Antonio Tabuki

TRISTANO UMIRE

Jedan život

scan: jocamx i jaske

obrada: bojana888
 Ko svedoči za svedoka?

Paul Celan

Teško je protivrečiti mrtvima.

Feručo
 ...Rozamunda Rozamunda kakve li večeri bajne kao da je iz kuhinje tajne neke
čarobnice sjajne hiljade zvezdica hiljade glasova hiljade presrećnih srca radosti prepuni
svi ali kraja nikada sreći. Rozamunda kad me pogledaš ti Rozamunda meni zastane dah...
Da li ti se dopada?... iz mojih je vremena, kad je Rozamunda gledala Tristana i što ga je
više gledala to mu se više sviđala... Rozamunda kad me pogledaš ti Rozamunda meni
zastane dah... Rozamunda svu svoju ljubav tebi dajem Roza-munda što više te gledam
više te volim Roza-mu-u-u-u-unda... Ne znam baš da l’ je tada bilo toliko presrećnih srca i
radosti u svima, u planini je bilo hladno, štaviše ledeno, spolja i iznutra, kasnije ću ti
objasniti, smesti se udobno, potrajaće to, ali ne predugo, nemoj da se uplašiš, ne duže od
nekih mesec dana, po mojoj proceni, videćeš, pre kraja avgusta ja se povlačim, jesi li
dobro putovao?... nije lako naći pravi put u ovim brdima, zamolio sam Frau da ti lepo
objasni, očekivao sam te ranije, ali sam siguran da je ona dala sve od sebe da te zbuni, ne
zato što ne govori italijanski, govori ga bolje od mene, čitavu večnost je ovde, nego kad
joj nešto nije po volji onda postane Nemica, pravi je baksuz. Traži nek ti da Dafnin
apartman, kaži joj da sam ti ja tako rekao.

...Znaš, kad sve sabereš, život je pre ono čega se ne sećaš nego ono čega se sećaš...
Provirila je Frau, ni traga u matici gde nekad plivao si s jednom ženom, kaže, i zatvorila
je vrata. Ne znam da li su to bili nedeljni stihovi ili krilatica... Frau je sva u krilaticama,
kad ima posla. Ali o kakvom poslu uopšte pričamo, u ovoj kući više nema šta da se radi,
uostalom, danas uopšte nije nedelja, je l’ tako?... Trebalo bi nam slonovsko pamćenje, ali
ga mi ljudi nemamo, možda će jednog dana izmisliti elektronsko, ko zna, neku karticu
veličine nokta koju će nam ubaciti u glavu, gde će biti zapisan čitav naš život... Kad smo
već kod slonova, od svih ritualnih umiranja koje su ovozemaljska stvorenja iznedrila,
uvek sam najviše poštovao njihovo, umiru na neobičan način, znaš kako? Kada slon oseti
da mu je kucnuo poslednji čas, on se izdvaja iz krda, ali ne ide sam, bira jednog druga da
pođe s njim, i odlaze. I idu tako kroz savanu, često kasom, zavisi koliko se samrtniku
žuri... i idu i idu, nekada kilometrima, sve dok samrtnik ne odluči da je to mesto na
kojem treba da umre, i opiše nekoliko krugova obeležavajući kružnicu, jer zna da je
došao trenutak da mre, smrt nosi u sebi ali mu je potrebno da je smesti u prostoru, kao
da se radi o nekakvom sastanku, kao da želi da pogleda smrti u lice, izvan sebe, i da joj
kaže dobar dan gospođo smrti, stigao sam... njegov krug je zamišljen, naravno, ali mu
služi da geografikuje smrt, ako tako mogu da kažem... i u taj krug može da uđe samo on,
jer smrt je lična stvar, veoma lična, i tu ne može da kroči niko osim onoga ko umire... i
tad kaže svom drugu da ga ostavi, zbogom i puno hvala, i ovaj se vraća u krdo... U
mladosti sam čitao Paskala, tada sam ga voleo, naročito njegov jansenizam, sve je bilo
tako crno i belo, tako razaznatljivo, razumeš, život je tad bio crno-beo, u planini, svaki
izbor morao je da bude nedvosmislen, ili ovamo ili tamo, ili crno ili belo, potom se život
pobrine za svetlosti i senke... Međutim, uvek sam voleo onu Paskalovu definiciju prirode,
lopta čije je središte svugde a kraj nigde, podseća me na slonove... I to na neki način ima
veze s onim zbog čega sam te pozvao i što treba da uradiš... kao što rekoh, trebaće ti
malo strpljenja, jer moj poslednji čas još nije kucnuo, premda je blizu, ali to je ono zbog
čega si se spremno prihvatio da kaskaš sa mnom, da praviš društvo samrtniku... Moj
krug znan je samo meni, znam kad će doći trenutak, tačno je, čas je taj koji nas izabira ali
je tačno i da moraš pristati da te izabere, to je odluka koju donosi on ali koju zapravo
moraš doneti i ti, kao da je to tvoj izbor kojem se prosto prepuštaš... Za sada kaskamo
zajedno, naizgled napred, mada u stvari idemo unazad, jer ja sam slon koji te je pozvao
da ga pratiš unazad, ali ja idem unazad da bih stigao do svog kruga koji je ispred. Ti za to
vreme slušaj i zapisuj, kad bude došao trenutak da se pozdravimo, ja ću ti reći.

Moram nešto da ti priznam... nakon što sam te već bio pozvao, pokajao sam se što
sam te uopšte zvao. Ne znam tačno zašto, možda zato što ne verujem u pisanje, pisanje
sve izvrće, vi pisci ste krivotvoritelji. Ili možda zato što svoj život čovek treba da ponese
u grob. Mislim na pravi život, onaj koji se živi iznutra. Drugima je dovoljno ostaviti onaj
život koji se živi spolja, on je već tako očigledan, bezuslovan. Ali meni se piše, to jest...
priča... piše preko posrednika, pišeš ti, a zapravo sam to ja. Čudno, zar ne?
 ...Voleo bih da mogu da počnem od početka, pod uslovom da početak postoji, jer...
gde počinje priča o jednom životu, hoću da kažem, kako ćeš da izabereš? Možeš odlučiti
da počne nekim događajem, to je tačno, i ja treba da izaberem jedan događaj, pre svega
događaj koji se odnosi na taj moj život koji si došao da zabeležiš. Stoga ću ga izabrati. Ali
zar svaki događaj ne počinje nekim događajem? Oprosti, nekako sam sav smušen, ne
umem baš najbolje da se izrazim... hoću da kažem, čovek uradi nešto, i to što uradi
određuje tok njegovog života, ali teško da taj postupak pada s neba, on je već postojao u
njemu, i ko zna kako je pokrenut... Možda neko sećanje iz detinjstva, neko lice koje smo
slučajno videli, neki san koji smo davno sanjali i mislili da smo ga zaboravili, i evo kako
se jednog dana to događa, ali otkud... ko će ga znati... Toga dana na Plaki Tristano je
pričao o Šubertu, bila je zima, a na sablasnom trgu red ljudi s čančetom u ruci čekao je
koine čorbu, znaš šta je to?, čorbuljak koji je ona karikatura od tadašnje vlade delila
grčkim građanima da ne bi pocrkali od gladi, mlaka vodurina u kojoj su plivali komadići
krompira i komadići kupusa... varijacije, rekao je Anteos, koga je inače Tristano zvao
Marios, jer ga je podsećao na jednog prijatelja iz predgrađa Torina, pljunuti on, njegovog
dragog prijatelja koji se još od trideset devete krio u ambaru sa svojom saputnicom,
sjajnom ženom, radije je rekao ne i unapred otpočeo svoj pokret otpora, mislim pre nego
što je Pokret otpora zaista počeo, ali to tvoj roman nije znao... Kad povremeno pomislim
na ono što si verovao da znaš, slatko bih se nasmejao, ali i pored toga tvoja knjiga mi se
dopala, stvarno, ona je najlepše svedočenje o tom herojskom vremenu, uostalom,
jedinom herojskom vremenu koje imamo... Svedočenje, uslovno rečeno, jer ti nisi mogao
biti prisutan, ali kao da jesi, svedok jedne atmosfere, jednog izbora, jednog etičkog
stava... međutim, uneo si i događaje, osmi septembar, Republika Salo koja se svojom
bezočnom arogancijom nudila kao arbitar italijanske sudbine i odbijala da prizna
građanski rat, što je ozbiljno svrstavanje, dan-danas, možda pomalo rizično, znaš bolje
od mene da se tih godina pucalo i na neprijatelje i na prijatelje, ali to i nije toliko bitno,
ono što mi se dopalo u tvom romanu je neumoljivo istraživanje prirode heroizma,
vernosti, izdaje, zadovoljstva i osećanja... Da nisi tako trpeljiv, posle neučtivog dočeka
koji sam ti priredio, ti bi već otišao, poslao bi sve dovraga, obavezu koju si preuzeo i
knjigu koju ćeš napisati umesto mene, sve bi ostavio i rekao mi ono što i zaslužujem... A l’
ti ni za pedalj da ustukneš, jesi mustra, nema šta, pišče, ne znam da li si neka kukavica ili
si hrabriji od mene, pa me zato trpiš... Čini mi se da čujem zujanje zunzare, je l’ čuješ?, u
ovoj sobi se čuje zujanje, strašno zujanje, biće da je to muzika sfera?, ali svemir ne
proizvodi takvo zujanje, to neprijatno škripanje proizvode pisci čije pero struže hartiju,
a ti hartiju ne stružeš, ti si od onih koji je pripitomljuje kao što cirkuski ukrotitelji čine sa
zverima... muzika sfera o kojoj ti govorim veličanstvena je muzika, sviraju je oni anđeli
koje su izmaštali slikari iz moje Toskane, i nema stalnu partituru, jer to su uvek
varijacije... varijacije, odgovorio je toga dana Tristanu taj grčki vojnik, mršav i izmožden,
koji je sedeo ispred njega za stočićem tog kafea na Plaki, dok se nad njih nadnosila
apokalipsa... Varijacije, reče, zasad se ograničavam na uvođenje varijacija, vidite, muzika
je već sva odsvirana, nama ubogim siročićima ne ostaje ništa osim uvođenja varijacija,
setite se na primer Šubertovog Impromptua za klavir opus 142, pratite li me?, ja mislim
da odiše melanholijom koja pritiska dušu poput kakve opsade, podseća na ovu vašu
okupaciju, ovu opsadu pod kojom se nalazi moja otadžbina, ima nečeg opsesivnog u toj
muzici, možda je i sam Šubert bio opsednut tom temom, javlja se i u intermecu za ono
delo koje je nazvao Rozamunda. I tad Tristano načini jedan umoran pokret prema
Partenonu, kao da je hteo da kaže da su i bogovi zgaženi pod čizmom okupatora... i tad se
u dnu trga pojavi jedan mršavi dečak, gotovo dete, umotan u ogroman vojnički šinjel koji
se vukao po zemlji, oko vrata mu je obešena o kanap visila aluminijumska porcija,
ugleda Nemce koji su nadgledali ljude u redu i stade da zvižduće jednu melodiju, bila je
to pesma onih koji su se odmetnuli u šumu, s otegnutim i dostojanstvenim refrenom koji
je dečak svojim zviždanjem pretvorio u gotovo veseli ritam, poput kakve lake koračnice...
Nemac mu pođe u susret i uperi mašinku u njega, ali dečak ne stade, koračao je drsko,
kao da se poigrava, s obešenjačkim izrazom na licu... svi su gledali, znali su šta će se
sledeće dogoditi, ali niko se ne pomeri, niko ne mrdnu prstom, kao da su svi bili
omađijani, metalni zvuk šaržera odjeknu kao kamenje po kaldrmi, vojnik zapuca i dečak
se strovali na zemlju a bicikl preko njega... i tad jedna starica istupi iz reda, zakorači i
njen glas zapara ledenu tišinu Plake krikom izrečene pogrde, Tristano ju je prepoznao,
beše to stara kletva koja zaziva večno prokletstvo, Nemci razmešteni duž zasvođenog
prolaza čuli su je i nisu je prepoznali po rečima, prepoznali su je po tonu, vojnik se
uhvati za mašinku i ponovo zapuca, telo žene sruši se na kaldrmu, figura u crnom koja
zamlatara rukama u samrtnom ropcu, i kao vođen nekim božanskim nadahnućem,
štaviše, nekim vojničkim nadahnućem, jer nosio je vojnički karabin, Tristano nanišani
Nemca u grudi i smaknu ga... i kao nekom čarolijom Plaka ožive i niotkud izmileše ljudi,
jer je jedan neočekivani inspicijent poput Tristana odlučio da je trenutak da na scenu
stupe osvetničke furije iz grčke tragedije, on nije očekivao da pobuna može da izbije
zbog jednog instinktivnog gesta, učinjenog bez razmišljanja o posledicama, ali to beše
kao da su se zupčanici sami pokrenuli, smrću život je ponovo počeo da teče, i sve se već
odvijalo nekontrolisanom brzinom, jer život je takav, a istorija ga prati, da li si ikada
razmišljao o tome, pišče?...

...Frau nije mogla da te smesti u Dafnin apartman, od njega nije ostalo ništa, samo
zidovi. Nemoj da se ljutiš, samo sam hteo da čujem šta će ti odgovoriti kad je budeš
pitao, mada sam već znao, smestila te je u moju radnu sobu, ona goste smešta u moju
radnu sobu, ko god da je, jednom je došao neki ministar i Frau me pred njim upita da li
da ga smesti u moju radnu sobu, onaj iz protokola koji ga je pratio pogleda je užasnut,
gospodin ministar se večeras vraća u Rim, odgovori uvređeno... ali ti voliš da budeš u
mojoj radnoj sobi, u to sam uveren, došao si ovde u potrazi za istinom a ona kao da i
sama živi u toj sobi, u toj plesni i tim papirčinama... srećno. Znaš li šta se desilo istini?
Umrla je ne našavši muža.

Ko uopšte poznaje zloćudnost materije? Naučnici? Vi pisci? Možete da poznajete

mehanizme stvari, ali njihovu tajnu niko ne zna. Vidiš, među stvarima koje jesu postoji
neko nama nepoznato razumevanje, to je drugačija logika... Sila zemljine teže ne
povinuje se onome što mislimo, a ni hemijske formule koje su nas terali da učimo u školi,
gde se molekul kiseonika vezuje za dva molekula vodonika da bi nastala ona tečnost
koju zovemo vodom... Trebalo bi poznavati taktiku svemira, jer svemir ima svoju taktiku,
ali ona nekako izmiče laboratorijama... Njutnova binomna formula velika je stvar, ali
matematičke nauke imaju još slojeva, još zagonetki. Filozofiram? Oprostićeš mi, kaži ti
nešto, u stvari, nemoj, ja ću da filozofiram, pusti me da filozofiram, dozvoljavaš mi? Vi
stalno filozofirate, svi vi veliki intelektualci, objašnjavate nam svet, svi hoće da ti objasne
svet... Jedna ruža je jedna ruža je jedna ruža. Ništa više. Da li znaš da ružičnjak i kruška
pripadaju istom rodu Rosaceae? Uči botaniku, drvo kruške rađa kruške a ružičnjak ruže,
zar je to jedno te isto?... E pa onda me pusti da filozofiram... uostalom, nemam još
mnogo, to vidiš... Ne gledaj mi nogu, molim te, štaviše, pokrij me tim prekrivačem... Evo
zunzare, čuješ li je?, udara o ogledalo, glupača, hoće napolje, misli da je ogledalo prozor.
Rekao sam ti da mi ne gledaš nogu, baš je odvratna, iako ja ne mogu da je vidim, ovako
zavaljen u jastuke kako su me namestili, doktor je presudio da treba seći a ja sam mu
odgovorio da ako baš toliko voli da seče nek secne sebi jaja, ja ću svoju nogu ovako trulu
poneti sa sobom u grob, ako dozvoli, ionako je i ostatak predodređen da istruli, znam da
je odvratna, gangrena ju je svu nagrizla, došla je do prepona, uskoro će me čitavog
izjesti, i ono što je ostalo od moje muškosti, ako pre toga ne odapnem, svejedno nema
mnogo šta da izjede, kesa mi je prazna, a to mi daje dodatno pravo da filozofiram kol’ko i
kako mi drago, to je filozofija jednog presahlog tela, bez telesnih tečnosti, poput
kamena... Jesi li video u šta se ovaj svet pretvori, barem ovaj naš?, mislim ovde kod nas,
gde mi živimo... sav je debeo, mastan, pogledaj ih, one što sam ih malopre pominjao,
sveznalice, prepuni su telesnih tečnosti koje im kruže ispod sala... trigliceridi, sve je to
holesterol, dok sam ja međutim gotovo mineral, vidiš?... kamenje, ne progovara ni reč... ja
sam kamen koji priča, oblutak što leži na obali nekog potoka, leži tu miran i gleda vodu i
kaže, samo ti hitaj sestro vodena, teci, teci, ko zna šta ti zamišljaš ko si, ja ležim ovde na
obali, nepomičan poput kamena, jer ja jesam kamen, brat kamen... Je l’ ti Frau dala dobru
sobu? Frau je takva, voli me ali je baksuz, voli da tera inat, šta joj drugo preostaje u
starosti nego da tera inat bližnjem, da me ne voli toliko i sa mnom bi terala inat, možda
to i radi ali ja ne primećujem, znaš, odrasli smo zajedno, ima godina koliko i ja premda se
ponaša kao da mi je majka, ali takve su žene, uvek se ponašaju kao da su ti majka iako
imaju godina koliko i ti. Traži da ti stave krevet u apartman koji je bio Dafnin... kad je bila
tu... tako je malo bila tu za čitavog svog života, sad su to samo dve prazne sobe, komade
nameštaja sam razmestio svuda po kući, tako me manje boli, ali za Frau su svetinja,
neprikosnoveni... znaš, mislim da je jedan od razloga što je Dafne trpela ovo mesto i taj
što je Frau bila tu, bože, koliko ju je Frau volela... jednom mi je rekla da je zahvaljujući
Frau zaboravila da mrzi Nemce, kako da joj objasnim da ona nije kriva ni za šta?, upita
me jednom... Znaš, Frau o ljudima sudi odoka, kao da su kokoške, čim nisi prpošan
stavlja te u najgori kokošinjac, a ti deluješ stidljivo, podvikni, digni glavu, Frau je na te
stvari osetljiva, u podne ustraj u zahtevu da ostaneš u tim sobama, dovoljno je da unese
krevet i komodu, s ove strane kuće vide se gradski tornjevi, lepi su, da li si ih već video?,
čini se kao da plutaju u vazduhu kad im podnožja podrhtavaju od toplote koja ih
preseca, podiže, uznosi spram visina... Veoma su stari, izgledaju kao da žude za nebom,
razume se, jesi li ih video?... odškrini slobodno žaluzine, i ako ti pođe za rukom isteraj
zunzaru, čuješ li je?, udara o ogledalo, baš je glupa, veruje da je ogledalo izlaz... Gledaj
tornjeve ovog grada, okolne brežuljke, ovaj predeo koji napuštam, gledaj ih za mene.
Osim toga, s ove strane kuće čuju se cvrčci, pozadi se ne čuju, tu su i pevaju čitavo
popodne, volim taj končertino, kao neka najjednostavnija muzika, rekao bi čovek
kastanjete i cimbala... Vratio sam se ovde da bih odavde otišao, tu gde sam rođen, da
čujem moje cvrčke, one koje sam slušao kao dete u letnjim popodnevima kada bi me
poslali da se odmaram a ja bih se zabavio s cvrčcima i čitao knjige koje je trebalo da mi
objasne svet, kao da se svet može objasniti u knjigama... Pusti snovi... Zašto sam pozvao
baš tebe? To znaš, jer mi se svidela tvoja knjiga, moj lik je već poslužio kao nadahnuće za
još jedan roman, to ti je sigurno poznato, ali držao se događaja kao pijan plota, bio je do
te mere realističan da je delovao izveštačeno, međutim, nisam te zvao da me snimaš, ne
želim da ostane moj glas, uostalom, bilo bi suviše jednostavno, kakav bi ti onda pisac
bio? Zapisuj, ako ti pođe za rukom, hoću da ostanem u pisanim rečima, a ako nećeš da
pišeš odmah, barem zabeleži u svojoj glavi, u sebi, a onda napiši svojim rečima, kao što
sam video da umeš, neko ti ispriča jedno a ti to napišeš tako da izgleda kao nešto sasvim
drugo... Reci Frau da dođe da mi da injekciju morfijuma, i svrati kasnije, ona druga je već
obavila svoj posao, bolovi me teraju da kukam i protiv svoje volje i to me baca u očaj...
Jesam li ti već pričao o Vandi?, ne sećam se...

...Ugledali su psa, ali to je moralo biti nekog drugog dana, ko zna kada, u svakom
slučaju u njihovom kasnijem životu. Pas se zvao Vanda, ali ne sa duplim v, obično jgv,
kako i priliči bednoj životinji poput nje. Ime im nije rekao pas, ne bi ni mogao, jer više
nije imao ni trunke snage, imala ga je u svojoj glavi Rozamunda, koja ga je već izdaleka
prepoznala. Vidi, pas, zove se Vanda, sećaš li ga se? Umalo da ga pregazi, u tunelu je bio
mrak i bili su u krivini. Sačekali su ga napolju, na pravom putu, da ih ne bi udario neki
kamion, što se povremeno događalo. Vanda je stigla teturajući se i hramajući, oborene
njuške, jezika koji se vukao po asfaltu, ali se nepogrešivo držala desne strane, iza bele
linije. Dojke su joj visile, kao ispošćene od sisanja, činilo se kao da doji mlade, mada je
bilo nemoguće, s obzirom na godine koje su se očitavale na njušci i zubima, barem
dvadeset, ako ne i više, što je za čoveka u redu, ali kuja u tim godinama je zaista stara.
Uradila je to iz čovekoljublja, reče neko od njih, ne sećam se ko, Vanda je poslušna, dobra
kujica, provela je život ukopana do grla. Uneli su je na zadnje sedište, jastučići na šapama
pretvorili su se od hodanja u živo meso. Shvatili su da je prešla hiljade kilometara samo
da bi je oni našli, ali su to jedno drugom prećutali, neke stvari se ne govore, telo mora da
probija guste slojeve vremena strpljivo slažući oko jezgra sve one drangulije koje su mu
potrebne da bude telo, dok na kraju ne izbije na površinu kao živo biće, iako možda već
na samrti, kao ta Vanda, i u startu je nasankano, jer veruje da je na startu, a zapravo je
već stiglo. I čemu onda sve, majku mu božiju, upita on. Retoričko pitanje, jer odgovora
nema... Bilo je popodne, i veoma toplo, i svetlost je bila zaslepljujuća, a pritom još i
mediteranska. Kad se takve stvari događaju uvek je veoma toplo, svetlost je zaslepljujuća
a Mediteran obavezan, zna se. Do te mere da se u to može verovati ili ne, po izboru. A u
slučaju da hoćete da verujete, on je vozio polako, stenovita obala vukla je na crvenkasto
dok je uzani pojas mora bio modroplav. Činilo se kao da je Vanda zaspala, ali nije, jer joj
je jedno oko bilo zatvoreno a drugo otvoreno, i tim otvorenim je piljila u pepeljaru na
zadnjim vratima prepunu pikavaca kao da je ova siroti Alef koji joj je nekom milošću dat
i kao da u tom njegovom univerzumu od opušaka može da otkrije izopačenog boga koji
je dao da se rodi i prljave tajne njegove religije. On, krišom bacajući pogled na nju,
nasluti pitanje u toj zenici raširenoj od straha i prošapta joj, mračna krivina igra ulogu
oca, ižvakani pikavci sina a jedno vreme koje više nije isto svetog duha, to ti je trojstvo
od kojeg zavisiš, draga Vanda, pomiri se s tim, nemaš više kud. Nikada nisi želeo decu,
odvrati na to Rozamunda kao da se obraća izmaglici od pripeke koja je treperela na
obzorju, tvoja sperma uvek na stomaku, svih ovih godina, uludo bačena, a sad je rođena
moja Vanda, ali kasno, prekasno. Umreće sutra, odgovori on, ali možeš je zadržati preko
noći, ljuljuškati poput deteta, podojiti je, ako hoćeš, bolje išta nego ništa, rasipao sam
svoju spermu jer si ti lagala, pa sam tako lagao i ja... Kakva čudna noć, u Zimmer kod
Tadea. U prozorskom okviru klizila su dva osvetljena parobroda, nečujna, kao u nekom
snu. Tek kasnije, kad su već izašli iz vidokruga, jedan iznenadni dašak vetra donese
pregršt nota koje uvo nije najbolje razabiralo ali koje su im zvučale kao valcer. Možda se
to na parobrodu pleše? Nije isključeno, jer na brodu se često i rado pleše, posebno ako
ste na krstarenju, čak i na krstarenjima za pliće džepove poput onog što obilazi zalive od
San Frutata do San Cakarina, koja traju samo jedan nedeljni dan. Čim uhvate makar i
tren slobodnog vremena, ljudi odmah plešu, treba ga iskoristiti i zabaviti se, naročito ako
si platio kartu, jer ponedeljak je već tu. Rozamunda pokuša da je podoji ali Vanda nije
htela da sisa. Čuli su njeno slabašno disanje gotovo do zore, onda uminu. Sahranili su je
dole, na plaži, u jednoj šljunkovitoj uvali, ne široj od trake, gde se stazica strmo spušta
sve do vode koja svojim talasima vekovima strpljivo i bez prekida zapljuskuje oblutke.
Školjkama i kamenčićima Rozamunda ispisa na grobu Vanda nula nula nula nula,
označivši tim nulama dan rođenja i dan smrti, nešto što je samo Tristano mogao da
razume, popunjavajući ih vremenom koje je zaista proteklo od dana kada je Rozamunda
počela da želi dete, sve do tog dana kada su svoje želje sahranili u vidu oronule kuje, jer
od silnog htenja i želje umiru, i treba ih sahraniti. Ostadoše da posmatraju izlazak sunca
na tom horizontu stešnjenom između dva rta, u tom ljupkom primorskom kraju gde su
nekada dolazili autobusom. Bilo je to moćno sunce, i bez reči oboje su to znali, jer sve je
staro pod suncem, a katkad i previše staro. Što ne umanjuje ničiju patnju, te stoga ni
njihovu. Pevaj mi jednu od onih pesama koje si nekada umeo da mi pevaš, reče ona tiho.
Kojih pesama?, upita on. Onih, sećaš se, kad si me vozio na prečki bicikla, u planini?,
oslanjala sam glavu na tvoje grudi i s tvojim glasom do mene je dopirao vonj belog luka,
koliko smo belog luka jeli u planini!, ali možda je to bilo nekom drugom prilikom, kad
smo jeli puževe na provansalski način, povremeno smo jeli puževe na provansalski
način, umeli smo eto i da ugađamo sebi, a u njima takođe ima puno belog luka. On
zapeva, u gori maslina, na maslini list, u njenom hladu ti meni spi, i rasti k’o more, s
vetrom do zore, budi uvek slađano moje zlato medeno. Bila je to uspavanka. Teško je reći
da li je služila da se uljuljka Vanda na putu ka svom apsolutnom ništavilu, njih dvoje, ili
snovi, koji nikad ne prestaju.

...Počinje ovako... čekaj, pusti me da se setim... kaže, video sam neke devojke kako
viču u vrtlogu oluje, reči je odnosio vetar da bi ih zatim ponavljao i ja sam uplašen slušao
ali nisam razumeo, možda su htele da upozore da je mladost umrla... tako ide ali je
predugačka, to je jedna od onih stvarčica kojima me Frau kinji nedeljom, kazivaću ti je u
odlomcima, na primer, kako se budem prisećao, ionako imamo vremena... rekao sam joj,
Frau, Renate, polako, nemoj mi čitati takve nedeljne stihove, zar ne vidiš u kakvom sam
stanju?, čitaj mi nešto lako, dečije, nešto kao martovska kišica što srebrnasta zvonko
udara o krovove, tako nešto, Renate, molim te. Avgust je, kaže, vrućina je nesnosna u
ovoj ravnici, mladi gospodine, avgust je, kakve sad veze ima martovska kišica?
 Zvala se Dafne, ali on ju je zvao i Mavri Elia, zbog njenih krupnih očiju poput dve
crne masline. Desilo se tog dana na Plaki, nacistički oficir ležao je nasred trga,
raskrečenih nogu, na nekoliko metara od dečaka i žene koje je ubio, s tankim mlazom
krvi koji mu je curio iz usta, grupa Nemaca iznenada se stvori iz uličice koja se spuštala
od Zevsovog hrama, glavni štab se nalazio u hotelu Britanija, neko je počeo da puca s
prozora koji gleda na trg, dakle, bili su tu i grčki partizani, poneki metak okrznu Eolov
stub, meci nošeni vetrom, Tristano skide vojničku jaknu italijanske vojske i baci je na
kaldrmu pored mrtvog naciste, nije želeo da se nađe na udaru partizanske vatre, ali pre
svega nije želeo da bude Italijan, hteo je da svuče s tela tu užasnu odeću okupatorskog
vojnika koga je poslao jedan ludi žetelac koji je hteo da savije kičmu Grčkoj na liniji
obale... Iznenada se stvorila iz jedne zelene kapije, Tristano vide kako se u sredini te
glomazne kapije otvaraju jedna mala vrata, ona izađe kao kakva izgubljena životinjica,
zbunjeno gledajući po trgu, pođe napred u prazno, zastade oklevajući, ugleda Tristana
kraj sebe, pogleda ga onim krupnim crnim očima. Ja sam italijanski vojnik, reče on,
upravo sam ubio jednog nemačkog oficira. Nije razumela, tad Tristano pokaže na sebe
uperivši prst u grudi i ponovi, Italijan. A onda, s podignutim palcem i kažiprstom
uperenim poput pištolja pokaza na nacistu pruženog na zemlji, bum, reče i dunu u
kažiprst. Ona ustuknu, i rukom mu dade znak da uđe u kapiju. Zašto ti to pričam, pišče?...
Ne znam, jednom piscu kao što si ti nije potrebna ova epizoda... a možda i jeste... ti si
pisac koji se ne gadi lirizma, kad ga ima, zato ti to pričam... Tristano uđe i ona zatvori
vrata za sobom. Gledala ga je onim zbunjenim očima, u neverici, možda stidljivo, on je
bio neprijatelj. Tristano reče svoje ime, onako kako su ga zvali kao dete, Ninototo. Ona
reče na grčkom, ja se zovem Dafne, a Tristano, osmehujući se, kao da je zaboravio na sve
ono što se dešavalo oko njega, reče na grčkom, osvajajući vas naučio sam malo grčkog,
umem da koristim samo glagole u infinitivu, ali ja tebe zvati Mavri Elia jer tvoje oči biti
crne masline. Ona mu dade znak da je prati, popeše se starim stepeništem, kuća je imala
zasvođene tavanice, duž zidova nalazile su se amfore prekrivene morskim naslagama, a
na zidovima mračna platna s likovima ozbiljnih, bradatih ljudi. Vodila ga je kroz puste
odaje koje su gledale na unutrašnji vrt. Ćutali su. On je osećao jezu od studeni, ona reče
nešto što on nije razumeo, za to vreme sunce je mestimično probilo sivilo dana i jedan
zrak se koso spuštao na te mukle odaje, čuli su se pucnji pištolja ali kao iz neke daljine,
velike daljine, stigoše u jednu prostranu sobu, gotovo praznu, gde se nalazio samo mali
krevet s ikonom iznad uzglavlja, ogledalo i klavir. Ona mu se obrati na francuskom. Reče,
ova soba, moja, sada je za tebe. A onda reče na svom jeziku, efharisto. I okrenu se da
pođe. Hvala za šta?, upita on. Za to što si ubio mog neprijatelja, reče ona. I ja sam
neprijatelj, reče Tristano. Ona se osmehnu, sede na ivicu onog kreveca prekrivenog
šalom sa cvetovima i reče, nas dvoje, ko smo? Smešila se, i njene su oči bile tako mile da
ne možeš ni da zamisliš, pišče, iako si pisac koji opisuje žene, takvu nežnost ne možeš da
pojmiš, bila je nepojmljiva i za Tristana, tog okupatorskog italijanskog vojnika koji je, ne
znajući baš najbolje zašto, upravo ubio jednog nacističkog oficira, saveznika svoje
zemlje, i sve mu je izgledalo bezumno, da, njemu. Uostalom, znaš šta? Sve je tada bilo
bezumno, to je prava istina. Tristano je bio potresen, i srce mu je snažno tuklo u
grudima, previše uzbuđenja, toga dana, za jednog momka njegovih godina, ti to možeš
da zamisliš, pišče, ti koji se poigravaš tuđim osećanjima. Oprezno priđe prozoru koji je
gledao na trg, pogleda kroz čipkane zavese, na kaldrmi su ležali leševi žene i dečaka,
Nemci su u međuvremenu uspeli da odvuku mrtvog oficira iza spomenika vetrovima, ali
nije se video niko, nije bilo žive duše, kao u nekim trenucima iščekivanja, poput praznog
pozorišta, samo motocikl s prikolicom a na upravljaču je klonulo ležao nepomičan vojnik
s nakrivljenim šlemom, mora da je to bio jadnik koga su prvog poslali po leš pa ga je
grčki snajperista smaknuo. Ona ga ostavi samog u toj sobi. On se pogleda u ogledalo, bio
je mlad, Tristano, tada, a učini mu se da je star. Pogleda partituru na klaviru i vide da je
neka Šubertova kompozicija. Izvali se na krevet, u toj sobi tako franjevački asketskoj koja
je ipak bila deo jedne aristokratske palate, skromnoj sobi, s ogledalom u mrljama i
krevetom gde će se toliko puta voditi ljubav... Ali to nije pomislio on, to ti govorim ja
samo zato što mi je Frau pročitala svoju ko zna koju po redu pesmu. Znaš li je? Svejedno,
Tristano tu pesmu nije znao, ali dokuči da je franjevačka uzdržanost te sobe bila jedini
način da se suprotstavi turobnosti života i sveta, ustade poput mesečara s rukama
ispruženim ispred sebe, bezmalo kao da se odbrani od gadosti što se spustila na vreme u
kojem je živeo, na sve, izađe na mračan hodnik i viknu, Mavri Elia! Mavri Elia, spasimo
se! Onda se ispruži na krevetu i sklopi oči. Ona dođe na vrhovima prstiju tako da je nije
ni čuo, vous m’avez appelee?, upita. Tristano reče, molim te, sviraj mi Šuberta koji je na
klaviru. Ona sede za klavir. Tristano je prekinu. Znaš li temu koju je Šubert iskoristio kao
pratnju za Rozamunde? Potom su se voleli čitave noći, kao da je to bilo nešto nužno i
prirodno, bez ijedne reči. Ujutru, dok ju je on držao u zagrljaju, ona mu je pričala o licu
svetog Đorđa, prikazanom na nekoj vizantijskoj ikoni koja se nalazila na jednom
egejskom ostrvu, sad ne bih umeo da kažem kojem. Mislim da joj je on pričao o jednoj
romaničkoj katedrali u svojoj zemlji, sa džinovskom rozetom na pročelju, i već u
polusnu, gotovo buncajući, pričao joj je o velikoj ruži vetrova, govoreći da u životu treba
jedino pratiti vetrove, Eole, govorio je, Eole... Svitalo je. Tristano ustade i pogleda na trg
vireći iza zavesica na prozoru. Bio je pust. U blizini spomenika vetrovima ležali su
nepomično samo leševi dečaka i žene u crnom pored nemačkog vojnika otromboljenog
preko upravljača motorcikla s prikolicom. Tristano joj priđe i poljubi je u sklopljene oči,
govorio joj je na uvo, Mavri Elia, govorio je, našao sam te i ne puštam te više, odvešću te
odavde, znaš li šta ćemo da uradimo?, zora je, sad ćemo izaći, zastori iz ove stare kuće
zaštitiće nas od studeni, ti sedi u prikolicu, ja ću na motorcikl i otići ćemo u Pirej, tamo
su saveznici, odvešće nas odavde, stići ćemo ćemo do moje kuće, glava zmije je tamo, i
tamo je treba zaskočiti, treba joj smrskati glavu, u suprotnom će se njen otrov razliti na
sve strane, idem da joj smrskam glavu i vodim te sa sobom, hajde da se probijemo kroz
ovaj grad pod opsadom i stignemo do mora, zašto da ne, što bi to bilo besmislenije od
ovog besmisla u kojem smo zaglibljeni... Ona otvori oči, možda je čula ono što joj je
Tristano šaputao u snu, a možda nije, i osmehnu se odsutno, kao u prazno. Ako uspem,
odvešću te u drugu Kneževinu, reče Tristano, ali sva sreća da je na samrti, rekli su mi da
je na samrti, ako ništa drugo, da od dva zla barem izaberemo ono manje.

...Naravno, nije bilo tako, to si shvatio. Ali ti napiši kao da je to prava istina, jer za
Tristana je zaista bilo stvarno, a bitno je ono što je on zamišljao čitavog života, tako
uporno da je na kraju postalo njegovo sećanje. Nacističkog vojnika je bez sumnje zaista
smaknuo, i Dafne ga je zaista sklonila u onu staru kuću, i svirala Šuberta za njega, i
pogledala ga, onim svojim krupnim crnim očima. Ali nisu se dodirnuli, čak ni u prolazu,
ona mu je pričala samo o svojoj oskrnavljenoj Grčkoj, a u zoru ga je krišom izvela
odevenog u kaput svog oca, i nije uopšte stigao do Pireja, u Italiju se vratio tek posle
osmog septembra, dva Dafnina prijatelja su ga odvela do Korinta, i tamo se pridružio
grčkim partizanima, u planinama Peloponeza. I dok se iskradao iz kapije, tog jutra,
prošapta joj, vratiću se, Dafne, kunem se, čekaj me, molim te.
 Ja ne znam otkud ta seta i tuga skoli mi duh, sve mislim na drevnu bajku koju ko
zna kad čuh...1 Bili su to jučerašnji stihovi, na nemačkom, Frau se povremeno ponaša kao
da smo ponovo deca, u vazduhu počinje da se oseća arterioskleroza. Nedeljni stihovi,
mladi gospodine, kaže. Strogo uvažava nekadašnji ritual, ona ti se drži zapovesti. A to je
bila zapovest mog dede kad ju je pozvao radi mene, da bih naučio jezik. Ritual je tekao
ovako, ja sedim u fotelji, u salonu, četvrt sata pre početka časa, jer deca moraju da
čekaju, petnaest do pet, deda ne popušta kad je satnica u pitanju, u svemu ostalom bio je
popustljiv, ali zbog satnice, govorio je, bilo je onih koji su izgubili parobrod za Kalatafimi,
na stočiću bokal s toplom čokoladom koja se puši i dve šolje, jedna za mene i jedna za
Frau, ja sam nosio pumperice, kuc kuc, a zatim Guten Abend Herrchen, Entschuldigung, 2
vreme je za stihove, bila je devojčica mojih godina, da, Frojlajn, bila je stidljiva, Frau,
tada, a ja još stidljiviji od nje, ona zadubljena u čitanje, ja koji sam morao da je slušam,
izbegavala je da me pogleda, izbegavao sam da je pogledam, mnogo me je volela, Frau,
iako mi podmeće sitne pakosti, na svoj način i ja nju, kao što znaš, ona mi je jedina
ostala, kad bolje razmislim proveli smo čitav život izbegavajući da se gledamo u oči,
možda zato što smo kao mladi toliko želeli a nikada nismo smogli hrabrosti da se
pogledamo... Ich weiss nicht was soll es bedeuten, Dass ich so traurig bin, Ein Märchen
aus alten Zeiten... Znaš li ovu pesmu? Nemačka deca je uče u osnovnoj školi, govori o
jednoj sireni, jednom plavokosom stvorenju koje sedi na strmoj steni Rajne i svojim
zlatnim viticama i pesmom zavodi mornare mameći ih u smrt, Lorelaj, tako se zove...
Frau je uvek nastavljala s tim, svaki put kad bih se vratio, kao da ništa nije bilo, kao neki
besmislen ritual koji se ipak mora poštovati jer je pre mnogo godina postojao dogovor, a
onda se život pobrinuo da ga zapečati, iako se jezik tokom godina promenio, drugi
stihovi, drugi akcenti, ali ne i ritual, ostala je ljuštura, Frau zna da je to njena privilegija i
koristi je, ona sama bira stihove, uvek ih je ona birala, ali tako i treba, ona zna, zna Frau
sijaset stvari, znani su joj sati mog života, dani, kao oni molitvenici koje su nekada davno
koristili fratri... život prolazi u jednom dahu, znaš, a kako nam je nekad predugo jedno
obično nedeljno popodne, Frau je uvek umela da izabere prave stihove u pravo vreme,
kad sam bio tu, naravno, jer često me nije bilo, štaviše, gotovo da me nikad nije bilo,
međutim, znaš li šta mi je rekla? Rekla mi je nešto što me je dirnulo, bezmalo ganulo,
čudno, jer ganutost je vezana za telesne sokove koje nosimo u bočici, minerali poput
mene više nemaju vlažnosti, ali kad mi je kazala to onim svojim rečima škrtim kao što je
1 Videti Napomenu prevodioca na kraju knjige. - Prim. prev.
2 Dobro veče, mladi gospodine, izvinite. - Prim. prev.
i sama škrta, onim oporim italijanskim koji se uvek pravila da nije dobro naučila, za svih
šezdeset i kusur godina koliko je provela ovde, ja sam okrenuo lice ka žaluzinama da ne
primeti kako ovaj kamen nije potpuno suv, a letvice na žaluzinama počele su da
podrhtavaju, i to ne od vrućine koja je dolazila spolja, jer mi je na svoj grub način rekla
da čak i kada sam bio daleko, ili u opasnosti, ili je mislila da sam u opasnosti, svake
nedelje u petnaest do pet ona je ulazila u salon, zamišljala da sipa čokoladu u šolje i
govorila u sebi na nemačkom, mladi gospodine, vreme je za stihove. I čitala je ono što je
mislila da mi tog dana treba, nešto poput podrške, ili kakvog molitvenika s molitvama za
svaki sat... Mnogo sati, to je zaista mnogo sati, pišče. Koliko ima nedelja u sedamdeset
godina, štaviše, u gotovo osamdeset?, izračunaj. Nekoliko hiljada, onako odoka... Daj mi
čašu vode, ali prvo isprazni čašu, Frau uvek stavi dve kapi ekstrakta hmelja koje me
dodatno omame, uzmi vodu sa česme iz kupatila, ona vrata pored ormana, izvini što te
teram da izigravaš bolničara, ne, ne ta vrata, to je garderobni prostor, ona zdesna, moraš
malo da gurneš, ponekad se kvaka zaglavi, slavina s crvenom kuglicom, ona plava je
topla voda, vodoinstalater je pogrešio kad ih je nameštao i nikad ih nisam zamenio, da
ne gledaš slučajno fotografiju u garderobi?... gledaš je, shvatio sam jer mi nisi odgovorio,
molim te, bez sažaljenja, ne želim ga, takve fotografije izazivaju sažaljenje posle toliko
vremena koje ih pretvori u mučne, ali to telo je bilo stvarno iako podražava jednu sliku,
bio je to pokušaj imitacije Kurbea, ima žućkastu mrlju koja mu je došla gotovo do pupka,
izgleda kao neka ruka koja ga proždire, kao moja gangrena, fotografije drže korak s
nama, mi se smežuravamo a one žute, propadaju, njihov epiderm je poput našeg, znaš,
koža čuva to unutrašnje more od kojeg smo sazdani, jer sazdani smo od vode, štiti telo
od spoljašnje toplote a istovremeno održava unutrašnju odstranjujući je kad je
prekomerna, vremenom... a kada more ispari, ostaje ljuštura sva sparušena, beskorisna...
Snimio sam je Lajkom koju sam uzeo od jednog Nemca, taj oficir je u šinjelu pored
pištolja nosio fotografiju svoje porodice i svoju dragu Lajku, voleo je svoju porodicu iako
je tuđe ubijao, ljudski je voleti svoju porodicu, ta fotografija treba da je iz četrdeset osme
ili možda nešto ranije, kad je Tristano otkrio Malenu, danas mi je ćef da je zovem tako,
na kraju su završili u nekakvom pansionu, slučajno, u životu se sve događa slučajno,
katkad pomislim da je čak i slobodna volja proizvod slučaja... baš čudno, zamisli molim
te da se odlično sećam da smo jeli riblju čorbu a ne mogu da se setim da li smo vodili
ljubav, ali on joj je predložio da mu pozira za stvaranje sveta, to je neosporno, svedok je
ta jadna fotografija, bilo je kasno popodne jednog letnjeg dana, vladala je ona divna
varljiva svetlost, Rozamunda, hajde da napravimo stvaranje sveta, reče Tristano... ali
između njega i nje nije bilo nikakvog stvaranja sveta, nisu stvorili ništa pod milim
bogom, jalova ljubav, rekao bih, bez produžetka života... uostalom, bolje tako... Voda je
mlaka, rekao sam ti da je slavina za hladnu obrnuta, sa desne je strane, sledeći put uzmi
slamčicu koja stoji na komodi, inače pokvasim svu posteljinu, zar ne vidiš da ne mogu da
gutam, nemam sunđerast jezik kao psi... Pričao sam ti o Frau, prošle nedelje pročitala mi
je jednu pesmu, mislim da je lepa... Sinoć sam usnio divan san, ušao sam u stvaranje
sveta... ali čije?... daj mi još malo vode, ali uzmi slamčicu... snovi su jadna čuda... u ona
prava nikada nisam verovao... prava čuda su zablude... naročito danas. Trebalo bi da je
nedelja bila prekjuče, je l’ tako?, izgubio sam račun, Frau ulazi kucajući tiho kao što je
tiho kucala pre sedamdeset pet godina, vreme je za stihove, mladi gospodine. Seda,
otvara knjigu... Nedelja... Frau razume nedelje, od onih je ljudi koji u životu razumeju
nedelje, nastoji da pročisti grlo, što je nemoguće, liči već na bogomoljku, dok govori šišti,
to je enfizem, lekar joj je otvoreno rekao ali ona se napravila da ne razume, Frau je
neverovatna, samo li joj kažeš nešto što joj nije po volji, odmah postane Nemica koja je
ovde stigla juče, krišom puši cigare, zavuče se u neki ćošak u dnu vinograda, rekao mi je
Agostinov unuk, dečak koji dolazi da uzore zemlju koju ne vredi uzoravati u ovom
bolesnom vinogradu, gos’n profesore, kaže, gospođa Frau sedi ispod topole u dnu
vinograda i popuši tri toskanca jedan za drugim, svakog dana od tri do pet, morao sam
to da vam kažem jer me je eto zabezeknulo. I šta radi dok puši cigaru?, pitao sam ga.
Ništa, kaže Agostinov unuk, gleda u daljinu, pogled joj bludi, prošao sam ispred nje i nije
me ni videla, ili se pravila luda. Sigurno misli na doba kad je bila dete, rekao sam mu, u
svojoj Nemačkoj, zar ti nikada ne pomisliš na doba kad si bio dete?, naravno da pomisliš,
ali tebi je lakše jer si kod svoje kuće i bio si dete kod svoje kuće, zato ne brini brigu i
pusti je da duvani koliko joj volja, i oni koji nemaju nikog moraju da misle na nekoga...
Čuo sam zujanje, osetio sam nešto na licu, mora da je ona zunzara. Ako odškrineš
žaluzine, možda će uspeti da nađe izlaz, ali otvori ih samo malo, svetlost je prejaka, kao
da me na svetlosti noga više boli... Frau mi je pročitala pesmu jednog pesnika za koga
nisam čuo, mada bi trebalo da je pesnikinja, ako je pesnik žensko, onda je pesnikinja, zar
ne?, ali to nema veze, dakle, ona kaže, mladi gospodine, nedeljni stihovi i počinje... ovaj
spokojni prah. Znam je napamet, rekao sam, ona američka, ona što me je naterala da se
kajem čitavog života. Ne, kaže ona, ova je italijanska, samo ima isti naslov, ali već je pet
do pet, kasnimo deset minuta... Renate, rekao sam, ne mogu da verujem, stvarno si
nemoguća, toliko je vremena prošlo od kada smo bili deca, sve moguće vreme, sa svim
onim što vreme nosi sa sobom, glad, ratovi i nemaština, i užasi koje pokrene u nama, a
pre svega mrtvi, svi su mrtvi, Renate, ostali smo samo ja i ti, a ti mi govoriš kako kasnimo
deset minuta, ali gde to kasnimo?, strpi se malo. Na morfijum, odgovara ona
samouvereno, i premda mi je vid već oslabio, nazirem tvrdoglavi izraz njenog lica, s
punđom od bele kose poput oreola... Na morfijum, doktor mi je naložio da ga dajem na
svakih osam sati, sledeći treba da ti dam za pet minuta, zato nemamo mnogo vremena, a
htela sam da ti pročitam popodnevnu pesmu dok si još pri svesti. E pa onda samo
napred, Renate, čitaj. A ona će, šta li radi moj mališa, šta li radi moje jarence?, još će
triput doći a onda nikad više. Renate, rekao sam, nemoj mi pevati uspavanke, molim te.
Ali to su bili samo prvi stihovi, uzvraća ona, ćuti i slušaj... mrtve ako dodirneš hladni su,
živi su pak nešto sasvim drugo, ljubav moju kad dodirivah ja srećna bejah, juče sam
prikazanje imala, ljubav moja u vrtu beše, pola starac, pola dete... Dalje se ne sećam, Frau
je čitala i dok je čitala dala mi je morfijum, nisam ni primetio, i tako sam se našao u svetu
snova, i ušao sam u stvaranje sveta, nekad imamo sreće da sanjamo ono što želimo da
sanjamo, ali retko, to je retka privilegija, posle ću ti možda ispričati svoj san, ako ga
zapamtim, ali kasnije, sad sam umoran. Koliko je sati?

Feručo je govorio da snove ne treba pričati nikome jer to je kao da otkrivaš dušu.
Uvek sam se toga pridržavao, ali s tobom je drugačije, došao si da čuješ nečiji život,
prevalio tolike kilometre, ostavio sve, zaslužuješ i snove... hteo sam da ti pričam o jednoj
plaži, ne znam da li sam je usnio malopre ili sam je sanjao proteklih godina, to i nije
toliko važno, ali ispričaću ti kasnije, jer mi se iznenada učinilo da sam uhvatio logičku nit
i ne bih voleo da je izgubim, ona je tako tanušna... Ne znam kako Frau uspeva da je drži.
Zamisli, od kada sam se vratio u ovu kuću obnovila je ritual iz vremena kad smo bili
deca, kada me je učila nemački, nedeljni stihovi... kao da je bilo juče, kao da u
međuvremenu nije prošao čitav život...

...A u međuvremenu, godine su prošle, duge, istovetne, s bombama koje su sve

bile iste, u vozovima, na trgovima, u bankama... malo preskačem, već sam na kraju, zato
što bih zapravo voleo da sam već na kraju, mada, kud ćeš dalje od ovog kraja... i sve je
isto, kao što rekoh, ista suđenja istim optuženima, u smislu da ih nije bilo, tih optuženih,
postojala su suđenja ali nedostajali su optuženi, zanimljivo, zar ne?, ali u demokratiji je
važna spoljašnjost, a ne ono što je ispod, taman posla, bitan je ritual, a ako baš i nema
optuženih, koga je briga?... zaista sve isto, i osmesi, svi isti, oh, ti široki isti osmesi, za
stolom velikih sila kojima smo, kako su nam govorili, i mi pripadali... i oni, svi naduveni
kao žabe, i supruge u večernjim toaletama, jer tako nešto zaslužuje pompu i paradu,
nema šale, pažljivo odabrana mesta kao što su ambasade, misije, topli porodični domovi,
posedi... naročito posedi, s tim i tim ministrima i šefovima država i prelatima i
privrednicima i specijalnim i redovnim izveštačima, za nedelju i za svaki dan, i kakvi
banketi... rafinirani, prste da poližeš, i bankari, obešeni i za vešanje, otrovani i za
trovanje, poneki fratar terorista, povremeno pokoji zdravi krc, krc-krc, napredovala je
takozvana civilizacija sa svojim zubićima, poput kakve tvrdoglave životinjice skrivene u
hrastovom drvetu, krc-krc, blagi Bože, kakav vek, govorili su pacovi počevši da nagrizaju
zdanje... tako je razmišljao Tristano, možda u bunilu, ali kao što ti rekoh ovo bi već bio
kraj, a nije u redu da tu završim, jer zašto sam te onda uopšte zvao, da napišeš kraj? Ali
stvar je u tome što kad se Tristano i Dafne vratiše, pošto se sve već bilo dogodilo, on
stade da posmatra minule godine sa svoje Malafraske, Zle Grane, kako je već krstio taj
brežuljak na čijim se padinama maslinjak žuteo dok se vinograd vašljivio... katkad je
pomišljao da je on vinogradu preneo filokseru, poverio je to Dafni... ne budi nepravedan
prema sebi, šapnula bi mu je Dafne u prolazu dok je Tristano pogleda zabludelog nad
ravnicom gledao kako sunce umire na obzorju, i pomilovala ga po vratu, kao da prebira
po klavijaturi svog klavira, nemoj sedeti tu i oplakivati vino kontrolisanog porekla i
hladno ceđeno maslinovo ulje, divna je bila zamisao o poljoprivrednom dobru koje si pre
mnogo godina hteo da napraviš, nema šta, sjajne zamisli, ali nisu bile za tebe, nisu bile
bitne, zaista, ali su zato bitne knjige koje smo napravili, naše Hipnosove sveske, one su
bile tvoj pravi san, sada postoje, i ostaće, zemlju si bio poverio našem dečaku, ti si ovu
grudu voleo preko posrednika, hteo si da je neko voli umesto tebe jer ovde si rođen i
odrastao, razume se, hteo si da se nastavi, a život je bio zao i grana se slomila, ali tvoja
Dafne je još ovde s tobom, prestani da misliš na te vinograde i na te maslinjake... Ali nije
Tristano mislio na zasađena polja, gledao je obzorje iznad napaćenih krošnji maslina i
razmišljao o ovoj zemlji zbog koje je uzeo pušku u ruku, da li je vredelo, a za to vreme
pogled mu je bludeo i sedeo je zavaljen u platnenoj stolici poput onih rediteljskih koju
mu je u šali poklonila Dafne za jedan rođendan, ispisavši flomasterom na naslonu reči
Skarlet O’Hare, sutra je novi dan, kako ne bi bio reditelj jednog gorkog sinemaskopa koji
se video sa velikog trema, već da bi pomislio da na posletku u životu ipak postoji nešto
što je vredno truda ako duša nije rahitična, i da se treba boriti protiv rahitičnosti nekih
dana, kad se čini da je izvor presušio, jer iznenada vrelo provali, već si izgubio svaku
nadu i gle kako je divno, dolazi mlaz sveže vode koji te preplavljuje, daje ti snagu, polet,
nosi te, odakle dolazi ta ponornica, kad je ravnica izgledala tako suva, kojim je
podzemnim meandrima vijugala da bi stigla do tebe, da bi ti rekla da je sutra novi dan? A
utom je on gledao ravnicu u sinemaskopu, tako plodonosnu, dok je njemu izgledala
ispošćena, imanja, vinograde i Akcionarska društva kao i porodične firme, nepregledni
hektari zemlje, sad već potpuno u rukama Nemaca i Amerikanaca, s pokojim izuzetkom
lokalne aristokratije, tek da se održi tradicija na visini, ili da se ostavi takav utisak, ali
najviše od svega mu je smetala firma Pontormo, ne toliko zbog oznake kontrolisanog
porekla koju su dali svom vinu, po njemu nelegitimno, već zato što su ukrali lik njegovog
najdražeg slikara i na etiketu stavili jednu njegovu sliku u pop verziji u stilu onog
američkog slikara izobličenog pogleda... Rasplinjujem se, uostalom, sve ovo nije
zanimljivo, mada kad bolje razmislim ništa u ovoj priči nije zanimljivo, osim možda
samo jedne stvari, mislim na zavrzlamu, jedino ne znam da li ću biti raspoložen da li
pričam o tome, moram dobro da razmislim, najzad, ti si ispričao Tristanovu zavrzlamu
bolje od mene, u tvojoj knjizi sve je tako jasno, što da ti kvarim posao?... Kako god, sad
sam umoran, a biće da si i ti, ja bih se malo odmorio, možda ću te pozvati kasnije ovim
zvonom koje sam dao da se postavi, zvoni u čitavoj kući, i ovde, hoćeš li da ga čuješ?, čuje
se kre-kre, zvuči kao krastača, nije bilo namerno, električar mi je rekao da to zavisi od
celuloidnog pojačivača, ispao mu je i pukao... tražio si da te Frau smesti u neku lepu
sobu, je l’ tako?, već sam ti rekao, nemoj ostati u prvoj koju ti je ponudila, traži da pređeš
u neku drugu, ona nikada ne nudi najbolje odmah, ne radi to iz zle namere, prosto joj je
to u prirodi, čini mi se da je ušla zunzara, da li je i ti čuješ ili to meni zuji u ušima?

Pirimpipim pirimpipim, pirimpipim, elle avait des yeux des yeux d’opal qui me
fascinaient, qui me fascinaient, il y avait l’oval de son visage pale de femme fatale qui me
fut fatal...3 Čuješ li kako ptice cvrkuću?, danas i ja cvrkućem, radostan sam, dan je svežiji,
oseća se, podigao se vetar, on s’est connu, on s’est reconnu, on s’est perdu de vue, on
s’est reperdu de vue, on s’est retrouve, on s’est rechauffe, puis on s’est separe... 4 Kad su
dani ovakvi treba se spustiti do jedne plaže koju ja znam, pišče, skini košulju koja se
nadima, prvi je dan lebića, još nije onako jak, stiže u naletima i mrsi ti kosu, samo
nekoliko koraka prema boriku i eto te na peščanoj obali, lice odmah postane vlažno od
slane, probaj da obližeš usne, imaju ukus... sunce je jako, ah kakva želja, osećaš je u
preponama, boli te, baš je vruće, sve gori, sunce, pesak, utroba, plaža je pusta, ali gde je
ona?... Je me suis reveille en sentant ses baisers sur mon fron brulant, pirimpipim,
pirimpipim...5 posmatraš horizont i žmirkaš zbog svetlosti, nema baš nikoga, skini se,
daj, ostavi na plaži ono što imaš na sebi, Đudita! Zoveš je, borik u pozadini odgovara,
Đuditaaaa! Ja sam, Đudita! Ja sam, Đuditaaa! Želim te, Đudita! Želim te, Đuditaaaa. On
s’est connu, on s’est reconnu, on s’est perdu de vue, on s’est reperdu de vue, on s’est
separe, puis on s’est rechauffe, pirimpipim, prirmpipim, pirimpipim, chacun pour soi est
reparti dans le tourbillon de la vie, pirimpipim, pirimpipim... 6 testisi su tvrdi i mali kao
dva lešnika, glupi testisi, ne služe ničemu, on je pak tvrd kao batina, Đudita!, dođe ti da
zaigraš, širiš ruke... je l’ai revue, un soir la-la-la, elle est retombee dans mes bras, elle est
retombee dans mes bras...7 kako je veliki plesni podijum ove plaže, još jednom u tvom
naručju, ponovo ti je pala u naručje, i ti igraš i ona igra s tobom, ludačo, napokon si
stigla, jedva sam izdržao, baš sam jedva izdržao, ovakav je već čitav sat, gotovo da me
boli, jedva sam izdržao, hajdemo do sela preko onih brežuljaka, kaže ona, Sasete, praznik
je pesta, pesto me ne zanima, kažeš ti, hajdemo pre u kolibu, koliba je hladovita od
granja, u hladovini granja, pirimpipim, pirimpipim, nego, je li ta plaža bila baš u
Provansi, šta ti kažeš, pišče, je l’ bila provansalska plaža?... možda jeste, možda nije,
možda grešim, nije važno, danas sam veseo poput kakve ptičice, čuješ li ih kako cvrkuću?
Oni ipak ulaze u kolibu, ne moraju ni da prostru peškir, pesak je topao ali unutra je
hladovina, ah, Keri, Keri, kaže ona. Grli te. Umirem za tobom, Keri. Đudita, bleso jedna,
šta si radila tamo?, zašto ti je trebalo toliko vremena da se vratiš?... on s’est connu, on
3 „Pirimpipim pirimpipim, pirimpipim, imala je oči oči od opala koje su me mađijale, koje su me mađijale,
bledilo ovala lica te fatalne žene bi kobno po mene.” - Prim. prev.
4 Upoznali se, prepoznali se, iz vida gubili, iz vida se izgubili, iznova se otkrili, toplo se privili, potom
razdvojili. - Prim. prev.
5 Probudio sam se čela užarenog kad sam osetio dah poljupca njenog. - Prim. prev.
6 Upoznali se, prepoznali se, iz vida gubili, iz vida se izgubili, pa se razdvojili, potom toplo privili,
pirimpipim, pirimpipim, pirimpipim, svako za se opet ode u životne plahe vode, pirimpipim, pirimpipim. -
Prim. prev.
7 Videh je ponovo, jedno mi je veče la-la-la u naručje pala, u naručje pala. - Prim. prev.
s’est reconnu... blesavice jedna, ti Đudita, ali zašto me zoveš Keri?, ja nisam Keri, Keri je
tvoj ujak. Ah, tačno, Klerk, uvek si hteo da te zovem Tristano, da, tako, Tristano, dosta,
ne, da, nastavi, pirimpipim, pirimpipim, quand on s’est connu, quand on s’est reconnu,
pourquoi se perdre de vue? Et quand on s’est retrouve, quand on s’est rechauffe,
pourquoi se separer?...8 Znaš li ti, pišče? Ne znaš, ne znam ja, kako bi tek mogao znati ti,
ti koji o Tristanu ne znaš ništa, a znaš li da ja osećam ovde, baš ovde, onu istu neodoljivu
potrebu kao tog dana?, baš ovde, gde me gangrena nagriza, da, u preponama, to je ona
ista želja... izgleda ti apsurdno? Razumem što ti izgleda apsurdno, ali nije, ovde postoji
ona ista želja kao nekada, ista istijata, drugog ničeg nema, sve ugaslo s mrtvim mesom,
ali postoji ista želja... ostala je želja, a mesa više nema, ne možeš da shvatiš, šta ti uopšte
možeš da razumeš, šta znaš, ti, o tuđem telu, o mom telu?

...Koji je danas dan? Nisam umro, samo sam žmurio ali nisam umro, moraćeš da
se strpiš... Danas sam veoma bistar, mora da mi je spala temperatura, nemam više
košmare. Jesam li ti pričao o košmarima? Čak i da jesam, ne odbacuj ništa, u životu ima
svega i svačega, naročito u životu heroja, pa i košmara... Pomalo šištim, je l’ čuješ?, dok
dišem šištim iz grla, ali ne brini, neće biti danas, traje to, traje, trebaće ti strpljenja, a i
meni. Koji je danas dan? Reci mi kad bude deseti avgust, nemoj da zaboraviš, mada je
možda već prošao. Mnogo sam spavao, mora da sam mnogo spavao. A možda i nisam... u
jednom minutu sna odviju se godine, ponekad... Frau škrtari na morfijumu, kvarna je... ili
možda misli da mi škodi, jadnica, nije ni njoj lako... Katkad sećanja izgledaju kao da su od
želatina, stvari se lepe jedna za drugu kao da su žitke, razlivaju se, vidiš neko lice... stani,
kažeš, uhvatio sam te, ludice, ne prepoznaješ me?, to sam ja, zar ne vidiš?, ja sam, sačekaj
malo... Osmehuje ti se... Ah, prepoznala si me, kažeš, ali ona ti se smeška podrugljivo,
plazi se, baš lepo, plazi se, i namiguje... Imala je ovako dugačke trepavice, i posprdni
osmeh je ostao baš isti, ali usta su se promenila, čudno, čak i lice, kao da je topli vosak
koji se sam oblikuje, i već je neko drugi. A ovaj ovde, šta sad hoće? Ah, pa to je Sirio,
prepoznaješ ga, to je Sirio, koji je umro od raka u guzici... ali ostaje Sirio samo na
trenutak, već je postao Keri, onaj američki komandant koji je bio s tobom u planinama,
jasno ga vidiš, i Tristana vidiš kao da je neko drugi, kada je bio komandant Klerk, u
8 Pirimpipim, pirimpipim, kad su se upoznali, kad su se prepoznali, zašto su se iz vida izgubili? A kad su se
iznova otkrili, kad su se toplo privili, zašto su se razdvojili? - Prim. prev.
suštini su bili jedna ista osoba, spojeni telom, braća blizanci, zvali su ga tako jer je ličio
na jednog filmskog glumca iz tog vremena, s pramenom na čelu ulaštenim od
brilijantina, fale mu samo brčići. I on, onog presudnog dana, u onom modrom
praskozorju, čeka skriven iza stene, drži uperen mitraljez, ali ti se osmehuje kao da te
čeka da bi ti ispričao neku pričicu... i ti mu se osmehuješ, neobično je sresti se tako, posle
toliko vremena, a on je još tamo, na onom istom mestu, u onom modrom praskozorju. Da
li je moguće da se nije pomerio odatle? Moguće. Ljudi se ne pomeraju. Ostaju začarani u
sijaset nepokretnih trenutaka, jedino što to ne znaju, mi verujemo da je reč o
neprestanom proticanju koje postepeno isparava, a zapravo nije, negde u prostoru
ostane taj nepokretni trenutak sa svojim pokretom i svim ostalim, kao u kakvoj čaroliji,
fotografija bez ploče. Treba je umeti videti, ali postoji, ja kad ti kažem.

...Sve u svemu, ovako je bilo, ugleda je udno livade, ispred usamljene kuće, bila mu
je okrenuta leđima, spusti astronomski dvogled koji je nosio preko ramena, jer je u
planinu bio došao bez oružja, i pomisli da je reč o nekom čudu. Nosila je kožne
pantalone koje su joj dosezale do pola lista, cokule, i imala je mitraljez na ramenu čija se
cev uvukla u crnu raspuštenu kosu. Obuze ga drhtavica. Zbog iznenađenja, uzbuđenja,
nečega što ne umem da ti opišem, kao da mu je u grudima buknuo nekakav plamen, dok
mu je u slepoočnicima bubnjalo. Uzviknu, Dafne! Ona se ne okrenu. Razgovarala je s
nekim, neki vojnik u savojskoj uniformi, učini mu se. Uzviknu ponovo, Dafne!, i dade se u
trk. Na zvuk koraka ona se okrenu, s rukom već na kundaku mitraljeza, na gotovs.
Pogleda ga očima iskolačenim od iznenađenja, ali bile su intenzivno plave, s blago
podrugljivim izrazom, možda zbog neznatnog strabizma. Moje ime je Merilin, reče, šta
hoćeš? Nije mogla imati više od dvadeset godina, i govorila je tonom osobe koja je
navikla da komanduje. Ja sam nov, promuca on, dolazim iz Grčke. Ja sam zadužena za
kontakte sa saveznicima, reče ona, Amerikanka sam, možeš me zvati kapetane, kapetane
Meri. Bolje bi ti pristajalo Rozamunda, reče on. Ne pravi se pametan, reče ona, ko je
Rozamunda? Jedno Šubertovo delo, reče on.
 Frau je htela da mi stavi sat s klatnom na noćni stočić, da makar vidiš koliko je
sati, kaže, dovoljno je da okreneš glavu, tako ćeš se snaći u toku dana, stalno zapitkuješ
koliko je sati. Odgovorio sam joj da mi tiktakanje smeta, ali ona se nije dala omesti. Sa
staklenim zvonom se ne čuje, kaže, ne bi ga čuo ni tuberan. Tuberan ne bi, ali ja bih, sve
čujem... crv koji noću glođe orman pravi nepodnošljivu buku, čini se kao neki glas iz
pećine... orman je od kestenovine, crvi vole drvo od kestena, i što je starije više im se
sviđa, ako ništa, barem se u crve razumem, je T... upravo sam joj tako rekao, ako ništa,
barem se u crve razumem, Renate, probaj ako ne veruješ, baci pogled na moju nogu... a
razumem se i u zvuke, imam direktnu liniju s onima dole, već sam na vezi, čujem čak
mrave kako hodaju, a njihove nožice su lake poput dlačica. Uzimaš ti previše morfijuma,
kaže ona za inat, mravi, nije nego, ovo ti je već treća injekcija od sinoć, svejedno, ako ti
smeta sat s klatnom na noćnom stočiću, bože moj, ali sad kad imaš nekoga ko te sluša po
čitav dan, njega zapitkuj i koliko je sati, jer ja imam previše posla. Previše posla... a šta to
uopšte ima da radi prava je misterija, o kućnim poslovima se brine Agostinova žena,
potrepštine i namirnice donosi trgovac... njen posao je da izdaje zapovesti onome ko joj
se nađe na putu. Je l’ i tebi zapoveda? Svejedno, ako se baš ne snalazim danju, noću je
lakše, ima jedan avion, ne znam da li si ga već čuo, možda nisi, u ponoć verovatno spavaš,
a i previsoko je, čuje se udaljeno brujanje, to je ponoćni avion, ja ga tako zovem... tačan
je, možda ponekad kasni ali vrlo malo, oglašava ponoć bolje od onog glupavog sata s
klatnom koji više ne zvoni, samo tikatakeće... možeš ga videti s prozora tvoje sobe, ali
treba da ga čekaš, jer kad čuješ zvuk on je već prošao, videćeš, dva paralelna plavičasta
svetlašca... prolazi već desetak godina, primetio sam ga baš one večeri kad smo se
konačno vratili u ovu kuću, stigli smo iscrpljeni od umora, shvataš, tog avgustovskog
popodneva pošli smo s jednog trga na Plaki gde je Dafne šale radi počela da lebdi u visini
grane jednog narandžinog drveta, molio sam je da me ne tera da se vratim sam, i tako
smo krenuli na put... te noći nisam uspeo ni da trenem, dešava se kad ste premoreni,
stao sam na prozor, znaš kako je, jedna cigareta... To je avion koji dolazi s juga i ide ka
zapadu, kad stigne do nas, baš ovde iznad kuće, zaokreće prema obali... more je njemu tu
odmah, na dohvat ruke... ja ga zamišljam kako prolazi iznad Sardinije, neki putnik koji
kroz prozor gleda sićušna svetla sigurno se pita ko stanuje iza tih prozora, ko to živi
dole, u toj kući, u tom selu... nemoguće je znati, isto kao što ni ja ne znam ko je putnik
koji se to pita, ali svejedno zamišljamo, ja i on, i ne poznajući se pomislili smo isto... evo
ga zatim nad Španijom... možda čak preleće iznad Pankuerva, u Pankuervu sigurno
postoji neko ko u ponoć ne spava i gleda taj avion... i najzad Portugalija... a onda ide
okean, eh, da, nema druge, dragi moj, treba preleteti Atlantik, i odmah si u Americi, jer u
avionu očas posla stižeš u Ameriku. Amerika... Moj otac je uvek maštao da ode u
Ameriku, to mi je pričao deda, mislio je da bi tamo mogao da nastavi svoja istraživanja, u
Americi bi postao biolog svetskog glasa... Amerika... kako li je bila lepa Amerika u doba
kad je moj otac maštao o njoj! On je znao sve o prerijama, o Seminole Indijancima, o
Bendžaminu Frenklinu, o Čarliju Čaplinu, o Voltu Vitmenu, o Empajer Stejt Bildingu, o
muzici... i to mi je pričao moj deda, ovde kod nas niko tada nije mario za tu muziku,
delovala im je raštimovano, bila je to muzika za crnce... neuke... ali moj otac je imao
fonogram, ploče su mu stizale pravo iz Amerike... deda me je naučio da volim tu muziku,
posle očeve smrti, više me nije toliko zabavljala moja garibaldinska sablja, i on je smislio
jednu igru za svako nedeljno prepodne, ulazili bismo u očevu radnu sobu na vrhovima
prstiju, kao da je on i dalje sedeo prikovan za svoj mikroskop i niko nije smeo da ga
uznemirava, zatim bi deda stavio ploču jednoga koji je svirao trubu i padao u zanos,
sukao je bele brkove prateći ritam, slušaj ovog muzičara, govorio je, slušaj kako budi
damare života u svojoj trubi, život je dah, švrćo, u početku beše reč, i ko zna šta su ti
popovi umislili, ali reč je dah, švrćo, ništa drugo do dah... u životu treba voleti život, i
život uvek treba da ti prija, ne zaboravi to, smrt vole fašisti... Pišče, ako pogledaš u
biblioteci, pored stola ispod prozora stoji dedin dvogled i očev mikroskop... Kako je to
čudno, pomisli samo, moj otac je proučavao živote iz našeg najbližeg okruženja
mikroskopom, moj deda je tražio one najudaljenije dvogledom, obojica uz pomoć sočiva.
Ali život se otkriva golim okom, niti je previše daleko niti previše blizu, nego po meri
čoveka... Moj otac je veoma voleo Njujork a umro je pre nego što je mogao da ga vidi... I ja
sam veoma želeo da odem u Njujork, ali nikada ga nisam video, nikad nije bilo prilike. Ti
si ga video, Njujork? Kakvo pitanje, ko nije bio u Njujorku u današnje vreme, pa još u
vašim krugovima... Znaš, baš bih voleo da sednem u taj avion o kojem sam ti pričao, bilo
koje večeri, baš bih mogao... Izvini, o čemu sam pričao, bojim se da sam skakao s teme na
temu, možda me slamao san, čovek priča u polusnu pa onda sve to što kaže zvuči
nesuvislo, da ipak nastavimo posle, imam utisak da je kasno... Misliš da bih mogao da
popušim jednu cigaretu, makar samo dva dima, a da Frau ne primeti? Mogao bi da
otvoriš žaluzine, ionako je vruće.
 Čuo sam da nikad nisi hteo da odeš kod pinkopinkija. Zato mi se dopadaš, svaka
čast, uvek je pun pinkopinkijevskih pametnjakovića, sede tamo i popuju o svemu, šta
ljudi vole ove godine, da li se taj i taj iz vlade oblači dobro ili loše, da li bi bilo bolje
glasati malo više na ovu ili malo više na onu stranu, šta će biti na kraju s ozonskom
rupom, kad bi nekim slučajem svet bio četvrtast, jer nikad se ne zna... a tebe su ko zna
koliko puta zvali, naročito posle nagrade koju je tvoj roman dobio u Americi, tipično,
prethodno te ni ne primećuju, ali ako dobiješ nagradu u Americi, postaješ zvezda i ne
možeš se sakriti od pinkopinkija... Tristano je, u tvom romanu, pravi heroj, ali mu
dopuštaš da se plaši, i to mi se svidelo, heroji se plaše, to običan svet ne zna, ali on
pobeđuje svoj strah... međutim, postoji još jedno ali, i taj deo ti je maestralan, da možda
ne uspeva da pobedi strah jer ga je strah već progutao?... jednom rečju, heroj pobeđuje
strah jer ga je strah pobedio. Nisi potrefio, ali je rezon intrigantan... Opasan si ti, ne može
neko da napiše takvu knjigu a da onda dopusti da se upeca na pinkopinkija... osim toga,
imaš ti nešto senatorsko u sebi, izvini što ti to kažem, mislim na to tvoje strogo držanje,
lepo se snalaziš u toj ulozi, kad sam razmišljao o tebi video sam te u beloj togi, poput
rimskih senatora, nešto kao Seneka, ako tako mogu da kažem, s obzirom na tvoj stil
pisanja, ali možda Seneka nije bio senator, ne znam... Čekaj malo, a da nije taj tvoj
neodlazak kod pinkopinkija u stvari odlazak u suprotnu krajnost? Izvini za ovu žaoku, ali
na taj način svi pričaju da odbijaš da ideš kod pinkopinkija, svima si u ustima tako da na
kraju to što nisi otišao zapravo je isto kao i da jesi... jer pinkopinki je užasan, dragi moj
pišče, kako god okreneš on te nasanka, došao ti ili ne, to ti nikad nije palo na pamet?
Znam šta su rekli o tebi u jednoj pinkopinkijevoj emisiji koju Frau zove katodni purgativ,
znam ti ja sve o toj papazjaniji iako je ne gledam, Frau me redovno izveštava. Prošlog
meseca, nedugo pošto sam legao u postelju, proviri na vratima i kaže, mladi gospodine, u
večerašnjem katodnom purgativu pričali su o piscu koga si juče čitao. Renate, pređi na
stvar, kažem joj. Današnja emisija se zvala hrabrost da se predomislite i voditelj
predstavlja goste i umilnim glasom kaže, pozvali smo i slavnog autora jednog
nagrađenog romana o hrabrosti, ali je nažalost odbio poziv, nadamo se da se nije uplašio
naše emisije, čekamo vas, poštovani pišče, ne brinite, mi smo pitomi, smognite
hrabrosti... Shvatio sam, Renate, i šta s tim?, pitam je. Zar mi nisi rekao da tražiš nekog
ko će te saslušati, ali da bi morao biti pisac? I zatvorila je vrata pre nego što sam uspeo
da odgovorim...
 Danas se osećam dobro, zaista dobro, i pričaću ti sve po redu, smisleno, to je
glavna tačka programa, u tvojoj knjizi će to biti glavna tačka, slušaj i piši, piši i ćuti,
spreman?... Sviće. Tristano je sam u toj prokletoj šumi, i plaši se. Jer i heroji se plaše, sam
si to rekao. Uostalom, Tristano još ne zna da je heroj, sam je, sakriven iza jedne stene
ispred komandantovog skloništa, zna da je sam jer su svi drugovi te noći sišli u dolinu
zbog nekog zadatka, naređenje je izdao komandant lično, treba napasti jednu kasarnu, u
seocetu se nalaze oružje i municija, fašistički republikanci koji ne spavaju, treba napasti
na prepad, zato su drugovi sišli u dolinu, i Tristano je sam u tom prokletom svitanju te
proklete šume, svitanju koje bi trebalo da bude ružičasto i plavičasto, nežno, stvoreno ne
za dane tragedije već za vođenje ljubavi, za zagrljaj i milovanje ženskog tela u postelji,
stvoreno da nekog voli, a ne da pritajeno čuči iza neke kamene gromade premirući od
straha, svitanje je ledeno. Koliko li ih je? Obično su obazrivi, u prepade nikada ne idu u
malom broju, može ih biti deset, dvadeset, čitav vod. Tristano je čuo pucnje, rafale iz
Maschinen-pistolen, pokoji uzvik, a sad grobna tišina, u svitanju koje pupi, opasnom
svitanju, jer dan je neprijatelj, za Tristana, on je sam iza te stene, a njih je mnogo. Na
pokolj se spustila tišina. Ali zašto ih nema? Zašto ne izlaze? Šta rade u skloništu? Možda
traže dokumenta, mape, beleške. Izvršili su majstorski udarac, uklonili su najopasnijeg
komandanta u čitavoj oblasti, velikog komandanta, ne bilo koga, već onog komandanta,
ne nekog priučenog partizana s dobrom voljom, ne, to je stari vojnik, učestvovao je u
prvom ratu, petnaeste je već bio oficir s visokim komandnim odgovornostima, čovek koji
poznaje strategiju, pribran je, iskusan, promišljen, odlučan, nacisti strahuju od njega,
naneo im je silne gubitke, iz nemačke visoke komande u Italiji stiglo je naređenje da se
ukloni, nisu toliko važni ljudi iz njegove formacije, njega treba ukloniti, kad buntovniku
smrskaš glavu telo više nije pretnja, biće tek šaka odmetnutih jadnika bez nekog jasnog
plana, treba ga hitno smaknuti, i sad im je uspelo. Ali neko ih je doveo, kako bi inače
stigli do skloništa? Tristano poznaje sklonište, ujedno i glavni štab, ima četiri prostorije,
u toj napuštenoj kući, u prizemlju je kuhinja, gde se održavaju sastanci, raspravlja o
akcijama, pripremaju planovi i primaju naređenja, odmah pored nje nalazi se još jedna
soba, gde spavaju dva vojnika iz savojske vojske, dva mlada borca, dva učtiva i neiskusna
momka koje ne treba baš koristiti za akcije, čuvaju stražu, oni su komandantova telesna
garda, na gornjem spratu je nešto poput senika, gde su seljani sušili smokve i kesten na
lesama, kao i jedna ložnica gde spava komandant. Pucnjava se odigrala na donjem
spratu. Tristano je video odbleske pucnjeva u kvadratu dva mala prozora pokraj
rasklimatanih drvenih vrata tog kućerka kao iz bajke smeštenog na rubu šume. Zašto,
bre, ne izlaze? Hladno je. Svitanje je hladno. Tristano se plaši, iza one stene. Heroji se ne
plaše, ali Tristano još ne zna da je heroj, on je sam i steže mitraljez koji je uzeo od nekog
ubijenog Nemca, ruke su mu ledene, noge ledene, čini mu se da nije u stanju da misli,
iako mu mozak radi neverovatnom brzinom, njegov pogled je prikovan za rasklimatana
vratanca, svako malo se obazire oko sebe, ali tako munjevito da ne vidi ništa od predela
koji ga okružuje, primećuje samo da je svetlost sve jača, uskoro će se potpuno razdaniti.
Razmišlja, koliko ima od kako sam čuo pucnjavu, deset minuta, sat? Tristano je spavao u
osamljenoj kući na rubu šume gde su seljaci nekada držali svinje, odlučio je da spava
tamo, te noći, radije nego dole u pećini kraj potoka gde obično spava s drugovima. Zašto?
Tristano ne zna da kaže zašto. Zašto, zašto, zašto...

...zašto, zašto, zašto. Došao si čak dovde da čuješ sve razloge i nedoumice
Tristanovog života. Ali u životu ne postoje razlozi, zar ti to niko ranije nije rekao?... zašto
pišeš, iz kog razloga? Ili si ti od onih koji traže razloge, koji sve stvari hoće da stave na
svoje mesto?... E onda slušaj, jedan od razloga je taj što je u planini sreo Amerikanku, to
sam ti već rekao, Merilin, koju je od prvog trenutka zvao Rozamunda, a ponekad i
Malena, ali ređe, kad ju je otpozadi vukao za kosu, koju je ona danju uplitala u kiku, a on
joj je govorio raspusti kose Marija Magdalena, raspusti kose Malena... Je l’ bi hteo da
čuješ i ostale razloge, zašto je otišao u planinu, i kako, i kada, i Dafne, šta je s njom bilo...
Previše si radoznao, pišče, šta te se tiče? Uostalom, izvini, bilo je logično, šta je drugo
mogao da uradi, ionako je već bio prebeg, vojnik u bekstvu, vratio se kući pošto ih je
Badoljo već sve bio poslao kući, mogao je da bira između toga da se krije u seniku, ispod
slame, budući da su Nemci pravili racije i hapsili, ili da se pridruži svom kralju u
Brindiziju ili negde u tom kraju... Nije mu se sviđalo da čuči ispod slame, a da li bi se ti na
njegovom mestu pridružio kralju koji je ostavio Italijane na cedilu zarad tanjira
makarona s repinim lišćem?... Tristano je na izvestan način učinio to isto, odmetnuvši se
u planinu da preživi, jer repa je došla posle... ali to kažem s naknadnom pameću, ako
uopšte mogu da govorim o pameti jer sam uzeo morfijum... Znaš li da mi je Frau dala dve
doze? Takva je Frau. jedan dan ti ne da ništa, drugi ti da dvostruku dozu, sažali se...
nepodnošljiva je, jesi li video kakvu grubu njušku ima, ali ispod toga... po meni, uvek je
plakala u sebi a bez suza, ko zna kako uspeva, ne znam da li je u pitanju karakter ili to što
je Nemica, čini mi se katkad da su Nemci u stanju da plaču u sebi a bez suza, dovoljno je
pročitati neke stvari koje su napisali... mi smo drugačiji, možda previše ronimo suze dok
u nama sve ostaje tako kako je... čista hidraulika... po meni, i sama duša se povinuje
hidrauličkim zakonima... izgubio sam se, gde sam stao?... hteo bi da čuješ o Dafne, i zašto
i kako, tim pre što ju je on ostavio u Grčkoj... strpi se, je l’ možda trebalo da je povede i u
planinu, posle svega onog što je već pretrpela u svojoj zemlji?... uostalom, šta se tebe
uopšte tiče Dafne? Dafne je jedina lepa stvar u čitavoj ovoj priči, sve ostalo je propast...
ne veruješ?, e onda se osvrni malo oko sebe, ako ne veruješ, i upitaj se zašto, štaviše,
čemu je to služilo, za čije babe zdravlje je Tristano otišao u planinu s dvogledom preko
ramena?... aha, to ne znaš, ne bi mogao ni da sanjaš, biće mi zadovoljstvo da ti to kažem,
vi pisci volite takve stvari, posle sve to lepo nakitite... u planini je Tristano nosio
mitraljez preko ramena, naravno, i s tim mitraljezom je postao heroj koga znaš, ali pre
toga je išao s mesinganim dvogledom za koji je bio vezan, pripadao je njegovom dedi,
tom spravicom je otkrio nebo kada je bio mali, i poneo ga je sa sobom da bi gledao
zvezde s planinskih visova, jer što si na većoj visini to bolje vidiš zvezde... Jedan Englez
koji je kao i ti pisao knjige rekao je da se svi mi đuture nalazimo u jednom slivniku samo
što neki od nas gledaju zvezde, i možda je Tristano želeo da gleda zvezde upravo zato što
je njegova zemlja bila pravi slivnik... A kakva je tvoja, danas? Da li ti se sviđa?

Setio sam se još jednog dela one pesme koju mi je čitala Frau, veoma je dugačka,
govori mi je u delovima, postala je pravo mučenje... Videh žapca jednog jendek kako
preskače i odnosi moje blago najveće, stvorenje to beše sklisko i odurno, belka jedna
mekušna k’o od baršuna, ukrao mi beše stari medaljon i sad mi ga donese balom izjeden,
stari medaljon sa slikom u kojem njen odjek sni.
 ...Cvrčci su utihnuli... mora da je već mrak, možda si se umorio od pisanja. Ali zbog
toga si došao, zar ne? I ja sam umoran od pričanja, ali zato sam te pozvao, ako Frau dođe
da nas prekine, reci joj da imamo još malo, samo deset minuta, jer ne znam da li će mi
sutra ostati snage da ispričam nastavak. A važno je, znaš bolje od mene, rekonstruisao si
ga u svojoj knjizi, čak si dobio i nagradu, ili grešim? Kad bih te sad zamolio da odeš,
proveo bi jednu besanu noć, goru od moje, strahujući da sutra više neću znati da
nastavim tamo gde sam stao, ala bi to bila podvala, je li?, tolike si kilometre prešao da bi
došao dovde i slušao me u ovom vonju fenola i gangrene, a ja izgubim nit na najboljem
mestu... Ne brini, nisam je izgubio, jer se rasklimatana vrata najednom otvaraju, u kući je
mrak, i Tristano ne uspeva da vidi ništa. Hajde, misli, izlazite napolje, gmazovi. Evo
prvog, najzad. Ali on ga zna, pa to je Stefano, koji je uvek bio tako srdačan, poslužitelj iz
seoske škole u dolini, onaj koji mu je dao na znanje da se u njega može uzdati. A evo sad
je i on obučen u crno, s kićankom na kapi, svinja. Stefano se obazrivo osvrće, strah ga je
da ga neko ne otkrije, proverava da nema nekoga, daje znak nekome unutra, izlazi jedan
Nemac, pa drugi, treći, četvrti... Pucaj, kaže Tristano sebi, to su samo četiri govnara. Prst
nestrpljivo leži na okidaču mitraljeza ali Tristano se savlađuje, ako bi ih unutra bilo još,
nagrabusio bi. Za to vreme četvorica gaze preko livade, približavaju se, ako ga vide gotov
je, šta da radi, ovo čekanje je partija pokera, Tristano, baci karte, pucaj. I utom jedan
ženski glas počinje da peva, glas je milozvučan i peva nekakvu neobičnu melopeju s
neobičnim rečima, nekakvu iskonsku uspavanku, iskonsku koliko i boja tog glasa, da li je
moguće da jedan ženski glas peva usred šume u planini u zoru nakon pokolja? Da li taj
glas zbilja postoji? Tristano ga sluša, seća se onoga što je pročitao kod Očeva crkve, to je
unutrašnji glas, ne može da dođe spolja, čuje ga samo on, Očevi crkve su ih zvali
glasovima anđela, mogu da ih čuju samo oni koji mogu da ih čuju ili koji hoće da čuju
ono što žele da čuju, to je zaista iskonski glas, koji opčinjava, kaže... konjića sam šarca
imala jednoga, pratio je mesečev hod lelujavi, lepotana mrkog što nestade bez traga, ja
stvarno sreće nemam u ljubavi... i jasno je da ljulja kolevku, i tad sve, livada, planine,
šuma, sve počinje da se njiše kao kolevka koju ljuljaju ruke neke nevidljive žene, čuje se
samo njen glas koji peva, konjića sam jednog bez repa imala, na užetu sam ga čvrsto
vezanog držala, al’ spetlja se uže od silnih trzaja, k’o čeljade muško od ljubavnih
uzdaha... i sve se talasa pred Tristanovim očima, i sad su najzad svi Nemci izašli na
čistinu, stoje preneraženi u grupici omađijani čarolijom jednog ženskog glasa koji
uspavljuje čitav predeo, spavaj, dušo, spavaj, zlato, ne da nana svoje čedo malo... tako
pevuši glas sirene, i svi Nemci su potpuno opčinjeni, samo što ne utonu u san i zaborav,
nepomični jedan pored drugog kao na nekoj porodičnoj fotografiji, kao kakav spomenik
palim borcima. Tristano ispaljuje prvi rafal, pa drugi, pa treći i dok puca i sam peva,
prateći glas koji ga je izbavio, spavaj, dušo, spavaj, zlato, ne da nana svoje čedo malo, oh,
oh... šuma uzvraća odjek rafala, grozd odjeka koji se razleže od padine do padine, od
vrha do podnožja i koji se gubi negde u daljini poput kakve tutnjave što se valja na
horizontu. Tristano je sada novi komandant partizanske brigade, čin starog komandanta
koga su mučki ubili Nemci prešao je na njega, ali on to još ne zna, ne zna ništa Tristano,
stoji tamo na otvorenom, istupio iz zaklona stene, zrak sunca koje se budi pada na njega
kao što priliči scenarijima za filmove u boji koji govore o herojima. Hajde, Tristano, priđi
pokošenom plenu, stavi mu nogu na grudi i visoko podigni svoj mitraljez u znak pobede,
tako hoćemo da te pamtimo, to su tvoja sećanja, pišemo tvoju biografiju. A ti možeš da
ideš, pišče, mora da je kasno i za danas je dosta, čuo si ono što si hteo.

Život se ne odvija po redu kao azbuka, kako vi zamišljate. Ukazuje se... malo ovde
pa malo tamo, kako mu volja, u mrvicama, problem je sakupiti ih posle, to je hrpica
peska, i ko tu koga pridržava? Ponekad je zrnce što stoji na vrhu, i izgleda kao da ga
podupire čitava hrpica, zapravo ono što drži na okupu sva ostala, jer ta hrpica ne poštuje
zakone fizike, skineš zrnce za koje si pomislio da ne pridržava ništa i sve se ruši, pesak
klizi, uravni se i ne preostaje ti ništa osim da po njemu prstom žvrljaš, ucrtavaš
zamršene putanje, staze koje nikuda ne vode, i ne predaješ se, mrsiš i zamrsuješ, ma gde
li se samo sakrilo to blagosloveno zrnce koje je sve držalo na okupu... a onda se jednog
dana prst sam od sebe zaustavi, umorio se od žvrljanja, na pesku neki čudnovat splet
šara, crtež bez ikakve logike i značenja, i u tebi se probudi sumnja, da je smisao svega
toga bilo žvrljanje.

...Jedna ispravka, onaj nazovi san koji sam ti ispričao, onaj s plažom, nemoj misliti
da je to bila Rozamunda, bila je Dafne... kad malo bolje razmislim, u onu kolibu od granja
Tristano je ušao sa svojom Dafne, u to mogu da se zakunem jer imam siguran dokaz,
nisam se odmah setio, lubenica... Tu je lubenica presečena napola, u toj kolibi, lepa
crvena lubenica na drvenoj polici gde su se držali kupaći kostimi, kao sad da je gledam,
na putu do plaže bio je neki čovečuljak s malom tezgom koji je prodavao ribu, dinje i
karpuz, sad sam se setio reči, a Dafne je obožavala karpuz, za nju je karpuz značio njena
Grčka, u Grčkoj se od lubenice pravi čak i sladoled, znaš, sećam se jednog leta na Kritu,
prvi put kad sam otišao s njom, i nepregledne bele plaže i one lubenice koju je
čovečuljak držao na izdrobljenom ledu na onoj tezgi s točkovima, kraj puta koji je vodio
do plaže... kakva popodneva, na toj plaži... u kolibi gde vodi ljubav sa svojom Dafne, pošto
su se ganjali po vodi, i ližući jedno drugo bili su puni soli... a onda su pojeli krišku
lubenice... nije mogla biti Rozamunda, Merilin nije volela lubenice, Amerikanci ne vole
lubenice, možda zato što su sama voda, bez vitamina.

Čuo sam šta ti je šapnula Frau... ono što priča kad je pod morfijumom nemojte
zapisivati. Ne obraćaj pažnju na nju, zapisuj sve, sve, sa ili bez morfijuma, sakupi sve što
možeš, rasprsle komadiće pa i mrvice, čak i svoje bunilo, sve sam to ja...

...Znaš li onu pesmu što govori o majci u crnini koja plače nad telom sina ubijenog
na trgu? Jutros mi je pročitala Frau. Frau ima božanski dar, pretiče me, uvek pročita neku
pesmu koja se odnosi na događaj o kojem želim da ti pričam, ušla je u sobu i pročitala je,
a danas nije nedelja, siguran sam, i tad sam pomislio da je ova moja priča koju ti pričam,
i koja tebi možda izgleda bez smisla, kao kakva muzička partitura gde s vremena na
vreme poneki instrument progovara po svojoj volji, svojim glasom, i tu je dirigentska
palica koja diriguje svom tom muzikom, samo što se maestro ne vidi, a znaš li ko drži tu
palicu u ruci?, po mom mišljenju, to je Frau.

...Ti ne možeš ni da zamisliš kako naglo umeju da se završe neki avgusti koji se
sudare s prevremenim septembrom, kao automobil koji se zakuca u drvo, i opuste se,
oklembese kao harmonika kad ostane bez daha. Tolika oholost zbog žege za Veliku
Gospojinu ili kad se noćno nebo pretvori u vatromet svetog Lorenca i čula deluju tako
ispunjena a život pećina beskrajnih svodova, a onda tri kapi kiše, munjeviti bljesak
konfete, i samo jedan jedini dan proguta taj razmetljivi i nadmeni mesec... I život je takav,
kao avgust, dok trepneš a on već istekao, upravo kad si najmanje očekivao, lastiš se
skupio i neće se više nikada razvući i odnekud se pomalja gavran da očita svoje
nevermore... Kuća prazna kao suva tikva, on još prazniji, i mrtva godišnja doba, i
današnji dan i on mrtav i beo, sve je išlo na ruku savršenoj ataraksiji, u nepomičnosti
horizonta, samo pokoja vriskava reč, upućena ništavilu koje osluškuje. I kakva
magluština... Kako se osećate?, pitao ga je doktor Cigler. Sljonuto, odgovarao je Tristano,
osećam se šljonuto, a inače sam dobro samo što sam šljonut. Doktor Cigler nije razumeo,
molio ga je da bude jasniji, bitte, Herr Tristano, bitte. Šljonut, to je kao kupus posle
velikog pljuska, doklore, znate one velike listove koji vise i čiji se vrhovi vuku po kaljuzi?,
e oni su šljonuti... A onda je dodao, to je kao da me je strefio drambunamblon, razumete?
Doktor Cigler je počeo da sluti nesvesno kao jezik, ali prilično nerado, jer nije bio
sledbenik te škole... Kakve su to reči, majku mu? Tristano se snebivao, sav tajanstven.
Eto, ja o njima mislim noću, štaviše, one misle mene, stvarno, ja sam mišljen, one su te
koje mene misle, i ujedaju me, da ne kažem ubadaju, one su kao sićušne krhotine nečega
što se rasprslo u paramparčad, i nadiru poput kakvog talasa, kad raste noćna plima...
Doktor Cigler, s rukama na leđima, upirao je bradom o grudi. Nešto kao snovi?, upitao je.
Nikakav odgovor. A međusnovi? Tako je, jeste, doktore, skoro, ali ne sasvim, uglavnom
uspomene koje plutaju u nekoj svojoj penici, ja stojim na rubu svojih noći, neke mi priđu
i ujedu me, a druge, dovoljno je da pružim ruku i zamahnem s obale postelje pa da
nasumice uhvatim poneku. Doktor Cigler je šetao gore-dole kao da hoće da iskopa jarak
u podu, nije mario što je Tristano zavaljen u fotelji na tremu, za njega je bilo kao da je u
svojoj postelji od nesanica. Pokušajte da uhvatite neku nasumice, rekao je, prepustite se,
nek vam ruka visi, zatvorite oči, pravite se kao da mene nema.... Tišina. Doktor Cigler se
ukočio kao kip, čak je i dah zadržao. Čula se samo priroda kako diše, zemlja, miris
strnjika u dolini, zujanje plavih muva, jedna pčela, lavež nekog psa, ali veoma daleko, s
one strane sveta. Uhvatio sam konzervu gambuzija, ali je otvorena, s ključem uvijenim u
zarđaloj rolni limenog poklopca, mrmljao je Tristano kao u transu, nichts, absolut nichts,
gambusinen kaputt.9 Doktor Cigler je kršio ruke iza leđa. Gambusinen?, was bedeutet

9 Ništa, baš ništa, gotovo je s gambuzijama. - Prim. prev.

gambusinen,10 objasnite mi Herr Tristano, koncentrišite se. Oh... oh... oh... Da li je
Tristano bio na tragu nečemu ili je njegov grkljan ispuštao koncentrične krugove zvuka
kao da je već u carstvu snova? Cigler je strpljivo čekao u tišini. Morao bih da pričam o
drevnim šnabelevopskim tradicijama, zastarela antropologija, doktore, mumlao je
Tristano, gotovo geologija, i tako je u niskom letu polazio ka zaista nerazumljivim
grofovijama, svakako nepostojećim na geografskim kartama, koje su verovatno
pripadale samo arhipelazima njegove uobrazilje, tamo gde se nalazi i ostrvo Utopija.
Šnabelevopski je bila Kneževina, komadić zemlje stešnjen između planinskih venaca, i s
pogledom na more, a to more je bilo grčko, iz kojeg se devičanska rodi Venera, to se
podrazumevalo, zemlja nepristupačnih vrhova ali i blagih padina, i livada, i maslinjaka i
kestenika, izbrazdana čitavom mrežom veselih potoka, čija je voda tako bistra i providna
da se može porediti samo s onom u kojoj je Orlando krstio svoju Durlindanu ili Amadis
od Gaule okrepio umorne noge nakon kilometara pešačenja, kako kaže ludi hidalgo. I u
tim potocima, o seoskim praznicima u čast žitnog klasa, kao i za dana omorine, kojih u
Kneževini ne nedostaje, domaće stanovništvo je običavalo da se s velikim veseljem
prska, često uz ciku i vrisku devojaka. A potoka je bilo toliko da Šnabelevopljanima nikad
nije palo ni na kraj pameti da ih treba prebrojati za geografske karte. A i čemu to,
uostalom? Svako selo imalo je svoj potok koji je proticao u blizini ili koji ga je ništa
manje često delio napola, dovoljno da istakne duboke kulturne razlike koje su poticale
od hiljadugodišnjih običaja, između zajednice sa desne ili sa leve obale potoka, i jedan
nordijski folklorista koji je išao od zemlje do zemlje da bi sakupio drevna pevanja
zabeležio je veoma stare trove gde devojka koju su udali peva o čežnji za zemljom svojih
očeva i dedova koju je udajom napustila, prešavši potok da bi otišla da živi u kući
prekoputa, u tuđini, te je tako zagledana skvasila čarape... Tristano je posle tolikog
napora zaćutao, sklopljenih očiju, ruka hvatalica visila je iz ležaljke. Samo kad bi nekako
zaspao... Doktor Cigler se plašio da naruši onirički prostor, koji predstavlja sveti prostor
svakog pacijenta i suštinski prostor svakog terapeuta. Priroda je disala usporeno. Bilo je
popodne. Doktor Cigler je trebalo da bude u svojoj ordinaciji u gradu, ali je očigledno
otkazao sve sastanke, previše ga je zanimao ovaj pacijent. Tristano se sad vratio
razgovoru, no možda je zaista upravo plovio svojim oniričkim prostorom i pričao je o
gambuzijama, vodenim stvorenjima iz neke njegove navodne mladosti, što nesumnjivo
pripadaju onoj fantastičnoj zoologiji svojstvenoj samo umobolnima, ili pesnicima koji

10 Gambuzije?, šta su to gambuzije. - Prim. prev.

nikada nisu pisali poeziju, i to su bila bića, po njegovim rečima, onim njegovim
polurazumljivim rečima, pola ljuskari pola ribe ako ćemo pravo, odnosno sa škrgama i
perajama. Doktor Cigler je zamišljao prepotopske životinje, iz najdavnijih davnina, kad je
sve tek trebalo da postane, kad nije bilo moguće nikakvo razvrstavanje i nije se znalo da
li je nešto cvet ili voćka, riba ili ptica, insekt ili sisar... Vidite, doktore, ne znam da li sam
jasan, životinjica slična raku iz slatkih voda, ružičasta, ali bez rožnate ljušture, znači
mekušan kao muzgavac, s okruglastom glavicom iz koje idu četiri majušna pipka, od
centimetar i po do dva, ne više, i veoma nežan, hrane se nekom travicom sličnom
mahovini koja raste u koritu najnepristupačnijih potoka Kneževine, gambuzije su lude
za njom, travica koja ima rafiniran i neopisiv ukus, koji ostaje u mesu gambuzija, kao
ukus tartufa koji u sebi da naslutiti gorčinu vrganja... Doktor Cigler je slušao i ćutao.
Cvrčci kao da su poludeli, a omorina je pritiskala venjak. Bio je avgust... Bio je jedan
avgust kao ovaj, pišče, i Tristanu nije trebao morfijum da bi bio van sebe, bio je van sebe
sam od sebe. Hteo sam da ti to ispričam kasnije, ali mi je palo na pamet sada, te sam ti
tako ispričao sada, šta ćeš, uveren sam da za tvoju knjigu nema nikakvo značenje,
zaboravi... Slušaj, mora da je skoro veče i Frau dolazi da mi da morfijum, ali ja ga večeras
neću. Gladan sam, reci joj da sam gladan, da bih hteo tanjir supe, tanjir pileće supe, da su
neka druga vremena, tražio bih gambuzije, ali već su istrebljeni, od njih ostaju samo
prazne konzerve s ključem uvijenim u zarđaloj rolni limenog poklopca... Kaži Frau da ću
se u nedostatku gambusinena zadovoljiti šoljom pileće supe, videćeš da će shvatiti.

Feručo je govorio da vi pisžci sebe uvek vidite u nekoj budućoj svetlosti,

posthumno, i razmišljao sam o mehanizmu koji si pokrenuo time što si me pripovedao u
prvom licu, kao da si Tristano ti... već si me predao budućnosti, poput nadgrobnog
kamena, i u njemu si se ogledao, jer taj kamen ti je uzvraćao tvoj lik onakav kakav si
mislio da će ga videti potomstvo... A ja ti, u stvari, upravo menjam taj lik pod nosom,
štaviše, sad mu je glava dole a noge gore, kao u onim krivim ogledalima po vašarskim
šatrama... Žao mi je zbog tebe, ali ne znam šta si očekivao od ove posete, ja nisam ovde
da potvrđujem, naprotiv... nikada se ne uzdaj u ogledala, na prvi pogled izgleda kao da
odražavaju tvoj lik, a u stvari ga iskrivljuju, ili još gore, upijaju ga, ispijaju do dna, usisaju
i tebe... Ogledala su porozna, pišče, a ti to nisi znao.
 Nije odgovarao, Marios, pogleda uprtog negde u daljinu, prstom je mešao vlažni
talog od kafe na dnu čaše, ličio je na propalog vrača u potrazi za nepostojećim
odgovorom, i ćutao je... Isti trg na Plaki, jedan prohladan sunčani dan, iznad njih
ravnodušni Akropolj... Marios, to sam ja, vratio sam se, pogledaj me u oči, molim te. Tek
tad Marios progovori bezličnim glasom, kao lekar koji čita dijagnozu ili sudija presudu...
planine su iste, i kamenje, i drveće, ali je sve gotovo, nema više nikoga, svi su mrtvi, i ja
sam mrtav, maršal Papagos, kondotijer crne duše i uma, podario je Grčkoj novog dučea i
novog kralja, koji su isti kao i oni prethodni, Englezi su mu pomogli, a i Amerikanci,
veliki strateg Skolbi, stručnjak za masovna streljanja... Englezi i njihovi mali rođaci imaju
dve demokratije, onu dobru, za domaću upotrebu, i onu havarisanu koja čami u
skladištima vremena, onu pogodnu za izvoz siromašnim narodima, siromašni ionako sve
svare... i sad si se ti vratio, Tristano, vidim da si se vratio, i pitaš me za drugove, za
Dafne... drugovi su mrtvi, Dafne je daleko, ne znam gde, zbog svojih koncerata, Grčkoj
ionako nije potrebna njena muzika, pukovnici hoće patriotsku muziku za narod svoje
nove Grčke... vidim da si se vratio, ovde si kao što si obećao, ali možda nisi primetio da je
prošlo deset godina, otišao si četrdeset treće, čim neman u mojoj zemlji bude mrtva,
vratiću se kod vas, kazao si, čini mi se da je neman u tvojoj zemlji već odavno mrtva, ali
ovde je življa nego ikada, lepo sam ti rekao, ako čezneš za gorama Peloponeza, idi tamo i
šetaj, idi i pročisti pluća... Tristano, možeš se vratiti odakle dolaziš, vrati se u svoju
zemlju, ako si došao zbog nas užasno si zakasnio, ako je to zbog Dafne, dođi iduće
godine, ili za nekoliko godina... Pišče, da si znao za ovaj događaj ti bi ga napisao po svom,
heroj koji stiže na sastanak sa zakašnjenjem od deset godina zaslužuje nekoliko stranica,
parodija na Odiseja, Odisej iz komičnih filmova koji je pogrešio tramvaj, umesto da
uhvati onaj za Itaku, ulazi u onaj za Pankuervo... Ne znam kako bi tvoj glavni junak
odgovorio Mariosu da si mogao da napišeš ovo što sam ti ispričao, kakvo bi opravdanje
smislio tvoj Tristano? Oprosti što uzimam slobodu da sudim tvojim pretpostavljenim
namerama, ali pokušavam da pogodim... zamišljam jednog dostojanstvenog Tristana čiji
je ponos pogođen... dobio sam ratni krst, kaže zagrobnim glasom, ja sam heroj, Marios,
razumeš, život heroja je prepun obaveza i dužnosti, delegacije, diplomatske misije,
poslanstva za mir i bratstvo, ceremonije, konferencije... i čovek kao što je Marios, koji se
borio za slobodu, iako mu nije uspelo, razumeće i zagrliće ga. Ali Tristanovo opravdanje
bilo je sasvim drugačije... nisam došao pre svega zbog jedne sitnice, reče uvereno, jedne
proklete sitnice. Upravo tako, smešno opravdanje, dostojno komičara koji hvata
pogrešan tramvaj... I ako budeš pisao o Tristanovom životu, ovo je istina, cela istina,
ništa drugo nego istina, kunem ti se... Međutim, pišče, ako bi više voleo da napišeš ono
što bi napisao iz svoje glave da si ranije znao za taj događaj, imaš odrešene ruke. Samo
napred, ko bi, uostalom, mogao da te demantuje?

Bog je u sitnicama, govorio je jedan jevrejski učenjak, mislim da je bio filolog. Ali i
đavo, verovatno. Bio je letnji dan i Tristano se seća njegovog plavetnila, i grada se seća u
plavetnilu, iako je grad zapravo bio bledo rumenkast, sa ružičastim i žutim kućama duž
jaraka opervaženih drevnim zidinama koje su se spuštale do mora. U siromašnim
paviljonima podignutim uz tvrđavu na prozorima se suši rublje, kao bele zastave, i
praska na vetru, pod naletima maestrala. I kada je išao kod Tadea, Tristano bi seo na svoj
crveni motor jer je voleo da ide tim putem duž obale, na izlazu iz grada odmah se u lakat
krivinama spuštao niz kamene vrleti gde su rasli tamarisi i indijske smokve i odatle je
pucao širok vidik, nebeskoplavo more, često s jedrima na obzorju, i posle nekoliko
krivina ukazao bi se Tadeov pansion. Koji nije bio baš pravi pansion, zvao se Tadeo
Zimmer, niska građevina koju je Tadeo podigao svojim rukama, baš udno stenovite litice,
spram male šljunkovite plaže. Osam manjih soba s kuhinjicom i kupatilom, svaka ima
svoju terasicu odvojenu od ostalih žbunovima kaline zasađenim u saksije od terakote da
bi Nemci, koje je Tadeo zvao Švabe, stekli utisak Mediterana, kako je govorio. Švabe s
kojima je postao odličan prijatelj, a oni njemu privrženi klijenti, jer Tadeov pansion bio
je skroman a gosti uglavnom radnici iz Rura koji su uveče s Tadeom igrali karte. Tadeo je
ubio mnogo Nemaca. Brojao ih je u jednoj svojoj umašćenoj beležnici, na nemačkom,
zapisujući vreme i mesto, ein, zwei, drei, vier, fünf, sechs, sieben, a pored mrtvih s
visokim činom stavljao je tri zvezdice kao u Mišlenovom vodiču. Nekoliko godina pre
toga, Tadeo i Tristano su se upoznali u onim planinama u njihovoj zaleđini. Tadeo je bio
divalj dečak iz brđanske porodice koju su čitavu pobili esesovci kada su ih do tih šuma
doveli fašistički republikanci. On, koji se nalazio u hrastovom šumarku ispred kuće,
prisustvovao je pokolju izdaleka, izbezumljenog i divljeg pogleda, i ostao je sakriven u
granju. Ali, prilikom povlačenja, jedan od nacističkih vojnika zaostao je za svojim vodom
jer se zaustavio da popije sveže jaje iz kokošinjca, Tadeo ga je sačekao iza jedne crnike i
dok je ovaj prolazio raspalio ga je između potiljka i vrata čvornovatom batinom kojom se
bio naoružao. Onda je uzeo njegovu Maschinen-pistole i popeo se u planinu da bi se
pridružio partizanima. Ne može se reći da su imali mnogo toga da kažu jedan drugom,
on i Tadeo. Zapravo je dolazio pre svega zbog uživanja koje mu je pružala vožnja
motorom tim putem koji se nadnosio nad morem, prepunim mirisa i vetra... I stižemo do
onog sitnog detalja. Umesto da ide motorom, Tristano je tog dana seo u autobus. Zašto?
Ne znam. Na trgu koji se prostirao iza jendeka, između musolinijevske zgrade pošte i
prvih molova luke, nalazila se mala riblja pijaca koju su sklepali ribari, Tristano se
vrzmao između gajbi s ribama koje su još poskakivale i najednom požele da ode do
Tadea, autobuska stanica je bila na dva koraka, i tako i bi. Kupio je ribu da ponese Tadeu
za riblju čorbu, prešao je preko ulice, još nije bilo podne, trebalo je da sačeka samo deset
minuta. Tristano se seća dva vrlo razgovetna zvuka, kao sad da ih čuje, podnevna zvona i
kao sat tačna sirena autobusa koji je najavljivao svoj dolazak. A onda jedan glas koji mu
prošapta na uvo, Glen Miler je veseliji od Šuberta. Tristano se okrenu i uspe samo da
izusti, šta ćeš ovde, otkud ti, zašto se nisi vratila u Ameriku? Čekala sam te, odgovori
Rozamunda... Ne izmišljam, pišče, upravo je tako rekla, čekala sam te, što je besmislen
odgovor jer sve to nije imalo smisla, a onda dodade, idem s tobom, moramo da
razgovaramo. Međutim, za vreme vožnje nisu progovorili ni reč, onda su sišli na drugoj
stanici, krenuli su putem koji je vodio od sela do plaže i stigli u Tadeov pansion. Tristano
predade ribu devojci koja je tu svaštarila, jer Tadeo još nije bio stigao. Merilin ga zamoli
da uzmu sobu. Popeli su se. Zimmer, kao i sve druge Zimmer, bila je jedna soba omalana
krečom sa kvrgavim zidovima koji su davali utisak mediterana, na njima su bile okačene
reprodukcije starih fotografija, ribari u podvrnutim pantalonama sede na zemlji i krpe
vrše. Minijaturna vrata vodila su u kupatilo, tesnu prostoriju sa šoljom, umivaonikom i
stajaćim tušem skrivenim iza kružne plastične zavese. Klizna vrata-prozor gledala su na
terasicu zaklonjenu saksijama kaline, Tristano izađe na terasu i zapali cigaretu. I dalje
nisu progovarali. Merilin mu priđe na vrhovima prstiju i zagrli ga oko ramena. Šta
hoćeš?, upita on. Hoću tebe, reče Merilin. Tristano se okrenu i uhvati je za zapešća da ga
ne bi grlila. Rozamunda, reče, sve ovo je smešno, ne možeš se praviti kao da se ništa nije
dogodilo, naša priča nema lep kraj, nemoj da pogoršavamo stvari. Uza zid terase stajala
je baštenska klupa obojena u zeleno. Merilin sede i prekrsti noge. Ništa me više ne
zanima, Klerk, reče, kunem ti se, ništa me više ne zanima. Ali ja te više ne volim, i ne
zovem se više Klerk, štaviše, nikada te nisam voleo, reče Tristano. Ni ja, kaza Merilin, ali
čula su nešto drugo, to važi i za tebe, znam, znam jer se dobro sećam. Zaboravi ih, reče
Tristano, pomuči se malo, ti si sjajna u zaboravljanju. Večerali su ispod trščanog krova
verande koju je Tadeo pretvorio u restoran. Nema gotovo nikoga, sezona još nije počela.
Tadeo ih je posluživao u tišini, kao da su obični gosti. Ni oni nisu razgovarali, slušali su
šum spokojnih talasa koji su zapljuskivali šljunkoviti žal. Kad on prekinu tišinu, gotovo
da je već svitalo. Moram u Grčku, reče, tamo me čeka jedna žena, zaljubljen sam u nju.
Merilin ga pomilova po grudima. Ako te je dosad čekala, može da sačeka još malo,
prošapta, i snažno ga zagrli, najpre pođi sa mnom, moram u Španiju, hajde sa mnom,
malopre sam te slagala, jesam zaljubljena u tebe. U okviru prozora, u daljini, proinače
neko svetlo, mora da je bio ribarski brodić. Možda sam i ja, reče Tristano, ali samo
čulima, a sad me pusti da spavam, umoran san.

...Učini mi uslugu, zovi Frau, treba mi injekcija, ako ti kaže da mi je već dala jednu,
daj mi ti... Nešto ipak moraš i da radiš, osim što samo zapisuješ moje reči po diktatu,
uradi nešto konkretno da zaradiš ovu priču, ionako ćeš je posle ispričali li poslaćeš njen
autor... ali sad mi učini uslugu, zovi Frau, treba mi injekcija, plašim se da ću zakukati a
heroji ne mogu da kukaju, ako ništa drugo obraćaju se bogovima, ili crkavaju i tačka,
dovoljno je pogoditi ih u petu, ja bogova nemam, a moja peta mi seže do jaja, nagriza me,
jesi li je video... Požuri, zovi Frau, a onda ću ti ispričati nešto u stilu starog dobrog
Ernesta, onog govnara Ernesta, koji je svašta u životu prošao pre nego što je sebi u grudi
uperio dvocevku, uveren sam da će ti se dopasti, tebi se dopada književnost, pišče,
logično, zovi Frau...

Ličiš na Pinokija kad ga boli stomak, izmotavao se Tristano oponašajući je, ih, ih.
Merilin dvaput kratko zajeca, bezobrazan si, reče, tačno, imala sam jednu paradoksalnu
vezu, jer je moje srce uvek bilo zauzeto mojom frustriranom ljubavlju prema tebi, imala
sam vrlo ograničen prostor za muško društvo, i ta paradoksalna situacija bila je jedina
koja mi je paradoksalno odgovarala, Klerk. Ne zovi me Klerk, uzvrati Tristano, već sam ti
rekao, ja više nisam Klerk, sad sam Tristano, i ne razumem poređenje, Malena, ali
činjenica je da te je Keri karao do iznemoglosti, možda je to za tebe ljubav, Malena, ti si
zamenila tucanj za zvono, i šta bi sad od mene, dete?, kasno je, možeš da želiš koliko
hoćeš, ali znaj da vreme života ne prati korak vremena želja, u jednom danu može proći
stotinu godina, drugim rečima, traži nekog drugog, za Tristana je vreme odiljalo.

...Čini mi se da sam ti obećao jedan događaj u stilu starog dobrog Ernesta, ne

znam da l’ ti se sviđa kao pisac, ali prvo bi trebalo da ti pričam o Pankuervu. Pitaćeš se
šta je to. To ti je neka nedođija u Španiji, gde cvrči cvrči cvrčak na čvoru crne smrče. I
tamo niko ne ide. Ali se ukrstila s Tristanovim životom...

...ko zna kada će proći, reče devojka, ovde u Španiji spuštaju rampe kao da će voz
proći za pet minuta a on možda prođe tek sutradan, takva je to zemlja. Trebalo bi da
bude jedan voz za Pankuervo, odgovori čovek, ali možda više nema vozova za
Pankuervo, kaputt, možda Pankuervo više ne postoji, on je plod tvoje mašte... Sunce je
nemilosrdno peklo, ali u malom kafeu je bilo podnošljivo. Zavesa od pivskih zatvarača
lelujala se na toplom povetarcu, praveći neku vrstu orijentalne muzike. Naručili su piće,
gazda je bio debeljuškasti čovečuljak, s brčićima koji su izgledali kao tužna obrvica.
Zanimljivo, reče on, ima berberske brkove a radi kao kafedžija, taj brk se uopšte ne
uklapa. Zašto, upita devojka, zar ima nekih posebnih brkova? On srknu pivo, naravno da
ima, reče, osmotri malo fizionomiju ovih ljudi, to ti je čas antropologije, zabeležio sam u
svojoj svesci brkove različitih kategorija, u ovoj zemlji brkovi su svet za sebe, na primer,
pogledaj Civilnu gardu, nose ovakve brkove. I u nekoliko brzih poteza nacrta ih na
salveti. Advokati, međutim, nose ovakve. Još nekoliko hitrih zamaha. Sudije ovakve,
skoro kao advokati, ali drugačije. Univerzitetski profesori ovakve, ako su pristalice
režima, ali ovakve ako su njegovi protivnici. Zemljoposednici nose ovakve, ovo su brkovi
velikog španskog zemljoposednika koji podržava Generalisimusa. A on pak nosi ovakve,
koji su zapravo isti kao i svi ostali, ali su samo Generalisimusovi i odmah se prepoznaju...
kad malo bolje razmisliš, istorija našeg stoleća je istorija brkova, slinasti brčići onog
Nemca, pa seljački brci onog Rusa... Duče je bio ćosav, u potpunosti, kao i svi Italijani, mi
smo dlakavi u duši, kao ja, ali ti to ne znaš, malecka moja, misliš da si dlakavija od mene,
a u stvari si breg bez ijedne vlati trave. Volela bih da i ti pustiš brkove, reče devojka, lepo
bi ti stajali u tvojim godinama. Čovek se osmehnu. Tako bih još više ličio na Klerka Gebla,
reče on, žao mi je, ali nisam filmski glumac, nisam više partizanski drug i ne zovem se
više Klerk, hoćeš li već jednom utuviti to u glavu? Dade znak gazdi koji je dremuckao iza
šanka. Dos mas,11 reče pokazujući malu bocu piva. Nije važno, ja sam ipak naslutila da ću
te ponovo sresti, reče devojka, da ću te ponovo sresti u ovoj letnjoj noći koju sam
predvidela u mom pismu. Kakvom pismu?, upita on, nikada ga nisam dobio. Devojčin
izraz lica bio je čežnjiv a pogled rasejan kao da prati let muva. Moje pismo nije govorilo o
junskoj noći, kada si me odveo u pansion, reče, tamo se nismo istinski pronašli. Pa ipak
sam te tucao čitave noći, šta ćeš više od takvog pronalaženja. Prost si, reče ona. Srećom ti
si mnogo fina, reče čovek, i onda? Istinski smo se pronašli noćas, reče devojka, ali
muškarci nikada ne shvate kad im se to istinski dogodi, vi muškarci ne razumete te
stvari. Nedostaje nam metafizika, reče čovek. I stade tiho da se smeje, jedva se
suzdržavajući. Klerk, reče ona, molim te. Nemoj me zvati Klerk, na to će on, ja više nisam
Klerk, već sam ti rekao, ja sam Tristano, tako mi se sviđa, sad se zovem Tristano.
Tristano je lažno ime, odvrati devojka, veštačko ime, ne sviđa mi se, to je nečije tuđe ime,
možda tvoga brata, uvek si mi govorio da imaš brata a nikada mi nisi rekao kako se zove,
možda je to tvoj brat. Čovek se osmehnu i kažiprstom stade da žvrlja po hladnoj maglici
koja se uhvatila na staklu čaše. Sve si shvatila, reče, ja sam moj brat. Ona pokuša da ga
uhvati za ruku, ali bilo je teško, on je hteo da crta po čaši. Tristano, reče, juče si mi kazao
da ima mnogo načina da se čovek zaljubi i mnogo stupnjeva zaljubljenosti, i da je krivica
lakša ako je podelimo na pola. On opsova. Prestani da prostačiš, reče devojka, ne
dolikuje ti, znaš, Keri nikada nije pokušao da me zadrži, voleo me je, odnosno, želeo mi je
dobro, ili ono što sam ja mislila da bi moglo biti dobro za mene, ophrvala ga je neka
beskrajna melanholija, ali ti sve vidiš kao neku podvalu na svoju štetu i svetiš se na svoj
način, i dižeš ulog. Čovek stade da pretura po džepovima i izvuče list papira. Pročita
naglas, jer Keri nikada nije pokušao da me zadrži ili da me ponovo ima, voleo me je,
odnosno, želeo mi je dobro, ili ono što sam ja mislila da bi moglo biti dobro za mene...
ophrvala ga je neka beskrajna melanholija, patnja koju sam ja prouzrokovala, shvataš?

11 Još dva. - Prim. prev.

Podiže pogled s lista. Izvini, malecka moja, reče, ponavljaš se, to su iste reči koje si mi
napisala u ovom pismu, u Španiji smo, rampa je spuštena, voz možda nikada neće proći i
red vožnje je zastareo, a ti, i pored zastarelog reda vožnje, obaveštavaš putnike preko
razglasa da će proći voz koji više ne postoji, zašto? Zato što je Keri bio nesrećan, reče
ona, i ja sam se tada stvarno zaljubila, eto zašto, za mene je bilo kao da sam pronašla
korene koje nikada nisam imala, i on mi je jedne večeri telefonirao, rekao mi je dođi,
molim te, potrebna si mi, za mene je bilo kao da sam pronašla korene koje nikada nisam
imala, ja sam ti jedna sirota izgubljena Amerikanka sa East coast, iz malograđanske
porodice, čiji je otac beležnik a majka budalasta, ti ne možeš da shvatiš, Klerk. Ne zovi
me Klerk, reče čovek, i prestani da izmišljaš, tvoj otac je Sicilijanac koji je emigrirao u
Bruklin, Amerikanci su ga poveli sa sobom kad su se iskrcali na Siciliji jer im je
obezbeđivao veze sa pravim kumovima, ti znaš šta hoću da kažem, oboje su vas poslali
na zadatak, svakog sa svojim zaduženjima, a što se tiče Kerija, hm, ne znam, mračan lik,
ali to je tvoj problem, tvoj život. Bila je to moja jedina sloboda, reče devojka, a život je
samo jedan. Gazda je prišao s krpom da obriše sto i rastera muve. Voz je prošao, reče,
zaustavio se i opet krenuo, možda gospoda nisu primetila, bio je to voz za Pankuervo.
Sloboda je rastegljiv pojam, reče čovek, znaš, Malena, pitam se da li je to ona ista reč na
koju ja mislim, možda jeste, ali ista reč u ustima dvoje različitih ljudi postaje nešto
drugo. Devojka pogleda na sat koji je nosila na ruci. Klerk, upita, a koje slobode ti braniš?
Čovek pogleda kroz prozor. Krajolik je bio ogoljen i suv, brežuljci mu zaličiše na bele
slonove. Vraćamo se na već viđeno, reče, nisi ti ta koja treba da pobaci, uostalom, moje
seme se nikada nije primilo, i svejedno je kasno, ja sam taj koji treba da pobaci, znaš,
plašim se da sam se malo pogubio oko te slobode koju sam branio, ali sam pošao s
tobom da bih shvatio, jer ti pokušavaš da me uvučeš u jednu gadnu rabotu, vi ste veoma
jednosmerni ali ništa manje opasni, toliko ste jednosmerni da mislite da onome ko nije
hteo komunizam može da odgovara Fransisko Franko, i baš me ludo zanima u čemu se
sastoji vaš Maršalov plan, ako je o tome reč. Meni lično je koristilo, reče Merilin, našla
sam jednog dobrotvora, seme se primilo i ne pada mi na pamet da pobacim, žao mi je što
ću morati da izmenim kraj tvoje hemingvejevske pričice. Uveren sam da je to još jedna
izmišljotina, fali tebi daska u glavi, reče Tristano. Spusti novčiće na sto. Možda bih mogao
da se vratim kući, reče, ne sviđa mi se čitav ovaj cirkus. Ona ga uhvati za ruku. Ti nikada
ništa ne shvataš, reče, u najvažnijim trenucima ti kao da zažmuriš, tačno, jeste
izmišljotina, ali potreban si mi, potrebno mi je da me ti štitiš, molim te, Tristano,
potrebno mi je da me štitiš.

Šta ćeš da radiš, Tristano, kaži mi, upita Malena gledajući more koje joj se
odražavalo u očima. Jednim širokim i velikodušnim pokretom, Tristano obgrli horizont.
Trebalo bi da branim slobodu, odgovori, slobodu koju sam tražio i koja je tako skupa, al’
pravo da ti kažem nisam više siguran da li znam šta je to, upustio sam se u avanturu koja
me se ne tiče, ne znam zašto, dok smo bili u planini, sve je bilo tako jasno, ili se barem
tako činilo, sada ništa nije jasno, i ja hoću da shvatim... Izvini, mala digresija, trebalo bi
da kažeš Frau da za sada neću morfijum, ali mi treba ergotamin, upravo me hvata
cefalgija, a možda se samo plašim da me ne uhvati, verovatno je na komodi, pogledaj da
li je tamo, to su tablete... Kad bih morao da ti kažem gde se odvijao razgovor koji sam ti
prepričavao, a pogotovo kada, nastao bi problem, pišče. Ali i ti si kriv za to, uopšte mi ne
pomažeš, ni u čemu, ćutiš kao zaliven, nikad ništa ne pitaš, tačno je da se pridržavaš
zapovesti koju si dobio kad sam te pozvao da dođeš, jezik za zube, rekao sam ti, dođi,
piši i drži jezik za zubima... ali sad već preteruješ u tome, ako izgubim nit ti me pratiš,
meni se godine prepliću, pa i mesta, ponekad bi bila dovoljna tek neka opaska, neko
pitanje, pa da se vratim na pravi put... pomozi... po meni to radiš namerno, iz zlobe, na
neki svoj način jesi zloban, rekao si sebi, ova me matora nadmena olupina gleda s
nipodaštavanjem, dao mi je tu privilegiju da zapišem njegov život, ali se prema meni
ponaša kao prema kakvom bednom govnaru, e, pa da vidimo baš koliko će izdržati, da li
će zatražiti pomoć od mene, da mu se nađem ili unesem tračak svetlosti ne bi li raspleo
svoje uspomene... Pomislio si to, je l’ tako?, i sad očekuješ da ti cmizdrim... molim te... kad
te molim, ti u najgrubljim crtama poznaješ moj život, kažem najgrubljim jer manje-više
znaš gde sam bio četrdeset devete ili pedeset četvrte ili šezdeset sedme, ili šezdeset
devete, kada je ekspolodirala prva bomba i nastala prva klanica, i zato, pošto imaš te
osnovne koordinate koje ja više nemam jer sam sve pobrkao, pomozi mi. Jesi li to hteo
da čuješ? E pa neću ti to tražiti... od tebe ne želim ništa, nije mi potrebna tvoja pomoć,
snaći ću se sam, Tristano je rekao da mora u Grčku, kad god da je bilo, bilo je, šta me
briga?, a ti, šta tebe briga za to?, važno je da mu je Rozamunda predložila da pođe s njom
u Španiju, rekla mu je, hajde sa mnom. On pomisli da se Malena izmotava, te stade i on
da se izmotava, kako da ne, odgovori, ići ćemo limuzinom, jednom belom balilom,
putovaćemo preko Pirineja, biće sveže, lepo i puno krivina, i ja ću usput stati kod nekog
vidikovca odakle ćemo se diviti planinama lepšim čak i od Marmolade, gde te je tvoj ujak
iz Amerike vodio u romantične šetnje dajući ti da se oslanjaš na alpinistički štap koji
nosi u pantalonama, a ako mi se ćefne, pričaću ti o jednom genijalnom i vašljivom
francuskom piscu. Ali moj ujak si ti, kaže Rozamunda, Klerk, ludo jedna, ne snalaziš se
baš najbolje, tu si, pričaš mi sve to jer sam došla da te saslušam, imaš visoku
temperaturu, jadni Klerk, gangrena ti nagriza nogu, uzimaš morfijum i nisi primetio da si
ti moj ujak... izvini što sam u ovakvom stanju pomislio da sam tvoj ujak... koliko je sati?...
nešto sam pričao?... ne zameri, možda sam zaspao i pričao u snu, Malena mi povremeno
podmeće klopke, znaš?, postavlja mi pitanja na prepad, misli da sam se izgubio i da ne
znam ko sam, kao da ja ne znam da sam onaj Tristano koga su zvali komandant Klerk i
koji je postao heroj... samo sam na trenutak izgubio svest i pomislio da sam njen ujak, i
upravo sam hteo da je pitam kako joj je ujak iz Amerike, hoću reći lepi Keri, jer ja ga
zovem ujak iz Amerike, i da vidiš, odgovor znam napamet, Malena bi mi odgovorila da je
odlično, da ima novu ženu, i posvetio joj je jednu pesmicu koju je poslao rodbini kao
Christmas card zajedno sa fotografijom napravljenom polaroidom... ah, pišče, čini mi se
da ih vidim u beloj balili kako se smeju kao dva kretena jer je Tristano rekao da naslov
tog božićnjeg pisanija nije mogao biti drugi nego ženo, moja ženo, a Malena se
nadovezala, pripremi ognjište plameno, uhvatio sam detence maleno... Ali nemoj misliti
da se završilo smehom, eh, taman posla, vidiš, nije to baš tako jednostavno, Malena je
htela da sazna više i navaljivala je da čuje ko je onaj vašljivi pisac koga je pomenuo u
Pirinejima. Tristano je okolišao, rekavši da taj bio od onih što su putovali pod velom
tame, a Malena u panici, nije valjda za račun totalitarnih režima! Malena je držala do tih
stvari, kad su je padobranom spustili kod nas, pričala je da kada stižeš u Njujork prvo što
vidiš je kip Slobode... ne drži mi lekciju, Rozamunda, tačno je, među nama postoji
neodoljiva privlačnost kao da smo dva magneta, ali ničeg drugog nema, ti si od onih što
kažu jedno ali krišom urade nešto sasvim drugo, ja to dobro znam jer u ovoj svojoj
postelji gde trunem poznajem tvoju prošlost, koja će biti tvoja budućnost koju upravo
pripovedam ovom piscu, pustimo dakle to, i nemoj previše da filozofiraš, a što se tiče
pisca koga sam proglasio vašljivim strpi se i dobro me slušaj, samo je pitanje tačke
gledišta i treba imati širinu, kao ovaj nepregledni krajolik ispred nas... malo strpljenja,
prijatelju, sad se baš ničeg više ne sećam, stvarno, kao da je sve belo, ali bih voleo da
nastavim, jer pričanje mi skreće pažnju i ne mislim toliko na cefalgiju... uhvatila me
cefalgija... Odavno ih imam, te gluposti... od kada su Abderićani kazali da je Tristano
sišao s uma... eh, da, toliko je sišao s uma da mu se rasprsla glava, njemu se rasprsla
samo glava, ali onaj ko se stvarno rasprsnuo je dečak... o cefalgijama niko nikad ništa nije
dokonao, o simptomima jeste, naravno, i krizama, kako ih podneti i ublažiti, ali zašto
dolazi do vazodilatacije, to je zagonetka, izgleda da je neurovegetativnog, ili
psihosomatskog porekla, kako se to danas kaže, kad sam bio mlađi, udarao sam čak
glavom o zid... Slušaj, ostatak priče ću izmisliti, tek da nešto kažem, vidiš kako sam
pošten, priznajem da izmišljam, recimo da je Tristano pripremio piknik na kamenom
stolu koji se nalazio na sredini vidikovca, ispod dva bora, nasuprot horizonta... Ne
zaboravi da smo na Pirinejima... Francuzi su genijalni, ako se negde može uživati u
pogledu, oni naprave ispust za kola, podignu kolibicu od trske, dva toaleta za monsieur e
madame, dva kamena stola za piknik i porodice staju da nešto prezalogaje i da gledaju
francusku panoramu, slobodnu i republikansku, i svi srećni i zadovoljni... I Tristanu se
činilo da je srećan i zadovoljan, iako nije imao porodicu, stavio je papirni stolnjak i
papirne tanjire koje je kupio u samoposluzi u Sen Žan de Luzu, bili su to tanjiri sa
mislima poznatih pisaca ili naslovima poznatih knjiga, i na onima koje je kupio pisalo je
ukrug, le meilleur des mondes possibles, 12 u sredini tanjira bio je nacrtan olovkom lik
pronalazača književnih tanjira, jedan gospodin debilnog izraza lica s obrazom
oslonjenim na ruku i pramenom kose na čelu poput umetka. Na obodu tanjira bila je
markica na kojoj je sitnim slovima pisalo, se nourrir de litterature. 13 Malena, reče
Tristano, mislim da smo požurili. Ti si taj koji je požurio, odgovori ona, nisi baš u
najboljim odnosima s vremenom, ponekad zaostaješ, ponekad grabiš kao mahnit, nisi
dosledan. Tristano se osmehnu, jer predeo je bio prijatan, i jer mu se učini da se i on
osmehuje, osmehivao se svima koji tuda prođu, važno je bilo da se to primeti, Tristano je
primetio, i uzvratio osmeh... Sumrak se lagano spuštao na tu nasmejanu pirinejsku
dolinu dok je svetlost postajala plavičasta, i koristeći spokoj trenutka Tristano reče da je
voleo tog pisca prepunog vaški zato što se i sam pretvorio u vašku i pio je krv ljudima i
shvatio je da je prljav i onda kaza da se njemu drago spuštalo veče jer je posebno voleo
tu pesmu. Malena klimnu glavom jer se očigledno i njoj drago spuštalo veče, i onda ga
upita zašto je voleo tog pisca koga je zvao vašljivac, ako je bio tako loš i tako beznadežan.
I tad Tristano pogleda u svoj već umašćen papirni tanjir s Volterovim rečima, znaš, reče,
to je zato što se bacio u govna ovoga stoleća koje nam je dato da živimo, a da se baciš u
12 Najbolji od mogućih svetova. - Prim. prev.
13 Hraniti se literaturom. - Prim. prev.
govna treba hrabrosti, vidi, kad stignemo u Španiju udesiću da doživiš jedno kao da,
posle ako hoćeš možeš i da ga pročitaš, ali sa mnom ćeš ga doživeti samo kao da smo
unutar jedne stranice, videćeš, tu je jedan prelaz s rampom, jedan voz koji nikad ne
prolazi, jedno nepomično popodne i jedan nepomičan život, i jedan čovek i jedna žena
koji sede i piju pivo i gledaju muve, oboje su pobacili, on i ona, svako na svoj način, a iza
rampe su brežuljci kao beli slonovi, groblje slonova sa vitiligom...

...Voleo bih da ti ispričam jedno sećanje ali ono počiva suviše daleko, već je
dovoljno ako se setim njegovih očiju, čini mi se da behu plave... tako kaže grčki pesnik...
kako je pogodio... pisao je pesme o glasu a sam ga je izgubio... umro je od raka grla...
veličanstvene pesme... voleo je muškarce... da ga je Tristano upoznao... da su se njihova
vremena poklopila, da nije voleo isključivo žene, da je imao iste sklonosti, jedan takav
čovek bi ga voleo onako kako je taj pesnik hteo da bude voljen, toliko mu je mnogo
značio... previše da je, životi ne idu na popravni... Ali govorio sam o očima, srećom sve
postaje pesmica kad stigneš do tačke gledišta nekoga ko može da gleda samo tavanicu...
j’ai la memoire qui flanche, je me souviens plus tres bien de quelle couleur etaient ses
yeux; etaientils verts ou bleus?... 14 Jednom je Tristanu stiglo pismo, nekad ću ti možda
ispričati potanko, i u njemu su bile reči pesmice, ali pismo je bilo sazdano samo od
glasova, kao oni koje je čuo grčki pesnik... I ko zna kad i ko zna gde možda ćeš u nečijim
očima pronaći bar delić pogleda mog...

Tristano ga je primetio već u predvorju. Zavija, reče, čuješ li ga, Rozamunda? Dan
je bio užasno vreo, kakvih ume da bude u Španiji u avgustu, i grad je bio pust. Nedelja,
svi su otišli negde, daleko od ove vreline koja je natapala kamen i asfalt, grad sablast, a
sablasan je bio i muzej, kao uklet, prve slike su mu izgledale kao prikaze koje plutaju u
snu. Oho, reče on tiho. Glavni hodnik ponovi, ohooooooooo, s gostoljubivošću praznih
hodnika. U sećanje mu se vrati belo seoce na brežuljku, jedan svadbeni pir, majka ga je
držala za ruku, nasmejano parohovo lice i majka koja kaže, nadam se da nam nećete

14 Pamćenje mi kopni, blede uspomene, behu li joj oči plave il’ zelene? - Prim. prev.
uzeti za zlo, don Velio, što se nećemo venčati u crkvi, Tristano je tako hteo, premda nema
ništa protiv popova, venčavamo se tek sad pošto je bio veoma bolestan, bio je u
zarobljeništvu u Austriji i dobio je špansku groznicu, mislio je da se više neće vratiti,
međutim, vratio se nekoliko godina po završetku rata i tako je ovog svog sina zatekao
kao već stasalog dečaka, ali drago nam je da ste došli na ručak, gos’n popo, baš lepo od
vas... U susret mu krenu neki prelat druželjubivog izraza lica, ali bio je naslikan, njegova
čila debljina odavno se istopila. Tristano primače usne Maleninom uvetu, Rozamunda,
nikad ti to nisam rekao, moj otac se zvao Tristano i ja nisam kršten. A ja jesam, prošapta
Rozamunda, u planini sam ti delovala kao neumoljiva vojnikuša, ali nisam bila takva,
zato što sam dobra hrišćanka i znam da ne treba poželeti tuđe žene. Jasno mi je da ih ti
nikad nisi poželela, reče Tristano, u suštini si dobra katolkinja, iako si protestantkinja, ti
si uvek želela tuđe muškarce. Išli su praznim odajama, Tristano je vodio poput vodiča
neke turističke grupe bez turista, i pođe stepenicama. Zaboravi ostatak slika, reče, nisu
zanimljive, barem za danas nisu zanimljive, možda ćeš jednog dana doći sama u ovaj
muzej i gledaćeš lepotu, što će biti tvoje precvalo proleće, ali danas idemo kod žutog psa,
čuješ li ga kako zavija?, mislim da skapava od žeđi, hajde da mu damo vode, ko zna
koliko sveta prođe ovuda tokom čitave godine, gledaju ga ravnodušno kao što se obično
gleda jedan pas i ne daju mu čak ni onu kap koja mu je potrebna, ali danas je pravi dan
za to, nema žive duše, a možda je i čuvar sale zadremao u svojoj stolici, da sam ja
direktor ovog muzeja, naložio bih da ispred psa uvek bude posuda sa svežom vodom, ali
direktori muzeja zanemaruju želje svojih slika, samo rade svoj posao, uopšte ih ne
zanima što će se pas mučiti zauvek, kao što je hteo slikar... Čuvar je spavao, kao što je
Tristano i predvideo. Ušli su, pas im je uputio preklinjući pogled malog žutog psa
zakopanog do guše u pesak stavljenog na muke da za vjeki vjekova pokaže kakvo je
stradanje stvorenja koja nemaju glas, što smo najzad svi mi, ili skoro svi. Malena ga
pogleda, onda se okrenu oko sebe, prisloni ruku na zid i na ruku prisloni glavu.
Nepodnošljivo je, reče, ne može se gledati. On samo upražnjava peščane kupke, reče
Tristano, pesnik mu je prepisao peščane kupke. Molim te, ne govori više, reče ona. Misliš
da su elektrošokovi u ludnicama bolji?, reče on, znaš, bio je to mali izgubljen pas, sigurno
lutalica, dete en-en lica, skitao je po predgrađima, nosio vreću na leđima, zalogaj hleba,
spavao je u kartonskim kutijama, nije čak išao ni kod frizera za pse, jednom rečju bio je
baš out, i tako slikar pomisli da uradi nešto korisno za društvo i za svog vladara, prođe s
omčom svoje palete, uhvati ga i zakopa u pesak do grla, tako ćeš se naučiti pameti,
skitnice pseća, sad nikog nećeš ujedati, četvrt je bezbedna, građani mirno spavaju a
vladar je srećan. Bio je zao, reče Rozamunda, taj slikar je bio zao. Ne, bio je dobar, ispravi
je Tristano, bio je zao samo prema sebi, pas je bio slobodan. Vazduh je postao zagušljiv u
toj sali koja se osećala na plesan i isparenja od prethodnog dana. Da bar ima rashladni
uređaj, reče ona. Daj, nemoj me zavitlavati, Rozamunda, reče Tristano, ovo je današnja
Španija, briga Kaudilja za modernost, a i za vas Amerikance, on misli kako da odbrani
zapad od komunizma, što će, videćeš, kad-tad neko reći, baš će da brine o rashladnim
uređajima, njemu je dovoljna senovita svežina sakristija. Sedoše na pod. Tristano je
piljio pravo u oči psa, Malena ga je gledala kradomice, povremeno, Tristano nije znao šta
da kaže i pitao se zašto ju je doveo da vidi tu sliku... Vidiš, pišče, da je Tristano imao
proročkog dara rekao bi joj da će jednog dana sresti tog psa, rekao bi joj, Rozamunda,
jednog dana ćeš prepoznati tog psa, uzgred, nije mužjak, to je ženka, ali teško je pogoditi
pol psa zakopanog u pesku, ja ipak znam da je kuja... ali Tristano nije imao proročkog
dara, zato sad pričam tebi ono što je trebalo da predosetim, jer određene znake treba
shvatiti na vreme, a ne kad si na samrti... Nije ti dobro?, upita ga Rozamunda. Nasmrt,
odgovori on, nasmrt. Ne bih baš rekla, prošapta ona, sjajno izgledaš u licu a posle ručka
si se drznuo da to uradiš tri puta zaredom, pošto si prethodno usisao čitav pladanj
škembića na inadridski način. Tristano joj naredi da ostane gde je, ne mrdaj odatle
malena moja, stade ispod žutog psa, oklembesi ruke i noge poput marionete kojoj su
presekli konce, jednoga dana, u jednom restoranu, izvan prostora i vremena, poslužiše
mi ljubav kao hladne škembiće u saftu, učtivo rekoh izaslaniku iz kuhinje da bi mi više
prijali topli, jer se škembići (a naročito u saftu) nikada ne jedu hladni, jelo nisam ni
dotakao, drugo nisam naručio, platio sam račun i izašao da se prošetam gradom. Ma šta
to pričaš?, reče Rozamunda. To je nešto od onoga što mi čita Frau, odgovori on, ali ne
vredi baviti se detaljima, uostalom, napravio sam pindarski skok, to nema veze, pričao
sam o budućem vremenu, a ne o prošloj noći. Onda se ispravi i u stavu mirno stade
ispred psa. Komandante Klerk, reče, doneo sam ti vodu koju nisi imao. O pojasu mu je
visila kalabasa, one suve i šuplje tikve koje su pastiri iz Kastilje koristili da sačuvaju
svežinu vode, položi je ispred slike, odstupi i pozdravi vojnički. Idemo, Malena, reče, već
je kasno, i čuvar hoće da zatvori ovo groblje.
 ...Zaboravimo da vreme postoji i nemojmo brojati dane života, ne treba to raditi
kad smo već bili tako praznoglavi da ih ne brojimo ranije, Mavri, to ti je kao da sam
sanjao i sad se probudio i pitam se gde sam bio, da li sam to bio ja, da li sam bio onaj isti
i zašto?... ali ne postoji zašto, stvari se odvijaju za sebe, bez ikakvih razloga, iako
odgovornost počinje u snovima, stara izreka je tačna, pričaj mi o svom detinjstvu, Mavri,
a onda o svojim drugovima, o onima koji se nisu probudili kao ja i sad imaju neznane
grobove po planinama, pripadaju narodu iz snova, ne umem s njima da razgovaram...
voleo bih da mi sviraš istu muziku kao one večeri, ali ovde nema klavira i sramota me je
da te pitam, ali čujem je u čempresima, hajdemo na rt Sunion, hoću da vidim Egej iz
Posejdonovog hrama, tvoji drugovi više nemaju trepavice, očne duplje su im prazne, leže
među trnovitim žbunovima i hrane korenje kestenova, dugo su me prizivali a ja ih nisam
čuo, Mavri, mi smo pripadali tu ne znajući, ovo je moje kamenje, zahvaljujući njemu sam
shvatio, kamenje može da te nauči mnogim stvarima, možda ćeš jednog dana otići sa
mnom, ali sad me pusti da ostanem, vodi me na Krit, hoću da vidim kuću u kojoj si
rođena, ne možeš je ostaviti napuštenu, bilo bi kao da su tvoj otac i tvoja majka umrli
dva puta, ja ću popraviti ona vrata, ući ćeš sa mnom, toliko sam je puta zamišljao da je
poznajem kao da sam u njoj živeo, ključ je obešen o čavao na tremu iza jedne suve
lovorove grane, ključ je veliki i težak, brava podiže drvenu rezu s druge strane vrata,
prva soba je prostrana, tu je bio mlin za ulje, stolice su od slame, ali pored prozora stoji
kamena klupa prekrivena jastucima s navlakama od krićanskih tkanica, a u sredini
prostorije sto za kojim ste obedovali, ogroman okrugli kamen koji je nekada mleo
masline, postavljen na drugi kamen... biće to naša radionica, tu ćemo da začnemo svet
koji želimo, knjige ćemo praviti na tom kamenu... Mavri, ja ne želim da provedem svoj
život po aulama nekog univerziteta ili svoje noći u opservatoriji prebirajući po nebu,
zašto, da bismo otkrili druge svetove, zar nam nije dovoljan ovaj jedan i vidi šta smo od
njega napravili?... znam da ćeš me često ostavljati samog, ali kad god se vratiš sa svojih
koncerata, zateći ćeš me kako sedim tu, na tom kamenu... Čujem mehanički klavir, a ti?...
tebi kažem, pišče... izvini, sanjao sam i probudio me je mehanički klavir, ali možda sam
sanjao i zvuk mehaničkog klavira i sad se on nastavlja izvan sna, valcer, čuješ li ga?...
Nemoj mi reći da je halucinacija, samo polako, to je valcer u as-duru, u daljini, ali se čuje
dobro ako hoćeš da ga čuješ... ipak nije mehanički klavir, to su orguljice, poput onih koje
su nekad Cigani svirali na vašarima kad sam bio dete... U vreme paljenja ivanjdanskih
vatri na trgu Svetog Nikole jedan Ciganin je po vašarima svirao vergl, okretao je ručku i
ljudi bi počeli da plešu... Ove stare priče više ne zanimaju nikoga, al’ hvaljen nek je prosti
refren što iz prošlosti dolazi da vrati dane mrtve... ona besana hodaljka na komodi stalno
drži širom otvorene oči, ne zatvara ih ni noću, uhodi svaki tren, ponaša se kao pauk s
muvama, univerzum je tu, kakve galaksije i svetlosne godine, sekund po sekund, tik-tak, i
sat je već istekao... Ciganin odlazi na drugi vašar ali uvek svira istu muziku, ima li još
neki par koji želi da pleše?... ono dvoje poznajem, ona ima bele cipele i plavu faltanu
suknju, on je ostavio sako na naslonu stolice i zavrnuo je rukave na košulji, zaigraj s
njom... mladiću, nasmej je, zar ne vidiš kako joj iskre oči, u njima palacaju svetla s trga,
osvetljeni papirni baloni, upravo je stigao svirač buzukija, jedan dedica koji razume
zaljubljene, u svom životu ih se nagledao, dedica je baš sve shvatio, počeo je da svira
Thaxanarthis... naravno da ćeš se vratiti, kaže žena, već si se vratio, i smeje se, grli ga
rukom oko vrata i privlači ga k sebi, ljudi tapšu, napravili su krug oko njih, ona mu
provlači prste kroz kosu a onda ga ljubi, stigli su i drugi muzičari, komešanje na sve
strane, svi počinju da igraju, jedan stariji čovek igra sam, drži podignute ruke kao da grli
vazduh i pomera samo noge u kožnim čizmama, oni stoje nepomični usred gomile koja
igra, liče na statuu sa dva tela koju je vajar načinio iz jednog komada kamena, žmure,
čelo uz čelo kao da razmenjuju ono što misle, misle isto, da brod za Krit polazi ujutru u
sedam i da Pirej slavi, čemu se vraćati u grad na spavanje... Znam jedan pansion u luci,
kaže Dafne, kad je moj deda otišao na studije u Atinu, tamo je boravio, sada je vlasnik
Stratis, jedan iz mog sela, volela bih da ga pozdravim, zna me odmalena, verujem da bi
voleo da dođem s tobom, Tristano.

Nije istina da si isterao zunzaru, lažov si kao Frau, čuješ li je šta radi ili misliš da
mi zuji u ušima?, možda mi stvarno zuji u ušima, ali ovo je zunzara, tu nema zbora,
isteraj je, odškrini malo žaluzine i videćeš da će naći izlaz, ionako mi svetlost ne smeta,
zažmuriću, koliko je sati, je li već prošlo podne? Popodne je, biće oko tri, da, osećam da
je popodne... čudno, popodne se sluti čak i kad ležiš u ovom krevetu, osećaš ga ušima i
mirisom, a ima i jedan petao koji krene da kukuriče popodne, budala, čemu li on
kukuriče, misli da je hrabar, uopšte nije hrabar, samo je glup i kočoperan, bila jednom
dva čoveka na tim planinama, obojica su bili hrabri, vodili su istu bitku, ali se nisu slagali
oko budućnosti svoje zemlje, jedan je bio on, stajao je iza velike stene i zurio u jedan
cvet, tri zapadne brigade preći će pod njegovu komandu, ali najpre treba da postane
heroj, nije baš lako postati heroj, milimetar tamo i postaneš heroj, milimetar ovamo i
postaneš kukavica, on je bio tamo, zurio je u jedan cvet a predeo ispred njega bio je
njegova arena, da li će pobediti u borbi ili će se unerediti?... dešava se katkad, na putu si
da postaneš heroj i sve završi u govnima... Molim te, odškrini žaluzine, mora da je već
veče, sam mi je tek sinulo, malopre sam se prevario... pišeš li?... piši sve od reči do reči,
sve drugo možeš slobodno da pišeš kako ti volja, ali ovo ne, zapiši moje reči... Gurni
malčice te kapke, nek uđe malo svežine... često herojstva završavaju u govnima, štaviše,
uglavnom, ali to se ne govori, nije primereno za vaspitavanje podmlatka, i kako bi posle
držao ruku na srcu, jer nakon herojstva ide ruka na srce, kad si pred zastavom, stojiš
tamo, iščekuješ krst na grudima, rukovodioci su postrojeni pred tobom... ratni krst, a ne
tamo neki kurac krasni... tu je predsednik republike sa svojom suprugom, mila majko,
kakav par, Tristano ih gleda, na svu sreću to je dokumentarac, Filmske novosti, crno-beli,
odsustvo boje ublažava užas čitavog prizora, na bini svi drugi prigodni visoki
funkcioneri, ministar unutrašnjih poslova, ministar odbrane, jedan general zakačen za
ordenje koje nosi na grudima, kardinal, možda i dvojica, orkestar s perjanicama, naredne
nedelje ova svečana ceremonija herojskog rodoljublja prenosiće se u svim bioskopima
širom Italije, ili barem u velikim gradovima, pre onog potresnog američkog filma gde
ona kaže da je sutra novi dan, s krvavim zalaskom sunca u pozadini... a priča za Filmske
novosti je istorijska, jer mlade generacije moraju znati da ovde prisutni primalac
odlikovanja jeste nacionalni heroj, i da je upravo on izvršio taj herojski čin, ali on nije on,
on je kao neznani junak, predstavlja sve Italijane, i nas predsednike i generale koji u
Pokretu otpora ne bismo učestvovali, predstavlja sve nas jer italijanski narod nikada nije
bio fašistički, i u njemu se mi prepoznajemo, italijanski narod se uvek borio protiv
fašizma, uvek, da jeste fašistički nije ni sanjao, taj italijanski narod... Ja sam, u stvari,
sanjao, misli Tristano, borio sam se protiv vazduha, fašisti nikad nisu postojali, ja sam ih
izmislio... iskrivljeni predsednik korača pravo ka njemu u pratnji visokog oficira koji na
srebrnom pladnju nosi ratni krst, u boj u boj za narod svoj, Tristano, nemaš kud, misli
Tristano, sad ću da pobegnem, onog svitanja nisam pobegao, ostao sam iza stene s
mitraljezom u ruci ali sad ću da pobegnem, sad il’ nikad, beži, Tristano, beži, ili ćeš
uskoro biti heroj ovih ljudi, isti kao oni, i sve će biti gotovo i nepopravljivo... Pišče, otvori
prozor, širom, hoću da osetim svežinu večeri, jer meni drago spušta se veče, jesi li je učio
u školi?, sigurno si i ti imao nekog peru perića profesora koji te je naučio ovu pesmu, i
Tristanu je bio potreban svež vazduh, a on se pak znojio, osećao je nepodnošljivu
vrućinu, otvori mi prozor, pišče, pusti da uđe noćna svežina, ah, noć, pusti veče, noć bi
trebalo slaviti, ali za noć moraš imati petlju, jer noć donosi snove, a često i košmare,
teško je nositi se s košmarima, teže nego s nacistima, tu se stvarno vidi da li si heroj,
ostavi me samog, molim te, da vidim hoću li uspeti da spavam.

Prepoznao sam je a još nije postala ni prilika na horizontu, tek insekt, jer na tom
insektu prepoznao sam obrise širokih bedara poput amfore, na koja sam spuštao ruke i
telo, sleva, na brežuljku, bila su dva jonska stuba, ja sam dobro znao da su to zapravo dva
tornja što se vide s prozora, ali slikar koji je stvarao taj prizor, onaj što oblikuje snove,
pretvorio ih je u dva jonska stuba, dok se postepeno približavala i njene noge su sad
izgledale kao dva stuba, i uz njih se uspinjala nežna puzavica pokrivajući joj Venerin
brežuljak i on se upita da nije postala drvo ali drvo koje se kretalo, on je bio uvijen u svoj
pokrov, u sredini ove sobe koja se širom otvorila pred krajolikom, bila je to zamisao sobe
a unutar te zamisli sobe nalazio se maslinjak koji je mogao biti samo onaj u Delfima, jer
su stabla bila tako čvornovata i starodrevna kakva su samo u Delfima, mesta koja su
prošli u svom životu igrajući plesove iskonskih pokreta koji ne ostavljaju traga, uz zvuke
trščane frule koju nikada ne čujemo i koja vodi naš ples, on zapevuši Thaxanarthis, ona
proviri iza jedne masline i reče, naravno da sam se vratila, nisam mogla da se ne vratim,
Tristano moj, mislila sam da si mrtav, tražila sam te po svim ostrvima, napisala sam ti
pismo i predala ga vetru, onda mi je jedan svitac koji je tumarao po žitnom polju rekao
da si ovde i tako sam došla, Tristano. Tačno je, reče on, moja voljena Mavri, žito je
ovršeno i snopovi na poljima žute ali nikad nije prekasno da ozelene stabljike. Tako
govoreći ustade sa svog odra, ona je već bila na dva koraka od njega i on promrmlja
pognute glave, vidiš, gangrena mi nagriza nogu, meso je potpuno zatrovano i crv je u
plodu, odavno je već crv u plodu. Bio je nag, imao je samo maramu oko vrata kao što
nose žeteoci iz ravnica. Tristano, reče ona, prepoznajem tvog đoku, još se nisi sasvim
raspao, možda još ima malo vremena. Dafne, reče on, kakva je birokratija ljudski život,
evo me ovde in articulo mortis. Ali meni se svejedno dopadaš, reče ona, čak i ako imaš
crve u nogama, tvoj trup je zdrav i u njemu još udara srce. Pružiše se u tom predelu koji
odmah postade prostrana i topla ravnica, brežuljci počeše da uranjaju u narandžastu
svetlost zalaska koja izduži senku jonskog hrama sve do njenog stomaka. Znaš, Dafne,
reče on, zaboravio sam na jedno kontrasvetlo, voštanicu koju sam uvek držao upaljenu u
jednoj kući na obali mora, i ti si jedne noći tuda prošla kao da koračaš u prostoru
prozorskog okvira, to je najvažnije sećanje u mom životu a počelo je da čili, sećaš se one
kuće gde smo živeli, praznih soba, klavira u prizemlju, šuma uzmicanja talasa, mirisa algi
koji sam ja zvao miris aldi jer se žena koja je dolazila da sprema kuću zvala Alda? Ona ne
odgovori, njeno disanje je postalo ubrzano tik uz njegovo uvo poput dahtanja, evo me,
reče kao što je govorila u nekim trenucima, evo me, Tristano, zagrli me čvrsto, i upravo
tad upali se svetionik na drugoj strani obale, ravnica je bila gotovo u mraku, ali srećom
svetionik se upalio i više nije bilo mesta strahu ni od čega...

...Znaš li onu pesmu što govori o majci u crnini koja plače nad telom sina ubijenog
na trgu? Da li sam te to već pitao? Frau mi je pročitala juče... otišao si jednog majskog
dana, kaže, izvor je presahnuo, želim ti večnu vodu... a onda kaže da raspliće svoje sede
kose kako bi pokrila uveli cvet tog lica... Pola jedan po ponoći, sati su hitro prohujali, iako
nije pola jedan po ponoći, pogađam naslepo, Frau je još u devet upalila svetiljku, i ja sam
ležao ovde, nepomičan i ne progovarajući, a i s kim bih mogao da razgovaram, ja koji sad
već živim sam u ovoj kući... vidiš li kako mi pristaje ova pesma?... kao da je baš za mene
napisana, kao da je stihotvorac znao... ali nije tačno da više nemam nikoga, mogu da
razgovaram s tobom, iako ti samo slušaš i tačka, i to je već nešto, i to je već mnogo...
Hvala.

Vidiš, pišče, krstarim kroz vreme, to je zato što se gubim, više ne znam šta je sad
a šta nekad, ne razlikujem ih, do te mere da mi pada na pamet Papee, ali ko beše Papee,
jesam li ga ikad znao? Možda je bio lik iz nekog romana koji sam pročitao u životu, dobar
momak koji se borio za slobodu svoje zemlje, u Burundiju ili tako negde, a sećanje
odnosi sve zajedno, istom maticom, ali ti si u prednosti, upravo te učim da vreme na satu
ne teče ukorak s vremenom života, i kad god budeš u prilici da raspravljaš o tome, možeš
reći da te je toj istini naučio jedan starac na samrti koji je slobodno krstario kroz vreme,
i nekima će izgledati kao prevara, jer ne mare da razumeju, verovaće da je sve prevara, i
da sećanje... Malo je sećanja koja nam ostaju... pišče, Cezarovi komentari, Avgustinove
ispovesti, izvesni de profundisi, kao onaj o Moli, i to je de profundis materice, ali ga je
napisao muškarac, pa i ovo je de profundis... znaš, pišče, strašno bih voleo da imam
matericu, sada, voleo bih da sam žena, mlada, lepa, plodna žena, s limfom koja kruži
telom, bilo bi lepo... i koju podiže Mesec poput morskih doba, žena koja beše poreklo
sveta, a ja eto imam dva osušena jaja koja gangrena nagriza, i sedim ovde i pričam ti
prazne priče.

Rozamunda, Rozamunda, kakve li večeri bajne, kao da je iz kuhinje tajne neke

čarobnice sjajne, hiljade glasova, hiljade zvezdica, hiljade presrećnih srca, radosti
prepuni svi ali kraja nikada sreee-eee-ćiii... Pišče, svoje srce ti dajem, pišče, samo na tebe
mislim... Znaš, stvarno je zanimljivo, pozvao sam te i mislio samo na sebe, o tebi nisam
uopšte razmišljao, a otkad si ovde, iako nisi progovorio ni jednu jedinu reč, počeo sam da
razmišljam o tebi. Samo zato što me pišeš. 1 katkad mi se čini da si ti pomalo deo mene,
tako da se pitam je li ovo što ti pričam moje zato što ga ja pričam ili je tvoje zato što ga ti
pišeš... Da li stvari pripadaju onome ko ih izgovara ili onome ko ih piše? Šta misliš o
tome? Samo ti razmišljaj, mene ionako više nije briga, ako baš hoćeš.

Ja i ti moramo da se dogovorimo. Čitave noći sam razmišljao... hoću da kažem da

imam i ja nešto od tebe da tražim, dakle, kad bolje pogledaš, to će pre biti trampa. Ali
najpre moramo sve lepo da razjasnimo, jer ne bih voleo da živiš u uverenju da sam te ja
pozvao da dođeš... to si bio ti, znaš bolje od mene, ja sam ti zazviždao a ti si odmah
dotrčao jer si samo to čekao... voda ti je išla na usta... Oprosti što ti ovo kažem tek danas,
dogovori bi trebalo da se prave odmah, kao među džentlmenima, stisak ruke i ako se
slažemo posao je sklopljen, ali počeo sam eto da pričam i malo sam se izgubio, mada
sam hteo da ti kažem odmah, veruj mi... Evo... ovo je moj predlog, voleo bih da ti zauzvrat
napišeš nešto... stalo mi je da se dogovorimo jer znam ja vas pisce, kad dođe pravi
trenutak, pripovedanje vas ponese, nametne se, čini vam se da tako nešto nema nikakve
veze s ostatkom priče jer razbija ritam, i ode mast u propast... Ovu priču pričam ja ali je
pišeš ti, i ko mi garantuje da u svojoj knjizi nećeš izostaviti nešto što bi moglo da ti se
učini nevažnim i što po tebi nema nikakve veze sa svim ostalim?... A zapravo ima veze, i
te kako ima veze, i zato treba da se dogovorimo, ja ću ti ispričati ono što sam obećao, ali
ti ćeš napisati taj detalj, jer pisane stvari imaju drugačiju vrednost, kažu... i ne zaboravi
da naglasiš da ti je to tražio jedan nacionalni heroj, a ne bilo ko, neko s ratnim krstom na
grudima, ko zna, možda to na Engleze ostavi poseban utisak, Englezi cene herojstvo, oni
su ga neštedimice rabili, i da nije bilo njih dok je Tristano bio u planini... to možeš da
napišeš, da im se Tristano iskreno divio, tada... u drugim prilikama manje, hoću reći zbog
izvesnih stvari koje su uradili na nekim drugim mestima, nije čak ni potrebno ići mnogo
daleko, dovoljno je pomisliti na zemlju njegove Dafne, tamo su podržali onog fašistu,
maršala Papagosa, i Grcima su dali novog dučea i novog kralja, posle Metaksasa, tako
Englezi shvataju demokratiju u tuđoj kući... Ali da pređemo na stvar... lično ne bih umeo
da nađem primeren obrazac, ali prave reči su tvoj zadatak, potrebna je umešnost, obzir,
kakav bi inače pisac bio... Problem je mermer sa Partenona... to je ono što bi Tristano
hteo da ti tražiš, mermer koji je jedan engleski lord, inače ambasador u Turskoj u vreme
kada su Osmanlije podjarmile Grčku, naložio da se zguli sa Partenona da bi ga odneo u
Veliku Britaniju, kao kad bi neko na pustom drumu naišao na onesvešćenu damu i
strgnuo joj ogrlicu da bi je odneo svojoj ženi... Baš tako, zgulio ga je, to je prava reč, pišče,
nadničari tog pustahijc koristili su pijuk i macolu... pre mnogo godina pročitao sam
iscrpan opis jednog čoveka koji je prisustvovao tom silovanju, ali poštedeću te tih
pojedinosti... Znaš, nije reč o tome da su uzeli neku sliku, koja lepo stoji na bilo kojem
zidu, ukrali su čitav jedan predeo... pristalice krađe imaju neke svoje teorije... šta ti ja
znam, da su frizovi u Britanskom muzeju veličanstveno osvetljeni... kao da je grčko sunce
manje blistavo od engleskih neonki... ili da u trenutku kada ih je lord odneo već nisu bili
frizovi izvornog hrama, pošto su ga Osmanlije pretvorile u džamiju... nije loš rezon, ali
Osmanlije su promenile samo sadržaj, a to je sitnica, šta treba da se jedan bog zameni
drugim, ali nisu zamenili ono što je čuvalo taj sadržaj... mustre, voleo bih da ih vidim, sve
te vrsne teoretičare, kad bi ugledali vrhove tornjeva svoje Vestminsterske opatije u
Atinskom muzeju... Lord o kome govorim zvao se Elgin, lord Elgin, zapiši, da ga Englezi
slučajno ne bi pomešali s nekim drugim lordom, sa svim lordovima koji postoje u
Engleskoj... Jednom rečju, napiši da je Tristano želeo da vrate mermer pravom vlasniku,
a to je jedan veličanstveni hram, i da ga Alina nije podigla, oni danas ne bi imali svoj Dom
lordova, još uvek bi se predano bavili govedima i ovcama... a možda da ih podsetiš i na
Bajrona, koji je zbog tih stvari umro, možda če ostaviti utisak, ko zna... Ako hoćeš, dodaj i
to da je pored redovne diplomatije, koja upućuje svoje opravdane zahteve, taj mermer
već tražio jedan veliki pesnik za koga, međutim, niko nije znao, jer je živeo kao gospodin
niko u iznajmljenim sobama, gospodin Kavafi, i da će Tristano biti slobodan da ponovi
ljubazni zahtev tog pesnika, ima tome čitavo stoleće, trebalo bi da je već stigao do ušiju
Engleza... Eto, to je moj predlog, ja ti ispričam ono što si želeo da čuješ, a ti mi napišeš
Tristanovu želju, mislim da ćeš se ovajditi... Prihvataš? Ako prihvataš, verujem ti, to je
dogovor u starinskom maniru, između džentlmena... usmeni dogovor... uostalom, među
nama je sve usmeno, sve je sazdano od reči, zar ne?, gentlemen’s agreement, što bi rekli
Englezi... Ako prihvataš, ovamo ruku, još uvek znam da stisnem ruku, a tebi će biti prvi
put da me dodirneš.

Da li znaš šta znači cefalgija? Ne pričam o migreni ili glavobolji, to je nešto drugo,
znaš, to je nešto drugo, to je zbir mnogo stvari, i nije lako objasniti nešto što je zbir
mnogo stvari... Najpre je tek tanani zvuk, jer tako počinje, neobično zvonce koje se
oglašava poput kakvog piska ili prodornog krika, sonar, stiže iz neslućenih daljina, iz
ponora, i ti ga registruješ, i najednom izranjaju okrutni obrisi stvari, kao da se taj pisak
premestio u vid, izoštravajući ga, iskrivljujući ga, i čini ti se da imaš prizmu namesto
očiju, jer su obrisi, uglovi, predmeti uvećali svoje postojanje u prostoru, proširili se,
promenili su geometriju, i promenivši je više ne predstavljaju ono što su predstavljali, na
primer, onaj orman u dnu postaje kocka, kocka i šlus!, nema više značenje ormana i tad
sve počinje da leluja, prostor se nadima poput plime i stiže morska bolest cefalgije, kao
kakva bogomoljka koja diše i na kojoj sediš, lelujaš se, moraš da sedneš, pod postaje
tečan, a oko tebe dišu neka pluća koja ti izgledaju kao čitava vasiona, štaviše, unutar
tebe, i ti si izvan a u isto vreme i unutar svega toga, zrnce si prašine koje protiče
alveolama monstruoznih pluća što se šire i skupljaju u ritmu disanja, i ti pritiskaš
slepoočnice pokušavajući da zadržiš talase koji su pomahnitali u tvojoj glavi kao kakva
oluja u kojoj se daviš, e, to ti je cefalgija... Prva cefalgija uhvatila je Tristana desetog
avgusta, toliko stvari mu se dogodilo u avgustu, Tristanu, avgust mu je obeležio život,
ima takvih ljudi, to je Uran, Saturn, toliko stvari, mnoge sam već zaboravio, ali ovu
nisam, to je nemoguće, desetog avgusta je sveti Lorenco, kad padaju zvezde, možda mu
je neka pala baš na glavu, neki meteorit, ali nije bila noć, bilo je popodne, i on je bio baš u
ovoj kući gde se vratio da ne radi ništa, u venjaku, i zurio je u jedan grozd kiselog grožđa
brojeći zrna kao da su godine njegovog života, zrno po zrno po zrno za tebe, govorio je
tiho kao u kakvoj blentavoj brojalici, i zrna je već bilo dosta, i u tom trenutku primeti
neki čudan pisak koji nikada nije čuo, grozd je prestao da bude grozd, vazduh se
rasprsnu izbrazdan napuklinama, mučnina mu se pope u grlo, i teturajući se kao da je
trem paluba kakvog broda u kandžama talasa stiže do svoje sobe, zatvori šalone, baci se
na krevet i grčevito stežući jastuk krenu na svoje prvo od tih prokletih putovanja koja će
ga dugo pratiti, prolazeći kroz kužna isparenja, oblake prepune skakavaca, u
zaslepljujućem prostranstvu ničega koje je isto gde god da se okreneš... On je poginuo
prethodnog dana, znaš, odleteo je u vazduh sa svojim napravama smrti, njegov dečak,
koga je voleo više od sina... proklet bio...

...Nekih večeri, ponekad, gledao bi svetla iz ravnice i razmišljao o prošlim

vremenima, o onim danima kada se odlučivalo o budućnosti njegove zemlje, u
planinama... svi protiv nacifašista, to nije bilo sporno, ali budućnost je bila nešto drugo.
Budućnosti, što sad već dobro znam, ima raznoraznih, moglo bi ih biti toliko
raznoraznih, kao spektar boja, naizgled su nijanse, misliš da to nije ništa, s jednom
nijansom od azurnoplavog prelaziš na indigo, i onda na ljubičasto, a azurnoplavo je
jedno a ljubičasto nešto drugo, misliš da to nije ništa, probaj da živiš u nijansi, videćeš
kakva žestina... Ali on je u to vreme shvatao svet na dvojan način, znaš, priroda nas je
navikla na dvojnost, a mi smo dopustili da nas ubedi kao gomilu budala, belo i crno,
toplo i hladno, muško i žensko. Jednom rečju, ili ovako ili onako. Ali zašto bismo uopšte
morali da mislimo da je život ovakav ili onakav, da li si se ikada pitao, pišče? Verujem da
jesi, i možda sam te baš zato i pozvao. Ali on je tada video budućnost podeljenu na dva
dela, jer je mislio da je istorija podeljena na dva dela, budala, nije znao da istoriju
pravimo mi, stvaramo je svojim rukama, to je naš izum, i mogli bismo da napravimo još
jednu, samo kad bismo hteli, samo kad joj ne bismo dopustili da nas ubedi da je ona
ovakva ili onakva, kad bismo samo imali snage da joj kažemo, gospođo istorijo, vi niste
ništa, ne budite tako obesni, vi ste tek jedna moja pretpostavka, i ako me izvinite sad ću
vas izmisliti po svojoj volji. Ali da biste to rekli, morate biti stari, i beskorisni, gotovo leš
kao ja, kad shvatiš da je ona uobrazilja, priviđenje, ne možeš više da je stvaraš, već je
stvorena. Istorija je kao ljubav, ona je muzika, a ti si muzičar, i dok sviraš tvoje umeće je
neizmerno, izvođač koji punim plućima duva u svoju trumbetu ili s ushićenjem prevlači
svoje gudalo preko žica... veličanstveno, savršeno izvođenje, pljesak. Ali partitura ti nije
poznata. To shvatiš kasnije, mnogo kasnije, ali muzika je već iščilela... Za njega su, dakle,
postojale samo dve moguće budućnosti. Prvu je poznavao i suviše dobro, jer je poznavao
zemlju koja ju je izmislila, ali se u Italiji to nije moglo reći, budućnost sačinjena od
sivopepeljastih dana, koju vodi neka politička kancelarija za koju osobe nisu pojedinci
već mehanizam neke mašine mnogo naprednije od njih, mali zupci malih beznačajnih
zupčanika koji su mleli za veliki zupčanik, za jedno besklasno društvo gde ćemo svi biti
isti, imati iste misli i iste muke i istu sreću i istu sudbinu. Hoćeš li malo sreće, one što li
sleduje, druže?, imaš li partijsku knjižicu?, imaš li tačkice za kolektivnu sreću?, jako
dobro, koliko vas ima u porodici?, četvoro, da vidimo... da vidimo... četvoro, ti, tvoja
drugarica i dvoje dece, lepo lepo, druže, lepo lepo, imaš li kod sebe ženinu knjižicu?, lepo
lepo, a dečije?, lepo lepo, čini mi se da je sve u redu, druže, imaš pravo na četiri porcije
sreće, potpiši ovaj papir i daj da udarim pečat, ti si uzoran drug, a veliki drug koji nas sve
prati na putu osvajanja sreće voli uzorne drugove kao što si ti i želi ti potrebnu sreću,
sreću po meri za svet po meri koji gradimo, svet po meri za jedno društvo po meri
sačinjeno od drugova po meri kao što si ti, dragi druže, tako je rekao veliki drug u svom
poslednjem govoru, sigurno si čuo njegove reči, bile su upućene uzornim drugovima kao
što si ti, koji, budući da rade za jedno društvo po meri, zaslužuju porciju sreće po meri,
čekaj sad, pa šta još hoćeš druže?, već sam ti udario pečat, sve je sređeno, sve je u redu,
vrati se svom trudbeničkom domu, prenesi svojim porodičnim drugovima bratski
pozdrav velikog druga i skini mi se više, šta kažeš?, aha, borio si se u planini, sam si
pobio odred fašista, ti si heroj, druže, ali za tvoje herojstvo već ti je uručen orden, ako se
ne varam, izgubio si i dva prsta, ostali su ti zaglavljeni u mitraljezu, nema svrhe da mi
pokazuješ ruku, piše ovde na papiru, ovaj papir je važniji od tvoje ruke, druže, ali muda
nisi izgubio, dragi druže, izvini za ovu indiskretnost, ali među drugovima može da se
kaže, hrabri drugovi kao ti muda nikad ne izgube, znam, znam, u areni su bila dva
gladijatora, jedan je bio snažan, moćan, agresivan, ali drugi je bio neustrašiv, sa
zajedljivim osmehom zbog kojeg je ličio na jednog američkog glumca, neki gladijatori su
snažni ali glupi, druže, stoje isturenih grudi, šepure se, i završe tako što ostanu bez
muda, jer su glupi, ti si naprotiv hrabar, druže, i lukav, pre svega lukav, ali druže, ne
preteruj s tim svojim lukavstvom, jer mi o tebi znamo sve, znamo da si otišao da živiš u
jednom gradu spomenika, da možda nisi neki esteta?, znamo da imaš dobru ženu, ali nije
ti dovoljna, druže, kažeš da voliš pravdu i slobodu, ali mi nekako ličiš malo na buržuja?,
izvini na iskrenosti, ali stvarno mi malo ličiš na buržuja, znaš, slobodarska ideologija je
na početku bila revolucionarna, ali ako je praktikuješ krišom, postaje malograđanska, a
mi pre svega verujemo u porodicu, jer porodica je revolucionarno jezgro jednog
revolucionarnog društva, druže, ne bih voleo da rastužiš velikog druga, jer on bdi nad
svima nama, noću spava samo dva sata, jer mora da brine o nama, on u svojim besanim i
grozničavim noćima, sa svog prozora koji gleda na široki trg gde je sazvao vojnu paradu
posvećenu povratnicima iz rata poput tebe koji su spasli zemlju, e pa vidiš, on, drug,
gleda te sa svog prozora, on zna da si u svitanje tog za našu domovinu sudbonosnog
dana pokosio čitav odred neprijatelja, zna on to bolje od tebe, druže, ali izvini, druže,
koliko ti sati spavaš noću?, sedam sati?, sedam sati je dosta, druže, čitava jedna noć
odmora, on spava jedan sat noću, najviše dva, nećeš valjda da rastužiš velikog druga,
druže, sedam sati sna je lepa porcija, saznali smo da pišeš pesme, i to nas raduje, ali pazi
na intimizam, znamo mi pesnike intimiste, oni su prošlost, pazi da ne popiješ previše
prošlosti, druže, može da ti udari u glavu, a sad se povuci u svoju trudbeničku kućicu gde
te čeka tvoja drugarica, idi u miru, druže, i ne gnjavi više...

...a onda kaže... video sam i druga neobjašnjiva čuda napravljena poput cvetova
rastvorenih u prazno, prazne suknje koje su vapile za telima što su se premetnula u
vazduh, i video sam srce jedne devojke zaboravljeno u kavezu, lavlji izmet, cirkus je bio
daleko, a vreme tvrđava koju brane zidine od kamena i zaprepašćenja, i na te zidine je
sletela jedna slepa golubica, ali kako odgonetnuti ono što heroji ne pričaju, kako pobediti
more ako je plovidba slobodna ali je zabranjeno graditi barke?... Palo mi je na pamet ono
mučenje od pesme koju mi je Frau čitala, ali tebe nije briga za to. Mene vala jeste, ali
voleo bih martovsku kišicu, a eto avgust je, kaže ona, i tu se ne može ništa. I u pravu je...
 ...Umoran sam ali nisam završio, pusti me da se malo odmorim ali nemoj ići,
ostani, dobro otvori uši, važno je, jer postojala je još jedna budućnost osim one koju sam
ti ispričao i Tristano je morao da napravi izbor. U toj drugoj budućnosti jednostavno je
postojala sloboda. Što nije malo. Takva je bila panorama, u tim planinama, shvataš?... u
šumi postoje dve staze koje se račvaju, i Tristano stoji posred te panorame, drži uperenu
pušku, ali njegova puška ima samo jednu metu, puca samo u jednom pravcu, pokorava se
zakonu balistike, a balistika nije tek neka pretpostavka, jer zavisi od geometrije, a s
geometrijom, dragi moj pišče, nema vrdanja, ako je ugao oštar oštar je a ako je tup tup
je, i tvoja želja svakako neće promeniti otvor uglova, a radilo se upravo o račvanju, i
Tristano je bio na raskrsnici, i problem se račvao upravo u nišanu njegove puške,
pritisneš oroz na jednu stranu i evo te u besklasnom društvu koje guši tvoju ličnost,
pritisneš ga na drugu stranu i svet ide dalje kakav je uvek bio, nekome je dobro nekome
loše, šta da se radi, ali imaš slobodu... Treba da eliminišeš ili jednu ili drugu, i Tristano
mora da izabere. A ti znaš šta je izabrao, jer ti znaš šta je sloboda, ti si liberalni
intelektualac, i držiš do svojih ideja, zato si se zagrejao za intervju koji je Tristanu nekom
prilikom izvukao jedan lukavi novinar, nekoliko reči, ali ti si napravio romančić, oprosti,
izletelo mi je, trebalo bi reći kratak roman, naravno, glupo je meriti romane na metar,
kao da količina pa nešto znači, biću iskren, više vredi tvojih osamdeset strana od nekih
cigala koje se prodaju na kilo, čini se kao da si i ti bio kraj Tristana, tamo u planini, onog
dana, štaviše, ti si taj koji usmerava pušku, bira pravac, nišani, puca. Bum. Izabrao si
demokratiju. Bravo. Napravio si isti izbor kao Tristano, zato si tako lepo ušao u njegovu
kožu, kakve li sposobnosti podražavanja, isti si Tristano, Tristano si po meni ti, ne znam
zašto ti pričam o njemu, Tristano si ti, u svojoj priči napisao si tačno šta je uradio, ti si
ispaštao njegovu dilemu, ispaštao si je u prvom licu, jer ti poseduješ dar za pisanje, zato
sam te pozvao, na onako malo strana ti si bio Tristano, savršen Tristano, besprekoran
Tristano, neosporan Tristano kakav on nije uspeo da bude nikad u životu... Zanimljivo, ti
si, na tako malo strana, uspeo da budeš ono što stvarna osoba nije bila nikad u životu,
zato je tvoj roman dobio i nagradu, tako i treba, istina treba da se nagrađuje, jer istina je
konkretna, kako je govorio onaj pesnik s kuždravom glavudžom, a još je konkretnija kad
se pretoči u pisanje, crno na belo, tek je ona istinita, istina se piše i potpisuje, i ti si kao
Tristano znao šta je sloboda za kojom ste tragali i koju ste napokon našli, jer bogme je
skupa, prilično, a ti si je napisao crno na belo, i to su tvoje reči, reč je svetinja, zato mora
da bude slobodna, no znaš, dragi prijatelju, ima jedna sitnica na koju nisi mislio, i to ćeš
napisati, jer sam te upravo zato pozvao da mi dođeš uz samrtnu postelju, i ti si upravo
zato došao jer si radoznao, da zabeležiš pravi Tristanov život, i hteo bih da ti kažem koja
je to sitnica... Dakle, kad bi jednog dana neko od onih stvorenja koja gledaš na televiziji u
svojoj dnevnoj sobi, neko od onih stvorenja pretvorenih u kost i kožu, sa stomakom
poput doboša i očima punim muva izašlo iz televizora i materijalizovalo se ispred tebe,
znaš šta bi trebalo da mu kažeš da bi nagrada koju si dobio bila stvarno zaslužena? Ne
znaš? E, ja ću ti reći. Treba da mu kažeš, govori, prijatelju, govori, ti si slobodan čovek,
tvoja reč je svetinja i niko ne može da uništi tvoju reč, i to je prava sloboda, upravo smo
se za to borili odvajkada svi mi koji volimo slobodu, da bi ti mogao da govoriš, da bi ti
mogao da izraziš svoju slobodnu misao, govori, moja kultura ti to dopušta, treba da
govoriš, otvori usta, ispljuni dlake s jezika i govori, ne gledaj me tim tupavim pogledom,
učini mi to, zaboravi na trenutak da si neuhranjen, da patiš od svih tih glupih bolesti,
molim te, govori, zaboravi na trenutak da imaš samo jedan bubreg, jasno je, trgovina
organima... uostalom, jedan bubreg manje nije ništa u poređenju sa slobodom reči,
nemoj da proćerdaš priliku... tvoja zemlja je dovedena do propasti, pravi pakao, ali je
zato za nas fiskalni raj... to jeste problem, priznajem... naše industrije vas pustoše,
odnose vam sve sirovine... to je drugi problem koji se postavlja pred slobodnim svetom...
slobodan svet podržava jednog diktatora koji je pobio hiljade građana, štaviše, upravo ga
je slobodan svet i doveo na vlast umesto jednog demokratski izabranog predsednika...
neki od nas, među kojima sam i ja, ne slažu se u potpunosti s tim, i zato te pozivam da
govoriš, govori, zato si i došao na ovaj svet, da bi govorio, reč je sveta, slobodan si da to
učiniš, veruj mi, ja sam pisac, a ne tamo neki bezveznjaković, pisci dobro znaju šta znači
sloboda reči, slobodan si da govoriš kao ja, dosta više s tom katatonijom, govori, ovo ti je
jedinstvena prilika, iskoristi je, možda više neće biti drugih, nemoj misliti da će te posle
pozvati u onu emisiju gde se utvrđuje šta je zaista sloboda, ti tamo nisi pozvan, ali ovde
smo oči u oči u dnevnoj sobi mog doma, ja ću se pobrinuti da prenesem tvoje reči, barem
jednu reč, i ako ne znaš da je izgovoriš na svom jeziku u kojem ta reč možda ne postoji,
reci je na engleskom, tako da razume čitav svet, kaže se freedom, ponovi za mnom,
freedom, kapiraš?... Tako mu reci, pišče. A sad mi učini uslugu, idi na spavanje, jer bih i ja
voleo da spavam, umoran sam, drago mi je da ti je Frau dala sobu s pogledom, lepi su oni
tornjevi u prozorskom okviru, veoma stari tornjevi, jesi li video kako lebde u jutarnjoj
vrelini, izgledaju kao da hoće da se otrgnu od tla, kao da se protežu ka nebu, slavoljubivi
su ti tornjevi, izgradili su ih u srednjem veku, zamisli, u srednjem veku, srednji vek znači
da se nalazio u sredini nečega, šta ti misliš, u sredini čega se nalazio, onoga što je bilo
pre ili onoga što smo danas, ima li nešto u sredini između jednog i drugog? Spustila se
noć, to primećujem, jer svetlost još primećujem kao i njene nijanse, poznate su mi
nijanse mraka, trebalo bi reći... Da li su tebi poznate nijanse mraka?

Danas sam izabrao drugačiju temu, o produžetku života. Nekako sam filozofski
raspoložen, pišče, osećam da sam baš u formi, kao filozof. Produžetak života. Jesi li ga ti
produžio? Siguran sam da jesi, pretpostavljam, i to ne samo preko jedne materice, vi
moderni pisci ste takvi, uzmete sebi ženu, napravite dete, posvetite joj knjigu, jer žena je
žena je žena... a onda možebiti uzmete još jednu... još jedno dete, još jedna posveta, nešto
poput oprašivača... a za to vreme štamparije rade... i matične knjige... jer ne može se
dopustiti da ljudski rod izumre... Kainova loza zaslužuje da se produži... pa i knjige koje
je izmislila, čemu bi inače služila ova rotirajuća lopta na kojoj krstarimo kroz svemir?...
Produžetak života služi da da smisao rotacijama oko ose oko koje se okreće ova
planetica čiji smo stanovnici, ali ne zanosi se, svet se ne okreće, to je samo ideja jednog
naučnika ateiste koji se oslonio na optičku varku, sve je nepomično, sve je nepomično od
samog početka, hoću reći da je sve isto istijano, Ptolomej je bio genijalan, sve je
nepomično, onako kako je stvoreno ili kako je prasnulo samo od sebe, sve nastade i
ostade nepomično, mi smo ti koji prolazimo i verujemo da sve prati naš hod, ali sve je
nepokretno odvajkada, nepokretno kao ovo popodne koje je takođe nepokretno
odvajkada, čuješ li cvrčke, osećaš li vrelinu koja ulazi kroz žaluzine i tu svetlost koja nas
mami da sklopimo oči i da se prepustimo nepokretnom okeanu koji se pretvara da se
kreće? Ipak se kreće... Zabluda. Ništa se ne kreće, popodne je nepomično, bilo je, beše i
biće tako. Koliko je dana prošlo od kada si došao da beležiš ovaj moj glas, koliko dana
ovog avgusta? U stvari, ne, nije važno, neće trajati više od mesec dana, rekao je doktor,
baš je tako došapnuo Frau na hodniku, čuo sam, samrtnici imaju istančan sluh, neće
trajati više od mesec dana... Bio je početak avgusta, nedelja, toga se dobro sećam jer su
počeli da mi daju morfijum, morfijum je ptolomejski, ide na ruku nepokretnosti svega,
kristalizuje, pretvara vreme u kandirano voće... Prelazim na stvar, Tristano nije sledio
obavezni put produžetka života, nije hteo da se nastavi u nekome drugom, Rozamundi je
prosipao seme na stomak, a njegova prava velika ljubav, ona kojoj je želeo da podari
svoje seme, njegova Mavri, nju je ostavio na jednom egejskom ostrvu, govorim u
metaforama, razume se, ostavio kao što učini Tezej s Arijadnom, ne znajući baš zašto,
možda zato što je bio budala, kao Tezej, i dalje govorim u metaforama, to mit ne kaže, ali
ti to kažem ja, Tezej je bio budala. I katkad čovek uradi isto to i ne zna zašto, prosto uradi
i tačka, a onda provede čitav život s grižom savesti, udarajući glavom o zid ili u stablo
vinove loze, kao što se dogodilo Tristanu...

...Noću je izlazio u baštu, tumarao po poljima i vinogradu, ležao na goloj zemlji,

grumenjem pokrivao čelo u znak žalosti, koji je pripadao samo njemu, i stavljao bi malo
zemlje u usta, gledao uvis u nebeski svod, ležeći nepokretan usred polja, poput leša, iako
bi ponekad podigao ruke i pružao ih ka Mesecu, o, Meseče, zavijao je, Meseče, čuješ li me,
ljupki Meseče, ti me razumeš što nečujan lutaš nebesima a onda tiho počineš, Meseče,
poslušaj, kakvo me lutanje može utešiti, sad kada su moji budući dani satkani od
beskrajnih sati a moje vreme još nije isteklo, Meseče, moje vreme se pokvarilo, Meseče,
kad bih ja umro, ni po jada, moja grana je suva, godišnja doba su prošla, ali ne, umro je
cvet, zašto, Meseče, zašto?, ti koji pokrećeš limfu u stabljikama i nadimaš okeane, Meseče
što podižeš bića na ovoj zemlji, Meseče od pergamenta što sviraš violinu, Meseče od
kristala, šafrana, Meseče, možeš li baciti nekakve čini, postoji li mesto na ovom svetu gde
uz prizivanje tvog imena kao što činjahu drevni sveštenici ti možeš da oživiš jednu
slomljenu stabljiku?, o, moćna Prozerpino koja gospodariš obalama podzemnog sveta,
vrati mi život koji mi je tvoj ćopavi muž ukrao, čuva ga u svojoj kovačnici, bio je veselo
detence koje sam nosio na krkače igrajući se u venjaku, a on je hvatao grožđe smejući se,
kako sam ga samo voleo, kao sina, u sebi je nosio dane koji meni nikada ne bi pripadali i
nije ličio na mene po boji kože, previše ćilibarske, niti po vranoj kosi koju je nasledio
možda od neznanih andaluzijskih predaka, ali bi nastavio moj pogled, u sebi bi nosio
delić mene, bio je sve što mi je ostalo i što je moglo da mi pomogne da ostvarim ono za
šta sam se borio, a ti si, Meseče, dopustio da mu ova zemlja stavi zemlju u usta, ni
sahraniti ga nisam mogao, njegovo telo se rasulo u komadiće ko zna gde, furije su ga
iskidale, i sam je bio furija, a ja to nisam znao, zver, prava zver, taj dečak prijatne
spoljašnjosti, ali hoću ga natrag, Meseče, molim te, naučio bih ga onome čemu nisam
umeo da ga naučim, ja sam kriv, Meseče, ja sam pogrešio, napravio sam propust, Meseče,
i sad mi nedostaje, mogu li da se vratim unazad?... Daj da ponovo proživim vreme koje
sam protraćio, nisam znao, Meseče, verovao sam da znam sve a nisam znao ništa...

...gde sam stao... izgubio sam nit... ali sad mi je bolje... nešto sam ti pričao ali se
više ne sećam, jesi li uspeo da zabeležiš ili si i li izgubio nit?, nemoj da izgubiš nit, pisci
ne smeju da izgube nit, u protivnom se na jeftin način izvlače, na tom mestu u priči
odjednom nagli skok, praznina... tajna, kaže se, to je tajna stvari... ili nedostaje završetak,
jer ne uspete da razmrsite klupko, i onda... otvoreno delo, i problem je rešen. Bravo. Daj
mi malo vode, izvini što od tebe pravim bolničara, uzmi čašu sa slamčicom, inače se sav
ispolivam, nemoj zvati Frau, koja će nas prekinuti, a onda će hteti da spavam, kad mi da
injekciju kaže da moram da spavam... baš je šašava, vremena za spavanje biće na pretek,
uostalom, injekcija već deluje suprotno na mene, razbudi me i dobro sam, odlično mi je,
veruj mi, nikada mi nije bilo ovako dobro, lagan kao perce, štaviše pravo perce... odlazite
bolovi, odlazite mučitelji savesti, i koga je više briga što se Tristano toliko patio s tim
problemom, kad je tikvan, uhvatio se za to, poput kakve manije, ali ti to ne možeš da
razumeš, vi problem rešavate dok trepneš, jedan roman, jedna pričica, ale, kao tvoja
knjiga, gde tvoj Tristano dok trepneš rešava onu svoju stvar... slobodu... ništa lakše, ti
znaš šta je on znao o tome šta je sloboda, vodiš ga da pomeri nišan za nekoliko
milimetara, i cak, našao je slobodu... ali bojim se da problem nije u nišanu, znaš, u teoriji
je jedno, u praksi drugo, tu stvar treba primeniti, a kako se ona primenjuje, kako je
primenjuje neko kao ti, neko ko je pisac? Ja ću ti reći... primenjuje je kao pravilo
devetke,15 ili kao ono pravilo iz osnovne škole, ako se promeni mesto činioca ne menja se
proizvod, tako razmišlja neko kao ti, ako nešto važi za jednu situaciju važi i za neku
drugu, jer matematika je matematika, pažljivo sam pročitao tvoj roman o Tristanu,
dopao mi se, genijalna primena tog pravila, provera na dva lika, on i ona u planini, varaju
se uzajamno a zatim su bliži nego ikada pre, napravili su probu, da tako kažem,
promenili su mesto činilaca i proizvod se nije promenio. Ah, ljubav, ljubav... Međutim nije
tako, dragi moj, reći ću ti nešto što nisi očekivao... menjajući mesto činilaca proizvod se
menja. Menja se drastično, razlikuje se kao dan i noć. Jer prevara je prelazna. To je prava
istina. I, budući da je prelazna, prelazi na druge, zarazna je, kruži, širi se bez nekog

15 Izraz iz kreativne matematike, prečica za proveru tačnosti rezultata neke računske radnje. - Prim. prev.
geometrijskog oblika, kako joj dođe, bez ikakvog plana... na početku jeste, postojao je
plan, ali prvobitni plan se u nekom trenutku raspline, raspara, ne sagledavaš ga više,
imao je jasan oblik, prepoznatljiv, vidljiv kao što su vidljive sve stvari, a onda u nekom
trenutku postaje nevidljiv, senka bez obrisa, nema geometriju, kao kad oblak promiče
ispred sunca i preko čitavog krajolika polegne senka poput bare, ne znam da li me
razumeš... Da li bi uspeo da premeriš prečnik te senke? Pokušavaš, čak lupaš glavu,
izvodiš zamršene računice, odoka, a utom se oblak pomerio, baš zanimljivo, sad je senka
malo više u onom pravcu, na onoj livadi koja je do pre nekoliko trenutaka bila obasjana
suncem, ma ne, nije više na livadi, eno je već na obroncima brda, hajde, potrči za njom,
ščepaj je, stavi joj so na rep, na senku oblaka... Tako je razmišljao Tristano u vreme kad je
počeo da razmišlja o senci, ali kada je počeo da razmišlja o senci, bilo je kasno, jer je
senka već putovala za svoj račun, išla je kud je htela. A gde je nastala? Kako je krenula? Je
li to moguće? Sunce je bilo baš jarko, zaista blistavo, svetlost koja ističe sve obrise, bez
mogućnosti greške, kad iznenada evo stiže oblak... i ne samo to, vremenska prognoza je
najavljivala lepo i stabilno vreme, a na meteorološkom izveštaju je sarađivao upravo on,
Tristano...

Dan je postao kišovit... Ne, ne mislim na vreme, žega je ista kao juče, mislim na
Frau, to je nešto njeno, od onih stvari što mi čita, kaže da se dan odlučio za kišu, a jutro
je, međutim, bilo prilično plavo, a onda kaže, dobro znam da sivilo kiše izgleda otmeno i
da sunce guši svaku otmenost, vulgarno je, a znam i to da sumnjičavost prema
promenama svetlosti više nije u modi, ali ko kaže da ja hoću da pratim modu? Danas su
svi tako fini, zar ne, pišče?... niko više nije sumnjičav prema promenama svetlosti, to je
zastarelo...

...Ali pričali smo o oblacima... Rekoh, kako to da se odjednom pojavio oblak,

odakle je došao, kako se usudio? To jedan pisac kao što si ti, koji meri klimu pomoću
pravila devetke, ne zna, iako je možda i on pomalo doprineo stvaranju vlage, makar
samo dišući, nekad je dovoljan jedan uzdah, atmosfera je tako osetljiva, nekoliko uzdaha
i već si priložio svoj nadasve skroman prilog stvaranju oblaka koji pak preuzme na sebe
da nosi senku, i krajolik se iznenada smrači, jutros je bio tako blistav dan, baš je lepo
obećavao, međutim, vreme se pokvarilo, ko bi rekao, to pisci kao što si ti ne predviđaju,
shvatam ja tvoju priču... metafore... dvoje protagonista varaju jedno drugo, ali na kraju
priznaju grešku i prevara samo učvršćuje njihovu veliku ljubav, muzika se pojačava, on i
ona se strasno ljube a u pozadini zalazak, pale se svetla, na platnu se pojavljuje the end,
gledaoci su dirnuti, neko je i zaplakao, vreme je večere, nedelja je na izmaku, svi kućama.
Tvoj Tristano zaslužuje jedan takav film, poučan... Šteta što nije tako. Znaš li šta je prava
priroda prevare? To što je neverna, vara i onoga ko vara, i nema granica, kao senka nad
krajolikom, počinješ tako što najpre izneveriš neku ljubav, ili simpatiju, hoću reći nešto
najobičnije, recimo mačku, a na kraju stigneš do sebe, ali ne, nisi ti znao da ćeš stići do
sebe, inače ne bi ni napravio taj prvi korak, a u stvari je upravo taj korak, ta besmislica
koja ti se činila tako beznačajnom postala katastrofa, to je silovita poplava, bujica te nosi,
ti se batrgaš, batrgaš, ne može se plivati u bujici... Razumeš? Naravno da me razumeš, i ti
si bio u ovoj zemlji, tih godina, kao i Tristano, a ti nisi od onih koji su se pravili ludi, onih
što su, ako ih nije bilo, spavali ili gledali ka visovima umetnosti, lovorike, lovorike, srcu
tako mile... Shvatio si, kao i ja, da je neko ipak prekršio dogovor, hoću da kažem, je l’?, a
prekršiti dogovor znači prevariti. To je mislio Tristano, ali u svom romanu ti mu ne daš
da to misli, previše si dobar, i znam da si upravo zato dotrčao do moje samrtne postelje
čim sam te pozvao, moj dragi pišče, jer hoćeš da saznaš ono što ti je promaklo... Voajeru...
izvini što te tako zovem iako koristiš uši, ne zameri, ali to je ionako jedno isto, hoćeš da
saznaš kako je Tristano počeo da razmišlja o tome, a pre svega kako to da se pitao za
razlog, onaj za koji se ti nikad nisi zapitao, a i zašto bi, kad je princip bio zdrav i ideal je
bio zdrav? A ako je princip bio zdrav i ako je ideal bio zdrav, zar je zato trebalo ubijati
ljude? Dizati ih u vazduh? Raznositi ih u paramparčad? Znači sloboda je toliko draga da
za nju treba platiti tu cenu?... Nous n’osons plus chanter les roses, 16 napisali su. A ti,
usuđuješ li se da i dalje pevaš o njima? Razumećeš da je neko kao Tristano mogao
pomisliti da ode u Delfe, najsumanutije rešenje, rešenje nerešenje... Al’ šta ostaje, kad sve
je pepeo i prah? On, koji nije verovao ni u jednog gospoda boga svoga, na kraju se
prepusti jednom bezumnom hodočašću počecima... počecima čega?, pitaćeš se. Ne bih
znao... počecima te svoje civilizacije zbog koje je uzeo pušku u ruke, ili one za koju je
verovao da je njegova, kukavni junoša, nazovimo ga tako, bivši junak Anselmo što je u rat

16 Više se ne usuđujemo da pevamo o ružama. - Prim. prev.

kren’o i na glavu šlem metn’o, metn’o šlem slobode da glavu sačuva od strahote, zapadna
civilizacija, pišče... tu sam te čekao, hoće li to, blago meni, biti kao senka nad
krajolikom?... s druge strane okeana još jedan Zapad s bakljom u jednoj ruci i atomskom
bombom u drugoj tvrdi da je on pravi Zapad, i šta ćemo sad, s koje strane sunce ide u
kućicu? Dakle, dakle... Šta da ti kažem... umoran sam... Odjednom sam malaksao, osećao
sam se tako živahnim i punim snage... mora da je sva ta rabota oko slobode i jednakosti...
građanine pišče, čini mi se čujem kako kažu, evo dnevnih vesti o jednakosti za sve
slušaoce naše slobodne jutarnje emisije sa podacima nacionalnog instituta za merenje
slobode, berzanski indeks jednakosti danas je u velikom padu, usled činjenice da jednoj
zemlji nešto južnije od nas, naseljenoj siromašnim i zlim ljudima treba lekcija slobode, i
čitava berza se stoga spustila na jug... dragi slušaoci, obaveštavamo vas da je naša
slobodna berza otvorila agenciju na fudbalskom stadionu glavnog grada te zemlje s
visokim kamatnim stopama, to je metod koji su smislili naši novi ekonomisti i koji
nastavlja prastari metod nazvan od proizvođača do potrošača, svaki berzanski indeks
zakačen je za jedan testis tih zlih klijenata, i svaki put kad se zabeleži pokušaj rasta na
lokalnoj berzi kreće snažno električno pražnjenje koje potrošač te zemlje nedvosmisleno
oseti... to je personalizovan metod... za gospodu klijente ženskog pola berzanski indeks
deluje na terminal jajnika ili na fetus, u slučaju da su gospođe bremenite... Pišče, indeks
slobode, inače kapilaran, stiže do klijenata širom sveta, naša domovina je čitav svet, naš
zakon je naša sloboda, i misao uzvišena u srcu nam bdi... Idi odmori se, zadržao sam te
dugo. Ili možda za tebe nije kasno, no ja sam umoran. Ali najpre mi dodaj gusku, stavi je
na stočić, tu mogu da je dohvatim. I sam ću je namestiti, ne brini, nisam te valjda zvao u
svoju kuću da te ponižavam.

Feručo je govorio da onaj ko piše da bi tumačio život uvek misli da je njegovo

tumačenje važnije od onoga što tumači, iako nije svestan toga. Ti koji pišeš o životu, šta
misliš o tome?...

...oprosti za juče, ako je bilo juče. Je li bilo juče ili je bilo jutros? Čini mi se da je
bilo juče, ali ne znam više.... oprosti... tačno je... nisam bio najprijatniji, ali nećeš svakako
očekivati da neko u ovakvom stanju bude ljubazan... shvatam da kad se dotaknu neke
stvari... prosto govoreći stalo ti je do tog romana, ti si ga napisao, pa i nagradili su te...
Frau mi je rekla da si danas bio neraspoložen... glavobolja, kaže... dopadaš joj se... mučiš
ga, mladi gospodine, kaže mi, satima te sluša po ovoj vrućini u ovoj sobi bez vazduha
koja smrdi na sredstvo za dezinfekciju... Ali nije to glavobolja, ja imam glavobolje, samo
si bio povređen... dirnuo sam u tvoje tumačenje života... Šta ćeš... nego izvini, pala mi je
na pamet jedna rečenica, dok Tristano iščekuje da Nemci izađu iz kuće, ti opisuješ
njegovo lice i daješ mu izgled jednog američkog glumca iz tog doba, i stalno sam se pitao
odakle ti ta ideja, kako si mogao da znaš... nemoguće, to je bila igra samo između njega i
Merilin, za nju ne zna niko, samo ga je Merilin zvala Klerk, slučajnost? Ne može biti ništa
osim slučajnosti, ti si bio premlad, a svi oni koji su ga upoznali u planini sad su pokojni...
Taj deo tvog romana mi se ne sviđa... Klerk je nepomičan satima čekao priljubljen uz
stenu, često je imao prilike da bude plen ali povremeno, kao sada, uloga lovca bila je
dodeljena njemu... Ne liči čak ni na tvoj stil pisanja, kao da si prepisao od nekoga, ti umeš
znalački da pišeš, daleko veštije, istražuješ svetlosti i senke, ti si druga vrsta lovca, kao
oni tragači za dvosmislicama, previše si na oprezu i prema sebi, jesi, a ovde mi upadaš u
neki maniristički neorealizam, kao da je stvarnost ono što se vidi, je li moguće da ti
stvarno misliš da se život može zatočiti u jednu biografiju? Ta ideja ti ne priliči, to je
princip matične knjige... ti ne veruješ u biografije, naročito one koje tumače i izvode
zaključke, znaš da sam epiderm, ti više voliš da zadigneš komadić kože i da zaviriš ispod,
zanimaju te tkiva, evo već dva dana neprestano mislim i premišljam... pre nego što odeš,
odnosno pre nego što ja odem, ako hoćeš, reci mi istinu, voleo bih... Morfijum od
malopre nije uopšte delovao na bolove, nimalo, kad izađeš, reci Frau, daje mi destilovanu
vodu... dajte mu injekciju destilovane vode, videćete da će imati placebo efekat... čini mi
se da ga čujem, onog doktorčića koji se brine o mojoj smrti u skladu s pravilima lokalne
zdravstvene službe... učini mi uslugu, kaži joj da mi da pravi morfijum, da stavi morfijum
u ovu moju klepsidru... klepsidra na morfijum... šta kažeš na ideju klepsidre na
morfijum? Ja verujem u hemiju, veruj i ti, poslušaj me, štaviše, poslušaj nekoga ko je
pisao pre tebe i bolje od tebe, taj pisac je shvatio da su i osećanja hemijska jedinjenja, on
ih je zvao uzajamnim naklonostima, ravnotežom koju je postavila priroda, shvataš?,
pitanje atoma, atom jedne osobe pokazuje naklonost prema atomu druge osobe, valence,
napravi se jedinjenje i ti voliš nekoga ili ga mrziš, u zavisnosti od... izvini, gubim se,
pričao sam ti o... o čemu sam ti pričao, o religijama? Imam utisak da sam ti prethodno
pričao o religijama, a možda i nisam, svejedno, hteo sam da kažem da Tristano nije
verovao u veru, ako mogu tako da se izrazim, prosto rečeno, nije imao taj dar, kako kažu
verujući, Tristano, eto taj dar nije imao, znači bio je u opasnosti i na kraju se uvek završi
isto: osobe kao on, koje nemaju ništa nepostojeće u šta bi verovale, počnu da veruju u
ljude jer postoje, što je strašno da ne može biti strašnije, ali ima i strašnije od strašnijeg
od strašnijeg, jer Tristano je verovao da veruje u ljude, ali ako mene pitaš, duboko u sebi
nije verovao, i to je strašnije od strašnijeg od strašnijeg, shvataš? I zato je u trenucima
padova neprimetno održavao neko svoje poverenje u one religije u kojima sveštenici, da
bi dosegli malo vere, moraju da uzmu nešto poput morfijuma koji mi Frau štedljivo
udeljuje, nešto što traje dok traje, i dok traje dobro je, ali nije raj, jer raj bi trebalo da
bude večan, a Tristano je imao samo jedan hotel sa sobama na sat gde je mogao da usni
neki lep san. I upravo zato, došavši do određene tačke, kao što sam već pomenuo,
pomisli da je rešenje odlazak na hodočašće u jedno napušteno svetilište, ruševine koje
su postale meta turista u kratkim pantalonama, ponadavši se da mu na tom mestu duh
neke davno preminule sveštenice još može objasniti prošlost i sadašnjost i čase hitre što
izmiču, i možda njihov smisao... jednom rečju, život, onaj život koji ti upravo pretvaraš u
biografiju, iako je sve zbrda-zdola... ali o tom putovanju pričaću ti posle, jer sutra ću ga se
bolje sećati... a sutra ću dočekati, ne brini, pa i prekosutra, kad bude kraj filma kazaću ti,
jer ja to znam bolje od tebe, a ti za to vreme piši Tristanovu biografiju, ono što se može,
ono što je moguće... Život... roman koji sam davno pročitao samo jednom, rekao je neki
filozof, ne sećam se koji, mora da je Nemac, samo je Nemac u stanju da kaže nešto tako
istinito i tako mračno... kad smo već kod života i romana, mislim da sam zanemario treću
vrstu biografija, one romansirane, izvini što se stalno vraćam na to, ali knjiga koju si
napisao našavši u Tristanu nadahnuće za svoj lik, neko ko piše u prvom licu pišući o
nečijem tuđem životu kao da je njegov, kratko rečeno, ima nešto od te poslednje vrste.
Zašto si o meni pisao u prvom licu? Tebi to možda deluje normalno, ali da znaš da nije.
Zašto si postao Tristano? Zašto si se stavio na njegovo mesto? I to trideset godina posle
svega što se dogodilo, kada Tristano već više nije bio Tristano, kada više nije bilo
nikakvog razloga, osim tvojih ličnih, ako se uopšte može govoriti o bilo kakvim
razlozima... Mislim da nijedan pisac nije uspeo da kaže zašto piše, u svakom slučaju
kakve veze ima tvoj život sa Tristanovim, zašto si se baš s njim poistovetio?... Zašto ti
pišeš, pišče? Plašiš se smrti? Hteo bi da budeš neko drugi? Nedostaje ti majčina utroba?
Potreban ti je otac kao da si još dete? Život ti nije dovoljan? I gde ti je uopšte palo na
pamet da pišeš o Tristanu, na planini? Ali ti u planini s mitraljezom u ruci nikad nisi bio,
u najboljem slučaju si išao na odmor, po mogućstvu u neki lep stari hotel koji odiše
šarmom Miteleurope, jer tuda je nekad prolazila železnica Čeka Bepea, znam i ja takve
hotele, tu dolaze preduzetnici, političari, viđeni ljudi, moćnici... da li je moguće da ti je
među tim ljudima palo na pamet da pišeš o Tristanu, a možda si video film sa Alanom
Ladom koji se zove Vitez iz usamljene doline? Jesi li zato ubacio u glavu tvog Tristana, tih
ratnih dana, čitavo ono gušenje o sovjetskim sudovima i procesima u Moskvi, tako da bi
mogao da donosi one odluke kao da je vrhovni sudija, u ime jednog neprikosnovenog
principa, kažnjavanja svakog buntovništva individualne svesti, svetog principa koji su
morali da priznaju svi oni što su hteli da stvore jedno slobodno društvo? Ali kako si se
samo drznuo da Tristana do te mere pojednostaviš? Ko si ti, pišče, da dovodiš u pitanje
savest neke osobe koju nikad nisi upoznao? Tristano liči na kakvog paladina Karla
Velikog, moćni osvetnik koji donosi odmazdu za neverništvo i izdaju, neumoljiv prema
izdajnicima. Ali šta ti znaš o pravoj izdaji?... Rekao bih da poznaješ samo njena
predgrađa, nebitne stvari, sitnice, koje se rešavaju jednim izvinjenjem, otvaranjem srca u
krevetu, novčanom kaznom. Ti ne možeš znati šta je srž izdaje... Zovi Frau, zovi je
odmah, reci joj da me i ona izneverava, izneverava me za moje dobro ili za ono što misli
da je moje dobro, a to je glupa izdaja... umesto mofrijuma, daje mi injekcije destilovane
vode, u ovo doba trebalo bi da dobijem još jednu injekciju, mora da je pet, najviše šest
popodne, vidim po svetlosti, uostalom, slušaj samo cvrčke, u ovo doba ženke pevaju kao
raspomamljene, a las cinco de la tarde, 17 jer se plaše da im neće doći mužjak koga su
dozivale čitav dan... doći će, doći će... cvrčak uvek dođe, iako u poslednjem trenutku,
mužjaci udaraju čežnju, pokvareni su, ali onda dođe i najzad oplodi ženku, i za nju je
gotovo, gotova je njena svrha, ono zbog čega je pevala, budala, poraste joj stomak, položi
jaja i crkne da bi se rodila još jedna ženka koja će provesti čitavo leto pevajući da bi
dozvala mužjaka koji će je oploditi... Zovi Frau, nastavićemo kasnije, bol postaje prejak i
smeta mi... zar ne vidiš da sam loše volje?... a i ti, idi odmori se, planduj bled i zamišljen,
pišče, zaslužio si da odremaš, ili pođi do vinograda da udahneš malo vazduha, kad već
Frau kaže da te držim zatočenog u ovoj mračnoj sobi koja vonja na sredstvo za
dezinfekciju.

17 U pet popodne. - Prim. prev.

 Frau mi je pročitala nedeljne stihove, jedan drevni persijski pesnik, kaže. Po meni
nije nedelja, previše je nedelja u ovom avgustu, Frau mu dodaje poneku nedelju pride,
možda je to njen način da mi produži život, povećati broj nedelja... Mladi gospodine,
kaže, pesma počinje ovako, ne misli o okretanju zemlje, Saki, misli najpre o mojoj glavi...
Saki je poslužitelj starog persijskog pesnika, onaj koji mu donosi pehare vina, malo
poslužitelj malo filozof, baš kao Frau... Oh, Saki, kud se denuše stari dani?... Tristano bi
mogao da nastavi stihove na sebi svojstven način, na primer... u samrtnoj postelji ležim,
Saki, ubacili su mi kateter koji iz inata vadim, od mene, osim glasa, nije ostalo ništa više,
ili gotovo ništa, profil na jastuku nalik oštrici brijača, i disanje, koje se pak povremeno
pretvara u ropac, tvoj gospodar leži tu, kao proštac, dragi Saki, s one strane prozora
naslućuje se nepomični avgust koji narušavaju samo pomahnitali cvrčci, koliko još ima
do sutra, Saki, ima li još mnogo?... zašto je uvek danas... već čitav mesec je danas, dozovi
sutra, nek dođe i odnese me, čuješ zunzaru što udara u ogledalo tražeći izlaz, glupača, ne
može da nađe izlaz kao ni ja, treba joj morfijum kao i meni, evo me ovde i pričam,
pričam, ali čemu pošto-poto iskopavati stare dane, Saki... molim te, ne dopusti da uđe
mlada bolničarka koju je unajmila Frau, dolazi da mi stavi gusku da se ne bih upišao u
krevet, ne podnosim da mi ga nežno stavlja u staklo kao da polaže uveli cvet... Saki, bio je
divan majski dan, povetarac se vratio i Tristano je stajao oslonjen na svoj motocikl
pokraj kioska za novine, i činilo mu se da je Italija ozdravila, a sa njom i svet, i pevušio je
naša je domovina čitav svet naš je zakon sloboda, i u njemu se život ponovo budio... od
limfnih sokova, posle svih onih ratnih adrenalina, pokolja i krvi, sad je stajao oslonjen na
sedište svog motorcikla i govorio kako je lepo. Bio je maj četrdeset pete, sećam se kao da
je danas bilo.

A znaš li kad mu je sve postalo jasno? Onda kad je već sve izgledalo jasno i bilo
gotovo, šestog avgusta četrdeset pete. U osam i petnaest ujutru, ako hoćeš da znaš i
tačno vreme. Toga dana Tristano je shvatio da je jednom potučena neman sad ustupala
prostor zverstvima pobednika... bio je to drugi zločin protiv čovečnosti u ovom veselom
stoleću na izmaku... tog jutra prva atomska bomba upotrebljena kao oružje za masovno
uništavanje pala je na jedan grad u ovom našem svetu i zbrisala ga s lica zemlje,
sagorevši dvesta hiljada ljudi. Kažem dvesta hiljada, i ne računam hiljade onih koji su
umrli posle, i one mrtvorođene, i sve tumore... a nisu bili vojnici, bili su goloruki građani
čiji je jedini zločin bio što uopšte nisu bili krivi... Postoji jedno mesto, u Hirošimi, zove se
Gembaku Dom, jedan paviljon, znači Atomska kupola, bio je to epicentar eksplozije, na
tom mestu temperatura tla dostigla je toplotu sunčeve površine, pored prazne grobnice
s plamenom mira nalazi se komad kamena, to je prag vrata jedne zgrade, običan prag
kao u našim kućama, gde stavljamo otirač da obrišemo cipele. U tom kamenu, od
mermera, čini mi se, upijen kao što upijajući papir usisa mastilo, nalazi se otisak
ljudskog tela raširenih ruku. To je sve što ostaje od tela čoveka koji se rastopio na pragu
svoje kuće u osam i petnaest ujutru šestog avgusta četrdeset pete... Ako možeš, pođi na
taj put, idi da vidiš, to je vrlo poučna poseta... rečeno je da su te žrtve bile beskorisne,
glava nemani već je bila smrskana u Drezdenu i Berlinu, a Amerikancima bi bilo
dovoljno i konvencionalno oružje da slome Japance. Pogrešno, uopšte nisu bile
beskorisne, pobednicima su bile vrlo korisne, na taj način dali su do znanja svetu da su
oni nove gazde... Istorija je santa leda, kreatura koja nema milosti ni prema čemu i ni
prema kome, onaj nemački filozof što se ubio u jednom malom pansionu na granici
bežeći od Franka i od Hitlera i od svih, a možda i od samog sebe, suviše je promišljao o
toj dami bez trunke milosti kojoj se ljudi uludo udvaraju, ne bih rekao da mu je mnogo
pomoglo... u svojim razmišljanjima zapisao je da pred neprijateljem, ako pobedi, ni mrtvi
neće biti pošteđeni... bez obzira na to ko je taj neprijatelj, dodao bih, čak i da je
neprijatelj loših momaka, jer ako hoćeš da budeš neprijatelj loših momaka ne možeš biti
fin i dobar, šta ti misliš o tome?... Shvatam tvoju primedbu, bio sam previše sažet,
svakako, da je pobedilo zlo ne bi više bilo leka... ali o dobru sam hteo da kažem da je... je
l’... dobro, pa eto, dobro je pobedilo zlo, samo što u tom dobru ima malo previše zla,
previše nesavršenosti u toj istini... Istina je nesavršena... Onaj novinar koji mi je pre
mnogo godina izvukao intervju praveći se da ćaska sa mnom uz čašicu, napisao je
povodom toga da Tristano priznaje da Bog postoji ali ga smatra prolaznim. Šteta što ti u
svom romanu nisi proširio priču, taj momenat zavređuje pažnju, znaš, Tristano je bio
shvaćen nekako zdravo za gotovo, kao da je hteo da kaže da i bogovi umiru, ali to svi
znamo, Jupiter je, na primer, istrajao prilično dugo pre nego što je zamenjen, uostalom,
to nije ono što je Tristano hteo da kaže. Naravno da sve stari, verovatno i Bog, onaj u
koga mi verujemo, ali neće umreti prirodnom smrću da bi ga zamenio neki drugi. Bojim
se da mu sleduje mnogo mučniji kraj, ako stvari budu išle kako sada idu, razmisli malo...
tamo neki dan... zamisli toplotu poput one na sunčevoj površini, ali ne samo na jednom
mestu, po čitavoj planeti, hiljade hirošima, grozdovi hirošima, hirošime svuda oko nas...
zaglušujući tutanj a onda strahovita tišina, veliki prasak ali naopačke, više nema nijedne
jedine žive duše, čak ni jedne jedine mačke, svi kaputt... Da, on će i dalje postojati, ali
čemu, ako ne bude više nikoga ko će verovati da postoji... nezaposlen Bog... učinićemo ga
besmislenim, bez svrhe, jer kakva je svrha Boga ako više nema nikoga da veruje u
njega?... Kao uvek, skrenuo sam s teme, danas sam nameravao da ti pričam o našim
Hipnosovim sveskama, mislim da smo, nikada to ne izrekavši, počeli da ih pravimo da
bismo odgovorili onom misliocu koji se pitao da li je još moguće pisati poeziju, posle
svega neizrecivog što se dogodilo. Ne samo da je bilo moguće, to je možda bila jedina
smislena stvar koju smo mogli da uradimo, jer kada je neman pobeđena a u pobednike
više ne veruješ, ne preostaje ti ništa drugo osim da veruješ u svoje snove... odgovornost
počinje novima, već sam ti rekao, tu rečenicu smo stavili kao epigraf naših sveščica, jer
naši prsti dopiru samo do onde gde se završava ruka, ali san ide mnogo dalje... on je
proteza, izlazi iz zatočeništva postojanja. Čini mi se da smo počeli pedeset druge, pravili
smo jednu svesku godišnje, napravili smo, dakle, trideset šest brojeva, ugasile su se pre
jedanaest godina kad su poumirali ostali... Pesnike koji nisu bili Grci preveli smo mi, ja,
Dafne i njeni prijatelji, Joana i Anteos, koji se pak potpisivao kao Marios jer sam ga ja
tako zvao. Pravljene su ručno, znaš, na presi koju smo izvukli iz jedne stare štamparije,
ta sprava je štampala letke protiv Osmanlija, kaže nam Kipranin koji nam ju je prodao,
nije isključeno, bila je prava grdosija, težila je tonu... Zašto na Kritu a ne u ovoj kući,
jasno mi je tvoje pitanje, pored ovakvog naroda svetaca, moreplovaca i pesnika kakav je
naš... teško da je Krit bio Pariz, ali Krićani su ljudi jake kičme, znaš li šta su uradili kad su
ih okupirali Nemci?, pobili su čitav bataljon nacista naoružanih kao što su već nacisti
umeli da budu naoružani, a znaš li kako? S kebama za masline, mnoge su čak zadavili
golim rukama... Uostalom, tadašnja Italija... premlad si, za tebe je to bilo detinjstvo... Pela,
Tambroni, imena koja ti ne govore ništa ili ih kao kroz maglu prepoznaješ, Don Njokijevi
siročići bogalji, velika poplava u Polezini, procesije pokajnika, naše gospe hodočasnice...
Plaču li i dalje? Kod nas su bogorodice lake na suzama, a što se tiče svetaca i
moreplovaca verujem da su u porastu. Na svu sreću ostali su i pesnici, ali sigurno im je
pomalo neprijatno, u takvom društvu... Ti si dobar pisac, šteta što pišeš prozu... izvini,
nepravedan sam, što se mene tiče trebalo bi da ti budem zahvalan što pišeš prozu, da si
bio pesnik ne bi došao da strpljivo prikupljaš sve ove tričarije koje ti pričam, možda bi
me skinuo s vrata nekom elegantnom elegijom ili otrovnim epigramom, od onih koji te
ubijaju čak i posle smrti... ili možda nekim nonsensom, poput onih limerika u kojima su
Englezi tako vešti, recimo... čekaj da se setim... Beše jedan oronuli heroj iz Malafraske,
Koji je snovima džepove napunio do daske, Al’ zla grana već lišće svo izgubi, A njemu
kolac i mrtve želje ostavi, Tom oronulom heroju iz Malafraske.

Već je jedan i po, kako kažete vi na severu? Rekao sam ti da dođeš u trinaest i
trideset, ali ne i da me probudiš, tako sam lepo spavao i probudio si me, vrlo si ljubazan,
ali sve shvataš previše doslovno, ako vidiš da spavam nemoj me buditi, molim te, spavao
sam dva sata, sto dvadeset minuta, mogao sam još dvesta, zamisli, dvesta minuta manje...

Bio je avgust, već sam ti rekao da se u Tristanovom životu mnogo toga dogodilo u
avgustu, dan magličaste vreline, magla na brdima i magla u planini, a i u ravnici, i u
njima, gusta magla poput vate što obavija i zatomljuje. Tristano čeka da ona prva
progovori, ako je došla čak dotle, biće da ima razloga, gleda tu ženu koju je voleo žarom
raspomamljenih strasti i na čijem se licu sada vide tragovi dubokih podočnjaka, gotovo
ljubičastih, poput kakve maske, svilena marama ne pokriva do kraja dlačice nove kose
koja izrasta na slepoočnicama, deset godina je mlađa od njega a izgleda kao da ima
dvadeset više, a ipak, ono u planini bilo je juče, razmišlja Tristano, i ono kada joj je
pokazao žuto kučence zakopano u pesak bilo je juče, i putovanje u Španiju, ponovo se
pita, zašto, zašto Španija? Moj posao u Španiji, govorila je ona, moji prijatelji u Španiji... U
njenim očima duboka tama, poput straha, Tristanu je jasno, dobro poznaje te oči, uprkos
svemu, ona se ležerno smestila na divanu, udobno zavaljena, prekrštenih nogu. Među
njima muk. Čuje se glas dečaka na drugom kraju kuće, razgovara sa Frau, ko zna koliko je
Frau želela dete. Ti si samo prosipao seme po mom stomaku, ja sam htela tvoje dete, ali
ti si samo prosipao seme po mom stomaku, uvek si to radio... Merilin tako govori, tako se
izražava, uvek je tako govorila, Tristano se seća, ne ume dobro da proceni težinu
italijanskih reči, nekad govori kao kočijaš, nekad kao protestantski pastor. Ima skoro
dvanaest godina, nastavlja Merilin, liči na tebe, jesi li video kako liči na tebe? Nemam
utisak, kaže Tristano, ali ako ti tako kažeš... Izabrala sam ga baš zato što liči na tebe,
nastavlja Merilin u jednom dahu, ličite kao dve kaplje vode, bilo ih je mnogo, ali ja sam
ga odmah spazila... Sada tišina postaje preduga, teško ju je prekinuti. Merilin pali
cigaretu, kašlje, oprosti što plačem, kaže. Ali uopšte ne plače, možda samo misli da plače.
Sa dna hodnika dopire pesmica na nemačkom. Frau je retko kad peva, samo u posebnim
trenucima. Rozamunda, kaže Tristano, saberi se i pričaj lepo, molim te, šta hoćeš da
kažeš?... izabrala si ga, bilo ih je mnogo... Merilin gnječi cigaretu između usana, onda gasi
užaren vrh u šolji čaja. Jednostavno, kaže, gomila nesrećnika u toj nesrećnoj Španiji,
sirotišta su bila prepuna... delom su i sada... usvojila sam ga, bilo mi ga je žao... tačno,
nimalo ne liči na tebe, ali to uopšte nije važno, kao da je tvoje dete, ja sam uvek mislila da
je to sin koga nikada nisi hteo da mi podariš, i sad ti ga poveravam, nek bude kod tebe,
molim te, ja neću moći da ga odgajam. Možda čeka da je Tristano pita zašto, ali Tristano
ćuti. Nije mi ostalo još mnogo, dodaje tad. Povlači malo maramu pokazujući mu na
trenutak glavu. Pokušala sam ono što se dalo pokušati, kaže, ali rezultat je negativan,
lekar je bio jasan, ništa više ne može da se uradi. Zabada nokte u dlanove, ali ne
primećuje. U matičnim knjigama zaveden je kao Ignasio, dodaje, ali zove se Klerk, ja sam
ga uvek zvala Klerk. Uzima iz tašne elegantnu lisnicu od svetle jelenske kože. Ovde su
njegova dokumenta, kaže stavljajući je na sto. Merilin, kaže Tristano, ja u ovu kuću
dolazim samo povremeno, mislio sam da znaš, obično leti, da baš ne propadnu vinograd
i masline, Agostino ne može sam, uostalom, tu je i Frau, ovo je sad i njena kuća, ne može
da ide nigde drugde, ostatak godine živim u Krici. Blizu Atine?, pita Merilin. To je jedno
selo na Kritu, kaže Tristano. Jesi li video kako te je zagrlio, kaže Merilin, mnogo te voli,
stalno sam mu pričala o tebi, zna sve o nama, rekla sam mu da si ti njegov pravi otac. Ti
si luda, kaže Tristano, Rozamunda, ti si luda, tebi nešto fali u glavi, kad bolje razmislim,
uvek ti je nešto falilo. Tristano govori tiho, kao da priča za sebe. Merilin ne uzvraća,
pretura po tašni, dugo prevrće, zatim je istresa na divan, na kraju nalazi četvrtastu
fotografiju malo veću od poštanske markice, vidi se jedan mladić s pramenom na čelu,
vojnička jakna i mitraljez na ramenu, u pozadini je planinska kuća a onda tamna mrlja
šume. Pruža je Tristanu. Začeli smo ga onog dana kada si napravio ovu fotografiju,
šapuće. Ta fotografija je stara gotovo dvadeset godina, kaže Tristano, Rozamunda, tebi
nije dobro, molim te, ne reci ništa više, nema potrebe da pričaš dalje. U mom kraju
postoji verovanje koje potiče od plemena Navaho, nastavlja Merilin kao da nije čula, da
će ti pre ili kasnije duh čoveka na koga misliš doneti dete. Frau se pomolila na vratima,
Ignasio bi voleo da vidi dorata, odosmo mi do štale, brzo se vraćamo, ako gospođa želi
još čaja, doneću vrele vode. Merilin vraća svoje drangulije u tašnu. Mogao bi da budeš s
njim leti, kaže brzo, tri meseca u godini nije malo, ti bi mu bio dobar otac, uostalom, ti
nemaš dece, možda si sterilan, nudim ti mogućnost da imaš gotovo svoje dete, praktično
tvoje, štaviše tvoje, odgaji ga ti, Tristano, molim te, u Americi više nemam nikoga, moji su
umrli. A ostali deo godine?, kaže Tristano, izvini, Rozamunda, ko će se brinuti o njemu,
ovde, u ovoj kući? Ona ustaje i u tom pokretu se zanosi, udara o stočić, malo čaja prosipa
se iz još pune šolje. Ova Frau, kaže... Agostino... ne poznajem ih, ali sigurno su dobri ljudi,
a zimi je škola, možeš uvek da mu nađeš dobar internat. Kuda ćeš?, pita Tristano. Vraćam
se u Španiju, kaže ona, ali jedini pristojan voz za Irun imam tek ujutru, stanica je daleko,
neću da vozim noću, naći ću neki motel na obali. Zateže maramu ispod brade, okleva na
trenutak, onda stavlja prst na usta u znak pozdrava, nije jasno da li šalje poljubac ili
poziva na ćutanje. Ujak te čeka?, pita Tristano. Sad smo već nerazdvojni, kaže ona, u
životu je ponekad tako, čak i kad ti nećeš, nikada nisam shvatila zašto ga zoveš mojim
ujakom, tvojih je godina. Zato što je on ujak iz Amerike, odgovara Tristano, prvorazredni
ujka Sem, s cilindrom sa zvezdicama i trakama na glavi i uperenim kažiprstom koji
zapoveda I want you, ima li on neke veze s Ignasijom? Ja sam majka, kaže Merilin, on
nema veze s usvajanjem, ali Ignasio ga voli, smatra ga svojim ujakom... ako bi poželeo da
ga poseti, nemoj mu braniti, ali ne ispuštaj ga iz vida, ujak se bavi opasnim poslom, i ja
sam se bavila opasnim poslom. Kreće prema vratima i Tristano je prati. Rozamunda,
otpratiću te, ima dosta kilometara, neću da voziš sama po svim tim brdima... Kako teku
stvari... Tristano nije znao da će tog dana, tokom svog kratkog putovanja s Merilin, sresti
kuju na umoru koju će krstiti Vanda kao onaj žuti pas koga su pre mnogo godina videli u
jednom muzeju. Ali ti to već znaš, pišče, jer sam ti taj događaj ispričao onda kad mi je
pao na pamet, ne znam tačno kada... Kako je to čudno, znaš Tristanov život unapred,
možemo i da stanemo ovde, za danas.

...Halo, ko je to?... Odleteo je u vazduh... Šta kažete?... Kažem ti da je tvoj izdanak

odleteo u vazduh, ako razumeš italijanski... Ma ko si ti?... Pusti to, ja sam neko ko ga je
poznavao bolje od tebe, ali nemoj mi tu postavljati mnogo pitanja, slušaj me i ćuti, slušaj
me dobro, napravu je imao u torbi, i dopustio je da mu eksplodira između nogu, ta
budala, nije baš bio bog zna šta taj tvoj izdanak, previše brbljanja, na tone filozofije, šta ti
je znam, sumrak Zapada i dekadencija naše civilizacije, ali za neke poslove potreban je
mozak, i to mnogo mozga, jedanput ga je možda obavio dobro, ali trebalo je samo da
ostavi i ode, nije trebalo ništa da dira, a i mesto je bilo lako, tamo gde ostaviš torbu i
brišeš... slušaj, govnaru, ti si nekada pucao na nas, ali opraštamo ti, svejedno te volimo,
na neki svoj način te poštujemo, ti barem nisi otišao u Indiju na treking za
transcendenciju... je l’ me čuješ?... ti si prekaljen, znamo, a i voleo si svog sinčića, i mi
smo ga voleli, dali smo mu ulogu svetog Đorđa koji ubija aždaju, demokratsku i
komunistoidnu beštiju... slušaj, uradi sledeće, mora da je ostavio gomilu tragova, bio je
aljkav taj tvoj izdanak, samo prazne priče, i previše smo poverenja imali u njega... čuješ li
me?... slušaj, učini mi uslugu, idi u njegovu sobu i dobro je pregledaj, sigurno ima
rokovnike i beležnice, uzmi to što nađeš i sve spali, i proveri dobro ima li nešto što se
odnosi na jednog tipa koga među sobom zovemo omraz, skrećano om, o kao Otranto m
kao Milano, jasno?, uzmi ono što nađeš i spali sve, nećeš valjda da ugovnaš svog malog
sinčića sad kad mu je torba eksplodirala među jajima?... poslušaj me, uradi k’o što sam ti
rek’o... klik... Tuuu tuuu tuuu... kraj razgovora, jesi li shvatio, pišče? Kraj razgovora, za
Tristana... Ostavi upaljenu onu lampu s abažurom na komodi, onu sa staklenim suzama, i
prebaci preko maramicu, neću da ostanem u mraku, noćas, pod uslovom da je noć, jer
možda je jutro, ali to je već tvoj problem, za mene je noć. Laku noć.

...i videh čitav svoj život kako se grči u jednom insektu, majušnom složenom
instrumentu za letenje i prezimljavanje, zujanje njegovog besa, krhko udaranje
pokrilaca, njegove gnusne nožice, bacih sve u kanalizaciju, mrvice gume i miris
nagorelog čepa ono je što me veže za svet... Jesi li shvatio na šta mislim, bila je to ona
gnjavaža od pesme koju mi je čitala Frau, nije mi slučajno pala na pamet već zato što su
Tristanu počela da stižu pisma, jedno za drugim, bez prestanka. Ali sad nemam volje da
ti pričam o tome, nemam volje da ti pričam ni o čemu, al’ ti svejedno ostani, molim te,
svejedno ostani jer bih hteo da ti ispričam nešto drugo... moraš imati strpljenja.
Strpljenja.

...Objasnite to, kazao je doktor Cigler, šta podrazumevate pod tim kad kažete da
imate utisak da je sve stalo? Tristano je ležao ispružen u pletenoj fotelji, jedna ruka mu
je visila, drugom je zaklanjao oči od popodnevnog sunca. Kao ovo popodne, kazao je, sve
je stalo, je l’ osećate?... kao da se sve nadima u nekoj nepomičnosti koja je izbrisala
prostor i vreme, kao na onim srednjovekovnim slikama gde se vidi ushićeni svetac u
mističnom zanosu, večni trenutak... sada će neki običan zvuk zagrebati stakleno zvono
pod kojim je zatvoren krajolik, zapevaće petao, zalajaće pas i čarolija će nestati... eto,
hteo sam da kažem da ima trenutaka kad se osećam kao što je sada ovo popodne... sve je
stalo... i osećam da i ja stojim usred vremena koje stoji, kao da sam netom prenesen u
neki drugi svet. I doktor Cigler je prestao da šparta tremom gore-dole, zaustavio se iza
Tristana, s rukama na leđima, zamišljen. Nastavite, her Tristano, nastavite... Ili imam
neke druge utiske, nastavlja Tristano, kao da sanjam ali sam budan, i počinju da naviru
odavno zaboravljena sećanja... sećanja koja čak nisam ni znao da imam... nižu se
neverovatnom brzinom i promiču mi pred očima kao da gledam film na nekom zidu, a taj
film projektuju moje oči. I šta osećate, šapnuo je doktor Cigler, možete li da mi opišete
šta osećate? Tristano je ćutao. Cigler je strpljivo čekao. Ako vam se uzdiše, šapnuo je
doktor Cigler, uzdahnite... ne dišite, uzdišite, uzdah je trik koji je smislilo naše telo da u
vidu pneume izbaci onu vrstu rasprostanjene i podmukle mrzovolje koju Englezi zovu
spleen... i zevanje ima istu ulogu, doduše, nešto niže na lestvici, za običnu dosadu... ali
vaša dosada je drugačija... to je umor od postojanja... samo uzdišite, her Tristano.
Tristano je nadimao pluća i ispuštao slabašan i produženi uzdah, kao da oslobađa zle
telesne sokove sazdane od vazduha. Još, kazao je doktor Cigler. Mislio sam na jedno
osećanje jake nostalgije, nastavio je Tristano... prejake... pustošne... ali nije baš nostalgija,
više kao neka zastrašujuća i apstraktna čežnja, jer nostalgija pretpostavlja predmet za
kojim se oseća nostalgija, a istini za volju ne mogu reći da osećam nostalgiju za slikama
koje nenadano počnu da promiču pred mojim očima poput kakvog filma, često su to
beznačajne uspomene, banalnosti pohranjene u sećanju zato što su banalnosti, te stoga
ne donose nostalgiju... ne, nostalgija koju osećam nalazi se izvan, nema veze s tim
slikama, ne znam kako to da objasnim, kao da nisu one te koje je izazivaju već je to neko
stanje bez kojeg ne bih mogao da ih vidim... ukratko, nije baš prava nostalgija, to je neki
neodređeni nemir koji postaje i jedan vid straha, ali pomešan sa osećanjem
besmislenosti, a unutar tog osećanja besmislenosti leži silovit užas koji me poništava,
kao da se u mom telu priprema neka promena koja će ga rastočiti, sigurno ste gledali u
bioskopu na koji način neke metropole ruše stare zgrade namesto kojih treba da niknu
nove, urušavaju skljokaju, implodiraju... takav utisak imam... i moje telo implodira,
osećam strašnu studen, ruke i noge postaju ledene i tad izbija migrena, surova,
nepodnošljiva. Doktor Cigler je seo na zidić pored saksija s lavandom, otkinuo jednu
procvetalu stabljiku i prelazio cvetom preko čela, povremeno ga mirišući. Angor mortis,
mrmljao je doktor, stari narodi su ga tako zvali... vi ste opisali najsloženije simptome
migrenske aure, her Tristano, klaster glavobolje, verovatno, a cefalgije nikad ne dolaze
same, kad te carice krenu nekome u pohode, šalju prethodnicu u vidu čitavog izaslanstva
koje čine najrazličitija stvorenja, karavan-saraj glasonoša, trubača, dvorjana, plesačica,
telala, gutača vatre, akrobata... ako bi trebalo da pobrojim sve vidove aure koji prethode
cefalgijama, ostao bih ovde do večeras, morali biste da me pozovete na večeru, her
Tristano... Mislim da je za večeru predviđen zec s ruzmarinom, odgovara Tristano,
Agostinova žena ga sprema bogovski, a možda će Frau napraviti čokoladnu tortu. Doktor
Cigler je skinuo mantil koji nosi po dužnosti čak i kad ide u kućne posete svojim
pacijentima i obesio ga je o kuku na tremu. Čokolada nije preporučljiva za cefalgije,
zaključio je, ali ja je obožavam a vi ćete je preskočiti, zeca pak možemo obojica da
jedemo, to je belo meso.

Došao si ovde da prikupiš jedan život. A znaš li šta prikupljaš? Reči. Štaviše,
vazduh, prijatelju moj, reči su zvuci sačinjeni od vazduha. Vazduh. Prikupljaš vazduh.

Zec s ruzmarinom je neosporno bio vrhunski, rekao je doktor Cigler, ali ova
čokoladna torta... u mom kraju pravi se nešto slično, ali ova je neprevaziđena, možda ima
i mlevenog badema... probajte i vi malo, her Tristano, ništa vam neće biti. Tristano je
predosećao šta bi doktor Cigler hteo da ga pita, te je stoga zadovoljio njegovu
radoznalost poštedevši ga osećaja neugodnosti. Pozvao sam Frau da večera s nama,
rekao je, ali je odbila izvlačeći se na umor... u stvari, nije umorna, ne bih želeo da
pomislite da bi Frau radije sedela sama nego u vašem društvu, doktore, naprotiv, veoma
vas ceni, i to što sam se predao u vaše ruke bilo je po njenom savetu, najiskrenije... pravi
razlog je što se plaši da ne počnemo da razgovaramo na nemačkom, bilo bi prirodno, to
je vaš jezik, a ja nemam ništa protiv da ga govorim... vidite, doktore, Frau... ja je
razumem, došla je ovde još kao devojčica, ne kažem da je zaboravila jezik, ali je čitavog
života morala da koristi italijanski... ne znam kakav je mehanizam sprečava da govori
nemački s Nemcem, kao da mora da savlada neku prepreku, kao da se stidi... nemački
govori jedino sa mnom i zamislite samo, ako se pojavi neki dosadnjaković, neki
neočekivani posetilac, jednom rečju neko nepredviđen, Frau mu se obraća na
nemačkom, da samo čujete kako se izražava, i pravi se naravno da ne razume italijanski.
Dopuštam vam da uzmete još malo torte, her Tristano, kazao je doktor Cigler, uveren
sam da ćete noćas bolje spavati, neće biti neželjenih posetilaca... ali ja sam vam obećao
putovanje u svet simptoma koji prethode dolasku carice, kako je ja zovem, to je
beskonačna lista, pokušaću da budem sažet... elem, taj neobičan izraz, aura... potiče od
jednog lekara iz antičkog doba, učitelja Galena, Pelopa... on je prvi zapazio fizičku pojavu
koja obično označava početak napada, osećaj koji nastaje u ruci ili u nozi i kao da se
penje ka glavi. Jedan njegov pacijent bio mu je opisao da ima osećaj hladne pare, a pošto
se u to doba smatralo da krvni sudovi sadrže vazduh, on pomisli da je uzrok problema
para koja se iz udova penje venama i nazva to pneumatike aura, bestelesna para... Her
Tristano, kada ste mi rekli da vam je one avgustovske noći pala zvezda na glavu, vi ste mi
tom metaforom zapravo rekli istinu... ta zvezda vam nije samo pala na glavu, ona vam je
ušla u glavu, u to sam ubeđen... počeli ste da vidite bleštavu, treperavu svetlost pod
kapcima, električne cik-cak linije, bleskove koji su sigurno preuzimali oblik mozaika u
neprekidnom preobražaju, kao u kakvom kaleidoskopu, grešim li? Tristano je ćutao,
klimajući neprimetno. To je najčešći oblik aure, nastavio je Cigler, svetlosni efekti kao da
se u očima rasprskava vatromet, a i stvari, predmeti imaju jarke obrise, ili u najmanju
ruku blistave, je l’ tako?, kao da su obrubljeni električnom žicom kroz koju se vidi kako
protiče struja... ali simptomi aure, pre nego što carica stigne ili u trenutku kad vam
dolazi, beskrajni su... čulne halucinacije raznih vrsta, emotivne bure sa neobično
snažnim pa ipak neodredivim osećanjima, neprepričljivim, neprenosivim drugima...
imaju nešto od ekstaze, a kod nekih čak izazivaju zadovoljstvo... ko zna, možda su mnogi
mističari patili od strahovitih cefalgija... a osim toga poremećaj vida, percepcije
predmeta i likova s učinkom iskrivljavanja ili preuveličavanja slike, šta ja znam... vidite
kako se osoba pred vama smanjuje, ili raste, poraste u trenu tu pred vašim očima kao u
onim dokumentarcima o botanici, sigurno ste ih gledali, gde se objektiv postavlja na
nedelju dana ispred pupoljka cveta i vi vidite kako se otvara poput vaze u samo nekoliko
sekundi jer je povećana brzina slike... Luis Kerol je patio od zastrašujućih migrena i
sjajno je opisao te optičke efekte u svojoj Alisi... uostalom, bio je matematičar i razumeo
se u logiku, umeo je da ispriča svoje simptome logički, premda nama to izgleda kao neka
fantastična logika... onda imamo zvučne halucinacije... obično su to šumovi, šištanje,
zujanje, klokotanje muklije ili kristalnije zvučnosti, zavisi, može biti grmljavina groma ili
žubor fontane... ali mogu biti i glasovi, mnogo glasova koji dolaze... prema statistici
najčešće su to poznati glasovi, koji su deo našeg života ili su to bili, ili koje u svakom
slučaju slušamo dovoljno dugo da ih pohranimo u naše skladište sećanja... ali mogu biti i
potpuno nepoznati glasovi, veštački, izmišlja ih naš mozak, on ih stvara. Doktor Cigler je
napravio kratku stanku. Takvi slučajevi su retki i složeni, her Tristano, ne bih da vas
zabrinjavam, obično se javljaju kod migrena povezanih sa epilepsijom, ali mogu se javiti i
kod onih koji nisu oboleli od epilepsije, i to su krajnje snažni oblici koji izazivaju napade
grčenja... uostalom, vodi se žestoka naučna rasprava posvećena tom problemu, neki
zapravo smatraju da nisu konvulzije te koje izazivaju cefalgije nego upravo obrnuto...
Tristano je već stigao do trećeg parčeta torte. I ja sam mišljenja da je odgovornost
čokolade neznatna, kazao je... ali simptomi koje sam vam opisivao popodne, sećanja koja
u talasima naviru ni iz čega, proživljene stvari koje promiču preda mnom kao u kakvom
filmu, doktore Cigler, šta o njima imate da kažete? Mogli bi se svrstati u red deja vu
doživljaja, odgovorio je doktor Cigler, sklon sam da verujem da se mogu svrstati u red
deja vu doživljaja, naravno u jednoj mnogo složenijoj kliničkoj slici, ali porodica je ista,
rekao bih, vremenska neusklađenost... o ovoj pojavi, koju smo na vrlo skroman način svi
doživeli, makar samo na sekund, odnosno o utisku da po drugi put doživljavamo nešto
što smo već proživeli, iznesene su mnoge teorije kako fiziološke tako i psihološke
prirode... postoji nešto kao zakašnjenje između percepcije nečega i prenošenja te
percepcije do našeg mozga, zakašnjenje od milionitog dela sekunde, naravno, ali za naš
mozak to je kao da su prošle godine, on je to već proživeo, razumete? Ali uzrok ostaje
tajna... Jedan veliki fiziolog definisao je deja vu kao promenu registrovanja vremena u
nervnom sistemu... lepa definicija, nema šta. Frojd je međutim istraživao deja vu u
svojim studijama o Unheimliche, što ste vi Italijani nazvali uznemirenost, jer zapravo
uznemirenost često prati deja vu, i teško je reći da li mu sledi ili prethodi... za Frojda deja
vu je povratak potisnutog, ali tako neočekivan i bezrazložan da neizbežno izaziva takve
utiske... Kojoj ste vi teoriji skloni?, pitao je Tristano. Doktor Cigler se poslužio još jednim
parčetom torte, učtivo ostavljajući poslednje za Tristana. Kroz širom otvorene prozore
ulazila je svežina polja i prirode. Doktor Cigler je ustao da krene. Od kada vas poznajem,
zaključio je, od kada ste sa mnom krenuli u ovu svojevrsnu hibridnu analizu, sve sam
više uveren da se te dve teorije ne isključuju, štaviše kod pacijenata kao što ste vi mogu
se savršeno pomiriti... laku noć, her Tristano, nastojte da se odmorite.

...Mora da sam sanjao, usnio sam Tristana... ili je to bilo sećanje na jedan san...
možda san o jednom sećanju... a možda i jedno i drugo... Ah, pišče, kakav rebus... Da nisi
ipak poneo spravicu, a? Izvini što te to pitam, ali malo sam sumnjičav da slučajno nemaš
tu spravicu u džepu. Jesam li te to već pitao? Možda jesam. Ako si je poneo, isključi je, ne
želim da ostane moj glas, uostalom, snovi se ne snimaju, treba da se saslušaju a onda
zapišu, ti samo slušaj, dobro otvori uši a onda zapiši, to je princip književnosti, ispričati
tuđi san, siguran sam da ćeš uspeti, ti se pobrini za maštu, a prepuštam ti i tačku
gledišta... hajde nek bude ovako, tačka gledišta je moja, štaviše, Tristanova, jer on je
doživeo taj događaj, ja sam ga sanjao s moje tačke gledišta i prepričavam ti ga, ali na
kraju ćeš ga ipak ti ispričati, te stoga... Znaš ti sve te trikove bolje od mene, ali jednom
sam pročitao knjigu na tu temu, priručnik, ja sam oduvek voleo priručnike, iznenadićeš
se, neobično za nekog koga si smatrao čovekom od akcije, ali pročitao sam ja u životu
mnogo priručnika... savršeni plesač, kako savladati šahovsku veštinu, kako slikati
akvarele, kako se orijentisati prema zvezdama, kako savladati planinske vrhove... kako
sve u životu uraditi pogrešno a ne primetiti... Kad se sve sabere, tačka gledišta pripada
snu, hoću reći da je tačka gledišta njegova, nije ni moja ni Tristanova, jer snovima se ne
naređuje, kao ni srcu, treba ih živeti onako kako oni hoće, a ovaj san je hteo da sanjam
Tristana, i udesio da ga sanjam upravo tako, Tristano se šćućurio u šibljaku, meni se
glagol ne sviđa ali ti ga ako se ne varam koristiš u svom romanu, a oko Tristana gust,
neprekidan čestar koji se prostire do šume i obronaka planine. I njegov prst podrhtava
na okidaču mitraljeza, a njegova desna zenica pilji preko nišana u vrata kuće, jer zna da
će kroz ta vrata morati da izađu Nemci i izdajnik koji ih je predvodio. Dum, dum, dum,
udara Tristanovo srce, a njemu se čini da ga čuje kako odjekuje niz bokove udoline...
izvini za reč bokovi, kao da je iz planinarskog žargona, ružnjikava, zar ne?, nadam se da
je ti nikada nisi upotrebio... i Tristanu se čini da mu vraćaju ustostručen odjek lupanja
njegovog srca, dum, dum, dum... i po neobjašnjivoj logici snova, koja je pak tako istinita,
Tristano vidi kako se izdajnik, koga čeka metak u njegovom rnitraIjezu, pomalja na
vratima i uz osmeh mu pokazuje da uđe. I Tristano, pokoravajući se neumoljivoj logici
snova, ustaje i kreće ka njemu... i tek kada se primakao preko zaravni primećuje da
izdajnik nije poslužitelj iz seoske škole, već da ima lice jedne žene, i tu ženu on poznaje,
iako je obučena u nemačku uniformu i namestila pramen na čelu da bi oponašala
neustrašivog muškarca... To je Merilin, baš Merilin... Tristano bi najradije vrištao, izvlači
bodež iz korica i diže ga uvis, njegova ruka opisuje krug u vazduhu da bi probola
prerušenog izdajnika, pokret prelazi u slow motion, kao na filmu, jer u tom trenutku
filmska traka Tristanovog sna prelazi u slow motion, i taj pokret je usporen, veoma
usporen, seče vazduh centimetar po centimetar, meko, s ljupkim zamahom, ima neke
nežnosti, gotovo dražesnog plesa u tom sečivu čvrsto stisnutom u šaci koje će rasparati
izdajnikova pluća donoseći mu zasluženu smrt, ali Tristanova ruka, po logici snova, tek
što se obruši na izdajnikova ramena kako bi ga proburazila, ispušta bodež, nežno se svija
na obnažena Rozamundina ramena i prihvata je u zagrljaj, jer snovi su takvi, pišče, vode
te gde oni hoće, i počinje da igra s njom, ona negostoljubiva planinska zaravan pretvorila
se u salon ispunjen muzikom, s prozora salona vidi se vrt u italijanskom stilu, on igra
zagrljen s Rozamundom koja nosi uniformu nemačkog vojnika i trlja dojke o njegove
grudi, bradavice čvrste poput kamenčića... obgrlila ga je oko vrata i miluje ga, Klerk,
šapuće mu dok se njen jezik zariva u njegovo uvo, Klerk, ljubavi moja, nikada nisam
volela nikog osim tebe, ostalo su bili poganluci, potreba za muškim društvom koje će me
utešiti kad si ti silazio u dolinu na svoje zadatke... Tristano ju je obuhvatio oko bedara i
miluje je, i ona ga tad uzima za ruku i vodi je ka stomaku, a onda niže, na prepone, i u
tom trenu Tristano oseća čvrst predmet ispod vojničkih pantalona, to je muški polni
organ, organ u erekciji koji ona hoće da on miluje, dok mu šapuće na uvo toplim i čulnim
glasom, Tristano, šalje me komandant, ne misliš valjda da je mrtav, sve je bila šala, dođi
da se igraš s nama, mili, on više ne može, ali još me voli, i da bi mogao nešto da uradi,
mora da gleda nekog krepkog muškarca poput tebe, molim te, voli me, pa će i jadni
komandant dobiti svoj deo, ostavila sam ga u planinskoj kući, činilo se da je mrtav ali
nije, ostao je tamo da ostari, čeka nas, pridruži nam se, bićemo lep trio, obećavam ti.
Sumrak je pao iznenada, baš čudno, u planinskoj dolini bilo je svitanje, a najednom je
sumrak, ali Tristano se osmehuje ženi koja je izašla iz kuće, bodež u njegovoj ruci postao
je planinski cvet, ona mu pokazuje da uđe u kuću, hajde, Tristano, hajde... Tristano
prekoračuje prag i vraća se u san koji je sanjao samo trenutak pre toga, iza tih vrata
nema više prostorija iz seoske kuće, tu su neki ljudi koji plešu u salonu, a iza salona
nalazi se otmen vrt poput onih iz toskanskih vila, sa čempresima i živicom od šimšira, i
ljudi s čašom u ruci, i konobari u belim žaketima, Tristano je ponovo na vrtnoj zabavi s
nemačkim oficirom koji ga prati kao kakav paž, ali sad više nije Merilin, sad je neki stari
gospodin pergamentnog lica i kože prepune staračkih pega, šapuće mu neko nemačko
ime koje Tristano ne uspeva da zapamti, nosi monokl na desnom oku i jedna noga mu je
ukrućena, možda je veštačka, ko zna. Tristano u snu pomišlja da su mnoge nemačke
aristokrate ostale bez nogu u Prvom svetskom ratu, a onda pomišlja da će ovaj možda
zaigrati na stolu, ali to zato što je čitao neke knjige i gledao neke filmove, a ni snovi nisu
baš tako bezazleni... ali ne, s iznenađenjem bez iznenađenja svojstvenim snovima
nemački baron s monoklom kaže I’m American, a onda mumla još neke rečenice koje se
gube u žagoru gostiju, freedom... freedom... predstaviću vas zvanicama, izvolite, i ima
metalan i leden glas, škriputav poput njegove veštačke noge... Kakav košmar... ali to nije
pravi košmar, jer sad sam budan, dakle, nisam ti prepričavao nikakav san, pričao sam ti
nešto, širom otvorenih očiju, povremeno me to nešto pusti da odem, kao sad što sam mu
umakao, ali me onda opet usisa kao da sve to zaista proživljavam, samo da znaš, ne
prepričavam ti nikakav košmar, pričam ti nešto živo, ja u tome učestvujem, mora da je to
zbog mešavine svih ovih lekova, a pritom mi glava puca, baš puca... Tristančiću moj...
Tristano se okrenu i u dnu vrta ugleda Merilin obučenu kao devojčica, s mašnicama i
kikicama, ležala je pružena na travi dok su joj suknje bile podignute do stomaka,
raširenih nogu, iza nje se videla morska luka gde je pisalo freedom barbur, a kraj sebe je
imala nekog proćelavog neznanca, okruglog lica, koji se osmehivao, pridruži nam se,
pravimo revoluciju, mrmljao je čovečuljak, ali Tristano nije razumeo... šta kažeš?
Debeljuškasti čovečuljak upita da li ume da puca, trebaju nam odlučni ljudi kao ti, ne
slušaj sve te budale koje slave, mi ih samo koristimo, služe nam, jer što gore to bolje,
Rozamunda, objasni ti to svom Tristanu, pa kakav mi je on partizan?, pridruži nam se
Tristano, vreme je za ubijanje, zar još nisi shvatio?, Merilin, objasni mu ti da je vreme za
ubijanje... njegov glas se rastegnu poput odjeka, ubijanjeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Neko ga
dotače po ramenu. Bio je to visok, ružan čovek, s ogromnim nosem i iskrivljenim
osmehom, hteo bih da vam predstavim načelnika generalštaba sive republike,
promrmlja nosonja Tristanu na uvo, ima bliske veze sa službama svih vrsta, ukažite mu
dužnu pažnju, više je mrtvih neprijatelja na njegovoj savesti nego zrna grožđa u jednom
vinogradu. Nosonja i vojnik s ordenjem uhvatiše ga pod ruku vodeći ga prema
ogromnom roštilju koji je bio raspaljen u dnu vrta, oko roštilja je stajalo desetak starina
belih obrva s tanjirom u ruci koji su grickali kobasice, u tom delu vrta raspoloženje je
bilo sasvim drugačije, ličilo je na seosku feštu, nešto kao vašar kobasica, uz neku veselu
muziku koja se Tristanu učini poznatom ali je nije odmah prepoznao, dolazila je iz
jednog starog gramofona s trubom uglavljenog između roštiljskih mangala. Gospodo
klonirani predsednici buduće republike, uzviknu nosonja, čast mi je da vam predstavim
velikog heroja nacije, čoveka koji je isterao okupatora, brzo mu se obradujte pre nego što
vam ispraši tur! Desetoro čičica stade veselo da poskakuje bacajući kobasice uvis i
pevajući uglas na muziku koja se razlegala iz gramofona, lovorike, lovorike! Ali u tom
trenutku iz jednog grma iskoči oniži, zdepast tip nalik mastifu, u sakou s dva reda
dugmadi, prezrivo priđe Tristanu i reče, drugar, pusti sad revolucionare proletere, ne
slušaj te dedekanje iz staračkog doma, mene slušaj, budući šef sam ja, osnovaću
republiku pinkopinkija, hoćeš li da postaneš voditelj jednog programa s ružičastim
mašnicama? Zdepasti obliza usne a onda pružajući jezik kao kakav kameleon opra čitavo
lice. Ja sam tvoja budućnost, dragi moj partizanu, reče tonom koji ne dopušta prigovor,
za mene si se borio u planini, iako to nisi znao, stoga slušaj dobro, reći ću ti samo jedno
jer moram da krenem, čeka me lubinčić koji je spremila moja kuvarica, reći ću ti samo da
je Hrist doneo previše Orijenta u našu kuću, bio je beduin, jahao na magarcu da bi nas
izazvao, nas koji imamo automobilsku civilizaciju...

Feručo je govorio da ćeš ako zaviriš u najskrivenije kutke jednog društva, ma

kakvo ono bilo, otkriti ludilo. Ali oni koji su imali hrabrosti da to urade, i sami su bili
ludi... Izvini što sam prestao da ti pričam san o Tristanu... zapravo je završen i za mene,
prekinuo se u nekom trenutku s tipom koji je jahao na magarcu, čini mi se, i najednom
sam stvarno zaspao, mora da je prestalo dejstvo lekova te je tako okončana i
halucinacija, Frau mi je rekla da nije bilo nevremena, ona uvek najavljuje novosti s one
crne strane, to je radila čitavog života, uđe i kaže, mladi gospodine, noćas nije bilo
nevremena koje si sinoć najavljivao, pa je vrućina veća nego ranije, ali tvoja soba je
najhladovitija u čitavoj kući, znači treba da budeš zadovoljan, bolničarka je uzela dva
dana slobodno, dete joj ima ovčije boginje, noćas sam ja bdela a ti si spavao kao anđelče,
ni glasa nisi pustio, vreme je za morfijum ali neću ti ga dati, truje te, ne kažem da te ništa
ne boli, ali tvoj život je bio bolji od mog, a ja se nikada nisam žalila, da li si me ikada čuo
da se žalim, a?

Pišče, znaš li za koga se Tristano borio? Mućni malo glavom... sto posto znaš, ali
ne razmišljaš... jednoga dana Tristano shvati, tek tako, pogodi ga kao grom iz vedra neba,
znaš kako to ide... kako vi to zovete u književnosti?... znaš, kad se u stvarnosti, inače
kompaktnoj kao beton, na trenutak otvori neki procep, možeš da zaviriš unutra, i shvatio
si... kao kakvo omanje čudo, ne znam da li razumeš? Svejedno... nema veze... Tristano
shvati za koga se borio, za koga je vojevao, za koga je ubijao, zbog koga je rizikovao da
bude ubijen... i čemu tolike patnje, mučenja i ideali. Za pinkopinkija. Zovem ga tako jer je
Tristano tu stvar tako zvao, pinkopinki, to nije tek neki običan instrument, hoću reći
kutija, to je fizički predmet, empirijsko očitovanje, nešto vidljivo. Pinkopinki iz
Tristanovog osvešćenja bio je svojevrsno božanstvo, ali jedan sasvim novi bog, nepoznat,
čija je religija bila nepostojanje religije te je, znači, bio čak i bez supstancije... i u tom
nedostatku ležala je njegova izvanredna snaga, bio je moćniji od bilo kakvog -izma i bilo
kakvog -stva, hrišćanstva, judeizma, budizma, islamizma, šintoizma, taoizma, mogao je
sve njih da nosi u sebi a da ne bude ništa od toga, time je otkrivao jednu proteinsku i
savršenu prirodu, nije čak bio ni čist duh, budući istovremeno vidljiv i varljiv, projekcija
samog sebe i svih, želja i snova, svega i ničega, bio je sačinjen od elektrona, energije, pa
ipak nije imao molekule... Zanimljivo da je Tristano to shvatio ne gledajući pinkopinkija,
jer kada ga gledaš to nije on, to je samo njegova hipostaza... Tristano je shvatio suštinu
pinkopinkija jedne letnje noći, stojeći na terasi ove sobe, bila je kristalno vedra noć i
posmatrao je zvezdano nebo, razmišljao je o teorijama doktora Ciglera i umesto
sazvežđa Medveda i Oriona, koje je tražio u mraku, njegovo oko zapazi jednu zvezdu u
pokretu, koja nije bila zvezda, budući pokretna i previše svetlucava, dakle, bila je
veštačka, i učini mu se da hvata bip bip koji je ta nova zvezda odašiljala iz zvezdanih
prostora i koji mu odjeknu u ušima kao da je otkrio šifru, i učini mu se da kaže... nemojte
misliti, ljudi, nemojte misliti, ne zaboravite da ne treba da mislite, misliti umara,
uzaludno je, počeli ste da mislite da biste napravili kremenu alatku pa onda zemljani sud
pa mistriju pa nokšir pa ciklon B i atomsku bombu, lep rezultat mišljenja, umorni ste od
mišljenja, mislite samo mene i ja ću misliti vas, tako ćete biti mišljeni, ja sam pinkopinki i
štitim vas od vaše rođene misli... Tristano spusti pogled na ravnicu, istačkanu svetlima
kuća, i u daljini na mrlju žute svetlosti grada koja je isijavala u noćnom vazduhu, i učini
mu se da su sva ta svetla povezana s glasom veštačke zvezde, i iz njih se prolomi jedan
mukli prasak kao kad zemlja previre usled zemljotresa, bila je to grmljava, jednozvučni
žamor, imalo je u sebi nešto biblijsko, kao na stranicama Apokalipse, i ta grmljava je
govorila, mi mislimo tvoju misao, pinkopinki, hvala... Ah, beše to prava opsesija, i
nahrupiše noćni košmari, sad je pinkopinkijev glas počeo da pohodi i njegovu rem fazu,
kako je doktor Cigler zvao najdublji san, i govorio inu je milozvučnim glasom ili u falsetu,
ličilo mu je na šaputanje kakvog ispovednika koji deli savete iza rešetke ispovedaonice,
nemoj misliti, ne zaboravi da ne treba da misliš, pusti da ja mislim za tebe, Tristano,
borio si se za slobodu i ona je sad stigla, ona znači biti oslobođen misli, ona znači ne
misliti više... prava sloboda je da neko drugi misli za tebe.

Znaš li onu pesmu koja kaže, izdužene senke na moru, tvoj osmeh, voljena, i
milovanja, vraćaju se hitro, poput senki noćima... zatim nastavlja s obzorjem, talasima i
drugim opštim mestima? Je l’ ti poznata? Nemoj mi reći da je znaš... ne postoji, nikada je
niko nije napisao, i kad je ovako čujem ne čini mi se bog zna šta, stoga nije zgoreg da tu i
završimo s njom.

...ali ne plače se, ne, ne treba plakati, nije voleo da plače. A da se smeje? Malo je
toga za smejanje, govorio je filozof ridens, koji se smejao dok je to govorio... Onaj telesni
sok koji se nije oslobodio bio je podmukli bol koji se pretvarao u žuč, i šta mu je
preostajalo do mahniti vapaji u prazno, prodorni krici u vinogradu, kad popodne je
nema vrelina, škrgutanje zubima i strašni jecaji od kojih bi čak i cvrčci zamukli?... Slušaj,
slušaj kako su mu Abderićani postavili dijagnozu... Ne znaš ko su? On ih je tako zvao, te
nadobudne lekare... dijagnoza s pečatom mesne zdravstvene stanice, s anamnezom i
opisom, slušaj pažljivo, dijagnoza je glasila... čovek ispijenog lica i s dugom bradom,
pogled koji se povremeno zamuti kao da ga zamagle žučni sokovi od kojih rožnjača
postaje žućkasta, neretko tiho psuje, na pitanja obično ne odgovara, ni na ona
najosnovnija, kao da je negde drugde, znači, ne otvara usta dogod traje lekarska seansa i
na kraju bez ijedne reči ustaje i odlazi ne okrećući se, a ako se slučajno i osvrne, napravi
neki čudnovat pokret koji pre liči na izmotavanje nego na pozdrav, odbija lekove koji su
vratili osmeh na lice milionima ljudi i koje bi mu država odobrila besplatno čak i ako je
dobrostojeći, pri prvom pokušaju psihološke analize izjavio je, sic!, da nema nikakve
svrhe tegliti mu muda s pričom o detinjstvu jer je njegovo bilo srećno da srećnije ne
može biti, seća se dede antiklerika strastvenog zaljubljenika u astronomiju, seća se
inicijacije kroz koju je prošao u petnaestoj godini s tamo nekakvom seljankom s imanja,
već zrelom ženom, i da je bilo čarobno, kaže da problem nije na početku već na kraju,
uporno je tražio da mu se prepiše laudanum, koji naravno nismo prepisali, i na
opravdano odbijanje lekara odgovorio je nadmenošću, podrugljivo se cereći... Eto ti
abderićanske dijagnoze, pečatom pretvorene u nauku, dragi Damagete... danas osećam
da si moj Damaget, i hteo bih tako da te zovem, sigurno si čitao one stranice koje govore
o ludilu, jer Tristano je bio na isti način, upravo kako piše Damaget, stešnjen između
razdraganosti i pomame, što su krajnosti koje nam život priređuje u izvesnim trenucima,
nešto kao između dovratka i zida, budući da između te dve krajnosti ne postoji
međuprostor, jer u njemu bi bila virtus, a virtus Tristano nije imao, ili je nije nalazio.
Razmišljao je o terapiji koju su drevni narodi prepisivali za zloćuda stanja, mislim na
plač ili smeh, ali ništa od toga nije bilo rešenje, jer njegov je bol bio potmuo, neprekidan i
bez usta, razjedao mu je grudi i nije nalazio glasa, nije nalazio reči, kao kakva životinja
koja muče u dnu tunela... Nije on bio u dnu tunela, tunel je bio on, on je postao tunel... I
jednog dana, u vinogradu, ugleda žapca... i taj žabac postade pas... jesam li ti to već
pričao?... strpi se, u krajnjem slučaju zapiši opet... bio je to žuti žabac i premetnu se u
žutog psa s glavom iznad zemlje u kojoj je bio zakopan, otvorenih čeljusti... videlo mu se
grlo, jer se gušio, žabac načini glo glo, a onda stade da govori glasom psa, i sad je
pokazivao pokvarene zube, neki su pritom već bili slomljeni, bu bu bu, reče, ja sam ti a ti
si ja, da li sam jasan?... Životinja je bila vrlo jasna, i Tristano istom shvati da je to njegov
brat... štaviše, njegovo ogledalo. I svet poče da se okreće. Pišao je na čokot, popišao je
sebe po nogama i oseti onu opijenost koja te skoli kad iznenada nešto shvatiš i zavrti ti
se u glavi, pesak preko peska, ono u šta je verovao, njegov doprinos slobodi, slobodi
zakopanoj u pesak do guše, hvala, Tristano, bio si baš dobar pas čuvar, a sad laj ako
možeš a ako ne možeš, ujedaj u prazno... Tristano je gledao žapca u oči i u tim očima je
bilo zapisano sve, i on je shvatio sve, ali već je bilo kasno, bombe su eksplodirale, mrtvi
su bili mrtvi, ubice su bile na odmoru a državni limeni orkestar svirao je na trgovima, jer
bio je drugi juni, i sveti barjak lepršao je treperav na vetru, neki zvaničnik je pozdravljao
barjak u stavu rnirno, kao što je Tristano u stavu mirno stajao ispred čokota pišajući sebi
po nogama... Vojnički pozdravi žapca, razumem, gospodine žabac, a žabac, pola pas pola
žabac, ispusti neki prodoran glas kakav mora da imaju sirene, onog prvog dana
ravničarske žege, bio je to glas koji je dolazio s planina, rezak, jer se spuštao sa
zasneženih vrhova, i zvučao je poput čežnjivog pojanja, probijao se kroz naslage
vremena, ali zbog toga nije bio ništa manje prodoran, i govorio mu je, u gori maslina, na
maslini list, u njenom hladu ti meni spi, i rasti k’o more, s vetrom do zore, budi uvek
slađano moje zlato medeno, buji paji, buji paji, izdajniče. Tristano se okrenu oko sebe i
teturajući se potraži senovitost svoje sobe, baci se na krevet, zapuši uši i pokuša da
zaspi. Uzalud, kao što možeš da pretpostaviš, pišče.

Pankuervo! Pankuervo! stade da uzvikuje jednog dana iznenada. Frau proviri da

vidi šta se događa, izgledalo je kao da dremucka na stolici, ispred otvorenog prozora
svoje radne sobe, kroz koji je ulazila grana trešnje. Bio je kraj maja, trešnje su već bile
crvene i zrele, on odjednom skoči na noge i uzviknu okrenut prema poljima, Pankuervo!
Frau stade kao ukopana, on izađe kroz vrata terasice širom otvorena ka suncu, sjuri se
vratolomno niz kamene stepenice i poče da igra oko trešnje i svako malo je grlio stablo i
vukao ga kao da je hteo da ga iščupa iz korena, bacakajući se nogama poput kakvog
šumskog divljaka i vikao, ružičaste trešnje u proleće!... Frau je izašla za njim i gledala ga
je preneraženo, pratila je taj besmisleni ples propraćen nepovezanim rečima i pomislila
da je napad ludila, jadna Frau, bila je skamenjena, nije se makla ni kad se on zaleteo i
potrčao u polja uzvikujući i dalje na sav glas, Pankuervooo! Pankuervooo! Nije bilo
ludilo, samo je shvatio, iznenada je shvatio, kao u nekim zakasnelim prosvetljenjima, da
je sve počelo u Pankuervu pre mnogo godina, i početak niti koja je učinila da njegov
dečak odleti u vazduh nalazio se u Pankuervu, tamo je trebalo da traži, u Pankuervu... No
da li je Pankuervo zaista postojao?... Voz se zaustavio i ponovo krenuo, ali on nije ušao,
ostao je na nekoj zabačenoj stanici Kastilje da posmatra oble i spržene brežuljke,
neobične, brežuljke koji su ličili na bele slonove.
 ...Ležao sam tako u polusnu i palo mi je nešto na pamet... zašto radiš sve ovo?
Mislim, trpiš moja loša raspoloženja, i sve... rekao bih, znaš, da si ti malo prefrigan, bez
uvrede, možda nisi ni svestan toga... sve u svemu... previše strpljiv... i tako mi je pala na
pamet ta reč, prefrigan... Nemoj da se vređaš, zao sam, štaviše, prozlio sam se, možeš
slobodno da svališ krivicu na ovu gangrenu koja me nagriza, po meni, već je zahvatila
testise, učini mi nešto, dodaj mi onaj talk s mentolom sa komode... izvini što dopuštam
sebi ovu intimnost, ali ja ti pričam toliko intimne stvari, već smo dovoljno bliski...
Primetio sam da spremno dolaziš na zvrckanje mog zvona, u bilo koje vreme, rnožda
samo da čuješ neku zlobnu opasku kao što je ova koju ti upravom govorim... Znači
Tristanov život ti je baš prirastao za srce?

Abderićani su tvrdili da Tristano bulazni, a i ja sam ti rekao da nije baš sasvim

svoj, no po meni je samo bio ispred svog vremena... osobe ispred svog vremena deluju
kao da su lude, imaju sudbinu kasandri, možda nekih jeftinih kasandrica, ali jeftini
kreonti ih se svejedno plaše, zato su izmislili ludnice, to su kuće prepune bezazlenih
kasandri, oni opasni su napolju, i komanduju... Znaš šta će vam se desiti, pišče?... Reći ću
ti ono što je Tristano pomislio kad je otkrio prirodu pinkopinkija, jer upravo se
ostvaruje... u svojoj uzvišenoj nameri da iz ljudskog uma temeljno progna svaku vrstu
misli štetnu po njega, makar ona bila tek nagoveštaj, pinkopinki će malo-pomalo iz
svojih staklenih kutija početi da uklanja sve slike koje bi mogle navesti na mišljenje, sve
do vašeg potpunog odvikavanja od njega i do apsolutnog nestanka svakog označiteljskog
znaka jer svaka slika, pa i ona najtužnija i najnesrećnija i najodvratnija, kao one što vam
podmeću svake večeri, može podstaći mišljenje, a mišljenje je opasno... i tako ćete
gledati samo svetlost, nekakve električne linije koje podrhtavaju, katkad pucketanje
svetlosnih tačkica, u čemu će se utopiti misao vaša i biće vam milo brodolom doživet i u
tom prosjaju... moderna nirvana?, možda sudbonosno mu o kojem bajoslovi budizam,
napokon dostignuto. To vas čeka sutra, pišče, jer sutra je novi dan, kako bi rekla Skarlet,
vidim vas sve na okupu, uveče, u svojim pećinama s tepisima, kako omađijani piljite u
električnu vatra mrmljajući u horu muuuu... ostavljam tom električnom plamenu svoj
ratni krst, tu tričariju, jer on će biti gospod bog vaš i nećete imati drugog boga osim
njega... to ne znači da će električne vatre drugih zemalja biti mnogo drugačije od onih u
tvojoj zemlji, svakome po potrebi... kažem tvoja zemlja jer moja gotovo da više nije... već
sam više tamo nego ovde, noge mi lebde u vazduhu, ja sam apolid, ne pripadam nikome,
nije mi potreban pasoš za granicu koju treba da pređem, i ne postoji niko ko može da me
uhvati za noge i skine s drveta narandže kao što Tristano učini sa svojom Dafne, to mogu
da ti potpišem.

...rekoh da su počela da mu stižu pisma. Ili još bolje, bili su to glasovi, stizala su u
vidu glasova, iako ih je on video kao napisana, mogao je da pročita rukopis svakog od
njih u vazduhu, rukopisi su bili različiti, jer svaki glas je imao svoj rukopis koji je pečat
pisanja, i svaki je imao svoj ton, i infleksiju, boju glasa koji je slao pisma. Doktor Cigler
mu je rekao da tako nešto može da se dogodi kod nekih ljudi... zvuci postaju boje, to je
neki vid aure... i mastilo je menjalo boju, u svim nijansama hromatskog spektra, crna
najviše, ali i bela na crnom, katkad, i žute, i narandžaste kao letnji zalasci... crvene... malo
plavih... preobilje zelenih, sa svim varijacijama zelene, zelena poput staklenih boca,
zelena sa zastave, veronska zelena, a pre svega jedna žad zelena koja je vukla na
zemljanu žućkastu. Ta zelena mu je ulazila u ušnu školjku poput siktaja, jer je to bila
zelena doneta zvukom koji se oglašavao sssssssssss.... Bila su to siktava, zmijasta slova, i
zeleno što mu je pištalo u ušima kao kakvom čarolijom pretvaralo se na njegovom jeziku
u neki gorak ukus, kao da žvaće list strička. Tu zelenu je zvao jetkozelena. Dnevno mu je
stizalo mnogo pisama, dešavao se da dobije deset, dvadeset, pa i više, čak i noću, on je
najzad spavao, nakon tolikog mučenja da zaspi, možda nije ni sanjao, bio je ugašen kao
radio kad je ugašen, kad ne prima signale... štaviše, zavaravao se da je prekinuo kontakt,
nešto kao odjava i gotovo, ali nije, odjavio se ali nije bilo gotovo... sve je počinjalo nekim
krčanjem, ne znam kako bih ga nazvao, isto kao kada vrtiš dugme na radiju i čuješ kako
nešto krči, u tom trenutku bi se probudio, podigao bi se na jastuke, nepomičan u tami
sobe, stizalo je pismo, taj neobičan poštar je zvonio, uporno se najavljivao zvoncetom što
je cvrčalo u mraku poput usijanog roštilja na koji su stavili njegove uši da se peku,
cvrrrrrr cvrrrrr cvrrrrr, i nisu sva bila napisana crnim ili jetkozelenim mastilom, ne, ne,
mogla su da budu i svetloplave boje, čak i one nebesko svetloplave boje prožete
detinjstvom i izgubljenim uspomenama... Dragi Ninototo, na zidovima štala svuda si
ispisao ugljem Ninototo Ninototo, i meni je to bilo zabavno, jer te niko nije učio da pišeš,
znači sam si naučio, ali jutros sam isto to zatekao duž čitavog zida oko imanja, zajedno s
rečima koje nikada nisam čuo da si izgovorio, i morao sam da pozovem Amilkarea kome
su trebale dve kofe kreča da pokrije sve te natpise, takve reči, dragi moj Ninototo, ne
mogu se pisati, jer se seljaci kao što je Amilkare zgražaju, oni nedeljom idu na misu i
sveštenik ih kažnjava ako govore takve reči, i kad ih vide napisane, to ih potrese, oni su
smerni i veruju u boga, i treba ih pustiti da veruju u boga, a ti takve reči možeš da
izgovaraš pred dedom kad smo sami, inače te deda za Svetog Jovana neće više voditi na
seoski vašar kao prošle godine, je l’ jasno, Ninototo?... Dedin glas imao je bledoplavi
rukopis. Deda je čuvao u ormanu jednu crvenu košulju jer je bio garibaldinac, i jednu
sablju položenu na crvenu košulju koju je Ninototo mogao da vidi subotom popodne kad
bi ga deda odveo u svoju sobu. Ali uprkos crvenoj košulji, dedin glas je bio nebeskoplav i
Tristano je, uspravljen na jastucima, sad već potpuno razbuđen, uznemiren, lepo video
bledoplavi glas u mraku sobe. Deda, kazao bi obraćajući se mraku, zašto si me
probudio?, jedva sam uspeo da zaspim, veoma loše spavam u poslednje vreme, slušaj,
deda, to je bilo davno, gotovo da se više ni ne sećam, prošlo je toliko vremena, deda, ja
sam star kao ti, štaviše, još stariji, molim te, deda, počivaj u miru i pusti da i ja počinem, i
šta te uopšte spopalo da mi šalješ ovo pismo baš sada, toliko sam se namučio da zaspim,
znaš, sad sam sam, više nemam baš nikoga, onaj sin koga sam voleo kao da je moj nosio
je sa sobom smrt... tako ljubak, tako nežan, je li moguće?... deda, pogrešio sam kad sam
bio dete, jasno mi je da mi zameraš, ali nećeš valjda da mi kažeš da sam pogrešio i kao
odrastao čovek, da mi ne pišeš zbog toga, deda?

...Još jedno pismo, teško mu je odrediti boju, možda je bilo bezbojno. Moj ljubljeni
Klerk, odsad ću te uvek zvati tako, budući da ovde niko ne zna tvoje ime, rekao si dva-tri
ali samo komandant zna ono pravo, zvaću te Klerk jer s tim čuperkom na čelu i
podrugljivim smeškom ličiš na jednog glumca iz moje zemlje koga mnogo volim, ali tebe
volim više, i kako samo volim kada me noću stežeš u svom snažnom naručju, ali ove noći
nećemo moći da budemo zajedno, ljubljeni moj Klerk, znam da ćeš ići u dolinu s
odredom koji su ti poverili, ja ću sići sa odredom Đeso, ti niz istočni bok, ja niz zapadni,
komandant je napokon odlučio da krenem u akciju, zbog toga su me spustili
padobranom u ova brda, on ostaje sam, ali nema čega da se plaši, savojski vojnici će ga
dobro čuvati, a sutra uveče ću ponovo biti u tvom skloništu, obećavam ti, mislim da ćeš
mi posle ove akcije ukazati dužno poštovanje i prestati da me zoveš Rozamunda, što mi
se ne sviđa, ja se zovem Merilin, a ti, kako se ti zoveš, Klerk, hoćeš li mi reći?... Još jedno,
jetkozeleno. Tristano, pokvaren si, tvoj predlog je nedoličan, imala sam jednu priču,
paradoksalnu i izvan mog stvarnog života, jer moje srce je zauvek ostalo ispunjeno
mojom nezadovoljenom ljubavlju prema tebi, imala sam tek neki ograničen prostor za
muško društvo i ta paradoksalna situacija bila je jedina koja mi je paradoksalno
odgovarala... nisam ja tebe izneverila u planini, ti si hteo da misliš tako, a znaš i zašto,
znaš koliko ti je bilo neophodno da misliš da je izdajnik neko drugi... Još jedno,
širokogrude boje. Dragi druže, ne pišem ti kao komandant, pišem ti kao drug, dozvoli mi
da te tako zovem premda možda ne veruješ u duboki smisao te reči, veoma cenim tvoje
stavove i iskrenost s kojom si mi izložio svoje političke ideje, ne bih hteo da pomisliš da
te smatram za nekog građanskog intelektualca kao što si me optužio, niti bih hteo da ti
mene smatraš za nepopravljivog poklonika proletarijata, kao što se dalo naslutiti iz
tvojih reči, reči koje me uopšte nisu uvredile, nije na odmet da to znaš, jer ja poštujem
tvoje ideje kao što, nadam se, ti poštuješ moje, ti si hrabar i cenim te kao čoveka i borca,
ali o našim idejama ćemo razgovarati na miru kada sve bude gotovo, sad moramo da
pucamo na neprijatelja, nije vreme da pucamo jedni na druge... Još jedno, žuto. Tristano,
počinje da mi biva jasno da u tvojoj zemlji niko neće da preuzme odgovornost, kao da za
sve ono što se dogodilo, ono zbog čega smo došli da vas oslobodimo, niko nije kriv, i to
sad daje prostora izvesnim likovima da šuruju s komunističkim zemljama, kao da vam je
totalitarizam na srcu kako god da okreneš, ja zasad ostajem u Španiji, da se vratim u moj
Sinsinati nemam snage, Spain is different, zaista, a duh starog dobrog Ernesta, koji je
ovde prisutan svuda, moja je amajlija... zašto li samo ostade na onoj stanici bogu iza
nogu, zašto nisi pošao sa mnom, možda zato što si se plašio da ne shvatiš? Još jedno,
crno, s crnim ukrasima, Tristano, poverila sam ga tebi i nisi umeo da ga zaštitiš, a sad
nisi u stanju da odsečeš glavu Meduzi koja ga je hipnotisala, ostao si ista kukavica kao
nekada.

...Persej je uspeo da odseče glavu Meduzi, čiji je pogled imao moć da svakoga
pretvori u kamen, zato što je poneo ogledalo, a kad je najzad imao svoj trofej u rukama,
držeći ga za vlasi od zmija, mogao je da oslobodi Andromedu koja je bila zatočenica
morske nemani, i onda se njome oženio... Primarna zvezda sazvežđa Persej zove se
Algenib, ili Mirfak... to su arapska imena... koliko su samo plovili Arapi, stalno su brazdali
mora i gledali zvezde... Algenib na arapskom znači da se nalazi zdesna, i ona je
najsjajnija, vidiš je lepo i golim okom... hiljadu puta je sjajnija od sunca, ali najpoznatija
je Algol, što znači glava demona, očigledno je bila najkorisnija za moreplovce, ko zna
zašto... Perseidi su meteorski rojevi čije je izvorište sazvežđe Persej, astronomi kažu da
su to ostaci kometa koji preživljavaju, preživljavaju ko zna od kada, mogu se videti oko
desetog avgusta, ako staneš na prozor, možda ćeš ih videti, ja sam ih uvek gledao, bio je
to kao neki sastanak, svakog desetog u avgustu, ali deseti avgust sigurno je već
poodavno prošao, u ovom krevetu sam načisto izgubio račun.

Iskrcala sain se na ovo ostrvo u predvečerje. Sa trajekta sam gledala kako se

primiče mala luka, s belim gradićem koji se ugnjezdio oko venecijanske tvrđave i
pomislila sam, možda je ovde. I dok sam se penjala stepenastim uličicama koje su vodile
do kule, s mojim prtljagom koji je iz dana u dan bivao sve lakši, sa svakim stepenikom
sam ponavljala, možda je ovde. Na malom trgu udno tvrđave, zelenoj zaravni odakle se
gleda na luku, nalazi se taverna s domaćom kuhinjom, sa starim gvozdenim stočićima
duž niskog zida, dve leje sa dve masline i jarko crvenim muškatlama u pravougaonim
saksijama. Starci sede na zidiću i tiho pričaju, deca jurcaju oko mramornog poprsja
nekog brkatog kapetana koji je bio heroj iz balkanskih ratova dvadesetih godina. Sela
sam za jedan sto, spustila prtljag na zemlju i naručila specijalitet ostrva, zeca u luku
začinjenog cimetom. Stižu prvi turisti, počinje juni. Spuštala se noć, jedna prozračna noć
koja je nebeski kobalt pretvarala u užareno ljubičasto, a odmah zatim mrak s tragovima
indiga u pramenovima. Na moru su se iskrila svetla sa obala Parosa, koje je izgledao
nadomak ruke. Juče sam na Parosu upoznala jednog lekara. Čovek je s juga, sa našeg
Krita, mislim, premda ga nisam pitala. Nizak i robustan, s ispucalim crvenim kapilarima
po nosu. Posmatrala sam horizont i on me je pitao da li posmatram horizont. Posmatram
horizont, odgovorila sam mu. Jedina linija koja prekida horizont je duga, rekao je on,
optička varka, čista opsena. I pričali smo o opsenama, i nehotice sam pričala o tebi,
izgovorila sam tvoje ime ne izgovorivši ga, a on mi je rekao da te je upoznao jer ti je zašio
vene onog dana kada si ih presekao. Nisam znala, i to me je dirnulo, i pomislila sam da
ću u njemu pronaći delić tebe, jer je upoznao tvoju krv. Tako sam pošla s njim u njegov
pansion, zvao se Talasa, i zaista je bio na obali mora, i bio je sumoran, nastanjen
strancima iz nižih slojeva koji dolaze na odmor u Grčku a mrze Grke. Ali on nije bio
takav, bio je ljubazan, stidljivo se razodenuo, imao je mali ud, nekako zakovrnut, poput
onih statua satira od terakote iz Atinskog muzeja. I nije toliko hteo ženu koliko reči
utehe, jer je bio nesrećan, i ja sam se pretvarala da mu ih pružam, iz ljudske samilosti.
Tražila sam te, ljubavi moja, u svakom atomu tebe rasutom po svemiru. Skupila sam ih
koliko sam mogla, na zemlji, u vazduhu, na moru, u pogledima i kretnjama ljudi. Tražila
sam te čak i u kurosima, daleko u planini na jednom od ovih ostrva, samo zato što si mi
nekada rekao da si sedeo u krilu jednog kurosa. Uspon nije bio lak. Autobus me je
ostavio u Sipurosu, ako se tako zove to selo za koje ne znaju čak ni geografske karte, a
odatle je trebalo pešačiti još tri kilometra, polako sam se penjala krivudavim
makadamskim putem koji se malo dalje spuštao ka jednoj dolini obrasloj maslinama i
čempresima. Kraj puta je sedeo neki stari pastir, i rekla sam mu jedinu reč koja je bila
važna, kuros. I u njegovim očima je zablistala neka saučesnička iskra kao da je shvatio,
kao da je znao ko sam ja i koga tražim, da tražim tebe, i ne progovorivši pružio je ruku
pokazujući mi put, i ja sam uhvatila njegov pokret koji me je vodio i onu svetlost koja je
na tren zaiskrila u njegovim očima i stavila ih u džep, pogledaj, ovde su, mogla bih da ih
rasporedim po stočiću na ovoj terasi gde večeram, još dva kanrička te freske smrvljene u
deliće koje očajnički pokušavam da prikupim ne bih li te iznova sastavila, uz miris
čoveka s kojim sam provela noć, dugu na horizontu i ovo nebesko-plavo more koje me
pritiska. Ali pre svega jedan prozor s rešetkama koji sam otkrila na Santoriniju, uz koji se
uspinjala loza, i odakle se videlo nepregledno more i jedan mali trg. More se protezalo u
beskrajnim kilometrima, a trg je imao tek nekoliko metara kvadratnih, i to me je
podsetilo na stihove koji pevaju o morima i o trgovima, more od svetlucavih opeka koje
nekad davno s tobom gledah s jednog groblja, i mali trg čiji su žitelji videli tvoje lice, i
tako sam te u mislima tražila u leskanju tog mora jer si ga ti video, i u očima dućandžije,
apotekara, starčića koji je prodavao ledenu kafu na trgu, jer su te oni videli. I sve sam to
stavila u džep, u taj džep koji sam ja sama i moje oči. Jedan pop je izašao u portu.
Preznojavao se u svojoj crnoj mantiji i deklamovao neku vizantijsku liturgiju u kojoj je
Gospodi pomiluj imalo tvoju boju. Na horizontu brodić koji u plavetnilu ostavlja trag
bele pene. Da li si i to ti? Možda. Mogla bih i nju staviti u džep. A za to vreme jedna
preuranjena strana turistkinja, preuranjena što se tiče sezone, a inače već u poznim
godinama, telefonira s iz telefonske govornice otvorene za vetar i prolaznike, spram
mora, i kaže, Here the weather is wonderful. I will remain very well. A to je tvoja
rečenica, prepoznajem je iako je izgovorena na drugom jeziku, i u ovom slučaju to je
samo proizvoljan prevod na engleski iz usta neke turistkinje onoga što si ti već rekao, to
dobro znamo. Proleće je za nas prošlo, moj dragi prijatelju, moja jedina ljubavi. I jesen je
već stigla, s tim trenutnim žutilom svog lišća. Štaviše, duboka zima vlada u ovom
preranom letu koje osvežava povetarac što večeras pirka na terasi s pogledom na luku
Naksos. Prozori, to je ono što nam je potrebno, reče mi davno jedan stari mudrac u nekoj
dalekoj zemlji, neizmernost stvarnosti je nepojmljiva, da bismo je shvatili, treba je
zatvoriti u pravougaonik, geometrija se suprotstavlja haosu, zato su ljudi izmislili
prozore koji su geometrijski, a svaka geometrija podrazumeva prave uglove. Biće da je
naš život jednako podređen pravim uglovima? Mislim, sve te naporne putanje, sačinjene
od segmenata, koje svi moramo preći prosto zato da bismo stigli do svog kraja. Možda,
ali ako jedna žena poput mene razmišlja o tome na jednoj terasi s pogledom na Egejsko
more, jedne večeri poput ove, ona shvata da svim onim što mislimo, što živimo, što smo
živeli, što zamišljamo, što želimo, ne može da upravlja geometrija. I da su prozori samo
bojažljivi vid geometrije onih ljudi koji se plaše kružnog pogleda, u koji sve ulazi bez
smisla i nepovratno, kao kad je Tales posmatrao zvezde, koje ne ulaze u okvir prozora.
Sakupila sam sve od tebe, mrvice, deliće, prah, tragove, pretpostavke, nijanse naslućene
u tuđim glasovima, pokoje zrnce peska, jednu školjku, tvoju prošlost kako sam je ja
zamislila, našu pretpostavljenu budućnost, ono što sam od tebe želela, ono što si mi
obećao, moje detinje snove, zaljubljenost koju sam kao mala osećala prema ocu, neke
budalaste stihove iz svoje mladosti, struk bulke s ruba prašnjavog puta. I to sam stavila u
džep, znaš?, krunicu jedne bulke poput onih koje sam u maju svojim folksvagenom išla
da berem po obroncima, dok si ti ostajao kod kuće s gomilom svojih projekata, predano
se posvećujući složenim receptima koje ti je majka ostavila u jednoj crnoj knjižici, na
francuskom, a ja sam ti brala makove koje ti nisi umeo da razumeš. Ne znam da li si ti
položio svoje seme u mene ili obrnuto? Svako je jedinka za sebe, bez produžetka života u
nekom budućem telu, a pogotovu ja koja nemam nikog da preuzme moju teskobu. Obišla
sam sva ova ostrva, tražeći te. I, ovo je poslednje, kao što sam i ja poslednja. Posle mene,
kraj. Ko bi te još mogao tražiti osim mene? Nisi smeo tako da me prevariš, ne može se
samo preseći nit. Da čak ne znam ni gde počiva tvoje telo. Predao si se svom Minosu,
poverovavši da si ga nadmudrio ali on te je na kraju progutao. I tako sam odgonetala
epigrafe na svim mogućim grobljima, u potrazi za tvojim voljenim imenom, kako bih te
barem mogla oplakati. Dva puta si me prevario, drugi put sakrivši mi svoje telo. I evo me
sad ovde, sedim za stolom na ovoj terasi, uzalud gledajući more i jedući zeca začinjenog
cimetom. Jedan stari Grk ravnodušno pevuši neku starinsku pesmu, tražeći milostinju.
Tu su mačke, deca, dvoje Engleza mojih godina koji razgovaraju o Virdžiniji Vulf, i jedan
svetionik u daljini koji nisu primetili. Ja sam te izvela iz jednog lavirinta, a ti si me u
njega uveo pri čemu za mene odatle nema izlaza, pa čak ni onog konačnog. Jer moj život
je prošao, i sve mi izmiče i ne uspevam da nađem nit koja će me ponovo vratiti sebi ili
kosmosu. Ovde sam, povetarac mi miluje kosu i ja lutam u noći, jer sam izgubila svoju
nit, onu koju sam dala tebi, Tezeju...

...da li ti se dopada? Razmišljao sam čitave noći, napisao sam ga ponovo napamet,
reč po reč, ali sam uveren da ćeš ga ti svojim perom doterati, nek bude čežnjivo, ako
uspeš... ja nisam mnogo vičan čežnjivosti, ali ovde joj je pravo mesto, jer to je pismo koje
je došlo baš ni iz čega... Ko je Tristanu napisao to pismo, i iz kojih je bezdana izronilo,
poput kernje koja se neumoljiva uspinje kroz vreme iz svojih dubina sve dok jednog
dana ne izbije na površinu vode hvatajući vazduh na umoru? Da li još živi ona žena koja
je tražila njegov grob? A zašto, da bi možda iskopala raku pored njegove? Dafne više nije
bilo, ali ostao je njen glas, dakle njeno traženje njega. Možemo li da nadživimo sebe? Ko
bi to mogao reći... razrogačenih očiju na avgustovskoj vrelini, s rečima jednog pisma bez
pisma u ruci, ektoplazma kajanja kondenzovana u vazduhu poput amonijačnog gasa
iscurelog iz probušenih cevovoda, nepomičan, stajao je Tristano zaslepljen bleštavilom
popodneva, go golcat poput kakve životinje, onako kako je istrčao iz kuće obuzet svojim
glasovima, prizivajući duhove koji su njega prizivali... opušten mlohavi ud, beskorisna
igla kompasa, pokazivao je tačku koja nije kardinalna i za koju on shvati da je zemlja, i
pre nego zemlja podzemlje, i pre nego podzemlje provalija, i večnost... mrlja svetlosti
iznenada se premetnu u tamu, blesak tame koja sve proguta... Podiže ruke kao da tumara
i oseti se stanovnikom ništavila, i sam pretvoren u ništavilo. Da nije možda već bio
mrtav? Ko bi to mogao reći, ko bi mogao reći... Niko to ne može reći, pišče, to znam samo
ja, a možda ni ja, jer ne umire se samo spolja, umire se, pre svega, iznutra.

Biću iskren, pre nego što si došao mislio sam da ću ti ispričati sve o Mavri Elia, o
njoj niko nikad nije govorio, srećom čak je i ti u svojoj knjizi zanemaruješ... i mislio sam
da ću uspostaviti potrebnu ravnotežu. Kakva budala, kao da u životu uopšte postoje
ravnoteže koje treba uspostavljati... međutim, prošla me je volja, Mavri Elia pripada
samo Tristanu, zašto bih je dao tebi, ti je ne zaslužuješ... u najboljem slučaju reći ću ti
neke osnovne stvari, ograničiću se na takozvane činjenice. Ali šta uopšte znače
činjenice?... no nek bude tako, činjenice... na primer, kad se ugasila... kad je preminula,
kako bi rekli oni što koriste izraze kao dužnost mi nalaže, najdublje saučešće. Gluposti,
ljudi ne umiru, dužnost mi nalaže da istaknem, samo ostanu začarani... to je rekao jedan
pisac za kog bi trebalo da znaš, mi ostanemo začarani zbog onih koji nas vole, ali onih
koji nas vole mnogo mnogo mnogo, tamo smo, ni na nebu ni na zemlji, poput balona ali
nas niko ne vidi, vide nas samo oni koji nas vole, ali oni koji nas vole mnogo mnogo
rnnogo, i oni nas, penjući se na vrhove prstiju, uz mali odraz, tek bezazleni skok, hvataju
za noge koje su već postale vazduh i vuku nas nadole, zadržavajući nas, inače bismo
počeli da letimo, da se dižemo, ali držeći nas ispod mišice, oni nas zadržavaju da
ostanemo dole, dole među njima, kao da se ništa nije dogodilo, kao što se nekad u životu
pretvaramo, zbog društvenih obzira, da se ne obrukamo pred trgovcem ili duvandžijom
koji nas poznaje odvajkada i koji bi rekao vidi onog tamo što ruku pod ruku šeta sa
svojom ženom koja lebdi u vazduhu, baš je čudak... A upravo se to dogodilo njemu,
Tristanu, bila je nedelja, pa i ako nije bila svejedno jer sam odlučio da su se sve za
Tristana bitne stvari dogodile nedeljom, i ako ti to napišeš u knjizi koju ćeš napisati to
postaje istina, jer napisane, stvari postaju istinite... i bio je avgust, jer sam odlučio da su
se bitne stvari u Tristanovom životu dogodile jedne nedelje u avgustu, a ako to napišeš i
to će postati istina, videćeš... tumarao je po pustoj Plaki i razmišljao o onim njenim
setnim pogledima, i o onim setnim večerima u Malafraski, Dafne utonula u misli ispred
prozora širom otvorenih prema dolini, petrolejske lampe, i njen glas obojen kritskim
akcentom koji kaže, Tristano, imam jednu želju, kad umrem, ne želim da me sahrane
ovde, u ovoj dolini s grobljem prepunim magle, vodi me mojoj kući i daj me na
kremiranje, a pepeo prospi po mom moru, između mojih ostrva u Egeju, ali neka to ne
bude ništa dramatično, molim te, nego jednostavno, idi nasumice, od jednog do drugog
ostrva, traži od ribara brodicu, udalji se malo od plaže, ne previše, na Sifnosu, na
Naksosu, na Parosu, i prospi me malo ovde malo onde i, molim te, lezi nag na dno barke,
kao kad smo odlazili na one izlete kad si ti tvrdoglavo hteo da pecaš gambuzije a nikad
ne bi upecao nijednu, pa bismo na kraju vodili ljubav i barka se opasno ljuljala dok si ti
uzvikivao, sprema se brodolom!... Tristano zastade kod dućandžije na Plaki, ona je ležala
u vizantijskoj kapeli tu u blizini, nesnosna vrućina... i on je mislio da će dućandžija naći
načina da mu pomogne da je ponovo nađe jer ju je poznavao kao devojku, ali dućandžija
se nije sećao, onda Tristano ode do kioska sa sokovima i upita čovečuljka, sećate li se
jedne žene koja je kao devojka ponekad kupovala karamele kod vas, zove se Dafne,
nadimak Fine, prijatelji su je uvek tako zvali, leži u kovčegu u kapeli na obližnjem trgu,
ako se sećate, da li biste mogli da mi je vratite?, čuo sam da te vradžbine ponekad
uspevaju pa eto, rekoh, da probam... Ali čovečuljak s kioska nije se sećao Dafne, žao mi je,
reče, ali u Grčkoj ima mnogo Dafni... i onda se Tristano obratio ženi bez nogu koja je
prodavala ljubičice, i žena bez nogu koja je prodavala ljubičice odmah se setila, reče
svakako, kako da ne, ona devojka koja je imala dva oka nalik dvema crnim maslinkama,
prošlo je mnogo vremena ali se dobro sećam, i nemoj misliti da je nestala netragom, tu je
pored tebe, u visini grane tog narandžinog drveta, treba samo da je uhvatiš za noge i da
je povučeš nadole... Čudne su te čarolije, pišče, jer kako reče tako i bi, Tristano se okrenu,
ugleda Mavri Elia kako lebdi u visini jednog drveta narandže i reče joj, kakva budala,
mora da mi je s godinama oslabio vid, bila si tu iza mene i nisam te primetio, srećom se
tu našla ona gospođa s ljubičicama koja mi je objasnila da si samo začarana... Hvala,
gospođo, reče ženi bez nogu koja je prodavala ljubičice, povuče Dafne s drveta i pođoše u
šetnju Plakom, suprotno onome što je mislio, bio je zimski dan, i Dafne mu reče, uđi u
moju kapiju, pucaju, opasno je, a ti si ubio nemačkog oficira.

Feručo je uvek govorio da niži organizmi poseduju veću vitalnost od onih

složenijih. Mora da je to teorija nekog ko je umro mlad, ako ni zbog čega drugog onda
zbog doslednosti... Imao bih da ti ispričam jednu priču, prava je poslastica, niko ni ne
sanja, ali sad sam umoran, i mislim da je noć već prilično odmakla, potreban mi je san...
ispričaću ti je u skraćenoj verziji, ali ćeš ti morati da je malo nakitiš jer nije dovoljno
uzbudljiva... a sad stvarno moram da spavam, ponestaje mi daha. Ujutru dođi ranije,
molim te, može i u zoru, ionako ćeš me zateći budnog, ne ostaje mi još mnogo, hoću da
umrem pre nego što se završi avgust, a septembar je na pragu, osećam ga.

Rekao bih da smo već na kraju, to ti govorim jer sam noćas pomišljao da uđem u
krug... hoću da kažem, ima već neko vreme kako kaskam oko njega... smešan glagol
kaskati za nekoga s ovakvom nogom, možeš li to sebi da predstaviš?... ja mogu, pokušaj
da zamisliš, usahnula starina, kao od majke rođen, umotan u čaršav, vuče rastočenu
nogu i skakuće na pustoj zaravni idući ukrug... kad pomisliš, prosto ti dođe da navijaš...
uđi, hajde, odluči se, napred!... Postoji nešto što sam mislio da ti ne kažem, dvoumio sam
se do poslednjeg, duboko u sebi mislio sam da, kad sve sabereš, to ne donosi ništa novo,
a onda sam sebi rekao da čak ne doprinosi mnogo ni boljem utisku o Tristanu... naprotiv,
uostalom, čini mi se da sam ti već dovoljno upropastio lik... upropastio nije prava reč,
ali... nesreća... znaš, pisac izmišlja svoj lik i na neki način ga pročišćava... nisam baš
najjasniji, nije da ga pročišćava, hoću da kažem da u svakom slučaju, čak i ako mu podari
ljudski život, a taj život je prepun nesreće, čovek je svirepa životinja, to je ipak život na
papiru, a na papiru nesreća ne vonja... naprotiv, ako ti neke stvari kaže onaj ko ih je
doživeo, a pritom se on nalazi tu, pored tebe, od krvi i mesa, i diše, i možda njegovo
meso nije baš u najboljem stanju, ta nesreća nije baš toliko bezbojna, shvataš?...
Međutim, kad je neko na samom kraju... jednom rečju, pomislio sam da će zahvaljujući
tebi postati od papira, pa će tako biti nestvarnija. Ali nesreća nije... ko zna, ponekad je
tako teško napraviti razliku između svireposti i pravde... usmrtiti... u smislu mučki ubiti...
Tristano je bio mirovnjak, to znaš iz onog davnog intervjua, pre nego što je zameo svoje
tragove, a iznad svega je bio protiv smrtne kazne, one tupave, birokratske, koju
ispostavlja država, smrt na taksiranom papiru... naravno, ali to je pitanje principa, on bi
važio kad bi svet bio savršen, i ako slediš taj princip do njegovih krajnjih posledica onda
bi morao da odeš i zagrliš onog čileanskog generala koji je pobio hiljade ljudi na
stadionima, hajde, zagrli ga i objasni mu šta je to ljubav prema bližnjem, možda se i
sprijateljite... Nažalost, svet nije onakav kakvog ga je zamišljao Tolstoj, ubediti mučkog
ubicu snagom ljubavi i oprosta... divna bi bila ta utopija. Hitler je obećao da će nacizam
vladati Evropom hiljadu godina, misliš da je trebalo da ga pustimo da to uradi u ime
naših principa ljubavi i bratstva?... Naši principi isključuju ubistvo, ali ubiti tiranina,
hoću reći Neman, onu koja bi uništila naše principe, nije u suprotnosti s tim principima.
Kako god bilo, dilemu ostavljam tebi, sad me se već više ne tiče... Ali biću kratak, ne želim
da se zadržavam na detaljima, uostalom, ovoj priči oni nisu potrebni, dovoljno je da ti
znaš da Tristano nije bio sam i da je kola vozio Tadeo. Jedan detalj, Tristano nije više bio
u cvetu mladosti, štaviše, bio je star i trebalo mu je društvo... a i Tadeo je bio prilično
star, ali važno je bilo društvo... Ne, čekaj, predomislio sam se, ispričaću ti samo detalje
ove priče, tako mi je draže, preskočiću suštinu, ionako ćeš je i sam shvatiti... odnosno
kako je Tristano stigao do početka klupka, kako je našao pravo mesto, ko mu je pomogao
u njegovom traganju... nije važno. Tadeo je vozio kola a Tristano je pevušio neku
brojalicu, ah luna luna luna el nićo la mira mira el nićo la esta mirando... 18 Jedna ciganska
legenda kaže da pun mesec krade decu, dete koje mu je ukrao nije više bilo dete, ali za
njega i dalje jeste... Prozerpina pokriva umrle belim čaršavima, luna luna luna obasjaj
nam put... put je bio beo od prašine između niskih žbunova, a farovi su samo pojačavali
to belilo... Tristano je već bio napisao razglednicu Rozamundi, ali je još nije poslao, držao
ju je u pregratku u kolima... iz tog sela su svi otišli, pretvoriće ga u turističko selo,
objasnio je karabinjer koji mu je pokazao put, ali posebno, elitno, budući da su oni koji
su se tu već smestili kulturni turisti, tako ih je nazvao, jednom rečju, studijska zajednica,
ljudi mirni, okrenuti sebi i svojim mislima, a ne ona mlađarija što ide u diskoteke ili
pravi zabave s muzikom koja smeta susedima pa se onda opijaju i mi moramo da
intervenišemo... Zgrada je bila baš elegantna, spolja gledano, stara seljačka kuća koju je
obnovio neki pametan arhitekta, od onih koji obnavljaju a ne uništavaju okolinu... I njen
stanar je bio jedan elegantan gospodin, ljubazan, i primio ih je ljubazno, uostalom,
dolaze kao prijatelji. ali kako im je pošlo za rukom da budu primljeni kao prijatelji neću
ti reći, jer to ne spada u detalje... kao što nije detalj ni kako se tačno sve odvilo, pošto su
se smestili na one udobne divane prekrivene tradicionalnim kastiljanskim šalovima i
pošto im je ljubazni gospodin ponudio brendi vrhunskog kvaliteta, veoma stari Karlos
Primero, ovaj detalj vredi naglasiti, jer brendi podstiče varenje, još jedan važan detalj, jer
su se za večeru bogato počastili, on i Tadeo, važan detalj ne samo zbog gaspaća i mladih
jegulja zapečenih u rerni, jela koja Tadeo nikad nije probao, već zato što ako je bilo posle
večere znači bilo je veče, i prilično kasno... Brendi koji se toliko svideo Tadeu da je
prihvatio još jedan, pa još jedan, i dok je ispijao treću čašu reče, još jedan detalj, da mu je

18 Ah mesec mesec mesec dete gleda mesec gleda dete se u mesec zagledalo. - Prim. prev.
te večeri baš bio potreban, trebalo mu je nešto da mu zapali krv u žilama... I ovde
stižemo do suštine, a nje ću te poštedeti kao što sam i obećao... hteo bih samo da dodam
da je pre suštine Tristano stavio na sto fotografiju jednog mladića koji sedi u pletenoj
fotelji u venjaku, s bokalom vode pred sobom i knjigom u ruci, vidi se da je leto, i mla dić
ima tamnu i ravnu kosu, veselo lice i osmeh onoga ko ide u susret životu... I pokazujući tu
fotografiju, rekao je... rekao je... ne sećam se, pišče, kunem ti se, ne bih umeo da ti
ponovim tačne reči, ali pošto nije u pitanju detalj preneću ti ukratko, računaj da je rekao
kako mu je stalo da istakne da je taj mladić bio njegov sin i da ga je veoma voleo... I u tom
času onaj ljubazni gospodin je sve shvatio i postao mnogo manje ljubazan, kao što možeš
da pretpostaviš, Tristano se nije zaustavio na ti rečima, jer kad je već bio tu zanimalo ga
je od koga je dobijao naređenja, taj ljubazni gospodin... od koje službe, one tuđe,
odnosno s druge strane Atlantika ili naše domaće? I ako je u pitanju domaća kuhinja, da
li od onih koji su skrenuli s dobrog puta ili onih koji su pronašli pravi put? Ali to su
detalji koje prepuštam tebi da o njima razmišljaš, pišče, uostalom, ako imaš strpljenja,
postoji dosije od nekoliko hiljada stranica u arhivi parlamenta naše republike... to su
dokumenti jedne komisije neobičnog imena, u Evropi je nema nijedna druga država, to je
ekskluzivitet kojim se možemo pohvaliti samo mi, zove se parlamentarna komisija za
masovne pokolje, ti dokumenti su dostupni građanima, ako nađeš vremena, idi i
pogledaj, ostavljam ti ih sa zadovoljstvom kao što ti sa zadovoljstvom ostavljam ovo
stoleće... I napokon, kad su se zmije na Meduzinoj glavi olabavile, oni izađoše u noć,
Tadeo sede za volan, bio je divan pun mesec, luna luna luna el nino la mira mira el nino
la esta mirando, kad prođoše pokraj malog trga ispred crkve, Tristano spazi poštansko
sanduče na zidu zvonika, i zaključi da je to najprimerenije poštansko sanduče za
razglednicu koju je napisao Rozamundi, Miss Marilyn Rozamunda, Nebeski Pankuervo,
Kosmos. Glasila je adresa... adresa koju nije mogao pronaći nijedan poštar na ovom
svetu, ali Tristanu se dopalo da uradi tako nešto, osećao se kao da je skinuo neki teret s
leđa... In dreams begins responsibility, uradio sam ono što si mi tražila u snu, sad
zbogom od Tristana.

U daljini su se videle vatre u planinama, možda pastiri. Spuštalo se veče i nežan

indigo bojio je pojas ravnice u tirkiz, pade mu na pamet jedna odavno zaboravljena reč,
veš-plav, tako se zvala ona plava tečnost koju su domaćice koristile za ispiranje veša... a
za to vreme put je vodio pravo prema planini, na obronku se upalio jedan grozd svetala,
možda neko selo, ne, nije Teba, reče Gijanis, premda Teba danas jeste selo, već smo je
prošli ali nisi primetio, sigurno je neka obična varoš, ali sad nas čeka čitav niz krivina,
penjemo se ka Parnasu, koji u književnosti deluje kao pitomo brdašce a u stvari je
ogroman masiv, možemo da stanemo u Arakovi da nešto pojedemo... I tu Gijanis poče da
priča o Krimskom ratu, ko zna zašto, i Tristano se priseti svoje učiteljice iz osnovne
škole, koja ga je volela, školskog poslužitelja, i na tom Parnasu mrtvih muza iskrsnuše u
noći lica bez lica, general Lamarmor i njegovi bersaljeri, a pre svega jedan glas koji je
pevao konjića sam šarca imala jednoga... Ali mesec je bio hladan kotur, put prazan, pas
lutalica na rubu jedne krivine kao da je čekao nekog, vrat mu je bio izdužen a glava
podignuta, kao da zavija... I sa tim prizorom stiže još jedan glas, jedan od onih koji su se
nastanili u njemu, ili je možda uvek bio jedan isti s različitom bojom zvuka, i pevušio je
neku tužbalicu kao ninananaaa... Anteose, reče, ako znaš onu pesmu o glasovima, hajde
recituj je na grčkom, molim te. Ne zovem se Anteos, reče Gijanis, zovem se Gijanis.
Svejedno, odgovori Tristano, imaš isti glas kao jedan prijatelj koga sam upoznao na Plaki
pre mnogo godina, ali sam ga ja zvao Marios, ponekad nam govore u snu, ponekad
sviraju u grudima, ili u glavi kakva god da je... Počeli su da se penju uz obronke planine u
čijem je podnožju ležao maslinjak Delfa, zaustaviše se ispred omfalosa... podiže pogled.
Nebo je bilo nisko, s gustim zastorom kapajuće magle, Tristano pomilova zaobljenu
površinu kamena i krenu uz stazu ka Apolonovom hramu. Pod svodovima trema ispred
trezora Atinjana stajao je čovečuljak u ritama koji se zaklonio od kiše, na kolenima je
imao buzuki i čim ga ugleda poče da grebe po strunama svog instrumenta. Tristano mu
dade novčić i on stade da pevuši neku naizgled starinsku pesmu od koje je jedva
razumeo tek refren, tram to telefteo zatim jedno zvrring zvrring... bila to je tužna
narodna muzika... Zatraži od prosjaka da razgovetnije izgovara reči, nije razumeo...
Essurossa ki arghisame, ma osso ke na fteo, perpata na prolavume, to tram to telefteo...
napio sam se, ostali smo do kasno u noć, znam da sam pogrešio, ali sad požurimo da
uhvatimo poslednji tramvaj, zvrring zvrring čuje se zvono... poslednji tramvaj je to...
Zamoli Gijanisa da ga sačeka i poče da se penje prema Apolonovom hramu, jedva
održavajući ravnotežu na kaldrmi klizavoj od kiše. Položi ruku na ostatak jednog stuba i
napravi neki pokret, negde je bio pročitao da se tako traži proroštvo. Sede ne sklanjajući
se sa kiše i upali cigaretu... Od pitija ni traga ni glasa, razume se, sve su već stolećima
mrtve. Kakav idiot, reče sebi, toliki put si prešao da bi stigao dovde, dovoljno bi bilo da si
se lepo sabrao i usredsredio, jedna fina domaća cefalgija i Pitija bi ti došla na kuću... Kiša
je počela da pljušti, ustade, pođe polako niz stazu u mrak. Daleko, na horizontu, videla su
se svetla na obali, Galaksidi... čitav niz žmirkavih svetlaca, žućkastih, samo je jedan bio
beo, čudno je to usamljeno belo svetlo u nizu žućkastih, Tristano se zagleda u njega i ono
poče da mu se primiče, približavalo se neverovatnom brzinom dok ga ne udari poput
kakvog meteora, i on se nađe na jednom ledenom i pustom trgu, ispred nemačkog oficira
pruženog na zemlji, dok je zapanjeno gledao svoju pušku, jedna devojka je otvarala
kapiju i pozivala ga da uđe... Nije to zagonetka čije sam razjašnjenje došao da tražim,
promrmlja za sebe, ta prošlost mi je jasna... Znam, odgovori čempres, nisi dovde došao
zbog te prošlosti... došao si da tvoju pravu prošlost izrekne moj glas, jer ti nemaš
hrabrosti za to, i tako prepuštaš meni, koja proričem budućnost, da proreknem ono što
budući da je već bilo ne može više da se promeni... e, onda počuj... jednoga dana, pre
mnogo godina, ti ćeš se naći u nekoj šumi, u planinama, i biće zora, ljubičasta i hladna, i
ti ćeš biti sakriven iza stene s mitraljezom u ruci, čekajući da neprijatelji izađu iz jedne
oronule seoske kuće... bićeš nestrpljiv, drhtaćeš od studeni i od straha, jer težak je
zadatak koji te čeka i od tebe zavise sudbine svih tvojih drugova i onog ideala za koji si
rešio da se boriš... i ti neprijatelji će najzad izaći, i ti ćeš nepogrešivim mitraljeskim
rafalima sve da ih pokosiš... sad se na tu čistinu između planina spustila zagrobna tišina,
i ti ustaješ pobedonosno, ti si novi komandant tog odreda, heroj, sve si ih pobio, osvetio
si i starog komandanta koga su neprijatelji mučki ubili... ali tad stiže nepredviđeno, to je
nešto od čega počinje da ti udara krv u slepoočnicama i od čega se lediš... iz seoske kuće
izašla je jedna žena, kosa joj je raščupana kao u nekog ko nije imao vremena da se sredi
posle neprospavane noći, oči razrogačene od zaprepašćenja i užasa... vidi te, zaustavlja
se nasred ledine ispred kuće, među leševima vojnika, izgleda kao kakva statua, a onda ti
dovikuje, izdajniče!, ti si špijun, ti, izdajniče!... Hteo bi da joj pritrčiš, da joj kažeš da je to
bio samo jedan stari komandant i da si zbog jednog jedinog pobio sve njih... ali ne
govoriš ništa, kao da se ono što misliš ledi u vazduhu ne nalazeći glasa... je li moguće?...
ona je te noći trebalo da bude na zadatku u dolini, a u stvari... evo gde je bila... sad si
uperio mitraljez u nju, ona se nalazi u središtu nišana, samo jedan hitac i osvetio bi se a
istovremeno će nestati jedini svedok onoga što se zaista dogodilo, i ti ćeš biti savršeni
heroj... Ali nećeš pucati, to Pitija zna, a znaš i ti... Hodočasniče, da li si znao da je ona
provodila noći u toj seoskoj kući? Jesi li zbog toga špijunirao? Ili zato što si zaista hteo da
pobiješ nemački vod? Ili zato što se taj komandant borio protiv zajedničkog neprijatelja,
ali verujući u jednu budućnost drugačiju od one u koju si ti verovao pa je zato i on bio
tvoj neprijatelj?... Postoje tri pretpostavke u tvom životu, hodočasniče, al i Pitija ne može
da ih zna, jer ona može da predvidi događaje, ali ne i porive koji su ih izazvali, jer
Pitijama je dato da spoznaju ono što se događa izvan ljudi, ali ne mogu da im čitaju misli.

...A svet je naprotiv sačinjen od postupaka, dela... konkretnih stvari koje pak
kasnije prođu, jer delo se, pišče, odvije, dogodi... i dogodi se samo u tom određenom
trenutku, i onda nestane, nema ga više, pokojno. A da bi ostalo, potrebne su reči, koje ga
održavaju u životu, svedoče o njemu. Nije tačno da verba volant. Verba manent. Od svega
onog što jesmo, od svega što smo bili, ostaju reči koje smo izrekli, reči koje ti sad pišeš,
pišče, a ne ono što ja učinih na onom datom mestu i u onom datom trenutku vremena.
Ostaju reči... moje... a pre svega tvoje... reči koje svedoče. Reč nije na početku, na kraju je,
pišče. Ali ko svedoči za svedoka? U tome je stvar, niko ne svedoči za svedoka... Srećan,
nesrećan, znaš, ne muči mene taj problem, pišče, mene teši što u velikom sabiranju, u
tom vašem mrskom sabiranju prepunom cifara, ja ne figuriram kao neka jedinica u moru
drugih jedinica, nisam bio uračunat u zbir, dobro, hteli ste da budem paran a ja sam bio
neparan, pobrkao sam vam račune... To je moja pesma za ponedeljak, ili utorak... onu
nedeljnu sam zaboravio jer mi se nije sviđala, i poklanjam ti ovu.

...Ali uprkos onome što sam malopre rekao, u prednosti sam u odnosu na tebe,
prijatelju, ja sam glas, ti imaš samo pisanje, a ja glas... pisanje je gluvo... ovi zvuci koje
sada čuješ u vazduhu na tvojoj stranici će umreti, pisanje ih zarobi i ubije ih, poput fosila
okamenjenog u kvarcu... pisanje je fosilni glas, i u sebi više nema života, duh koji je imalo
s onim talasima koji su podrhtavali u prostoru nestao je... mog glasa uskoro više neće
biti, ostaće tvoje pisanje... razume se, možeš ga snimiti svojom spravicom, ali biće mrtav,
i u tom slučaju će uvek biti te iste reči, nepromenjive, lišene beskrajne volje, neće biti
glas, već privid glasa... dok naprotiv, ovo što ti upravo govorim, iako s mukom, ovim
svojim prozuklim glasnim žicama što krešte, krkljaju, te reči su žive, jer su moj dah, dok
ga bude... glas je disaj, pišče, oslušni malo, čuješ li ovu razornu tišinu spolja isprekidanu
plačem cvrčka? I teško disanje ove ravnice u avgustu... čuješ li je?... diše kao ti i kao ja, i
sve unaokolo diše, ova lopta što se okreće u kosmosu, mi koji se okrećemo na njoj, i
kosmos u kojem se okrećemo, i vaseljena u kojem se okreće kosmos, i vaseljene u kojima
se okreće vaseljena... ali sad nemoj razmišljati o zemljinoj rotaciji, pišče, misli radije na
moju glavu, uhvatila me je cefalgija, baš sada kad sam pri kraju, cefalgije su teške na
umiranju, teže od nas, vidi ako nađeš nešto na komodi, neku tabletu, bilo kakvu... pa i
bog, ako postoji, diše... ko zna kakva pluća ima... kosmička, rekao bih, s čudovišnim
alveolama što se otvaraju i zatvaraju kao čeljusti, u jednom neizmernom disaju, ali diše...
danas je za mene poslednji dan, ili pretposlednji, pravo da ti kažem ne bih znao tačno, ali
veruj u ono što ti kažem, moj dah je na izmaku, osećam ga, a stoga i glas, ovaj glas koji ti
je prepričao jedan život kako je znao i umeo, oprosti mi, hteo sam da bude bolje, ali
razumećeš... život se ne prepričava, već sam ti to rekao, život se živi, a dok ga ti živiš, on
je već izgubljen, izmakao... tako da je ono što si čuo zapravo jedno vaskrslo vreme, ali to
nije vreme onog daha koji beše živ, taj dah je neponovljiv, može se samo prepričati, kao
na gramofonu... Uostalom, slušaj, nisam ti ispričao ništa novo, ispričao sam ti jednu staru
priču, Istorija nam je takvih priča ispričala u bezbroj varijanti, jadnica, ni ona kao ni mi,
ljudi, zapravo nema mnogo izbora, mislim da je neko rekao... stoga neko uvek mora da se
žrtvuje, u dobroj nameri... na početku naše povesti to učini Juda, i vidi samo kakvim je
prezirom nagrađen, trebalo bi imati bolje mišljenje o žrtvi koju je podneo, nemoj misliti
da je lako napraviti izbor, pa čak i u dobroj nameri, to je vrhovni izbor, izbor nad
izborima, zaslužuje rehabilitaciju, s obzirom na to ko se sve danas rehabilituje, da te bog
sačuva... ima jedan tvoj argentinski kolega koji je toj zagonetki prišao kao malo ko, čitao
sam ga više puta zaredom... veličanstveno... jedino što od toga pravi teoremu, možda nije
dovoljno poznavao život, bolje je poznavao njegove mehanizme, one koji se zovu
paradigme... Ali ako zagrebeš ispod paradigmi, naći ćeš govna, a njih je teško rešiti, za
govna nema rešenja... Pričaš o nekom heroju a onda se desi da naiđeš na govna... i šta ćeš
s njima da radiš, možda statuu da napraviš? Zašto da ne, na kraju krajeva, i to je uloga
štampanih reči, i one su za buduće sećanje kao i statue, sećanje i istovremeno zaborav,
jer će prvi element jednog dana nestati u čeljustima drugog elementa... ali i kad bi bio
samo zaborav, bilo bi dosta, jer bi pre toga moralo da postoji sećanje koje se kažu odnosi
na stvarnost, a bojim se da se reči zanose da mogu uhvatiti stvarnost... po meni one
samo opisuju njen mehanizam, i evo nas opet kod paradigme... A ispod, život... život
pulsira kao kad podigneš kamen i zatekneš mravinjak, i mravi se razbeže na sve strane...
mi to zovemo mravinjak, i za nas je to dovoljno da se razumemo, ali mravinjak je
sačinjen od mrava, a oni su se pak svi do jednog razbežali. Šta ti ostaje? Rupa. Kopaj,
samo kopaj.

Ko zna koliko će te mrzeti što si ispričao moju priču... pre svega u zemlji u kojoj
ćeš morati da živiš... i u stoleću u koje ulaziš. Znaš, ako postoji neko koga obične jude, oni
što izdaju tek radi izdaje, neuporedivo mrze, to je upravo Juda, koji izdade zarad
vernosti... ali ti nemoj da se obazireš, imao si privilegiju, slušao si Tristanov glas, njegov
živ glas, kako se kaže, posle ga više niko neće čuti jer će biti mrtav. Sad je Tristano zaista
umoran, nema više daha, je l’ ga čuješ, hteo bi da spava, ali ne onim kratkotrajnim snom
jedne injekcije, već dugo, kao što je sigurno dug san koji treba da nadomesti trud što si
živeo... Vreme je da se kapci sklope i prekriju nutrinu senkom tamnijom od tih žaluzina...
Nikad mi ne govoriš koji je dan, ili ja to zaboravljam, ali još je avgust, žega popušta,
osećam nešto što miriše na septembar, ne znam šta, nešto septembarsko, ali bio sam
brži od njega, prešao sam ga... Znaš li šta vidi Tristano, ispod kapaka? Vidi jednu
avgustovsku noć pre mnogo godina, zaista mnogo, on je dete i sedi dedi u krilu, nalaze se
na verandi ovog imanja i deda se odlično razume u nebo i obećao mu je da će mu te
večeri pričati o njemu, deda je mrgodan čovek, spustio se do Sicilije da bi pucao na
Burbone i čuva u ormanu crvenu košulju koja se oseća na kamfor, svi mu se obraćaju sa
Vi, ali dete može da mu kaže ti, i s njim se deda često smeje, evo uzeo ga je za ruku i
podiže je uvis, prema zvezdanom nebu, i kaže mu da zažmuri na jedno oko kao da nišani
musketom, još malo gore, kaže, još malo dole, vidiš?, ono je Orion, iza nas je sever, koji
tvoj deda zove gore, razumeš Ninototo? Dedin glas je sad neobičan ispod Tristanovih
sklopljenih kapaka, deda i dečak kome se ovaj obraća ista su osoba, baš čudno. Ipak, da li
je čudnije od neba, sa svim zvezdama koje su tu odvajkada?... Stvari na ovom svetu toliko
su stare da se od silne starosti podmlađuju, kao da su umorne da budu stare. Da
počnemo od zapada, kaže deda, odnosno, ne, počnimo od juga, koji tvoj deda zove dole
kad razgovara s pastirima. Počnimo od juga jer tamo je Ždrebe, sad ću ti ga pokazati,
prati moj prst, čuo sam da ti baka svako veče peva pesmicu o konjiću šarcu da te uspava,
konjića sam šarca imala jednoga pratio je mesečev hod lelujavi... evo, to su one zvezde
tamo, zove se tako jer ima svoju priču, to je ždrebe koje je Merkur poklonio jednom
svom prijatelju, ali Grci su Merkura zvali Hermes, zvezde su najpre otkrili Grci, jer su
došli prvi, ali zvezde su bile pre svih, ono je pak istok, Orijent, sve je došlo odande, sa
istoka, sve dolazi odande, sa tog veličanstvenog i drevnog Orijenta gde su ljudi spoznali
stvari uopšteno, mi smo gore, Ninototo, nismo otkrili ništa iako verujemo da smo vrlo
sposobni, ali ova priča me je sad odvela daleko, idemo polako iz početka, pored Ždrebeta
nalazi se Labud i ono je najsvetlija zvezda Labuda, zove se Albireo, mojim dvogledom
vidi joj se boja, narandžasta, a pored nje je Deneb, kako su je zvali Arapi, odnosno rep...
ma ne, pogrešio sam, najsvetlija je Deneb, ima jednog druga, ali je to neobičan drug,
pojavljuje se svakih pet godina, u to sazvežđe beše pretvoren jedan momak koji se zvao
Faeton, nešto kao Hamilkar, koji upravlja volovskima kolima, samo što je Faeton
upravljao Sunčevom kočijom, ali pošto nije pazio završio je u jarku i bogovi su mu
pretvorili kočije u zvezde koje vidiš. Sad ćemo se pomeriti i ti prati moj prst, tamo ćeš
naći Jarca i Vodoliju, to su blede zvezde, liče na grobljanska kandila, ja ih ne vidim,
trebao bi mi dvogled, ali ti imaš dobar vid... kako sve to znam napamet? Zato što je nebo
isto svakog leta, Ninototo, uvek isto, a ja sam ga posmatrao svakog leta čitavog svog
života...

Danas se svi svima obraćaju sa ti, sigurno si primetio, površan i lažno prisan
manir. Meni se ne dopada, zato što je neučtiv... Ja verujem da kad se dve osobe poštuju
treba jedna drugoj da govore Vi, to je forma koja govori o kulturi i poštovanju drugoga.
Osim toga, uspostavlja ono nužno odstojanje koje je potrebno da jedan drugom stavimo
do znanja da se, i pored toga što se dobro poznajemo, čak smo vrlo prisni budući da
delimo tajne, pravimo da neke stvari ne znamo, taman posla, i to zato da bismo
omogućili tom drugom da se oseća prijatno, kao kada ti neko poveri nešto veoma važno
što ne bi rekao nikome, a ti kao da si se nešto zamislio, nije baš tako, razume se, slušaš ga
s najvećom pažnjom, ali... eto, kao da već sledećeg trena više ne misliš na to, ono što si
čuo pohranio si u neki tajni pretinac svog srca i zaključao ga... Sada, kad je došao
trenutak da se pozdravimo, dok se opraštam, želeo bih da ti govorim Vi. Uveren sam da
razumeš, to nije nevažan detalj... između ostalog, i zbog onoga što ćeš morati da napišeš
o meni. Da li se slažeš?
 Čini mi se da je ona zunzara još ovde, izbacite je, neću da mi sleti na usta u trenu
kad zauvek zaćutim. Kada budete napisali ovu moju povest, od nje će nastati knjiga, na
knjigu stavite svoje ime, moje neću, neću da budem onaj koji priča, hoću da budem
ispričan... Vi ste jednom prilikom napisali da je Tristano upoznao strah, i ja sam to
potvrdio. Ali pravi strah je nešto drugo, ono je bio sitan strah, jer je imao tu prednost što
je zavisio od sudbine, moglo je da mu pođe naopako, ali mogao je i da se izvuče... Pravi
strah je kada je čas utvrđen i znaš da je neizbežan... čudan je to strah, neobičan, osetiš ga
samo jedanput u životu, i nikada više, nešto poput vrtoglavice, kao da se prozor širom
otvori ni u šta, i u njemu se misao zaista utopi, kao da se poništi. To je pravi strah...
Uskoro, kad više ne budete čuli moje disanje, širom otvorite taj prozor, pustite da uđe
svetlost i zvuci živog sveta, oni pripadaju Vama, tišina je moja. I odmah idite odavde,
zatvorite vrata i ostavite leš ovde, to nisam ja, već sam dao uputstva Frau kako da ga se
na brzinu reši... Postoji neka religiozna ljubav prema smrti koja ima nešto nekrofilno u
sebi, gotovo da više volimo leš od žive osobe... Lepa smrt... kakva glupost, smrt nikad nije
lepa, smrt je gnusna, uvek, ona je negacija života... Kažu da je smrt tajna, ali činjenica da
si postojao još je veća tajna, naizgled banalna, a zapravo tako tajanstvena, ili bar
dovoljno jedinstvena, zar Vam se ne čini?... Zahvaljujem Vam... Hteo bih da Vam poklonim
još nešto, vidite li onu fotografiju na škrinji s ladicama?, ne, ne ta na komodi, ona na
škrinji s ogledalom, pored staklenog zvona, gde sat s klatnom i dalje pokreće svoje
kazaljke, jer kazaljke idu i kada mi stanemo, satove smo izmislili mi, ali oni se
pokoravaju drugom gazdi... rekoh ona u ramu od ebonovine gde se vidi jedan čovek s
leđa kako hoda pored mora... vidite li one kuće u dnu?... u tom selu je živela moja majka,
moj otac ide da se ženi, zato je tako elegantan iako hoda plažom, nakon svečanosti
dovešće moju majku ovde, u ovu kuću gde sam rođen ja i koja će uskoro biti na prodaju,
pošto umre Frau... Lepa je ta slika, poklanjam Vam je, stavite je na naslovnu stranu svoje
knjige, nije Tristano, ali donekle i jeste, budući da je njegov otac... Okrenut je leđima kao
da nam kaže zbogom, što je najzad ono što sam svih ovih dana radio s Vama, i što sad
činim poslednji put... Pogledajte sat s klatnom, koliko je sati? Zvučaće Vam glupo, ali
želim da znam, to je poslednje što želim da znam... U svakom slučaju, sutra je novi dan,
kako se to već kaže.
 Ova knjiga me je dugo pratila. Osim u mojoj kući, pisana je po sveskama ili u
mislima, po kućama koje su mi dragi prijatelji stavili na raspolaganje kako bih mogao da
je napišem. Zahvaljujem svima njima. Suvišno je da ih nabrajam, oni znaju.

Zahvaljujem Valentini Parlato koja je s neobičnom tačnošću i pronicljivošću

pretvorila u otkucan rukopis sveske ispisane rukom i delove iz glave od kojih je bila
sačinjena ova knjiga onda kada još nije bila knjiga.

A. T.
 Napomena prevodioca

Za odgovarajuće navode iz poezije Hajnriha Hajnea prevodilac je koristio prevod

s nemačkog Branimira Živojinovića, a za odgovarajuće navode iz poezije Fernanda Pesoe
prevod s portugalskog Jasmine Nešković. Stihovi i navodi na francuskom jeziku u
prevodu su Živojina Kara-Pešića.
Antonio Tabuki
 Beleška o autoru

Antonio Tabuki rođen je u Pizi 1943. godine. Jedan je od najznačajnijih

savremenih italijanskih pisaca.

Godinama je predavao portugalsku književnost na Univerzitetu u Đenovi. Bio je

direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Danas je profesor na Univerzitetu u
Sijeni.

Dela Antonija Tabukija prevedena su na gotovo sve svetske jezike.

Na srpski jezik prevedene su mu sledeće knjige: Indijski nokturno, Mali

nesporazumi bez velike važnosti, Snovi o snovima, Crni anđeo, Pereira tvrdi da..., Poslednja
tri dana Fernanda Pesoe, Izgubljena glava Damašena Monteira, Žena iz Porto Pima,
Svakim časom sve je manje vremena, Tuđe autobiografije i Linija horizonta.

Živi i radi u Italiji.

 Beleška o prevodiocu

Elizabet Vasiljević je književni prevodilac sa italijanskog jezika. Diplomirala je na

katedri za italijanski jezik i književnost Filološkog fakulteta.

Prevodila je savremene italijanske autore kao što su Luiđi Pirandelo, Italo

Kalvino, Antonio Tabuki, Elsa Morante, Alesandro Bariko, Primo Levi, Umberto Eko,
Fabricio Rondolino, itd.

Živi i radi u Beogradu.