Неко, кога посматрам од извесног времена

Не долази групно,
Не окупља се масовно.
Не учествује бројно.
Не слави бучно.

Не пушта из себе
зборни глас.
Не обелодањује свима.
Не посведочује у име.
У његовом присуству нема
распитивања –
ко је за, а ко против,
хвала, не видим.

Недостаје његова глава,

кад је глава уз главу,
кад је корак уз корак, раме уз раме
и напред ка циљу
с лецима у џеповима
и производом од хмеља.

Где је само на почетку

идилично и анђеоско,
јер ће се убрзо једна гомила
помешати с другом
и неће се знати,
чије је, ах, чије је
ово камење и цвеће,
живели и штапови.

Неспоменут.
Неспектакуларан.
Запослен у Градској чистионици.
У праскозорје,
с места догађања
скупља, износи, баца у приколицу,
оно што је кукама за полуживо дрвеће причвршћен
што је у изгаженој трави утабано.

Поцепани транспаренти,
разбијене флаше,
спаљене лутке,
оглодане кости,
бројанице, пиштаљке и презервативи.

Једном је у жбуњу нашао кавез за голубове.

Понео га је са собом
и држао га,
тако празан.
Исповести машине за читање

Ја, Број Три Плус Четири Подељено Са Седам,

чувен сам по огромном лингвистичком знању.
Успео сам да препознам већ хиљаде језика,
којима су се у својој историји
служили изумрли људи.

Све што су написали својим знацима,

иако је затрпано слојевима катастрофа,
извлачим,
реконструишем у првобитном виду.

Ово није пуко хвалисање –

читам чак лаву
и листам пепео.

На екрану објашњавам
сваку поменуту ствар,
када је, од чега и због чега направљена.

И већ по инерцији
истражујем нека писма
и у њима исправљам
правописне грешке.
Признајем – извесне речи
причињавају ми тешкоће.
На пример стања звана „осећања”
не успевам као досад прецизно да протумачим.

Слично је с „душом” изразом-загонетком.

Тренутно сам утврдио да је то врста магле,
тобож трајнија од смртних организама.

Међутим највеће проблеме имам с речи „постојим”.

Личи на обичну активност,
опште, али не колективно упражњавану,
у садашњем правремену,
у несвршеном виду,
мада, као што је познато, у давно свршеном.

Само да ли је то довољно као дефиниција?

Крче ми везе и шкрипе шрафови.
Моје дугме за Централу дими се уместо да светли.

Мораћу да замолим за братску помоћ

другара Две Петине Нуле кроз Пола.
Заправо то је позната варијанта,
ала је он пун идеја.
Постоје они који

Постоје они који спретно обављггју живот.

Одржавају у себи и око себе ред.
Имају за све начин и исправан одговор.

Од прве одгонетају ко је кога, ко је с ким,

у ком правцу, куда.

Ударају печате на једине истине,

непотребне чињенице убацују у дробилице,
а непозната лица
у сегрегаторе који су им унапред предодређени.

Мисле онолико колико треба,

ни тренутак дуже,
јер иза тог тренутка вреба сумња.

А када им егзистенција допусти,

напуштају установу
кроз показана врата.

Понекад им завидим
– на срећу то је пролазно.
Ланци

Врео дан, псећа кућица и пас на ланцу.

Неколико корака даље чинија пуна воде.
Али ланац је прекратак и пас је не досеже.
Додајмо сличици још један детаљ:
наши ланци су много дужи
и мање видљиви,
захваљујући њима слободно пролазимо поред.
На аеродрому

Трче једно према другом раширених руку,

вичу насмејани: Коначно! Коначно!
Обоје у тешким зимским оделима,
у дебелим капама,
шаловима,
рукавицама,
чизмама,
али само за нас,
јер су за себе већ – наги.
Принуда

Једемо туђ живот, да би живели.

Крменадла самоубице с покојницом купусом.
Јеловник је некролог.

Чак најбољи људи

морају нешто убијено да прегризу, сваре,
да њихова нежна срца
не би престала да куцају.

Чак најлирскији песници.

Чак најстрожије аскете
жваћу и гутају нешто,
што је расло.

Тешко ми је да то ускладим с добрим боговима.

Само ако су лаковерни,
ако су наивни
сву власт над светом су предали природи.
Управо она, суманута, намеће нам глад,
а тамо где је глад, тамо је крај невиности.

Глади се сместа прикључују чула:

укуса, мириса, додира и вида,
јер није свеједно која су јела
и на каквим су тањирима.
Чак слух учествује
у ономе што се догађа,
јер су за столовима неретко весели разговори.
Сваком једном

Сваком једном неко близак умире,

између бити или не бити
приморан да изабере оно друго.

Тешко нам је да прихватимо да је то банална чињеница,

укључена у ток догађаја,
у складу с процедуром;

пре или касније на дневном реду,

увече, ноћу или у праскозорје;

и очигледан као одредница у индексу,

као параграф у законику,
као најближи
датум у календару.
Међутим, такво је или-или природе,
такво је, на срећу, име које казује значење.
Таква је евиденција и омнипотенција.

И само повремено
ситна учтивост с њене стране –
наших блиских умрлих
убацује нам се у сан.
Шака

Двадесет седам костију,

тридесет пет мишића,
око две хиљаде нервних ћелија,
у свакој јагодици прста наших пет прстију.
То је сасвим довољно
да се напише Мein Каmpf
или Чича Томина колиба.
Огледало

Да, сећам се тог зида

у нашем срушеном граду.
Стрчао је такорећи до шестог спрата.
На четвртом је имао огледало,
невероватно огледало,
јер није било разбијено, добро закачено.

Већ није одражавало ничије лице,

ничије руке које намештају косу,
никаква врата преко пута,
ништа, што би се могло назвати
место.

Било је као на распусту –

у њему се огледало живо небо,
покретни облаци у дивљем ваздуху,
прашина рушевина спирана блиставим кишама
птице у прелету, звезде, рађања сунца.

И тако се, као сваки добро урађен предмет,

догађало без замерке,
с професионалним недостатком запрепашћења.
Сан

Приснило ми се да тражим нешто,

негде склоњено или изгубљено,
испод кревета, испод степеница,
испод старе адресе.

Претурала сам по орманима, кутијама и фиокама

пуним непотребних ствари.

Вадила сам из кофера

проживљене године и путовања.

Истресала сам из џепова

осушене листиће и писамца ненамењена мени.

Трчала сам задихана

кроз своје, несвоје
немире, собе.

Тонула сам у тунелима снега

и забораву.

Увлачила сам се у трновито жбуње

и домишљања.
Разгртала сам ваздух
и дечију траву.

Покушавала сам да стигнем

пре него што падну прошловековни мрак,
одлука и тишина.

На крају престала сам да знам

шта сам тако дуго тражила.

Пробудила сам се.

Погледала сам на сат.
Сан је трајао непуна два и по минута.

Ето на какве смицалице је приморано време

откад је почело да натрапљује
на успаване главе.
Узајамност

Постоје каталози каталога.

Постоје песме о песмама.
Постоје комади о глумцима које играју глумци.
Писма поводом писама.
Речи које служе за објашњење речи.
Мозгови заузети студирањем мозга.
Постоје туге заразне попут смеха.
Хартија која потиче од самлевене хартије.
Виђени погледи.
Падежи који се мењају по падежима.
Велике реке с озбиљним учешћем невеликих.
Шуме до ивица обрасле шумом.
Машине предодређене за израду машина.
Снови који нас изненада буде из сна.
Здравље је неопходно за повратак здравља.
Степенице које истовремено воде на доле и на горе.
Наочари за тражење наочара.
Удах и издах.
И с времена на време, чини се,
мржња мржње.
А на крају крајева
незнање незнања
и руке запослене прањем руку.
Властитом стиху

У најбољем случају
бићеш, стише мој, пажљиво читан,
коментарисан и упамћен.

У горем случају
само прочитан.

Трећа могућност -
бићеш стварно написан,
мада часак касније у корпу за отпатке бачен.

Имаш на располагању и четврти излаз -

да нестанеш ненаписан,
задовољно мрмљајући нешто за себе.
Мапа

Равна као сто,

на који је положена.
Ништа се под њом не покреће
нити мења место.
Над њом – моје људско дисање
не ствара ваздушне вртлоге
и целу њену површину
оставља на миру.

Њене низије, долине увек су зелене,

висије, планине жуте и мрке,
док су мора, океани пријатно плави.

Све је овде мало, доступно и блиско.

Могу врхом нокта да притискам вулкане,
да без дебелих рукавица милујем земљине полове,
могу једним погледом
да обухватим сваку пустињу
заједно са суседном, постојећом реком.

Прашуме су обележене са по неколико дрваца,

између којих је тешко залутати.
На истоку и западу,
изнад и испод полутара –
мртва тишина,
а у сваком црном зрнцету
живе људи.
Масовне гробнице и изненадне рушевине
нису на тој сличици.

Границе земаља су једва видљиве,

као да се колебају – бити или не бити.

Волим мапе, јер лажу.

Јер не допуштају приступ насртљивој истини.
Јер су великодушне, с простодушним хумором
распростиру ми на столу свет
не с овог света.
 ДОВОЉНО – ПОСЛЕДЊА ЗБИРКА
ВИСЛАВЕ ШИМБОРСКЕ

Шимборска спада у ретке песнике који су писали целог живота, скоро

седамдесет година. За то време написала је и објавила тринаест збирки и око
300 песама. Објавила је и неколико избора из своје поезије које је углавном
састављала сама, из идеолошких разлога изостављајући песме из прве две
збирке. Последњих година престала је да пише фељтоне које је објављивала
под насловом Необавезна лектира, а после збирке Овде изјављивала је да је
престала да пише и поезију. Међутим, њен дугогодишњи секретар Михал
Рушинек после њене сахране је обелоданио да је за собом оставила тринаест
„довршених” песама које је требало да објави у књизи под насловом
Довољно. Њени најближи пријатељи су тај наслов сматрали шалом.
Међутим, после песникињине смрти, како рече њен секретар, „данас то није
шала”
Ни њене претходне збирке нису биле обимне. Максимално двадесет
песама, а најчешће седамнаест до деветнаест. Недавно објављена збирка под
насловом Довољно поред тринаест „довршених” песама садржи и факсимиле
неких ранијих већ објављених песама. На основу њих се види како је писала.
Углавном споро, мењајући често полазишта. Идући углавном од краја ка
почетку, посветивши том питању чак целу једну збирку, Крај и почетак. Јер,
како је у ретким интервјуима изјављивала: Никада није имала у глави целу
песму, као многи други песници, између осталих Чеслав Милош. Такође није
знала како ће изгледати њена нова збирка. Одређен број песама објављивала
је као књигу, насловивши је неком од песама.
Збирка Довољно која је изашла пре нешто мање од месец дана садржи
тринаест „довршених” песама. Њихов редослед одредио је њен секретар
Михал Рушинек који је био најупућенији у њено стваралаштво, јер је
годинама преписивао довршене песме у компјутер, с обзиром да их је целог
живота писала руком. Неке су сачуване написане на писаћој машини, али је
касније „машинопис” исправљан, чак коренито мењан. До те мере да неке
никада није успела да доврши и објави.
Поред Михала Рушинека збирком се 6авио и њен издавач, познати
песник Ришард Крињицки, односно Издавачка кућа а5 која претежно
објављује поезију. Шимборска је поезију најпре објављивала у краковској
Књижевној издавачкој кући, а од Нобела 1996. године у католичкој
Издавачкој кући Знак и Издавачкој кући а5. Пошто је Знак недавно објавио
избор из поезије Шимборске на тему биља, насловљен са Ћутање биља
Издавачкој кући а5 пало је у део објављивање збирке Довољно.
Крињицки, познајући Шимборску дуго, у свом тексту „Уместо
поговора”, каже: „Тешко ми је да је замислим као довршену ствар - можда је
и требало да остане отворено дело, као збирка Две тачке, где се последњи
стих, подсећајући на наслов претходне књиге, Тренутак, не завршава
традиционалном тачком већ са две тачке, отварајући нова питања на која
треба одговорити”. Због тога за јесен планира и ново издање збирке с СD-
ом, на коме ће песме читати позната краковска глумица Ана Полони.
Шимборска не само што није волела интервјуе него ни књижевне
вечери и читање своје поезије за СD. Читајући збирку Овде на пола снимања
је стала и замолила за паузу, да би попушила цигарету и попила кафу,
прокоментарисавши текући рад: „Доста ми је те Шимборске!”
Ришард Крињицки као њен издавач је на известан начин допуњује:
„Многи стихови Виславе Шимборске су веома лични, само што се њено
мајсторство заснива на томе да су истовремено лични и општи. То није
поезија исповедања”.
1995. године, захваљујући Познањском универзитету Адам Мицкјевич
који јој је доделио титулу doctor honoris causa, рекла је: „Да ли ми, песници
уопште и појединачно заслужујемо одликовања? Готово свака поезија, па и
моја сигурно, црпи снагу из не нарочито кристалних извора, често из
животних грешака, сумњи, најразличитијих глупости, из хаотично
нагомиланог знања које се не може систематизовати...”
А у разговору с новинаркама „Газете виборче”, Аном Биконт и Јоаном
Шченсном, које су 1997. написале књигу о њој, између осталог је рекла:
„Заправо имала сам срећан живот, мада испуњен бројним смртима и
сумњама. Међутим о личним стварима не желим да говорим нити бих волела
да о њима говоре други. Друго ће бити после моје смрти”.
Да, догодило се и то 1. фебруара ове године. По властитој жељи
сахрањена је прилично скромно. У породичној гробници а не у Алеји
заслужних Пољака. Једино ново је оснивање Фондације Вислава Шимборска
и излазак из штампе најављене збирке Довољно. Све остало и даље остаје
тајна.
У сећању Пољака и оних који су је преводили остаће све док буду
читали и „тумачили” њену поезију. У чему помажу њени краковски издавачи
који између осталог најављују књигу „Изабране поезије” која ће поред
„озбиљне” поезије садржати и „неозбиљну” – лимерике (кратке шаљиве
песмице, чији су творци Енглези), „москалике” (метафорично – ситне
харинге, Рује, које је смишљала од краја 40-их година у Дому писаца у
Крупњичој 22), „лепјеје” (метафорично – мастикси), дистихе, епитафе и
обнављање последњих збирки којих нема у књижарама. Као и да ће све бити
богато илустроване њеним колажима који такође нису сви послати њеним
пријатељима и преводиоцима за Нову годину.
И да додам: Колажи као и њени фељтони из књига Необавезна лектира
веома подсећају на њене песме. Иако су релативно кратке, заправо су мале
поеме. Јер, колаж, лимерик за Шимборску су били још један начин
„посматрања живота кришом”, из прикрајка, стварања нових светова. Јер је
Шимборска која је живела веома камерно и тихо, у уском кругу људи, како
се после добијања Нобелове награде показало, волела и кич, старе
разгледнице, старе часописе из којих је исецала одређен материјал и од њега
састављала гротескне колаже, у којима су се каткад појављивали мотиви из
њене поезије. Односно, више од књижевних вечери, показивања у медијима
волела је импровизацију и „песничку” забаву. У тај жанр спадају и њене
„лутрије”, којима су се завршавале све седељке у њеном стану. Састојале су
се у томе да су сви присутни извлачили нешто, по обичају необично и
забавно. Што их је наводило на духовите коментаре згодитка, а каткад и на
састављање лимерика. Тако да је Михал Рушинек, иначе ванредни професор
пољске књижевности на Јагелонском универзитету, целокупну поезију
Шимборске назвао „двопак”. Чиме је указао на нешто веома важно, да
стваралаштво пољске нобеловке не треба раздвајати на озбиљно и
неозбиљно. Што потврђује и реакција Вуди Алена на колаж који је добио од
Шимборске, свог великог фана. Жеља да му буде гост у Њујорку. Што је она,
с обзиром да не воли много ни путовања, деликатно одбила, изразивши
претходно дивљење према њему као човеку и уметнику.

Бисерка Рајчић

Sken: Cyrano i Jaske

Obrada: