastradao. Nisi hteo Maltežanina da povedeš.
 Maltežanin je hteo po svaku cenu da krene s njima. Čitave večeri ih
je čašćavao, nudio znatan zalog, kleo se da će pronaći specijalni
kombinezon, a Barbridž je sedeo kraj Maltežanina i, zaklonivši se od
njegovog pogleda teškom, izboranom šakom, besno namigivao Redriku:
pristani, nećemo ništa izgubiti. Možda je upravo zbog toga Redrik i rekao
,,ne“.
- Zbog gramzljivosti si svoje nastradao - ledeno je rekao Redrik. -
Ja s tim nemam nikakve veze. Bolje će biti da umukneš.
Barbridž je neko vreme samo tiho dahtao. Ponovo je zavukao prste
pod okovratnik i sasvim zabacio glavu.
- Neka sva roba bude tvoja, prodahtao je - samo me ne napuštaj!
Redrik je bacio pogled na sat. Do svitanja je preostalo sasvim malo,
a patrolna kola nisu odlazila. Reflektori su nastavljali da pretražuju žbunje,
a negde tamo, sasvim pored patrole, nalazio se maskirani landrover, koji su
svakog časa mogli da pronađu.
- Zlatna kugla - rekao je Barbridž. - Ja sam je našao. Koliko su
samo lagali o njoj! I ja sam takođe lagao. Da ona, navodno, svaku želju
ispunjava. Pazi da nije - svaku! Kada bi svaku ispunjavala, odavno već ne
bih bio ovde. Živeo bih u Evropi. U novcu bih se davio.
Redrik ga je pogledao odozgo. U plavičastim odsjajima,
Barbridžovo lice izgledalo je kao mrtvo. Ali njegove staklaste oči bile su
iskolačene i pažljivo su, bez prestanka, pratile svaki Redrikov pokret.
- Večitu mladost - vraga sam dobio - brundao je. - Novac - takođe.
A zdravlje - jesam. I deca su mi dobra. I živ sam. Ti ne sanjaš gde sam sve
bio. A ipak sam živ. - Olizao je usne. - Samo joj se za to i molim. Daj mi,
kažem, da živim.
I daj mi zdravlje. I da mi deca budu zdrava.
- Zaveži već jednom - rekao je na kraju Redrik. - Šta melješ kao
baba? Ako mogu - izvući ću te. Žao mi je tvoje Dine - krenuće na pločnik
devojka...
- Dina... - prodahtao je Barbridž. - Čedo moje. Lepotica.
Razmažena su mi deca, Riđi. Nisu znala šta je to ne. Propašće. Artur. Moj
Arči. Poznaješ ga, Riđi. Da li si ikada video takvu decu?
- Rekao sam ti već: ako budem mogao - izvući ću te.
- Ne, - bio je uporan Barbridž - ti moraš u svakom slučaju da me
izvučeš. Zlatna kugla. Ako hoćeš - reći ću ti gde se nalazi.
- No reci onda.
Barbridž je počeo da stenje i da se meškolji.
- Moje noge... -prodahtao je. - Opipaj ih, molim te.
 Redrik je pružio ruku i, pipajući, prešao dlanom od kole- na nadole.
- Kosti... - dahtao je Barbridž. - Da li je kost još na svome mestu?
- Jeste, jeste - slagao je Redrig. - Ne brini.
U stvari, mogla je da se napipa samo čašica kolena. Niže, sve do
samog stopala, noga je bila kao gumena palica, mogla je u čvor da se
zaveže.
- Lažeš - rekao je Barbridž. - Zašto me lažeš? Misliš da ne znam, da
nikada nisam video?
- Kolena su ti čitava - rekao je Redrik.
- Sigurno lažeš - rekao je Barbridž sa tugom u glasu.
- Ali, neka. Samo ne izvuci. Sve ću ti dati. Zlatnu kuglu. Kartu ću ti
nacrtati. Sve zamke ću ti pokazati. Sve ću ti reći...
Govorio je i obećavao još nešto, ali ga Redrik više nije slušao.
Gledao je prema putu. Reflektori više nisu šarali po žbunju. Zamrli su
ukrstivši se na mermernom obelisku, i u jarkoj, plavičastoj izmaglici
Redrik je jasno ugledao povijenu crnu figuru koja se kretala između
krstača. Ta figura kao da se nasumce kretala, pravo na reflektore. Redrik je
video kako je naletela na ogroman krst, kako se trgla, kako je ponovo
lupila krst i tek tada ga zaobišla i krenula dalje, ispruživši ispred sebe
dugačke ruke sa raširenim prstima. Posle je ponovo nestala, kao da je u
zemlju propala, da bi se ponovo pojavila, nešto malo više udesno i nešto
dalje, koračajući nekako neljudski uporno, kao navijeni mehanizam.
I najednom su se reflektori ugasili. Zaškripao je diferencijal, divlje
je zaurlao motor, kroz žbunje su zasvetlucala crvena i plava signalna
svetla, i patrolna kola su, otrgnuvši se s mesta i naglo povećavajući brzinu,
pojurila konačno ka gradu nestala iza zida. Redrik je grozničavo progutao
pljuvačku i povukao patent-zatvarač na kombinezonu.
- Kao da su otišli... - grozničavo je mrmljao Barbridž.
- Kreći, Riđi... Požuri! - počeo je da se premeće sa boka na bok, da
pipa rukama oko sebe, dohvatio je vreću sa robom i pokušao da ustane. -
No, hajde, šta čekaš?
Redrik je stalno gledao prema putu. Sada je tamo bilo mračno i
ništa se nije videlo, ali je tamo negde bio onaj - koračao je, kao mehanička
igračka na navijanje, posrćući, padajući, nalećući na krstove, saplićući se o
žbunje.
- Dobro - rekao je Redrik naglas. - Idemo.
Podigao je Barbridža. Starac ga je kao kleštima stegao levom
rukom oko vrata, i Redrik gaje, pošto nije mogao da se ispravi,
četvoronoške provukao kroz rupu na ogradi, hvatajući se rukama za mokru
travu.
- Hajde, hajde... - krkljao je Barbridž. - Ne brini se, roba je kod
mene, neću je ispustiti... Hajde!
Put je dobro poznavao, ali je mokra trava bila klizava, grane
kupinjaka šibale su ga po licu, a debeli starac bio je neverovatno težak, kao
mrtvac. Uza sve to i vreća sa robom, zveckajući i lupkajući, stalno se
kačila za nešto, a postojala je još i opasnost da će naleteti na onoga koji je,
možda, još uvek lutao ovde u pomrčini.
Kada su stigli na put bilo je još sasvim mračno, ali već se osećalo
da se zora približava. U šumarku s druge strane puta počele su sanjivo i
nesigurno da cvrkuću ptice, a nad crnim kućama daleke periferije, nad
retkim fenjerima, mrak je već postajao plavičast i počeo je odatle da pirka
hladnjikav, vlažan povetarac. Redrik je položio Barbridža na ivicu puta,
osvrnuo se oko sebe i, kao veliki crni pauk, pretrčao preko crne asfaltne
trake. Brzo je našao landrover, zbacio s njega grane kojima ga je maskirao,
seo za upravljač i oprezno, ne paleći farove, izašao na put. Barbridž je
sedeo, držeći jednom rukom vreću, a drugom pipajući noge.
- Brzo! - prokrkljao je. - Brže! Kolena... još su mi kolena čitava...
Kada bih bar kolena uspeo da spasem!
Redrik ga je podigao i, škripeći zubima od naprezanja, ubacio u
kola. Barbridž se, muklo jeknuvši, sručio na zadnje sedište i počeo da
stenje. Vreću nikako nije ispuštao iz ruku. Redrik je digao sa zemlje
olovom postavljenu kabanicu i prebacio je preko njega. Barbridž je i nju
dovukao sa sobom.
Redrik je izvukao baterijsku lampu i krenuo gore-dole ivicom puta,
razgledajući tragove. Tragova u stvari nije ni bilo. Dok je izlazio na put,
landrover je prignječio visoku, gustu travu, ali ona će se već kroz nekoliko
sati ispraviti. Oko mesta gde su stajala patrolna kola nalazila se čitava
gomila opušaka. Redrik se setio da mu se odavno pušilo, izvukao je
cigaretu i zapalio je, iako je u tom trenutku najviše od svega želeo da uleti
u kola i da tera, tera, što pre i što dalje odavde. Ali, za sada još nije mogao
da krene. Sve je trebalo uraditi bez žurbe i sračunato.
- Šta ti je? - plačnim glasom progovorio je iz kola Barbridž. -Vodu
nisi prolio, mreže su još uvek suve... Zašto stojiš? Sakrij robu!
- Zaveži! - promrsio je Redrik. - Ne smetaj mi - povukao je dim. -
Skrenućemo prema južnoj periferiji - rekao je konačno.
- Zašto prema periferiji? Šta ti je? Pa kolena ćeš mi uništiti, kučkin
sine! Kolena!
 Redrik je povukao poslednji dim i opušak strpao u kutiju od šibica.
- Ne praši, Strvoderu - rekao je. - Pravo kroz grad ne smemo. Tri
patrole se tamo nalaze, barem na jednu ćemo naleteti.
- No, pa šta s tim?
- Kada vide tvoja kopita - gotovi smo.
- A kakve veze imaju moja kopita? Ribu smo ubijali dinamitom,
noge su mi prebijene, i - tačka.
- A ako nekome padne na pamet da ih opipa?
- Da opipa... Tako ću zaurlati da će zauvek zaboraviti kako treba
pipati...
Ali Redrik je već doneo odluku. Digao je vozačevo sedište osvetlj
avaj ući baterijskom lampom unutrašnjost kola, otvorio tajno skrovište i
rekao:
- Robu daj ovamo.
Rezervoar za benzin pod sedištem bio je lažan. Redrik je digao
vreću i gurnuo je unutra, slušajući kako u vreći sve zvecka i klepeće.
- Ne smem da rizikujem - promrmljao je. - Na to nemam prava.
Stavio je poklopac na mesto, posuo ga prašinom, stavio preko njega
krpe i spustio sedište. Barbridž je krkljao, stenjao, žalostivo ga požurivao,
ponovo počeo da obećava Zlatnu kuglu, i neprekidno se vrpoljio na svom
sedištu, uznemireno gledajući pomrčinu koja je postajala sve reda. Redrik
na njega nije obraćao pažnju. Nožem je otvorio plastičnu vreću sa ribom,
vodu prosuo preko ribarskih mreža koje su se nalazile na dnu kola, a ribu,
koja se još praćakala, strpao u sak od šatorskog platna. Plastičnu kesu je
savio i strpao u džep od kombinezona. Sada je sve bilo u najboljem redu:
ribari su se vraćali sa ne baš mnogo uspešnog ribarenja. Seo je za upravljač
i upalio motor.
Do krivine je vozio ne uključujući farove. S leve strane se nalazio
ogroman, tri metra visok zid, koji je ograđivao Zonu, a s desne strane
žbunje, proređeni šumarci i poneka napuštena vikendica sa zatarabljenim
prozorima i oljuštenim zidovima. Redrik je dobro video u pomrčini, a i
pomrčina više nije bila tako gusta i, sem toga, dobro je znao šta će sada da
se desi; zato, kada je pred sobom ugledao pogrbljenu figuru koja je
ravnomerno koračala, nije čak ni smanjio brzinu. On je koračao tačno
sredinom puta -Jcao i svi drugi do tada - i krenuo je u grad. Redrik ga je
zaobišao, priteravši kola uza samu levu ivicu puta, i pritisnuo jače pedalu
gasa.
- Majko božja! - promrmljao je otpozadi Barbridž. - Riđi, jesi li
video?
 - Aha - odgovorio je Redrik.
- Gospode bože!... Samo nam je još to nedostajalo!... mrmljao je
Barbridž i najednom počeo naglas da se moli.
- Umukni! - podviknuo mu je Redrik.
Krivina je morala da bude tu negde. Redrik je usporio zagledavši se
u liniju iskošenih kućica i ograda koje su se pojavile s desne strane. Stara
transformatorska kućica... bandera... polutruo mostić preko jarka... Redrik
je zaokrenuo. Kola su se bukvalno propela.
- šta to radiš? - divlje je zaurlao Barbridž. - Noge ćeš mi uništiti,
stoko!
Redrik se za jedan tren okrenuo i, ne gledajući, udario starca po
licu, osetivši na nadlanici neobrijanu bradu. Barbridž se trgao i umukao.
Kola su skakutala, točkovi su svaki čas šlajfovali u svežem blatu posle
noćne kiše. Redrik je uključio farove. Bela svetlost je obasjala stare šine,
zarasle u travu, ogromne baruštine, trule, poluoborene plotove po strani.
Barbridž je plakao, šmrkćući i jecajući. On više ništa nije obećavao, kukao
je i pretio, ali veoma tiho i nerazumljivo, tako da je Redrik jedva čuo
pokoju reč. Nešto o nogama, o kolenima, o lepotanu Arčiju... Posle se
smirio.
Zaselak se pružao duž zapadne periferije grada. Nekada su se ovde
nalazili letnjikovci, vrtovi, letnje rezidencije istaknutih ljudi grada i
fabričke uprave. Zeleni, veseo rejon, mala jezera sa čistim peščanim
obalama, prozračni brezovi šumarci, ribnjaci sa karašima. Fabrički smrad i
dim ovamo nisu dopirali, kao uostalom ni gradska kanalizacija. Sada je sve
to bilo napušteno i zapušteno. Za sve vreme vožnje videli su samo jednu
nastanjenu kuću - žućkasto se presijavao prozorčić zastrven zavesom, na
konopcu je visilo rublje mokro od kiše, a ogroman pas, zacenivši se od
besnog laveža, izleteo je sa strane i neko vreme jurio za kolima u
mlazevima blata koje je izletalo ispod točkova.
Redrik je oprezno prešao preko još jednog starog, iskrivljenog
mostića, i kada je u daljini ugledao krivinu koja je vodila ka Zapadnoj
autostradi, zaustavio je kola i ugasio motor. Posle je izašao na put, ne
obazirući se na Barbridža, i krenuo napred, zimogrožljivo zabivši ruke u
vlažne džepove kombinezona. Već se bilo skoro sasvim razdanilo.
Unaokolo je sve bilo vlažno, tiho, sneno. Stigao je do puta i oprezno
provirio iza žbunja. Policijska karaula se odavde odlično videla: mala
prikolica za letovanje, tri osvetljena prozorčića. Patrolna kola su stajala
kraj ivice puta, u njima nije bilo nikoga. Redrik je neko vreme stajao i
posmatrao. Tamo se ništa nije pokretalo: prema svemu, vojnici iz patrole
su se smrzli i namučili preko noći i sada su se grejali u prikolici - dremali
su sedeći sa cigaretama prilepljenim za donje usne usne. „Žabe“ -
poluglasno je rekao Redrik. Napipao je u džepu bokser, provukao prste
kroz otvore, stegao u ruci ledeni metal i zimogrožljivo se povijajući, s
rukama u džepovima, krenuo natrag. Landrover je stajao u žbunju, malo
nakrivljen. Mesto je bilo gluvo, zapušteno - ovde, sigurno, niko nije
navraćao punih deset godina.
Kada se Redrik približio kolima, Barbridž se pridigao i pogledao
ga, poluotovrenih usta. Sada je izgledao još stariji nego inače - izboran,
ćelav, zarastao u prljavu bradu, sa pokvarenim zubima. Neko vreme su se
ćutke posmatrali i najednom Barbridž poče da mrmlja:
- Kartu ću ti dati... sve zamke su na njoj ucrtane, sve... Sam ćeš
naći, nećeš zažaliti...
Redrik ga je slušao, ne pokrećući se, a posle je opustio prste,
ispustivši u džepu bokser i rekao:
- Dobro. Tvoj posao je da ležiš onesvešćen, jesi li razumeo? Stenji,
ali da se s mesta nisi pomerio.
Seo je za upravljač, upalio motor i pokretnuo auto.
I sve je dobro prošlo. Niko nije izišao iz prikolice kada je
landrover, saglasno saobraćajnim oznakama, lagano prešao pored nje, a
potom, krećući se sve brže i brže, pojurio u grad preko južne periferije.
Bilo je šest sati izjutra, ulice su bile puste, asfalt mokar i crn, automatski
semafori su usamljeni i nepotrebno namigivali na raskrsnicama. Prošli su
pored pekare sa visokim jarko osvetljenim prozorima, i Redrika je
zapahnuo topao, neobično prijatan miris.
- Gladan sam - rekao je Redrik i protegao se oslonivši se rukama o
upravljač.
- Šta? - preplašeno ga je upitao Barbridž.
- Gladan sam, kažem... Gde da te vozim? Kući ili pravo kod
Mesara?
- Kod Mesara, kod Mesara juri! - brzo je počeo da blebeće
Barbridž, sav se ustremivši napred, grozničavo i vrelo dahćući Redriku u
potiljak. - Pravo kod njega! Pravo! On mi je još sedam stotina dužan...
Požuri, šta se vučeš kao puž! - I najednom je počeo da psuje nemoćno i
besno, najgorim mogućim rečima, pljujući oko sebe, gubeći dah u
napadima sipljivoga kašlja.
Redrik mu nije odgovarao. Nije imao ni vremena ni snage da
smiruje pobesnelog Strvodera. Trebalo je što pre završiti sve to i barem
jedan sat, barem pola sata odspavati pre sastanka u „Metropolu“. Skrenuo
je u Šesnaestu ulicu, prošao dva bloka i zaustavio kod ispred sive,
jednospratne vile.
Vrata mu je otvorio lično Mesar - vidi se, tek je ustao i spremao se
da ode u kupatilo. Na sebi je imao raskopčan kućni mantil sa zlatnim
resama, u ruci - čašu sa veštačkim vilicama. Kosa mu je bila razbarušena,
ispod mutnih očiju videli su se tamni podočnjaci.
- A! - rekao je - Riđi. Šta hoćeš?
- Stavljaj zube i idemo - rekao je Redrik.
- Aha - rekao je Mesar, pozvao ga glavom da uđe u hol, i vukući
persijske papuče po podu začuđujuće brzo krenuo u kupatilo.
- Ko? - upitao je odatle.
- Barbridž - odgovorio je Redrik.
- Šta?
U kupatilu je potekla voda, začulo se frktanje, pljuskanje, nešto je
palo i počelo da se kotrlja po popločanom podu. Redrik se umorno sručio u
fotelju, izvukao cigaretu i zapalio je, osvrćući se oko sebe. Da, hol je
izgledao dosta dobro. Mesar nije štedeo novac. Bio je veoma vešt i
savremen hirurg, ponos medicine ne samo grada već i čitave države, a sa
stalkerima se povezao, razume se, ne zbog novca. On je, istina, uzimao
svoj udeo iz Zone: uzimao u naturi, raznom robom, koju je primenjivao u
svojoj medicini; uzimao je znanjem, proučavajući na unakaženim
stalkerima ranije nepoznate bolesti, anomalije i povrede ljudskog
organizma; uzimao je slavom, slavom prvog na planeti lekara-stručnjaka za
vanzemaljska oboljenja čoveka. I novac je, uzgred budi rečeno, takođe
rado uzimao.
- A šta je sa nogama? - upitao je, pojavivši se iz kupatila sa
ogromnim peškirom prebačenim preko ramena. Ivicom peškira pažljivo je
brisao dugačke, nervozne prste.
- Uleteo je u „studenac“ - odgovorio je Redrik.
Mesar je zazviždao.
- Znači, kraj Barbridžu - promrmljao je. - Šteta, bio je čuveni
stalker.
- Nije važno - rekao je Redrik, zavalivši se u fotelju. - Ti ćeš mu
već napraviti proteze. On će se još na protezama šepuriti po Zoni.
- No, dobro - rekao je Mesar. Lice mu je poslovno. - Pri čekaj,
odmah ću se obući.
Dok se oblačio, dok je telefonirao nekuda - najverovatnije u svoju
kliniku, da pripreme sve što je potrebno za operaciju, Redrik je nepokretno
poluležao u fotelji i pušio. Samo se jednom pomerio da bi iz džepa izvukao
čuturicu. Pio je malim gutljajima, jer je u čuturici pića bilo još samo na
dnu, i trudio se da ni na šta ne misli. Jednostavno je čekao.
Potom su zajedno otišli do kola. Redrik je seo za upravljač, a Mesar
pored njega i odmah, previvši se preko naslona, počeo da pregleda
Barbridžove noge. Barbridž se malo smirio i sav nekako zgrčen mrmljao
nešto žalostivo, obećavao doktoru da će ga pozlatiti, spominjao stalno decu
i pokojnu ženu i molio da mu spasu barem kolena. Kada su stigli do
klinike, Mesar je opsovao, pošto bolničara nije bilo kraj ulaza, izleteo iz
kola dok su još bila u pokretu i nestao u vratima. Redrik je ponovo zapalio
cigaretu, a Barbridž je najednom rekao potpuno jasno i razgovetno, kao da
se sasvim smirio:
- Hteo si da me ubiješ. To ti neću oprostiti.
- Ali te nisam ubio - ravnodušno je odgovorio Redrik.
- Da, nisi me ubio... -rekao je Barbridž i malo poćutao.
- To takođe neću zaboraviti.
- Zapamti, zapamti - rekao je Redrik. - Ti me, razume se, ne bi
ubijao... - Okrenuo se i pogledao Barbridža. Starac je pravio grimase
kriveći sasušene usne. Ti bi me jednostavno ostavio tamo - rekao je Redrik.
- Ostavio bi me u Zoni i niko ništa nikada ne bi saznao. Kao što si uradio
sa Naočarcem.
- Naočarac je sam umro - natmureno se pobunio Barbridž. - Sa tim
nemam nikakve veze. Bio je kao prikovan za zemlju.
- Stoka si ti obična - ravnodušno je rekao Redrik okrenuvši mu
leđa. - Strvoder.
Iz glavnog ulaza su izleteli sanjivi, uzbuđeni bolničari i, u trku
otvarajući nosila, pritrčali kolima. Redrik je, uvlačeći dimove cigareta,
posmatrao kako su vešto izvukli Barbridža iz kola, položili ga na nosila i
poneli ka ulazu. Barbrdiž je ležao nepokretno, skrstivši ruke na grudima, i
odsutno gledao u nebo. Njegova ogromna stopala, izgrižena „studencom“,
bila su čudno i neprirodno iskrivljena. On je bio poslednji od starih
stalkera, jedan od onih koji su počeli lov na vanzemaljske predmete
neposredno posle Posete, kada Zona još nije bila proglašena za Zonu, kada
nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kada je grad bio
paralizovan užasom, i kada se sve kikotao nad novom novinarskom
patkom. Redrik je tada imao deset godina, a Barbridž je još bio jak i vešt
muškarac - voleo je da popije neku čašicu na tuđi račun, da se potuče, da
stisne u uglu neopreznu devojku. Njegova sopstvena deca nisu ga tada
uopšte interesovala, a đubre je bio još i tada, jer je, napivši se, tukao svoju
ženu s nekim odvratnim uživanjem, bučno, da svi vide... Tako ju je jednom
pretukao do smrti...
Redrik je okrenuo landrover i, ne obraćajući pažnju na semafor,
trubeći na retke prolaznike, sekući krivine, pojurio pravo kući.
Zaustavio je kola ispred garaže, a kada je izašao iz kola, ugledao je
domara, koji je išao k njemu od skvera. Kao i uvek, domar je bio ljut,
njegovo izborano lice sa nateklim očima izražavalo je odvratnost, kao da se
nije po zemlji kretao, već po stajskom đubrivu...
- Dobro jutro - rekao mu je Redrik učtivo.
Domar je, zaustavivši se na dva koraka od njega, pokazao srednjim
prstom desne ruke negde preko ramena.
- Je li ono tamo vaše delo? - upitao je nerzaumljivo. Bilo je
očigledno da su to bile njegove prve reči od jučerašnjeg dana.
- O čemu vi to?
- Ljuljašku onu... Jeste li je vi postavili?
- Jesam.
- A zašto?
Redrik je, ne odgovarajući ništa, prišao vratima garaže i počeo da ih
otključava. Domar je krenuo za njim i zaustavio mu se iza leđa.
- Pitam vas, zašto ste postavili onu ljuljašku tamo? Ko vas je za to
molio?
- Cerka me je molila - odgovorio je Redrik što je mogao smirenije.
Otvorio je konačno vrata.
- Ne pitam vas za ćerku! - Domar je povisio glas.- O vašoj ćerki
ćemo još da razgovaramo. Pitam ja vas, ko vam je to dozvolio? Ko vam je
dozvolio da na skveru radite šta hoćete?
Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme je stajao, netremice
posmatrajući bledo čelo, sa žilama koje su iskočile. Domar se povukao
jedan korak unazad i progovrio nešto smirenije:
- I balkon ne farbate, koliko sam vas puta...
- Uzalud se mučite - rekao je Redrik. - Svejedno se neću odseliti
odavde.
Vratio se u kola i uključio motor. Stavivši ruke na upravljač,
krajičkom oka je zapazio kako su mu pobledeli prsti. I tada je pomolio
glavu iz kola i, više se ne uzdržavajući, rekao:
- Ali, ako ipak budem prinuđen da se preselim, onda se, gade jedan,
bogu pomoli.
Uterao je kola u garažu, upalio svetio i zatvorio vrata. Posle je
izvukao iz lažnog rezerovara za benzin vreću s robom, sredio kola, ubacio
vreću u staru pletenu korpu, odozgo stavio još uvek vlažne ribarske mreže,
sa prilepljenom travom i lišćem, a preko svega toga je izručio ribe, koje je
Barbridž juče kupio u nekoj periferijskoj ribarnici. Posle je još jednom
obišao kola sa svih strana, razgledajući ih, jednostavno po navici. Za desni
zadnji točak prilepio se opušak. Redrik ga je pažljivo skinuo - cigareta je
bila švedska. Malo se zamislio i strpao opušak u kutiju od šibica. U njoj su
već bila tri opuška.
Na stepeništu nikoga nije sreo. Zaustavio se ispred svojih vrata, no
ona su se otvorila pre nego što je uspeo da izvuče ključ. Ušao je postrance,
držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i poznatim
mirisima svoga doma, a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, priljubila lice uz
njegove grudi. Čak je i kroz kombinezon i toplu košulju osetio kako joj
ubrzano lupa srce. Nije joj smetao - strpljivo je stajao i čekao da se smiri,
iako je upravo u tom trenutku osetio koliko je snage izgubio i koliko se
izmučio.
- No, dobro... - progovorila je ona na kraju dubokim, promuklim
glasom, pustila ga, i upalila svetio u predsoblju i, ne okrećući se, otišla u
kuhinju. - Odmah ću ti skuvati kafu...
- rekla je već odande.
- Ribu sam dovukao - rekao je namerno bodrim glasom. - Isprži je,
i to svu, gladan sam kao vuk!
Vratila se, krijući lice u raspuštenoj kosi; stavio je korpu na pod i
pomogao joj da izvuče mrežu sa ribom. Zajedno su odneli sve to u kuhinju
i izručili ribu u sudoperu.
- Idi, umij se - rekla mu je. - Dok se umiješ, sve će biti spremno.
- Kako je Mariška? upitao je Redrik sedajući i skidajući čizme.
- Torokala je cele večeri - odgovorila je Guta. -Jedva sam je strpala
u krevet. Stalno je pitala: gde je tata, gde je tata? Daj joj odmah tatu na
tanjiru...
Kretala se vešto i nečujno po kuhinji -jaka, lepo građena
- i već je počinjala da vri voda u loncu na plotni, i letela je krljušt
ispod noža, i cvrčao je buter na najvećem tiganju, i divno je počela da
miriše tek skuvana kafa.
Redrik je ustao, vratio se bosonog u predsoblje, uzeo korpu i odneo
je u ostavu. Potom je bacio pogled u spavaću sobu. Martiška je mirno
spavala, ćebe je skliznulo na pod, spavaćica se zadigla, i cela je bila kao na
dlanu - mala zver koja sopće. Redrik nije mogao da se uzdrži i pomilovao
je po leđima prekrivenim zlatastim maljama, i po hiljaditi put se začudio
kako su te malje svilaste i dugačke. Zaželeo je da uzme Martišku u naručje,
ali se bojao da je ne probudi, a bio je i prljav kao đavo, sav ispunjen
Zonom i smrću. Vratio se u kuhinju, ponovo seo za sto i rekao:
- Sipaj mi solju kafe. Posle ću da se okupam.
Na stolu se nalazio svežanj večernje pošte: „Harmontske novine“,
časopis „Atleta“, „Plejboj“ - čitava hrpa časopisa i debeli, u sivim
koricama. „Referati Međunarodnog instituta vanzemaljskih kultura“,
sveska 56. Redrik je uzeo od Gute solju kafe i privukao „Referate“.
Krivulje, nekakvi znaci, crteži... na fotografijama - poznati predmeti
snimljeni iz neobičnih uglova. Objavljen je posmrtno još jedan Kirilov
članak. „O jednom nepoznatom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b“.
Prezime Panov je bilo uokvireno debelim crnim ramom, a ispod njega je
sitnim slovima bila odštampano: „Doktor Kiril A. Panov, SSSR, tragično
poginuo prilikom obavljanja eksperimenta aprila 19... godine“. Redrik je
odgurnuo časopis, opekao se kafom i upitao:
- Da li je ko navraćao?
- Gutalin je dolazio - rekla je Guta posle kraće pauze. Stajala je kraj
šporeta i posmatrala ga. - Bio je pijan kao tresak i izbacila sam ga napolje.
- A Martiška?
- Nije htela, razume se, da ga pusti da ode. Samo što nije zaplakala.
Alija sam joj rekla da se čika Gutalin loše oseća. A ona mi je odgovorila:
„Ponovo se Gutalin naljoskao!“
Redrik se osmehnuo i otpio još jedan gutljaj. Posle je upitao:
- A susedi?
I ponovo je Guta sačekala pre nego što će odgovoriti:
- Kao i uvek - rekla je na kraju.
- Dobro, onda i ne pričaj.
- Ah, - rekla je, odmahnuvši rukom. - Noćas lupa na vrata ona žena
odozdo. Oči joj ovakve, pena leti na sve strane. Šta to u sred noći
testerišemo u kupatilu!...
- Kuga! - rekao je Redrik kroz zube. - Slušaj, a kako bi bilo da ipak
odemo odavde? Kupićemo negde kuću na periferiji, gde niko ne živi,
nekakvu napuštenu vilu...
- A Mariška?
- Gospode, - rekao je Redrik - zar ti i ja nećemo učiniti sve što
možemo samo da bi joj bilo dobro?
Guta je odmahnula glavom.
- Ona voli decu. I ona vole nju. Ona nisu kriva što je...
- Da - progovorio je Redrik. - Ona, razume se, nisu kriva.
 - Zašto uopšte pričamo o tome! - rekla je Guta. - Neko je
telefonirao. Nije rekao ko je. Rekla sam da si otišao u ribolov.
Redrik je ostavio šolju na sto i ustao.
- Dobro - rekao je. - Ipak idem da se okupam. Imam još mnogo
posla.
Zaključao se u kupatilu, bacio odelo u mašinu za pranje veša, a
bokser, šrafove koji su mu preostali, cigarete i ostale sitnice stavio na
policu. Dugo se okretao pod vrelom vodom, dahćući, trljajući telo
rukavicom od grubog sunđera, sve dok mu se koža nije zacrvenela. Potom
je isključio tuš, seo na ivicu kade i zpalio cigaretu. Voda je u cevima
hučala, Guta je u kuhinji zveckala posuđem. Počela je da miriše pržena
riba, a Guta je zakucala na vrata i dodala mu čist veš:
- Požuri! - rekla je. - Riba će se ohladiti.
Ona se već bila sasvim smirila i ponovo je počela da komanduje.
Smeškajući se, Redrik se obukao, navukao majicu i gaće, i tako obučen
otišao u kuhinju.
- No, sada mogu nešto i da pojedem - rekao je sedajući.
- Jesi li strpao veš u mašinu? - upitala ga je Guta.
- Aha - odgovorio je punim ustima. - Odlična riba!
- Jesi li ga prelio vodom?
- Nisam... Izvinite, ser, to se više nikada neće ponoviti, ser... Ma
okani se toga, ima vremena, sedi! - uhvatio je za ruku i pokušao da je
dovuče sebi na kolena, ali ona je uspela da mu se izvuče i sedne za sto
preko puta njega.
- Zanemaruješ muža - rekao je Redrik, ponovo napunivši usta. -
Gadiš ga se, znači.
- Ma kakav si ti sad muž - rekla je Guta. - prazna i pusta vreća, a ne
muž. Prvo te treba napuniti.
- A šta ako nije prazna? - rekao je Redrik. - Dešavaju se na ovom
svetu i čuda!
- Nešto nisam još od tebe doživela takvo čudo. Hoćeš li nešto da
popiješ?
Redrik je neodlučno počeo da se poigrava viljuškom.
- Ne, neću - rekao je na kraju, bacio pogled na sat i ustao. - Idem.
Pripremi mi svečano odelo. Klasa ,,A“. Košulja, kravata...
Sa uživanjem šljapkajući čistim bosim nogama po hladnom podu,
otišao je u ostavu i zaključao se. Posle je uzeo gumenu kecelju, navukao na
ruke dugačke do lakata gumene rukavice i počeo da istovaruje na sto
sadržinu vreće. Dve „šupljine“. Kutija sa „čiodama“. Devet „baterija“. Tri
„grivne“. I nekakav obruč - nešto nalik na grivnu, ali od belog metala, lak i
većeg prečnika od grivne zajedno tridesetak milimetara. Šesnaest komada
„crnih kapi“ u polietilenskoj vreći. Dva odlično očuvana „sunđera“
veličine pesnice. Tri „svrabeža“. Konzerva „gazirane gline“. U vreći se još
nalazio težak porcelanski termos, pažljivo umotan u staklenu vunu, ali
njega Redrik nije ni dotakao. Izvukao je cigaretu i zapalio, razgledajući
stvari koje su se nalazile na stolu.
Posle je otvorio fioku, izvukao iz nje list papira, olovku i
računaljku. Stegavši cigaretu usnama i čkiljeći očima od dima, ispisivao je
cifru za cifrom, postrojivši ih sve u tri niza, a posle je sabrao prva dva
stupca. Sume su bile vredne pažnje. Ugasio je opušak u pepeljari, oprezno
otvorio kutiju i prosuo „čiode“ na hartiju. Pri svetlosti električne sijalice
„čiode“ su se plavičasto presijavale i samo su pokatkad svetlucale čistim
spektralnim bojama - žutom, crvenom, zelenom. Uzeo je jednu „čiodu“ i
oprezno, da se ne bi ubo, stegao je između palca i kažiprsta. Onda je ugasio
svetio i malo sačekao, navikavajući oči na pomrčinu. Ali „čioda“ je
„ćutala“. Odložio je u stranu, napipao drugu i takođe stegao među prstima.
Pritisnuo je još jače, rizikujući da se ubode, i „čioda“ je progovorila: slabi
crvenkasti jezičci zatreperili su po njoj i najednom se pretvorila u zelene.
Nekoliko sekundi Redrik se divio toj čudnoj igri svetlosti, koja, kako je
saznao iz „Referata“, treba da označava možda nešto veoma važno, a
potom je stavio „čiodu“ na drugu stranu i uzeo sledeću...
Bilo je ukupno sedamdeset i tri „čiode“, od njih je „govorilo“
dvanaest, dok su ostale - „ćutale“. U stvari, i one bi trebalo da govore, ali
su za to prsti bili nedovoljni, za to je bila potrebna specijalna aparatura
veličine stola. Redrik je ponovo upalio svetio i već ispisanim ciframa
dodao još dve. Tek posle toga se odlučio.
Zavukao je obe ruke u vreću i, prestavši da diše, izvukao i stavio na
sto meki zavežljaj. Neko vreme ga je posmatrao, zamišljeno češkajući
bradu nadlanicom. Posle je ipak uzeo olovku, počeo da je okreće među
nespretnim gumenim prstima i ponovo ostavio. Izvukao je još jednu
cigaretu i, ne odvajajući pogled od zavežljaja, celu je popušio.
- Do vrata! - rekao je naglas, odlučnim pokretom dograbio zavežljaj
i strpao ga nazad u vreću. - Tačka. Dosta je.
Brzo je sasuo čiode u kutiju i ustao. Vreme je bilo da krene.
Dakako, mogao bi bar pola sata da odspava, glava bi mu onda sigurno bila
bistrija, ali, s druge strane, bilo je mnogo korisnije da namesto stigne ranije
i osmotri situaciju. Brzo je smakao rukavice, okačio kecelju na vešalicu i,
ne gaseći svetio, izašao iz ostave.
 Odelo se već nalazilo na krevetu i Redrik je počeo da se oblači.
Zavezao je kravatu pred ogledalom, i u tom trenutku se iza njegovih leđa
začulo soptanje, pod je počeo da škripuće i on je morao da se namršti da se
ne bi zasmejao.
- Uuu! - povikao je najednom kraj njega tanak glasić i neko ga je
uhvatio za nogu.
- Ah! - povikao je Redrik, padajući u nesvest na krevet.
Masrtiška se, kikoćući se i vrišteći, odmah uzverala na njega.
Gazila gaje, vukla za kosu i zasipala čitavim potokom važnih podataka.
Sused Bili je lutki otrgao nogu. Na trećem spratu imaju mače, belo i sa
crvenim očima - sigurno nije slušalo mamu i išlo je u Zonu. Za večeru su
imali griz sa džemom, čika Gutalin se ponovo napio i bio bolestan, čak je i
plakao. Zašto ribe ne tonu, kada su u vodi? Zašto mama noćas nije
spavala?... Zašto čovek ima pet prstiju, dve ruke, i samo jedan nos? Redrik
je oprezno grlio nežno, toplo biće, koje je puzilo po njemu, razgledao
ogromne, potpuno tamne oči bez beonjača, prislanjao obraz uz
debeljuškasti obraščić obrastao zlatastim maljama i ponavljao:
- Martiška... Ah, ti, Martiška... Lutka si ti moja prava...
Nad uhom je zatim resko počeo da trešti telefon. Pružio je ruku i
digao slušalicu:
- Halo.
Slušalica je ćutala.
- Halo! - ponovio je Redrik. - Halo!
Niko ništa nije odgovorio. Potom je nešto škljucnulo i začuli su se
kratki zvuci prekinute veze. Redrik je ustao, spustio Martišku na pod i, ne
slušajući je više, navukao pantalone i sako. Martiška je pričala kao
navijena, ali on se samo rasejano smeškao tako da mu je na kraju bilo
rečeno da je tata sigurno jezik progutao, da ga je zubima pregrizao, i bio je
ostavljen na miru.
Vratio se u ostavu, strpao u tašnu ono što je ležalo na stolu, otrčao u
kupatilo da uzme bokser, ponovo se vratio u ostavu, uzeo tašnu u jednu
ruku, korpu sa vrećom u drugu, izašao, pažljivo zaključao vrata ostave i
doviknuo Guti: - Idem!
- Kada ćeš se vratiti? - upitala ga je Guta, izašavši iz kuhinje. Ona
se već očešljala i doterala, i na sebi nije više imala šlafrok, već kućnu
haljinu, onu koji je najviše voleo, jarko-plavu, sa dubokim dekolteom.
- Telefoniraju ti - rekao je posmatrajući je, a onda joj je prišao,
sagao se i poljubio je u dekolte.
- Idi već jednom - tiho je rekla Guta.
 - A ja? A mene? - počela je da toroče Martiška, provlačeći se
izmešu njih.
Morao je da se sagne još niže. Guta ga je netremice posmatrala.
- Gluposti - rekao joj je. - Ne brini. Telefoniraću ti.
Na odmorištu jednog sprata niže, Redrik je ugledao debelog čoveka
u prugastoj pižami, koji se mučio sa kvakom na ulaznim vratima svog
stana. Iz pomrčine stana zaudaralo je na kiselinu. Redrik se zaustavio i
rekao:
- Dobar dan.
Debeli čovek je nepoverljivo pogledao na njega preko ogromnog
ramena i nešto progunđao.
- Vaša supruga je noćas navraćala kod nas - rekao je Redrik. -
Navodno, nešto smo testerisali u kupatilu. Posredi je nekakav nesporazum.
- A šta se to mene tiče! - progunđao je čovek u pižami.
- Moja žena je juče prala veš - nastavio je Redrik. - Ako smo vas
time uznemirili, izvinite, molim vas.
- Ja nisam ništa ni rekao - progunđao je čovek u pižami. - Izvol'te
samo...
- No; drago mi je - rekao je Redrik.
Sišao je dole, svratio u garažu, stavio korpu sa vrećom u ugao,
prebacio preko nje staro sedište iz kola, pregledao sve još jednom i izašao
na ulicu.
Nije morao daleko da ide - dva bloka do trga, posle kroz park i još
mu je preostajao jedan blok do Centralnog bulevara. Pred „Metropolom“,
kao i uvek, bleštao je niklom i lakom raznobojni stroj automobila. Lakeji u
ljubičastim livrejama vukli su prema ulazu kofere, nekakvi solidni ljudi,
nalik na strance, razgovarali su u grupicama po dvoje-troje, dimeći
cigaretama na mermernom stepeništu. Redrik je odlučio da za sada ne ulazi
u hotel. Zaustavio se pod platnenim zaslonom malog kafea na drugoj strani
ulice, zatražio kafu i zapalio cigaretu. Na dva koraka od njega, za stočićem
su sedela tri oficira međunarodne policije u civilu, ćutke jeli pržene viršle
na harmontski način i pili crno pivo iz visokih staklenih krigli. Desetak
koraka dalje, nekakav narednik mračnog izgleda trpao je u sebe prženi
krompir, stegavši viljušku pesnicom. Plavi šlem je ležao na podu kraj
njegovih nogu, opasač sa kuburom je visio na naslonu stolice. U kafeu nije
bilo drugih posetilaca. Kelnerica, žena u godinama, stajala je po strani i
povremeno zevala, prikrivajući dlanom našminkana usta. Bilo je dvadeset
minuta do devet.
 Redrik je video kako je iz hotela izašao Ričard Nunan žvaćući u
hodu i natičući na glavu mekani šešir. On se bodro skotrljao niza stepenice
- mali, dežmekast, ružičast, sav srećan, sređen, sveže umiven, uveren da
mu dan neće doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekome rukom,
prebacio mantil preko desnog ramena i prišao svom pežou. Dikov pežo bio
je takođe okrugao, kratak, sveže opran, i takođe kao da je bio uveren da ga
ne čekaju nikakve neprijatnosti.
Stavivši dlan preko lica, Redrik je posmatrao kako se Nunan brižno
i poslovno smeštao na prednjem sedištu, kako je nešto prebacivao sa
prednjeg na zadnje sedište, kako se naginjao za nečim, kako je popravljao
retrovizor. Posle je pežo zafrktao plavičastim dimom, zatrubio na nekog
Afrikanca u burnusu i izišao na ulicu. Sudeći po svemu, Nunan je krenuo u
Institut, a to je značilo da je morao da obiđe fontanu i prođe pored kafea.
Bilo je kasno da ustane i ode, i zbog toga je Redrik samo prekrio lice
dlanom i zgurio se nad svojom šoljom kafe. Ali, to mu nije pomoglo. Pežo
mu je zatandrkao nad samim uhom zaškripale su kočnice, i bodri glas
Nunana ga je pozvao.
- Ehej! Šuharte, Rede!
Opsovavši u sebi, Redrik je digao glavu. Nunan je već koračao
prema njemu ispruživši ruku. Bukvalno je blistao.
- Šta radiš ovde tako rano? - upitao je, prišavši mu. - Hvala, madam
- dobacio je kelnerici. - Ništa ne želim... - I ponovo se obratio Redriku: -
Sto godina te nisam video. Gde si, šta radiš? Čime se baviš?
- Pa tako... - preko volje je rekao Redrik. - Uglavnom sitnicama...
Posmatrao je kako se Nunan sa svojom uobičajenom brižljivošću
smešta na stolici preko puta njega, kako svojim punačkim ručicama odmire
od sebe čašu a salveticama na jednu, tacnu od sendviča na drugu stranu, i
slušao kako Nunan prijateljski brblja.
- Dosta loše izgledaš - ne spavaš dovoljno, šta li? Ja sam se u
poslednje vreme prilično namučio s tom novom automatikom, ali da ne
spavam - ne, brate, san je za mene najvažniji, neka ide do vraga i ta
automatika... - Najednom se osvrnuo oko sebe. - Izvini, možda nekog
čekaš? Da možda ne smetam?...
- Ma ne - preko volje je rekao Redrik. - Jednostavno sam imao
malo vremena i svratio da popijem kafu.
- No, neću dugo da te zadržavam - rekao je Dik i pogledao na sat. -
Slušaj, Rede, okani se tih tvojih sitnica i vrati se u Institut. Znaš vrlo dobro
da će te tamo odmah primiti. Hoćeš li ponovo kod jednog Rusa, nedavno je
stigao?
 Redrik je odmahnuo glavom.
- Ne - rekao je. - Drugi Kiril se još nije rodio... Pa i nemam šta da
radim u tom vašem vražjem Institutu. Kod vas je sada sve automatizovano,
u Zonu odlaze roboti, premije, verujem, takođe roboti dobijaju... A sitne
pare laboranta ne bi mi ni za duvan bile dovoljne.
- Nemoj tako, sve bi to moglo da se sredi - pobunio se Nunan.
- A ja ne volim kad za mene drugi sređuju - rekao je Redrik. -
Oduvek sam sve sam sređivao i imam nameru i ubuduće.
- Ponosit si postao - rekao je Nunan prekorno.
- Uopšte nisam ponosit. Ne volim da prebrojavam novac - u tome je
stvar.
- Pa šta, u pravu si - rekao je Nunan nekako rasejano. Ravnodušno
je pogledao Redrikovu tašnu koja je stajala na stolici kraj njega, prevukao
prstom po srebrnoj pločici sa izgraviranim ćiriličnim slovima. - Sve je to u
redu: novac je čoveku potreban za to da na njega ne misli... Kiril ti je
poklonio? - upitao je pokazujući glavom tašnu.
- Nasledio sam je - rekao je Redrik. - Zašto se u poslednje vreme ne
pojavljuješ u „Boržču“?
- Da te ispravim - tebe tamo nema - pobunio se Nuna. - Ja tamo
skoro svaki dan ručam, ovde, u „Metropolu“, za biftek čoveku tri kože
oderu... Slušaj, - rekao je najednom - a kako stojiš sa novcem?
- Da ti pozajmim? - upitao ga je Redrik.
- Ma ne, suprotno.
- Da mi pozajmiš, znači?...
- Imam jedan posao - rekao je Nunan.
- O, gospode! - rekao je Redrik. - Zar i ti takođe?
- A ko to još? - odmah ga je prekinuo Nunan.
- Pa mnogo vas je takvih... poslodavaca.
Nunan je, kao da ga je tek tada shvatio, počeo da se smeje.
- Ma ne, to nije u vezi sa tvojom osnovnom specijalnošću.
- Već sa kojom?
Nunan je ponovo bacio pogled na sat.
- Evo šta - rekao je ustajući. - Dođi danas u „Boržč“ na ručak, oko
dva sata. Da porazgovaramo.
- Oko dva ne mogu - rekao je Redrik.
- Onda uveče, oko šest. Važi?
- Videću - odgovorio je Redrik i takođe bacio pogled na sat. Bilo je
pet minuta do devet.
 Nunan mu je mahnuo rukom i otkotrljao se do svog pežoa. Redrik
ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zatražio paklicu ,,Laky Strike“
cigareta, p,latio i, uzevši tašnu, lagano krenuo preko ulice u hotel. Sunce je
već peklo, ulica je bila ispunjena vlažnom toplinom, i Redrik je osetio da
ga peku oči. Zažmurio je, zažalivši što nije imao vremena da odspava bar
jedan sat pre ovako važnog posla. I u tom trenutku ga je pritislo...
Tako nešto mu se nikada nije desilo van Zone, pa i u samoj Zoni
samo dva ili tri puta. Najednom kao da se našao u nekom potpuno drugom
svetu. Milioni mirisa kao da su se sručili na njega - reskih, sladunjavih,
metalnih, nežnih, opasnih, uznemiravajućih, ogromnih kao kuće, sićušnih
kao trunčice prašine, grubih kao kamenje kojim su popločavane ulice,
prefinjenih i složenih kao satni mehanizmi. Vazduh je postao tvrd, u njemu
su se iznenada pojavile oštre, brušene površine, uglovi, kao da se prostor
ispunio ogromnim čupavim kuglama, piramidama, gigatnskim bodljikavim
kristalima, a kroza sve to on je morao da se pobija kao u snu, kao kroz
mračnu starinarnicu, prepunu starog nameštaja... To je trajalo nekoliko
trenutaka. Otvorio je oči - i sve je nestalo. To nije bio drugi svet - to mu se
onaj raniji, poznati svet okrenuo drugom, dotle nepoznatom stranom. Ta
strana mu se pokazala samo za tren, i ponovo nestala zauvek, pre nego što
je uspeo bilo šta da shvati...
Nad uhom mu je zapištala pobesnela automobilska sirena. Redrik je
ubrzao korake, potrčao i zaustavio se kraj samog zida „Metropola“. Srce
mu je jako lupalo, spustio je tašnu na asfalt, otvorio kutiju cigareta,
zapalio. Duboko je uvlačio dim, odmarajući se kao posle kakve tuče, a
dežurni policajac se zaustavio kraj njega i upitao ga zabrinuto:
- Da vam pomognem, gospodine?
- Ne - uspeo je da procedi Redrik kroz zube i nakašljao se. -
Zagušljivo je...
- Da vas ispratim?
Redrik se sagao i digao tašnu.
- Sve je u redu - rekao je.
- Sve je u najboljem redu, prijatelju. Hvala vam.
Brzim korakom je krenuo prema ulazu u hotel, popeo se uza
stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, sumračno, bučno. Bilo bi
najbolje kada bi posedeo malo u jednoj od ovih ogromnih kožnih fotelja,
odmorio se, došao sebi, ali je već i bez toga kasnio. Dozvolio je sebi samo
da popuši cigaretu do kraja, razgledajući ispod poluzatvorenih kapaka
ljude, koji su se muvali po holu. Košćati je već bio tu - besno je prelistavao
časopise kraj kioska sa štampom. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao
u lift.
Nije uspeo ni da zatvori vrata, a pored njega su se već ugurali -
jedan debeljko, koji je astmatično disao, jedna jako namirisana dama sa
namrgođenim dečkom, koji je ždrao čokoladu, i ogromna starica sa loše
obrijanom bradom. Redrika su sabili u ugao. Zatvorio je oči da ne bi
gledao dečka, kome je po bradi curila čokolada, ali mu je zato lice bilo
sveže, bez i jedne jedine malje, i da ne bi gledao njegovu mamicu, čiju je
oskudnu bistu ukrašavala ogrlica od „crnih kapi“ okovanih u srebro, i da ne
vidi izbuljene sklerotične beonjače debeljka i zastrašujuće bradavice na
naduvenoj njušci starice. Debeljko je pokušao da zapali cigaretu, ali ga je
starica sprečila, i sprečavala ga je sve do petog sprata, gde je izjurila iz
lifta, a čim je izjurila, debeljko je zapalio cigaretu sa takvim izrazom lica
kao da je upravo uspeo da se izbori za svoja građanska prava i odmah
počeo da kašlje i gubi dah, sopće i dahće, kao kamila otvarajući usta i
mučki udarajući Redrika u bok odignutim laktom...
Redrik je izašao iz lifta na osmom spratu i krenuo po mekom tepihu
duž hodnika koji je bio osvetljen prijatnom svetlošću nevidljivih sijalica.
Ovde je sve mirisalo na skupi duvan, pariške parfeme, svetlucavu prirodnu
kožu debelih buđelara, skupe damice od pet stotina za noć, masivne zlatne
tabakere - na sve one ništavne stvari, na sav taj trulež koji se pojavio u
Zoni, koji se napijao, ždrao, krao, debljao od Zone, i na sve to pijuckao, a
naročito pijuckao na to šta će biti posle, kada se on naždere i do mile volje
nagrabi, a sve što je bilo u Zoni nađe se van nje i smesti negde u svetu.
Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osam stotina sedamdeset i
četiri.
Promukli je, sedeći na stolu kraj prozora, vračao nešto nad cigarom.
Još uvek je bio u pižami, sa mokrom retkom kosom, koja je, uostalom, bila
pažljivo očešljana na razdeljak, a nezdravo, naduveno lice bilo mu je
glatko izbrijano.
- Aha - rekao je, ne dižući pogled. - Tačnost je - učtivost kraljeva.
Dobar dan, moj dečko!
Upravo je odsekao vrh cigare, uzeo je, obema rukama prineo
brkovima i počeo da je pokreće ispred nosa napred-nazad.
- A gde je naš stari dobri Barbridž? - upitao je i digao pogled. Oči
su mu bile prozračne, plave, kao u anđela.
Redrik je spustio tašnu na otoman, seo i izvukao cigarete.
- Barbridž neće doći - rekao je.
 - Stari dobri Barbridž - progovorio je Promukli, uzeo cigaru između
dva prsta i oprezno je prineo ustima. - Stari dobri Barbridž je izgubio
živce...
Netremice je posmatrao Redrika svojim čistim, plavim očima.
Vrata su se odškrinula i u sobu se provukao Koščati.
- Ko je bio onaj čovek s kojim ste maločas razgovarali?
- upitao je još sa praga.
- A, dobar dan - pozdravio ga je Redrik, otresajući pepeo pravo na
pod.
Koščati je zavukao ruke u džepove, približio se, široko koračajući
ogromnim, unutra okrenutim stopalima, i zaustavio se ispred Redrika.
- Sto puta smo vam govorili - počeo je prekorno - da ne
kontaktirate ni sa kim pre sastanka. A šta vi radite?
- Ja se pozdravljam - odgovorio je Redrik. - A vi?
Promukli se nasmejao, a Koščati je ljutito progunđao:
- Dobar dan, dobar dan... - Prestao je da probada Redrika svojim
prekornim pogledom i sručio se kraj njega na otoman. - Tako se ne radi -
rekao je. - Shvatate li? Ne sme tako da se radi.
- Onda mi zakazujte sastanke tamo gde neću naleteti na svoje
poznanike - rekao je Redrik.
- Dečko je u pravu - primetio je Promukli. - To je naša greška... No,
a ko je bio taj čovek?
- To je Ričard Nunan - objasnio je Redrik. - On zastupa nekakve
firme koje isporučuju opremu Institutu. Živi ovde, u hotelu.
- Vidiš li kako je sve jednostavno? - rekao je Promukli Koščatome,
uzeo sa stola ogroman upaljač u obliku statue Slobode, sumnjičavo ga
pogledao i vratio na pređašnje mesto.
- A gde je Barbridž? - upitao je Koščati, sada sasvim prijateljski.
- Nastradao je Barbridž - rekao je Redrik.
Promukli i Koščati su se samo zgledali.
- Mir neka je prahu njegovome - rekao je Promukli oprezno. - Ili je,
možda, uhapšen?
Redrik je neko vreme ćutao, lagano uvlačeći u sebe poslednje
dimove cigarete. Potom je bacio opušak na pod i rekao:
- Ne bojte se, sve je čisto. U bolnici je.
- Zaista - čisto! - progunđao je Koščati nervozno, skočio i prišao
prozoru. - U kojoj se bolnici nalazi?
- Ne bojte se, - ponovio je Redrik - u onoj koja mu je potrebna.
Dajte da pređemo na stvar, spava mi se.
 - A u kojoj se ipak bolnici nalazi? - ljutito je upitao Koščati.
- Pazite da vam ne kažem - odgovorio je Redrik. Uzeo je tašnu. -
No, hoćemo li danas da se bavimo poslom ili nećemo?
- Hoćemo, hoćemo, dečko - bodro je rekao Promukli.
Skočio je na pod neočekivano lako, brzo primakao Red- riku stočić,
jednim pokretom smakao na tepih čitavu hrpu časopisa i novina i seo preko
puta naslonivši na kolena ružičaste, maljave ruke.
- Pokažite! - rekao je.
Redrik je otvorio tašnu, izvukao spisak sa cenama i stavio ga na
stočić ispred Promuklog. Promukli ga je pogledao i noktom odmakao u
stranu. Koščati je, prišavši mu s leđa, počeo da razgleda spisak preko
ramena.
- To je račun - rekao je Redrik.
- Vidim - rekao je Promukli. - Pokazujte, pokazujte već jednom!
- Novac - rekao je Redrik.
- Kakav je to „prsten“? -sumnjičavo je upitao Koščati, pokazujući
prstom na spisak preko ramena Promuklog.
Redrik je ćutao. Držao je otvorenu tašnu na kolenima i, ne trepćući,
gledao pravo u plave anđeoske oči. Promukli se na kraju osmehnuo.
- I zašto li vas samo toliko volim, dragi moj dečko? - progunđao je.
- A još pričaju da ljubav na prvi pogled ne postoji! - Teatralno je uzdahnuo.
- File, prijatelju stari, kako se ovde kod njih kaže? Daj mu šargarepe,
ispljuni mu crvendaće... i daj mi, na kraju, šibicu! Pa vidiš valjda i sam... -
zagresaoje cigarom, koju je još uvek držao nezapaljenu između dva prsta.
Koščati Fil je nešto nerazgovetno progunđao, dobacio mu kutiju
šibica i otišao u susednu sobu kroz vrata koja su bila zastrvena draperijom.
Čulo se kako tamo sa nekim razgovara, ljutito i nerazumljivo, nešto o
mački u džaku, a Promukli je, raspalivši konačno svoju cigaru, još uvek
posmatrao Redrika netremice sa skamenjenim osmejkom na tankim,
bledim usnama i kao da je pri tome razmišljao o nečemu, a Redrik gaje,
stavivši bradu na tašnu, takođe gledao pravo u oči i takođe se trudio da ne
trepće, iako su ga kapci pekli kao žeravice i oči mu se punile suzama. Posle
se Koščati vratio, bacio na sto dva svežnja novčanica i, namrgodivši se, seo
pored Redrika. Redrik je lenjo pružio ruku da uzme novac, ali ga je
Promukli pokretom ruke zaustavio, smakao sa novčanica omotnice i strpao
ih u džep svoje pižame.
- Sada može - rekao je.
Redrik je uzeo novac i, ne brojeći ga, počeo da trpa svežnjeve u
unutrašnje džepove kaputa. Zatim je počeo da vadi robu. Radio je to
lagano, pružajući mogućnost obojici da pregledaju stvari i uporede svaki
predmet ponaosob sa spiskom. U sobi je vladala tišina, samo je Promukli
teško dahtao, iza draperije čulo se slabo zveckanje - kao da neko lupa
kašičicom o ivicu šolje...
Kada je Redrik na kraju zatvorio tašnu, i kada su brave škljocnule,
Promukli je digao pogled i upitao:
- No, a kako stoje stvari sa najvažnijim?
- Nikako – odgovorio je Redrik. Poćutao je malo i dodao: - Barem
za sada...
- Dopada mi se to „za sada“ - ljubaznim glasom je rekao Promukli.
- A tebi, File?
- Podvaljujete, Šuharte - rekao je besno Koščati Fil. - A zašto
podvaljujete, da se upitamo?
- Specijalnost mi je takva: sumnjivi poslovi - odgovorio je Red. -
Tešku imamo i ja i vi specijalnost.
- No, dobro - rekao je Promukli. - A gde je foto-aparat?
- Ah, do đavola! - progovorio je Redrik. Počeo je da trlja prstima
obraz, osećajući kako počinje da crveni. - Kriv sam - rekao je. - Potpuno
sam zaboravio na njega.
- Tamo? - upitao je Promukli, načinivši neodređeni pokret cigarom.
- Ne sećam se... Sigurno tamo... - Redrik je zatvorio oči i zavalio se
na naslon otomana. - Ne. Ničega se ne sećam.
- Šteta - rekao je Promukli. - No, jeste li videli tu stvar?
- Ne, nisam - zlovoljno je rekao Redrik. - U tome i jeste problem.
Nismo ni stigli do kampera. Barbridž je upao u „studenac“ i morao sam
odmah da krenem nazad... Budite sigurni, da sam je video, nikada je ne bih
zaboravio...
- Pogledaj, Hju, pogledaj samo ovo! - najednom preplašeno
prošaputa Koščati. - Šta je sad ovo, a?
Sedeo je, napeto ispruživši ispred sebe kažiprst desne ruke. Oko
prsta se okretao onaj beli metalni obruč i Koščati ga je posmatrao
iskolačivši oči.
- Ne zaustavlja se! - glasno je progovorio Koščati, prenoseći pogled
okruglih očiju na Promuklog, a posle ponovo na svoj kažiprst.
- Šta to znači - ne zaustavlja se? - oprezno je upitao Promukli jedva
se pomerivši.
- Stavio sam ga na prst i samo jednom okrenuo - jednostavno
ovako... i ona se već čitav minut ne zaustavlja!
 Koščati je najednom skočio i, držeći ispruženi kažiprst ispred sebe,
potrčao i nestao iza draperije. Obruč se, srebrnasto svetlucajući, lagano i
ravnomerno okretao pred njim, kao elisa aviona.
- Šta ste nam to doneli? - upitao je Promukli.
- Đavo će ga znati! - rekao je Redrik. - Nisam ni znao... Da sam
znao - zacenio bih više za njega...
Promukli ga je neko vreme posmatrao, a onda je ustao i nestao iza
draperije na vratima. Tamo su istog časa počeli da bubnjaju glasovi. Redrik
je izvukao cigaretu, zapalio je, digao sa poda nekakav časopis i počeo
rasejano da ga prelistava. Časopis je bio pun lepotica, ali mu se zbog
nečega odmah zgadio. Bacio je časopis i počeo da traži pogledom po sobi
šta bi mogao da popije. Potom je iz unutrašnjeg džepa izvukao svežanja
novčanica i prebrojao ih. Sve je bilo tačno, ali da ne bi zaspao, počeo je da
prebrojava i drugi svežanj. Upravo ga je stavljao u džep kada se u sobu
vratio Promukli.
- Imate sreće, momče - progovorio je, ponovo sedajući preko puta
Redrika. - Znate li šta je to perpetuum mobile?
- Ne - rekao je Redrik. - To nismo učili.
- Nije ni važno - promrsio je Promukli. Izvukao je još jedan svežanj
novčanica iz džepa. - Za svaki naredni primerak tog vašeg „prstena“
dobićete po dva ovakva svežnja. Jeste li zapamtili momče? Po dva svežnja.
Ali uz uslov da izuzev nas za te prstene niko nikada ništa ne sazna. Jesmo
li se dogovorili?
Redrik je ćutke strpao svežanj u džep i ustao.
- Idem - rekao je. - Kada i gde sledeći put?
Promukli je takođe ustao.
- Telefoniraće vam - rekao je. - Čekajte poziv svakog petka od
devet do devet i trideset. Preneće vam pozdrave od Fila i Hjua i zakazaće
vam sastanak.
Redrik je klimnuo glavom i krenuo ka vratima. Promukli je krenuo
za njim, stavivši mu ruku na rame.
- Hteo bih da shvatite - nastavio je. - Sve je ovo dobro, veoma
drago i tako dalje, a „prsten“ je odista više nego čudesan, ali - nama su pre
svega potrebne dve stvari: fotografije i pun termos. Vratite nam naš
fotoaparat, ali sa snimljenim filmom, i naš porcelanski termos, ali ne
prazan, već pun, i više nikada nećete morati da idete u Zonu...
Redrik je, trgavši ramenom, zbacio njegovu ruku, otvorio vrata i
izašao. Koračao je, ne osvrćući se, po mekoj stazi hodnika i stalno je
osećao na svom potiljku plavičasti anđeoski pogled koji nije treptao. Nije
sačekao lift, već se sa osmog sprata spustio pešice.
Izašavši iz „Metropola“, pozvao je taksi i krenuo u drugi kraj grada.
Sofera nije poznavao, bio je to novajlija, nosat i rošavog lica, jedan od onih
koji su hrlili u Harmont poslednjih godina u traganju za doživljajima,
bogatstvom, slavom, nekakvom posebnom religijom - koji su nadirali
ovamo, pa su tako i ostali ovde kao taksi-šoferi, kelneri, građevinski
radnici, gorile u restoranima - nezasiti, netalentovani, izmučeni nejasnim
željama, nezadovoljni svim i svačim, razočarani i ubeđeni da su ponovo
prevareni. Polovina od njih se posle mesec ili dva vraćala svojim kućama,
noseći svoje razočaranje tako reći u sve krajeve sveta; malobrojni su
postajali stalkeri i brzo su ginuli, i ne uspevši da se snađu kako treba.
Nekolicini je pošlo za rukom da stupe u Institut, onim najpametnijim i
pismenima, koji su bili sposobni da rade, ako ništa drugo, makar kao
preparatori, a ostali su čitave večeri provodili po kafanama, tukli se zbog
neslaganja u stavovima, zbog devojaka, ili jednostavno tek onako, zbog
pića - i potpuno su razbesneli gradsku policiju, komandanturu i
starosedeoce.
Rošavi šofer je na čitavu milju zaudarao na alkohol, oči su mu bile
crvene, kao u zamorčeta, ali je bio strašno uzbuđen i odmah je počeo da
priča Redriku kako je tog jutra u ulicu u kojoj je stanovao stigao pokojnik
sa groblja. Došao je, znači, u svoju kuću, a kuća je već dugi niz godina
zatarabljena, svi su se iz nje iselili - i udovica njegova, starica, i ćerka sa
mužem i unuci. A on sam je, kako susedi pričaju, umro pre trideset godina,
još pre Posete, a sada - eto ti na: iznenada se vratio. Obilazio je, obilazio
zgradu, grebao, posle je seo kraj ograde i počeo da posmatra. Ljudi su se
okupili - iz celog bloka, a da priđe - niko se nije usudio. Posle se neko
setio: obili su vrata na kući, otvorili mu ulaz. I šta mislite? Ustao je i ušao,
i još je i vrata zatvorio za sobom. Morao sam na posao da jurim, ne znam
kako se sve to završilo, znam samo da su se spremali da telefoniraju u
Institut - da dođu po njega i odvedu ga negde u vražju mater.
- Stop - rekao je Redrik. - Zaustavi ovde.
Počeo je da pretura po džepu. Sitnine nije imao, morao je da
promeni novu banknotu. Potom je malo stajao kraj vrata, čekajući da se
taksi udalji. Strvoderova vila bila je odista više nego raskošna: dva sprata,
zastakljena veranda sa stolom za bilijar, lepo uređena baštica, staklenik,
bela senica među jabukama. I oko svega toga - ograda od kovanog gvožđa,
ofarbana svetlozelenom masnom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo
zvono, kapija se uz laku škripu otvorila, i Redrik je lagano krenuo po
peskom pustoj stazi, kraj koje su se pružali ružičnjaci, a na tremu je već
stajao Suslik - zgrbljen, crno-rumen, i tresao se od želje da učini nešto
korisno. Nestrpljivo se okrenuo na bok, spustio niz stepenice jednu nogu,
koja je tražila oslonac, počeo da privlači drugu, i pri tom se stalno trzao,
trzao prema Redriku zdravom rukom: sada ću, sada...
- Ehej, Riđi! - pozvao ga je iz bašte ženski glas.
Redrik je okrenuo glavu u tom pravcu i ugledao u zelenilu, pored
belog, čipkastog krova senice, pocrnela ramena, jarko crvene usnice, ruku
koja mu je mahala. Klimnuo je glavom Susliku, skrenuo sa staze i kroz
ružičnjak, preko meke zelene trave, krenuo ka senici.
Na livadi je bilo prostrto ogromno crveno ćebe, a na ćebetu je
sedela sa čašom u ruci Dina Barbridž u skoro nevidljivom kupaćem
kostimu; pored nje je ležala knjižica sa šarenim koricama, a u senci, pored
žbuna, nalazilo se vedro sa . ledom, iz koga je virio uski grlić flaše.
- Zdravo, Riđi! - rekla je Dina Barbridž, pozdravljajući ga čašom. -
A gde je tatica? Zar je ponovo nastradao?
Redrik joj je prišao i, stavivši ruke sa tašnom iza leđa, zaustavio se,
posmatrajući je odozgo. Da, Strvoder je od nekoga u Zoni izmolio odista
divnu decu. Cela je bila kao od atlasa, raskošno jedra, bez i jedne jedine
greške, bez i jedne jedine bore - sto pedeset funti dvadesetogodišnje
lakome puti, a uza sve to još i smaragdne oči, koje su sijale iznutra, i
velika, vlažna usta i ravni, beli zubi. Tome je još trebalo dodati i crnu kosu,
koja se presijavala na suncu, nemarno prebačena preko jednog ramena.
Sunce se tako i kretalo po njoj, prelazeći sa ramena na stomak i bedra,
ostavljajući senke između skoro potpuno golih grudi. Stajao je nad njom i
otvoreno je posmatrao, a ona ga je gledala odozdo s osmehom
razumevanja, a potom je prinela čašu ustima i otpila nekoliko gutljaja.
- Hoćeš li? - upitala je, oblizujući usne i, sačekavši tačno onoliko
koliko je bilo potrebno da on shvati dvosmislenost njenih reči, pružila mu
čašu.
Osvrnuo se oko sebe, potražio pogledom i, našavši u senci ležaljku,
seo u nju i ispružio noge.
- Barbridž je u bolnici - rekao je. - Noge će mu odseći.
Smeškajući se i dalje posmatrala ga je jednim okom - drugo je bilo
skriveno iza gustog pramena kose koja joj je padala na rame. Samo joj se
osmeh postao nepokretan - smešak na pocrnelom licu. Posle je mahinalno
počela da se poigrava čašom, kao da je osluškivala zvezckanje leda o
zidove, i upitala:
- Obe noge?
 - Obe. Možda do kolena, a možda i više.
Ostavila je čašu i sklonila kosu sa lica. Više se nije smeš- kala.
- Šteta - progovorila je. - A ti, znači...
Upravo njoj, Dini Barbridž, on bi mogao detaljno da ispriča kako se
sve to odigralo. Sigurno bi mogao da joj ispriča i to kako se vraćao kolima,
držeći pripremljen bokser, i kako ga je Barbridž molio - ne za sebe, već za
decu, za nju i Arčija, i kako mu je obećavao Zlatnu kuglu. Ali, on nije
počeo da priča. Ćutke je zavukao ruku u džep, izvukao svežanj novčanica i
bacio ga na crveno ćebe, do samih Dininih golih nogu. Novčanice su se
rasturile kao lepeze od karata. Dina je rasejano uzela nekoliko novčanica i
počela da ih posmatra kao da ih prvi put vidi, ali one je nisu interesovale.
- Znači, poslednji honorar - progovorila je.
Redrik se nagao preko ivice ležaljke, dotakao vedro i, izvukavši
flašu, pogledao etiketu. Po tamnom staklu je klizila voda i Redrik je
odmakao flašu u stranu da mu voda ne bi kapala na pantalone. On nije
voleo skup viski, ali je sada mogao da popije i ovo. I već je hteo da nategne
pravo iz flaše, kad ga zaustaviše nekakvi nejasni zvuci negodovanja koji su
dopirali odnekud iza leđa. Okrenuo se i ugledao kako preko livade, mučno
pomičući krive noge, iz sve snage žuri Suslik, držeći pred sobom obema
rukama visoku čašu sa prozračnom tečnošću. Od napora mu se znoj slivao
niz crnpurasto lice, oči nalivene krvlju skoro da su mu iskočile iz duplji.
Videvši da ga je Redrik primetio on ponovo očajnički ispruži čašu ispred
sebe i ponovo nešto poče da mumla ili cvili, široko i bez snage otvarajući
bezuba usta.
- Čekam, čekam - rekao mu je Redrik i strpao flašu nazad u led.
Suslik je na kraju uspeo da došepa do njega, pružio je Redriku čašu
i sa neodlučnom familijarnošću potapšao ga po ramenu svojom
unakaženom rukom.
- Hvala, Diksone - ozbiljno je rekao Redrik. - To je upravo ono što
mi je nedostajalo. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.
I dok je Suslik zbunjeno i oduševljeno tresao glavom i grčevito se
udarao po bedru, Redrik je svečano digao čašu, klimnuo mu glavom i
najednom iskapio polovinu čaše. Posle je pogledao Dinu.
- Hoćeš li? - upitao je, pokazujući joj čašu.
Nije mu ništa odgovorila. Savijala je novčanice napola, i još
jednom napola, pa onda još jednom sve to napola.
- Okani se toga - rekao joj je. - Nećete propasti. Tvoj tatica...
Prekinula ga je:
 - A ti si ga, znači, vukao - rekla je. Nije ga pitala, već je odmah
tvrdila. -Vukao si ga, budalčina, preko cele Zone, kreten Riđi, na svojoj
grbači, tu stoku, balavče jedan. Takvu priliku si propustio...
Pogledao je, zaboravivši na čašu, a ona je ustala, prišla mu,
koračajući po razbacanim novčanicama i, zaustavila se ispred njega,
oslonivši stegnute pesnice o svoje glatke bokove, odvojivši ga od celog
sveta svojim divnim telom, telom koje je mirisalo na parfeme i sladak znoj.
- Eto, tako on sve vas, idiotčiće, oko prsta okreće... po kostima
vašim, po glavama vašim blesavim... Pričekaj, pričekaj samo, sa štakama
će on po vašim lobanjama da gazi, pokazaće vam bratsku ljubav i
milosrđe! - Sada je već skoro vikala. - Zlatnu kuglu ti je sigurno obećao,
zar ne? Kartu, zamke, zar ne? Budalčino! Kretenu! Po njušci tvojoj vidim
da ti je obećao... Pričekaj, daće ti on kartu, primi, Gospode, glupavu dušu
riđe budale Redrika Šuharta...
Redrik je tada lagano ustao i, zamahnuvši, prilepio joj šamarčinu, i
ona je ućutala na pola reči, spustila se, kao posečena, na travu, i zabila lice
među dlanove...
- Budala... riđa... - nerazumljivo je mrmljala. - Takvu si šansu
propustio... takvu šansu...
Redrik je, posmatrajući je odozgo, iskapio sadržinu čaše i, ne
okrećući se, pružio je Susliku. Ovde nije imalo o čemu više da se govori.
Odista, dobru je decu Strvoder izmolio u Zoni! Decu koja ga vole i
poštuju!
Izašao je na ulicu, uhvatio taksi i rekao šoferu da ga vozi u „Boržč“.
Trebalo je završiti sve ove poslove, užasno mu se spavalo, pred očima mu
se sve mutilo, i on je zaspao, naslonivši se telom na tašnu, i probudio se tek
kada ga je šofer protresao za rame.
- Stigli smo, mister...
- Gde smo to? - progovorio je, osvrćući se sanjivo oko sebe. - Pa
rekao sam ti da me voziš u banku...
- Ne, mister, - iskezio se šofer - naredili ste da vas vozim u
„Boržč“. Stigli smo.
- Dobro - progunđao je Redrik. - Sanjao sam nešto...
Platio je i izašao, jedva pomičući otekle noge. Asfalt se već bio
usijao pod suncem, bilo je užasno vruće. Redrik je osetio da je skroz
mokar, i u ustima mu je bilo odvratno, oči su mu suzile. Pre nego što će da
uđe, osvrnuo se oko sebe. Ulica pred „Boržčem“ je, kao i uvek u ovo doba
dana, bila pusta. Kafane preko puta još nisu počele da rade, pa i sam
„Boržč“ je u stvari bio zatvoren, ali je Ernest već bio na svome mestu -
brisao je čaše, natmureno gledajući iza šanka na nekakva tri tipa, koja su
lokala za stočićem u uglu. Sa ostalih stočića još nisu bile skinute prevrnute
stolice, a nepoznati Crnac se muvao i mučio sa sanducima piva iza
Ernijevih leđa. Redrik je prišao šanku, stavio na njega tašnu i pozdravio se.
Ernest je progunđao nešto što nije baš mnogo ličilo na pozdrav.
- Piva mi daj - rekao je Redrik i grozničavo zevnuo.
Ernest je lupio praznom kriglom i šank, izvukao iz frižidera flašu,
otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklonivši usta dlanom, počeo da
posmatra njegovu ruku. Ruka je drhtala. Grlić flaše je nekoliko puta
zveknuo o ivicu krigle. Redrik je pogledao Ernesta u lice. Teški Ernestovi
kapci bili su spušteni, mala usta iskrivljena, debeli obrazi opušteni. Crnac
je brisao sunđerom pod ispod samih Redrkovih nogu, tipovi u uglu su
hazardno i besno diskutovali o trkama, a crnac koji je vukao sanduke lupio
je Ernesta zadnjicom tako da se ovaj pomerio sa mesta. Crnac je počeo da
mrmlja izvinjenja, Ernest je prigušenim glasom upitao Redrika:
- Jesi li doneo?
- A šta to? - Redrik se osvrnuo preko ramena.
Jedan od tipova se lenjo digao od stočića, krenuo prema izlazu i
zaustavio se u vratima paleći cigaretu.
- Hajde da porazgovaramo - rekao je Ernest.
Crnac sa sunđerom u ruci je sada takođe stajao između
Redrika i vrata. Ogroman crnac, kao Gutalin, samo dva puta širih
ramena.
- Hajdemo - rekao je Redrik i uzeo tašnu. Više mu se nije spavalo.
Prošao je iza šanka i provukao se pored crnca koji se borio sa
sanducima piva. Crnac je očigledno bio prignječio prst - lizao je nokat,
ispod oka posmatrajući Redrika. Bio je takođe veoma krupan crnac, sa
prelomljenim nosom i prignječenim ušima. Ernest je otišao u zadnju
prostoriju i Redrik je krenuo za njim zato što su sada već sva tri tipa stajala
kraj izlaza, a crnac sa sunđerom se našao pred kulicama koje su vodile u
magacin.
U zadnjoj prostoriji se Ernest povukao u stranu i, zgrbivši se, seo na
stolicu kraj prozora, a od stola je ustao kapetan Kvoterblad, žut i natušten,
a odnekud s leve strane pojavio se ogroman vojnik OUN sa šlemom
natučenim na oči, brzo je dograbio Redrika za bokove i prešao ogromnim
dlanovima po njegovim džepovima. Kraj desnog džepa se zadržao, izvukao
iz njega bokser i lako gurnuo Redrika ka kapetanu. Redrik je prišao stolu i
stavio ispred kapetana Kvoterblada svoju tašnu.
- Šta sve ovo treba da znači, fukaro? - upitao je Ernesta.
 Ernest je umorno digao i spustio obrve i slegao jednim ramenom.
Sve je bilo jasno. U vratima su već stajala, smeškajući se, oba crnca - i
vrata više nije bilo - a prozor je bio zatvoren i sa spoljne strane prekriven
rešetkama.
Kapetan Kvoterblad je, gadljivo kriveći lice, počeo obema rukama
da pretura po tašni, izvlačeći na sto: „šupljine“ male - dva komada;
„baterije“ - devet komada; „crne kapi“ raznih veličina - šesnaest komada u
polietilenskoj vrećici; „sunđere“ odlično očuvane - dva komada; „gazirane
gline“ - jednu teglu...
- Šta imate po džepovima? - tiho je progovorio kapetan Kvoterblad.
- Stavite sve na sto...
- Gadovi! - rekao je Redrik. - Stenice...
Zavukao je ruku u unutrašnji džep i bacio na sto svežanj novčanica.
Banknote su poletele na sve strane.
- Oho-ho! - progovorio je kapetan Kvoterblad.
- Irna li još?
- Žabe smrdljive! - zaurlao je Redrik, izvukao iz džepa drugi
svežanj i bacio ga sebi pod noge. - Nažderite se! Zadavite se!
- Veoma interesantno - rekao je kapetan Kvoterblad mirno. - A sada
lepo sve to skupi.
- Daće Bog! - odgovorio je Redrik, stavljajući ruke na leđa. - Tvoji
momci će već pokupiti. Sam ćeš pokupiti!
- Podigni novac sa poda, stalkeru - ne dižući glas rekao je kapetan
Kvoterblad, opirući se pesnicama o sto i sav se usmerivši napred.
Nekoliko sekundi su se posmatrali oči u oči, a onda je Redrik,
mrmljajući psovke, klekao i preko volje počeo da skuplja novac. Crnci iza
njegovih leđa su počeli da se smejulje, da frkću, a ounovac je počeo
zlurado sa se smeje.
- Ne frkći! - dobacio mu je Redrik. - Zube ćeš izgubiti!
Već je puzao na kolenima, skupljajući papiriće jedan po jedan,
približavajući se sve bliže i bliže tamnom bakarnom prstenu koji je ležao
uglavljen u parketu, okrećući se pri tome tako da zauzme što povoljniji
položaj; stalno je uzvikivao i uzvikivao odvratne psovke, sve kojih je
mogao da se seti, i one koje je uz put izmišljao, a kada je nastupio trenutak,
zaćutao je, napeo se, dograbio prsten, iz sve snage ga cimnuo gore, i
poklopac podruma još nije ni uspeo da lupi o pod, a Redrik je već leteo
kroz otvor glavom nadole, ispruživši obe ruke, u vlažnu hladnoću vinskog
podruma.
 Pao je na ruke, prevrnuo se preko glave, skočio i, sagavši se,
pojurio, ništa ne videći, oslanjajući se na svoje sećanje i sreću, i uzani
prolaz između gomila sanduka, rušeći uz put te gomile i slušajući kako s
treskom padaju i zakrčuju prolaz iza njega; okliznuvši se, ustrčao je uz
nevidljive stepenice, celim telom izvalio zarđala vrata i našao se u
Ernestovoj garaži. Drhtao je i ubrzano, teško disao, pred očima su mu
plovili krvavi svetlaci, srce mu je lupalo u samom grlu, ali se nije zaustavio
ni za tren. Pojurio je u zadnji ugao i, raskrvavivši ruke, rasturio gomilu
đubreta koja je zaklanjala nekoliko polomljenih dasaka na zidu garaže.
Brzo je legao na stomak i provukao se kroz rupu, osećajući kako nešto
puca na njegovom sakou, i već je bio u dvorištu, uskom kao bunar, i sedeo
između kanti sa smećem. Skinuo je sako, smakao kravatu i bacio je, brzo
pogledao po sebi, otresao pantalone, ispravio se i, potrčavši kroz dvorište,
nestao u niskom smrdljivom tunelu koji je vodio u susedno, isto takvo
dvorište. Uz put je počeo da osluškuje, ali nije čuo urlanje sirena patrolnih
kola, i potrčao je još brže, plašeći decu koja su se tu muvala, jureći ispod
okačenog veša, provlačeći se kroz rupe u istrulelim tarabama, trudeći se da
se što pre izvuče iz ovog rejona, dok kapetanu Kvoterbladu ne pođe za
rukom da pozove pojačanje. On je odlično poznavao ovaj rejon. U svim
tim dvorištima, podrumima, napuštenim vešernicama, skladištima uglja, on
se igrao još kao dete, ovde je imao poznanike, pa čak i prijatelje, i u nekim
drugim okolnostima ne bi bilo uopšte teško da se ovde sakrije i sedi tako
sakriven i čitavih nedelju dana ako bi to bilo potrebno, ali nije zbog toga
„počinio drsko bekstvo“ ispred nosa kapetana Kvoterblada, zaradivši time
dvanaest meseci zatvora više.
Imao je sreće. Po Sedmoj ulici se kretala, urlajući i dižući prašinu,
povorka pripadnika nekakve lige - oko dve stotine ljudi, isto tako u ritama i
neurednih kakav je bio i on, čak su bili i gore obučeni od njega, kao da su
se svi upravo maločas provlačili kroz otvore na plotovima, preturali na
sebe kante sa smećem, a uza sve to još proveli burnu noć na skladištu
uglja. Izleteo je iz kapije, uleteo u tu gomilu i dijagonalno, gurajući se,
gazeći nečije noge, dobijajući po ušima i vraćajući udarce, probio se na
drugu stranu ulice i ponovo nestao u jednoj kapiji
- upravo u trenutku kada se ispred njega začulo odvratno zavijanje
patrolnih kola, i kada se povorka zaustavila, skupljajući se kao harmonika.
Ali, on se sada već nalazi u potpuno drugom rejonu, i kapetan Kvoterblad
nije mogao da zna u kome.
Stigao je do svoje garaže od strane skladišta radioaparata, i morao
je da sačeka izvesno vreme dok su radnici utovarili u kamion ogromne
kartonske kutije sa televizorima. Smestio se u retkom žbunju jorgovana
pored zida susedne zgrade, odmorio se malo i popušio cigaretu. Pušio je
nervozno, čučnuvši, oslonivši se leđima o betonski zid, povremeno
prinoseći ruku obrazu, da bi smirio nervozni lik, i razmišljao, razmišljao,
razmišljao, a kada je kamion sa radnicima, brekćući, nestao, počeo je da se
smeje i tiho je rekao: „Hvala vam, momci, zaustavili ste budalu...
omogućili ste mi da malo razmislim...“ Od tog trenutka je počeo da radi
brzo, ali ne i brzopleto, vešto, smišljeno, kao da se nalazi u Zoni.
Uvukao se u svoju garažu kroz tajni ulaz, nečujno sklonio staro
sedište, uvukao ruku u korpu, oprezno izvukao iz vreće zavežljaj i strpao
ga pod mišicu. Posle je skinuo sa eksera staru, iskrzanu kožnu jaknu, našao
u uglu zamašćeni kačket i obema rukama ga natukao na čelo. Kroz
pukotine vrata u polutminu garaže prodirale su uske trake sunčeve
svetlosti, čune prašine koja je svetlucala, u dvorištu su se veselo i razigrano
igrala deca, i kada se već spremao da pođe, prepoznao je glas svoje ćerke.
Tada se privukao pukotini i jednim okom posmatrao kako je Mariška,
razmahujući sa dva balona, jurila oko nove ljuljaške, a tri starice-susetke,
sa vezom na kolenima, sedele su na klupi u blizini i posmatrale je, stegavši
pri tom usne. Izmenjuju svoja prljava mišljenja, stare opajdare. A deca -
ništa, igraju se sa njom, kao da se ništa nije ni desilo, nije im se on uzalud
ulagivao kako je znao i umeo - i tobogan im je napravio, i kućicu za lutke, i
ljuljašku... i tu klupu, na kojoj sada sede ove stare ogovarače, on je takođe
napravio. „Dobro“ - rekao je samo usnama, odvojivši se od pukotine,
poslednji put bacio pogled oko sebe po garaži i izašao kroz tajni prolaz...
...Na jugozapadnoj periferiji grada, kraj napuštene benzinske
pumpe, koja se nalazila na samom kraju Rudarske ulice, nalazila se
telefonska govornica. Bogzna ko se sada njom služio
- unaokolo su se nalazile samo napuštene kuće, a dalje, prema jugu,
prostiralo se ogromno prostranstvo bivše gradske deponije. Redrik je seo u
senku govornice na zemlju i zavukao ruku u pukotinu ispod nje. Napipao
je zaprašeni masni papir i držak pištolja, koji je bio zavijen u njega;
metalna kutija sa municijom takođe se nalazila na svome mestu, i vrećica
sa „grivnama“ i stari buđelar sa lažnim ispravama bili su tu - skrovište je
bilo u najboljem redu. Tada je skinuo kožnu jaknu i kačket i zavukao ruku
pod mišicu. Jedan minut je tako sedeo, odmeravajući na dlanu porcelanski
termos sa neodoljivom i neumoljivom smrću u njemu. I tada je osetio da je
obraz ponovo počeo da mu se trza.
- Šuharte - promrmljao je; ne čujući svoj sopstveni glas. - Šta to,
podlače jedan, radiš? Stoka si ti; oni će sa tom stvarčicom sve nas da
poubijaju... - Stegao je prstima obraz koji se trzao, ali to ništa nije
pomagalo. - Gadovi! - rekao je radnicima koji su tovarili televizore u
kamion. - Da nisam naleteo na vas... Vratio bih je nazad, strvinu, u Zonu, i
niko ništa ne bi nikada ni saznao...
Osvrnuo se oko sebe. Nad ispucalim asfaltom treperio je usijani
vazduh, tužno su izgledali zakucani prozori, po ledini se kovitlala prašina.
Bio je potpuno sam...
- Dobro - rekao je odlučno. - Svako za sebe, bog za sve. Za naš vek
je dosta...
Brzo, da se ne bi ponovo predomislio, strpao je termos u kačket, a
kačket je opet zavio u kožnu jaknu. Posle je kleknuo i, navalivši se telom,
odigao malo govornicu. Debeli paket se našao na dnu jame, i još je
preostalo dosta slobodnog prostora. Oprezno je spustio govornicu,
prodrmao je obema rukama i ustao, brišući dlanove.
- I - to je sve - rekao je. - Tragova nikakvih nema.
Uvukao se u usijanu i zagušljivu govornicu, ubacio novčić u
automat i okrenuo broj.
- Guta, - rekao je - molim te, ne uznemiravaj se. Ponovo sam
nastradao. - Čuo je kako je grčevito uzdagnula i brzo je nastavio da govori.
- Gluposti su sve to, jedno šest do osam meseci... i sa sastancima...
Preživećemo već nekako. A bez novca nećeš ostati, poslaće ti... - Ćutala je.
- Sutra izjutra će te pozvati u komandanturu, tamo ćemo se videti. Martišku
dovedi svakako.
- Hoće li da pretresaju? - upitala je odsutnim glasom.
- Neka pretresaju. Kuća je čista. Ponašaj se kao da se ništa nije
desilo. Udala si se za stalkera, sada se ne žali. No, do sutra... I imaj na
umu, nisam ti se javljao telefonom. Ljubim te u nosić...
Brzo je spustio slušalicu i nekoliko sekundi stajao, zažmurivši,
stegavši zube tako da je počelo da mu odzvanja u ušima. Posle je ponovo
ubacio novčić u automat i okrenuo drugi broj.
- Slušam vas - začuo je glas Promuklog.
- Goviri Šuhart - rekao je Redrik. - Slušajte me pažljivo i ne
prekidajte me...
- Šuhart? - sasvim prirodno se začudio Promukli. - Koji sad pa
Šuhart?
- Ne prekidajte me, kažem vam! Uhvatili su me, pobegao sam i
sada idem da se predam. Daće mi dve i po ili tri godine. Žena ostaje bez
novca. Obezbedite je. Da ima sve što joj bude potrebno, jeste li me
razumeli? Da li ste me razumeli, pitam vas?
 - Nastavite - rekao je Promukli.
- U blizini mesta gde smo se prvi put sreli nalazi se telefonska
govornica. Jedina je, nećete pogrešiti. Pod njom se nalazi porcelan. Ako
hoćete... uzmite, ako nećete... nemojte, ali dami žena ima sve šta joj je
potrebno. Vi i ja ćemo još raditi i raditi. A ako se vratim i saznam da ste
me izigrali... Savetujem vam da ne igrate prljavu igru. Jasno?
- Shvatio sam - rekao je Promukli. - Hvala. -A onda je, načinivši
malu pauzu, upitao: - Da vam nađemo advokata?
- Ne - rekao je Redrik. - Sav novac, do poslednje pare... ženi.
Pozdrav.
Spustio je slušalicu, osvrnuo se oko sebe, zabio ruke u džepove i
lagano krenuo Rudarskom ulicom između pustih, zatarabljenih kuća.
 3
RIČARD H. NUNAN, 51 GODINA, PREDSTAVNIK DOSTAVLJACA
ELEKTRONSKE OPREME ZA HARMONTSKI OGRANAK MIVC.

Ričard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao

đavolčiće na ogromnom bloku za službene beleške. Pri tom se smeškao sa
razumevanjem, klimao ćelavom glavom i
- nije slušao posetioca. Jednostavno je čekao telefonski poziv, a
posetilac, doktor Pilman, lenjo mu je prigovarao. Ili je uobražavao da to
radi. Ili je hteo da natera samoga sebe da to radi.
- Sve ćemo to uzeti u obzir - rekao je na kraju Nunan, nacrtavši i
desetog đavolčića, da bi brojka bila zaokružena, i zalupivši blok. - Odista,
to je prava svinjarija...
Valentin je pružio tanku ruku i pažljivo otresao pepeo u pepeljaru.
- A šta ćete to uzeti u obzir? - učtivo je upitao.
- Sve što ste rekli - veselo je odgovorio Nunan, zavalivši se u
fotelju. - Do poslednjeg slovca.
- A šta sam to rekao?
- To nije bitno - odgovorio je Nunan. - Ma šta da ste rekli, sve će
biti uzeto u obzir.
Valentin (doktor Valentin Pilman, laureat Nobelove nagrade i tako
dalje_ sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, mali, doteran, uredan, u jakni
od jelenske kože - nijedne mrlje, ni jednog jedinog nabora na ispeglanim
pantalonama; bleštavo bela košulja, stroga, jednobojna kravata, cipele koje
su se caklile, na tankim usnicama - ironičan osmeh, ogromne, crne naočari
koje kriju oči; nad širokim visokim čelom - crna, kratko podšišana kosa.
- Po mome mišljenju, badava vam daju vašu ogromnu platu - rekao
je. - Pa ni to još nije sve - po mome mišljenju, vi ste uza sve to još i
saboter, Dik.
- Ps-s-s-t! - rekao je Nunan šapatom. - Ne tako glasno!
- Odista - nastavio je Valentin. - Odavno vas već posmatram: po
mome mišljenju, vi uopšte ništa i ne radite...
- Samo jedan trenutak! -prekinuo ga je Nunan i počeo da maše
svojim debelim prstom. - Kako to ne radim? Zar je i jedna jedina
reklamacija ostala neuslišena?
- Ne znam - rekao je Valentin i ponovo otresao pepeo.
- Stiže dobra oprema. Stiže i loša oprema. Dobra stiže češće nego
loša, a kakve vi veze sa svim tim imate - to odista ne znam.
 - Kada ne bi bilo mene, - pobuni se Nunan - dobra bi stizala mnogo
rede. Osim toga, vi, naučnici, stalno uništavate dobru opremu, a posle
dolazite sa reklamacijama, i ko vas onda pokriva? Evo, na primer...
Počeo je da zvoni telefon i Nunan je, tog istog časa zaboravivši na
Valentina, dograbio slušalicu.
- Mister Nunan? - Upitala je sekretarica. - Ponovo vas traži
gospodin Lemhen.
- Dajte mi vezu.
Valentin je ustao, spustio ugašeni opušak u pepeljaru, umesto
pozdrava mahnuo sa dva prsta kraj slepoočnice i izašao
- mali, ispravljen, skladno građen.
- Mister Nunan? - začuo je Nunan u slušalici poznati, miran glas.
- Slušam vas.
- Nije bilo nimalo lako pronaći vas na vašem radnom mestu, mister
Nunan.
- Stigla je nova partija...
- Da, to već znam. Mister Nunan, doputovao sam ovamo na kratko.
Trebalo bi da porazgovaramo o nekim pitanjima u četiri oka. Pri tome
mislim na poslednje ugovore sa „Micubiši densi“. Pravna strana ugovora.
- Stojim vam na usluzi.
- Onda, ako nemate ništa protiv, kroz trideset minuta u kancelariji
našeg odeljenja. Da li vam to odgovara?
- U potpunosti. Kroz trideset minuta.
Ričard Nunan je spustio slušalicu, ustao i, trljajući debeljuškaste
ruke, počeo da se šetka po kabinetu. Čak je počeo i da pevuši nekakav
moderan šlager, ali je odmah pogrešio i dobroćudno se nasmejao samome
sebi. Zatim je uzeo šešir, prebacio mantil preko ruke i ušao u sobu
sekretarice.
- Devojčice, - rekao je sekretarici -jurim kod klijenata. Preuzmite
komandu nad garnizonom u mojoj odsutnosti, čuvajte, kako se to kaže,
utvrđenje, a ja ću vam doneti čokoladu.
Sekretarica se pretvorila u osmeh. Nunan joj je poslao poljubac
kroz vazduz i pojurio hodnicima Instituta. Nekoliko puta su razni ljudi
pokušavali da ga uhvate za peševe kaputa - on se izvlačio, šalio, molio ih
da čuvaju pozicije i bez njega, da čuvaju jetru, da se ne napinju, i na kraju
ga niko nije ulovio, i on je izleteo iz zgrade, izvežbanim pokretom
mahnuvši propusnicom ispred nosa dežurnog narednika.
Na grad su se bili nadneli niski oblaci, bila je užasna zapara, prve
neodlučne kapi kiše razilazile su se kao crne zvezdice i nestajale na asfaltu.
Prebacivši mantil preko glave i ramena, Nunan je potrčao pored niza kola
ka svome pežou, uleteo u njega i, smakavši sa glave mantil, bacio ga na
sedište. Iz bočnog džepa sakoa izvukao je okruglu pločicu „stakla“, ubacio
je u akumulatorsko gnezdo i pritisnuo palcem, sve dok nije začuo poznato
škljockanje. Zatim se što je mogao udobnije smestio za upravljačem i
pritisnuo pedalu. Pežo je nečujno izleteo na sredinu ulice i pojurio ka
izlazu iz Zone.
Pljusak je otpočeo iznenada, kao da se negde na nebu provalilo dno
ogromnog vedra punog vode. Kolovoz je postao klizav, kola su počela da
se zanose na krivinama. Nunan je uključio brisače i smanjio brzinu. No,
raport je znači stigao, mislio je. Sada će da nas hvale. Pa šta, ja sam u
principu - za to. Volim kada me hvale. Naročito kada me hvali gospodin
Lemhen lično. Čudno je to: zašto nam se dopada kada nas hvale? Novca od
toga više neću imati. Slavu? Nikakvu ja slavu ne mogu da steknem?
„Proslavio se: sada za njega znaju tri čoveka.“ No, recimo, četvorica, ako
uračunamo tu i Bejlisa.
Zanimljivo je biće čovek!... Odista, mi volimo pohvalu kao takvu!
Otprilike isto onako kao što deca vole sladoled. I. to je veoma glupo. Kako
onda uopšte mogu da porastem u sopstvenim očima? Zar ne poznajem
dovoljno samoga sebe? Starog, debelog Ričarda H. Nunana? A, uzgred
budi rečeno, šta li znači ono ,,H“? Eto ti sad! Nemam koga ni da
priupitam... Neću valjda da pitam gospodina Lemhena... Aha, setio sam se!
Herbert! Ričar Herbert Nunan. Ala lije!
Skrenuo je na Centralni bulevar i najednom pomislio: ala je izrastao
ovaj gradić za poslednjih nekoliko godina! Kakvi su samo oblakoderi
nikli... Eno, tamo još jedan dižu. Šta li će to ovde da bude? Aha, mesečev
kompleks - najbolji džez-orkestri na svetu, i varijete, i ostalo - sve za naš
slavni garnizon i za naše hrabre turiste, naročito za one u poodmaklim
godinama, i za blagorodne vitezove nauke... A periferije opusteše.
Da, odista me zanima, čime li će se sve ovo završiti? Uzgred budi
rečeno, pre deset godina sam potpuno tačno znao čime sve ovo mora da se
završi. Nesavladivi kordoni, pojas sigurnosti širok pedesetak kilometara.
Naučnici i vojnici, i niko više. Strašan prišt na planeti je izolovan jednom
zasvagda... I kao da su i svi ostali isto tako mislili, ne samo ja. Kakvi su se
samo govori držali, kakvi su se zakonski projekti pripremali! A sada čovek
ne može ni da se seti kako se ta čelična odlučnost raspala kao kula od
karata. ,,S jedne strane - ne možemo da ne priznamo, a s druge - ne
možemo da ne prihvatimo.“ A sve je to počelo, čini mi se, upravo onda
kada su stalkeri izneli iz Zone prve „etake“. Baterije... Da, čini mi se da je
od toga zapravo sve i počelo. Naročito kada se otkrilo da se one množe.
Prišt i nije bio baš pravi prišt, pa čak to nije ni bio prišt, već nešto pre nalik
na riznicu... A sada čak više niko i ne zna šta je to - prišt ili riznica, paklena
sablazan, kutija Pandore, đavo, satana... Svi se time pomalo koriste.
Dvadeset godina tinja, milijarde su utrošene, a organizovana pljačka
nikako nije mogla da se spreči. Svako se bavi svojim sitnim biznisom, a
naučnička čela sa važnim izrazima lica odlučuju i većaju: s jedne strane -
ne možemo da ne priznamo, a s druge - ne možemo da ne prihvatimo,
pošto objekat taj i taj, ozračen rentgenovim zracima pod uglom od
osamdeset stepeni ispušta kvazitoplotne elektrone pod uglom od dvadeset i
dva stepena... Do vraga! Svejedno, kraj svega ovoga ni onako neću
doživeti...
Kola su prolazila pored vile Strvodera Barbridža. Iza svih prozora
su zbor provale oblaka bila upaljena svetla - videlo se kako se na prvom
spratu, u sobama lepotice Dine, kreću parovi koji su igrali. Ili su od ranog
jutra počeli, ili od juče nikako ne mogu da prestanu. Otpočela je takva
moda u gradu
- žurevi koji traju danima. Jaku smo odgajili omladinu - može
mnogo toga da podnese i uporna je u svojim namerama...
Nunan je zaustavio kola pred neuglednom zgradom sa
neupadljivom firmom - „Pravna kancelarija Korš, Korš i Sajmak“. Izvukao
je „etak“ i strpao ga u džep, ponovo prebacio mantil preko glave, dograbio
šešir i uleteo u glavni ulaz - projurio pored portira, koji je bio zadubljen u
novine, pa uza stepenice, zastrte iskrzanim tepihom, počeo da lupka
potpeticama po mračnom hodniku prvog sprata, koji je bio ispunjen
posebnim mirisom, čiju je pravu prirodu uzalud svojevremeno pokušavao
da otkrije, otvorio vrata na kraju hodnika i ušao u čekaonicu. Na mestu
sekretarice sedeo je njemu nepoznati crnoputi mladić. Bio je bez sakoa, u
košulji sa podvrnutim rukavima. Preturao je po utrobi nekakve
komplikovane elektronske mašine, koja se nalazila na stočiću umesto
pisaće mašine. Ričard Nunan je okačio mantil i šešir na čiviluk, obema
rukama doterao ostatke kose iza očiju i upitno pogledao mladića. Ovaj je
klimnuo glavom. Tada je Nunan otvorio vrata kabineta.
Gospodin Lemhen se teško digao iz ogromne kožne fotelje, koja se
nalazila pored prozora prekrivenog teškom zavesom. Njegovo
pravougaono generalsko lice bilo je izborano, a te bore su označavale ili
osmejak dobrodošlice, ili žalost zbog lošeg vremena, a možda i teško
obuzdavanu želju da kihne.
- No, stigli ste - lagano je progovorio. - Uđite, smestite se.
 Nunan je potražio pogledom gde bi mogao da se smesti, ali nije
pronašao ništa drugo do tvrdu stolicu sa isto tako tvrdim naslonom, koja je
bila skrivena iza stola. Tada je seo na ivicu stola. Njegovo dobro, veselo
raspoloženje je počelo zbog nečega da se topi - još nije shvatao zbog čega.
Najednom mu je postalo jasno da ga niko neće hvaliti. Pre će biti da će se
desiti nešto suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i pripremio se za
najgore.
- Zapalite - ponudio ga je gospodin Lemhen, ponovo se spuštajući u
fotelju.
- Hvala, ne pušim.
Gospodin Lemhen je počeo da klima glavom sa takvim izrazom
lica kao da su se potvrdile njegove najgore pretpostavke, spojio je pred
licem vrhove prstiju obe ruke i jedno vreme pažljivo razgledao novonastalu
figuru.
- Smatram da nema potrebe da analiziramo pravne poslove firme
„Micubiši densi“ - progovorio je na kraju.
To je bila šala. Ričard Nunan se spremno osmehnuo i rekao:
- Kako god želite!
Bilo je odista vraški neudobno sedeti na stolu, jer nogama nikako
nije mogao da dohvati pod.
- Sa žaljenjem moram da vas izvestim, Ričarde, - rekao je gospodin
Lemhen - da je vaš raport ostavio povoljan utisak tamo gore.
- Hm... -progunđao je Nunan. „Počinje“, pomislio je.
- Čak su hteli da vas predlože za odlikovanje, - nastavio je
gospođin Lemhen - ali sam ja istupio sa predlogom da ipak malo
pričekamo. I, pravilno sam uradio... - Na kraju se odvojio od posmatranja
figure od deset prstiju i pogledao ispod oka Nunana. - Upitajte me zašto
sam ispoljio takvu, na prvi pogled čak nepotrebnu opreznost?
- Sigurno ste za tako nešto imali razloga -jednolikim glasom
odgovorio je Nunan.
- Da, imao sam. Šta je proizlazilo iz vašeg raporta, Ričarde? Grupa
„Metropol“ je bila likvidirana. Vašim naporima. Grupa „Zeleni cvet“ je bil
uhvaćena sa dokazima u kompletnom sastavu. Čist posao. Takođe vaš.
Grupe „Var“ i „Kvazimodo“, „Putujući muzikanti“ i ostale, ne sećam se
više tačno ni njihovih imena, same su se likvidirale, shvativši da će ako ne
danas, a ono svakako sutra biti likvidirane, uhvaćene na delu. To je sve
odista tako i bilo, sve se potvrđuje postojećom unakrsnom informacijom.
Polje bitke je bilo raščišćeno.
 Pobedili ste, Ričarde. Protivnik se u neredu povukao, pretrpevši
velike gubitke. Da li sam tačno izložio situaciju?
- U svakom slučaju, - oprezno je rekao Nunan - u poslednja tri
meseca je odvlačenje materijala iz Zone preko Harmonta prestalo... Bar
prema mojim podacima - dodao je.
- Protivnik se povukao, zar ne?
- No, ako baš insistirate na tom izrazu... tako je.
- Nije tako! - grmnuo je gospodin Lemhen. - Stvar je u tome što se
taj protivnik nikada ne povlači. To znam sigurno. Pohitavši da podnesete
takav pobedonosan izveštaj, Ričarde, vi ste pokazali svoju nezrelost.
Upravo sam zbog toga i predložio da se uzdržimo od vašeg nagrađivanja,
razume se, privremeno.
„Idi do vraga sa svim tim tvojim odlikovanjima“, pomislio je
Nunan, klatareći nogom i tužno posmatrajući vrh cipele koji se čas
pojavljivao, a čas opet nestajao. „O paučinu sam na tavanu tvoja
odlikovanja kačio! I ti si mi neki moralista, vaspitač - i bez tebe znam s
kim imam posla, nema potrebe da mi vakele čitaš o tome kakav mi je ovde
protivnik. Reci jednostavno i jasno: gde sam i šta propustio... Šta su te
bitange još počinile... gde su i kakvi propusti otkriveni... i bez uvoda, jer ja
nisam neki tamo početnik, ipak sam već pedesetu prevalio, i ne sedim ovde
zbog tvojih odlikovanja...“
- Šta ste čuli o Zlatnoj kugi? - upitao je najednom gospodin
Lemhen.
„Gospode!“, besno je pomislio Nunan. „Zlatna kugla, kakve li ona
ima veze sa svim tim? Idi do vraga sa tim tvojim načinom razgovora...“
- Zlatna kugla je legenda - počeo je jednolično. - Mitski predmet u
Zoni u obliku nekakve zlatne kugle, koja opet ima tu osobinu da ispunjava
ljudske želje.
- Sve, bez razlike?
- Prema kanonskom tekstu legende - sve bez razlike. Ali, postoje,
razume se, i varijante...
- Tako - pogovorio je posle kraće pauze gospodin Lemhen. -A šta
ste čuli o „smrt-lampi“?
- Pre osam godina je - isto tako jednolikim glasom počeo je da
oteže Nunan - stalker po imenu Stefan Norman, po nadimku Naočarac,
izneo iz Zone nekakvu napravu, koja je predstavljala nešto, kako sada
barem možemo da ocenimo, nalik na ozračivač, koji ubitačno deluje na
zemaljske organizme. Spomenuti Naočarac je ponudio taj agregat Institutu.
Nisu se složili oko cene. Naočarac se vratio u Zonu sa tom napravom i više
se otuda nije vratio. Gde se sada nalazi taj agregat - ne zna se. U Institutu
do dana današnjeg zbog toga još uvek čupaju kosu na glavi. Poznati vam
Hju iz „Metropola“ nudio je za taj agregat bilo koju sumu koja bi mogla da
se ispiše na listiću čekovne knjižice.
- To je sve? - upitao je gospodin Lemhen.
- Sve - odgovorio je Nunan. Demonstrativno je počeo da razgleda
prostoriju. Soba je bila prazna, nije imao šta da posmatra u njoj.
- Tako - rekao je Lemhen. - A šta ste čuli o „račjem oku“?
- O kakvom to oku?
- Račjem. Rak. Znate li šta je to? - Gospodin Lemhen je počeo da
striže sa dva prsta kroz vazduh. - Sa kleštima.
- Prvi put čujem - rekao je Nunan, namrgodivši se.
- No, a šta znate o „zveckajućim salvetima“?
Nunan je skliznuo sa stola i stao ispred gospodina Lemhena,
strpavši ruke u džepove.
- Ništa ne znam - rekao je. - A vi?
- Na žalost, ništa ne znam ni ja. Ni o „račjem oku“, ni o
„zveckajućim salvetama“. Ali, te stvari postoje.
- U mojoj Zoni? - upitao je Nunan.
- Sedite samo, sedite - rekao je gospodin Lemhen, mašući rukom. -
Naš razgovor je u stvari tek sada počeo. Sedite samo.
Nunan je obišao sto i seo na tvrdu stolicu sa visokim naslonom.
„Gde li to samo cilja?“, grozničavo je razmišljao. „Kakve su to sada
novosti? Sigurno su našli nešto u drugim Zonama, a on mi se podsmeva,
stoka jedna. Nikada me nije voleo, stari đavo, ne može nikako da zaboravi
one stihove...“
- Da nastavimo sa malim ispitom - nastavio je gospodin Lemhen,
odmakavši zavesu i bacivši pogled kroz prozor. - Lije kao iz kabla - izjavio
je. Spustio je zavesu, zavalio se u fotelju i, gledajući nekuda u tavanicu,
upitao: - Kako živi stari Barbridž?
- Barbridž? Strvoder Barbridž se nalazi pod stalnom prismotrom.
Invalid, sredstava ima više nego dovoljno za život. Sa Zonom nije
povezan. Ima četiri bara, školu za moderne igre i organizuje piknike za
oficire garnizona i turiste. Cerka Dina živi raskošno. Sin Artur je upravo
završio pravni koledž.
Gospodin Lemhen je zadovoljno klimnuo glavom.
- Jasno - pohvalio je. - A šta radi Kreon Maltežanin?
- On je jedan od malobrojnih aktivnih stalkera. Bio je povezan sa
grupom „Kvazimodo“, sada prodaje robu Institutu, preko mene. Držim ga
na slobodi: neko će se već upecati na njega. Istina, u poslednje vreme
mnogo pije i bojim se da neće još dugo izdržati.
- Kontakti sa Barbridžom?
- Udvara se Dini. Potpuno bezuspešno.
- Odlično - rekao je gospodin Lemhen. -A šta se čuje o Riđem
Šuhartu?
- Pre mesec dana je izašao iz zatvora. Sredstava ima dovoljno.
Pokušao je da emigrira, ali... - Nunan je zaćutao.
- Jednom rečju, porodične neprijatnosti. Sada mu nije do Zone.
- Sve?
- Sve.
- Nije mnogo - rekao je gospodin Lemhen. - A kako stoje stvari sa
Srećnikom Karterom?
- On već duži niz godina nije više aktivni stalker. Trguje starim
automobilima, a uz to još ima i radionicu za prebacivanje automobila na
energiju ,,etaka“. Četvoro dece, žena mu je umrla pre godinu dana. Živi sa
taštom.
Lemhen je klimnuo glavom.
- No, koga sam to od staraca još zaboravio? - dobroćudno je upitao.
- Zaboravili ste Zonatana Majlza, po nadimku Kaktus. Sada je u
bolnici, umire od raka. I zaboravili ste još Gutalina...
- Da, da, šta je sa Gutalinom?
- Gutalin je još uvek onaj stari - rekao je Nunan. - Ima grupu od tri
čoveka. Čitave nedelje ostaju u Zoni. Sve što nalaze, uništavaju na licu
mesta. A njegovo udruženje Ratobornih anđela se raspalo.
- Zašto?
- No, kao što se sigurno sećate, oni su se bavili time što su
otkupljivali robu, i Gutalin je vraćao nazad, u Zonu. Đavolu đavolovo.
Sada više nema šta da otkupljuje, a osim toga novi direktor filijale je
nahuškao policiju protiv njih.
- Shvatam - rekao je gospodin Lemhen. - No, a mladi?
- Da, mladi... Dolaze i odlaze. Ima jednog pet-šest ljudi sa
nekakvim iskustvom, ali u poslednje vreme oni nemaju kome da prodaju
robu, i nestali su. Lagano ih dresiram... Smatram, šefe, da je valjarenje u
mojoj Zoni praktično likvidirano. Starci su se povukli ili nestali, mladi
ništa ne um ej u, a i ugled tog zanata više nije onakav kakav je bio ranije.
Sada tu vlada tehnika, stalkeri-automati...
 - Da, da, čuo sam nešto o tome - rekao je gospodin Lemhen. - Ali ti
automati za sada ne mogu da opravdaju ni onu energiju koju troše. Ili
možda grešim?
- To je samo pitanje vremena. Uskoro će se opravdati.
- Kada?
- Kroz jedno pet-šest godina...
Gospodin Lemhen je ponovo počeo da klima glavom.
- U međuvremenu je protivnik, vi to sigurno i ne znate, počeo
takođe da upotrebljava stalkere-automate.
- U mojoj Zoni? - upitao je zapanjeno Nunan.
- I u vašoj takođe. Kod vas su oni bazirani u Rekspolisu, opremu
prebacuju helikopterima preko planina u Zmijski kanjon, na Crno jezero,
do podnožja vrha Bolder...
- Pa to je periferija - rekao je Nunan nepoverljivo. - Tamo je pusto,
šta tamo mogu da nađu?
- Malo, jako malo. Ali, ipak nešto i pronađu. Uostalom, to sam
spomenuo samo da biste bili informisani, to vas se u stvari i ne tiče... Da
rezimiramo. Stalkera-profesionalaca u Harmontu skoro da više i nema. Oni
koji su ostali sa Zonom više nemaju veze. Omladina se teško snalazi i
nalazi se u procesu dresure. Protivnik je uništen, povukao se negde i liže
rane. Robe isto tako nema, a kada se i pojavi, za nju nema kupaca.
Nezakonito nestajanje materijala iz harmontske Zone je prestalo još pre tri
meseca. Da li sam tačno shvatio?
Nunan je ćutao. Sada, mislio je. Sada će me lupiti po glavi. Ali gde
je pukotina? I to, prema svemu, ogromna. No, hajde, hajde već jednom,
stara repušino! Ne gnjavi toliko...
- Ne čujem odgovor -progovorio je gospodin Lemhen i prineo dlan
naboranom, maljavom uvetu.
- Dobro, šefe - mračno je rekao Nunan. - Dosta. Već ste me i
skuvali i ispekli, stavite to sada sve na sto.
Gospodin Lemhen je neodređeno zafrktao.
- Čak nemate ni šta da mi kažete - progovorio je sa neočekivanom
gorčinom u glasu. - Ušima strižete pred pretpostavljenima, a kako je bilo
meni kada sam prekjuče... - Najednom se zaustavio i krenuo preko
kabineta do sefa. - Da budem kraći, za poslednja dva meseca, samo po
podacima kojima raspolažemo, grupe protivnika su dobile više od šest
hiljada jedinica materijala iz različitih Zona. - Zaustavio se ispred sefa,
pomilovao ga po boku i naglo se okrenuo prema Nunanu. - Ne tešite se
iluzijama! Otisci prstiju Barbridža! Otisci prstiju Maltežanina! Otisci
prstiju Nosonje Ben-Galevija, koga mi čak niste ni spomenuli! Otisci
prstiju Gundos-Gareša i Patuljka Cmige! Tako vi dresirate vašu omladinu!
„Grivne“! !Iglice“! „Bele vrteške“! I to još nije sve - nekakve tamo „račje
oči“, „zveckajuće salvete“, „klepetuše od granja“, đavo ih odneo! - Ponovo
je prekinuo samoga sebe u pola reči, vratio se u fotelju^ ponovo spojio
vrhove prstiju i ljubaznim glasom upitao: - Šta mislite o svemu tome,
Ričarde?
Nunan je izvukao maramicu i obrisao vrat i potiljak.
- Ništa ne mislim - prodahtao je pošteno. - Izvinite, šefe, sada
uopšte... Dajte mi da dođem sebi... Barbridž! Barbridž nema nikakve veza
sa Zonom! Znam svaki njegov korak! On organizuje pijanke i piknike na
jezerima, on zarađuje jako mnogo, i to sve mu jednostavno nije ni
potrebno... Izvinite, govorim, razume se, gluposti, ali vas uveravam da
Barbridža ne gubim iz vida otkako je izišao iz bolnice...
- Više vas ne zadržavam - suvo je rekao gospodin Lemhen. - Dajem
vam nedelju dana vremena. Podnećete mi izveštaj o tome na koji je način
materijal iz vaše Zone dospevao u ruke Barbridža... i ostalih. Do viđenja!
Nunan je ustao, nevešto se poklonio profilu gospodina Lemhena i,
nastavljajući da briše maramicom oznojeno čelo, izašao u čekaonicu.
Crnoputi mladić je pušio, zamišljeno razgledajući unutrašnjost
demontirane elektronike. Bacio je pogled prema Nunanu - oči su mu bile
prazne, okrenute nekuda unutra.
Ričar Nunan je nabio šešir na glavu, strpao mantil pod mišku i
krenuo napolje. „Tako nešto mi se još do sada nije desilo“, razmišljao je
besno. „I to mi još samo nedostaje - Nosonja Ben-Galevi! Već je i nadimak
uspeo da dobije... Kada samo? Balavac običan... Ne, sve to nije ono
pravo... Ah, ti, životinjo jedna beznoga, Strvoderu! Kako si me samo ujeo!
Gologuzog si me pustio na ulicu, kao balavca nekakvoga... Kako je tako
nešto uopšte i moglo da se desi? To jednostavno nije moglo da se desi!
Upravo isto kao onda, u Singapuru - njuškom o sto, potiljkom o zid...“
Seo je u kola i jedno vreme, ništa ne shvatajući, prelazio prstima po
instrument-tabli, tražeći ključ za paljenje motora. Voda sa šešira mu se
slivala na kolena, on ga je skinuo i bacio iza sebe. Kiša je zalivala prednje
staklo, i Ričardu Nunanu se zbog nečega činilo da upravo zbog toga nikako
ne može da shvati šta je hteo da uradi. Shvativši to, zamahnuo je rukom i
lupio se pesnicom po ćelavom temenu. Odmah mu je bilo lakše. Setio se da
kontakt-ključ i nema, da ne može ni da gda ima, jer u džepu ima „etak“.
Večiti akumulator. I trebalo je samo da ga izvuče iz džepa, crkao dabogda,
i da ga stavi u njegovo gnezdo, i tada može otići bilo gde - što dalje od ove
kuće, iz koje ga kroz prozor sigurno posmatra ona stara repušina...
Ruka Nunana se „etakom“ zaustavila na pola puta. Tako. Od koga
da počnem - to barem znam. Od njega ću i početi. Oh, kako ću samo pičeti
od njega! Niko, nikada i ni od koga nije tako otpočinjao kako ću ja sada
otpočeti od njega. I sa takvim zadovoljstvom.
Uključio je brisače i krenuo bulevarom, ne videći skoro ništa pred
sobom, ali već se pomalo smirivao. Neka. Neka bude kao u Singapuru. Na
kraju krajeva, i u Singapuru se sve srećno završilo... I to mi je nešto, lupiti
njuškom o sto! Moglo je da bude i mnogo gore. Moglo je da bude ne
njuškom o sto, već o nešto sa ekserima... Dobro, nećemo da se udaljavamo
od osnovne teme. Gde ono beše ona moja kafanica? Ni prst se pred okom
ne vidi... Aha, evo je.
Iako je bilo nevreme, kafanica „Pet minuta“ bila je osvetljena kao i
„Metropol“, u kome je Nunan stanovao. Otresavši se od kiše, kao pseto na
obali reke, Ričard Nunan je stupio u jarko osvetljeni hol, koji je mirisao na
duvan, parfimeriju i šampanjac. Stari Beni, još uvek bez livreje, sedeo je za
šankom ukoso od ulaza i nešto ždrao, držeći viljušku stegnutu u pesnici.
Pred njim, smestivši svoju čudovišnu, ogromnu bistu između pustih i
praznih čaša, smestila se Madam - posmatrala ga je kako jede. Hol čak nije
bio ni pospremljen posle jučerašnjeg dana. Kada je Nunan ušao, Madam je
odmah okrenula prema njemu svoje široko, našminkano lice, u prvi mah
neljubazno, ali se ono odmah zatim rasplinulo u profesionalnom osmejku.
- Oho - progovorila je basom. - Gospodin Nunan lično! Jeste li se
devojaka zaželeli?
Beni je nastavio da ždere - bio je gluv kao top.
- Budi mi pozdravljena, stara moja! - otpozdravio joj je Nunan,
prilazeći. - Šta će mi devojčice, kada je preda mnom jedina prava žena?
Beni ga je konačno primetio. Strašna maska, sva u plavi -častim i
tamnocrvenim ožiljcima, sva se nekako iskrivila u znak pozdrava.
- Zdravo gazda! - prodahtao je. - Svratili ste da se osušite?
Nunan se osmehnuo i mahnuo mu rukom. Nije voleo da razgovara
sa Benijem: morao je stalno da viče.
- Gde je moj upravitelj, momci? - upitao je.
- U svojoj sobi - odgovorila je Madam. - Sutra treba porez da plati.
- Oh, taj porez! - rekao je Nunan. - Dobro, Madam, molim vas,
pripremite mi moje piće, brzo ću se vratiti.
Nečujno koračajući po toplom, sintetičkom tepihu, on je prošao
hodnikom pored draperijom zastrvenih vrata - na zidu se kraj svakih
nalazila slika nekakvog cvetića - skrenuo u skoro neprimetan hodnik i bez
kucanja otvorio vrata opšivena kožom.
Malj Kaćuša je sedeo za stolom i zagledao u ogledalce u bubuljicu
koja mu se crvenila na nosu. Nije ga mnogo interesovalo to što sutra treba
da plati porez. Na potpuno praznom stolu, pred njim se nalazila teglica sa
živinom mašću i čaša sa nekakvom prozirnom tečnošću. Malj Kaćuša je
digao na Nunana krvlju nalivene oči i skočio, ispustivši ogledalce. Bez i
jedne jedine reči Nunan se srušio u fotelju preko puta njega i neko vreme
ćutke gledao tu bitangu i slušao kako ovaj nešto nerazgovetno mrmlja o
prokletoj kiši i vremenu. Onda je rekao:
- Zaključaj vrata, golupčiću.
Malj je, teško koračajući svojim dustabanaškim nogama, pritrčao
vratima, okrenuo ključ i vratio se stolu. On se kao nekakva maljava planina
uzdizao iznad Nunana, odano mu gledajući pravo u usta. Nunan ga je
posmatrao kroz poluspuštene kapke. Zbog nečega se najednom setio da je
pravo ime Malja Kaćuše - Rafael. Maljem su ga prozvali zbog njegovih
odista čudovišnih pesnica, plavičasto-crvenih i potpuno golih, koje su
virile iz gustih malja, koje su mu prekrivale ruke, kao iz manžeta. Ime
Kaćuša dao je sam sebi, potpuno ubeđen da je to tradicionalno ime velikih
mongolskih careva. Rafael. No, pa šta, Rafaelu, da počnemo.
- Kako idu poslovi? - upitao ga je ljubazno.
- U najboljem su redu, šefe - brzo je odgovorio Rafael
- Malj.
- Da li si sredio u komandanturi onaj skandal?
- Sto pedeset komada sam dao. Svi su zadovoljni.
- Sto pedeset iz tvog džepa, - rekao je Nunan. To je tvoja krivica,
golupčiću. Trebalo je paziti.
Maljevo lice je postalo tužno, skoro nesrećno, i on je pokorno
raširio ogromne ruke.
- U holu bi trebalo postaviti novi parket - rekao je Nunan.
- Postavićemo ga.
Nunan je zaćutao, napućivši usne.
- Roba? - upitao je, spustivši glas.
- Jako malo - takođe spustivši glas odgovorio je Malj.
- Pokaži.
Malj je pojurio ka sefu, izvukao smotuljak, stavio ga na sto ispred
Nunana i otvorio. Nunan je jednim prstom počeo da pretura po „crnim
kapima“, uzeo je „grivnu“, razgledao je sa svih strana i vratio nazad.
- To je sve? - upitao je.
 - Ne donose - sa izrazom krivca odgovorio je Malj.
Pažljivo je nanišanio i iz sve snage udario vrhom cipele
Malja u kolenicu. Malj je jeknuo, sagao se da bi se uhvatio za
mesto koje ga je bolelo, ali se odmah ispravio i stavio ruke na šavove. Tada
je Nunan skočio, odbacio fotelju, dohvatio Malja za okovratnik košulje i
počeo da ga mlati, škripeći zubima pri tome, prevrćući očima i mrmljajući
psovke. Malj je ječao i stenjao, zabacivao glavu kao preplašeni konj i
povlačio se unazad sve dok se nije sručio na otoman.
- Na dve strane radiš, strvino? - režao je Nunan pravo u bele oči
iskolačene od straha. - Strvored se u robi kupa, a ti mi pokazuješ klikerčiće
zavijene u papirići - Zamahnuo je i lipio Malja po licu, trudeći se da ga
dokači i po nosu sa bubuljicom. - U zatvoru ćeš istruleti! Na smetlištu ćeš
crći... Peksimit ćeš gristi... Zalićeš što si se uopšte i rodio! -Ponovo je,
zamahnuvši, udario u nos sa bubuljicom. - Odakle Barbridžu roba? Zašto
njemu donose, a tebi ne donose? Ko mu donosi? Zašto ja ništa o tome ne
znam? Za koga radiš, svinjo dlakava? Govori!
Malj je nečujno otvarao i zatvarao usta. Nunan ga je pustio, vratio
se u fotelju, stavio noge na sto.
- No? - rekao je.
Malj je šmrkćući uvukao krv kroz nos i progovorio:
- Tako mi boga, šefe... Šta vam je? Do kakve robe može Strvored
da dođe? Nema on nikakve robe. Danas niko nema robu...
- Šta?! Hoćeš da diskutuješ sa mnom? - ljubaznim glasom ga je
upitao Nunan, spuštajući noge sa stola.
- Ne, ne, šefe... Tako bi moga... - počeo je brzo da se povlači Malj.
- Neka ovoga časa propadnem kroz zemlju! Kakva diskusija! Ni na pamet
mi ne pada tako nešto...
- Najuriću te - mračno je progovorio Nunan. - Ne umeš da radiš.
Kog će mi vraga takav kakav si ti? Takvih kao što si ti mogu na desetine da
imam. Za posao mi je potreban pravi čovek.
- Pričekajte, šefe - počeo je mirno Malj, razmazujući krv po licu. -
Zašto vi to odmah tako, iz zaleta?... Dajte da vidimo kako stvari stoje... -
Oprezno je dodirnuo bubuljicu vrhom prsta. - Kažete da Barbridž ima
mnogo robe? Ne znam. Izvinite, ali to vas je neko teško slagao. Niko sada
nema robe. U Zonu samo balavci idu, a oni se nazad i ne vraćaju. Ne, šefe,
to vas je ipak neko slagao...
Nunan ga je posmatrao ispod oka. Izgledalo je, na prvi pogled, da
Malj odista ništa i ne zna. A uza sve to još nije ni imao razloga da laže - na
Strvoderu mnogo ne može da se zaradi.
 - Oni piknici - da li na tome može dobro da se zaradi?
- upitao je konačno.
- Piknici? Pa, ne donose baš ne znam kakvu zaradu. Lopatom novac
čovek neće skupljati... U ćelom gradu skoro da više i nema takvih poslova
na kojima bi moglo dobro da se zaradi.
- A gde se ti piknici organizuju?
- Gde? Na raznim mestima. Kod Bele planine, na Vrelim gejzerima,
na Ružičastim jezerima...
- A kakvi su gosti?
- Gosti? - Malj je šmrknuo nosem, počeo da trepće i rekao u
poverenju: - Ako imate nameru, šefe, da se toga posla prihvatite, to vam
ipak ne bih savetovao. Protiv Strvodera tu nećemo ništa moći da uradimo.
- Zašto to?
- Strvoder ima svoju klijentelu: plave šlemove - to je jedan. - Malj
je počeo da savija prste. - Oficire iz komandanture - to je dva, turiste iz
„Metropola“, „Belog Ljiljana“, „Došljaka“... to je tri. A uza sve to on ima i
svoju reklamu, momci iz grada takođe kod njega odlaze... Tako mi boga,
šefe, ne treba se sa tim vezivati. Za devojke nam on plaća - istina, ne baš
bogzna kako...
- Stanovnici grada takođe odlaze kod njega?
- Uglavnom omladina.
- Pa šta se to tamo, na tim piknicima, radi?
- Šta se radi? Odlazi se autobusima. Tamo su već postavljene šatre,
bife, muzika... No, i svako se zabavlja kako hoće i ume. Oficiri uglavnom
se devojkama, turisti hrle da vide Zonu
- ako je piknik organizovan kod Vrelih gejzera, onda je tamo Zona
blizu, tako reći rukom čovek može da je dohvati, odmah iza Sumporovitog
kanjona... Strvoder im je tamo konjske kosti nabacao, i oni ih kroz doglede
posmatraju...
- A stanovnici grada?
- Oni? Njih to, razume se, ne interesuje... Tako, zabavljaju se kako
ko ume...
- A Barbridž?
- Barbridž? Kako svi, tako i Barbridž...
- A ti?
- Ja? Kako svi, tako isto i ja. Pazim da devojke neko ne uvredi, i...
tako to. No, tamo... No, jednom rečju, kao i svi ostali.
- A koliko sve to obično traje?
- Kako kad. Nekad tri, a nekad i čitavih nedelju dana.
 - A koliko staje to zadovoljstvo? - upitao je Nunan, razmišljajući o
nečem sasvim drugom. Malj je nešto odgovorio, ali ga Nunan nije ni čuo.
Eto je, pukotine, mislio je on. Nekoliko dana... nekoliko noći. U takvim
uslovima je jednostavno nemoguće držati na oku Barbridža, čak ako to
specijalno i hoćeš da učiniš. A ipak - ništa nije jasno. On je i bez nogu, a
tamo je kanjon... Ne, tu ipak nešto nije u redu...
- Ko od domaćih stalno tamo odlazi?
- Od domaćih? Pa rekao sam već - uglavnom omladina. No, Galevi,
Ražba... Pile Capfa... Onaj Cmiga... No, Maltežanin takođe odlazi.
„Galebovi“. Oni to zovu „nedeljna škola“. „Kako bi bilo“, kažu, „da
posetimo malo nedeljnu školu“? Oni tamo uglavnom na starijim
turistkinjama zarađuju. Stigne nekakva tamo starica iz Evrope...
- „Nedeljna škola“ - ponovio je Nunan.
Nekakva čudna misao se najednom rodila u njegovoj glavi. Škola.
Ustao je.
- Dobro - rekao je. - Neka ih vrag nosi, te piknike. To nije za nas.
Ali, da znaš: Strvoder ima robu, a to je već naša stvar, golupčiću moj. To
ne možemo da ostavimo tek tako. Traži, Malju, traži, jer ću te inače najuriti
u vražju mater.
Odakle on uzima robu, ko mu je dostavlja - razjasni sve i daj
dvadeset procenata više od njega. Jasno?
- Shvatio sam, šefe. - Malj je već stajao sa rukama na šavovima, a
na unakaženoj njušci - izraz odanosti.
- I pokreni se malo! Mozgom radi, stoko! - zaurlao je najednom
Nunan i izašao.
U holu, kraj šanka, lagano je popio svoj aperitiv, porazgovarao sa
Madam o opadanju morala, napomenuo da u najbližoj budućnosti ima
nameru da proširi posao, i spustivši glas, da bi izgledalo što značajnije,
posavetovao se sa njom o Beniju - star je već, ne čuje više, reaguje mnogo
sporije nego pre, i jednostavno više nije u stanju da radi... Bilo je već šest
sati, osećao je glad, a u mozgu mu se stalno vrtela neočekivana misao, koja
ni sa čim nije imala veze, a koja je ipak mnogo toga objašnjavala.
Uostalom, ionako je već mnogo toga bilo jasno, nestao je onaj nalet
mistike koji je nervirao i zastrašivao, ostao je samo bes na samoga sebe što
ranije nije pomislio i na tu mogućnost, ali ono najvažnije nije bilo u tome,
najvažnije se nalazilo upravo u onoj misli koja mu se stalno vrtela u glavi i
koja mu nije davala mira.
Oprostivši se od Madam i stegavi ruku Beniju, Nunan je otišao
pravo u „Boržč“. Sva je nesreća u tome što mi i ne zapažamo kako prolaze
godine, mislio je. Neka do vraga idu i godine - mi i ne zapažamo kako se
sve menja. Mi ne znamo da se sve menja, od ranog detinjstva nas uče da se
sve menja, mnogo puta smo videli sopstvenim očima kako se sve menja, a
istovremeno smo potpuno nesposobni da zapazimo taj momenat kada
dolazi do promene, ili ne zapažamo tu promenu tamo gde bi trebalo da je
vidimo. Evo, već su se pojavili novi stalkeri - opremljeni kibernetikom.
Stari stalker je bio prljav, natmuren čovek, koji je sa upornošću životinje,
milimetar po milimetar, puzio na stomaku po Zoni, zarađujući novac. Novi
stalker - to je kicoš sa kravatom, inženjer koji sedi negde na kilometar od
Zone, u zubima mu je cigareta, kraj lakta - čaša sa nekim pićem, on sedi i
posmatra ekrane. Džentlmen koji radi za platu. Veoma logična slika. Do te
mere logična da mu neka druga mogućnost čak nije ni padala na pamet. A
postoje i druge mogućnosti - „nedeljna škola“, na primer.
I najednom, bez ikakvog vidljivog razloga, osetio je očajanje. Sve
je to bilo beskorisno. Sve je to bilo uzaludno. Bože moj, pomislio je, pa
ništa od svega toga neće ispasti! Nećemo ih zaustaviti, nećemo ih zadržati!
Nemamo snage da držimo u pesnici taj kvasac, pomislio je užasnuto. Ne
zbog toga što loše radimo. I ne zbog toga što su oni lukaviji i veštiji od nas.
Jednostavno je svet takav. I čovek je u ćelom tom našem svetu takav. Da
nije bilo Posete - desilo bi se nešto drugo. Svinja će već sama sebi blato
pronaći...
U „Boržču“ je bilo mnogo ljudi i mirisalo je odista primamljivo.
„Boržč“ se takođe promenio - nema ni igranja, ni veselja. Gutalin više
ovamo ne dolazi, gadi se, i Redrik Šuhart je sigurno gurnuo svoj nos
ovamo, napravio grimasu i otišao. Ernest se još uvek nalazi u zatvoru,
poslovima upravlja njegova žena, uspela je u tome: ima solidnu, stalnu
klijentelu, ceo Institut dolazi ovamo na ručak, pa i viši oficiri - prijatni
separei, hrana je ukusna, nije skupa, pivo je uvek sveže. Dobra, stara
krčma.
U jednom separeu Nunan je ugledao Valentina Pilmana. Laureat je
sedeo sa šoljicom crne kafe ispred sebe i čitao časopis savijen napola.
Nunan mu je prišao.
- Mogu li da vam se pridružim? - upitao je.
Valentin je digao na njega svoje crne naočare.
- A! - rekao je. - Izvolite samo.
- Odmah, samo ruke da operem - rekao je Nunan, setivši se
najednom bubuljice na nosu.
Ovde su ga dobro poznavali. Kada se vratio i seo preko puta
Valentina, na stolu se već nalazio tanjir sa ražnjićima i visoka čaša puna
piva - ni hladnog, ni toplog, upravo onakvog kakvo je voleo. Valentin je
ostavio časopis na sto i otpio jedan gutljaj kafe.
- Slušajte, Valentine, - rekao je Nunan, odsekavši komad mesa - šta
mislite, kako će se sve ovo završiti?
- O čemu vi to?
- Poseta. Zone, stalkeri, vojno-industrijski kompleksi - sve to
skupa... Čime sve to može da se završi?
Valentin ga je dugo posmatrao svojim slepim, crnim staklima.
Posle je zapalio cigaretu i rekao:
- Za koga to? Budite konkretniji.
- No, recimo za naš deo planete.
- Sve zavisi od toga hoćemo li ili nećemo imati sreće - odgovorio je
Valentin. - Mi sada znamo da je za naš deo planete Poseta završena. I to
bez nekakvih značajnijih posledica. Razume se, nije isključeno da,
izvlačeći naslepo kestenje iz vatre, nećemo izvući i nešto od čega će život
ne samo kod nas već i na celoj planeti postati nemoguć. Ali, morate
priznati da je čovečanstvu uvek pretila opasnost. - Odagnao je dim cigarete
pokretom ruke i osmehnuo se. - Ja sam se, vidite li, već odavno odvikao da
razmišljam o čovečanstvu u celini. Čovečanstvo u celini - suviše je
nepokretan sistem, ničim ga ne možeš obuzeti.
- Tako mislite? - razočarano je progovorio Nunan. - Pa šta, može i
tako da bude...
- Recite mi pošteno, Ričarde, - očigledno se zabavljajući upitao ga
je Valentin - za vas, poslovnog čoveka, šta se promenilo sa Posetom? Eto,
saznali ste da se u vasioni pored ljudskog nalazi još barem jedan razum.
No, i šta onda?
- Kako da vam kažem? - počeo je da mrmlja Nunan. On je već žalio
što je uopšte i zapodeo ovaj razgovor. - šta se promenilo za mene lično?...
Ja, na primer, već dugi niz godina osećam nekakvu nelagodnost,
neprijatnost, šta li. Dobro, oni su došli i odmah otišli. A šta ako se vrate i
odluče da ostanu ovde? Za mene, kao poslovnog čoveka, to, znate li, i nije
baš nevažno pitanje: ko su oni, kako žive, šta im je potrebno... Čak i u
najprimitivnijoj varijanti moram da mislim na to kako da usmerim
proizvodnju. Moram da budem spreman na sve. A ako se ispostavi da^sam
potpuno suvišan, nepotreban u njihovom sistemu? - Živnuo je. - A ako mi
svi budemo suvišni? Slušajte, Valentine, kada smo već zapodeli razgovor o
tome, postoje li bilo kakvi odgovori na ova i ovakva pitanja? Ko su oni, šta
im je bilo potrebno ovde? Hoće li se vratiti?...
- Odgovori postoje - rekao je Valentin, smeškajući se.
 - Ima ih čak jako mnogo, pa možete da odaberete onaj koji vam se
najviše dopada.
- A šta vi lično mislite?
- Da budem otvoren, nikada nisam dozvoljavao sebi da o tome
ozbiljno razmišljam. Za mene je Poseta pre svega - jedinstven događaj, koji
može da nam omogući da najednom preskočimo nekoliko stepenica u
procesu saznanja. Nešto kao putovanje u budućnost tehnologije. No, kao
kada bi se, recimo, u laboratoriji Isaka Njutna najednom stvorio kvantni
generator.
- Njutn ništa ne bi shvatio.
- Pogrešno mislite! Njutn je bio veoma pronicljiv čovek.
- Odista? No, neka ga đavo nosi, tog Njutna. A kako vi lično
tumačite Posetu? Pa makar to bilo i neozbiljno...
- Dobro, reći ću vam. Samo, moram da vas upozorim, Ričarde, da
se vaše pitanje nalazi u domenu pseudo-nauke koja se zove ksenologija.
Ksenologija je nekakav neprirodan spoj naučne fantastike i formalne
logike. Za osnovu njenog metoda uzet je sasvim pogrešan pristup -
nametanje ljudske psihologije razumu sa druge planete.
- A zašto je taj pristup pogrešan? - upitao je Nunan.
- Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su se biolozi
svojevremeno već bili opekli kada su pokušali da prenesu psihologiju
čoveka na životinje. Uza svet to, na zemaljske životinje.
- Stanite - rekao je Nunan. - To je nešto sasvim drugo. Pa mi
govorimo o psihologiji razumnih bića...
- Da. I sve bi bilo više nego divno kada bismo znali samo jedno -
šta je to razum...
- A zar to ne znamo? - začudio se Nunan.
- Zamislite samo - ne znamo. Obično svi polaze od spoljašnjeg
određivanja pojma: razum je takvo svojstvo čoveka koje odvaja njegovu
delatnost od delatnosti životinja. To je, znate, pokušaj da se odvoji
domaćin od njegovog psa, koji navodno sve shvata, a jedino se može ništa
da kaže. Uostalom, iz te spoljašnje proističu dalje, mnogo oštroumnije
definicije. One se zasnivaju na žalosnim posmatranjima već spomenute
delatnosti čoveka. Na primer: razum je sposobnost živog bića da vrši
nesvrsishodne ili neprirodne postupke.
- Da, to je nama, o meni, o takvima kao što sam ja - tužno se složio
Nunan.
- Na žalost. Ili, recimo, definicija-hipoteza. Razum je složeni
instinkt, koji još nije uspeo da se formira. Pri tome se ima u vidu činjenica
da je instinktivna delatnost uvek svrsishodna i prirodna. Proći će milion
godina, instinkt će se formirati, i mi ćemo prestati da pravimo greške, koje
verovatno predstavljaju neodvojivi deo razuma. I tada, ako se u vasioni
nešto i promeni, mi ćemo srećno izumreti - i ponovo upravo zbog toga što
smo se odlučili da činimo greške, to jest da isprobamo svakojake greške,
koje nisu predviđene nemilosrdnim programom varijanata.
- Kako to kod vas sve ispada... nekako ponižavajuće.
- Dobro, onda još jedna definicija - veoma uzvišena i blagorodna:
razum je sposobnost da se koriste snage okolnog sveta, a da se pri tome
okolni svet ne uništava.
Nunan se namrgodio i odmahnuo glavom.
- Ne, - rekao je - to nije o nama... No, a kako beše s onim da je
čovek, za razliku od životinja, biće koje stalno oseća potrebu za novim
saznanjima? Čitao sam nešto o tome.
- I ja takođe - rekao je Valentin. - Ali, sva nesreća je u tome što
čovek, u svakom slučaju čovek koji pripada masi
- onaj na koga mislite kada govorite ,,o nama“ ili ,,o njima“
- lako zadovoljava tu svoju potrebu za saznanjima. Po mome
mišljenju, takva potreba uopšte i ne postoji. Postoji potreba da se shvati, a
za tako nešto znanje nije ni potrebno. Hipoteza o bogu daje nam, na
primer, ni sa čim uporedivu mogućnost da se apsolutno sve shvata, a da se
pri tome apsolutno ništa ne saznaje... Dajte čoveku krajnje uprošćeni
sistem sveta i tumačite mu svaki događaj na osnovu tog uprošćenog
modela. Za takav prilaz nisu potrebna nikakva znanja. Nekoliko naučenih
formula, plus takozvana intuicija, takozvana praksa i takozvani zdravi
razum.
- Pričekajte - rekao je Nunan. Ispio je pivo i bučno spustio kriglu na
sto. - Ne skrećite. Dajte ipak ovako... Čovek se susreo sa bićem sa druge
planete. Kako će prepoznati jedan u drugome razumna bića?
- Pojma nemam - odgovorio je Valentin veselo. - Sve što sam o
tome čitao svodi se na circulus vitiosus. Ako su ona, ta bića, sposobna za
kontakt, onda su, znači, razumna. I suprotno: ako su ta bića razumna, onda
su ona sposobna za kontakte. I, sve u svemu: ako biće sa druge planete ima
tu čast da poseduje psihologiju čoveka, onda je ono razumno biće. Eto
kako za sada stoje stvari.
- Eto ti na. - rekao je Nunan. - A ja sam mislio da je već sve
sređeno kao po notama...
- Da tako sve rasporedi - to može i majmun - primetio je Valentin.
 - Ne, sačekajte ipak malo - rekao je Nunan. Zbog nečega se osećao
prevarenim. - Ali, ako vi ne znate ni tako jednostavne stvari... Dobro, neka
vrag nosi razum. Prema svemu, ovde bi i sam satana vrat mogao da slomi.
Ali, kako onda stoje stvari sa Posetom? šta mislite o Poseti?
- Izvolite - rekao je Valentin. - Zamislite piknik...
Nunan se trgao.
- Šta ste to rekli?
- Piknik. Zamislite: šuma, proplanak, livada. Sa puta na livadu
skreću kola, iz kola izlaze mladi ljudi i devojke, iznose flaše, korpe sa
hranom, tranzistore, foto i kino-kamere... Pali se vatra, postavljaju šatori,
uključuje muzika. A izjutra svi odlaze. Životinje, ptice i insekti, koji su
cele noći užasnuti posmatrali sve što se tu zbivalo, izlaze iz svojih
skrovišta. I šta vide? Na travi proliveno automobilsko ulje, benzin,
razbacane automobilske svećice i filteri za ulje. Svuda unaokolo đubre,
pregorele sijalice, neko je zaboravio francuski ključ. Sa guma je otpalo
blato, koje se za njih prilepilo u nekoj močvari... no, i sami shvatate,
tragovi vatre, ogrisci jabuke, papirići od bombona, prazne konzerve, prazne
flaše, nečija maramica, perorez, stare pocepane novine, novčići, uvelo
cveće nabrano na nekoj drugoj livadi...
- Shvatio sam vas - rekao je Nunan. - Piknik kraj samoga puta...
- Upravo to. Piknik kraj neke kosmičke autostrade. A vi me pitate:
hoće li se vratiti ili neće?
- Dajte mi da zapalim - rekao je Nunan. - Đavo neka nosi tu vašu
pseudo-nauku! Nekako ipak nisam sve to baš tako zamišljao.
- To je vaše pravo - primetio je Valentin.
- To onda znači da nas oni nisu čak ni zapazili?
- Zašto?
- No, onda u svakom slučaju nisu ni obratili pažnju na nas...
- Znate, na vašem mestu, ja baš i ne bih bio mnogo ogorčen zbog
toga - posavetovao ga je Vilentin.
Nunan je povukao dim, zakašljao se, bacio cigaretu.
- Svejedno - rekao je ljutito. - Ne može da bude... Đavo neka nosi
sve vas naučnike! Odakle vam samo takvo nipodaštavanje čoveka? Zašto
stalno hoćete da ga ponizite?
- Pričekajte - rekao je Valentin. - Slušajte: „Upitajte me čime je
velik čovek?“ - izrecitovao je. - „Što je stvorio drugu prirodu? Što je
okrenuo kosmičke sile? Što je za ništavno kratko vreme zagospodario
planetom i što je otvorio prozor u vasionu? Ne! Time, što je bez obzira na
sve ostao ono što jeste, i što ima nameru da takav ostane i dalje.“
 Zavladala je tišina. Nunan je razmišljao.
- Možda - rekao je nesigurno. - Razume se, ako sa te tačke...
- Ne klonite duhom - dobroćudno je rekao Valentin.
- Piknik - to je samo moja hipoteza. Pa čak nije ni hipoteza, već
tako, moja slika... Takozvani ozbiljni ksenolozi pokušavaju da izlože
verzije koje su mnogo solidnije i laskavije po čoveka. Na primer, da
nikakve Posete nije ni bilo, da će do Posete tek doći. Nekakav visoki
razum je bacio na našu planetu kontejnere sa uzorcima svoje materijalne
kulture. Očekuje se da ćemo mi proučiti te uzorke, da ćemo izvršiti
tehnološki skok i uspeti da pošaljemo kao odgovor signal koji će značiti i
realnu spremnost za kontakt. Kako vam se to dopada?
- To je već znatno bolje. - rekao je Nunan. - Vidim da i među
naučnicima ima pristojnih ljudi.
- Ili evo, na primer, ovo. Do Posete je došlo, ali ona uopšte nije
završena. Mi se sada faktički nalazimo u stanju kontakta, samo to i ne
znamo. Došljaci su se smestili u Zonama i pažljivo nas proučavaju,
istovremeno nas pripremajući za „surova iznenađenja sutrašnjice“.
- To shvatam! - rekao je Nunan. - Ako ništa drugo, to objašnjava
ono tajanstveno kretanje u ruševinama fabrike. Uzgred budi rečeno, vaš
piknik to kretanje ne objašnjava.
- A zašto ga ne bi objašnjavao? - pobunio se Valentin.
- Pa mogla je nekakva devojka da zaboravi na livadi svoju omiljenu
igračku, medvedića na navijanje...
- No, ostavite se toga - odlučno je rekao Nunan. - I to mi je
igračkica - zemlja se trese... Uostalom, razume se, može biti i medvedić.
Hoćete li pivo? Rozalija! Dva piva za gospodu ksenologe!... Ipak je
prijatno porazgovarati sa vama
- obratio se najednom Valentinu. - Takvo čišćenje mozga, kao da
ste gorku so sasuli u lobanju. Jer inače - čovek radi, radi, a zašto, zbog
čega, šta će biti, šta će se desiti, čime srce da smiri...
Doneli su pivo. Nunan je otpio, posmatrajući preko pene kako
Valentin sa izrazom gadljive radoznalosti i sumnje razgleda svoju kriglu.
- Sta, ne dopada vam se? - upitao je, oblizujući usne.
- Pa ja u stvari i ne pijem - neodlučno je rekao Valentin.
- Zar? - začudio se Nunan.
- Đavo neka ga nosi! - rekao je Valentin i odlučno odmakao kriglu.
- Bolje će biti da za mene poručite konjak, kada već stvari tako stoje -
rekao je.
- Rozalija! - istoga časa je dreknuo konačno razgaljeni Nunan.
 Kada je konjak već bio na stolu, rekao je:
- Pa ipak, tako se ne može. ja ne govorim više o vašem pikniku - to
je odista svinjarija - ali, ako čak i prihvatimo verziju da je to, recimo,
samo preludijum za kontakt, ipak je loše. Shvatam - „grivne“, „šupljine“...
Ali, čemu onda „vesti čin studenac“, „komarčeva ćela“, smrad odvratan...
- Izvinite -rekao je Valentin, uzimajući komadić limuna
- ne shvatam baš najbolje tu vašu terminologiju. Kakva sad pa ćela?
Nunan se nasmejao.
- To je folklor - objasnio je. - Radni žargon stalkera. „Komarčeva
ćela“ - to su oblasti povišene gravitacije.
- A, graviokoncentrati... Usmerena gravitacija. O tome bih
porazgovarao sa najvećim zadovoljstvom, ali vi ništa nećete shvatiti.
- Zašto ništa ne bih shvatio? Ipak, inženjer sam...
- Zato što ni ja sam ne shvatam - rekao je Valentin. - Imam sisteme
jednačina, ali kako da ih protumačim - pojma nemam. A „veštičin
studenac“ - to je sigurno koloidni gas?
- Upravo on. Da li ste čuli za katastrofu u Kariganovim laboratorij
ama?
- Nešto sam načuo - promrsio je preko volje Valentin.
- Ti idioti su smestili porcelanski termos a „studencem“ u
specijalnu komoru, koja je do izvesne granice bila izolovana... a kada su
kontejner otvorili manipulatorima, „studenac“ je istekao kroz metal i
plastiku, kao voda kroz upijač, izleteo je napolje i sve što je dodirnuo
pretvaralo se ponovo u „studenac“. Poginulo je trideset i pet ljudi, više od
sto je unakaženo, a cela zgrada laboratorije je u potpunosti onesposobljena
za bilo kakav rad. Da li ste nekada bili tamo? Divna zgrada! A sada se
„studenac“ spustio u podrume i prizemlje... Eto vam preludijuma za
kontakt.
Valentin se namrgodio.
- Da, znam sve to - rekao je. - Ali, morate da priznate, Ričarde, da
Došljaci sa svima tim nemaju nikakve veze. Otkud su oni mogli da znaju
da kod nas postoje vojno-industrijski kompleksi?
- Trebalo je da znaju! - odgovorio je Nunan.
- Obi bi vam na to odgovorili: trebalo je odavno uništiti sve te
vojno-industrijske komplekse.
- I to je tačno - složio se Nunan. - Time bi mogli i da se pozabave,
kada su tako moćni.
- Znači, vi predlažete da se oni umešaju u unutrašnje stvari
čovečanstva?
 - Hm, - rekao je Nunan - tako, razume se, možemo daleko da
doteramo. Ali, nećemo više o tome. Bolje je da se vratimo na početak
razgovora. Čime će se sve ovo završiti? No, uzmimo na primer vas,
naučnike. Da li se nadate da ćete od Zone dobiti nešto fundamentalno,
nešto što bi moglo da izvrši prevrat u nauci, tehnologiji, načinu života
uopšte?
Valentin je slegao ramenima.
- Obratili ste se na pogrešnu adresu, Ričarde. Ne volim beskorisno
da maštam. Kada se govori o tako ozbiljnim stvarima, više volim da budem
oprezan skeptik. Ako pođemo od onoga što smo već dobili, možemo
zaključiti da je pred nama čitav spektar mogućnosti, no za sada se ništa
određeno ne može reći.
- No, dobro, da pokušamo onda sa drugog kraja. Šta ste, po vašem
mišljenju, već dobili?
- Ma koliko to zabavno zvučalo, veoma malo. Otkrili smo mnoge
čudnovate stvari. U nekim slučajevima smo se čak naučili da koristimo te
stvari za svoje potrebe. Čak smo se i navikli na njih... Majmun pritisne
crveno dugme i - dobija bananu, pritisne belo - dobija pomorandžu, ali
kako da dobije bananu i pomorandžu bez dugmadi - on to ne zna. I kakve
veze imaju dugmad sa bananama i pomorandžama, ni to ne shvata.
Uzmimo, recimo, kao primer ,,etake“. Naučili smo da ih koristimo. Otkrili
smo čak i uslove pod kojima se oni množe deljenjem. Ali, do dana
današnjeg nismo uspeli sami da načinimo ni jedan jedini ,,etak“ - ne
shvatamo kako su oni napravljeni i, sudeći po svemu, nećemo to skoro ni
shvatiti... Rekao bih ovako: postoje objekti kojima smo našli primenu.
Koristimo ih, iako, više nego sigurno, ne onako kako ih koriste Došljaci.
Potpuno sam siguran da u najvećem broju slučajeva mikroskopom
zakucavamo eksere. Ali, mi ipak nešto primenjujemo: ,,etake“, ,,grivne“,
koje stimulišu životne procese... različite tipove kvazi-bioloških masa, koje
su izvršile takve prevrate u medicini... Dobili smo nove trankvilizatore,
nove vrste mineralnih đubriva, došlo je do prevrata u agronomiji... Sve u
svemu, šta da vam nabrajam! Vi to znate isto tako dobro kao i ja, - grivnu,
kao što vidim, i sami nosite... Nazovimo tu vrstu objekata korisnima.
Moglo bi se reći da je čovečanstvo na izvestan način njima oplemenjeno,
iako nikada ne treba zaboravljati da u našem Euklidovom svetu palica uvek
ima dva kraja...
- Nepoželjna primena? - ubacio je Nunan.
- Upravo to. Recimo, primena „etaka“ u vojnoj industriji. Ali, sada
ne mislim na to. Svojstva svakog korisnog objekta manje-više smo proučili
i manje-više objasnili. Sada smo se zaustavili pred tehnologijom, ali kroz
jedno pedesetak godina i sami ćemo naučiti da pravimo te kraljevske
pečate i tada ćemo njima razbijati orahe do mile volje. Mnogo je
komplikovanija stvar sa drugom grupom objekata - složenija zbog toga što
si objekti kod nas ne mogu da se primene, a njihova svojstva su, u
granicama naših današnjih predstava, potpuno neobjašnjiva. Na primer,
magnetne zamke raznih tipova. Nama je jasno da je to magnetna zamka.
Panov je to veoma oštroumno dokazao. Ali mi ne znamo gde je izvor tog
veoma jakog magnetnog polja, i šta je uzrok njegove superstabilnosti...
ništa ne shvatamo. Mi možemo samo da stvaramo fantastične hipoteze koje
se odnose na takva svojstva prostora koja ranije nismo ni naslućivali. Ili,
K-23... Kako ih vi zovete, one lepe klikere kojima se ukrašavaju dame?
- „Crne kapi“ - rekao je Nunan.
- Da, da, „crne kapi“... Nije loš naziv... No, vi znate njihova
svojstva. Ako se u takav kliker uperi snop svetlosti, svetlost će iz njega
izaći sa zadrškom, koja zavisi od težine klikera veličine i još nekih
parametara, i pri tom će frekvencija izlazne svetlosti uvek biti manja od
frekvencije ulazne... Staje to? Zašto? Postoji bezumna ideja da su te vaše
„crne kapi“ - suština ogromnog prostranstva, koje poseduje sasvim druga
svojstva od našeg i koje je dobilo takav koncentrisani oblik pod dejstvom
našeg prostranstva... - Valentin je izvukao cigaretu i zapalio je. - Da budem
kraći, objekti te druge grupe su za današnju ljudsku praksu potpuno
nekorisni, iako sa čisto naučne tačke gledišta imaju fundamentalni značaj.
To su odgovori na pitanja koja su se sručila sa neca, odgovori na pitanja
koja još ne umemo ni da postavimo. Maločas pomenuti gospodin Isak
možda i ne bi uspeo da shvati šta je to laser, ali bi u svakom slučaju shvatio
da je takva stvar moguća i to bi umnogome uticalo na njegov naučni
pogled na svet. Neću da se upuštam u detalje, ali postojanje takvih objekata
kao što su magnetne zamke, K-23, „beli prsten“, najednom je prebrisalo
čitavo polje donedavno postojećih teorija i iznelo na svetio dana potpuno
nove ideje. A postoji još i treća grupa...
- Da, - rekao je Nunan - „veštičin studenac“ i ostale divote...
- Ne, ne. Sve to treba svrstati ili u prvu ili u drugu grupu. Ja pri
tome mislim na objekte o kojima ništa ne znamo, ili za njih znamo samo
po pričama, a koje nikada nismo držali u rukama. Ono, što su nam ispred
nosa odneli stalkeri - prodali ko zna kome, sakrili. Ono, o čemu oni ćute.
Legende i polulegende: „mašina želja“, „lutalica Dik“, „vesele aveti“...
- Trenutak, trenutak! - rekao je Nunan. - Staje to? „Mašina želja“ -
to još i shvatam...
 Valentin se nasmejao.
- Vidite, i mi takođe imamo svoj radni žargon. „Lutalica Dik“ - to
je onaj isti hipotetični medvedić na navijanje, koji radi šta hoće u
ruševinama fabrike. A „vesele aveti“ - to je nekakva vrsta opasne
turbulencije, koja se pojavljuje na određenim mestima u Zoni.
- Prvi put čujem za tako nešto - rekao je Nunan.
- Shvatate li, Ričarde, - rekao je Valentin, - mi kopamo po Zoni već
punih dvadesetak godina, ali ne poznajemo ni hiljaditi deo onoga što se u
njoj nalazi. A ako ćemo da govorimo o delovanju Zone na čoveka... Tu
ćemo, uzgred budi rečeno, morati da uvedemo u klasifikaciju još jednu,
četvrtu grupu. Ovoga puta ne objekata, već delovanja. Ta grupa je odista
više nego loše proučena, iako se činjenica, po mome mišljenju, nakupilo
više nego dovoljno. I, znate li, Ričarde, ponekad^mi se koža prosto naježi
kad pomislim na njih.
- Živi pokojnici... - promrmljao je Nunan.
- Sta? A... Ne - to je zagonetno, ali ništa više od toga. Kako da vam
kažem... To čovek ipak može da zamisli, ako ništa drugo. A kada oko
čoveka najednom, bez ikakvog razloga, počinju da se odigravaju
vanfizičke, vanbiološke pojave...
- A, vi pri tome mislite na emigrante...
- Upravo na njih. Matematska statistika, znate li, to je veoma
precizna nauka, mada i ona ima posla sa slučajnim veličinama. I, osim
toga, to je veoma krasnorečiva nauka, veoma lepa...
Valentina je, prema svemu, piće malo uhvatilo. Počeo je da govori
glasnije, obrazi su mu se zacrveneli, a obrve nad crnim naočarima su se
digle visoko, pretvorivši čelo u harmoniku.
- Volim antialkoholičare - ironično je rekao Nunan.
- Ne skrećite razgovor! - rekao je Valentin strogo. - Slušajte kada
vam se govori. To je veoma čudnovato. - Digao je čašicu, ispio polovinu i
nastavio: - Mi ne znamo šta se desilo sa jadnim stanovnicima Harmonta u
samom trenutku. Posete. Ali, jedan od njih je odlučio da emigrira. Nekakav
tamo običan građanin. Berberin. Sin berberina i unuk berberina. On,
recimo, odlazi u Detroit. Otvara berbernicu, i od toga časa počinje pravo
vrzino kolo. Više od devedeset procenata njegovih klijenata umire tokom
sledećih godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz
prozore, gangsteri ih ubijaju, dave se u plićacima i tako dalje, i tako dalje.
Raste broj stihijskih nepogoda u Detroitu i okolini. Odnekud se javljaju
tajfuni i uragani, koji se u tom kraju nisu pojavili od hiljadu sedam stotina i
ne znam koje tamo godine. No, i sve ostalo u tom istom smislu. I do takvih
kataklizmi dolazi u bilo kom gradu, u bilo kojoj oblasti gde se naseljava
emigrant iz rejona Posete, i broj tih kataklizmi je direktno proporcionalan
broju emigranata koji su se nastanili u datom mestu ili oblasti. I, uzmite u
obzir, sve to mogu da izazovu samo oni emigranti koji su preživeli samu
Posetu. Oni koji su se rodili posle Posete, na statistiku nesrećnih slučajeva
uopšte ne utiču. Vi ste živeli ovde deset godina, ali ste ovamo stigli posle
Posete, i vas bi, bez ikakve opasnosti po okolinu, mogli da smeste čak i u
sam Vatikan. Čime to može da se objasni? Čega se treba odreći - statistike?
Ili zdravog razuma? - Valentin je dohvatio čašicu i iskapio je u jednom
gutljaju.
Ričard Nunan se počešao iza uveta.
- Da - rekao je. - Čuo sam nešto o takvim stvarima, ali sam, da
budem iskren, smatrao da je to, da tako kažem, malo preuveličano...
Odista, sa stanovišta naše pozitivističke nauke...
- Ili, recimo, mutaciono delovanje Zone - prekinuo ga je Valentin.
Smakao je naočare i počeo da posmatra Nunana crnim, poluslepim očima. -
Svi ljudi koji su bili relativno dugo u kontaktu sa Zonom, podvrgavaju se
promenama - kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu
rađaju stalkeri, vi znate vrlo dobro šta se dešava i sa njima samima. Zašto?
Gde se nalazi taj mutacioni faktor? Radijacije u Zoni nema. Hemijska
struktura vazduha i zemljišta u Zoni, iako na svoj način specifična, ne
predstavlja ipak nikakvu mutacionu opasnost. Šta čovek da radi u takvim
uslovima - da počne da veruje u čarolije? U urok?...
- Saučestvujem u vašim lutanjima - odgovorio je Nunan. - Ali, da
budem otvoren, na mene lično pokojnici, koji su oživeli, deluju mnogo jače
od statističkih podataka. Tim pre što te statističke podatke nikada nisam ni
video, a pokojnike sam video i omirisao lično, i to više nego dovoljno...
Valentin je odmahnuo rokom.
- Ah, ti vaši pokojnici... - rekao je sa omalovažavanjem.
- Slušajte, Ričarde, zar vas nije sramota? Vi ste ipak obrazovan
čovek... Kao prvo, oni nisu nikakvi pokojnici. To su modeli, odlivci...
rekonstrukcije po skeletu... lutke... strašila... A uza sve to, uveravam vas:
sa stanovišta osnovnih principa, oni nisu ni više ni manje čudni od večitih
akumulatora. Jednostvno, „etaki“ narušavaju prvi princip termodinamike, a
ti modeli - drugi, u tome je sva razlika. Međutim, narušavanje principa
uzročnosti - mnogo je strasnija stvar od čitavih stada priviđenja... i svih
onih tamo čudovišta. Rubinštajna... ili Valenštajna?
- Frankenštajna.
 - Da, razume se. Frankenštajna. Madam Seli. Supruga pesnika. Ili
kćer. - najednom se nasmejao. - Svi ti modeli imaju jedno zanimljivo
svojstvo - autonomnu sposobnost za život. Možete im, na primer, odrezati
jedan deo tela, i on će nastaviti da živi potpuno nezavisno. Bez bilo kakvih
tamo fizioloških rastvora... Tako su nedavno doneli u institut jednog
takvog... To mi je laborant Bojda pričao... Valentin je počeo grohotom da
se smeje.
- Nije li vreme da pođemo svojim kućama, Valentine?
- upitao je Nunan, bacivši pogled na sat. - Treba da obavim još
jedan veoma važan posao.
- Hajdemo - rekao je Valentin, uzaludno pokušavajući da uleti
licem u okvir naočara. Na kraju je uzeo naočare u obe ruke i stavio ih na
mesto. - Imate li kola?
- Da, odvešću vas kući...
Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas prinosio prst
slepoočnici, pozdravljajući laborante koje je poznavao, a koji su radoznalo
posmatrali veličinu i broj jedan svetske fizike. Kraj samog izlaza, dok je
pozdravljao portira, koji se pretvorio u osmeh, spale su mu naočare sa
nosa, i sva trojica su počela da ih love.
- Sutra treba da obavim jedan eksperiment. Znate, interesantna
stvar... - počeo je da govori Valentin, ulazeći u pežo.
Počeo je da priča o sutrašnjem eksperimentu... Nunan ga je odvezao
u gradić naučnika.
I oni se takođe boje, pomislio je, ponovo sedajući u svoj pežo. Boje
se, naučničke glave... Pa tako i mora da bude. Oni moraju da se boje čak
mnogo više od nas, običnih smrtnika, svih zajedno uzetih. Jer, mi
jednostavno ništa ne shvatamo, a oni barem shvataju u kojoj meri ništa ne
shvataju. Posmatraju tu provaliju bez dna i znaju da moraju da se spuštaju
u nju - srca im se zaustavljaju, ali moraju da se spuštaju dole, a kako da se
spuštaju, šta se nalazi tamo na dnu, i što je najvažnije - da li će moći posle
toga da se izvuku napolje?... A mi, grešnici, posmatramo, da tako kažemo,
drugu stranu. A možda tako i treba da bude? Neka sve ide svojim tokom, a
mi ćemo već nekako i preživeti. Pravilno je to rekao: najherojskiji
postupak čovečanstva je upravo to što je ono nastavilo da bude ono što
jeste, i što ima nameru da nastavi da to bude i dalje... A ipak, neka vas sve
zajedno đavo nosi, rekao je Došljacima. Nisu mogli da organizuju svoj
piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer. Ili na Marsu.
Ravnodušno ste vi đubre, kao i svi, iako ste naučili da osvajate
prostranstva. Piknik su, vidite li, organizovali. Piknik...
 Kako ću najbolje da izađem na kraj sa onim mojim piknicima? -
razmišljao je, lagano vozeći svoj pežo po jarko osvetljenim mokrim
ulicama. - Kako da sve to što bolje organizujem? Po principu što manje
aktivnosti. Kao u mehanici. Kog će mi vraga moja diploma inženjera ako
nisam u stanju da smislim kako da što lakše uhvatim onu beznogu
protuvu...
Zaustavio je kola pred kućom u kojoj je živeo Redrik Šuhart, i
ostao da sedi za upravljačem, razmišljajući kako da vodi razgovor. Posle je
izvukao ,,etak“, izašao iz kola i tek tada je primetio da kuća izgleda kao da
je nenastanjena. Skoro svi prozori su bili mračni, na skveru nije cilo
nikoga, pa čak ni ulične svetiljke nisu gorele. To ga je podsetilo na ono što
će sada ugledati i naježio se. Čak mu je palo na pamet da bi možda bilo
najbolje pozvati Redrika telefonom i porazgovarati sa njim u kolima ili u
nekoj tihoj pivnici, ali je odagnao i samu pomisao na tako nešto. Iz čitavog
niza razloga. A pored ostaloga, rekao je sebi, hajde da ne ličim na sve one
jadne tipove koji su se razbežali odavde kao bubašvabe poparene vrelom
vodom.
Ušao je u zgradu, lagano se popeo po odavno nečišćenom
stepeništu. Unaokolo je vladala tišina. Mnogobrojna vrata, koja su izlazila
na stepenište, bila su poluotvorena ili, čak, širom otvorena - iz mračnih
hodnika osećao se miris ustajale prašine i vlage. Zaustavio se pred vratima
Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko uzdahnuo i pritisnuo
zvono. Jedno vreme je iza vrata vladala tišina, posle je tiho počeo da
škripuće pod, škljocnula je brava, i vrata su se tiho otvorila. Korake uopšte
nije čuo.
Na pragu je stajala Martiška, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja
je na polumračno stepenište padala jarka svetlost, i u prvom trenutku
Nunan je ugledao samo mračnu siluetu devojčice i pomislio kako je ona
jako porasla za poslednjih nekoliko meseci, ali tada se ona povukla u
unutrašnjost predsoblja, i on joj je ugledao lice. Grlo mu se momentalno
sasušilo.
- Zdravo, Marija - rekao je, trudeći se da govori što je mogao
nežnije. - Kako živiš Martiška?
Nije mu odgovorila. Ćutke i potpuno nečujno kretala se unazad ka
vratima koja su vodila u salon, posmatrajući ga ispod oka. Kao da ga nije
ni prepoznala. Pa i on je, pošteno govoreći, nije prepoznao. Zona, pimislio
je. Gadura jedna...
- Ko je to? - upitala je Guta, izvirivši iz kuhinje. - Gospode bože,
Diki Gde ste tako dugo? Znate li, Redrik se vratio!
 Pohitala je ka njemu, brišući uz put ruke krpom, koja joj je bila
prebačena preko ramena - još uvek isto tako lepa, energična, jaka, samo se
ipak i ona malo promenila: lice joj je bilo opušteno, a oči, kakve su joj bile
oči... grozničave, šta li?
Poljubio je u obraz, pružio joj mantil i šešir, i rekao:
- Čuo sam, čuo... Nikako nisam stigao da navratim. Da li je kod
kuće?
- Kod kuće je - rekla je Guta. - Sedi tamo sa jednom... Brzo će otići
sigurno, dugo već sede. Uđite, Dik...
Načinio je nekoliko koraka po hodniku i zaustavio se u vratima
salona. Starac je sedeo za stolom. Priviđenje. Nepokretan i jedva malo
nagnut u stranu. Crvenkasta svetlost abažura je padala na široko, tamno
lice, koje kao da je bilo izrezano od jednog komada starog drveta, upala
bezuba usta, oči bez sjaja. I Nunan je odmah osetio zadah. Znao je da je to
obična uobrazilja, zadah je postojao samo prvih dana, a posle je sasvim
nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao pamćenjem - taj zagušljivi,
težak zadah sveže, upravo izrivene zemlje...
- Hajdemo u kuhinju - požurila je da kaže Guta. - Proćaskaćemo
malo dok pripremam večeru.
- Da, razume se - rekao je Nunan bodrim glasom. - Koliko se dugo
nismo videlil... Još niste zaboravili da volim da popijem neku čašicu pred
večeru?
Otišli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila frižider, a Nunan je seo
za sto i osvrnuo se oko sebe. Kao i uvek, ovde je sve bilo čisto, sve je b
listalo, nad posuđem se dizala para. Šporet je bio nov, poluautomatski, a to
je označavalo da je u kući bilo novca.
- No, a kako je on? - upitao je Nunan.
- Uvek isti - odgovorila je Guta. - Smršao je u zatvoru, ali se sada
već podgojio.
- Riđ?
- Kako da nije!
- Besan?
- Kako da nije! Takav će biti do same smrti!
Guta je postavila ispred njega čašu „Krvave Meri“ - prozračni sloj
ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.
- Nije mnogo? - upitala ga je.
- Tačno toliko treba. - Nunan je ispraznio čašu. Setio se da mu je u
stvari ovo bilo prvo pošteno piće toga dana. - E, sada se već sasvim
drugačije osećam - rekao je.
 - Da li je kod vas sve u redu? - upitala ga je Guta. - Zašto niste tako
dugo navraćali?
- Prokleti poslovi - rekao je Nunan. - Svake nedelje sam se spremao
da navratim ili barem telefoniram, ali sam prvo morao da putujem u
Reksopolis, posle je izbio nekakav skandal, a onda su mi rekli: „Redrik se
vratio“ - dobro, mislim, zašto da im smetam... I, sve u svemu, zamajao sam
se, Guta. Ponekat se pitam: kog se vraga toliko trudimo? Da bismo zaradili
novac? Ali kog će nam vraga novac, ako je jedino što radimo to da se
trudimo?
Guta je počela da zvekeće poklopcima šerpi, uzela je sa police
kutiju cigareta i sela na stolicu preko puta Nunana. Pogled joj je bio
oboren. Nunan je brzo izvukao upaljač i pripalio joj cigaretu i po drugi put
u životu ugledao je tada da joj prsti drhte - kao onda kada su Redrika
osudili, i kada je Nunan došao kod nje da bi joj dao nešto novaca - u prvo
vreme je bukvalno propadala bez novca, i nijedno stvorenje u njihovoj
zgradi nije htelo ni prebijenu paru da joj pozajmi. Posle se u kući pojavio
novac, i to, sudeći po svemu, ne mali novac. Nunan je nagađao odakle, ali
je nastavio da dolazi, donosio Martiški slatkiše i igračke, cele večeri
provodio sa Gutom pijući kafu i zajedno sa njom planirao budući srećan
život Redrika, a posle je, naslušavši se njenih priča, odlazio kod njenih
suseda i pokušavao da ih na neki način urazumi, objašnjavao je, nagovarao,
a na kraju je, izgubivši živce, počinjao da preti: „A Riđi će se već vratiti,
svima će vam kosti polomiti...“ - ali ništa nije pomagalo.
- A šta radi vaša devojka? - upitala je Guta.
- Koja to?
- No, ona, sa kojom ste onda navraćali... plavuša...
- Kakva je to pa moja devojka? To je moja stenografkinja. Udala se
i napustila posao.
- Trebalo bi da se oženite, Dik - rekla je Guta. - Hoćete li da vam
mlađu nađem?
Nunan je zaustio da odgovori kao i obično: „Martiška će porasti...“,
ali se na vreme zaustavio. Sada bi to već zvučalo kao laž.
- Stenografkinja mi je potrebna, a ne žena - progunđao je. -
Napustite vi vašeg riđeg đavola i dođite da mi budete stenografkinja. Stari
Haris vas se još uvek seća.
- Kako i ne bi - rekla je. - Ruka me je bolele...
- Oho, pa to znači da je čak i toga bilo! - Nunan se napravio kao da
se čudi. - Eh, Harise, Harise...
 - Gospode! - rekla je Guta. - Pa on mi mira nije davao! Bojala sam
se samo da za to Red ne sazna.
Nečujno je ušla Mariška - pojavila se u vratima, pogledala šerpe,
Ričarda, posle je prišla majci i naslonila se na nju, okrenuvši lice na drugu
stranu.
- No, Martiška, - rekao je bodrim glasom Nunan - hoćeš li
čokoladu?
Zavukao je ruku u džep od prsluka, izvukao automobilčić od
čokolade u prozračnom paketiću i pružio ga devojčici. Ona se nije ni
pomerila s mesta. Guta je uzela čokoladu od njega i stavila je na sto.
Najednom su joj usne pobledele.
- Da, Guta - bodrim glasom je rekao Nunan. - Ja sam se, znate li,
spremao da se preselim. Dojadio mi je hotel. Kao prvo, daleko je od
Instituta...
- Ona više skoro ništa ne shvata... - tiho je rekla Guta i on je
prekinuo samoga sebe, uzeo u ruke čašu i počeo besmisleno da je vrti
među prstima.
- A vi i ne pitate kako živimo, - nastavila je Guta - i dobro činite.
Samo, vi ste naš stari prijatelj, Dik, i mi nemamo šta da krijemo od vas. Pa
ne možemo ni da sakrijemo, čak i kada bismo to i hteli!
- Jeste li bili kod lekara? - upitao je Nunan, ne dižući pogled.
- Da. Ništa ne mogu da urade. A jedan je čak rekao...
- zaćutala je.
On je takođe ćutao. Tu odista nije imalo o čemu da se govori, i on
nije ni hteo da misli na sve to, ali mu je najednom na um pala jeziva misao:
to je napad. Nije to nikakav piknik na sporednom putu, nije poziv na
kontakt, već - napad. Oni ne mogu da nas izmene, ali oni prodiru u tela
naše dece i menjaju ih po svom liku i podoblju. Počeo je da oseća jezu, ali
se istoga časa setio da je već čitao o nečem sličnom, nekakva džepna
knjiga sa koricama jarkih boja, i od toga, što se toga setio, osetio je izvesno
olakšanje. Čovek je mogao da smisli mnogo štošta. A u stvarnosti se
nikada ne dešava ono što su ljudi smislili.
- A jedan je čak rekao da ona više i nije čovek - progovorila je
Guta.
- Gluposti - tiho je rekao Nunan. - Obratite se pravom stručnjaku.
Obratite se Džemsku Katerfildu. Joćete li da porazgovaram sa njim?
Srediću da vas primi...
- Sa Mesarom? - Nervozno se nasmejala. - Nije potrebno, Dik,
hvala vam. Upravo je on to i rekao. Prema svemu, takva nam je sudbina.
 Kada se Nunan usudio da ponovo digne pogled, Martiške više nije
bilo, a Guta je sedela nepokretno, usta su joj bila poluotvorena, oči prazne,
i na cigareti, u njenim prstima, izrastao je dugačak stubić sivog pepela.
Tada joj je gurnuo preko stola čašu i progovorio:
- Nalijte mi još jednu porciju, devojčice... i sebi takođe. I da
popijemo.
Otresla je pepeo, potražila očima mesto gde da baci opušak, i bacila
ga u sudoperu.
- Zbog čega? - progovorila je. - Eto, to nikako ne shvatam. Šta smo
to zgrešili? Pa nismo mi valjda najgori u ovome gradu...
Nunan je pomislio da će Guta tog časa početi da plače, ali ona nije
zaplakala - otvorila je frižider, izvukla votku i sok, i uzela sa police drugu
čašu.
- Ipak, ne klonite duhom - rekao je Nunan. - Ne postoji na svetu
ništa što ne bi moglo da se ispravi. I, verujte mi, Guta, imam ja dobre veze,
učiniću sve...
Sada je i sam verovao u ono stoje govorio, i već je u sebi razmišljao
o imenama, vezama i gradovima, i već mu se činilo da je negde ranije čuo
za sličan slučaj, i kao da se sve srećno završilo, samo je trebalo da se seti
gde je to bilo, i ko je bio taj lekar, ali se tada setio zastoje ovamo došao,
setio se gospodina Lemhena, i setio se zbog čega se sprijateljio sa Gutom.
Više nije želeo da misli ni na šta drugo, i uspeo je da odagna od sebe sve
misli o vezama, smestio se što je mogao udobnije, opustio i počeo da čeka
kada će dobiti piće.
U tom trenutku su se u predsoblju začuli nesigurni koraci, lupkanje
i odvratni, posebno sada, glas Strvodera Barbridža prodahtao je:
- Ehej, Riđi! A kod tvoje Gute je, očigledno, neko navratio - šešir je
tu... Na tvom mestu ne bih preko toga tek tako prelazio...
I glas Redrika:
- Pričuvaj proteze, Strvoderu. Ujedi se za jezik. Tamo su vrata, i ne
zaboravi da mi je vreme za večeru.
Ponovo Barbridž:
- Fuj, do đavola, ne može čovek ni da se našali!
I još jednom Redrik:
- Mi smo se, ti i ja, našalili. I tačka. Gubi se, gubi, ne zadržavaj me
više!
Škljocnula je brava, i glasovi su se utišali - obojica su, očigledno,
izašla na stepenište. Barbridž je rekao nešto poluglasno. I Redrik mu je
odgovorio: „Dosta, napričali smo se“. Ponovo se začulo gunđanje
Barbridža i rezak glas Redrika: „Rekao sam već - dosta!“ Zalupila su se
vrata, začuli brzi koraci u predsoblju, i na pragu kuhinje se pojavio Redrik
Šuhart. Nunan mu je ustao u susret, i oni su čvrsto jedan drugom stegli
ruke.
- Znao sam da si to ti - rekao je Redrik, posmatrajući Nunana
brzim, nemirnim, zelenkastim očima. - Auh, ala si se ugojio, debeljko
jedan! Stalno podvaljak po barovima neguješ... Ehe! Pa vi ovde, kako
vidim, veselo vreme provodite! Guta, stara moja, nalij mi jednu porciju,
treba da vas stignem...
- Pa mi još nismo ni počeli - rekao je Nunan. - Tek smo se spremali
da počnemo. Zar bi od tebe čovek mogao da pobegne?
Redrik se resko nasmejao, lupio Nunana šakom po ramenu.
- Videćemo ko će koga prestići, ko će koga dostići! Hajde, hajde,
zašto sedimo ovde, u kuhinji! Guta, donesi večeru...
Otvorio je frižider i ponovo se ispravio, držeći u ruci flašu sa
višebojnom etiketom.
- Ovo treba proslaviti! - proglasio je. - Treba kako sledi ugostiti
najboljeg prijatelja Ričarda Nunana, koji ne napušta svoje ni u nesreći!...
Mada od svega toga koristi nema nikakve. Eh, Gutalina nema, šteta
odista...
- A ti mu telefoniraj. - predložio je Nunan.
Redrik je odmahnuo svojom riđom glavom.
- Tamo gde bi mu sada trebalo telefonirati telefon još nije uveden.
No, da krenemo, šta li...
Prvi je ušao u salon i bučno spustio flašu na sto.
- Sada ćemo da se gostimo, tatice! -rekao je nepokretnom starcu. -
Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj tata, Šuhart-senior...
Ričard Nunan je, skupivši se u sebi u nepronicljivu grudvu, raširio
usta od uveta do uveta, mahnuo u vazduh rukom prema priviđenju:
- Drago mi je, mister Šuharte! Kako ste!... Pa mi se poznajemo,
Red - rekao je Šuhartu-mlađem, koji je nešto tražio u kućnom baru. -
Jednom smo se već videli, istina samo za trenutak...
- Sedi - rekao mu je Redrik, pokazavši glavom prema stolici preko
puta starca. - Ako hoćeš sa njim da razgovaraš, govori glasnije -- ništa ne
čuje.
Rasporedio je čaše, brzo otvorio flaše i rekao Nunanu:
- Sipaj. Tatici sasvim malo, samo da mu dno prekrije...
Nunan je počeo lagano da sipa. Starac je sedeo u malo- pređašnjoj
pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao
čašu. A Nunan se već prebacio na novu situaciju. To je bila igra, jeziva i
užasna. Igru je igrao Redrik, i on se uključivao u tu igru, kao što se celog
života uključivao u tuđe igre, u strašne, i jezive, i sramne, divlje, i mnogo
opasnije od ove sada. Redrik je, digavši čašu, progovorio: „No, pa šta, da
krenemo?“ - i Nunan je na najprirodniji mogući način pogledao starca, a
Redrik je lagano kucnuo svojom čašom o čašu Nunana i rekao: „Hajde, da
pijemo...“ i tada je Nunan isto tako potpuno prirodno klimnuo glavom, i
oni su ispili.
Redrik je, dok su mu se oči sijale, nastavio da govori, kao i
maločas, malo izveštačenim glasom:
- Gotovo je, brate! Više me zatvor neće videti. Kada bi samo znao,
dragi moj, kako je lepo biti kod kuće! Novca imam, bacio sam oko na lepu
vilicu, sa bašticom, nije ništa lošija od Strvoderove... Znaš, hteo sam da
emigriram, to sam još u zatvoru odlučio. Zbog čega li sam samo u ovom
vašljivom gradiću do sada živeo? Neka ide sve, mislio sam, do đavola. A
kada sam se vratio - eto ti na, zabranili su emigriranje! Pa šta je to - zar
smo kužni, šta li, postali za ove dve godine?
Govorio je i govorio, a Nunan je samo klimao glavom, pijuckajući
viski, ubacivao psovke, pitanja, posle je počeo da se raspituje za vilu -
kakva je to vila, gde se nalazi, koliko staje? - i počeo da diskutuje sa
Redrikom. Dokazivao je da je vila skupa, da se nalazi na nezgodnom
mestu, izvukao je notes, počeo da ga prelistava i navodi adrese zabačenih i
napuštenih vila koje bi mogle da se dobiju u bescenje, a čija bi popravka
bila jako jeftina, samo ako bi Redrik podneo zahtev za emigriranje, na koji
bi dobio negativan odgovor, posle čega bi opet trebalo da zatraži naknadu
za to.
- Pa ti si, vidim to, već počeo i trgovinom nekretnina da se baviš -
rekao je Redrik.
- Bavim se ja svačim pomalo - odgovorio je Nunan i namignuo mu.
- Znam, znam, naslušao sam se ja priča o tvojim aferama!
Nunan je iskolačio oči, prineo prst usnama i klimnuo glavom prema
kuhinji.
- Dobro, dobro de, svi to znaju - rekao je Redrik. - Novac ne miriše,
sada sam to jasno shvatio... Ali - muka me je spopala kada sam čuo da si
Malja uzeo za upravitelja! Pustio si, znaš li, jarca u vrt... Pa on je
psihopata, poznajem ga od najranijeg detinjstva!
Tada je zaćutao i pogledao svog starca. Na licu kao da je nešto
počelo da se trza, i Nunan je za zaprepašćenjem ugledao na toj grabljivoj
fizionomiji pravu, odista pravu ljubav i nežnost.
 Posmatrajući ga, Nunan se setio šta se desilo kada su laboranti
Bojda došli ovamo po to priviđenje. Došla su dva laboranta, obojica čvrsit
jaki momci, sportisti i sve ostalo u tom smislu, a sa njima i lekar iz gradske
bolnice, a sa njima još i dva bolničara, ljudi hrabri i jaki, koji su navikli da
vuku nosila i smiruju sumanute. Posle je jedan od laboranata pričao da „taj
riđi“ u prvi mah nije ni shvatio o čemu se radi, pustio ih je da uđu u stan,
dozvolio im da pogledaju oca, i oni bi starca sigurno i odvezli sa sobom,
jer je Redrik, prema svemu, uobrazio da će mu oca odvesti u bolnicu radi
uobičajenog rutinskog pregleda. Ali one budale-bolničari, koji su za vreme
preliminarnih pregovora stajali u predsoblju i koji su držali na oku Gutu,
posmatrajući kako ona pere prozore u kuhinji, kada su ih pozvali da uđu u
sobu, dohvatili su starca, kao dasku - povukli ga i ispustili na pod. Redrik
je pobesneo i tada je istupio napred budala-lekar i počeo detaljno da
objašnjava šta, kako, gde i zbog čega treba da se uradi. Redrik ga je slušao
minut ili dva, a posle je najednom, bez ikakvog prethodnog upozorenja
eksplodirao kao vodonična bomba. Laborant, koji je sve to pričao, ni sam
se nije sećao kako se našao na ulici.
Riđi đavo ih je svu petoricu spustio niz stepenice, pri čemu ni
jednom od njih nije dozvolio da se udalji na sopstvenim nogama. Svi su
oni, po rečima laboranta, izletali iz ulaza kao đulad iz topa. Dvojica su
ostala da leže na trotoaru u nesvesti, a ostalu trojicu je Redrik jurio po
ulicama čitava četiri bloka zgrada, posle čega se vratio do kola Instituta i
porazbijao na njima sva stakla - šofera u kolima nije bilo, on je pobegao u
suprotnom pravcu...
- U jednom baru su mu pokazali novi koktel - počeo je da priča
Redrik, sipajući viski u čaše. - „Veštičin studenac“ se zove, posle ću ti ga
napraviti, kada nešto pojedemo. To je, brate moj, takva stvar da je opasno
popiti ga na prazan stomak: ruke i noge se čoveku oduzmu od jedne čaše...
Ti kako hoćeš, Dik, a ja ću te danas ugostiti što bolje mogu. Starih, dobrih
vremena ćemo se prisetiti. „Boržča“ ćemo se prisetiti... Jadni Erni, još uvek
čami u zatvoru, znaš li to? - Otpio je gutljaj, obrisao usne nadlanicom i
upitao nemarno: - A šta se tamo, u Institutu, radi, još se nisu prihvatili
„veštičinog studenca“? Ja sam se, znaš li, malo od nauke udaljio...
Nunan je odmah shvatio zašto je Redrik poveo razgovor na tu temu.
Pljesnuo je dlanom o dlan i rekao:
- šta ti je, momče moj! Znaš li šta se sa tim studencom desilo? Jesi
li čuo za Kariganove laboratorije? Postoji jedna takva institucija... No, eto,
oni su došli do jedne porcije „studenca“...
 Ispričao je o katastrofi, skandalu, da nisu uspeli da otkriju ni kako
su oni uspeli da dođu do „studenca“, a Redrik ga je slušao na prvi pogled
rasejano, coktao je pri tome jezikom, odmahivao glavom, a onda je
odlučno nasuo još viskija u čaše i rekao:
- Tako im i treba, parazitima, pocrkali dabogda...
Popili su. Redrik je pogledao oca - ponovo mu je lice zadrhtalo.
- Guta! - zaurlao je. - Hoćeš li još dugo da nas glađu moriš?... To se
ona tebe radi trudi - objasnio je Nunanu. - Svakako će tvoju omiljenu
salatu od rakova da napravi, odavno je rakove pripremila, video sam ih...
No, a kako stoje stvari u Institutu? Da li su pronašli nešto novo? Kod vas
tamo, kažu, sada automati rade, ali malo šta i urade.
Nunan je počeo da priča o Institutu, i dok je pričao, kraj stola se
pored starca nečujno pojavila Martiška, stajala je, spustivši na sto maljave
šapice, i najednom se na potpuno dečiji način oslonila o priviđenje i stavila
mu glavu na rame. I Nunan je, nastavljajući da brblja, pomislio,
posmatrajući^te dve jezive prikaze, delo Zone: Gospode, šta je sad pa ovo?
šta još treba učiniti sa nama da bi nas sve to konačno minulo? Zar je sve
ovo nedovoljno?... Znao je da jeste. Znao je da milijarde i milijarde ništa
ne znaju, i ništa i ne žele da znaju, a ako i saznaju, da će se užasavati
najviše desetak minuta i da će se ponovo vratiti u krug svojih
interesovanja. Treba otići odavde, pomislio je besno. Do đavola neka ide
Barbridž, do đavola Lemhen... porodica ova prokleta - neka sve ide do
đavola!
- Zašto ih posmatraš? - tiho ga je upitao Redrik. - Ne uznemiravaj
se, to joj ništa neće naškoditi. Čak i suprotno - govore da od njih zdravlje
zrači.
- Da, znam to, - rekao je Nunan i ispio u jednom gutljaju sadržinu
čašice.
Ušla je Guta, naredila Redriku da razmesti tanjire i stavila na sto
veliku srebrnu činiju sa omiljenom salatom Nunana.
- No, momci - rekao je Redrik oduševljenim glasom.
- Sada ćemo ovo kako dolikuje da proslavimo!
 4
REDRIK ŠUHART, 31 GODINA.

Noću se dolina rashladila i pred zoru je već bilo sasvim sveže.

Kretali su se po nasipu, koračajući po istrulelim pragovima, između
zarđalih šina, i Redrik je posmatrao kako se na kožnoj jakni Artura
Barbridža presijavaju kapljice rose. Dečak je koračao lako, veselo, kao da
iza njega nije bila teška noć, napetost od koje se i sada tresao svaki damar,
dva jeziva sata na mokrom vrhu ogoljene humke, koji su proveli u
mučnom pol usnu, oslonivši se leđima jedan na drugog da bi im bilo
toplije, čekajući da se zaustavi potok „zelenila“ koji je opticao humku i
nestajao u jarku.
Sa obe strane nasipa bila je gusta magla. Povremeno se uspinjala i
na šine, teškim sivim strujama, i na tim mestima su išli do kolena u
mutljagu koji se kovitlao. Mirisalo je na mokar, zarđali metal, a blatište sa
desne strane je smrdelo na trulež. Unaokolo se ništa nije videlo izuzev
magle, ali je Redrik znao da se sa obe strane nasipa prostire brežuljkasta
ravnica sa kamenim gromadama, a da se iza te ravnice, u magli, kriju
planine. I znao je još da se sa leve strane, kada izađe sunce, i kada se magla
raziđe i pretvori u rosu, mora videti slupani helikopter, a pravo ispred njih -
kompozicija rudarskih vagoneta. I znao je još da će tek tada u stvari i
početi pravi posao.
Redrik je zavukao šaku između leđa i ranca i povukao ga nagore, da
mu ivica boce sa helij umom ne žulj i kičmu. Teška je, gadura, kako ću sa
njom da puzim? Kilometar i po puzati... Dobro, ne gunđaj, ne kloni duhom,
stalkeru, znao si na šta si krenuo. Pet stotina hiljada te čekaju na kraju puta,
čovek može malo i da se preznoji za tako nešto... Pet stotina hiljada, to nije
baš ni tako malo, zar ne? Đavola ću im dati za manje od pet stotina hiljada.
I vrata ću dati Strvoderu više od trideset hiljada. A balavcu... a balavcu -
ništa. Ako je stari gad barem pola istine rekao, onda balavcu - ništa.
Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme zažmurivši
posmatrao kako ovaj lako korača, preskačući po dva praga najednom,
širokih ramena, uzanih kukova, a dugačka, kao u sestre crna kosa vijorila
mu se u ritmu koraka. Sam je to tražio, tužno je pomislio Redrik. Sam. I
zašto li je samo tako uporno tražio? Sav je drhtao, suze u očima...
„Povedite me, gospodine Šuharte! Razni su i ljudi predlagali, ali ja bih hteo
samo sa vama, oni ništa ne vrede. Otac... Ali - on sada više ne može!“
Redrik je naporom volje uspeo da prekine nit uspomena. Bilo je odvratno
misliti na to; i možda je upravo zbog toga počeo da misli na Arturovu
sestru. Jednostavno, čovek da ne shvati: takva raskošna devojka, a u stvari
- šupljina, varka, mrtva lutka, a ne devojka... Seća se, majka je na bluzi
imala dugmad od ćilibara, poluprozračnu, zlatastu, stalno je osećao želju da
ih strpa u usta očekujući da će osetiti ukus bombone, i on ih je trpao u usta,
sisao, i svaki put je osećao razočarenje - to čak nije ni zaboravljao, već je
jednostavno odbijao da veruje sopstvenom sećanju čim bi ih ponovo
ugledao.
A možda mi ga je tatica namerno podmetnuo, pomislio je o Arturu.
Eto kakav samo pištolj ima u zadnjem džepu... Ne, nije. Strvoder me
poznaje. Strvoder zna da se sa mnom ne treba šaliti. I zna kakav sam u
Zoni. Ne, to su sve gluposti. Nije on prvi koji me je molio, nije ni prvi koji
je plakao, drugi su i na kolena padali... A pištolje svi oni vuku sa sobom
kada prvi put pođu u Zonu. Prvi i poslednji. Zar poslednji? Oh, poslednji,
momče moj! Eto šta ispada, Strvoderu: poslednji put. Da, tatice, kad bi ti
saznao za ovu njegovu avanturu - tako bi ga štakama udesio, sinčića svoga
dragog, koga si u Zoni izmolio... Najednom je osetio da se ispred njih
nešto nalazi - u blizini, na jedno trideset-četrdeset metara...
- Stoj! - naredio je Arturu.
Moma, je poslušno stao u mestu. Reagovao je odlično - kao da se
skamenio sa podignutom nogom, a posle ju je lagano i oprezno spustio na
zemlju. Redrik se zaustavio kraj njega. Pruga je ovde počinjala primetno da
se spušta naniže i nestajala je u magli. A tamo, u magli, nalazilo se nešto.
Nešto veliko i nepokretno. Bezopasno. Redrik je oprezno uvukao
nozdrvama vazduh. Da. Bezopasno.
- Napred - rekao je poluglasno, sačekao da Artur zakorači, a onda je
krenuo za njim. Krajičkom oka je video Arturovo lice, njegov pravilan
profil, čistu kožu na obrazima i odlučno stisnute usne pod tankim brčićima.
Zagazili su u maglu do pojasa, posle do vrata, a kroz nekoliko
sekundi ispred njih se pojavila iskošena gromada vagoneta.
- To je - rekao je Redrik i počeo da smiče ranac. - Sedi tu gde stojiš.
Cigaret-pauza.
Artur mu je pomogao da skine ranac, a posle su seli jedan kraj
drugoga na zarđale šine. Redrik je otkopčao jedan od džepova na rancu,
izvukao zamotuljak sa hranom i termos sa kafom, i dok je Artur
odmotavao paketić i razmeštao sendviče po rancu, izvukao je ispod mišice
čuturicu, odvrnuo poklopac i, zatvorivši oči, otpio nekoliko laganih
gutljaja.
- Hoćeš li? - ponudio je, brišući dlanom grlić čuturice.
 - Za hrabrost...
Artur je uvređeno odmahnuo glavom.
- Za hrabrost mi nije potrebno, gospodine Šuharte - rekao je. - Ja
bih pre kafu, ako nemate ništa protiv. Vlažno je, zar ne?
- Vlažno je - složio se Redrik. Strpao je čuturicu u džep, uzeo jedan
sendvič i počeo lagano da žvaće. - Kada se magla raziđe, videćeš da su oko
nas same močvare. Ranije je ovde bilo puno komaraca -jezivo je bilo...
Zaćutao je i nalio kafu. Kafa je bila vrela, gusta, slatka -- bilo je čak
prijatnije piti kafu nego alkohol. Mirisala je na kuću, na Gutu. I ne samo
jednostavno na Gutu, već na Gutu u kućnom haljetku, Gutu koja se upravo
probudila, sa još vidljivim otiskom od jastuka na obrazu. Nepotrebno sam
se u sve to upetljao, pomislio je. Pet stotina hiljada... A kog će mi vraga tih
pet stotina hiljada? Da se ne spremam možda bar da kupim? Novac je
potreban zbog toga da čovek ne misli na njega. To je tačno. To je Dik
dobro rekao. Kuću imam, baštu imam, bez posla u Harmontu niko neće
ostati... Zaveo me je Strvoder, zaveo, kao nekog balavca...
- Gospodine Šuharte, - progovorio je najednom Artur, gledajući
nekuda u stranu - zar vi ozbiljno verujete da ta stvar ispunjava sve želje?
- Gluposti! - rasejano je odgovorio Redrik i zastao sa šoljom već
prinetom ustima. - A odakle ti znaš po koju smo stvar krenuli?
Artur se zbunjeno nasmejao, zavukao šaku u crnu kosu, počeo da je
mrsi i rekao:
- Eto, nagađao sam!... Više se i ne sećam šta me je u stvari navelo
na tu pomisao... No, kao prvo, otac je ranije stalno buncao o Zlatnoj kugli,
a u poslednje vreme je prestao, i umesto toga je počeo sve češće da navraća
kod vas, a ja bar dobro znam - nikakvi vi niste prijatelji, ma šta otac
pričao... A zatim, on je postao nekako čuda u poslednje vreme... Artur je
ponovo počeo da se smeje i odmahnuo je glavom, sećajući se nečega. - A
konačno mi je sve bilo jasno kada ste vi i on na ledini isprobavali onaj
dirižabl... - Lupio je dlanom o rancu, gde se nalazio savijeni vazdušni
balon. - Da budem iskren, tada sam vas pratio i kada sam video kako ste
vreću sa kamenjem digli i kako ju je dirižabl poneo nad zemljom, odmah
sam sve shvatio. Po mome mišljenju, u Zoni, izuzev Zlatne kugle, nema
više nijednog težeg predmeta. - Odgrizao je komad sendviča, počeo da
žvaće i zamišljeno progovorio punih usta: -Jedino ne razumem kako ćete
da je zakačite, jer je ona sigurno potpuno glatka...
Redrik ga je posmatrao preko šolje i razmišljao o tome koliko oni
ne liče - otac i sin. Ničeg zajedničkog nije bilo među njima. Ni lice, ni glas,
ni duša. Strvoderov glas je bio promukao, ulagivački, podmukao nekako,
ali kada je o nečemu govorio, govorio je ubedljivo. Bilo je nemoguće ne
slušati ga. „Riđi“, govorio je on onda, nagavši se preko stola, „ostali smo
samo nas dvojica, dvojica na dve noge, obe tvoje... Ko će, ako ne ti? To je
možda najdragocenije što je ostalo u Zoni! Ko će to dobiti? Zar oni
čistunci, sa njihovim mašinama? Pa ja sam je našao, ja! Koliko je naših po
tim putevima izginulo! A našao sam je ja! Za samoga sebe sam je čuvao. I
sada je nikome ne bih dao, ali su mi ruke, vidiš i sam, prekratke postale...
Osim tebe - nema nikoga. Koliko sam raznih maminih sinova dovlačio,
čitavu sam školu, shvataš li, za njih otvorio - nisu mogli, nije to pravi soj...
No, dobro, ti ne veruješ. Ne veruješ - i nemoj. Tebi - novac. Daćeš mi
onoliko koliko budeš želeo, znam da me nećeš zaboraviti... A ja ću možda
sebi noge da povratim. Noge ću ponovo dobiti, da li ti je to jasno? Zona mi
je oduzela noge, možda će mi ih ona i vratiti?
- Šta? - upitao je Redrik, došavši sebi.
- Mogu li da zapalim, gospodine Šuharte?
- Možeš - odgovorio je Redrik. - Puši, puši... Ja ću takođe da
zapalim.
Ispio je nadušak ostatak kafe, izvukao cigaretu i, protrljavši je
među prstima, zagledao se u maglu koja je počela da se razilazi. Psihopata,
mislio je. Luđak. Noge njemu... strvini...
Od svih tih razgovora u duši je ostajao nekakav talog koji nije
razumeo. I nije nestajao sa vremenom, već je, naprotiv, postajao sve gušći i
gušći. I nije znao šta je to bilo, ali je ipak smetalo, kao da se nečim zarazio
od Strvodera, ali ne gadošću nekakvom, već suprotno... snagom, šta li? Ne,
ne snagom. Pa čime to onda? No, dobro, rekao je samom sebi. Hajde onda
ovako: pretpostavimo da nisam došao ovamo. Već sam se spremio, ranac
zapakovao, i tada se nešto desilo... uhvatili su me, na primer. Zar bi to bilo
loše? Svakako da bi bilo loše. Zašto loše? Novac bi propao? Pa ne, novac i
nije u pitanju... Zar je stvar u tome što će ovo blago gadovi oni da dobiju,
Promukli i Koščati? Istina, i u tome ima nečega. To vređa. Ali, šta me se to
uopšte tiče? Ionako će to oni na kraju dobiti...
- Br-r-r... - Artur je počeo da trese ramenima. - Do kostiju probija.
Gospodine Šuharte, možda ćete mi sada dati da povučem jedan gutljaj?
Redrik je ćutke izvukao čuturicu i pružio mu je. Pa nisam odmah ni
pristao, pomislio je najednom. Dvadeset puta sam slao Strvodera do vraga,
i tek sam dvadeset i prvi put konačno pristao. Nekako više nisam mogao. I
poslednji naš razgovor je ispao kratak i sasvim poslovan. „Odlično, Riđi.
Kartu sam ti doneo. Možda ćeš je ipak pogledati?“ A ja sam mu pogledao u
oči, a oči su mu bile kao čirevi - žute, sa crnom tačkom, i rekao sam mu:
„Daj mi je.“ Sećam se da sam tada bio pijan, čitavih nedelju dana se nisam
treznio, odvratno sam se osećao... Ah, do đavola, zar je to sada važno?
Krenuo sam i - tačka. Šta stalno po tome kopam, kao neki psihopata?
Bojim se, šta li?
Trgao se. Otegnuta, tužna škripa začula se najednom iz magle.
Redrik je skočio, a istog časa je, kao na opruzi, skočio i Artur. Ali, ponovo
je zavladala tišina; samo je šuštala, pomerajući se pod naletima vetra, sitna
trava kraj nasipa.
- To se sigurno ruda slegla - nesigurnim glasom, jedva izgovarajući
reči, prošaptao je Artur. -Vagoneti sa rudačom... odavno tu stoje...
Redrik je gledao pravo ispred sebe i ništa nije video. Setio se. To je
bilo noću. Probudio se od istog ovakvog zvuka, tužnog i otegnutog,
obamirući, kao u snu. Ali to nije bio san. To je vikala Martiška, sedeći na
svojoj postelji kraj prozora. Guta se takođe probudila i stegla Redrika za
ruku; osetio je kako joj se ramena oblila znojem, i tako su ležali i slušali, a
kada se Mariška smirila i ućutala, i ponovo legla, on je pričekao još malo,
potom je ustao, sišao u kuhinju i ispio pola flaše konjaka. Od te noći je
ponovo počeo da pije.
- Ruda - govorio je Artur. - Ona se, znate li, sleže sa vremenom. Od
vlage, erozije i iz mnogih drugih razloga...
Redrik je pogledao njegovo prebledelo lice i ponovo seo. Cigareta
mu je nestala iz ruke, zapalio je novu. Artur je stajao još malo, bojažljivo
vrteo glavom, zatim je takođe seo i tiho rekao:
- Znam, priča se da u Zoni neko navodno živi. Nekakvi ljudi. Nisu
Došljaci, već upravo ljudi. Navodno ih je Poseta tu zatekla, i oni su
mutirali... prilagodili su se novim uslovima života. Da li ste čuli za to,
gospodine Šuharte?
- Da - rekao je Redrik. - Samo, to nije ovde. To je u planinama,
severozapadno odavde. Pastiri nekakvi.
Eto čime me je zarazio, razmišljao je. Ludilom svojim. Eto, zbog
toga sam, znači, krenuo. Eto šta mi je ovde potrebno... Nekakvo čudno i
potpuno novo osećanje počelo je da ga ispunjava. Bio je svestan da to
osećanje u suštini i nije novo, da je ono odavno postojalo negde u njemu,
ali ga je tek sada razaznao, i sve je stalo na svoja mesta. I ono što je ranije
izgledalo kao glupost, kao sumanuto buncanje poludelog starca, pretvorilo
se sada u jedinu nadu, jedini smisao života, jer je tek ovog časa shvatio:
jedino što mu je na ovom svetu preostalo, zbog čega je i živeo poslednjih
meseci, bila je nada u čudo. On je, budala, blesan, odbacivao tu nadu,
zakopavao je u zemlju, gazio, podsmevao joj se, ispijao je, jer je bio
navikao da tako radi, jer nikada u životu, od najranijeg detinjstva, nije
računao ni na koga osim na sebe samoga i jer se od najranijeg detinjstva to
oslanjanje na sebe samoga odražavalo u broju crvendaća koje je uspevao
da izvuče, iscedi iz ravnodušnog haosa, koji je vladao svuda oko nj ega.
Tako j e bilo uvek, i tako bi bilo i nadalje da se na kraju nije našao u takvoj
jami iz koje ga neće izvući nikakvi crvendaći, u koji je potpuno besmisleno
računati na samoga sebe. A sada ga je ta nada - više ne ni nada, već
uverenost u to da će se čudo desiti - ispunila sveg, i on se već čudio kako je
ranije mogao uopšte da živi u takvoj bezizlaznoj tmini... Nasmejao se i
lupio Artura po ramenu.
- Šta je, stalkeru, - rekao je - još ćemo poživeti, šta veliš?
Artur ga je začuđeno pogledao, nesigurno se smeškajući. A Redrik
je zgužvao masan papir u koji su bili uvijeni sendviči, bacio ga pod
vagonet i prilegao na ranac, oslonivši se na lakat.
- No, dobro - rekao je. - Da pretpostavimo, na primer, da ona Zlatna
kugla odista postoji... Šta bi ti poželeo od nje?
- Znači, vi ipak verujete u nju? -brzo ga je upitao Artur.
- Nije važno da li verujem ili ne. Odgovori mi na pitanje.
Najednom je odista počelo da ga interesuje šta bi od
Zlatne kugle mogao da poželi evo ovakav momak, balavac,
dojučerašnji učenik, i sa veselom radoznalošću je posmatrao kako se Artur
mršti, čupka brčiće, pogleda u njega i opet skriva oči.
- No, razume se, noge ocu... - progovorio je Artur na kraju. - Da
kod kuće sve bude u redu...
- Lažeš, lažeš - dobroćudno ga je prekinuo Redrik. - Ti, bratac,
uzmi u obzir ovo: Zlatna kugla ispunjava samo skrivene želje, samo ne
zbog kojih čovek, ako se ne ispune, može i da se ubije!
Artur Barbridž je pocrveneo, ponovo pogledao Redrika i odmah
skrenuo pogled, čak su mu se i suze pojavile. Redrik se nasmešio
posmatrajući ga.
- Jasno je - rekao je skoro nežno. - Dobro, to me se ne tiče. Čuvaj
svoju tajnu... - I tada se najednom setio pištolja i pomislio da treba da
povede računa, dok još ima vremena, o svemu o čemu može povesti
računa. - šta ti je to u zadnjem džepu? - upitao je nemarno.
- Pištolj - progunđao je Artur i ujeo se za usnu.
- Šta će ti?
- Da pucam! - odgovorio je Artur izazovno.
-- Okani se toga! - strogo je progovorio Redrik i uspravio se. - Daj
ga ovamo. U Zoni nemaš na koga da pucaš. Daj mi ga.
 Artur je hteo nešto da kaže, ali je oćutao, strpao ruku na leđa,
izvukao oficirski kolt i pružio ga Redriku, držeći ga za cev. Redrik je uzeo
pištolj za topao, nazubljeni držak, bacio ga uvis, uhvatio u letu i upitao:
- Imaš li maramicu? Daj, da ga zamotam...
Uzeo je od Artura čistu maramicu, koja je mirisala na kolonjsku
vodu, zamotao u nju pištolj i smotuljak stavio na šine.
- Neka ostane ovde - objasnio je. - Daće bog, vratićemo se ovamo -
uzećemo ga. Možda ćemo odista od patrola morati da se branimo... Iako,
bratac, pucati na patrolu...
Artur je odlučno odmahnuo glavom.
- Pa nije on meni potreban zbog toga - rekao je kivno.
- U njemu je samo jedan metak. Da bih mogao, ako mi se desi isto
što i ocu...
- Ta-a-a-ko, znači... -otegao je Redrik, posmatrajući ga uporno. -
No, za to se ne brini. Ako bude kao sa ocem, do ovoga mesta ću te dovući.
Obećavam ti... Pogledaj, razdanilo se!
Magla se razilazila pred njihovim očima. Na nasipu je više nije ni
bilo, a dole i u daljini mlečna magla se progrušavala i topila, iz nje su
počeli da izrastaju okrugli i ćelavi vrhovi brežuljaka, a između njih,
ponegde se već videla nemirna površina močvare, pokrivena retkom
žabokrečinom. Na horizontu, iza brežuljaka, jarko-žutom svetlošću su
zasjali vrhovi planina, i nebo nad njima bilo je vedro i plavo. Artur se
osvrnuo, bacio pogled preko ramena i oduševljeno uskliknuo. Redrik se
takođe osvrnuo. Na istoku su planine izgledale skoro sasvim crne, a nad
njima se prelivala poznata smaragdna zora - zelena zora Zone.
Redrik je ustao, otišao iza vagoneta, seo na nasip i dahćući
posmatrao kako se zelena zora brzo gasi, pretvara u crvenkastu i kako se
pomalja narandžasta ivica sunca iza planine; i odmah su se od brežuljaka
pružile ljubičaste senke - sve je postalo resko, reljefno, sve se videlo kao na
dlanu. Pravo pred sobom, na jedno dve stotine metara, Redrik je ugledao
helikopter. Helikopter je pao, prema svemu, u sam centar „komarčeve
ćele“, i ceo njegov trup se pretvorio u nešto nalik na limenu palačinku,
samo je rep ostao čitav, istina malo savijen, i on je kao crna kuka virio nad
udubljenjem među brežuljcima. I elisa je ostala čitava -jasno se čulo kako
škripuće njišući se na lakom povetarcu. „Ćela“ je očigledno bila izuzetno
jaka, čak ni požar nije uspeo da se razvije, takoda se na spljoštenoj limenki
jasno video crveno-plavi amblem kraljevskog vojnog vazduhoplovstva,
koji Redrik već toliki niz godina nije video i gotovo da je već zaboravio
kako izgleda.
 Redrik se vratio do ranca, izvukao mapu i rasprostro je na zapekloj
gromadi rudače u vagonetu. Samo okno površinskog kopa odavde se nije
videlo - zaklanjao ga je brežuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na
vrhu. Taj brežuljak je trebalo zaobići sa desne strane, udolinom između tog
i jednog drugog brežuljka, koji se odavde takođe video, sasvim ogoljen, sa
mrkim šljunkom po litici.
Svi orijentiri su se podudarali, ali Redrik nije bio zadovoljan.
Dugogodišnji instinkt stalkera kategorično je protestovao protiv same
pomisli, besmislene i neprirodne, da se povuče staza između dva bliska
brežuljka. Dobro, pomislio je Redrik, to ćemo još videti. Kada stignemo
tamo, sve će ipak biti mnogo jasnije. Staza je do te udoline vodila po
blatištu, po otvorenom, čistom prostoru, koji je odavde izgledao potpuno
bezbedan, ali, kada je malo bolje zagledao, Redrik je ugledao između suvih
panjeva nekakvu tamnosivu mrlju. Pogledao je u kartu. Tamo se nalazio
krstić, i neispisanim rukopisom, krivim slovima bilo je napisano: „Hlist“.
Crvena traka staze kretala se desno od krstića. Nadimak kao da mu je
odnekud bio poznat, ali ko je bio taj Hlist, kako je izgledao i kada je
postojao, toga Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se samo nečega:
zadimljena sala u „Boržču“; ogromne crvene šape koje stežu čaše, grohotan
smeh, otvorene žutozube čeljusti - fantastično stado divova koji su došli na
pojilo, jedno od najranijih sećanja iz detinjstva - prva poseta „Boržču“. Šta
li sam tada doneo? „Šupljinu“, čini mi se. Pravo iz Zone, mokar, gladan,
omamljen, sa vrećom prebačenom preko ramena, upao je u tu krčmu, bacio
vreću na šank ispred Ernesta, zlobno se cereći i osvrćući, izdržao
gromoglasnu paljbu podsmeha, sačekao da Ernest - tada još mlade čovek,
uvek sa leptir-mašnom - odbroji toliko i toliko crvendaća... Ne, tada još
nisu postojali crvendaći, tada su to bile kvadratne, kraljevske novčanice, sa
nekakvom polunagom ženom u plaštu i sa krunom na glavi... Sačekao je,
strpao novac u džep i neočekivano i za sebe samoga dohvatio sa šanka
tešku kriglu piva i, zamahnuvši, udario njome najbližu njušku koja se
kliberila... Redrik se osmehnuo i pomislio: a možda je to upravo bio taj
Hlist?
- Zar se može između brežuljaka, gospodine Šuharte?
- poluglasno, nad samim uvetom upitao ga je Artur. Stajao je pored
njega i takođe razgledao kartu.
- To ćemo još videti - odgovorio je Redrik. Još uvek je netremice
posmatramo kartu. Na njoj su se nalazila još dva krsta -jedan na padini
brežuljka sa drvetom, drugi na kamenitom nasipu. Pudl i Naočarac. Staza
je prolazila niže, između njih. - Tamo ćemo već videti - ponovio je, savio
kartu i strpao je u džep.
Pogledao je Artura.
- Digni mi ranac na leđa... Dalje idemo kao i do sada - rekao je,
stresavši ranac na leđima i nameštajući kaiševe tako da mu bude što
udobnije. Ti ćeš ići ispred mene, da bih mogao stalno da te držim na oku.
Ne osvrći se, a uši da su ti stalno naćuljene. Moje naređenje je - zakon.
Imaj na umu, moraćemo mnogo da puzimo, i ne pomišljaj da se bojiš
prljavštine i blata. Ako ti naredim - njušku u blato bez pogovora... I
zakopčaj jaknu. Jesi li spreman?
- Jesam - rekao je Artur prigušeno. Nervirao se, rumenila kao da
nikada nije ni bilo na njegovom licu.
- Prvi orijentir ti je - ovaj! - Redrik je odsečno pokazao rukom
prema najbližem brežuljku, stotinak koraka od nasipa. -Jasno? Krećemo.
Artur je grčevito uzdahnuo i, prekoračivši šine, počeo pobočke da
se spušta sa nasipa. Sitno kamenje je počelo da se osipa za njim.
- Lakše, lakše - rekao je Redrik. - Nikuda ne žurimo.
Počeo je oprezno da se spušta za Artur om, naviknutim pokretom
regulišući inerciju teškog ranca mišićima nogu. Artura je stalno držao na
oku. Boji se momak, mislio je. I dobro je što se boji. Predoseća, znači,
nešto. Ako mu je to čulo razvijeno kao u oca, onda mora da predoseća...
Kada bi, Strvoderu, znao samo kako su se stvari preokrenule. Kada bi
znao, Strvoderu, da sam te ovoga puta poslušao. „A ovde, Riđi, sam nećeš
moći da prođeš. Hteo to ili ne, moraćeš nekoga da povedeš sa sobom.
Mogu da ti dam nekoga koga mi nije žao...“ Uspeo je da me nagovori.
Prvi put u životu pristao je na ovako nešto. No, ništa, pomislio je.
Možda će se sve ovo nekako srećno završiti; ja ipak nisam Strvoder, možda
ćemo nešto uspeti da izvedemo...
- Stop! - naredio je Arturu.
Momak se zaustavio stojeći do gležnjeva u ustajaloj vodi. Dok se
Redrik spuštao niz nasip, tresetište ga je uvuklo u sebe sve do kolena.
- Vidiš li onaj kamen tamo? - upitao ga je Redrik. - Eno ga, pod
samim brežuljkom. Penji se na njega.
Artur je krenuo napred. Redrik ga je pustio da se udalji jedno
desetak koraka, a onda je krenuo za njim. Tresetište je pod nogama
šljiskalo. To je bilo mrtvo tresetište - ni komarca, ni žaba, čak ni
žabokrečine u njemu nije bilo, čak su i vrbe bile sasušene. Redrik se
osvrtao oko sebe, ali za sada koa da je sve bilo mirno. Brežuljak se lagano
primicao, uspuzao se na još uvek nisko sunce, posle je prekrio ceo istočni
deo neba. Pokraj kamena Redrik se okrenuo i bacio pogled prema nasipu.
Nasip je bio ozaren suncem, na njemu se videla kompozicija od desetak
vagoneta, nekoliko ih je bilo ispalo iz šina i ležalo postrance, nasip pod
njima je bio pokriven riđim mrljama rudače. A dalje, prema rudničkom
oknu, severno od kompozicije vagoneta, vazduh nad šinama se kretao i
prelivao, a povremeno su se u njemu pojavljivale i gasile malene duge.
Redrik je bacio pogled na to kretanje, otpljunuo iako su mu usta bila skoro
sasvim suva i okrenuo se na drugu stranu.
- Idemo dalje - rekao je, i Artur je okrenuo prema njemu svoje
napeto lice. -Vidiš li one krpe tamo? U pogrešnom pravcu gledaš! Tamo,
više udesno...
- Da - rekao je Artur.
- No, eto, to je bio neki Hlist. Davno je to bilo. Nije slušao starije i
zato leži tamo specijalno zbog toga da bi služio kao putokaz pametnim
ljudima. Kreni dva prsta udesno od tog Hlista... Vidiš li? Jesi li zapamtio
orijentir? No, otprilike tamo gde je vrbak nešto gušći... Kreći tamo.
Napred!
Sada su išli paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom bilo je sve
manje vode pod nogama, i uskoro su već koračali po suvoj, čvrstoj zemlji.
A na karti se ovde još uvek nalazila močvara, pomislio je Redrik. Zastarela
je karta; odavno Barbridž ovde nije bio, zato je i zastarela. Ne valja to.
Razume se da je lakše kretati se po suvom, ali bi ipak bilo bolje kada bi
ovde bila močvara... Vidi ga samo kako korača, pomislio je na Artura. Kao
da se šeta Centralnim bulevarom.
Artur se očigledno već bio ohrabrio, i sada je koračao punim,
slobodnim korakom. Jednu ruku je držao u džepu, a drugom je veselo
odmahivao, kao da je na izletu. Redrik je počeo da pretura po džepu,
izabrao šraf od dvadesetak grama i, nanišanivši, bacio mu pravo u glavu.
Sraf je pogodio Artura tačno u potiljak. Momak je jeknuo, uhvatio se
rukama za glavu, pao na suvu travu. Redrik se zaustavio.
- Eto, ovde se i takve stvari dešavaju, Arči - rekao je poučno. - Ovo
nije bulevar, nismo krenuli na izlet.
Artur je lagano ustao. Lice mu je bilo sasvim belo.
- Da li ti je sve jasno? - upitao ga je Redrik.
Artur je progutao pljuvačku i klimnuo glavom.
- Onda je sve u redu. A sledeći put ćeš dobiti po zubima. Razume
se, ako ostaneš živ. Napred!
A od momka bi mogao da ispadne dobar stalker, pomislio je
Redrik. Zvali bi ga, sigurno, Arči Lepotan. Imali smo jednog lepotana,
zvali su ga Dikson, a sada ga svi zovu Bombona. Jedini stalker koji je
dospeo u „mašinu za mlevenje mesa“, a ipak ostao živ. Imao je sreće. A
on, čudak, do dana današnjeg misli da ga je Barbridž izvukao iz „mašine za
mlevenje mesa“. Pazi da nije“ iz „Mašine“ te niko ne izvuče... Iz Zone ga
je izvukao, to je tačno. Izvršio je Barbridž taj herojski čin! Samo da je
pokušao da ga ne izvuče! Te njegove šale su već svima bile dojadile i
momci su mu tog puta otvoreno rekli: biće bolje po tebe ako se ne vratiš
sam. A upravo su tada Barbridža i prozvali Strvoder, pre toga je bio
Fukara...
Redrik je najednom osetio na levom obrazu jedva primetno
strujanje vazduha i istog časa je, ne stigavši ništa ni da pomisli, povikao:
- Stoj!
Ispružio je ruku ulevo. Strujanje vazduha se tamo osećalo još jače.
Negde između njih i nasipa nalazila se „komarčeva ćela“, a možda se čak i
po samom nasipu kretala - nisu se tek onako sručili vagoneti. Artur je
stajao kao ukopan, nije se čak ni osvrnuo.
- Kreni više udesno - naredio je Redrik. - Kreći.
Da, dobar bi stalker od njega ispao... Do vraga, zar ga sažaljevam,
šta li? Samo mi je još to trebalo. A mene, zar je mene neko nekada žalio?...
Da, ipak su me sažaljevali. Kiril me je sažaljevao. Dik Nunan me sažaljeva
i sada. Istina, on me možda i ne sažaljeva toliko koliko je naklonjen Guti,
ali me možda ipak i sažaljeva, jedno drugome ne smeta kod pristojnih
ljudi... Samo, ja nikoga ne moram da sažaljevam. Kod mene je izbor
jednostavan: ili - ili... Prvi put je jasno zamislio taj izbor: ili ovaj momak,
ili moja Martiška. Tu i nema šta da se bira, sve je jasno. Jedino ako je čudo
neko moguće, rekao je nekakav glas u njemu, i on je sa užasom i
ogorčenjem prigušio taj glas u sebi.
Prošli su pored gomile sivih krpa. Od Hlista ništa nije ostalo, samo
je nešto dalje, u sasušenoj travi, ležala dugačka, sasvim zarđala šipka -
minotragač. U to doba su mnogi koristili minotragače, kupovali su ih ispod
ruke od vojnih intendenata, pouzdavali se u te stvarčice kao u samoga
gospoda boga, a posle su dva stalkera, jedan za drugim, u razmaku od
nekoliko dana, poginuli sa njima, ubijeni podzemnim eksplozijama. I kao
da je neko sve presekao... Pa, koje, do vraga, bio taj Hlist! Da li ga je
Strvoder dovukao ovamo, ili je sam došao? I zašto ih je sve nešto vuklo
upravo ka ovom površinom kopu? Zašto ja o tome nikada ništa nisam
čuo?... Do vraga, ala je upekla zvezda! I to izjutra, a šta li će tek biti
kasnije?
 Artur, koji se kretao pet koračaji ispred njega, digao je ruku i
izbrisao znoj sa čela. Redrik je bacio pogled na sunce. Bilo je još nisko. I
tada je najednom shvatio da suva trava pod nogama više ne šušti kao pre,
već kao da škripi, kao štirak, i više nije bila bodljikava i oštra kao ranije,
već nekako meka i trošna - raspadala se pod čizmama, kao komadići gari.
Ugledao je pred sobom jasno ocrtane Arturove tragove i bacio se na
zemlju, povikavši: - Lezi!
Pao je licem u travu i ona se raspršila pod njegovim obrazom.
Zaškripao je zubima od besa što mu se to desilo. Ležao je, trudeći se da se
ne pokreće, nadajući se još uvek da će im možda poći za rukom da se
izvuku, iako mu je bilo sasvim jasno da su uleteli u zamku. Jara se
pojačavala, navaljivala sa svih strana, obuzimala celo telo, kao čaršav
preliven kipućom vodom; oči mu je oblio znoj, i Redrik je sa zakašnjenjem
doviknuo Arturu: - Ne miči se! Trpi! - I, počeo je da trpi i sam.
I on bi istrpeo, i sve bi bilo u najboljem redu, ali Artur nije izdržao.
Ili nije čuo šta mu je doviknuo, ili se preplašio, a možda ga je i oprljilo jače
nego Redrika - u svakom slučaju on je prestao da vlada sobom i naslepo, sa
nekim grlenim vapajem, jurnuo je, sagnuvši se, tamo gde ga je povukao
njegov pogrešan instinkt - nazad, upravo tamo gde nikako nije smeo da
potrči. Redrik je jedva uspeo da se pridigne i da ga obema rukama uhvati
za nogu, i Artur je celim telom lupio o zemlju, podigavši pri tome oblak
pepela, zavrištao neprirodno visokim glasom, lupio Redrika slobodnom
nogom u lice i počeo da se otima i bacaka. Redrik, koji je od bola i sam
loše shvatao šta se dešava, uspeo je da se prevali preko njega, priljubio se
oprljenim licem uz njegovu kožnu jaknu, želeći da ga zadavi, nabije u
zemlju, držao je obema rukama dugačku kosu glave koja se batrgala i
besno udarao vrhovima cipela i kolenima po nogama, zemlji, stražnjici
Arturovoj. Nejasno je čuo stenjanje i mumlanje koje je dopiralo odnekud
ispod njega, kao i svoj sopstveni promukli urlik: - Lezi, žabo, lezi, ubiću
te... - a odozgo su na njega navaljivali i sipali gomile usijanog ugljevlja, i
već mu je tinjalo odelo i pucala je, pretvarajući se u plikove i rane, koža na
nogama i bokovima, i on, zabivši čelo u sivi pepeo, grčevito pritiskajući
grudima glavu tog prokletog balavca, nije izdržao, već je zaurlao iz sveg
glasa...
Nije se sećao kada se sve to završilo. Shvatio je samo da ponovo
može da diše, da je vazduh ponovo postao vazduh, a ne usijana para koja
je palila grlo, i shvatio je da treba da požuri, da treba što pre da pobegne sa
ovog prokletog roštilja dok se nije ponovo sručilo na njih. Skliznuo je sa
Artura, koji je ležao potpuno nepomično, stegao obe njegove noge pod
mišku i, pomažući se slobodnom rukom, počeo da puzi napred, ne
skidajući pogled sa crte iza koje je ponovo počinjala trava, mrtva, suva,
bodljikava, ali ona prava - ta trava mu je sada ličila na najveći simbol
života. Pepeo mu je škriputao pod zubima, oprljeno lice bilo je prekriveno
ostacima žara, znoj mu se slivao pravo u oči - zato što, verovatno,, ni obrva
ni trepavica nije više imao. Artur se vukao za njim, i kao da se ta njegova
prokleta jakna namerno kačila za sve; pekle su ošurene ruke, a ranac je sa
svakim pokretom pritiskao osmuđeni potiljak. Od bola i zagušljivosti
Redrik je sa užasom pomislio da je ceo ošuren, i da neće uspeti da stigne
do cilja. Od tog straha je počeo još jače da radi slobodnim laktom i
kolenima, samo da bi dopuzao; još malo, hajde, Rede, hajde, Riđi, eto tako,
tako, no, još samo malo...
Posle je dugo ležao, potapajući ruke i lice u hladnu, ustajalu vodu,
sa uživanjem udišući smrdljivu, trulu hladnoću. Čitavu večnost bi tako
ležao, ali je naterao samoga sebe da ustane, klečeći na kolenima zbacio je
ranac sa leđa i četvoronoške dobauljao do Artura, koji je još uvek
nepokretno ležao tridesetak koračji od blata, i okrenuo ga na leđa. Da,
lepotan je u stvari bio još uvek dečak. Sada je ta njuškica ličila na crno-
sivu masku načinjenu od smese pepela i zapekle krvi, i nekoliko trenutaka
je Redrik sa tupim interesovanjem posmatrao izdužene brazde na toj maski
- tragove kamenja i granja. Posle je ustao, dohvatio Artura ispod ruku i
povukao ga ka vodi. Artur je hripavo disao, povremeno stenjući. Redrik ga
je bacio licem u najveću baru i sručio se pored njega, ponovo uživajući u
mokrom, ledenom milovanju vode. Artur je počeo da grglja, pomakao se,
podvukao ruke pod sebe i konačno pridigao glavu. Oči su mu bile
iskolačene, ništa nije shvatao i grčevito je hvatao vazduh, pljujući i
kašljucajući. Posle mu je pogled postao osmišljen i zaustavio se na
Redriku.
- Fuj... - progovorio je i protresao glavom, pljuskajući prljavu vodu
oko sebe. - Staje to bilo, gospodine Šuharte?
- To ti je bila smrt - nerazgovetno je promrsio Redrik i nakašljao se.
Prešao je rukom preko lica. Bolelo je. Nos mu je bio natečen, ali obrve i
trepavice su, ma kako to bilo čudno, bile čitave i na svom mestu. I koža na
rukama je takođe bila čitava, samo malo pocrvenela.
Artur je takođe oprezno prelazio prstima preko lica. Sada, kada je
strašna maska bila smivena vodom, ispostavilo se da mu je lice - takođe
suprotno svim očekivanjima - bilo gotovo u redu. Nekoliko ogrebotina,
čvoruga na čelu, donja usna rasečena, ali, sve u svemu, ništa naročito.
 - Nikada za ovako nešto nisam ni čuo - progovorio je Artur i bacio
pogled unazad.
Redrik se takođe okrenuo. Po sivkastoj, u pepeo pretvorenoj travi
videlo se mnoštvo tragova, i Redrika je zapanjilo kako je bio kratak taj
jezivi, beskonačno dugi put, koji je prepuzao spasavajući se od pogibije.
Jedva da je dvadesetak-tridesetak metara, ne više, bilo od jednog do
drugog kraja sprljene površine, no on je, obnevideo i prestravljen, puzao po
njoj nekakvim besmislenim krivudavim putem, kao žohar po usijanoj
plotni, i sreća je još što je puzao tamo gde je trebalo, mogao je tako da
otpuzi i nalevo, do „komarčeve ćele“, a mogao je i nazad da se vrati... Ne,
ne bi mogao, pomislio je besno. To bi nekakav tamo žutokljunac mogao, a
ja nisam balavac, i da nije ove budale, ništa se ne bi ni desilo, malo bi mi
noge oprljio - i na tome bi se završile sve neprijatnosti.
Pogledao je Artura. Artur se frkćući umivao, zastenjavši onda kada
bi dotakao oprljena mesta. Redrik je ustao i, mršteći se kada bi od vreline
skorelo odelo dotaklo opečenu kožu, izašao na suvo i nagao se nad rancem.
Ranac je odista loše prošao. Gornji džepovi su bili nagoreli, sve ampule u
priručnoj apoteci popucale i tamna mrlja je nepodnošljivo zaudarala na
lekove. Redrik je otvorio džep, počeo da izbacuje iz njega ostatke stakla i
plastike, i tada je Artur iza njegovih leđa progovorio:
- Hvala vam, gospodine Šuharte! Izvukli ste me!
Redrik je oćutao. Do đavola sa tim - hvala! Samo mi je to još
trebalo - tebe da spasavam...
- Sam sam kriv - rekao je Artur. - Čuo sam da ste mi naredili da
ležim, ali ja sam se mnogo uplašio, a kada je počelo da pali - sasvim sam
izgubio glavu. Užasno se bojim bola, gospodine Šuharte...
- Hajde, diži se - promrsio je Redrik, ne okrećući se.
- To je bilo cveće... Diži se, šta si se izvalio!
Zastenjavši od bola na ošurenim ramenima, zabacio je ranac na
leđa, provukao ruke kroz kaiševe. Osećao je da mu je koža na opečenim
mestima zbrčkana i pokrivena bolnim plikovima. Bola se boji... Kuga te
odnela, zajedno sa tim tvojim bolom!... Osvrnuo se. Ništa, sa staze nisu
skrenuli. Sada dolaze oni brežuljci sa pokojnicima. Odvratni brežuljci -
stoje, gnjide jedne, kao vražji potiljci, a ona udolina među njima...
Instinktivno je omirisao vazduh. Ah, pogana udolina, pa ona će biti i
najodvratnija. Žaba prava.
- Vidiš li udolinu između brežuljaka? -upitao je Artura.
- Vidim.
- Pravo prema njoj. Marš!
 Artur se nadlanicom obrisao ispod nosa i krenuo napred, šljapkajući
po barama. Šepao je i više nije bio onako uspravljen i vitak kao ranije - bio
je poguren, i koračao je sada oprezno, kao da se nečega bojao. Eto, još
jednoga sam izvukao, pomislio je Redrik. Koji će to biti po redu? Peti?
Šesti? Sada se postavlja pitanje: a čemu? Šta mi je on - pod rođeni, ša li?
Jesam li garantovao možda za njega? Slušaj, Riđi, a zašto si ga uopšte
izvukao? Pa zbog njega umalo nisi i sam nastradao... Sada, kada mi se u
glavi razbistrilo, sada znam: dobro je što sam ga vukao; bez njega ništa ne
mogu da uradim, on mi je nešto kao talac za Martišku. Nisam čoveka
izvukao, već minotragač. Kalauz. A tamo, kada je opasno bilo, na sve to
nisam ni mislio. Vukao sam ga kao rod rođeni, ni pomislio nisam na to da
ga napustim, premda sam na sve bio zaboravio - i na kalauz, pa čak i na
Martišku... Šta se to zbiva? To znači da sam odista dobar momak. To mi i
Guta tvrdi, i Kiril-pokojnik mi je to stalno govorio, i Ričard to isto stalno
trabunja... Pazi, molim te, našli su dobričinu! Okani se toga, rekao sam.
Tebi dobrota ovde uopšte nije potrebna! Misliti treba, a tek posle toga
rukama i nogama raditi. Da to bude i prvi i poslednji put, je l' jasno?
Dobričina se našla... Treba da ga sačuvam za „mašinu za mlevenje mesa“,
pomislio je hladno i proračunato. Ovde kroz sve još nekako i može da se
prođe, ali ne i kroz „mašinu za mlevenje mesa“...
- Stoj! - naredio je Arturu.
Udolina je bila pred njima. Artur je već stajao zbunjeno
posmatrajući Redrika. Dno udoline je bilo prekriveno kao gnoj zelenim,
masni svetlucavim blatom. Nad površinom blata se dizala laka izmaglica,
koja je među brežuljcima bila mnogo gušća, a na tridesetak koraka dalje
ništa se nije videlo. I smrdelo je. „Smrdeće, Riđi, i ti se tamo... ovaj, ne
plaši se“.
Artur je ispustio grleni zvuk i uzmakao. Tada se Redrik trgao,
izvukao brzo iz džepa zamotuljak sa vatom koja je bila natopljena
dezodoransom, zapušio nozdrve tamponima i pružio vatu Arturu.
- Hvala, gospodine Šuharte - slabim glasom rekao je Artur. - A zar
ne možemo nekako naokolo?...
Redrik ga je ćutke dograbio za kosu i okrenuo mu glavu prema
gomili krpa na kamenoj litici.
- To je bio Naočarac - rekao je. - A na levom brežuljku - odavde se
ne vidi - leži Pudl. U istom stanju. Je l' ti jasno? Napred.
Blato je bilo toplo, lepljivo. U početku su išli uspravno, u blatu do
pojasa, a dno pod nogama je, na svu sreću, bilo kamenito i ravno, ali
uskoro je Redrik začuo poznato zujanje sa obeju strana. Na levom
brežuljku, osvetljenom suncem, ništa se nije videlo, ali na padini s desne
strane, u senci, počele su da lelulaju i skakuću blede ljubičaste vatrice.
- Sagni se! - naredio je kroza zube i sam se sagao. - Niže, budalo! -
povikao je.
Artur se preplašeno povio, i istog trenutka je pucanj groma rascepio
vazduh. Nad samim njihovim glavama poskočila je u besnoj igri razgranata
munja, jedva primetna na bledom nebu. Artur je čučnuo i zagnjurio se do
ramena u blato. Redrik je, osećajući da su mu uši zagluhnule od praska,
okrenuo glavu i ugledao u senci jarkocrvenu mrlju koja je brzo nestala
među kamenjem, i tog istog časa sevnula je druga munja.
- Napred! Napred! - zaurlao je, ne čujući samoga sebe.
Sada su se kretali čučeći, kao gusani, ostavivši napolju samo glave,
i sa svakim udarcem groma Redrik je video kako se dugačka Arturova kosa
diže, i osećao je kako mu se hiljade iglica zabijaju u lice. - Napred!
jednolično je ponavljao. - Napred!... - Više ništa nije čuo. U jednom trenu
Artur mu se napola okrenuo i on je ugledao od užasa iskolačeno oko,
iskošeno prema njemu, i bele usne koje su se tresle, i oznojeni obraz
umazan žabokrečinom. Potom su munje počele da sevaju tako nisko da su
morali da zagnjuruju i glave. Zelena žabokrečina im je ulazila u usta, sve
teže su disali. Hvatajući ustima vazduh, Redrik je izvukao iz nosa tampone
i najednom osetio da se smrad više ne oseća, da je vazduh ispunjen svežim
mirisom ozona, a magla oko njih postajala je sve gušća, ili mu se, možda,
smračilo pred očima, i više se nisu videli brežuljci ni sa desne, ni sa leve
strane - ništa se nije videlo, izuzev Arturove glave oblepljene
žabokrečinom i žućkaste magle koja se kovitlala oko njih.
Proći ću, proći, mislio je Redrik. Nije mi prvi put, celog života
tako, sav u đubretu, a nad glavom munje, drukčije nikada nije ni bilo... I
odakle samo ovde ovako nešto? Koliko gadosti... da čovek poludi, koliko
gadosti najednom mestu! To je Strvoder, pomislio je besno. To je Strvoder
ovuda prošao, to je za njim ostalo... Naočarac je poginuo sa desne, Pudl sa
leve strane, i sve zbog toga da bi Strvoder prošao između njih i ostavio za
sobom ovu gadost... Tako ti i treba, rekao je sam sebi. Ko^ ide za
Strvoderom, taj se uvek do guše zaglibi u smeće. Sta, zar to ranije nisi
znao? Ima ih suviše, strvodera, zato ovde nema ni jednog jedinog čistog
mesta... Nunan je - budala: ti si, veli, Riđi, onaj koji narušava ravnotežu,
onaj koji remeti poredak, tebi je, kaže, Riđi, u svakom poretku loše, i kada
je poredak loš, tebi je loše, i kada je poredak dobar - tebi je opet loše - i
zbog takvih kao što si ti nikada neće ni nastupiti carstvo nebesko na
zemlji... Otkud se ti, trbonjo, razumeš u sve to? Gde si ti to kod nas video
dobar poredak? Kada si, pa, mene video u dobrom poretku?...
Okliznuo se niz kamen koji mu se pomerio pod nogom, zagnjurio
se u blato preko glave, izronio, ugledao Arturovo lice potpuno izobličeno
od straha, izbuljenih očiju, i najednom se, za tren, sledio: učinilo mu se da
je izgubio pravac. Ali, nije ga bio izgubio. Odmah je shvatio da treba ići u
onom pravcu gde je iz blata virio crni vrh kamena, shvatio je, iako se sem
tog vrha ništa drugo nije ni videlo u žutoj magli.
- Stoj!. - zaurlao je. - Drži desnije! Desnije do kamena!
Ponovo nije čuo svoj sopstveni glas i tada je sustigao
Artura, uhvatio ga za rame i počeo da mu pokazuje rukom: ili desno
od kamena, glavu drži savijenu nadole. Platićete vi meni ovo, pomislio je.
Kraj kamena se Artur zagnjurio i tog istog časa munja je udarila u crni vrh
i varnice su poletele na sve strane. Platićete vi meni ovo, ponavljao je
zagnjurujući se preko glave u blato i zapinjući iz sve snage i rukama i
nogama. U ušima mu je odjeknuo novi prasak munje. Dušu ću mu istresti
zbog ovoga! A uz put je pomislio: a kome to? Ne znam. Ali, neko mora da
mi plati za sve ovo, neko će mi platiti za sve to! Pričekajte malo, dajte mi
da se dovučem do kugle, do kugle mi dajte samo da stignem, ja nisam
Strvoder, ja ću vas na svoj način iscediti...
Kada su stigli na čvrsto tle, na već usijano od sunca kamenje,
polugluvi, izmučeni, zanoseći se i pridržavajući se jedan za drugog, Redrik
je ugledao slupani kombi koji je na zemlji stajao samo na osovinama, i kao
kroz maglu je shvatio da se tu, u senci te olupine, mogu odmoriti. Seli su.
Artur se izvalio na leđa i počeo nesigurnim prstima da otkopčava jaknu, a
Redrik se rancem oslonio na kombi, uspeo je nekako da izbriše dlanove o
krov i zavukao ruku ispod miške.
- I meni... -progovorio je Artur. - I meni, gospodine Šuharte...
Redrika je začudio zvonki glas dečaka, povukao je gutljaj, zatvorio
oči i pružio čuturicu Arturu. Gotovo, pomislio je, opustivši se. Prošli smo.
I ovo smo prošli. A sada - sve sabrati. Mislite da sam zaboravio? Ne, svega
se sećam. Mislite da ću vam reći hvala što ste me živog ostavili, što me
niste ucmekali? Šipak, a ne hvala. Sada će vam svima doći kraj, shvatate
li? Nikome ništa neću oprostiti. Sada ja odlučujem. Ja, Redrik Šuhart, pri
zdravoj pameti i čistog uma rešavaću sve i za sve. A svi vi ostali, strvoderi,
žabe, došljaci, koščati, kvoterbladi, paraziti, zeleni, promukli, sa
kravatama, u uniformama, čisti, sa tašnicama, govorima, molitvama, sa
zaposlenjima, večitim akumulatorima, večitim motorima, „komarčevim
ćelama“, sa lažnim obećanjima - dosta, dosta ste me vukli za nos, ja sam se
stalno, budalčina, hvalisao da ću uraditi ono što hoću, a vi ste mi samo
povlađivali, a sami ste, gadovi, jedni, namigivali jedan drugome i vukli me
za nos, vukli, vodili kroz zatvore, krčme... Dosta! Otkačio je kaiševe ranca
i dohvatio čuturicu iz Artur ovih ruku.
- Nikada nisam mislio, - govorio je Artur sa blagom nedoumicom u
glasu - čak nisam mogao ni da pretpostavim... Razume se, znao sam - smrt,
vatra..., ali ovako nešto!... Kako ćemo da se vratimo?
Redrik ga nije slušao. To što govori ovaj čovečuljak sada je bilo
bez ikakvog značaja. To ni ranije nije imalo nikakvog značaja, ali je ranije
bar bio čovek. A sada je to... Tako, kalauz koji govori. Neka samo blebeće.
- Kad bih mogao da se umijem... - Artur se zabrinuto osvrtao oko
sebe. - Hteo bih bar lice da sperem...
Redrik ga je rasejano pogledao, ugledao slepljenu, kao sukno
uvaljanu zamršenu kosu, lice umazano prosušenom sluzi, sa tragovima
prstiju, a njega celog, pokrivenog korom ispucalog blata, i nije osetio ni
sažaljenje, ni bes, jednostavno ništa. Kalauz koji govori. Okrenuo se na
drugu stranu. Ispred njega se prostiralo turobno prostranstvo, nalik na
napušteno gradilište, obraslo korovom, zaprašeno belom prašinom,
obasjano zaslepljujućom svetlošću sunca, nepodnošljivo belo, vrelo, zlo,
mrtvo. Daleki rub površinskog kopa odavde se već video, takođe
zaslepljujuće beo, i on je sa ove udaljenosti izgledao potpuno ravan i
okomit, a najbliži deo kopa bio je obeležen gomilom ogromnog stenja, i
spust u kop se nalazio tamo gde se među kamenjem, kao crvena mrlja,
videla kabina dizalice. To je bio jedini orijentir. Trebalo je ići pravo prema
njemu, oslanjajući se samo na sreću.
Artur je najednom ustao, gurnuo ruku pod kombi i izvukao odatle
zarđalu konzervu.
- Pogledajte, gospodine Šuharte - rekao je živnuvši. - To je otac
sigurno ovde ostavio... Tamo ih još ima.
Redrik ništa nije odgovorio. Nije ti to trebalo, pomislio je
ravnodušno. Bolje bi ti bilo da se sada oca ne sećaš, bolje bi bilo da ćutiš.
A uostalom, sada je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, jer mu se sva
odeća zalepila za telo, za oprljenu kožu, i sada se tamo unutra cepala, kao
sasušeni zavoj od rane. Artur je takođe ustao i takođe zastenjao i uzdahnuo
i paćenički pogledao Redrika - videlo se da bi hteo da se požali, ali se ipak
nije usuđivao. Rekao je samo prigušenim glasom:
- Da li bih mogao da dobijem još jedan gutljaj, gospodine Šuharte?
Redrik je strpao pod pazuho čuturicu koju je držao u ruci i rekao:
- Vidiš li ono crveno među kamenjem?
 - Vidim - odgovorio je Artur i grozničavo uzdahnuo.
- Idi u tom pravcu. Kreći.
Artur se pokrenuo stenjući, protegao ramena, iskrivivši se sav i,
osvrćući se, progovorio:
- Kada bih bar mogao da se ubijem... Sve se zalepilo za mene.
Redrik je ćutke čekao. Artur ga je beznadežno pogledao, klimnuo
glavom i skoro zakoračio, ali se odmah zaustavio.
- Ranac - rekao je. - Ranac ste zaboravili, mister Šuharte.
- Marš napred! - naredio je Redrik.
Nije želeo ni da objašnjava, ni da laže, a bilo je i nepotrebno. I tako
će krenuti. Nema gde da se dene. Krenuće. I - Artur je krenuo. Krenuo je,
zgrbivši se, vukući noge, pokušavajući da otrgne sa lica čvrsto prilepljeno
blato, smanjivši se nekako, jadan, mršav, kao neko zalutalo, pokislo mače.
Redrik je krenuo za njim, i čim je izašao iz senke sunce ga je zasenilo i
zaslepilo, i on je prekrio oči dlanom, žaleći što nije poneo tamne naočari.
Od svakog koraka se dizao oblačić bele prašine, koja se taložila po
cipelama i nepodnošljivo zaudarala - ili, tačnije, to je Artur zaudarao, bilo
je nemoguće ići za njim, i Redrik nije odmah shvatio da taj smrad potiče
najviše od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat -
ispunjavao je grad onih dana kada je severac nosio po ulicama dim iz
fabrika. I otac je isto tako zaudarao, kada se vraćao kući, ogroman,
natmuren, pocrvenelih, pobesnelih očiju, i Redrik je hitao da se zvuče
negde u zabačeni kutak i odatle je sa strahom posmatrao kako otac skida sa
sebe i baca u majčine ruke radničku bluzu, izuva sa ogromnih nogu velike,
iznošene čizme, baca ih pod čiviluk, samo u čarapama šljapka u kupatilo
pod tuš i tamo dugo stenje, pljeskajući se bučno po mokrom telu, lupa
lavorima, nešto gunđa sam sebi pod nos, a posle urla po celoj kući:
„Marija! Jesi li zaspala?“ Trebalo je sačekati da se on umije, sedne za sto,
na kome je već bila flaša, duboki tanjir sa gustom čorbom i teglica sa
kečapom, sačekati da on dokusa čorbu i počne da jede meso sa pasuljem, i
tek tada je mogao da se izmigolji na svetlost dana, uzvere mu se na kolena
i upita ga kog je majstora i kog inženjera udavio tog dana u ulju za
podmazivanje mašina...
Sve je unaokolo bilo zagrejano do belog usijanja, i vrtelo mu se u
glavi od suve, jezive jare, od zamora, i nepodnošljivo ga je pekla opaljena
koža, popucala na zglobovima, i učinilo mu se da je kroz vrelu vrtoglavicu,
koja je obuzimala svest, pokušavala nešto da mu dovikne, moleći ga za
mir, vodu, senku. Potpuno zaboravljeni događaji vrteli su se u izmučenom
mozgu, slagali su se jedan uz drugi, zaklanjali se međusobno, mešali,
uplitali u beli, usijani svet, koji je treperio pred poluzatvorenim očima, i svi
su bili gorki, svi su izazivali ili sažaljenje koje je peklo ili mržnju.
Pokušavao je da se umeša u taj haos, trudio se da izmami iz prošlosti bilo
kakvo slatko priviđenje, osećanje nežnosti ili bodrosti, izvlačio je sa dna
sećanja sveže, nasmešeno Gutino lice - Gute dok je još bila devojčica,
željena, nedokučiva i daleka - i ono se pojavljivalo, ali se odmah prevlačilo
rđom, krivilo i pretvaralo u tužnu, gustom dlakom obraslu njuškicu
Martiške. Pokušavao je da se seti Kirila, svetog čoveka, njegovih brzih,
sigurnih pokreta, njegovog smeha, glasa koji je obećavao neviđena i
predivna mesta i vremena, i Kiril se pojavljivao pred njim, a potom je
počinjala jarko da se presijava na suncu srebrnasta paučina, i Kirila više
nije bilo, a Redrika su pravo u oči gledale nepomične, anđeoske oči
Promuklog Hjua, i njegova velika ruka je odmeravala na dlanu porcelanski
termos... Nekakve mračne sile, koje su se pokretale u njegovoj svesti, u
trenutku su mrvile prepreku volje i uništavale ono malobrojno lepo koje se
zadržalo u njegovom pamćenju i već se činilo da ništa lepo nikada nije ni
postojalo, samo njuške, njuške, njuške...
I za sve to vreme on je ostao stalker. Ne misleći, ne shvatajući, čak
i ne pamteći, on kao da je registrovao kičmenom moždinom da se sa leve
strane, na bezopasnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka nalazi
„veselo priviđenje“ - mirno, isušeno, i pijucka na njega, a sa desne strane je
počeo da duva jedva osetan povetarac, i posle nekoliko koraka pojavila se
glatka, kao ogledalo, „komarčeva ćela“, mnogorepa, kao morska zvezda -
udaljena je, nije strašno - a u njenom centru - raširena i pretvorena u senku,
ptica, retka stvar, ptice nad Zonom skoro uopšte ne lete; a pored one staze
tamo dve bačene „šupljine“ - vidi se, Strvoder ih je bacio kada se vraćao,
strah je bio jači od gramzljivosti. Sve je to video i sve uzimao u obzir, i
kada bi se zgrbljeni Artur i za jedan jedini korak udaljio od pravca,
Redrikova usta bi se sama od sebe otvarala i promukli uzvik upozorenja
sam po sebi izleteo iz grla. Automat, mislio je, automat su od mene
načinili... A gomila kamenja na dnu kopa stalno se približavala, i već su
mogle da se vide hirovite šare rđe na crvenom krovu dizalice.
Budala si ti, Barbridžu, mislio je Redrik. Lukav jesi, ali si ipak
budala. Kako si samo mogao da mi poveruješ? Pa ti me barem odavno
poznaješ i, trebalo bi da me poznaješ bolje nego što samog sebe poznajem.
Ostario si, eto u čemu je stvar. Odrtaveo si. Pa i šta je čudno u tome - celog
života si sa budalama radio... I tada je predstavio sebi kakvu je njušku
načinio Strvoder kada je saznao da je Artur, Arči, lepotan, krv njegova...
Da je u Zonu sa Riđim, po njegove, Strvoderove noge, otišlo ne nekakvo
tamo žutokljuno ništavilo, već rođeni sin, život njegov, ponos... I
zamislivši tu njušku, Redrik je počeo da se ceri, a kada se Artur preplašeno
okrenuo prema njemu, on mu je, nastavljajući da se ceri, odmahnuo rukom:
marš, marš! I ponovo su po ekranu svesti počele da promiču njuške...
Trebalo je menjati sve. Ne samo jedan život ili, recimo, dva života, ne
jednu ili dve sudbine - trebalo je menjati svaki zavrtanj ovog podlog,
smrdljivog ovdašnjeg sveta...
Artur se zaustavio pred strmim silazom u kop, zaustavio se i zamro
zagledavši se dole, ispruživši dugačak vrat. Redrik mu je prišao i zaustavio
se kraj njega. Ali, on nije gledao tamo gde je gledao Artur.
Tačno ispod njihovih nogu, u dubinu kopa spuštao se put, pre
mnogo godina ugažen gusenicama i točkovima teških teretnjaka. S desne
strane od njega dizala se bela, od vreline popucala litica, a sa leve strane
litica se odronila i između kamenja i blokova stenja stajala je iskošena
dizalica; njena kuka je bila spuštena i nemoćno zabijena u ivicu puta. I,
kako je i trebalo očekivati, ništa se drugo na putu nije videlo, samo su se
kraj same dizalice sa grubih ivica litice spuštale crne ledenice, nalik na
debele izlivene sveće, i mnoštvo crnih mrlja videlo se u prašini, kao da je
tamo bio prosut bitumen. To je bilo sve što je od njih ostalo, čak se ni
približno ne bi moglo reći koliko ih je tamo bilo. Možda je svaka mrlja -
jedan čovek, jedna Strvoderova želja. Eno ona tamo - to je Strvoder živ i
čitav vratio iz podruma sedmog bloka. Eno ona tamo, nešto veća - to je
Strvoder bez ikakvih smetnji izvukao iz zone „pokretni magnet“. A ona
ledenica tamo – to je raskošna Dina Barbridž, koja ne liči ni na oca ni na
majku. A ona mrlja tamo, opet - to je Artur Barbridž, Arči, lepotan, ponos
očev, koji isto tako ne liči ni na majku ni na oca...
- Stigli smo - zadovoljno je prodahtao Artur. - Gospodine Šuharte,
ipak smo uspeli, zar ne?
Počeo je srećno da se smeje, čučnuo je i obema pesnicama iz sve
snage počeo da udara po zemlji. Zapečena i slepljena kosa na temenu tresla
mu se i njihala smešno i odvratno, na sve strane su leteli komadići
sasušenog blata. I tek tada je Redrik digao pogled i ugledao kuglu.
Oprezno. Sa strepnjom. Sa pritajenim strahom da je ona nekako drugačija -
da će ga razočarati, da će izazvati sumnju, da će ga baciti sa neba na koje je
uspeo da se uspne, gušeći se uz put u đubretu i blatu...
Ona nije bila zlatna već pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka, i
nejasno se presijavala na suncu. Ležala je pod udaljenom liticom, između
gomila rudače, već odavde se videlo kako je masivna i kako je teško
pritisnula zemlju na kojoj je ležala.
 U njoj nije bilo ničega što bi izazivalo razočaranje ili sumnju, ali
isto tako nije bilo ničega što bi pružalo nade. Zbog nečega je odmah
pomislio da je ona verovatno puna, i da pod rukom mora biti vrela - sunce
je ugrejalo i usijalo. Bilo je očigledno da ona nije sijala svojom svetlošću i
da nije bila u stanju da se digne u vazduh i igra, kako se to često pričalo u
legendama koje su se širile o njoj. Ležala je tamo gde je i pala. Možda je
ispala iz nekog ogromnog džepa i ovde se zagubila, dokotrljala se za vreme
igre nekakvih divova - ona nije bila namerno postavljena ovde, ona se
valjala ovde, valjala isto onako kao i sve one „šupljine“, „grivne“, baterije i
ostalo smeće koje je ostalo posle Posete.
Ali, u njoj je istovremeno bilo nečeg privlačnog, i što ju je Redrik
duže posmatrao tim je jasnije shvatao da je prijatno posmatrati je, da želi
da joj priđe, da želi da je dotakne, pomiluje, i odnekud se pojavila pomisao
da je ugodno sedeti pored nje, a još bolje - nasloniti se na nju leđima,
zabaciti glavu i, zatvorivši oči, razmišljati, sećati se, a možda jednostavno i
odremati malo, odmoriti se...
Artur je skočio, otvorio patent-zatvarač na svojoj jakni, skinuo je i
zamahnuvši bacio pod noge, podigavši oblak bele prašine. Vikao je nešto,
praveći grimase i mlatarajući rukama, a potom je stavio ruke iza leđa i,
igrajući, preplićući nogama, skakućući, krenuo nadole niz strminu. On više
nije posmatrao Redrika, zaboravio je na njega, zaboravio je na sve - krenuo
je da ispunjava svoje želje, male, tajne želje pocrvenelog gimnaziste,
dečaka koji nikada u životu nije video nikakav novac, izuzev takozvanog
džeparca, balavca, koga su neštedice tukli ako je došavši kući i najmanje
mirisao na alkohol, od koga su hteli da načine poznatog advokata, a u
perspektivi - ministra, a u najudaljenijoj perspektivi - i sami to shvatite,
predsednika... Redrik je, poluzatvorivši oči zapaljene od bleštave svetlosti,
ćutke gledao za njim. Bio je hladan i miran, znao je šta će se sada desiti, i
znao je da to neće videti, ali, dok je moglo da se vidi, on je gledao, ne
osećajući pri tome ništa posebno. Jedino je negde duboko u njemu počeo
da se pokreće nekakav crv.
A dečak se sve više spuštao, skakućući niz strminu, igrajući
nekakvu neshvatljivu igru, i bela prašina mu se dizala ispod nogu, i on je
vikao nešto što je jače mogao, veoma zvonko, veoma veselo, i veoma
svečano - nešto nalik na himnu ili zakletvu - i Redrik je pomislio da se prvi
put otkako postoji ovaj kop neko po tom putu tako spuštao - kao da je
krenuo na svečanost. I u prvi mah nije nis lušao šta je uzvikivao taj kalauz
koji govori, a posle kao da se nešto uključivo u njemu, i začuo je:
 - Sreću za sve... Besplatno!... Koliko ko želi sreće!... Skupite se svi
ovamo!... Ima li dosta za sve!... Da niko odavde ne ode nezadovoljan!...
Besplatno!... Sreću! Besplatno!
A zatim je najednom ućutao, kao da mu je nekakva ogromna ruka
začepila usta i Redrik je ugledao kako ga je prozračna praznina, koja se
prikrivala kraj senke dizalice, dograbila, bacila u vazduh i lagano, s
naporom počela da uvrće, kao što domaćice cede vodu iz veša. Redrik je
uspeo još da vidi kako je jedna prašnjava čizma spala sa noge koja se
bacakala i poletela visoko uvis nad kopom. Tada se okrenuo i seo. Nijedne
misli nije bilo u njegovoj glavi, i on je nekako prestao da oseća sebe.
Najednom se sve utišalo, a naročito je tiho bilo iza njegovih leđa, tamo, na
putu. Tada se setio čuturice - bez uobičajene radosti, kao nekakvog leka
koji je morao da uzima u određeno vreme. Odvrnuo je zatvarač i počeo da
pije malim gutljajima, i prvi put u životu zaželeo je da u čuturici bude ne
alkohol, već obična, ledena voda...
Prošlo je neko vreme i u glavi su počele da mu se pojavljuju manje-
više povezane misli. No, toje sve, mislio je preko volje. Put je otvoren. Već
sada je mogao da ide, ali je bolje, razume se, sačekati još malo. „Mašine za
mlevenje mesa“ rade čudnovato. Svejedno, treba malo razmisliti. To nije
uobičajena stvar - razmišljati, eto u čemu je sva nesreća. Šta znači uopšte
„misliti“? Misliti - to znači izvlačiti se, blefirati, izbeći, obaviti oko prsta,
ali ovde to sve ništa ne vredi...
No, dobro, Martiška, otac... Naplatiti za sve, dušu iz gadova izvući,
neka se smeća nažderu, kao što sam ga je ždrao... Ne to, ne to, Riđi... To
jest, to, razume se, ali šta sve to znači? šta mi je u stvari potrebno? Pa to su
psovke, a ne misli. Ohladio se od strašnog predosećanja i, odmah
preskočivši mnoga rasuđivanja koja su mu još predstojala, svirepo naredio
sebi: znaš šta, Riđi, ti odavde nećeš otići sve dok ne smisliš ono pravo, crći
ćeš ovde pored ove kuglice, ispeći ćeš se, istrnućeš, ali otići nećeš...
Gospode, gde su reči, gde su moje misli? Zamahnuvši lupio je sebe
poluotvorenom pesnicom po licu. Celog života ni jedne jedine misli nije
bilo u mojoj glavi! Pričekaj, Kiril je ipak nešto pričao... Kiril! Grozničavo
je preturao po sećanjima, pojavljivale su se nekakve reči, poznate i
polupoznate, ali sve to nije bilo ono pravo, zato što od Kirila nisu reči
ostale - ostale su samo nekakve nejasne slike, veoma lepe, ali potpuno
nestvarne...
Podlost, podlost... I ovde su me prevarili, bez jezika su me ostavili,
gadovi... Podlaci... Podlac sam bio, podlac ću i ostati... To je ono što nije
smelo da se desi! Čuješ li! Neka to ubuduće bude zauvek zabranjeno!
Čovek je rođen da bi mislio (eto ga, to je Kiril, konačno!...). Samo što ja u
to nekako ne verujem. Ni ranije nisam verovao, ni sada ne verujem, a zašto
je čovek rođen - ne znam. Rodio se - i eto, rođen je. Svako se hrani kako
može i ume. Samo da budemo zdravi, a svi oni neka pocrkaju. KO smo to -
mi? Ko su - oni? Ništa ne shvatam. Meni je dobro - Barbridžu je loše,
Barbridžu je dobro - Naočarcu je loše, Promuklom je dobro - svima je loše,
pa i samom Promuklom je loše, samo on, budala, uobražava da će umeti na
vreme da se izvuče... Gospode, pa to je prava kaša, papazjanija! Celog
života ratujem protiv kapetana Kvoterblada, a on je celog života protiv
Promuklog ratovao, a od mene, budalčine, samo je jedno hteo - da više ne
budem stalker. Ali, kako da prestanem da budem stalker kad porodicu treba
hraniti? Da radim? A ja ne želim da radim za vas, muka mi je od tog vašeg
rada, možete li to da shvatite? Ja mislim ovako: ako među vama čovek
radi, on uvek za nekog od vas radi, rob je običan i - ništa više, a ja sam
uvek hteo da ja budem ja, pijuckam na sve, na vašu dosadu i monotoniju...
Popio je ostatak konjaka i iz sve snage lupio praznom čuturicom o
zemlju. Čuturica je odskočila, zasjavši na suncu, i otkotrljala se nekuda -
odmah je zaboravio na nju. Sada je sedeo, zatvorivši oči rukama i
pokušavao ne da shvati, ne da smisli, već da vidi barem nešto, da vidi kako
bi sve to trebalo da bude, ali je ponovo video samo njuške, njuške, njuške...
crvendaće, flaše, gomile krpa, koje su nekada bili ljudi, nizove cifara...
Znao je da sve to treba uništiti, i on je hteo to da uništi, ali se dosećao da
ništa neće ostati ako sve to bude uništeno - samo čista, gola zemlja. Od
nemoći i besa ponovo je zaželeo da se osloni leđima i zabaci glavu - uštapa
je, mahinalno otresao prašinu sa pantalona i počeo da se spušta u kop.
Peklo je sunce, pred očima su plovile crvene mrlje, drhtao je
vazduh na dnu kopa, i u tom drhtaju izgledalo je kao da kugla skakuće u
mestu, kao plovak na talasima. Prošao je pored dizalice, sujeverno dižući
noge što je mogao više i pazeći da ne stane na crne mrlje, a posle je,
upadajući u prašinu, krenuo iskosa preko celog kopa ka kugli koja je
skakutala i namigivala mu. Bio je mokar od znoja, gubio je dah od vrućine,
a u isto vreme oblivao ga je ledeni znoj, počeo je da se trese, kao posle
pijanstva, a pod zubima mu je škriputala bljutava krečnjačka prašina. I,
više se nije trudio da misli. Samo je ponavljao u sebi, očajnički, kao
molitvu: „Životinja sam, vidiš da sam životinja. Nemam reči, nisu me
naučili da govorim, ne umem da mislim, ti gadovi me nisu naučili da
mislim. Ali, ako si odista takva... svemoguća, svemoćna, sveznajuća...
onda shvati sve! Baci pogled u moju dušu, znam - tamo se nalazi sve što
tebi treba. Mora da se tamo nalazi. Jer dušu nikada i nikome nisam
prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sama iz mene ono što želim -jer ne
može biti da želim nešto loše!... Neka sve bude prokleto, ništa ne mogu da
smislim, osim onih njegovih reči - SREĆU ZA SVE, BESPLATNO, I
NEKA NIKO ODAVDE NE ODE NEZADOVOLJAN!“
 STALKER U ZONI PIKNIKA

Desilo se tako da je film „Stalker“ postao klasika filmske umetnosti,

dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman „Piknik pored puta“
po čijim motivima su sami pisci, braca Strugacki, napravili scenario za taj film,
ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF žanra. Sad, nakon
citanja romana, čitalac koji je već video čuvenog „Stalkera“ može da uporedi ova
dva dela. To su zaista dva dela; stalker Redrik Šuhart jedva je prepoznatljiv u
stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obraduje
praktično ceo stalkerov život i objašnjava Zonu ne kao geopoliticki fenomen već
na „obični“ SF način, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se
naša stvarnost sudarila sa njihovom ili - mesto gde su oni svratili na piknik ne
obraćajući pažnju na mrave i ostalu mesnu faunu?... Čitaocu romana koji je bio i
gledalac filma nameće se još jedan zaključak: film je napravljen izvanredno
skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni
da su autori hteli napraviti film po romanu. Možemo lako zamisliti kako bi
izgledao film po romanu da je snimljen u američkoj produkciji. Ali jedan od
najboljih ruskih režisera Andrej Tarkovski i braca Strugacki kao da su sklopili
dogovor: snimiti film sa malim budžetom, ne akcioni nego pre psihološki, i
postići uspeh. Tako je i bilo.
Arkadij Natanovič Strugacki rođen je 1925. godine (umro 1993), a Boris
N. Strugacki 1933. - dakle, njihovo rođenje i dobar deo stvaralačkog života pada u
vreme kada je naučna fantastika u SSSR-u bila, prividno začuđujuće a zapravo
sasvim logično, izrazito favorizovana. Naime, staljinističkom režimu i onima koji
su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistička književnost koja ce
opisivati običnu, znači umnogome nezadovoljavajuću pa i strašnu svakodnevicu,
nego takva koja ce govoriti o nedalekoj idealnoj komunističkoj budućnosti. U
takvoj budućnosti na Zemlji više nikakvih ideoloških sukoba nema, već
Zemljani odlaze i pomažu potlačenim klasama na drugim planetama da i
oni ostvare utopiju tobože ostvarenu „kod nas“. Najpoznatiji predstavnik takve
naučne fantastike je „Aelita“ Alekseja Tolstoja, kao što je njegov „Hiperboloid
inženjera Garina“ sjajan predstavnik slične vrste romana, u kojima na Zemlji
dolazi do razračunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je braći
Strugackima što su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme -
pomaganje zaostalim vanzemaljskim društvima - načinivši ipak ozbiljan
kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom „Teško je biti bog“ (dvaput
preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu
proglašen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski naučno-fantastični roman.
Već svojim prvim delom, pričom „Spolja“ (1958), Arkadij i Boris
Strugacki najavili su da njihovo stvaralaštvo neće ići dobro utabanim putem
sovjetske naučne fantastike. U sibirsku tundru spuštaju se automatske letelice -
vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokušaje stupanja u kontakt ne reaguju i
odleću iznenada kako su i došli. Dakle, motiv neuspelog prvog kontakta, u
sovjetskoj naučnoj fantastici praktično sasvim nov, a i u svetskoj ne tako čest.
Objašnjenje za ovu različitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i
objašnjenje za uspešan zajednički rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mladi
brat Boris završio je
Mehaničko-matematički fakultet Lenjingradskog univerziteta, diplomirao
na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat
Arkadij završio je Vojni institut stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme
prevodio, uglavnom naučnu fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod
Strugackih je došlo do spoja prirodnih i društvenih nauka, a Arkadijevo
poznavanje svetske naučne fantastike (naravno, većinu pročitanih dela u SSSR-u
nije mogao da prevodi, to jest objavljuje) omogućilo je Strugackima stvaranje
sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naučne fantastike,
ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je do stvaranja
impozantnog broja dela, pretežno romana.
Od 1960. do 1962. objavljena su četiri romana: „Planeta purpurnih
oblaka“, „Put na Amalteju“, „Stažeri“ („Tahmasib“) i „Pokušaj bekstva“ i dve
zbirke priča: „Šest šibica“ i „Povratak“. 1964. objavljen je izvanredni roman
„Daleka Duga“. 1965. „Grabljive stvari veka“, već pomenuti roman „Teško je biti
bog“ i „Ponedeljak počinje u subotu“, gde se pisci prvi put ozbiljnije okreću
tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman „Druga invazija
Marsovaca“, svojevrsna parafraza Velsovog „Rata svetova“. 1968. godinu, uz
„Ružne labudove“, obeležio je gogoljevsko-kafkijanski „Puž golac na urvini“ i
satirična „Bajka o trojki“. 1971. iz štampe izlazi „Nastanjeno ostrvo“, a 1973.
„Mališan“ („Tajanstveni svemirski gost“). 1974. objavljen je roman „Hotel 'Kod
poginulog alpiniste'„ po kojem je dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i
verovatno najbolje delo Strugackih „Piknik pored puta“ na osnovu kojeg su pisci
napravili scenario za film „Stalker“, snimljen 1979. i premijerno prikazan na
festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je roman-nastavak
„Nastanjenog ostrva“ - „Momak iz pakla“, a 1976. „Milijardu godina do kraja
sveta“. Posle četvorogodišnje pauze pojavio se, 1980. godine, roman „Buba u
mravinjaku“ i najzad, 1985. godine, „Talasi stišavaju vetar“, opet svojevrsni
nastavak prethodnih dela i, čini se, poslednji roman braće Strugacki. Možda je
interesantno napomenuti da su iste godine braca Strugacki doživela retku počast.
Međunarodni centar za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na
orbiti između Marsa i Jupitera, prečnika 17 kilometara, naziv „Strugatskia“.
Kod nas je nekoliko romana braće Strugacki objavljeno u ediciji
„Kentaur“ PROSVETE, a takođe je izišla zbirka od 6 knjiga u izdanju
NARODNE KNJIGE i DECJIH NOVINA. Začudo, medu njima se nije našao
roman koji je sada pred čitaocima, „Piknik pored puta“. Kao što je čitalac već
zapazio, u pitanju je roman sa veoma mnogo akcije, ali, za razliku od dejstava u
mnogim romanima i, pogotovo, filmovima, kada se upitaš: a otkud sad ovo i
čemu to? - ovde su dejstva povezana i razložna, realistična. A za ponovno
spominjanje filmova ima još jedan razlog. Naime, lako je uvideti da bi po ovom
romanu - kao god po Bibliji - osim „Stalkera“ moglo biti snimljeno još nekoliko
filmova, jer u jedan nikako ne bi mogli stati svi dijalozi, događanja i, pogotovo,
ideje.
Osvrnimo se, još jednom, na Andreja Tarkovskog. Ekranizacija ovog
„Piknika“ ili „Izleta“ nije bila njegov jedini izlet u naučnu fantastiku. Čuven je i
njegov film „Solaris“ po istoimenom romanu Stanislava Lema, romanu sa istom
temom kao i „Piknik“ - neuspeli, nepotpuni kontakt sa vanzemaljskim razumom.
Kao što u antiutopijskoj oblasti naučne fantastike postoji znameniti niz romana:
„Mi“ (Zamjatin) - „Vrli novi svet“ (Haksli) - „1984“ (Orvel) - „Mehanički
pijanino“ (Vonegat), tako se jedan deo naučne fantastike bavi kontaktima sa
vanzemaljskim razumom, a najbolja takva dela govore, zapravo, o neuspelim
kontaktima.
Praktično čitav opus poljskog majstora naučne fantastike S. Lema
posvećen je toj temi: „Glas gospodara“, „Nepobedivi“, „Solaris“, „Fijasko“...
Ovom nizu pridružuje se i „Piknik pored puta“. I, pre nego što konačno (na kraju
umesto, možda, na početku) kažemo čime se ovaj roman zapravo bavi i šta nam
poručuje, još par zapažanja o njemu.
U vreme kada je napisan, ovaj roman u nama nije mogao probuditi ovako
jasne asocijacije kao danas.
Zona, okuženi stanovnici koji su pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji
još u njoj žive, međunarodna policija i snage UN, šverceri koji trguju predmetima
iz „zone“... u romanu kao da je odražena strašna budućnost - stvarnost naših
godina. A Promukli Hju i Mršavi Fil - za koga oni zapravo rade? Svakako ne za
neku mafiju ili običnu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo posrednici koji
nabavljaju „robu“ iz Zone za vojno-industrijski kompleks SAD. Jer, iako SAD
preko UN već učestvuju u proučavanju i nevojnoj eksploataciji onoga što stiže iz
Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava samo delovanje kroz Ujedinjene
Nacije. Preko UN se „blagodeti“ Zone ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i
zato se do potencijalnog oružja dolazi posredstvom stalkera i lica kao što su Fil i
Hju. Na kraju, jedan kontejner sa zatvorenom smrću dospeva u „privatnu firmu“,
Kariganovu laboratoriju - deo VIK-a Sjedinjenih Država, gde dolazi do tragedije.
„Tako im i treba - dobili su šta su tražili“ - raduje se stalker Šuhart koji im
je, posle dugih moralnih kolebanja i višestrukih predomišljanja, taj kontejner i
prodao.
Interesantni su putevi asocijacija na koje nas šalju braca Strugacki,
odnosno njihovi junaci, kad pokušavaju da objasne Zonu i predmete u njoj.
Objašnjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod Ričarda Nunana je
da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i otišli, ostavljajući za sobom
gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na mračnog filozofa Heraklita koji je
tvrdio da je „svet gomila otpadaka bačena dole slučajno“ („Istorija grčke
filozofije“, Lucano De Krešenco). A onda, iz grčke filozofije u indijsku. Prema
Vedama, univerzum ima četiri ciklična doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu.
Prvo je Zlatno doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba
posebno ni naglašavati da mi sada živimo u četvrtom i najgorem dobu - kali-
jugi.). Ali ono što je u vezi sa „Piknikom pored puta“ interesantno, to je da u
satja-jugi „polubogovi sa viših planeta silaze na piknik ili odmor u pojedina mesta
na planetu
Zemlju“ („Atma“ br. 4). Ako su u prvom dobu na zemaljske piknike
dolazili bogovi, da nisu ovi iz četvrtog upravo staroindijski tehnologizovani
demoni? Ali nobelovac Valentin Pilman ne zalazi u ovakva objašnjenja
Posete već pruža Nunanu (i nama) lepša i prihvatljivija.
I najzad, čemu nas vodi ovaj roman, kao i svi slični? Prateći istoriju
„posečenog“ grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu V.Britanije,
Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u Evropi niti u SAD),
prateći život stalkera Šuharta (reč „stalker“ izvedena je od glagola „to stalk“ -
prikradati se, loviti ili tražiti nešto prikradajući se) uz upravo maestralnu
karakterizaciju njegovog lika, razvoja, motivacije, kolebanja i predomišljanja
prilikom dejstava, dolazimo do glavnog - Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje
želja. Sve ono ranije - obilje neverovatnih fantastičkih ideja, sve do osporavanja
logike i statističke verovatnoće ili „perpetuum mobila“ (mada, niko u romanu i ne
dokazuje da je to pravi perpetuum mobile - taj prsten koji se nezaustavljivo vrti
svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi iz samog sebe ili iz okolnog
prostora) - sve je to nevažno pred mašinom za ispunjavanje (tobože) svih želja
koja je stalkerima postala nekakav alternativni Bog ili čak zamena za Boga. „Ali
ako si ti zaista takav - misli Šuhart - svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam.
Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.“
Poslednja Šuhartova nada, Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih
očekujemo spas... ali prvo treba da uspostavimo kontakt sa njima - a kako ćemo
razumeti „njih“ ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi
pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim)
vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo međusobno.
Kontakt sa njima ne može biti ostvaren ili, ako je i došlo do nekakvog
kontakta, on ne može biti zadovoljavajuć za nas, a tim više ni za njih, ako smo
ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je
iskreno, celim svojim bićem poželeo „sreću za sve besplatno i da svima bude
dobro“, i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo. Ne dešava se ništa.
Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio - dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo
čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili
vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.
A.L. 2000.