Zahvaljujući posebnoj građi mozga, muve su u stanju da velikom brzinom obrade

svetlosne informacije koje primaju čulom vida, očima. To znači da je u njihovom svetu
vreme kao usporeno, kao kad čovek gleda usporeni snimak. Kretanje u svojoj okolini
muve vide i do sedam puta sporije nego čovek. Ta usporenost im daje više vremena da
objekte koji se kreću vide jasnije i brzo donesu važne odluke, one odluke koje se često
tiču života i smrti.
 1

Kapi vode na vetrobranskom staklu kretale su se u suprotnom smeru od automobila,

uzbrdo, naopako. Neli ih je gledala, ličile su joj na splet drhtavih potoka, na krvotok, i
na nju samu. Rekla je: – Piški mi se.

Piškila je na travu pored zaustavne trake autoputa, između otvorenih prednjih i zadnjih
vrata. Vratila se na suvozačevo sedište i nastavili su. Skrenuli su desno kod prvog znaka
za plažu. Put je bio prav, vodio ih je kroz drvorede s jedne i brisani prostor s druge
strane. Nije bilo kuća. Na trista metara od mora ugledali su je, peščanu plažu. Gusto
rastinje, koje je zaklanjalo pogled na more baš na mestu na kome se završavao put, bilo
je posečeno. To je bio izlaz kroz koji se videla pučina, bez linije horizonta.

Ona mu je s obe ruke pritisnula desno koleno i auto je ubrzao. Muzika je bila preglasna,
svi prozori otvoreni, letnja haljina i njena kosa letele su, oči su joj bile širom otvorene, i
neposredno pre nego što su stigli do peska, desnom rukom napravila je pokret kojim
može da se pokaže kako poleće avion. Pritiskali su se čelima, dodirivali usnama, gledali
se u oči i smejali.
 2

Marko je izleteo iz svoje zgrade, preskočio cvetnu aleju, pa betonski zidić, provukao se
između kontejnera, otključao auto i još pre nego što je spustio dupe na sedište, upalio je
motor. Isparkirao se milimetarski i dao gas. Iz svoje ulice je izašao brzo, preko trotoara
je prošao kroz crveno, obišao kolonu po šinama, pa drugu po šinama u suprotnom
smeru, i onda je morao da stane, nije bilo mesta da prođe i kroz to crveno. Pušio je.
Gledao je ljude u kolima okolo.

– Moroni, robovi, indijanci bre jedni – ponavljao je, ali i slušao muziku, glasno.

Proleteo je kroz još šest ulica bez zaustavljanja i stao pored čoveka na trotoaru. Taj
čovek bio je Mario. Rekao mu je: – Brate, ne vredi, ne može više da se vozi po ovom
gradu, ne voze ljudi, stoje. – Mario je ušao u kola i rekao: – Ajde vozi, lepi.

Vozili su se neko vreme pa se Marko parkirao, nije ugasio motor, izašao je i nestao u
prolazu između zgrada. Mario se premestio na vozačevo sedište i zapalio je cigaretu. To
je bila uska ulica na Lekinom brdu, dvosmerna, s parkiranim automobilima s obe strane.
Mimoilaženje sigurno ume da potraje. Do prve raskrsnice bilo je bar trista metara. Nije
mu se sviđala ta moguća zarobljenost. Onda se setio komšinice s kojom je juče sedeo na
klupi ispred zgrade. Pričali su o lipama, koja prva cveta, kako mirišu i na šta ih taj miris
podseća. Nju na detinjstvo, jer u tamo nekom selu ima ne znam šta, i ona je vezana za taj
miris, i baka joj je umrla, i tako, rastužila se malo. On je rekao da ga miris lipe ne
podseća ni na šta, samo mu se sviđa. Ona, izgleda, nije bila zadovoljna takvim
odgovorom pa se pripremala da ustane. Mario nije hteo da ona ustane pa je rekao da mu
lipa miriše na ljubav, porodicu i vedro zvezdano nebo, leto, na hrabrost i radost.
Komšinica se naslonila i okrenula prema njemu. To je jedna krupna komšinica, obla, s
ravnom kosom i šiškama. Na noktima je imala frenč. Mario joj je onda rekao da
ponekad piše pesme o mirisu lipe, ali ih nikom nije pokazao jer ga je sramota.
Komšinica ga je ubeđivala da ne treba da ga bude sramota, on se nećkao, ali ga je ipak
nekako ubedila, na jedvite jade, pa su se dogovorili da dođe kod njega da joj čita pesme
o mirisu lipe. Sad, u kolima, palo mu je na pamet da je možda nikad neće zvati, ali onda
se setio tog frenča, a onda je iz jednog prolaza izleteo Marko, ušao na zadnja vrata, a
Mario je ubacio prvu i polako su krenuli. Niko im nije došao u susret pa su skoro odmah
skrenuli levo, pa desno, i za nekoliko minuta bili su daleko. Parkirali su se na propisano
parkingmesto, utišali muziku, pa je Mario pitao: – Imamo li za ručak? – Marko je rekao:
– Imamo za more.

Ručali su gomilu sveže morske ribe i grčku salatu i popili po flašu vina. Marko je rekao:
– Ajmo na more.

– Kuda?
– Na Siciliju.
– U, je, aj na Madagaskar. Ajmo bre u Rovinj.
– Ja, brate, ne idem više u Hrvatsku, nema sile.
– A Hrvatice?
– Hrvatice su okej.
– Pa one su u Hrvatskoj, zato se zovu Hrvatice, jer su iz Hrvatske. Sede u plićaku i
čekaju da progovoriš beogradski da padnu u nesvest.
– Ti ćeš da mi pričaš kako padaju u nesvest. Nema šanse, neću.
– A da se sjurimo do bazena u Ivanči? Da vidimo šta rade zemljoradnice.
– Ajmo, samo uzmi vozi, ne mogu, stvarno, ubiću nekoga.

Ušli su u kola, Mario je vozio po svim propisima. Marko ga je pitao: – Šta ima s onom
debelom komšinicom?
– Nije debela, nego fina frenč komšinica.
– Dobro, šta ima s kitom u helankama?
– Lepo me pitaj, seljačino, ako hoćeš da ti kažem.
– E bre, dečko. Šta ima s finom frenč komšinicom?
– Dogovorili smo se da dođe kod mene da joj čitam pesme o mirisu lipe.

Marko se prekrstio, zapalio cigaretu i rekao: – Ja ne znam gde ih nalaziš, brate, majke
mi. Da joj čitaš pesme o mirisu lipe? I šta kaže? Hoće, a? Jedva čeka, sto posto.

– Normalno. Jedva me je nagovorila.

– Živote, lutalico. A šta ćeš da joj čitaš?
– Pa pesme o mirisu lipe.
– Jel’? A odakle ti?
– Nemam pojma, napisaću neku, kao lipa ovo ono, miriše diše, njiše briše, oseća se
smola, skini se gola…
– Ja stvarno ne znam kako se tako primaju.
– Primam se ja pa se primaju i one. Primaju se jer hoće da se prime.
Marko je zagledao kroz prozor, uprazno, i rekao: – Izgleda da svi hoćemo. – Onda se
trgao i rekao: – Da l’ stvarno idemo u Ivanču? Ajmo bre kod Darka, da ločemo ko ljudi,
sad imamo pare za neku burbončinu, e, hoću ono što pije Džon Vik.

– Ajde idemo kod Francuza da uzmemo burbon.

– Kao, uzmemo uzmemo.
– Ne, magarče, da kupimo. Francuz nam je ortak.
– Ja nemam ortake. Osim tebe.
– Pazi da se ne zaljubiš, lepi, znaš da ja nisam u tom fazonu.
– Nisi jer nemam trista kila i helanke, kapiram. ’Oćeš da pokupimo i tu tvoju ljubiteljku
poezije?
– Ma jok, nije to za nju.
 3

Darko je spavao u bašti iza radionice. Mario je pustio muziku pa se ovaj probudio i
rekao: – ’De ste, manijaci? Je li, planirate li vas dvojica da krenete da se zabavljate?
Fino izgledate kao par. – Marko je rekao: – Da, sad smo se verili pa smo došli kod tebe
da proslavimo. Skidaj gaće. – Mario je stavio na sto dve flaše burbona i šest piva. Rekao
je: – Umetniče, pre nego što te uvedemo u gej zajednicu, ajde idi do pumpe i donesi led i
kiselu.

Darko je rekao: – Idem, idem – pa je prošao pored stola sa pićem, podigao flašu burbona
i rekao: – Ma ne seri, gde ste našli ovo? Je l' ovo bre ono, ono… što pije Džon Vik? –
Marko mu je uzeo flašu iz ruke, vratio je na sto i zamolio ga, sa šlagom i jagodom na
vrhu, da ode po led.

Podigli su porušene stolice, razbacane kese i našli Nemanju kako spava u fotelji. Spavao
je kao mrtav. Marko je hteo da ga probudi, ali Mario je rekao da sačekaju led, da ga
osveže.

Darko se vratio s ledom, Mario je uzeo jednu kesu i krenuo ka Nemanji, ali ovaj se baš u
tom trenutku probudio. Videlo se da se ne oseća baš najbolje u životu. Prišao je Mariju,
uzeo mu kesu, otvorio je i gurnuo glavu u nju, vrteo je njome u kesi i huktao i ostao tako
jedno minut, pa je zapalio cigaretu, otvorio burbon i rekao: – Ma da idete u ludnicu.
Džon Vik. – Otvorio je flašu i otpio, pa je rekao: – Dobri Džon zna zašto živi. – Potegao
je još jednom, posvećeno, pogledao u nebo, prekrstio se i podrignuo.

Sedeli su i pili, Darko je pričao o brodu koji pravi, Marko je Marija sve vreme zvao
Kitolovac, a Nemanja je posle tri sata pitao: – ’Oćemo da zovemo čoveka? – Marko je
rekao: – Ja ću da zovem, od tih tvojih ne bih ni džabe uzeo. Bolje lepak da duvam. –
Čovek je došao za dvadeset minuta, Marko je doneo jednu kesicu, a Nemanja je
ispraznio i nacrtao niz belih linija na parčetu inoksa. Mario je otišao kod Francuza po još
burbona.
Linije sa inoksa Marku su otvorile deo mozga koji mu inače ne radi, pa je bilo
prezabavno. Nije zatvarao usta i svi su se smejali. U jednom trenutku je ušao u Darkovu
radionicu i vratio se u njegovim helankama za trčanje i s jastukom ispod majice, seo
Mariju u krilo i pitao ga: – Da l’ ti se sad sviđam? – Onda je ustao i plivao po travi, na
leđima, i iz usta prskao burbon, kao kit. Dok je po treći put plivao, u baštu je ušla Sofija.
Marko je istog trenutka izvadio jastuk, stavio ga na stolicu i rekao: – Osetio sam da
dolaziš, pa sam spremio jastuk, da ne nažuljaš to slatko dupence. – Sofija mu je rekla: –
Još jednom mi pomeni dupence i iskopaću ti oko, majmune! – Dobro bre, šta se odmah
ljutiš, nisam ja kriv što si tako zgodna. – Sofija je prevrnula očima, odmahnula glavom,
pogledala burbon i rekla: – Džon Vik? Bravo, momci!

Sa Sofijom za stolom priče su se promenile. Nije bilo vikanja, psovanja, prostačkih priča
o ženama, prskanja pivom i takvih stvari. Ona je pila brzo, i brzo ih je stigla. Onda je
uglavnom ona pričala, a oni su slušali, mada je Marko uglavnom gledao. Pričala im je o
nekom muzeju, šta sve ima tamo i koliko je to važno, što taj muzej postoji. Vodila ih je
kroz celu izložbu, eksponat po eksponat, sprat po sprat. Klečala je na stolici i odglumila
celu ideju tog muzeja. Da su je videli ovi iz muzeja, zatvorili bi zgradu i rekli da je ona
taj muzej, jer jeste. Darko je znao za taj muzej, ali nije bio u njemu. Marko je rekao bi
on Sofiju stavio u taj muzej, što je u neku ruku bila najtačnija percepcija te njene priče,
mada je on verovatno mislio na nešto drugo, a opet, realno niko ne zna šta Marko
stvarno misli, osim Marija, valjda. Onda su Sofija i Darko pričali o slobodi i nemanju
nečega, pa je Nemanja pitao: – Šta Nemanju? – Marko mu je rekao da hoće da ga stave
u muzej. – Sofija je pitala Marka da li baš uvek mora da bude najveća budala, a Marko
je ustao, razbio flašu piva o zid bašte i otišao.

Sofija se izvinila Mariju što je bila gruba prema Marku. On joj je rekao da ne zna na kog
Marka misli, a ona je rekla da njih dvojica kao da su jedan čovek. Mario je pitao na kog
čoveka misli, pa je Sofija digla ruke od ćoravog posla i pitala Darka da joj pokaže dokle
je stigao s pravljenjem broda. Svi su otišli u radionicu. Stigao je do pola. Mario je bio
oduševljen. – Pa ti ćeš stvarno da napraviš taj brod. – rekao je. – Jok i neću. – rekao je
Darko. – Nemanja je otišao u baštu po foto-aparat, vratio se i hvatao neke uglove broda,
odsjaje, zavlačio se u kanal i škljocao, pa je sedeo dole, pregledao slike, pio, i na kraju
tamo zaspao. Darko je počeo da ispravlja nešto na boku broda, nešto što samo on vidi, a
Mario i Sofija su otišli da vide šta ima u nekom klubu koji drži neko važan.

Klub je bio pun, nisu puštali više nikoga, ali oni su ušli jer je Sofija poznavala nekoga
ko poznaje tog nekog važnog. Muzika je bila odlična, uzeli su piće, Mario se naslonio na
stub i pio, a Sofija je igrala, prvo malo tu kod njega, a onda je nestala. Povremeno joj je
video glavu kako se izdiže iz gomile. Skakala je kao na trambulini. Mario je voleo da
gleda Sofiju kako se zabavlja, a Sofija je volela da se zabavlja. U jednom trenutku
shvatio je da je vreme da se odvuče kući, mahnuo je Sofiji i krenuo napolje. Ona ga je
stigla i rekla da ide i ona.

Hodali su i nisu razgovarali. Ona je mislila koliko je Mario super. Mario je mislio na
komšiničin frenč.
 4

Bela posteljina je na krevetu, i Neli, leži na levom boku, s jorganom između nogu.
Spava. Napolju je mrak. Diše mirno, kosa joj je vezana u rep, na sebi ima samo gaćice.
Nokti na rukama i nogama su joj premazani crnim lakom. Zakašlje se i probudi. Ustala
je odmah i izgledala kao da je odavno budna, a nije bila. Dok je piškila, stopala su joj
bila okrenuta jedno ka drugom, a palčevi nisu dodirivali pločice. Istuširala se, oprala je
zube, popila malo maslinovog ulja, obukla se, uzela bicikl i izašla.

Vozila je brzo, zadavala sebi putanje kojima želi da prođe, preko dva lista, preko jednog
prednjim, preko drugog zadnjim točkom, između automobila, niz stepenice, ustane sa
sedišta da dohvati sims prozora u prizemlju, lupi tačno određeni list tačno određene
krošnje, na semaforu stane pored motora i kao turira desnom rukom, vozi bez ruku i
odluči da, na primer, pet minuta ne koči pa šta bude, i uvek, uvek kad naiđe na jednu
uzbrdicu, vrti pedale do samo njenog početka i onda pusti, pokuša da naleti brzinom
koja će je bez kočenja i pedala dovesti tačno do zaustavne linije ispred semafora. Retko
uspeva, malo joj nedostaje, ali desi se i da uspe. Ponekad vrisne. Vozi veselo, uvek
sigurno, nikad na sreću, na prvi pogled malo nesigurno, ali ona tačno zna šta radi, ili bar
ona tako misli. Gleda ispred sebe, u daljinu, nikad ne pogleda direktno u nešto, ili
nekoga.

Na leđima joj je ranac, ima naočare za sunce, šarene patike i crne helanke. Prva levo, pa
ceo dugačak bulevar, onda opet levo, pa odmah desno niz jednu široku ulicu, još
nizbrdo, preko železničkih šina, pa je put vodi desno, i tu stane. Kosta stoji ispred ulaza
u veliki magacin. Ona unosi bicikl, a Kosta kaže: – ’De si, mala? Je li, jesi l’ se rodila
tako lepa ili je to neka magija? – Neli ga ne pogleda, samo kaže: – Šta misliš? – i krene
kroz hodnik, bicikl ostavi pored gajbi s pivom, nastavi dalje pa uđe u novi hodnik, širok
i visok, i tu sve već liči na noćni klub. Iznad ulaza u centralni deo kluba, na golim
ciglama je neonski znak PRASKA night club. Prođe kroz veliku prostoriju sa separeima,
podijumom za igru u sredini i dugačkim, širokim, crnim, masivnim drvenim šankom,
izađe kroz vrata iza šanka, siđe niz stepenice, pa niz druge, stane, pogleda nadesno, pa
ode levo do vrata na kojima piše Neli. U garderobi, duž jednog zida je klupa, a iznad nje
vešalice i metalne kasete. Ostala tri zida i plafon prekriveni su ogledalima, na podu je
crni parket, u jednom uglu je crna kožna fotelja, beržera, s njene desne strane je stočić
na kome su gramofon i pojačalo, flaša viskija i čaša s vodom, i veliki zvučnik pored, s
leve pepeljara s visokim postoljem, tačno u visini na kojoj je Nelina ruka s cigaretom
kad je spusti na naslon, i drugi zvučnik.

Neli se polako skine, odeću slaže precizno. Gola je. Iz jedne od metalnih kaseta vadi
nekoliko pari složenih gaćica. Izabere crne s čipkom na rubovima. Te gaćice su najdalje
što je moguće od tangi a da ne budu šorts. Sedne u fotelju, pusti muziku, pojača, pojača
još, pa još. Zavali se, zapali cigaretu, digne noge na levi naslon, puši i gleda u svoja
stopala. Pesma je na portugalskom, sad, koja je to vrsta muzike, ne znam, ali odlična je
pesma, čudna, ima svega. Izraz lica joj se ne menja, samo joj oči sve jače sijaju. Onda ih
zatvori i sedi mirno, kao zaleđena, ne primećuje se ni da diše. Cigareta gori u pepeljari.

Ustane, ogrne se crnom košuljom. Bosa hoda istim hodnikom kojim je došla, stiže do
šestougaone scene okružene kabinama na kojoj piše Peep Show. Kosta je naslonjen na
zid, puši. Ona ga pita da li je sve okej. On joj kaže: – Sve je okej. Uvek je sve okej. –
Ona mu kaže: – Znam, ali volim kad mi ti kažeš. – Okrene mu se leđima, on joj skine
košulju i ona uđe na scenu.

Od dvanaest kabina, jedanaest su za gledaoce, sa staklenim prozorima prema sceni,

foteljom, frižiderom, stočićem za piće i rolnom toalet-papira. Kroz stakla se vidi scena,
ali se sa scene ne vidi unutrašnjost kabina. U dvanaestoj kabini je Nemanja, dva foto-
aparata, jedan stalak, stolica bez naslona, pored je mali frižider u kome su voda, votka i
sprajt. Na stočiću su pepeljara i toalet-papir.

Nelina scena je prazna, šestougaonog oblika, na podu je crni parket, a sa mesta na kome
stoji počinje crtež zlatne spirale, koja se nastavlja po celoj površini. Tu gde stoji, stopala
joj pokrivaju dve reci ispisane zlatnim slovima, latinicom – sectio divina. Kosa joj je
vezana u rep.

Nemanja napuni čašu votkom, popije sve, zapali cigaretu, ustane, uključi snimanje na
foto-aparatu, koji je na stalku, drugi uzme u ruke i pritisne plej na ekranu kompjutera.

Muzika ispuni prostor i Neli počne da se kreće.

 5

Darkova auto-limarska radionica je jedino što je ostalo od porodične firme koja se bavila
nečim za šta je bilo potrebno skladište. Velika prostorija, možda trista kvadrata, s
jednom malom prostorijom, kroz koju je pre moglo da se prođe do kuće u kojoj je
nekada živeo s roditeljima i sestrom. Sad živi sam, a ulazna vrata je zazidao. Tu
prostoriju zove ofisom. Radionica je podeljena crnom linijom na dva jednaka dela, u
jednom se bavi limarskim poslom, a u drugom pravi sebi brod – mislim brod, veliki
čamac. Kaže da, kad završi brod i kad ga porine u Dunav, i kad stane na njega, neće
godinu dana izaći na kopno. Nekad kaže godinu, nekad dve, nekad nikad, a nekad – Ma
samo da mi je da ga vidim kako plovi i mogu da umrem. – Autolimarski deo radionice je
prilično uredan, alati vise poređani, sve je više-manje složeno tako da mu je uvek jasno
gde se nalazi svaka stvar. Posteri golih i polugolih devojaka su po zidovima, sve su kao
iz osamdesetih, mada verovatno nisu, i ima jedan gej poster, to je plav tip, go do pojasa,
farmerke na tregere su mu spuštene do ispod kukova, na nogama ima žute duboke
cipele, levu rukuje oslonio na kuk, a desnom drži veliku gedoru. Taj poster služi da
Darko, kad se nerazumno napije, gleda u poster i priča kako je trebalo da bude gej i kako
će videti uskoro da postane, jer žene su postale nepodnošljive, a evo ovaj dečko, vidi se
da je nežan čovek, depiliran, srce…

Polovina radionice u kojoj pravi brod je drugačija. Brod pravi od metala, sam. Sam je
pravio nacrte, pa ih ispravljao, pa obrnuo internet, pa opet ispravljao, a onda ih je odneo
kod nekih projektanata brodova, svi su se zauzeli da planove pogledaju neki ozbiljni
ljudi, i ljudi su pogledali, i nisu imali primedbe. Prvo niko nije verovao, Darko
ponajmanje, ali taj studio je dao i svoje mišljenje, s potpisima i pečatom, ne samo da je
to plovilo bezbedno nego daje i primer inovativnog funkcionalnog dizajna. Na zidovima
su fotografije s Dunava, Nemanjine i Mariove, iz različitih perioda. Centralno mesto
zauzima Nemanjina fotografija nekog mesta ispod Višnjičkog groblja, gde čamac treba
da bude porinut u Dunav. Darko drži maketu broda, na sebi ima mornarsku majicu i crnu
šapku, koja je glumila kapetansku, u bermudama je, bos u mulju do kolena, nasmejan, u
kontrasvetlu. To je jedna od najboljih fotografija koju je bilo ko od njih video, nešto se
pogodilo, sve se pogodilo, i nastala je fotografija koja hipnotiše, i koja je možda, ali
samo možda, glavna Darkova pokretačka sila.
On sedi u ofisu, pije burbon, noge je digao na stolicu, puši, sluša Blek sabat, neku pesmu
na ripit, i misli ovako: možda treba da nađem neku ozbiljnu ribu, neku da me boli
stomak od nje, gladan sam, uf, al’ sam gladan, neću da jedem sad, lepo me radi burbon,
kako nešto može da bude ovako ukusno, kako Džon Vik puca, dečko, svaka mu čast,
grudi glava, grudi glava, možda da duvam, ma jok, neku sa velikim očima, plavu za
promenu, da li će Maja da svrati, šta ću ovako pijan s njom, kako ova pesma može da
bude ovako dobra, svaki put je slušam kao da mi je prvi put, i svestan sam da sam je čuo
besmislen broj puta, znam sve, ali ipak čekam da čujem šta će se desiti, kako se igra uz
ovu pesmu, hoću ribu koja ume da igra uz ovu pesmu, s velikim očima, da je ima, ali da
nije prevelika, gladan sam, možda ipak da duvam, mogla bi Maja da dođe, premršava je,
kako joj se to sviđa, dobro se kreće, smeje se kao veverica, kako se smeje veverica, kao
Maja, pali me njen osmeh, Majo kraljice, da li sam dobar čovek, Darko, da li si lep i
zgodan, brate, nije Džon blesav, ovaj burbon kida, evo je Maja, bravo, devojčice.

Sofija je provirila u ofis i rekla: – Sačuvaj bože. – On je ustao, sapleo se o sliku, ulje na
platnu, portret njegovog oca, pa su izašli u dvorište. Pitao je otkud ona. Došla je da vidi
da li joj je tu negde ispao USB. Tražili su ga i našli lako. Rekla mu je da je mnogo važno
što je našla taj USB i da mu je zahvalna. On je gledao u njene grudi. Male grudi, koje su
živele slobodno ispod bele majice. Počešao se po glavi i rekao da je i on njoj zahvalan i
pitao je da li joj se nekad desilo da je nečije grudi hipnotišu, i da li misli da bi umela da
igra uz ovu pesmu. Nije joj se desilo, smejala se, zapretila mu prstom i rekla: – Uz ovu
pesmu ne može da se igra. Odoh. Ej, videla sam iz kola onu tvoju mršavu, mnogo je
mršava, devojka jedva hoda, daj joj nešto da jede.

Vratio se na sofu i mislio na Sofijine grudi i pokušavao kukovima i rukama da se uskladi

s pesmom, i imao je utisak da mu nekako uspeva, ali gledano sa strane, više je izgledao
kao da preživljava infarkt, ili da je poluparalizovan pa se tako nekako trese. Maja je
došla u nekom trenutku i bacila se pored njega. Nisu govorili, popila je burbon iz
njegove čaše, zapalila dve cigarete, pušili su i odmah posle vodili ljubav, na sofi, njena
stopala bila su na njegovim butinama, kao i uvek. Sve je lakša i lakša.

Hajde da jedemo nešto, nisam gladna, zvaćemo neko meso, nisam gladna, malopre sam
jela, i žurim, moram da crtam, moraš bre da jedeš, pa jedem, čoveče, jesi li normalan,
samo u poslednje vreme ne stižem, sledeći put dođi gladna, hoću, slatka si, slatka sam.

Ispratio ju je do kapije i gledao kako odlazi niz ulicu. Stvarno je slatka, hoda kao vesela
devojčica, diže se na prste više nego što je uobičajeno, a opet nežno klizi, nema dupe, ali
zgodna je, cela je u osmehu. Ima velike oči. Možda bi ona umela da igra uz onu pesmu.
 6

Nemanja je zvao Marija i rekao mu da ide kod majke na šest meseci. Majka mu živi u
Padovi. Treba da nađe nekoga da ga menja na onom poslu. Mario je pitao: – Praska? –
Da, Praska, ali nije baš u klubu, dole je, neka zatvorena priča. Kakva priča, takva i
takva. Koliko para, toliko.

– Pa šta treba da radim za te pare, svako veče da ubijem nekoga.

– Ma jok, videćeš, lako je kad umeš.
– Sve je lako kad umeš.
– Ti umeš, i ne znam nikog drugog koga mogu da im preporučim a da znam da se neću
zajebati, a ne smem da se zajebem.
– Dobro.

Kafana na splavu, na Dunavu, predveče. Sedam stolova, dva su zauzeta, za jednim su

Nemanja i Mario. Vidimo ih s leđa, sa oko metar i po, piju pivo i tekilu, jedu pržene
girice bez glava, puše, noge su im podignute na ogradu splava. Čuje se muzika, ne zna
se koja, ali bas je dobar. Nemanja kaže: – To je ispod kluba, u podrumu. Ne ulazi svako,
samo proverena ekipa.

– Pa ni u klub ne ulazi svako.

– Ne ulazi, ali za dole su posebne provere.
– Ko proverava za dole?
– Kosta.
– Odakle je Kosta?
– Ne znam, priča s nekim naglaskom, ali nisam provalio s kojim. Mislio sam da je Rus,
ali nije. Beogradski priča, ali čuje se i nešto drugo. Kosta je zajeban tip.
– Danas su svi zajebani. Sve Brus Li do Brus Lija.
– Ne, ne, Kosta je zajeban. Sigurno je bio bokser, ili je mnogo trenirao. Nekako je
spreman, kao da sve zna, mislim, sve što mu je potrebno. Ne znam, sigurno nije tip za
zajebanciju.
– Matorac?
– Pa ima preko pedeset sigurno. On je uvek tamo.
– Znači, s njim ću da razgovaram za tu šljaku?
– Ne, nema razgovora, ja ti sve objasnim, i ti ideš i radiš i ne pitaš ništa.
– U jebote, pa je l’ fotkanje ili šta je?
– Fotkanje i snimanje. Radiš s njihovom opremom, i posle montiraš ako treba, isto tamo,
imaju sve, opremu znaš, sve napucano, samo trepće, matori, odlepićeš kad vidiš ono.
Ništa se ne iznosi ni unosi. Telefon ostavljaš u kaseti, i sve iz džepova, i kod tebe je
ključ. Posle pokupiš to, Kosta ti da kovertu i pališ. I nema neta.
– Brate, nemoj da me zavlačiš među neke Ruse luđake tamo, mrak da me pojede.
– Neće da te pojede. Ako se ne praviš pametan.
– Dobro, ajde pričaj.
– Znaš šta je pipšou?
– Znam. To još postoji?
– Nisam ni ja znao da postoji, ali evo, sad znamo. Fotografišeš ribu koja igra, nekad
snimaš video i posle ga montiraš. Za svaku montažu imaš brif. Možeš da cirkaš i pušiš,
samo treba da tražiš šta da te čeka.
– Samo to?
– Da. Mislim, nije baš običan pipšou, nema onih rupa da se gleda kroz njih, ceo zid
svake kabine prema sceni je u staklu, a scena je velika. Oni nju vide a ona njih ne, takva
su stakla. I samo jedna riba tu nastupa.
– Svaki dan ista riba?
– Nije svaki dan, ne znam kako biraju dane, ali nema pravila, možda kad ona hoće.
– A kad neće?
– Ja sam tu otkad je samo ona. Znam da je ranije bila svaki dan druga, pa su onda ljudi
počeli da dolaze samo kad je Neli, i ostala je samo ona. Ćela scena je preuređena kako je
ona zamislila. Jednom su pustili neku Brazilku, da probaju kako ide. Kad je Neli došla
sledeći put, ušla je na scenu, malo hodala po njoj i odmah izašla. Rekla im je da
promene pod i da su završili ako samo još jednom puste neku budalu da gazi po njenoj
sceni. Hrastovina neka, matori, a to košta pola sveta.
– Neli se zove?
– Neli.
– Odakle je? Koliko ima godina? Kako je ja ne znam?
– Pričao sam ti ja o njoj. Mislim da nije naša, priča beogradski, valjda je dugo tu, ali nije
naša sto posto. Blizu tridesete je, ili tu negde.
– Ne sećam se da si mi pričao. Pa kako igra ta Neli, keve ti? Ima li krila?
– Nema krila, ne znam, dobro igra. Ja nisam nikad video tako nešto. Videćeš.
– Nema krila, a? A ima li sise i dupe i noge? Kakva je riba, brate?
– Ima sve. Videćeš.
– Videćeš pa videćeš, znam da ću videti, dobro, videću. A koliko košta da je gledaš? A
ima li ono igranje u krilu ili celo veće i te fore?
– Tri glave za gledanje, brate. Za krilo i ostalo nemam pojma, ne deluje mi da ima toga,
ne verujem da je neko pipa.
– Neko je pipa sigurno, neki odlikaš sto posto. Dobro, ko mi daje kintu?
– Kosta.
– Je l’ redovno? Nema na lastiš?
– Nema. Pare dobijaš unapred.
– Opa. A kako ću sad da ih dobijem unapred?
– Ja ću sad da ti dam, imam kovertu za tebe.
– Kako si znao da ću da pristanem?
– Nisam znao, Kosta mi je dao kintu za svaki slučaj.
– Kako znaju da neću da zajebem nešto?
– Ja sam im rekao da si najbolji.
– I veruju ti?
– Da.
– Lepo. A šta će im fotke i video, ko to gleda, ima li na netu da pogledam?
– Neli gleda. Nema na netu, prevrnuo sam sve, ali vidiš da im nije žao kinte da bude
vrhunski.
– Vidim, okej, daj pare. Kad da budem tamo?
– Zvaće te Kosta, dao sam mu tvoj broj i ovo na koverti je njegov, da znaš da je on.
– Kad putuješ?
– Sutra.
 7

Mario je spakovao sve što su se dogovorili, obukao se u sve što su danas kupili,
farmerke, košulja, džemperić preko, kragna malo napolju, ešarpica nehajno zgužvana
viri iz košulje i na nogama one neke cipelice, mokasine, od prevrnute kože, rože.
Obrijan i očešljan. Pokupio je Marka ispred zgrade. Marko je bio u bermudama, istim
cipelicama druge boje, svetloplave, imao je košulju s kratkim rukavima i preko lagani
letnji sako. Kad je ušao u kola, prvo su ćutali i gledali se, a onda je Mario dao gas,
odvrnuo muziku i umirali su od smeha, ali kratko, a onda su se uozbiljili.
Uskoro su se parkirali, pa čekali trolu i vozili se do kraja. Onda su hodali i seli u
restoran. Tamo su pili viski i kiselu vodu i preslišavali jedan drugog. U pitanju je bio
precizan plan, lako izvodljiv, uz malo sreće i mnogo koncentracije, a oni su uvek imali i
jedno i drugo.

Nikada nisu imali trećeg, niko im nije dostavljao informacije iznutra, otključavao vrata,
pričao o rutinama i posebnim pravilima. Sve to su sami saznavali, planiranje je ponekad
trajalo mesecima, pa bi onda i odustajali jer bi bilo nemoguće bez trećeg, ali najčešće je
taj par bio dovoljan i funkcionisao besprekorno, dopunjavali su se, uklapali su se na
intuitivnom nivou, i voleli su se, a obojica su znali da je to najvažnije.

Nisu imali dosijee u policiji, osim rekla-kazala i saobraćajnih prekršaja. Obojica su imali
frilens poslove, Mario je završio montažu i bavio se fotografijom, a Marko je imao neku
retku vrstu tehničke inteligencije i fotografsko pamćenje i još neke takve osobine, pa je
to koristio da na razne legalne i nelegalne načine pravi mnogo novca. Ipak, obojica su
često ostajali bez para, nekako lako. Marka je zanimao život, brz i opasan, da vozi auto,
da se bije, da uspe ili ne uspe, da pokušava, da glumi, da bude nekad ovaj, nekad onaj,
da s Mariom digne nešto vredno u nemogućoj situaciji, da se trkaju motorima, da se
trkaju kolima, i voleo je žene, ili je voleo da ga vole, nije bio nešto zgodan, ali je zračio,
valjda, pa su ga zato volele, i bio je šarmantan, kad ne popije previše, a i nije ga bilo
sramota da pita. Žene su im retko bile tema. Slagali su se u tome da se od žena ne može
mnogo očekivati, samo je Marka to radovalo, a Marija nije. Marko je bio veseo, i
najvažnije mu je bilo da sve bude zabavno. Mario je bio veseo, ali je hteo da bude kako
jeste, i to mu je bilo zabavno. Obojica su imali po jednu ili dve veze koje bi se mogle
nazvati ozbiljnim, ah jedina ozbiljna veza koju su njih dvojica imali bila je između njih
dvojice. Roditelji su im bili mrtvi, kao i Markova sestra i Mariov brat. Marko majku, oca
i sestru nije upoznao, Mario jeste, i živeo je s njima. Sada sede sređeni za japi matine,
deli brane na travnjaku velelepne vile na brdu, imaju preciznu koreografiju i tajming
koji treba da im obezbedi da im se ni na jednom snimku ne vide lica, da ih niko ništa ne
pita, da se u tačno određenom trenutku popnu uz jedne stepenice, uđu u sobu, pokupe
papire koji stoje u otključanoj fioci, onda čekaju sat i po, pa se istim putem vrate, opet
izbegavaju kamere i kontakte, i s nekom grupom ljudi izađu.

Koreografiju i tajming je Marko isplanirao, istražio je bezbednosni sistem, uvalio im se

nekako u kablove, kao manijak je mesecima pregledao snimke sa brančeva i takvih
događaja, primetio papire i čekao trenutak. Mario je umeo s ljudima, umeo je brzo da
povezuje činjenice i donosi zaključke, da iz gomile podataka odmah izvuče najvažnije,
umeo je da priča, sugestivno i prilagođeno sagovorniku, iskreno saosećajno, i imao je
osećaj za svašta, kad da skrene, gde da pogleda ili uradi nešto neočekivano, što ceo niz
događaja uvek okrene u njihovu korist.

Do samog kraja sve je teklo po planu, papiri su bili u fascikli ispod Mariovog džempera,
krenuli su niz stepenice i ispred njih se stvorio neki dečko. Pre nego što je stigao da ih
pogleda, Marko ga je nokautirao, prednji direkt u nos pa desni kroše, i ćao, nos mu je
bio slomljen i dečko je bio u nesvesti pre nego što ga je Marko pridržao da ne padne niz
stepenice, i odvukao iza nekog nameštaja. Marko nije imao milosti u takvim situacijama.
Odvukao ga je dalje ispod stepeništa i onda su malo požurili, izašli su sami, kamere im
nisu snimile lica. Taj deo grada je prepun sigurnosnih kamera i situacija u kojoj su se
našli bila je daleko od bezbedne. Marko je hteo da ukradu neki lošiji auto iz male
sporedne ulice i da probaju tako, a Mario je rekao: – Ajde da se razdvojimo, idemo
polako na trolu, na različite strane, laganica, papiri ostaju kod mene, pušimo pljuge,
šetamo i gotovo. Samo face sklanjamo od kamera i to je to. Ako naletiš na neke ribe,
uvali im se. – Marko je navikao na ovakve predloge, nije ih voleo i taman je hteo malo
da se buni, ali Mario je već bio na uglu sporedne ulice i pričao s devojkom u ajkuli,
sitroenu DS/ID. Smejao se glupavo, držao se za glavu i nešto kao nije mogao da veruje.
Pokazivao je točkove, gledao u nebo, pravio pokrete kao da okreće volan i onda se
skamenio, sklopio ruke kao da se moli i uopšte, predstava je bila u zamahu. Pozvao je
Marka i ispričao mu kako se desilo čudo, jer to je ajkula njegovog pokojnog brata, i evo
ga sad tu, i ova divna devojka je baš sad krenula u Beč, i hoće da ih odbaci kući, i to on
da vozi.

Odvezli su se najdalje što su mogli od svojih kuća, izljubili se sa hipsterkom koja se

usput zaljubila u Marka i zvala ga da pođe s njom. On joj je rekao da mu je majka
nedavno umrla i da će joj pisati čim se malo sastavi. Napisala mu je adresu u srcu,
zagrlila ga jako i otišla uplakana.
– Morao si da je rasplačeš?
– Nisam hteo, nego tako je krenulo, majke mi.
– Ona što je nedavno umrla?
– Pa jeste umrla, a nedavno je relativan pojam.
– A jesi li siguran da je umrla?
– E jebote, nisam, tetka je svašta pričala, ni za onu knjigu ne znam da li je od nje.
– Pa to ti valjda više nije keva, a? Mislim, i da je živa.
– Nemam pojma. Sigurno je bila neka fuksetina. Ko zna kol’ko nas je izrađala.
– To nikad ne znaš. Možda je uradila najbolje za tebe.
– Ne znam i neću da znam.
– Dobro bre, samo kažem.
– Otkud ti sad to? Nikad me nisi peglao tim pričama.
– A ona knjiga? Daj jednom da je čitamo.
– Šta ima da je čitamo? Knjiga iz biologije, medicine, za srednju.
– Šta ima veze, daj da je čitamo.
– Dobro, čitaćemo je nekad.
– Sad odmah. Idemo kod tebe da je čitamo. Znaš li gde je?
– Znam.
– Ajde onda, odavde nam treba tri dana do kola.
– Ajde, jebote, koliko si dosadan. I burazerova ajkula, daj bre pali, ni ti više ne znaš šta
je istina.
– Možda je ono stvarno burazerova ajkula.
– Molim?
– Mislim, suludo je, ali ako nije njegova, ista je, s nekim neverovatnim podudarnostima.
– Pa dobro, iste je boje.
– I stakla izgrebana na istim mestima, osim šoferke, ona je promenjena. Cajger kao
preslikan. Ne znam, ako jeste, onda ga je poslao u pravom trenutku.
– Ti, dečko, i kad lažeš, ne lažeš.
– To je zato što ne lažem, samo nekad izmišljam istinu.
– U redu je, filozofe, odmori se malo.

Marko je živeo na Topličinom vencu, u donjem nizu zgrada, na poslednjem spratu, u

jednosobnom stanu koji mu je ostao od tetke. Predsoblje, dnevna, spavaća i veliko
kupatilo, s WC šoljom na stepeniku pored malog prozora, kroz koji se vide tri mosta,
reka, panorama dela Starog grada i pola Novog Beograda. Marko je pitao kad će zvati
ovog za papire, da uzmu kintu, Mario je rekao da će čekati da se on javi, njemu je frka, a
ako se ne javi, javiće se on ipak, samo će sačekati malo, da proveri da li smo alavi. Okej.

– Daj da pijemo, šta imaš?

– Viski, kiselu, votku, sprajt, i to je to.
– Daj votku i sprajt. I daj tu knjigu.
– Dobro bre, šta si zapeo sad za knjigu. Knjiga pa knjiga, aj da pijemo i posle da palimo
negde.
– Jel’ ne daš knjigu? Sigurno neću da te molim. Ako hoćeš, daj, ako nećeš, nemoj.

Marko je otvorio fioku, izvadio kožnu futrolu i pružio je Mariju. Futrola je bila čista, a
knjiga se koricama zalepila za postavu.

– Jesi li je vadio nekad iz ovoga?

– Jesam jednom.
– Jesi li je otvorio?
– Ne.
– Jel‘ mogu ja da je otvorim?
– Otvori.

Marko je pažljivo otvorio raskupusanu ispresovanu knjigu, korica se teško odvojila od

prve strane.

– Vanja Lekić, treće pet. Je l' ti to keva?

– Vanja Lekić jeste, za treće pet ne znam.

Mario je okrenuo još jednu stranu i rekao: – Imaš posvetu, za tebe je. – Marko im je
sipao votku i stavio flašu sprajta na sto, seo i zapalio cigaretu, i rekao: – Nema bre
posvete, ko zna šta je to.

– Mom Maretu, zauvek. Mama.

– Ej, majmune, nisam ti ja ti tvoji pacijenti, vrati mi to i ne seri više jer ću te polomiti,
kunem ti se, brate, nek si i sto puta ti, odvaliću te!
– Imaš posvetu.

Marko je uzeo knjigu. Pisalo je: Mom Maretu, zauvek. Mama. Sedeo je i gledao. Mario
je seo za sto, pio i pušio, išao u WC, vraćao se, a Marko je listao knjigu. Mario je išao
po alkohol, kiselu, cigarete i piću, a Marko je sve uzimao i listao knjigu. To je trajalo ne
znamo koliko, ali sigurno više od šest sati. Onda je otišao da se tušira. Tamo je
verovatno plakao, svi to znamo, ali niko nikad nije pitao, jer Marko ne plače. Izašao je,
uzeo malo od svega na stolu i rekao: – Tamo ima svašta. Evo ti, pogledaj.

– Neću da gledam, to je za tebe.

– Sve što je za mene i za tebe je.
– Nije sve.
– Svašta je obeleženo, podvučeno, neke strane su iscepane i prebačene na druga mesta, i
tu zalepljene.
– Ipak ti je ostavila nešto.
– Jeste. Izgleda da je umirala dok je to podvlačila.
– Jebiga, brate, jednom si morao to da otvoriš.
– Nisam morao, nikad.

Mario je ustao, rekao mu da spakuje papire tamo gde sve pakuju i krenuo. Marko mu je
rekao: – Ima jedna priča ovde, izgleda da je njenom rukom pisana. Video si kako se
knjiga zove?

– Da. Reproduktivni sistem sisara i proces oplodnje.

– Da. E ova priča je o procesu oplodnje. Evo ti pročitaj.
– Pročitaj mi ti.
– Ma daj bre, otkad sam ja za čitanje.
– Tvoja majka, tvoja priča, ti čitaj.
– Ubačena je u deo gde prvo ide građa polnih organa…
– Ajde, čitaj samo priču, tako kako ti je majka napisala, da slušamo njene reči tvojim
glasom.

Marko je bio na ivici svega, ali tu je bio Mario, miran, nežan, pijan, blizak i spreman na
sve. Marko je čitao:

Kad se dvoje ljudi vole oni vode ljubav, tela im se spajaju, i spajaju im se
duše, oni postaju jedno. To ćeš osetiti ako se ne budeš plašio. Nemoj da se
plašiš. Vođenje ljubavi sa bićem koje voliš je nešto najistinitije što ćeš
osetiti u životu. U nekom trenutku desi se eksplozija ljubavi, dok su im tela
spojena, i milioni spermatozoida muškarca budu ispaljeni u ženinu vaginu.
Tu ih sačeka kisela sredina i mnogo njih odmah završi svoj život. Oni imaju
glave i repove. Repovi su im glavno sredstvo kojim se služe da stignu do
cilja – do jajne ćelije, koja se nalazi u jednom od ženinih jajnika, i da je
oplode, da se s njom spoje i stvore novi život. Oni koji ne umru odmah,
nastavljaju kroz još kiseliju sredinu koja ih opet masovno ubija. Preživeli
prolaze još niz prepreka i zamki na putu do jajovoda koji vodi do cilja.
Postoje dva jajovoda, izgledaju isto, ali samo u jednom je jajna ćelija. Bar
polovina ode u pogrešni, i tamo im je kraj. Ostali, koji uspeju da prođu kroz
pravi jajovod, ugledaju je, u opni, i skoro su tamo, ali i na tom kratkom
putu mnogo ih strada i do kraljice života stiže ih između deset i sto, od
kojih možda petorica imaju realnu šansu da je oplode. Najjači, najspretniji,
najotporniji, najtalentovaniji, najsrećniji, najspremniji, petorica s najboljim
 repovima, i onda jedan uspe da probije opnu i uđe, za njim odmah pokuša
da se uvuče najbliži, ali ona je otvor već zatvorila i cela opna postaje
neprobojna za ostale. Do tog trenutka za nju nije postojao niko, a sad
postoji samo on, bolji od svih, pobednik, legitimni nastavljač vrste. Sad je
ostalo samo da pobednik preuzme nagradu. Jedino što mora da uradi jeste
da odbaci rep, jer s repom ne može da se sjedini s njom i stvori novi život.
Ako pokuša da ne odbaci rep, sve se raspada i proces se ponavlja, do
sledeće ovulacije, i ako se stvore uslovi, trka opet počinje, i čeka pobednika
koji je spreman da se u trenutku trijumfa odrekne slave i sjedini u ljubavi
koja stvara novi život. Nagrada za najboljeg je smrt, kao i za sve ostale.

Marko je spustio papir na sto. Mario je sipao votku i doneo hladan sprajt iz frižidera.
Marko je rekao: – Kažem ti, brate, fuksa, samo joj je seks bio u glavi. – Mario je prosuo
malo votke na pod i rekao: – Fuksa jedan kroz jedan, nek joj je laka zemlja. – Pa su
popili do dna, a onda je Marko ustao, obišao sto, zagrlio Marija i plakao. Marko je imao
promukao glas, a plakao je iz sveg glasa, u Mariovo levo rame. Ovog puta Marko je
zvanično plakao. Taj promukli plač, i to kako se Marko tresao, bilo je nešto najtužnije
što je Mario doživeo. Nije ga zagrlio, jer oni nisu u tom fazonu, držao ga je šakama za
glavu. Kad se Marko smirio, stavio je priču u knjigu, knjigu u futrolu, pa sve u boku.
Sedeli su i pili dok nisu zaspali na foteljama. Probudio ih je telefon, zvao je onaj tip za
papire. Dogovorili su se lako i otišli da pokupe pare.
 8

Mario, Marko, Sofija i Darko sede u radionici. Darko ispravlja neko levo krilo, a ovo
troje su na sofi u ofisu. Slušaju neki Sofijin dabstep ili brejkbit ili tako nešto, do daske.
Marko ustane, utiša, pita Sofiju da li može da promeni muziku, da ne bi umro, lepo je
pita, ljubazno, i Sofija kaže: – Okej. – On pusti neki stari nepostojeći bend iz Sijetla, od
kojeg je nastao jedan poznati bend. Sofija ga pita odakle on zna za tu muziku, e pa, to
mu je omiljeni bend, a ovo što je krenulo mu je omiljena pesma, odnosno te dve, vezane.
Sofija nagne glavu na levu stranu, zapali cigaretu i digne noge na stolicu.

Sofa je trosed, presvučen kožom, star, udoban, najudobniji trosed na kome je bilo ko od
njih ikada sedeo. Ne postoji čovek koji je građen tako da bi mu tu bilo neudobno. Razni
ljudi su tu sedeli i svi imaju istu priču – najudobniji trosed na svetu. Kupljen je polovan
na uličnoj rasprodaji u Londonu, za neke smešne pare, samo kao nosi ga odavde. Darko
nije mogao tek tako da ga ponese, ali je u roku od pet minuta upoznao čoveka koji se baš
tad selio u Beograd i imao mesta u nekakvom kontejnera i koji mu neće ništa naplatiti za
to. Prvi i poslednji put u životu je video tog čoveka, trosed je preuzeo na aerodromu, i
evo ga sad tu, u ofisu.

Sofija se izuje, malo izmasira prste na nogama i kaže da Nemanja ide u Italiju, Marko
provlači novčić između prstiju, Mario kaže da zna, video se s njim, treba da ga menja u
Prasci. Marko prestane da vrti novčić. Darko se dere: – Ideš u Prasku?
– Idem – kaže Mario.

Sunce je nisko, zraci ulaze kroz prozor u ofis i padaju na Sofijine noge, Marko i Mario
su u senci. Darko kao da je u spotlajtu od svetla koje ulazi kroz vrata radionice. Svi se
vide međusobno. Muzika je valjda melanholična, tip peva kao Aksl Rouz, samo bolje,
kao da je Aksl učio od njega, i naučio koliko je mogao. Muzika je u stvari odlična. Sofija
je pitala je l' to neki sastanak. Marko je rekao: – JeF znaš ti staje Praska? – Sofija je
rekla: – Ja? Onaj klub što ne postoji? – Marko je rekao: – Ne ti – i gledao u Marija.
Mario je rekao: – Znam da postoji, da je neki spik izi fazon, ali nisam nikad bio,
Nemanja mi je sad sve rekao.
– Sve ti je rekao? A je l' ti rekao da to mesto drže vampiri, neki Rusi, Ukrajinci, jebem li
ga, Eskimi, ludaci neki, to nije ekipa za zajebavanje. Oni, brate, ne postoje.
– Rekao mi je da postoji neki Kosta.
– A znaš li ti ko je Kosta?
– Ne znam. Jeb znaš ti?
– Ne znam, ali znam da je mnogo zajeban, svašta se priča.
– A kako ja ne znam ako ti znaš?
– Nisam znao da ne znaš, a i nije to naša priča.
– To je sad moja priča, super je kinta i mogao bih malo da radim to za šta sam išao u
školu.
– Dobro, brate, meni se to ne sviđa.
– Ne mora tebi sve da se sviđa.
– Ne mora.

Sofija je rekla: – Ali ona riba što igra tamo, ona ti se sviđa. – Mario je gledao Marka. –
E, ko je ta riba? Nemanja mi ju je pomenuo, nešto je kao posebna. I otkud je ti znaš? –
Marko je rekao: – Ma jednom sam je video, nemam pojma ko je.

Darko i Sofija su se smejali, pričali kako je to ona što je Marko gledao kako vežba, kako
je ovaj pričao o njoj, i pokušavali su da se sete kako se zove, i setili se. Mario je rekao: –
Ej bre, ko je Neli, jeste normalni? I ti, kakvo vežbanje, jel‘ ti to mene lažeš nešto?

– Ne lažem te, brate, pa ne nabrajam ti sve ljude koje sam jednom video.
– Odakle znaš tu ribu?
– Ne znam je, samo sam je video. Sedeo sam jednom iza Praske, tamo gde je bio zidić,
znaš koji?
– Znam. I?
– I ništa, izašla je na zadnja vrata, nije me videla i istezala se, vežbala i p evala.
– I?
– I ništa, to je to.
– To je to? Pa kakva je riba?
– Okej je.

Sofija je rekla: – Malo si je drugačije opisao onda. – Marko je rekao: – Ne sećam se.

Mario je ustao i rekao: – Dobro, ne moram ja sve da razumem. – Ustao je, još malo
gledao u Marka, kao da očekuje još nešto da čuje, ali Marko je ćutao. Mario je izašao.
Sofija je pitala Marka šta je sad ovo bilo. Marko je rekao: – Ovaj će da poludi kad je
vidi.
– Pa šta ako poludi? I kad je on poludeo za nekom ribom?
– Nikad, ali ovo je drugo, znam ga. A to je sigurno riba tog Koste ili tamo nekog
vampira. Čuo sam priče, niko ne srne ni da je pipne, tamo je kao neka kraljica, ne znam.
Najebaće.
– Pa neće prvi put da mu bude.
– Neće.

Darko je sve slušao, ušao u ofis, bacio se na sofu i rekao: – Sofija, da l’ ti se desilo
nekad da te hipnotišu nečiji prsti na nogama?

– Nije. A tebi?
– Jeste, tvoji su mnogo, mnogo lepi, mnogo, Sofija.

Dok je govorio, Darko je gledao u Sofijine prste, izgledao je kao da sluša pesmu,
raznežen i besan u isto vreme, čupav, izgledao je kao dete, nevino i naivno, dete koje
nešto želi. Sofija je gledala Darkovo lice, kao majka ili sestra, kao boginja, kao nežna i
ćudljiva vlasnica njegovih želja i fantazija. Marko je gledao Sofiju, pa Darka, pa njene
prste, okej su joj prsti, Sofija je dobra riba i kad mu je pojam dobra riba prošao kroz
glavu, setio se Neli i odmah ga je zaboleo stomak. Nije imao pojma zašto ga toliko
uznemirava činjenica da će se Mario i Neli sresti, a uznemiravala ga je, uznemiravala ga
je mnogo više nego što je mislio da može da bude uznemiren. Nije hteo da Mario vidi
Neli, ali to više nije mogao da spreči, i to mu je bilo jasno.

Onda je Sofija rekla Darku: – Dobro, ajde idi do mene, donesi mi štafelaj i boje i četkice
i možeš da mi gledaš prste dok slikam. Imam jedan komplet odmah pored vrata, evo ti i
ključ od kola. I kupi još alkohola.

Darko je otišao, a Marko je pitao: – Šta je bre ovo? Što ga ložiš?

– Ne ložim ga, sviđam mu se, sviđa mu se da misli da je zaljubljen u mene.

– Pa se iživljavaš?
– Ne, dozvoljavam mu da me gleda, i on uživa, a meni sad treba takva njegova energija
dok slikam. Treba mi da me obožava neko koga poštujem.
– Mogao bih ja da te obožavam.
– Ne, ti bi mogao da me jebeš i posle da se ne družimo, a lepo nam je da se družimo.
– Izvini, ja ne koristim takve reči kad si ti u pitanju. Jeste, lepo nam je.
– Jeste. Dok se ne napiješ.
– I dalje radiš samo akvarel, nema više akrila i platna?
– Da, zasad. Mada ubacujem i linije, tankim flomasterom.
– Flomasterom? Je l' to dozvoljeno? Da te ne izbace tamo iz sindikata?
– Ne lupetaj. Dozvoljeno je sve što hoću.
– Mogu li da vidim te slike?
– Možeš, svrati kad hoćeš, a imaću i izložbu uskoro.
– Hoću kod tebe, ti da mi pokazuješ. Bio sam jednom kad si Mariju pokazivala, hoću
tako da mi pokazuješ.
– Kad je to bilo?
– Kad si mu pričala zašto samo akvarel, i o nekoj knjizi gde tip putuje i slika akvarele i
posle nešto radi s njima, i da nema linija, da nećeš linije, ne sećam se sad tačno svega.
– Ne sećaš se jer si skakao po ateljeu na četiri noge i lajao i zavlačio mi nos u dupe i
lupetao svašta.
– To ne znači da nisam slušao. Znači, mogu da dođem i da mi objasniš sve što radiš? I za
linije i za tu knjigu i sve?
– Možeš, ako te stvarno zanima. Možeš, ali da budeš pristojan.

Darko se vratio, Marko je otišao, Sofija je namestila štafelaj, malo mrdala prste na
nogama i počela da slika. Darko je legao pored njenih stopala, na stomak, šake je ukrstio
ispod brade, našao je pravu razdaljinu i njeni prsti s crvenim noktima sledećih nekoliko
sati bili su ceo njegov svet.
 9

Bilo je rano jutro u stanu koji se nalazio malo iznad Liona. Dnevna soba bila je puna
svetla, muzika je bila glasna, kafa u kuhinji bila je skoro gotova. Neli je izašla iz
kupatila s peškirom na glavi, u gaćicama i beloj majici, bosa, pokupila je kafu sa ringle,
sipala u šoljicu, ostavila je na stolu i onda je desnom rukom skinula peškir sa glave i taj
pokret se pretvorio u okret, peškir je odleteo na dvosed, a ona je počela da igra. Malo
kao da je u klubu, u mestu, kukovima i rukama, kosom, ramenima i glavom, glavom je
često radila levodesno, i značajno gledala, ili začuđeno, pa kad zna da je pauza u pesmi,
ukoči se, pa opet počne da se kreće. Neli se kreće na poseban način, svaki njen pokret
kao da je deo precizne koreografije, najobičniji pokreti usklađeni su sa svetom oko nje,
koji se prema njima stvara, povinuje se, pokoren njenom bleštavom, hladnom,
metalnom, zlatnom dušom. Onda je počela pesma koju godinama sluša svakog jutra.
Zatvorila je oči i stajala mirno ali opušteno, igrala je skoro neprimetnim pokretima
ramena i kukova, pa je počela glavu polako da okreće u pravcu kazaljke na satu, prvo
samo iz vrata, pa su krugovi postajali sve veći, i kako je pesma bivala sve mirnija, njeni
pokreti su bili brži, kosa je letela oko nje i pred sam kraj pesme pustila je i ruke da lete
slobodno. Poslednjim taktom pesme pokupila je peškir sa dvoseda, otišla do ogledala i
uzela četku za kosu.

Uz sledeću pesmu je samo pevala, jer se češljala. Češljala se nežno i precizno, odlučno i
pažljivo. Razdeljak pravi na sredini glave, to ide brzo jer kosa joj se ne mrsi, teška je i
matematički složena u beskonačan niz, rimuje se sama sa sobom, pesma je, ljubavna
pesma samoj sebi. Suši je fenom, prvo levu stranu iznutra, pa spolja, pa desnu, isto tako.
Glavu naginje pod istim uglom na obe strane, ne gleda se u ogledalu. Kad završi,
provuče četku još nekoliko puta kroz suvu kosu, i vrati je na mesto, da sačeka sledeći
trenutak kad će opet biti najvažnija na svetu.

Sela je za sto, pila kafu i pušila, gledala je kroz prozor, u stvari, glava joj je bila okrenuta
ka prozoru i oči otvorene, ali izgledalo je kao da je u nekom drugom svetu, možda je o
nečemu razmišljala, možda nije, o tome ne znamo ništa. Telefon je počeo da vibrira, na
ekranu je pisalo Kostarika. Javila se, slušala i rekla: – Ne danas. – Pa je ponovila: – Ne.
– Onda je još slušala, pa je ovim redosledom izgovarala:
– Nemoj nikome da javljaš, nek saznaju kad dođu.
– Je l‘ Nemanja otišao?
– Jesi li zvao ovog drugog?
– Njega pusti, reci mu da snima.
– Nek smisli, hoću da vidim fotografije i video.
– Vidi, ja ti kažem šta hoću, a ti ako nećeš, ja ne mogu da te nateram.
– Reci im da dođu sutra.

Isključila je telefon i spustila ga na sto. Popušila je još jednu cigaretu, popila kafu, iz
frižidera uzela flašu belog vina i otišla u spavaću sobu.

Osim kreveta, ostatak prostora zauzimao je set elektronskih bubnjeva. Moglo je da se

hoda samo pored ormana ugrađenog u zid. Provukla se, sela za bubnjeve, spustila vino
na pod, stavila slušalice, uzela palice i počela da udara. Mnogo loše joj je išlo, radila je
osnovne vežbe, ali retko je uspevala da ih odsvira kako treba, skoro nijednom. Lice joj
nije menjalo izraz, lupala je i povremeno pila vino iz flaše. Pokušavala je da odsvira
keca, neki ritam broj 1, i ponekad je bila blizu, ali razdvajanje desne ruke i desne noge je
retko uspevalo. Posle svake greške uglavnom je počinjala ponovo, i nije pokazivala
nikakve emocije, osim kad veže desetak minuta bez prestanka, bez obzira na greške,
onda bi joj se na licu pojavio izraz koji liči na olakšanje. To je radila do deset uveče.
Onda je ustala, večerala vruć hleb, s debelim slojem slanog putera koji se topio, i
paradajzom, digla noge na sto, slušala francuske šansone i gledala u svoja stopala.
Zaspala je u ponoć.
 10

Marko je zvao Marija da potvrdi dogovor i da još jednom prođu redosled aktivnosti i šta
ko radi i šta treba da ponesu. Mario je rekao da ne može, ide u Prasku, prvi dan mu je.
Marko je samo prekinuo vezu.

U ponoć je bio ispred Praske. Kosta ga je pogledao: – Mario?

– Da.
– Ja sam Kosta. Ajde.

Prošli su kroz klub, sišli niz stepenice, Mario je ostavio lične stvari u metalnoj kaseti,
Kosta ga je uveo kabinu i rekao mu:

– Imaš sat i po. Trebaju nam fotografije i kratak video, najviše dva minuta. Posle imaš
pola sata za montažu.
– Kad počinje?
– Ne počinje danas, otkazano je.
– Pa šta da slikam?
– Šta god hoćeš, samo nemoj da gaziš po sceni.

Kosta je otišao, Mario je seo i gledao u scenu. Otvorio je frižider, sipao viski i uzeo
flašicu ledene kisele vode. Pio je i pušio, gledao zlatnu spiralu, u stvari, Fibonačijevu
aproksimaciju zlatne spirale, precizno iscrtanu na crnom parketu. Znao je sve o tome.
Pregledao je opremu, uzeo foto-aparat, stavio dugačak objektiv, seo i još pio i pušio,
zatvorenih očiju. Prošao je jedan sat, popio je pola flaše viskija i pet flašica kisele vode.
Ustao je i počeo da okida. Vrlo malo se pomerao, menjao je uglove, objektive i ponekad
koristio blic, u stvari, samo jednom. To je trajalo petnaest minuta, onda je seo, pio i
pušio, dok nije došao Kosta i rekao: – Ajmo u studio. – Mario je rekao da mu ne treba
studio, da je završio. Kosta je pitao: – Imaš video?

– Imam sve što treba.

– Dobro, lepi.
– Mario se zovem.
– Dobro, Mario. Evo ti pare. Sutra u isto vreme.

Mario je otišao kod Darka. Sofija i Darko su sedeli za stolom u bašti, a Marko u fotelji.
Mario je seo za sto, popio malo burbona iz flaše i pušio. Slušali su pesmu koja se zove
Providenca, na ripit. Sofija je pitala: – I? Kako je bilo? – Mario je rekao: – Okej. –
Darko je pitao kakva je riba, a Mario je rekao da je okej.

Marko je ustao iz fotelje i seo za sto. Pitao je Marija: – Okej, a?

– Dobra je riba, valjda. Više sam mislio na fotkanje nego na nju.

– Više si mislio na fotkanje? Pa kako je ispalo fotkanje?
– Najbolje što je moglo, ja sam zadovoljan.
– A ona? Je l' ona zadovoljna?
– Nije još pogledala, valjda će mi reći sutra.
– Sutra opet? Ni sutra ne idemo po ono?
– Ne. Radim i sutra.
– Ti si, dečko, poludeo.

Sofija je rekla: – Stvarno bre, reci kakva je. – Mario je rekao: – Odlična.

Marko je otišao. Sofija je gledala u Marija, nije skidala pogled s njega. Darko je gledao
u Sofijina bosa stopala. Mario je gledao u nebo i vrhom kažiprsta desne ruke nežno
prelazio preko ivice svoje čaše.

Sofija je donela štafelaj ispred Marija i slikala. Darko je otišao u ofis i odvrnuo
Firestarter od Prodidžija. Mario je sedeo s nogama na stolu i ovako je mislio: prazna
scena, brate mili, prazna, zlatni presek, Fibonačijeva aproksimacija u onoj rupi, ko je bre
ta riba, šta je ono tamo, onaj Kosta ima njušku svaka mu čast, šta ću s Markom, pijan
sam, moram još da se napijem, gde mi je telefon, e jebiga, tamo je ostao, ne mogu da
zovem finu frenč komšinicu, ej, zlatna spirala, ko zna šta ona radi tamo, možda je neka
istripovana kršina, to je bre sve cirkus za budale, za ove indijance što su slučajno u lovi,
ma dobro, kinta je tu, samo nek plaćaju, mada, otkud će ova da skapira šta sam joj dao,
kako da zovem komšinicu, ko zna šta Sofija šara po onom papiru, opet me boli koleno,
ko zna uz koju muziku igra ona ispaljivačica, Kosta se dobro kreće, stalno ima pregled
prostora, gleda i onim ušima, dobre su mu patike, nisam pijan, ne znam kako, idem da se
vozim malo…
Pitao je Sofiju je li okej da ustane. Okej je ako je seljak, treba joj još pola sata, mnogo je
pola sata, sedi bre tu, daću ti nešto da se popraviš, ne treba mi ništa, ajde radi.

Onda je mislio ovako: uz koju muziku igra, šta može tamo da se sluša, kako izgleda,
kako izgleda žena koja igra po zlatnoj spirali, kad bih je vodio po tačkama koje sam joj
obeležio, kad bi mogla da izvede sve to, ej, kad bi mogla, ali nema, ne može to da se
izvede, nije moguće, valjda, morala bi da bude savršena, moralo je moje srce da je
nacrta, a moje srce ne crta, au, af me boli koleno, pa nema, da je savršena, znao bih za
nju, ali vidim je kako klizi po crnom parketu, nije balerina, nije, ej bre, to je striptiz,
tamo piči seljana i kič, ne znaju ni šta imaju tamo nacrtano, sto posto, klizi bosa, van
ritma, cela u melodiji, sama, igra za sebe, jaka, bezobrazna, ničija, gde si krenuo bre, šta
je ovo, dosta je bilo, nemam pola sata…

Ustao je i rekao Sofiji: – Nemam pola sata, idem. – Sofija mu je rekla: – Sat i po je
prošlo. Darko spava. Ajde da me odbaciš kući. – Sat i po? Ajde – i krenuli su.

Odvezao je Sofiju i krenuo kući, pa je ipak skrenuo ka Autokomandi, pored Banjice, na

Avalski put, ka Kragujevcu. Vozio je precizno, hvatao idealne putanje, slušao zvuk
motora, namerno je uvek bio u jednoj brzini niže, treća, treća, treća, malo druga, treća,
ponekad četvrta, kad baš mora. Držao se svoje trake i mislio samo na vožnju, naginjao
se kao da vozi motor, onda je stao pored puta, naslonio se na haubu, popušio cigaretu, pa
još jednu, gledao je ispred sebe, u mrak. Nijedan automobil nije prošao. Nazad je vozio
polako, slušao je neki pop, ljubavnu verziju jedne rep pesme, onog ćelavog tipa, pevao
je, vozio sve sporije, pevao i igrao pomerajući desnu ruku i glavu, spot mu se vrteo u
glavi, oči su mu bile na putu, svetla su ga vodila, svetlost, on voli svetlost, belu, čistu
svetlost, brzu. Počelo ja da sviće. Promenio je pesmu. Sad je neki metal otišao na ripit, i
posle trećeg puta bio je ispred svoje zgrade. U krevetu mu je bilo udobno, zavukao je
jorgan među noge, legao na desnu stranu i odmah zaspao.

Sanjao je da vozi kroz pustinju, putem kao iz američkih filmova, auto je bio njegov, ali
ne ovaj koji je malopre vozio, nego auto koji mu se najviše sviđa, jak crni auto s
pogonom na zadnjim točkovima, vozio je brzo, nije mislio, nije pravio greške, nijednu,
vozio je onako kako nikad nije, radio je stvari za koje zna ali nije umeo da ih izvede,
vežbao je ali imao je granice koje nije mogao da pređe, ali sad je s tim gotovo, uhvatio je
savršen osećaj, auto mu je postao deo tela, znao je da je već mnogo prešao i da ima bar
još toliko, dugo je vozio i hteo je da vozi zauvek, radio je ono o čemu je sanjao, vozio je
u pravcu pustinje, s punim rezervoarom.
Sve vreme vozio je kroz sumrak, sunce samo što je zašlo, svetlo je meko i difuzno,
vozio je kroz isti trenutak satima, i da ga nije probudilo zvono na vratima, možda bi
zauvek ostao u tom trenutku.
 11

Kroz industrijsku zonu na veliki betonski plato, ranije parking za kamione, oko
napuštene fabričke hale, u hodnik, uz metalne stepenice, niz betonske stepenice, liftom
do kraja, kroz metalna vrata, u trista kvadrata, sa staklenim zidom ka Dunavu. Pogled na
Pančevački most i još malo uzvodno, a desno samo reka, široka. Prostor je otvoren, s
četiri stuba od armiranog betona. Desni ugao, gledajući od ulaznih vrata, zauzima veliki
krevet, postavljen visoko, sigurno metar i po iznad poda, dušek je na naslaganim
drvenim paletama obojenim u mat crno. Na krevetu može komotno da spava troje. U
suprotnom uglu je tuš-kabina, lavabo, i pored samog staklenog zida, na betonskom
pijedestalu, WC šolja, na kojoj sedi Sofija, puši, gleda kroz prozor i verovatno piški.
Piškila je, vidi se po tome kako je iskoristila toalet-papir.

U prostoru su tri štafelaja, jedan arhitektonski sto za crtanje, frižider i šporet, na postolju
od inoksa je kompjuter, mnogo je zvučnika zakačeno po zidovima, dva vufera su na
sredini prostora. Četiri fotelje su tu i tamo.

Sofija ustane sa šolje, povuče vodu, opere ruke, spusti dasku i sedne za sto. Na stoluje
akvarel, sastoji se od mrlja napravljenih vodenim bojama, sve su to nijanse bele boje, u
stvari, valjda sive, ne znam, a Sofija u ruci ima običan crni flomaster, tanak, isti onakav
kakav Mario uvek nosi u desnom džepu, koji joj je možda on i dao, koji je možda
njegov, samo je trenutno kod nje. Vuče linije kroz mrlje i Mario postaje stvaran, sedi s
nogama podignutim na sto, u jednoj ruci mu je čaša, u drugoj cigareta, oči su mu
zatvorene. Ruka joj je sigurna, linije su nežne, malo ih je i kratke su, ali svaka stvara
novi svet detalja, na tom papiru se upravo dešava čudo, ona sklapa Marija od svetlosti, a
svetlost joj se povinuje lako. Mario je na papiru, hladan i dalek, spreman na sve.

Taj Sofijin atelje, to je krenulo kao skvot, a onda je Sofija imala nekoliko izložbi, pa još
nekoliko, sve velika platna, mnogo boja, mnogo nijansi, tad je još radila akril na sirovom
platnu, apstrakcije s jednim ili dva detalja, koji te lako iz mora spokoja uvode u napeto
iščekivanje, dobila je važne nagrade, Francuzi i Amerikanci je mnogo vole, i grad joj je
dao na korišćenje prostor, na neodređeno, to je praktično njeno. Zimi nije baš najtoplije,
ali Sofija je dobila fabričke kalorifere od neke ekipe iz starog kraja pa može da se
preživi. Struju ne plaća, nema račune uopšte, tako joj se sve to složilo. Inače, Sofija je
vešta s rukama, i ništa joj nije teško.

Zvoni joj telefon, Marko je, hoće da dođe, ako je sama. Može, ako nije pijan. Trezan je,
ali će doneti nešto da piju, dobro, ajde, ali čim počne da divlja, moraće sam da ode, je l'
dogovoreno, dogovoreno je.

Ušao je s flašom pristojnog viskija u kompletu s brendiranim čašama, kesom leda i

paketom vode u flašama. Sve je spakovao na mesto, napunio čaše ledom i preko sipao
viski, spustio dve flaše vode pored, zapalio im cigarete, digao čašu i rekao: – Živeli!

– Živeo, Marko! – rekla je Sofija, i pitala ga: – Šta se dešava? Što si zapeo za moje
slike? Otkud sad to? Otkad tebe to zanima?

– Odsad. Zanima me šta radiš, šta slikaš, te vodene boje i flomasteri. Te tvoje stvari,
umetnost i to.
– Umetnost i to?
– Da. I ta knjiga o akvarelima.
– To nije knjiga o akvarelima.
– Dobro, taj deo o akvarelima. Šta ti je to što sad radiš?
– Slikala sam Marija sinoć kad si otišao.
– To je Mario?
– Sedi tu, završavam je, još jedna linija nedostaje, pa onda gledaj.

Marko je seo na sto iza nje, i pre nego što je povukla tu liniju, ugledao je Marija. Ona je
povukla liniju, pri vrhu slike, podebljala je, pa je sela pored Marka. Marko je gledao
sliku, pio i pušio, i rekao: – Daleko je.

– Jeste.
– I laže.
– Šta laže?
– Laže da je video Neli.
– Otkud znaš? Zašto bi lagao?
– Ne znam zašto, ali znam da laže.
– A što tebe to toliko uznemirava? Šta može da se desi? Pričaš o njemu kao da je malo
dete.
– Malo dete je, razmaženo malo dete.
– Uh, znači, melodrama. A imaš li ti nešto s njom?
– Ne. A ta knjiga, taj što slika akvarele, šta je to? Znam da je odlepio za tom pričom.
– Da, zanimalo ga je to, i dala sam mu da čita, još mi je nije vratio.
– Pa daj, ispričaj i meni.
– To je jedna od priča iz te knjige. Tip hoće ga nauči da slika akvarel, uzme profesora,
nauči, i onda putuje po svetu, po lukama, i u svakoj naslika po jedan akvarel, tu luku
naslika, valjda uvek ujutru, u isto vreme, spakuje i šalje nazad kod nekog njegovog u
Parizu. Onda taj zalepi sliku na drvenu podlogu, pa je seče da bude slagalica, znaš, kao
puzle, i slaže u kutije, i čuva ih. Kad ovaj obiđe sve što je hteo i pošalje sve slike, vrati
se u Pariz, gde ga čekaju slagalice. E sad, pošto su te slike uglavnom u tri ili četiri
nijanse, i s puno bele, inače, bela se ne koristi u akvarelu, ono što hoćeš belo, to ostaviš
neobojeno, onda je teško sklopiti te slagalice, pogotovo što je taj gospodin koji ih je
sekao stručnjak za to i trudio se. I ovaj slaže, muči se ko Isus, ali ne odustaje i uspeva, i
kako koju složi, potopi je u neki poseban rastvor, koji ih odvoji od drvene podloge, ali
tako da papir ostane ceo, ne u delovima, i onda sliku potopi u neki drugi poseban
rastvor, koji joj skine sve boje, i ostane prazan, beo papir, kao što je i bio na početku.
– To je to?
– Da.
– Zašto baš akvarel?
– Zato što nema mnogo mesta za ispravljanje grešaka.
– A kad vučeš linije flomasterom? Je l’ to i dalje akvarel?
– Nije. U osnovi jeste, ali nije.
– A bez tih linija nisi mogla da ga naslikaš tako kako je izgledao sinoć?
– Ne.
– Super si ga naslikala. To je on.
– Stvarno?
– Da. Osim linija.
– Što? Šta fali linijama?
– Ništa, samo, te linije su moji obrisi preko njegove svetlosti.

Sofija je gledala beline i linije. Rekla je: – Ne vidite se jedan bez drugog. – Marko je
zapalio cigaretu i rekao: – Još uvek ne.

Sofija je gledala Marka kao da ga prvi put u životu vidi. Marko je pustio nekog Italijana
iz sedamdesetih, odneo Sofiju, viski, vodu, dve pepeljare i cigarete na krevet, legao
pored nje, i tako su ležali i ćutali dok je Italijan odlično pevao o ljubavi i patnji i sreći,
ali uglavnom o tome da sve prolazi, a ostaje nešto što nisu razumeli, jer ta reč im je bila
nepoznata. Marko je rekao da možda ostaju oni beli papiri, kao iz priče, ali Sofija je
spavala i nije ga čula, ni šta je rekao, ni kad je pokupio flaše, oprao čaše, đubre stavio u
kesu, telefonom fotografisao Sofijinu sliku, poslao je Mariju i izašao.
 12

Na glavni ulaz u Prasku, kroz hodnik, preko podijuma, pored šanka, iza zavese su vrata,
iza kojih su stepenice koje vode na sprat, pa merdevinama do krovnih vrata, na terasu,
pravo u dnevnu sobu trosobnog stana, levo pored šanka, do spavaće sobe. U krevetu je
Kosta, spava na desnom boku, s desnom rukom savijenom ispod glave. U belim gaćama
je, hrče. Televizor radi, momci u filmu su na motorima, pucaju. Jedan uleće u veliko
fabričko dvorište, spušta motor na stranu i tako proklizava ispod kamiona i sve vreme
puca i sve ih tamo pobije, krene eksplozija za eksplozijom i Kosta otvori oči. Ne mrda,
gleda u televizor. Na ekranu je apokalipsa, iz vatre izlazi Kinez s heklerom, iza njega
trava nema da raste. Kosta ugasi televizor, protegne se u krevetu, ustane, ode do
frižidera, popije jabukovo sirće iz flaše, mali aspirin i kesicu vitamina C.

Isteže se na terasi, i onda sklekovi, trbušnjaci i zgibovi. Propadanja na dve šipke

pravljene po meri. Tri serije svega. Istušira se, veže peškir oko struka i puši na krovu. S
mesta na kome stoji, ako bi pažljivo gledao, a možda bi mu bio potreban i dvogled,
mogao bi da vidi Sofijinu WC solju, i Sofija bi pod istim uslovima, s WC šolje, mogla
da vidi Kostu, ali njih dvoje ne znaju to, ne poznaju se, pa im to i nije važno.

Bela majica, farmerke, nove crne patike, srebrni lanac oko vrata, burma koja visi na
njemu i naočare za sunce. Spusti se metalnim stepenicama direktno s krova u zadnje
dvorište, uđe u klub na zadnja vrata, i obilazi. Kasno posle podne je, čistačice čiste,
šankeri sređuju šank, električari prespajaju nešto, unosi se piće, u podrumu je ekipa za
podrum, za sve što se tamo dešava. Od podruma Kostu zanima samo Nelina garderoba,
scena i kabine, to prekontroliše, vrati se gore, izađe napolje, sedne na motor i ode.

Sedi u kafani, ruča bečku šniclu i pomfrit, pije kiselu vodu i gleda u reku. Telefon mu
vibrira. Piše Nelita i onda ovo priča u telefon:

– ’Oćeš u kafanu?
– Sve je okej.
– Nisam pogledao, kaže da ima sve što treba.
– Imam na onom telefonu, tu mi je.
– Evo.

Pošalje Neli folder s Mariovim jučerašnjim fotografijama i poruči kratak espreso i još
kisele i leda. Reka je mutna, jedan šleper se okreće, preprečio je Savu, dvoje se ljube
naslonjeni na belu ogradu, a jedna devojka protrčava. Trči ženski, visoka je tu negde oko
180, možda i malo preko, velika žena, taman nekome, beli top, crne biciklističke,
rozeljubičaste patike za trčanje, slušalice, smeđa kosa vezana u rep, grudi, noge, lice,
izraz lica, sve je u redu, sve je mnogo u redu kad je reč o izgledu te devojke koja je
upravo nestala iza ugla.

Kosta puši i zamišlja tu devojku, ne konkretne situacije u kojima bi voleo da se nađe s

njom, nego nju, golu, kako se tušira, kako joj se koža na struku nabira dok se saginje da
pokupi nešto, njeno lice sa zatvorenim očima dok ispira kosu, sapunicu na šakama
kojima prelazi preko ramena i grudi, preko grudi, grudi, grudi koje se nalaze u različitim
položajima dok se briše peškirom i izlazi iz kupatila. U kom položaju spava, kako seče
nokte, da li zube pere nagnuta nad lavaboom ili se gleda u ogledalu? Da li jede ljuto? Da
li gleda kroz prozor, i to ga zanima. Da li ga je primetila? Kako li on njoj izgleda? Čak i
da ga je primetila, sigurno vise ne razmišlja o njemu, mada, nikad se ne zna, možda će
misliti o njemu još dugo, i kad on nju zaboravi. U životu je sve moguće, Kosta to dobro
zna. Još malo je gledao u mesto gde ju je poslednji put video, a onda je na telefonu
ponovo pisalo Nelita.

– Ne, kažem ti da nisam video.

– Ne znam, šta ima da mi se sviđa ili ne sviđa. Okej je.
– Sedeo je tamo, pio i pušio, nismo išli u montažu.
– Ne.
– Ne.
– Ne.
– Dolazi, rekao sam mu da dođe.
– Visok je.
– Je l’ sve okej?
– Dobro. Da pogledam fotke?
– Dobro, vidimo se. Pazi kako voziš.

Uzeo je telefon, otvorio folder Mario novi dečko, pregledao fotografije i vratio telefon u
džep. Na fotografijama je video isto što i Neli i znao je zašto ga je pitala da li je visok.
Voleo bi da je mogao da joj kaže da nije visok, ali Mario je visok.
Popio je kiselu vodu iz flaše, platio i odvezao se do kluba. Pozvao je Marija da potvrdi
današnju smenu, ali se Mario nije javljao. Zvao je još nekoliko puta dok se motao po
hodnicima, pa je čuo telefon koji je zvonio u metalnoj kaseti. Nije hteo da prepusti
slučaju da se ovaj ne pojavi, pa je okrenuo nekoliko telefona i za petnaest minuta bio
ispred Mariove zgrade. To je bio soliter na Zvezdari, Mario je živeo na poslednjem
spratu, u stvari, na spratu posle poslednjeg, u stanu u koji se ulazilo preko krova. S krova
se videlo svašta, pa i krov Praske. Stao je ispred ulaznih vrata i pozvonio. Mario je čuo
zvono, trglo ga je iz sna.

Ispred vrata je stajao Kosta. Mario je u trenutku shvatio otkud on, znao je da je
zaboravio telefon, i nije se čudio što ga je Kosta našao, samo nije znao zašto je bilo
važno da ga nađe. Mogao je samo da ga pusti da se možda ne pojavi i gotovo, ali nije.
Rekao mu je: – Uđi.

Kosta je ušao, skinuo naočare za sunce, bacio pogled svugde, pitao da li može da sedne
na trosed, i seo. Mario je napravio dve šoljice espresa, izneo flašu hladne vode i dve čaše
i seo na fotelju preko puta Koste.

– Zaboravio si telefon. Nisam bio siguran da ćeš doći.

– Spavao sam kao mrtav. Dobro je što si došao. Hvala ti.
– Molim.

Sedeli su, pili kafu i vodu, pušili i ćutali. Sunce je zalazilo, zraci su pogađali plafon,
svetlo i senke, i njih dvojica izgledali su kao na filmskom setu, kao da se ponašaju po
scenariju, a u scenariju piše da su napeti. Ipak, nisu bili na setu, nisu bili napeti, ćutanje
im nije smetalo i obojica su u istom trenutku razmišljali o tome.

– Meni treba deset minuta da krenem. Jel’ me čekaš?

– Sačekaću te.

Dok se Mario tuširao, Kosta je u glavi držao Marija, njegove fotografije, trenutak kad ga
je prvi put ugledao, način na koji je Neli pričala o njemu, ovaj stan, odličan espreso koji
je pio, i pokušavao da sagleda ko je taj čovek i kakve će posledice imati njegovo
pojavljivanje u njihovim životima. Mario je to isto, samo obrnuto, radio ispod tuša.
Nijedan ni drugi nisu imali odgovore, i obojica su bili zadovoljni što ih nemaju. Osim
toga, u istom trenutku su shvatili da se osećaju prijatno u društvu ovog drugog, i obojici
im je na trenutak bilo neprijatno zbog toga.

Ispred zgrade Kosta je seo na motor i pogledao Marija.

– Tu su mi kola.

Našli su se ispred. Neli je nastupala za tri sata. Obojica su to znali kad su kretali. Kosta
ga je pozvao za šank.

Pili su viski i kiselu. Bilo je rano, klub je bio prazan. Sedeli su, pili i pušili, slušali
muziku, nameštali se udobnije, ni reč nisu progovorili dva i po sata. Onda je Mario
rekao: – Idem da se spremim.

Jedan foto-aparat stavio je na stalak, drugi na stočić, sipao piće i čekao. Čuo je kako se
kabine pune, Kosta ga je u jednom trenutku obišao da vidi da li je sve u redu, onda su se
svetla na sceni promenila, on je uzeo foto-aparat u ruke, ustao i gledao ulaz na scenu.

– Mario? – čuo je iza leđa. Okrenuo se, a iz njega je stajala Neli, u gaćicama i
raskopčanoj crnoj košulji koju je zatvorenu držala levom šakom. Pružila mu je desnu
ruku i rekla: – Ja sam Neli. Došla sam da se upoznamo. Super su ti one fotke od prošlog
puta. Ajde danas uradi i video pa da montiramo posle minut-dva. Slikaj mi noge,
uglavnom, molim te. Može? – Može – rekao je, a ona se nasmejala. – Super, vidimo se
posle.

Dva koraka koja je napravila unazad, da izađe iz kabine, i njen osmeh promenili su
Marija za ceo život.

Na scenu je ušla samo u gaćicama, stala na početnu poziciju, Mario je pustio muziku, na
ekranu je pisalo Chopin – Nocturne in B-flat minor, Op. 9, No. 1 i Neli je počela da se
kreće.

Njeni pokreti… njeni pokreti za njega su bili… bili su sve što je u životu video. Znao je
da nikad pre toga ništa nije video. Nije igrala, ona se nežno kretala, kao da je stalno
žurila nekuda, da uradi nešto što je apsolutno neophodno uraditi, nešto zbog čega će, ako
se istog trenutka ne uradi, svet prestati da postoji, i onda opet, i opet, i opet, i nikad ne
uradi ništa konkretno, osim što se kreće, svojim telom, njegovim pokretima spasava
svet.

Slikao je i snimao. Nijedna fotografija i nijedan kadar nisu bili iznad kolena. Sve vreme
Šopen i klavir. Sve vreme njene potkolenice, skočni zglobovi i stopala. Krupni kadrovi
izvijenih listova, zgrčenih i opuštenih prstiju s crnim lakom na noktima, skokovi,
stajanje u mestu, i usporavanje dok se muzika ubrzava, i ubrzavanje kad je sporija, s
tempom u kontri, cela Neli je u melodiji koju čuje. Ritam kao da ne postoji.
Nastup je trajao jedan sat. Krenuo je da nađe Kostu, ali ga je ovaj zamolio da sačeka da
publika izađe, izlaze jedan po jedan, ne sreću se pa to kratko potraje. Vratio se, malo
vrteo fotografije, a onda je došla Neli, odevena i nasmejana: – Ajde da vidimo šta
imamo danas.

Odvela ga je u studio, skinuli su sve na hard-disk i pregledali prvo fotografije. Neli se

smejala, a Mario se trudio da ostane priseban. Rekla je: – Baš si me bukvalno shvatio,
ovo ti je kao neki kontraameriken. Inače, noge su mi do dupeta, ne do kolena. Daj video.

– Ajde daj mi deset minuta da grubo montiram.

– Evo ti dvadeset, idem da završim nešto.

Lako je složio sve kako je hteo, jer je znao šta radi. Sklopio je celinu od dva minuta i
isekao sa sve muzikom. Neli je došla, sela, zapalila cigaretu i pustila video. Pogledala ga
je tri puta, zapalila još jednu cigaretu, povukla tri dima, zgužvala je u piksli, uzela ranac
i izašla. Marija nije pogledala. On je provirio kako bi video da li ga čeka ispred. Nije ga
čekala.

Napravio je folder, dao mu ime po datumu, ubacio nemontiran materijal, sklop od dva
minuta i sve fotografije i popeo se do Koste. Uzeo je stvari iz kasete, kovertu s parama i
otišao.

Seo je u kola i prešao sto kilometara po gradu. Slušao je istu pesmu sve vreme, neku
staru, gde jedan pokojni tip peva o svojoj vrsti ljubavi, ljubavi koja ga ostavlja samog,
koja je kao kruna od trnja.

Kad je legao u krevet, bilo je kasno prepodne. Ništa nije mislio, živeo je u njenim
pokretima. U svakom njenom pokretu. Trenutak pre nego što je zaspao, shvatio je da ne
zna kakve su joj grudi, kolike su i kako stoje. Nije ni mogao da zna, jer ih nije video.
 13

Na krovu Mariove zgrade, s pogledom ka reci, buketom suncokreta, kesom u kojoj su

bile pečene dimljene butkice s pekarskim krompirom, litar votke, tri litra sprajta i tri
sveže crvene ljute paprike, gledao je ka Dunavu i pušio. Imao je izraz lica kao kad je bio
mali, to mogu da primete oni koji su ga tada znali, mali Marko stajao je na krovu
solitera, došao je kod najboljeg druga i jedva čeka da se igraju. Zvonio je i Mario mu je
skoro odmah otvorio, kao da je čekao iza vrata. Odmah je prepoznao malog Marka, setio
ga se, istog takvog, samo manjeg. Marko je rekao: – Došao sam da se igramo.

– Vidim, i igračke si poneo. Je l’ i cveće za mene?

– Normalno.
– Hvala, brate, nisam dobio cveće ne znam otkad.
– Otkad sam ti ga ja poslednji put poklonio.
– Jeste, jebote, stvarno.

Marko je poslagao sve igračke na sto i rekao: – Igramo se ručka i alkoholijade.

Sedeli su, jeli, pili i ćutali. Popili su litar votke uz ručak, pa je Marko sišao po još.

Trčali su po krovu, igrali su lastiš, kockice rukama s teniskom lopticom, pa kocke

nogama sa fudbalskom, pili namerno topao sprajt, udarali se pesnicama u grudi kao
majmuni, vrištali, lajali i drali se kao magarci za ribama koje su prolazile ulicom. Vikali
su: – Pa dođi bre, dođi da se igramo, evo, keva mi je tu, peče palačinke, mala, ubiću se
ako ne dođeš, ej, lepotice, ja sam tvoj princ, dođi da vidiš dugu, udaj se za nas, poljubi
me u usta i biću tvoj rob dve nedelje! – i takve stvari. Kad su prevršili svaku meru,
predsednik kućnog saveta je izašao na krov i rekao da takvo ponašanje nema smisla.
Došao čovek, miran, blag, savestan, ljubazan. Mislio je da malo utiša decu i nazad u
fotelju, dobar je Mario, razumeće. Marko se odmah transformisao u slučajnog gosta koji
pokušava da urazumi domaćina, i predsednika uveo u stan, pričao mu ko zna šta, ali
stvarno ko zna šta, i predsednik je za pola sata bio pijan, tražio da mu sviraju i pevaju, a
njih dvojica sve po porudžbini, na uvce, mada pesme koje se njima pevaju. Marko je na
sentimentalnim delovima pesama klečao ispred čoveka s raširenim rukama i pevao
zatvorenih očiju, Mario je i zaplakao u jednom trenutku. Onda je Marko počeo da pušta
porniće, predsednik se prvo zbunio, a onda je krenuo da komentariše. Nešto tipa – eh,
kad sam ja, i – e, ova mala je moj broj, i – molio bih je na kolenima – i već to što se
priča u takvim situacijama. Međutim, situacija je bila malo drugačija nego što su svi
mislili. Predsednikova žena stajala je na vratima. Mario ju je prvi primetio, uzeo
daljinski i pogasio sve. Predsednik je raširio ruke i rekao mu: – E, bolje da si me
pljunuo, evo, dece mi, bolje da si me pljunuo, daj bre da vidimo rasplet! – Dok je
izgovarao reč rasplet, u periferni vid uletela mu je figura na otvorenim ulaznim vratima.
Sve mu je odmah bilo jasno, ali nije odmah reagovao, da za još trenutak odloži
neizbežno. Onda je gospođa rekla: – Laku noć, deco. – okrenula se i otišla. Predsednik
je krenuo za njom.

Sunce je zalazilo, nebo je bilo crveno i rože, crne ptice letele su od Zvezdare ka Novom
Beogradu, vetar je stao, krošnje su bile mirne, u Dunavu se dešavalo ko zna šta, a Mario
je osetio mir, fizički je osetio kako svet čeka da se povinuje njegovoj volji. Bilo je
zavodljivo osećati takvu moć, ali on je želeo samo Neli, slobodnu, beskrajnu, nemoguću,
izvan dobra i zla, u šarenoj letnjoj haljini, naslonjenu na jedan zid blizu reke, nežnu i
nevinu devojčicu staru osamsto milijardi miliona godina.

Marko je popio votku koja je ostala u flaši. Zvali su čoveka koji je doneo kesice. Marko
je naštimovao gitaru i svirao. Pevali su. Pevali su dugo, nastupali jedan po jedan na
masivnom drvenom stolu za ručavanje, presvlačili se i malo je Mario bio publika, malo
Marko, bili su bolesni fanovi jedan drugom, stokeri, hipnotisana gomila spremna da
rastrgne idola.

Pojeli su suncokrete i gađali se pekarskim krompirom, i pili. Mario se u jednom trenutku

sapleo o Markovu nogu, a ovaj ga je zadržao, levom šakom ga je uhvatio za kragnu i
vratio u stojeći položaj, pa je Mario stajao ispred njega, pijan i lud, s laticama suncokreta
u ustima, nasmejan, s gaćama na glavi i minđušama u ušima, blizak, njegov brat iz
života, stajao je ispred njega sa suzama u očima, kao neko ko se oprašta pred dug i
neizvestan put. Udario ga je refleksno, prednji direkt pa desni kroše, složio ga je na
trosed, Mario nije ni glas pustio, bio je u nesvesti.

Marko ga je gledao, opipao mu nos, nije slomljen, vilicu mu je sigurno pomerio na dve
nedelje, i imaće podliv ispod oka neko vreme. Podigao mu je noge na sto i nastavio da
svira i pije, dok nije zaspao.

Prvo se probudio Mario. Bolela ga je vilica, nos mu je otečen i glava mu puca. Nije se
sećao kako je došlo do toga, ali znao je da je dobio Markovu standardnu kombinaciju.
Nije znao kojim povodom je nokautiran, ali razlog mu je bio jasan. Marko je spavao na
fotelji, s gitarom. Zalio ga je ledenim sprajtom, ovaj prvo nije reagovao, a onda je
otvorio oči.

– Šta si sanjao, brate? Brus Lija? E ne smem samog da te puštam ni da spavaš – vrištao
je dok je Mario pokušavao da ga šutne. Onda je i Mario počeo da se smeje. Odavno se
nisu tako smejali. Oni su se samo smejali, ali zbog grimasa koje su pravili i položaja tela
u kojima su se nalazili, na trenutke je izgledalo kao da su poludeli, stvarno poludeli, kao
da će morati u ludnicu. Ipak, smirili su se i Mario je rekao: – S tobom je uvek bilo od
igračke plačke.
– E, brate, nisam namerno, proradila mi kombinacija refleksno.
– Verujem, dobro je da si propustio šut desnom.
– Nisam, promašio sam te jer si brzo pao.
– Izvini, to stvarno nije u redu.
– Pa, jebiga, stvarno nije.

Malo su se gledali pa je Mario rekao: – Ajde da se vozimo.

– Jesi pijan?
– Nisam.
– Nisam ni ja. Ajmo.

Sišli su i Marko je pitao: – ’Oćemo mojim? Da ne moljakamo ovog tvog da povuče.

Ušli su u Markovog audija s trista miliona svega i spuštali se u leru niz Zvezdaru. Marko
je rekao: – Ajmo do garaže po motore, ono tvoje đubre još stoji tamo, ali radi, upalio
sam ga pre neki dan.

– Ne vozim više, rekao sam ti sto puta.

– Još jednom da odletimo na Frušku goru? Daću ti deset minuta fore.
– Ej! Ne!

Marko je dao gas i auto je poleteo. Uleteli su u Ruzveltovu ka Bogosloviji, Marko je

gađao šine, auto je zagrlio asfalt, obrnuli su tri kruga oko kružnog toka, dotakli 190 na
Pančevačkom mostu, vratili su se nazad sa ispod 170, pa opet kružni tok, Višnjička, ka
Adi Huji, preko peska, pored bagera, u veliki jarak, ali Markov pogon na sve što postoji
ih je izvukao, da bi se vratili u Višnjičku, kod stare ciglane se vozili po livadama, pa
onda kroz grad do Mosta preko Ade, a tamo opet 190. Uz Košutnjak, jednosmernim
putem, tri kruga, jednom su olizali bankinu, dva puta izleteli pored trim-staze, i tada,
posle drugog puta, Mario je seo za volan. Auto nestvarno vuče i koči, leži na putu kao
nalepnica, pa jebote, ovo i moja pokojna baba može da vozi, pa i voziš ga kao pokojna
baba. E onda još tri kruga, zanošenje i sve, gas i kočnica zajedno, proklizavanje po blatu,
i onda starim putem za Novi Sad, preko Fruške gore, do Splićinog salaša, a tamo, svadba
traje od juče. Ženi se Irac, Splićin drug, momci u kiltovima, pijani kao zveri, a ova
dvojica su se uparkirali pored švedskog stola. Nekako se izbegne krvoproliće i Mario
krene da pomeri auto, ali ne, brate, super stoji ovde, ne diraj ga, prazno je bilo bez njega.
Muzičari su svirali sa svih pozicija koje su bili sposobni da zauzmu. Marko ih je terao da
sviraju sporije, a oni su brzali, kao više pesama, više para. Marko ih je molio da uspore,
pretio je, a ovi pesmu-dve sporije, ali nedovoljno sporo, pa opet brzanje. Onda je Marko
ustao, zagrlio vođu benda, odveo ga negde iza, nije ih bilo možda tri minuta i kako su se
vratili, sve pesme bile su svirane u originalnom tempu.

Mario i Marko su se udarali čelima i plakali, Irci su isto počeli da se udaraju čelima i da
plaču, i u jednom trenutku su svi koji su ostali, njih desetorica, bili razbacani i gledali
uprazno. Bilo je i alkohola i droge i prasića i veganskih burgera, ali niko više nije mogao
ništa, ništa. Četiri Irca sede s leve strane, trojica na stolicama, jedan leži na stolu, levo su
trojica na stolicama, jedan leži na klaviru. Mario i Marko su neposredno ispred bine,
Marko je ukočen, kao mrtav, naslonjen na visok sto, a Mario sedi na dečjem triciklu i
mrda usnama, kao da peva bez glasa.

I onda se desi ovo: svetla se polako utišavaju i na kraju potpuno ugase. Prvo čujemo
klavir, sporo, kao da neko vežba da udara po jednoj dirci, a onda se ubrzava, i u trenutku
kad postane jasna melodija, pali se reflektor i spotlajt je na Ircu koji ustaje sa stola i
kreće ka sredini scene, stane ispred publike, nas koji držimo ovu priču u rukama, i
počinje da peva, svetlo se polako širi, Irci su sada goli do pojasa, u kiltovima i s
puštenim kosama. Reči koje čovek peva poklapaju se s pomeranjem Mariovih usana.
Uključuju se bendžo i mandolina, svi ustaju i ređaju se iza Marka i Marija. Irac je
otpevao deo koji govori o nemoći da se poruše neki zidovi i o svetlosti i senkama pod
kojima se smrzava, svi su poređani u dve vrste, ova dvojica ispred, uključuje se još
instrumenata, i svi uglas pevaju o greškama zbog kojih se ne kaju, kako je koža nežna, a
planeta tesna, i onda Mario i Marko zajedno pevaju, Irci su posvećeni visokim tonovima
pratećih vokala, a reči kažu uzmi sve što hoćeš jer sve je moje usred ove noći,
zaljubljeni u svetlost i brzinu, spremni na sve, neumoljivi, pa svi koračaju unazad, i vode
spotlajt na klavir na kome stoji muzičar, drži akustičnu gitaru, i počinje polako da svira,
Marko i Mario skidaju sakoe, kravate i bele košulje, a šešire bacaju u publiku, gitarista
sad već ozbiljno brzo plete i udara ritam po gitari, Irci stoje kao kipovi, a ova dvojica
igraju, kreću se jedan prema drugom okrenuti leđima, i tada vidimo da su usklađeni,
kreću se identično samo kao odrazi u ogledalu, s različitim spinom, u supersimetriji su, i
tada otpevaju samo refren jedne pesme na portugalskom, tekst kaže nešto o tome šta je
stvarno, a šta nije, i ko to određuje, i da ti je džaba sve ako nemaš herca, i da samo
svetlost postoji, i sad, možda je ovo neprimereno subjektivan pogled na situaciju, ali taj
ples i njihovi glasovi, Irci i ta muzika, to zvuči i izgleda, u najmanju ruku, veličanstveno,
onda se razdvoje, smeju se, kreću se gipko između skamenjenih Iraca, gitara je sve brža,
dečko kao da udara ritam trećom rukom, a ova dvojica ga sve vreme prate, u svakom
titraju zvuka su, na svakom mestu, sve postaje prebrzo, na momente ih ne razlikujemo, a
onda – u istom trenutku prestane muzika, počne da puca vatromet i kroz šarenu noć se
prolomi zvuk simfonijskog orkestra koji svira Ofenbahov kankan, Irci su opet u dve
vrste koje se sve vreme ukrštaju, malo jedni malo drugi napred, skaču i dižu noge
visoko, kolena pa ispružene noge, pa opet kiltovi lete, Marko i Mario svako na svojoj
strani igraju kao Grci, s rukama raširenim u visini ramena, malo spuštenim glavama i
zatvorenim očima, i puckaju prstima. Vatromet polako prestaje, svetla je sve manje,
muzika je sve tiša, Irci su u polukrugu, znojavi i zadihani, naslonjeni su šakama na
kolena, Mario i Marko su svaki u svom spotlajtu, gitarista je seo za klavir, počinje da
svira i njih dvojica odigraju preslikanu koreografiju scene plesa Freda Astera i Rite
Hejvort iz filma Youll Never Get Rich. Goli do pojasa, stepuju običnim cipelama po
daskama, ali čuje se lepo, koreografija je ista za oba igrača, ali malo je jedan izvodi kao
Rita, pa malo drugi, a onda su obojica Fred, ili Rita, Irci krenu u ono njihovo lupanje
nogama, jer Irci su, šta će ljudi, klavir je sve brži, njih dvojica prate, a onda se prvo
Mario zaleti, pa onda i Marko, spuste se na kolena i klize ka nama, iz trista miliona
topova pršte konfete, jedan Irac padne u nesvest, a ova dvojica zaustave se taman pred
prvim redom. Svetio se nakratko ugasi, pa se upali, svi su sad na nogama, nasmejani,
zajedno naprave naklon ka publici, mi aplaudiramo, konfete lete, ljudi viču bravo, bravo,
dva buketa cveća padnu na scenu, zavesa se spusti dok aplauz traje. Nema bisa.

Marko i Mario su pokupili cveće, sakoe, košulje i kravate, prebacili ih preko ramena,
rekli Ircima: Niče to meet you, otišli u sobu, bacili se na krevete. Mario je rekao: – Brate,
ovo ti je prvi i poslednji put da si me udario. – Marko ga nije čuo, jer je bio u nesvesti,
ali to je znao i sam, nije morao niko da mu kaže.

Ustali su sutra oko dva. Kafana je bila puna, seli su na stepenice pored kuhinje, pili kafu,
jeli beli hleb, luk i slaninu od mangulice. Marko je pitao Marija: – Jeste li se upoznali?

– Jesmo.
– Zaljubljen si?
– Bespomoćno.
– Znao sam.
– Naravno da si znao.
 14

Neko im je isparkirao auto iz kafane, Marko je vozio, vraćali su se autoputem. Slušali su

radio, samo hitove, regeton ili tako nešto na španskom, đuskali u sedištima, tapšali, i
pošto ni jedan ni drugi nisu znali španski, Mario je povremeno prevodio tekstove. Na
primer, ona ga je ostavila, a on je još uvek nežno voli, glupača, on joj kaže skoči u
bazen, ne znam da plivam, naučićeš, mala, a mala nađe drugog i ovaj prvi pobije pola
sveta, ili – ona je najlepša, ona je kraljica svemira i samo mene čeka da joj stavim krunu,
polako mala sa’ ću sve da ti objasnim, ne-ne-ne-ne-nema čekanja daj mi odmah sve-sve-
sve-sve, ako nemaš sve-sve-sve daj mi još-ššššššššš-ššššššš-š-š-š, a onda jedna gde se
ona nećka i priča mu neke priče, a on joj kaže, sve što nećeš da mi kažeš, devojčice,
pričaju mi tvoje okice, laži me, laži, gola na plaži. Onda ga je Marko zamolio da
prestane.

Stigli su i Marko je krenuo da ga vozi kući, a Mario je rekao: – Vozi me kod Sofije.
– Kod Sofije?
– Znaš Sofiju?
– Našu Sofiju?
– Da.
– E pa kod nje me vozi.
– Okej.

Izašao je iz kola, stao ispred, lupio šakama o haubu i kratko gledao Marka. Marko se
prekrstio, ubacio u rikverc, dao pun gas, ubrzao, pritisnuo kvačilo, okrenuo pun desni,
pipnuo ručnu i auto se okrenuo za 180 stepeni, ubacio u prvu, dao gas i odleteo.

Sofija je kuvala špagete i pila belo vino. Stajala je pored šporeta, u tiganju je bio sos od
paradajza, procedila je taljatele, ubacila ih u tiganj, plus neku zgužvanu svežu ljutu
papriku i bosiljak, promešala sve i okrenula se da odnese tiganj na sto. Iza nje je stajao
Mario, vrisnula je, ali nije ispustila tiganj.
– Kad ćeš da počneš da zaključavaš vrata u ovom nestambenom prostoru u
neodgovarajućem okruženju? Upašće ti neka budala.
– Ta budala će da upadne u najgori dan u svom životu. Fali mi neko da ga ubijem
tiganjem.
– Čekaš nekoga?
– Ma jok, uzmi tanjire i dođi.

Jeli su i pili vino. Sos je bio pakleno ljut. Mario je nosio sako na golo telo i pio vino iz
flaše. Sofija je donela flašu viskija i jednu čašu značajno stavila ispred njega. Rekla je: –
Fino izgledaš, imaš boju, još samo da umreš.

– S Markom sam od prekjuče.

– Aha. Jeste radili nešto ili onako?
– Onako.
– A gde je on? Na infuziji?
– Gde je ta slika?
– Iza tebe.

Marko je ustao i gledao sliku na štafelaju. Onda je odneo do prozora i gledao je

prosvetljenu. Vratio je sliku na mesto i seo za sto.

– Šta je s tom slikom?

– Šta je?
– Poslao mi je fotku usred noći, kad je bio kod tebe. Znači, ima nešto.
– Bio je kod mene, ja sam baš završavala sliku, sedeli smo, pričali o slici, akvarelu,
slušali muziku, to. Super je bilo, bio je skroz normalan, nije divljao, ja sam na kraju
zaspala i ujutru vidim da je sve rasklonio, oprao čaše i bacio đubre. I nijednom me nije
pitao kad mislim da mu dam.
– Pa nikad te to nije ozbiljno ni pitao.
– Misliš?
– Mislim. On ne startuje žene koje poštuje.
– Bio je drugačiji tog dana, stvarno.
– Šta je bilo tog dana?
– A što ti on ne ispriča? Posle će da bude Sofija ovakva, Sofija onakva.
– Zato što ne može, jer se ne seća. On pamti samo kako se osećao i ono što je hteo da
sazna, a kako je došlo do toga, tu je prazno.
– Kao da je neka životinja, tako pričaš o njemu.
– Životinja je, ranjena životinja.
– Uvek neka drama s vama.
– Zašto je došao?
– Dogovorili smo se, hteo ja da vidi šta slikam, pitao me je svašta o akvarelu, tražio da
mu pričam onu priču, znaš, iz knjige koju mi nikad nisi vratio.
– I?
– Gledao je sliku, pitao za linije i rekao da su linije njegovi obrisi na tvojoj svetlosti.
– Dobro. Šta je još rekao?
– Rekao je da se ne vidite jedan bez drugoga. Ne, to sam ja rekla.
– A on? Je l' rekao još nešto?
– Ne.
– A ispričala si mu priču?
– Da. E, kad sam ja rekla da se ne vidite, rekao je: Još uvek ne.
– Još uvek ne? Dobro. A za priču? Je l' pitao nešto?
– Ne.
– I to je to?
– Posle više nismo razgovarali ni o čemu, ležali smo na krevetu i slušali muziku. Ja sam
zaspala, i kad sam se probudila, nije ga bilo.
– Ko je pusto muziku?
– Marko.
– Koju muziku?
– E, ne znam, nekog Italijana, nisam ranije čula tu pesmu.

Marko je ustao, otišao do kompjutera i pustio pesmu. Pitao je: – Ovog Italijana?

– Da, baš tu pesmu, i sad kad se setim, išla je na ripit.

– Dobro.
– I šta ti sad znači što znaš koju pesmu je pustio?
– Još ništa, samo skupljam informacije, posle ću da vidim da li nešto znače.
– Šta je bre s vama dvojicom? Stvarno ste bre ko ludaci neki.
– Što? Je l’ nekad bilo drugačije?
– Otkud znam, ali deluje malo napeto. E, i rekao je da lažeš da si upoznao Neli. Jesi li je
upoznao ili nisi?
– Jesam, ali ne onda kad sam rekao. Lagao sam.
– Pa, kakva je?
– Zaljubio sam se.
– Ti si se zaljubio?
– Ja.
– U jebote. Čekaj, zaljubio si se u striptizetu?
– Ne znam šta je i ne zanima me. To je moja žena.
– Izvini što pitam gluposti, ali da l’ zna ona da ti je žena?
– još ne zna da zna.
– Pa dobro, ali zato ima profesionalca za objašnjavanje kako stoje stvari. Samo će
jednog jutra da se probudi s drugim mozgom.
– Sofija, stvarno sam se zaljubio. Sad znam šta je to.
– Šta je to?
– Dva njena koraka i jedan osmeh, i svaki njen pokret.
– Uh bre, Mario. A ona? U kom je fazonu?
– Jednom smo se videli, u Prasci, pre i posle njenog nastupa, na po tri minuta, i uspeo
sam da zajebem nešto. Nije mi se javila kad je odlazila. Nije me ni pogledala.
– Jesi li se seljačio nešto?
– Ma jok, jedva sam progovorio.
– Da nije nečija devojka? Nekog od tih tamo zajebanih?
– Nemam pojma, i ne zovu me tri dana već. Možda su me šutnuli.
– Čekaj malo, ajde prvo odspavaj, stvarno izgledaš kao da si ustao iz groba, a posle vidi
šta ćeš.
– Da, treba da spavam, moram da spavam. Idem.
– Gde ćeš bre takav? Lezi tu, spavaj, ja svakako idem za pola sata i ko zna da li se
vraćam do sutra.
– Opa.
– Nemoj ti meni opa, Romeo.
– Jebo te Romeo, daj mi punjač, moram da budem dostupan.

Mario je legao odeven, Sofija je oprala sudove, istuširala se, obukla, ostavila ključeve na
flaši viskija, stala pored kreveta i gledala ga kako spava. Bio je izgreban po grudima i
stomaku, nos mu je bio otečen i imao je podliv ispod desnog oka. Bio je zgodan, na neki
svoj način, i sa zatvorenim očima, u snu, izgledao je kao najveći pravednik koji je ikada
postojao, bezbrižan, s blagim osmehom na usnama. Volela ga je, tako nevinog i
spremnog na sve. Skinula mu je cipele, podmetnula jastuk pod glavu i izašla.
 15

Hodala je po industrijskoj zoni, zaraslim betonskim površinama, provlačila se kroz

ograđena gradilišta, sedela na jednom bageru, gledala ptice, stigla do Dunava i sedela
pored reke, zagledana, nije mislila ni o čemu, gledala je reku kako teče, mutna reka,
mirna, silna i tiha. Napisala je Marku poruku: – Jesi na gajbi? Vozi mi se. – Nisam.
Ključ je u zidiću ispod breze, treća cigla, drugi red levo. Ostalo znaš.

Markova garaža je u blokovima, pored Save, breza i zidić su malo dalje. Ušla je i upalila
svetlo. Zadnja polovina prostora garaže je pregrađena čeličnim limom s prosečenim
vratima. U prednjem delu su dva motora, Markova jamaha SCR-950 i stari Mariov
kavasaki zefir 750. Oba motora su sijala, kao da su sad izašli iz prodavnice. Sofija je
uzela svoju kacigu s police, ključevi su bili u bravi. Izgurala je jamahu napolje, spustila
štender, zatvorila garažu, sela na motor, stavila kacigu, izbacila iz brzine, podigla
štender, okrenula ključ, ubacila u prvu i dala gas.

Jak joj je taj motor, ali s vremenom se navikla. Ranije je vozila, redom, bicikle, pa
skutere, onda je polako putovala od 125 do 600 kubika, uglavnom neke polukrosove, i
sad 950. Godinama nema svoj motor, ali redovno vozi, najmanje dva puta mesečno,
skoro uvek ono što Marko vozi.

Klizila je po Jurija Gagarina, hvatala zeleni talas, preko Mosta na Adi je malo podivljala,
pa polako preko Banovog brda do Žarkova, pa nazad preko mosta, pored Sava centra na
autoput, i onda ka Nišu, ubrzavala je i usporavala, to voli, isključila se valjda kod
Velikog Gradišta i našla neki put do Dunava, i onda pored reke, po krivinama, skoro
praznim putem, pored kamenoloma, širokih livada, jednog jata ptica s desne strane, i tu
se zanela malo, bila je blizu proklizavanja u desnoj krivini, pa se malo smirila, našla
poznanikovu kuću, gde je bila dva puta, baš na Dunavu, ostavila motor ispred,
preskočila ogradu i sedela na betonskom molu, duboko u reci. Da li je stigla brže od
vode koju je videla u Beogradu? Kako da prati molekul vode, i koji, onaj koji teče po
sredini reke, ili neki slučajno izabran, i ko zna kako se ti molekuli voze rekom, i da li je
uopšte molekul vode merilo, ili neka GPS loptica na primer, koja se drži mejnstrima, i
opet je radila ono što zna da ne treba da radi, upoznala je tog tipa, visokog, na nekoj
izložbi, videli su se nekoliko puta, okej je tip, ko zna šta sve može tu da bude, Filip se
zove, sviđa joj se, arhitekta je, i večeras treba da ide kod njega, u stvari, to je za dva sata,
i sad će se sjuriti tamo, sići s motora s očima koje sijaju, i sve drugo će biti utišano, i
Filip i večera, i muzika i njegovi osmesi, sve spolja će biti presporo i pretiho za ono što
joj se dešava unutra, a Filip, visok i mršav, čeka je, tri ringle su uključene, svinjska
plećka je već četiri sata u rerni, ljuti sos s crnom čokoladom je spreman, a salata, salata
je od krastavaca, iz bašte njegove mame, ukusan kao nekad, i ko zna, možda je
nasmejani Filip uspori, možda, naročito ako je sos dovoljno ljut.

Nazad je vozila ujednačeno, uhvatila je ritam i držala ga se, precizno je predviđala

ponašanje ostalih učesnika u saobraćaju, pazila da ne bude nikome u mrtvom uglu,
brzine je menjala u pravim trenucima, bila je presrećna i mrtva ozbiljna. Ispred Filipove
zgrade stigla je pola sata ranije, ali je pozvonila. On joj je otvorio i odmah je s obe šake
uhvatio za lice i poljubio u usta, u usne, i onda još nekoliko puta cmok-cmok-cmok, pa u
obraze cmok-cmok-cmok, i na kraju u nos, bez zvuka. Vazduh je mirisao na hranu, na
kuću, a njegovi poljupci i dečja radost što je vidi ranije u njoj su možda našli put do
nekog mesta za koje nije znala da postoji. Uhvatio ju je za ruku i poveo za sobom u
dnevnu sobu, sipao im vino i rekao: – Živeli!
 16

Bol raspoređen po celom telu, kao da je negde mnogo bolelo, negde manje, i onda su se
delovi tela dogovorili da skupe sav bol na gomilu i rasporede ga, svakom isto. To zvuči
kao odličan plan, mada u osnovi rizičan. Sve se pretvorilo u bol, ujednačen, koji ne
prestaje, svaki udah boli, vazduh čepa plućna krila, boli unutrašnjost krvnih sudova, krv
grebe, bole nokti, kosa, Eustahijeva truba, kapci su kao šmirgla, zubi kao da su vreli, pa
je čovek sav sastavljen od bola, i onda, to možda više i nije bol, možda je to nešto drugo,
uzvišeno, možda je privilegija osetiti se tako, da te boli baš sve. A onda zvuk, kao vrela
žica provučena kroz jedno uvo, topi mozak i izlazi na drugu stranu, ne prestaje, ponavlja
se u pravilnim intervalima, koliko još ovih žica mogu da izdržim, mislio je Mario dok
mu je telefon zvonio.

– Mario?
– Molim?
– Kosta je.
– Ej.
– Zovem te tri sata, bio sam ti na gajbi, treba za pola sata da budeš u klubu.
– Koji je dan?
– Budi tu za pola sata. Treba li ti nešto da se osvežiš?
– Da.

Prvo je pao s kreveta, ugledao ključeve, popio malo viskija iz flaše, istuširao se i usput
povraćao, očistio se koliko je mogao, obukao se, na silu popio još viskija i stao ispred
ogledala da veže kravatu. A u ogledalu, lice belo kao papir, s podočnjacima, nos ne
toliko otečen koliko izgreban, odran, i podliv ispod desnog oka, ljubičast i žut. Vezao je
kravatu, poneo Sofijine ključeve od stana i kola i izašao.

Kostu je našao u gužvi, za šankom, kako preti šankeru. Kao Marka da je gledao, levom
rukom ga drži za vrat, glave su im u položaju da Kosta može u svakom trenutku čelom
da mu polomi nos, gleda ga malo odozdo, u desnoj ruci mu je cigareta, i tiho mu priča,
pa ga odgurne nazad u šank, okrene se, ugleda Marija, i nasmeje se široko, kao da ga
napokon vidi u očekivanom izdanju. Spustili su se u podrum i prvo ušli kod Neli u
garderobu. Sedela je u fotelji, muzika je bila preglasna, a ona je pušila, bosa, u gaćicama
i raskopčanoj crnoj košulji. Obline njenih belih okruglih grudi izazivale su
strahopoštovanje. Bas je pomerao lake predmete po garderobi. Mario je znao tu pesmu,
Vajti – Stay on the Outside. Odlična stvar, naročito treća trećina. Digla je iglu s ploče i
rekla: – Kosta kaže da treba da se osvežiš.

– Bilo bi dobro.
– U trećoj kaseti, ovoj u visini moje glave, imaš svašta, i u frižideru. Ja bih na tvom
mestu uzela brufen, a ti kako hoćeš. U kabini su ti votka, sprajt i kisela, pljuge i piksla. I
toalet-papir.
– Pazi da tebi ne zatreba toalet-papir.
– Paziću.

U kaseti je bilo svega, pa je izabrao jednu supstancu, uzeo i brufen i krenuo napolje.

– Kuda si krenuo?
– Da radim.
– Znaš šta treba da radiš?
– Mislio sam da ćeš mi reći ako ima nešto posebno.
– Hoću video i fotografije, krupni planovi, ja ću da se zadržavam malo u nekim pozama,
a ti cepaj. Video, razumeš, video. Nemoj da mi menjaš objektive, izaberi jedan i taj ti je.
Imaš Go-Pro tačno iznad početne pozicije, sve kontrole su ti na kompu, isprobaj malo
pre nego što počnem. Ako ima nešto što ti se najviše sviđa na meni, i ako te nešto
posebno pali, gazi po tome.
– Sve na tebi mi se najviše sviđa i sve me posebno pali.
– Onda slikaj sve.

Okrenula se, spustila iglu na ploču i muzika je opet preuzela prostor. Osetio je nalet sile i
hrabrosti, budio mu se osećaj pripadnosti, i to ga je ispunjavalo, dobro se osećao u
podrumu, bez prozora, bespomoćno zaljubljen u striptizetu koja ga neće.

U kabini je imao vremena da proveri sve kontrole i Neli je izašla na scenu, pustio je
muziku i prva stvar je bila ona iz garderobe, a cela plejlista bila je puna brzih pesama, s
najviše onih gde mazni ženski vokali uzdišu, dahću i reči izgovaraju tako da svaka zvuči
kao da je ova izgovara gola, dok se tegli u krevetu, a neko je mazi i sprema se da bude
izuzetno intiman s njom, baš na način na koji ona voli.

Na sebi je sad imala bele gaćice i belu košulju, lak na svim noktima bio je beo, ne kao
kreč, nego kao jedna školjka, ne znam koja, ali ta je boja. Muzika je bila glasna, kao u
klubu, prozori kabina su vibrirali. Neli se uvijala, mazila se, zauzimala izazovne poze i u
njima ostajala, smejala se dok je skidala košulju, lizala je prste na rukama, skakala bez
košulje, grudi su joj savršene, mislim, verujem da ne može bolje, okrugle i bele, ali ne
prepune, nego taman, i ne štrče, nego imaju izazovan pad, i za pola centimetra su
spuštenije nego što bi se očekivalo, i možda su baš tih pola centimetra glavni izvor
njihove magije. Pesme su se ređale, žene su dahtale i doživljavale orgazme u
najsavremenijoj produkciji, gledaoci su doživljavali orgazme iza zatamnjenih stakala, a
Mario je radio svoj posao, sve mu je bilo jasno pa je koristio sve što mu je bilo na
raspolaganju, i udovoljavao sebi, nalazio je uglove i detalje od kojih bi leptirići u
stomaku trebalo da umru u trenutku. Kako je njeno iživljavanje odmicalo, on je bio sve
bolji, dok su tri kamere snimale, on je, ne gledajući u displeje, video kadrove i tranzicije
za montažu, split-skrinove i način i redosled kojim će se puniti. Pred sam kraj, Neli je
zamalo skinula gaćice, ali ipak nije, nego je zavukla šake u njih, izvukla ih, i dok je
hodala ka Mariovoj kabini, pljunula u obe šake i lupila njima po staklu, malo ih tako
držala, pa skliznula njima do dna stakla, ostavljajući mu svoje mirise i telesne tečnosti
ispred nosa, nedodirljive.

Sačekao je da se posetioci izgube, pa je sam otišao u montažu. Svukao je sve na jedno

mesto, poređao na tajm-lajn, i pesme posebno, svaku u svoju liniju. Pio je čist viski i
pušio, sekao i slagao, Go-Pro su dobro smislili, naročito za split-skrinove. Grudi, dupe,
otvorena usta, stomak, dahtanje, vrištanje, i jedna simulacija seksa, to je najduži kadar,
naslonjena je na zid, s izbačenim dupetom, i onda se kretala napred-nazad kao da ima
nekoga iza nje, mada je izgledalo kao da joj niko nije bio potreban, ona je vodila ljubav
sama sa sobom, sama na svetu. Video je trajao dva minuta i dodatnih osam sekundi, gde
Neli razmazuje svoje telesne tečnosti po staklu njegove kabine. Od fotografija je izabrao
pedeset najvulgarnijih, i dok ih je gledao, nije uspeo da misli o njoj kao o bezdušnoj
fuksi. Kakva god fotografija bila, u njemu je izazivala želju da se ljubi s njom beskrajno,
da vode ljubav, žive zajedno, zamišljao je da imaju decu, da su porodica. Sve racionalno
u njemu se bunilo, ali on nije mogao ništa protiv toga, i nije hteo.

Fajlove je spakovao u folder s odgovarajućim datumom i izašao. Kosta je bio za

šankom, dao mu je kovertu, pa je pokupio svoje stvari i izašao na parking.

Naslonjena na haubu Sofijine mazde, Neli je pušila.

– Je l‘ ovo tvoje?
– Nije, ali imam ključeve.
– ’Oćeš da me odbaciš negde?
– Da.

Ušli su, Mario je upalio auto i pitao: – Gde da te vozim?

– Negde na večeru.
– Gde?
– Gde hoćeš, gde ti se jede.
– Da li ti smeta glasna muzika u kolima?
– Ne.

Odvrnuo je to što je trenutno slušao, Humanz, poslednji album Gorilaza, tri pesme koje
su mu se najviše sviđale, na ripit. Posle nekoliko minuta utišao je muziku i pitao je: – Da
li bi ti smetalo da vozim kako inače vozim?

– Vozi, pa ću ti reći.

Vozio je skoro kao da je sam. Šine, uvlačenje, provlačenje, gas do kraja pa kočenje,
spretno i s uživancijom, preko Brankovog mosta, do Opštine, pa levo i pravo do Jurija
Gagarina, onda desno do kraja, u Šeletov blok, do nasipa, i tu su se parkirali.

– Ne smeta mi.

Preko nasipa pa desno šetalištem, do te jedne kafane na splavu, koja radi uvek ako
poznaješ Šeleta. Pola stolova je bilo popunjeno, svirali su Bitlsi – Abbey Road, a oni su
seli napolje, uz samu reku. Sele im je prišao: – Gde si bre, Grozni? – Mario je ustao,
zagrlili su se, pa je rekao: – Ovo je Neli.

– Drago mi je, Neli, ja sam Šele.

– Zdravo, Šele, i meni je drago.

Mario je pitao: – Šta ima da se jede?

– Pasulj, rebra, juneća plećka, gibanica, čvarci, salate, neki kolači i još nešto sigurno.

Neli je pitala: – A imate džejmison?

– Imamo.
– Ja ću džejmison bez leda, bokal obične vode s ledom, rebra i paradajz, bez ulja, samo
isečen i posoljen.

Šele je pitao: – A ti, Grozni?

– Plećku, dve ljute paprike, dupli džejmison s ledom i flašu hladne kisele. I led sa strane.

Piće je stiglo odmah. Pušili su, pili i gledali u reku. On se trudio da što više gleda u nju a
da ona ne primeti. Nije mu uspevalo, sve je videla, svaki pogled, čak i kad je samo
okrzne. Shvatila je da joj često gleda prste na rukama pa je levu šaku držala na stolu,
otvorenu.

– Dobio si batine?
– Da.
– Ne umeš da se braniš, a?
– Ne.
– Pa dobro, nije to za svakoga.
– Nije.
– Čekaj, izvini, Kosta mi je poslao fotke i video od večeras, samo da bacim pogled.

Mario je otišao u WC, gledao se u ogledalu. Bio je opčinjen. Samo njeno prisustvo bilo
je dovoljno da mu bude jasno zašto se rodio. Osećao se nemoćno, i čim je to jasno
osetio, prestalo je. Vratio se opušten za sto.

Kad je seo, ona se nasmejala, on je uzeo cigaretu, a ona mu je zapalila. Hrana je stigla pa
je ugasio cigaretu, a ona je rekla:

– Ne smeta mi cigareta dok jedem, da znaš.

Jeli su prstima, i uzimali jedno od drugog. Sedeli su i gledali u reku, pa je on ustao,

otišao do Šeleta, platio, i krenuli su. Rekla mu je: – Sledeći put ja plaćam.

– Ma daj, nemoj mi to moje i tvoje.

Prevrnula je očima, a kad su seli u kola, on je rekao: – Ajde da se vozimo.

– Ajde. Sad sam na to pomislila.

Ugledao je USB sa muzikom i ubacio ga. Odmah Bebi Dol – Mustafa. Pogledao je Neli,
a Neli je gledala kroz svoj prozor. Vozili su se po praznom gradu, ona je pušila, on je na
svakom semaforu dizao levu nogu na komandnu tablu, levo do prozora, ona je pomerila
sedište unapred, poštovali su primerenu razdaljinu između svojih tela. Svaki put kad bi
se pesma završila, neko od njih bi je vratio na početak, Mario je samo čekao da joj
dosadi, a ona da njemu dosadi. Slušali su Mustafu oko sat i po, pa je ona rekla da bi
trebalo da spava.

– Gde da te vozim?
– Kući.
– Gde je to?
– Kod Liona, malo ispod, pokazaću ti kad stignemo.

Mustafa je ostao do Liona, i u Milana Rakića, sve do njene zgrade u jednoj od malih
ulica prema Bulevaru. Kad su stali, ona mu je pružila otvoren dlan, uspravan, on je
levom rukom lupio po njemu i ona je izašla. Izvadila je telefon i kroz prozor mu rekla: –
Evo ti moj broj, da me zoveš ako te neko dira.

Čekao je da se popne uz stepenice ispred ulaza i uđe u zgradu. Mahnula mu je i ušla u

lift.

Dok se pela uz stepenice, pazio je na svaki njen pokret, svaki, svaki, svaki, svaki, svaki i
najmanji, beznačajni, svaki.

Odvrnuo je Hendriksovu pesmu Izabella, i baš u trenutku kad se pesma prvi put završila,
parkirao se ispred svoje zgrade.

Ležao je na krovu, gledao u nebo i bio srećan što Neli postoji. Nije znao ko je,
bezobrazna i lepo vaspitana, lepa kao da mu je ispala iz mašte. Sve mu je bilo nestvarno,
i večera, i Mustafa, i to što može da vozi kako hoće, i lepo je bilo, i što mogu da ćute,
sve. Nije znao ništa o njoj, a i da je imao koga da pita, bilo mu je jasno da ono što on
želi da zna o njoj ne zna niko. A to što ona nije delovala zainteresovana za njega na
ženo-mog-života način, i što ne zna ko je ona uopšte, to ga, izgleda, nije uznemiravalo.

U krevetu nije mnogo mislio, živeo je, kao i otkad ju je prvi put ugledao, u svakom
njenom pokretu. Zaspao je srećan.

Neli je sedela u dnevnoj sobi, s nogama na stolu, slušala Mustafu i pušila. Jedini trenutak
kad je pomislila na Marija bio je trenutak pre nego što je zaspala: – Zabavan je ovaj. Ne
zamara.
 17

U čistoj spavaćoj sobi, sve je bilo belo, i orman i dve slike, papuče, majica na beloj
stolici, i posteljina, samo vrat bele gitare i Stona lampa bili su crni. Dva bela tela bila su
u krevetu. To su bili Sofija i Filip, oboje goli. Sofija je bila budna, ležala je na levom
boku, nalakćena, i gledala Filipa kako spava. Gledala ga je zaljubljeno, mislila je o tome
kako joj je Mario rekao staje zaljubljenost, ona nije to tako osećala, ali znala je, na
primer, ovo – u tom trenutku ne bi volela da bude ni na jednom drugom mestu u
svemiru, nego baš tu. Spavali su zajedno, od početka goli, ljubili su se i smejali, on je
razgledao njeno telo, a ona njegovo. Ljubio joj je kolena, zaljubljen je u njena kolena,
rekao je, i u unutrašnje delove podlaktica. Smejali su se. Nije se desilo ono što se zove
seks, radili su ono što im se radilo, i sad ga ona gleda dok spava. Ona je zaljubljena u
njegovo lice, a to mu nije rekla, jer nije znala sinoć, tek sad je shvatila.

– Kad vraćaš uamanu? – pisao joj je Marko.

– Ne danas. Možda sutra. Okej?
– Okej.

Duvala je malo Filipu u nos i uši, probudio se nasmejan i cmok-cmok-cmok, cmok-

cmok, cmok-cmok, cmok. Onda su se ljubili bez cmokova, nisu se smejali, bili su sve
dalje od sveta koji ih je okruživao, a onda su vodili ljubav, i u nekoliko navrata, kad se
desi da budu nespretni, smejali su se.

Doručkovali su meso od sinoć, prstima, goli u kuhinji. Ona je svaki zalogaj umakala u
sos koji je bio ljut i taman kako ona voli.

Sela je na motor i vozila se kratko, pa stigla i do Darka, prednjim točkom otvorila kapiju
i parkirala se u dvorištu. Sve je bilo otvoreno, muzika je bila preglasna, čak i za njihove
kriterijume, Kjur – Pictures of You. Prošla je kroz radionicu i zatekla Darka na sofi.
Izgledao je kao da je bačen, da ga je neko istovario, na primer, viljuškarom, a on je pao
kako je pao, i tako ostao, sav u crnom, u košulji, pantalonama i cipelama. Imao je
naočare za sunce i flašu manastirke u levoj ruci. Cigareta u desnoj mu se ugasila između
velikog prsta i kažiprsta.

Malo je utišala muziku, samo malo, postavila ga u sedeći položaj, pikavac iz prstiju
bacila u pikslu, otišla po dve čaše, sipala u njih manastirku i sela pored njega. Disao je.
Probudio se za pola sata, a za to vreme ona je pila i pušila. Otvorio je oči i rekao: –
Gladan sam.

– Poručićemo nešto. Šta ti se jede?

– Ništa.
– Zvaću burgere od onih istripovanih.
– Utišala si mi muziku.
– Jesam.
– Ajde pusti Sound and Vision, molim te.

Sedeli su, pili, pušili i slušali Bouvija na ripit. Kad su stigli burgeri, jeli su, pa je Darko
rekao: – Maja je umrla.

Sofija nije ništa rekla, nakrivila je glavu nalevo, podigla noge na sto i zapalila cigaretu.

Nije moglo, nisam mogao, rekao sam joj da jede, ej, moraš da jedeš, jedem, jedem, evo
kako je jela, jeste, bila je premršava, ali onaj osmeh, on me je prevario, ja sam nju video
kao osmeh, sviđao mi se taj osmeh i palio me, dobijao sam dovoljno i nisam dovoljno
mislio dalje. Ti i ja nismo pričali o tome, ali mi smo uvek vodili ljubav na isti način,
njena stopala su na mojim butinama i, video sam, i pomislio sam poslednjih nekoliko
puta, video sam kako su otisci na mojim butinama sve bleđi, nestajala mi je pred očima,
umirala mi je u krilu, a ja…

– Lepo si je ispratio, najbolje. Misliš da bi bilo bolje da si je posećivao u bolnici s

pomorandžama i jabukama?
– To jeste. Ovako sam je ispratio s bananom.

Pukli su od smeha, pa je Darko zaplakao. Kad je prestao, rekla mu je da se istušira i

presvuče. Otišao je, a ona je promenila muziku.

Vratio se u gaćama i majici, bos, obrijan do glave. Sofija ga je pogledala pa ga je pitala:

– Bio si na sahrani ili si samo krenuo?

– Krenuo sam.
– Jesi li stigao?
– Stigao sam do groblja. Nisam mogao. Onda je naišla njena keva, ja sam se okrenuo da
me ne vidi, ne znam, sramota me je bilo.
– Pa dobro, bio si tamo negde.
– Ali keva me je prepoznala i s leđa i prišla mi je. Gledali smo se i ja nisam znao šta da
kažem, pa sam rekao: Izvinite. Počela je da plače, pa sam i ja plakao, zagrlila me je i
rekla mi: Mnogo si dobar bio prema njoj, hvala ti, sine. Ja se raspao, ej, meni hvala.
– Lepo ti je rekla žena. Ajde, idi radi nešto, ja ću da palim, ćelavi.

Prešla mu je rukom preko obrijane glave, a onda su čuli glasove u dvorištu. Jedan je bio
Mariov, a drugi ženski, nepoznat. Mario je pričao o Markovom motoru, razne
karakteristike, ženski glas je postavljao potpitanja, Mario je precizno odgovarao, pa je
ona opet pitala, obrtni moment, hlađenje, viljuške, Mario je pričao kao što se priča s
nekim ko se razume u motore, i to nije bilo čudno, osim što je bila reč o ženi. Sofija i
Darko su slušali. Darko je pitao: – Ko je riba? S kim priča? – Sofija je mislila o tome
kako nikad ni njega ni Marka nije čula da sa ženom pričaju o motorima, osim s njom.
Rekla je: – Ajmo napolje.

Izašli su i zatekli ih pored motora. Mario je rekao: – Ovo je Neli, ovo je Sofija, a ovaj
ćelavi liči na našeg ortaka koji se zove Darko.

Svi su pružili ruke jedni drugima i seli za sto u bašti. Darko je pitao: – Jeste li za neko
piće? Imam sve. – Mario je rekao:

– Sedi, ćelavi, doneću ja sve. Viski? – pogledao je u Neli, a ona je klimnula glavom. U
poslednjem trenutku se setio da pogleda i Sofiju, koja je s malom zadrškom takođe
klimnula. Ćelavi je pio manastirku iz flaše.

Promenio je muziku i doneo flaše i čaše. Neli je pitala Sofiju:

– Kako ide? Lako, a?

– Lako. Nije moj, ali ga vozim.
– Rekao mi je Mario da je nekog vašeg druga. Mnogo je lep.
– Jeste, ja volim ovaj fazon, ovi iskrivljeni su mi, ne znam, hotelski.
– Hotelski? Super. Ne može da se živi od njih. I ja volim ovakve.
– Voziš?
– Isto kao i ti, uzimam od druga.
– Šta voziš?
– Sad kavasaki. Z900 RS.
Okrenule su se jedna prema drugoj i razgovarale o motorima, kad je koja počela, pa moji
mi nikad nisu dali, ni moji, sećaš se onog krosa, stodvadesetpetice, jok, ti se sećaš, ej,
znaš da sam umrla kad sam prvi put sela na to.

Mario i Darko su ih slušali, Darko je pokazivao glavom na Neli, a Mario okrenuo glavu
na drugu stranu, poneo čašu i odveo Darka u ofis. Ostavili su devojkama piće, otvorili
novu flašu i seli na sofu.

– Šta je, ćelavi? Šta si poludeo? Briješ glavu i ponašaš se ko tinejdžer, kao da si
malouman.
– To je ona? Jeste zajedno?
– Zajedno smo kao ti i Sofija, ja balavim, a ona me loži.
– Au, stvarno? Pa šta ti je?
– Šta šta mi je, vidiš da sam hipnotisan.
– I ti si hipnotisan? Vidiš, nije lako.
– Vidim, vidim, kako da ne vidim.
– Ma biće to okej, pre ili kasnije.
– Ne znam, brate. Možda i ja da obrijem glavu pa idemo negde da budemo zen vegani.
– Može, ali brodom.
– Dogovoreno.
– Umrla je Maja.

Mario je malo ćutao, pa su ustali, zagrlili se, Mario mu je rekao da mu je žao i da je

imala lep osmeh.

– Jelda? Najlepši osmeh je imala. A i ti si gledao osmeh, bezdušniče?

– Gledao sam, ali evo, sad više neću da gledam.
– E, jebote, kakvi ste svi, ne možete sekund da pokažete poštovanje.
– Ne seri, ćelavi, umiralo se oko nas onoliko, šta treba svaki put sedam dana žalosti. Ne
lupaj, i ako budem čuo da kriviš sebe, tužiću te Marku pa ćeš da vidiš šta je žalost.
– Njena keva mi je zahvalila što sam bio dobar prema njoj.
– Pa bio si dobar. Jesi li javio Nemanji?
– Uh, jebote, zaboravio sam.
– E moj ti. Je l’ ti se javio otkad je otišao?
– Ne.
– Pametno. Šta ima da se javlja?
– Valjda. Aj ti mu javi molim te.
– Ajde, imam neki broj, valjda je taj. I kupi kačket ili nešto, i ti si mršav, izgledaš kao da
si na hemioterapiji. Ajmo napolje.
Seli su pored njih dve, još su pričale o motorima, ali kad su oni došli, promenile su
temu. Darko je pitao Sofiju: – Sofija, je l’ ti desilo nekad da te hipnotiše kad slušaš ženu
kako priča o motorima? – Sofija je rekla da jeste, evo baš sad, a Neli je rekla da se i njoj
desilo, isto baš sad. Darko je rekao: – I meni, isto sad, dok sam te slušao. Šta misliš, je l’
bi bilo okej da ti stavim glavu u krilo?

– Mislim da ne bi bilo okej.

– Da plačem malo što me ne voliš.

Mario je rekao: – Kako te je poklopila žalost, ćelavi, ne možeš ni na šta drugo da misliš.
– Neli ga je pitala: – Šta se desilo? Je l' umro neko?

– Umrla mu je drugarica. Umro je jedan osmeh, to se desilo. – Darko je rekao: – Da,

umro je osmeh.

Marko se pojavio, video Neli za stolom, prošao do ofisa, uzeo času i flašu kisele, vratio
se, spustio piće na sto, pružio ruku i rekao: – Zdravo, Neli, ja sam Marko. – Neli je
rekla: – Neli, drago mi je.

Sofija je pitala Marka: – Nisam znala Neli da kažem koliki je stepen kompresije kod ove
jamahe. Znaš li ti?

– Deset prema jedan. Neli, ti voziš? – i dok je to pita, gleda u Marija.

– Ponekad.
– Znači, svi vozimo, osim tvog dečka i ovog ćelavog.

Mario ga je lupio otvorenom šakom po temenu, pa je Marko rekao: – Izvini, osim Marija
i Darka.

Neli je pitala Marija: – Stvarno? Nikad nisi vozio? Otkud znaš sve to o motorima?

Vozio je, eno mu ga motor truli kod mene u garaži, je l’ tebe neko nešto pitao, vozio sam
ranije i imam motor, ne vozi mi se više, pa ne vozim, ej, ne vozi mu se više, kako može
da mu se ne vozi.

Neli je pitala: – Koji motor?

Kavasaki zefir 750, stvarno, stvarno, to mi je omiljeni motor, i meni, s crvenim
rezervoarom, ne, s crnim, i ne vozi ti se više, ne, što bi vozio ako ti se ne vozi.

Sofija je rekla da je gladna, Marko da mu se jede nešto iz Meka, i da mora da se jede, da

ljudi danas umiru od gladi. Darko ga je pogledao, a Marko je rekao: – Video sam u
novinama. – Darko je rekao: – Može Mek.

Marko je pogledao Neli, ona je klimnula glavom, pa je poručio hranu za sve. Neli je bila
u kratkom pocepanom teksas šortsu, beloj košulji i crvenim patikama, s kosom vezanom
u rep. Butine njenih dugačkih nogu izgledale su tako kako su izgledale. Marko joj je
rekao: – Lepe su ti butine. – Neli je ugasila cigaretu, sipala sebi punu čašu viskija,
nagnula se preko stola i celu je pljusnula Marku u lice, i rekla mu: – Još jednom mi se
tako obrati i završićeš u delovima. – Marko je rekao: – Izvini.

Prvo je nastala tišina a onda su svi počeli da se smeju, osim Marija i Neli. Smejao se i
Marko, on možda i najviše: – Izvini, sestro, seljak sam, šta ću, izvini, molim te, neću
više nikad. – Neli je sipala sebi viski i rekla: – Nemoj.

Kako je izgovorila to, stvorio se čovek s kesama iz Meka. Zajedno su šuškali, sisali
gazirane sokove, skoro da niko nikog nije pogledao za to vreme. Jedino je Sofija
izvadila kutijicu s Filipovim ljutim sosom i stavila ga između sebe i Neli. Rekla je: –
Ovo je ljuto. – Neli je umočila kažiprst u sos i olizala ga, malo sačekala pa premazala
meso iz svog burgera i tako jela. Ova trojica su se pogledali, Sofija se nasmejala, a Neli
nije obratila pažnju na to.

Kad su završili, Darko je raščistio sto, stavio na njega sveću od tri kilograma, zapalio
fitilj i pustio pesmu Providenca na ripit. Sedeli su, pili i pušili. Sofija je stavila Darkovu
glavu u krilo, njemu su tekle suze iz očiju, a Marko je pomalo pevao prateće vokale za
Providencu. Mario je gledao pored Neli i pomerao usne, bez glasa izgovarajući reći
pesme. Neli je pušila i gledala u nebo.

Mario je rekao da treba da se ide kući. Neli je ustala. Sofija je rekla: – Samo da nam se
ovaj ćelavi ne ubije. – Mario je rekao:

– Poljubi ga jednom u ćelu, da bude hipnotisan, i mirni smo dvaes’ četri sata.

Razišli su se. Mario i Neli su se vozili, on je podigao nogu pored prozora, ona je sedela
onako kako inače sedi. Otišli su u kafanu u Košutnjaku i seli na mesto s koga se vidi
skoro ceo grad. Bila je noć, Neli je pružila ruku da mu izvadi nešto iz kose, glava joj je
bila pored njegove, u prozoru kroz koji se video osvetljeni Beograd, Mario je video
odraz svog lica pomešan s njenom kosom, njeno lice pored svog, dodirivala ga je rukom,
osećao je njen miris. Njen miris.

Odvezli su se do njene kuće, seli na stepenice ispred ulaza, on na krajnju levu, ona na
krajnju desnu stranu, i pili pivo. Pitala ga je: – Ko je Marko?

– Marko mi je rođeni brat.

– Rođeni rođeni?
– Da, samo nemamo iste roditelje.

Klimnula je glavom, ustali su, lupili se otvorenim šakama, on je gledao kako se penje uz
stepenice, a ona mu je mahnula ispred lifta.

Parkirao se ispred svoje zgrade, izvadio telefon, pretražio mejlove, našao Nemanjin broj,
utišao muziku, zapalio cigaretu i pozvao ga.

– Ej.
– Ko je?
– Onaj što te jebo.
– Mario?
– Ja sam. Vidiš kako pamtiš lepe trenutke?
– Rođeniiiiiiiiiiiiii! Sve hoću da te okrenem, ali nikako. Šta ima?
– Ništa, samo da vidim kako je u Padovi, hoću neku nekretninu da uzmem.
– Stvarno?
– Ne, moronu, nije stvarno. Umrla je Maja.
– Moja Maja?
– Ne, Darkova Maja, ti si bio kreten, ali te je volela, i mislim da treba da znaš.
– Kako bre umrla? Kad? Je l' bila sahrana? Jesi bio? A Darko?
– Mnogo pitaš. Nema je više. Do kraja je bila nasmejana.
– Uh bre.
– Dobro, posle tuguj. Jesi okej?
– Jesam, kod keve sam još, s tim njenim tipom sam onako, valjda okej, ali ogromna je
gajba pa se ne viđamo. Fotkam hranu, keš za primer, dobar sam, ovde sve indijanci.
– Dobro je. Ajde, lepi, drži se pa se čujemo.
– Ej, jesi je upoznao?
– Koga?
– Neli.
– Kakve sad to veze ima? Jesam.
– Šta i? Šljakam, brate, hvala ti, super je kinta i sve kako si mi rekao.
– A Neli?
– Šta Neli? Šta hoćeš da čuješ?
– Da l‘ ti se sviđa?
– Dobra je riba.
– Misliš najbolja?
– Mislim.
– Pa šta ćeš?
– Šta ću? Otkud znam šta ću? Daću joj srce pa ko joj jebe mater, neka ga zgazi.
– Neka. Plus, znao sam da imaš srce.
Mario je malo ćutao, pa je rekao: – Pali bre, budalo, aj ćao.
– Pozdravi sve.
– Pozdravi ih sam.
 18

Tog jutra, nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao.
Kosta je sedeo na krovu svog stana na krovu Praske, s ispruženim nogama naslonjen na
dimnjak od cigala. Posmatrao je ptice, jednog galeba i dva goluba. Na sebi je imao bele
gaće, oko vrata lanac s burmom i naočare za sunce. Prerano se probudio, biće umoran
celog dana. Galeb je bio daleko, kao da je leteo u mestu, visoko iznad Dunava. Golubovi
su stajali na ivici krova magacina, uglavnom su bili okrenuti leđima jedno drugom,
ženka naročito, mužjak se trudio da joj privuče pažnju, mada je i on povremeno delovao
nezainteresovano, osim što je bio tu. Kosta mu je davao velike šanse, znao je da je biti tu
jedna od najjačih sila u univerzumu. Gledao je u pravcu Mariove zgrade, lako ju je
našao jer je bila najviša u tom kraju, gledao je u mesto gde je znao da se nalazi Mariov
stan, ali nije mogao da ga vidi, bio je predaleko. Kosta nije često imao želju da se vidi s
nekim tek onako, a sada je, ma koliko se trudio da zanemari tu misao, osetio želju da
Mario i on sede negde i ćute.

Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Neli
je ležala na svom krevetu. Istuširala se i mokra je ležala na leđima, tako da kroz prozor
može da vidi mnogo neba, skoro celo. Njeno telo, s kapima vode na koži i mokrom
kosom, vlažnom belom posteljinom i licem bez izraza, očima koje kao da su gledale
uprazno, delovalo je zastrašujuće. Oblici i linije koje su ih iscrtavale, senke i svetlucave
kapi vode, obećanje mirisa njenog daha, ukusa njene pljuvačke, i pomisao na dodir,
paralizovali su Marija.

Tog jutra, nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao.
Mario je ležao na krovu svoje zgrade i pokušavao da locira zgradu u kojoj je bila
spavaća soba u kojoj ležala Neli. Pokušavao je da zamisli šta ona radi, ako je kod kuće.
Gledao je u nebo i pomislio da i ona možda gleda u nebo. Zamišljao je kako leži na
krevetu, gola, zagledana u nebo, želeo je njene mirise i ukuse, toliko ih je želeo da je
osetio nemoć, sva njegova snaga gorela je u toj želji.

Telefon na stolici pored Nelinog kreveta je vibrirao. Pisalo je Mario.

– Ej.
– Šta radiš?
– Ležim.
– Na krevetu?
– Da. Reci.
– Radimo danas?
– Sad mislim na to. Ne znam. Tebi se radi?
– Da.
– Ajde onda, vidimo se tamo.
– Čekaj. Gledaš li u nebo?
– Gledam. Što?
– Nemam pojma, samo mi je palo na pamet da možda gledaš u nebo.
– Vidimo se posle.

Prvi put posle dva dana, setila ga se. Nije ni sada mislila o njemu, kroz glavu su joj
prolazile samo slike, on kako vozi, njegov smeh, glas, ili način na koji izgovara neke
reči. Onda se setila da mu je rekla da leži na krevetu, pa je pokrila grudi belom majicom.
Uznemirio ju je. Ustala je, sela za bubnjeve i svirala. Prvo je udarala bez plana, nije
vežbala, udarala je kako joj je dolazilo, zatvorenih očiju, i to joj je pričinjavalo
zadovoljstvo, ali nije zato počela da uči da svira bubnjeve. Ritam. Nije imala osećaj za
ritam. Melodija je za Neli bila sve, ritam je bio suvišan, ali i njen spas. Nije joj bio
potreban za igru, bio joj je potreban da zaboravi sve. Dok je pokušavala da odsvira
zadate ritmove, da na tačno određene načine razdvoji i uskladi kretanje ekstremiteta, u
njoj nije ostajalo mesta ni za šta drugo, ni za delić bilo čega drugog, osim želje za
savršeno odsviranom vežbom i koncentracije koja je zahtevala svu snagu njenog biča.
Šta je to sve što je zaboravljala, od čega se sastoji, da li ga se plaši, da li boli ili ne, da li
je to još jedan hir ili joj je samo dosadno, to ne znamo, a možda ne zna ni Neli, ali
vežba, i dok vežba, lakše joj je.

Mario je stigao pre Koste, motao se po kabini i studiju, isprobavao šta sve može da se
uradi s tom opremom, procenjivao uglove, sređivao fajlove na disku, premontirao prošli
video i otvorio folder koji je nazvao Temp, za privremeno čuvanje fajlova koji mogu da
budu korisni. Onda je seo u svoju kabinu, upalio reflektor na sceni, jedan od onih koji su
držali spotlajt na Neli, pio viski, pušio, pustio pesmu koja je bila prva na listi koju je
otvorio, i šetao svetlo, pratio melodiju, pa je dodao još jedno svetlo, kojim je hvatao
ritam. Nije zamišljao Neli, i toga nije bio svestan. Namestio je sve tri kamere da
snimaju. Viski mu se slivao u telo, duboko je uvlačio dim cigareta, svetlost je plesala na
podlozi po kojoj je Neli gazila, a on, zaljubljen u boginju, bio je srećan.
Kosta je došao na vreme. Neli malo posle njega. Dala mu je plejlistu. Večeras Brižit
Bardo. Nije imala posebne zahteve, rekla mu je da radi šta mu u trenutku padne na
pamet. Znao je sve te pesme, a jednu je naročito voleo.

Neli je izgledala kao balerina koja se pravi da je umorna, koketirala je sa scenom, često
je izgledala naivno, pa bi onda proletela kroz vulgarne pokrete, i što je pesma bila
nežnija, ona je bila grublje izazovna. Na kraju, kad je počela poslednja pesma, koja se
zove Contact, igrala je uglavnom okrenuta ka Mariovoj kabini. Vrtela se oko sebe i
kezila, skakutala, držala šakama vazduh za lice i ljubila se s njim, stajala u mestu i znala
da je Mario obožava, provlačila ruke kroz kosu s isplaženim jezikom, a onda je u
jednom trenutku stala u mestu, okrenuta ka njemu, i tako je ostala do kraja pesme. Mario
je radio. Svaki njen pokret, kakav god bio, za njega je bio život.

Mario je bio ovde i onde, radio ovo i ono, bio je priznat u mnogim legalnim i nekim
nelegalnim veštinama, bio je to jak, šarmantan čovek s iskustvom, i dobro je izgledao,
mada je to kod njega više bila stvar stava nego estetike ili ukusa. Mario je jurio život, i
uvek ga je skoro celog stizao, ali neprestano je osećao tu jednu reč – skoro. Ali Neli. Od
trenutka kad ju je prvi put video, život je ušao u njega i nije ga napuštao, prvi put nije
bilo skoro.

U studiju je bio sam, Neli se nije pojavila. Izabrao je fotografije, složio ih, montirao
video i pustio sloumoušn poslednje pesme. Mnogo puta ga je pregledao. Usporeno, sve
je izgledalo drugačije. Na trenutke se pojavljivala devojčica, nežna i čista kao prva
jutarnja rosa. Vrteo je snimak frejm po frejm, birao, i slagao ih u poseban folder. Neli
mu se otvarala pred očima, njeni pokreti bili su nežni, pogledi ljubavni, gledala ga je
pravo u oči, volela ga i jedva čekala da se on odnekuda vrati kući pa da skoči na njega i
drži ga u zagrljaju dok ima snage. Sklonio je folder sa frejmovima i izašao.

Kosta je sedeo za šankom. Klub je bio prazan. Mario je pitao:

– Koliko je sati?
– Devet.
– U jebote!
– Sedi.
– Izvini, stvarno nisam imao pojma. Što me nisi izbacio?
– Čekao sam da završiš. Jesi li završio?
– Da.
– Dobro je.
Kosta je ušao u šank i napunio im čaše do vrha ledom i viskijem, i još dve pune leda i
kisele vode. Kucnuli su se i Kosta je rekao: – Budi tu.

– Molim?
– Budi tu.
– Tu sam.
– Tu si i budi tu onoliko koliko je potrebno.
– Za šta potrebno? Pričaš o Neli?
– Biti tu, to je najjača sila u univerzumu.

Gledali su se, ne kao frajeri, ne kao opasni matorac i šarmantni klinac, ne kao suparnici,
ni kao mentor i student, ne znam kako su se gledali, ali to je bio trenutak da kamera
krene ukrug oko njih, da kruži dok ne vidimo ceo tok te komunikacije, oči su govorile,
našli su se, nisu znali na kom mestu, ali znali su da jesu, i to je bilo dirljivo.

Kosta mu je pružio kovertu i Mario je izašao u bleštavo jutro.

 19

Reka je svetlucala, talasi su bili mali i svaki je imao svoj odsjaj, ptice su bile naslagane
na svojim mestima, grad je delovao mrtvo na vrućini, samo su mostovi imali krvotok.
Bilo je vetra, s juga, slabog daha. Marko se sa WC šolje premestio u tuš-kabinu, iz nje u
bademantil, pa u farmerke, duboke patike, majicu i kožnu jaknu. Dok je silazio niz
stepenice, zvao je Sofiju. Motor je u garaži. Seo je u kola i stvorio se tamo.

Pravo na Avalski put, pa do Kragujevca, putevima koje je dobro znao, s finim krivinama,
bez mnogo rupa. Danas je žalio za jačim motorima, koje je ranije imao, hteo je da leti, i
leteo je, ali mu nije bilo dovoljno. Nije vozio pogibeljno, ali već je bio tu negde. Marko
je samo dva puta pao s motora. Jamaha ga je slušala, a on je od nje tražio sve.

Nije mislio, jer Marko je mislio samo kad je morao. Vozio je, najbolje što je mogao,
bolje od Marija sigurno. Menjao je brzine matematički precizno, da bi dobio tačno ono
što želi, i dobijao je. Nikad nije razumeo to što Mario menja brzine po osećaju, mislio je
da je to neozbiljno.

Silazio je s puta kad bi naleteo na neku peščaru ili gradilište, i po jednoj livadi je divljao,
tu mu je Jamaha bila taman. Voleo je da muči mašine, da vrište i kukaju, da daju sve od
sebe, kao i on. Nije štedeo nikoga.

Kad je stigao u Kragujevac, dok je sipao benzin, zvao je Mariju. Marija se javila, rekla
da joj nije jasno kako ga nije blokirala, i prekinula je. Vrteo je po imeniku i pozvao je
Cecu. Ceca se oduševila. Rekao joj je da siđe ispred zgrade, nije kod kuće, kod dečka je,
gde je to, dobro onda, neka siđe iza zgrade. Pokupio ju je, odvezao kući da uzme kacigu,
koju joj je ostavio jednom, pa su se vozili do nekog sela kod Knića, tamo su kroz prozor
upali u kuću njenog očuha i tamo radili sve što je Marko hteo. Posle su išli na jagnjetinu,
jer Ceca voli jagnjetinu, a Marko je to zapamtio. Ceca mu je pričala šta sve ima novo, a
on je slušao pokušavajući da razume bilo koju reč, ali kao da je pričala na japanskom.
Ništa mu nije bilo jasno. Odvezao ju je kući, ajde, javi se bre, što si takav, javiću se,
samo da izletim iz frke, ajde, čuvaj se.
Nazad je išao autoputem i hteo da baci motor u đubre. Ma nema, sad idem u prodavnicu
da kupim KTM, neki advenčer, nešto, samo da povuče malo, ovo je za devojčice. Kad je
stigao u Beograd, otišao je pravo na Dušanovac, u jednu malu salu gde su on i Mario
trenirali sa nekom ekipom. Plaćali su tu raspadnutu salu da je imaju kad god im padne
na pamet. Svi su trenirali po sto godina, i mešali su, boks, tajlandski boks, grepling,
brazilski džiju-džicu, nindžucu, neki su još učestvovali i na MMA turnirima. Zatekao je
dvojicu. Skinuo se i odradio bokserski trening od dva sata, a onda je udarao vreću dok
nije pao na kolena od umora. Jedan ga je pitao: – Brate, ’oćeš pištolj da je ubiješ?

Marko mu je pružio levu ruku da ga podigne, i kad je bio na nogama, samo je nastavio u
desni direkt, pa lou kik desnom, i onda, dok je padao, levom u bradu. Ovaj je spavao, a
njegov ortak, i Markov, prišao je. Marko ga je pitao da li ima nekih problema, ovaj je
rekao da nema. Marko je pljunuo na zemlju i rekao: – Indijanci bre jedni, pobiću vas
sve.

Odvezao se do Darka, ali ovaj nije bio kod kuće. Mario i Sofija se nisu javljali. Krenuo
je da ostavi motor u garaži, ali je nastavio i otišao na splavove u blokovima, motao se
malo i provocirao, pa se na kraju pobio s trojicom, i onako, odlično se držao, do jednog
trenutka.

Sedeo je pored reke, krvav, s razbijenom glavom, i levom šakom malo manjom od lopte
za rukomet, pušio i pio pivo, pa je seo na motor i onda je počela zabava s kvačilom, leva
šaka mu je bila neupotrebljiva. Probao je nekako desnom, motor je skakao i gasio se,
onda je uspeo da krene iz druge, i tako se dovukao do garaže. Kad je seo u auto,
selotejpom je vezao levu ruku za volan i tako stigao kući. Tamo je ležao odeven na
krevetu. Nije mu bilo dosta. Hteo je još, nečega, bilo čega. Pomislio je da se ubije, ali ni
to ne bi bilo dovoljno dobro, jer nije. Skinuo se, uzeo prazan pištolj iz fioke, pustio vrelu
vodu iz tuša, seo ispod i škljocao pištoljem u usta, slepoočnicu, kolena, oči, smejao se
dok je voda postajala sve hladnija, i na kraju ledena, pa je sedeo dok nije utrnuo. Otišao
je u kuhinju, zamotao levu šaku u krpu s ledom i mokar, s pištoljem, bacio se na krevet.
Bio je leden, usne su mu bile plave, imao je modrice po celom telu, izgrebano lice,
otvorenu arkadu i veliku posekotinu umesto razdeljka na levoj strani glave. Ustao je, iz
pantalona izvadio telefon, krenuo da zove Marija, a ovaj je u tom trenutku pozvonio.
Marko mu je rekao: – Aj dođi.

Vrata su bila otključana. Našao ga je golog na zemlji, s telefonom u ruci i pištoljem

pored glave. Proverio je da li je pištolj prazan, pomirisao ga, obrisao i vratio na mesto.
Obukao je Marka, spustio ga u kola i odvezao u bolnicu. Šta je bilo, pao je s motora, mi
moramo da obavestimo policiju, ne morate, nema rana od oružja, pa dobro, ali nije baš
da nema, ali ne morate ako vas lepo zamolim. Pružio je sto evra čoveku, ovaj se okrenuo
i otišao.

Krpili su ga i snimali dva sata. Mario ga je odvezao kući, odneo do kreveta, otišao u
apoteku da kupi šta su rekli, bacio to pored Marka, dao mu da popije šaku lekova protiv
bolova i upale i dva za smirenje, namazao mu šaku nečim, previo ledom, stavio mu
telefon da se puni pored glave i rekao: – Doći ću sutra.

– Ej, brate, izvini, izvini, brate, molim te. Nisam, jebiga, nisam hteo ništa.
– Otkad ti meni moraš da objašnjavaš? Radi šta ti se radi. Vidimo se sutra. Zovi ako ti
nešto treba.
 20

Darkova radionica, dvorište i ofis tako su postavljeni da čovek, ako ne zna u kom je
kraju, gledajući oko sebe, ne može to da zaključi, osim ako nije baš iz zgrade pored. Ne
vidi se ni da li si u gradu ili selu. Darko živi na Neimaru, negde između Braničevske i
Maksima Gorkog, blizu Južnog bulevara, i tog dana u kupatilu svoje kuće, istuširan,
stajao je go ispred ogledala i brijao glavu. Zavesa tuš-kabine mu se lepi za levu butinu,
to se dešava svaki put kad je mokar ispred ogledala, i on svaku put okrene glavu da vidi
šta mu se to zalepilo za levu butinu, kad ono bude zavesa, svaki put. To se dešava
godinama, otkako je porastao koliki je sad, još su mu svi bili živi i nikome se zavesa nije
lepila za mokro telo, osim njemu. Stalno je kukao mami i sestri, a one su mu govorile: –
Je l' moguće da ti je lakše da kukaš nego da pomeriš šipku, jednom rukom, ima mesta
koliko hoćeš, jednom rukom, lenjivče? – Nikad je nije pomerio. Jednog dana, otac je s
posla zvao kući, majka se javila, nešto su se dogovorili i onda mu je majka rekla da je
Darko jutros opet kukao zbog zavese. To im je tokom godina postala porodična šala,
Darko je nekad i namerno kukao, a majka i sestra su ga kao grdile. To se sve ređe
dešavalo, a tog jutra se desilo, pa je majka ispričala ocu, on se smejao i rekao da je dosta
bilo, da će on da pomeri tu šipku čim dođe kući. Kad je došao, otišao je u kupatilo da
opere ruke pre ručka, pogledao u šipku na kojoj je zavesa visila, uhvatio je rukom i
pomerio, i tada ga je ubio infarkt. Prvi infarkt, a jak, lekari su rekli da je bio mrtav pre
nego što je pao na pod. Darko ga je prvi video kako leži na leđima, s rukama pored tela.
Na licu mu je bila nova grimasa, živ nikad nije imao takav izraz lica. Jedna strana šipke
bila je pomerena, zavesa je visila ukrivo, ali tačno tako da ne dodirne Darkovu butinu
kad ovaj stoji go ispred ogledala. Tako se pogodilo.

Onda je ušla majka pa je Darko zvao hitnu pomoć i sestru. Zvao je i nekog čoveka koji
je organizovao tehničke stvari u vezi sa konstatovanjem smrti, pakovanja u crnu kesu,
pre voza, čuvanja, sahrane i svega toga. Kad su završavali razgovor, taj čovek je rekao
Darku da otvori prozore, ako nisu već otvoreni, jer vrućina je, znaš, da ne bude
neprijatno. Darko je otvorio prozore, da mu se ćale ne pokvari dok ne dođu svi koji treba
da dođu, jer leto je, da ne bude neprijatno. Odvukao je ćaleta u dnevnu sobu, a mama mu
je pomogla da podignu ćaletove noge na sofu. Pre nego što mu je sestra došla kući, šipku
i zavesu u kupatilu vratio je u stari položaj.
E ta zavesa mu je zalepljena za levu butinu, on gleda šta je to, kad ono zavesa, opet.
Odvojio je od tela levom šakom, pa je povukao, zavesa se pocepala i odvojila od šipke.
Onda je skinuo šipku i njom razbio ogledalo, pa plafonjeru sa sijalicom, staklenu policu
sa kozmetikom, pa po redu, luster u dnevnoj sobi, slike na komodi, prekidače u kuhinji,
prozor ka ulici, aspirator i porcelansku činiju sa sitnicama, pa je u bivšoj roditeljskoj
sobi našao tatin drveni štap, i polomio još svašta što mu je bilo na putu do prostorije koja
se valjda zove antre, a nalazi se između trema ka ulici i predsoblja kuće, i zastakljena je.
Stajao je zadihan, štap mu je bio u desnoj ruci, a staklena vrata iza leđa. Brzim i veštim
pokretom, drškom štapa je udario staklo i napravio rupu u obliku pravilnog kruga.
Neverovatno da je tako puklo, ali jeste, ko zna šta je sve moralo da se pogodi da bi to
baš tako ispalo, ali pogodilo se i Darko je to primetio. Ne može čovek da ne primeti tako
nešto, čak i u takvom stanju. Onda je uhvatio štap s dve ruke i iz okreta, kao da udara
bejzbol lopticu, razbio veliko staklo prema prolazu pored kuće. Puklo je uz jak prasak,
razdelilo se u velike oštre komade, koji su padali napolje i pored Darka, između
njegovih ruku, pored stopala, i nijedan ga nije dodirnuo, stajao je okružen razbijenim
staklom, go, zadihan, nepovređen. Završio je razbijanje i hteo da krene ka svojoj sobi da
se obuče, ali sve je bilo puno srče, a on bos, pa je probao da izađe kroz staklena vrata, da
obiđe kuću i prođe kroz dvorište, ali nije mogao da ih otvori i krenuo je kroz otvor
velikog prozora čije staklo je malopre razbio. Desnom nogom zgazio je pažljivo na čisto
mesto na tepihu, levom na knjigu, desnom napolje na beton i dok je izvlačio levu nogu,
zakačio je butinom parče stakla koje je virilo iz okvira, tačno tamo gde mu se lepila
zavesa. Gledao je u posekotinu iz koje je polako tekla krv, bio je u istom položaju kao
kad ispred ogledala pogleda to mesto da bi video šta mu se zalepilo za kožu. Dok mu je
krv tekla niz nogu, nije znao da li mu je to tužno ili smešno i uopšte kako se oseća
povodom cele te situacije. Ipak, nasmejao se, udario štapom o zid, štap je pukao na dva
dela, Darko je otišao u svoju sobu, obukao se, zvao neke ljude da počiste i srede sve i
oglasio kuću za prodaju.

Otkad je Maja umrla, svaki dan brije glavu i radionicu je preuredio tako da sad cela služi
za pravljenje broda. Kad proda kuću, ostaju mu ofis, radionica i dvorište, i gomila para
da sredi sve lepo i kupi neki stančić, da ga izdaje ili tako nešto. Pored ofisa pravi
kuhinjicu i kupatilo, našao je nekog Iranca da mu pomaže. Iranac je, izgleda, odličan
zidar pa to ide odlično. Čovek ne zna ni reč srpskog, ni engleskog, i ćelav je, i on brije
glavu, ali zbog neke kožne bolesti ili tako nečega. Sve su se dogovorili rukama i jedan
drugog zovu Ej.

Dva ćelava Ej a su u radionici, limar i zidar, ulazi Mario i kaže: – Ej! – Obojica se
okrenu i on umre od smeha. To im je svima sad glavni fazon. Smeju se i Ejovi, još je
sveže to zezanje, a i ostaće, jer Iranac završava za dan-dva.
Mario sedne na sofu u ofisu, Darko donese tri limenke ledenog sprajta, kaže Irancu: –
Ej! – ovaj dođe i sad njih trojica piju sprajt i puše. Mario ode po votku, Iranac ne pije.
Mario ga pita: – Sluša li te ovaj ćelavi? – Iranac se smeje i kaže: – Suze.

Mario kaže: – Molim? – Pa Iranac ponovi, i Darko mu objasni da je čovek naučio četiri
reči: suze, brod, klot i pare. Mario pita zašto klot. Darko kaže: – Otkud znam, dobra je
reč. Kakav zid – klot, kakav brod – klot, kako si – klot, ima li para – klot, i tako. – Mario
kaže: – Vidim, odlično si. – Darko kaže: – Pa, tebra, ono, šta da ti kažem, klot sam. –
Mario ga onda pita da li dolaze kupci da gledaju kuću, a Darko kaže: – Ma moram da
nađem nekoga da im pokazuje, ne mogu, tri puta su dolazili ljudi, tri puta sam ih izbacio
napolje, i njih i agenta. Te ovo ne valja, te mora krov da se radi, cokću mi tamo po
dnevnoj sobi, agent nasmejan i pravi mi face kad oni ne gledaju, horor, brate, a puni ko
brodovi, bogataši, znaš, gledaju me kao budalu, i ja ih izbacim. Ne znam, verovatno će
prvi koji izvadi bilo koji keš da dobije kuću. Danas treba da dođu neki ljudi, roknuću se.

– Kad dolaze? Ja ću da im pokažem kuću i da se dogovaram.

– Stvarno? E pa nije mi palo na pamet. Super, brate, znaš cifru, ja im ne bih spuštao više
od pet soma, ili deset, ne znam.
– Okej. Sve dobijaju kako jeste, samo treba zid da se digne u dvorištu, u nastavku kuće?
– Da.
– Ko to plaća?
– Ne znam, valjda ja.

U šarenim patikama do kolena, ali stvarno do kolena, u crnoj letnjoj haljini na bretele,
do pola butina, Sofija je prošla kroz radionicu, stala na vrata ofisa i rekla: – Ej! – Iranac,
Mario i Darko su joj odgovorili: – Ej! – Iranac je mnogo voleo kad se to dešava. Mario
je rekao nešto kao opa, bato, gospođice, Darko je bio zagledan u Sofijine potamnele
butine, Iranac se smejao, ma bila sam na nekom sastanku za izložbu, kakve su mi patike,
a, umrite, miševi, hejteri stop, šta ti je, ženo, super izgledaš, vidiš da smo zanemeli, ma
baš me briga šta mislite, jesi li prodao kuću da malo sredimo ovo sve, Mario će da je
prodaje od sada, stvarno, pa da, ja ću malo da dočekujem pacijente, uh, super, kako se
toga nismo ranije setili, e, bravo, šta radi Neli, doći će, sad treba da dođe ili da se javi da
je pokupim negde, a vas dvoje se držite, a, niko nikom ne da, ja bih joj dao bubreg, uh,
mnogo bi se usrećila s tvojim bubregom, daj joj prsten.

Mario kaže: – Prsten, jebote! – Sofija kaže: – Jok, nego bubreg. – Darko vikne: – Prsten!
– Iranac se smeje: – Psten!

Neli je zvala Marija da je pokupi ispred nekog restorana. Kad joj čuje glas, uvek ga
preseče u stomaku, onda je odmah zamisli, celu figuru ili detalje, zube dok se smeje, nos
iz profila, nokte na rukama, ili kako hoda, i uvek ima isti osećaj, fizički, treperi mu ispod
kože, gde god ima kožu, ispod mu treperi, i ne zna da li mu je prijatno ili ne, uzbudljivo
mu je, to je sigurno, i sigurno je da on ne može to da spreči niti na drugi način izazove,
to je tako. Otišao je po nju, ona nije htela među ljude, u stvari, nije htela ništa, pre nego
što je pozvala Marija, palo joj je na pamet da je možda poginuo u saobraćajnoj nesreći,
možda upravo umire, i šta ako se ne javi sad, ali javio se, i evo, dolazi, kad ga je čula,
bila je srećna što je živ, i nesrećna što nije mrtav, i sad je u kolima, on hoće da je vodi
među ljude, ona bi ih sve spalila, trenutno joj nije drago što poznaje bilo koga, ali on je
sad simpatičan, objašnjava joj kako treba da mu glumi ženu, kao da oni prodaju kuću
nekim ljudima, a ona je kao završila enterijer, i dok ju je nagovarao nasmejan, glumio,
pravio grimase i pokazivao kako su puni para, bilo joj je zabavno, i pristala je. Mario je
uznemirava, to je sigurno, i zabavan je, nije joj dosadno s njim.

Čim su ušli u dvorište, Darku je zvonio telefon, agent, ljudi dolaze za deset minuta.
Darko mu je rekao da će njegov brat da ih dočeka i da mogu sve s njim da se
dogovaraju. Mario mu je rekao da će on i Neli zajedno da ih dočekaju, ona će da mu
glumi ženu, koja je dizajner enterijera. Darko je svakako bio oduševljen što će sve proći
bez njega.

Čuli su glasove na drugoj kapiji, kupci su došli. Neli je bila u sivim farmerkama i beloj
košulji, Mario u crnim farmerkama i maslinastoj košulji, uklapali su se visinom, kretali
su se usklađeno, izgledali su kao dvoje ljudi kojima ništa ne fali u životu. Otišli su, a
Sofija i Darko su ih gledali, Darko Marija, a Sofija Neli.

Kupci su bili bračni par, oboje oko pedeset godina, prosečno izgledaju, ne može na prvi
pogled da se kaže kakvi su. Agent je Mariju ličio na neku životinju, ali nije mogao da se
seti na koju, i dok je mislio kako da ga odstrani, Neli je rekla: – Daj nekako da sklonimo
ovog glodara.

Upoznali su se svi sa svima, Mario ih je pozvao da prođu kroz kuću, krenuli su, pa je
Neli rekla agentu da je Darko u bašti, da njegova sestra hoće da priča s njim o nekim
papirima, agent je pitao Marija da li im je potreban, i otišao u baštu.

Kupci su prvo bili uzdržani, nisu mnogo komentarisali, Mario se trudio, nije ulazio ni u
jednu ulogu duboko, tražio je pravu, kojoj bi se posvetio. Neli je posle pet minuta počela
da bude zamišljena, da poluglasno komentariše šta bi ovde uradila, šta tamo, i jednom je
pozvala Marija u stranu, i rekla mu tiho, ali da ovi mogu da čuju: – Ma daj da mi
uzmemo ovo. – Mario se malo zamislio i pokazao im ostatak kuće, pa su seli u dnevnu
sobu. Počela je priča o kraju u kojem je kuća, o predratnoj aristokratiji, kraljevini, kako
se danas ne zna red i uopšte o poremećenom sistemu vrednosti, a onda je Mario rekao: –
Bez kralja ne valja! – i muž se prvi put nasmejao. Ispostavilo se da je gospodin
monarhista i Mario je uleteo u ulogu. Pričao je o svom pradedi, i Darkovom, naravno,
industrijalcu, o dedi, njegovom druženju s mladim kraljem, jahanju, vinogradima i
zimovanju na Bledu, dok je Neli stalno ustajala, našla i papire da crta po njima, i huktala
i coktala. Gospođi je bilo dosadno, a gospodin, kad je čuo da je i mladi kralj dolazio na
druženje u tu istu kuću u kojoj su, i sedeo za istim ovim stolom, nije se više trudio da
sakrije oduševljenje. Mario je nagazio malo i sa princom Pavlom i uopšte energijom
koju prostor nosi sa sobom, a pogotovo jedna ovakva porodična kuća, gde se uvek znao
red. Neli ga je opet pozvala, sad u kuhinju, i dok su bili tamo, on joj je rekao da joj dupe
danas izgleda kao da mu je rođendan i pitao da li može da mu čestita, jer vidi i sama da
je ovo kuća u kojoj se zna red. Neli ga je gledala, prešao je granicu, moglo bi tako da se
kaže, znali su to oboje, ali moglo bi i da se kaže da je samo dodirnuo granicu i nežno je
pomerio, moglo bi čak da se kaže i da je to uradio simpatično i u pravom trenutku, i to
su oboje znali, pa se Neli nasmejala, dodirnula ga vrhom prsta po vrhu nosa i preglasno
rekla: – Ne dolazi u obzir! – izašla iz kuhinje, prošla pored kupaca, pristojno se
pozdravila i izašla. Mario se vratio za sto i pravio se da se pravi da nema nikakvih
problema. Gospodin je rekao da su oni zainteresovani, i pitao da li ima nekih problema,
Mario je rekao: – Ma ne, moja žena je dizajner enterijera, pa se tek sad setila da dobro
pogleda kuću, i sad joj se sviđa, smislila je kako da je sredimo, ali ozbiljni smo ljudi,
rekli smo da je kuća na prodaju, i na prodaju je, ako je hoćete.

– Mi smo zainteresovani, ali mislili smo da uzmemo još koji dan da razmislimo, i hteli
smo i o ceni da popričamo.
– Gospodine, razumem da to nije odluka koja se donosi olako, ali takva je situacija, sad
smo tu i možemo da se dogovorimo, ili da se ne dogovorimo, jer ako je vi sad ne
uzmete, moja žena će se dogovoriti s mojim bratom sigurno. Kad smo već kod toga, ona
verovatno već radi to.

Gospodin je rekao da hoće nasamo da popriča sa ženom i da će se vratiti za pola sata, a

Mario im je ponudio da ih ostavi tu, doneće im osveženje, neka se osećaju kao kod kuće,
i nasmejao se.

U bašti je Sofija sluđivala agenta, Neli je sedela u ofisu i pušila, a Darko se sklonio kod
Iranca i pravio se da je zidar. Mario je seo pored Neli. Pitala ga je: – Treba li još da
dramim?

– Ne, dosta je.

Sedeli su i ćutali, Mario je hteo da im sipa viski, a Neli je rekla da joj se ništa ne pije.
Onda se iz dvorišta čulo: – Gospodine Mario! – Oboje su izašli, muž je virio u dvorište,
agent je ustao, Darko se sklonio iza broda, Neli je prišla Mariju, a gospodin je rekao: –
Dogovorili smo se. Uzimamo kuću. – Neli se okrenula i otišla da sedne za sto u bašti, a
Mario je rekao: – Odlično. Hajde da popijemo nešto. Pozvao je Darka, vratili su se u
kuću, nazdravili, Mario je objasnio da se podrazumeva da zid u dvorištu spada u trošak
kupaca, gospodin je rekao: – Kud ide june, nek ide i uže. – Dao je kaparu, Darko je
potpisao priznanicu, rukovali su se i razišli.

Mario i Darko otišli su u dvorište, Sofija je sedela za stolom, Iranac je virio iz radionice.
Darko je digao kovertu s kaparom iznad glave i viknuo: – Ej! – Iranac je pobednički
digao dve cigle iznad glave, Sofija se smejala, Mario je gledao gde je Neli, ali Neli je
otišla. Darko se bavio neverovanjem u ono što se upravo desilo, da cena nije spuštena,
da ni zid ne mora da pravi, gledao je u kovertu, odmah platio Irancu šta mu je dužan,
grlio Marija i računao koliko para su mu spasli i koliko je njihovo. Mario je gledao u
praznu stolicu pored Sofije.

Pozvao je Marka, ovaj je okej, s obzirom na okolnosti, i ne treba mu ništa danas. Pozvao
je Neli.

– Gde si?
– Kod kuće.
– Šta radiš?
– Gledam film.
– Dobro smo ovo izveli, dali su Darku kaparu, završili smo to.
– Super.
– Dobićemo i neke pare.
– Super.
– ’Oćeš da idemo negde posle?
– Ne.
– Jesi li ljuta nešto?
– Nisam.

Kad su završili razgovor, Neli je osetila zadovoljstvo, a nije znala, i nije htela da zna
zašto. Bilo je zabavno dok su glumili u Darkovoj kući, a to što je prodata, za to joj je
svejedno. Sedela je s nogama podignutim na sto, pila vino i gledala film. Kad se film
završio, dugo je stajala ispod tuša, toliko dugo da je dva puta piškila stojeći, osećala
toplu mokraću na butinama i stopalima i gledala kako se žuta meša s vodom i otiče u
slivnik. Kad joj je bilo dosta, zatvorila je vodu, iscedila kosu i malo zadržala šake na
licu, prstima je zatvorila oči i stajala tako, dok nije zazvonio telefon. Pomislila je da je
Mario i bila je besna što je opet zove, otvorila je vrata tuš-kabine i pogledala u telefon.
Nije bio Mario, bio je neko drugi, s kim je pričala raspoloženo dok je gledala izraze svog
lica u ogledalu i pazila da budu u skladu s tonom kojim razgovara. Posle je sušila kosu i
češljala se, slušala muziku i pila vino, oprala zube, legla u krevet i ugasila svetlo. Ležala
je na leđima, a napolju je počela da pada kiša. Kapi kiše bile su krupne, mogla je da čuje
kako jedna po jedna udaraju u sims, pa ih je bilo sve više, čula ih je kako se razbijaju o
lišće u krošnjama drveća, i onda, dok se zvuk pljuska pretvarao prvo u šuštanje pa u huk,
zaspala je.

Pljusak je trajao manje od deset minuta, naglo je izgubio snagu i prestao, a kiša je još
neko vreme šuštala u lišću, kapala po prozorima i barama, a onda je ostao samo zvuk
slivanja vode niz oluke. Kako je vode bilo sve manje, prvo je udarala u metal velikim
kapima, pa malim, pa sve sporije i sporije, razmaci između udaraca bili su sve duži i
duži, toliko dugački da bi čovek lako mogao da pomisli da ih više neće biti, ali onda bi
došao još jedan udarac, i iščekivanje se nastavljalo, pa tišina, pa udarac, pa opet tišina, i
u tom trenutku Mario je shvatio da ono što iščekuje nije još jedan udarac, nego baš ta
tišina koju čuje dok se ritam kapanja vode usporava.
 21

Jutro je bilo rano, vazduh pored reke vlažan, osećao se miris zemlje i trave, patke su
stajale poređane na krovu jednog splava preko puta Beton hale. Mario je sedeo na obali
pored tog splava, noge su mu visile iznad vode, pušio je i čekao da se slikar, čiji je splav
s patkama, probudi. To se desilo, slikar se pojavio s donjeg nivoa, gde mu je spavaća
soba, pljunuo u reku i ugledao Marija. Došetao je do kapije na sredini mostića, otključao
je i vratio se odakle je došao. Mario je prešao mostić, popeo se na gornji nivo, seo za sto,
digao noge na ogradu i gledao šta se dešava preko puta. Slikar se pojavio posle sigurno
pola sata s velikom džezvom punom kafe, dve šoljice, flašom rakije, dve čašice i dve
staklene flaše kisele vode. Sipao im je kafu i rakiju, otvorio kisele vode, jednu flašu
stavio pored Marija, seo, digao noge na ogradu i zapalio cigaretu.

Zvuk otvaranja kisele vode uplašio je patke, pa su sletele s krova na površinu reke.
Plutale su ispred broda. Kafa je bila vrela, rakija hladna. Kisela voda prepuna mehurića.
Mario je držao flašu i pio zatvorenih očiju, na splavu malo uzvodno završavao se
provod, momci i devojke su izlazili sa naočarima za sunce, vikali i smejali se, patke su
odletele, a Mario i slikar su popili po rakiju.

Mario je s druge strane reke ugledao dve žene kako nose veliku šarenu kesu s đubretom,
svaka je držala sa po jedne strane, hodale su polako, a put do kontejnera je dugačak, pa
ih je Mario dugo gledao. Slikar je rekao: – Možeš sat da navijaš po njima.

– Kako nemaju kontejnere sa svoje strane nego moraju da vuku ovoliko?

– E, kako nemaju? Nemaju. Kako ja nemam sto miliona evra? Tako lepo, nemam.

Popili su još pet ili šest rakija, pa je slikar pitao: – Otkud ti?

– Onako.
– Onako? Jesi li došao nekad onako?
Mario je digao pogled ka nebu i pritvorio oči, kao neko ko pokušava da se seti nečega.
Slikar je rekao: – Nisi nikad, evo ja da ti kažem.

– Nisam.
– Tako, da se zna.
– Evo, zna se.

Rakiju više nisu pili, popili su svu kafu i kiselu, patke su se vratile, po obali iza splava
počeli su da prolaze prvi hodači, šetači pasa i biciklisti, Mario je ustao i rekao:

– Odoh.
– Toliko?
– Došao sam da te vidim. Bio si mi potreban.
– Šta ti treba, reci bre, zajebavam se, znaš da možeš da tražiš šta hoćeš.
– Ma znam, sedelo mi se s tobom, to je.
– Je l' sve okej?
– Nemam pojma.
– Pa ko ima?
– Ne znam.
– Jesi li zdrav?
– Zdrav sam.
– Da li te juri neko da te ubije?
– Ne.
– Onda putuj.

Kad je stigao do kola, okrenuo se i pogledao ka splavu. Slikar je stajao okrenut ka

njemu, pa je podigao ruke iznad glave, s šakama stisnutim u pesnice, kao bokser. Onda
je i on uradio isto i malo su stajali tako. Mario je bio nasmejan i znao je da je i slikar
nasmejan, mada to nije mogao da vidi. Ušao je u kola, odvrnuo muziku i dao gas.

Markova vrata bila su otključana, a on je bio u krevetu. Mario je ispraznio kese s

hranom i pićem koje je doneo, uglavnom u frižider, stavio mu flašu vode pored kreveta,
uzeo dve kutije metaka iz fioke u kojoj je stajao pištolj, i još jednu s terase, i otišao. Nije
imao nikakvu sumnju da je Marko sve vreme bio budan, ležao je sa zatvorenim očima i
pravio se. Znao je i da Marko zna da on zna.

Pozvao je Neli.

– Ej.
– Ej.
– Hoćeš burek?
– Hoću.
– Prazan?
– Da, i malo s mesom.
– Okej.

Kupio je burek na Dorćolu, jogurt i koka-kolu kad se parkirao u njenoj ulici, došao do
ulaza i pozvao je.

– Koji sprat?
– Četvrti. Interfon osam.
– Osam?
– Osam, džukelo, osam.

Popeo se uz stepenice, pozvonio na osam, ona je otvorila, lift ga je polako dizao do

njenog stana, i za to vreme oboje su mislili na to kako je ovo prvi put da dolazi kod nje.
Vrata su bila odškrinuta, a ona je sedela za stolom. Sto je bio postavljen, dva tanjira, dve
čaše i rolna toalet-papira. Ona je sedela na strani stola ka terasi. Izgledala je kao stidljiva
devojčica koja se pravi velika. On je izvadio burek iz kese, sve stavio u njen tanjir, sipao
im jogurt, privukao stolicu i seo pored nje. Pogledao je u rolnu toalet-papira i nasmejao
se. Ona je prevrnula očima, pa su jeli.

Burek je bio odličan, a ona ga nije jela odavno. Oboje su pili jogurt i posle koka-kolu.
Popušili su po cigaretu i onda je došao taj trenutak kad je trebalo da se odluči da li je
došao samo da pojedu burek ili ostaje još. Ona je ustala, odnela tanjire i čaše, i dok ih je
prala, on je uzeo tenisku lopticu sa police i gledao kroz prozor. Kad je izašla iz kuhinje,
okrenuo se i bacio joj lopticu. Ona je uhvatila i vratila mu, on njoj o zemlju, pa joj je
vratio glavom, ona je sela za sto, a on je seo na kauč na drugom kraju sobe. Dobacivali
su se, prvo kako ko hoče, pa onda samo desnom, pa samo levom, o plafon, zid, kad je
prvi put ustala po lopticu, pustila je i muziku, posle je skuvala kafu, pa su stajali na
terasi i pričali o muzici, pa su ušli i jedno drugom puštali znaš ovu stvar, pa su pričali o
životinjama i on je iz prve pogodio koja bi ona životinja bila kad bi bila životinja.
Nekoliko puta je rekao nešto mnogo smešno pa se ona smejala, glasno, skoro opušteno,
u donjem delu trenerke, beloj majici, bosa, s vezanom kosom. Znao je da je to njegova
žena. Jedino mu je bilo sumnjivo što mu je toliko lepa. Ona je objektivno lepotica, ali to
nije bilo ni blizu dovoljno da mu se toliko sviđa. Ona je izgledala onako kako je on
zamišljao da njegova žena treba da izgleda, kao njegova žena iz mašte, sa svim detaljima
koje je umeo da zamisli, i sa još mnogo detalja koje nije umeo ni da zamisli. Sve se
poklapalo, osim što je postojala. To mu je bilo neverovatno, a evo je, živa i zdrava,
smeje se, jede burek, igra gola pred nepoznatim ljudima i ko zna šta sve još radi, šef mu
je na poslu, i sad su kod nje i gleda ga, radosna, i pita ga: – O čemu misliš sad?

– Baš sad?
– Da.
– Mislim da li ćemo da radimo danas.
– Lažeš.
– Da.
– Radimo danas.

Na licu je počeo da joj se javlja onaj njen ledeni izraz nezainteresovanosti za sve, ali on
je bio brži, pogledao je iznad njene glave, napravio ozbiljnu facu i rekao: – Ne pomeraj
se. – Ona je uvukla glavu u ramena, zatvorila oči i pitala: – Šta je? Šta je?

– Čekaj bre malo.

– Ama šta je?
– Imaš nešto u kosi, ne mrdaj.
– U kosi? Pa skloni ga! Šta je to?
– Evo ga. Dobro je sad.

Otvorila je oči a on joj je pokazivao svoju praznu šaku, gledao u dlan i rekao: – Pa nije
toliko strašan.

– Ko bre?
– Ovo ti je mali nevidljivi zaljubljivač. Ako ga čovek ne skloni na vreme, gotov je,
zaljubi se zauvek. Zamalo da se, ne daj bože, zaljubiš.
– Ubiću te, ej, čuješ li? Ne zajebavaj mi se s kosom! Nikad više!
– Ma gde da se zajebavam, pa nisam lud.
– Stvarno ti kažem.
– Razumem, stvarno. Čekaj samo da se rešimo ovog zaljubljivača, uporni su, samo
gledaju kako da ti sjebu život.
– Ti si lud. Stvarno si lud.
– Ja lud, a ti šetaš okolo s nevidljivim zaljubljivačem na glavi?

Gledala ga je, a on je mrtav ozbiljan pričao sa nevidljivim zaljubljivačem, pokazivao na

nju i odmahivao rukom, kao nije to za nju, a onda ga pustio da odleti kroz prozor i
rekao: – Ajmo na Frušku goru, da se vozimo i na ručak, i taman stižemo na vreme.
U njegovim očima tražila je makar i mali osmeh, bilo kakav nagoveštaj neozbiljnosti,
nedostatka volje, snage, brzine ili strpljenja, ali tamo nije bilo ničega osim apsolutne
posvećenosti. Dok su silazili niz stepenice, pitala ga je: – I? Šta kaže nevidljivi
zaljubljivač?

– Ko?
– Zaljubljivač.
– Zaljubljivač? Ne znam šta je to.

Autoputem, brzo, s glasnom muzikom i otvorenim prozorima, kroz šumu, uzbrdo, u

kafanu. Malo su jeli i nisu pili alkohol. Vratili su se starim putem, a prvo su se malo
motali po nekim selima tamo, kako ih je nosilo. U jednoj maloj ulici u selu bez žive duše
na ulici, ispred njih je pucao pogled na ravnicu, okolo su bile kuće, a na travi se pojavio
mali pas, kao da je izrastao iz zemlje, u trku, i podleteo pod prednji desni točak. Lepo su
osetili kako prelaze preko njegovog mekog tela. Nisu se kretali brzo, pa su odmah stali i
stigli da vide kako se pas davi u sopstvenoj krvi. Dok mu je Mario prišao, prestao je da
diše, ali srce mu je još kucalo, osećao je pod rukom. Nije podigao ruku s tela psa dok
nije osetio da je srce prestalo da mu kuca. Neli je stajala, gledala i pušila. Iz dvorišta
pored njih izašli su neki ljudi, njihov je pas, najstariji je video šta se desilo, šta će,
dešava se, niko nije kriv. Mario je pitao čiji je tačno pas, kažu tu je dve nedelje, ćerka ga
je donela i isplela mu tu crvenu ogrlicu, ona ima devet godina, kod tetke je sad. Mario je
toplo telo psa stavio u crnu kesu za đubre, a crvenu pletenicu im ostavio da daju
devojčici i da joj kažu da se pas zaljubio i otišao da živi na jednoj zvezdi koja se ne vidi,
ali postoji na crnom noćnom nebu, gde će je čekati, i dočekati, jednog dana.

Vozili su se s mrtvim psom na podu ispred njegovog sedišta. Došli su do neke deponije
kroz blato, izašli iz kola i on je zamahnuo kesom, da uhvati zalet, da je baci na vrh
gomile svega. Međutim, pre nego što ju je zavitlao, kesa se pocepala i ostala mu u ruci, a
pseće telo mu je palo ispred nogu, na leđa, s krvavom njuškom i izbačenim jezikom. To
sve zajedno ni na šta nije ličilo, Mario u blatu, s ubijenim psom i krvavom kesom u ruci,
i trebalo je da mu se smuči život, ali ona je bila tu, i u njegovom srcu nije bilo mesta ni
za šta drugo, pa ni za tugu što je ubio psa, slučajno ili ne, svejedno je. Rekla je: – Bolje
mu je tako nego u kesi.

– Da.
– Hoćeš sad da budeš tužan dva meseca?
– Ne.
– Super. Ajmo odavde.
U Prasku su ušli zajedno, pored Koste, koji je stajao ispred i, dok su prolazili pored
njega, gledao u nebo, kao da ih ne vidi.

Igrala je uz muziku za harfu. Uspela ja da uz zvuke nežnih melodija bude vulgarna,

stalno u kontri s emocijama koje nose muziku, sudarala se s njima i to uzburkano more
bilo je neodoljivo, to zna svako ko je te večeri gledao taj opasni ples.

Mario je digao ruke od pokušaja da pomisli nešto vulgarno u vezi s njom, to jednostavno
nije išlo. Njena nežnost i njena nevinost bile su njegove, hteli njih dvoje to ili ne. Ona je
mogla da bude nežna samo prema njemu, ili ni prema kome, i nevina samo za njega i ni
za koga drugog, a on je bio osuđen na nju, da mu bude život ili teška bolest, od koje će
rado umreti. Ono što oni nisu znali, i nisu nikako ni mogli da znaju, jeste da su od
trenutka kad su se prvi put videli postali međusobno zavisne promenljive u jednačini čija
su sva rešenja, osim jednog, značila njegovu smrt, koja bi zauvek odnela njenu nevinost
i nežnost. Oni to ne znaju, jer ko bi nešto tako mogao i da pomisli, ali osećaju da vreme
ističe i traže to jedno rešenje, i zato prave ovoliki cirkus i sebi i ljudima oko sebe, a u
krajnjoj liniji, ne možemo da znamo ni kakve će posledice ishod njihove priče imati za
sve nas.

U stvari, reći ću vam sad, ono što se u stvari desilo jeste da se spletom neverovatnih
kosmičkih okolnosti namestilo tako da jedna tako velika stvar, kao što je opstanak svega
živog u univerzumu, zavisi od jedne tako male stvari kao što je da li će se neka Neli i
neki Mario poljubiti – sve što je moglo da se desi, desilo se, svi ratovi i dominacije,
koalicije i revolucije, i sve to na neverovatnom broju tačaka u univerzumu i svim
paralelnim univerzumima, i ponovilo se zapanjujući broj puta, i na kraju došlo je do toga
da sad neko mora da dobije: ili mi, ili kuća. Ko smo mi, a ko je kuća? Pa zna se ko smo
mi, a ko je kuća. Bilo je, ako se poljube, onda dobijamo mi i sve ostaje kako jeste, ako se
ne poljube, dobija kuća, i sve živo nestaje. Kao što i sami vidite, ovog puta su se
poljubili i dobili smo mi, a kuća je izgubila, jer sam evo ja tu, i pišem, a ti si eto tu, i
čitaš, ali svaki put dok se čeka šta će njih dvoje da urade, nije lako, a do kraja se sve
odvijalo ovako:

Mario je složio fotografije, montirao video, uništavao se frejmovima sloumoušna, a Neli

je sedela za šankom, leđima okrenuta Kosti, i smejala se s nekim tipom. Klub je bio pun,
Mario se jedva probio do njih, uzeo kovertu od Koste i krenuo da pobegne iz gužve, a
Neli je krenula za njim. To je shvatio tek kad je stao da izvadi stvari iz kasete. Stajala je
iza njega, naslonjena na zid, pušila i pitala ga: – ’Oćemo negde?

– Hoćemo.
– Ajmo kod tebe. Hoću da vidim gde živiš.
Noć je bila vedra, sedeli su na krovu, pili vodu, pušili i tražili NLO. U nekom trenutku
ona je otišla da piški, pitala može li malo da se mota po stanu, i vratila se s gitarom.

– Sviraš gitaru?
– Učim.

Uzeo joj je gitaru iz ruke i otišli su u dnevnu sobu. Seo je na fotelju, a ona na sto ispred
njega, skoro da su se dodirivali kolenima. On je nabadao jednostavne akorde i neke
pesme, a ona je rukama i nogama lupala vežbe kojih se sećala. U nekim trenucima bili
su usklađeni, zvučalo je kao svirka, kad su znali reči, pevali su iz sve snage, skoro uvek
je on pevao prateće vokale, a ona nekad vrisne, a nekad, na primer kad u pesmi treba da
se otpeva da nečega nema, ona pre toga vikne: – Ima li? – pa onda zajedno pevaju: –
Neeema, neeema! – Smejali su se, pevala je kroz osmeh, imala je sve duže i duže
periode opuštenosti, novi izrazi lica, koje Mario do tada nije video, nizali su se. Ona je
povremeno dizala ruku i kao vrtela maramicu, i gledala ga je, flertovala je s njim
bezdušno. Izmišljali su pesme, ponekad su im izletale savršene rime, a onda su prestali
da pevaju, on je vrteo jedan akord, a ona jedan ritam, upali su u lup, pa je on počeo da
svira sve sporije, i sporije, ona je pratila, pa još sporije, i onda je osetila uznemirenost
kakvu nikad nije. Srce je joj je lupalo trista i zaboleli su je jajnici, pa je ustala. Rekla je:
– Svanulo je.

– Lepo udaraš.
– Učim.
– Po podu i butinama?
– Imam elektronski set kod kuće.
– Gde ti stoji to?
– U spavaćoj sobi.
– Ah. Tamo nisam bio.
– Nisi.

Posle je gledao kako se penje uz stepenice, ulazi u zgradu, ne maše mu ispred lifta, samo
odlazi. Nikad nije mislio o rastanku s njom dok se rastanak ne desi, a posle toga nije
razmišljao o tome šta ona radi, ni s kim. Zamišljao je, ali to je druga stvar.

Neli je stajala u dnevnoj sobi i tražila pogledom nešto, ali nije znala šta.
 22

Vrata Markovog stana bila su zaključana, Mario ih je otključao i ušao, ali Marka nije
bilo. Izašao je, zaključao i čuo lift. Sačekao je i Marko je izašao iz lifta, pijan.

– Ej, zaljubljeni.
– Ne seri.

Ušli su i Mario je rekao: – Pa, bolje ti je.

– Da, odjednom.
– Super. Idem onda, nisam spavao noćas.
– Ajde, i ja sam se sad vratio.
– Mogao si da mi javiš da ne dolazim.
– Mogao sam.
– Aj ćao.
– Ej, dobra ti je riba, bio sam sinoć da je gledam.
– Molim?
– Neka si se zaljubio, stvarno ima dobre s…

Dok je izgovarao reč dobre, Mario je već bio u udarcu, iz okreta ga je desnom nogom
pogodio u grudnu kost, tako da kad je počeo reč na s, to je zvučalo kao ssssssssss, pa je
udario leđima u zid, a Mario ga je s korakom zaleta zakucao levom nogom u stomak, pa
ga sačekao da se sruši, cimnuo desnim kolenom uvis, doskočio levim stopalom
neposredno pored Markove povređene šake i desnom petom je svom silom nagazio.
Preko zavoja je osetio kako otok puca i čuo krckanje kostiju pod tvrdom potpeticom
cipele. Sklonio se od njega, stajao i gledao ga kako riče od bola, a onda je ovaj ostao bez
glasa i samo gledao u Marija. Izgledalo je da je iznenađen. Mario ga je sačekao da
ustane i stao ispred njega: – Reci, brate, izvini molim te, prekinuo sam te, nešto si hteo
da kažeš? – S Marka se slivao znoj u svetlucavim potocima, beonjače su mu bile crvene
i crvena sluz mu se iz nosa slivala na usne, i preko njih po bradi i tu se granala u četiri
toka ka vratu, zavoj oko leve šake bio mu je natopljen krvlju koja je kapala po parketu.
Nije rekao ništa. Mario je izašao i ostavio otvorena vrata.
 23

Kornfleks, jogurt i kuvano jaje. Odličan doručak. To je Neli sinoć pomislila, pre nego
što je zaspala. Sada je jutro, ona sedi za stolom, kornfleks je u staklenoj činiji, u koju
ona u ovom trenutku sipa jogurt. Sipa s visine, samo na jedno mesto, žuti komadići rone,
plutaju i surfuju po jogurtu, a neki su u vazduhu, uzleću pored belog mlaza, da bi se
ubrzo u njemu utopili. Onda će desnom rukom uzeti kašiku, s tri poteza prerasporediti
kornfleks po jogurtu i njen doručak će početi, malim zalogajima. Levom rukom će
ljuštiti kuvano jaje, oštrim nožem će ga preseći na četvrtine, svaku će posoliti i uz svaki
drugi zalogaj iz činije, zagrišće po pola četvrtine jajeta. Neće pojesti sav kornfleks,
sipaće sebi čašu vode i leći će na sofu pored prozora. Leći će s razlogom, to je znala čim
se probudila, da pokuša da se što bolje seti sna od sinoć.

Ona sedi na beloj plastičnoj dasci, trouglastoj, jedan ugao je špic kojim šeće morsku
vodu. Sedi i rukama se drži za metalni upravljač, sjajan, srebrne boje. Kad povuče ka
sebi, ubrzava.

Ona uglavnom ubrzava i daska stalno prima gas, izuzetno brzo se kreću, ali ne lete, sve
vreme su u kontaktu s morem. Sve je plavo. Više od brzine, srećnom je čini svest da
može da ubrza koliko hoće, da nema granice. Ne može da se seti šta ima na sebi, možda
je i gola, mada, znajući sebe, verovatno je u teksas šortsu i beloj košulji. Ne seća se da li
je bila srećna, ali zna da je poželela da ta vožnja traje zauvek. Ništa nije ostavljala i ni
prema čemu nije išla, to sad zna, ali u snu ni o čemu nije mislila, samo se vozila najbrže,
sama, i znala da ne može da postoji ništa zabavnije od toga.

To je sve čega će se setiti, ali dok se seća, čuje muziku, tu pesmu, tu koju stalno čuje,
portugalsku, i ne zna da li je to odjek iz sna ili je budna sluša, dok seče plave morske
talase, beskonačno brza. Neli govori španski, ali ne i portugalski. Slično je, ali nije isto, i
ona ne razume ceo tekst pesme. Suze su u pitanju, izgubljeno vreme i ljubav, odbijanje i
patnja. Ona nikad nije pretraživala internet da bi saznala o čemu govori tekst pesme koju
sluša. Ipak, danas, na sofi pored prozora, dok leži u toj pesmi, potražila je tekst. Ukucala
je naziv pesme na portugalskom i pošto nije napisala izvođača, dobila je dve pesme s tim
nazivom. Otvorila je obe, s prevodom na engleski. Obe su bile o suzama, izgubljenom
vremenu i ljubavi, odbijanju i patnji. Bile su kao pitanje i odgovor. Ona koju je ona
slušala peva žena, a ovu drugu, koja se sad pojavila, muškarac. Ona mu je pevala da je
vreme izgubljeno, a on da njih dvoje imaju svoje vreme. Ona mu je pevala da neće da ga
voli, bez obzira na sve, a on njoj da postoje samo njih dvoje.

Neli je pomislila: – Znači, povuci-potegni. – To joj je bilo mnogo smešno. Ustala je i

smejala se stojeći. Zamišljala je tu povuci-potegni situaciju i smejala se, do suza. Onda
je otišla u kuhinju i u metalnoj činiji pomešala četiri kašike brašna, devet kašika šećera,
pet žumanaca, pola litra mleka, šezdeset grama maslaca i dve kesice vanilinog šećera.
Na pari je skuvala žuti krem, sipala ga u staklenu posudu, rukama izdrobila trideset
biskvita, malo promešala, odozgo pobacala višnje bez koštica i posudu stavila u frižider.

Ispred frižidera je izbrojala do deset, izvadila činiju i stavila je na sto. Metalnom

kašičicom s dugačkom drškom zahvatila je s jednog od najboljih mesta. Prvo je skinula
višnju gornjom usnom, pa skoro odmah i deo krema s keksom, pustila ih malo da se
sami tope u ustima, i onda zagrizla višnju. Ukusi su radili svoj posao, a ona je u njima
uživala hladnokrvno, otvorenih očiju.
 24

Sofija i Filip ležali su u skoro potpuno beloj spavaćoj sobi. Njegove naočare stajale su
na stočiću, pored čaše sa vodom i telefona. Svetio je kroz prozor padalo na naočare,
odbijalo se od stakla i kroz vodu u čaši delom stvaralo oblike na zidu, a delom na
plafonu. Ona ih je gledala i mislila kako je zabavno što mnogo zavisi od toga kako
padne svetlost, pomislila je da skoro sve zavisi od toga, možda baš sve. Filipu je
zazvonio telefon, uzeo je naočare, oblici su nestali i on se javio i kratko razgovarao. Bio
je zadovoljan vestima koje je dobio. Rekao je Sofiji: – Udomili su je.

– Koga?

– Jednu ženkicu što sam je našao pre dva meseca, sad je u pansionu kod mog druga.
Samo treba da se prebaci do tih ljudi. Ej, možeš li ti to da uradiš? Kad me ostaviš na
poslu, da odeš da je pokupiš i odbaciš negde na Novi Beograd, reći će ti čovek sve.

– Psa?
– Da. Ženka pit bula, beba.
– Ja ne znam ništa o psima.
– Ma sve će on da ti spremi, a ovi će da te čekaju negde na ulici, ali ako ti je naporno, ja
ću, samo onda moram odmah da krenem, kasno je.
– Ja ću, samo vrati te naočare tamo gde si ih našao.
– Moje naočare? Gde sam ih našao?
– Pored čaše s vodom.
– Tu?
– Tu.

Filipov drug Ivan stajao je ispred porodične kuće u Borči. Ispred njega, na betonskoj
stazi kojom je dolazila Sofija, sedeo je pas, tigrasti pit bul, ženka stara četiri meseca.
Sedela je, i kad je Sofija čučnula ispred nje, nakrivila je glavu nalevo. Sofija je raširila
ruke i pitala: – Pa gde si ti, mala? – Mala se svalila na levu stranu, pa na leđa, digla sve
četiri noge uvis i gledala Sofiju kroz poluotvorene oči. Sofija ju je malo mazila po
stomaku, uzela je u ruku, ustala i rekla: – Ja sam Sofija. Ti si Ivan?

– Ja sam. Drago mi je, Sofija.

– Gde je vozim? Šta još treba da ponesem?
– U blokove, evo ti adresa i broj telefona. Ništa ne nosiš, samo nju. Ti ljudi su kupili sve
što treba. Javi im se kad budeš blizu, da te sačekaju ispred zgrade.
– Kako se zove?
– Nema ime, ali mislim da će se zvati Teodora.
– Teodora? A ova zvezda što je ima na grudima? Nije Zvezdana?
– Nije. Teodora, tako mi je rekao čovek, ćale te devojčice kod koje ide.
– Svašta.

Vozile su se s otvorenim prozorima, buduća Teodora je sa suvozačevog sedišta

pokušavala da izbaci glavu kroz prozor, istezala se koliko je mogla, ali glava joj nije bila
ni blizu ivice prozora, jer je bila premala. Sofija se smejala i povremeno joj podmetala
šaku ispod dupeta i dizala je, pa je ova bila velika, s glavom van kola, i otvorenom
vilicom skupljala vetar.

– Teodora! – vrisnula je devojčica na parkingu u bloku i potrčala ka Sofiji i psu. Otac je

stajao nasmejan, pozdravio se sa Sofijom, Sofija se pozdravila s devojčicom, lupila
Teodoru po dupetu i otišla.

Parkirala se pored Darkove kapije, ugasila motor i zapalila cigaretu. Dok je pušila, setila
se galeba kog je videla pre nekoliko godina na moru, u Grčkoj, dok je ležala jednog
kasnog popodneva na plaži. Plaža je u uvali, sunce je bilo zašlo, pored nje su bili neki
Rumuni, na drugoj strani plaže u toku je bilo pravoslavno venčanje, s popom i svim po
redu, a taj galeb je kružio iznad mora, relativno nisko, iznad mora, tačno ispred plaže,
ispred nje. I tada, a i sada u kolima, zamišljala je da je taj galeb. Ne ona koja leti, ni
galeb s njenim mozgom, nego baš taj galeb.

Darkova kuća nije se videla, oko nje su bile skele na kojima su bili radnici sa žutim i
crvenim šlemovima. Sve je delovalo veoma ozbiljno. Na sredini dvorišta, na mestu gde
je ranije bio veliki drveni sto, sada je stajao Darkov brod, svaljen na levi bok, ka Sofiji.
Darko je stajao pored broda i vario nešto na palubi. Na očima su mu bile naočare za
varenje i potrajalo je dok nije ugledao Sofiju. Ona je sačekala da je on primeti i gledala
varnice koje su letele oko Darkove glave. Kad je završio jednu celu stranu glavnog
graničnika na pramcu, skinuo je naočare, gledao Sofiju malo u oči i rekao: – Pa ti
stvarno imaš dečka.
– Otkud ti sad to?
– Ne znam, izgledaš kao da si spavala s dečkom noćas, i da vam nije prvi put, sad si ga
odbacila negde i evo te tu, u mom dvorištu.
– Može i tako da se kaže.
– Znao sam.
– Šta si bre znao? Pa ja sam ti rekla da se viđam s Filipom i da često spavam kod njega.
Tako si znao, zato što sam ti rekla.
– Aha, dobro, ali mogla si i da mi ne kažeš, ja bih opet znao.
– Okej, znao bi. Ima li na ovom gradilištu nešto da se popije?

Sofija je u ofis donela flaše, čaše i led i sipala im piće. Pustila je neki holandski dabstep-
brejkbit, sela na sofu, digla noge na sto, nakrivila glavu nalevo i zapalila cigaretu. Darko
je došao posle pola sata i seo pored Sofije da pije, puši i sluša muziku. Međutim, u
njegovoj glavi čula se neka druga muzika, spora i slana, meka, mutna i beskonačna.
Sedeli su tako malo preko jednog sata, to znamo zato što miks koji je ona pustila traje
devedeset jedan minut i trideset tri sekunde. Kad su ostali u tišini, Darko je pitao: –
Sofija, je l' ti se desilo nekad da budeš hipnotisana…

– Nije mi se desilo, Darko, nije, nije mi se desilo da budem hipnotisana! Osim možda
malo danas, kad sam videla onog psa. Kako mi se nije desilo? Ne znam. Ne znam, a
volela bih da znam.
– Hoćeš da ti budem pas? Je l' taj fazon?

Spustio se na sve četiri, prišao joj, protrljao se obrazom o njenu potkolenicu, zalajao i
rekao: – Pazi da te ne ujedem.

Sofija je ustala, pomazila ga po glavi i rekla: – Treba da ti nabavimo bodi sa tigrastim

šarama.

Mario, koji je stajao na ulazu u radionicu, naslonjen na veliko metalno bure s peskom i
gledao ih, rekao je: – Blago vama.

– Njih dvoje su dobili napad smeha, Sofija je počela da laje, Darko da zavija, a Mario je
izašao na ulicu, seo u kola, otvorio sve prozore i čuo: – Gospodine Mario! – Novi
vlasnik kuće približavao mu se brzim hodom. Gospodin Mario je upalio motor, sačekao
da vlasnik stigne do njega i skoro spusti ruku na krov iznad njegove glave, pogledao ga,
odvrnuo muziku, ubacio u prvu i dao gas. Osećalo se, ono njegovo, staro, najstarije, ono
s čim se rodio, ono što mu je poznato kao da živi oduvek, ono što je uvek bilo nadohvat
ruke, a sad je nekako daleko i kao da mu je postalo nepoželjno, u stvari, ne može ovako,
mora ovako – vozio je sporo po letnjim beogradskim ulicama, vozio je presporo, sa
svojim mislima, a mislio je ovako: kako mu je kapala krv iz onog zavoja, koliko krvi
ima životinja, pola litra je bilo na podu sigurno, plus po njemu, ko zna, presekao sam mu
bar jedan prst, sto posto, ali nisam uznemiren, a trebalo bi, valjda, a nisam, evo vidim
lepo, nisam, treba da dobijem ozbiljne batine, da se uznemirim, da se uplašim, da budem
vreo, da padam u nesvest i mislim da umirem, ali nikad ne umreš, nikad nisam umro,
samo ti me uznemiravaš, ne živi mi se bez tebe, ne viđa mi se s tobom, zvaću te nikad,
zvaću te sa krova zgrade zauvek, ne javljaj mi se više, fukso mala, ne javljaj se na
telefon kad te zovem, zašto se igraš sa mnom kad znaš da ćemo najebati, gospođice Neli,
da li ste uznemireni, da li, Neli, otkad sam te video, ne plašim se smrti, lako je umreti
kad ti postojiš, teško te je ostaviti netaknutu, ne dodiruje ovaj svet, zar ne, Neli, šta god
da mu radiš, neće ni šamar da ti lupi, sve moraš sama, sve moraš sam, molim, čuo si me
i ne zovi me, fukso, ostaćeš bez svega, neću da te zovem uopšte, zvaćeš me, puzićeš
pred telefonom, molićeš ga da ti se javim, molićeš ga, seti se, seti se, dečko, seti se kako
sam plakala, gde si bio, evo me, tu sam, sad si tu, ali nije te bilo, sram te bilo, uništio
sam mu šaku, mila, otkud znaš, osetio sam pod petom, presekao sam mu tamo nešto,
presekao si mu nešto važno, neće moći da menja brzine, ne mora levom da menja,
prebaciću mu sajlu na drugu stranu, s druge strane je gas, nije to isto, isto je, isto je, ili
voziš, ili ne voziš, nema to veze s kvačilom, neće moći pesnicu da stisne, šta će mu
pesnica, pa on samo pesnice ima, nisu pesnice u šakama, je li, a gde su, znaš ti, srce, gde
su, ne zovi me srce, dobro, srce.

Levo iz Zorine na Bulevar, pod ručnom po šinama okret za sto osamdeset stepeni, prva,
gas, druga, gas, treća do vrha i tu živimo pažljivo kroz tri crvena i na kraju kroz zeleno
pod ručnom, levo u Batutovu, i još jedna ručna za Milana Rakića, i iskrenu pesmu, pa
mirno levo u njenu ulicu, za Disa i Neli koja možda spava, do ulaza, preko trotoara, ka
stepenicama, gas, gas, gas, nema, dečko, ne može uz stepenice ovim kolima, treba ti
zadnji pogon, gas, gas, gas, može malo, gume se puše, pun levi i naslonio sam se levim
farom na zid njenog ulaza, i gas, rikverc, gas, gas, rikverc, vrati se kući, ovo mi je kuća,
ovo ti je večna kuća, samo takva kuća me zanima.
 25

Po pravoj koja prolazi kroz levi far njegovog automobila, kroz zid njenog ulaza,
dijagonalno na prvi sprat, pored majke koja dinsta juneći vrat s kupusom za bolesnog
sina, visoko do samca na drugom spratu, koji puši travu na krevetu, pijan, u kupatilo
stare udovice na trećem, koja leži u kadi s prstima između nogu, kroz njen plafon do tuš-
kabine u kojoj je Neli, do skočnog zgloba na koji je naslonila brijač, Mario joj je klizio
uz nogu, preko unutrašnje strane desne butine, pravo u matericu.

Vratio se na Bulevar, levo pod prekršajem, preko pijace do Hrama, tamo je od Francuza
pokupio tri flaše burbona, dve kesice, dva kartona ledene italijanske kisele vode u
zelenim staklenim flašicama i dve velike tegle turšije, koju Francuz pravi posebno za
Sofiju, pa Braničevskom do kraja dole, levo u Južni bulevar, pa levo gore, do Darka.
Tamo je opet svirala Providenca iz sve snage, Sofija je u ofisu pušila i gledala u plafon,
Darko je ležao bačen na palubu broda, a Mario je jako zviznuo i viknuo: – Gde ste,
tigrasti? – Niko mu nije odgovorio pa je u kuhinji sipao u sebe sve i svja, preko leda koji
je pucao, u kristalnu čašu, niz glatko grlo, i u žedne vene, uz kičmu do vrelog mozga,
pravo u srce.
 26

Neli je stajala u tuš-kabini. Tek je ušla, suva je, voda teče iz slavine, ona podešava
temperaturu, oseća mlaz levom šakom, providna tečnost preliva joj se preko prstiju,
nokti su joj crveni, svaki njen prst ima oblik presude, voda je sad mlaka, ona prebacuje
mlaz na tuš i prskaju je četrdeset osam linija vode, a ona ih usmerava u prorez između
svojih nogu. Čeka, pogled joj je prazan. Piški. Mariju su usta otvorena.

Vrata tuš-kabine su otvorena, jer nikad nisu zatvorena. Bojler je ugašen i ulazna vrata
stana dva puta zaključana. Prsti na nogama bave se ravnotežom njenog tela. Palčevi su
priljubljeni za belu podlogu, zgrčeni u prvom zglobu. Kosa joj je vezana samom sobom,
upletena je u čvor čije težište je na njenom vratu, neposredno iznad produžene kičmene
moždine, iznad mesta na kome se nalazi centar za disanje. Mario se guši.

Dok nanosi penu na noge, od skočnih zglobova do prepona, brijač drži u zubima. Levu
nogu stopalom nasloni na vrata tuš-kabine, prsti su joj zgrčeni, dugački su, mogli bi da
obuhvate i neki veliki krvni sud i zaustave krvotok, na primer, Mariovu levu karotidnu
arteriju. Mariju trne leva polovina glave. Ona vadi brijač iz usta i brzim grubim
pokretima obrije nogu, vrati brijač među zube i stane na pod. Opet je samo palac zgrčen.
Mariju krv ponovo poteče u glavu.

Neli se sagne i grudi joj dođu u takav položaj da jedino što svaki smrtnik može jeste da
ih poželi u ustima, izvadi brijač iz usta, desnu nogu ne podigne, nego prisloni brijač
iznad skočnog zgloba, povuče ga po koži, i jednim potezom, pored kolena, stigne do
desne prepone, i onda oseti nešto, kao da je zabole jajnici, mada je bila sigurna da je
osetila matericu, ne bol, kao da je samo osetila da je ima i gde se tačno nalazi. Mario je
već daleko.
 27

Mario je na sto u ofisu stavio tri čaše, tri flašice kisele, kofu leda, flašu burbona, tri
staklene činije sa turšijom, parče inoksa, belu magnetnu karticu i jednu neotvorenu teglu
turšije, da izgleda lepo. Francuz je, prema Sofijinim željama, kiselio belo i crno grožđe,
ljutu papriku iz Bangladeša, šargarepu, karfiol, kapar i beli luk. Mario je napravio tri
kompleta turšije i nacrtao linije na inoksu, pa se bacio na sofu pored Sofije.

– Popizdeo si?
– Izgleda.
– Šta će sad biti?
– Videćemo.
– Marko je u bolnici.
– Znam.
– Izgleda da više neće moći da pomera kažiprst i srednji prst leve ruke.
– Bolje bi bilo da mu se jezik oduzeo.
– Ti si ga sredio?
– To ti je rekao?
– Ne, rekao je da je sam sebi to uradio.
– Dobro ti je rekao.
– Gde je Neli?
– Koja Neli?
– Aha. Znači svi smo najebali.
– Ajde da probudimo tvog psa.

Povukli su po liniju sa inoksa pa odneli pločicu na palubu pored Darkove glave, Mario
ga je kucnuo metalnom slamkom po levoj slepoočnici, ovaj je otvorio levo oko, uzeo
slamku, usisao jednu liniju u levu nozdrvu i posle dva minuta se uspravio kao merkat i
rekao: – Au, jebem ti život! Francuz ti je dao ono njegovo? – Mario mu je rekao: – Jeste,
ajde da promeniš ovu muziku za uplakane devojčice.

Vratili su se u ofis, Sofija na sofu, Mario na fotelju, a Darko je pitao šta da pusti, pa mu
je Mario rekao da pusti nešto prigodno, i krenula je Metalika, Master ofPuppets, ceo
album, ne preglasno. Mario je pitao kako može tako tiho da pusti takav album, a Darko
je rekao da je to zato što je tako prigodno. Mario je klimnuo glavom, Darko je seo pored
Sofije, sipao im svima burbon, popio malo iz svoje čaše, rekao: – Džon Vik je bog. – i
zatvorio oči.

Pored sofe, u uglu, bila je gomila metalnih kaiševa. Klot kaiševi, bez šara, s
jednostavnom kopčom. Neki ispolirani, neki ne, svi pravi, neiskrivljeni, nabacani, njih
dvadesetak.

– Dobro izgledaju ovi kaiševi. Šta ćeš s njima?

– Hoće da zatvara banke. Rešio je da menja svet.
– Je li? Bravo, dečko.
– Vama je sve zajebancija, ali neko mora nešto da uradi. Banke su najveće zlo.
– Jesu, nego zanima me kako si to provalio.
– Pročitao sam da je neko rekao da je veći zločin osnovati banku nego opljačkati je, i to
je istina.
– Gde si to pročitao?
– Ja sam mu bre dala svoju svesku, onu gde zapisujem šta mi se sviđa, znaš, pokazala
sam ti.
– Dobio si Sofijinu knjigu mudrosti? To je velika čast, dečko. Ja sam je samo video, iz
njene ruke.
– Dobio je.
– Dobro, i tamo si saznao da su banke zlo, pa si rešio da ih zatvoriš? Sofija, trebalo je
ranije da mu daš da čita.

Sofijin telefon počeo je da vibrira. Gledala je u ekran, javila se, malo slušala i rekla: –
Ne, ne, ja ću mu javiti, evo, dolazim odmah. – Prekinula je, digla ruke uvis i nasmejana
vrisnula:

– Zvezdana ima epilepsiju! – uzela jaknu i istrčala napolje.

Mario je pitao Darka ko je Zvezdana, ali Darko nije znao, samo je rekao: – Sve je luđa i
luđa.

– Važno je da smo mi normalni.

– Ej, tebra, ajde da zatvaramo banke.
– Kako bre da ih zatvaramo?
– Odemo i ulazna vrata glavnih filijala vežemo kaiševima, i zavarimo ih. Marko će da
uđe u sistem sigurnosnih kamera, da imamo video, ti ćeš to posle da montiraš, pa ga
pustimo na net.
– Jesi li pitao Marka?
– Jesam, kaže da može to. I fotkamo se ispred, s nekom porukom, znaš, nešto kao
Kantona što je radio.
– Znam.
– Nosimo vaše kacige, da nas ne hapse bez veze.
– Ajmo odmah.
– Odmah?
– A kad si mislio?
– Pa da isplaniramo.
– Isplanirao si, ajmo.

Darko je ćutao i gledao u Marija, pa je Mario rekao: – Tako sam i mislio. Idem da se
istuširam, moram da sperem nešto sa sebe.

Darkovo improvizovano kupatilo u stvari je bilo luksuzno, na plafon je instalirao veliki

tuš, koji je sam napravio, ugradio pojačivač pritiska vode da bi dobio osećaj tuširanja na
jakom letnjem pljusku, i dobio ga je, i Mario je sad uživao u njemu. Prvo je u sebi pevao
Singin in the Rain, jer mu se činilo da je to najgluplje što bi mogao da radi, pa je skroz
nenamerno počeo da zamišlja Neli pored sebe, bilo je taman mesta za njih dvoje, i u
sceni u kojoj ih je video nisu se dodirivali, svako je sapunjao sebe, dodavali su jedno
drugom sapun, na letnjem pljusku. Kad je shvatio da mu telo opet gori od želje za njom,
udario je zid ispred sebe i pesnica mu je prošla kroz pločicu. Pustio je hladnu vodu,
zatvorio oči i dao sve od sebe, ali stvarno je celim svojim bićem želeo da hladna voda
spere s njega Neli. Mario ume da da sve od sebe, ume da svu snagu svog bića usmeri u
jednu tačku, i to je sad uradio. Otvorio je oči, gledao kako mu se krv sa pesnice mesa s
vodom i odlazi u slivnik, na trenutak mu je izgledalo da se i Neli sliva, ali nije se slivala,
naravno da nije.

Zavrnuo je slavinu, pljusak je stao i odmah je čuo Darka: – Tebra!

– Izvini, sjebo sam ti pločicu, namestićemo sutra, nemoj da mi dramiš sad…

– Tebra, čekaj!
– Poludeo sam bre od ove male fukse, što je ne udari autobus, što je ne ubije neki
obožavatelj, jebem li joj sve, što ne crkne, skot… Evo, brate, gledam se u ogledalu i
znaš šta vidim? Budalu. Budalu vidim, ona se tamo firca s ko zna kim, a ja ne želim da
dišem bez nje, kapiraš, ja nju volim! Ej bre, volim je stvarno, pa to je da umreš od
smeha. Svejedno mi je da li je kurva, da li se kresala sa celim svetom, sve što želim u
životu je da i ona mene voli. Pa koliko je to jadno? Crkla dabogda i ko je stvorio.
Oblačio se, i dok je izlazio, Darko je još jednom viknuo: – Ma, brate, prekini! – Vratio
se u ofis, i dok je navlačio majicu preko glave, rekao je: – Dobro bre, jebala te pločica
da te jebala! – Glava mu je prošla kroz majicu pa je mogao da vidi Neli kako sedi u
fotelji, puši, gleda ga i smeje se. Darko je rekao: – Pa jebiga, brate. – Neli je rekla: –
Jebiga, brate. – Mario je seo na sofu i pravio se da se ništa nije desilo, bio je mrtav
hladan, jer to je bilo jedino što je mogao da bude. Sipao je, popio, izvukao, zapalio i
zavalio se.

– Otkud ti?
– Odjednom.
– Moglo bi da se kaže da sam te zvao.
– Moglo bi da se kaže da sam te čula. I rekla sam ti da me ne zoveš fuksom.
– Jesi. Izvini.
– Došla sam da te slušam kako pričaš.
– I ja sad treba da pričam?
– Pa sigurno nešto pričate, vi uvek nešto pričate.

Darko je počeo da se smeje, ali samo je počeo, jer mu je Mario pogledom zaledio
osmeh. Što se pogleda tiče, dobro je što nije pogledao u Neli, ovako je mnogo bolje
prošao. Ipak, samo su malo ćutali, Neli se poslužila svim što je bilo na stolu, pa je Mario
rekao: – Dakle, kad idemo?

– Ej, nije da neću, hoću, može i sad, samo da vidimo još neke stvari.
– Reci.
– Treba da smislimo neku poruku, znaš, kao manifest, samo kratko, jednu rečenicu, da to
napišemo na svim kaiševima. Da nam to bude kao neki moto. Nešto kao: Zatvorite
banke!
– To ne moramo da pišemo kad smo ih već zatvorili.
– Pa dobro, smisli ti nešto, ja sam smislio sve ostalo.

Mario je ustao, naslonio se na ulaz u radionicu, gledao brod, pušio, pa se vratio i rekao:
– Ćelavi, nemoj da se ljutiš, ali stvarno imamo pametnija posla od tih fantazija. Napravi
nešto lepo od tih kaiševa, smotaj ih oko nečega ili tako nešto. – Čučnuo je pored kaiševa
i razgledao ih, lepi kaiševi su to bili, i sigurno je moglo da se nađe mnogo simbolike u
tome što se teško savijaju. Neli je zapalila cigaretu i rekla: – Nema moje i tvoje. – Darko
je rekao: – Molim? – Mario se okrenuo i pogledao je, pa se vratio na sofu. Rekao je: –
To treba da piše na kaiševima.

– U, jebote. To treba da piše, samo to može da piše. Hvala, lepa gospođice.

– To mi je on rekao.
– Ti si joj rekao?
– Jesam.
– Eto, uvek ti moraš da smisliš nešto najbolje.
– Ti misliš da se banke zatvaraju tako što zaglaviš kaišem vrata filijale? Misliš, znamo
da misliš, i misliš da možemo u tu akciju ako brojimo ko je šta smislio. ’Oćemo da
brojimo i ko je koliko kaiševa vezao? Kaiševa na kojima piše nema moje i tvoje. Ne
trebaju nam kaiševi ni banke da bismo ih zatvorili. Reci mi, koliko para si dobio za
kuću?
– Znaš koliko, ti si je prodao.
– Koliko?
– Sto sedamdeset hiljada.
– I koliko ćeš da daš meni i Neli?
– Ja sam mislio deset soma, ali može koliko hoćeš, znaš to.
– A sve da nam daš?
– Sve?
– Sve.
– Evo vam sve, jebe mi se, treba mi samo kinta da završim brod i to je to.
– Daj mi karticu i napiši mi ovlašćenje da mogu da dižem pare, sutra ćemo da overimo u
sudu i ja ću da ti dam koliko ti treba za brod.

Darko je izašao iz ofisa, iz radionice doneo karticu, stavio je na sto ispred Marija,
napisao ovlašćenje na papiru, stavio ga pored kartice i rekao: – Evo.

– Dobro, to je sad moje?

– Jeste.
– Nije, to je naše, i kad je kartica kod mene i kad je kod tebe, kao što je uvek i bilo, sve
je uvek bilo naše, samo ga nismo tako zvali. Jesi li mi vratio nekad pare kad sam ti
pozajmio? Ili ja tebi?
– Pa, nismo vraćali, možda ponekad, kad je nekom trebalo. Ali mi smo u tom fazonu, ali
drugi nisu, zato postoje banke.
– Jeste, ali zamisli kad bismo stvarno nekako uspeli da zatvorimo sve banke. Šta bi bilo?
Za deset dana bi se otvorile nove. Ne zatvaraju se banke u bankama, nego u glavama.
– Pa šta onda? Ništa?
– Ne, mi već radimo sve što treba, živimo kako hoćemo i nemamo moje i tvoje. To je
dovoljno.
– A da napravimo blog, da širimo tu priču, da se povežemo s ljudima kao što smo mi, da
vidimo koliko nas ima?
– Nema ljudi kao što smo mi. Ima nekih drugih, koji isto gledaju svoja posla, ali nisu
kao mi, i nisu mi.
– A što da se ne povežemo?
– Evo meni se ne povezuje ni sa kim više. I vi ste mi mnogo. A i preko neta možeš samo
da završiš u zatvoru, tamo su pola puhovi, pola debili koji drukaju puhovima, i pola
klinke, i svi ostali moroni.
– To su tri polovine.
– Pa jesu tri, kažem ti, net je sranje.

Svi se smeju, pa Neli kaže: – Sviđa mi se tvoj glas. – Mario je pogleda, pa gleda u Darka
i kaže: – Ćelavi, samo treba da živimo kako živimo, da budemo pametniji od njih, i sve
će biti okej, možda, jednog dana, a verovatno nikad.

– Od kojih njih?
– Od onih koji nisu mi.
– Koji su to oni?
– Svi ostali. Evo, meni se, na primer, jebe za ceo svet osim za nas nekoliko, i mislim da
celom svetu treba da se jebe za mene, i sve će biti okej.

Neli kaže: – Ajde, reci još jednom da će sve biti okej. – Mario kaže: – Sve će biti okej.

– Hvala ti. Ja idem sad, neće me biti dan ili dva, da znaš. Imaš li para? Ako ti treba, uzmi
od Koste nešto unapred.
– Ne treba mi. ’Oćeš da te odbacim, da se vozimo malo?
– Ne. Ne idem sama.

Izašla je. Mario je nakratko imao utisak da nije ni bila tu. Ipak, bila je i za sobom
ostavila pustinju.

Darko im je sipao piće i otišao da šmirgla nešto. Mario je sedeo mirno i gledao ispred
sebe, nekoliko minuta nije se pomerio, a onda je popio punu čašu burbona, uvukao po
liniju u svaku nozdrvu, opet napunio čašu, uzeo telefon i vrteo goredole po imeniku.
Malo je telefonirao pa otišao u dvorište, a tamo je stajao Marko.

– Kako ti je ruka?
– Odlično.

Prebacili su se u ofis. Mario je rekao: – Dolaze Nina i Monika.

– Darko je pustio kretensku muziku, nekog čupavog Francuza koji uzdiše i peva kako da
mu ona sedne i takve stvari. Marko je rekao: – Opa! Vratio si se među žive. – Mario
kaže: – Vratio sam se među mrtve. – Darko pita: – Monika, Monika? – Mario kaže: –
Da.

Darko je otišao da se istušira, Marko je raskopčao košulju, Mario je popio čašu burbona
i sipao još.

Nina i Monika stigle su s nekog aftera, vesele, zgodne i zabavne. Njih dve su okej
devojke, klaberke s dobrim poslovima od devet do pet, obe zaljubljene nekad u Marka,
nekad u Marija, a Nina često i u Darka.

– Gde ste, manijaci? – pitala je jedna. – E što volim ovu stvar – rekla je druga. Marko im
je iz kuhinje doneo po čašu prošeka i onda malo igrao s Monikom oko fotelje, pa je
slučajno ispustio Mariju u krilo.

Mirisala je na neki šanel, koža na ramenu bila joj je glatka, haljina kratka, butine kao
zdravlje, i lepo se smestila. Darko je bio s Ninom u dvorištu i objašnjavao joj je da se
desilo čudo, jer je evo on potpuno hipnotisan njenim ustima. Nina se smejala. Marko je
sedeo u fotelji i gledao Moniku i Marija.

Mario je sedeo kao spomenik, s rukama pored tela. Hteo je da joj stavi levu šaku na
struk, desnom da joj okrene glavu ka sebi i da je pita: – Pa gde si ti, mala? Što me
ostavljaš da ovoliko patim bez tebe? – da ona počne da se kikoće i da uđu u standardnu
komunikaciju. Hteo je, ali nije mogao. Stvarno je hteo, i stvarno nije mogao. Tada, s
Monikom u krilu, Monikom koja mu se nekad sviđala, veštom, lakom, opuštenom i
divljom Monikom, bilo mu je najteže u životu, znao je to. Bilo mu je toliko teško da je
stigao i da uživa u tom užasu nemoći. Izvinio joj se, zamolio je da ustane, i izašao. Seo
je u auto, a pored prozora se stvorio Marko i rekao: – Ne mogu da pomeram prste.

Mario je ubacio u prvu i polako krenuo. Vozio je sporo. Možda je i plakao, ali to ne
mogu da tvrdim jer mu je lice skoro stalno bilo u senci, samo u jednom trenutku, u
Dunavskoj, kad se nagnuo po upaljač, kao da mu se svetlost odbila od vlažnog desnog
obraza, ali ne možemo da budemo sigurni da su to bile suze.

Ispred Praske nije bilo nikoga. Pozvao je Kostu. Nije se javljao. Zvao je opet i zvonio
do kraja, pa opet, i dok je zvonio, probao je da uđe. Vrata su bila otključana, i dok je
prolazio kroz hodnik, čuo je Kostin telefon kako zvoni. Zatekao ga je za šankom kako
pije i puši, s telefonom koji mu zvoni u ruci. Svirali su Stounsi, jedna odlična, malo
poznata stvar. Seo je pored njega i rekao: – Idem dole.
– Gde dole?
– Na scenu.
– Samo Neli ulazi na scenu.
– Sad ću ja da uđem.
– Nećeš. Ona pere i pod tamo, maže nekim uljima, docrtava spiralu, razumeš? Niko ne
gazi po tom podu osim nje.
– Neću ja da gazim, ja ću da ležim. Umoran sam. Spava mi se.
– Ne.

Mario je ustao i rekao: – Moraćeš da me sprečiš. – Kosta je stao ispred njega i rekao: –
Znaš da mogu da te sprečim.

– Najverovatnije možeš. A možeš i da se skloniš – rekao je i ispalio levi direkt ka

Kostinom nosu. Kosta ga je izbegao sa spoljne strane, uhvatio levom rukom za zglob,
desnom mu pritisnuo rame, opkoračio ga, spustio na pod i kolenom mu pritisnuo glavu.
Rekao je: – Brz si – pustio ga, ustao, bacio mu svežanj ključeva na grudi i seo za šank.

Mario je otišao u montažu da se dokrajči sloumoušn frejmovima, ali nije ih bilo ni u

tresu. Nije bilo ničega, nijednog videa i fotografije, samo je na desktopu bio folder
Mario novi dečko. U njemu su bile fotografije koje je napravio kad je prvi put ušao u
Prasku, dok se još nisu poznavali. Otvorio ih je. Na svakoj je bila obeležena po jedna
pozicija, otiscima njenih bosih nogu.

Upalio je jedan reflektor, otključao vrata scene, otvorio ih, izuo se i bos zakoračio na
hladno drvo. Legao je ispod reflektora i uskoro počeo da ječi, kao Harvi Kajtel u Zlom
poručniku, isto istijacko. Ležao je na leđima s rukama prekrštenim na grudima, grčio se,
stiskao pesnice i plakao. Nije se pitao šta da radi jer je znao šta jedino može da radi, da
čeka, i čekao je, ostavljen na podu po kome ona gazi, očajan što ono dupe u ko zna čijim
rukama slavi rođendan i srećan što ne postoji dno na koje neće sići za još jedan pogled
na nju.

Posle ko zna koliko vremena, zaspao je. Sanjao je mačke. On ulazi u svoj stan, a sve je
puno mačaka, mirno leže svuda, stotine mačaka. Vrati se do ulaznih vrata i jednu šutne
napolje, ona se vrati i za njom ulete još tri. Zatvori vrata i mačke počnu da skaču na
njega, probijaju mu odeću kandžama i zabijaju ih u meso. Prekriven je mačkama. Otkida
jednu po jednu i baca o zidove, ali nove se kače na njihova mesta. Jedna mu je na licu,
prednje kandže su mu u arkadama, a zadnje u usnama i desnima. Krvari, ali ništa ga ne
boli. Prestane da ih skida sa sebe, krene ka ulaznim vratima, izađe na krov i jednu po
jednu otkida sa sebe, zajedno s komadima odeće i mesa, i baca ih sa zgrade. Mačke
padaju na beton, ostavljaju krvave fleke, odmah ustaju, pretrčavaju ulicu, provlače se
ispod žičane ograde i nestaju u mraku Novog groblja. Vrati se u stan i opet isto, i opet, i
opet, i sve ih pobaca s krova. Pretraži kuću, nema više nijedne. Ode u kupatilo, skine se i
uđe u kadu. U ogledalu vidi da mu fali mnogo mesa sa kostiju. Nema krvi, ni bola.
Istušira se i obriše i onda ugleda mačku na vrhu visećeg elementa, pored vodokotlića.
Leži, zeva, naspavana i gladna. Skoči na WC šolju, pa na pod, i izađe iz kupatila. Mario
krene za njom, a ona sedi u kuhinji, pored frižidera. Iz frižidera je rukom izvadio komad
dimljene butkice, stavio ga u staklenu činiju i spustio pored mačke. Dok je jela, sipao joj
je vodu u drugu činiju i seo pored nje, go, dupetom na hladne pločice.

Probudio se ispovraćan, s izgrizenim usnama. Boleli su ga svi spojevi zglobova, kao da

ih je neko razdvojio za po centimetar. Taj razmak ga je boleo. Ustao je, izašao sa scene,
sa zida skinuo vatrogasnu sekiru, vratio se na scenu, stao na poziciju s koje Neli počinje
da igra, hodao po spirali i u jednom trenutku stao, pomerio se u stranu i dva puta udario
sekirom po mestima gde su mu bila stopala. Naslonio je sekiru pored vrata i izašao.

Na šanku je zatekao papir na kome je pisalo: Dođi na krov. Našao je prolaz do krova i
tamo Kostu u gaćama, na stolici za plažu, kako s prekrštenim nogama gleda izlazak
sunca. Pitao ga je: – Zašto si pustio Marka da je gleda? – Kosta mu je rekao: – Zato što
ti nisam mama. Uzmi stolicu.

Prvi sunčevi zraci padali su po reci, krošnjama, zgradama, ulicama i po njima dvojici,
kao da je sve u redu. Kosta je rekao: – Jednog dana ćemo sve uraditi kako treba.

Kamera je poletela kao ptica, kružila malo iznad njih, pa pored Dunava nastavila preko
zelenih krošnji, daleko, dok nisu postali tačke na krovu magacina i stopili se s gradom
koji se budi.
 28

U bloku, na betonskoj stazi kojom je trčala Sofija, bila je korpica, u korpici jastuk, a na
jastuku Zvezdana. Pored korpe je stajao otac devojčice, koja nije bila tu. Rekao je: –
Izvinite, znate, mi stvarno nemamo uslove, nismo znali… – Sofija je uzela Zvezdanu,
skinula joj rože ogrlicu, bacila je na beton i otišle su, njih dve, stajale su jedna drugoj
kao najbolje drugarice, ova mala polumrtva, a ova velika zaljubljena u nju.

Veterinar je rekao: – Epilepsija. – Neurološko oboljenje izazvano abnormalnom

aktivnošću mozga. Simptomi su ovakvi i ovakvi, napadi takvi, lekovi zauvek i obavezna
sterilizacija. Hvala lepo, koliko smo vam dužne, toliko, izvolite, hvala, doviđenja.

Dok su stigle kući, Zvezdana se razbudila, skakutala je i njuškala okolo, i na kraju legla
na jedno mesto, pored staklenog zida, između štafelaja koji je Sofija najčešće koristila i
fotelje iz koje je gledala sunce kako izlazi. Namestila joj je krevet tu, stari dušek i preko
njega frotir. Zvezdana je odmah zubima sklonila frotir, popela se na dušek, vrtela se
malo ukrug i legla, sklupčana. Sofija je legla pored nje: – Ja sam Sofija, zovem se Sofija.
Tebe ću da zovem Zvezdana, ako ti je to okej. Lekar kaže da imaš neku bolest i da treba
da piješ lekove i da ideš na operaciju. To se neće desiti, ako baš ne insistiraš.

Zvezdana je spavala, a Sofija je pričala: – Ovo nam je kuća, sve ovo, to je naše, da znaš.
Bolje je da piškiš i kakiš napolju, ja koristim WC šolju, ali tebi to neće biti zgodno.
Staviću ti činiju s vodom negde, ili nekoliko, tu i tamo. Ne znam kako ti izgledaju ti
napadi, ali jebaćemo im majku, videćeš. Spavaš li?

Zvezdana je spavala, a Sofija je pričala: – Filip je dobio posao u Brazilu, on je arhitekta,

pravi zgrade i takve stvari. On mi je dečko, mislim, ljubimo se i to, spavamo zajedno.
Mislim da sam zaljubljena u njega, u njegovo lice. Hoće da idemo u zajedno u Brazil, da
živimo tamo. Nežan je. Svašta radi prstima. Spavaš li? Lepo priča, pametan je, mnogo
zna, dugo mi se niko nije sviđao i sad je on tu, nasmejan, stalno me ljubi i zabavan je.
Filip ti je, sestro slatka, idealan muškarac.
Zvezdana je spavala, a Sofija je ustala, otišla do dela koji se zove kuhinja, sipala sebi
svašta, metalnu činiju s vodom spustila pored Zvezdane, sela u fotelju pored nje, digla
noge na tabure, nakrivila glavu nalevo, zapalila cigaretu i rekla: – Ti i ja ne idemo u
Brazil. – Zvezdana je otvorila levo oko, ustala, napila se vode, došla do Sofijinih nogu i
pokušala da joj se popne u krilo, ali nije mogla, bila je premala. Sofija ju je stavila u
krilo i Zvezdana je odmah zaspala.

Zvezdana je spavala, a Sofija je plakala. Njoj su često suzile oči, plakala je zbog
filmova, pesama, plakala je od sreće i tuge, a ponekad i bez razloga, ali sad je bilo
drugačije, nije jecala, lice joj je bilo mirno, samo su joj iz očiju tekle suze, kao da ih je
srce pumpalo umesto krvi, oči su joj pulsirale suzama. Izgleda da je iz Sofije tekla čista
tuga, slivala joj se niz vrat, ispod široke majice, između grudi, preko stomaka, skupljala
joj se u pupku, odakle se slivala do Zvezdanine glave i kvasila joj njušku i brkove.

Mario ih je ujutru zatekao u istom položaju. Nisu ga čule kad je ušao, ni dok je kuvao
kafu. Kad mu je ispala kašičica, Zvezdana je zalajala, onako kako može, skočila na
zemlju, prevrnula se preko glave i zaletela na njega. Sofija je ustala, okrenula se i rekla:
– Uh. – Mario je legao na pod da dočeka Zvezdanu i igrao se s njom, prevrtao je, gurao
joj prste u usta, terao je da mu čelom gura pesnicu, lajao i za pet minuta je toliko izmorio
da je zaspala tu gde je bila. Odneo je fotelju i kafu do Sofije i seo.

Okrenuo se ka Sofiji, gledao u njene otečene oči i osušene suze na obrazima i vratu i
pružio joj šolju. Sva pitanja koja su mogli da postave jedno drugom nisu imala
odgovore, pa ih nisu ni postavljali. U tim foteljama, u tom trenutku, skoro da su osetili
mir. Gledali su Dunav. Izgledao je kao da ne teče, kao jezero, kao voda u šerpi,
neposredno pre nego što provri, takve su struje bile valjda, i staklo kroz koje su gledali, i
oni sami su valjda bili takvi, moćni i mirni, spremni na sve.

Zvezdana se probudila, upiškila i počela da cvili. Izašli su. Stajali su na obali, a

Zvezdana je sedela ispred njih namrštena i čuvala ih od reke. Ta tigrasta loptica,
epileptična mala spavačica, namrštena brkata stražarka, nije znala, jer nikako nije ni
mogla da zna, da to od čega ih čuva nije reka, ali ih je čuvala, najbolje što može, a
izgleda da je mogla mnogo, jer je baš toliko bilo potrebno da njih dvoje prežive to jutro.
 29

Iz Bulevara desno u Batutovu, levo u Milana Rakića, pa levo u njenu ulicu, i auto je stao
ispred zgrade u kojoj je živela Neli, koja je sedela na suvozačevom sedištu, pored nekog
lepog tipa, koji nije bio Mario. Izašli su, on je iz gepeka izvadio njen kofer, pozdravili su
se, ali od otvorenih vrata gepeka nije se videlo kako.

Ušla je u dnevnu sobu i sela na kofer. Napisala je Kosti: Gde je motor? Motor je bio
ispred Praske, ključevi na mestu, rezervoar pun.

Dugo se tuširala, a onda se brzo obukla. Rože gaćice, crna majica, plave farmerke,
rozeljubičaste patike, crna kožna jakna i mat crna kaciga oko ruke.

Izašla je iz taksija na parkingu pored motora, navukla belu potkapu i kacigu, sela na
motor, okrenula ključ, gurnula se napred, ubacila u prvu, motor je poskočio, a ona je
dala gas. Podigla se kratko na zadnji točak, ali se odmah spustila, mašina je vrištala pod
suludim brojem obrtaja u prve tri brzine, a onda je zvuk postao deo tupog huka
velegrada.

Dunavskom pa oko Malog Kalemegdana, do Beton hale, tu se okrenula i onda nazad

istim putem, preko Pančevačkog mosta i dalje pravo, vozila je pažljivo, brzo, precizno i
bezbedno, dok nije skrenula za Vršac. Onda je stala pored puta, jako zategla pertle leve
patike, i krenula ka Vršcu. Nijednom nije izletela iz svoje trake, nijednom nije promašila
idealnu putanju, put je bio nestvarno prazan, osim dva kamiona na dugačkim pravcima.
Neli uvek vozi pažljivo i bezbedno, ali njena vožnja je specifična, oseća motor kao deo
tela, zna sve njegove karakteristike i koristi ih na najbolji način, sad se stalno vrtela oko
6.000 obrtaja i više, do Devojačkog bunara, tu je skrenula i mirno prošla sve zemljane
puteve između vikendica, pa malo kroz šumu i nazad na put, do Vršca opet MotoGP, pa
na Vršački breg, kratak espreso, ceđena pomorandža i jabuka, noge na stolici, cigareta i
prazan pogled na nepreglednu ravnicu. Salata, samo paradajz i parče hleba, još jedna
kafa i dve cigarete.
Spustila se do vršačkog groblja, prošla pored crkve na ulazu i sela ispred jednog
spomenika. Zapalila je dve cigarete, jednu je stavila na mermernu ploču, a drugu
ostavila sebi u ustima. Kad su cigarete izgorele, ustala je i izgovorila nešto, ali nije
moglo da se čuje šta, zvučalo je kao da sve ide kako treba, ili volim te do neba, ili da je
neko velika beba, ali možda je rekla i nešto skroz deseto.

Nazad je vozila nezainteresovano, više je gledala šta se dešava okolo. Kad je stigla do
velikih vetrenjača na jednoj čistini, stala je, fotografisala ih telefonom, vratila se na
motor, uvukla ruku u kacigu i krenula. Polako, s vetrom uz lice, osećala je život, dok je
skoro bešumno klizila po glatkom asfaltu, mislila je na Marija, zamišljala ga je, sećala se
njegovih pokreta, čula njegov glas i u jednom trenutku je zamislila njegovu ruku na
svom struku, i na licu, pa svoju ruku na njegovim grudima, i zaustavila se, naslonila na
motor i pušila, uznemirena.

Stavila je kacigu i krenula. Opet sve oko 6.000, pravo kući za bubnjeve. Vežbe je svirala
savršeno, onoliko vežbanje donelo je rezultate, nije ispadala iz ritma, svirala je prelaze i
lomila ritam gde je htela. Bacila je palice na krevet i sjurila se motorom do Darka, tamo
nije bilo nikoga, pa je otišla do Mariove zgrade, stajala ispred sigurno petnaest minuta, i
onda ušla, popela se na krov, ušla kroz prozor u njegov stan i našla ga u dnevnoj sobi, u
fotelji, kako spava, s licem kao nacrtanim.

Sela je na pod ispred njega. Ne sviđa joj se kako izgleda, ali voli da ga gleda.
Prošaputala je: – Šta hoćeš od mene? – Nije se pomerio, a onda su se napolju zalupila
vrata neke terase i Mario je otvorio oči, pogledao oko sebe, i zatvorio ih. Rekla je: – Tu
sam.

Sunce je upalo u Dunav, među somove, štuke i ostale nemani. Sumrak je budio one koji
su ga čekali.

Neli je sedela za bubnjevima i pokušavala da pogreši.

Mario je stajao u dnevnoj sobi i tražio pogledom nešto, ali nije znao šta.
 30

Kosta je bio za šankom. Klub je bio prazan. Mario je seo za jedan od stolova.

– Što nema nikoga?

– Ne radimo danas.
– A Neli?
– Dole je, sprema se.
– Što me nisi zvao?
– Što da te zovem kad si tu?

Spustio se pravo u kabinu, upalio dva reflektora i pogledao svetlo na sceni. Sekira je bila
tamo, na mestu na kom ju je ostavio. Muzika je počela, reflektori, koje je on upalio,
ugasili su se. Pokušao je da ih upali, ali kontrole nisu reagovale. Onda je blesnuo spotlajt
na Neli, na početnoj poziciji, u šarenoj letnjoj haljini s kratkim rukavima. Njihala se,
bosa, sporo, opet je pratila melodiju, ali mnogo sporije od stvarnog tempa, igrala je ton
po ton, premeštala se s pozicije na poziciju, prema Mariovim prvim fotografijama, na
sceni je bila devojčica koja igra školice, u sloumoušnu. Nasmejana, nežna, pažljiva,
upijala je Marija u sebe. Pesma je bila portugalska, s izlomljenim ritmovima i
neuhvatljivom melodijom, koju je Neli telom razlagala na pojedinačne note.

Nije bio iznenađen. Bio je u njoj. Bio je ona.

Kad se pesma deseti put završila, uzela je sekiru, došla do Mario ve kabine i udarala po
staklu dok ga nije razbila. Srca ga je isekla na nekoliko mesta po licu. Ispustila je sekiru,
pružila mu ruku i povukla ga na scenu. Zagrlila ga je rukama oko vrata i poljubila. On ju
je uhvatio šakama za lice i ljubili su se, ko zna koliko. Usne su mu bile u ranama, svaki
njen poljubac ga je boleo, ali ukus i miris njene pljuvačke brisali su sve pred sobom.
Rekla mu je: – Mirišeš na mene – uhvatila ga za ruku i povela ka garderobi. Dok su
prolazili pored ostalih kabina, Mario je video da su prazne, ispražnjene. Praska uopšte
nije radila te noći.
U garderobi, na fotelji, počeli su ponovo da izmišljaju ljubav.
 31

U Darkovoj bašti, na mestu gde je ležao brod, stajala je Sofija, a Zvezdana je njuškala
po praznoj radionici. Nije bilo ničega, osim sofe u ofisu. Na nju je bila bačena
fotografija na kojoj su bili njih četvoro, isto na sofi, pobacani, nasmejani, Mario i Marko
čelom u čelo, Sofija u najvećem osmehu na svetu, s cigaretom u ruci i glavom
podignutom ka plafonu, a Darko s glavom naslonjenom na njeno rame. Tu je bio i
Nemanja, ali ispred njih, s foto-aparatom.

Sofija je uzela fotografiju, sela na sofu i uzela telefon.

Kosta i Marko sedeli su za šankom u Prasci, dok su radnici oko njih iznosili stvari i
pakovali ih u kamione na parkingu.

– Baš ne možeš ni da ih mrdneš?

– Ne, ali mogu da ih savijem i zalepim flasterom i da stoje tako. Imam pesnicu.
– Da vidim.

Marko je desnom rukom savio kažiprst i srednji prst leve šake, obmotao ih flasterom,
ostale prste skupio u pesnicu i nekoliko puta udario tapacirana vrata. Kosta je digao šake
ispred sebe pa je Marko malo udarao u njih.

– Dobro, dosta.
– A koja je šljaka?
– Šljaka je da budeš sedamnaestog novembra u Valensiji, na trci, i da me nađeš na žutoj
tribini, kod prve krivine.
– A šta ćemo da radimo?
– Ono što ja kažem.
– Brate, ne možeš sa mnom tako, nisam ja veverica.
– Nisi. Budi na toj tribini ako hoćeš, i radićemo.
– A kinta?
– Slušaj, nisam ti ja Mario, radićeš šta ti kažem i bićeš pun ko brod, a ako se budeš
pravio pametan, nestaćeš.
– Mario je zaljubljena pičkica.

Kosta mu je lupio šamar, punom, zavrteo ga je za 180 stepeni. Marko je pokušao iz

okreta da mu vrati, ali ovaj ga je spakovao na pod, s dva zgloba pred pucanjem. Rekao
mu je: – Nema divljanja, i moje prijatelje ćeš da poštuješ. Je l' ti to jasno? – Marko je
ćutao, a Kosta je još malo zarotirao kukove i Markovi zglobovi su jedva izdržavali, pa je
rekao: – Jasno mi je, jasno mi je bre.

Kosta ga je pustio, Marko se malo istegao i opet seo za šank. Gledao ga je drugačije, ali
ne sa strahom, jer se Marko ne plaši ničega, nego s poštovanjem, jer Marko poštuje silu.
To je nešto što su morali da obave.

Iz hodnika se čuo smeh, pa su ušli Neli i Mario. Marko je pitao: – Otkud vi? – Kosta je
rekao da ih je on zvao. – Mario je pitao: – Otkud ti? – Kosta je rekao da ga je on zvao.

– A vi ste ortaci?
– Marko i ja ćemo da radimo zajedno.
– Jel‘? A šta ćete da radite?
– Šta te boli kurac?
Neli kaže: – Ja ne idem.
– Nisam te ni računao.
– Otkud to?
– Videlo se iz aviona.

Mario je rekao: – Što mene nisi provozao tim avionom? – Kosta je rekao: – Ne treba tebi
avion.

Telefon je prvo zazvonio Mariju, i čim je prekinuo, zazvonio je Marku.

Otišli su do Darka, a tamo, Sofija i Zvezdana, na sofi, s fotografijom.

– Otplovio, a?
– Izgleda.
– Daj da vidim fotku.

Svi su gledali fotografiju i svako je mislio nešto svoje, a Neli je pitala: – Smetam li vam
ja? – Sve troje su se nasmejali, a možda i Zvezdana. Mario je rekao: – Aj da ih zovemo.
Sofija je zvala Darka, a Mario Nemanju. Obojica su se javili. Sofija i Mario su spustili
telefone na sofu i počeli da pevaju Providencu, Mario je gledao Neli, Marko Marija, a
Sofija Zvezdanu. Na pola pesme počeli su da divljaju, svi osim Neli i Zvezdane, koje su
se sklonile u dvorište. Ovi su skakali kao na tribinama i drali se – svako svoje, i na kraju
samo prekinuli vezu.

Prošetali su malo po radionici i dvorištu, pa je Marko rekao:

– Idem ja – izvadio iz ranca kožnu futrolu s knjigom koju mu je ostavila majka, iz nje
izvukao list sa onom pričom, prišao Neli i rekao: – Voleo bih nešto da ti poklonim. –
Neli je pogledala Marija, ovaj je klimnuo glavom i Neli je uzela papir i pitala: – Šta je
to? – Marko je rekao: – Neka priča. – Neli je savila papir, stavila ga u zadnji džep i
vratila se kod Zvezdane. Gledala je u nju i rekla: – Hvala. – Marko je rekao: – Aj ćao. – i
izašao. Mario je polako krenuo za njim, i kad je stigao do kapije, video ga je na motoru,
bez kacige, kako lepi prste. Zviznuo je, Marko se okrenuo, a Mario je digao ruke uvis, sa
stisnutim pesnicama, kao bokser, kao što su uvek radili. Marko je sišao s motora i uradio
isto, nasmejan. Stajali su malo tako pa je Mario zaurlao: – Zauvek, brate! – A Marko
isto: – Zauvek!

– Spakovao se na motor, dao gas i nestao.

 32

Parkirali su se ispred Praske i Neli je rekla Mariju: – Sačekaj me ovde, molim te. – Na
vratima je stajao Kosta, ona je prošla pored njega, a on je ušao za njom. Vratila se posle
deset minuta, uplakana. Mario je pitao: – je l’ sve okej? – Neli je rekla: – Da. – Onda je
Mario ušao u bivšu Prasku. Kosta je sedeo za šankom, i kad ga je video, podigao je čašu
uvis, Mario je klimnuo glavom i izašao.

Neli ga je sačekala u kolima ispred njegove zgrade, da pokupi gitaru, pa su otišli kod
nje. Ona se tuširala, a on je sedeo u dnevnoj sobi, i kad je prestalo prskanje vode, počeo
je da iščekuje da se pojavi na vratima. Znao je da će se sigurno pojaviti, jer zašto se ne
bi pojavila, ali on je ipak strepeo i iščekivao, i kad se pojavila s peškirom oko glave, i
dok mu je prilazila, znao je da će ga poljubiti, a kad ga je poljubila, bio je srećan kao da
se desilo nešto neočekivano. On to još ne zna, a i kako bi mogao da zna, ali to se nikad
neće promeniti, on će se zauvek radovati svakom njenom pokretu i dodiru, dok je živ, a i
posle toga.

Ležali su u spavaćoj sobi i slušali Cecu Samo noćas da sam tvoja pa zauvek ostavi me,
onda malo Žaka Brela, pa Edit Pjaf trista pesama. Kad je Edit završila, Mario je uzeo
gitaru, Neli je sela za bubnjeve, on je trzao bez smisla, a ona lupala kako joj padne,
smejali su se i ljubili, pa opet i opet. Onda je on počeo da svira onaj jedan akord, njihov,
iz njegove dnevne sobe, a ona taj ritam. Vrteli su istom brzinom dok se nisu potpuno
uskladili, ali potpuno besmisleno, potpuno, svirali su i gledali se, i onda je ona počela da
usporava, a on je pratio. Usporavanje je trajalo dugo, nijansu po nijansu, držali bi jedan
tempo dok ne bi bili spremni da uspore, pauze između tonova bile su guste, mogli su
možda i jedno drugom otkucaje srce da osete, a onda je ona počela da udara doboš samo
jednom palicom, reklo bi se tek ponekad, ali u pravilnim intervalima, a njegov ton je
dolazio odmah posle njenog udarca, nepogrešivo se lepio za njega. Kad je poslednji put
udarila, zaustavila je palicu na dobošu, a on ruku ispod žice koju je okinuo. Nisu se
pomerali. E tad se desilo. Tišina između tonova bila je njihova muzika, tišina je bila
snaga zvuka koju su tražili. Rešenje jednačine, koje su tražili i nisu mogli da izračunaj u
– morali su da čuju. Tišina je bila nula u kojoj su morali da se nađu da bi mogli da se
dodirnu, u beskonačnosti. Sva ostala rešenja vodila su beskonačnom približavanju, a
nikad dodirivanju, ali to sad više nije bitno, jer njih dvoje su tu, i na svim ostalim
mestima, u svakom trenutku.

Ipak, interesovanja im nisu bila toliko usmerena na matematičke i metafizičke aspekte

odnosa u kome su se našli. On je temeljno čestitao njenom đupetu rođendan, a ona nije
skidala ruke s njegovih grudi. Tuširali su se, prskali penom za brijanje i pohvali
čokoladnim mlekom, u krevetu jeli šlag i breskve, i zaspali pred zoru.

Kad su se probudili, pogledali su se i oboje bili srećni što sve nije bio san. Ono što su
znali, a nisu nikako mogli da znaju, jeste da istina postoji i da se oni nalaze u samom
njenom središtu. Znali su i da sreća ne postoji, osim možda ponekad, ili stalno, svejedno
je.
 33

Zvezdana se probudila, sišla sa dušeka, protegla se, napila vode i otišla do Sofijinog
kreveta. Mogla je da joj vidi samo desnu šaku, nije mogla da se popne do nje, još je
premala. Teturala se i prevrtala preko glave, smešno trčala, skakala uvis, uvlačila se u
rolne papira, piškila odjednom pored WC šolje i onda, dok je bežala s tog mesta, da
bude kao nisam ja, sudarila se s kutijom na kojoj su stajale izmešane boje, vodene i
rastvorene tempere, i neki još neosušeni akrili. Srušile su se, a Zvezdana se ukopala u
mestu. Sofijina šaka nije se pomerila.

Njuškala je po bojama, klizala se, nekoliko puta se okrenula na leđa i vrtela s jedne na
drugu stranu, kao da je na travi, a onda joj je to dosadilo pa je nastavila da istražuje,
onjušila je svaki ugao, opet se provlačila kroz rolne svačega, nekoliko puta se vraćala da
se valja po bojama, i zainteresovala se za stakleni zid. Dizala se na zadnje noge i gledala
napolje, i nekoliko puta se stresla, kao što se psi tresu.

Vodu je pila iz svih svojih činija, još se motala gde joj je palo na pamet i onda sela pored
Sofijinog visokog kreveta i lajala. To lajanje će jednog dana lediti krv u žilama, ali sad
nije zvučalo tako, mada je bilo dovoljno da se Sofija probudi, sedne na krevet i vidi ovu
malu koja više nije bila tigrasta. Ulepljena, šarena, ko zna kako je uopšte mogla da
gleda, skakala je u mestu od sreće. Sofija je skočila s kreveta, podigla je, grlila i ljubila.
Oprala je u lavabou, obrisala, osušila fenom, obukla jaknu i stavila je u džep, pa je
počela da razgleda novi atelje. Hodala je i zamišljala kako sve to izgleda odozgo, na
primer, s plafona, ili s još veće visine. Sofija sa zemlje može da zamisli pogled odozgo,
da precizno vidi tu sliku, s tim se rodila. U slici koju je sad videla boje nisu bile bogzna
kako složene i nije mogao da se prepozna nikakav poseban oblik, ali video se svaki
korak Zvezdaninog istraživanja, moglo je da se zaključi na koja se mesta najviše puta
vraćala, gde joj je bilo zabavno i odakle je odmah pobegla i nije se vraćala. Na neka
mesta nije ni kročila. Stakleni zid imao je liniju u visini Zvezdaninih šapica, na još tri
mesta bile su skoro popunjene mrlje, a pored Sofijinog kreveta nije bilo ni tačkice koja
nije bila obojena.
Sofija joj je premestila krevet pored svog, štafelaje na tri obeležena mesta, pa su izašle.
Stigle su na kej, i hodale jedna pored druge, ka Ušću. Sofija je gledala pravo ispred sebe
i hodala kako već Sofija hoda, a Zvezdana je trčkala pored nje i ponekad bi okrenula i
podigla glavu da je pogleda. Moglo bi da se kaže da su izgledale kao da se znaju otkad
je sveta i veka.
 34

Spavali su, on go, ona u gaćicama, svako sa svojom stranom jorgana između nogu, s
glavama na istom jastuku, i dodirivali su se kolenima. Ona je prva otvorila oči i nije se
pomerila, gledala ga je. Po kosi, nosu i levom obrazu imao je tragove šlaga, komadić
breskve na desnom ramenu, izgledao je smešno i opasno, u njenom krevetu, na njenom
jastuku. Pored kreveta, u činiji sa šlagom i košticama, bio je nož kojim je sinoć sekla
breskve. Zamišljala je kako polako uzima nož i ubada ga divljački po licu i vratu, krv
pršti na sve strane i sve što uz to ide, pa ih je onda zamislila na plaži, ona sedi na peškiru
ispod suncobrana, a on se u plićaku igra s njihovom ćerkom. I jedno i drugo bilo joj je
primamljivo.

Sunce je stiglo u takav položaj da su zraci padali na Mariovo lice. Otvorio je oči. Osušen
šlag zatezao mu je kožu, bilo mu je toplo, a njeno lice, njeno lice, njeno rame, kosa i oči,
taj hladan pogled, i ispod jorgana je sigurno bilo sve ostalo, cela ona, ej, ona.
Neverovatno i najnormalnije na svetu, to je pomislio. Rekao je: – ’Oćemo negde?

– Ajde.
– Kuda?
– Na plažu.
– Ovde negde ili na more?
– Na plažu.

Ustala je, pokrila grudi levom rukom, otišla u kupatilo, istuširala se, vratila se u košulji i
gaćicama, navukla farmerke, uzela ranac, ubacila kozmetiku i majice, gaćice i jedne
farmerke, u jednu kesu čistu posteljinu, stala pored kreveta i pitala ga:

– Danas krećemo?

Bulevarom, pa pored pijace, niz Maksima Gorkog u Južni bulevar i na semaforu pred
Ustaničkom, Mario još nije znao gde će skrenuti. Kad se upalilo zeleno, pao mu je na
pamet Bred Pit, to će samo sveti bog znati kako, setio se kako se kao Ahil zaleće na
nekog velikog tipa i ubija ga, iz skoka, kratkim mačem, jednim potezom. Mnogo je
voleo taj potez. Dakle, Sparta, znači, Peloponez, ali prvo ka Nišu.

Na ripitu je bila jedna tradicionalna pesma o devojci koja vesla po jezeru i hoće da je svi
ostave na miru. Između njih dvoje nije se mnogo toga promenilo. Nisu se čudili, živeli
su, bili su tu, sami na svetu, ništa im nije bilo potrebno i sve je dobrodošlo. Autoput je
bio skoro prazan, klizili su brzo, ona je pila vodu, a on sprajt. Muve su im ginule na
vetrobranskom staklu, pa je Neli rekla: – Volim muve.

– Muve? Zašto?
– Ne znam tačno, sviđaju mi se, spretne su, lepo rade onim ručicama i ne prepoznaju
staklo. Tako, uvek sam ih volela.
– Je l’ ti žao što ginu ovako?
– Ne.

Kad su prošli Skoplje, ripit se premestio na britanski bend koji je pevao o tome kako šira
slika ne postoji, nego samo ta neka riba, i da ima još mnogo da se vozi. Vozili su se dok
ona nije rekla: – Spava mi se.

Uhvatili su prvo isključenje i našli hotel. Ona je navlačila posteljinu, a on je stajao

ispred ogledala u kupatilu i setio se kako je cvilio na podu dok je ona hladnokrvno bila
ko zna gde. Osetio se kao budala.

Malo je nedostajalo da se desi ovo: – Udario je ogledalo otvorenom šakom, a ono nije
bilo zalepljeno za zid nego malo odvojeno, pa je puklo i srča se rasula po pločicama.
Kad je završila s posteljinom, Neli je izašla iz sobe, vratila se s metlom i đubrovnikom i
rekla: – Izađi. – Otišao je u krevet, ona je pokupila deliće ogledala, istuširala se, oprala
zube i legla pored njega. Kasnije su zaspali zagrljeni.

Ipak, to se nije desilo. Ne postoji racionalno objašnjenje zašto neko kao Mario ne bi u
tom trenutku razbio ogledalo, bes ga je preuzeo, suze i bol tražili su slavu, ali on ga nije
razbio. Jednostavno nije. Na obe četkice za zube stavio je pastu i čekao je, naslonjen na
zid gledao je kako Neli navlači posteljinu, zajedno su prali zube ispred ogledala,
istuširali se, legli i on je odmah zaspao, mrtav umoran od nerazbijanja ogledala. Ona ga
je slušala kako diše.

Rano ujutru su nastavili, ali su prvo doručkovali kroasane i čokoladno mleko. Preko
nekih brda su stigli do mosta i prešli na Peloponez, prošli kroz Patru, pa promašili grad u
kome su iz nekog razloga hteli da piju kafu, ušli u sledeći i jeli giros u restoranu koji je
na tabli iznad ulaza imao Mona Ližu s naočarima za sunce i cigaretom u ustima. Giros
sa svim prilozima, samo bez pomfrita i kečapa, bio je odličan, meso tanko i sočno,
caciki s dovoljno belog luka je curio, njemu niz podlakticu, njoj niz bradu. Pre nego što
su krenuli, salvetom joj je obrisao usne, bradu i levi obraz. Dok su se vozili kroz sumrak,
počela je da pada topla kiša.
 35

Kapi vode na vetrobranskom staklu kretale su se u suprotnom smeru od automobila,

uzbrdo, naopako. Neli ih je gledala, ličile su joj na splet drhtavih potoka, na krvotok, i
na nju samu. Rekla je: – Piški mi se.

Piškila je na travu pored zaustavne trake autoputa, između otvorenih prednjih i zadnjih
vrata. Vratila se na suvozačevo sedište i nastavili su. Skrenuli su desno kod prvog znaka
za plažu. Put je bio prav, vodio ih je kroz drvorede s jedne i brisani prostor s druge
strane. Nije bilo kuća. Na trista metara od mora ugledali su je, peščanu plažu. Gusto
rastinje, koje je zaklanjalo pogled na more baš na mestu na kome se završavao put, bilo
je posečeno. To je bio izlaz kroz koji se videla pučina, bez linije horizonta.

Ona mu je s obe ruke pritisnula desno koleno i auto je ubrzao. Muzika je bila preglasna,
svi prozori otvoreni, letnja haljina i njena kosa letele su, oči su joj bile širom otvorene, i
neposredno pre nego što su stigli do peska, desnom rukom napravila je pokret kojim
može da se pokaže kako poleće avion. Pritiskali su se čelima, dodirivali usnama, gledali
se u oči i smejali.
 BELEŠKA O AUTORU

Ivan Tokin rođen je 1971. godine. Do sada je objavio roman Najnormalniji čovek na
svetu, zbirke kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum i knjigu Pas. Proza mu je
prevedena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Radi kao kopirajter u
advertajzing agenciji New Moment. Živi u Beogradu.

Neli je njegov drugi roman.