ЗАХАР ПРИЛЕПИН

САЊКА
Са руског превела
РАДМИЛА МЕЧАНИН

Наслов оригинала
Захар Прилепин
Санькя
2006.

MMXVII
 Глава прва

Нису их пустили на трибину.

Саша је гледао пред ноге: очи су се умориле од црвених застава и сивих
униформи.
Црвенило је промицало у близини, додиривало му лице, понекад га
запахњивало мирисом устајале тканине.
Сивило је стајало иза ограде. „Пандури“ — једнаки, средњег раста,
прашњави, млитаво су држали дуге пендреке. Полицајци тешких лица,
тамноцрвених од љутине. Обавезни официр који храбро, изазовно гледа у
масу. Његове дрске руке су на горњој пречази ограде која дели митингаше
од чувара реда и читавог града.
Неколико бркатих потпуковника, испод чијих јакни се назиру богати
стомаци. Мора да је ту негде и пуковник, најважнији и најпредузимљивији.
Саша је сваки пут покушавао да одгонетне ко ће овом приликом бити
он — врховни заповедник на митингу опозиције, одговоран за ред. Понекад
је то био сувоњав човек аскетских образа, који је гадљиво терао утовљене
илегалце. Понекад је и сам био као илегалци, само још већи, још тежи, али
истовремено — покретљивији, бодрији, често насмејаног лица, добрих зуба.
Виђао је још и трећи тип пуковника — сасвим мали, као печурка, али брзим
ногама полетно хрли за редовима полиције...
Саша није приметио ниједног власника пуковничких звездица.
Мало подаље, иза ограде су брујали и пиштали аутомобили, бескрајно
су се отварала тешка врата метроа, прашњави клошари су сакупљали
флаше и озбиљно разгледали грлиће. Иза леђа полиције, човек са Кавказа
је пио лимунаду и посматрао митинг. Саша је случајно ухватио његов
поглед. Кавказац се окренуо и отишао даље.
Саша је иза ограде, у близини, приметио аутобусе обележене грбом са
зубатом животињом. Прозори аутобуса били су покривени завесама,
понекад су завесице подрхтавале. У аутобусима је неко седео. Чекао је
прилику да изађе, да истрчи стежући кратку гумену палицу у окрутној
шаци и потражи кога да удари злонамерно, из све снаге, и убије га на лицу
места.
 Видиш, а? — питао је Сашу неиспавани, мамурни Вењка, очију
надувених као прекувани пељмени.
Саша је климнуо главом.
Надање у то да ће митинг проћи без специјалаца није било ни велико ни
оправдано.
Вењка се осмехивао, као да из аутобуса у одређеном тренутку неће
излетети маскирани ђаволи него кловнови са балонима.
Саша је бесциљно пошао у масу, сатерану иза ограде.
„Као окужене сабили су...“
Ограда је била направљена од двометарских секција, дуж којих су
стајали униформисани људи, у једнаким размацима.
Вењка је пошао за Сашом. Њихова колона се налазила на другој страни
трга, и већ се чуо Јанин чисти глас како постројава дечаке и девојчице.
Многи од оних које је Саша посматрао и дотицао у ходу изгледали су
јадно и бедно. Готово сви су били дубоко и љуто матори.
У њиховом понашању видело се нешто осуђеничко, као да су
последњом снагом дошли овамо и желе да умру овде. Портрети које су
држали у рукама и привијали уз груди представљали су вође, а те вође су
биле очигледно млађе од већине овде окупљених. Промицало је благо
осмехнуто Лењиново лице, увеличана слика коју је Саша знао још из
буквара. Израњало је, дрхтаво у старачким рукама, спокојно лице
Иљичевог наследника. Наследник је био са качкетом и еполетама
генералисимуса.
Нудили су им танушне новине, штампане на сивој хартији, Саша их је
одбијао, Вењка је весело показивао зубе.
Догађање је побуђивало обичну мешавину сажаљења и туге.
Неколико стотина или, можда, неколико хиљада људи окупља се на
овом тргу два-три пута годишње — у неком необјашњивом уверењу да ће
њихово тужно састајање проузроковати одлазак омражене власти.
Током година које су протекле од буржоаског преврата, митингаши су
сасвим остарели и више никог нису плашили.
Истина, пре четири године бивши официр и, ма колико то било чудно,
философ, паметна глава, оригинални Костенко први пут је извео на трг
масу злих клинаца, којима није увек било јасно шта раде међу црвеним
заставама и маторцима. За тих неколико година балавурдија је стасала и
прочула се по својим смелим акцијама и бучним тучама. Сада се у
Костенковој партији намножило толико шарене млађарије да је власт
одлучила да данашњи митинг загради металном оградом. Да се не би
излио...
Понекад су снажни, ведри старци заинтересовано, с надом и благом
сумњом пиљили у Сашу и Вењу.
На трибину се достојанствено пео депутат из патриотске
парламентарне фракције. Чак издалека се видело његово румено, глатко
лице човека који се одлично храни, што је депутата издвајало од свих
сивих и усплахирених лица која су стајала уз њега.
Депутат је био у црном, скупом модерном капуту. Скинуо је јагњећу
шубару и гологлав стајао пред народом. Ту шубару је држао у рукама неко
од чељади која се тискала иза депутата.
Испод трибине били су окачени транспаренти са бесмисленим
натписима, који никад никог не би могли побудити на акцију.
Саша се мрштио док их је читао.
Нису им дозволили да говоре, пожалили су се на недостатак времена и
благо их замолили да не заузимају степениште за трибину. Саша је стајао
на претпоследњем степенику и одоздо гледао горе у организатора.
Организатор је глумио необичну заузетост:
— Хајде, момци, хајде. Други пут.
— Шта је са Костенком? — већ док је силазио, Саша зачу депутатов
глас, разговетан бас. Депутат је приметио црвену повеску са агресивном
симболиком на Сашиној руци и поставио питање организатору, који се с
олакшањем отарасио Саше.
— У затвору је — допирао је одговор, у гласу је звучала нота злурадости,
заједљивости, уосталом, за трен ока се изгубила чим је депутат љутито,
басом изговорио:
— Знам да је у затвору.
— Ребнуће му петнаест година, кажу — одговорио му је организатор
брзо и озбиљно, већ са неким сажаљевањем Костенкове судбине.
Тих неколико тренутака Саша је непокретно стајао на степенику уског
степеништа и сасвим отворено прислушкивао. На степенику ниже сачека
га старија жена, која се пела на трибину.
— Па, силазиш или не? — питала га је осорно.
Саша је скочио са степеника на асфалт.
— Извичите се доле — рекла је Саши већ кад је сишао. — Још вам је
рано за трибине...
Вењка, који је доле чекао Сашу, све је наслућивао и није га питао
ништа. Изгледа да му је било свеједно хоће ли их пустити на трибину или
неће.
Вења је пребирао неколико десетина петарди у џеповима. Понекад је
вадио по једну и вртео пред лицем као да му није јасно шта је то.
— Немаш дувана? — питао је Вења Сашку.
— Рекао сам ти...
— Је ли? — осмехнуо се Вења загонетно. — А шта си ми рекао?
Поново су излазили из масе према својој већ постројеној колони.
Јана, црнокоса, у краткој раскошној јакни са капуљачом и рукавима
оивиченим крзном, ишла је дуж редова узвикујући команде. Обукла је
фармерке, доле мало излизане, изгледала је заносно.
Саша је знао да је била Костенкова љубавница.
Да, Костенко је био у затвору, под истрагом, ухапсили су га због
куповине оружја, свега неколико аутомата, али су они — његова банда,
његова паства, његов чопор — стајали у неједнаким редовима: лица са
црним повезима, ознојених чела, поживотињених очију.
Недокучиви, необични, млади, сви због једног окупљени из читаве
државе, уједињени незнано чиме, неким обележјем, урођеним белегом.
Овде негде био је Матвеј — онај који предводи партију у Костенковом
одсуству. Али Матвеј данас није стајао у колони, посматрао је са стране.
Јана је подигла мегафон до лица и махнула руком. Њен глас се
тренутно утопио у једном повику, чуо се само звук првог продорног слова
које је одзвањало.
Саша је још стајао поред строја не налазећи своје место, али његова
млада вилица је већ била разјапљена у повику — крајем очију гледао је
како су уплашено прхнули голубови с асфалта, нервозно се тргнуо официр,
„пандури“ што стоје поред ограде одмах су се малаксалим рукама машили
пендрека. Саша је викао у хору са осталима, и очи су му се наливале оном
празнином која је неопходна за вику и одувек претходи нападу. Било их је
седам стотина људи и сви су узвикивали реч „револуција“.
— Тишине! — махнуше му руком. — Дођи овамо!
Стао је у први ред, као крајњи слева, поред Вење чије су мамурне очи,
још малочас налик на прекуване пељмене, постале црвене, готово
опрљене, као да су их ставили на усијан тигањ.
 — Одлази, бако! — смејао се Вења.
Поред строја је стајала старица и у моменту када је строј заћутао на
неколико тренутака, Саша је чуо њен глас који очигледно већ више пута
понавља једно те исто:
— Будале! Ви сте провокатори! Ваш Костенко је намерно отишао у
затвор да би се прочуо! Јевреји су вас довели овамо!
Поред њих, не обраћајући пажњу на старицу, прошла је Јана —
црмпураста, блиставог лица, огољеног као отворени прелом.
— Нехристе! — викнула јој је старица у лице, али Јана је већ прошла,
искрено равнодушна.
Бака је оштрим оком копала по строју и нашла Сашу.
— Јевреји су вас довели! — поновила је још једном. — Ти си Јеврејин!
Јеврејин и „есесовац“!
Сашу су тихо гурнули у леђа они што су стајали позади, строј се
покренуо.
— Ре-волуција! — дрхтало је и вибрирало читавим тргом прекривајући
бас на трибини, преговоре полиције радио-везама, гласове других
митингаша.
— „Савез стваралаца“! Момци! — позивали су нас са трибине. — Нисте
дошли овамо да вичете! Понашајте се пристојно...
Строј је машући црвено-црним заставама ишао према огради, поред
трибине. Сложан, непрестан повик је досадним болом испуњавао ушне
шкољке.
— Председника! — узвикивала је звонко Јана.
— Утопити у Волги! — одазивао се строј од седам стотина грла.
— Губернатора!
— Утопити у Волги!
— Па, нека неко нешто уради, господо... — позивао је беспомоћни
говорник, а то овде неумесно „господо“ допрло је до Саше, чак би га
натерало на смех да није викао, промукло и неуморно да су му озебли и
зуби.
— Ми мрзимо владу!
Све унаоколо подлегло је ритму тог повика, од вике су се отварала
врата метроа, у такту вике тискале су се сиве униформе, крчале радио-
станице, завијали аларми аутомобила.
 — Љубав и рат! Љубав и рат!
— Љубав и љубав! — преиначио је Саша чим је још једном угледао Јану,
која се испред прве поворке окренула нагло, капуљача јој је слетела и
пала.
„Како слатко мирише та капуљача, унутра... на њену главу...“ —
помислио је Саша и одмах заборавио случајну помисао. „...Као да је тулски
медењак...“ — сустиже га однекуд мисао, а Саша није чак ни разумео
одакле му и зашто пада на памет.
— Ви нам разбијате митинг! — викала је нека жена покушавајући да
ухвати Јану за рукав, очигледно је са трибине дотрчала овде. — „Савезе“! —
добацивала је првој поворци покушавајући да гледа људима у очи. Ви себе
називате „Савез стваралаца“! Шта ви стварате? Ви стварате раздор!
— Дошла си овде да митингујеш? У овај тор? — упита је Јана, нагло
склањајући мегафон од лица. — Па, митингуј сама. Сад ћемо ми да одемо.
Они су већ стајали код ограде, Саша је гледао полицајце како играју
очима и официра који виче нешто у радио-станицу.
— Да! — викао је. — Нека дођу специјалци. Ови клинчеви „есесовци“
крећу овамо.
— Ми смо манијаци, ми ћемо доказати! — урлао је строј помамно,
добро, у хору, помало цупкајући и машући заставама.
Вењка се окренуо према строју, леђима према полицији и огради, брзо
је поделио петарде следећој поворци:
— Пали!
Трибина је заћутала, сви су гледали у строј који се оглашавао звонко.
Одједном груну неколико петарди, после њих, на полицију је полетела
експлозивна направа — треснула је и мутно се задимила поред официра,
који одскочи од страха.
Саша је видео како се један полицајац не схватајући у чему је ствар,
окренуо и потрчао некуда улицом, само му се шапка откотрљала.
— Ре-волуција! — одјекивало је на граници хистерије, строј је сложно
ударао патикама и подераним цокулама.
Изнад строја је букнуло неколико бакљи.
Саша је већ држао у рукама оградицу и повлачио је на себе. Са друге
стране, за ограду су се грчевито закачили избезумљени полицајци.
Иза њихових леђа, официр је замахивао пендреком покушавајући да
удари Сашу по глави. Саша се извијао, час пуштајући час опет хватајући
оградицу обазриво, као да је усијана.
Официр је преместио пендрек у другу руку и са стране спретно опаучио
Вењку, на чијем се образу истог тренутка појавила надувена црвена
бразготина.
Дршку! — викнуо је Вења окрећући се назад, помамно насмејан једном
страном лица. — Дршку овамо!
Предали су му заставу. Вења је из цуга поцепао тканину и одмах,
снажним замахом дршке ударио официра. Он је у нечије лице занесено
гурао пендрек који се савијао, те није ни видео ударац.
Официрова шапка је склизнула на потиљак, насред чела је одмах
шикнуо уједначен поточић крви, која му се у корену носа разливала као
крошња по обрвама, образима и очним дупљама.
Официр је исколаченим, суманутим очима гледао увис, као да
покушава да види рану.
На Сашино раме спустила се, попут копља, још једна дршка, тканина
заставе била је спуштена. Крајем ока видео је и друге заставе, врховима
уперене у полицајце и „пандуре“ који су држали ограду.
Отпозади су још једном гурнули Сашу, тако јако да се затетурао.
Падајући, Саша се рукама одупирао о груди „пандура“ који је уплашено
трептао и држао пендрек усправно — или није умео да замахне или се
бојао да удара њиме.
Саша се одржао на ногама, одгурнуо „пандура“, дочепао се секције
ограде коју више нико није држао и подигао је увис, изнад главе.
Чопор је неуморно викао и пробијао се из тора. Полицајци су се
одмакли и неодлучно гледали шта се дешава. Официра разбијене главе
неко је повео према полицијском возилу.
— Момци, молим вас! — викао је неко на трибини, са закашњењем.
Однекуд са стране већ су дотрчавали жандарми, кршни момци у
маскирним униформама.
„Тројица...“ — обухвати погледом Саша. — „За сада их је само тројица“.
Саша умало није ишчашио зглобове док их је гађао оградом. Она је
треснула о асфалт, није долетела до њих. Саша је видео како су жандарми
застали и вичу му нешто злобно, али није разабирао речи. Они су поново
кренули на њега, и тада је Саша шчепао још једну секцију ограде.
Бачена ограда је поклопила једног жандарма, он се укриво прућио под
металом који се стропоштао на њега. Двојица других почеше да га
спасавају.
— Будимо мирни! — викали су са трибине. — Настављамо митинг!
Момци су појурили напред, улицом. Полиција је немоћно стајала, као
почасна стража која пропушта у град младу руљу што урла од среће.
Трг се претварао у пешачку зону, а прво на шта су момци налетели
хрлећи на слободу су такси-станица крај пута и низ продавница цвећа.
Продавачице су се повлачиле грабећи цвеће у наручје. Трчећи, они су у
журби, још ненамерно, још случајно оборили једну вазу или корпу ружа,
лала и каранфила и — то им се одмах свидело, одмах их је занело. Када је
Саша долетео до низа продавница, читава улица већ је била засута
црвеним, жутим, розе и бордо цвећем. Све то му је хрускало под ногама и
стабљике су се ломиле.
Саша је из још необореног сталка са цвећем због нечег зграбио
неколико, вероватно три или четири букета, носио их и трчао не задуго,
одмах је схватио бесмисленост свог поступка. Док је трчао поред такси-
станице видео је како преплашени таксист даје гас и неколико метара вуче
улицом путницу која се грчевито ухватила за врата, још није стигла да
седне, и очајнички вришти. Други таксисти су се хитно разилазили трубећи
и кочећи сваког секунда.
Саша је засуо цвећем просјакињу, избеглицу из неког тутумрака, која је
седела на асфалту са обавезном бебом у рукама, и умало није оборио Вењу
који је застао пред излогом, очигледно, у потрази за одговарајућим
оружјем.
Вења је приметио канту за ђубре и тренутак касније она је разбила
стакло, одјекнуо је прасак.
Тог недељног јутра још је било мало људи. Ретки пролазници су журно и
чак без освртања ишли својим путем. Мушкарац у плавом мантилу истрчао
је из продавнице и уплашено појурио узбрдо улицом. За тренутак се
појавио чувар у црном сакоу и одмах збрисао на врата вичући нешто у
мобилни телефон.
На другој страни улице стајао је леп аутомобил стране производње —
неко се паркирао овде презирући чуваре путева и права пешака.
Аутомобил је већ одавно вриштао алармом, чиме је, пре свега, и изазивао
нервозу помамне руље. Неколицина момака је с необичном лакоћом
изврнула аутомобил на бок, а затим га окренула на кров.
Горе на улици било је још неколико аутомобила и — убрзо су момци и
девојчице скакали по њиховим крововима, дивљачки, готово животињски
радосно али ћутке.
Тражећи шта ће да сломе — и то да сломе гласно, трештаво, у
парампарчад — кретали су се улицом, први пут насамо, један на један са
градом.
Млађарија је радила свој посао без вике, злобно и готово мирно.
Уз језив гвоздени звекет пало је на асфалт неколико уличних аутомата
за игру.
Неки домишљан је расклимао и извалио оградицу летње баште кафића
— са оградице су поскидали украсне црне ланце, оградица је полетела у
дречаво обојене прозоре здања.
Неко се посекао и расечену руку замотао комадом сатенске завесе,
извучене из кафића.
Костја Соловиј, висок, необично леп, чудноват тип — у белом сакоу,
белим панталонама, белим шими ципелама које су задивљујуће пристајале
уз његове шиљате вампирске уши — зграбио је црни ланац и вешто
витлајући њиме разбијао све уличне лампионе који су му били па путу.
Њему се нису приближавали — ланац је правио лепе, тешке кругове, а
да није било одвратног трештања унаоколо, могло би се чути тихо
цијукање које ствара ланац приликом кружног кретања.
У излогу продавнице одеће стајале су манекенке танких руку и малих
глава представљале су лепотице у кратким сукњама и дречавим блузицама.
Пошто су разбили излог, извукли су и раскомадали лепотице. Они који
су јурили последњи, уплашено су набасавали на унакажена безнога или
безрука тела, разбацана по асфалту.
Изгледа да је полиција ипак успела да одсече и задржи иза ограде део
колоне „Савеза“ — Саша је видео да је остало мање момака, можда двеста
људи. Многи су већ улазили у дворишта схватајући: празник неће бити
дуготрајан.
„Мурија!“ — викнули су негде и чопор је похрлио улицом, узбрдо,
обарајући сталке, рушећи уличне тезге. Непрекидно се чуло звецкање
разбијеног стакла. Тог јутра, боје града су постале неочекивано ведре,
измешане и ситно премлевене.
Међу руљом која је трчала мотали су се новинари са видео-камером —
пословни па чак, изгледа, и срећни због догађања.
— Овуда! Брже! — пожуривао је сниматеља човек са микрофоном.
Саша је радио свој посао бистре главе, растеривао је сва друга осећања
осим жеље да што више разбије и сломи.
На асфалту су, видео је Саша, плишане играчке које су служиле као
награда у разбијеном и обореном стакленом аутомату за игру — ружичасте
и жуте, жалосне, као да су изгубљене.
Незнано одакле, у сусрет момцима истрчао је онизак мајор
пензионерских година.
— Стој! — викнуо је, а у повику му се одмах осетило како се и сам
плаши, како нема неку нарочиту жељу да га неко послуша.
У сусрет њему трчао је Вења, без застајања је поскочио и ударио мајора
ногом у прса. Овај је пао и раширио руке.
Саша је нагло стао поред старог мајора борећи се са жељом да га
подигне, да му помогне да устане, па чак и да му се извини.
Мајор се грозничавим покретом латио футроле револвера, али не да би
извукао пиштољ него од страха да ће изгубити оружје, да ће остати без
њега.
Почео је ружно да виче и псује Сашу, па се овај предомислио да
помогне палом мајору и чак му је скочио на шапку, која се откотрљала
подаље.
— Шта то радиш? — питао га је мајор, ослањајући се на задњицу.
Изгледао је врло глупо — седи на асфалту, без шапке, а већ је матор човек.
— Сами сте криви за све! — рекао му је Саша злобно. Окренуо се да би
потрчао даље, и тада га Вења ухвати за рукав и повуче на супротну страну.
— Тамо су „корњаче“. Хајде... морамо негде... Пошто су пројурили
поред натписа фирме „Дарови природе“, на којој су недостајале три
поломљене испружене ноге слова „р“, поред излога разбијеног лепим цик-
цак линијама, улетели су у запишано двориште и одмах запали у ћорсокак.
— Дођавола, не познајем овај крај! — рекао је Вења смешећи се. И без
паузе, такође весело додао: — Тамо „корњаче“ млате све што им падне
шака. Газе намртво. Опколиле су нас у суседној улици, сад одозго сатерују
доле, према мурији...
Саша је разгледао зидове у нади да ће наћи пролаз.
— Степениште — рекао је Саша.
Горе, на троспратну зграду води пожарно степениште, али било је
немогућно доскочити до њега — високо је.
— Хајде, стани ми на рамена — предложио је Вења. Саша га је погледао
с осмехом, вероватно чак и са нежношћу. Зато што му Вења није рекао:
„Хајде, стаћу ти на рамена“.
— Ти ћеш се овде зарити у песак — одговорио је Саша.
— Правићу се да сам гумено црево — наставио је Вења и закикотао се
глупо. — Јао, тета! — нагло је прекинуо смех јер је уочио нешто.
Вења је притрчао прозору у приземљу и задобовао по стаклу.
— Тето, не иди!
Жена се вратила стаклу и покретом главе питала: „Шта треба?“
— Стићи ће нас! Тамо! Бију и сатерују! Отворите прозор! Стићи ће нас!
— поче Вења да гестикулира као луд. Очигледно још није одлучио кога да
глуми: плачљивог младог идиота и иде на „Теткице, сажалите се!“ или
озбиљног младића који има проблеме са законом: „Помозите, жено!
Сваком се може десити!“ Због тога су се на Вењином лицу без система
мењале те две маске не уливајући никакво поверење жени која је стајала
са друге стране прозора.
— Дођавола, кад би била макар нека женска. Женска би се сажалила —
опсовао је Вења када жена, без икаквог одговора навуче завесе, али је ипак
остала да стоји иза прозора: назирала се њена тешка силуета.
— Вероватно јој други прозори гледају на улицу... — рекао је Саша и
прећутао реченицу: јасно, ако је жена видела шта су све тамо направили,
неће их пустити никад.
— Имамо још два минута... — додао је Вења, пошто је очигледно пречуо
одговор. — Сањка, уживај!
Он се сетио да Вењина омиљена реч „уживај“, која је садржала мноштво
значења, овом приликом значи „Сад ћу да те зачудим!“
— Тамо испред нас трчао је спортист, тркач. Лаки атлетичар, да.
Јутарње трчање недељом. Први је натрчао на специјалце. Он, у црвеним
гаћама. Ех, одмах су га умесили. Дебили. Момак водио рачуна о свом
здрављу.
Зачуше се кораци, Вења се укочио са осмехом на лицу а Саша је због
нечег пожелео да седне или чак да прилегне.
У двориште је утрчао Љоша Рогов — момак однекуд са севера. Из
Северодвинска, чини ми се.
Они су се једва познавали, али Саша је већ запазио Љошку — ценио је
његов чврсти, непоколебљиви мир.
— Зашто стојите овде? — питао је Љоша сталоженим гласом.
— Тамо је већ мурија? — одговорио је Саша питањем на питање.
 — Има још сто метара до њих. Овде је ћорсокак? Суседно двориште је,
чини ми се, пролазно. Јуче сам шетао овуда.
Улица им је поново бола очи свим својим нередом и разарањем.
— Запалили су ауто! — викнуо је Вења радосно.
Ваздух је испуњавала халабука псећег лавежа, аларма, пиштаљки.
Саша је видео још два преврнута аутомобила, од којих је један,
седамдесет метара ниже, заиста горео на улици. Нико му није прилазио
близу. Зато се, изгледа, још није ни појавила полиција, плаши се
експлозије.
Други је био изврнут на кров, десет метара од момака.
Око њега је, уз завијање укљученог аларма, плесала жена,
алкохоличарка прљавог лица и влажних усана као наличје образа. Жена се
смејала показујући безуба уста. Подаље је стајао младић са актн-ташном, и
због нечег држао кључеве у руци.
„Ауто је његов“ — наслутио је Саша.
Вења застаде за тренутак.
— Чујеш, земљаче! — позва он младића који је нервозно кривио лице.
Овај се окрену.
— Искључи аларм, нервира ме! — затражио је Вења смешећи се и при
томе показивао руком како треба искључити сигнализацију, притискањем
дугмета на привеску за кључеве.
Они су улетели у двориште и појурили прескачући преко клупа,
обилазећи вењаке и брдашца на терену за децу. Готово у лету Саша је због
нечег дотакао скелет љуљашке и још неколико секунди слушао њено
ритмично шкрипање за леђима.
За момцима су трчала тројица полицајаца тешко дахћући и претећи
захтевајући да стану. Први од њих, видео је Саша кад се осврнуо на повик,
једва је сустизао пса овчара којег је с муком задржавао на повоцу.
„Хоће ли да пусте пса или неће?“ — помислио је Саша одсутно, као да
није у питању његова кожа. Решио је да се више не окреће.
Момци су истрчали из дворишта на трамвајску станицу, готово да није
било људи, а тако су желели да се изгубе у гужви.
Са станице је кретао трамвај. Потрчали су за њим и после тридесет
метара стигли су металну трупину.
Вења је летео први, радосно махао рукама, узвикивао нешто небулозно
и помамно давао знакове трамвајџијки, чије је незадовољно лице
промицало у ретровизору.
Трамвај је стао, отворише се средња врата и момци улетеше унутра.
Љоша Рогов је одмах притрчао возачкој кабини. Саша примети како је он
говорећи нешто тутнуо трамвајџијки новчаницу, извинио се и затворио
врата. Трамвај је кренуо.
Из дворишта су истрчавали полицајци, по покретима се видело да су се
одмах досетили где им се денуше тркачи.
Њима, који су се љутито премештали с ноге на ногу, Вења је обема
рукама показивао средње прсте, кад трамвај нагло стаде.
Предња врата се отворише и уђе неколико, пет или шест специјалаца.
Вења притисну дугме за ванредан излаз, врата се лагано и уз
незадовољну шкрипу покренуше, али рмпалије су већ биле ту и прво
ударише Вењу главом о приручје на вратима.
Саша је одмах покрио главу рукама. Истерујући га јаким шутевима,
Сашу избацише напоље.
Напољу га је снажна шака шчепала за оковратник и ударала тинтаром о
трамвај. У очима му је севало слабо црвенило. Подношљиво...
Момке су раскречили — натерали су их да прекрсте руке иза главе, да
се челом ослоне о шасију трамваја и да максимално раставе ноге. Да би се
веома рашириле, и по ногама су их ударили неколико пута.
Специјалци су, наравно, желели више. Тако лепо су ухватили бегунце —
у сваком од њих кључао је тешки хазард захтевајући да одмах раскомадају
плен. Али, неколико радозналих путничких лица, приљубљених уз стакло
трамваја, ометало је ловце да их распале по рамену. Нервозно су тапкали,
стезали пендреке и кривили лица.
Саша је мало окренуо главу и видео да мало подаље стоје Вења и Рогов,
раскречени као и он.
Забрунда мотор, и ПАЗ, који је возио шинама, крену назад.
— Шта ћемо, да утоварамо? — заорио се глас. — Они ће, бре, да дижу
револуцију.
— Шта је, џукело? Ужелео си се револуције? — довикивали су негде
близу Саше, али не њему него, изгледа, Вењи. — Црвену револуционарну
крв ћеш пропишати за пола сата!
Одјекнуо је ударац, па још један. Неко није издржао, прекипело му...
Саша окрену главу према Вењи и одмах доби тежак ударац у потиљак,
као да му је неко стајао иза леђа и само чекао повод да га распали.
— Зар ти нису рекли, руке иза главе и не мрдај?
Тада је стигао још и пас, а с њим и полицајци чије се приближавање
могло наслутити по повећавању броја непрестаних, муцавих псовки.
Пса су, судећи по лавежу и гунгули, једва задржавали. Сав згрчен, Саша
је очекивао да му сваког часа одгризе комад листа.
— Не, а шта скотови... раде!... — псовао је један полицајац дахћући и
тешко дишући. — Читаву улицу су развалили... продавнице... аутомобиле...
То су скотови... Њих, скотове треба пострељати на лицу места!... Шта ти,
гаде, радиш? — обратио се Вењи, који се упирао главом у трамвај. — А?
Тебе питам, балавче! Шта ти радиш?
— Држим трамвај — одговорио је Вења ведрим и зато неподношљиво
дрским гласом.
Саша се осмехнуо црвеном боку трамваја, који му је пријатно хладио
ознојено чело.
— Ах, ти... — зачуо је Саша полицајчев глас и схватајући да ће сада тући
Вењу, опет је погледао испод ока. Пендрек, дуг као гумено црево, звучно се
окомио на пријатељева леђа.
— А? — узвикивао је полицајац и даље тешко дахћући. — Још? А?
Нећеш, одговарај? Још?
— Уживај — одговорио је Вења гласно, и то није звучало као „да, још“
него као — „хајде, навали, доћи ће и моје време, па ћемо да видимо...“
Овде се већ умешао неко од ђавола у маскирној униформи:
— Како то разговараш са чика-полицајцем?
Он је својом огромном, тешком ножурдом у цокули — као замахом косе
— ударио Вењу испод колена тако да је нагло пао, вриштећи од
изненађења. Одмах му је цокула снажно нагазила лице.
— Еј, свршавајте већ једном! — викнуо је Саша изненађујући себе.
Очигледно би и он добио исто следовање да им трамвајџијка није
скренула пажњу:
— Господо! Водите младиће од трамваја. У возилу су деца. Треба да
кренемо!
— Семјоничу, возимо их или не? — питао је опет неко.
Не. Ево, „пепси“ ће их одвести на трг. Ми ћемо још да прочешљамо
дворишта.
 Специјалци се укрцаше, ПАЗ нагло забрунда и крену.
Вењу су дизали за оковратник. Саши и Љоши наредише да направе
корак назад. „Још корак назад“. Трамвај зашкрипа и крену.
Саша је гледао у небо жмиркајући од лаке несвестице.
Вењи и Љоши иза њега шкљоцнуше лисице.
— Руке на леђа! — наредили су Саши.
Хладноћа је стезала ручне зглобове.
Кренули су низ улицу гоњени лаким ударцима и псовкама полицајаца.
Понекад би злобно залајао овчар.
Вења је непрестано дизао главу и уз ушмркавање течности дисао на нос
покушавајући да заустави крв која му је текла из разбијених ноздрва.
Саша је заинтересовано разгледао оно што је урадио са својим
друговима.
Улицу су разбуцали као фишек са поклонима.
На асфалту се налазило неколико поцепаних и изгажених застава.
Пут је био густо засут срчом, понекад цвећем, а такође свакаквим
ђубретом из преврнутих корпи за смеће и — имао је осећај да је на улици
падала киша срче, ђубрета и латица цвећа.
Негде су биле разбацане столице, наишли су на ланац с оградице.
Сви лампиони су били разбијени.
„Јану су ухватили“ — наслутио је Саша одједном кад је видео на
асфалту откинуту капуљачу извучених конаца, оивичену крзном. „Јанина
капуљача. Шчепали су је за капуљачу“.
Понекад су сусретали људе који су заинтересовано, а неки и злобно
посматрали ухапшенике.
„Заробили...“ — помислио је Саша иронично. — „Заробили су ме... И
могу ме стрпати у затвор“ — завршио је своју мисао, већ озбиљно.
Изгорели аутомобил се видео издалека. Унаоколо су се већ тискали
ватрогасци. Из црева је шикљала вода, из аутомобила је куљао густ дим.
— Не, за који сте андрак то урадили? — звоцао је стално један
полицајац, најгломазнији, онај што дахће. — За који андрак? Јесте ли ви
градили да можете ломити?
Нико није журио да му одговори.
Љоша је мирно гледао напред, и на лицу му је писало како не сматра да
је потребно разговарати са испитивачем.
Саша 6и могао да одговори, али га је пекла разбијена усна и
непрекидно је лизао крв.
Вењу, изгледа, није спречавао чак ни његов пребијени нос да шмркћући
упита:
— Шта градили?
— Јесте ли ви све то градили?
— А ко је то градио? — питао је Вења као да га то озбиљно узбуђује.
Овде је камера набасала право на Вењино лице и полицајац је псујући
отерао телевизијске новинаре.
— Чуј, пусти ме да барем обришем крв — искористио је прилику Вења.
— Иначе ће вас рибати за тучу тинејџера. Сломљен ми је нос. Написаћу
пријаву против вас.
— Боли мене нека ствар за твоју пријаву, разумеш? — цикнуо је
одједном полицајац. — Пиши, баш ме брига. У станици ћеш тек добити у
дупе.
Вења је гласно ушмркнуо, хракнуо црвенило и ућутао.
Клинчадију „Савеза стваралаца“ изводили су из улаза — понекад по
троје-четворо, а понекад и по десет особа одједном.
Готово сви ухваћени били су претучени, у црвеним, крвавим
модрицама, брзо натечених очију, спљоштених носева и разбијених усана.
Четрнаестогодишњи клинац, сав блед, дрхтавих јагодица, на клецавим
ногама ужасавао је густим, прљаво-крвавим угрушком на потиљку. Њега су
држали за руке.
На многима је била поцепана одећа. Видела су се млада, мршава тела.
Саша је познавао све — ако не по имену, онда из виђења.
Неко је покушао да се нашали, али полицајци су очајнички урлали
захтевајући да затворе уста.
Ускоро су сакупили читаву масу „заробљеника“ — шездесет-седамдесет
особа.
Већина је била без лисица.
— Хајде да својима скинемо „наруквице“ — рече сипљиви полицајац
колегама. Био је најстарији у патроли.
— Зашто? — питао је један од колега.
 — Треба.
Колега у недоумици слеже раменима, па му је старији објашњавао:
— Тукле су их „корњаче“, а ми треба да их предамо у станицу. Ено,
ономе је можда сломљен нос — после ћемо ми да одговарамо за њега. За
који ће нам то андрак? Разумеш? Довешћемо их до трга и — до виђења.
Сашу, Љошку и Вењу су извукли из новонастале гужве како би им
скинули лисице. Дуго су се петљали, никако да погоде кључеве, и при томе
су тихо псовали.
Саша је облизивао усну. Вења никако није могао да заустави крв,
направила му је црну корицу на бради.
Љошка се пажљиво освртао и приметно им сметао да му скину лисице,
премештајући се с ноге на ногу и трзајући руке.
— Стој мирно, бре! — повикаше на њега.
Љошка се укочи.
— Напред! Трком! — командовали су им.
Момци затабанаше лаким касом према својима, који су ишли
тридесетак-четрдесет метара испред њих. Задржане су чврсто окружили
људи у сивим униформама и шапкама.
— Треба бежати — рекао је Љошка тихо, чим су се одвојили од „пепса“,
који су гурали лисице у џепиће на опасачима.
— Покушајмо — одговорио је Вења.
— Кидамо — рекао је Сања и они су, баш како треба, као што је ред,
лаки и слободни, шмугнули у најближи сокак, на пола пута до заробљеника
сатераних у строј.
Убрзавајући ход, Саша је имао осећај као да су га на љуљашци дигли
високо, високо и — пустили.
Промаче у близини трава (умало није пао, гурао се рукама као мајмун
и одрао дланове о туцаник, какав туцаник, откуда?), прозор, други прозор
(кућа се клатила) колица, жена која их гура (устукнула је од Вењине
окорело-крваве њушке), полицијски патролни аутомобил скреће иза угла,
одлази из дворишта („...Нису нас приметили? Могли смо право пред њих...
да искочимо...“), клупица (због нечег испречена на путу), ограда („Нећу да
прескачем — висока је...“).
Сваког секунда му се чинило да ће покретачка снага љуљашке сада, баш
сада да достигне свој врхунац, а њега ће неко шчепати за врат и повући
назад, незадрживо.
 Саша је скочио са ограде и пао наглавачке...
„Заиста, веома је високо, како ли сам се попео...“
У близини се, због нечег четвороношке стропоштао Вења, црне,
испуцале браде, а једино се Рогов дочекао на ноге, чучнуо и одмах се
усправио. Рогов је ухватио Вењу за оковратник, овај се одупро ногама и
устао, па потрчао.
Шиштећи и дахћући, док им је цурила дуга, отегнута горко-слатка
пљувачка, јурили су кроз дворишта све док нису изнемогли и сакрили се,
потпуно избезумљени, у улаз неке куће.
Стајали су четвороношке, мутних очију, отворених уста, безуспешно
покушавајући да дођу до даха. Из уста им је висила бала. Неко је улазио у
зграду, али није их било срамота...
— Сине, ти си... био си у Москви? — мамин гласу телефонској
слушалици звучао је као осуда и увреда.
Саша је био спреман да нагрди своје лице слушајући тај глас.
— Био сам — одговорио је глуво, високо дижући разбијену усну, због
чега је то „био“ зазвучало као „ио“.
— ...Сви сте на потерници — рекла је мама, и у њеном гласу је била
једва чујна нада да ће је Саша разуверити, рећи да све то није истина и да
он није учинио ништа рђаво.
— То је... глупост... — одговорио је он.
 Глава друга

Саша се растао са Вењом и Љошком поред метроа — закључили су да

појединачно изазивају мање сумње.
Он је из Москве до свог провинцијског града — пет стотина врста од
престонице — допутовао шинобусима или, како су то називали његови
ортаци — „поштанским псима“. Седео је усамљен у ћошку вагона, понекад
му је утроба подрхтавала од недавних догађаја, поново се појављивао тај
ритам — када се све руши и звечи. Саша је ослушкивао тај ритам и схватио
да подрхтава добро.
Град је био слабашан, као играчка, и његово ломљење је било
бесмислено исто као ломљење играчке: унутра није било ничег — само
празнина пластичне масе. Али, због тога је и настајао дечји осећај
тријумфа, опор осећај савладавања, што је све било много једноставније
него што изгледа...
Кад наиђу контролори, Саша је одлазио на платформу, кроз мутно
стакло гледао је њихову плаву одећу, строга лица. Затим би, чим дочека
станицу, на перону оптрчавао вагон с контролом и поново се завлачио у
ћошак.
Понекад би мало сисао разбијену усну, али га више није болно сврбела
— зацељује му, као мачки.
Изгледало му је да се шинобус кретао нечујно — Саша није чуо ништа.
Напољу је било влажно и тужно. У стаклу се огледао он — кратка коса
са самовољним праменом, необријане јагодице, тамна кожа, чело у раним
борама... Обично лице.
Саша је допутовао у свој град, врата шинобуса су се залупила за њим,
као да је био слепо црево па су га одсекли.
Пошто је отерао глупе мисли да га заседа чека већ у улазу („...тако су
поставили заседе по читавој земљи...“), потрчао је кући.
Брава се оглашавала уобичајеним, меким, звецкавим звуцима. Врата су
се отворила.
Мајка је радила у ноћној смени, стан је био пуст.
 Саша је телефонирао познанику, замолио да га одвезе у село. Човек је
осорно одговорио: „Данас крећем“.
Оставио је мајци цедуљу: „Мама, све је у реду“.

***
Путовао је до села уобичајеним труцкањем. „Жигули“ је трештао, на
шофершајбни, уместо потврде о техничкој исправности возила висио је
календарчић са масним цифрама текуће године; календарчић је требало
да доведе у заблуду саобраћајну полицију. На путу до села била је само
једна саобраћајна контрола, полицајац је гадљиво погледао у „жигули“ и
окренуо се.
Човек је читавим путем ћутао, понекад је ослушкивао аутомобил који
се оглашавао најразноврснијим звецкавим звуцима. Редослед тих звукова
Саши је изгледао произвољан. Али човек је, изгледа, разликовао све
компоненте те какофоније.
Пролазећи поред саобраћајне контроле, возач је био мало напет, очи су
му отежале, чвршће је држао волан и пиљио у пут бојећи се да чак и
погледом закачи полицајаца, као да је овај био нечиста сила. И Саша, по
свој прилици.
Асфалтни друм је убрзо после саобраћајне контроле прелазио у сеоски
пут. Пошто је прошао баште, два тиха села чак и без паса, сеоски пут се
заплео у борову шуму. У шуми је било мрачно. Трасиран на месту бивше
пруге уског колосека, пут је подмећући честа јака ребра тресао и болно
ударао аутомобил.
„Жигули“ је бесно сијао једним фаром, други је једва осветљавао и
самог себе. На светлу се кривило и трзало грање. Однекуд из детињства
изронио је страх од мрака и дрвећа, Саша је запалио цигарету и све је
прошло.
Сетио се како је једном косио са оцем — Саши је било девет година.
Косио је отац а Саша је само пробао да коси док је отац пушио, а после је
грабуљао покошену траву. Сумрак је постајао гушћи, требало је да
камионом дођу по њих, али никако нису стизали. Отац је запалио ватру.
Саша је сакупљао грање, у страху да се удаљи од ватре. Отац је са ливадице
одлазио у шуму, Саша је уплашено слушао како крцка ломљење грана, али
отац се већ појављивао, плен му је био огроман. Ватраје подрхтавала,
грање је пуцкетало.
Сад ће и та ливадица... Ево је.
Камион је ипак стигао. Отац је рекао возачу: „Овде ћу да преноћим“.
Када су одлазили, Саша је гледао кроз прозор камиона. Отац је стајао
подаље од ватре. Саша му није видео лице.
„Па шта? Шта би било да си га видео... Шта би видео?“
Глас је био ироничан, па чак и љут. Саша није волео тај глас и није му
одговорио. За тренутак је зажмурио и покушао да се апстрахује.
Прљава шофершајбна. Календарчић. Скорели полумах брисача. Утроба
касете одломљених вратанаца. Саша је два пута стављао унутра испале
шибице, затим је кутијице бацио поред мењача. Возачева чекиња.
У селу је мирно дотрајавала возачева кућа.
Саши су у селу живели деда и бака, очеви родитељи. Није их видео
годину дана. У село се није могло стићи ни у јесен, ни зими, ни у пролеће —
једино кад је мај био топао и сув. Осим трактором. Ретко ко се усуђивао да
крене на пут другим превозом.
Више му се није пушило, цигарета — по обичају — није скраћивала
путовање него га мучно, безукусно одуговлачила, а пепео — кад возило
удари о ребра уске пруге — пада на панталоне, те возач попреко гледа како
Саша скида са себе светлуцаве тачке.
„Сероњо!“ — опсовао је Саша жалећи прогореле панталоне и бацио
кроз прозор недопушену цигарету.
Саша је клизио са седишта, пошто се извалио у готово полулежећи
положај, ноге је раставио као спајалице и покушавао да макар на кратко
опусти тело, уморно од путовања. Нова џомба баци Сашу на возача. Саша
је хтео да му се извини, али се предомислио и сео усправљен, чврсто
пиљећи напред.
...У глави му се комешало нешто једва приметно и сасвим равнодушно
према Саши. У другим тренуцима и сам би зачуђено уочавао то комешање,
могло би се рећи, својих мисли — апатичну збрку готово неконтролисаних
запажања, повезивања нечег мутно опаженог са нечим што је већ
заборављено.
Усамљеност је, чинило се Саши, недостижна управо зато што истински
не можеш остати насамо са самим собом — ван оних слика које су
пролазници оставили у теби, без обилатог чичка увреда, грешака и
огорчења. Каква може бити усамљеност кад човек има сећање — оно је
увек ту, строго и мирно.
 „Каква усамљеност кад је све што си доживео — у теби и са тобом, ти си
попут сладолеџије који је све распродао, али носи свој фрижидер и пре
него што легне да спава, држи га поред себе, хладан...“ — помислио је Саша
и сам се иронично наругао себи. „Бунило. Какво бунило“ — рекао је глас.
Саша опет не одговори, али овај пут се сагласио.
Село је било мрачно, у многим кућама нису горела светла.
Саша готово да није осетио живахност од тога што се вратио у место у
којем је одрастао.
Већ одавно му се чинило да га, приликом повратка у село, тешко може
прожети икаква радост — до те мере је туробно и мучно оно што му се
указује пред очима.
Неколико сељака, који су крајем пута лагано ишли у сусрет „жигулију“,
стали су загледајући у ауто: ко је то, коме иде? Саша није чак ни
покушавао да види ко је стао, јер никог не би препознао. Све му је било
туђе.
Возач је довезао до своје куће.
— Стижеш? — питао је или само изјавио, без икаквог упитног знака.
— Стижем — рекао је Саша трудећи се да то не звучи као донекле
понижавајући одговор (испало је лоше) и изашао из аута.
Новац за пут Саша му је дао још у граду.
Размрдао је тело и сасвим сумрачном улицом упутио се родитељској
кући.
Пут је био упропашћен и прљав. Из других кућа су ситно ђубре,
огризине и сплачине избацивали и изручивали право у канале поред куће
— кокоши су кљуцале оно што се могло кљуцати, остало је дотрајавало
мирно. Саша се клонио јарака — наслућивао их је по мирису и непријатној
мекоћи влажне земље и трулежи око њих.
Пут до куће, која се налазила у суседној улици, одлучио је да скрати, да
иде кроз повртњаке. Осим тога, да би му се мање смучило, најбоље је да
неприметно прилази кући, из задњег дворишта, постепено урањајући у
неугледност и пустош.
Скренуо је на путељак, ноге му се раскречише у блату. Саша је махао
рукама и тихо псовао...
Бадава се Саша чувао блата — идући повртњаком, ипак се ублатњавио,
измазао и последње метре до капије прешао је гегајући се и као осуђеник
закорачио у црни густиш.
 „Јеси ли заборавио како да смакнеш резу?“ — покушао је Саша да се
охрабри, живне. С муком је прогурао руку кроз отвор на капији (у
детињству је било лакше — танушном рукицом) и повукао резу.
— Ниси заборавио — рекао је шапатом Саша, сетно глумећи самом себи
своју радост: своје ништавно расположење је последњи пут заљуљао, као
љуљашку, али није било ни ликовања, нити ичег.
— Ниси заборавио — поновио је још једном наглас, и та реченица се
више није односила ни на шта, није се тицала ничег, просто му је требало
да изговара нешто док затвара капију и иде двориштем, између две шупице
и сушаре, које је запоставио немоћни деда. Мало даље је била штала, у
којој бака већ годину дана не држи козу, већ је три године како тамо нема
свиња и десет година од када су одатле одвели краву Доманку на последње
путовање. Из штале нису допирали мириси живота, балеге, ниједна длакава
душа није улазила тамо копитама, нико није преживао бучно дишући и
плашећи се Сашиних корака. Мирисало је само на влагу и прљавштину.
Саша је тужно погледао кућу — мали прозори били су мрачни.
Корачајући меко и опрезно, прошао је поред расушене ограде, која се
дизала десно, и бочне стране куће од црвене цигле, која се црнела лево, и
због нечег застао на углу куће — иза угла су била улазна врата. Крај улаза
се налазила клупица, Саша је памти и већ зна да бака седи на клупици
држећи меке, уморне руке на коленима.
На путу поред куће стајало је дете са сувим прутом.
Нешто је говорило, шибало суварком по бари и звиждало одскачући од
прскања воде.
Саша је направио још пола корака.
Да, бака је седела на клупици — равнодушно и непомично. Чинило му
се да она не види ништа. И понашање детета, његова игра, његов глас су му
стављали на знање да оно не види, не сећа се да бака седи на клупици. Као
да су се бака и дете налазили у различитим димензијама.
Улица је била пуста, мрачна и блатњава, као и све остале сеоске улице.
Иза повртњака, обраслих жилавим коровом, назирао се суседни ред, једва
означен ретким жутим прозорчићима.
Дете је замахивало суварком и тапкало у месту.
Бака је не трепћући гледала преко детета, преко повртњака, преко
дрвећа.
Село је нестајало и замирало — то се осећало у свему. Оно се отиснуло
изрованом, тврдом, тамном ледином и тихо пловило. Забачене шупе,
урасле у земљу дуж пута, црнеле су се влажним боковима, трулим даскама.
На крововима шупа расте трава и чак се криве кржљава дрвца, која су се
примила, али нису имала куда да пуштају корење — испод њихових слабих
коренчића налазила се хладна, опустела грађевина у којој су се, у
разбијене ћупове и шупље бачве увлачиле белоушке, које више нико није
узнемиравао. Жбуње се разрасло и избило на пут.
Усред свег тог лаганог и готово завршеног пропадања дете је изгледало
необично, срамотно и неумесно.
— Сањка... — удахну бака када је Саша, стежући зубе да се не би окренуо
и побегао повртњаком, закорачио напред, спустио торбу на земљу и
пружио руке према баки.
— Како си стигао, а? — питала је. — Аутом, ваљда? Сам?
Саша је одговарао потврдно, да — сам, да — аутом, и загледао се у
бакино тамно, округло лице, у њене сузне очи.
— А ја мислила да Сањка неће доћи — рекла је и Саша осети благи
прекор у њеном гласу. — Не пише писма. Деда ће умрети, а Сањка неће ни
знати...
„Умрети“ бака изговори наглашавајући „е“, и зато је реч звучала
кудикамо беспомоћније и са више осуде. У речи није било оштрине, у њој
је била усахлост.
Дете у недоумици погледа у Сашу, који је загрлио и пољубио баку
стискајући јој мекана рамена. Можда је то детету било чудно, баш као да је
Саша грлио дрво или ћошак шупе.
Саша је подигао своју торбу и стао неодлучно. Бака је отворила врата
куће.
— Деда је сасвим онемоћао, септембар ће доживети или неће... Не
устаје, неће да једе, само попије водице — рекла је тихо бака улазећи у
трем.
Саша се није усудио да уђе у брвнару, у којој је лежао деда, те пође за
баком у кухињу — она одмах, по добром сеоском обичају, поче да прича —
без питања, све по реду.
У кухињи је горела слаба сијалица. Све је било покривено мушицама, и
када је бака ушла, неколико мува полете нечујно. Пошто су мало кружиле,
муве опет мирно слетеше — биле су сите и малаксале.
Бака је тихо говорила о синовима, имала је тројицу
— Сашиног оца и двојицу Сашиних стричева, од којих је један био
Сашин кум. Сви синови су јој помрли.
Први је умро најмлађи, Серјожа — слупао се на мотоциклу, био је пијан.
Пре две године, у лето, у пијаној тучњави погинуо је Сашин кум,
Николај, био јој је средњи син. Сахранили су га поред млађег брата.
А пре годину и по дана, у граду из којег је дошао Саша, умро је Сашин
отац Василиј. Он је био најобразованији у породици, предавао је на
факултету, али је такође пио, при чему је пред крај пио злонамерно и
непробудиво.
Саша је довезао оца — у мртвачком сандуку — зими... пут је био језив...
сећање на то путовање је неподношљиво.
— Почистим ја двориште и одем код деде — причала је бака. — „Деда, је
ли истина даје Васја умро?“ — питам га. Мислим да сам сањала. „Ма, то
није истина, лаж!“ — каже... А како је он умро, Сањка...
Саша је седео за столом, прекривеним старом мушемом, и вртео
цигарету међу прстима.
Бака је тихо говорила:
— Седнем ти ја поред прозора и седим, седим. Мислим, кад би ми неко
рекао: иди хиљаду дана, боса, по било каквој зими, да видиш своје синове,
ја бих пошла. Да ништа не кажем, не дирнем, само да их видим како дишу.
Бака је говорила мирно, а иза њених речи био је црни ужас, она иста,
готово незамислива самоћа о којој је тек недавно размишљао Саша,
самоћа која отвара своју другу страну — огромну, али без одјека — она се
никако не одазива, ни на какве гласове.
— Па како, Васка је толике књиге прочитао, зар ни у једној није писало
да не треба пити вотку? — питала је бака Сашу не очекујући одговор. — Па
он се начитао безбројних књига, зар тамо није речено да се умире од
вотке?
Саша је ћутао.
— И сад су сви мртви и леже. Никад више неће устати, неће пити вотку,
никуда неће поћи, ником неће рећи ни реч. Напили су се. Ја и деда смо
мислили — лећи ћемо поред најмлађег сина, али Кољка и Васка легоше у
наше гробове. И сад немамо где ни да легнемо.
Бака је спремала одједном у два тигања — у једном је подгревала
мешајући кромпир с месом, а у другом су цврчале и пуцкетале Сашине
омиљене посластице — танке, готово провидне палачинке са слатком,
хрскавом, тамном корицом по ободу. Бака је спремала без журбе, добро и
вешто, није размишљала о томе како и шта спрема, а вероватно би могла
жмурећи и чак умом далеко од оног што ради.
— Ове зиме смо поклали паткице — причала је бака преврћући кромпир
и месо у тигању — немам више снаге да идем до реке. Са брда силазим, али
се једва пењем — патке ме чекају, зову.
Бакин говор је неприметно прелазио са једног на друго, али говорила је
о једном — о томе да су сви помрли и више нема ничег.
— Деда је сасвим оглувео, не чује ништа... Последњи пут је устајао у
јуну. Кренуо у тоалет и пао у дворишту. „Зашто си устајао?“ — кажем. —
„Па донела сам ти кофу!“ На једвите јаде сам подигла деду.
Бака је смањила ватру испод тигања са кромпиром и месом, извадила
последњу палачинку из другог тигања и отишла у брвнару.
Саша је устао, шеткао мало у кухињи па изашао напоље да пуши.
Излазећи, чуо је како бака гласно говори деди:
— Сањка је дошао! Сањка!
— Сањка? А што не сврати? Чујем ја да ти ћућориш с неким...
Потпуно се смркло. Село је било нечујно.
Дете је отишло. Поред баре је остао његов суварак.
Цигарета се пушила. Пепео није отпадао.
У близини прође пијан, запуштен човек, не обраћајући пажњу на Сашу.
— А што ти не дођеш код мене, Сањка? — упита деда кад је Саша ушао у
брвнару и сео крај постеље.
У његовом гласу је једва чујно подрхтавала старачка иронија — бојиш
се, вели, мене, свог деде на самрти.
И уз иронију се чуло жаљење па ништа, момче, нећу ја дуго.
Деда је смршао, штрчала су му оштра рамена, искочила му је сива
јабучица, слепиле се слабе очи. Деда се спремао да умре. Док је говорио, у
грлу му је једва чујно клокотало, а изговарао је једва разговетне речи.
— Умирање није страшно, Сањка... Живот је врло дуг. Већ ми је додијао.
Лежим, ето, и никако да умрем. Ех, Сањка, Сањка...
Саша је ћутао и гледао у деду.
— Пусти га да једе, тек је стигао! — рекла је бака улазећи. —
Наразговараћете се! Нећеш умрети док једе!
— А зар му ја браним — одговорио је деда. — Иди, Сањка, једи...
 Саша је послушно пошао у кухињу. Деда је нешто шапутао, разговарао
је са неким пошто је затворио очи.
Бака је испитивала Сашу о мајци, о томе је ли мајка спремна за удају, о
томе пије ли он и где сада ради. Мајка се није спремала за удају, Саша није
пио у смислу у којем га је питала бака, о послу је слагао нешто. Он је
радио, али био је лен да објашњава свој посао. За старце је посао — орање
земље или фабрика, или болница, или школа... И у праву су. Али, данас је
такав посао — у већини случајева — судбина не баш срећних људи,
уплашених животом.
Бака му је, како то кажу у селу, „понудила“ и Сања је са задовољством
пио ракију уз месо и кромпир, да се некако разоноди. Испио је једну, па
другу, па трећу.
У суседној соби је умирао деда. Саша је јео с апетитом. Изгладнео је.
Палачинке су биле исте као у детињству, укусне.
Бака је причала о томе шта се дешавало у селу.
У последњој кући улице живео је човек звани Хомут. Саша га је добро
познавао. Хомут је једном спасао Сањку. И отац је познавао Хомута,
пријатељевали су — неким ћутљивим, тихим пријатељством.
Хомут је био здрав, бистроок, јак као коњ. Прошле године се обесио.
Дошли му синови из града да му помогну у башти. Радећи у повртњаку,
Хомут се посвађао са синовима. Одавно се није добро слагао са њима.
Завадио се и рекао: „Сад ћу ја да вам покажем!“ Отишао је кући. Синови су
одмахнули руком и наставили посао. Кад су дошли, нашли су оца у шупици
— обесио се о греду, пошто је подвио ноге.
Сад нема ни Хомута.
Двориште даље од Сашине родне куће живео је, са својом мајком,
човек звани Комесар. Прозвали су га Комесар зато што последњих пет
година није радио ништа, само је посматрао сељаке, од раног јутра стојећи
поред оградице, ослоњен на њу. Развео се са женом, хранио се од мајчине
пензије. Саша је увек видео у њему нешто нездраво. Без жене,
четрдесетогодишњи расплодни бик, чиме се бави по цели боговетни дан?
Кћерка му расте сама у граду, још сасвим малена... Од таквог живота човек
се може угушити. Али, он се није угушио. Најпре је умрла његова тиха
мајка, а убрзо је и сам умро, нешто са срцем.
Два сина најближе комшинице су погинула још онда кад се слупао
Сашкин најмлађи стриц — њени клинци су се такође слупали, исто тако на
мотоциклима. Тако је било: последњих година бивше власти сељаштво је,
најзад, уштедело за месо, сакупило парице. Прво што ради сеоски житељ,
који читавог живота ринта у безбројном зноју — мази своје дете, ма колико
било старо. Управо тих година сва сеоска клинчадија су пожелела да са
својих бицикала седну на мотоцикле. У селу не само што није било
саобраћајне полиције — тамо по пола године нико није могао видети ни
рејонског полицајаца, тако да су сви возили пијани. И одмах су почели да
гину. Разбијали су се језиво, у парампарчад, ударом избачени из седла,
пред смрт су летели по педесет, у ствари и по седамдесет метара, лупали
своје луде главе о дрвеће и ограде, ломили све кости тако да им се тело
претварало у румени меки сир, а понекад су страдале и младе девојке, које
су седеле на другом седишту. Ако девојке и нису гинуле, често су ломиле
своје кичме па после лежале, нису могле на ноге, и пребирале у глави то
несрећно вече, сваки тренутак.
Саша, који је још као дете трчкарао у сеоску продавницу по хлеб, често
је пред продавницом виђао некад три, некад пет, а некад и више жена с
црним марамама — свима су се слупали синови. Жене су стајале и тихо
разговарале о томе како су живела и како су погинула њихова дечица. И
неколико речи које је узгред, у лету чуо из црних уста тих жена, после су се
дуго мотале по Сашиној глави не налазећи место себи.
Неко је отишао из села последњих година, причала је бака, неко је тихо
умро од превремене изнемоглости, па је у читавом реду остао један човек
— нико више не памти зашто је добио надимак Славуј. Он се сваке вечери
напија, богзна где, долази кући, глупо урла на занемелу жену која је одавно
све проклела и заћутала у безизлазу. Нису имали деце. Увече се у готово
пустом селу оре Славујеви крици.
Пијан је мало кога препознавао, ишао је селом не примећујући ништа,
само га је тужни женин изглед враћао у мутну реалност из алкохолне
даљине и побуђивао му већ физиолошку жељу да виче и псује, уосталом,
ниједном речју није показивао да је свестан.
То је он, Славуј прошао поред куће кад је Саша пушио поред плота.
Бака је поспремила сто, пошла да Саши спреми постељу у соби која је
преградицом одвојена од дединог припећка.
Док је спремала кревет, сећала се како је на том кревету спавао Васја,
срце мамино, детенце одгајано после рата, због сеоског рада неприметно
израсло у мршавог, високог, рано оћелавелог момка који је отишао из
родне куће и вратио се као здрав мушкарац у којем је једино она и могла
без по муке да види оно исто дете. Али ето, Васји је стала крв у телу и више
није жив.
 Кад је Васја први пут имао срчани проблем, она га је сањала. У сну је
Васја лежао на кревету и говорио: „Мама, ево, овде ме боли, не могу да
дишем“ — и показивао срце.
Она је одмах пошла код Васје, неочекивано је стигла у град, где није
била већ десет година, и у граду је одмах сазнала да јој је сан — истинит.
Саша је тада одвео баку у болницу, у којој је хитно смештен отац.
Отац је лежао миран, поцрнелог лица, ослушкивао је себе. У њему је
куцало болесно срце. Бака је седела поред њега и упиљила се у синовљево
лице.
Оца су оперисали, расекли му груди, док су лекари бајали, срце му се
пола сата налазило ван тела. Преживео је. Није смео да пије. Али, убрзо му
је погинуо брат Коља, и Васја се пропио. Опио се једном, па после још
једном, доспео је у болницу и брзо умро, за два дана.
Саша је знао да бака спрема кревет и богзна који пут мисли зашто,
зашто није сањала Васју кад му је позлило други пут, није је позвао, и
никако није могла да нађе одговор.
Није јој дошао на сан нити је позвао. Зимус су телефонирали
комшијама — то је једини телефон у селу, рекли им да је Васја умро,
пренесите, возимо да га сахранимо. А три недеље после сахране стигло је
Сашино писмо, које им је Саша писао недељу и по дана пре очеве смрти.
Због аљкавог рада поштанске службе, писму су истекли сви рокови и стигло
је малтене пешке. У писму је Саша писао да се отац осећа добро.
Како се све догодило одједном? — питала је бака Сашу, који се још
једном послужио ракијом, испушио још једну и дошао да спава. — У писму
си писао да је отац добро. Ја читам, а он већ у гробу. Или је то њему
постало добро. Мучио се читавог живота...
Бака је гледала у Сашу мирно, није очекивала одговоре од њега.
„Понекад кажу да се унучад воле више него деца. Није истина...“ —
помислио је Саша.
Бака је волела синове. Саша је за баку био нејасно подсећање на доба
када је породица била потпуна и синови живи. Али, она није била у стању
да додели Саши црте његовог оца, да у Саши осети своју крв — дату сину и
пренесену у унука... Саша је био засебан човек, већ готово отуђен...
Врло ретко бака се загледала у Сашу с надом да ће покојни син
искрснути у обличју унука, да ће јој дати знак, али се одмах прекидала:
„Није он, није он...“
Саша је то разумео и мирно прихватао бакину отуђеност, тиху, готово
неосетну, тању од длаке. Не увиђајући то разумом, кришом од самог себе,
осећао је да ће му овде бити лакше тако — у некаквој отуђености од баке.
Када свако у души носи своју невољу, можда не треба ни дирати у ту душу.
Зар треба прелазити границу оног што је и овако једва подношљиво?
Деда није био спреман да ишта више подноси, журио је деци.
Он је стоички поднео смрт двојице синова и још годину дана пре смрти
трећег био је јак. Јачи од Саше — Саша се сећа како се задивио дедином
здрављу док су једном радили у дворишту, деда је баратао тешким чекићем
који је Саша једва подизао.
Али, пошто му је и последњи син отишао, деда је одустао од живота.
У дединој глави нису се појављивали одсјаји прошлости. Није било ни
успомена на оно време када је он, млади ударник, радио на комбајну, ни о
томе када је он — млади официр, командовао оруђем. Не сећа се ни готово
трогодишњег заробљеништва, ни послератног живота. Није било ведрине,
лепих успомена. Постојали су одјеци, недоречености, сапунице сећања,
ниједна мисао није налазила свој завршетак, све се клатило као у мрачном
вагону са трептавим, готово немоћним светлом, негде су и гласови
невидљивих сапутника, понекад звецне и посуда, и нема кондуктера, и
нешто неразговетно промиче иза прозора.
Деда је ослушкивао, али није могао ништа да разабере.
Прошла је бака, приметио је деда. И опет није био у стању да ишта
помисли, ни о њој, ни о себи, ни о коме. Није имао шта да решава, а ништа
се није разрешило само. Све је протекло и промакло. Запљускивало га је
безбојно. Ретко је капао остатак на дну.

***
Деда је увек укључивао радио на најгласнији тон — у оно време, давно.
У шест ујутро у брвнари се орила химна. Бака је устајала још пре тога.
Саша је протезао танушне ноге неопраних пета, љутио се на деду. Али би
заспао брзо — чим се прекине мелодија. Устајао је добро расположен. Јео
млачну кашу. Понекад је у каши налазио муву, али Саша се није гадио —
пошто је улови и положи поред тањира, појео би све. Мува је лежала
слепљених крила у малој белој барици. Каша је била необично укусна,
слатка, топла. После каше — палачинке, чај. Све је било тако нежно.
 У шест ујутро радио би закрчао као да се плоча са химном већ
завршила или никако није могла да почне, заглавила се. Радио је тешко
дисао својим црним, прашњавим плућима и срозавао се на ропац. Звук се
није прекидао.
Саша је отворио очи.
Изнад главе су му висиле иконе.
Мали прозор, лево од кревета, цедио је светлост.
Баке није било у брвнари.
Саша је ослушкивао у жељи да чује дедино дисање, али га није чуо. Није
му се устајало. Али, још мање му се лежало — удвоје, са дедом иза
преградице.
Ноге су му гадљиво дотакле под. Рамена су му се стресла. Јагодице су
се згрчиле задржавајући зевање. Очи су му ужурбано шарале по соби,
тражећи на чему да се задрже, како би му се срце смирило и јутро почело
добротом.
У супротном углу собе висио је „породични иконостас“ — хиљаду пута
виђене фотографије. Али, Саша је још волео да га разгледа.
Обукао се одмах навлачећи и панталоне, и мајицу, и џемпер, и не
допуштајући ни примисао „...како ли је деда, вирни...“, истежући се и
настојећи да корача тихо, прошао је у супротни угао, до сличица које су се
мутно беласале.
Ево, ова велика фотографија је често запањивала Сашу: 1933. година,
сеоске девојке седе у групи, око двадесет њих. Девојке су неговане, могло
би се рећи — буцмасте, слатке, не зна се која је од које слађа. А тада је била
колективизација, радили су за бонове. Саша је стално заборављао да пита
баку како то. Ово је бака, било јој је око шеснаест или мање година (није
знала датум свог рођења и никад га није обележавала) — али већ је згодна
девојка, све јој је на свом месту. А била је 1933. година.
А ево и деде, са пријатељем, 1938. година. Лица ведра, очи широко
отворене, сурови мушки полуосмеси. Наградни „командантов“ сат на
дединој руци, огроман, изложен да се покаже. Другар му је полукавкаске
спољашности, али један наочит Кавказац, упадљив, сав — жива ватра, као
да на непознат начин одражава фотографски блиц. Година 1938. Чему ли
се осмехују? Добро им је. Задовољни су што се фотографишу, пред њима је
живот.
Дедин друг, Саша му је заборавио презиме, јуначки је погинуо у
Отаџбинском рату, био је пилот. Испред продавнице је његова биста, са
вечито увелим цвећем у подножју.
Деда је био привремено ослобођен војне обавезе, због пречег посла —
до 42. године нису га водили на фронт — био је најбољи комбајнер у
области. Деда је већ тада био ожењен баком, мада још нису имали деце.
Али, ујесен 1942. и деду су упутили на фронт. Убрзо је заробљен. И
читав рат је провео у заробљеништву. Нерадо је причао о томе. Једино је
волео да се сећа како му је у заробљеништву гатао неки вештац и
предсказао да ће деда доживети осамдесет година.
Људи су непрестано умирали, сваког дана, и то по неколицина — причао
је деда. — Спавали смо једни уз друге, да би нам било топлије, сви редом.
Сви смо се истовремено окретали са бока на бок, неколико пута у току
ноћи. Други пут се окренеш, а човек поред тебе већ липсао, лежи хладан...
Мени су гатали, али нисам веровао: нико није веровао да ће бити у стању
да проживи још један дан — а мени кажу: „осамдесет година“. Али, доживео
сам. Доста, већ сам и превршио.
Када је умро Сашин отац, деди је било осамдесет четири.
Деда је на парастосу још једном испричао ту причу, и додао:
Требало је да умрем у осамдесетој. Синови би ми били живи. Умро бих
срећан. А сад, Сањка, не схватам ни зашто сам живео — немам никог,
нисам стекао ништа, као да нисам ни живео.
Бака је говорила: деда је преживео заробљеништво зато што није
пушио. Немци су заробљеницима давали дуван и хлеб. Деда је свој дуван
трампио за хлеб са другим заробљеницима. Није га давао бадава.
Саша је понекад мислио: може ли он због тога да оптужи деду или не?
Да деда није добијао додатни комад хлеба за дуван, не би било ни Саше на
беломе свету. Како да га оптужује за то? Ако хоћеш да оптужујеш, иди у то
ропство, проживи тамо три године дајући дуван џаба док га други трампе,
па кад се вратиш жив — тек тада оптужуј.
Када се деда вратио из ропства, био је тежак четрдесет седам килограма
— а деда је висок метар и осамдесет три.
Још је деда причао: кад су их ослободили (савезници — Американци),
догодило се да је он, са неколицином својих другова, кренуо пешке ка
својима. Ишли су ослобођеним немачким селима и нашли буре белог
меда. Било их је петорица и сви — осим деде, навале да једу мед рукама,
директно из бурета. Деда је своју исцрпљену чељад упозорио да га не би
требало јести — нису га послушали. Најели се они и готово одмах почели
да повраћају, да се превијају и грче. И тако су сви умрли, недалеко од
бурета белог меда.
Понекад је Саша јасно видео то буре, пуно белине и густине. И како се у
мед уваљују прљави, дрхтави прсти дугих ноктију. И безуба уста, обрасла
прљавим длакама, грабе мед. И мед грчи гркљан. А деда седи подаље,
згурио се и окренуо. Можда су сапутници чак исмевали деду, неколико
минута су били живахни. Али, убрзо је један нагло сео или одмах пао, и
исколачио очи од болова...
И деда је наставио сам.
Искључили су га из комуниста зато што је био у заробљеништву. Вратио
се у село, својој жени. За неколико послератних година изродили су
тројицу синова.
Ево синова, на другој слици. Сашин отац, Васја, стоји између баке и
деде, белоглав или, како овде у селу кажу, белић — значи да му је коса
светла као лан који је изгорео на сунцу. Деда држи у наручју средњег, а
бака — малог сина. Деда је сувоњав, висок, израсходован, строг. Бака је
тамнопута, мршавих образа, не личи на саму себе. Тешко је било подизати
децу.
Ту је и други снимак — колеге Сашиног прадеде — дединог оца.
Забележено је време: Први светски рат, у позадини је бункер, стоје четири
војника, лица су им као коњска, развучена, бесмислена, наочита. Прадеда
носи три „Георгија“ на грудима. А прегрмео је још и Грађански, такође је
добио одликовања. Али, снимци из Грађанског рата нису сачувани. И
одликовања су изгубљена.
А ево и Саше лично — четрнаест година, румен, светле пути, коса
зализана на страну. Када је одлазио из села био је, као и сви сеоски клинци,
белић — али у граду је изгубио ту изразиту, ретку боју и постао тамносмеђ.
Саша је остао један једини чувар малог знања о том животу који су
проживели људи овековечени црно-белим фотографијама, био је барем
некакав сведок да су постојали. Кад не буде баке, нико ником неће моћи да
објасни ко је овде снимљен, какав су народ Тишини. А нико неће ни да
пита, кога је брига. Нови домаћини ће избацити иконостас у непроходно
жбуње поред пута, размазаће се лица на сликама и — готово. Као да их није
ни било.
Саша већ сада није знао ко су људи на многим снимцима — нека
родбина, бакина, дедина, можда комшије са којима су живели у слози,
можда још неко. Али сва родбина је помрла, и пријатељи су помрли, у
читавом селу више није било људи који памте какви су били деда и бака у
послератним годинама — нема ни говора о томе шта је било пре рата. Јер
је била свадба, и младенци су се љубили збуњено, и гости су жагорили и
пили, и сви или готово сви су се осмехивали — можда је неко седео у
ћошку тужан, тихо је пио, на свакој свадби има таквих, али ипак је све било
срећно и бучно... и ниједан сведок те свадбе, по свој прилици, није жив.
Саши одједном паде на памет како се деди једном омакло да му је
женидба баком — други брак. Од прве жене је отишао сутрадан по свадби.
Шта му је урадила, деда није рекао. О својој првој свадби гадљиво је
изустио неколико речи које Саша сада не памти и — то је све.
То, да се деда женио двапут, запрепастило је Сашу чак и више него
страшне године које је деда провео у заробљеништву. Каква ли је била та
жена, каква ли је била та девојка? Шта ли је урадила? Ваљда ју је деда
затекао са неким? Или се напила и извређала деду? „А можда су катраном
намазали капију?“ — помислио је Саша, сметнуо је с ума да ниједна кућа у
селу није скривена иза капије — корак с пута и одмах су врата, која често
нису чак ни затворена. Ни псе нико није држао.
„Катраном... капију...“ — ругао се Саша себи. — „Начитао си се књига...“
Нико није знао како је све било. А све је било.
Па како то, а? Куда су сви отишли?
Вреди ли сазнање о томе како су деда и бака живели свој живот? Или је
оно ништавно и непотребно?
Саша је тихо прошао код деде.
Довратници у брвнари су ниски, па се Саша нехотице поклонио деди,
али он то није ни видео — лежао је жмурећи. Саша је одмах зачуо дедино
пискаво, дрхтаво дисање и неколико тренутака зурио у његово бледо чело
са танком, поцрвенелом веном.
Деда је зажмиркао сузним очима, зенице му се нису виделе испод очних
капака.
„Види ме? Не види? Казаће ми нешто?“
— Сањка ... — рекао је деда тихо. — Устао си. Требало би да се
наспаваш...
Саша је ћутао и нетремице гледао у деду. Деда је дисао.
Саша је узео хоклицу и ставио је поред дединог кревета — урадио је све
то можда чак и гласније него што је требало — само кретање и направљена
бука као да су брисали осећај тужне болећивости дешавања.
Деда је једва приметно испод ока погледао Сашу, који је сео уз њега —
задрхтао му је очни капак, мрднула је мутна пега зенице, па се очни капак
поново затворио пуштајући малену сузу, која се одмах загубила у бори.
— Ускоро одлазиш? Кад би остао... Сачекај док умрем... Ускоро ћу да
умрем... Макар да ме сахраниш. Иначе самој баки... Сахрањиваће ме жене.
Више нема мушкараца...
„Вероватно у тим случајевима говоре: ‘Ма, како да умреш, деда, добро
ти је! Одлежаћеш мало и ускоро ћеш устати! — помислио је Саша и
оћутао.
— Колико година сам проживео, не памтим да су жене сахрањивале
неког... У граду још има мушкараца?
Саша се благо осмехнуо.
— Има — рекао је гласно, тек да нешто каже.
— А код нас су сви помрли. Ја сам последњи. Сви су рођени после мене,
гледао сам их како расту, а сви су умрли пре мене. Све сам сахранио... И
своје, и туђе.
Деда је заћутао и дуго лежао ћутке.
— Не једем ништа, па ипак не могу да умрем...
Опет је ћутао.
— Моју кашику, сребрну, памтиш? Узми је кад умрем. Њу ми је дао мој
отац. Сад ће бити твоја.
Саша памти ту кашику — тешка је, лепа. Бака му је причала како је деда
том кашиком лупао своје мале клинце по руменим челима, кад су били
несташни за столом. Саша јој није веровао. Том кашиком се може убијати.
А у дедином карактеру нема ничег од тога. Саши паде на памет да у животу
ниједном није чуо деду како виче — никад није повисио глас и никад није
ружно опсовао. Своје незадовољство је показивао гестом. Једном је Саша
дошао са оцем у село, пре пет година. Деди је већ било близу осамдесет.
Дошао је и стриц Коља, па су пили читаво вече, и пили су још пола ноћи.
Ујутро су сели да доручкују, да растерају мамурлук. Бака, која је слушала
како деда тешко дише у сну, реши да га причува и точећи им ракију, нали
синовима по пуну, а деди мало више од половине чаше. Деди није задрхтао
ниједан мишић на лицу — леним покретом лакта десне руке померио је
чашу, не нагло него тек толико да је обори; ракија се разливала по столу
ширећи оштар мирис. Затим је деда устао и одгурнуо столицу, као да је
спреман за одлазак.
— Седи, шумски ђаволе! Седи! — почела је бака тужбалицу. За трен ока
је обрисала сто, поставила чашу, напунила је до врха и отишла псујући —
али псујући умерено, тихо и без злобе, одавно је знала границу преко које
не сме да пређе у куђењу мужа.
Деда је сео, испио мирно, а бака више никад није покушавала да му по
својој вољи точи непуну чашу, и нико се није наглас сећао тог случаја.
Саша је гледао у деду, он као да је задремао. Саша је опрезно устао.
Напољу је било тмурно, сива влага је непријатна, поготову лети. .
Село није давало ниједан знак живота.
Поред оне исте синоћне баре стајао је онај исти дечак, са суварком у
руци. Шиштећи, тукао је свој прљави одраз и одскакао од баре.
Од изгледа детета можда би се цепало срце, да му у срцу није била тиха
празнина.
Устао Сањка, устао — рекла је бака долазећи из дворишта. — Хајдемо да
доручкујемо.
Кајгана са сланином, парадајзом и тиквицама — неприродно живих
боја, као дечји цртеж — ширила је мирис, подрхтавала и прштала, као да је
жива и радосна.
„Занимљиво, кад би натерали старце да цртају — да ли би њихови
цртежи били тако ведри као дечји?“ — помислио је Саша.
Ракија се маглила, хлеб се мирно црнео, суров. Хлеб је увек најсуровији
на столу, зна своју цену.
Саша је све брзо појео и рекао да иде у шетњу. Пошао је од куће испод
брда, ка реци. Сетио се како је као дете ишао истим путићем, сусретао
комшијског гусана и дуго није могао да прође поред њега — гусан је
извлачећи врат топтао ногама и пресецао му пут, пакосна живина. Сашка
би одскочио, освртао се ужаснут и трчао високо подижући колена. Затим
би подуже стајао на одстојању, премештао се са једне на другу црну ногу,
као ждребе. Чим неко наиђе путем, Сашка би чучнуо и правио се као да
игра пиљака — било га је срамота што се плаши гусана. Човекје пролазио
пошто поплаши гуске, и оне би одјуриле ширећи крила и гачући као луде.
Сећајући се себе, свог живота, Саша је једино и волео тог дечака
препланулих ногу, у огреботинама. После, пошто је ослободио бели врат,
из тог малишана је израсла белопута, погурена ругоба која се глупо
смејуљи и носи остала обележја пубертетлије. Саша се није сећао свог
пубертета, увек га је обилазио са стране. Усплахирен, инаџија, непријатан
— зар би пожелео да се сећа тога.
Сад није било гусака.
Мостићи на речици су се кривили, поломљени.
 „Нешто нико не иде на ову обалу?“ — помислио је Саша, и одмах
ухватио себе на томе како му за језик приања бакино „нешто“. Али, пре ће
бити да је ову реч изговорио поигравајући се са својом тобожњом
сељачком лозом која, ако је и постојала, одавно не постоји. Чак и „нешто“
није могао да изговори мирно, не хватајући себе за лажни реп.
Саша је пошао дуж обале, према далекој плажи. Понекад су му на
обали запели за око стари чамци, ланцима везани за дрвеће, или ничији,
шупљи, који одавно ником не служе. Саша је завиривао у сваки чамац, у
влажну или сасушену утробу.
Село му је остало са десне стране.
Пут су оџомбавиле рупчаге, као да су га преживали и испљунули, па се
испљувак сасушио задржавајући криве, грубе трагове зуба или
намћорастих десни.
Река се постепено ширила. Понекад се средином тока разлегало слабо
пљускање.
Изнад траве је одвратно кружио рој мува.
Саша је ишао према месту званом Тимохин угао. Отац му је говорио
како је овде некад живео отпадник Тимоха — поред реке, која се заиста
нагло завијала и правила угао. Тимоха се због нечег обесио, али његово
име народ је даривао лепој, тихој плажи са белим, белић песком.
Кад је био мали дечак, Саша је на плажи често грејао трбушчић и
размишљао о Тимохиној судбини, али због недостатка чак и најмањег
знања ко је био тај Тимоха и зашто је живео као самотњак, размишљања га
нису доводила ни до чега. И тада је дечак Сашка одлазио да се купа.
Млади мушкарци и лепе девојке су навраћали на плажу понекад —
судећи по времену, у паузи за ручак. Негде у близини налазили су се
копови тресета, па се радни народ у слободно време гласно смејао и
пљускао.
Управо тада је мали Саша први пут видео како јак момак у купаћим
гаћицама — као да је у њих био смештен гомољ кромпира — стеже и милује
по боковима кршну лепотицу, и гњечи јој беле дојке не устручавајући се
пред малишаном. Заваљена полеђушке, девојка му је кратко дозволила да
је љуби у уста, а затим је гурнула момка у груди. Он је нехотично застао,
повукао своје пожудне, вреле шапе и одједном се залетео, са високе обале
је скочио у реку и остао под водом скоро минут — тако да је изгњечена
девојка, пошто се придигла и наместила грудњак, почела испод руке
забринуто да гледа у воду док њен удварач, као водени ђаво, није изронио
на другој страни обале.
Сашка није схватао чак ни на чему му је више завидео — на умећу да
далеко плива под водом или на том слободном понашању са особама
другог пола. Уосталом, ово друго је, пре ће бити, уплашило Сашку,
побуђујући му необичну мешавину дивљења и гађења.
Због буке и псовки, које су се непрекидно чуле, отац је водио Сашу
даље, низ реку, тамо су они имали још једно скровито месташце — бетонску
плочу, која се на незнани начин нашла на обали и марљиво обрасла
жбуњем. Низ плочу је силазио са обале у реку. Лети се плоча загревала, па
су Сашка и отац подуже лежали на њој и чварили се. Када сунце постане
неподношљиво, Сашка и отац су улазили у воду до колена и пљускајући
воду поливали плочу те је постајала мокра и хладна — сасвим погодна за
даље опуштено сунчање и темељно одмарање.
Пошто је скратио пут и због давнине побркао путељке, Саша није
изашао на Тимохин угао него нешто даље низводно. Требало је да се врати.
Путељак дуж реке, који су некад утабали рибари и радни људи, сав је
зарастао, па је Саша корачао високо, у страху да не нагази на белоушку. Од
детињства се дивљачки плашио свих гмизаваца.
Тек када је поодрастао, Саша је сазнао да, готово задављен пупчаном
врпцом, умало није умро при рођењу — кажу, људи који су доживели
сличан шоку првим тренуцима живота на беломе свету, плаше се змија
читавог живота. У најмању руку, Саша је управо тиме оправдавао свој
непристојни страх од безазлених белоушки.
Белоушке је, наравно, видео — и то не једну него читаву породицу, која
је измилела на сунце да се мало огреје. Саша је викнуо, поскочио и стао на
земљу широко раскречених ногу. Белоушки више није било. Смео би се
заклети да су се гмизава створења размилела док је он висио у ваздуху.
Псујући и ситно подрхтавајући од језе, Саша је скачући преко жбуња
дотрчао до оне исте плоче на којој се одмарао с оцем.
Плоча је сва зарасла у жбуње, већи део ње спустио се у воду и обрастао
зеленим, балавим подводним биљкама. Сад очигледно не би успео да
прилегне на плочу.
Гледајући то, Саша је осетио тужан грч у срцу — као да у води није била
плоча него оборени споменик.
Саша се осврнуо на све стране бирајући где би могао да седне, да мало
тугује на миру. Сео је на ситну траву на обали и запалио цигарету.
У селу, на чистом ваздуху, увек се лоше пуши — у градској загушљивој
зарази цигарета иде за драгу душу, али у селу, где плућа доживљавају праву
поплаву свежине, тако да се врти у глави, никотин одједном постаје
неуместан.
Саша је хтео још да повуче своју мало сулуду тугу, уваљену у дувански
дим, али му се смучавало од дима, а туга му се није сакупљала у слатку
грудву испод срца него се млитаво разливала по читавом телу. Морао је
потпетицом да је утабава у траву.
На неизгорели дуван, помешан са сувом земљом, одмах је домилело
неколико мрава.
Тимохин угао, до кога је Саша стигао после неколико минута, сав је
зарастао у ружан чичак. Нема плаже, на њеном месту простирала се
пешчана пустара.
Саша је изуо ципеле и загазио у воду. Вода је била хладна и слузава, као
сируп. Било је непријатно додиривање глине — својом слузавом чврстином
подсећала је на голе старачке десни.
Саша је изашао из воде и немоћно сео на прљав песак. Осврнуо се,
пљунуо и поново устао. Почео је из корена чупати чичак, одвратан коров
дубоког корења, непознате травке ниског раста и ослобађати плажу. Чупао
их је — риђе, сасушене, ружне — и бацао у воду. Река их је носила.
После сат и по, на месту плаже није остао ниједан изданак. Само је
понегде штрчало почупано корење. Плажа није постала ведра и чиста, као
у детињству, не. Плажа као да је преболела неку заразну болест, богиње — и
лежала негостољубива, сва у ожиљцима и рошава.

***
Саша се вратио кући, није вечерао. Мало је стајао поред заспалог деде,
изашао код баке и рекао јој да одлази. Одмах, мора.
Бака је оћутала.
— Био си на очевом гробу? — упитала је.
— Био сам — слагао је Саша.
— Како је он, није устао?
Саша је извукао цигарету и почео да је гњечи међу прстима не знајући
шта да јој одговори.
— Спремићу ти лукца. И јаја... — рекла је бака тихо.
 Глава трећа

Код куће, на столу, и даље се налазила цедуљица.

Мама, не знајући куда је и на колико дана отпутовао, написала је на њој
одговор: „Долазили су по тебе у цивилу са црвеним корицама1 и рејонски
полицајац шта то радиш сине“.
Порука је била написана без знакова интерпункције, због чега је Саша
још оштрије наслућивао мајчине горке интонације. Цедуљицу је склонио,
да је очима не гледа.
Држећи упаљену шибицу изнад рингле, механичким покретом приносио
је чајник ватри, пошто је већ по тежини проценио да је наточио довољно
воде, Саша је покушавао да одлучи шта сад да ради, и стајао је тако
укочен, с чајником у руци, кад се огласило звоно на вратима.
Тело му је обузела тешка малаксалост, у устима се однекуд одједном
појавило много киселе и хладне пљувачке, а поново га је засврбела већ
зацељена усна.
Стан се налазио на четвртом спрату, зато није могао да побегне кроз
прозор.
„А шта ако им једноставно не отворим?“ — синуло му је кроз главу. —
„Не, они знају да сам овде... Вероватно су ме видели кад сам улазио... Па
шта, одвалиће врата? За то им је потребна нека наредба... Или рејонски
полицајац има овлашћење? Ако је Федерална служба безбедности дошла
са полицајцем, одмах ће да одваљују... А што ме нису ухапсили на улици?“
Саша је, најзад, опрезно спустио чајник на ватру и на врховима прстију
пришао вратима.
Стајао је и ослушкивао. Тишина.
Као писак који најављује кључање, још једном се огласило звоно,
толико јако да је, чини се, одјекнуло у посуђу креденца.
Саша је чврсто закорачио и приљубио се уз шпијунку.
Са друге стране врата стајао је Негатив, млад, седамнаестогодишњи
момак из локалног одбора „Савеза стваралаца“.
— Здраво... — рече чим се Саша примакао шпијунци.
 — Сам си? — упитао је промукло Саша.
— Сам.
Саша је отворио врата, Негатив уђе и стеже му руку, као и обично
гледајући негде у страну или увис, као да истражује или разгледа нешто —
овом приликом, несумњиво, лампу на таваници, на којој је гадљиво
задржао поглед.
— Треба да упалиш светло у предсобљу — рекао је тмурно. — Иначе се
види кад гледаш кроз шпијунку.
Негатив је пет година млађи од Саше, али та разлика се готово
избрисала, можда зато што је Негатив, одгојен у интернату, био разборит и
окрутног понашања, јачи од вршњака, мада није био висок.
Предњи зуб му је био окрњен, и то је придавало још више суровости
ионако осорном лицу ниског чела и широко размакнутих очију.
Прозвали су га Негатив због вечитог незадовољства свим и свачим. Не,
он није васпитаван као зановетало него, пре ће бити, као својеглавац, са
својим једнозначним представама о животу. Његово незадовољство није
било клиначко него мрачно, ћутљиво, а кад није било такво, често је могло
изгледати као равнодушност.
И још, он се није осмехивао, а још мање смејао. Готово никад. Врло
ретко.
— Откуд ти знаш да сам код куће? — питао је Саша.
— Ниоткуда, само сам свратио.
— Како је код вас? — питао је Саша гласно, одмах чим су се упутили у
кухињу.
— А шта сте ви то тамо починили у Москви? — није му одговарао на
питање Негатив. — Требало је да пођем и ја. Дивота. Видео си себе на
телевизији?
— Себе? — Саша искључи чајник што је љутито подрхтавао и окрену се
Негативу, који се изуо и ушао у кухињу.
— Ниси гледао? Најпре си ти заблистао у првој колони, па је неко од вас
палицом опаучио муркана, затим сви некуд јуре, разбијају излоге, муркан
се ваља на земљи а ти му скачеш на шапку. Одличан кадар. А што на шапку,
мислим се? Што му ниси скочио на главу, а?
Саша се стресао. Није баш пријатно кад неколико хиљада, можда и
стотина хиљада људи гледа твоје... забаве...
— И шта... ја се тамо добро видим? — упитао је тихо Саша, због нечег
губећи помало глас.
— Онако, ништа нарочито... Али, ја сам те препознао... Пушење је
дозвољено?
Саша је неко време зурио у Негатива.
— Пуши. И ја ћу...
— Овде су, укратко, стигли твоји другари — наставио је Негатив пошто
је повукао дим.
— Какви сад другари? — Саша је запалио цигарету и опет се загледао у
Негатива.
— Вења из Москве и Рогов из Сибира.
Саша се опет стресао, истина, овога пута мало слабије.
— А ког ђавола они траже овамо?
— Кажу да се сад у Москви сви крију, по нашим кућама врше претресе.
Вења је заиста бескућник, нема где да живи, а Рогов каже да је опасно
путовати возом у његов Сибир — ипак мораш показати личну карту кад
купујеш возну карту, а шинобусом... и сам схваташ: да подивљаш док
стигнеш. Зато су они код нас — Негатив је дубоко повукао и избацио дим,
пратио је погледом његов пут — дошли су код нас. А што си се ти тако
уплашио?
— Мурија ми је долазила већ два пута.
— Ниси их пустио?
— Не, нисам био овде. Долазили су код маме.
— И код мене — рекао је Негатив.
— И шта?
— Нисам им отварао. Лупали су два сата па отишли.
— А ти си за то време седео и пригушено сиктао.
— Не, срдачно смо разговарали кроз врата. Обећали су да ће ме
изјебати и изнурити.
Саша је погледао у Негатива и по ко зна који пут процењивао његову
јаку, провидну, невиђену смелост. Негатив се заиста није плашио добијања
батина, па чак ни немилосрдних батина, био је сасвим равнодушан према
претњама. Неколико пута су га шибали пендрецима због тога што је по
зидовима административних зграда црном бојом исписивао дрске графите,
попут „Губернаторе, цркни!“, и због тога што је том истом губернатору
залепио торту на лице. Пре отприлике пола године Негатива су ухапсили и
током два дана конкретно избијали из њега одавање другова — недељу дана
пре тога, локални одбор „Савеза...“ је флашама са запаљивом смесом
потпалио офис сајентолога. На пожар су благовремено реаговале екипе
„01“, али избио је велики скандал. После дводневног мучења, Негатива су
пустили. Месец и по дана његов млађи брат Позик му је помагао да једе, да
се облачи и везује пертле — Позик је сушта супротност Негативу,
промућуран једанаестогодишњи малац са вечитим осмехом на дрској
њушкици, најмлађи међу локалним „савезницима“...
Па да, они су називали себе „савезницима“. Та, у почетку бесмислена
реч, временом је стекла плот, и звук, и значење.
Уосталом, због новинарске тешке руке често су их називали
„есесовцима“ — по прва два слова у називу партије, а повремено, кад хоће
да их понизе или укажу на младе године клинаца, чланова „Савеза
стваралаца“ — „сисанчад“.
Негатив није одао никог од „савезника“, па ни себе. Јер је и он бацао
флаше. Мада није био једини, наравно.
— А нису ти обијали врата? — питао је Саша гледајући у Негативов
горњи зуб, окрњен у некој глупој тучи.
— Нису.
— А што им ниси отворио?
Негатив је љутито погледао у Сашу.
— Тебе нису ничим почастили у Москви, нису? Па, рекао сам ти, код
мене су Вења и Рогов. Најпре су лежали испод кауча. После смо Вењу
уролали у тепих, па поставили у ћошак, а Рогов је ушао у орман... Укратко,
веселили су се пуна два сата...
Саша је брзо попио чај.
Ваљда је хтео да једе. Више није био гладан.
— Где су они? — питао је.
— Седе у кафићу преко пута. Њих двојица пију једну шољицу кафе.
Идемо?
Саша је узео новац из црног фонда, комадић сира, сеоски струк лука,
хлеб и конзерву, паде му на памет да се врати и напише неколико речи
мами и — одмахну руком. Да још једном напише „све је у реду“. Да не
може бити боље.
Аха, ево их! — Саша је одједном схватио како му је веома драго што
види и Вењу, који је шмрктао још незацељеним носом, и сталоженог
Љошку. Загрлио је и једног и другог.
Сада је требало урадити нешто, одвести момке негде.
Саша се није усудио да из куће телефонира познаницима — телефон му
се прислушкује, из тог разлога је својевремено офирао једну партијску
акцију.
А није ни имао такве познанике код којих би могла да преноће сва
тројица.
„Па чак и један“ — помислио је одједном Саша зачуђено, али без имало
туге.
Догодило се, последњих година, да је круг Сашиног дружења сведен на
партијце. Не зато што за друга пријатељства није имао времена, мада га,
дабоме, није имао, него — најважније је то што више није имао ни потребе,
ни разлога, ни интересовања.
Такође не вреди ићи у станове месних „савезника“ — разлози су јасни:
могли су да бану људи у цивилу.
Напољу је почела ромињати киша, али они су напустили задимљени
кафић с агресивном музиком и негостољубивим ценама и корачали чило,
са задовољством сећајући се како је све било у Москви и упадајући један
другом у реч...
Негатив је заинтересовано слушао, понекад се пажљиво загледао у
говорниково лице.
Стали су код продавнице, Саша је купио флашу вотке и три пластичне
чашице — Негатив није пио зато што природно дивља од алкохола.
Рогов није био против куповине, Вења се обрадовао.
Свратили су на терен за децу, на којем је Саша у раној младости
проводио многе сате пијући алкохол разне јачине и испитујући податне
или неподатне вршњакиње.
Сели су под надстрешницу, Саша је извадио сир и хлеб из џепова.
— Али немам нож — рекао је вртећи у рукама конзерву.
Рогов је ћутке извукао из ранца перорез. Вешто је отворио конзерву.
Наточили су, куцнули се...
Убрзо им је постало сасвим добро, само су им се гузови смрзавали на
влажној клупи. Саша је понекад устајао и шеткао, Рогов је подметнуо
ранац, а Вењи је, изгледа, било свеједно.
Негатив није седао — слушао је. Узео је корицу сира — обично их бацају
— и жвакао лагано, пошто одгризе по парченце.
— Ево... узми... — Саша му је пружио комад сира.
Негатив га узе. Сачекао је да се настави разговор и неприметно га
вратио на место.
— Колико је уопште народа ухапшено, зна ли неко тачно? — питао је
Саша.
— Деведесет три особе, рекли су у вестима — одговорио је Негатив тек
пошто су Вења и Рогов слегли раменима. Негатив никад није истрчавао
први с одговором.
— Најавили су нешто?
— Готово свима административну казну... По петнаест дана.
— Нешто тако... милостиво... — зачудио се Вења, извлачећи однекуд реч
„милостиво“, која уопште није била из његовог речника.
— Али, замисли какав може бити процес за деведесет људи? Цели свет
ће да упери очи. За који ће им то андрак... — претпоставио је Саша.
— Свеједно, петоро ће робијати ради застрашивања — рекао је Рогов.
У „Савезу...“ су одавно престали да се чуде појави нових робијаша —
њима је заглавило и било иза решетака већ више од четрдесет људи. Тај
списак се готово не смањује — када једни излазе, хапсе друге. Ма колико то
било чудно, готово сви затвореници су били „плишани терористи“ — гађали
су јајима и поливали мајонезом познате и непријатне ликове. Ипак, за
исфлекане сакое добијали су по неколико месеци, али и по годину дана
робије.
Мало су поћутали саосећајући са момцима — барем Саша је тачно знао
да их сажаљева, а у карактеру Љошке Рогова такође се осећало нешто
братољубља и саосећања. Што се тиче Негатива и Вење, ту, из разних
разлога, није све тако једноставно.
Негатив је, пре ће бити, осећао љутњу која прелази у доброћудну а не
хистеричну злобу — и то љутњу усмерену на сваког појединца који оличава
власт у његовој земљи — од полицајаца на раскрсници до господина
председника.
Вењи је све равно до Косова — мислио је Саша. А равно му је све до
Косова, вероватно, не зато што Вења никад није жалио ни самог себе. Него,
пре ће бити, зато што је Вења мирно доживљавао затвор, увек је био
спреман да и сам доспе тамо, мада није нарочито хрлио. Осим тога, ако се
сабере колико пута су Вењи ребнули по петнаест дана — укупан збир чини
добар затворски рок.
Али, ипак су сви ћутали...
Наточили су, куцнули се последњим пићем.
Урадили смо једном и урадићемо опет! — рекао је Саша, а у његовим
речима уопште није било заноса. Рогов је климнуо главом, Вења се
насмејао, Саша није ни гледао у лице Негатива.
Испили су лако, омирисали рукаве и кренули даље. (Рогов је сакупио
ђубре у полиетиленску кесу и однео у канту за смеће.)
Саша је смислио где да проведу још три сата.
Мирни, охрабрени, стигли су до зграде факултета. Саша је наредио
свима да скину ироничне осмехе маргиналаца и направе ведра лица
редовних студената високе школске установе — или старијих студената,
или постдипломаца. Тако су и прошли поред портира који је строго
стискао усне: Рогов — по природи миран, тако да уопште није навлачио
никакву фацу него оставио своје лице, Негатив се окренуо бочно и сакрио
подбрадаку оковратник јакне, а Вења је некако нагло оглупео од напетости
мишића лица.
Алексеја Константиновича Безлетова, професора философије, Саша је
познавао одавно. Познанство Саше, који се није нигде озбиљно школовао,
и доцента хуманистичких наука објашњава се просто: Безлетов је био ђак
његовог оца.
Саши је вероватно било четрнаест година када је први пут видео
Безлетова: младог, мршавог, који је тек превалио двадесету.
Безлетов им је неколико пута долазио у госте, дуго се петљао са
чупавим шалом, којим је, чини се, успевао да неколико пута обмотава
врат. После је пио чај. Нешто је расправљао са оцем — отац мирно, а
Безлетов је понекад стресао рамена као да му се испод кошуље осипа лака
трина. Отац није обраћао пажњу на то.
Отац је уопште био врло миран — при чему никад нису говорили о
политици, иако је мутно или, пре ће бити, глупо, па зато још гадније време
било погодно за то.
О томе да је Безлетов био крајње либералних погледа, Саша је сазнао
много касније. И до дана данашњег не може да одлучи шта, ипак, да мисли
о томе што отац никад није улазио у полемике о „преломима“ и
„судбинама“, чиме то да објасни — неће ваљда равнодушношћу...
Безлетов је био једини од очевих другова и познаника који је пошао у
село да га сахрани... али, о том путу други пут.
 За време сахране Саша и Безлетов су прешли на „ти“, али се после нису
видели неколико година, и за то време се изгубила краткотрајна блискост.
Њихово познанство се наставило кад се неочекивано испоставило да
Сашина девојка студира философију код Алексеја Константиновича
Безлетова. Када је Саша једном чекао њу испред слушаонице, после
завршене наставе га је и питала:
— Ати познајеш Алексеја Константиновича, који нам предаје
философију?
Тада се Саша руковао са Безлетовом и оцењујући оправданост његовог
чврстог стиска руке, али и професорски став, паметно закључио да
заборави како су они на „ти“:
— Да, познајем... Алексеја Константиновича.
Неколико пута су се сусретали у ходнику факултета, руковали се у ходу,
све док се Саша није посвађао са својом девојком због неког безначајног и
сада заборављеног разлога, па је поново за кратко изгубио из вида
Безлетова.
Али, ето, нема ни месец дана како је одржан месни митинг „Савеза....“, и
Саша је набасао на Безлетова одмах по завршетку уобичајено бучне акције
са елементима изгреда.
— Посматрао сам како ви тамо... вичете... — рекао му је Безлетов
сасвим благо, осмехујући се већ на професорски начин.
Саша се одавно одвикао устезања поводом својих, такорећи политичких
склоности. (У ствари, то никад и није била политика него је одмах постао,
вероватно, једини смисао, оно што чини Сашин живот.) Међутим, тада је
осетио нешто што је помало личило на нелагодност. Можда због свог
промуклог грла, које тек што је узвикивало: „Председниче, одлази сам!“
Можда због тог израза разуздане озлојеђености, коју је носио и није скидао
са лица — пошто се довољно наразговарао са припростом полицијом, која
их овом приликом, због неспоразума, није притегла: обично је по
завршетку митинга одвлачила „савезнике“ у станицу, где су их по богзна
који пут фотографисали и узимали им отиске прстију.
Укратко, Саша није успео да се престроји и бленуо је у Безлетова с
муком лепећи необичан осмех на лице.
Он се неочекивано насмејао — врло добрим, младалачким и поштеним
смехом — и рекао:
— Биће вам тешко.
 Безлетов је позвао Сашу да сврати на катедру, да поразговарају
(„Можеш и са другарима...“), и то тако позвао да је Саша пожелео да оде.
За посету је било и других разлога — осим искрене благости
Безлетовљевог тона.
Сашин отац је био образован човек — малтене универзитетски
професор. Без обзира на крвно сродство, Саша се увек осећао као
последњи џукац. Можда зато што је био полуобразовано чељаде, а
обавезну лектиру је почео да чита тек после армије, од које га није могла
одвратити ни мама, у суштини, проста жена.
Можда је Саши недостајало самопоуздање још и зато што се отац никад
није бавио њиме, па чак је ретко разговарао са сином. Тако је било: отац
није имао потребу за разговором, а Саша се није наметао; уосталом, може
и обратно — отац се није наметао, а Саша тада још није имао потребу.
Али од недавно, Сашино џукачко лично осећање га је повукло људима
који су, како му се чинило, досезали до најбољег устројства света —
посредством усвајања макар и штампаних извора, до којих нису сезале
Сашине руке.
Безлетов је подигао поглед или, тачније, обрве. Несумњиво, по
навикама је личио на времешног позоришног глумца.
— Саша?
— Само смо свратили.
— Да, звао сам, сећам се...
Стајали су у ходнику. Безлетов се са свима руковао пажљиво гледајући
дошљаке и не осмехујући се. Средњи раст, права црна коса, округла
рамена. Некада је Безлетов, сећао се Саша, све време намештао лице, као
да је у непрестаној потрази за исправном емоцијом и тачном речју. Сада је
постао миран, чак су му и образи прилично опуштени, због чега му је лице
изгледало помало гадљиво.
— Знате, ја већ затварам катедру — рекао је он. — Овде преко пута је
јефтин и тих кафић. Можемо да поседимо тамо? Да попијемо по шољу
чаја?
— Важи... — сагласио се Саша, мада му је остало мало новца.
— Тркнућу у деканат и... долазим... — обећао је Безлетов.
Момци су опет прошли поред строгог чувара и после два минута су
били у кафићу. Био је полупразан и заиста, музика је свирала тихо. У углу
је светлуцао телевизор. На екрану су били мушкарци са шлемовима и на
мотоциклима. Возили су у круг дижући прљавштину на окукама и често
падали.
Донели су им мени. Саша је кажипрстом подигао први лист књижице у
кожном повезу, унапред знајући да неће наручити ништа.
— Ја још имам новаца... — рекао је Рогов. Нико га није питао о томе,
али питање је висило у ваздуху. Сви су, наравно, живнули.
— По пиво? — питао је Рогов.
— Ја нећу... — рекао је Негатив.
— Чај?
— Нећу ништа...Негатив је умео да одбија тако да му више ништа не
нуде.
Сви су запалили цигарете и освртали се.
Безлетов је дошао убрзо, строг, у црној краткој јакни, с актовком.
Када је скинуо јакну, Саша му запази шкембави стомак.
Безлетов је ћутке сео, ставио актовку поред столице и извадио
цигарете.
„Он је ћосав“ — примети Саша одједном. — „Бело лице. Паметно и,
вероватно, лепо... Како је намрштио обрве, а...“
Нечујно им је пришла конобарица, Безлетов је наручио кафу.
Пауза се отезала.
Саша је ћутао намерно — још на факултету није му се свидео сусрет.
„Што ли ћути?“ — мислио је гледајући Безлетова у лице. — „Узео сам му
новац на зајам?“
— Сви лармате? — питао је Безлетов палећи цигарету и осећајући на
себи Сашин нетремичан поглед.
— А шта нам остаје? — одговорио је реторички Саша, одмах је схватио
да мисли на погром у Москви.
Безлетов је снажно повукао дим и задржао га, па зато мало пригушеним
гласом захвалио конобарици на донесеној кафи.
— Мислите да је то, што сте ви почели да радите, добро? Исправно?
— Добро је и исправно — одговорио је Саша.
Безлетов слеже раменима.
— А смисао?
— То је врло дуго питање.
 — Питање је управо кратко... Добро, ево, ви тражите: „Дајте нам
националну идеју...“
„Гле како је почео...“ — помислио је брзо Саша и одмах прекинуо
Безлетова:
— Ми је не тражимо. Ја је не тражим. Ја сам Рус. То је довољно. Није ми
потребна никаква идеја.
— „Ја сам Рус“ — трже се мрачно Безлетов. — А шта ћете са онима који
нису Руси?
— Слушајте, Алексеје Константиновичу, не изврћите... Нико нема
намеру да прогони оне који нису Руси, и ви то добро знате.
— А што ти, Саша, одмах почињеш речима „ја сам Рус“?
„Гле, сад“ — помисли Саша — „он је са мном на ‘ти’, аја с њим...“
— Не почињем — одговорио је Саша. — Рекао сам да ја немам потребу
ни за каквим националним идејама. Разумете? Мени није потребна ни
естетичка, ни морална основа да бих волео своју мајку или се сећао оца...
— Разумем. А зашто се онда ступио у ту... вашу партију?
— Она такође нема потребе за идејама. Она има потребу за својом
отаџбином.
— Јао, па не треба говорити све те речи — час „Рус“, час „отаџбина“. Не
треба.
— Не узимај узалуд имена, је ли? — рекао је Саша помирљиво. —
Слажем се.
— Ког ђавола „узалуд“? — цикнуо је Безлетов. — Ви немате никакве везе
с отаџбином. Него отаџбина са вама. А отаџбине више нема. Готово је,
спласнула је! И тим пре не вреди никог провоцирати на све те ваше
гадости са разбијањем стакала, глава, и шта ви тамо још разбијате...
— Најбоље је тихо отићи — одговорио је Саша истим, али за пола тона
нижим гласом.
— Најбоље је тихо отићи у страну него бавити се гадостима.
— Најбоље је отићи на онај свет — рекао је Саша.
— Да, замисли. Најбоље је. Пред Богом је то — најбоље. Сви ваши
покрети тела, ваш трепет, све је то одавно изгубило смисао. Ви ништа
нећете поправити. Али, ако почнете да проливате крв, ако већ нисте
почели — овде Безлетов опет прикупи још гласа — онда...
Безлетов повуче цигарету и угаси је острвљено, као да дави одвратног
црва.
Сви су седели ћутке. Вења је чачкалицом бушио рупе на паклици
цигарета, Негатив је гледао телевизију. Рогов је гледао у сто и цупкао
ногом испод стола.
— А шта, вас све задовољава? — питао је Саша сасвим смирено, хватао
је ритам разговора и заинтересовано гледао у Безлетова.
— Ти никако не схваташ, Саша, овде више нема ничег што би могло да
задовољава. Овде је празно место. Овде нема чак ни тла. Ни
патријархалног, ни оног за које је држава заинтересована, како сада
модерно кажу, геополитички. Нема ни државе.
— На овом тлу живи народ... — рекао је Саша, који уопште није желео
да полемише него да разуме оно о чему говори Безлетов.
— Твој је народ — изговорио је реч „народ“ громовито, са два „р“ у
средини — неурачунљив. Да би се уверио у то, довољно ти је да чујеш било
који разговор у јавном превозу... Мислиш да овом народу, чију једну
половину чине пензионери а другу половину алкохоличари, треба тло?
— Живимо, треба.
— Нема довољно живих за то тло.
— Има их довољно.
Безлетов је иронично погледао у Сашу, није се ни померио са места да
би пропустио Вењу који се упутио, очигледно, у тоалет, и чим се Вења
провукао, рече:
— Драги Саша, ствар није у томе.
Тон Безлетовљевог говора, приметио је Саша, непрестано се мењао —
од љутње до намерног и донекле предусретљивог спокојства. Уосталом, те
промене су биле прилично, па чак и добро одглумљене.
— Ствар је у томе да — не треба. Не треба радити ништа. Зато што за
сада Руси тихо пију и дигли су руке од свега, све иде својим током. Вотка
их хлади, кромпир греје. А чим се Руси сете своје величине, која се срозала
испод клупе, судбине Отаџбине, оног... о чему ви све време говорите?...
тада ћете ви почети један другом да пуштате крв. И пустићете толико крви
да ћете поплавити пола континента. То је неизбежност, Саша. Истина, ја
мислим да ће пре тога побити и вас. Па, ако се цинично мери литрама
крви, онда је, наравно, та варијанта исправнија. Исправнија и мање крвава.
— Али ове државе ускоро неће бити, Алексеје... — одреза Саша
патроним од Безлетовљевог имена, просто му се није изговарало
„Константинович“.
— Рекох ти ја: нема је више — одговорио је брзо Безлетов. — Пустите
људе да мирно поцркају по својим буџацима. Ето, тим Русима о којима се
ви тако бринете, понудите ову могућност: да мир-но до-че-ка-ју смрт. Ви
им нећете донети добра, схватите. Него ћете им натоварити веће невоље.
Осим тога, узалуд се уздате у њих. Они су Руси исто... као нови Грци у
поређењу са античким. Као Асирци ратници у односу на Ајсоре — чистаче
обуће...
Саша је испио пиво и такође почео да гледа телевизију, чија је емисија
тако привукла Негатива. Мотоциклисти су и даље возили укруг. Затим је
погледао у Рогова, који је климао главом у такту нечег што се дешавало у
њему.
— Схваташ, Саша — опет је снизио тон Безлетов — Било ми је
симпатично то што радите. Такав естетички пројект, занимљив на позадини
владајуће туге и метежа. Али, почели сте да прелазите границу. Сваког
часа заподенућете незаустављиво. Станите сад. Радите исто што сте радили
раније. То је врло изразито — ваши леци, ваши говори, ваши повици на
тргу, заставе. Девојке су вам ведре, префињених лица... То није чисто руски
начин, није у нашој традицији, али ипак је то сјајно. А уопште — живнуо је
Безлетов од доброг тока својих мисли — у данашње време рускост није
врлина свих нас, Руси су изгубили своју рускост. Она се још одржава у
конкретним људима, као сасвим одређено духовно начело и, ако Бог да,
одржаће се још неко време. Можда неколико векова.
— Где ће да се одржи? — зачуди се искрено Саша. — У држави која ће за
тридесет година да изумре и буде настањена Кинезима и Чеченима?
— Не, наравно. Али, Јевреји су током две хиљаде година некако
одржали своје „јеврејство“. Руске заједнице живе у читавом свету, нико им
не смета. Култура која још живи јесте основна и, авај, једина компонента
руског духа. Дух више не живи готово нигде — једино у појединим
носиоцима, који сликају слике, или пишу књиге, или... није важно. Народ је
престао да буде носилац духа па, према томе, више није способан ни за
шта. Све што ми још можемо дати свету јесте изражавање живота свог
духа.
— У тренутку распадања тог духа ... — изговорио је Саша уморно.
— Саша, све зависи од вас самих. Ако будете заподенули крвави хаос,
који ви ишчекујете, само ћете убрзати распад. Не призивајте ђаволе.
Призивајте анђеле — Безлетов се благо насмешио патетичности свог
исказа и самим тим разблажио укус патетике. — Прави догађаји се одвијају
у свету духа, Саша. Истински руски човек је носилац тражења духа, нишчиј
духом — Безлетов је намерно често понављао реч „дух“, сваки пут
појачавајући понављање интонацијом — човек који тражи истину. Русија
треба да оде у менталну димензију... — закључио је он. — Тако ће бити
најбоље.
— А куда да одемо ми? — упитао је изненада Вења, који се вратио и
стајао иза Безлетовљевог рамена.
Безлетов се полуокренуо, није удостојио Вењу ни честитог погледа, и
одмах се вратио шољици кафе. Испио је, погледао у дно, због нечег је
протресао, спустио на сто, оставио на столу глатку новчаницу — плаћа
кафу и даје напојницу, и пошто се брзо поздравио, оде.
Нико није рекао ни реч. Негатив је и даље гледао телевизију.
— Како вам је изгледао... разговор? — упитао је Саша напољу.
На најмањем растојању од Саше ишао је Негатив, и требало је да
одговори први.
— Мани га Мито — одговорио је Негатив. — Само не разумем за који
андрак си нас доводио овамо?
— Ма, ко га шљиви — изразио је мишљење и Вења.
Рогов је ћутао.
— Љошо! — позва га Саша.
— А ти си чуо нешто ново? — одговори му Рогов, очигледно одвајајући
се од неких својих мисли.
Саша је слегнуо раменима.
— Он је — рече Рогов — по свој прилици, пре десет година био либерал
и захтевао... Све оно што су тада захтевали... робови, кап по кап... покајања
и остало...
— Да — сагласио се Саша осећајући дубоку радост због тога што је
Рогов и даље био миран, Безлетовљеве речи га уопште нису дотакле,
ничим.
— А тада се, вероватно, није руководио овим идејама које сад износи. О
томе да се треба повући. И да интервенисање методама немилосрдне
хирургије није божанско. Како они уопште воле да спомињу Бога, сваки
час. И кад су тупим ножем касапили живо тело, Он је за њих био као кец у
рукаву, и ето ти га сад. Шта год да раде, они... Бог је њима додељен да им
служи као дечко потрчко?
Рогов је застао и запалио цигарету.
 — А затим, Саша, јеси ли ти приметио да он тебе, па и све нас, сматра
Ајсорима који су чистачи обуће, а себе — чуварем руског духа... Нека
сматра.
— Куда идемо? — упита Вења, коме је све ово већ почело да се пење на
главу.
— Идемо у народ. Да пијемо вотку — одговорио је Рогов. — Услови су
следећи: просторија треба да буде топла, а вотка — јефтина. Где вам је
најјефтинија вотка?
— На железничкој станици — одговорио је Саша. — Близу је.

***
Судећи по укусу, пељменима је месни надев био замењен марљиво
сажваканом хартијом. Мајонез, залепљен за ивицу тањира као сиви намаз,
био је накисео.
Хлеб је... мокар... — рече гадљиво Рогов и покретом одгурну кришчицу
ражаног хлеба, провидну готово као латица скупе рибе (чини се да је и
мирисао на рибу), али Негатив је ухватио хлеб и ставио га у свој тањир,
право на мајонез.
Саша је имао добар апетит, а после сто грама вотке, наточене у три
високе кристалне чаше, пељмени су му били сасвим јестиви. Па још уз
пиво...
Свратиште код железничке станице било је пуно бучних, рђаво
одевених људи, углавном мушког пола. На столовима им се није видело
јело — само чаше вотке. Испијали су је одмах, мрдајући јабучицама, сивим
као пељмени, па после дуго са сумњом загледали у чашу.
Издвајао се необријан и мрачан мушкарац неодређених година у
прљавој маскирној униформи, изгледа да је безрук.
Саша и Вења нису ни сами приметили како су после треће чаше почели
да причају гласно, при чему су активно гестикулирали. Негатив је, као и
раније, ћутао марљиво жваћући хлеб и пељмене. Саша је још запазио: ако
се он, по уласку у кафић, неколико пута осврнуо — ко су људи унаоколо —
онда Негатива, напротив, није занимало чак ни то ко овде пије а не једе.
Чинило се да је Негатив дошао у своју кућу, у којој су му сви одавно
познати. Рогов није лармао нити се опијао, само су му на лицу избијале
румене мрље јасних граница. Саша је гледао у Рогова и у мамурном
чуђењу запазио како се, уоквиравањем мрље на левом образу, добија
Африка. Саша је неколико пута истезао врат покушавајући да разгледа
облик мрље на Роговљевом десном образу, док га Љошка гестом главе није
упитао: шта је?
Саша је као штене завртео главом: ништа.
Рогов се благо осмехнуо.
Лех, причај ми још једном о оном разговору — затражио је Саша. — Ти
врло добро говориш.
— А шта ту има да се прича... — зачудио се Рогов опет искрено. — Чим
чујеш тог типа, просто ти дође да легнеш и умреш. Руси би, по тој логици,
на сваких сто година заиста требало да легну и умру. Кад год су били
спремни да „пусте крв“. Ја не видим никакву разлику између данашњег
дана и оног што је било... врло давно. Не видим чак ни разлику између себе
и мог деде.
Рогов је говорио лагано, као да сваку реч врти у млину за месо.
— Не, Љошо, стани мало, а какво сад „пуштање крви“? Зар ће то заиста
бити?
— Сви је пуштају...
— Безлетов би рекао да сви пуштају крв туђинцима, а ми — својима.
— Он се презива Безлетов?... — упитао је Рогов и не очекујући одговор,
рекао: — Па шта, је ли то лоше? Поштеније је клати своје него улазити у
суседне државе.
— А ми нисмо улазили, је ли?
— Па, једна је ствар депортовати на Камчатку теретни вагон Балтичана,
који би легли на руду Хитлеру да им није бануо црвеноармејац са
шубаром, али друга је ствар — бацити бомбу на град са децом и побити све
одједном. Постоји ли разлика?
— Постоји.
— Ми се међусобно кољемо зато што у Русији једни схватају истину
овако, а други — онако. То јесте и покољ, и поимање.
— Поимање, да — поновио је Саша — такво поимање да...
— Такво, да.
Момци су изашли да се испишају, Негатив је остао да чува непопијену
вотку и недоједене хладне пељмене.
 Клозет је био непосредно иза кафића и лако су га нашли по оштром
задаху.
Нису ушли у то шљискаво распадање него утроје стали поред сивог зида
зграде нејасне намене, која се граничила са кафићем. Испоставило се да су
стајали на узвишици, због чега им се избачена течност лагано враћала
назад. Момачка мокраћа је текла и пенушала.
Вратили су се лаки, ведри и охрабрени.
— Још пива? — предложио је Саша.
— Него шта... — одговорио је Вења. Рогов је климнуо главом.
Када се Саша вратио са флашама, крај стола им је већ стајао необријан
мушкарац у маскирној униформи, и то — ћутке. Десни рукав јакне му је
висио, он заиста није имао руку.
— Чуо сам, говорили сте... — изговорио је с муком и ућутао, запињући.
— Суптилно запажање — наставио је Саша. Пијан, постаје инаџија.
Вења се насмејао. Рогов се осмехнуо крајем усана. Негатив је остао
недокучив.
— Говорили сте да ми никуда нисмо улазили, буранијо зелена. А шта је с
Авганистаном?
Усправио се мало и лагано изговорио:
— Возач сто седамдесет шестог планинског стрељачког пука. Четрнаест
пута био под ватром. Двапут рањаван, буранијо зелена.
„Буранијо зелена“ изговара без грубог нагласка — обично, као „клинци“.
Авганистанац погледа у очи Сашу, који је стајао тачно преко пута њега
држећи отворену флашу пива у руци. Саша одједном схвати да је човек
готово трезан.
— Ви, чујем, причате ту о некој партији. О политици. Шта тражите ви,
буранијо зелена, у политици? Они мајмуни у сакоима само то и чекају, да
нас баце у неку ватру, курве... Има ли ко дувана?
Саша је размислио па дао цигарету Авганистанцу.
— Овде се не пуши — упозорио га је осмехујући се.
— Ја пушим свуда. А ви сте из неке партије, је ли? — распитивао се.
— Из партије — одговорио је Саша. — „Савез стваралаца“.
— А, „савезници“. Господин Костенко и другови... — осмехнуо се
Авганистанац животињски. — Чуди вас што знам? Мислили сте, неки
станични клошар камчи вотку? Али, ја уопште не пијем. Овде посматрам
људе. Табанају no читав дан, а нико не зна како је... — погледао је све
изненада поцрнелим очима — како се стискају гузови док лети метак
минобацача. Нико не зна да се од страха не мора дрхтати него повраћати.
Они не знају, а због тога ми је некада добро, некад ме то вређа.
— Чуј, земљаче — рекао је Вења — иди кући. Ја се овде одмарам са
пријатељима.
— Не, чекај мало, ево, хоћу да кажем... — Авганистанац је
непријатељским покретом уклонио руку, коју му је Вења положио на раме.
— Ја вас не сматрам „есесовцима“. А застава вам личи на фашистичку, у
томе је сав зајеб. Хоћете да оборите владу, и ја бих хтео да их потабам. И
оне који су војску увели у Авганистан, и оне који су је извели. И оне који су
војску увели у Чеченију. И оне који су је извели. И оне који су је опет
увели. И Чечене, уједно. Само не разумем сва та ваша јаја, којима гађате —
који вам је андрак, зар је то озбиљно? Мада сам ја без руке, и сад сам
спреман да кренем и дигнем вашу заставу на Кремљ... Једном руком могу
да задавим, а још лакше да упуцам. Само, нећу да кренем зато што сте ви
кловнови. Јасно, буранијо зелена?
Рогов је за то време довршавао пељмене. Негатив је вртео главом на
све стране — изгледа да му је фалио телевизор. Само је Вења весело гледао
у момке и усред Авганистанчевог монолога шапатом, уз благи осмех,
упитао Сашу:
— Можда би га требало средити?
— Сачекај... — одговорио је Саша шапатом.
— Што ћутите? — повисио је тон Авганистанац.
— А шта си ти питао? — одговори му Рогов, пошто је прогутао и
последњи залогај из тањира и све поједено залио пивом, уз мучну гримасу.
— Ја сам, буранијо зелена...
— Не називај ме тако — захтевао је Рогов готово љубазно. Африка на
његовом образу добила је вруће, светлорумене нијансе.
— Ја вас питам: шта ми ви можете понудити? — Авганистанац се упиљио
у Рогова. — Ето, мени? Ви, „савезници“?
У угловима Авганистанчевих усана окорела се бела пљувачка.
— Код Герата сам угуравао црева у стомак демобилисаном војнику
Хазиму Михаилу. И после тога да кренем са вама, да гађам јајима? Јеси ли
ти угурао црева неком?
Рогов је гледао у Авганистанца. Саша — у Рогова.
 — Нећеш ми веровати — рекао је лагано Рогов — али, гађање јајима је
страшније од угуравања црева.
Авганистанац је искривио осмех:
— Ти си их угуравао?
— Да, и то више пута. Извлачио, угуравао. И црева, и плућа, и јетру, и
желудац.
— Ша-љив-џи-ја? — срицао је слогове Авганистанац.
— Нисам шаљивџија. Ја сам патологоанатом.
Авганистанац је отворио уста да каже нешто дрско и злобно, али га
Рогов истим тоном прекиде:
— Код Герата нисам био, али под паљбом сам био у другим местима, и
још једном ти понављам: гађање премијера парадајзом је страшно, у
најмању руку, колико и гађање гранатом. Разумеш? Пошто их гађаш
гранатом, могу те убити. Зато ће одмах, чим их будеш гађао парадајзом,
сигурно дати поломе вилицу или ребро, а мало касније ти могу наместити
да те хомосексуалци силују у ћелији. Шта ти је страшније — да будеш
силован или убијен?
— Ти, буранијо...
— И још нешто: ако желиш да уместо парадајзом гађаш гранатом —
изволи. Ми ћемо ценити тај поступак. Ја ћу ценити тај поступак. Ако за
сада нећеш — и не треба. Можда ћеш тек да пожелиш — јер, како ја
схватам, теби је потребно да сви унаоколо пуцају — тада ће и теби лично
бити лакше. У руљи, је ли? Надам се да ћеш ускоро имати ту могућност.
И овде се Рогов осмехнуо.
— Хајде, земљаче! — потапшао је Љошка Авганистанца но рамену. —
Срећно. До виђења. До виђења, до виђења. Хајде.
Нико није обраћао пажњу на Авганистанца, мада је он још стајао, само
корак се одмакао од стола.
— Да запушимо? — питао је Вења.
Изашли су напоље обилазећи Авганистанца који је гледао у под и вртео
главом.
Саша је извукао последњу цигарету и бацио празну паклицу. Запалио је
и одмах осетио да је трештен пијан.
— Остало нам је тамо још нешто? — упитао је Саша, углавном само да
би чуо свој сопствени глас, да процени колико разговетно звучи.
 — Пиво сам понео — Вења подиже руке са двема неиспијеним флашама
пива. — Остало смо попили.
Саша се обрадовао што му је питање било разговетно.
Мрднуо је уснама и смешкајући се командовао:
Покрет!
Узели су још пива, а са њим и још неку брљу. Саша је већ ушао онај
стадијум кад се више не пије него лоче. Испуњава своје биће безукусном
течношћу.
Однекуд се нашла вотка и док су је пили, мезетили су суве лигње —
један суви репић за тројицу. Момци су марљиво грицкали тај репић и
изгледали врло озбиљно, мада и помало тупо.
Сишли су на перон, послушали како тутњи теретна композиција, и од
тог грувања Саша више није владао собом.
Околни станични облици су се расплињавали, а пред очима су му само
ретко, нагло и неочекивано искрсавали час дречави натписи фирми, час
нечије лице, час насртљива оградица коју је требало савладавати мучењем
вестибуларног апарата.
Није могао да разговара, зато му се свиђало да, с времена на време,
узвикује нешто.
Чим су угледали полицијску патролу, момци су смејући се и узвикујући
бесмислице, потрчали према опустелим пијачним редовима тезги, на
којима се дању продавало све и свашта.
Саша је пао четвороношке и чак мало цугнуо из баре, у којој се на
светлости лампиона кривило и церило његово мутно лице. Момци су
грабили напред и нису ни приметили Сашин изостанак.
Пијачне низове су чиниле металне, местимично улубљене тезге. Свака
тезга имала је кров од целе зарђале табле, заварене за два држача.
Док су момци ишли дуж пијачних низова, због нечег се орио смех, и
тезге су подрхтавале, а неке се чак и претеће клатиле, ризикујући да падну.
Очигледно су закачињали, а можда чак и шутирали тезге.
Момци су угледали човека кавкаске националности, ишао им је у
сусрет дигнутих рамена и погрбљен. Са најискренијом радошћу су га
поздрављали речима „селам алејкум“, а такође „Алах акбар“.
Ту пијацу су „држали“ Кавкасци, Саша зна. Али сада, пред поноћ,
требало је да су се разишли, пошто су сакупили пазар. Ипак, овде у
близини је неколико барова — два или три — а још и казино, где се
одмарају млади људи који разговарају грлено и гласно, ниског раста, у
кожним јакнама и црним кратким „шими“ чизмама.
За једном тезгом момци одиграше сцену „горштак продаје неиспијену
флашу пива руским пијаницама“.
Развесељен и румен, Рогов је забавно глумио кавкаског трговца, хвалио
је квалитет пива и редак облик флаше. Вења се цењкао глупирајући се и
лудирајући. Саша је чак и у пијаном стању запажао да Рогов, који наизглед
није склон шалама, има одличан осећај за хумор, те је помагао Вењи да се
цењка — размахао се рукама, викао нешто и сваког трена испуштао из уста
цигарету, која је пала на неког, не сећа се на кога. Чак и Негатив, који је
дозволио себи пола флаше пива, кривио је уста у настојању да се насмеши.
У одсјају трептаве фирме оближњег бара видело се да су Негативове очи
постале топлије.
— Па она је... полупразна... — говорио је Вења упирући криви прст у
флашу.
— Е-е-е, какав си? Е-е-е... — одговарао је Рогов одмахујући главом. — Ја
ти тражим толико само за посуду.
— Нема ни запушач...
— А шта ће теби запушач, е-е-е? Оћеш ли ти да пијеш или да се играш
запушачем?
Нико није приметио кад су искрснули они, шест црмпурастих људи
кезећи беле зубе. Тачно је, пушили су на степеништу код бара,
заинтересовали се за „трговину“ и слушајући разговор, успели да се
озбиљно увреде. Један је држао у руци отворену флашу пива. И због нечег
је мућкао да пенуша.
Све придошлице су били младићи, Саша је примећивао чак и у свом
пијаном полубунилу, али више није имао снаге да се наљути због те
ситуације.
Са одраслима би се могло споразумевати, да. Са младима — једино
путем извињења и понижавања; сви момци су то схватили у трену.
Неколико секунди стајали су ћутке.
Саша је завртео главом и одједном осетио да се мало отрезнио од
снажног узбуђења.
Навикао је да на почетку сваке туче изговори барем неколико речи.
Шта хоћемо? — упитао је и марљиво бацио свој готово докрајчени, али
још неугашени опушак, тако да је упао у грлић пивске флаше — оне коју је
држао у руци један од Кавказаца. Саша је чак стигао да запази његове
необично беле прсте, покривене густим црним длакама. Кавказац је у
недоумици посматрао убацивање пикавца у грлић флаше. Пошто је пао у
пиво, пикавац се огласио лаким шиштањем.
Даље се све одвијало много брже.
Саша је с уздахом забацио главу назад и из залета сручио своје чело на
Кавкашчев корен носа. Нешто је слатко крцнуло, из белих руку је испала
флаша и закотрљала се изливајући течност. Кавказац је пао на колена,
обухватио лице рукама и више није устајао.
Саша је хтео лепо да обори и другог Кавкасца, али је и сам добио
гласан, али не много јак ударац у вилицу. Он се затетурао, одскочио је
неколико корака назад кад је видео како Вења замахује флашом, која је
била предмет ценкања, и погађа лице једног противника.
...Саша је падао, много псовао, ретко погађао али и сам је добијао мало
— на рачун тога што је одскакао од нападача и, чим одскочи, све време
заузимао, како му се чинило, претеће борбене позе...
Крајем ока приметио је како се Вења већ на коловозу туче са двојицом,
и како им трубе аутомобили који покушавају да обиђу мегданџије.
...Приметио је још и Негатива, како седи на обореном човеку и наноси
му немилосрдне и очигледно врло болне ударце у лице.
Следећи кадар био је аутомобил, који кочи поред Вење. Из њега су
излетела петорица кршних момака који су одмах почели да завијају на
свом наречју, гласно, као да у хајци сатерују улов. Вења се повлачио
натрашке витлајући неком гвожђушином.
Из бара је тротоаром дотрчавала још неколицина људи, они би све
потаманили да им Рогов није препречио пут обарањем једне, затим друге и
треће тезге.
Са једне стране тезги налазио се зид, а са друге — ограда која је
одвајала коловоз, ниска, мало изнад појаса. Док су Кавкасци, који су
дотрчали из бара, прескакали ограду како би обишли барикаду коју је
направио Рогов, Љошка је успео да вукући оковратник свуче Негатива са
човека ког је ударао и да обори оног са којим се Сашка безуспешно тукао.
Вења! Овамо! — урлао је при томе Рогов.
Вења је бацио гвожђушину на оне који су насртали на њега, киднуо
преко ограде, однекуд су на друм одједном излетела два полицијска
аутомобила, уз вику полиције и завијање сирена сви окупљени на пијаци су
се разбежали на разне стране.
 Саши се чинило да јури испред свих. У грлу му је чудно клокотало.
Чуо је топот иза леђа и био убеђен да су то Љошка и Негатив, а да је
Вења ту негде, у близини.
Било би бесмислено да се осврће — Саша је псовао ђавола и ризикујући
да налети на нешто, трчао у таквом мраку да се нису могла разазнати лица
оних што јуре за њим. И налетео би на бетонску ограду да није чуо како
неко брзо струже ногама по зиду и прескаче преко ограде.
Опипавао је рукама — ограда је, да.
Саша је поскочио и пошао истим трагом.
„Пијаца!“ — досетио се Саша кад је скочио са ограде. — „На пијаци
сам!“
После туче и трчања, обилато му је цурила пљувачка, и Саша је дуго
пљувао и махао главом да стресе висуљке са лица. Качили су му се за
подбрадак, брисао их је рукавом.
Наоколо су се дизали хангари, готово да није било осветљења.
Тешко дишући, Саша је бесмислено тапкао у мраку и угледао, како му
се учинило, сандуке, празну амбалажу, или сложену једну преко друге, или
натрпану поред зида најближег хангара.
Саша се устремио тамо тражећи скровиште, где би се могао покрити
сандуцима и дисати, дисати пуштајући дуге лепљиве бале.
Потпуно изнемогао од дешавања и од алкохола, провлачио се између
сандука настојећи да се пробије што ближе зиду, кад је нагазио на нешто
мекано. На човека који је седео.
— Еј! — рекао је тихо Саша и чучнуо, а затим се ослонио четвороношке,
да не би пао... још једном је пљунуо дуго и зажмиркао посматрајући оног
што седи. — Ко је ово?... Склањај руке, бре.
Човек који је седео пред њим склони руке са лица. Нетремичним
посматрањем Саша виде да је то Кавказац — млад, готово клиња, али у
кожној јакни, „шимикама“, фармеркама.
— Који ћеш ти андрак овде? — упитао је Саша промукло, без злобе.
Клиња га је гледао разрогачено — или уплашено, или дрско.
Саша је још дахтао сагнуте главе и исплаженог језика, са ког је висила
топла бала сладуњавог укуса.
— Помери се... — рекао је Саша и сео, грлећи клињи рамена. — Не бери
бригу, сад ћемо да поседимо па да се разиђемо... Где ли суми ортаци,
дођавола... Не знаш где су моји ортаци?
 — Не.
— „Не...“ — опонашао га је Саша.
— Како се зовеш? — упита, пошто је поћутао.
— Саша.
— И ја сам Саша. Само што ти ниси Саша него неки Саха. Алху. Аслахан.
Је ли?
Није добио одговор.
Саша је имао чисто руску склоност пијаним, бесмисленим разговорима.
— Одакле си?
— Јереван.
— О... — рече Саша неодређено. — А што сте почели да нас бијете, а?
Саха!
— Не знам. Ја сам после дошао.
— Ниси стигао, је ли? — наругао се Саша. — Добро, немој да се
увредиш... — рече пошто је још мало ћутао. — ...Ето, кад дигнемо
револуцију, побијемо све гадове, доћи ћу код тебе у Алма Ату, да пијемо
чај на веранди.
— Ја сам из Јеревана.
— Доћи ћемо код тебе у Техеран — лудирао се Саша, мада је све чуо —
да пијемо чај на веранди. Имаш ли веранду?
— Тихо... Неко иде...
Минут касније осветлише им лице лампом.
— Хајдемо — рекао је полицајац.
Била су то два „пепса“ — сарадника патролно-позорничке службе, и
један чувар пијаце, старац.
Саши су ставили лисице, Сахи такође.
Мада су се полицајци двоумили поводом Сахе.
— И овог? — питао је један од њих.
— А што да не? — одговорио је други без сигурности у гласу. — Него шта
ћемо? Хајде, и њега.
Ухапшене су довели до патролног возила, које је стајало тачно на
капији пијаце.
Отворили су задња врата „марице“ и сместили их, лицем у лице, у
ћелију иза других седишта, затим су пет пута треснули вратима која никако
нису могла да се затворе.
Док је ударао челом о платнену пресвлаку аута, одскакивао на џомбама
и заносио се на окукама, Саша је опуштено мислио о томе како је његовом
слободном животу дошао крај.
Сад кад га приведу, током рутинске провере брзо ће се испоставити да
је правио изгреде у Москви, и готова ствар.
Некако није успевао да се озбиљно уплаши свега тога.
Довезли су их у станицу. Из застакљеног дежурног одељења, где је
бркати капетан разговарао телефоном мешајући кашичицом чај, изашао је
поспани водник, по свему судећи, помоћник дежурног.
Саша је мрко разгледао љубичасте зидове станице, старе, искрзане
столове и поново мислио о томе како ће све ово запамтити за читав живот.
Још је помислио како сад може да кидне као прошли пут, да истрчи кроз
отворена врата станице, да шмугне у неко двориште, било куда... али због
нечег није имао ни снаге ни жеље.
Саши су скинули лисице и он је, као сваки човек кога ослободе лисица,
протрљао ручне зглобове.
— Исто са железничке станице? — питао је помоћник дежурног „пепсе“,
тако тихо, као да је веома уморан.
— Са железничке станице... — одговорише му.
— Оружје, наркотици, предмети који боду и секу, имате код себе? —
питао је помоћник Сашу и кавкаског клињу.
Кавказац је одрично махнуо главом.
— Све сам бацио при хапшењу... — одговорио је Саша и по тужном лицу
помоћника дежурног схватио да је он сто пута чуо ту шалу.
Наредили су им да садржину џепова положе на сто. Саша није имао
ништа, Кавказац је имао мобилни телефон и набијен новчаник.
Саши су опипали бокове, ноге и задњицу, проверавали му рукаве,
затражили да подигне панталоне како би видели носи ли у ципелама
забрањене предмете.
Шкљоцнула је брава, гурнули су га у малу просторију, са три стране
ограђену каменим зидовима а са четврте — решетком.
Саша је одмах видео и Вењу, и Негатива, и Рогова.
Вења и Негатив су чучали — у просторији није било ни столица, ни
клупа. Рогов је стајао ослоњен на шипке офарбане зеленом бојом. Кроз
шипке су видели сто и сеф, у који је помоћник дежурног ставио
Каквкашчев новчаник и мобилни телефон.
— О, и Сању су довели! — рекао је Вења смешећи се. И Рогов се
насмешио. Негатив је дигао главу и заклимао — Саша није разумео шта је
хтео да каже.
— А шта ти овде радиш, голубе? — питао је Вења неког иза Сашиних
леђа.
Саша се окренуо и видео да су за њим гурнули и момчића са Кавказа.
Он се освртао тражећи куда да се склони, што даље од њих, који су били
у ћелији.
Осим Сашиних другара, овде је, лица загњуреног у колена, директно на
поду седео мушкарац, још пијаног изгледа, изразбијане и прљаве тинтаре.
Кавказац је остао да стоји крај врата, која су затворили уз одвратну
шкрипу.
— Шта, само нас су ухватили? — упита Саша, којем је некако лакнуло
на души одмах, чим је угледао другове.
— Баш тако — одговорио је Вења.
— Еј, умукните сви, колико пута треба да кажем! — заурлао је
неочекивано помоћник дежурног, а од његове вике пијани човек је дигао
отечену њушку с крвавом модрицом.
Он је леђима ударио о зид, тешко се дигао и, с муком одржавајући
равнотежу, готово дотрчао до оне решетке одакле се виде сто и злобни
помоћник дежурног.
— А шта ћу ја овде, шефе? Отварај врата, гаде! — заурлао је човек.
Помоћник дежурног му је опсовао мајку, треснуо вратима и отишао у
суседну просторију, по свој прилици, у собу за дежурство.
— Види ти њега, Сања — рекао је Вења показујући главом страну на коју
је отишао помоћник дежурног — или шапће или урла, он не уме нормално
да разговара. Даун.
Пијани човек се још мало дерњао шутирајући решетку.
— Седи, оче — замоли га Негатив.
— Не, а где су, ипак, наша браћа са југа — није се смиривао Саша.
— Одмах су их пустили — одговорио је Рогов.
Саша чак није знао шта да каже.
Помоћник дежурног се вратио са записником о приведенима, у видном
пољу однекуд су се појавили и „пепси“ који су ухапсили Сангу — очигледно,
спремали су се да сачине извештај о њему... и тада, сву тројицу трже
дивљачка звоњава на вратима собе за дежурство.
Најпре је изашао помоћник дежурног — да отвори врата, вероватно.
Минут касније Саша је јасно чуо грлене гласове карактеристичног акцента.
— Саха, дошли су да те ослободе! — наслутио је наглас.
Заиста, убрзо су откључали врата и одвели Кавкасца.
Момци су се мало смејали догађају. Реч по реч — сетили су се туче,
Вења је весело причао како је на самом путу нашао дугу гвожђушину и
витлао њоме, као лудак који се брани од комараца.
— Иначе би те искљуцали кукастим носевима... — нашалио се
неочекивано мрачни Негатив, који уопште није био склон шали.
— Не, хајде да размотримо! — враћао се опет Саша на тему коју није
прежвакао. — Нас су привели због туче, је ли? А где је...
— Објекат наше расне мржње — наставио је Рогов у истом тону.
Несумњиво се шалио.
— Да, где је? — питао је Саша. — Испада да смо се тукли сами са собом?
— Вењо, за који си андрак витлао гвожђушином насред пута? —
заинтересовао се Рогов падајући у лирску иронију. — Кога си ти тамо
плашио?
— Сметала је одвијању аутомобилског саобраћаја, па сам желео да је
избацим — одговорио је Вења.
Тако би се зафркавали до јутра, али врата су поново зашкрипала, прво
бравом а после и неподмазаним шаркама, појавио се помоћник дежурног и
тихо им рекао:
— Излазите, да вас моје очи не виде.
— Да пробудим оца? — питао је Негатив показујући пијаног човека.
— Какав ти је то отац, то је олош.
Човек се није ни мрднуо. Спавао је лежећи директно на поду. Када су
сви изашли, човек је остао сам у ћелији.
Момци су неодлучно застали у холу полицијске станице.
— И ја бих лично тукао те црногузе гњиде... — рекао је помоћник
дежурног док им је отварао врата да изађу напоље.
— Ми их нисмо тукли... — рече Саша — сами су почели.
— Ма, добро, де, нисте их тукли — рекао је помоћник дежурног
неочекивано повишеним гласом с пријатељском интонацијом. — Тамо је
једном пола лица као згњечен парадајз... Али, нису писали тужбу против
вас. Нису написали чак ни пријаву против вас. Тако да можете ићи, борци...
Саши је било непријатно због полицајчевог претерано фамилијарног
тона, због његовог уверења да су момци заподенули тучу. И још му је било
помало одвратно што је полицајац закључио да су момци исти као он —
против оних које је назвао „црногузима“. Али, они нису били на истој
страни...
Напољу, поред полицијске станице стајало је полицијско возило, у
којем су били они исти „пепси“ који су ухапсили Сашу. Чим су момци
изашли, у возилу су угасили светло.
— Биће да они тамо броје новац... — рече Вења.
Протежући се, момци су ишли улицом. Одлучили су да преноће код
Саше.
— А ако нас похапсе, Сања? — питао је Негатив.
— А? – упитао је Саша јежећи се од дрхтавице. — Похапсе?... Па, тек су
нас пустили.
— Озбиљан сам.
— Неће нас похапсити. Треба негде да преноћимо. А, момци?
— Обавезно, треба негде преноћити — рекао је Рогов.
— И треба јести... — рекао је Вења.
 Глава четврта

Те зиме су унајмили комби — мајка је закључила да оца треба да

сахране у селу. Тамо где се родио.
Саша није оспоравао.
— Шта ти мислиш, сине? — питала га је мајка сасвим новим тоном. До
сада је поред ње био други човек, чији је глас био одлучујући. И ето, он је
умро, тај човек.
— Стићи ћемо некако — одговорио је Саша, мада је био готово сигуран
да неће успети да стигну.
Ипак, нису могли сахранити оца у овом омраженом граду, који је Саши
увек био одвратан.
Заиста им је било незамисливо да баки и деди кажу да је отац умро, а
добро знају да они не само што не могу доћи на сахрану него му ни на гроб
не могу изаћи до самог пролећа.
Возачу нису објаснили ништа јасно — да је знао куда треба да вози,
одмах би одустао. Него су му рекли: „У област... Показаћемо пут...“ Он није
ни постављао питање, куда тачно — у област. Запао им је скроман човек,
како је на почетку изгледало, тихе нарави.
Долазили су да се опраштају очеви пријатељи, неколико предавача,
ученици. Сваког ко је дошао да изјави саучешће, Саша је желео да гурне
низ степенице. Какво саучешће, до ђавола, шта ви мислите... Саша се
клонио свих, није хтео да види никог. Случајно је чуо кад их је мајка
упитала:
— Можда ће неко да пође на сахрану?
Било је мучно што су сви ћутали.
Неко је, тоном извињења, рекао:
— Посао...
— Ја ћу да пођем — рекао је један човек. Безлетов.
 ***
Он је дошао и сутрадан ујутро, стајао је у предсобљу у краткој бунди и
ципелама, није хтео да се раскомоти. Неколико пута је свлачио и навлачио
рукавице.
Саша се није поздрављао са њим.
— Алексеје — приметила је мајка једва живим, плачним гласом —
смрзнућеш се у ципелама.
Он се чудно згрчио, као да му је било врло непријатно.
— Нема проблема — одговорио је глуво и одмах изашао.
Стајао је напољу. Није пушио.
Саша је гледао кроз прозор, видео је Безлетова, тупо му је зурио у леђа.
Мајка је непрестано седала за кухињски сто и почињала да плаче.
— Како да га превезем? — питала је. — Шта ће ми рећи мајка и отац?...
Јеси ли телефонирао тамо, Саша? Комшијама?
— Звао сам.
— Шта су ти рекли?
— Рекли су да ће им пренети.
Мајка је опет заплакала.
Ушао је возач, ћутке је стао на врата.
— Хајдемо — рекао је Саша мајци готово љутито. — Шта чекамо?
Изнели су мртвачки сандук — Безлетов, Саша, возач, помогле су им
комшије.
Поставили су сандук испред зграде.
У близини су се сјатила деца, која су сишла са одвратно шкрипавих,
зимских љуљашки. Гледала су радознало, притајена. Саши је дошло да их
растера.
— Хајде да га утоварамо... — рекао је зловољно. — Шта ми овде...
— Треба пустити људе да се опросте... — рекла је мајка.
— Које људе? — обрецнуо се Саша.
Поред деце окупило се још неколико комшиница — мало познатих,
туђих, али су климале главом.
 — Иди у кола — рекао је мајци. — Хајде, чујете ли? — обратио се
мушкарцима показујући на сандук.
Саша је сео поред возача. Безлетов у други део комбија.
Мртвачки сандук су затворили.
Саша је казао возачу централну тачку одредишта — „одатле је још
мало...“ — треснуо је неодређено.
Осврћући се, Саша је видео како мајка седи уз очево узглавље и
понекад придиже поклопац сандука, додирује покојникову ледену главу.
То му је било неподношљиво.
Почео је падати, вејати сиви снег. Брисачи су непрестано радили.
На излазу из града упали су у саобраћајни колапс.
Саша се помолио кроз прозор и запалио цигарету.
На крововима аутомобила брзо се гомилао снег.
Чекање се одуговлачило.
„Куда ти журиш...“ — мислио је Саша гадљиво опомињући себе. —
„Журиш да што пре сахраниш оца? И шта? Кад га сахраниш — куда ћеш
побећи?“
Стајали су најмање пола сата. Возач је повремено искључивао мотор, и
тада је кабина почињала брзо да леди.
— А тамо, у том делу је вероватно хладно? — питао је Саша. Глас му је
звучао промукло.
...Тамо не ради грејање. А сад тамо не треба ни грејати — рекао је
опрезно возач, мрко гледајући у Сашу.
„Мајка се, вероватно, смрзла...“ — помислио је Саша не одговарајући
му.
Осврнуо се и видео како она трља ноге. Видео је још Безлетова,
накострешеног, како гледа кроз прозор у непокретне аутомобиле.
Саша је зажмурио, угризао усну.
Хтео је да натера себе да жмури док се кола крећу, и није био у стању.
Отворио је очи, гледао је аутомобиле како миле меко, нервозно. Пут је
лагано прелазио топло одевен саобраћајац. Пропуштали су га, кочећи.
Гужва је настала због саобраћајне несреће: сударила су се два аутобуса.
Поред пута су стајали путници. Асфалт је био засут срчом.
„Не види се ‘хитна’“ — приметио је Саша.
 Нико није погинуо, није било чак ни рањених, очигледно. Саша је
осетио готово жаљење што нико није убијен.
Лагано, тегобно су се искобељавали из бујице возила.
Мењали су брзине, претицали и поново је настало то глупо осећање
олакшања — ипак се крећемо, крећемо.
„Куда?“
...Зимски пут је увек тужнији од летњег.
Прошли су кроз градић, свега два семафора, Саша је рекао: „Даље је
право“ — и после седам минута указала се равница са обе стране друма.
Изглед поља, белог до хоризонта, био је неугодан. Та даљина и пустош
— једино постоји линија телеграфских бандера поред пута — усисавају.
— Нигде живе душе... — шапутао је Саша тихо. — У пустињи леда...
Снега и леда...
Понекад је Саша погледао у сат и запажао како је, ето, прошао читав
сат а он, изгледа, све време није мислио ни о чему — није било ниједне
мисли.
— Ускоро ћемо, је ли? — питао је возач, уосталом, врло добродушно.
— Ускоро — одговорио је Саша пошто је размислио.
Сивим и влажним дрвеним боковима промакло је село од девет кућа,
последње дуж асфалтног пута. Саша их је већ одавно пребројао, вероватно
у детињству. Три куће су опустеле у последње три године, почеле су да се
урушавају.
— Настављамо сеоским путем? — зачудио се возач.
Саша је климнуо главом.
— Можемо се заглавити... — пожалио се возач пребацујући у другу
брзину. Комби је забрундао и почео се тетурати по џомбама.
Саша се окренуо: мајка се освртала готово уплашено.
— А одавде није далеко? — упитао је возач опет, када су прошли кроз
још једно село. Тек у насељу је успео да убаци у трећу и мало дода гас.
— Још једно село, а следеће је наше — одговорио је Саша сасвим
поштено, али прећуткујући да је од „следећег“ до „нашег“ — двадесет
километара кроз шуму.
— Пут су, хвала Богу, помало поравнале санке — поделио је возач
откриће — они још возе санке. Значи, имају коње. Ја већ тридесет година
нисам видео коње... А још кажу: рђаво живимо! — рекао је возач и
осмехнуо се криво.
„Тебе би, џукело, требало настанити овде с коњем...“ — помислио је
Саша.
Прошли су још једно село — овде су, први пут после два сата, сусрели
човека, дедицу у кожуху. Зачуђено је гледао за комбијем. Чак им је махнуо
руком, кад је комби прошао — као, куда сте запели, будале: немате куд.
— Шума — рече возач после пола сата, кад је видео куда води пут. Као
да није веровао својим очима.
— Шума — одговорио је Саша.
— Ми ћемо у шуму, је ли? — рекао је возач, већ љутито.
— Ми ћемо путем — одговорио је Саша.
Возач је махао главом изобличеног лица.
Саша је стиснуо јагодице.
Комби је бректао. Наоколо је било дрвеће оптерећено снегом, понекад
је са узнемирених грана падао снег.
Путем је заиста неко прошао санкама. Па, можда још и трактором, пре
две недеље. Са намирницама, пензијом — у село...
Али комбију, по свој прилици, није одговарао тај пут. Поготову што је
постајао све гори — санкама су, тачно је, долазили по дрва и нису залазили
дубоко у шуму.
После четири минута возач не издржа и поче да псује.
Саша је седео равнодушно увиђајући да може убити овог човека. Само
није хтео да љути мајку.
— Ко ће да нас извлачи одавде? Јесте ли помишљали на то? — возач је
цимао мењач, из залета хватао тамо где може и где не може. Умео је да
вози, наравно. — Скроз сте пошандрцали од чемера, је ли, бре ...
— Добро, вози, доста више псовања... — рекао је Саша уморно.
— И без тебе знам шта треба да радим. Разумеш? Сад ћу да вас избацим
и... — овде их је дрмнуло, комби се предњим точковима увалио у рупчагу и
умукнуо.
Испред њих је био чврст снег. Да испод снега и даље постоји пут могло
се наслутити само по једном обележју: на тој уској траци, која кривуда
између јела и оборених стабала, није расло дрвеће.
Возач је искочио напоље и оставио отворена врата. Ишао је путем мало
напред, одмах упао малтене до колена, опсовао и вратио се натраг.
 Упалио је мотор, кренуо у рикверц. Под точковима је цичало,
трештало, завијало.
Ишчупали су се. Возач је убацио на лер, извукао цигарету и рекао:
— Ја не идем даље.
— Ма, који ти је ђаво — рекао је Саша.
Саша изађе, примети да је престао снег. Стајао је секунду тупо
гледајући у шуму. Нагло се окренуо и отворио врата комбија.
— Излази, мама, он неће да вози даље.
— Па како? Сине... — рекла је мама. — Куда ћемо ми? А оца?
— Довући ћемо га, овде смо близу.
— Ма како смо близу...
— Довући ћемо га, кад ти кажем.
Возач је пришао иза Сашиних леђа, преко рамена је погледао у комби.
— Па шта, да путујемо у град? Ја не идем даље.
— Платићемо — рекла је мајка гледајући готово ужаснуто у возача. — А
куда ћемо ми са мртвачким сандуком?
— Кажем вам, идемо у град. А новац ми не треба. Нећете ми платити за
нови комби. И нећу да ноћивам у шуми са вашим покојником. Јасно?
Идете у град?
— Шта, да возикамо оца тамо-амо... — рекла је мајка.
— Па, онда је готово...
Возач је уз шкрипу отворио задња врата комбија, као да каже:
истоварајте. И отишао у кабину. Тамо је опет запалио цигарету и псовао.
Мајка је заплакала.
— Што ти цвилиш? — готово да је викнуо Саша. — Најстрашније се већ
догодило! Чему сад ридање? Вукови ће нас појести, је ли? Довући ћемо га,
нећемо пропасти.
— Нећете моћи да га донесете удвоје! — узвикивала је мајка кроз плач.
— Кажем ти: довући ћемо га! Довући ћемо га вукући по земљи. Овде
смо близу — још једном је поновио Саша, више ради Безлетова — и сам је
знао да до села има још седамнаест километара.
Саша је уз шкрипу примакао мртвачки сандук до ивице комбија.
— Овде нам је и јело за даћу... — жалила се мајка.
— Понеси што можеш да донесеш, остало остави, ето, овом...
 Саша је скочио доле.
— Хајде, ја ћу да прихватим ноге... — рекао је већ острвљен. — А после
ћу... некако...
— Треба нам столица — рекао је Безлетов — Даје поставимо под горњи
део сандука. Иначе га нећемо задржати.
— Хајде, нема столице — пожуривао је Саша.
Повукао је мртвачки сандук на себе, сваким треном му је бивало све
теже, повлачио се назад, по снегу, осећајући претерану тежину и
гребуцкање бола у мишићима руку.
— Брже! — процедио је.
Безлетов је скочио а мајка је силазила неспретно, ружно, на женски
начин.
Ухватили су за врх мртвачког сандука, извлачили су га али мајка није
издржала, уздахнула је и испустила свој крај. Саша и Безлетов га, наравно,
нису задржали. Мртвачки сандук је пао бочно.
Незакуцани поклопац се отворио, отац, већ леден, умало не испаде у
снег.
Мртвачки сандук му је био тесан — што је помогло да се покојник
одржи у сандуку. Али, у том делићу тренутка, док је сандук стајао бочно,
слика је била страшна — очев мртви профил, иконица са груди пада у снег,
откривене непокретне, беле руке испод покрова...
Саша и Безлетов су брзо исправили мртвачки сандук и затворили га
поклопцем.
Мајка је стајала пренеражена.
— Мама, није ти пао на ноге? — питао је Саша намештајући поклопац
што равније.
Одмахнула је главом: не.
Стајали су мало.
— Треба га склонити с пута. Да би он отишао — рекао је Саша.
Померили су мртвачки сандук на ивицу — утонуо је у снег.
Мајка оде по торбу.
Саша је сачекао десет секунди и шутнуо ногом комби:
— Хајде, бриши одавде у материну! — викнуо је.
Возач је дао гас, комби крену уназад и снегом испод задњег точка засу
поклопац сандука. Саша је чучнуо и рукавом почео да брише поклопац.
— Он ће тако... да вози уназад? — питао је Безлетов гледајући за
комбијем.
Видело се како возач врти главом покушавајући да гледањем у
ретровизор не погреши, да не слети с пута.
Комби стаде, возач је изашао.
Базао је око комбија, завиривао у возило, завукао се унутра, тренутак
касније је залупио врата и појавио се са дугим, кружно смотаним конопцем
у руци. Издалека га је показао нама, који смо стајали поред сандука — ево
вам, држите га, и бацио конопац на пут.
Сео је у кабину и комби поново крену.
— Хвала му и на овом — рекао је Саша. — Иначе не знам ни чиме бих га
вукао.
Саша је ишао према конопцу, који се налазио у снегу. Комби је, режећи
и промукло кашљући, возио уназад — као да се повлачи од Саше.
...Увезали су мртвачки сандук конопцем.
— Ето тако — одахнуо је Саша, непрестано гледајући испод ока у
Безлетовљеве ципеле које су, по свој прилици, већ биле скроз мокре. Лично
он је био у топлим дубоким чизмама.
— Саша, а да одемо у село? Које смо недавно прошли. Да замолимо за
трактор. Или санке? — питала је неуморно мајка.
— „Недавно прошли...“ — запрепастио се Саша без злобе. — До тамо је
два сата хода. И тамо нема никаквог трактора.
— А санке?
— А шта санке? Вероватно неће поћи никуд. Само ћу изгубити четири
сата... Престани, мама... — прекинуо је Саша. — Готово је, крећемо.
Помози нам, тата.
Он и Безлетов су ухватили крајеве конопца и повукли.
Одмах им је било тешко, али још су били набијени бесом и залихама
снаге. Упадајући у снег, псујући ђавола и дерући се, вукли су кратко. Одмах
су се уквасили.
Мајка је ишла позади. Саша се није окретао.
— Јеботе! — опсовао је Саша и убрзо стао.
— Саша, па немој да псујеш... Што ти псујеш све време... — захтевала је
мајка уморно. — Тешко?
 — Кад бисмо имали неке скије... — рекао је Саша и одмах погледао у
Безлетова. — Или санке... — додао је Саша и због нечег се злобно упиљио у
свог партнера.
„Што ниси понео санке, Безлетове?“ — почео је простачки да мисли у
себи Саша. — „Зар ти не волиш зими санкама у село... да се санкаш...
Требало је да јутрос дођеш код нас са санкама. Да кажеш: ‘Уједно ћу се
мало санкати код вас... Има ли тамо неко брдашце?’ Сад би нам
добродошле твоје санке...“
— Хајде још — рекао је Безлетов. — Сада је тешко узбрдо. Ено, тамо је
низбрдица. Биће нам лакше.
— Биће нам лакше — поновио је Саша без смисла.
Поново су повукли.
Упадали су у рупчаге, застајали, придизали мртвачки сандук, извлачили
се.
Набасавали су још и на поломљено грање. Вадили су га испод сандука,
шкргутали су зубима и злобно га избацивали у жбуње.
Са брдашца им је заиста било мало лакше. Неколико секунди мртвачки
сандук се возио сам. Али, после се нагло искренуо на страну — Саша је
опсовао и појурио да га исправи, пао у снег, ухватио се за ивицу сандука и
задржао га. Лежао је грлећи дрво тапацирано тканином.
Мајка је неочекивано заплакала гласно.
— Господе, шта ми радимо... — нарицала је.
— Смирите се... — рекао је Безлетов тихо, не обраћајући пажњу на плач.
Исправили су мртвачки сандук. Спустили су га са брежуљка, Саша га је
придржавао отпозади.
— Можда ће нам бити лакше ако ужи крај буде напред? — питао је
Безлетов.
— Не знам... — рекао је Саша. — Опет ћемо да га превезујемо?
— Добро, идемо овако.
Саша је скинуо капу, гурнуо је у џеп. Ускоро му је испала.
— Сањечка — готово је преклињала мајка — Навуци капу. Озепшћеш,
Сања!
Саша се није одазивао. Још се и раскопчао.
Почело је да се смркава.
Мајка је понекад молила да јој уступе место — хтела је да замени неког
од мушкараца. Нису јој одговарали.
Ишли су лагано, тешко дахћући. Ишли су све спорије и дисали све
теже. Дуго су пљували.
Повремено су мењали места — чим им се умори „теглеће“ раме.
Ипак су мртвачки сандук окренули ужим крајем напред — али, тако се
брже заривао. Морали су опет да превезују конопац.
Поново је меко полетео тихи снег. Вечерња хладноћа поче да им прљи
образе и чело. Уши су занемеле, ледене.
Дуге гране дрвећа, испружене изнад пута, видљиве издалека, климале су
се сабласно. Хоће да их зграбе зубима.
Постаде некако мучно и ледено, као да му је неко у изнутрици дисао
хладним, зарђалим устима.
— Мама, баци ми капу! — затражио је Саша.
Она се вукла позади, тиха. Тргла се, добацила му капу.
Дрвеће је почело да се црни.
„Добро изгледамо овде, вероватно смо усред шуме... са мртвачким
сандуком...“ — помислио је Саша.
— Права руска сахрана... — рече неочекивано Безлетов, малтене исто
што је пало на памет и Саши — ... руски испраћај... — исправио је Безлетов
последњу реч, тешко дахћући.
Готово читавим путем су ћутали, понекад је Саша заборављао чак и да
је поред њега тај човек. Али, нису имали снаге ни за разговор.
Док је било ведро, Саша је покушавао да наслути места која памти из
детињства. Зими није лако препознати летње ливадице и стајалишта, али
понекад је успевао. Ништа нарочито — ено тамо је, изгледа... да, тамо смо
се једном задржали, возили смо се са чика Кољом, његовим аутом, а мама
је, млада, са одличним осмехом и врло срећних очију отишла у шуму и
одмах се вратила са печуркама — налазила их је лако, само се веома
плашила змија... Мушкарци су за то време пушили.
„Види ти Гаљењку“ — рекао је чика Коља — „Каква домаћица?“ — и
одмерио мајку некако нарочито, од главе до пете.
Тек сад Саша схвата да је чика био заљубљен у маму. Одједном се сетио
још нечег, неке мале сцене на плажи... Заборавио је. Тада је Саши било
шест година.
А ето, овде негде... они су ишли однекуда... „Зашто смо ишли, не сећам
се...“ Саша се тада уморио. Отац га је носио на раменима. Посадио га и
носио. Саши се свиђало што је — високо. Али није могао да дохвати грање,
зато што је отац ишао средином пута. „Зашто смо, ипак, пешачили? И
јесмо ли брзо стигли? Не сећам се ничега...“
И Саша је опет ишао празне главе, понекад покушавајући да дахом
огреје руке, које су биле и вруће и озебле истовремено. Није помагало.
Смркло се и заиста више није имао за шта да закачи мисао.
Понекад је Безлетов почињао да кашље нагло, готово пискаво.
Људи, можда бисте појели нешто? — упитала је мајка.
„Мајци је овај кашаљ растерао њену црну тугу...“ — досетио се Саша.
— Не треба — одговорио је на питање.
— Не, треба — једва је изустио Безлетов. — Не могу више — одахнуо је.
Мајка се неспретно усплахирила са торбом, није знала ни где да је
постави.
— Стави је на сандук, у реду је — рекао је Саша. — Отац се неће
увредити.
Саша је чучнуо поред сандука и почео да пушта бале.
„Сад ћу да се исповраћам...“ — помислио је зачуђено. Устао је.
Руке су му ситно подрхтавале. Сузе су почеле да му се леде у очима.
Саша је запалио цигарету и при светлу упаљача видео да је Безлетов
блед.
„Шта ако му срце не ради како треба?...“
Мајка је такође приметила.
— Алексеје Константиновичу! Да вам дам таблетицу?
Безлетов је слабашно завртео главом.
Мајка му је дала неки сендвич, почео је да га жваће малаксало.
— Чај се вероватно охладио ... — вадила је мајка термос.
— Хладан је, дабоме — потврди пошто је наточила себи чаја. — Хоћете
ли? — питала је Безлетова.
— Можда имаш нешто топлије? — питао је Саша, с одвратношћу
увлачећи дим.
— Охладио се, кажем... — није схватила одмах мајка. — А, имам,
изгледа. Да... Вотку. Хоћете вотку?
— Хоћемо, хоћемо — рекао је Саша осорно и узео флашу. — Дај нож.
 Отвореном флашом је благо ударио о сандук, куцајући се. Пио је
директно из флаше. Безлетову је наточио у чашу. Он је отпио половину,
закашљао се. Остатак је просуо.
Постало му је још мучније и хладније.
Латили су се хладног конопца, као да нису живи.
„Како је тешко, Господе...“ — неочекивано је признао себи Саша и
умало није заплакао.
Милели су, као лудаци, вероватно још седам минута, и поново стали.
— Немам снаге... — рекао је Саша наглас. Осврнуо се и схватио да су
одмакли тридесет метара, не више, од места на коме су малопре пили
вотку.
— Смрзнућемо се овде... — рекао је тихо Безлетов. — Треба ићи у село.
Иначе ћемо липсати — поновио је и заћутао, тешко дишући. У грлу му је
клокотало, али више није имао снаге чак ни да се искашље.
— Требало би да запалимо ватру — прошапутао је Саша. Повремено га
је сасвим нездраво тресла дрхтавица. Чучнуо је, узео шакама снег, принео
га уснама али се није усудио да стави у уста хрскаву, белу хладноћу.
Мајка је дрхтала. Села је на сандук, оборила главу.
— Мама, срце ти је лоше? — питао је Саша .
Она га задржа руком. Седела је минут.
— Саша, додај ми... — није довршила.
Зинула је и учестало дисала.
— Мама? — упита опет опрезно Саша.
Она је ћутала још тренутак. Син је стајао поред ње мрзећи себе, снег,
сивило, сумрак.
Али, Саша је по мајчином даху осетио да јој је незнатно лакше.
— Сад ме положите с оцем... — рекла је мало живљим гласом.
Слабим рукама је претурала по торби, извадила таблету, убацила је у
уста, захватила снега, загризла га и тешко прогутала.
Више нико није могао да разговара.
Сви су сели на мртвачки сандук и седели, леђа у леђа. Мајка
непокретно, Саша тресући главом. Безлетов је јако дрхтао.
На небу се појавило неколико звезда, сасвим мајушних.
Саша је неочекивано схватио израз: „Бодљикаве звезде’1. Однекуд му је
искрсавао тај израз, али Саша није био у стању да га прежвакава, да га
разјашњава у себи, није имао ни воље ни жеље.
Хладноћа му је појела и последњу снагу. Пожелео је да спава...
склупчан на мртвачком сандуку...
Безлетов се спустио са сандука, четвороношке је повраћао. Дуго је
избацивао пљувачку.
Мајка је тихо зацвилела.
— Хајде да сви поцркамо овде — рекао је Саша.
Безлетов се дуго клатио четвороношке, затим је сео директно на снег.
Саша је извадио упаљач, осветлио сат. Два сата ноћи. Ходали су више
од десет сати. Ко би могао и да замисли...
Па добро, нису ходали. Последњих сат и по преваљују тих сто метара
копрцајући се у снегу...
— Ко ће да пође у село? — питао је Саша.
— Ти, Сања — рекла је мајка. — Ми ћемо овде покушати да запалимо
ватру. Или, најбоље је да пођете обојица. Ја ћу да стражарим.
— Иначе ће га украсти... — прошапутао је Саша.
Он није могао да остави мајку. Није могао ни да не оде. Нити је могао
да пошаље самог Безлетова.
„Како је све глупо, Господе!“ — дошло му је да арлаукне.
„Све сам побркао. Све побркао. Али где? На ком месту сам погрешио?“
— Саша...
— Шта је, мама? Сад ћу да пођем.
— Тише!
Мајка је ослушкивала.
Безлетов се диже, стајао је клатећи се и гледајући некуд у мрак.
Минут касније зачуо се нескладан, плашљив топот, шкрипање саоника и
хрскаво, дрско псовање здравог, јаког мушкарца који тера коња.
— То је Хомут... — рекао је Саша, пошто је по гласу препознао комшију
који живи кућу даље од баке и деде.
— Еј, овде смо! — заурлао је Саша и изненадио себе, јер су стајали на
путу.
— Тпрру! — коњ стаде на неколико метара од њих.
Хомут је изашао из саоница, пришао ближе.
 — Сањек, је ли? — питао је гласом у којем се чула јака мешавина
спонтане суровости и готово радости. Али, и иза суровости, и иза радости
осећала се једва приметна тврда нит смртне туге. Нит је била толико тврда
и јака до те мере да се њоме могло и давити, а и удавити себе.
— И Гаља је овде, Гаљењка — препознаде је Хомут, па пружи руку
Безлетову.
— Па шта је, Васја, нису ти се смрзла леђа? — Хомут је чучнуо поред
мртвачког сандука и потапшао поклопац. — Сад ћемо да кренемо кући.
Он није питао ништа, није журио, притерао је саонице и вешто
управљајући, окренуо их. Коњ је тапкао, њушио снег, зазирао од сандука,
млатио главом. Хомут је мушкарцима (обратио се тако њима, потпуно
липсалима — „мушкарци“, да је Саши однекуд наврла снага) наредио да
ухвате ужи крај сандука, а сам се латио тежег, акнуо и мртвачки сандук је
био смештен на сено).
— Н-но! — наредио је тихо Хомут. — Придржи га — замолио је
Безлетова, показујући сандук. — Иначе ћемо неког изгубити.
Тек тада је Сању запитао:
— Одавно се смрзавате овде?
— Одавно. Возач нам је отишао у град. Није хтео да вози даље.
— Ма, шта ће... — одговорио је Хомут, мало поћутао па рекао: — А ја се
пробудио и мислим: треба да одем у шуму. Бака ми ономад рече:
допремиће га. А вечерас дошла, сва црна, каже: предомислили су се, по
свој прилици. „Решила“ — каже — „Гаља да га сахрани што ближе себи. Да
јадни родитељи овде скапавају сами“. Одмах ми је пало на памет: нешто
није како треба, бако. А ноћас ко да су ме лупили. Навучем поткошуљу,
упрегнем коња и кренем. Она моја се пробудила, загаламила хистеричарка,
хоће да ме свлачи, испреже коња, а ја кажем: „Васја се тамо смрзао. Одох
ја“. Залепио сам јој један. Каже ми: „Идеш код женске“. Иначе немам
времена да одем код женске... Сад ћемо, Васја, већ смо код куће.
Саша је лежао на боку у саоницама, као у детињству, и саонице су
летеле лако и меко, и коњ је журио кући, осећао је село.
Гледајући у Хомута, Саша је приметио да је поткошуљу заиста обукао
на голо тело — док су утоварали сандук, она се раскопчала и виделе су му
се голе груди. Зли, грабљиви ветар је повремено излетао у сусрет
саоницама, али је убрзо нестајао у шуми празних руку. Све је било мачји
кашаљ за Хомута. Управљао је чучећи, лако и сурово.
Код стараца је горело светло. Бака их је дочекала на прагу. Отворила
им је врата. Хомута је упитала:
— Шта, позвао те Васја? Увек те је наговарао на свакакве будалаштине.
Данас си му први пут затребао за посао, сину мом...
Мајка је зајецала. Бака је почела да нариче високим и продорним
гласом, горким као црна земља.
Деда је изашао, висок, у кошуљи откопчаних рукава.
— Стигли сте, Сањка? Па, уђите.
 Глава пета

У освешћеном мозгу искрснула је мамурна, годинама проверена

максима: алкохоличарски сан је чврст, али кратак. Чврст. Али кратак.
Саша је отворио лево око. Да, напољу је још био мрак.
„Не-са-ни-ца...“ — изговорио је Саша шапатом, сричући на слогове.
Пробудио се у свом кревету.
На поду су била прострта два душека. На њима су лежали, покривени
ћебетом, Вења и Љошка.
„А Негатив? Где је он? Изгледа даје отишао кући... Да, да, отишао је...“
Саша се окренуо према зиду и покрио се ћебетом преко главе. Није му
се устајало. Али, није могао ни да заспи.
Очи су се осећале непријатно испод затворених капака. Хтеле су да се
отворе и гледају.
Саша је извукао главу испод покривача и угледао како се у полутами
расплињавају тапете, пожутеле од честих додира. Шара на њима била је
готово невидљива.
Није имао никакву жељу да мисли о ономе што га чека данас.
Саша се сетио себе — пијаног, гласног — и гадљиво се намрштио.
„Какав сам ја?“ — помислио је Саша неочекивано.
Какав сам и ко сам? Рђав? Добар? Поуздан? Непоуздан?
Нема тог огледала у ком би могао да се огледне. Као да су то огледало
згазили чизмом, смрскали. И настојећи да се огледне у крхотинама, могао
је видети само нејасне црте, које не чине лице.
Саша се никад није мучио самопокајањем.
Ретко је због нечег патио дубоко и болно. Једино због оног што је било
вредно патње. Отац, да.
Током свог живота није починио ниједну отворену подлост... Нити
скривену...
Није доживео ниједно понижење осим лудих клиначких, када су му
ученици старијих разреда отимали новац.
 Док је по полигону пузио четвороношке, у саставу чете дигнуте због
редовне будалаштине, под надзором, изгледа, пијаног официра, Саша је
осећао пре свега равнодушност. То је била игра, са врло озбиљним
правилима. Он их је одмах прихватио. Служио је готово лако.
Увек је стицао пријатеље. Увек је имао девојке. Чим га девојка напусти,
однекуд се појављивала нова. Сваки пут случајно. Саша их није тражио.
Мада није био леп, није.
Саша је посматрао себе, мешао крхотине огледала. Готово да није имао
чему да се диви или љути. Не, просто ничему.
Од када је стасао за армију — све је постало очигледно. Више нису
искрсавала нерешива питања. Бог постоји. Без оца је тешко. Мајка је добра
и драга. Отаџбина је једна.
„Волга се улива у Каспијско језеро... нашалио се Саша са собом и није
се наругао себи. Да, улива се.
Сваки његов поступак изазивао је очигледне претпоставке.
Само га је чудило зашто се и други не понашају на исти начин.
Саша је лако пришао „савезницима“, зато што је до тада све остало
изгубило смисао.
„Треба да радиш...“ — говорили су му понекад гадљиво. „Ја радим“ —
одговарао је Саша. Он је заиста радио — понекад је утоварао, понекад
истоварао... једном у фабрици... обезбеђивао, чистио. Све савесно. Али, зар
је у томе била ствар?
Више није хтео да се расправља ни са ким, зато што то није имало
смисла. Расправљао се једино онда кад је желео да чује нову, друкчију
аргументацију. Али, свака аргументација сваки пут није вредела ни
пребијене паре.
Зашто трпети гнусну, непоштену и глупу државу која убија слабиће, даје
одрешене руке подлацима и простацима? Чему живети у њој, кад она сваки
час издаје саму себе и сваког свог грађанина?
Саша се још није љутио, није осећао злобу, само је радио оно што је
сматрао за потребно.
Никад му озбиљно није падало на памет да се дочепа власти, власт га
није интересовала, не би знао ни шта да ради са њом. Према новцу се
односио просто. Троши га, кад има.
Па ипак: какав је? Какав је Саша? Увек му је нешто фалио на лицу, у
огледалу.
 „Хоћу да пијем“ — изустио је неочекивано Саша.
„Синоћ си добро пио из баре, лицемеру...“ — сугерисао му је иронично
глас.
Саша је одмахнуо и тихо устао.
— Не знам куда си пошао, али ја бих хтео чај — рекао је Рогов.
— Добро јутро, Љошо — рекао је Саша.
— Шта ћеш да радиш? — питао га је Рогов у кухињи. Чај се пушио:
Љошка је спремио црни, густ, у две шоље. Саша је изашао из купатила с
пешкиром на рамену.
— А ви?
— Ми ћемо кренути даље. По Русији — искривио је осмех Рогов. — Овде
код вас можемо им пасти шака. Како сам синоћ схватио, овде вас добро
чувају. Надам се да није свуда тако.
— А ја ћу да одем у престоницу — одлучио је неочекивано Саша.
— А зашто?
— Да видим како је тамо. Што да дреждим овде немајући појма ни о
чему. И уопште, тамо можеш лакше заметнути траг.
Саша се и сам обрадовао својој неочекиваној идеји па почео брже-боље
да се спрема — није желео да се види са мајком, да јој нешто објашњава.
Поштено је рекао Рогову за то, а он га подржа:
— У праву си, кренимо што пре. У шинобусима ћемо наставити спавање.
Пробудили су Вењу, гуцнули чаја, попушили, Саша им је скувао виршле
— за пут, па су се упутили на железничку станицу.
Дремали су у аутобусу, челом о стакло, на џомбама су отварали киселе,
поспане и љутите очи — возимо се, бре, само се возимо... кад ли ћемо
стићи...
— Јуче смо се овде шегачили? — зачудио се Рогов на железничкој
станици. — Нешто не препознајем.
У подземном пролазу су се загрлили и растали — готово ћутке, само је
Вења кривио поспани осмех.
И разишли се, свако на своју страну.

***
 ...Саша је, истина, спавао у шинобусима. Поштено је купио карту — није
морао да бежи од кондуктера. Једном су га пробудили и отишли.
Седео је у углу, спавао чврсто — младим костима је свеједно где их
бацају. Како год их сручиш, њима је добро.
Истина, при крају вишечасовног путовања почиње лаки тремор у свим
унутрашњим органима. Заиста, последњи сат пред Москвом увек му је био
мучан. Поготову ако је без цигарета.
Али, имао је цигарете. Издржао је.
„Излази, стигли смо!“ — рекао је себи и изашао. Прилично се вукао.
Престоница је узаврела, ужурбана. Препуна је људи који ти непрестано
запињу за рамена, а да те при томе уопште не гледају.
Ако немаш где са склониш — престоница је силеџијка. Читав дан
скиташ и не примећујеш како те она као похотна жена одвлачи, уморног и
равнодушног, у огроман кревет затрпан покривачима, врти те и окреће
наопако, па после остајеш сам, празне главе богзна где, усред бескрајног
града, туп и зао. И како се испоставља, ти тој жени ниси био ни потребан.
„Шта је она радила са мном?“
У престоници је добро само у првим тренуцима, кад излазиш из воза
или искачеш из шинобуса, а у џепу имаш вишак рубаља. За њих купујеш
неко недопечено ђубре са лепљивом сарделицом и флашу пива, стојиш за
шанком на железничкој станици и, као сваки провинцијалац, очекујеш
нешто... Сам у великом граду, млад. Добро.
У метро, до возова који налећу и нагло нестају, силазиш пешке, не
гураш се у суморној маси испред покретног степеништа — идеш сам
непокретним степеницама. Престоничани нипошто неће да силазе пешке.
А нама је свеједно, ми смо дивљаци.
У метроу су лепе девојке, може се гледати у њих. Готово увек су
равнодушне и нису расположене за упознавање. Осећају поглед и не
бренују. Ипак, понекад се осврну љутито. Шта је? Па, гледам.
И овај пут је сусрео једну, коју је желео да мало разгледа. Седела је
наспрам њега, осмехивала се нечему благо и једва приметно, а њени
влажни, бели зуби и наглашене усне су га узбуђивали. Понекад је
кратковидо жмиркала очима, приметио је Саша, зато је некажњено могао
да ужива у њој. Али, одједном му се учинило да је то срамота — као да је
посматра кришом. Она не зна да је он гледа. И Саша се окренуо.
Изашао је из метроа срећан, нема појма због чега, и упутио се према
бункеру. Тако су „савезници“ називали штаб партије. У ствари, то је био
обичан подрум, који је случајно припао Костенку.
Из подрума су неколико пута безуспешно покушавали да их иселе.
Изненада би налетала полиција која је, по свој прилици, била спремна да
током „претреса просторије“ подметне, на пример, три килограма „траве“
у тоалет бункера, и да на основу тога затвори „нарко-јазбину“.
Али, полицију нико није пуштао. „Савезници“ су утврдили врата и
прозоре, а чим се појаве аутомобили са сигналним светлима, одмах
позивају средства за масовно информисање, сва редом. Они су брзо
стизали и униформисане људе активно љутили питањима шта се дешава.
Пуковници црвеног лица су псовали и одлазили необављеног посла. У
њихове планове очигледно се није уклапао напад на бункер пред камерама
ретких руских и насртљивих иностраних новинара. Требало је наћи неки
законски разлог да се „савезници“ истерају на улицу, али шепртљава
државна машинерија никако није могла да смисли тај разлог.
После погрома у Москви, до бункера су довели специјалце, аутогеном
су исекли врата, направили погром у бункеру, поломили и изгазили сву
технику, ишутирали и похапсили све који су се нашли у бункеру. Па их
пустили.
Шта је после било, Саша није знао. Изгледа да су отпечатили бункер. А
можда и нису. Причало се како су Костенкови „велики пријатељи — а он је
имао велике пријатеље — наговорили неког у врху да просторију врате
„савезницима“.
Саша је ишао дугом улицом у смеру бункера и видео Јану како седи на
клупици. Пушила је и замишљено гледала празну клупу преко пута.
Саша је застао и стајао неколико тренутака не усуђујући се да јој приђе
— да пресече тај поглед или седне поред ње, да прекине Јанино мирно, а
можда и тужно расположење.
Али, она је и сама погледом случајно окрзнула Сашу, који је стајао
подаље, па благо завртела главом, као да стреса обману, и осмехнула му се.
Чак мало нежније него што би то требало очекивати — јер се једва познају,
два пута су разговарали.
— Сашка! — рекла је Јана срдачно. Очигледно јој је било драго што га
види.
И Саши се слатко стегло срце од тихог предосећаја, који га готово
никад није преварио.
Сео је поред ње, насмејан, и одмах запалио цигарету — тако му је било
кудикамо лакше да разговара.
Распитивао се о бункеру.
Бункер су вратили „савезницима“, рекла му је Јана, али око њега се
непрестано врте оперативци, два аутомобила дежурају од јутра до мрака.
По двориштима хватају „савезнике“, час једног, час другог, глупим
поводима, рецимо, ради утврђивања идентитета. Хапсе их, неке су тукли,
мучили, што кажу, да их слуде, приморају да „откуцавају“.
— Четврти дан је бескрајан — рекла је Јана злобно.
Саша је гледао у њене танке руке, у то како држи цигарету, и прсти су
јој... били фини и танки. Јана је дубоко увлачила дим, говорила тихо, глас
јој је био ведар, грудни, и још се веома лепо смејала понекад — на пример,
кад се Саша сасвим бесмислено шалио.
Сећали су се пробоја, погрома, и како је било весело, и како је било
бучно. Саша је испричао како су трчали по двориштима. Било им је врло
смешно. Јана се смејала.
— А тебе су ухватили! — сетио се изненада Саша.
— Мене су пустили — рекла је Јана необичним гласом, те је Саша запео
на питању о томе како и ко је њу пустио — по њеном тону одједном му је
постало јасно да не треба ништа да је пита. Чак је нервозно запалила
цигарету.
Саша је ућутао, зачуђен, није знао шта да каже, али Јана је повукла
дим, брзо га избацила и сама пребацила разговор на другу тему.
— Треба ли ти нешто у бункеру? — питала је брзо.
— Не — одговорио је Саша чврсто, руковођен својим предосећајем.
Устали су и кренули према кеју, који је био у близини. Саша је купио
алкохол у конзервама, пили су га и опет се помало лепо развесељавали.
Саша је изговарао свакакве јереси о аутомобилима који возе поред њих,
о пролазницима, деци, бициклистима, псима — у свему је налазио нешто
забавно.
Најзабавнија су му била деца. Саша је волео да гледа малишане.
Понекад је плашио маме кад се на врховима прстију пришуњавао и
завиривао им у колица — можда су маме мислиле да је он урокљив, чудан
тип. А он је ишао и осмехивао се.
— Види каква зверчица! — рекао је Саша за малишана од годину и по,
који је тапкао са мамом држећи њен прст у шапици. Још апсолутно
бесловесан малишан, који се већином изјашњава звуцима.
 — Не, то је зверче! — рекла је Јана смешећи се, с акцентом на „е“ — а
зверчица је са пет-шест година, оштрих зубића, брзог погледа, неуредна и
већ уме да буде лукава, па чак и помало подмукла.
— Да, да — сагласио се Саша — а ово је зверче. Зверчић, мила.
У реци је била прљава вода, па су пикавце бацали у њу. Ко ће даље да
баци кврцањем прста.
Јани није полазило за руком, па се осмехивала, а понекад чак и
кикотала, тихо и заразно.
Мрак је био све гушћи, од реке поче да вуче непријатна промаја.
— Где ти ноћиваш? — питала је Јана гурајући празну конзерву од
алкохола врхом црне чизмице. Конзерва се закотрља благо звецкајући
танком љуштуром.
— У бункеру, вероватно. Где бих.
— А ја одох кући. Другарица и ја смо унајмиле стан.
— Она је од „савезника“?
— Није — рекла је Јана и због нечег се поново насмејала.
— Испратићеш ме? А после ћеш да се вратиш...погледала је Јана у
Сашу озбиљно, за делић тренутка дуже него што треба. Лице јој није
одавало очекивање одговора на питање него покушај да донесе одлуку или
да се увери у оно што је већ одлучено.
— Наравно — рекао је Саша без размишљања и не гледајући Јану у очи.
Уопште, у таквим тренуцима он није покушавао да се одређује,
замишља, прорачунава шта ће бити у будућности и — понашао се
природно, све се одвијало само по себи, због елементарних и јасних
побуда.
Поред метроа их је стигла киша, па су убрзали корак. Већ кад су
силазили у пролаз, киша је почела да пљушти и десило се да неколико
секунди нису могли да прођу кроз гужву људи који су такође журили у
метро због кише. И овде је Саша, сасвим природно, први пут дотакао
руком Јану, њена савршена леђа — тачније, кратку јакну од тексас-платна,
док је помагао Јани да одабере најповољнији пут како би се што пре
сакрили од кише, обишли троме или неспретне мушкарце и жене који су
склапали кишобране, што су им се незнано одакле обрели у рукама, или
само оне који су корачали неодлучно, споро.
И Јана је ишла туда куда је усмерава Сашина рука, ишла је прва — зато
што је у таквој гужви било немогућно ићи барабар. Саша се једва дотицао
ње, али није хтео да спусти руку, мада више није било потребе за тим.
Јану су помало односили од њега, као да је упадала у водени вртлог и
остајала сасвим мало, да би се њена витка фигурица, црна кратка коса и
раскошан врат загубили међу туђим, непотребним леђима, рукама,
главама.
Она се окренула, а очи су јој биле топле, у њима се читало обећање да
ће све бити добро, зато што је већ сада све добро — „макар смо се сакрили
од кише“ — а после, не гледајући у Сашу, Јана му је пружила руку да се
чврсто ухвати за њу, да се не изгуби, и он је лако узео њене хладне, танке
али јаке прсте и стиснуо их.
Минут касније ишли су једно уз друго, рука у руци.
— Ја имам... — рекла је Јана кад је Саша кренуо према реду за куповину
карата.
Прошли су кроз обртне улазе. Саша је вратио Јани претплатну карту,
она је погледала број путовања и смешећи се рекла:
— Готово је, крај.
Вртела је мало карту у савитљивим прстима и гледала у Сашу — већ су
били на покретним степеницама — неочекивано је повукла руку у страну
не скидајући поглед са Саше и испустила карту у простор између
покретних степеница. Карта је најпре чило полетела, али су је брзо стигли,
чим се зауставила.
Саша је у вагону мирно положио лаку руку на Јанина гипка рамена, и
већ су разговарали о нечем озбиљном. Зато што се већ могло говорити о
озбиљном. Он је причао о себи — Јана је питала. Али, пошто Саши није
било занимљиво да прича о себи, одмах је прешао на друге теме и говорио
о времену које је проживео и које је гледао својим очима.
Време је било рђаво, неправедно, непоштено — у то Саша никад није
сумњао, а у то није сумњала ни Јана, зато му је било једноставно да прича.
Када су изашли из метроа, киша је већ престала, али се сасвим смркло.
То је била последња станица неке дуге линије метроа, већ готово забит.
Они су корачали чило и размењивали шале, као лоптице које су лако
хватали. Маневрисали су између барица и Јана се весело љутила што је
много воде. Код највеће баре Саша је узео у наручје Јану, која је
неодлучно застала, и пренео је.
Шта ти је ? — рекла је тихо, али јасно; њен прамен је дотакао Сашин
образ, и одједном је схватио да се Јана устручава, и још је схватио: добио је
игру, све ће и даље бити како он хоће, зато што је сада он јачи.
 „Или је она пожелела да ја будем јачи, а мени није тешко...“
У малој продавници са прозорчетом који гледа на улицу купио је
шампањац и малу торту.
Истрчали су на трећи спрат, Јана је отворила врата и изненада,
охлађеним гласом рекла:
— Уђи. Овде је неред, не замери.
Изула је чизмице, и чим је ушла у собицу, легла је полеђушке на
неразвучен кауч. Шкљоцнула је даљинским, укључила телевизор.
— Седи — рекла је Саши не гледајући у њега.
Наравно, није му се нарочито свиђало све ово.
— Мало ћу да поседим па ћу да спремим нешто. Вероватно си гладан.
Данас Јуљка не долази, спремићу ти постељу на поду, остани.
Јана је и то изговорила отуђеним гласом, као да се нису малопре
смејали напољу.
Саша је оћутао. Сео је на фотељу у углу собе, понекад је испод ока
погледао у Јану која је бирала телевизијске канале, сваки од њих подсећао
је на изненадно пуцање полиетиленске кесе ђубрета — ццак, и право на
тебе сручи се нешто обилно, шарено и бајато.
Јана је ћутала.
Саша је на сточићу приметио Костенкову књигу и прелиставао је, мада
је готово напамет знао све што је написао вођа „савезника“.
Да настала тишина не би изгледала толико тешка и да не би повећавала
расцеп између оног што је било сасвим недавно, да се не би претворила у
провалију, Саша упита:
— Уморна си?
Али, само то питање је исконски садржало мало већи степен
интимности него што је, по свој прилици, Јана желела, и зато је без
емоција одговорила:
— Нормално.
Саша се осмехнуо.
„Па, лећи ћу да спавам на поду...“ — помислио је мирно, без икакве
љутње. — „Па, нисам погодио“ — помислио је безазлено, мада је негде
унутра, као безобразна жилица куцало: не, не, погодио си.
После десет минута Јана је, не гледајући у Сашу, отишла у кухињу и
убрзо је одатле питала:
 — Хоћеш кашу од хељде? Са нечим што подсећа на месо?
„Барем се почела шалити“ — приметио је Саша лирски. Устао је и
отишао у кухињу код Јане.
Она је тужно гледала у мали тигањ на ватри, на којем се пуцкетајући
подгревала хељда са тамним умаком.
Кухињски сто је био покривен избледелом, местимично просеченом
мушемом, у судопери се налазило неколико шољица, на прозору није било
завесе, на прозорској дасци била је литарска тегла с водом.
Саша је сео за сто и гледао у Јану: савијена глава, црни прамен, анфас.
„И будући да осећа поглед...“
Она се заиста окренула према њему. И чак слабо насмешила.
— Сад ћемо да једемо — рекла је.
— Ипак ћемо да пијемо шампањац. Тек онако, без икаквог смисла —
рекао је Саша.
Отишао је по флашу, остављену у предсобљу поред сталка за обућу.
Плакнуо је две шољице, без журбе је безвучно отворио шампањац и тихо га
наточио. Пружио је Јани шољицу и не куцајући се отпио из своје.
Јана је неколико секунди гледала како се пиће пенуша и такође га
принела устима стојећи крај шпорета.
— Шампањац са кашом од хељде — рекла је, најзад.
— Дивота — одговорио је Саша.
Поставила је на сто два тањира с јелом. Села је за сто, окренула је леђа
прозору. Исекла је окрајак бајатог ражаног хлеба на танке комаде.
Понудила му је да се послужи и сама одмах почела да једе гледајући у
тањир.
Јана није зрачила осећањем отуђености, не — Саша је одмах то јасно
схватио, али као да је запала у тиху чамотињу, неоптерећену Сашиним
присуством.
Зато је тоналност заменило ћутање, које је постало чак и умесно, мада
га је нарушавало неразговетно грување телевизора иза зида и слабо, једва
чујно шуштање шампањца, који је Саша поново наточио себи и долио Јани.
Он је мало почепркао по каши, али није имао апетита. Зато је пио. И
Јана је неочекивано похлепно испила. И затражила још.
Саша је устао, погледао кроз прозор. Напољу је било тмурно и
негостољубиво.
 Тегла воде је стајала на прозору.
Јана, која је седела леђима окренута Саши, испи шампањац, постави
празну шољицу на сто и одгурну празан тањир од себе.
Саша је видео то гледајући је у потиљак.
Држао је у руци теглу воде, коју је тренутак раније узео са прозорске
даске, с циљем да поткрепи очигледно глупо питање: „А зашто ова тегла
стоји баш овде?“ Али, неочекивано је направио два корака према Јани и
изручио јој на главу воду из тегле.
Вероватно је то био глуп поступак. Али, она је устала са столице,
осмехнула се за неколико вати блиставије него пре једног минута и
ставила шачице, које су мало дрхтуљиле, као од смеха, испод праменова
косе са којих се сливала вода.
— Какав подлац — рекла је уз осмех Јана. — Ах, подлаче...
Отишла је у собу. Вратила се одатле с пешкиром на глави и још се
осмехивала.
— Одох у купатило, разумеш? — рекла је весело.
Саша је покушавао да смисли шалу или макар шаљиву реакцију као
одговор. „Нисам разумео“ — отпада; „Размислићу о томе“ — отпада, није
смислио ништа и само је климнуо главом као одговор, али штенећи
живахно.
Шћућурио се испред телевизора и листао канале, пошто се уобичајено
наштимовао за безболно добијање неколиких доза баналности и
простаклука. Уобичајено није успело и Саша је искључио тон. Тако је
најбоље.
У купатилу је шуштала вода.
„Шта буде биће, свеједно... парке... какве сад парке? Све време
заборављам...’Парке одртавеле, предите...’ ‘Ти зврји, вретено...’“
Заиста му је било свеједно.
Јана је изашла из купатила у баде-мантилу и папучама, помамно
бришући главу фротирским пешкиром, црвеним са белим пругама.
Без шминке је постала још једноставнија и милија, није била строга и
чиста. И танки прсти су јој побелели од воде...
Саша је прошао у купатило. Гледао се у огледалу и жмиркао.
„Па, јутрос си се огледао. Пет стотина километара одавде. Мислио си:
какав сам’? Поуздан, непоуздан...“
 Пустио је воду, прешао влажним дланом преко лица.
... Јана му је припремила лежај на поду, а себи на каучу. Завршавала је
кад се Саша појавио. Гледао је како се савија док развлачи постељину и
благо се осмехивао.
Горела је само стона лампа, светло на таваници је било угашено.
Поред кауча је била флаша шампањца — Јана је донела. Па чак је,
изгледа, још отпила.
Она је угасила лампу. У полумраку је села на кауч, леђима окренута
Саши, брзо је скинула баде-мантил...
Саша је гледао њена танка, готово дечачка леђа; Јана није носила
грудњак. Немарно је бацила баде-мантил на столицу поред кауча и легла
под јорган покривајући се до самог подбратка.
Подигла је поглед — као тамну силуету видела је Сашу како стоји и
окренула се према зиду, као да му омогућава да се свуче без устручавања.
И да легне поред кауча.
Али, он је сео на кауч и положио јој руку на потиљак. Дланом је прешао
преко леђа, застао мало ниже лопатица и осетио како Јаниним телом
пролазе жмарци.
Хладно ти је? — питао је.
Уместо одговора, она се нагло окренула — али не према Саши него
према флаши шампањца, која је била на поду. Невешто је отпила из
флаше, неколико гутљаја. Вратила је флашу на под, легла на леђа и Саша
је видео њене широко отворене, расејане очи, откривену малу дојку.
Нежно је подвукао длан испод Јаниног врата, сагнуо се и тихо пољубио
усне, једва их дотичући. Осетио је мирис шампањца, а затим Јанин брз,
мачји језик и њене мале зубе.
Љубили су се тихо, замишљено и чак марљиво, као слепци — уснама
проучавајући једно друго.
Миловао је Јану, која је била витка, сва танушна, послетуша још
помало мокра, хладно, благо овлажена, а само на једном месту влага јој је
била врло врућа и неочекивано обилна — осећао је прстима... Уздахнула је
слабашно.
Саша је скинуо кошуљу и свукао панталоне бацајући одећу на под.
Чинило му се да га Јана гледа зачуђено — бистра глава на малом јастуку.
Прилегао је на бок поред Јане, ухватио је за раме и повукао према себи.
Она се подала, кад се нашла лицем у лице с њим, слободном руком је
неочекивано снажно загрлила Сашу око врата, као што се грле деца.
Приљубила се стомаком, грудима, уз његов... стомак и његове груди,
пољубила Сашу у јагодице, врат, подбрадак.
Забацила је лаку ногу на Сашино бедро и — сва се отворила. Он се
читавим телом спустио само мало ниже, прихватио Јану за њене мале
гузове, и готово...
Гледали су се у мраку и нису затварали очи. Саши се чак чинило да се
Јанине очи све више отварају. Као да ју је запрепастио, а после наставио да
је чуди све више.
— Хоћеш ли још шампањца? — питао је Саша у мраку, због нечег
промукло.
— Не — тоном као да никад није окусила шампањац.
— Па, пила си.
— Требало је да се одлучим... Плашила сам се.
Саша је искапио шампањац, оставио флашу. Затворио је очи, мада је
знао да неће заспати. Тако је то код њега.
А Јана је задремала брзо. Спавала је немирно, подрхтавала или
почињала да дише учестало. Саша јој је понекад миловао леђа, смирујући
је.
— Матвеје, зашто ти не спаваш? — упитала је Јана изненада, вероватно
после пола сата, мада је већ тренутак пре тога очигледно спавала.
Саша се осмехнуо. Јана се, изгледа, чак у сну сујетно окренула према
зиду и натртила гузу. Обухватио јој је стомак.
„Матвеје...“ — поновио је у себи иронично. И пољубио Јану у врат.
Понекад би задремао, али никад није успевао да одмах и лако заспи
поред особе која му је још пре пола сата била, у суштини, сасвим туђа. Па
неочекивано постала блиска. Можда за кратко, али... Саша је то тако
доживљавао — да му је блиска. Зар може да спава одмах после тога?
Саша је устао пре седам и отишао у купатило. Пустио је воду — потекла
је шикљајући звучно. Отишао је у кухињу, приставио воду за чај, сетио се
да су јуче купили тортицу. Нађе је у предсобљу, стајала је на ормарићу за
обућу. Обрадовао се, наравно. Као дете.
Попио је чај стојећи поред шпорета — са задовољством је јео лепљиву
посластицу. Паде му на памет: „Поступам ли добро?“ — у мислима је
одмахнуо руком и запалио цигарету, пошто је одшкринуо прозор.
Не, јутро је просто дивно. Носи те, Саша, четврти дан богзна где. И теби
је, будали, добро.
„Иначе је лоше...“
И пође да се тетоши у бучној води. Шикљала је, врућа и жуборава.
Зидови су, наравно, били непријатно влажни и облупљени, ту је тужно
стајао биде, а сама када је била зарђала, али то Сашу није погађало.
Гледао је у таваницу. На таваници је горела сијалица.
„Јана, по свој прилици, такође гледа у ову таваницу... Можда су овде
негде и квачице од њеног погледа, храпавости... Негде се љушти малтер,
тамо где она гледа с посебном пажњом...“
У соби је спавала девојчица, која се веома свиђала Саши. Тамнопута,
готово без груди, која је јуче, ноћу...
„Ноћас, Саша, а не јуче“ — рекао је глас Саши.
„Да, тачно... И теби се, ипак, веома свидела, зато ми се не ругај!“ —
одговорио је Саша тријумфално.
„Само ми се спава“.
„Лажеш! И теби унутра све дрхти од ње...“
Глас је умукнуо.
Саша је одлежао у топлој води до лаке несвестице.
Весео је опрао зубе, још једном се умио хладном водом и отворио
врата, пошто је навукао фармерке на голо тело, још го до појаса. На
вратима је стајала Јана, у његовој мајици и папучама.
Јана, драга — рекао је Саша.
Она га је тихо пољубила.
Саша је размислио куда би отишао да пуши — у кухињу или под
покривач, да се још мало мази. Изабрао је кауч, зато што је тамо,
вероватно, још мирисало на ноћашњу Јану, на њено лако, топло тело.
У купатилу је зашуштала вода.
Саша се загњурио у јастук, пошто је сакупио чаршав уз лице. Да.
Погодио је. Мирисао је на лакоћу, и топлину, и опорост. Посебну, као
пелин, помало горкасту — тамо где га је додиривала кожом, леђима,
боковима. И сладуњаво — тамо где је лежала њена мала црна глава.
Док се мучио нежно, укључио је телевизор.
Неко време је тупо гледао у екран, прашину и испупчење кинескопа на
њему.
 Шкљоцнуо је рајбер на вратима купатила — Саша одмах искључи
телевизор. Он се угасио, пошто је кратко намигнуо. Саша је одмах
заборавио све што је управо видео. Само за тренутак приказивали су
нечије глупо лице како се криви и смеје, не уме да се изгуби са угашеног
екрана.
Саша се није освртао на Јану — малчице се бојао да ће урећи њену
нежност и отвореност, које су могле да се замене нечим сасвим
неочекиваним. И одмах му је срце заиграло радосно, због тога што је Јана
лако скокнула на кауч и одмах шмугнула под покривач, легла је неколико
центиметара, а негде и милиметара даље од Саше — тако да им се на
телима додирују длачице, изгледа беле, неприметне. Лежала је и учестало
дисала, дрхтава као глатка гуштерица непознатог, царског соја. Можда
нека месечева гуштерица. И осећао је да се осмехује — али не лицем, не
уснама него читавим савршеним, еластичним телом.
Саша подвуче њу испод себе, похотан, занесен и чврст од узбуђења.
Љубио је, грицкао, понекад се одмицао од ње, уживао је у Јани.
Схватао је да му она сад неће побећи никуда, неће се ишчупати
нипошто, али ипак јој је немилосрдно хватао руке док је лежао на њој, и
бедра, леђа — кад јој дозволи да она буде горе.
— Имаш безобразне очи — рекла је са задовољством.
— Хоћу да пробам твој укус... — рекла је минут касније и прекинула
реченицу — а Саши се веома свидело што је реченица била прекинута, и
још му се свидео Јанин необичан, јогунаст глас којим је то изговарала.
Укочио се, готово уплашено. Минут касније отворио је очи, угледао је
њу.
Пали прамен склања иза ува. Лице јој је било напето и озбиљно, као да
је радила значајан посао који захтева сву пажњу. И нетремице је гледала у
оно са чиме је радила, веома пажљиво, спокојним и чак, учинило му се,
строгим погледом.
Тренутак касније прамен јој је опет пао, али Јана се више није
освртала. Јанино лице се није видело од косе.
Не затварајући очи и, изгледа, не падајући чак ни у полубунило, Саша
је осетио како су га оборили с ногу и неколико пута ударили врло
еластичним пендрецима по глави и још понегде — по органима за дисање.
Није му стизао ваздух, али због нечег га је у телу било довољно — толико
много да је могао и не дисати на уста.
Тукли су га замахујући, суровим, све бржим ритмом, и сам им се
подметао под ударце, читавим телом излазио им је у сусрет. Лако је
примао понижење и осећао како жели да викне, али нема гласа.
И не треба му.
И скупља ноге. Ударајте ме по ногама, захтевао је, скупљају ми се.
Чинило му се да ће, што га буду тукли јаче, пре да престане бол у
мишићима, који су се савијали у тврде свитке. И да ће се мишићи
опустити.
Однекуд, свега за секунду, повратио му се опет оштар и болан вид.
Угледао је: њен оштар подбрадак, сав влажан.
Нови ударац га је онесвестио, и наслутио је зашто га туку: чим је
изгубио везу са мозгом, почели су да га фотографишу — неколико
фотографа одједном, невидљивих због севања блицева њихових апарата.
Ти блесци су га три или четири пута нагло, али безболно извлачили из
небића које га је усисавало. Сваки блесак је осветљавао његове раширене
зенице и разјапљена уста са болно сувим зубима, утрнулим од учесталог
дисања, иза којих је шкрипао и клокотао крик пробијајући се напоље.
Очигледно су хтели да забележе тренутак његове смрти. Али, последњи
блесци су били слаби, расплинути, као да су га фотографисали из магле...
И све је нестало.
Пред очима му се лагано указивала болничка таваница.
Саша није стигао чак ни да се прибере, да одреди боју таванице, кад му
се Јана вратила, он је трепнуо и одједном изнад себе угледа њено лице,
сасвим близу.
Чини се, она гаје само пољубила. Најпре је осетио њена уста, уморна и
врела — као од врућег чаја — а затим на њеним уснама готово изгубљен,
али још жив, животињски, свој сопствени укус, помешан са њеном
пљувачком, и то му је било више него довољно.
...више... него...
Јана је заиста личила на гуштерицу — окретним и брзим телом.
Понекад се му се чинило да она, попут гуштерице, не може да лежи на
леђима и хоће да се преврне како би нестала, шмугнула, побегла. Саша је
чврсто хватао Јану за руке, за рамена — да је посматра, да ухвати њен дах,
њен поглед који му стално узмиче: црне, оштре зенице.
Миловао ју је, одједном увиђајући да јој кожа није, уопште није
свиленкаста, ни глатка него, напротив — храпава. И једва да је топла...
као... Саша је покушао да се сети на шта подсећа осећај који му буди
додиривање Јаниних леђа, њених еластичних ногу, и одједном видео себе
на летњој плажи, као клинца како лежи, грудима и стомачићем на црном
кругу аутомобилске унутрашње гуме, која опоро и слатко мирише — на
воду, сунце и још нешто што омамљује.
И Јанина дојка није била као јабука, тврда, нити су јој брадавице биле
шиљате. Не, напротив, сисице су јој се клатиле као измужене, мале, дечји
мекане и готово без брадавица — само са руменим полукруговима.
„А у одећи, дојке су јој изгледале шиљате, дрске...“ — синуло је Саши.
...И кичмени стуб јој је час нестајао, час се нагло појављивао, зато што
је Јана, чим се искобеља испод Саше, савијала леђа као грабљивица и
одмах се опуштала немоћно.
Лаким покретом бедара ослободила се Саше.
Он помисли да је то случајно, па покуша да је врати назад, али Јана се
опет удаљила — сасвим мало — на неколико центиметара, при чему се
љуљала бедрима: „Не, не, нећу тако...“
Јана није рекла ни речи, и када се Саша досетио, укочила се — тако се
кочи паметна животиња када јој дају инјекцију или ваде убоден оштар трн
— испод ока је гледала напето и помало уплашено, док је благо, једва
приметно подрхтавала читавим влажним, лаким телом.
„Сссс... — изговарала је Јана и помало придржавала Сашу руком,
танким, отмено савијеним прстима за бедро. Али, тренутак касније, сама је
направила такав покрет да је ушло меко и дубоко, дубље.
Сваким покретом Саша је осећао како му је срце побелело — зато што
крв из срца одлази. Куц, куц, куц, одлази.
Али, кад је то белило достигло усијање, већ готово сиву боју, риђа,
разбарушена крв је одједном шикнула, продрла у срце, заковитлала тамо...
Саша је подрхтавао држећи шаку на Јанином стомаку, њен пупак је
осећао мекоћу длана и — налазио му се негде између линије судбине и
линије живота.
„Јана је вриштала“ — схватио је Саша. Тек што је вриснула.
Он се ослободио из ње и мекано сместио на бок, а Јана је легла на леђа
и чврсто стискала ноге. Дисала је затворених очију. Очни капци су јој били
напети и подрхтавали су као човеку који настоји да не отвара очи, јер се
боји или устручава да гледа светлост.
— Погледај... код тебе... све је у реду? — затражила је она.
Саша је погледао.
— Све је у реду — одговорио је и помиловао јој руку. — Јано, ти си
необична. Незамислива. Слатка. Врела — рекао је Саша одједном
осећајући да се мало задихао.
— А ти си блудни мачор — рекла је она, пошто је поћутала. Глас јој је
био луцкаст и забаван.
— Нисам.
— Онда... онда си ти жгољав и похотан кер.
— Не, нисам ја... — одговорио је Саша неумесно.
— А зашто ти блудиш, мачоре? — питала је Јана и није отварала очи,
осмехивала се крајевима усана. — Зашто трљаш о мене свој жгољави псећи
стомак? Радиш оно што није добро?
— Ах, то сам радио ја? А ја сам мислио да си ти... Да си ти сама...
— То је било неосмишљено.
— А ја мислим да је врло осмишљено.
Јана се замислила. Брзим језиком је облизала усне.
— Веома ти је лепа та твоја... ствар... Па сам помислила како ће дивно
стајати у мени, тако моћна... И свршила сам, дабоме.
Јана је неочекивано отворила веселе, насмејане очи, и Саши се
учинило да је, ето, ишао и ишао ливадом, кроз сиву једноличну траву и
одједном угледао два жива цветића, попут сунчевих одраза. И они гледају у
њега.
Сагнуо се и пољубио те цветове, и усне га заголицаше.
Јана је устала и држећи у руци згужване гаћице, протрчала гола да
тражи нешто у соби.
Саша је задивљен и нежан гледао у њу мислећи — да, то је ведро и
топло тело, а у њему је сада његова течност, струји свуда где је то могућно,
клизи низ меке зидове Јанине утробе.
Саша се загледао у Јанина леђа, у њен узани стомак, као у покушају да
види Јану скроз, као рендгеном — да би гледао где тачно његова белина
зрачи и отиче равномерно.
То је била сродност — Саша је осећао то као апсолутну и готово
божанску сродност.
 Глава шеста

— Саша, хитно ми је потребан један поуздан човек. Али не ти.

Јана је дубоко увлачила и лагано испуштала дим.
Седели су на клупици поред њене куће.
Саша је по навици пратио погледом пролазнике — без обзира на пол и
старост. Волео је да посматра људе.
— Зашто не ја? — упитао је.
— Зато што ти имаш посла овде. Имаш ли ти таквог човека?
„Шаман, Пајала, Мрки... Далекометаш... Грк? Ољешка-специјалац?“ — у
мислима је Сашка набрајао своје најхрабрије момке.
„Негатив“ — одлучио је.
— Имам.
— Он може да оде некуд? На дуго?
— Може. На колико дуго?
— Ако га ухвате, а ухватиће га, он ће, пре свега... у затвор. Годину, две,
не знам... То није Русија.
Саша је заћутао.
— Па? — окренула је Јана строго лице.
— Питаћу га.
— Немој телефоном.
— Кад то треба да се уради?
— Јуче.
— Треба да одем кући — рекао је Саша у облику тврдње, а не питања. —
Идем. Данас.
— Добро — рекла је Јана. — Ја ћу у бункер. Треба ли ти нешто?
— Не — одговорио је Саша, по богзна који пут овог јутра посматрајући
заинтересовано Јану, тачније — фиксирајући промену њеног расположења.
Он је намерно рекао „не“. Није хтео да пође са њом, зато што је поново
постала отуђена. Читав њен изглед је говорио: „Ништа није било. Немој
придавати значај ничему“.
Саша је пушио и одмахивао главом као да стреса нешто наметљиво,
насртљиво.
— Да кренемо према метроу? — рекла је Јана. — И ти ћеш метроом?
Саша је устао, бацио цигарету — није волео да пуши У ходу.
У метроу су се растали брзо. Саша није могао да се суздржи и
прислонио се уз стакло на вратима свог вагона покушавајући да види где је
Јана — можда и она гледа у њега.
„И маше ти руком...“ — наругао се себи Саша сурово.
Јану није угледао. Воз је улетео у тунел и Саша је видео свој лик, густу
црну косу, разливен, мутан поглед, чекињу која је због нечег изгледала
седа, са седим длачицама.
На железничкој станици је попио пиво, мада је желео вотку и чекајући
воз, попушио неколико цигарета одједном.
У возу се сместио на горњи лежај и лако, усред дана, заспао и спавао без
снова. Само једном га је пробудила спроводница — отворио је очи, дао јој
личну и возну карту. Минут касније, морала је поново да буди Сашу, да би
му вратила документа.
Допутовао је у свој град касно увече, али трамваји су још радили. Волео
је да путује трамвајима, у њима је било чари, на узбрдици значајна спорост
која не мучи душу као у аутобусима, а при спуштању весело труцкање, али
с осећањем достојанства.
Саша се упутио код Негатива.
Чинило му се да је Јана негде у близини. Саша се повремено загледао у
ретке девојачке фигуре на улицама, а понекад је палцем додиривао,
миловао јагодице кажипрста и домалог прста као да покушава да се сети,
да на својим рукама изазове осећај њене коже. Није му полазило за руком.
Прсти те прсти.
„Ја јој нисам потребан“ — схватио је одједном Саша и ослушнуо себе.
Унутра је било тихо. И горко, да. Али та горчина је била блага, као мрвице
лека, остале на дну чаше.
И још гаје испод ребара пекло слабо и досадно.
„Јано... Ти си мој соларни плексус“ — изговорио је Саша то, што ни сам
није разумео.
„Зашто си таква?“ — питао је њу.
„Ти идеш код Негатива“ — укорио је себе. Стресао је рамена.
 „Знам. Идем“.
„Негатива могу ухапсити“.
„Знам. Могу.“
Саша је знао да ће Негатив пристати. Негатив одавно чезне да оде
некуд, да запрепасти неким злом.
Како ко, али Негатив је био потпуно лишен оне младалачке романтике,
која није увек паметна и, као што је Саша био уверен, добро је знао шта
је... па, рецимо — неслобода. Рецимо још — лишавање.
Саша се такође није плашио робије: знао је то, готово сигурно.
Свуда постоје људи, свуда живе људи, а Саша је увек налазио заједнички
језик са њима, мада их понекад није разумевао. Ипак, „није разумевао“ —
није сасвим тачно. Чинило му се да многи поступци људи имају необичне,
или глупе, или неумесне, а најчешће — баналне мотивације. Али. Саша је
навикао да не показује своја чуђења и љутње, да не тражи много од људи.
Био је умерено миран и умерено агресиван, лишен сентименталности и
није био размажен.
„Преживећу на робији“ — рекао је мирно себи Саша.
Пењући се у стан код Негатива, одлучио је да поразговара са Матвејем,
који је сада у партији замењивао Костенка — и да му предложи, ипак, да
оде он, Саша. Матвеј вероватно зна шта се предузима. Нека Матвеј одлучи.
Матвеј и Јана су били они лидери који одређују рад „савезника“.
Саша је позвонио на вратима. Без обзира на то што је зграда била
трошна, стара и само што се није срушила, а у њој су становали углавном
пијанци и људи које више уопште ништа не интересује, Негативова врата
су била јака и звонце је радило. У самом стану била је, наравно, беда, Саша
је знао, али чиста беда.
— Ко је? — питао је млади глас.
„Позитив“ — Саша је по гласу препознао Негативовог млађег брата.
Жустар весељак, добио је надимак као противтежу старијем брату.
„Савезници“ су га звали Позик.
— Ја сам, Тишин.
Врата су се отворила и Саша је угледао лукаву насмејану њушкицу.
— Алах акбар — поздравио је Позик Сашу.
— Здраво, Позиче. Је ли Негатив код куће? Могу ли да уђем?
Саша је изуо ципеле, завирио у најближу собу, није видео никог.
 — А мајка? — упитао је Саша због нечег шапатом.
— У ноћној... — одговорио је Позик. — Он је у другој соби, иди.
Негатив је заливао цвеће.
Саша је знао за Негативову љубав према цвећу, али се ипак сваки пут
чудио томе. Имао је много цвећа, налазило се у саксијама у обе собе и на
балкону. Све цвеће је бујно расло. Оно што цвета цветало је у право време,
а ако би и окаснило, то је било само зато што је Позик периодично, у жељи
да напакости брату, неко цвеће заливао шампоном помешаним, на пример,
са мокраћом, сирћетом и ракијом.
Негатив није памтио праве, па ни латинске називе цвећа, тачније, није
их никад ни знао, зато се служио надимцима које је цвећу надевао његов
млађи, много домишљатији бата.
Да, Негатив је сипао воду у саксије са цвећем и затим марљиво, са два
прста стезао буцмасте или танке, зелене, храпаве шапице цвећа и шапутао
му нешто.
— Здраво, Негативе! Још гајиш траву! — покуша Саша да шалом обоји
случајно виђену интиму.
Негатив се окренуо, уобичајено мрачан. Није му рекао ништа и
наставио је да залива, већ ћутке.
Саша је сео на кауч. Увек га је радовао да види Негатива. Негатив је био
поуздан, као облутак. Мада Сашу сада ништа. није радовало. Загледао се у
тешки потиљак Негатива, готово да га је већ сажаљевао.
— Треба да разговарамо — рекао је Саша.
— Озбиљно?
— Да.
— Па што си сео? Хоћеш да разговарамо овде?
Брзо су се спремили и изашли напоље. Позик је хтео да им се придружи,
али га Негатив откачи — тихим гласом, са две-три јасне, непристојне речи.
— Куда се денусте? — питао је Негатив имајући на уму, како је Саша
разумео, Рогова и Вењу.
— Они су отишли на једну, а ја на другу страну. Ја сам био у Москви.
Тамо траже човека за акцију. За ту акцију га могу ухапсити. Готово сигурно
ће га ухапсити. И, по свему судећи, акција се не предузима овде. Не у
Русији — рекао је Саша одмах, да не одуговлачи, с муком терајући себе да
макар не говори журно.
 — Па, најзад — рекао је Негатив просто.
У рукама је држао гранчицу и перорез. Перорезом је стругао гранчицу,
кратким и прецизним покретима. Саша се загледао — гранчица је била
сува, давно одломљена, дигнута са земље. Негатив не би ломио грану са
живог дрвета.
— Шта „најзад“? — упитао је Саша.
— Најзад су решили да приону на посао. Кад идемо?
— Кад можеш?
— Ја могу за три минута.
Саша се замислио. Спремао се да сврати кући. Можда да види мајку.
Није намеравао тако брзо. Сутра. Хтео је сутра ујутро.
„А зашто да свраћа кући? Да мајци кида нерве?“
Саша је погледао на сат.
„Ако кренемо пешке на железничку станицу, једноставно стижемо на
воз у два“ — помислио је Саша и своју мисао поновио наглас. Негатив је
климнуо главом.
После нешто више од три минута, Негатив је изашао са Позиком. Позик
је био необично озбиљан.
— Мајци кажи да сам отишао у Москву, да радим — рекао је Негатив.
— А у ствари? — неповерљиво је гледао испод ока Позик.
— А у ствари идем да радим у Питер... Све си разумео? Учи — један.
Немој да пушиш — два. Заливај биљке — три. Ако запустиш моје биљке,
одсећи ћу ти уши кад се вратим.
— Добро, све сам разумео. Људи живе и без ушију.
— Гле, гле, буди човек.
Разговарали су врло озбиљно, нису се осмехивали чак ни очима, а Саши
такође није било до осмеха.
— Хајде, Позиче, не иди даље. Иди кући! — Негатив је стиснуо руку
брату, потапшао га по рамену, нагло се окренуо и пошао лаким, чврстим
кораком.
Саша је такође пружио руку Позику, он је прихватио његов стисак руке
и не гледајући у Сашу него у леђа старијег брата. Саша се окренуо и трком
стигао Негатива.
„Сад ћу опет да седнем у воз. Ала сам се већ навозао...“
 — Вероватно сам за недељу дана превалио толико да бих пропутовао
читаву Европу уздуж и попреко...
— рекао је Саша Негативу. Тек онако, да говори барем нешто.
Негатив није одговорио.
— У Москву, као у пекару — рекао је Саша као за себе. — Не сећам се
који пут за недељу дана. Већ сам спискао сав новац.
— А ја сам запленио Позикову уштеђевину — одговорио је Негатив —
штедео је за јакну и цокуле.
— Смислићемо нешто, Него. Наћи ћемо новац за Позика.
Саша је хтео да дотакне Негативу раме, али се предомислио. Направио
је мали покрет руком и прекинуо гест. А Негатив је приметио.
Саша је то схватио по промени тоналитета ћутања свог пријатеља.
Ћутање му је одисало мрзовољом.
— Немој да ме сажаљеваш, иначе ћу ја почети да сажаљевам себе —
рекао је Негатив, после краћег ћутања.
Негативов глас је био такав да се тешко могло поверовати како је у
стању да озбиљно и осећајно жали себе. Негативов уобичајени глас.
На железничкој станици дочекали су их упорни погледи двојице
полицајаца. Зауставили су их, затражили им документа. Дуго су гледали у
личне карте дижући очи, да би упоредили фотографију с оригиналом, за то
време мислећи несумњиво о нечем другом.
— Куда сте кренули? — питао је један од њих нељубазно — тоном којим
говори сва полиција у Русији, као да је свако на ког наиђу већ сигурно
преступник.
„Шта те брига, наказо“ — дошло је Саши да му одговори.
— Изненада сам се пожелео баке, решио сам да је посетим — рекао је
Саша. — Са другом.
Полицајац је упорно гледао у Сашу, лице чувара правног поретка било
је недокучиво и, узгред буди речено, нимало тупо. Једноставно, ниједан
мишић му није задрхтао и то је све. Дао је личну карту Саши и окренуо се.
Други је такође вратио документа Негативу.
Купили су возне карте. Пушили су на платформи. Још једном пушили.
Дуго су пушили и ћутали. Уосталом, Негатив често ћути. То није значило
ништа.
— Шта је у Москви? — упитао је најзад.
 Саша је испричао.
У возу су се сместили на горње лежајеве, које су искамчили још
приликом куповине билета. Постељину, наравно, нису узели. И овако им је
дивно. Негатив се окренуо и, изгледа, задремао.
Саши се није спавало. Лежао је затворених очију и мислио — као сваки
човек, прекидајући сам себе, скачући са једног на друго, сасвим
бесмислено.
„Негатив нема оца. Његова мајка ће морати сама да подиже Позика...
А Позик је сам себи господар.
И заиста, шта је теби, зар сахрањујеш Негатива? Могао си отићи и сам,
уместо...
Ни ти немаш оца. Али, немаш ни Позика. Немаш ти ништа...
...Сирочад без оца у трагању за оним коме смо потребни као синови. Ми
смо без оца, у потрази за оним чему смо потребни као синови...
Лажеш. Постоје и ‘савезници’ с очевима. А њима нису потребни очеви...
Зато што — какви су то очеви... То нису очеви. Зато не лажем.
А мајке?
А шта мајке? Оне знају само то да су им синови потребни код куће...“
„Ако ме волиш, не сметај ми...“ — казао је једном мајци. Али, она му је
сметала. Па је престао да јој говори нешто, крио је од ње готово све. А она
се досећала, наравно.
„Нисам свратио код маме, до ђавола. Требало је ипак да свратим. Јер је
сама. Без оца.
А има ли Јана оца?
Какве то има везе, до ђавола?
Не, занима ме. Она је однекуд из провинције. Изгледа да је дошла на
школовање. И сада, ето... Јер је могу ухапсити. Како се она не плаши? Она
је... фина. Одакле јој уопште та страст да иде у строју, испред строја, те
наше заставе, та наша злоба... Наша злоба тако љути Безлетова.
Ви сте жртвовали Русију вашим разочарањима, Алексеју...“
Саша је у мислима почео да разговара са Безлетовом, то често ради кад
не може да заспи, полемише са неким. Уосталом, не ватрено. Чак и у сну је
био лен за расправљање.
„Ви сте жртвовали моју државу својим разочарањима...
...За вас Русија више нема етничког смисла, а да не говорим о
просторном смислу... Ви сте изгубили разум, огрезли сте у свом ‘духовном
искуству’ — само о њему причате. Ау вашем понашању ипак нису
примарни ваше тражење, ни ваше нејасно поимање добра, које тако лако
издајете чим се поведе разговор о другачијем поимању бића — примарно
је ипак ваше разочарање, које вас је не тако давно сустигло и згњечило.
Ви бисте се могли спасити од разочарања поштено разгледајући унутар
себе, по свим буџацима... Тамо има свакаквог ђубрета... Али, ви не умете —
поштено. Ви умете само амбициозно.
Можда руски човек уопште није склон покајању... И наши мислиоци
нису у праву?
И добро је што није склон, иначе би га самлело до краја. Али барем
признању и најмање сопствене кривице?“
„А ти?“
„Али ја нећу ништа од Безлетова...“
Воз је благо клопарао и љуљушкао се.
Саша је задремао негде пред јутро, када су отечени путници већ почели
да одлазе у тоалет и да се враћају, запињући за Сашине ноге. Настојао је да
привуче колена уз стомак, али није било места да их тако савије.
Негатив га гурну у раме.
— Устај — рекао је мрзовољно.

***
У бункеру је увек било бучно и весело. Био је сличан интернату са
децом опасним по друштво, атељеу лудог сликара и војном штабу варвара
решених да пођу у рат богзна куда.
Овде су биле девојке на чијим се лицима на невероватан начин спајало
гађење према свету који их окружује са узвишеним осећањима према том
истом свету. Ма колико чудно, то је било природно.
Девојке су биле или веома лепе или сасвим ружне.
Било је много младих људи, ошишаних на све могуће начине — или до
главе, или су остављали само шишке или чироки, или чак необичне зулуфе
поред ушију. Уосталом, виђали су се сасвим неочекивани младићи
беспрекорних фризура, са одличним сакоима, али још: обични раднички
клинци, обичних лица.
Сви су се прилично брзо навикавали на заједништво и више нису ничим
чудили једни друге. Ни косом, ни сакоима, ни провинцијским говором.
Саша је познавао многе, готово све је виђао раније, и одавно му ништа
није боло очи: брзо је схватио да су готово сви „савезници“ — добри момци.
У првом реду по томе што се лако подмећу под ударац, под мноштво
удараца, а на крају крајева — жртвујући себе, своја поломљена ребра,
обијене бубреге, разбијене главе.
Они су преузимали одговорност за све — у оно време кад је било
неуљудно: одговарати за неког, осим за самог себе.
„Ово су најбољи људи на земљи“ — рекао је Саша себи давно и затворио
тему. Покушавао је, истина, да то некако докаже мајци, али она му није
поверовала.
Улазећи у бункер са неколицином се руковао, са некима се загрлио.
Негатив је мрачно гледао житеље бункера — наравно, нервирали су га.
Највише би му се свиђало да сви „савезници“ иду ћутке — или барем не
вичу и не смеју се гласно — у нормалној одећи, без тих јакни са нитнама
или црних одела, и да не пуше у просторији, и да чисте под и поправљају
клупе... Он би их лично одмах поправио...
Појавио се Костја Соловиј — онај што је онда махао ланцем у центру
Москве, похлепних очију, упадљивих уста, и то у пратњи лепе „савезнице“,
коју је без устручавања миловао по задњици.
— Члан партије је обавезан да има што је могућно више жена —
објашњавао јој је благим и безобразним гласом. — Члан партије је
обавезан да се најпре стави на располагање најбољим женама. Члан
партије је обавезан да се домогне свих жена, зато што сутра може бити
убијен на фронту. Ако се састанци члана партије са женом понављају два и
више пута, он је дужан да је истуче. Идеално — једно батинање на сваких
десет сношаја. Члан партије има право да убије жену која га не разуме и
стално нешто хоће од њега.
Девојка се смејала. Соловиј је намигнуо Саши, прошао поред њега, али
у последњем тренутку вешто је гурнуо девојку према Саши и изрецитовао:
— Члан партије је обавезан да од жене захтева блудне радње са својим
партијским друговима.
— Будало једна! — глумила је девојка љутњу на Соловија док се
одмицала од Саше — он је успео да осети њено меко, податно, нежно тело.
Из тоалета, који се налазио тачно наспрам улазних врата, изашао је
висок момак насмејаних очију. Мокре, очигледно тек опране руке је
брисао о панталоне.
— Мокрити у клозету. Мокрити у клозету. Моја мокраћа је измокрена у
клозету. Њој је влажно — изговарао је помало сомнабулним гласом, који је
задивљујуће личио на глас председника државе.
— Матвеј је овде? — питао је Саша дежурног у бункеру.
Одговорише му да јесте.
Матвеј је изашао из просторије коју су савезници називали „сакрална“
— соба у којој је раније радио неуморни Костенко. Сада је тамо Матвеј од
јутра до мрака ринтао за партију.
Био је средњег раста, сувоњав, са брадицом, бистрих очију, лепог
осмеха.
„Савезници“ су га волели, многи и опонашали — Матвејеве речи,
његови мирни гестови и благе интонације лепили су се неприметно — и
Саша је примећивао како час један, час други „савезник“ има обичај да
попут Матвеја говори неописиво бајно, да се са нечим саглашава: „Па да,
па да...“ — или да носи кратак, црни или сиви капут, готово увек
раскопчан...
Кад је видео момке, Матвеј климну главом — врло озбиљно, као да
каже: „Па да, па да, разумем зашто сте овде. Добро је што сте овде“.
— Саша, здраво — стегао је Матвеј Сашину руку јаком, сувом шаком. И
са Негативом се руковао, кад га је Саша представио.
— Хајде, ваљда ћемо напоље — предложио је Матвеј.
Матвеј је свој мобилни телефон дао дежурном, питао Сашу и Негатива
имају ли мобилне — нису их имали. „Проваљене“ мобилне телефоне
оперативци су користили за прислушкивање — сви су знали за то.
— Иначе, све веома занима о чему ћемо ми... да разговарамо... — рекао
је Матвеј проверавајући нешто у џеповима. — Да одемо напоље, а? Тамо
ћемо поразговарати. Сад ћу, само да поведемо Јанку.
Јана је такође била у „сакралној“, изашла је меким кораком, без
осмеха, није чак ни погледала у Негатива, климнула је Саши, он јој је
одговорио само спуштањем и мало дужим задржавањем очних капака него
кад трепће. Потрудио се да не мисли ни о чему и није помишљао ни на
шта.
Дуго су ишли кроз дворишта — у неко месташце које зна Матвеј,
вероватно га је недавно лично осмотрио, док је кроз престоничка
дворишта одржавао пут до бункера. Дошли су до вењака, сели учетворо,
двоје наспрам двоје, запалили су цигарете — сви, осим Негатива.
— Ти се тако зовеш, Негатив? — питао је Матвеј.
Негатив је климнуо главом.
Матвеј је пушио и рекао да ће Негатива ухапсити.
— Спреман си? — питао је.
— Спреман — одговорио је Негатив просто.
Требало је отићи у Летонију. Требало је повући кочницу у возу на
релацији Петербург — Калињинград. Он иде преко Летоније. Повући
кочницу и искочити из воза на територији те државе. Негде код
Даугавпилиса. Доћи пешке до Риге. „Имаћеш новац за пут. Тамо возе
јутарњи возови. У Риги ће те дочекати. Ето, на овој адреси“. Матвеј је дао
Негативу цедуљицу и рекао да за десет минута треба да баци ту цедуљицу.
„Имаш добро памћење?“
— Запамтићу — одговорио је Негатив гледајући адресу помоћу Сашиног
упаљача, узетог са стола.
У Риги је требало све обавити крајње брзо. Задатак: освојити парадну
осматрачницу куле на централном градском тргу. Забарикадирати се
унутра. Ускоро ће Девети мај, а њихова гнусна служба безбедности
покренула је више од сто кривичних поступака против руских ветерана
Другог светског рата, који живе у тој балтичкој држави. „Спремају се за
празник“ — рекао је Матвеј. Неколицину су већ похапсили као „бивше
окупаторе“. Двојица стараца већ су умрла у затвору. Тамо треба направити
фрку, приредити је у самом центру Риге и дочекати новинаре, пожељно је
европске, па затражити да се тај јавашлук прекине. Нико, осим
„савезника“, ништа неће предузети.
— Све ће се конкретизовати на лицу места — рокови, начини и остало —
рекао је Матвеј. Климнуо је главом Негативу, као да га пита: „Па, све ти је
јасно, драги мој?“ И Негатив је мирно климнуо као одговор: „Све ми је
јасно“.
— Матвеје, ја у овој акцији уопште нисам потребан? Желео бих — рекао
је Саша и одједном схватио да је то требало питати раније — али раније,
док су ишли овамо, учинило му се да би било глупо: да истрчава пред руду.
Када је Саша проговорио, Негатив се окренуо према њему и погледао
га сурово. Саша није реаговао, гледао је у Матвеја.
— За овај посао ми уопште ниси потребан — одговорио је Матвеј без
емоција. — Потребан си ми за други посао. Хајдемо да попијемо, ваљда
чај? — питао је без икакве паузе и кудикамо добродушније.
Стигли су, неочекивано развесељени, до кафића — успут је Матвеј
почео да прича нешто о неком новом марифетлуку „савезника“, и било им
је врло забавно, Јана се неколико пута добро насмејала, чак и Негатив се
осмехивао.
О томе како су „савезници“ лепили антивладине летке по стубовима
стојећи један другом на раменима — тако високо да их је било врло тешко
скинути. И ујутро је преплашена мурија јурцала око стубова не знајући
шта да предузме. Па, неће ваљда они у униформи да се пењу један другом
на рамена. Док нису нашли мердевине... Носили су те мердевине дуж
читаве трасе... Тек после сат времена довели су неке клошаре и
алкохоличаре из ћелије привременог затвора и — натерали их да цепају
летке.
Саши у почетку није пријало то весеље, а после је помислио:
„Вероватно је тако чак и најбоље. А шта ће, треба да иду покуњених
лица?...“
Матвеју се очигледно свидело како је Негатив реаговао при разговору,
и сам Негатив се свидео Матвеју.
О томе како се Негатив учинио Јани, Саша није могао ни да наслути.
Одједном му паде на памет да је она потпуно равнодушна према свему и да
никог нарочито не жали. „Вероватно је тако чак и најбоље“ — поновио је
још једном. — „Заиста, тако је чак и најбоље. Она није милосрдна сестра...
Можда спава са Матвејем?“ — помислио је Саша. Али, мисао му је била
необично туђа, бездушна. „Спавала не спавала, свеједно ми је, само желим
да је виђам. Да јој милујем танке прсте, понекад... Не, често.“
У кафићу није било готово никог, један човек је био окренут леђима.
Матвеј је пажљиво погледао та леђа и ваљда је био задовољан.
Матвеј је наручио чај и сендвиче за све. Седели су и жвакали с
апетитом, Матвеј је причао о томе како живе „савезници“ у свим крајевима
земље.
Партијци су се примали и размножавали као бактерије, свуда — у тајги,
у тундри, у степи... Међу „савезницима“ је било сасвим ускооких, црнаца,
Чечена, Јевреја.
Нови прес-секретар партије нам је Јеврејин, Јаша — причао је Матвеј.
— Мама га све време зове, нешто му прича, а он јој одговара — овде је
Матвеј добро одглумио јеврејски говор — ...он јој одговара: „Мама, ма
какав сам ти ја Јеврејин. Да сам Јеврејин, зар бих био овде?“
 ...Међу „савезницима“ било је необичних особа попут капетана далеке
пловидбе, бивших кришнаиста, рецидивиста, па чак и један космонаут.
Саша га је питао за Костенка, о томе како је он, а Матвеј исприча како
је вођа злобан, пише злобна писма, али није сломљен, постројава све тамо
у ћелији, у којој је затворен, одмах се прилагодио, поштују га у затвору...
„Вести ми стижу, не само од вође“ — рекао је Матвеј — „Према њему се
добро опходе и криминалци...“
Саша је понекад мислио о Костенку, покушавао је да схвати тог
необичног, агресивног, врло паметног човека.
Костенко веома воли — одавно је запазио Саша — реч „изванредан“ и
реч „чудовишан“. Често их употребљава. Као да слика — сочним потезима.
Свет је настањен изванредним људима или чудовишним шљамом.
Чудовишну политику мора да смени изванредна, жива држава — слободна
и јака.
Он се не либи да говори једноставно, зато што уме да говори
компликовано, као нико други — кад је то потребно.
Костенко је написао добру десетину одличних, изузетних књига —
преводили су их и читали и у Европи, и у Америци, на њих се позивао
командант Маркос, истина, они се ниједном нису видели, та двојица људи
који су на различитим странама океана закували револуционарну чорбу и
дигли буку.
...И ето, без обзира на сав свој отмени културни пртљаг, који му
признају сви, па чак и непријатељи, изузев потпуних идиота — без обзира на
своја знања и свој огроман речник, Костенко ипак тежи јасним и обичним
речима, које одмах конкретизују шта је шта.
И сам Костенко, и његов карактер — мислио је Саша о Костенку — крију
се негде између тих одредаба „изванредан“ и „чудовишан“. Изванредан
човек, спреман на чудовишне поступке. Да, тако је... Изванредна је
Костенкова безочност и чудовишна је његова способност за рад. Истина,
овде је реч „чудовишно“ већ фигуративна... Али одговара.
И Саша се одједном сетио како је био зачуђен кад је, после Костенкових
агресивних књига — понекад префињено агресивних, понекад непристојно
агресивних — у библиотеци одједном набасао на Костенкову поезију, дечју,
апсурдистичку, објављену једном или два пута, некада давно, вероватно
пре двадесет година. У њој је присутан просто нереалан, првобитан поглед
на свет — као да једногодишње дете, које упознаје свет, уме да говори и
осмишљава све то што види први пут, да осмишљава самовољно и да
спознато оглашава без сугестија. И у Костенковој поезији указао се
зачуђујуће тачан, првобитан свет — онакав какав и треба да буде, тачније,
онакав какав јесте — само су нам погрешно излагали, приказивали и
објашњавали тај свет. И од тада гледамо многе ствари не схватајући ни
њихов смисао ни намену...
То најплеменитије умеће — да све гледа као да види први пут —
Костенко је испољавао и у својим философским књигама, али у њима је
мало тога остало од детета... Тамо уопште није било доброте. У њима
повремено избија већ нешто неземаљско, као да се Костенко заувек
разочарао у људскост, и то с правом разочарао. Он је умео да докаже своја
разочарања.
И док су „савезници“ сањали само о томе да у земљи смене власт,
гнусну, неморалну и лажљиву, Костенко је покушавао да размишља барем
за двадесет година унапред. Видео је тамо нешто чудесно. Ах, да, умало да
заборавим, не чудесно него — изванредно и чудовишно. Покушавао је да
докучи контуре тога.
Матвеј је ваљда — Саша погледа у Матвеја — уземљенији него
Костенко, зато му је лакше с њим. Они тако лепо седе и пију чај, а Матвеј
је наручио још јела за све.
А затим се извинио и пошао.
Сетио се: „Дођавола, заборавио сам, чекају ме у бункеру“ — и
поверовали смо да је истина, да га чекају.
— Матвеје, могу ли ја са тобом? — питао је Негатив.
— Имам још једно питање.
Матвеј је климнуо главом:
— Можеш, обавезно. Ни ја ти још нисам рекао све.
Остао је насамо са Јаном. Она је хтела да пође одмах за Матвејем,
осетио је Саша у једном тренутку, али
— да остави Сашу са читавом гомилом сендвича, у једној глупој
ситуацији... или да почне трпати те сендвиче по џеповима... или да их
остави на столу — кад их је Матвеј малочас наручио и одмах платио...
Углавном, једва приметно је задрхтала прекидајући покрет и наставила да
седи. Одломила је комадић шунке и јела.
Саша погледа у њене руке, којима је држала чашу, и не покушавајући да
лупа главом у потрази за одговарајућом темом, поче да говори о Костенку,
о његовом умећу да све види у контрастима, у изразитости, у бојама које су
чак код младих људи већ избледеле и избрисане.
 Јана је најпре слушала мирно, затим је на кратко живнула, у очима јој
сину нешто весело, хировито, радознало, али се убрзо угаси.
Саша је вероватно хтео да јој постави питање — а какав је он, Костенко,
за њу, Јану. Какав Костенко се огледао у њеним мачјим зеницама. Јер га је
виђала сасвим блиско, кад јој је стискао крхка рамена... Шта су после
причали, после оног што им се догоди... Мушкарцима много значе те прве
речи... Уосталом, те речи су често сасвим бесмислене.
Саша није могао да постави своје питање. И зато је говорио и говорио,
своју мисао је окретао овако и онако примећујући да Јана, изгледа, више
уопште не прати озбиљно ток његових спекулација, и тек кад је Саша
изговорио речи о Костенковом дечијем погледу, неочекивано је рекла:
— Ја не волим децу.
И Саша је ућутао.
Јана је попила чај, извукла из чаше кришку лимуна, облизнула се,
сузила очи и исисала је а да се није ни намрштила.
— Питао си... — рекла је — питао си онда, кад су ме пустили после
митинга. Па, видео си моју отцепљену капуљачу. Чудио си се... Ухватили су
ме. Специјалац. Предложила сам му да ме пусти. И он се сложио, замисли?
Једноставно смо отишли у улаз на десетак минута, а после сам отишла
кући.
Јана је устала од стола, седела је леђима окренута бару — Саша устаде
у сусрет њој. Она је коракнула и тако су стајали лицем у лице. Саша је
ухвати испод руке, за лактове, лако, још не знајући шта је у стању да му сад
каже или уради и — Јана му се за трен ока приближила, пољубила га је у
уста.
Затим се отуђила.
— Могу ли да идем сама? — питала је готово нежно.
Саша је климнуо главом, без мисли, само је одреаговао на њен глас.
Она је брзо изашла цакћући штиклама, Саша је сео за сто. Лимун, укус
лимуна му је био устима, веома врућ и сладак лимунски укус.
Саша је облизивао усне и гледао у Јанину празну чашу. Црни чај, зрнца
лимуна.
 Глава седма

Негатив је отпутовао сутрадан, рано ујутро.

— Хајде, Него! — рекао је Саша.
Стајали су поред бункера.
Негатив је климнуо главом мирно и кренуо. Саша је гледао у асфалт.
— Куда ће он? — питао је неко од „савезника“ заинтересовано.
— Сад ће да се врати — одговорио је Саша не дижући поглед.
Изашао је дежурни из бункера, позвао Сашу и уручио му мобилни
телефон.
— Ево ти. Јана ми је наредила да ти га предам. Да будеш на вези.
Тражили су да за сада не одлазиш из Москве.
Саша је слегнуо раменима.
— Добро — рекао је.

***
Два дана је боравио у бункеру, дуго је лежао у пространој соби која је
служила као спаваћа, гледао у таваницу.
„Савезници“ су лежали један до другог, директно на поду. На зиду је
висио огроман портрет Костенка у војној униформи.
Понекад је Саша вадио из џепа мобилни телефон, гледао у њега. Желео
је, наравно, да верује како му је Јана дала телефон специјално — да би
звала Сашу... да би га позвала једном...
Нико га није звао. Нису се појављивали ни Јана, ни Матвеј. О Негативу
се није чуло ништа. Бог зна где је он.
Треће ноћи пробудио се од чудне језе. Отишао је да пије воде из
славине, умио се, пушио са дежурним.
Однекуд из дубине „сакралне“ собе изашао је Костја Соловиј, го до
појаса, у белим и чистим гаћама, витак али жилав, због нечег врло црних
сисица и са дугом огреботином на лепим леђима.
— Члан партије има право на коришћење службених просторија за
полне чинове, ако ће резултат бити рођење деце — саопштио је дежурном.
После десет минута Костја Соловиј је изашао већ одевен, вртећи у руци
кључеве од кола.
— Члан партије има право да вози жене у лепим партијским
аутомобилима ручне израде и другим колима — рекао је убедљиво. — Члан
партије има право да не ради и да га издржава жена — додао је, после
краћег размишљања. — Ако члан партије живи код жене са децом, има
право да једе храну спремљену за децу.
И отишао. Дежурни је притворио врата за Костом смешкајући се.
Поразговарали су о нечем — Саша је први почео да прича, само да не
би мислио о Негативу.
Скували су чај. Испоставило се да је дежурни из Украјине, дошао је у
Москву да би ступио у „Савез...“ — умиљатих очију, правилних црта лица, с
добрим изговором. Саша је заиста врло често међу „савезницима“ сусретао
срдачне, добре момке — у правом смислу речи. Чини се, уопште нису
склони агресији...
Зашто су заједно били тако зли?
„Не, јасно је зашто“ — мислио је Саша, било је много разлога за злобу.
Али, чудно је изгледало то што је спој позитивних енергија увек био
бременит експлозијом, шикљањем помамних енергија.
Паде му на памет да то каже овом момку, Хохолу, али му није рекао,
олењио се.
Размењивали су понеку реч, шалили се полугласно, осмехивали тихо и
пили чај.
И када је Саша, већ пред зору, опет пошао да спава, у глави му је остао
топао и лак осећај тог неизвештаченог разговора, са тим осећајем је и
задремао.
Пробудио се добро расположен, изашао из загушљивости напоље.
Стајао је и жмиркао. Машио се згужване паклице цигарета у џепу.
Неочекивано и брзо, за свега неколико минута — Саша није стигао чак
ни да испуши — прошла је киша, тиха, меко је пророморила, весела и
нежна, као да поред њега пролази четворогодишњи дечак на бициклу.
Саша је играо врхом ципеле у свежој барици па пошао куда га очи воде.
 Прошао је поред аутомобила с оперативцима — „Савезници“ су га
показали Саши. Оперативци су изгледали досадно.
„Занимљиво, да ли ту проводе читаву ноћ?“ — помислио је Саша. —
„Дрежде да ‘савезници’ не изађу ноћу, да мрзовољна руља не пође у Кремљ
наоружавајући се камењем...“
Неко време Саша је ишао без иједне мисли у глави, разгледао је људе
који су му ишли у сусрет. У чистим и уредним двориштима су шетали псе.
Скренуо је уједно двориште, сео на клупу, запалио цигарету и жмиркао
на раном сунцу.
Пси, које је гледао, изгледали су дивно. У престоници је чак и дању, за
време шетњи, било више паса него деце. Овде, у овом граду, чинило се
Саши, постоји неколико хиљада паса који живе неупоредиво боље од
неколико милиона људи. Чак не оних што огромним, тешким, зарђалим
рукама аргатника чепркају по контејнерима за ђубре, него и многих других
који се виђају по периферији Москве, а поготову ван ње — запуштених
жена, злих мушкараца, неке прљаве деце у дроњавој одећи.
Саша је с муком увукао руку у џеп фармерки и извукао остатак
новчаница. Пребројао их је. Мало. Па, добро. Стигао је до ноћног кафића,
у којем је за касом стајала неиспавана млада жена, а крај прозора седела
конобарица, уморна.
Саша је наручио чај и лимун. Цео лимун.
Седео је за столом, вртео у рукама воћку и понекад је приносио лицу.
Сувише сув мирис. Оштар. Није онај. Онај је био благ, влажан, врућ.
Мобилни телефон, стављен на сто, зазвонио је. Саша ниједном није чуо
ту звоњаву и — задрхта. Звоњава је била нервозна, стилизовани звук старих,
давнашњих, тешких, звецкавих телефона.
Конобарица се окренула. Саша је подигао телефон и зачуо Јанин глас.
— Саша?
— Да, Јано.
— Наши су заузели кулу у Риги. Негатив је тамо. Тек што се јавио. У
кули је, баца летке.
Саша је ћутао.
Није се могао обрадовати — сувише му је тешко чим помисли шта тек
чека Негатива, већ ускоро, кад их похапсе.
А Јана је, изгледа, била задовољна. Мада је такође ћутала.
Веза се прекинула.
 Саша је једним гутљајем испио чај и изашао напоље.
Ишао је улицом, у руци је чврсто стезао лимун, као да жели да га
згњечи.
Дошао је до кеја, застао да посматра воду, никако није био у стању да се
одлучи — да се радује или да се љути због догађаја. Зачуо је звук кочница,
успео је само да крајем ока види двојицу јаких, чак неприродно јаких
мушкараца, који су му за тили час заврнули руке и угурали га у аутомобил.
Саша је гледао кроз прозор у нади да је још неко видео како су њега,
слободног човека, шчепали са топле улице, одвојили од буке тролејбуса и
тока прљаве воде у реци. Али је само видео како се асфалтом котрља
испали лимун.
Аутомобил, обичан „жигули“, нагло је кренуо с места. Саша је вртео
главом гледајући на све стране — не, заиста, нико га није приметио, нико
није јурио за њим.
Саша је седео између мрзовољних мушкараца квргавих образа, обојица
ситних очију, по својој тешкој набилдованости личе као браћа. И
седамдесет килограма су тежи од Саше — и један и други. С обе стране су
га притискали својим месом.
Тек сада је Саша схватио да су му на рукама лисице. „Добро раде“ —
помислио је и упитао, унапред знајући да му нико неће одговорити:
Ко сте ви?
Заиста му нису одговорили. Само је возач у тренутку, у делићу секунде
погледао у ретровизор.
Саша је осетио како га облива зној.
„Због чега су ме ухапсили?“ — помислио је покушавајући да се
припреми за оно што га чека. — Због пробоја? Можда постоје неки снимци
на којима ја нешто ломим?... Али, некако ми је велика част што су
ухапсили баш мене... и то још на улици... Али, због чега још?
Саша је био убеђен да га је покупила „обавештајна“. Више ником...
Онај што је седео слева, запали цигарету. Саша га погледа мрко.
Пушило му се, веома је желео да пуши.
Саша је гледао на другу страну, кроз прозор, мада није имао појма куда
возе — град је слабо познавао, не би препознао ништа осим Црвеног трга.
Али, нису га водили на Црвени трг.
Ипак је гледао, једноставно у људе, аутомобиле, чак је намигнуо некој
девојци, па је тај што седи поред њега заурлао:
 Шта је, џукело? Спуштај доле тинтару, џукче! Због тебе нас јебу од
раног јутра, сад ћемо те ми изјебати, чим стигнемо. Можеш да се спремаш.
Саша је спустио главу, али, очигледно, не толико ниско колико су
захтевали, па је добио тако тежак ударац лактом по врату да му је из грла
излетео необичан звук и за тренутак је оборио главу.
Отворио је очи, у којима је црну мрљу заменила румена, а затим —
изглед патика с прљавим пертлама, које су некад биле беле. У устима му се
накупило много пљувачке.
Погледао је испод ока и угледао ципеле, одлично очишћене, црне.
Једна ципела је нервозно цупкала. Очигледно, поцупкивач је био
нестрпљив да ту ципелу гурне Саши у зубе.
Било му је неугодно да седи.
Возач је неочекивано нагло закочио, Саша се од трзаја исправио.
Испред је промакла тешка задњица „џипа“, који је претицао њихов
„жигули“.
Возач је опсовао, ударио песницом по сирени.
Саша је због нечег покушавао да види лице оног што је седео на првом
седишту, десно од возача — није успевао. Саша се опет саже, не јако, више
да би изгледао сагнут.
Онај што је седео лево од Саше докрајчио је цигарету у неколико
дубоких увлачења дима и бацио је кроз прозор, али неуспешно — ваздушна
струја је одмах вратила назад пикавац, те је врелим крајем ударио пушача
право у обрву. Саша није могао да се уздржи од осмеха, и то су приметили.
— Сад ћу ја теби набити пикавац у око — рекао је Саши рањени у обрву.
Нашао је димљиви пикавац међу својим масивним ногама и ипак га
избацио.
Саша се саже ниже. Наравно, није желео да га туку.
У Сашином џепу је задрхтао, а затим задречао телефон.
— Код тебе, је ли? — питали су га грубо. — Па, курво, где ти је?
— Овде — рекао је журно, придижући мало тинтару, и само што није
проклињао себе што је тај одговор био изговорен неким глупим,
извињавајућим гласом. Није био спреман ни да се извињава, ни да се
улагује, а испало је управо тако.
Сашу су равнодушно цимнули, нагло га повукли за косу, која му је
израсла позади, потапшали га по бутинама и нашли у џепу мобилни
телефон. Извукли су га грубо. Погледали су број, прекинули позив и
ставили у џеп.
„Јана зове“ — помислио је Саша.
— Ви сте ме побркали са неким? — питао је што је могућно
мирољубивије, али достојанствено.
— Сагни ћупару, наказо — одговорили су му са предњег седишта.
„Најзад. И тај је пустио глас“ — приметио је Саша.
„Што, бре, да причам са њима. Сад ће ме одвести... па ћемо и да
попричамо тамо...“ — помислио је још, неочекивано озлојеђен.
Није му било страшно. Желео је — што пре.
„Ма, бре, неће ме убити!“
Стигли су, свирнули, отворили су им капију, аутомобил је мекано
кренуо некуд у двориште.
Сашини сапутници су изашли из аута, запалили су цигарете. Он је остао
да седи — нису га звали.
— Излази, курајберу — позвали су га.
Желео је да им одговори нешто. Изашао је ћутке, померајући задњицу
по седишту. Напољу је подигао главу, погледао у сунце.
Унаоколо су били зидови. И мали прозори.
Сашу су гурнули у леђа. Он је пошао за оним који је седео на првом
седишту, гледао му је потиљак без особених знакова, леђа у сивом оделу.
Метална врата, на која су ушли у зграду, умало нису ударила Сашу —
придржао је врата ногом, провукао се. Други спрат, трећи. Зидови
офарбани у зелено... дрвена врата, на вратима бројеви, понекад —
презимена... није успевао да прочита ништа смислено.
Мушкарац је брзо отворио кабинет, Саша је ушао за њим, стао на
средину кабинета и освртао се.
Сто, фотеља, столица... још неколико столица, вешалица, ормарић.
Прозор са решеткама.
Домаћин кабинета — Саша га је одмах прозвао Сиви (а другу двојицу
Опрљени и Масни) — завалио се у фотељу, пружио се према ормарићу,
извукао неке листове, фасциклу, бацио на сто. Привукао је телефон,
окренуо број, рекао брзо нешто, Саша дословно није запамтио — за то
време гледао је на све стране и мислио: „Све је прозаично, намештај,
чајник, чаше, зар ће овде да ме метну на справе за мучење... Немогуће.
Или је могуће? Па, можда и хоће. Сад ћемо да видимо“.
 Сиви је спустио слушалицу. Ушао је Опрљени, судећи по звуку недалеко
залупљених врата — из суседног кабинета. Благо је шкљоцнула брава —
окренуо је кључ да им нико не би сметао, закључио је Саша.
Претресли су га, врло марљиво.
Седи — рекао је Сиви и летимично погледао у Сашу. Очи брзе и
неупадљиве, никакво лице, чим се окренеш — одмах га заборавиш.
Саша је криво сео — ипак је неугодно радити нешто са лисицама.
— А што је он са наруквицама? — питао је Сиви незадовољно. — Скидај!
— наредио је Опрљеном.
Саша је опет устао. Ослободили су га, протрљао је ручне зглобове — крв
је радосно потекла у шаке, бридећи.
Опрљени је натерао Сашу да испразни џепове, али тамо није било
ничег.
— Име, презиме, патроним — завалио се Сиви у фотељу и отворио
фасциклу.
Саша је навео. И годину рођења. И место боравка.
Сиви није писао ништа, само је разматрао нешто у фасцикли, понекад
се мрштећи и пребирајући листове.
Опрљени је најпре седео лево од Саше, на столици, и Саша га је гледао
испод ока, с муком савлађујући жељу да му погледа обрву — да ли је
пикавац оставио траг или не.
Затим је Опрљени устао, закачио Сашу рукавом док му је пролазио иза
леђа — при томе је Саша осетио лом у потиљку.
„Нешто ми нико од њих не личи на доброг иследника...“ — помислио је
Саша готово мирно. — „Обојица су неке нељубазне сероње.“
„Сад ће они да ти покажу љубазност...“ — одазвао се унутрашњи глас.
Опрљени је пришао прозору, отворио крило, запалио цигарету.
„Какав вепар“ — помислио је Саша — „Седне ти на прса и угуши те.
Чиме, бре, хране такве...“
Било је очигледно да се Опрљеном жури и да се чак, изгледа, љути на
Сивог зато што је спор. Опрљени је брзо и дубоко увлачио дим, па га брзо и
гласно избацивао из храпавих усана. Понекад је попреко гледао у потиљак
Сивог.
— Тако — рече Сиви — имамо мало времена. Сад ћеш нам брзо
испричати о операцији у Летонији. Ко је спремао, имена организатора, где
је купљена граната, ко је контактирао са вашим људима у Летонији, и тако
даље. Ако хоћеш да сачуваш своје здравље, не одуговлачи. Време ти
откуцава.
Саша је неко време гледао у њега покушавајући да доведе у ред нешто
што му се кидало, ломило и распадало у глави.
„Шта да им кажем?“ — запитао се Саша неочекивано ведрим гласом, и
сав тај хаос је престао.
— Ја не знам ништа — рекао је тврдо.
Брзо му је пришао Опрљени.
— Устај — рекао је.
Саша је устао предосећајући...
— Сад ћу да те ударим, ево, овде — гурнуо је Сашу дебелим прстом у
груди. — Спреман?
Саша га је гледао у очи и није му одговорио ништа.
Опрљени је ухватио Сашу за раме и нагло га ударио. Саша би сигурно
пао, али су га чврсто држали.
Отворених уста, Саша је стајао, жмиркао и трудио се да поврати дах.
Опрљени је отворио леву шаку и Саша примети да он међу прстима
држи цигарету. Опрљени је, неразумљиво зашто, завитлао њом испред
Сашиних очију, повукао дим и издувао га у Сашина отворена уста, која су
хватала ваздух.
Сашу су сместили на столицу и поново му ставили „наруквице“ на руке.
„Зашто ли су их само скидали...“
— Па, добро — рекао је Сиви — и сам ћу ти рећи имена организатора.
Матвеј. Јана. Костиљ.
— Не познајем никаквог Костиља.
— Тачно. Зато познајеш Матвеја и Јану.
— Нисам то рекао.
— Како ниси? Управо си рекао.
Саша је гледао у угао собе замрзавајући ток своје мисли, покушавајући
да силом воље отупи, постане бесловесан, ћутљив, без рефлекса. Како би
могао да не пропева и да не мисли. Ионако ће се, пре или касније,
разрешити све.
— Штавише, Јана је то већ рекла. Она је затворена овде, у суседном
кабинету. Против тебе нема нико ништа, овде чак ништа не повлачи ни
административну казну. Сад ћемо, за пет минута, записати брзо све што
нам будеш рекао, па идеш кући. Дакле?
— Ја не знам ништа, већ сам рекао.
— Курво! — експлодирао је изненада Опрљени — Већ сте зајебали ствар,
сисанчад! Нас јебу због вас, офуцаних џукела! Говори укратко, већ си ми
дозлогрдио, гњидо. Или ћу сад и тебе да креснем. Где ми је инструмент? —
затражио је већ од Сивог. Он му је главом показао ормарић крај врата.
Сиви зграби гумену, дебелу палицу и гурну крај у Сашино чело.
— Сад ћу ти је набити у дупе, разумеш? До саме узице. И са овом
узицом ћеш бити као играчка на јелци. А у ћелији ће те робијаши хватати
за узицу и повлачити под себе. Како ти се то свиђа?
Саша је ћутао.
— Дакле? — питао је опет Сиви.
— Кунем се да не знам ништа. Ако сте и сами у току, мора да знате и то.
Могу ли да одем у тоалет? — питао је без паузе.
Саша је потиљком осећао да га Опрљени неће пустити.
— Сад нам испричај све, па иди — рекао је Сиви.
— Сад ћу се упишати.
— Кад се вратиш, поразговараћемо? — питао је Сиви, дланом милујући
телефон на столу.
Саша је климнуо главом.
— Па, иди — сагласио се изненада Сиви. — Среди мисли. Не вреди се
јогунити.
И одмах се латио слушалице.
„Он само треба да телефонира без мене“ — схватио је Саша — „иначе ме
не би пустио...“
Опрљени је спроводио Сашу до тоалета на крају ходника. Мала
запуштена собица, без огледала, заиста без ичега. Само клозетска шоља.
Саша се измокрио и неколико секунди стајао размишљајући. Ништа му
није ишло у главу.
„Сад ће да ме сахране овде... Баш ме занима шта ли ми сад пише на
њушци... Да се плашим или...?“
Саша је неочекивано подигао поклопац сливника и погледао у воду. У
дрхтавој води огледало се лице. Никакво — ни уплашено, ни гордо. Обично
лице.
Изашао је...
— Кад си стигао у Москву? — пажљиво га је посматрао Сиви и
кошчицама прстију куцкао по столу.
— Пре четири дана.
— Зашто?
— Стално долазим овамо. Да прошетам. Леп град.
— Док си шетао, сусрео си се са Јаном и Матвејем. И почели сте да
разматрате једну ствар.
— Ништа нисам разматрао с њима.
Дакле, ипак сте се састајали, али ништа нисте разматрали. Тако ћемо и
да запишемо.
— Погрешно сам се изразио...
— Врло тачно си се изразио.
— Нисам.
— Ништа нисте разматрали, а Јана ти је пре двадесет минута
телефонирала и рекла да су заузели кулу.
Саша је опет заћутао.
„Тупо, тупо, седи тупо, ћутке, тупо, тупо“ — понављао је Саша себи,
огорчен на своје бесмислене одговоре — „тупо, тупо“ — говорио је он —
„тупотупотупотупо...“
— Па, хајде, хајде, драговићу, говори већ једном, укратко — очигледно
се журило Сивом. — Да ти поштено кажем, нећу ништа да кријем: дали су
нам три сата да вас средимо. Зато што сте направили међународни скандал
— сричући је изговорио реч „међународни“. — И подметнули нашем
председнику — Сиви је нагласио реч „нашем“. — Али, то није најважније.
Дали су нам потпуну слободу рада, одрешене руке. Знаш о чему говорим?
Ето, сад можемо да те избацимо кроз прозор, а после ћеш бити нађен на
путу — оборило те непознато возило, које је одјурило са места догађаја. И
нико се неће чак ни зачудити што ти је у сваком оку по пикавац, а у дупету
гумена палица. Верујеш ми?
— Верујем. Да нешто знам, рекао бих вам — одговорио је Саша тихо,
гласом без икаквих емоција.
— Како хоћеш — рекао је Сиви. — Изгледа да ми ти, ипак, не верујеш.
— Верујем.
 — Не верујеш. Али, сад ћемо ти све доказати.
Саша чак није стигао ни да примети како му се глава обрела у
полиетиленској кеси — набацио му је Опрљени.
Удахнуо је једном и остао без ваздуха. Сиви је нетремице гледао у Сашу,
као да га први пут види.
Скинули су кесу, Саша је заурлао злобно, не бирајући речи. Да су му
додијали, да су неописиви скотови, да не зна ништа, не зна.
Ушао је Масни и не обраћајући пажњу на Сашу затражио неки папир од
Сивог, сео и почео да чита мирно.
Саша је чак заћутао од чуђења.
— Како ти иде? — питао је Масни Сивог.
Сиви је слегнуо раменима неодређено.
Масни је оставио папир, окренуо број телефона, радосно поздравио
неког, судећи по топлини гласа, неку женску. Зацвркутао је задовољно.
Сашу су опет почели да киње. О чему су говорили Јана и Матвеј? Ни о
чему нису говорили. О чему су говорили? Нисам их видео. Досадан си,
будало. Ја нисам будала. Нисам их видео.
Опрљени је стегао, као клештима, Сашин болесни мишић изнад кључне
кости.
Саша је опет заурлао.
Масни је за тренутак покрио слушалицу, направио претећу гримасу и
злобно прошапутао:
— Затвори уста, џукело — и одмах се, промењеним тоном, обратио
саговорници, забрундао је забавно.
Саша га није послушао — Опрљени му није пуштао мишић, завречао је
и тренутак касније опет се обрео у кеси.
Али, овом приликом већ се сетио да кесу може прогристи, а што је
најважније — не диши кад се нађеш иза полиетилеиског омотача.
Саша је увукао у себе, у своја уста овлажену танку, провидну кожу кесе
и цапнуо зубима да је пробуши и то, чини се, урлајући.
Удахнуо је срећно, с пиштањем. Од Опрљеног је одмах добио тежак, љут
шамар. Изненадио је и самог себе кад се нагло тргнуо напред, треснуо о
под, заједно са столицом, и већ лежећи на поду пљунуо је ту гњиду, његову
ципелу. Том ципелом Саша је и добио ударац у лице, негде у носну кост, и
срећно се онесвестио. Само је о томе и сањао.
 Освестио се непријатно брзо — на лице су изручивали бокал. Тако је
добра вода, иако је, по свој прилици, већ бајата. Али је врло добра, мокра.
— Крвари. Ваљда си му сломио нос?
То је, изгледа, Сиви. Тако је мислио Саша док је трептањем склањао
воду која му је заливала очи. Некаква густа вода.
— Ништа му не фали — рекао је Опрљени, не много убедљиво.
— А ја мислио да је липсао овде код вас. Хајдемо у шуму... — рекао је
трећи. — Иначе ће опет дојурити Виталич.
— А што би дојурио? Он је у току.
— Он јесте у току, али јебе се њему. Њега се ово не тиче.
Саша више није разабирао гласове. Зато је схватио да је густа вода —
његова крв из носа. Мада је чудно што за сада није осећао бол. Сашу и
столицу су подигли нагло, у носној кости жигнуло га је гадно, као
рикошетом од потиљачне кости, да је готово као дете зајаукао: „Ај-ааај...“
Низ лице му је текла крв. Погледао је доле и угледао своје препоне,
скроз у крви, која је одозго капала често. Често, тешким, дугим капима.
Одвезали су му руке од столице и поново их везали.
— Идемо — гурну га неко.
Саша је пошао тетурајући се. Сад је већ успевао да иде тупо, да буде
туп. Да се фокусира само на то како му тешко тече и шљиска крв.
Стали су код врата.
— Шта, да га водимо овако? — питао је неко.
Директно са пода су подигли крпу, брзо му обрисали нос, али чим су ту
крпу бацили на под, Саша је опет злобно и марљиво шмркнуо носом
издувавајући крв — како би изгледао што гадније, како би му крв текла без
престанка. Од тога му је мутно лупкало у глави. Али, некако животињски се
обрадовао кад су на њега злобно заурлали:
Досадио си нам, сероњо! Сероњо, а...
Принудили су га да се сагне ниско, тако да му се не види лице — и
потерали га ходником — а он је намерно дисао гласно и остављао крвави
траг, као да се игра, као да озбиљно верује како ће га по том трагу пронаћи
и спасти.
У аутомобилу су му замотали главу, готово до самих очију, оном истом
крпом за под — испоставило се да су је понели. Да не исфлекају ауто —
схватио је Саша.
 Крпа је била помало влажна од давнашње неисцеђене воде којом су
чистили под — Саша је опуштено испијао уснама ту влагу не размишљајући
ни о чему. Одмарао се.
А они су пушили. Затим је неко рекао нешто, Саша није чуо шта, и они
су се почели смејати.
Са смеха су, без паузе, прешли на Сашу. Почели су га тући и питати
једно те исто.
Саша се вртео како год је могао — није им одговарао ништа, због нечег
му се чинило да се не обраћају њему него тек онако узвикују бесмислице:
„Ко?“, „Када?“, „Џукело!“
Комадић меса који газе ... Само једном је зачуђено открио да га ударају
ватрогасном справом по нози, с очигледном намером да му сломе ногу.
Понекад га је пробадало, пекло тако дубоко и болно да је Саша
почињао да урла и да се трза. А затим је само арлаукао без престанка. Не
обраћајући пажњу на то чиме га бију и куда га уопште бију. Избезумљени
крик вукао је за собом, кроз грло, читаво његово биће, понекад се Саша чак
некако одвајао од себе и са стране слушао свој крик.
Зачудио се само кад је тај крик неочекивано постао неупоредиво
гласнији, као да су му појачали звук — и тек тренутак касније досетио се да
му је крпа једноставно склизнула с лица.
Истовремено с криком полетеле су капљице, због нечег нису биле
црвене него црне, неколико капи пало је на шофершајбну.
Сиви се окренуо са предњег седишта и заурлао:
— Зачепите му уста већ једном, који вам је андрак, забога!...
Опет су му навукли крпу, али док су га извлачили из аута, пошто су
скренули у неки шумарак — крпа је спала па су му је потпуно скинули,
очигледно се више нису плашили да ће их неко чути.
Сашу су бацили на земљу, гледао је у небо — било је празно.
Мушкарци су, уморни од свог мушког посла, запалили цигарете,
понекад се премештали с ноге на ногу и погледали у Сашу. Уморили су се...
Сиви је чучнуо поред аута — Саша је одједном чуо како Сивом крцкају
старе кости.
— Слушај, Сањка, стигао си — рекао је Сиви. — И можеш да не изађеш
одавде. И сам све добро схваташ. Знаш ли ти колико је овде закопано
таквих као што си ти? И нико их не тражи. У овој земљи се није променило
ништа нити ће се икад променити. Њу треба волети и чувати овакву каква
је. Разумеш ли ти мене?
Саша је гледао у небо.
— Ви ништа нећете постићи, зелени сте, деца. Знаш ли ти да је Костенко
заврбован још док је био у Америци? Он је агент ЦИА! И ухапшен је због
тога што ради за њихову обавештајну службу. Није у затвору због ваших
зарђалих „калашњикова“, луда главо. Само, сад не ваља кварити односе с
Америком, зато су смишљени ти аутомати. Разумеш?
Нико се није појавио на небу.
— Ја имам чак и његов исказ — похвалио се Сиви.
Саша се одједном озарио.
— Хајде да видимо? — затражио је осећајући како говори с муком и
једва изговара речи, а уста му смешно шкљоцају и језик због нечег упада у
рупицу, мада је тамо, чини се, недавно био зуб. — Ако јесте, и ја ћу почети
да дајем исказ.
— Дакле, знаш нешто?
— Не знам... али ако је Костенко агент ЦИА... све ћу да потпишем. —
Саша је настојао да говори брзо, али све изговорено изгледало је као
ударац чекићем по трулом лешнику. Оштре крхотине... и шкрбина зуба
гребе му језик. И никако не успева да добро удахне.
— Никуда ми нећемо поћи, пријатељу — умешао се неочекивано
Опрљени. — Чики треба да верујеш на реч. Нисмо ти ми такси — да те
возикамо по граду. Испричај укратко, па идемо да видиш. Има да читаш
сву ноћ.
Саши се до сада чинило да је овде главни Сиви, али испоставља се да
Опрљени може инсистирати на свом. И обраћање „пријатељу“ у његовим
устима је звучало као претња. Горе него „сероњо“.
Ипак се Саша још једном обратио Сивом:
— Идемо да погледамо?
Сиви је уморно одмахнуо руком. Дигао се и кренуо према ауту.
— Правиш се луд? — питао је Опрљени Сашу. — Да те одведемо, па све
изнова? Хајде, причај. Чак нећемо ништа да документујемо. И ником
ништа нећемо рећи. Договорено?
— Договорено — због нечег је Саша поновио, а не одговорио. И ућутао.
У устима му се накупило много пљувачке, али није имао снаге да је
испљуне. Малкице је окренуо главу, која га је болела, и испуштао пљувачку
право низ образ. Она је текла криво, правећи путић између трагова
сасушене крви.
Неколико секунди су ћутали.
— И? — упитао је Опрљени.
Саша није чак ни трепнуо, невероватно се уморио.
Опрљени је почео да урла нешто, да се нервира, и изнервирао се брзо.
Мало је шутирао Сашу, који је лежао на земљи. Затим су одлучили да га
дигну, али он је једва стајао — ногу су му, изгледа, сломили. Саша је
неколико пута пао.
Поново су му скинули лисице — само да би га спретно везали за дрво.
Саша је леђима осећао кору, а руке су му биле неприродно изврнуте —
једва су могле да обухвате читаво стабло...
Сав искривљен у бесмисленој пози, гледао је доле, у своје ноге. Трудио
се да подигне главу, како би видео све те изроде, и једва је успео: приметио
је само пртљажник аута, на који су ставили флашу вина и неку примитивну
закуску.
Већ су пили, изгледа.
На Саши су поцепали кошуљу. Обећали су да ће га сад тући по
соларном плексусу. Без кошуље врло добро виде куда ударају.
Саша је престао чак и да им разликује гласове.
Тукли су га. Изгубио је дах. Тукли су га. У глави му се просуло неколико
уљаних боја, обилних и смрдљивих. Повраћао је жуч, сливала му се низ
лице.
„Јана — соларни плексус...“ — сетио се Саша однекуд, а то бунило је
било језиво, зато што нема ни љубави, ни нежности него само — бол и бол.
Викали су, дизали му главу хватајући га за јагодице, махали му флашом
испред лица.
„Већ су је испили...“ — помислио је Саша, чудећи се што има јаке
болове, а још фиксира глупе, непотребне детаље.
„Пакао је кад више не можеш да трпиш, а још ти не дају да умреш“ —
помислио је Саша. Ударили су флашом о дрво, за које је био привезан
Саша, флаша се разбила. Почели су да му машу „ружом“ испред лица.
Због нечег су му откопчали каиш и повукли панталоне доле. Саша је
стајао го, спуштених панталона, бесмислен и јадан, као сваки наг и
беспомоћан мушкарац.
— Чак ни Христа нису свлачили, ви сте гадови — рекао је Саша и осетио
како плаче.
 — Христос је, бре, нађен — рекао је неко и ударио Сашу благо и плитко
„ружом“ испод десне сисе. Крв је потекла меко, журним млазевима.
— Еј, добро је — рекао је неко батинашу. — Иначе ћемо стварно морати
да га сахрањујемо.
„Неће ме убити“ — схватио је Саша, али већ му је било свеједно.
— Добро, ја сам марљив — рекао је батинаш али се повлачио бацајући
поглед на Сашине груди.
Паде му на памет да га више неће дирати, али је погрешио.
Опет му је пришао Сиви, говорио нешто, Саша је испустио дугу балу,
клатила се. Гледао је крваве шаре на стомаку.
Одвезали су га од дрвета, пао је на земљу. Већ без лисица...
Тукли су га... као да је то већ било... по глави... и још којекуда — по
органима за дисање. Узлетао је официрски, дуги пендрек. Падао је уз
фијукање.
Тачно — то је већ било... Ваздух му није стизао, али због нечег га је у
телу било довољно — толико много да је могао и не дисати на уста.
Тукли су га замахујући, суровим, све бржим ритмом, и сам им се
подметао под ударце, читавим телом излазио им је у сусрет. Лако је
примао понижење и осећао како жели да викне, али нема гласа. И не треба
му.
Било је, то је било, да.
И скупља ноге. Ударајте ме по ногама, захтевао је, скупљају ми се.
Чинило му се да ће, што га буду тукли јаче, пре да престане бол у
мишићима, који су се савијали у тврде свитке. И да ће се мишићи
опустити.
Однекуд, свега за секунду, опет му се вратио оштар и болан вид. Угледао
је: дрхтаве подбратке, влажне од зноја, тешке.
Нови ударац га је онесвестио, и наслутио је зашто га туку: чим је
изгубио везу са мозгом, почели су да га фотографишу — неколико
фотографа одједном, невидљивих због севања блицева њихових апарата.
Ти блесци су га три или четири пута нагло, болно извлачили из небића које
га је усисавало. Сваки блесак је осветљавао његове раширене зенице и
отворена уста са болно сувим зубима, утрнулим од учесталог дисања, из
којих је шкрипао и клокотао крик, који се пробијао напоље.
Очигледно су хтели да забележе тренутак његове смрти. Али, последњи
блесци су били слаби, расплинути, као да су га фотографисали из магле...
И све је нестало.
 Глава осма

Или је тек почело?

Дошао је себи касно увече. Можда сат, можда два сата касније. Испод
стомака му је било мокро.
Најпре је помислио: „Нисам умро“.
Затим је помислио: „И нећу ни да умрем“.
Сетио се: „А зашто су ме фотографисали?“
И одједном схватио: Нико га није фотографисао. Учинило му се.
Покушао је да устане. Руке су му, ма колико то било чудно, радиле. Али
није могао да се подигне.
А шта ми не ради? — поче Саша да разговара са собом наглас,
мумлајући тихо и, како му се чинило — добродушно.
Дивљачки су га болеле груди које су крвавиле, мало испод сисе. И ногу
су му, чини се, дабоме, ипак сломили. И са темена му је нешто цурило на
чело.
Није успео да устане.
Саша је почео да пузи.
Одмах је схватио да пузи без панталона. Али, нису му их скинули — биле
су спуштене, сметале су му.
Покушавао је да се сагне, да прихвати каиш, да их повуче на себе —
умало се није онесвестио од бола.
Одахнуо је и почео да се истеже лагано, тихо, по милиметар, да би
макар једним прстом досегао до фармерки.
Није успео. Копрцао се ногама покушавајући да навуче тканину, јаукао
је.
Схватио је, најзад, да ће му бити једноставније ако се не савија удесно,
где су му груди посечене, него улево.
Боли, али не толико. Великим прстом је закачио каиш, вукао га дуго,
дерући се.
Некако се обукао. Почео је поново да пузи.
 Радио је рукама и једном ногом. Веома га је болело кад закачи грудима
за земљу, свакакве гране, шишарке. Понекад би завриштао.
Легао је на леђа, покушавао да закопча кошуљу. Прсти су му квргави,
једва се савијају. Таквима се не може ухватити ни дугме. А и то дугме треба
наћи. Некако је везао кошуљу на грудима.
И јакна му је негде. Поцепали су је, вероватно. Ту је негде...
За видела, Саша је добауљао до сеоског путељка, који је направио неко,
печуркари, ваљда. Пузио је утабаним делом — понекад је успевао да
прислони груди уз колено, и тада га је мање болело.
Покушавао је да виче, али умало се није онесвестио кад је изустио тихи
јаук — плућа су му, ваљда, пробили разбијеном флашом?
Понекад је лежао и одмарао се, али кратко, плашио се да ће заспати.
Једном се окренуо на леђа, гледао у небо. Зачуђено је открио да звезде
шушкају. Несумњиво је чуо њихово шушкање, као да су звезде — крошње
дрвећа. Повијале су се, лагано жмиркале и шушкале.
Пузио је даље.
„У каналу нећу умрети“ — понављао је понекад. Затим је смишљао другу
реченицу и понављао је.
„Никог нисам издао“ — говорио је Саша пењући се на узвишицу,
последњу коју је приметио још издалека: та узвишица је водила до
асфалта, а асфалтом су се кретала лепа, топла возила.
И већ кад је седео на асфалту машући бесмислено руком, схватио је
ужаснут да му нико никад неће стати чим у светлу фарова угледа његову
страшну, крваву њушку и поцепану одећу.
Али, још већи ужас га је обузео од тога што му се почела хладити
унутрашњост стомака, а глава му је запловила, и постало му је очигледно
да, ако сад падне у несвест — више неће преживети, неће се пробудити.
Допузио је право на пут, на средину пута. Неко је стао.
И тек после тога допловила је таваница амбуланте. Мрачна, готово
непрепознатљива — зато што је био мрак у ходнику. Саша је гледао у
таваницу.
Ноћу, то је вероватно било исте ноћи, натоварили су га на колица и
возили ходником. Болничарка му је прала тело топлом водом.
Некуда су га премештали, снимали рендгеном, окретали, превртали, он
је јаукао.
 Затим су стигли у готово празну просторију, у којој су била двојица
лекара, јаких мушкараца у плавим мантилима.
Ништа не питајући Сашу, преместили су га на лежај. Секли су завоје,
открили му рану на грудима.
Он није знао шта су му радили — али, учинило му се да, због нечег, у
његове груди убацују цевчице између ребара. Још му се учинило да му
кожу на ивицама ране захватају специјалним инструментима и да је
растежу — завирујући у унутрашњост његовог тела — да нема тамо нечег
занимљивог.
Болело га је чак више него док су га мучили. Саша је поново задречао,
али није се копрцао, није им сметао да раде.
Чинило се да му је тело унутра — готово празно, као лутки. Празно, али
болесно и веома вруће, и не сме се гледати унутра, не треба тамо
завлачити танке металне предмете, то је нељудски.
Урлао је и урлао, све док је то трајало.
Затим му је један лекар мирно рекао:
— Зашто се дерњаш? Ми више ништа не радимо.
— Извините — одговорио је Саша неочекивано чистим гласом и
заћутао. Истина, више му ништа нису радили.
Лекари су се одмакли, мирни, од лежаја на којем је Саша лежао тихо,
као после напада беса.
— Потукао си се са неким, је ли? — питао је само један лекар.
Саша је за тренутак размислио и рекао:
— Потукао сам се.
Какве везе има шта ће му рећи.
Лекари су опрали руке и отишли. Остала је медицинска сестра, стара,
тиха и неприметна, као добри Дух.
— Јесу ли ми нашли нешто? — питао је Саша. — Оперисаће ме? Имам
ли стакла унутра?
— Нису ти нашли ништа. Зашили су те, и то је све. Неће бити никакве
операције — одговорила је.
Саша је поверовао.
— А зашто ми не ставите ногу у гипс?
— А што да ти је стављамо у гипс? Обично угануће. Ти си уопште сав
модар. Дуго су те тукли, по свој прилици.
 Она га није питала ништа — Саша се чудио томе.
Одвезли су га у болничку собу. Још је неко долазио... захтевао да
телефонира родбини... он им је одговорио да је сироче — то сиротанство је
некако нарочито истакло слово „с“, које му је излетело у рупу од зуба,...
Још је био лекар... или двојица лекара... дирали су му руке... притискали
стомак... ставили су му катетер.... Саша је заспао.
Напољу се већ разданило, али необично тешки очни капци су скривали
Сашу од наметљиве дневне светлости. Ипак, по свој прилици, већ вечерње
светлости — преспавао је читав дан.
Саша је лежао и лако се сећао јучерашњице, не умом нити пребијеним
мишићима него нечим другим. И није памтио ни бол, ни понижење него
топлу и саосећајну празнину читавог тела. Покушавали су да му наруше
празнину, али она се ослободила, преживела и истиснула из себе бол,
неколико угрушака црвеног и црног, хладне оштрице, зрнца стакла...
И опет му је унутра брујао крвоток, још помало нервозан, али лаган,
лаган. И тамо, где му је срце или душа — све је било лагано и неустрашиво.
Саша није покушавао да ишта разуме, да тихим и леним разумом дође
до нечег — али, чини се да је упао у стање када неочекивано разумевање
нечег долази само, незвано.
И он је разумео — или можда чак и сањао — поимање да је Бог створио
човека по својој слици и прилици.
Човек је огромна, бучна празнина, у којој дувају промаје и постоје луда
растојања између сваког атома. То и јесте космос. Ако га посматраш из
меког и топлог тела, рецимо Сашиног, и при томе будеш милион пута мањи
од атома, све ће ти и изгледати тако — као бучно и топло небо над нашом
главом.
И ми исто тако живимо у страшној празнини, коју не познајемо и које
се плашимо. Али, није све тако страшно — у ствари, ми смо код куће, ми
смо у ономе што јесте наша слика и наша прилика.
И све што се дешава у нама — сваки бол, који примамо и који задајемо
неком — има везе са оним што нас окружује. И свако ће бити кажњен, и
свако награђен, и не може се докучити ништа, и при томе је све просто и
лако.
Саша је отворио очи и уверио се да је све управо тако. Поред његовог
кревета био је ормарић. Преко пута још један кревет. На кревету је седео
човек и јео јабуку.
Човек је видео даје Саша отворио очи, па му је махнуо руком као да
седи на другој обали и нема смисла да говори — тешко ће га чути.
Саша је трепнуо у знак поздрава.
Не, ипак га још све боли, схватио је то пошто је трепнуо и самим тим
принудио неколико мишића на лицу да задрхте. А први, мали бол као да је
дао сигнал читавом телу и — заболело га је свуда, тешко и досадно.
Саша је лежао и ослушкивао себе: све му кркља и ломи се, као да су
спустили гвоздену кутлачу у његово тело, промешали све органе па сада
тумарају и не налазе своја места.
У ћошку је видео штаке, које очигледно нису припадале суседу — тај се
кретао својим ногама, и то сасвим чило — несумњиво је оздравио.
Саша га замоли да му принесе штаке.
— Да ти помогнем? — питао је сусед.
— Хвала сада — одговорио је Саша и поново осетио како му је слово „с“
прозвиждало мимо изговорене речи, пошто је испало из ње.
Сусед је стајао поред кревета, није разумео да ли је „хвала — да“ или
„хвала — не“.
Саша је зажмурио, схватајући да ће га сад болети јако, неподношљиво.
— Ја сам Љова — рекао је сусед — ако ти нешто затре6a, зови ме — и
отишао.
Саша је отворио очи, погледом окрзнуо Љову и приметио да је Љова —
Јеврејин од оног дивног јеврејског соја који се ретко виђа — црне и бујне
косе, кршан, мало буцмаст, изразитих црта лица, брзо се кретао и,
очигледно, исто тако брзо мислио, имао је спремне одговоре на врло
много питања, на безброј питања.
„Од чега да почнем кретање?“ — мислио је Саша мрдајући прстима
ногу, напрежући час један час други мишић — сви су га болели.
„Да се окренем на бок? Да спустим ноге с кревета?“
Почео је да ради све истовремено и зајаукао, није се уздржао.
Прискочио је Љова, придржао Сашу за рамена и опрезно га повукао горе.
Саша умало није заплакао, било му је тако лоше, буквално свуда.
— Господе, је ли ми барем нешто остало непребијено? — питао је
покушавајући на силу да се насмеши.
Љова је често трептао не знајући како још да му помогне, да му се нађе
при руци.
— Да ти помогнем? — питао је опет.
 — Не, не.
Саша се упутио у клозет, сваког секунда застајући и кривећи се.
Вратио се као да је опет пребијен — ходање, седање и устајање обављао
је у језивим мукама. Успут га је изгрдила болничарка — рекла је да су му
донели „гуску“. Саша је прошао поред ње ћутке, на штакама, спреман да
заплаче, готово мрзећи своју беспомоћност.
Стровалио се укриво на кревет јаучући, и после лежао ћутке, стиснутих
зуба, понекад је увлачио језик у шупљину, тамо где су му јуче избили
предњи зуб — Саша се и не сећа кад су га тачно избили, нити жели да се
сети.
„Можда ће се они вратити да ме дотуку?“ — помислио је малаксало. —
„Па, вратиће се...“
Лежао је још мало и закључио: „Ти си будала, Саша. Ко би дошао у
болницу да те убија, шта бунцаш...“
Позвали су га на вечеру.
Дошла је болничарка, донела му јело, Саша га није ни такнуо. Јело је
одвратно мирисало на нешто живо и топло.
Замолио је Љову, који се бодро вратио са вечере, да врати послужавник
с вечером. Он је то одмах и урадио.
Затим је понудио Саши јабуку, румену и тврду.
Саша је мало држао јабуку у рукама, па је ставио на ормарић. Некако
није желео да је загризе безуб, да ризикује ломљење и осталих, како му се
чинило, климавих зуба.
Али, већ је желео да једе. Затражио је од Љове нож, узео јабуку с
ормарића и почео да је сече на мале комаде и да их ставља у уста. Готово
да није жвакао — некако је гњечио јабуку зубима малтене не мрдајући
болесним вилицама.
— Прекрасна јабука — рекао је Саша заклињући се у себи да више никад
неће изговарати речи са словом „с“, и одмах је изговорио: — Никад нисам
јео тако укусне...
Љова га је гледао неочекивано обрадованим, искрено радосним очима.
Он је седео на ивици лежаја благо се клатећи и, чинило се, спреман да
сваког тренутка не само устане него чак и поскочи.
— Ко те је претукао? — питао је Љова.
Саша се намрштио — није желео да одговори једнозначно, а да му
исприча све — није имао снаге.
 — Па, немој да ми кажеш, ако нећеш — рекао је Љова.
Саша је климнуо главом.
— Имаш ли мобилни телефон? — питао је.
Љова је брзо отворио горњу фиоку ормарића и пружио Саши телефон.
Саша га је држао у рукама размишљајући кога да позове.
Неће мајку, наравно.
„Позваћу бункер...“ — одлучио је.
Када се представио и у неколико речи испричао дежурном ко је и где је,
схватио је да не зна ни у којој је болници, ни на ком одељењу, ни број собе,
па чак ни тачан спрат. Ваљда је други. Испоставило седа је трећи — Љова
му је све рекао.
— Шта се догодило? — питао је дежурни.
— Испричаћу ти касније — одговорио је Саша.
...Посетио гаје неко кога је најмање очекивао — Рогов.
После четрдесет минута је ушао, јак и миран, осмехнуо се, што му је
посебно пријало — Рогов се ретко осмехивао. Саша је као одговор такође
развукао испуцале усне и показао рупу уместо зуба.
— Ала су те урихтавали — рекао је Рогов привлачећи столицу уз Сашин
кревет.
Саша је готово са нежношћу гледао у Рогова. Схватио је да није сам, да
има браћу. Ето, Рогов му је брат, вади из кесе кефир, воће, хлеб, комад
шунке.
— Можеш ли да говориш? — Рогов је пажљиво посматрао Сашу као да
покушава да на основу другаревог лица и изгледа што више схвати и — не
пита превише.
Саша је климнуо главом: могу.
Љова, који је лежао на кревету, упита:
— Да изађем?
Саша је размислио и одговорио:
— Ма, свеједно ми је. Лезите...
Рогов се чак није ни освртао на Љову.
С муком мрдајући вилицама и изговарајући речи, Саша је испричао.
Укратко, без нарочитих детаља, тако да Љови не буде јасно о чему је реч:
„Телефонирала ми је Јана... Пре тога ми је она дала телефон... Ухапсили су
ме на улици... Тукли у станици... После су ме тукли у шуми... Питали су ме
ко је организатор акције у Риги...“ — и остало.
— Сам сам допузио, да. До пута. А даље сам заборавио. Неко ме је
покупио... Или су звали „хитну“. Изгледа, „хитну“.
Рогов је мицао уснама, размишљао је.
— За сада нећемо радити ништа — рекао је. — Ти треба да одлежиш.
Полиција је долазила код тебе?
— Не.
— Чудно, требало је да ти дође...
— Откуд ти овде? — питао је Саша.
— Тако, затребао сам. Тражили су ме.
— А шта је тамо... у Прибалтику?
— Тамо је све дивно. Пет људи је искочило из воза, право кроз прозор,
при брзини од седамдесет километара... Како се нису убили, ђаво би га
знао. Четворица су стигла до Риге, само један је сломио ногу, клинац из
Нижњег — трећег дана су га Лабуси наши у шуми, пузио је према Русији. За
то време остали су заузели кулу и држали се тамо шест сати... Успели су да
долете новинари, малтене из Јапана, а за то време... Скандал за читаву
Европу... Много народа телефонирало је у бункер, захваљивали су. Једино
је Матвеј за сада у бекству.
— А Јана?
— А о Јани ћемо причати касније. Она је овде.
— Нису је хапсили.
— Она је у бункеру.
Рогов је отишао, а Саша је заспао, није био у стању да мисли ни о чему.
Пробудио се ујутро, веома гладан. Љова је читао нешто — на његовом
кревету и на ормарићу биле су гомиле књига.
Кад је видео да се Саша промешкољио, пожелео му је добро јутро,
смешећи се заинтересовано. Очигледно је желео да поприча.
— Добро јутро — одговорио је Саша само уснама.
— Хоћеш чаја? — питао је Љова. У рукама је већ држао грејач за воду.
Саша је захвално трепнуо.
Желео је да опере зубе — у устима му је као да се крвава кашица
залепила за непца. Али четкицу, наравно, није имао.
 — Разумео сам: ви сте „савезници“, Саша? — питао га је Љова уз чај.
— Да — одговорио је Саша избегавајући да именује партију која почиње
словом „с“.
Љова је климнуо главом.
— Чуо сам за вашу акцију у Риги. Свака вам част.
Саша је оћутао.
До вечери нису разговарали о тој теми. Сашу су позивали на процедуре,
Љова му је помагао да устане, додавао штаке. За доручак је Саша
чалабрцнуо воће, ручак је преспавао, а за вечеру је појео мало пшеничног
гриза на млеку — Љова му донео из трпезарије. Гриз је био необично
укусан, као и чај после њега.
Осетио је први пут да ће оздравити лако, тачније, да се већ опоравља. И
још једном је са задовољством помислио: што сам онда издржао — издржао
сам.
Саша је био одлично расположен.
Чак се насмешио одговарајући Љови, који се увек осмехивао кад се
погледом сусретне с неким, али не некако понизно нити молећиво него —
као што живахан, сит и весео пас маше репом у знак поздрава.
Некако неприметно су се распричали. Саша је из пристојности питао
како је Љова доспео у болницу (и одмах заборавио шта му је он
одговорио), а Љову су, међутим, највише интересовали „савезници“ — као,
није ни слутио да ће видети живог екстремисту и изгледа да се том свом
успеху радовао као природњак. Чак је повремено трљао руке — а његови
дебели прсти нису изазивали нервозу, напротив, чинило се да та мека,
топла рука врло лепо милује по глави коврџавог црнооког клинца, сина.
Такође је добро поздрављање са таквом руком, чврста је али не тежи да
изломи све зглобове одједном и пошаље дођавола.
— Не, ви сте, наравно, диван, јединствен цвет у политици — говорио је
Љова, а Саша се мало мрштио због тих „цветова“, без неке нарочите
увреде, наравно. — А шта ви хоћете? Знаш, ја сам спреман да ти признам —
дуго сам био за вас, док сте били подједнако далеко и од „левичара“ и од
„десничара“, и од патриота, и од либерала. Чинило ми се да сте ви дошли
да створите ново тло, у замену за старо, које је изгубило своју плодност,
заиста је изгубило све.
— Осим гробова — рекао је Саша.
— Да, да, осим гробова — сагласио се Љова и одмах кренуо даље за
својом идејом. — Али, у последње време почиње ми се чинити да клизите...
па, условно речено, у црносотњаштво.2 Не? Ја, разуме се, не говорим о
Риги — те глупе полицајце је одавно требало поставити на своје место. И
наравно, не говорим о томе како се ви спремате да „тучете Чифуте“ —
хвала Богу, то не треба очекивати од вас. Али, ви нам пружате осећај да
никако не можете да се искобељате из догми тих застарелих, ништавних
идеологија, које су постојале током читаве историје Русије, почев од....
Василија Трећег или Ивана Грозног па све до бољшевика — витлале су над
државом не доносећи ништа осим крви и хаоса.
— Одакле је онда настала ова читава држава ако су... крв и хаос.. —
„хаос“ је прозвиждао у Сашин зуб.
— Она је склепана од те крви и од тог хаоса, то је очигледно, Саша, а
историја се понавља сваких сто година, врти се у круг, најпре је крвави
мраз, затим следе цмиздрење открављивања, затим хаос, затим крвави
мраз... И тако даље...
— Па, нека буде тако, свеједно ми је — признао је Саша поштено.
— Како „свеједно“? — зачудио се искрено Љова. — А чему онда ви? Шта
ви радите? Опет хоћете крвави мраз? Ето, лично ти — можеш ли ти да
дефинишеш вашу идеју?
Саша је слегнуо раменима.
— Разумеш — није престајао Љова — ја хоћу да видим футуристичку
антропологију „савезника“, а ви сте нам се попели на главу говорећи само
о „националној будућности“.
— Иако нема никакве нације — сугерисао је Саша сећајући се
Безлетова.
— Саша, драги мој, ти мене поједностављујеш — рекао је Љова —
напротив, нација постоји, она просто жуди за ослобађањем. Не треба
стварати нову нацију, не. Нити треба насељавати државу туђинцима. Нити
треба сами да одлазимо у резервате, да бисмо се одржали. Код нас већ
постоји народ. Али, не онај који се буса у груди и виче „Ру-си-ја“. Ти што
вичу су, у суштини, туђинци. Готовани. Народ је нешто друго. Ја бих га
назвао „нови доброзаборављени стари“. Разумеш? Ето, то су они људи што
мирно сеју и мирно ору, и све виде у мртвачком сандуку — и „баштинике“,
и „космополите“ — зато што им они само сметају да ору и сеју.
— А зашто тај „нови заборављени стари“ народ противречи идеји
„националне будућности“, која ти је дозлогрдила?
— Зато што су вам, Саша, идеју „националне будућности“ потурили зли
и прљави „баштиници“ и зато што она противречи антропологији.
Противречи еволуцији! Она, та идеја наставља вечити круг — од крви до
хаоса, о коме сам ти већ говорио.
— А имаш ли ти другу идеју?
— Саша, колико пута треба да ти поновим — треба се ишчупати из тог
круга, одбацити и „словенофиле“, и „западњаке“, и остати у исконском
облику, без икаквих наноса...
— Које је нанела руска историја за хиљаду година — завршио је Сашка
Љовиним тоном, стоти пут се чудећи нездравом обиљу слова „с“ у руском
језику.
— То је посебно питање, Саша, шта је она нанела. Врло много да би
помогла докучивање света, али врло мало да би се живело на овом свету.
— Али ја добро живим.
— Да, нарочито судећи по твом бајном изгледу.
— Али, ја не живим у Русији. Ја покушавам да је вратим себи. Одузели
су ми је.
— Једни џелати су Русију узели другим џелатима. И још се не зна који
су џелати бољи. Данашњи су те барем оставили у животу.
— Заиста је безначајно питање ко би мене оставио у животу — почео се
љутити Саша. — Спреман сам да живим под сваком влашћу, ако та власт
обезбеђује очување територије и прираштај становништва. Садашња власт
не обезбеђује. Ето, у томе је сва разлика.
— Да, овде, у овој држави увек је проливана крв претерано и језиво,
Саша, о чему ти причаш — раширио је руке Љова.
— Љово, престаните — Саша је неочекивано прешао на „ви“ — „увек је
проливана“, а жене су рађале и рађале, никад није био мањак народа.
Таман довољно за читаву државу. — Саша се и сам зачудио одакле му је, из
ког буџака детињства, искрснуло то бесмислено „таман“. — И ето, сад га
одједном нема довољно.
— Зато што им је досадило рађање! — пљеснуо је рукама Љова. —
Колико се може та незајажљива „руска идеја“ хранити својом децом?!
— Једино она и мисле о руској идеји, када се не жели рађање.
— Саша, немој да се љутиш — осмехнуо се Љова.
Саша није одговарао. Заиста се љутио. Ни сам није знао због чега. Зато
што је ушао у ову расправу.
Те вечери више нису разговарали, барем о „идејама“, али сутрадан
ујутро су се закачили за неку вест коју су чули на радију, па поново
заподенули разговор, фактички испочетка.
Љова је збијао шале.
Говорио је како је Русија „теоретски — коњ, али практично — не тегли“,
о томе да „тамо где Русији почиње савест — одмах ступа на снагу историја
болести“, и још много тога сличног.
— Не, кажи ти мени имате ли ви идеологију? — није престајао. — Или се
само правите луди служећи се бедним речничким залихама свег оног
црвеносмеђег шљама ? — изазивао га је Љова, мало ублажавајући осмехом
оштрину својих речи.
— Прво, они нису шљам, Љово — одговарао је Саша без осмеха. —
Друго... а друго, одавно нема никаквих идеологија... У данашње време су
идеолошки... инстинкти! Моторика! Интелектуално менторство је
застарело, нестало је неповратно.
— А шта су твоји црвеносмеђи?
— Ни тло, ни част, ни победа, ни правичност — ништа од набројаног
нема потребу за идеологијом, Љово! Љубав нема потребу за идеологијом.
Све, што постоји у свету као насушно, нема потребу за доказима и
утемељењима. Сад је насушно једно — граница државе, граница света — у
корист нас, зато што смо ми најбољи. Да би се стварао свет, потребна је
власт и — то је све. Они са којима ћу славно да узимам, делим и
умножавам власт — моја су браћа. Имао сам срећу да упознам људе са
којима нећу глупо да умрем. Могао сам проживети читав живот а да не
наиђем на њих. А ја сам их сусрео. И на томе се све завршава.
— Али, то је један анархизам — рекао је Љова, изгледа, сасвим
задовољан Сашиним одговором.
— Љово, ја просто не желим да те вређам — Саша, који је до сада гледао
у таваницу јер му је тако било лакше да мисли и говори, окренуо се према
саговорнику. — Не желим, али ћу ти рећи. То није анархизам. То је потпуна
јасноћа. Меније, Љово, потпуно јасно да смо ми — црвеносмеђа партија.
Штавише, Љово, ето тај „нови добро заборављени стари“ народ коме си ти
приписао толико дивних особина: и радан, и добар, и какав год био, он је
такође „црвеносмеђ“. Ти си га смислио за себе, он не постоји. Он је сам
себи одабрао ту судбину и она му се, по свој прилици, свиђа.
— Свиђа му се што је читава његова историја — смењивање начина за
мучење, које примењује власт? — поче већ овде да се љути Љова. — А када
тај народ најзад подивља, почиње да „бије Чифуте“.
— Јао, Љово, па нећемо о томе... Руси уопште не знају ко су Јевреји и да
постоје у природи. Још пре десет година један од хиљаду људи је знао да је
Марк Бернес, испоставило се, био Јеврејин. А још мање да је и Утесов.
Антисемити у Русији били су, у свим временима, или Украјинци... који су се
презивали, рецимо, Гогољ, или на пример, Чехов, или Булгаков... или
Пољаци који се презивају Достојевски... У најгорем случају, неки
Лавлински... још и Блок, Холанђанин, како су говорили о њему... А сад још
и Куњајев, чија лоза потиче, пре свега, од Татара... Остали антисемити у
Русији су све
— сами Јевреји... И то ме уопште не интересује.
— А какви су Јевреји? — питао је ипак Љова.
— У крајњем случају, лудаци или несрећници — сагласио се мирољубиво
Саша.
— А шта ако се читава држава састоји од лудака и несрећника? —
заинтересовао се Љова пакосно.
— Не знам која држава... Међу Јеврејима је, кад већ говоримо о томе,
мање несрећника него међу Русима, али је више лудака.
Љова је заћутао, намргођен, и дисао дубоко, кроз ноздрве.
— Ствар је у нечем сасвим другом — рекао је Саша, пошто је одлучио да
доврши разговор, кад га је већ започео. — Ово о чему смо ми почели да
разговарамо јесте апсолутно нанесена, па чак и наметнута тема — овде
Саша умало није рекао „ви сте је наметнули“ — и њу заиста треба
заборавити.
— И у чему је ствар?
— Ствар је у томе што постоји само сродство, и ништа осим њега.
Разумевање оног што се дешава у Русији не заснива се ни на обиму знања
нити на интелектуалној казуистици, чијом употребом можемо насапунати
све, што год хоћемо, свако питање, него на осећању сродства, које се
укорењује у човеку, по свој прилици већ у детињству, па после треба да
живи са њим, јер не може да се избави од њега. Ако осећаш да ти је Русија
— жена, као у Блоковој песми, значи да према њој треба и да се односиш
управо тако, као према жени. Жена у библијском смислу, уз коју се треба
прилепити, са којом си венчан и живећеш док вас смрт не растави. Блок је
генијално схватио то — о жени. Мајка је нешто друго
— од мајки се одлази. И деца су нешто друго — одлећу у одређеном
тренутку, као анђели које си ти однеговао. Али је жена — неповредивост.
Жена је та, коју ти узимаш. Не истражујеш је, не разгледаш је
заинтересовано или злонамерно: ко си, шта радиш овде, јеси ли ми
потребна, а ако си ми потребна — зашто, него је волиш и то ти већ диктира
како да живиш. И у том случају, не остаје ти никакав избор. Није истина,
Љово, кад кажу да је живот — увек избор. Све што је истинско негира и сам
појам избора. Ако имаш љубав, рецимо, према жени, ти више немаш
избора. Или она или ништа. И ако имаш Отаџбину... Овде је исто...
Саша се неочекивано уморио. Није чак ни слутио да може говорити
тако дуго. Штавише, никад није нарочито ни размишљао о овоме што је
сада рекао. Вероватно, све му је то било негде унутра, неформулисано, па
се одједном спојило у једно, чим се указала потреба.
Љова је слегнуо раменима као одговор.
Пошто је поћутао, рече:
— Може се расправљати с оним ко тражи истину, бадава се полемише с
оним ко жели да се утврди у свом мишљењу.
— Ти ништа ниси разумео — одговорио је Саша.
— А ти ниси рекао ништа.
Тако су се и посвађали.
Било је непријатно лежати ћутке и у мислима настављати препирку,
али, на срећу, дошао је Рогов. Опет са воћем. И цигаретама. Донео му је
чак и мало новаца. Од Матвеја, како се испоставило.
Отишли су да пуше.
— Матвеј се појавио — саопштио му је новост. — Све је као нормално.
„Органи“ су их због нечег оставили на миру.
Саша је слушао ћутке.
Некако одједном му постаде лакше. Рогов је био јасан и својеглав — из
њега је зрачио осећај да доживљава свет као механизам: негде се нешто
искривило и треба га исправити, да не падне.
— Укратко, ти си најгоре прошао — рекао је Рогов.
— Још се не зна шта раде нашим момцима у Летонији — одговорио је
Саша.
— Да — сагласио се Рогов.
„Зашто ли, ипак, нису дирали Јану?“ — помислио је Саша.
И Рогов, као да погађа о чему Сашка мисли, рече:
— Одмах пошто су тебе ухапсили, видели су Јану како излази из ФСБ.
Саша се упиљио у Рогова.
 — И шта?
— И ништа. Обавестили су о томе Матвеја, он је климнуо главом и
наредио да се не таласа.
Саша је заћутао.
— Ништа не разумем — рекао је.
Опет су пушили, а кад је Рогов одлазио, опет га запањи, али овај пут
кудикамо болније:
— Твоја мајка је телефонирала у бункер. Питала шта је с тобом... Умро
ти је деда, рекла је.
— Кад је звала? — упитао је брзо Саша.
— Прекјуче.
— А што ми ниси пренео?
— А шта би ти урадио? Отпутовао би? Јашући „гуску“...
Пошто је испратио Рогова, Саша леже на кревет — у глави му се све
расплињавало, није био у стању да мисли ни о чему конкретно.
Деда је умро... Сад више нема других Тишина. Само — Саша.
Ноћас је сањао деду. У последње време Саша је заиста често сањао
нешто. Деда је седео у црквеној порти, просио милостињу.
Пробудио се — умало није заплакао.
„Чему то?“ — мислио је.
Љова је ћутао и читао усредсређено. Брзо је прелиставао странице.
Саша је погледао његове књиге — чега све ту није било, некакви уџбеници,
европска класика, нешто сасвим модерно, па чак и један „женски роман“ у
офуцаном омоту.
„Увређен је, нека га ђаво носи“ — помислио је Саша.
Лежао је, сећао се деде — како је тај умирао мирно. Мисли: да ли је та
смиреност пред смрт урођена или се јавља од умора?
Детињства се сећао слабо. Дедино лице је промицало, никако није
могао да га уреже, упамти — како се мрштио, како је говорио. Некуд је све
одлазило, неповратно...
После ручка Саша се потпуно сневеселио и, ни сам не знајући зашто,
одједном рекао:
— Љово, немој да се љутиш.
— Бог с тобом, не љутим се — рекао је Љова. Али, није се осмехнуо.
Погледао је Сашу, вратио се књизи, али видело се да не може да чита.
Прелазио је очима по редовима и поново се враћао на врх странице.
Саша је отишао да пуши, како се Љова не би мучио.
„Па, он је врло добар човек“ — мислио је Саша. — „Зашто сам се
посвађао са њим?...“
Пријало му је пушење, првих дана му се вртело у глави од пушења, а
сада — ништа. Смиривало га је.
Жао му је деде... Али, Саша се већ некако навикао на мисао да деда
одлази, да сваког часа може умрети.
И зато му бол није био неподношљив, као после очеве смрти.
„Или су, можда, унаказили нешто у мени?“ — помислио је Саша. — Негде
унутра су ми пребили жилицу жалости, покидали је... А?“
Нико се није одазивао, и Саша одмахну руком.
Сутрадан су Љову отпустили.
Стегли су руку један другом. Љова је рекао нешто безначајно, у смислу
— „оздрави“.
Затим је још рекао:
— Човечанство стално изнова понавља исте шале. Пушта на вољу
једним истим осећањима.
— Тражењу правде? — рекао је помало неумесно Саша, или као питање
или као потврдан одговор.
— Не — одговорио је Љова.
Саши су скинули конце са груди. Неке занимљиве конце — гледао их је
зачуђено. Мислио је: тако треба, човек је као лутка, ето, можеш да га
зашиваш. Или да га рашчеречиш.
Убрзо су га отпустили — ваљда је био опорављен.
Ишао је улицом лагано, као пребијен пас. Храмао је и држао се за
груди. Понекад га је болно жигало — као да су комадићи стакла остали
тамо негде, унутра. Али, ипак му је било добро. И напољу је мирисала
позна јесен.
Жалио је само због тога што га Јана није посетила ниједном.
.. .Стигао је до једне клупе.
Седео је на њој притајен, ослушкујући себе, као да читаву годину није
био напољу. Смрзао се, истина, брзо.
 Храмљући је стигао до метроа, возио се у полупразном вагону, осећао
се као војник кога су готово убили, сахранили, а он је преживео. И сада се
вози, а нико не зна шта је било с њим.
Саши су уопште биле стране те дечије мисли, али сада га је нешто
разнежило.
Размишљао је час о деди, час о Костенку... Час о Љови.
„Љова је у праву“ — мислио је. — „Држава је џелат. Свлачи те голог и
удара у соларни плексус“.
„Али, то није моја држава. Она је туђа... Или си ти њој туђи, Саша?“
„Не, нисам ја. Она је свима туђа. Требало би је убити.“
Још је размишљао о ономе што је рекао Љови о сродности, и питао се:
„А имаш ли ти лично ту исту сродност?... Сећаш ли се како си побегао из
свог села... Постоји ли код тебе то сродство?“
„Постоји. Постоји. Само не знам речи којима бих то могао доказати“.
„Па... а Јана?“
„Шта Јана?“
„Она ти је сродна? Жена ти је? Па, издао си је кад те је болело... Чак си
је проклео?“
„Доста, нећу да причам. Нећу. Нисам је издао. Ни проклео. Само ме је
веома болело.“
И сакрио се некуд од својих мисли. Почео је да посматра неког. Човека
наспрам себе, ружну девојку, дете... Поготову дете: оно га је гледало
умиљато, једноипогодишњак је, вероватно. Врло добар. Зверчица, да.
У бункеру су га дочекали радосно, грлили га, Саша је замолио: „Лакше
мало“.
Матвеја није било, ни Јане.
Ђаво ће га знати да ли је желео да види Јану — никако није могао да се
разабере. Вероватно је желео. Само се мало устручавао због свог избијеног
зуба, одвратно необријане и омршавеле њушке.
Убрзо је тихо легао, негде у удаљени угао мрачне просторије бункера.
Иза зида су жагорили момци, од тога му је било пријатно у души. Заспао је.
Ујутро су се сви спремали за митинг — и Саша је одлучио да пође, мада
се јутрос испоставило да је још слаб и не може да хода брзо. Али, ипак му
се ишло.
Саша је волео те бучне, помамне поворке по граду, уз вику и клицање.
Наоколо — луде заставе, унутра — осећај тријумфа.
Растерујући народ у метроу, „савезници“ су се упутили према месту
заједничког окупљања. Галамили су и побуђивали непријатељске погледе
пролазника. Ипак, понекад су их гледали лепо или барем заинтересовано:
„Како овде тумарају добри дивљаци...“
Саша се увек добро осећао у бучној, шароликој руљи, одмах је постајао
њена мала, али чврста компонента.
Окупили су се код споменика револуционарног писца, постројили у
редове. Споменик је стајао као црни, окамењени стражар бацајући праву,
дугу сенку.
У маси је Саша запазио и „своје“ — дечаке и девојчице из свог града,
свог одељења. Ту је био Шаман — јак, црнокоси тип. Пајала — музичар,
лудачке и честите очи на лепом лицу. Стигао је Далекометаш — заиста је
некад јурцао по држави, најстарији је у одељењу... Ту је био и Позик,
Нагативов брат поцрнелог лица: осмехнуо се тако да Саша умало није
заплакао, загрлио га је нежно. Још неки млади нараштај — „савезници“
новог позива...
— А ко си ти? — питао је Саша загледајући се у девојку, шипарицу.
— Вера — одговорила је.
Млада буранија је стидљиво гледала испод ока у Сашу: знали су шта му
се догодило, поштовали га због тога. Али, у партији је било много,
десетине, а можда већ и стотине таквих као он, који су преживели и батине,
и робију, и гладовање. Сашу је помало збуњивала та пажња.
...После недавних неспоразума у центру престонице, власти су
одлучиле да доведу невероватан број полиције. Сашка у почетку уопште
није веровао да ће им дозволити митинг и поворку, али у бункеру су му
објаснили да би се „савезници“, ако им не дозволе бучну шетњу,
несанкционисано окупили на другом месту. Па би власти морале да
растерују све: а то, треба разумети, није једноставно.
„Боје се, фукаре“ — помислио је Саша. Свидело му се што се плаше.
Широким кораком, вичући из све снаге, ишли су Москвом. Са тротоара,
где су се заустављали пролазници, још издалека осврћући се на буку и
топот, нису се могли јасно видети „савезници“ — колону су са свих страна
опкољавали кордони полиције.
Ударили су корак — као да одмеравају своју територију. Викали су:
„Револуција!“
Саша је приметио Рогова, наглашених јагодица и мрачног погледа.
Рогов је викао са свима, гласно, упорно, убеђен у то да ради праву ствар.
Костја Соловиј, који је ишао између две бајне „савезнице“, махао је
огромном заставом на четворометарској пластичној, па зато лакој дршци.
Застава је витлала у ваздуху као жива.
Саша је најпре ходао у редовима, али је затим схватио — губи дах и
стеже га у грудима.
Пошао је према тротоару, уморан, у јакни са туђих рамена —
поклонили су му је у бункеру.
Полиција га је нерадо пустила. Гледали су га омражено. А Саша у њих —
мирно. Изненадио је себе жељом да убије сваког од њих и — да му не буде
жао.
За Сашом је похрлила Верочка, с којом се тек упознао, али је нису
пустили, грубо су је одгурнули.
„Магарци“ — помислио је Саша. Није се умешао.
На тргу, на који је колона стигла после пола сата, приређен је митинг.
Када је Саша стигао тамо, Матвеј је већ говорио са камиона — блед,
црноок. „Савезници“ су га слушали подрхтавајући, спремни да се сваког
тренутка раштркају — да понове оно што су недавно урадили у Москви.
Неочекивано, Саша је на камиону приметио и Јану. Стајала је с краја,
озбиљна, лепа, у кожном сакоу и полупровидном џемперићу, са
„рупицама“.
„Није јој хладно?“ — помислио је Саша.
Пробио се до камиона, стао позади додирујући точак врхом ципеле.
Недалеко су пушила двојица главоња, гузатих и набијених мушкараца,
оперативаца у цивилу.
Саша је чуо њихов разговор.
— Председника олајавају, стока! — говорио је један другом и главом
показивао камион са говорницима. — Све до једног бих похапсио и
излемао. Лично бих унаказио сваког.
Саша се окренуо пошто је у себи задрхтао, или од ужаса, или од
непријатељства, или, пре ће бити, од гађења.
„А шта ако сад видим своје?“ — помислио је Саша на оне који су га
мучили. — „Шта да радим онда? Да их гледам ћутке? Да се сакријем? “
Знао је, наравно, да се неће скривати — а и ко ће га дирати кад су наоколо
стотине „савезника“. Па ипак, шчепао га је лепљив, загушљив талас...
 Замолио је неког за цигарету, отишао мало у страну, сео на клупу и
запалио. Прсти су му дрхтали.
За тренутак му је застао дах, кад је Јана неочекивано села поред њега.
— Здраво — поздравила га је.
Саша је климнуо главом не отварајући уста, било му је незгодно што
нема зуб.
— Како си? — питала је Јана.
Саша је слегнуо раменима.
— Нормално — одговорио је, пошто је нашао реч. — Подношљиво.
Приметио је да се ошишала краће. Зато је изгледала сурово, па чак и
зло.
„Није баш лепа, па ипак...“ — помислио је Саша.
— Немој да идеш, Матвеј хоће да разговара са тобом. Овде смо дошли
на идеју: треба покренути кривични поступак — рекла је Јана. — Због твог
пребијања. Шта кажеш?
— Не знам, свеједно ми је... — одговорио је Саша и заћутао.
Било му је некако лоше и помало му се смучавало.
— Зашто ћутиш? — питала је Јана.
— Зашто ме ниси посетила? — питао је. „Грубо и глупо питање“ —
схватио је одмах и сам.
Јана је хмикнула иронично, учинило се Саши, у смислу: што бих те
посећивала, зар сам ти ја жена? Мало ли је наших људи по затворима и
болницама, кад бих ишла код свих...
Није му одговорила на питање, такође је извадила танку, отмену
цигарету — танким прстима дречаво налакираних ноктију.
Саша је и од ње затражио цигарету, па тек сад приметио како су му
порасли нокти, уоквирени прљавштином — није имао чиме да их посече,
само једном је кришом узео Љовине маказице, било му је некако незгодно
да их затражи, можда се он гадио...
Стиснуо је руку и пушио у шаку, као криминалац.
— Залечили су те? — питала је Јана. — Не боли те ништа?
Саши се опет учинило, по њеном гласу, да јој је свеједно — јесу ли га
или нису залечили, боли ли га нешто или су му престали болови.
— Зашто су ме ухапсили, ти не знаш? — упитао је изненада. — Не чини
ли ти се да си ме ти „провалила“? Да је све било због тебе?
Јана га је гледала пажљиво, па чак зачуђено.
— Будало — рекла је. Устала је и отишла.
Саша је такође устао, није чекао Матвеја, шепао је према метроу.
Стигао је до железничке станице, купио карту за шинобус — није имао
довољно новаца за воз — и кренуо кући.
Шинобус је тресао, тандркао је као шупља посуда. А у вагону су шибале
тешке промаје.
Возио се леденог лица.
Неосетно је задремао, уз клопарање точкова, зимогрожљиво се
ушушкавајући у јакну.
У сну му је утрнула рука — сањао је како опет носи лисице и сад ће га
заболети — викнуо је ужаснут и пробудио се.
Сусед наспрам њега гледао га је уплашено.
Саша је прогутао пљувачку. Зажмурио је од мржње према свему што се
налази око њега: напољу, у прошлости, у будућности.
Сетио се још како је управо сањао точкове који су му звецкали доле,
испод ногу. И ти точкови су личили на млин за месо, који се вртео и
премељавао хрскаво и ломљиво. У сну су испод точкова летели груменови
црне влажне земље, железнички прагови и још нешто, бело, тврдо...
 Глава девета

Првих дана децембра, док је вејао тежак снег — од оштре и зле

прекрупе — из Риге су стигле вести да су момци, „савезници“ који су
учествовали у акцији, осуђени на по петнаест година затвора. Пришили су
им неки невероватан члан о тероризму, кога није било ни у каквом облику.
Ушли су у кулу и забарикадирали се — ни чиодом нису уболи никог.
Граната, којом су „савезници“ претили обезбеђењу, била је гипсана.
У вестима су приказивали судијино гадљиво лице — седа грива, танке
усне, злобне очи. Луакразе... Луакрезе... Лукрезеје... — Саша је заборавио
његово презиме. О судији се причало како на свом рачуну има седамнаест
ветерана Црвене армије, затворених у летонску тамницу за последње две
године. Неколицина их је умрла у затвору — један од старости, другог нису
повратили у живот после штрајка глађу... Још један старац је промакао у
телевизијској репортажи — приказали су архивске снимке, на којима њега,
оболелог од Паркинсонове болести, дрхтавих руку, на колицима одвозе у
ћелију. За то време судија нешто листа, материјале из досијеа...
— Па, требало би га убити — рекао је Саша уморно.
— Треба — подржао га је Рогов замишљено, он и Матвеј су свратили у
госте.
Седели су за столом, пили чај. Матвеј је сркао чај, гледао у момке и
жмиркао.
Када је Саша изговорио „убити“, Матвеј је задржао поглед на њему, као
да одмерава колико је озбиљно то рекао.
Саша је ухватио поглед и разумео га, мирно је погледао Матвеја у очи.
— Да, Матвеје — рекао је.
Матвеј је кратко климнуо главом и прешао на другу тему.
Када су испили чај, позвао је момке напоље, свој мобилни телефон је
оставио у стану. И Рогов је оставио свој. А Саша га није ни имао, од онда.
— Матвеје, ја морам знати — рекао је Саша када су изашли у улаз — шта
се десило онда? Ко је крив што су ме ухапсили? Зашто ми је био проваљен
мобилни телефон?
 — Извини, нису ти одмах рекли, Сања — одговорио је Матвеј окрећући
се, ишао је три степеника ниже, и заћутао. Напољу је запалио цигарету и
замислио се кратко.
— Код нас се својевремено појавио човек... — причао је Матвеј. — Звали
смо га Спец. Одмах је понудио да нашим момцима држи часове борбе прса
у прса. Новац није тражио, тајне није откривао — пристали смо. Бавио се
нашима месец и по или чак дуже. Не уплићи се ни у шта, кажем. Зато му
нисам ни постављао питања — да ли га је неко послао или није. Момци се
преврћу, па, добро. А касније, он нам је једном понудио неколико
мобилних телефона — били су нам потребни, а као што и сам знаш, партија
нема новаца. Спец је рекао да у некој продавници врше откуп половних
мобилних телефона. Проверили смо — заиста то раде. И узели смо
мобилне телефоне од њега. А чим си ти заглавио, Спец је одједном
нестао... О другим акцијама разговарало се другим мобилним телефонима
— те акције смо морали хитно обуставити. А са тобом... па, са тобом је све
јасно. Ти си нас спасао.
— Да, добро, спасао сам вас — одмахнуо је руком Саша — ја заиста
нисам знао ништа.
— Спасао си нас, спасао — рекао је Матвеј осмехујући се — Трећег дана
један добар човек из „органа“ ми је дојавио да немају због чега да нас
хапсе — нису ти ишчачкали ништа. Могао си им рећи, али си прећутао.
— А шта је са онима у Летонији? — питао је Саша.
— Али, летонски „органи“ не комуницирају са нашим. Лабуси заиста
сматрају да су им наши „органи“ и приредили све...
— А Јана?
— А шта Јана? Њу су позвали у „органе“, тамо већ имамо своје људе
оперативце, па, у ком смислу своје људе — наше курире. Она је отишла и
рекла им да не зна ништа. Намучили су се с њом и пустили је. И заиста,
поводом тога нису ухапсили никог, осим тебе. Једноставно, нису имали
разлога. Одрадили смо чисто док смо спремали акцију у Риги. Ниједан
пропуст. Ти си им био једина шанса... Поштено говорећи, чудим се да те
нису сасвим убили приликом мучења. Како си ти?
— Све је зацелило, као псу.
— Обично кажу „као мачки“.
— А мени као псу. И веома желим да учиним нешто гадно. Немаш
никакве предлоге?
— Не можемо овде да радимо — рекао је Матвеј. — Недавно су ме
позвали... Углавном, био сам у Кремљу.
— Није ваљда — зачудио се Саша. — Баш тамо?
— Баш тамо. Где седи председник.
— Да ниси случајно био код председника?
— Нисам. Нећу ти рећи код кога сам био. Код врло великог човека.
Рекао ми је: или зачепите, или ће Костенку ребнути петнаест година а вас
почети да одстрељују. Рекао ми је то врло, врло убедљиво. Поштено ћу ти
признати: ако нас почну одстрељивати... па, одавно је требало да будемо
спремни на то. И спремни смо. Мада нећемо да нас набијају на колац пре
времена. Али, ако Костенка осуде на петнаест година — бери кожу на
шиљак.
— А ако га ипак осуде?
— Има шансе да га не осуде. Сачекаћемо суђење.
— И... шта?
— Радићемо, нећемо овде. Радићемо у иностранству. У ствари, већ смо
почели. И наставићемо. Имамо повод.
Матвеј је погледао у Сашу, благо, погледом га није притискао, није
питао ништа.
— Већ сам разумео. Спреман сам — одговорио је Саша.
— Треба нам оружје — рекао је Матвеј. — Можете ли да га набавите?
Саша је слегнуо раменима:
— Потрудићемо се.
— Чим га набавите, дођи у Москву. Ја ћу ти дати препоруке: како и шта.
Све адресе. Где он станује. А даље ћеш сам. Само су ми потребне твоје
фотографије. Као за пасош. Имаш? Онда ми их дај сада...
Вратили су се кући, мама је већ дошла, мотала се у кухињи.
Саша јој није рекао ништа кад је дошао из Москве. Престао је да у
стану хода — као раније — у шортсу, без мајице, како мама не би
приметила ожиљке на грудима,
Али, она је приметила избијени зуб и храмање.
„Потукао сам се“ — рекао је тада Саша. После се хвалио новим зубом —
кад га је ставио. „Каква кљова, мама?“ Гледао је у њу и мислио: „У твојим
очима је тако много суза. Трепни да их скинеш, мама, то ми је
неподношљиво“.
Али, није јој рекао ништа. А она је прећутала, није питала.
 Саши се учинило чак да је погодио њене мисли. Мајка је мислила: „Он
неће урадити ништа лоше, он не може...“
Али, он може. И хоће.
— Имаш госте — рекла је осмехујући се. И већ се осмехивала без страха
и потајног непријатељства, као раније кад је дочекивала „савезнике“ у кући
— него пријатно. Вероватно је много размишљала и схватила да више
ништа не може да промени. А и момци су, судећи по изгледу, били добри, и
Матвеј, и Рогов. Поздравили су се врло срдачно.
— Мама, ми бисмо нешто појели — рекао је Саша.
— Хоћете ли пељмене?
— Да, да.
Мама је сервирала сваком по тридесет пељмена, спремила још
ванглицу салате и дарежљиво насекла сира.
Гледајући испод ока, поставила је тањире и изашла.
Матвеј је причао занимљиве приче о — „савезницима“. Однекуд је
недавно свратио Вења, који је богзна где нестао. Исте ноћи је учествовао у
ноћном „нападу“ на летонску амбасаду, када су зидове те зграде гађали
флашама фарбе, а на фасади исписали црни графит: „За наше старце —
одсећи ћемо вам уши!“
Вењу је полиција јурила по двориштима, али нису га ухапсили ~
домишљан се сакрио у контејнер за ђубре. Вења је после тврдио како су у
контејнеру били једино велики полиетиленски џакови и како није било
никаквих слузавих огризина, али му нису веровали. Најзанимљивије је то
што су полицајци помислили да је он можда ту, у канти за смеће — мало су
забадали гумене пендреке, али су се гадили да рију по ђубрету.
Зато се Вења јуче сам предао: како пише жута штампа, „есесовац“
извршио напад на Деда Мраза.
Ствар је у томе што су у Москви на неколико места нагло постављене
снежне скулптуре Деда Мраза. И једну од њих Вења је, у пијаном стању,
разбио лопатом — из мржње према буржоаском, по његовом мишљењу,
празнику „Нова година“ и његовом обилно брадатом веснику.
У Питеру, момци — „савезници“ су на шиљак административне зграде
натакли лутку председника што је, у ствари, и послужило као повод да
позову Матвеја у Кремљ, а у Рјазану су на митинг извели стадо овнова,
тридесет грла са беџевима на којима је био исписан назив главне
председникове партије.
 Покушали да заплене овнове као материјални доказ, али су им
„савезници“ дали само беџеве...
Саша се најискреније смејао Матвејевим занимљивим причама, али
истовремено је потиљком, ваљда, или неким кичменим пршљеном осећао
лаку хладну језу — од оног што је обећао да ће учинити и што ће сигурно
да учини.
Отргао се тек кад је одједном схватио да је мама утишала телевизор у
својој соби — очигледно је занима чему се они овде толико смеју.
Кад је испраћао момке — ноћивали су у празном стану једног локалног
„савезника“, а сутрадан ујутро су наставили путовање даље, по Русији —
мама је изашла у предсобље. Опраштала се са Матвејем и Љовом пажљиво
загледајући њихова лица.
Па, шта је, мама? — упитао је Саша нарочито ведро, пошто је затварао
врата. Бацио је поглед у огледало, искезио се, још ненавикнут на свој нови
зуб.
Она је вртела главом и није му одговорила ништа.
Саша је, привучен нечим, пошао за њом у кухињу — момци су сами
опрали тањире за собом, мајци је остало само да. покупи мрве са стола и
укључи чајник.
— Саша, можда ће се нешто десити? — упитала је наглашавајући
последњу реч.
И њено питање се није односило на оно због чега су се они малопре
смејали у кухињи него на нешто друго, што је мајка нејасно слутила.
— Шта може да се деси, мама? Па, појавиће се неки другови у
униформи, вршљаће овде по мојим стварима. Само ради превентиве.
— Срамота, Саша.
— Зашто је срамота за нас? — зачудио се Саша. — Срамота је за њих.
Доћи ће одрасли мушкарци са пиштољима на боку. Да претресају моје
новине, да завирују у фиоку. За њих је срамота, за њих.
— Није мени стало до њих...
— Него до кога ти је „стало“?
— До тебе.
— Мама, они су стока, видиш и сама. Сви они.
— Видим.
— Треба их казнити!
 — Треба.
— Из дана у дан чине гадне ствари.
— Сине, једна је ствар кад они поступају безочно. Али, друга је ствар —
кад тако будеш поступао ти.
Саша је хтео да јој одговори како нема намеру да поступа безочно, али
прећута, одмахну руком и брзо изађе.
Док је одлазио у своју собу, спонтано је понављао: „Нећу ништа да знам,
нећу ништа да знам“.
Стропоштао се на кревет. Сетио се Неге, Негатива. Његовог лица —
увек је било сурово, а очи пажљиве. Сећао се и Позика.
„Мрзим...“ — рече, при томе хтеде још и да удари руком о зид, али није.
Ионако му је било јасно да мрзи и да се неће предомислити.
— Зове те нека Верочка — рекла је мајка завирујући у Сашину собу.
Од недавно, она је ишла са њим, тачније — за њим, витка, несимпатична
али млада, оштрих плећкица, белих правих ногу... Саша се стално сећао
како је кренула за њим кроз кордон, али су је одгурнули мушкарци у
униформама...
Саша је одлучио да у њеној шупи направи складиште застава и
транспарената — некад је све то чувано код Неге, али његова разјарена
мама је све партијске атрибуте избацила напоље. Још је добро да је Позик
покупио све. Док је довлачио црвене заставе и дуге мотке у шупу, Саша се
навикавао на Веру.
— Шта је, Вера? — питао је држећи телефонску слушалицу.
— Могу ли да дођем?
— Дођи.

***
У почетку нису веровали том момку, а њега очигледно није било брига
верују ли му или не. И сам није веровао ником. Онизак, али врло снажан,
готово округлих рамена, набилдованог врата, чинило се да је сав саткан од
нељудских, медвеђих или бичјих мишића. Гледао је испод ока, осмех му је
био непријатан — као да му се силом огољавају зуби, а очи су му жмиркале
— ето, то му је сва људска радост. Али, на његовом лицу чак и та гримаса се
појављивала ретко — углавном, када је неко од локалних „савезника“ из
Сашкиног одељења правио неке већ сасвим обесне несташлуке. Та обест се
свиђала Олегу. Звао се Олег.
Волео је тучњаву, био је агресиван, пре ће бити чак — суров. Служио је
у Чеченији, а пошто је демобилисан, запослио се у полицији за специјалне
намене, поново отишао Чеченију и обавио пет службених задатака.
Затим су га истерали из специјалне полиције — приликом задржавања у
свом родном граду Олег је пребио „озбиљног човека“, брата градског јавног
тужиоца. „Озбиљан човек“ није био у праву, али тиме нико није хтео да се
бави.
Олег се увредио, заиста је био дивљачки увредљив и, треба признати,
није нарочито волео „савезнике“ — зато што многи од њих нису служили
армију, што нису хтели да „набијају мишиће“ и што се уопште нису
понашали мушки — по његовом схватању, наравно. Ноћу су шарали град,
гађали се парадајзом, приређивали концерте на којима се окупљала пијана
и бучна, космата публика која заудара на мокре псе, и сами су певали
глупе песме уз гитару... „Носите се ви у материну...“ — говорио је Олег, али
ипак је одлазио на скупове, неколико пута је добро помогао „савезницима“.
„Носите се, носите се у материну“ — понављао је Олег — „Једноставно,
нема се куд. Кад би се барем у партији окупили неки злобни пси... Затрли
се, ваљда, сви?“
Олег је преузео на себе одговорност да на митингу комуницира са
полицијом — са својим колегама се понекад договарао, обични „пандури“
су се до сада нормално односили према њему, мада су га називали
сјебаним због дружења са „савезницима“.
Када су стизали други одреди, сваки пут су га хапсили због
безобразлука, али док су га увлачили у возило, он је смишљао и правио
такве скандале да су једноставно заборављали остале „савезнике“ — они су
брзо савијали заставе и раштркали се.
После су локалне телевизије приказивале Олегову злобну њушку —
како га учетворо, у ствари, упеторо увлаче у возило са сигналним светлом.
Он је био образован момак — дизао је много буке, али по утврђивању
околности хапшења његов прекршај никако није повлачио више од
административне казне због „злонамерног опирања“. А урлао је очајнички,
псовао. Кратким, јаким прстима је гребао земљу са травњака, комадиће
асфалта и жбуње поред пута, док су га, својевољно изваљеног на стомак,
вукли чувари јавног реда и мира.
Умео је да глуми хистерију тако да се чинило како више нема контролу
над собом и да ће се заиста тешко дозвати памети. Саша је посматрао те
хистерије и на митинзима, и у случајним тучама, када је Олег разјуривао
безрепу стоку чији му је мирис био неподношљив — и схватио да је момак
лукав. Чак непријатно лукав, као последња животиња.
Наравно, могао је да буде трезвен и јасан — у сваком разговору, са било
којим човеком, није нервозно дрхтао, гледао је у очи, одговарао паметно,
вероватно као што одговарају у затвору, приликом озбиљног разговора.
Мењао је стил понашања у трену, није осећао никакво сажаљење према
живом бићу — у тучи је могао поломити прсте човеку. Једном их је
поломио — то крцкање је Саша слушао, памти га.
Мрзео је власт, сву одреда, а премијеру и губернаторима је желео смрт
— реалну, физичку, пожељно је оригиналну, не превише брзу...
Олег је имао оружје, донео га је из Чеченије, трампио га тамо негде за
флашу вотке. Једном је то и сам испричао Саши.
Али, Саша је имао обичај да не зна ништа сувишно, и не запиткује како
у глави не би носио информацију која би се могла извући на овај или онај,
сасвим примитиван начин. Зато није знао ни које је то оружје, и још не зна.
Када се први пут повео разговор о оружју — још им није било потребно.
Сада им је добродошло.
Телефонирао је Олегу и са Верочком се упутио код њега, кући — до
сада је само једном био код њега.
Позвонили су на врата, Олег је викнуо да су отворена. Улазећи, Саша је
угледао Олега пред огледалом — стајао је потпуно го, боком окренут
гостима.
Саша се укопао на месту, помало изненађен и одмах је искривио осмех
— искрен, али помало загонетан.
— Стигао си, Сања? А што стојите? — Олег је дланом прикрио своју
тешку имовину, а другом руком махнуо према другој соби. — Уђите тамо...
Вера се закикотала као драго звонце и шмугнула.
— Што си се разголитио? — питао је Саша.
— Купао сам се — одговорио је Олег.
Заиста је био помало мокар. И из њега је избијала хладноћа — туширао
се хладном водом. Гледао је своју њушку у огледалу, изгледа да је угледао
бубуљицу.
— Ето, искочила ми нека пакост — објашњавао је Олег — не могу да се
макнем од огледала док је не истиснем.
 — Аха — рекао је Саша и пошао за Вером.
Она је седела мирно на ивици кауча и смешкала се, а Саша је по њеном
осмеху схватио да је импресионирана голим мушким телом, и уопште...
занима је... и она је одавно спремна, жели га. Само Саша због нечег није
желео ништа.
Могао је, наравно, макар и са њом, али могао је да живи и без тога. У
последње време, откако су му се мало залечиле груди, по неколико пута
дневно се истезао, увртао и затезао, па примећује како је набацио фине,
јаке мишиће. Постао је мршав и тврд. И глава му је постала празна,
лишена еха. У њој се није нико одазивао, ни на једну реч, и нестале су му
топле и дечије успомене. Мрштио се једино кад гледа полиетиленске кесе
— кад мама, по повратку с посла, из њих вади хлеб, а једном је гипким,
злонамерним прстима поцепао ту кесу ситно, на комадиће.
— Зашто то? — питала је мајка.
Он није одговорио, наравно. Откуд би он знао зашто.
— А шта је са Негативом? — питао је Олег улазећи у шортсу.
Вера је бацила поглед на његове слабине, приметио је Саша.
— Ништа, у затвору је.
— Пише ли писма?
— Једно... Једно је написао. Чуо сам се са Позиком. Пише да је све у
реду и да се добро осећа. Позик ми је читао телефоном. Добро је кад у
писму има двадесет пет речи. Али, по мом мишљењу, тамо их је мање...
Олег је климнуо главом, чак и на његовом лицу синуло је нешто што
издалека подсећа на саосећање.
Ако се Олег према икоме од месних „савезника“ односио несумњиво
љубазно, онда су то Негатив и Позик. Они су га нечим радовали. Можда су
личили на његове армијске другове — најбезбрижније и најобесније. Оне
другове који су већ убијени.
Олег, истина, није видео како Негатив милује цвеће — можда му се то и
не би свидело. Мада, ко ће знати Олега.
— Идемо да попушимо? У улаз? — предложио је Саша.
— А ја? — упитала је Верочка.
— А ти погледај нешто. Олеже, шта се може гледати код тебе? Имаш
личне фотографије у неглижеу и са минобацачем?
У улазу, Саша га је одмах и отворено упитао за оружје. Тачније,
приказао гестом, за сваки случај.
 — Рекао си ми да имаш комаде и — одглумио човека како пуца.
Олег је климнуо главом.
— Треба?
— Треба — потврдио је Саша.
— Мене нећете да позовете? — питао је Олег.
— Не знам за сада.
— А за кад ти треба?
— На пример, за данас.
— На пример, идемо онда — опонашао га је добронамерно Олег.
— Идемо — рекао је Саша. — Шта да кажем Верочки?
— Ја ћу јој рећи. Излазимо на пола сата.
Олег се пресвукао у фармерке, стару кошуљу и стару јакну. Обуо је
цокуле.
— Твоја девојчица? — питао је док су се спуштали лифтом, гласом који
није скривао ону мушку похоту, карактеристичну за интересовање
одређеног својства.
— Не знам... — одговорио је Саша без размишљања о смислу питања,
мислећи о нечем другом.
— Шта „не знам“? Спаваш ли ти са њом?
— Вероватно — одговорио је Саша, опет расејано.
— Чудак — искезио је Олег непријатан осмех. — Како си ти, такав чудак,
служио армију?
— Нормално сам служио — одговорио је Саша осмехујући се такође.
Доле је Олег извукао свежањ кључева из џепа, замолио је Сашу да му
придржи батеријску лампу, коју је извадио из другог џепа. Отворио је
подрумска врата — стара, шкрипава.
— Осветљавај ми — наредио је.
— Шта, држиш га у подруму? — питао је Саша.
— А где да га држим, у кући? Или у викендици?
— Могао си га закопати негде.
— У граду немаш где да га закопаш, а да идем ван града... Добродошао
је кад затреба хитно. Нећете ваљда читавог живота да гађате парадајзом?
Саша му није одговорио. Он то очигледно више није хтео...
 Олег је извукао из џепа још једну лампу, сада су осветљавали обојица.
Ипак се врло слабо видело. Ишли су један за другим уским, мемљивим,
смрдљивим ходником, под ногама им је непријатно шљискало због нечег.
Десно су се пружале цеви топловода, покривене прњама, лево су
просторије, ваљда су нечему служиле, али некад давно. Сада су биле црне,
немилосрдно закрчене старудијом, у њима се може крити и леш.
И Саша зачу неки очигледан писак.
— Неко пишти — рекао је Олегу.
— Ђаво 6и га знао — одговори му Олег равнодушно и одмах викну
псовачким тоном: — Фуј, ђаволе!
— Шта је? — извијао се Саша иза Олегових леђа клизећи светлом лампе
по поду.
— Пацов — рекао је мрачно Олег. — Пацови, вероватно, пиште.
Накотили се, гамад. Откад су у згради отворили мензу. Раније их није
било...
Пошли су даље. Саша се трудио да светли испред својих ногу — није
желео да нагази пацова.
Олег је грдио:
— Осветљавај ми овамо, напред. Идеш иза мене, нећеш се увалити ни у
шта... Ваљда је овде. Ево ти, светли обема лампама.
Олег је почео да растура гомилу старудија — померио је и оборио
издубачени кауч, раскрчио неки поломљени намештај, ногама је разграбио
земљу. Иза каиша је извукао саперску лопатицу, њом је рашчепркао земљу,
зачуо звук који је желео да чује, брзо је откопао и извукао кесу. И одмотао
је пажљиво. На светлу лампе указала се крпа натопљена уљем. И црна цев.
ПМ — пиштољ „макаров“.
Олег је извукао магазин, погледао га, помиловао прстом — пун је. _
— Имам још четири магазина у резерви — рекао је убацујући магазин у
ручку.
Саша је осветљавао лампама и конкретно слушао блиско, гласно и
хорско пиштање.
— Што тако пиште? — питао је непријатељски.
— Јебеш их, што. Идемо да видимо.
Олег је откочио пиштољ, повукао затварач, убацио метак у лежиште,
дигао руку са цеви — као да се забавља.
— Осветљавај ми лепо — затражио је готово весело, али већ са
животињским предосећањем нечег, што је натерало крв да се глуво тиска у
жилама.
Прошли су још неколико метара према пиштању и стали тамо где је
звук био посебно јак.
Саша је тамо усмерио светлост лампи, помало стрепећи у себи — ваљда
се плашио да ће видети нешто необично... И угледао је.
Чим је Олег закачио нека хрома колица, пиштање је одједном постало
оштрије и злобније, а при светлости лампи, које су за тренутак задрхтале,
затитрало је барем десетак пацовских њушки. Пацови се нису разбежали.
Саша је једва смирио руке, које су му нервозно заиграле и, што је
могуће тврђе, уперио лампе на извор звука.
— Мајку му! — рекао је Олег. — Какво срање!
Саша је прогутао пљувачку.
— Приђи ближе — наредио је Олег злобно. — Ближе, кад ти кажем!
Сашка је закорачио напред, зраци се распршише а затим поново
вратише, чим су нашли тражено, омражено, бучно.
Пацови — много више од десетине — били су срасли реповима, а неки
још и боковима. Репови су им представљали јединствено клупко, величине
песнице — и на то клупче нахватала се свакаква нечистоћа, сукрвица,
прљаве длачице. Предње ноге пацова су радиле, али нису могли да отпузе
никуд јер су један другом сметали.
Задње ноге пацова, гледао је Саша дрхтећи нервозно, биле су мртве,
атрофиране.
Злобне мале очи гледале су их, чинило им се, потпуно лудачки. И орило
се непрестано пиштање.
Олег је неочекивано спустио цев и пуцао у центар клобука — један
пацов се располутио, учинило се Саши, малтене на два дела откривајући
прљаву, бесмислено испретурану изнутрицу.
Саша није стигао ни да опсује Олега, кад он опали још једном и погоди,
изгледа, право у клупко сраслих репова. Неколико пацова, неочекивано
ослобођених један другог, раштркали су се вукући за собом задње ноге и
репове — некима су биле кратке, другима, напротив, врло дуге.
Олег је некако успео да гурне пиштољ у џеп, па нагазио на леђа једног
пацова и лопатом је спретно, јаким замахом, ударио по врату и одмах
поделио животињу на два дела. Следећег је ударио истом лопатицом —
пљоштимице, неколико пута.
 Комадао је и касапио пацове, петом тешке цокуле ударао их по глави,
ошамућивао их па опет баратао лопатицом, черечио је одвратне трупове и
ухтао, понекад је псовао промукло, језиво и прљаво.
Неколико пацова је отпузило вукући за собом замршену тетиву танких
црева. И једино пар пацова, спојених боковима, није био у стању да пузи и
копрцао се у месту, четири ноге су се бесмислено трзале и млатарале.
У мутном светлу је треперило Олегово лице, обезличено бесмисленом
грозницом — или смеха, или мржње. Лопатица је узлетала и падала нагло,
као јастреб, испуштајући ублажен, апатичан звук.
— Готово је, ваљда? — упитао је Олег после три минута.
Текла је крв, неколико пацова је грчевито дрхтало удовима и чак на
самрти су сијали злобним очима.
— Идемо одавде — рекао је Саша.
Враћао се кући са Верочком, није јој причао ништа.
Поред куће је купио флашу вотке.
— Што си такав? — питала га је Верочка.
— Све је у реду. Ућути.
И она је покорно заћутала.
Мајка је отишла у ноћну смену.
Стан је мирисао на недавно чишћење, чистоћу, влажан под.
— Пићеш са мном? — питао је Саша. — Само ћутке. Ако хоћеш,
укључићу музику?
— Укључи — сагласила се Верочка помало уплашено. Саша је наточио
себи и одмах попио, халапљиво, а да није јео ништа. Затим је већ наточио у
две чаше, по мало. Исекао је јабуку. Затим је исекао лимун. Погледао га је
пажљиво, сећајући се.
— Могу ли ја са лимуном? — питала је Верочка.
Саша је подигао очи, погледао ју је тешко и бесмислено, потврдно јој
климнуо главом.
Верочка је попила. грицнула лимун и све више се кривила. Обрисала је
мали нос и очи јој се напунише сузама. Саша се насмешио сажаљиво.
— Блесавице — рекао је. — Дођи овамо.
Пољубио је њена мала уста, она му је невешто угурала језик и одмах
зајечала тихо, можда помало глумећи — али од искрене жеље да му се
свиди и покаже нешто што је обавезно у жени, чега још није било у самој
Верочки.
Саша јој је наредио да иде у собу, и отишла је журно, ситним корацима,
због нечег прикривајући дланом своју задњицу у фармеркама —
изврнутим, свим линијама отвореним, па зато и беспомоћним дланом.
Тихо јој је свлачио одећу у мраку, миловао је дуго, затворених очију,
наравно, не видећи њу. После је превртао послушну Веру, која је понекад
поцикивала готово тужно.
Сећао се Јаниног лица, с оним необичним, напетим, пажљивим изразом
жене која ослушкује своје осећаје — још младе жене неутољивог апетита
за тражење иновација, жене коју је заволео — сетио се ње и врло брзо је,
стиснутих зуба, не пуштајући гласа, осетио готово бол а не радост —
мрачну, кратку грозницу бола.
Сутрадан је отпутовао. Помоћу картона је направио дупло дно у торби,
сакрио тамо пиштољ, покрио га рубљем, паром књига. Није купио карту за
воз — решио је да путује преседајући шинобусима — да не би превише
доспевао у базу података. Дешавало се да оперативци улове „савезнике“ на
путу за Москву — поготову кад су се у престоници одржавале велике
свечаности, па је „центар“ тражио од свих региона да прате кретање
непожељних лица — у првом реду „савезника“.
Саша је стајао на платформи и осећао необичну тежину торбе —
чинило му се да ће сваком ко је узме у руке одмах бити јасно да се унутра
налази нешто чудно, забрањено.
Био је помало изненађен кад га је неко позвао. Тргао се нервозно, али
је стајао. Лагано се окренуо.
Пришао му је насмејани Безлетов.
Саша, здраво! Увредио си се онда? Аја сам те тражио. Код тебе је све у
реду?
Саша у тренутку није могао да се прибере, затим је одговорио нешто.
Рекао је да није увређен и да је све у реду.
— Испратио сам своју маму у госте — причао је Безлетов. — Путује код
сестре. За сада се бојим да возим ауто.
— Купили сте ауто? — питао је Саша мада, наравно, и не хаје за начине
Безлетовљевог превоза.
— Да, да, јер сад сам на другом послу. Ја и ви смо сада, Саша, класни
или какви оно још постоје, непријатељи — говорио је Безлетов смешећи се.
— Ја радим, ено, тамо — и показао главом негде према центру града.
 Саша је климнуо главом, као да разуме о чему говори, али лично није
разумео. Гледао је како стиже његов шинобус.
— Па, одохја — рекао је.
— Обавезно ми се јави телефоном кад се вратиш! Путујеш на дуже?
— Не знам — одговорио је Саша љутећи се у себи.
— Јави се, јави. Желим да тебе и твоје пријатеље упознам са
занимљивим човеком.
Безлетов је жмиркао и осећало се да се заиста добро, пажљиво односи
према Саши, а то га је још више љутило.
— Да, јавићу се — одговорио је Саша, брзо стегао Безлетовљеву руку и
ушао у шинобус.
„Некако је све глупо...“ — помислио је. Али, више ништа није желео да
мења. А није имао ни шта да мења.
 Глава десета

Дочекао га је Матвеј.
Загрлили су се.
Обојица су били шкрти на речима.
— Набавио си? — питао је Матвеј.
— Набавио сам — одговорио је Саша.
— Добра цев?
— Убија.
— Предаћемо је нашој кондуктерки. Она ће је крити код себе. Даће ти је
тек у Риги.
— Идем до Риге?
— Него докле?
— А ко ће ме пустити?
— Имамо „леви“ пасош и карту на име... власника пасоша. Тако да ти
сада имаш друго име... Ево, држи... Запамти како се зовеш. Документа су у
реду — додао је Матвеј видећи да је Сашино лице помало забринуто. — А
шта, ти би више волео да скачеш из воза? Међу стубове, летеће у сусрет
теби?
— Не знам — одговорио је Саша, запажајући у мислима како Матвеј
спонтано користи партиципе у говору. „Изгледа да је ‘летеће’ — партицип...“
— Утолико боље, маршрута Санкт Петербург — Калињинград, која води
кроз Летонију, укинута је на иницијативу Лабуса. Сад више нема тог воза. И
због тога они трпе огромне губитке. Откад смо их ипак преплашили онда,
заузећем куле...
Ишли су улицом вечерње Москве, сусретали су људе брзог хода. Саша
је, необично зачуђен, мислио шта би било кад би они знали о чему причају
ова двојица младих људи, шта...
... шта би онда било? .
„Зачудили би се, вероватно... освртали би се...“ — помислио је Саша.
Ево кућне адресе... објекта... ево службене. Имаш и телефоне. За све
имаш укупно десет дана. Повратну карту већ имаш, али о томе сам
одлучујеш. Како све буде прошло... Може ли се путовати тако... отворено.
Почео је снег. Падао је право — ветра готово да није било. Снег је
подсећао на кардиограм самртника — праве линије су се понекад нагло
ломиле, а затим опет вукле оштро и тихо, до самог асфалта.

***
Имао је осећај да ће га ухапсити одмах, чим уђе у воз. Да ће се
догодити нешто бесмислено и глупо, на пример, да ће кондуктерка, уморна
жена у плавој одећи погледати у пасош и гадљиво му рећи. „Па, ово ниси
ти! Ти си Саша Тишин! Пасош је фалсификован! Гледајте га, људи! Он има
фалсификован пасош!“
Али, кондуктерка му није рекла ништа.
Попео се на горњи лежај у свом купеу, при чему је дуго размишљао да
ли да изује ципеле — ионако ће ускоро доћи да га ухапсе, мораће опет да
их обува.
Цев, коју је Саша предао Матвеју, сада се налазила у простору између
слојева таванице тоалета платформе која није радила, на другом крају
воза. Саши су рекли само кондуктеркино име и број њеног вагона, казали
му да дође по цев мало пре Риге, негде око пола сата раније. Она ће све
дати после условљеног питања.
Саша је лежао и мислио како ли ће му она предати цев — јер тамо
непрестано пролазе људи, приметиће како кондуктерка гура момку неки
смотуљак.
Отворила су се врата купеа, Саша је избечио очи гледајући човека који
је ушао, овај се чак сумњичаво осврнуо, бацио поглед на своје груди и
рамена — да се није измазао нечим.
Саша се журно окренуо, опсовао је себе. А кад је ушао следећи путник,
опет се није уздржао и погледао га. Опет мушкарац.
„Можда се окупљају оперативци?“ — помислио је.
Почео је испод ока да их разгледа у жељи да им открије обележја
припадности специјалним службама. Та обележја је, наравно, налазио.
После неколико минута Саша се окренуо према зиду, уморан.
 Ушао је још неко.
А затим је кренуо воз.
Саша је гледао како отпловљава Москва, досадна и снежна.
Проверавали су карте, опет нико није повикао да вагоном путује убица
под туђим именом, вратили су му пасош. Саша умало није упитао: „То је
све?“ Лежао је и с муком жмурио настојећи да не мисли ни о чему,
поготову не о оном што му предстоји. Најважније му је било да допутује.
Да допутује и — то је све.
„Допутовати“ — понављао је. И заспао је нервозно, понекад се будио,
мутним погледом је посматрао људе у купеу па после опет заспивао.
Воз се кретао — као да му вуку жилу. Сваког часа може да пукне, а
унутра ће да се разлегне очајнички бол, попуцаће му и крвни судови у
очима.
.. .Или не жилу него нерв из болесних десни, из усне дупље — и за
нервом се вукла читава болесна глава, подивљалих очију, као да је нерв
разгранатог корена урастао дубоко у лобању, обавио мозак и усадио у саму
лобањску кост. Ако чупаш нерв на себи, читава глава ће ти се растурити.
Саша се вртео на горњем лежају. Осећао је мноштво костију у телу —
све време су му сметали лактови, колена, кичма, желео је да се растопи и
лежи попут меких пихтија.
Није се растопио, устао је зловољан, сав од жила и костију, пушио је на
платформи. С напором је издувавао дим у стакло. Дим се распршивао, у
полутами се појављивало лице, ведро, јако, направљено од једног комада.
„Нема никаквих оперативаца“ — схватио је Саша — „ни у вагону, нити
игде. Неће ме спречити. Неће ме спречити. Ништа ме неће спречити...“
На платформи Саша одједном схвати да је револуција неизбежна. Зурио
је у своје лице и видео како се она приближава носећи страхоту и бес — и
више немаш куд.

***
Четрдесет минута пре приспећа у Ригу, пришао је кондуктерки.
Поразговарао је са њом, поставио јој уговорено питање, она је климнула
главом не гледајући Саши у очи. Од кондуктерке је купио неколико
чоколадица и флашу минералне воде. Она је све марљиво ставила у кесу.
На дну кесе је била цев, увијена у грубу хартију.
На платформи је Саша брзо преместио пиштољ, нераспакованог га
гурнуо у панталоне. Поново је притегао каиш. Ишао је вагонима у
комотном џемперу, брз, живахан и опрезан, изнутра агресиван, држећи под
мишком кесу са водом и чоколадом.
У сусрет су му, бочно, долазили људи. Одјекивао је летонски говор. Он
се осмехивао свим пролазницима. Али, ретко су му одговарали на осмех.
Саша је био спреман да удари и убије било кога, зато му је и осмех био
неизрециво лак. Готово бестежински, титрао му је на лицу.
У купеу се Саша осмехнуо својим сапутницима, кад су га погледали.
Одједном је осетио како му пиштољ додаје тежину, или душевну или
телесну, допуњава је до те мере која је потребна да чврсто стоји на ногама
и држи главу усправно.
Воз је цимнуо и шкрипнуо кочницама. Саши се увек свиђао тај звук.
„Стигли смо“.
Изашао је на железничку станицу сузбијајући жељу да почне да
звиждуће неку мелодију. Напољу је било осетно топлије него у Москви.
„Не, нећу да пешачим по граду. Идем таксијем“.
Узео је такси, назив хотела је изговорио на руском језику.
Таксисг, светлоплав мушкарац безбојних очију, кренуо је а да није чак
ни климнуо главом. Саша је испружио ноге. Протегао се с уживањем.
„Занима ме, разуме ли он руски?“ — помислио је Саша иронично о
возачу.
Човек је сваки час шкргутао зубима. Саша га је гледао попреко. Дошло
му је да га шчепа за замршене чуперке на потиљку и захтева: „Не
шкргући!“ — а претходно удари човековом тинтаром о шофершајбну.
„Дакле, да се упознам са Ригом!“ — одлучио је Саша свечано и
одшкринуо прозор — улична бука је заглушивала насртљиво шкргутање.
„Видим мост. На његовим струнама може се одсвирати нека мелодија.
На другој обали је храст. Пријатан и чист град. Овде ми се свиђа“.
Разгледао је Рижане, њихову одећу, хватао им погледе, чак је махнуо
руком једној девојци. Она није одреаговала.
Зауставио се тачно наспрам улаза у хотел.
Тутнуо је возачу новчаницу сумњајући да ли је довољно. Довољно је.
 Возач је напослетку шкргутнуо зубом и отишао ћутке, без поздрава.
Осмехујући се, Саша је ушао у хол.
— Здраво, ја сам из Русије! — рекао је рецепционеру.
Одговорили су му учтивим осмехом.
У соби је изуо ципеле и легао на кревет протежући се блажено. На
сточићу је угледао водич кроз град, неке рекламне брошуре, дохватио их и
гласно се заинтересовао:
— Па, да видимо какав нам је овде туристички програм?
Гледао је карту Риге и изговарао наглас називе који нису били написани
на руском:
— Река... Даугава. Улица Сампетера. Улица Лубанас... Стипеники
некакви... Бебербеки...
Лидоста „Рига“ са нацртаним авиончићем. „А можда би требало да
запленим мали авион па да пикирам на судијину кућу?“ — мрачно је
иронисао Саша.
Нашао је улицу у којој се налази зграда суда. А, ево и места боравка
господина судије. Нешто га је мало жигнуло у утроби и брзо се угасило.
Пажљиво је гледао криву линију уличице са зградом господина који је
Сашине другове сместио на робију од по петнаест година. Одједном је
осетио тежину пиштоља, који му је и даље био под џемпером, притиснут
панталонама.
„Где да га сакријем?“ — мислио је Саша. — „У хотелској соби не смем да
га држим, наћи ће га чистачица. Треба да одем у парк, да га закопам. Где су
нам овде паркови?“ Саша се опет вратио карти.
Умио се и обријао своју ретку, ружну чекињу. Цев је преместио у
полиетиленску кесу, чврсто је обмотао понесеном лепљивом траком, да не
би продрла влага, поново га гурнуо испод пазуха и кренуо у шетњу. Карту
је ставио у џеп и упутио се према најближем парку.
Гледао је брзим и ведрим очима тражећи фигуре полицајаца на улици.
Виђао их је ретко, али Саша их је ипак марљиво обилазио, кад је то било
могућно урадити неприметно и лагано.
Малене улице, готово као дечије играчке, радовале су му очи. Зачуђено
је ослушкивао говор. „Тако много људи, а нико не говори руски“ — мислио
је — „чим га не бркају. Он никад није био у иностранству.
Видео је мачку на прозорској дасци, протегао се да је помилује
говорећи: „...Мацо моја, мацо“ — мачка се пресамитила злобно и
зафрктала. Саша је повукао руку псујући — истога тренутка на прозору се
појавило женско лице, погледало га је незадовољно.
„Руски туристи нападају летонске мачке“ — замислио је Саша насловну
страну локалних новина.
Купио је сладолед, јео га насмејан, бленући у пејзаже тако да се сусрео,
лицем у лице, са полицајцем, коме се такође осмехнуо, а овај му је
одговорио огољавањем добрих зуба.
Погледао је још једном на карту и схватио да је већ близу.
Дрвеће у парку било је тихо и свечано. Саша га је додиривао рукама и
осећај коре носио у прстима.
У парку је било мало људи.
Саша је настојао да хода лагано, вероватно како би схватио где ваља
сакрити цев. Више није имао жељу да се одваја од ње. Већ се навикао.
„А шта ако га нађе неки глупи пас?“ — жалио се Саша. — „Тада ћу судију
удавити голим рукама“ — одговорио је себи готово озбиљно.
Шетао је дуго па после пошао назад, пошто је уочио добро, тихо место
и дрво које му се свидело, мрачно и сурово.
Скренуо је са угажене пртине. Брзим кораком кретао се у дубину парка,
настојао је да што ређе гази снег и повремено скакао са једног на други
комад земље на коме је снег био отопљен.
Чучнуо је додирујући раменом кору и снажним, оштрим покретима
брзо ископао мало удубљење, у које је сместио кесу. Набацао је земљу,
посуо је ситним, сувим гранчицама, угазио тајно место и кренуо назад,
неочекивано лак. У близини није било никог, изгледа. Изгледа да га нико
није видео.
Када се вратио на пртину, осмотрио је неколико упадљивих стабала и
заиста се потрудио да запамти општи изглед — како после не би ништа
побркао. Бројао је кораке до излаза из парка. Избројао је четири стотине
двадесет два.
Ишао је назад не кријући се и чим примети полицајце, желео је да га
зауставе и претресу. И не би му нашли ништа. Али, ником није било ни на
крај памети да зауставља Сашу.
Успут је свратио у кафић — сео је за сто, запалио цигарету, због нечег је
очекивао мени у рукама услужног конобара: није намеравао да наручује
ништа. Саша је и у Русији свега неколико пута био у кафићу — није за
његов џеп.
 Одлучио је да код судије наврати данас, чим попије чај.
Само ће да пронађе зграду и радно место господина... Лаукрезе?
Лукрезее? Дођавола, опет је заборавио.
Пришла му је тиха девојка без осмеха, буљавих очију. Пружила му је
мени.
— Чај — рекао је Саша не отварајући црну тврду фасциклу са називима
јела.
Она гаје нешто упитала на летонском језику.
Саша је погледа веселим очима.
— Чај — поновио је гласно, као да разговара са особом тврдом на
ушима. — Само чај. Са шећером. Сладак.
Девојка је климнула главом.
Донели су му чај без лимуна. Однели су мени.
Попушио је две цигарете, разгледао све госте кафића. Чај је био укусан.
Напољу је ситно и брзо падао паперјаст снег, неприметно је покривао
калдрму.
„Тако неприметно нестаје шећерна вуна, кад је једеш“ — сетио се дечјег
осећаја.
И опет је било тихо и ведро. Идеално време да неког устрелиш.
Требало је да хода дуго. Саша чак зажали што је тако далеко закопао
цев.
„Драг, леп, бајан град“ — мислио је Саша гледајући раскошне куће
ружичасте, беле и беж боје, калдрму под ногама, високе прозоре на кућама
и мале на таванима. — „Зашто овде живе тако зли људи? Да нису тако
злобни, нико их не би убијао“.
Дуж пута су стабла дрвећа, налик на уредне метле. Гомиле снега поред
ивичњака биле су окореле, богзна кадашње, попут ђубрета. Присуство зиме
у граду било је готово неприметно.
И врло много светиљки. Понекад су савијале танке вратове, понекад
стајале на танкој црној нози, а изнад врата су висиле као кандила.
Улице су биле врло чисте, светлост лампиона правила је сенку
пролазника.
Фирми и реклама је веома мало. Саша је читао фирме сричући,
полугласно.
Прешао је пут од три саобраћајне траке, којима су возили лепи
аутобуси — најширу улицу коју је видео, и поново је утонуо у сокачиће
старе Риге. Изгледа да је то била баш она најстарија Рига, о којој му је
неко некад причао. Можда на телевизији?
За разлику од правих улица у руским градовима, ришке улице су
кривудаве, често не дозвољавају ни да их видиш у целини — само неколико
кућа, неколико лампиона, неколико лепих, али неупадљивих излога
осветљених топлом, ружичастом светлошћу. Куће су међусобно спојене,
између њих није било простора.
„И Нега је скитао овуда негде“ — помислио је Саша. Замишљао га је,
сећао се нечег о Негативу, неких случајева.
Саша је одједном схватио шта му је било најважније у Негативовом
карактеру: урођени осећај унутрашњег достојанства. А затим је, можда
случајно, у њихов заједнички кодекс нормалних, недељивих клиначких
појмова ушла реч „Отаџбина“. И тиме је све одлучено.
Није само Нега био такав, сви „савезници“ су личили један на другог по
једном: готово свако од њих — четрнаестогодишњак,
седамнаестогодишњак, двадесетогодишњак — поседовао је осећај свог
достојанства, јасан и лишен усиљености.
Саша је био уверен да се Негативу на робији неће десити никад ништа:
само зато што нико не вређа такве момке. Њих је немогућно увредити, они
су друкчије грађе — најједноставније је убити их. Опет је све једноставно,
али шта да се ради кад је то — тако.
Размишљајући неповезано, Саша није ни приметио кад је стигао —
одједном је на углу зграде угледао таблицу са бројем, тог броја се сећао,
али сад је бленуо у њега као да га први пут види и решавао — да ли му је то
срећан број или није.
Ништа није решио, окренуо се и прешао на другу страну улице.
Судија је живео у једноспратној кући, офарбаној ружичасто, у тихом
сокачету. Кућа му је била опасана оградом. Метална врата су била
закључана изнутра.
Саша је сужених очију гледао у прозоре, спокојан. Замислио је како ће
сад да се повуче завеса и појави судијино лице, тамна силуета, беле руке...
и да Саши прстом запрети: „Средићу ја тебе!“
Гадљиво је стресао раменима и пошао да шета околином. Тражио је
клупу, на којој ће да поседи, да причека. Клупа није било.
„Да донесем фотељу из хотела“ — помислио је Саша — „да је поставим
овде, да посматрам. Штафелај тек треба... Да изгледам као сликар који
црта...“
Саша је хмикнуо чим се сетио својих дечјих цртежа и тројке из
ликовног. „Добра ће ми бити слика... Казаћу им да сам концептуалист.
Примитивист. Кубист. Фашист...“
Лутао је околином мислећи да ли судија увече шета са псетанцетом, а
ако шета — онда куда, и доручкује ли у кафићу, довозе ли га са посла аутом
или некад долази кући пешке.
Ако га довозе — можда се аутомобил паркира иза решетке, па он једино
тамо и излази. Онда — није добро.
„Утрчим тамо, капија се затвори, а ја ћу да седим на судијиним леђима
и чекам полицију. Добро...“
Вратио се у хотел, уморан, успут је купио пицу и пиво. Вечерао је брзо и
са задовољством. И заспао.
Наспавао се, ништа није сањао, устао је тачно у осам, истуширао и
срдачно се осмехујући новом рецепционеру, изашао у град. Удахнуо је
прохладан ваздух, извукао из џепа карту и упутио се према згради суда.
Данас му се Рига свиђала мање, можда зато што му се глава смрзла.
Ишао је брзо, дисао на нос, кезио зубе — слатко их је запахњивала
хладноћа.
Без муке је нашао зграду и, чим је угледа, осети своје срце — лупало је
тешко и немилосрдно.
Није хтео да улази унутра, одлучио је да се овамо врати у четири сата
после подне. И да сачека. Требало би да сазна барем то да ли судија иде
кући аутомобилом или пешке. А ако пешачи, онда — којим путем.
„Уосталом, сад ћу да погледам карту...“
Штета што код суда готово да није било народа — није желео да стоји
сам наспрам зграде и загледа у лице сваком ко изађе на тешка врата.
„Да купим двоглед?“ — помислио је Саша осврћући се, тражећи тачку
одакле би могао да гледа кроз двоглед. Ту тачку није нашао.
Стигао је до оближњег кафића и неочекивано осетио глад. Сам је узео
са шанка пуначак мени и са том књижицом се вратио празном столу у углу
кафића. Називи јела и пића нису били су исписани на руском. Саша је 5рзо
прелистао мени и одложио га псујући у мислима.
— Хоћу супу — рекао је Саша конобару, који му је пришао. — Имате
супу? Било коју?
Овај је климнуо главом.
 — И вотку. Имате вотку?
— Имамо — одговорио му је, и Саша се обрадовао првој руској речи
коју је чуо овде.
— Донеси ми. Сто педесет. И неку салату. Не, двеста. И салату. Дуго?
— Сад ћемо да подгрејемо.
— Само ми немојте подгревати вотку.
Конобар је отишао без осмеха.
„А што ми није понудио да изаберем неку супу?“ — помислио је Саша. —
„Уосталом, свеједно ми је. Једем све“.
Он је јео све, никад није био злохран, а пио је такође све.
Супу су му донели петнаест минута касније, за то време Саша је
испушио три цигарете. Већ је добио непријатну вртоглавицу, и смучавало
му се.
Опекао се једући врелу супу и испод ока је гледао у вотку. Врпољио се
на столици — од глади и нервирања због нечег. Вотка се изазовно љуљала у
бокалчићу.
Наточио је и испио једним цугом, узео залогај хлеба и још једном се
опекао супом. Згрчио се. Али, унутра се лепо загревао.
После неколико минута се разнежио, раставио ноге испод стола и
почео да разгледа људе у кафићу’. Ништа нарочито није примећивао ни на
коме.
Докрајчио је вотку, док је дувао у супу наручио је још сто грама вотке,
уз салату. Тако је и помислио: „Остала ми је још салата, хлеб... Што да
једем без вотке?“
После пола сата Саша је већ био весело пијан и лењ. Затражио је рачун,
дао крупну новчаницу, сачекао кусур и изашао из кафића спотичући се.
Није мислио ни о чему, пошао је натраг, према згради суда. Залутао је у
неком сокаку и почео да пита пролазнике где је суд. Неко је слегао
раменима и пролазио журно, неки су се окретали правећи се да не
разумеју руски говор.
Не воле нас овде — шапутао је мрачно Саша, а понекад је, ипак,
разумно мислио: — Можда само баздим на вотку?
Застао је код капије суда, прислонио леђа уз капију. Негде у недрима је
тражио цигарете, упаљач. На звук корака је подигао поглед и угледао
судију. Одмах га је препознао.
 Очекивао је због нечег да ће судија бити у црном капуту, чак подигнутог
оковратника, али није — био је у јакни, добрим ципелама, Сашу није
удостојио ни погледа, обишао га је и кренуо улицом. Бела грива косе
лепршала му је на ветру.
Саша је стајао на капији не осврћући се, напетог потиљка, слушао је
кораке који су се удаљавали, мирни, одмерени.
Минут касније пошао је за њим. Видео је права леђа, упорно их је
гледао. Понекад су се та леђа губила, заграђивала су их друга леђа или
уличица, благо савијена као рукав. Саша је убрзао корак и сударајући се са
пролазницима који су му долазили у сусрет, ходао брзо, тврдоглав, пијан,
отупео. Вадио је и губио цигарете, никако није могао да припали у ходу,
љутио се и псовао.
На крају крајева, изгубио је судију, стао насред тротоара и зловољно се
освртао: куда ли је могао да се изгуби. Поглед му се зауставио на броју
куће и све му је било јасно. Судија је пошао да вечера. Ово је његова кућа.
Пробудио се у четири ујутро. У четири и седамнаест. Упалио је стону
лампу, погледао казаљке, кратку и дугу. Отишао је у тоалет и испишкио се
уопште не отварајући очи, слушао је и по звуку знао погађа ли у шољу или
не. Пио је воде из славине и умио се, непријатељски расположен и према
води и према лицу. Стропоштао се на кревет, зурио у таваницу, није му се
спавало.
На таваници је била залепљена мушема. Саша је за себе тако одредио —
„мушема“. Није знао како се то назива.
Мушема је била жуте боје. Изнад кревета је висила слика. Саша је
погледа искоса, лен да окреће главу. Ништа није разабрао.
Дисао је дубоко. Желео је пиво. Не гледајући, дланом је потапкао по
ормарићу — сетио се да је ноћас покушао да пуши и чак извадио цигарете
из јакне. Јакну је бацио поред кревета. Мало даље су бачене ципеле, једна
је ђоном окренута горе, друга — на боку.
„Још ми фали пепељара...“ — помислио је Саша палећи цигарету.
Узео је чашу са ормарића, ставио је на груди и држао левом руком.
Ниједна мисао му није падала на памет.
Потпуна празнина... — прошапутао је Саша. — Као у забаченој шупи....
Хеј, има ли кога? Некаква непотребна старудија... Грабуље, ваљда? Да их
нагази, је ли? Не, нису грабуље... Нема ничега...
Увлачио је, задржавао и лагано испуштао дим.
Сетио се о чему обично размишља кад је требало да заспи. Никад му
није помагало бројање белих овнова у паровима. Жене су му само сметале.
Понекад се сећао омиљених књига, али сада му ниједна није падала на
памет. Да, понекад се и расправљао са неким, у мислима, али Саша одавно
није желео да се расправља.
Осећао је необичан немир и тежину у утроби — и при томе је био
чврсто уверен да неће избећи ништа, он ће да уради све, до краја. Као да је
то већ изван његове воље и изван његове власти — као пресуда. Донесена
је, без права на жалбу. Подлеже извршењу.
Бацио је цигарету у чашу, лен да је угаси, па се димила још неко време.
Лежао је. Загушљив дим слева, мутна слика здесна, покривач под
ногама, ретке маље на грудима, две смрзнуте, поцрнеле сисе. Ништа му
није остало него да поново запали цигарету.
Заспао је пред зору, спавао је нервозно и рђаво, тежак, хладних и
мокрих стопала. Све време се савијао у клупко и желео да се склупча још
више, завуче у буџак и лежи неприметно.
Отворио је очи мрачан, незадовољан, било је око једанаест.
„Устај, Саша“ — рекао је себи. И устао.
Пред огледалом, са четкицом за зубе у руци, дуго је гледао себе и
снажно стезао четкицу, као да се спрема да је зарије негде, у живо тело.
Зубе је опрао брзо, за тридесет секунди.
После десет минута већ је био на улици, ишао је брзо гледајући пред
ноге. У ходу је извукао карту и погледао да види где је.
Од улаза у парк почео је да броји кораке, али му је то брзо досадило,
понадао се у визуелно памћење и није погрешио.
Окренуо се брзо, скренуо са путића, дошао до дрвета, брзо, без
освртања је откопао оружје и сакрио га под пазухо.
„Негде у кафићу, у тоалету ћу да додам метак у цев“ — одлучио је у
себи. — „А после ћу пиштољ да бацим у реку. А пуцаћу тамо где ми буде
најзгодније. Свеједно где. Чак и ако ме ухвате — свеједно ми је“.
Остало му је још много времена.
„А шта ако он данас одједном не пође?“ — помислио је лено.
„Поћи ће“ — одговорио је себи уверљиво.
Нашао је зграду суда, прошао је и не гледајући у њу, сам изглед зидова
и прозора побуђивао је у њему тегобу и нервозу.
Одлучио је да оде у други кафић — не у онај у којем се јуче напио. Да не
пада у очи.
 „Да једем... Хоћу ли да једем? Да, јешћу. И пити, вероватно. Не, нећу да
једем. Само ћу да пијем. Чудно ћу изгледати ако наручим вотку и чашу
воде. Требало би још нешто“.
Саша је, готово не гледајући, прстом показао неко јело. Ионако не би
могао да прочита и разуме његов назив.
Донели су му нешто у малом тигању. Изгледа да се то зове „жуљон“
Саша је марљиво жвакао храну и лагано пио вотку, наточену сувом,
прецизном руком. Вотка му се чинила тешка, као жива.
„Ако је пљуснем на сто, вероватно ће се расути на мајушне лоптице“.
Саша је са дистанце зачуђено завиривао у себе и размишљао зашто ли
је његово узбуђење готово неосетно — у поређењу са оном лаком тремом
коју је осећао пред сваку тучу у дворишту или у армији. Или онда, у шуми?
После оног дана — чега би требало да се боји? Очигледно, људска осећања
имају своје границе — премда је Саша јасно разумео да од страха неће
умрети, ни изгубити свест, ни за тренутак неће постати непокретан и слаб.
Понекад је упорним језиком додиривао вештачки зуб, покушавао да га
расклима, покрене. Као да се испод тог зуба, у голим, окрвављеним
деснима крије одговор — зашто више не може да му буде страшно.
Али, негде му је искрсавало друго, још необјашњиво осећање:
друкчијег, неземаљског страха, а нема никакве могућности да своје глупо
тело успостави однос са њим.
Саша је још једном испио. Више није имао вотке.
Отишао је у тоалет, закључао се у кабини. Пошто је осмотрио таваницу,
извукао је пиштољ.
„Ако овде имају камере, они ће да закључе како намеравам да пуцам у
своја јаја“ — покушао је Саша да се шали са собом.
Убацио је метак у цев, закочио пиштољ и ставио га у панталоне, за
каиш. Затим се предомислио, извукао га и преместио у џеп — марљиво се
измокрио, па опет вратио пиштољ на старо место. Пустио је воду и
пажљиво гледао у њу. Схватио је да се опио. Одлучио је да прошета
улицом, око кварта, док му се не разбистри глава.
Ишао је гледајући право испред себе, није обраћао пажњу на људе,
терао је од себе помисао: „А шта ако он оде док ти овуда хваташ зјале?!“
Неће отићи. Било би много горе да стојим код суда и чекам.
„А шта ако те сад заустави полиција?“
Неће. Ништа се неће десити.
 При петом кругу несумњиво је видео Хомута у маси... Он је био добро
одевен, прошао је поред њега, није препознао Сашку...
При шестом кругу Саша се збунио и престао да броји.
Више се није сећао колико је прошло времена, осетио је како му се
срце опоро стегло и стао је.
„Суд, Саша“ — рекао је себи. — „Саша, суд“.
Дахтао је мало гледајући у асфалт.
„Изгледа да сам још пијанији. Од две чашице... Овде је неки ваздух...
опширан. Никако да га удахнем...“
Саша је стајао непокретан, и самом себи је изгледао као стуб. У
мислима је и рекао: „Ја сам стуб соли“. Зашто баш соли — ни сам није знао.
Чинило се да његове ноге не осећају влагу, руке — хладноћу.
Судија је био у истој јакни, истим ципелама. Напет и строг — учинило се
Саши. Стајао је пола минута и кренуо за њим гледајући у лепршаве седе
власи.
„Могу већ сад“ — рекао је себи.
„Не, људи иду, гужва је“.
„Не одуговлачи“.
„Ја не одуговлачим. Идем. Спреман сам.“
Саша је ишао гледајући судијина леђа, руке у џеповима.
Хтео је да запали цигарету, али је натерао себе дато не учини. Одвукло
би му пажњу.
Саша се осећао као да су из њега извукли све органе, скували их и
поново му вратили — прекувани, ситно су подрхтавали.
Мозак му се разливао у лобањи. А очи су ипак биле ледене и побелеле,
а прсти некако истањени — такође ледени, али јаки, упорни и нису дрхтали.
„Суд судом, век веком“ — понављао је Саша у себи како не би мислио ни
о чему, ни о чему, него само гледао у потиљак.
„Суд судом, век веком, суд судом, век веком...“ — од честог понављања,
смисао тих речи се губио, бркао, оне су се сливале уједно „судсудом,
веквеком, судсудом веквеком“ — звучало је као кад вабиш неку живину да
кљуца — гуске танких вратова: судсудо’м, судсудо’м„ судсудо’м...
„Ево, сад. Сад, рекао сам“ — наређивао је себи, као да кида јак конац.
Убрзавајући ход, Саша је откочио пиштољ који му се налазио у џепу.
 Док је прилазио оштрим корацима, већ на петнаест метара од човека
који ће тренутак касније умрети, Саша је мало застао: неко је такође јурио
у сусрет њему, тачније, у сусрет судији.
„Који ти је ђаво?“ — опсовао је побеснели Саша не знајући шта да ради.
Тај што је јурио извади из велике кесе метални предмет. Аутомат ППШ.
За пет трештавих секунди судија, који није стигао ни да отрчи ни да се
сагне, пао је и грчио се на асфалту примајући комаде олова у тело. У њега
је пуцано из непосредне близине, са растојања од два метра.
Кад је судија већ лежао на земљи, сасут му је још један рафал у главу.
Саша је махинално чучнуо и гледао у обореног судију, његове прљаве
панталоне и тешке ципеле, не усуђујући се да гледа у особу која је пуцала.
У почетку су му се мрдале ноге, па престале. Аутомат је пао на асфалт,
човек чије лице Саша није видео, окренуо се и лако отрчао на супротну
страну, убрзо је негде скренуо.
Дођавола... — рекао је Саша тихо.
Устао је и не верујући својим очима, пришао судијином телу. Седе
власи су му се слепиле — сада, док је судија лежао, коса му је била још
бујнија. Обилно је крвавио, текло је испод јакне.
Саша је чучнуо, због нечег покушавајући да се упиљи у судијино лице,
подигао чауру са калдрме, протрљао је прстима и ставио у џеп.
„Па, сад ће стићи, а ти овде седиш са пиштољем у џепу“ — рекао је себи.
Подигао је запањен поглед. Пролазници су гледали у њега и — нико се
није усуђивао да приђе. Саша је устао и пошао брзо, не осврћући се.
После неколико минута осетио је како му пуца потиљак. У њега је,
очигледно, гледао неко идући за њим.
„Требало би да одбацим цев“.
„Не смем, приметиће“.
„Да је то полиција, већ би те ухапсили“.
„Можда, да потрчим?“
Саша је напрегао мишиће да ухвати залет и истог тренутка зачуо звук
сирене — поред њега је пролетео полицијски ауто.
„Да си потрчао, зауставили би те. Срећан? Имао сам среће? Већ други
пут?“
„Иди, имао је среће...“
Саша је скренуо насумице. Убрзао је корак.
 Осећао је, осећао је поглед. Саша се никад није одликовао интуицијом,
али сада је то вероватно знао.
На следећој окуци је погледао испод ока и — одмах уочио пратиоца.
Просечан мушкарац, чак момак. Очигледно није полицајац. Усплахирен је,
усплахирен. Коврџе испод капуљаче — коса до рамена. И дуг нос. Очи
кратковидо жмиркају. Смотан тип... Али је тврдоглав. Иде, дркаџија. Ко ти
треба, опичени?
Саша је шипчио још седам минута, све очекујући парк — у парку може
да сачека ову наказу и да га пита шта је изгубио. Насамо. Али, паркови су
остали негде са стране.
Саша је био смирен и није желео чак ни да се одваја од пиштоља.
Пошто је скренуо на територију новоградње, провукао се кроз рупу на
заштитној огради. Скачући са цигле на циглу — земља је била прљава и
влажна — гледао је у прозоре зграде, саграђене само до другог спрата.
Тамо није било радника.
Утрчао је у зграду и притајио се поред прозора.
„Сачекаћу минут“.
Неће ићи у хотел — са таквим репом. Можда се уопште не треба
појављивати у хотелу.
„Сад ћемо да видимо“ — помислио је Саша.
Знао је да ће се појавити његов пратилац.
Појавио се. Неспретно се провукао између ограде — очигледно је
неразвијене мускулатуре, сав некако лоше склепан, танконог. Радознало се
освртао.
„Долази овамо, несташко“ — Саша се леђима приљубио уз зид и лагано
спуштао у чучањ.
Зашкрипаше кораци.
„Ваљда хода на прстима“ — наругао се Саша. — „Лагано пружа дуге
ноге... Извиђач, бре“.
Подигао је главу и угледао ципелу како је мекано крочила на бетонски
под зграде. Друга ципела.
— Дођи, друже. И попни се на први спрат — рекао је тихо Саша и, пошто
му је пало на памет да га он не разуме, гласно је додао: — Брже, сероњо!...
Ко си, бре, ти? — питао га је Саша одозго.
— Ати?
 Саша је новог познаника лако и снажно ударио ногом по колену, па
одмах песницом у чело. Управо у чело: циљао је намерно.
Момак је пао на задњицу и померајући танке ноге, на задњици се
одвукао у ћошак.
Саша је подигао са пода велики и тежак комад цигле:
— Ако будеш лоше разговарао, гађаћу те циглом. — Стајао је окрећући
циглу у руци. — Ко си ти? — поновио је Саша.
— Човек.
— Хватај, човече.
Саша је бацио комад нишанећи мало изнад главе. Цигла удари о зид и
паде на леђа човека који је седео
— он покри главу рукама. Затим се заклатио, мрднуо раменима и цигла
је пала поред њега.
Саша се није чак ни померио да је дигне.
Онај што је седео погледа у Сашу, затим испод ока у циглу.
— Аха, подигни је — предложио му је Саша.
Циглу нико није дотицао, наравно.
— Угодно ти је да седиш?
Као одговор зазвуча нешто неразговетно.
— А?! — упита Саша, гласно као да је глув.
— Мени је удобно — поновио је журно, као брзалицу
— зато је зазвучало као „мудон“.
— Ко је „мудон“? — заинтересовао се Саша, мада је све разумео.
— Мени је удобно, рекао сам.
— А ја сам мислио да се представљаш: Мудон. Дакле, ти ниси Мудон? Је
ли? А што, лепо име. Хајде да ти, ипак, будеш Мудон.
Саша је извукао цигарету. Запалио је — без икаквог заноса. Одавно му
се припушило, то је све.
— Зашто си ишао за мном, Мудоне?
Нема одговора.
Саша му је окренуо леђа док је тражио нешто на поду. Приметио је
кофу у другој соби, пошао је по њу уверен да цигла неће полетети за њим.
Вратио се весело машући кофом и приметио, смешкајући се у себи, да је
цигла подигнута и премештена ближе нози у смешној ципели.
 Ништа не говорећи, Саша је нагло ударио кофом по глави особу која је
седела. Врло звучно. И, изгледа, болно. Саша је размислио и још једном га
звекнуо кофом. Али, овај пут по рукама, којима је покривао главу.
— Поставио сам ти два питања: ко си ти и зашто си ишао за мном, а ти
си ми за сада рекао само да си Мудон. Хајде да се мало ближе упознамо. Ја
не знам ништа о теби.
— Ја сам новинар — одговорио је изненада Саши.
— Одлично. Покажи легитимацију.
Показао је. Попуњену на летонском језику.
„Повероваћу му на реч“ — одлучио је Саша гледајући документ, о којем
није имао благе везе. — „Довољно ми је то што је на фотографији човек без
униформе“.
— А зашто си пошао за мном, новинаре?
Три секунде ћутања. Саша је затресао кофом.
— Приметио сам те јуче. Ишао си пијан за судијом.
„Какав сам ја крелац“ — помислио је Саша.
— Одакле знаш да је он судија?
— Ја сам новинар, рекао сам. А њега сви знају, осим тога, често је на
телевизији.
— Што ниси звао полицију?
— И шта да им кажем? Да идеш улицом? А шта ако је то било случајно
— на шта би им ја личио, на крају?
Саша је климнуо главом: говори даље.
— А данас сам случајно пролазио, редакција нам је овде у близини, и —
видим како опет стојиш овде. Сачекао сам мало и видео како си опет
кренуо за судијом. И пошао сам за тобом. То је све.
Саша је бацио цигарету на под. Ћутао је.
— Па, схватио си да ја немам ништа са тим, новинаре?
Он је климнуо главом.
Саши паде на памет да је поставио глупо питање: за који га ђаво онда
млати кофом овде, ако нема ништа с тим.
— Не, вероватно ниси схватио — рекао је Саша тихо, философским
тоном, и више за себе. Преврнуо је кофу и сео наспрам новинара. —
Укратко, таква је ситуација — рекао је Саша. — Понављам ти: немам ништа
са тим. Судију су убили, ја не знам ко је то урадио. Али, ако ме ти откуцаш,
ја могу имати непријатности. Које нисам заслужио. А ако ме не откуцаш —
све ће бити у реду. Обојици. Шта ћеш урадити? Оцинкарити ме?
Новинар је одрично махнуо главом.
— А што бих ти ја веровао? — питао је Саша. — Можда је најбоље да те
убијем?... А? Какви су твоји планови, заборавио сам?
— Сад идем кући.
— Је ли? И шта онда?
— Прошетаћу са псом.
— А после?
— Лежем да спавам.
— Да те испратим?
— Како хоћеш...
— Па, хајдемо.
Напољу се смркло.
„Срање, опет морам да носим пиштољ“ — помислио је — „куда да га
денем?...“
Довео је новинара до рупе у огради.
— Тутањ — рекао је на растанку. Нећу да те пратим.
Гледао је зачуђено како се новинар провлачи кроз рупу по деловима,
како неспретно подиже и премешта ноге као да је неки инсект који гамиже,
а са друге стране ограде му се већ неколико ногу мучи у неодлучности.
Саша је још једном запалио цигарету, а тада се у рупи опет указало
новинарево лице.
— А ти си из „савезника“? — питало је лице.
Саша није знао чак ни шта да му одговори.
— Не бери бригу, нећу те откуцати — обећао му је новинар неочекивано
весело, мада и са очигледно презривим подсмехом, па се изгубио.
Било би глупо да јури за њим. Улицом, машући пиштољем...
Саша је брзо шалом обрисао пиштољ и гурнуо га у једну прљаву кесу,
сву у сивом кречу, коју је нашао на земљи. Носећи ту кесу, обишао је
новоградњу тражећи други излаз. Није га нашао. Иза ограде је видео жбун
и тамо бацио кесу.
Шал је после бацио у канту за ђубре.
 Глава једанаеста

На платформи воза Саша се гласно насмејао. Стајао је сам, с

цигаретом, воз је полазио из Риге и — Саша се засмејао кад је на стаклу
видео своје злобно, искежено лице.
У унутрашњем џепу његове јакне била је флаша вотке, па је понекад
пијуцкао из флаше, а није јео ништа. Тешко је дисао. Кривио је уста.
Пљунуо је у пепељару — одатле полете пепео, право у очи.
Опет се засмејао и одмах прекинуо смех, као да је скинуо маску.
Изашла је кондуктерка, погледала га је сумњичаво. Саша је направио
гримасу чим се окренула.
— Мислиш да ћу рећи: „Хвала, Господе?“ — питао је наглас, гледајући
негде кроз прозор.
„Нећу рећи“.
„Зашто ми га, Господе, одузе? Узећу на другом месту?“
Прислонио је чело уз стакло и гледао нешто, неког. Вртео је у џепу
чауру, коју је узео тамо, у Риги, поред леша.
Кренуо је вагонима не уступајући пролаз ником, омршавео, ћошкаст,
суров и гадљив. Стигао је до ресторана, сео сам за сто у најзабаченијем
ћошку, леђима окренут свима, да не гледа никог.
Пола сата је виљушком чепркао кајгану.
„Што једем јаја, треба да једем месо“.
— Дајте ми меса — рекао је конобарици. — Ето, свињетину.
Изашао је на платформу да пуши — није хтео да седи и чека насамо са
кајганом, оболелом од богиња. Не може даје гледа.
На платформи је искапио вотку, неспретно спустио флашу те је пала.
Котрљала се бочно звецкајући одвратно.
Вратио се, наручио још сто грама вотке. Гледао је пажљиво у бокал.
Донели су му месо, живо, вруће. Саша је јео халапљиво. Решио је да
наточи вотку, али вагон се клатио и никако није могао да наточи у чашицу.
Око суседног стола мотала се конобарица — Саша је угледа крајем очију —
и рече му да ће помоћи одмах.
Сам ћу — одговорио је Саша и отпио из бокала. — Сам ћу — поновио је
и промукло увлачио носом ваздух, гримасом грчећи неколико нарочитих
непријатељстава према гутљају.
...Овако је било: у Риги се вратио у хотел, врло миран, али потпуно
побрканих, веселих мисли... Шта значи све то, зашто је све испало управо
тако, ко су били ти људи — са ППШ и... како га је... Мудон.
Ништа му није било јасно. Као да му је неко давао знакове који се
никако нису могли одгонетнути.
До вечери је лежао у хотелу и није могао да дође ни до каквог
закључка, није схватао ништа и због нечег је из часа у час постајао све
мрачнији.
Сутрадан је отпутовао. Отишао је на железничку станицу пешке, с
мржњом гледајући град — као да му је нешто отето.
Понекад му се чинило: као да је у себи ослободио или чак изгорео
место за своју неиздржљиву злобу. И сада му је било то злобно место
празно, тиштало га је.
Никако није могао да смисли на чему да искали злобу, која је постајала
све већа.
Извукао је карту града и запалио је упаљачем. Прво је држао карту
између два прста, затим је бацио на асфалт, чим се разгорела.
Пролазници су га гледали — неко љутито, неко збуњено. Саша је врхом
ципеле окретао карту која је догоревала...
...Ау возу, Саша се носио са глупом идејом да потпали још и завесицу на
прозору вагон-ресторана.
Попио је вотку, па ипак није осећао ону меру блаженог пијанства кад се
може барем заспати у благој, једва осетној несвестици без мучнине.
Наручио је још пива и некакво суво ђубре уз пиво. Наруџбу му је
донела нова конобарица — не она која му је доносила вотку и месо.
Саша је уз пиво јео мрзовољно, пио је великим гутљајима. Испоставило
се да му је флаша пива недовољна, наручио је још. Постајао је све тежи и
злобнији,
Отишао је у тоалет, стајао и осећао своје лице, некако туђе од
пијанства, као да је било извајано од пластелина. Чинило му се да ће, ако
се намршти и зажмури из све снаге, отпадати с лица комади нечег туђег,
залепљеног.
 Погледао се у огледало: лице ко лице. Његово лице. Руке није опрао.
Испио је пиво, затражио рачун.
Неко време га је зачуђено разгледао не схватајући зашто је износ тако
мали.
Затим се досетио: рачун је донела друга конобарица, која није знала да
Саша седи ту одавно и да је већ наручивао свињетину и вотку.
Без размишљања је платио само за оно што су му обрачунали и изашао
на платформу.
„Вагон мије далеко одавде... Шест или седам платформи сам већ
прошао, док сам тражио ресторан...“ — сетио се Саша.
Брзим кораком кренуо је кроз воз и у глупом пијанству мислио: „Неће
ме наћи, неће. Требало би да завирују у сваки купе. Неће ме наћи“.
Понекад је сусретао кондуктерке — зачуђено су бечиле очи у Сашу:
очигледно је ишао сувише брзо, сувише јако је лупао вратима.
Пролетео је поред свог купеа, изашао на платформу, запалио цигарету
и подло се смешкао, слатко мрзећи своју подлост.
— Довољно за пакао? — питао је тихо. — Није довољно? Додаћу још.
Гледао је кроз прозор. Још неко је стајао на платформи. Није стигао да
попуши ни пола цигарете кад га стиже конобарица, управо она прва.
— Платили сте само пола рачуна — рекла је гласом који је дрхтао од
увреде и непријатељства.
— Нема проблема — одговорио је Саша ведро и стога нарочито
одвратно. Извадио је новац и не гледајући, готово све што је имао, тутнуо
је у руку која га се гадила.

***
Телефонирао је Матвеју, чим је стигао кући.
— Здраво, Саша, драго ми је да те чујем. Све је успело, знам — рекао је
Матвеј потврдно не питајући ништа.
— Нисам ја — рекао је Саша.
— Знам, знам — одговорио је Матвеј.
Саша је неко време седео поред телефона гледајући апарат и
слушалицу. Више није имао коме да се јави. Није се сетио никог коме би
желео да телефонира.
Обукао се и изашао напоље. Пошао је некуда.
Лутао је јутарњим градом — тмурним, хладним и ветровитим.
Увек се у овом граду осећао као у гостима. Попут малог клиње који је
дошао код неке нељубазне тетке и стално се устручава, час да затражи
додатак за ручком, час да оде у клозет. Зато што су шерпе са супом мале,
ту нема репете, а наспрам клозета — тетка вечито тумара тамо-овамо. И
свуда је некаква прашина, и све време ради радио, тртља ко луд... Такав му
је и осећај града — непријатан, негостољубив. Као да вечито чекаш: кад ће
те ухапсити у кући.
Али, нема никакве куће. Нико не хапси.
Саша је навикао на то, наравно.
Нико га никад није видео утученог. Од седмог разреда, ниједан човек га
није увредио.
Саша се понекад присећао: можда је заборавио макар једну увреду,
можда је непотребно опростио неком. Не, није се сетио ничег сличног.
Увек је, поврх „нећу“ — био безобразан, шамарао, нападао накострешен.
А сад лута и не зна шта ће са собом. И уз то је гладан...
Треба да се запослим, мислио је. У потпуној сам беспарици. Требало би
се негде запослити. Јебена је држава, требало би се некако сналазити у њој.
Чистити двориште, мешати малтер, носити ноше, теглити бале и увече
гледати телевизију, на којој се пренемаже она омражена стока причајући
како они брину о теби. Њихова лица... У последње време Саша се
разболевао чим види њихове фаце. Загледао им се у уста и очи. Понекад је
искључивао тон, а тада је гнусност маски постајала толико очигледна да су
му зли мрави милели по леђима.
Требало би да се запослим, дабоме. И да не гледам телевизију. Иначе је
сасвим неподношљиво.
Идем код Верочке. Некуда треба отићи, иначе је хладно. Или је она на
настави? Она се, изгледа, школује негде. Или су је одасвуд истерали због
сарадње са „савезницима“?
Несхватљиво зашто, Саша је до њене куће стигао сав озебао, мокрих
ногу — није имао новаца чак ни за превоз. Никог није затекао. Звоно је
одвратно зазујало и — тишина.
Отишао је остављајући мокре трагове у улазу. Силазио је лагано, као
старац. Миловао је руком ограду степеништа.
Можда може да оде код Позика? Позиче, мили... Нега је узео новац од
њега... требало би му рећи да су убили судију, који му је осудио брата.
А треба ли? И Позик, добри Позик ће морати некако да реагује? Шта, да
се радује, смеје грохотом?
„Убили га“ — казаће — „како је добро! Просули му мозак! Да пукнеш од
смеха!“
Неће му рећи, наравно. Поготову што и сам не зна све. А не зна ни шта
је у Позиковој глави поводом тога.
Безлетов је захтевао да му се јави. А куда да му телефонира? Ваљда је
имао мобилни телефон. Да га зове на мобилни? Али, одакле?
Саша је отишао код мајке на посао, у њено бедно санитетско одељење,
где је радила као медицинска сестра. Поред пријавнице се попео на први
спрат, до њене мале собе која је опоро мирисала на лекове.
Мама је дигла брзи поглед чим је ушао, одмах је гледала иза Сашиних
леђа — као да тамо мора стајати неко. Онај који га приводи — строгих
очију, одрастао, уштогљен човек. Понекад се Саши чинило да мама веома
жели да га опамете. Често се сећала оца не довршавајући, наравно, шта би
отац урадио Саши, да је са њима. „Да ти је отац жив...“ — каже и тужно
погледа Сашу.
Саша није одговарао ништа, одлазио би љутит.
Отац му не би урадио ништа. Уморио се и умро. Могао је и даље живети,
уморан. Више је волео да умре.
— Па, што ме ти тако мучиш, сине? — почела је мајка одмах
узвишеном, сузном нотом.
— Доста, доста, доста, хајде да то одмах прекинемо... — згрчио се Саша
гледајући у маму — изгледала је намучена, као свака руска жена која
превали пола века.
— Па, наравно, шта мајка може рећи...
— Мама, престани. Хоћеш ли ме напојити чајем?
— А где си ти био? — питала је пристављајући зарђали чајник.
— Ишао сам у Москву.
— Шта тражиш тамо, у Москви? Као да те тамо неко чека.
— Мене једино ти чекаш — осмехнуо се Саша и изговорио то као шалу,
али при томе је знао да мајци прија и радује је што он макар не заборавља
њену љубав.
— Па, шта те носи по свету?
— Носи ме нешто...
— Ти ништа не трпиш, Саша.
— Не свиђа ми се трпљење.
— А ја сам то приметила још док си био сасвим мали. Ноћу се
расплачеш и кад год ја веома желим да заспиш, ти никад нећеш да спаваш.
Само бечиш очи. А чим решим да седим колико год затреба, тада би се
некако неприметно успављивао — мама је поставила чај испред њега. — И
чврсто си спавао.
— Зашто ми то причаш? — питао је Саша меланхолично мешајући
шећер.
— Не жури, сине, хоћу да кажем.
— Не журим.
— Ако си у праву, све ће бити онако како желиш. Не жури.
— Добро, мама. Како твоји послови?
— Какве ја послове имам осим тебе...
И поразговарали су.
Несхватљиво зашто, Саша је до њене куће стигао сав озебао, мокрих
ногу — није имао новаца чак ни за превоз. Никог није затекао. Звоно је
одвратно зазујало и — тишина.
Отишао је остављајући мокре трагове у улазу. Силазио је лагано, као
старац. Миловао је руком ограду степеништа.
Можда може да оде код Позика? Позиче, мили... Нега је узео новац од
њега... требало би му рећи да су убили судију, који му је осудио брата.
А треба ли? И Позик, добри Позик ће морати некако да реагује? Шта, да
се радује, смеје грохотом?
„Убили га“ — казаће — „како је добро! Просули му мозак! Да пукнеш од
смеха!“
Неће му рећи, наравно. Поготову што и сам не зна све. А не зна ни шта
је у Позиковој глави поводом тога.
Безлетов је захтевао да му се јави. А куда да му телефонира? Ваљда је
имао мобилни телефон. Да га зове на мобилни? Али, одакле?
Саша је отишао код мајке на посао, у њено бедно санитетско одељење,
где је радила као медицинска сестра. Поред пријавнице се попео на први
спрат, до њене мале собе која је опоро мирисала на лекове.
Мама је дигла брзи поглед чим је ушао, одмах је гледала иза Сашиних
леђа — као да тамо мора стајати неко. Онај који га приводи — строгих
очију, одрастао, уштогљен човек. Понекад се Саши чинило да мама веома
жели да га опамете. Често се сећала оца не довршавајући, наравно, шта би
отац урадио Саши, да је са њима. „Да ти је отац жив...“ — каже и тужно
погледа Сашу.
Саша није одговарао ништа, одлазио би љутит.
Отац му не би урадио ништа. Уморио се и умро. Могао је и даље живети,
уморан. Више је волео да умре.
— Па, што ме ти тако мучиш, сине? — почела је мајка одмах
узвишеном, сузном нотом.
— Доста, доста, доста, хајде да то одмах прекинемо... — згрчио се Саша
гледајући у маму — изгледала је намучена, као свака руска жена која
превали пола века.
— Па, наравно, шта мајка може рећи...
— Мама, престани. Хоћеш ли ме напојити чајем?
— А где си ти био? — питала је пристављајући зарђали чајник.
— Ишао сам у Москву.
— Шта тражиш тамо, у Москви? Као да те тамо неко чека.
— Мене једино ти чекаш — осмехнуо се Саша и изговорио то као шалу,
али при томе је знао да мајци прија и радује је што он макар не заборавља
њену љубав.
— Па, шта те носи по свету?
— Носи ме нешто...
— Ти ништа не трпиш, Саша.
— Не свиђа ми се трпљење.
— А ја сам то приметила још док си био сасвим мали. Ноћу се
расплачеш и кад год ја веома желим да заспиш, ти никад нећеш да спаваш.
Само бечиш очи. А чим решим да седим колико год затреба, тада би се
некако неприметно успављивао — мама је поставила чај испред њега. — И
чврсто си спавао.
— Зашто ми то причаш? — питао је Саша меланхолично мешајући
шећер.
 — Не жури, сине, хоћу да кажем.
— Не журим.
— Ако си у праву, све ће бити онако како желиш. Не жури.
— Добро, мама. Како твоји послови?
— Какве ја послове имам осим тебе...
И поразговарали су.
Јавио се Безлетову. „Саша, позови ме за минут, ако ти није тешко“.
„Није тешко“ — помислио је љутито. Због нечег је изгубио жељу да му се
јави. А шта да ради: да иде кући? Да подивља тамо... јавио му се.
— Кога зовеш? — питала је мама док је окретао број.
— Безлетова...
— Можда ће те он негде сместити? — мајка је одмах навратила воду на
своју воденицу. — Запослити? А, сине? Па, ваљда је радио у институту...
— Да, да, попричаћемо и о томе — нашалио се Саша, мада би се у неком
другом тренутку обрецнуо. Мајка је, чим угледа било ког, с њене тачке
гледишта пристојног човека, одмах хтела да запосли негде Сашу.
На растанку је тутнула Саши петстотинку, извађену из мршавог
новчаника. Изгледа да је унутра била још једна таква новчаница и ништа
више.
„Бедан новчаник“ — мислио је Саша — „у неким црвеним бојама,
отромбољеног трбуха... Некако увређен... Фуј, како ми је одвратно...“
Безлетов више није предавао на факултету. Радио је у администрацији.
„Саветник губернатора“ — писало је на визит-картици, коју је Безлатов дао
Саши.
Седели су у кафићу, у центру града, за дрвеним, лакираним столом.
— Хоћеш да једеш? — питао је Безлетов.
— Немам новаца — Саша није имао ни најмању жељу да троши
петстотинку, коју му је поклонила мама, али није желео ни да одбије ручак.
„Нека ме нахрани“ — решио је сасвим цинично Саша. Био је врло гладан.
Саша је грицкао чачкалицу и истовремено пушио. Седео је тако држећи
истовремено у зубима чачкалицу и цигарету.
— Шта ћеш? — питао је Безлетов.
— А хоћете ли ви да ручате? Наручите мени што и себи. Да се не мучим
око избора.
 Безлетов је наручио пристојан оброк — предјело, месо и десерт. Саши
се мало дигло расположење и сваки пут је пажљиво гледао у конобарицу
која се појављивала с послужавником — жури ли она код нас.
— Сад ћу те упознати са једним човеком — рекао је Безлетов. — Радио
сам са њим. Има другачије погледе него ја. Често полемишемо. Али, веома
желим да ви поразговарате. Чини ми се да је он схватио неке важне
ствари...
— Које ја још нисам разумео... — рекао је Саша осмехујући се: носили
су им супицу. Изнад супе се пушила пара.
Безлетов му је одговорио осмехом.
„Што ли сам тако огладнео, то чак није добро...“ — мислио је Саша
активно једући супу. — „Само сам се смрзнуо“ — оправдавао је себе.
— Па, Саша, како си? — заинтересовао се Безлетов. Држао је у руци
кашику супе, коју још није почео да једе, бавио се салветама.
„Ето, хтео сам да убијем судију, али нисам успео“ — одговорио је Саша у
мислима, бодрим гласом, гледајући у маслинку у Безлетовљевој кашици.
Али није рекао баш ништа, само је направио неодређену гримасу.
— А где је ваш човек? — упитао је Саша.
— Ускоро долази. Има много посла.
— И он је саветник? Чиме се бави?
Овога пута. гримасом је одговорио Безлетов, наслућујући готово
нескривену иронију у Сашином питању — Безлетовљева гримаса је значила
да о тој теми неће да говори неозбиљно, уосталом, неће ни озбиљно. То је
требало дуго објашњавати.
— Саша, знате... Уопште узев, ваша судбина не би требало да ме се тиче.
Ви сте ми странац. Али... Да не говорим банално... успомена на вашег оца...
И сами сте ми симпатични, зато што... изгледате као жив...
Саша је са разумевањем климао главом — тачније, прилично немарно
је глумио климање као знак разумевања: „Да, да, слушам вас пажљиво, да,
да, све је то тачно, обојица смо волели тату, и ја заиста изгледам као жив...“
Безлетов је приметио неку опуштену неискреност и намрштио се
недобронамерно.
— Саша, ви никад нисте приметили да акције „савезника“ представљају
врло необичну мешавину храбрости и шале? — променио је тон одједном.
— Штавише, ваша храброст је храброст лакрдијаша, који прво поштено
помисли како неће бити кажњен, а после се чуди што су га казнили и
наставља лакрдијање, већ из мазохизма.
— Сасвим тачно — рекао је Саша. — Управо тако и ја мислим.
Појео је супу и сада ишчекивао конобарицу са свињетином.
— Ето, ти се опет правиш луд. Не пристаје ти, ниси ни помислио?
— А зашто ми се све време обраћате тако, час „ви“, час „ти“? — упитао
је Саша.
Безлетов је секунду пажљиво гледао у Сашу, напето мислећи о нечем.
Саша се осмехивао и посматрао Безлетова.
— Па, у чему је разлика — одговорио је Безлетов одмахујући главом. —
Кажи ти мени, молим те, шта ви хоћете? Ја овде... имам приступ вашим
документима, партијским манифестима, вашем програму, лецима. Све сам
пажљиво проучио. Много патосних псовки, јецања, хистерије, много речи.
Али једно не схватам: шта ће вам то? Па, ето, умете да се лудирате храбро,
да добијате по челу и да опет подмећете чело и — шта даље? Хоћете да
успоставите ред? А у чему се он изражава?
— „Ред“, „руски ред“ — поновио је Саша уз искривљен осмех. — Опет нас
бркате са неким.
— Значи, ви нећете ред?
— Па како то: ми хоћемо ред — то вас љути. Нећемо ред — опет вас
љути.
— Па зато што ни у вашем реду, ни у вашем нереду нема никаквих
обележја, идите дођавола! Ни једног! На основу чега ћете ви да градите
будућност? На Костенковим дечјим песмицама? Или на његовој безумној
философији чергара евроазијских простора?
— На основу осећања правичности и осећању сопственог достојанства
— одговорио је уморно Саша. — Да имам сина, васпитавао бих га управо
тако.
— Држава није син, Саша! — рекао је Безлетов тихо, без патетике, зато
што се сетио супе и што би било отрцано да артистички узвикује а затим
приноси кашику устима.
— У овој земљи све захтева револуцију — рекао је Саша посматрајући
како Безлетов једе супу. — Па, ви имате добро чуло, Алексеје, како се
мирите са свим тим страхотама унаоколо? То разуме сваки човек који
мисли — било да ради у фабрици или обрађује земљу, у белом мантилу или
у војничкој униформи. Само затворите очи, очитајте десет пута „Оче наш“
а затим укључите телевизор — схватићете да су тамо све сами зли духови.
 — Какви зли духови, Саша! Какви зли духови! Ако тамо и има неког, то
су безопасне будале. И нема никаквих страхота, ви само не знате ништа
тачно, начитали сте се ваше мутне штампе...
— Па ето, ви сте се већ помирили — Саша је гледао у Безлетова и
мислио о месу, желео је месо.
Безлетов је слегнуо раменима — што је значило: какво булажњење,
Боже мој!
— Тако ме грдите — наставио је Саша — као да смо све започели ми,
шачица клинаца. И сада ћемо ми да померимо земљину осу, да окренемо
Русију у крвави хаос, и све ће да падне. Почињем чак да се поносим нама...
А ми смо тек — случајност, Алексеје. Нас су сатерале случајне промаје.
Револуција не долази ни одозго ни одоздо него — кад се утање све истине.
— То сам негде чуо....
— И ја.
— Само, истине се утањују у вама самима! — Безлетов је нанишанио
кашиком у Сашу. — Тај тренутак си испустио. Нису се оне утањиле изван
вас него у вама. У теби, Саша! Ви не знате да свака неминовност тера људе
да се мењају, ви још нисте стигли до тог поимања. Знаш ли зашто ти, зашто
сви ви тако жудите да згазите све око себе? Ви не знате куда да се денете,
шта ћете са собом. У суштини, свако од вас решава сопствене психолошке
трауме...
— Отрцано, Алексеје. Часна реч, отрцано је говорити тако. Како вас
није срамота? Човек је створен од глине — све сама траума. Ви сте траума,
ја сам траума, свако. И сви читавог живота решавамо своје трауме... Како
увек желите да све сведете на неке комплексе, и то на туђе комплексе.
Изађите на крај са својим...
— Али, ја не реализујем своје комплексе покушавајући да све
постројим, а понеког и да убијем.
Саша је благо задрхтао.
— Али, ви живите у слози са људима који су и глупи, и сурови, и подли —
рекао је после паузе. — Па чак и радите за њих.
— Они су нормални — одговорио је Безлетов — можда немају довољно
интелектуалног сјаја али, за разлику од вас, они макар имају здрав разум.
— Алексеје, мука ми је од ваших речи, верујте ми. Увек сам слутио да
сте ви либерал, али не до те мере.
Саша је хтео да каже како се Безлетов претворио у либерала
бескичмењака, али није рекао видећи да им доносе главно јело.
— Либерал је погрдна реч? — питао је Безлетов. Још се није озбиљно
љутио — али је великодушно унео снисходљивост у говор.
— У Русији је то црње и горе од куге — одговорио је једноставно Саша.
Безлетову су такође донели главно јело па су неко време јели ћутке.
„Ваљда ће ми понудити вотку“ — помислио је Саша. — „Не пије,
вероватно, током радног дана. Иначе би баздио кад му дође време да
саветује... Како они дају савете, а? Приђу им и шапућу на уво? Ма, какав
радни дан, сад је осам сати увече... А! Вероватно вози!“
Безлетов је марљиво жвакао и лагано гутао.
— А шта је либерализам, Саша? — питао је, најзад. — По вашем
схватању?
— Кад му се огули сва кора, он у Русији изгледа као идеја грамзивости и
зеленаштва, помешана са извиканом слободом избора, од које сте ви, ипак,
лако одустали у име очувања такорећи економске компоненте либералне
идеје.
— Шта, ја се бавим згртањем новца и зеленашењем?
— У нашој дискусији ви убедљиво стајете на страну људи који се баве
управо тиме и у томе виде свој животни циљ.
— Али, за мене је ипак важна слобода, Саша — није оспоравао Безлетов.
— Кудикамо важнија него, на пример, за тебе. Ти чак и не знаш тачно шта
је то.
— Мене не брине ваша слобода, мене брине моја отаџбина, њено тло,
њена деца, њени радници, њени старци. Ваша слобода ме не брине.
— Ипак више цените фашизам, признајте? — питао је весело Безлетов.
Саговорник га је конкретно забављао.
Саша је оставио виљушку у тањир. Изгубио је апетит.
— О, како ви волите ту прокључалу реч „фашизам“! — рекао је. — Како
волите да шиштите њоме! Кунем се, ви имате сладострасне односе са том
речју. Сањате је. Ниједан мој пријатељ никад није изговарао ту реч,
ниједном. Та реч ми није ни на крај памети, док је ви не изговорите.
— А одакле си ти закључио да вас ја сматрам фашистима? — питао је
јетко Безлетов. — У почетку сам страховао, али ме је прошло брзо. Ви
нисте фашисти. Ви сте хулигани. Никад ви нећете догурати до фашиста. У
најбољем случају, можете их лоше глумити.
— И предати се мени, некоме ће то користити — рекао је гломазан
човек надувеног, ипак лепог лица, правог носа, док је прилазио столу.
Сашу је одмах непријатно запањило нешто у његовом изгледу, а ускоро
је схватио шта управо: усне као да су му премазане кајмаком са куваног
млека и зато су изгледале претерано, непријатно живе, меснате.
— Аркадиј Сергејевич. Мој млади пријатељ, Александар Тишин —
одиграо је своју улогу Безлетов представљајући међусобно дошљака и
Сашу.
— Већ сам схватио, схватио, по очима им препознајем зли сој —
одмахнуо је Аркадиј Сергејевич. Глас му је био нарочито груб и јак.
Аркадиј Сергејевич је сео за сто, а Саша је стално гледао у његове усне
— поготову што су се некако стално мицале, чак и када је Аркадиј
Сергејевич ћутао. Час је уснама читао мени, час их једноставно мрдао —
као да је за почетак хтео да нађе одговарајућу реч, па пошто је испробао
укус неколиких, није умео да одабере праву реч.
Из њега је баздио — кроз колоњску воду — неки тежак задах, као да је
тек изашао из коњушнице.
Судећи по изгледу, био је старији од Безлетова. Превалио је, по свој
прилици, четрдесету.
— Ручаћеш? — питао је Безлетов.
— Не, ја ћу коњак и сендвич — одговорио је Аркадиј Сергејевич
одлажући мени. — Хоћеш ли ти коњачић? — питао је Сашу.
— Обавезно.
Сендвиче и коњак су донели брзо. На тањиру су била четири мала
чамца са црвеним кавијаром, коњак је био у великим чашама.
— У Русији не траже добро од добра него од невоље траже невољу —
рече Аркадиј Сергејевич, пошто је отпио. Обраћао се искључиво Саши —
Безлетов је, очигледно, већ слушао све то. — Док год то сами не схватимо,
ништа се неће променити — наставио је Аркадиј Сергејевич хватајући
Сашин поглед, а он је и даље био опчињен саговорниковим уснама. — Ја и
ти смо кудикамо бољи саборци него, на пример, ја и Алексеј Константинич.
Зато што смо ја и ти — обојица! — патриоте. За нас је и Жуков свето име, а
Деникен — светиња. А Безлетов само што не почне да ломи прсте — један
му није добар, а други му је лош.
— Ма, сви су добри — одмахнуо је Безлетов, мада без икакве љутње.
— Теби су сви добри, наравно — одмахнуо је у своје име Аркадиј
Сергејевич. — О чему год да разговараш са Безлетовом — изврнуте усне су
опет нишаниле у Сашу — он ће свему да налази ману, као алергичар на
свечаном ручку. А за нас је историја наше отаџбине — сав пут. Је ли тако,
Сања?
Саша није чак ни климнуо главом, али Аркадиј Сергејевич је задовољно
потврдио:
— Баш тако — и при томе појео сендвич. — И сав тај преокрет, који су
својевремено извели псеудореформатори, мрзимо обојица, и ја и ти. А ја
сам још, за разлику од тебе, једне незаборавне године био на барикадама,
међу осталим „црвеносмеђим шљамом“. И на мене су пуцали из тенкова! И
ја им то, Сања, још нисам опростио. Има још времена — обрачунаћемо се.
Али не данас. Зато што данас — не може.
— Ко је то рекао? — питао је Саша само да би некако подржао разговор.
Било му је заиста свеједно ко је то рекао.
— Отвори очи па ћеш видети и сам, Сања — одговорио је Аркадиј
Сергејевич сужавајући очи као да је заљубљен. — Русија не може да
поднесе још један прелом — сама би се поломила на комаде, тако да више
не би могао да је састави никакав совјетски човек. Шта још држи сву ту
громаду од пола континента, шта ти мислиш? Ни заједничког Бога, ни вере
у будућност, ни заједничких надања, ни заједничког очајања — нема ничег,
ниједне споне! Само власт! Да, да, Сања, видим твоје негодовање. — Саша
је за то време с љубављу гледао у сендвич са кавијаром. — Али, то је
истина. Ружна, муцава, лажна, па ипак је макар донекле руска, макар иоле
урачунљива. У њој су добри сељаци, Сања, они све разумеју, све. Сељаци
који су својим рукама подизали колхозе, градили фабрике — они исти,
старог кова — сви су се постепено вратили на власт. Они ће истина, миц по
миц, исправити све, изаћи ће из колотечине и извести нас, Сања... Али ако
ви... — Аркадиј Сергејевич је наточио још мало и неко време седео чврсто
стиснутих зуба. — А после ће вас, наравно, користити као страшило —
рекао је. — Да плаше руску децу. И користиће вас још некако. Само то и
раде, искоришћавају. Да ми је знати ко вам само даје новац. Ко вас плаћа?
Саша је одједном зевнуо гледајући саговорника у очи па уздахнуо, није
му одговорио ништа.
— Сања, први пут у животу те видим, ето, у четири ока — рекао је
Аркадиј Сергејевич прелазећи готово на шапат. — А чини ми се да већ
разумем једну ствар у теби. Ти желиш, као у детињству, да не будеш кривац
ни за шта.
— Желим. И у праву сам, у свему.
Аркадиј Сергејевич је заћутао и дуго жвакао уснама. Безлетов је
завршавао јело, спретно баратајући ножем и виљушком.
— Управо у чему? — питао је, најзад, Аркадиј Сергејевич.
— На пример, у томе да су данас „револуција“ и „Русија“ — појмови
истог значења и исте величине. Русија се више не може замислити ван
револуције и без револуције.
— А у чему још?
— У томе да од вашег поколења неће остати ни реч, која би вас могла
правдати. Ви сте гола говна.
Аркадиј Сергејевич и Безлетов су се згледали и насмејали. Безлетов се
смејао као да неко пере стакло. Смех Аркадија Сергејевича личио је на
учестало роптање. Смејао се и Саша.
— Ви сте све дибидуз сјебали — рекао је готово нежно и устао од стола.
Скитао је центром града, правио чудне гримасе, а понекад причао
наглас. Гореле су светиљке, пригушено су сијали излози, однекуд се све
време орила музика, из отворених аутомобила, лепих врата кафића.
Упадљиве ноћне девојке ишле су у паровима и по једна, понекад — са
каваљерима. Каваљери су базали по један, по тројица, понекад са
упадљивим девојкама.
„Ја сам мрачна наказа“ — мислио је мирно Саша. — „Могу да убијам.
Нису ми потребне жене. Немам, нити ћу имати пријатеље“.
„Не, ти си заиста наказа, Саша“ — разговарао је сам са собом. — „За који
андрак си узео новац од маме? Видео си њене чизме? Трећу годину иде у
траљама, а ти јој узимаш новац. Што га ниси зарадио, а?“
„И ти саветујеш Безлетову да чита ‘Оче наш’, лицемерни богомољче“ —
загледао се Саша гадљиво у себе.
„Дођавола, одакле им толики новац?“ — чудио се Саша, по обичају,
скупим лимузинама из којих су излазили млади људи у доброј одећи. —
„Једна таква лимузина кошта колико моја мајка не може да заради ни за
четрдесет година. Шта, она лоше ради?... Или ја опет постављам глупа
питања?“
Из доколице, Саша уђе у ноћни супермаркет. Ишао је, опчињен, од
рафа до рафа.
Гледао је рибе, ретке чак и у уџбеницима зоологије. Рибе су биле у уљу,
као племенити метали. Морски рачићи, октоподи, јастози, лигње, ракови,
медузе и шкољке су у таквим количинама као да се узгајају у локалном
базену, па их више не лове него врећастом мрежицом ваде из воде,
размножене до непристојности. А после не знају са каквим сосом да их
послужују.
И још сиреви, однекуд из спремишта и подрума из бајки, које је читао
давно, богзна кад. Сиреви миришу као најбоље и најмлађе жене. Такав сир
се не једе, уз њега треба прислонити образ и плакати.
Месо, непристојно је много меса, просто да подивљаш од те огромне
количине. То голо, обнажено месо долично је гледати у природи, при
светлости ватре, кад си лично ти убио, погодио, ухватио животињу —
једино тада је барем донекле оправдан изглед меса: крваво, беспомоћно,
без длаке и коже. А овде — изложено погледу... Чиме смо га заслужили?...
И ђердани голих кокошака, и дуге, надмене гуске, чак без глава и перја.
Зелен, мирисна као у сну, парадајз, црвен и велики као у детињству,
краставци су толики да не могу стати у мртву природу.
Воћни редови са раскомаданим сочним лубеницама, са леним,
успаваним грожђем, са поморанџама тупих бокова и мандаринама у лакој,
а повремено и аљкаво набаченој корици — зато их је лако очистити.
Неандерталци кивији, чупави као мушке дивоте, јабуке разних нијанси,
приступачне крушке, безобразне банане и још нека воћка што подсећа на
црвено око семафора, које су извадили хулигани.
Низови пивских флаша, непознатих врста. Низови флаша вотке,
најразличитијих облика, као да су их пројектовали изванредни архитекти,
који су привремено одустали од изградње града будућности. И још много
алкохола, нема снаге да разгледа етикете...
Бр-р... Саша је истрчао из супермаркета и с цигаретом затим дуго стајао
на улазу, пушио. Гледао је како стижу лепи аутомобили, из њих излазе
мирни људи па затим, после извесног времена, враћају с огромним кесама,
пуним јела које Саша никад није пробао, нити га је окусила његова мајка,
чији укус није познат ни Позику, ни Негативу, ни Шаману, ни Пајали... па,
вероватно ником од „савезника“ из овог града.
„Као да веома желиш ту храну“ — рекао је Саша самом себи. — „Просто
не можеш да живиш без ње“.
„Ма, није, не желим. Могу да живим без ње“.
„Па шта онда?“
„Иначе...“
Саша је опет извукао паклицу цигарета и видео да је празна.
Вратио се у супермаркет, одмах је дошао на касу, био је други. Испред
њега је стајао човек у доброј кожној јакни, неотопљен снег му је сијао на
црном оковратнику, направљеном од лепе животиње. Човек је разговарао
мобилним телефоном. Продавачица му је навела износ, он је климнуо
главом. Једном руком је извадио из џепа новчаник, отворио га, из дебелог
свежња извукао неколико новчаница са нулама и све време причао
телефоном. Сакупио је кусур, узео огромну, звецкаву кесу и тако, с
телефоном на увету, изашао.
Саша је купио своје омиљене цигарете и — уситнио пет стотина рубаља.
Стајао је поред касе, отварао паклицу, прозирну амбалажу и рачун је бацио
у корпу, ставио цигарету у уста и запалио је још у продавници, док је
прилазио вратима.
У продавници је забрањено пушење — изговорио је као своју радну
обавезу чувар у црној униформи, који је стајао на вратима.
Човек је ставио кесу на прво седиште, сео за волан и наставио да
разговара телефоном. Аутомобил је благо задрхтао и отишао пошто је
нежно махнуо лепим браником.
„Заузети људи“ — уздахнуо је Саша и пошао кући.
Уопште му није било хладно: коњак га је, ваљда, грејао.
„Сад идем кући, да једем кашу од хељде. Скуваћу виршлу од сира. Кад је
куваш, вода се замути као да је унутра сипан детерџент... А ујутро шерпица
мирише као да се у њој утопио уморан, офуцани миш слабог имунитета...
Појешћу кашу од хељде и лећи да спавам. Да сањам. А шта бих да сањам?...
Бедак је кад си проживео четврт века и увиђаш да више ништа не желиш да
сањаш“.
Саша је опет пошао кроз центар, град је већ улазио у ноћно доба —
људи су на улици били узбуђени, као да су се тек пробудили.
Пошто је изгубио осећај за хладноћу и умор, ишао је лак, мало погурен.
Језиком је додиривао зуб — онај вештачки. У џепу је вртео чауру.
У продавници је купио пива и на хладноћи испио готово читаву флашу.
Гледао је људе, људи су били весели. Протицали су поред њега, смејали се,
улазили у кафиће, излазили одатле, угрејани, насмејани.
Саша је одједном ухватио себе како покушава да лицем понови облик
овог или оног осмеха који је запазио — да направи исто тако срећно лице.
И није успевао.
Припишкило му се. Завирио је у најближе двориште, али тамо се љубио
пар. Поново је изашао на блештаво осветљену улицу. Пошао је даље,
нервозно увлачећи стомак.
 У следећем дворишту сударио се, очи у очи, са патролом, чак се
пренеразио за тренутак. Није знао шта тачно да им одговори, шта тражи ту,
у мраку. Окренуо се и отишао ћутке, држећи у руци недопијену флашу
пива.
Два минута је шипчио улицом, а понекад поскакивао, приметио је још
једно мрачно двориште и скренуо скачући између џомби пуних воде. У
дворишту није било људи, али у подруму се, очигледно, налазио кафић —
унаоколо су били аутомобили, три са сигналним светлима.
Па, добро. Саша се прислонио уза зид иза улаза у кафић, десном руком
се журно раскопчавао и истовремено зверао шта ће с пивом, спустио је
флашу на асфалт и откопчао шлиц, изнемогао од нестрпљења.
Минут је стајао покушавајући да посматра звезде — сметала му је
стреха куће. Осим тога, одозго је падао редак, ситан снег.
Погледао је доле, преместио ногу да се не укваси мокраћом, која се
сливала са зида. Нога је угазила право у промрзлу бару. Опсовао је без
злобе. Читаво двориште је у барама, приметио је Саша кад је погледао
испод ока.
Док је отресао врх чуо је како се неко пење степеништем. Судећи по
корацима — један. Мушкарац. Па, може да не жури.
Саша се закопчао и огорчено приметио да је флаша непопијеног пива
пала и просула се. Дигао је и продрмао флашу. Није остало ни пола
гутљаја.
Осврнуо се на човека који је излазио из кафића и одмах га препознао:
пре сат времена он је куповао намирнице у продавници. А ено и његовог
аутомобила.
Саша не памти тренутак кад је одлучио да то уради. Није било ниједне
помисли уопште. Окренуо је главу вребајући тренутак кад ће човек да
затвара врата аутомобила, и лаком руком треснуо флашу о угао куће. У
руци му је остао грлић — „ружа“. Као што је Саша и замислио, човек није
чуо звук разбијања флаше.
Саша је држао флашу иза рукава тако да се не види, левом руком је
вешто извадио цигарету из паклице и стискајући филтер у зубима пришао
аутомобилу нехајним, сасвим спонтаним ходом. Сагнуо се према
возачевом стаклу. У ауту је већ свирала музика, мушкарац је гледао у
ретровизор — процењивао је како да марљиво изађе.
Саша му је ноктом покуцао о стакло:
— Будите добри, дајте да припалим!
 Он га је незадовољно погледао кроз стакло. Саша је одговорио
осмехнутим, слатким изразом лица.
Стакло се спустило.
— Шта хоћеш? — питао је необријан, али човек пристојне спољашности.
— Пстт — одговорио је Саша пошто је испљунуо цигарету под ноге,
левом руком је шчепао човека за лепи оковратник, а десном му подметнуо
„ружу“ право наспрам необријаног лица, у нивоу очију. — У џепу ти је
новчаник. Дај ми га.
— Даћу ти — одговорио је човек, како се учинило Саши, мирно.
Саша је узео новчаник левом руком и гурнуо га испод пазуха, испод
раскопчаног изреза на џемперу.
— Сад кључеве од кола.
Човек је угасио мотор и дао му кључеве са привеском.
Саша је не гледајући бацио кључеве у дубину дворишта, у снег и баре.
— За мном не иди. Тражи кључеве. Иначе ће ти украсти и аутомобил —
рекао је Саша и отрчао. Одмах је улетео ногом у дубоку бару, прштале су
капи ледене воде.
— Курвински роде, шта сте ви ту направили! — опсовао је опет, врло
весело.
„Браво, сад ћеш да излетиш на осветљену улицу с ‘ружицом’ у руци“ —
сетио се одједном, окренуо и бацио „ружицу“ у бару.
Пресекао је улицу у којој је била гужва, настојећи да глуми брзи корак
а не усплахирено трчање, уронио у наспрамно двориште нагађајући да је
пролазно. И погодио је.
После десет минута, пошто је прошао кроз неколико дворишта, стално
се клизајући на поледици, а једном се дивно извинуо, али још није био
задихан од трчања, Саша је неким животињским чулом схватио да га не
лове.
Скинуо је и бацио своју капу — за сваки случај. Ако је онај тип ипак
позвао полицију, вероватно је навео капу као обележје. Тражиће га по
капи. Све остало на њему је најобичније. Црна јакна, црне фармерке, црне
ципеле.
„Или нису црне?“ — Саша је подигао ногу и разгледао ципелу. — „Сиве
су“.
Извукао је новчаник и извадио дебели свежањ новчаница, претурао је
још — није било никаквих картица, ни докумената, чак ни возачке дозволе.
Новчаник је бацио у бару, новац је стрпао у џеп. Једва га је угурао.
Убрзо је изашао на трг, тамо је такси-станица, сетио се Саша. На тргу је
још било народа — углавном пијаног. Људи су се тискали око ноћних
киоска. Саша је ишао преко трга, ведар и трезан, према такси возилима,
која је приметио са друге стране.
Поред њега је мирно прошла полицијска „марица“. Возач је гледао
мимо Саше — у бучну омладину која је стајала на тротоару. Саша је мало
успорио лаки корак, пропустио је „марицу“ и мирно кренуо даље. Није
запалио чак ни цигарету. Сваки удар срца био је уједначен и поштен, све је
било на свом месту, ниједна жилица није му задрхтала.
Толики новац Саша никад није држао у рукама, није чак ни слутио да
људи могу носити толике суме у џепу. Зашто, заиста? Шта, понекад ноћу
купују себи... дођавола, шта се њиме може купити?... Спортски бицикл,
вероватно може... Ноћу купују бицикле? Возе се таксијем у Санкт
Петербург, да гледају белу ноћ? Куда са толиким парама? Како их троше?
Поделио је новац на три дела. Један део је однео Позику.
Ово је заједнички фонд — рекао је Саша. — Купи јакну и цокуле,
наредио ти је Нега. За остало му шаљи пакете. Док се не потроши. Кад
потрошиш, кажи ми.
Позик је био озбиљан.
— Ако нешто буде, позовите ме — рекао је.
— Добро — одговорио је Саша.
— Ако ме не позовеш, сам ћу нешто... учинити.
— Позваћу те.
Одлучио је да други део преда мајци, али не све одједном, да је не би
уплашио.
— Одакле ти? — питала је радосно и помало уплашено, чак и после
добијања само малог дела од суме која јој је намењена.
— Украо сам — одговорио је Саша тако искрено да му мајка није
поверовала.
— Заиста?
— Чизме су ти потребне — рекао је Саша излазећи из кухиње. Никад
није лагао мајку, није хтео да је лаже чак ни сад.
Остатак је сакрио — не за себе него онако, за будућност. А то, да није за
себе, чак му није ни падало на памет — њему није био потребан новац.
 Узео је само једну шуштаву новчаницу па отишао да купи вотку, три
флаше одједном, и бокс цигарета. Откад зна за себе, није пио сам, у
празном стану.
„А сад ћу да пијем...“ — гледао је Саша флашу развесељеним очима.
Исецкао је себи огроман кисели краставац, испржио три јајета, скувао
виршлу од сира. Седео је у кухињи, клатио ногом. Као да се спрема за
обављање нечег од великог значаја.
Осећао је како му је све, што га је у последње време болело изнутра —
све му је сагорело. И сад га више ништа неће болети на том месту. Остало
је само да га дезинфикује, како би се направила мртва корица.
И — дезинфиковао је. Затрпао вотку краставцем и зажмурио од
задовољства.
„Сад. Мени. Постаје. Добро“ — рекао је себи. — „И сасвим сам миран“.
Појео је мало јаја, виршлу је раскомадао виљушком на неуредне
комаде. И нежно — после друге чаше — гледао у те комаде и охлађено јаје
на око, које је хтело да му намигне, хрскаво грицкајући краставац.
Жмурећи.
У глави је осећао топлину и чинило му се и да је упаљено благо светло.
Зачуђено трепћеш, никако не можеш да схватиш — где је тачно.
Увек тако изгледа — да постаје светлије, а чим се попије још једна —
биће још светлије, још топлије, још веселије. И тако се вучеш од чашице
до чашице, за тим осећањем, за тим трептавим светлом као за сопственим
репом, све до потпуне вртоглавице, док ти се не замути у тинтари и док се
не стропошташ на бок.
„Рано ми је да се стропоштам“ — рекао је Саша себи после треће, док је
још био у стању да примети: да је ову реченицу изговорио наглас, већ би
благо кочио на неколико слова и на спојевима речи које, чак и кад је само
припит, настоје да се растуре и оспу као да су вајане од бајатог пластелина.
После пете чашице отворио му се апетит — Саша је смазао сва јаја,
хладна али ипак укусна.
Сад може да запали цигарету. Не, још једну чашу — шеста ће га већ
лагано обарати. Потећи ће лагане мисли, мекше, лењивије, опуштеније.
Толико лаганије и толико опуштеније да ће почети да размишља о нечему,
да премешта устајало камење у глави, а после — креснеш шибицом да
припалиш цигарету и одједном заборавиш шта си мислио. Повучеш дим и
весело се присећаш: шта је оно малочас било у мојој глави? Дођавола,
нешто врло важно. Прелазиш на нешто друго и заборављаш. При томе
наточиш седму, наравно. За успомену на заборављену, али дубоку мисао.
Затим ће она неочекивано да изађе пред тебе, пред крај флаше, али ти
више нећеш хтети да је примиш. Носи се, казаћеш. Није ми до тебе. Пред
крај флаше желиш да разговараш телефоном, са добрим човеком који те
одавно чека, не можеш да заспиш без тог телефонског позива.
Саша није смислио кога да позове. Својевремено би телефонирао
Негативу, послушао како он ћути мењајући тоналитет ћутања од љутње до
смирења, краткотрајног интересовања, и после се опет враћао у мрачно
али тихо незадовољство, које је Саши због нечег неизрециво драго.
Код Неге је увек, одједном Саши постаде јасно, владао посебан мир у
стану. „То је због цвећа!“ — досетио се Саша. — „Цвеће га је испуњавало
својим исконским миром! Негино стваралачко начело је кудикамо јаче од
жеље да све поломи, то је то!“
Саша је и ту мисао забележио док је точио остатке из флаше тако да је
добио готово пуну чашицу. Није хтео чак ни да диже препуњену чашицу —
прво је мало отпио сагнуте главе.
Ником није телефонирао.
Уз другу „белу мачку“ појео је виршлу, исекао нови краставац, умало са
тањиром.
Ниједна мисао му се више није чврсто држала у глави — само су се
смењивале емоције, оштре као сијалица у очи. Навала час љутње, час
жалости, час смеха, час беса.
Нешто је пролетало поред њега, брзи возови тутње жестоким
брзинама... Поцепане заставе му падају право на лице. Издисао је дим
презривим, искривљеним уснама, заставе су нестајале. Остајало је
тетурање од клонулости.
Пробудио се и минут присиљавао себе да се сети кад је тачно стигао до
кревета. Али, тај тренутак му је бесповратно испао из свести.
У кухињи, у коју је дошао држећи се за зидове, међу неопраним
тањирима била је готово празна друга ‘флаша.
„А где је мајка?“ — помислио је Саша.
Мутним погледом је нашао сат и видео да је још рано. Спавао је, по
свој прилици, пет сати.
Брзо је стрпао посуђе у судоперу, узео једну недопијену и другу
неотворену флашу, окрајак хлеба, у велику чашу наточио је воду из
славине. Кад је одлазио у своју собу, мајка је већ откључавала врата.
 Ставио је на кауч све што је донео, покрио се ћебетом (заспао је на
нераспремљеном кревету, без постељине) и — направио се да спава. Знао је
да ће мајка за два минута завирити да провери — је ли код куће. Он је код
куће, лежи тешке тинтаре, у тинтари му пуца одвратно. Зубе није опрао.
Наврла је погана пљувачка, пљунуо је на радијатор — осушиће се.
Мајка је завирила — лежао је покривен ћебетом преко главе, али
отворених очију: чим их затвори, почиње мучнина.
Врата собе су се благо затворила.
„Мама је гледала неколико секунди дуже него обично“ — приметио је
Саша. — „Секира се због новца, одакле ми... Требало би да јој слажем
нешто“.
Саша се превио преко наслона кауча, зграбио је флашу са остатком
вотке. У почетку ће му бити врло гадно, али после ће му већ бити добро,
ведро и ватрено. Али, у почетку је гадно.
Попио је и стресао се, чак не главом него читавим телом, као пас кад
изађе из реке. Седео је минут с необичним гађењем у изразу лица.
Попио је чашу воде и легао. Сад је могао да затвори очи и ослушкује —
како се све унутра расцветава.
Па, како је?...
Никако.
Саша је ставио корицу хлеба на груди, одломио мало средине, направио
лоптицу и ставио на језик.
Лежао је тако. Топио хлеб.
„А које је сад годишње доба?“ — помислио је Саша ослушкујући звуке
кроз прозор. Неколико секунди се лудирао, намерно се шегачио разумно,
као да озбиљно не зна је ли сада зима или лето.
Али, није се сећао датума. Па ни месеца, одједном је признао себи
Саша. Децембар је почео, то је тачно. Већ одавно, ваљда. Али, још није
била Нова година... Ваљда ће ускоро Нова година. Дођавола, а...
А шта — „дођавола“? Као да си је икад обележавао. Прошле године си
мирно легао да спаваш и спавао си до јутра. Мама је опет дежурала.
Дежура сваке новогодишње ноћи, за то јој плаћају три и по копејке више.
Зиму је лако погодити, жмурећи — помислио је Саша. Идеја му се
учинила примамљивом. Брзо је отворио нову флашу, отпио из грлића,
залио је горку ватру вотком задржавајући у глави идеју, да му се не изгуби,
поново се стропоштао на јастук и затворио очи.
 Да, о зими...
Па, сад је најпростије — одоцнели настојник шкрипи лопатом — згрће
снег. Врло нежан звук, ако спаваш и не треба да се будиш. Осећаш
необично блаженство, зато што напољу пада снег, неко ради а ти лежиш ту,
под ћебетом. Окренеш се на другу страну и настављаш да уживаш.
Зими аутомобили возе спорије и ваздух је глувљи. Тролејбус вози као да
иде по жици. Као да се згуснуо простор — мора се опирати великим челом.
Трамваји возе усредсређено и пословно се тресу на кривинама пажљиво се
понашајући према свом металном трупу.
Друга је ствар — пролеће.
Тада је врло много воде, аутомобили бучно возе кроз њу, пролазници
псују за возилима, све се добро чује, ваздух је празан и непријатно голог
укуса, непријатно гребе у грлу. Трамваји се понашају разуларено и прете
да ће пасти. Комшија иза зида кашље одвратно бучно, попут медведа који
се пробудио у леденој бари — пропустио је дане кад се кравио снег. Изашао
из јазбине, мршав, разбарушен, непријатан, а злобни и пијани бивши
робијаши га испребијали — по бубрезима, по плућима, по кичми. Ето,
комшија кашље, тако да бих га убио.
Средином пролећа ваздух постаје прозрачан и до непристојности благ,
осећаш се као распукли пупољак, нежност ти заклања разум, чак ти се
смучава.
Свет је препун звукова на измаку пролећа, изгледа да пред лето
једноставно оглувиш. Али, није то ништа — привикнеш се. Јутарње птице,
врапци, рецимо... авлијски пси, а такође њихова порасла штенад... пијане
песме, музика из отворених аутомобила — свега је тако много, просто
немаш снаге да раставиш грају на саставне делове. Живиш у тој граји и
понекад се зачудиш тишини, која настаје одједном. И она је варљива. Ако
ослушнеш, обавезно неко зуји у ћошку.
И јесен... У јесен, јесенас, јесење...
Влажно, клизаво, влажно, сиво. На почетку загаламе школарци, а после
је све глувље и глувље... Док настојник не зашкрипи лопатом.
Испио је још. Држао је флашу испред очију, поразмислио на цугнуо
опет, три пута, дахћући из свег грла. Готово, мртвосан је.
Саша је заспао.
Лежао је непокретан, тешко је дисао, чело врело, ознојено, стопала
ледена, такође ознојена.
Неколико тренутака пре буђења је потрчао, потрчао је према судији
настојећи да га стигне. Никако није могао да дотрчи, био је врло спор.
Чим се пробудио, отишао је у кухињу. Мама седи, суморна. Његове
флаше су ту, због нечег све три. Саша их је гледао неко време жмиркајући
од светла. Досетио се, најзад, даје мајка свраћала у његову собу,
проверавала како спава син, приметила његову ризницу и узела све.
— Хоћу да једем — рекао је промукло.
У ствари, хтео је да пије.
— Има ли компота? — питао је. — А најбоље расола... О, расолчића.
Накренуо је из тегле.
— Жедан сам — објаснио је.
— Зашто пијеш? — питала је мајка. — Ниси пио, ниси, а сад и ти...
Хоћеш да будеш као тата?
— Готово је, мама, готово, нећу више — процедио је Саша. Због нечег га
није било срамота. Вероватно због тога што је тачно знао: он неће постати
пијанац. Пио је, па шта?
Ћутао је.
Мама је ставила омлет испред њега. Јео је халапљиво и опекао се. Јер
није јео читав дан. Све време је бацао поглед на трећу, неиспијену флашу
— не што је хтео да није, него се чудио зашто је тако мало остало у њој.
Ваљда је отпио свега два гутљаја... Зар је устајао да цуга у сну? Изгледа да
се десило нешто слично, изгледа да јесте. Ох, невоља је са мном...
— Данас идем у смену. Нећеш више да пијеш? — питала је мајка
облачећи се.
— Нећу, нећу — и као одговор на њено слабо, жалосно мумлање: — Иди,
мама, иди, нећу, па рекао сам ти.
Седео је у кухињи, млад, јак, уопште није био мамуран. Можда је још
мало пијан, врло мало. Чак неизветрен, а не пијан. Са заосталом мучнином
у глави.
Ушао је у собу, лежао је отворених очију.
Телефон је звонио.
„Желим ли ја да чујем неког?“ — питао је себе. Није желео никог.
Изашао је у ходник, до сточића са телефоном.
Ало? — питао је гледајући бесомучни телефон и није дизао слушалицу.
— Ко нас жели? Коме смо потребни? Можда је то Јана? „Извини, Саша,
ниси будала. Купи ми лимун!“ А можда је Костенко? „Саша, ви сте пијани.
Владајте собом, Саша“. Или је то Негатив... „Саша, још робијам. Саша, ти
си у бедаку, осветио си брата...“
Звоњава престаде.
Укључио је телевизор, шкљоцао је скачући са канала на канал, као
скакавац на ђубришту. И одједном је налетео на црно-бели снимак, на
бркато лице, много наоружаних људи, видео је Анку с пушкомитраљезом.
„Чапајев“, да, постоји тај филм.
Саша се одједном заинтересовао, мада је тај филм гледао више пута, у
детињству. Али, од тог доба десет година нису приказивали „Чапајева“.
Саша је зурио у екран са једним чудним осећајем, готово да није пратио
радњу филма, тачније, однекуд знајући је унапред, готово дословно.
Филм га је, и поред све своје предвидљивости, опчињавао, и Саша није
могао да схвати чиме.
Једва приметно, подрхтавало му је нешто унутра, испод ребара, нека
нејасна жилица је дрхтуљила.
Гледао је похлепно, хватајући сваки гест.
И када је, у најдивнијем моменту филма, Чапај на коњу, у
разлепршаном огртачу излетео у сусрет противнику, вођи црвеноармејаца,
дивљих, лепих, с искуканим сабљама — када је Саша видео то, одједном је
зајецао и плакао срећно, чисто и нежно, није био у стању да се заустави.
„Господе, шта је ово?“ — питао је. — „Зашто ја плачем?“
Гледао је још мало филм смирујући се с муком, понекад се тихо
осмехивао. Искључио је екран — тамо убијају Чапаја, што да гледа то,
могло би му још и срце стати, дођавола.
Укључио је чајник.
Узео је цигарету, ушао у купатило да пуши, сео на под, на крпару.
Заборавио је да упали светло и — пушио је у мраку.
Необично је пушити у мрачној просторији, са трачицом светла испод
врата. Ти и цигарета, а прсти којима је држиш осветљавају се кад повучеш
дим. И очи нетремице зуре у трачицу светлости — чудно је што човек увек
гледа у светлост кад је наоколо тама.
И читав стан постаје чујан на нов начин. Чајник пишти као луд. Никада
му дању није падало на памет да уме тако да шишти. Сав се залауфао.
Дању је чајник тих — испушта пару, није у стању да надјача аутомобилску
буку напољу, комшијску грају, разговор у улазу, лавеж. А сада, види ти
њега...
 Саша се обукао, узео цигарете, чауру и, пошто је стајао неколико
минута гледајући у своје ципеле — да није нешто заборавио, тихо је
закључао врата и изашао напоље.
На столу се пушио чај, у великој белој кригли — Саша није ни почињао
да га пије.
Саша је стигао код Олега, позвонио на вратима.
Олег је отворио и, судећи по ведром лицу, није спавао. Није се зачудио.
— Уђи — рекао је.
— Ко је то, Олеже? — питао је женски глас из собе, мамин или бакин.
— Спавај, све је у реду — одговорио је он тихо, али разговетно.
— Хоћеш да прошетамо? — питао је Саша.
— Хоћу, одавно.
— Идемо. Чекаћу те напољу.
Саша је припалио цигарету у улазу, није стигао да испуши ни половину
кад се појавио Олег, брз, утегнут, спретан.
— Шта, сад ти треба митраљез? — питао је Олег озбиљно.
Саша је одрично махнуо главом.
— Цев је ваљала?
Саша је размислио секунду, па одговорио:
— Све је у реду. Ваљала је.
— А ја нешто нисам чуо ништа. Премијер је жив, председник је жив.
Министри су живи.
— Просто нас нису обавестили. Сви су умрли.
— Тако, дакле — подсмехнуо се незадовољно Олег.
— Да срушимо „Мекдоналдс“?
Било који други „савезник“ би запитао: „Сад?“, или „Кад?“, или „Чиме?“
Олег није питао ништа.
Кренули су брзим кораком, руке у џеповима јакни, две црне плетене
капе, само је Олегова са ружном кићанком. Саша је још прошле зиме
приметио ту ружну кићанку код Олега, ђаво би га знао одакле му она на
црној капи. С њом је Олег изгледао још злокобнији: жесток момак,
ижџикљали мутант — тако нешто одавао је изглед његове тинтаре,
крунисане пуфнастом лоптицом на темену.
— Не идемо тамо — рекао је Олег.
 — Треба да свратимо код Верочке.
— Она споро трчи. Можда нам не треба?
— Ваљаће нам.
— Гледај је сам. Сам ћу да побегнем, нећу вас чекати.
— Како хоћеш.
Верочка је становала у приземљу троспратнице „стаљинке“. Саша је
покуцао прстом на низак прозор са решетком. Убрзо се појавило
Верочкино лице, поспано, али није било уплашено.
— Излазиш? — питао је Саша.
Кратко је климнула главом.
Овде је већ испушио цигарету и по — и то, судећи како су брзо
зацактале Верочкине штикле у улазу, она је веома журила док се спремала.
— Вера, треба да узмемо коктел од тебе — рекао је Саша.
Верочка је брзо климнула главом, као да је куцнуо час за нешто
неизбежно, што она изгледа није желела, и сад јој је било сасвим страшно.
— Тако — брзо је гурнула руку у џеп јакнице — кључеве... кључеве
носим собом. Само, тамо ми треба осветљење. Макар и упаљачем.
Шупица је била у дворишту њене зграде, нахерена, са поломљеним
шкриљцем на крову. У шупици је био подрум. Тамо, иза тегли парадајза и
краставаца, које је спремила Верочка, била су два коктела „молотов“ —
флаше са запаљивом смесом. Саша је сишао у подрум са Верочком, стално
је шкљоцао палећи два упаљача. Марљиво је узео од ње флаше и предао их
Олегу чим се попео климавим степеницима влажног степеништа.
Он их је узео ћутке, није се чудио ничему нити је ишта питао.
— Идем са вама — рекла је Верочка напољу гледајући нетремице у
Сашу.
— Него шта — одговорио је.
Пошли су утроје, ћутке. Верочка је ишла уз Сашу мешајући брзим
ногама — чинило се како жели два пута да коракне истом ногом. Или да
направи мало дужи корак — како би се ускладила са Сашиним ходом.
Никако није успевала. Саша је гледао испод ока, све му је било јасно.
И још јој је рука увек била близу, понекад би закачила његову руку —
као да је очекивала да он својом шаком ухвати њене прстиће.
Две флаше су му истезале унутрашње џепове јакне. Саша је у себи
одлучио да ће, ако их заустави полиција, једном флашом гађати аутомобил
и запалити га. А после шта буде.
Он није хтео да запали „Мевдоналдс“, имао је друге планове. Сувише је
велика част за произвођача псеће хране да — гори.
Пробијали су се кроз дворишта, готово да нису наилазили на
пролазнике, понекад су сусретали пијанце — и у тим тренуцима Саша је
осећао тешку и жустру напетост, која је избијала из Олега: сваког секунда
жудео је за тучом, очигледно је желео да га неко закачи пијаним раменом.
Али, нико им није прилазио ни случајно.
Саша је мирно прстима вртео чауру у џепу.
„Требало би да свратим код Позика, обећао сам му, ионако је успут“ —
одлучио је Саша.
„Сад ћеш и другог брата да затвориш“ — саветовао му је унутрашњи
глас.
„Али, он је малолетник, неће га ухапсити“ — одговорио је сам себи
равнодушно. Саша би ионако позвао Позика, чак и да је старији.
Код Позика је горело светло — у три сата ноћу.
Саша је направио грудву снега, бацио је, али није погодио. Још једну, и
опет је промашио.
Олег се криво насмешио. Његова грудва је ударила у средину прозора и
умало није разбила стакло. На прозору се одмах појавише два лица.
„Нега, ваљда?“ — тргао се Саша зачуђено и радосно. Замахао је рукама
— дођите овамо!
„Зар Негатив?“ — питао се опет.
Али, то је био Вења, весели ђаво. Изашао је из улаза и одмах се огласио
радосно.
— Вењо, откуд ти? — запрепастио се Саша.
— Ето, донео сам Позику вест од брата — причао је Вења осмехујући се
одједном свима — и Олегу, и Верочки, и Саши, и слабом ноћном снегу. —
Замислите. Човечуљак изашао из затвора, робијао је са Негом, и дошао у
Русију да каже како му је тамо. Много су му се свидели „савезници“. А сам
је Летонац! Један човечуљак. Истина, син летонског комунисте.
— Па, како је Нега?
— У реду је Нега, испричаћу ти све. Куда ви тако рано? Бомбардоваћете
нешто? Водите и нас? — Вења само што није скакао у месту. Истина, баздио
је на алкохол. Чак га је и Саша осетио — а требало би да му је озлеђен њух
у последња два дана.
— Идемо? — питао је Саша већ озбиљно, гледајући у Позика.
Позик је климнуо главом.
— Наравно, идемо — рекао је Вења, усуђујући се да стоји у месту и мрда
свим удовима истовремено, као да се ваљао у песку, а затим се обукао на
прљаво тело.
— Имаш вашке, је ли? — питао је Олег.
— А? — није разумео Вења.
Кренули су упеторо. Вења је у почетку галамио, али Саша му је
подвикнуо и он се с муком стишао, почео је да разговара сам са собом,
шапатом. Очигледно је још био пијан, а уз то још, изгледа, удуван.
— Хајдемо овамо — рекао је Саша показујући редове гаража, неколико
минута хода до трга на коме се шепурио „Мекдоналдс“.
Саша је био овде пре него што је отишао код Олега. Припремио је
неколико јаких каменица и дугу металну арматуру. Камење је било у
платненој торби. Арматура се налазила иза металне кутије гараже.
— Држи — предао је торбу Олегу.
Олег је одмерио пар каменица на свом малом, јаком длану.
Вења и Позик су мало базали између гаража и накупили крхотине
цигала, па их потрпали у џепове.
Без устручавања пред Верочком, Вења се испишао на врата гараже.
Поред троспратнице, до које је Саша довео своју веселу банду, замолио
је Вењу и Позика да остану напољу — да не праве буку у улазу.
На улазним вратима је притиснуо код, који је одредио још синоћ — на
основу три избрисане бројке, које су се лако назирале при светлу упаљача.
— Вера, за сада нам ниси потребна — рекао је Саша кад је отворио врата
и ушао у улаз, који је заударао на прашину. — Држи флаше, гледај дати не
испадну... Ово је пролазни улаз, хајдемо, све ћу вам показати.
Корачајући тихо, попели су се на први спрат. Са прозора, кроз прљаво
стакло видео се „Мекдоналдс“, његови високи осветљени прозори и излози.
— Стој овде, посматрај нас — рекао је Саша Верочки. — Кад одрадимо,
Олег, Позик и Вења долазе овамо. Сачекајте полицију. Ако полиција пође
ка улазу, изађите са друге стране. Флаше оставите у улазу, немојте да
трчите са њима.
— А ти? — изустио је, најзад, Олег.
 — Ја такође идем са вама. Само мало касније — и видећи Олегов
зачуђен и незадовољан поглед, додао: — Све је у реду, чујеш? Ја одговарам.
Па, идемо?
— И „молотов“ нам није потребан? — питао је Олег.
— За „Мекдоналдс“ није — објаснио је Саша већ напољу, шапатом. —
После „Мекдоналдса“ ћу да запалим „попиће“.
„Попићима“ су називали „Председникову партију“ њихов офис се
налазио на истом тргу — преко малог сквера и кружног пута од псећег
свратишта.
— Мурија ће наићи, неће нам дати.
— Нема проблема, како дођу — тако ће и да оду.
Олег је слегнуо раменима. Није се плашио, наравно. Једноставно је
схватио: Саша мути, по свему судећи, решио је да се извуче, ако буде
нешто, сам.
Сашка и Олег су мало стајали на углу осматрајући има ли ноћних,
доцних пролазника, возила, поготову полицијских.
Вења и Позик су цупкали у мраку, десетак метара даље. Вења није био у
стању да ћути и нешто је причао Позику, уопште, сав је изгледао као да ће
они заиграти фудбал.
Понекад су пролазиле лаке и брзе стране лимузине. Кад се загледаш,
могао си приметити девојке сјајне косе поред возача. Кад ослушнеш,
могао си зачути музику која свира унутра.
— Овако ћемо стајати до јутра? — питао је Олег мирно.
Саша је ухватио арматуру — његове вунене рукавице су зграбиле
непријатан метал — и кренуо не одговарајући му, гибак и брз. Притрчао је
излогу, умало није улетео у тресак и расипање срче — Олег је, иза Сашиних
леђа, бацио први камен. Сашка није ни приметио да он гађа.
Стакло је цикнуло и расуло се.
Вења је махнитао и као да је плесао. Брзо је гађао камењем па навалио
право на излог, ногама и рукама је разбијао несрушене углове, који су
хрскаво пуцали и падали као сталактити. Вешто, мајмунски се одмицао.
Пошто је направио огромну, накострешену рупу у излогу, због нечег је
ушао у просторију „Мекдоналдса“.
Саша је неколико пута ударио по прозорима, па му се више свидело да
демолира улични кафић: столове под широким сунцобранима, неколико
пришрафљених столица — све то због нечег није било уклоњено до самог
децембра. Арматура се болесно савијала у рукама, али то му још није
додавало злобу. Крајем ока приметио је како у близини јури такси
повећавајући брзину.
Досетио се да ће му арматура боље послужити као полуга него да њоме
удара. Пошто се наместио, поткачио је столове и столице који су се уз
тресак одваљивали од асфалта обложеног црним плочицама. Позик му је
помагао.
— Еј, попиздели ђаволи! — завикао је неко. Саша је у једном тренутку
укључио меморију слуха, сетио се да је пре једне секунда чуо како се
зауставило возило и одмах се досетио: није полиција — не би их звали.
У исто време кад се Саша окретао према позиву, Олег је дигао
искривљену столицу и необично лако је бацио на возило. Столица је лепо
махнула искривљеном ногом.
Већ окренут, Саша је схватио да је викао човек из црвеног, лепог
аутомобила — не излазећи него помаљајући се кроз прозор изнад десних
врата и нагињући се преко седишта.
Када гаје Олег гађао столицом, човек даде гас — није гасио мотор.
Столица је звонко треснула по бранику и закотрљала се по асфалту.
После петнаест метара аутомобил је стао — човек није могао да отрпи
увреду. Искочио је плаховит и бесан, без јакне, висок, јак. Јурнуо је на
момке, али је видео како на ауто лети још једна столица — гађао је Олег, и
комад цигле — од Позика. Цигла је звекнула о задње стакло.
— Ух, џукело тврдоглава — киптао је Олег, тражећи нешто мало теже. И
гледајући га, Саши је било јасно да Олег више неће гађати ничим него
неће бити лен да оде до аута.
— Дај-де ми — похлепно је извукао арматуру из Сашиних руку.
Кад је Олег с арматуром у рукама појурио према ауту, човек се већ
свега досетио и брзо вратио у возило. Аутомобил је зајаукао, точкови су
секунду шлајфовали на поледици док се нису дочепали асфалта. Арматура
је полетела за њим и — погодила лево светло за маглу. Аутомобил се
удаљавао бесно намигујући једним жутим окцем.
— Идемо, момци! — наредио је Саша. — Олеже! Позиче! Где је Вења?
Вењо, дођавола! Вењо!
Вења је изашао из искеженог излога лукаве и мирне њушке.
— Тражио сам нешто за јело. Нема ништа под милим Богом — жалио се.
Напослетку је шутнуо стакло.
 — Готово је, трк кући, тамо седите мирно! — наредио им је Саша у
дворишту. Сам је стајао пола минута да предахне, пљунуо је дугу балу,
стиснуо зубе, раскопчао јакну, скинуо капу и окачио је о грану дрвета, па
вртећи чауру у џепу, поново се вратио у разбијени кафић. Прилазећи му,
запалио је цигарету. Стајао је као ноћно зазјавало, уживао је у
рушевинама.
Полиција је долетела брзо, без укљученог сигналног светла, журно је
искочио заставник, који је седео поред возача, и други патролни — с
аутоматом, у униформи. Возач је остао да седи у возилу.
Саша је, насмејан, срдачно гледао полицију.
— Зашто ти стојиш овде? — питао је заставник, који је у први мах
похрлио Саши, али је прикочио чим је видео да изгледа опуштен.
— Чујем да трешти, па дошао — објаснио је Саша. — Враћао сам се кући
од женске. Олош, је ли? За који андрак то раде?
— Видео си их?
— Само с леђа. Издалека. Док сам прилазио, већ су побегли. Двојица.
Високих.
— Како су одевени?
— Нисам ни гледао. Ено, отрчали су тамо — и показа Саша супротну
страну од дворишта, куда су отишли његови момци.
Бучно је долетело још једно полицијско возило.
— Шта је? Ухватили сте неког? — питали су главом показујући Сашу.
— Не, сведок. Упиши га! — наредио је старији партнеру с аутоматом. Тај
извади дебелу бележницу из унутрашњег џепа.
— Имаш документа? — питао је Сашу.
— Не, што да их носим код женске? Она ме прима и без личне карте.
Друго возило је отишло на ону страну коју је показао Саша.
— Презиме? — питали су га.
Саша је навео презиме једног друга из армије, Сибирца. Кућну адресу и
телефон је измислио.
— Можда би требало да пођеш са нама? — питао је полицајац.
— Зашто?
— Да препознаш починиоце.
— Ма, нисам их видео, кажем — одговорио је Саша и осмехнуо се кад је
видео да прилази она иста лимузина, коју је Олег гађао столицама.
Из лимузине је искочио возач пошто је злобно лупио вратима, сав
црвен од беса — видело се чак и при светлости лампиона.
— Што стојите? — разјарио се на полицију. — Треба да их хватате!
— Што ви вичете, грађанине? — питао је мирно заставник.
— Видиш стакло? — човек је прстом показивао своју лимузину. — Видиш
средње светло?
По стаклу лимузине развукла се пукотина, у облику осмеха човека коме
је половина лица парализована. Средњег светла није било, дабоме.
— Видим, па шта? — није схватао заставник.
— Ја приђем тим ђаволима и викнем: „Шта вам је, избезобразили сте
се?“ Изађем из лимузине, а они је гађају циглом, столицом, арматуром.
Ено столице на путу! Нисте је приметили? И арматура је тамо! Хајде,
показаћу вам огреботине!
— Сад ћемо доћи. Разумео сам, све сте видели?
— А о чему вам ја причам? Видео сам! Могли су ме убити, до клинца!
Он је, запажао је Саша, био представник познатог типа људи, човек који
се неочекивано и недавно обогатио — дрзак и сујетан истовремено, невешт
да изгради један манир комуникације у свакој ситуацији, стално губи власт
над собом, од безочности до хистерије. Поред њега су чак и муркани
изгледали пристојније.
— Колико их је било? — питао гаје заставник.
— Тројица.
— А ти кажеш двојица? — окренуо се заставник Саши.
— Ја сам видео двојицу — одговорио је он, и даље насмејан, преносећи
поштен поглед са полицајаца на човека из лимузине. — Па, бежали су кад
сам прилазио.
— Обележја си запазио? — заставник се окренуо човеку.
Он је стао, присећао се мрштећи чело.
— Сви су растом нижи од мене, тачно — рекао је.
Некако је описао Ољешку, запамтио је његову кићанку, плаве
фармерке, кратку јакну и истакнуте јагодице лица с малим, злобним
очима. Код Позика се сећао једино ниског раста и ваљда тамних панталона.
— А, на њему је била јакна са џеповима и капуљачом. Није имао капу.
Јакна светлоплаве боје.
 На Саши је човек запео. Мислио је, мислио, ничег се није сећао.
— Нисам видео — рекао је.
Поћутао је секунду и додао:
— Црна јакна, плетена капа... Лица се не сећам. Ваљда црна коса.
Бринет. Или тамносмеђа.
— Носио је капу? — питао је заставник.
— Видео сам му потиљак. Одшрафљивао је столове, леђима окренут
мени. С арматуром у рукама.
— Он је бацио арматуру на ауто?
— Не сећам се.... Ваљда је он... Не сећам се.
— Шта је даље било?
— Побегли су — после сваке речи човек је обилато додавао псовке, које
су из његових уста звучале посебно гадно.
— Нанели су вам телесне повреде?
— Не, одмах су побегли. Побацали су све, па у двориште — и опет
псовке.
— Хтели сте да их ухватите, је ли?
Човек је неодређено климнуо главом. Очигледно није хтео да се
прикаже као кукавица.
— И нисте их стигли лимузином? — питао је заставник брзо.
— Отишли су у двориште, који ћу ђаво ја по двориштима, тамо су
укопани стубићи.
— У каква дворишта?
Човек је, у очигледној забуни коју је, изгледа, примећивао једино Саша,
завртео главом и руком показао оно двориште у које су момци заиста
побегли.
— А ти кажеш онамо? — заставник се окренуо Саши и показао руком
супротну страну.
— Нисте ништа побркали? — питао је Саша возача лимузине не
одговарајући заставнику. — Ја сам долазио управо са те стране, куда сте ви
показали. И они су управо отуда отрчали тамо.
Настала је неугодна пауза. Саша се осмехивао.
„Изгледа да је овај сератор далеко стигао“ — мислио је весело Саша —
„изгледа да ништа није могао видети“.
 — Можда и на ту страну — одговорио је, најзад, човек. — Гледао сам
своју лимузину, разбијено стакло, светло за маглу. Док сам гледао, они су
побегли. Нисам приметио куда тачно. Само сам чуо кораке. Ђаво би их
знао.
Заставник је слегнуо раменима.
— Написаћете пријаву? — питао је.
— Хоћу, наравно.
— Знате где је полицијска станица? Дођите тамо. Док ми порадимо по
двориштима.
— Ићи ћу за вама — рекао је човек.
Заставник је опет слегнуо раменима.
Троја врата лупише једна за другима и возила одоше.
Испраћајући их погледом, Саша је испод ока случајно видео своје раме
— тамо је, уредно закачено искрзаним крајем, висило парче стакла, комад
излога који је разбио.
Није се вратио у улаз, окренуо се према прозору, тамо где су седели
момци које Саша није видео и замахао рукама показујући им супротну
страну трга.
— Идите према офису, према офису! — понављао је Саша у ходу, мада га
нико није чуо, наравно.
Поразмислио је и вратио се назад — узео је преврнуту столицу са пута.
Они су стигли пре њега, било им је ближе — чекали су Сашу осврћући
се.
— Укратко, момци, немамо времена — рекао је Саша притрчавајући и
тек сада приметио како Вења на фасади зграде спрејом исписује: „Гадови
мрзимо вас“.
— Одакле ти спреј? — питао је.
— Увек га носим.
— Стави запету после „гадови“. И узвичник.
— После запете? — питао је Вења сасвим озбиљно.
— Верочка, дај флаше — није му одговорио Саша. — Момци, разбијте
прозоре.
Док је Позик тумарао тражећи цигле по улици, Олег се закачио за
решетку прозора и разбијао стакло руком увученом у рукав.
 Окренуо је љутито лице Саши, из рукава је пружио отворену шаку. Саша
му је ставио флашу у шаку.
— Гори! — рекао је тихо Олег и скочио одозго. — Дај ми другу, да је
бацим у други прозор.
Док се Олег бавио коктелом, Саша је столицу из „Мекдоналдса“ закачио
за решетку на прозору, узео од Вење спреј и на црним, високим улазним
вратима офиса нацртао четири слова: „р“, „а“, „ј“, „а“.
Затим је распустио момке и стао у угао испод свода, раменом уз хладан
зид — гледао је како на сто педесет метара од њега, у прозорима офиса
гори и постаје блештаво, као да је тамо почео добар, диван празник и — сви
се радују.
Враћао се кроз град лагано, понекад је чак и звиждукао. Знао је: нико га
не може ухватити. Најважније је не журити. Лове те кад бежиш. Саша није
бежао.
 Глава дванаеста

Ноћивао је у Олеговом станчићу — за сада ваљда још није „проваљен“.

Њему је умрла нека далека тетка и — већ месец дана две уредне собице су
зврјале празне.
Станчић су држали „савезници“ за крајњи случај, нису долазили бадава,
само неколицина људи је знала за њега.
Саша је стигао кад је већ почело да свиће. Имао је свој кључ.
Као што је и очекивао, нико није хтео да се разилази — на поду, засутом
флашама јефтиног вина и лепо насеченом харингом, сиром и кобасицом
(Саша се загледао покушавајући да погоди ко је секао, Олег или Верочка, и
закључио да је Верочка), лежали су: Вења протегнут, Олег савијен, мали и
тихо тужни Позик — склупчан као псетанце.
Говорио је, наравно, Вења. При чему је Олег, зачудио се Саша, већ
пријатељски, без љутње бацао погледе у Вењу. Можда зато што је Вења
причао о Негативу, можда и још због нечег.
Верочка је лежала на кревету, очигледно већ уморна, али чим је
угледала Сашу, придигла се, погледала га радосно и помало уплашено.
Бринула се за њега — наслућивао је Саша — што ли је остао тамо, на тргу,
зашто.
Ти, бре, Саша, имаш муда — признао је Олег, припит — нерви су ти
чудесни. Шта си тамо увалио мурканима, није ми јасно? Код
„Мекдоналдса“?
Саша је одмахнуо руком осмехујући се задовољно — као, није то ништа.
— Не, озбиљно — наваљивао је Олег. — И сад си опет причао са њима? —
засмејао се Олег промукло и задовољно. — Кажеш, сад су отрчали, ено
онуда?
— Да, и ја сам од срца уживао — закикотао се Вења пијано. — Мислио
сам да ти је пао мрак на очи. Одлучио си да наш предаш властима и
признаш кривицу. Све си нас затворио у улаз, откуцао нас мурканима... Ти
си, Сања, мртав хладан, изгледа да си гори него ја...
Олег је наточио чашу алкохола. Саша је узе из пристојности, мада није
желео да пије. Затражио је још комадић сира, насеченог танко и нежно.
 Верочка је слушала момке и гледала час у њих, час у Сашу — поносно,
чак и одушевљено.
— Идем да спавам, момци. Спава ми се — рекао је Саша осећајући
Верочкин нетремичан, а сад и узбуђен поглед. Климнуо јој је главом —
хајдемо, добра девојчице? — и она је устала, лака и срећна: малени дечји
табани на прљавом дашчаном поду.
„Прстићи моји“ — помислио је Саша нежно.
Олег је завидљиво погледао за њима.
Ујутро им је махнито залупао Олег и не чекајући дозволу да уђе,
помолио узбуђену њушку („Надао се да ће видети голу Верочку“ — синуло
је Саши).
— Укратко, устајте, голупчићи! Приказују Јану — заурлао је и одмах се
изгубио. Није чак ни чекао да види хоће ли се испод ћебета појавити гола
Вера. На њој, заиста, није било ничег.
Саша је скочио, навукао панталоне, излетео го до појаса — сви су
седели испред телевизора, нико није спавао. Лица момака била су
пренеражена. Током неколико секунди Саша је на екрану гледао лице
шефа државе, измазано ђаво би га знао чиме, истовремено беспомоћно,
злобно и понижено. Са лица му се на сако сливало нешто бело, риђе и
црвено — као да су га избљували. Председник је понекад отварао уста и
немо мицао уснама покушавајући да удахне. Неки људи су се уплашено
тискали око њега, неко је држао марамицу, неко салвету — и није се
усуђивао да ишта уради.
„Девојка је бацила на председникову главу полиетиленску кесу,
вероватно напуњену соком од парадајза, мајонезом, кечапом, павлаком.
Ситно измрвљеним бареним макаронима и још нечим, што испушта оштар
и непријатан мирис“ — говорио је спикер. Чинило се да с муком задржава
осмех. То је био Костенков добар и стари пријатељ, водитељ последњег
независног програма на руској телевизији. Сплеткарош и милионер,
одрастао у забаченој провинцији, у породици лекара Јеврејина и
наставнице Рускиње, изгледа да је и сам знао да ће му ускоро укинути
емисију, па се зато сасвим разуларио.
Једино из те емисије могло се, у последњих две године, сазнати да у
природи постоје „савезници“ и да Костенко лежи у затвору. Сада је
емитовано оно што се, у принципу, не сме приказивати.
„Јани Шарановој су, пред самом зградом позоришта, пред очима
десетине представника културне јавности, нанесене тешке физичке
повреде. Наш дописник је успео да сними керамичке плочице, по којима су
буквално вукли лице девојке која је починила хулигански чин према шефу
државе. Осим тога, њој су, по свему судећи, сломили руку — присутни у
њеној близини поуздано су чули карактеристично крцкање. Напомињемо
да девојка није пружала отпор и успела је да викне само једну реченицу:
„Ово је била политичка акција!“
Саша се стресао. Водитељу се несумњиво свиђао догађај и оно што
изговара — био је убеђен да проводи последње минуте на екрану, у
директном преносу, зато ће управо његова репортажа данас бити
емитована на свим телевизијским каналима у свету.
„Сарадници председниковог обезбеђења хитно су одузели све филмове
фотографима и телевизијским дописницима, али ми смо неким чудом
успели да сачувамо снимљени материјал“ — реферисао је водитељ. —
„Наши извори из партије „Савез стваралаца“ тврде да је Јана Шаронова у
последње време заузимала једно од руководећих места у партији. Управо
њој приписују организацију заузимања осматрачке куле у центру Риге уз
захтев да се из летонских затвора пусте ветерани Великог отаџбинског
рата. Међутим, због недостатка доказа, Шаранова је и даље остала на
слободи“.
Уследила је репортажа о најгромогласнијим акцијама „савезника“ из
последњих година: рушење у центру Москве, министри у мајонезу и са
кремастим тортама, набијеним на тешке главе, страшило губернатора на
шиљку...
„А ево и последње вести из провинције“ — саопштавао је задовољно
водитељ.
И ту момци угледаше ноћашњи „Мекдоналдс“, као да га је погодио
жесток ураган. Вења и Олег нису били у стању да се суздрже, смејали су се
грохотом, насмешио се чак и Позик.
После „Мекдоналдса“ промакла су врата са натписом „раја“, фасада са
речју „гадови“, крунисана узвичником, и унутрашњи изглед офиса —
огорели зидови, црни радијатори и гомиле истопљене старудије —
вероватно су то били компјутери.
Водитељ је коментарисао снимке.
Обрали смо зелен бостан — рекао је тихо Саша, за то време једино се он
није смешио. — Председник нам неће опростити.
— Па добро, неће бити ништа — одмахнуо је руком Вења.
Истог секунда зазвонио је стари телефон подрхтавајући белим
боковима. Сви се згледаше. Олег је дигао слушалицу.
— За тебе, Саша — рекао је.
Звао је локални „савезник“ Шаман.
— Сања, твоја мајка те тражи.
— Одакле зовеш? — прекиде га Саша.
— Све је у реду, не зовем из куће. Мајка те тражи, плаче.
— Шта се десило?
— Каже да су долазили оперативци, тражили те. Претресли су ти цео
стан. Гурнули је, каже.
— Шта значи „гурнули је“?
— Не знам шта значи. Она каже — „гурнули“. Није их пуштала. Ваљда су
обили врата. Нисам разумео. Она плаче, кажем ти.
— Добро, разумео сам, плаче.
Тек што је спустио слушалицу, опет је зазвонио телефон. Олег је дигао
слушалицу. Ћутке је саслушао и спустио је.
— Код мене је била мурија — рекао је.
— Звали су те из куће? — питао је Саша. Ако су звали из куће, значи да
ће ускоро стићи и овамо, било му је јасно.
— Ма, тамо је све у реду. Научио сам своју баку: чим дођу полицајци,
позови ме и кажи: „Оља, спремила сам рагу! Чекам госте!“ Тако је и
урадила.
— Припремила је рагу? — питао је Саша мрачно.
— Аха... — насмејао се задовољно Олег — није могла никако да запамти
речи, па сам јој написао на папирићу и закачио за кревет. Да прочита и
одмах поједе цедуљицу.
Саша је пажљиво гледао у Олега и размишљао. Добро, решио је, за сада
остајемо овде. Само, требало би да оде код мајке. Гурнули су је. Угураћу ја
вама, фукаре.
Умили су се, доручковали којекако, попили чај. Видећи како Вењине
очи шарају по флаши портвејна, који је ноћас неповратно потрошен, Саша
је наредио:
— Нико не излази напоље.
— Немамо цигарете — рекао је весело Вења.
— Верочка ће отићи напоље — девојчица је тог трена ушла у кухињу,
смешећи се на нов начин.
„Сад сви знају да је Саша мој дечко“ — тако је Саша лично дешифровао
њено расположење.
„Мада, ђаво би је знао...“ — штрецнуо се минут касније.
— Куда ћеш? — питала је Верочка.
— Враћам се брзо.
— Сања, ми немамо ни новаца — осмехнуо се Вења.
Саша је дао Вери лепу, хрскаву новчаницу. Вења је радосно ускликнуо.

***
Ишао је градом осећајући да га улица и трг мрзе. Као да покушавају да
изгурају Сашу из тих досадних и увредљивих простора. И злонамерне,
инаџијске енергије која пулсира у Саши више није било довољно да би му
се супротставио. Град је био сувише велик.
„Суд судом, век веком“ — понављао је јогунасто Саша не схватајући до
краја и не покушавајући да схвати шта значе те речи.
„Ја могу све“ — говорио је додирујући чауру у џепу. Она му је хладила
прсте, она се никад није могла загрејати.
Саша није свраћао својој кући него је отишао у суседну
четвороспратницу, попео се до таванских врата, али на њима је висио
огроман катанац. У суседном улазу било је исто. У трећем је имао среће.
Катанац је био поломљен, требало је само да повуче зарђалу резу. Врата су
шкрипала запињући о под и попуштала. Из црне утробе избијао је мирис
влажног камења, устајалости.
Шкљоцао је упаљачем, па ипак није могао да види ни белу мачку, умало
није поломио ноге, нашао је излаз на кров, држач капка био је једноставно
замотан жицом.
Изашао је на видело, прошао је готово до краја крова. Чучнуо је и
гледао двориште, прозоре свог стана, ретке пролазнике...
Није морао дуго да тражи — на самом крају дворишта била је црна
„волга“, са свежим траговима недавног паркирања, без снега на крову.
Антена се љуљала на ветру. Тај аутомобил никад није био овде, сећао се
Саша.
 Сишао је доле прескачући степенике — као да жури на састанак.
У граду је постојала само једна телефонска говорница, Саша се и
упутио тамо.
Код куће нико није дизао слушалицу.
Изашао је на улицу, суморну, мрачну без обзира што је јутро. Снег је
био оштар и упоран, а Саша без капе.
За тренутак сумњичав, кренуо је у центар града — „по капу“, оправдавао
је себе.
Брзо је стигао градским аутобусом, шмугнуо у ноћашње двориште, капа
му је висила на грани, само под снегом и хладна, мртва. Саша је узе и
навуче, промрзлу, загрејаће је глава.
Код „Мекдоналдса“ су све почистили и већ ставили нова стакла. Није
отишао до изгорелог офиса — издалека је приметио да се тамо тискају
људи. И ваљда су постављене камере. Требало би да су се окупили локални
новинари. Пробудили су се...
Сео је у достојанствен, али уморан тролејбус, провозао се пун круг
посматрајући како се напунио дупке и како се, на крају маршруте,
испразнио, и како кондуктерка, бучна, гојазна жена која је читав сат
немилосрдно бушила угрушак путника, одједном удише и неочекивано
постаје усамљена, а безбојне очи јој лутају тужно.
— Шта је с тобом? — питала је кондуктерка.
— Промашио сам станицу, могу ли да се вратим назад?
— Стајаћемо десет минута — одговорила је незадовољно. — И опет
морате платити карту.
— Платићу — рекао је Саша.
Мислио је о мами и Јани. Смењивале су му се у глави и обе је жалио
неподношљиво, и обе су му биле толико драге да би за њих умро одмах.
„Избили су зубе Јани...“ — Саша се сетио њених брзих уста, и усана, и
влажног језика, и очију које су тако често мењале расположење.
И одмах после тога мислио је о мајци, а у том смењивању није било ни
отрцаности ни подлости.
„Ко сме да увреди моју маму? Ко, моју маму?“ — питао се гледајући
испред себе, у пластични зидић са бесмисленим календаром — иза зида је
седео и пушио возач, Саша је осетио укус дима и пожелео да и сам пуши.
Промрзао и изгладнео, успео је да добије маму тек после ручка. Мајка
је дигла слушалицу у трену, као да је седела поред телефона.
 — Где си, сине? — готово да је повикала.
— Тише, мама, све је у реду са мном — одговарао је Саша осврћући се
због нечег на све стране, загледајући у лица људи који су стајали поред
његове кабине и зато је бркао речи. — Напољу сам... Па, зовем... са једног
места. Како си ти?
— Ма код мене... Ништа. Ево, позвала сам мајсторе, намештају врата.
— Одвалили су их?
— Па, и сам си ми говорио: не отварај никад ником, тражи да ти оставе
позив у поштанском сандучету. И нисам им отворила — говорила је мама
жалећи се и тугујући.
— Тукли су те?
— Бог с тобом, Саша, нико ме није ни прстом дирнуо, само немој да
радиш ништа. Нико ме није тукао. Разбацали су све ствари по стану, због
нечег су моје цвеће разбили о под, тебе су називали којекаквим именима и
отишли. Шта си то починио, а? Где си ти?
— Нигде, мама! У Караганди! Буди мирна, не бој се. Нисам учинио
ништа лоше, разумеш? Готово је, немам више пара. Мама! Здраво! Све је у
реду! Све ће бити у реду!
И одмах је окачио слушалицу.
Изашао је из говорнице, једну станицу је пешачио, постао је слободнији
у души. Чак се загрејао. Скочио је на папучу градског превоза.
Већ се потпуно смркло.
Прилазећи Ољешкином станчићу, успорио је корак погледајући у
прозоре. Светло и светло, кад би се појавила нека драга фаца!
„А шта имамо овде у дворишту? Да ли се иза ћошка крију возила са
специјалцима?“ — освртао се Саша. — „А ко нам овде пуши? Неки човек
пуши. Такође гледа у Сашу. Па, и ја ћу да пушим. Направићу још један
круг...“
Саша је пошао али се одједном окренуо, препознао је човека, чак не по
цртама — не виде се у мраку, него по осећају, по кратком капуту, по гесту
руке која приноси цигарету лицу.
Ваљда би и Сашу препознали.
— Матвеј! — раширио је руке од чуђења и радости.
— Саша — у гласу се чуло како се Матвеј осмехује.
Загрлили су се, искрених и топлих осећања.
 — Како си нашао наш кућерак, Матвеје?
— Ту сам прошли пут ноћивао са Роговом.
— А, тачно. Заборавио сам. Одавно си овде?
— Па, ето, једва даје прошло седам минута. Тек што сам изашао из
шинобуса. Осматрам — јесу ли вам „провалили“ кућерак или још нису.
— И ја сам осматрао.
— И вас су почели да притискају? — уозбиљио се одједном Матвејев
глас.
— Ми и не знамо. Јуче смо овде направили погром и подметнули пожар
у центру града. Сад смо у мишјој рупи. А како је код вас, проблеми због
Јане?
— „Проблеми...“ — насмејао се Матвеј, у смислу: зар се то тако назива.
— Па, добро, што да чекамо — Саша је схватио да је разговор озбиљан, а
и Матвеј је изгледао уморан. — Чекај, идем ја до стана — ако не изађем,
значи, треба да продужиш даље.
— Не жури, Саша. Шта, велике су шансе да тамо... чекају нас?
— Ма не, све је у реду. Тамо су наши момци, Вења, узгред...
— Вења?!
— Да, Вења, а што? Да је било нешто, успели би да разбију прозор, да ми
дају неки знак. Они ме чекају. У реду је, мислим. Сад ћу доћи.
Саша је отишао до врата стана — неколико тренутака је стајао
непомично. Најпре је чуо само гунђање телевизора, а затим се заорио
Вењин весели глас, и Саши је пао камен са срца. Отворио је врата, завирио.
Олег и Верочка су седели у кухињи, пили чај. Верочка је слетела са
шамлице као птичица — у сусрет Саши. Пољубила га је у уста брзим, мало
влажним кљунићем.
Олег се згрчио — глумио је поздравни осмех Саши.
„Набацивао се мојој Верочки“ — наслутио је Саша.
У соби су Вења и Позик гледали телевизију, неку бучну глупост с
пуцњавом.
— Враћам се одмах — рекао је Саша задовољно.
После једног минута ушао је са Матвејем. Срдачно осмехнути Матвеј
се руковао са Олегом и Позиком, наклонио се Верочки, а чим је угледао
Вењу, рече му:
 — Ти ми не излази пред очи — уосталом, без нарочите злобе, очигледно
га је прошла.
Вења је трептао беличастим трепавицама као кривац и покушавао да
одреди колико је Матвеј љут. Саша је прошао поред њега и осетио задах
алкохола — вероватно је натерао Верку да му купи, битанга.
— Па, шта, хоћете ли чај? — предложио је Матвеј.
— Идемо да га приставимо. Седите ви ту за сада — захтевао је Саша од
момака.
Затворио је кухињска врата.
— А шта је са Вењом? — питао је.
— Ма, истерали смо га. Пије од јутра до мрака, пуши травуљину и
довлачи је у бункер на кило. Уосталом, сад немамо ни бункер.
Тог јутра кад је Јана на основу новинарске легитимације доспела на
отварање новог позоришта и усудила да, скривена на балкону, гађа кесом
председника који је пролазио доле и да га погоди тачно у белу главу — тог
јутра Матвеј је од куће пошао у бункер.
Кад је стигао, видео је опкољен бункер и само што и сам није пао у
шаке оперативаца. Заузели су бункер и, изгледа, просто унаказили све који
су били унутра.
— Ти си знао шта ће Јана да уради? — прекинуо је Саша Матвеја.
— Она се није консултовала ни са ким! — рекао је Матвеј јасним
шапатом, а шапутао је, наравно, због ужаса који се догодио Јани, а не због
тога што се плашио нечег. — Ни са с ким се није консултовала, Саша! То јој
нико не би дозволио! То је све, Саша! Сви људи, са којима смо још могли да
сарађујемо — од оних нешто ближих врху — сви су престали да говоре са
мном. Истог јутра! Одмах сам почео да телефонирам, чим сам сазнао.
Неко је једноставно прекидао везу, неко ме отвореном псовком слао у
материну. Затим сам мобилни телефон оставио на клупи и чим сам отишао
— после два минута, по мобилни је стигла читава екипа дебила у маскама.
Призор је био смешан, седео сам у таксију на другој страни улице. Гледао и
отишао. Стигао сам у стан, из кога сам изашао пре сат времена, кад тамо,
замисли, Саша — не само што су извршили преметачину него су сав
намештај, све што је било у стану побацали — са другог спрата на улицу.
Тамо немају шта да траже, они то знају, већ десет пута су тражили — ето,
једноставно су све побацали кроз прозор, а при томе поразбијали прозоре.
Матвеј није изгледао љут — само је причао онако како јесте.
— А код куће ми је жена, са малим дететом — додао је.
 Саша је упитно погледао у Матвеја плашећи се чак и да му постави
питање.
— Они су одмах отишли код мајке, нису чак ни бранили старудију —
одговорио је Матвеј схватајући поглед. — Жена ми је рекла да су ти
подлаци изгледали тако да је мало фалило да избаце и њу и дете. Хтео сам
да их сместим у један московски кућерак — наставио је он — али тамо су
већ чекали мене. Наши момци су ме нашли на улици, али оперативци —
нису. Момци су ми рекли да ме траже по читавој Москви, вероватно мисле
да смо Јана и ја све то закували. И уопште, хапсе све наше. Кога год успеју
да нађу.
Саша је поћутао.
— Крај партијског рада у Москви? — питао је осмехујући се тужно.
Саши се учинило да Матвеј размишља: одговорити или не одговорити?
— Не, није крај — одговорио је и опет поћутао.
— Имамо неколико логора за припрему, које је стварао Костенко. Још
нису нашли ниједан. Али, чак и у тој ситуацији нећу отићи тамо. Костенко
ми је још пре затвора рекао: ако макар један логор „провалимо“, он ће
мене удавити својим рукама.
Саша је климнуо главом — одговор му се свидео.
— Па, да позовемо момке на чај? — предложио је Матвеј.
Наточили су чај и позвали све за постављен сто.
— Значи, требало би да и ми одемо одавде — рекао је Олег док му је
Верочка точила већ трећу чашу. На столу су били двопек, ђевреци, јефтин
сир и јабуке.
Саша је са уживањем гледао како је Матвеј у своју чашу насекао јабуке:
од свог сеоског детињства није видео никог са том навиком.
— Шта кажеш, Сања? — питао је Матвеј. — Куда још да одемо? Требало
би сачекати три дана, да се тим подлацима мало смире нерви. За три дана,
ако буде нешто, ја ћу им се лично предати. После погрома у Москви, ја сам
се појавио петог дана. Ухапсили су ме, муштрали једну ноћ и пустили.
Мада, ђаво би га знао како ће бити овога пута... Овако нешто још се није
дешавало... А?
— Да, није се дешавало. Требало би отићи. Ко има предлог? — питао је
Саша Олега, Верочку и Позика.
Сви су ћутали.
— Онда, у село код мене — рекао је Саша. — Тамо нас неће наћи. Тачно
до првих висибаба. Само што треба стићи до тамо.
— Можда можемо таксијем? — питала је Верочка.
— Не, таксиста неће поћи тамо. Далеко је — одбацио је Саша, мада
ствар није била у растојању, наравно. Али, понадао се у то да је децембар
топао и да се нападали снег стално крави.
— Ја имам ауто — рекао је Олег.

***
У шест ујутро Олег је отишао у гаражу. Чекали су га у кухињи, пушили
много, гледали кроз прозор и тресли пепео у конзерве, које су испразнили
за доручак. Верочка је стално настојала да се приљуби уз Сашу, стајала је
уз њега, пиљила му у лице.
Саша је тужно гледао како од јутра пада густ снег. А при томе је минус
два степена.
Око осам сати, код улаза се зауставила старинска, беж „волга“. Изашао
је Олег, јако залупио вратима и због нечег је загледао унутра. Погледао је у
прозор станчића, приметио је момке али није им махнуо руком нити се
осмехнуо.
Матвеја су сместили на предње седиште, а на задње су сели Вења, Саша
и Верочка, Позик је такође ушао, само су му наредили да се крије код ногу
пријатеља, док буду пролазили кроз град. Чак су га покрили ћебетом. Као
да свима који седе зебу ноге. У пртљажник су наслагали четири огромне
кесе намирница — накуповали су их још синоћ.
— Задњи трап аута ми је неисправан — рекао је намргођено Олег већ на
путу. — Прва саобраћајна контрола ће нас зауставити, вероватно.
— Најважније је да нас не ухвате у граду — тврдио је Саша. — А тамо...
— Саобраћајци су на излазу: не можеш их заобићи.
— Али, ми ћемо их заобићи. Пешке.
Тако су и урадили.
Олег их је оставио на пет стотина метара од саобраћајне контроле, на
празном путу, ван града — у леђа су им гледали последњи намргођени
брежуљци радничке периферије. Лево је почињала шума, десно су биле
тужне пустаре.
 „Волга“ је пурњајући и увијајући задњицом кренула лагано, избацујући
прљави снег испод клизавих точкова.
— Сад ће он да побегне са нашим намирницама — прокоментарисао је
Вења Олегов одлазак.
— Идемо ли право путем? — питала је Верочка Сашу.
— Не, некако је глупо. Можда тамо на пункту саобраћајне контроле
висе наши портрети...
— „Пуцај у поражене, не ступај у преговоре“ — додао је ведро Вења.
Верочка је уплашено погледала у Сашу, он јој се насмешио.
— Па, што стојимо? — упитао је весело Матвеј.
— Идемо у шуму — рекао је Саша истим тоном.
— Тамо је снег до колена — пожалила се Верочка.
Саша је закорачио први и одмах схватио да је снег при силаску с пута
дубљи, чак им је изнад колена — набациле су га машине за уклањање снега.
Момци су се смејали, Позик је покушавао да се креће пузећи или
жабљим скоковима — четвороношке, али је ипак тонуо. Саша је извлачио и
малтене теглио на себи Верочку — снег јој је био управо до појаса.
У шуми је било мање снега, али су ипак једва ходали, иду мало и брзо се
уморе. Вења и Позик су се, ипак, грудвали.
„Позик се развеселио“ — радовао се Саша.
— А ако нас случајно сусретне униформисано лице, шта ћемо да
кажемо? — лудирао се Вења. — Залутали смо, друже полицајче?
Верочка је заостајала, с муком је подизала ноге у мајушним ципелама
— „обе су, вероватно, већ пуне снега“, мислио је Саша. Понекад је
сачекивао и водио испод руке Верочку, али тако је било још теже — и њој и
њему, па је опет одлазио напред.
— Матвеје — питао је тихо. — А размишљаш ли ти понекад о томе шта
нас чека? Шта чека партију?
Матвеј је погледао у Сашу озбиљно.
— Па, ти си паметан човек, Саша — одговорио је.
Саша је ћутао — тако да Матвеј схвати да је очекивао другачији
одговор. И Матвеј је схватио.
— Саша, ми немамо никакве шансе — рекао је. — Али, зар је то важно?
Саша је руком дотакао кору дрвета.
 — Не — одговорио је искрено.
Одлучили су да изађу на пут после сат времена, донекле ошамућени од
хладноће кретали су се укоченим, смрзнутим ногама, као слово „А“.
— Саша, имам осећај да сам боса — жалила се Верочка.
— Верочка — навалио је одједном развесељени Саша — све време
заборављам да те питам како си ти приступила „савезницима“?
Верочка није одговарала, промрзла, само је вртела главом.
Олегов аутомобил је стајао на путу мало подаље, потрчали су према
њему, колена их нису слушала, ветар им је шибао у лице.
— Ложи пећ, рођени! — затражио је Матвеј улазећи, окренуо се Саши и
заинтересовао — Је ли далеко до твог села?
— Далеко — одговорио је Саша. — Тамо ми је бака. Угрејаће нас...
Следећа кривина, Олеже. Скрени лево.
Саша је замишљао, једва суздржавајући осмех, како ће им бити добро —
нахрањени, у топлом, шетаће, санкаће се... па шта?... Поправљаће брвнару.
„Водим пријатеље на очев гроб... Показаћу му какви су ми другови...
Испићемо на гробу... Поклонићу се деди, ниједном нисам био. А? Господе,
доведи нас!“
Саши задрхта суво срце чим се сетио како Га је питао је ли му потребно
још много за пакао...
„И сад на истог Господа наваљујеш: доведи?“
„Не молим ни за шта. Ни за шта“ — одговорио је.
— Знаш како сам дошла, Саша? — привила му се одједном Верочка уз
раме.
— Шта?
— Питао си зашто сам дошла код вас у партију... Једноставно, мама ми
је једном испричала како је она, кад је била мала девојчица, пожелела да
напише писмо неком, дечаку или девојчици у други град, али у нашој
земљи. Мама је зажмурила и насумице нанишанила оловком у мапу. Убола
је Дагестан, неки градић. И написала писмо: „Зовем се Маша, желим да се
спријатељим са тобом, ученица сам петог разреда, врло добра, а понекад
добра“. Адресу је смислила: Лењинова улица, неки број, неки стан... И
добила је одговор, замисли! Дагестанска девојчица, годину старија... После
су се дописивале врло дуго и одлазиле једна другој у госте, све док се ја
нисам родила...
— А сад? — питао је Саша, због нечег одмах заборављајући шта је тачно
пита.
— А сад ме мама мрзи — одговорила је Верочка, и Саши се учинило да
јој је било потпуно јасно шта је он имао на уму.
Прешли су на сеоски пут, кретали су се спорије, ауто се понекад помало
заносио. Саша се упиљио у Олегово лице — да ли се љути, али његово лице
је било недокучиво.
Прошли су једно село, снег је стално вејао, упоран и безнадежан,
обилат, као из бусије, и на пола пута до другог села су се заглавили.
Тек што су се мало угрејали, изашли су из возила и гурали га упирући
ледене руке о ледени пртљажник. Успели су тек кад је Олег затражио да
неко седне за волан — испоставило се да једино Саша уме да вози, он је и
сео. И чим је Олег својим кратким рукама погурао ауто, кренуо је.
— О, у теби је снага... — рекао је одушевљено Матвеј.
Вратили су се унутра, бучни, весели што су се извукли. Пролетели су
кроз друго село, где је био мало утрвен пут. Али, тек што су изашли из села,
опет су се заглавили, и то намртво.
Упирали су у пртљажник, разјарени, псовали и мучили ауто...
Иза леђа им се црнело село, готово без светла.
— Чак и ако изађемо одавде, нећемо моћи даље — рекао је мирно Олег
обилазећи своју оглувелу „волгушу“. — Јуче бисмо прошли. Данас не.
Идемо код људи.
...Не мудрујући, покуцали су на врата прве брвнаре, отворили су им.
— Стигли сте ? — питао је мушкарац отварајући им врата у поткошуљи
на голо тело и тренерци с истегнутим коленима. — Рекао сам деди: „Сад ће
стићи“. Уђите у брвнару. Засад се огрејте.
Све их је увео у кућу.
— Охо, колико вас је... У пртљажнику сте возили девојку, је ли?
Човек је затворио спољна врата за њима.
— Домаћица није овде, отишла код комшија. Сад ћу да вам приставим
чај.
Он чак није ни гледао у дошљаке, као да га није интересовало ни ко су
они, ни како изгледају. Прогурао се између њих у кухињу и не окрећући се,
како се чинило, незадовољно рекао:
— Улазите у брвнару, кажем, што стојите на прагу...
— Треба нам трактор, оче — рекао је Саша гласно — као многи градски
становници, стекао је рђаву навику да разговара са сељацима као да су
тврди на ушима.
Није добио одговор.
— Па, хајде да се изувамо — предложио је момцима Саша, криво се
осмехујући.
Почели су се изувати неспретно, као увек у новој кући, поготову
сеоској.
Полумрак је једва разбијала слаба сијалица, мирисало је на нешто
неодређено.
— Овуда, вероватно — показао им је Саша још једна врата, тапацирана
филцом.
Ушли су у брвнару остављајући мокре трагове по патосу. Због нечег су
настојали да ходају на врховима прстију — као да неко спава у кући.
У ниском собичку било је мрачно, али топло. Слаба вечерња светлост
улазила је кроз прозор.
Поред зида је била клупица, дуга, офарбана. На средини собе — велики
сто, покривен мушемом цветног дезена. Са друге стране стола намештен је
кауч.
Момци су се провлачили до клупице, увлачећи стомаке испред стола, и
поседали редом.
— Иди на кауч — провео је Саша брижљиво Верочку кроз собичак.
Седели су и гледали унаоколо. Вења је дахтао, очигледно је хтео да
каже нешто, али за сада се устручавао — ако се реч „устручавање“ уопште
може применити на њега.
Ушао је домаћин, у једној руци чајник, у другој — грозд чаша.
— Дај подметач, ено га на прозорској дасци. Под чајник — замолио је
Верочку. — И чај је тамо.
Шкљоцнуо је прекидачем, упалила се слаба сијалица у жутом абажуру.
Саша је осмотрио своје момке — сви су седели помало уморни, али уопште
нису били утучени.
— Тракторист спава пијан. И трактор му не ради — рекао је сељак као да
га је Саша тек упитао за то.
Још једном је отишао у кухињу, донео је слатко у литарској тегли и
једну велику кашику, па опет изашао.
Отворио је врата минут касније — провирио је с капом, закопчаном
поткошуљом, у топлим панталонама, и рекао:
— Идем по домаћицу, иначе ће остати до мрака.
Саша је хтео да му каже — не брините, није важно, али врата су се
затворила.
Наточили су чај.
Разгледали су, најзад, собичак. Излепљен старим, чврстим тапетама, с
иконом у углу, са офуцаним ћилимом на зиду, с комодом у ћошку. Бела
вратанца друге собе, где је неко изненада дигао буку, зашкрипао креветом
и пошао кашљуцајући.
Вратанца су се отворила и појавио се деда, мален, замршене беле косе,
с лицем детета спремног да заплаче.
„Један прави шумски дух“ — помислио је Саша. — Вероватно је
газдаричин отац, сељак који нам је отворио нездраво је кршан за сина овог
дедице“.
— Одавно нам није долазила делегација — рекао је дедица. — Некад су
нам долазили редовно, по три пута седмично, почев од новембара до маја.
Или су посахрањивали све старце? Сад немају код кога да оду?
Саша се већ досетио да путници, који своја возила заглаве у снег и
блато — нису реткост у овој кући.
Деда је стајао мало и кашљуцао, па отишао напоље. Чуло се како је дуго
тражио поткошуљу, шапутао је нешто и безазлено псовао.
— А где је овде тоалет? — питала је тихо Верочка.
— Ено, иди, деда ће ти показати — отворио је уста Вења, најзад. Ипак је
био у стању да сваку будалаштину каже неувредљиво, ево, сад се чак и
Верочка насмешила.
— Не, озбиљно, Саша?
— Озбиљно, Вера. У дворишту. Идеш?
Верочка је одрично климнула главом.
Јели су слатко од малина истом кашиком, редом. Вења је сместио ноге
на радијатор и мумлао задовољно. Верочка је следила његов пример,
одупирући се леђима о Сашу, ногу пребачених преко наслона кауча, увукла
је стопала између ребара радијатора.
Мало су се загрејали.
Зашкрипала су спољна врата, Верочка се тргла, хтела је да промени свој
сувише лакомислен положај, али је Саша задржа:
 — Седи, седи, то је деда. Њему је свеједно како седиш.
— Само вас је нешто много — рекао је деда улазећи и таквим тоном као
да није никуд излазио. — А? Милени? Нећете стићи до гробова, али јурите
некуд. Ја све чекам кад ћете сви да дојурите у село, сав градски народ:
ближи се рок. Не гори за сада ништа, тамо у граду? Ускоро ће да се запали.
Сео је на столицу у углу, готово поред врата, све их је гледао или
веселим, или очима спремним да заплачу — не можеш чак ни да схватиш,
поготову што је сијалица једва светлила.
— Бог се већ сасвим сагиње према нама, загледа нам у лице, а ми
никако да Га видимо. Некад, кад згреши неко у селу, Бог је дуго мислио,
годинама и годинама, да ли да га казни или не. Иначе је одлагао казну и за
грешникову децу. До саме грешникове смрти чекао је да се тај поправи.
Ето како је било: док је вера била у људском соју. Сад се Господ одмах
показује: к’о што је некад отац ударао кашиком балаве враголане за
столом, кад пре старијег посегну у бакрач, да узму кромпир, тако и Он.
Господ је постао нестрпљив: знајте, уморио се од нас. Једном да знак, други
пут постави ознаку, трећи пут удара по кичми, ломи је напола... Приметили
сте то, милени? — дедица је погледао окупљене. — Није било ознака на
вашем путу?
Матвеј је заинтересовано гледао у дедицу, Вења — као да је пред њим
седело шумско чудо невиђено и гунђало на свом немуштом језику, Позик
је гледао кроз прозор, Олег је гребао теглу и јео слатко.
Пошто је почистио теглу, устао је, изашао у ходник и вратио се са кесом
намирница — донео је из аута.
— Деда, седи са нама да пијемо чај — рекао је срдачно вадећи јело на
сто.
— Сав чај сам одавно попио, сав свој хлеб сам сажвакао. Сада једем
нечији туђи. И кажем вам: ускоро ћете појурити сви, чим схватите да су се
уморили од вас. Али немате куда да побегнете: умрли су сви који су могли
да вас приме. У срцима вашим сви су помрли и нико неће наћи уточиште...
Сад мисле да је Русија огромна у временима, да је вечито постојала и да ће
постојати увек. А Русија, кад се сва подели мојим животним веком —
накупи свега седамнаест доба. Сва Русија се дели на седамнаест стараца.
Први се родио још за време Хазарина. Умирући — прекинуо је пупчаник
другом, који се родио после седам деценија. Трећи је памтио Свјатослава...
Пети је упао у зађевицу, шести је затекао Татарина... Дван’ести је живео у
метежу, трин’ести за време Разина, четрн’ести за време Пугача... До мене
брзо стигоше: седамн’ес’ стараца — сасвим мало. Све нас можеш стрпати у
ову брвнару — ето, и то ти је сва историја... У нашој младости мишљасмо да
ћемо — к’о што је било казано — имати децу која нису спознала наше
грехове, али деца нам испадоше таква да не знају ни земљу ни небо. Једино
знају за глад. Само што је то тешка глад, због памети. Не може се утолити,
зато што ће се утолити једино они који ишту истину... Ви тамо, кажу, стално
идете у цркву. Мислите да ћете утабавањем трагова до храма покрити
празнину у срцу. Људи се надају да су припитомили Бога палећи Му свеће.
Мисле да су Га преварили. Мисле, подвукли су Га испод себе, принудили Га
да им оправдава слабост своју. Гадост своју и леност, коју сад називају час
милосрђем, час добротом. Сваки час лажно климају главом Богу: „Бог је
тако одлучио. Бог је тако рек’о. Бог је тако замислио“.
И опет згрћу под себе, кол’ко год зграбе канџама. А одакле би они,
глупаци, знали шта је Он замислио, шта је по Његовој вољи, а шта је од
Његовог гледања кроз прсте?... И жалост није у томе што је човек
ништаван него то што је зао у својој ништавности. Што више уочава да
други виде његову ништавност, тим злобнији постаје... Нема вам више
излаза.
— Деда, опет си овде распалио своју философију? — рекао је, уз
смешак, домаћин који је ушао. Опет је био у сивој поткошуљи и тренерци.
— Кажем, трактор стоји од октобра, сматрам — уз. вратио је живахно
деда. — Неће отићи, кажем. А сељака је у селу — четворица људи,
рачунајући и мене. Требало би сачекати док се све отопи.
— Иди у своју собу, одавно слушамо твоје шале, иди — домаћин је терао
деду, не грубо него уверљиво. Деда је и отишао, трепћући — само што не
заплаче, или прсне у смех.
Домаћица је ушла, осмехнула им се одмах тако умилно да је лакнуло
свима, осим Вењи — Саша је, на пример, веома бринуо како ће их она
поздравити. Једино Вења, по свој прилици, није мислио о томе.
— А што ниси предложио деци да се осуше? — напала је мужа. — Видиш
да су свима мокре ноге?
— А ко им брани?
Убрзо су донели Верочки лавор топле воде, која је мирисала на нешто
опоро и сладуњаво — да угреје ноге, она се није чак ни нећкала, спустила
је пете у врелу воду и блажено уздрхтала.
Момци су савесно изули чарапе — у замену су им донели вунене,
углавном поцепане, али за сваку ногу по две, боцкаве и топле.
Изнели су им топао тигањ кромпира, Олег је изручио кесу довезену из
града, поотварао тегле лепих бокова, великодушно насекао сира и
кобасице, понудио вотку домаћину, али он је кратко одговорио:
— А то нећу.
За домаћицу је, без питања, отворио вино.
— Бог с вама, децо, ја више и не памтим шта је то. Како је лепа флаша.
— А деда? — питао је Саша. — Позваћете деду?
— Нећемо без деде — одговорио је домаћин. Отишао је и позвао га.
Деда је седео за столом тих, јео је мало, није гледао ни у кога.
После треће чашице сви су живнули, као што је ред, истина, домаћица
није ни испила до краја своје црвено вино појачано чистим алкохолом —
„ионако сам радосна“, рекла је срдачно и само оквасила уста, жмурећи
лепо. Видело се како јој је просто жао да тако ретко пиће троши само на
себе. Најбоље је да почасти неког.
Причали су нешто спонтано, ћаскали. Саша је испричао како су пошли
код његове баке, одмах су тражили заједничке познанике — ипак је то
суседно село, открили су и неко даље сродство.
Деда је убрзо отишао и није им рекао више ништа, а Позик се,
приметио је Саша, опет сневеселио.
— Шта ти је, Позиче? — упитао је Саша тихо, сагињући се према њему.
— Заборавио сам да залијем цвеће — одговорио је.
Спавали су у истој соби, на поду, покривени неко
јорганима, неко старим поњавама — нису били увређени, од вечере су
одобровољени, добро расположени.
Ујутро су се мало смрзавали у леденом клозету на крају дворишта, па
улетели у кућу лаки, бистрих очију.
Чај су пили редом — домаћица је отишла некуд рано ујутро, домаћин је
нешто куцкао у шупи, кокошке су незадовољно кокодакале. Деда није
устајао, лежао је, понекад кашљао и превртао се — чуло се.
Саша је шкљоцнуо телевизор и одмах налетео на вести.
— А то је емисија... како њега... пријатеља Костенка — живнуо је Вења.
Емисију је, међутим, водила нека непозната девојка строгог лица.
Сижеи су били уобичајени и често бесмислени — тамо су заседали,
овамо су поново именовали неког, тамо је по обичају пукла цев и букнуло
је још нешто, зато су три области или без грејања или без струје, или без
овог и оног, па евакуишу бебе из леденог породилишта.
 Већ одавно се нико не чуди. Посебно погане природе само су лено
цедиле: „Тако је било и раније, само су крили“. Требало је нешто рећи...
Све је то Саши опуштено пролазило кроз главу док је гледао у екран и
сркао чај, тако се и укочио, с тим чајем у грлу, кад је на екрану угледао
мртво лице Љоше Рогова.
Затим је, најзад, зачуо оно што је водитељка почела да прича пре
неколико секунди.
„Члан политичког савета ‘Савеза стваралаца’ Алексеј Рогов нађен је
мртав испод балкона сопственог стана. Комшије тврде да су се, у тренутку
кад се Алексеј бацио или био бачен кроз прозор, у његовом стану налазили
непознати људи. Један од Роговљевих комшија са спрата тврди да је чуо
како су, сат пре трагичног догађаја, код Рогова дошли и представили се
радници Федералне службе безбедности. Индикативно је — настављала је
водитељка — да су тројица људи у цивилу, који су изашли из Роговљевог
стана, разгледали његов леш на асфалту и тек после тога се удаљили
аутомобилом који је био паркиран ту, у дворишту. Комшије су записале
број таблица. Проверили смо и испоставило се да возило тих регистарских
бројева припада градској управи Федералне службе безбедности. Прес-
служба ФСБ одбија да коментарише ову чињеницу“.
Сви су седели непомично и зурили у екран. Деда је кашљући прошао
напоље, али нико се није окренуо.
„Данас је у Москви, на улазу у своју зграду, убијен члан политичког
савета ‘Савеза стваралаца’ Константин Соловиј. Њему су нанесене
многобројне ране ударцима и сечивима, од којих је наступила смрт. Наши
дописници јављају да је, током последњих дан и по, у неколико региона
Русије извршен низ напада на комесаре партије ‘Савеза стваралаца’.
Неколико чланова партије налазе се сада у болницама, с повредама
различитих степена... Подсећамо да је у четвртак, приликом отварања
новог позоришта, једна од руководитељки партије ‘Савеза стваралаца’, Јана
Шаронова, починила хулигански чин према шефу државе...“
Емитовали су већ познати снимак, Саша је поново видео Јану — коса јој
је била заглађена, што је лицу давало посебну префињеност и
беспомоћност...
Затим се појавила водитељка, осмехнула се, рекла да је ово било
последње емитовање њиховог програма вести и захвалила свима који су
свих протеклих година били са њима.
Минут су сви ћутали.
 Саша је изашао напоље, стајао је под тихим снегом.
За њим је изашао Матвеј.
— Како су увређени због оне пишљиве њушке... — рекао је Саша.
Матвеј није одговорио. Затражио је цигарету.
Увлачећи дим увлачио је образе обрасле јаком чекињом — истицале су
му се лепе, изразите, оштре и кошчате јагодице. Јабучица му се мицала као
да је Матвеј хтео да прогута нешто живо, што хрли напоље.
— Идемо назад, Саша.
Домаћин је извео коња уплашених очију.
— Ево, овоје наш трактор. Сваки снег је за њега мачји кашаљ — рекао је
мрзовољно.
Када су пролазили поред куће у којој су провели ноћ, Олег је успорио —
хтео је, по свој прилици, да махне руком или свирне деди, али деда није
изашао нити је гледао кроз прозор.
— Јао, заборавио сам да пресвучем чарапе — рекао је Вења. — У
вуненим сам отишао...
Нико му није одговорио.
— Сад их носи — рекао је најзад Олег. Није му се свиђало то заједничко
ћутање.
Матвеј се љутито окренуо према Вењи. Одмерио га је погледом.
— А ти мислиш да мени није жао момака, Матвеје?
— узвратио је Вења. — Жао ми је! И шта сад? Да цмиздрим до краја
живота? Идем да звекнем неког.
Ћутали су још три минута.
— Осветили су нам се — проговорио је Матвеј. — И вероватно ће нам се
још светити. Дакле, више немамо шта да чекамо. Костенко је говорио да
треба почети тек кад више нема шта да се чека.
Сада су сви ћутали друкчије: начуљили су уши да чују шта ће рећи
Матвеј.
— Имамо одељења у четрдесет највећих градова. Можемо да заузмемо
све администрације за један дан
— рекао је.
— Па шта? — питао је Вења весело.
— Па, видећемо шта.
 Матвеј је размишљао жмиркајући и посматрајући промицање
дворишта.
— Шта ћемо урадити у Москви, мени је јасно. А ви ћете се овде сами
снаћи, Саша?
— Снаћи ћемо се — одговорио је Саша тврдо, не знајући још ништа
поуздано.
— Вама је кудикамо једноставније — наставио је Матвеј мирно — Сви
смо ово хтели. Чекали смо ово. Дакле, на посао. Сад. Иначе — готово.
— Ти као да нас наговараш, Матвеје. Као да је неко против — рекао је
Вења.
— А ти ћеш заиста све да упропастиш пићем! Да преспаваш и пропијеш!
— грдио је Матвеј, који се опет гневно окренуо са предњег седишта.
— Ја остајем овде — обрецнуо се Вења.
— Онда остани.
Сви су опет заћутали. Али, овом приликом су размишљали о ономе што
је рекао Матвеј.
— Ви се, вероватно, дивљачки плашите смрти — рекла је одједном
Верочка, озлојеђеним гласом који је наговештавао сузе. — Умрла је ваша
Русија, то је јасно свим људима здравог разума. Што се качите за њу? Шта,
не знате да понекад све умре? Човек, пас, пацов — умиру! Умиру!
— Сад ћу да те избацим из аута — рекао је Саша мирно. Верочка је
заплакала тихо. Сва се стиснула, миловала је мала колена и грицкала танке
усне. Саша је пожелео да јој разбије главу.
— Знам како ћемо све урадити овде — рекао је Олег као да у ауту није
било никакве Верочке.
 Глава тринаеста

Саша није спавао читаве ноћи, али се осећао као да су му груди

натрљали снегом. Често се осмехивао — то се дешава када најближим и
најдражим људима припремаш велико изненађење. Сваког часа може
грунути петарда, све ће засути шареним конфетама, истрчаће весело
зврјећи ушати зец на навијање језиво колутајући електричним очима.
Са Олегом је правио кругове по граду, непрестано рачунајући све. Олег
је задовољно кезио зубе, често и понекад неумесно је понављао. „Зликовац
је зао, али ја сам злобнији од три зликовца“.
Затим су поново расправљали о свему и опет кружили градом. Нису се
бојали никог. Неколико пута су налетели на полицијско возило и
пролазили поред њега, као зачарани — нико их није заустављао. Будале с
пругастом палицом звали су час радио-станицом, час је возило испред њих
правило неки прекршај па је, уз злобно пиштање, морало да кочи.
— Нама су све знакове узели — рекао је Олег пошто су опет имали
среће.
Сашка је схватио о чему он то: Олег је запамтио шта је говорио деда у
селу. А чинило се да једе слатко.
— А верујеш ли ти у Бога? — питао је Саша.
Олег је хмикнуо:
— Имали смо снајпера. Понекад је, пре него што запуца, стављао у уста
крстић који је носио око врата. Помаже му, говорио је.
— „Русија бунца о Богу, о црвеном пламену, у коме се виде анђели у
диму...“ — одједном је пало на памет Саши, ове речи је изговорио просто и
тихо, без икаквог осећања: пошто се због нечег сетио седамнаесторице
стараца у белим кошуљама, у црној, суморној брвнари... и деде међу њима.
— ...И ти видиш анђеле?
Олег је завртео главом и није било јасно шта то значи: не, не видим...
не, нећу да ти кажем... — или: немој то да ме питаш, никако не...
Саша је ноћас спавао четрдесет минута и брзо уснио сан.
Као, стигао он, ипак, до баке у село. Одмах је пустио гуске и кокошке из
кокошињца и вабио их за собом, у ауто.
Као и увек у сну, било је нешто несхватљиво: зато што је путовао
путничким возилом, а у двориште је ушао камионом... или нечим с
приколицом. И Саша жури, жели да уради нешто док не изађе бака.
Отвара врата приколице и избацује тела, она падају сочно, као да су
скроз мокра. Гуске халапљиво наваљују на оно што је пало, развлаче
кљуновима нешто дуго и гачући широко машу својим белим крилима.
Кокошке се боје гушчјих крила, уплашено се разбеже, али после опет
савијају главу и журе да кљуцну једном, други пут.
Саша се окренуо, али бака га гледа са прага. И отац седи на клупи,
пуши.
Пробудио се и сетио како је гуске и кокошке вабио: „Судсудо’м,
судсудо’м...“
— Шта, задремао си? — питао је Олег. Били су у гаражи.
Саша је први пут осетио нешто нежно, људско у његовом гласу.
Вероватно му се учинило.
— Успеће, Олеже? — питао је промукло и накашљао се. Зевнуо је тако
да га је жигнуло у крстима док је отварао уста. Пружио се према
цигаретама. Пушили су језиву количину, свако по четири паклице дневно.
Олег није одговорио, наравно. На таква питања није одговарао.
— Не, сигуран си да нас Верочка неће одати? — одреаговао је Олег
питањем на питање, ово је питао вероватно трећи пут у последњих
неколико дана.
Онда су је оставили на железничкој станици.
— Ником нећу рећи ништа — рекла је Верочка сагињући се према ауту
и гледајући врелим, сувим очима Сашу. — Чујете ли? Ником ништа! Ја вам
обећавам. И опростите ми. Данас одох у други град, код баке. И готово.
Дала је Саши кључ од своје шупе — дуго и стрпљиво га је издвајала из
свежња других кључева, сломила је нокат...
Кад је одлазила, без освртања од срца им је рекла:
— Будале, све ће вас убити!
Изгледа да је ове речи чуо једино Саша.
— Сигуран сам, Олеже. Идемо, ипак, да узмемо заставе.
Стигли су до њене куће. Пошли су према шупи — однекуд је излетео
опасан авлијанер, лајао је тако да се чинило: сваког часа ће исхракнути
свој злобни језик. Олег је прошао не обраћајући пажњу. Саша је хтео да
шутне пса ногом у њушку, али је пас одскочио и почео још жешће да
завија.
— Узми парадајз, ваљда је тамо — предложио је Олег сагињући се над
оставом, где је Саша тражио заставе у гомили транспарената, повески за
рукаве, Костенкових портрета...
— Држи — пружио му је теглу.
Затим две пластичне дршке на расклапање и дречава партијска платна.
— Отвори — затражио је Олег чим су сели у аутомобил.
— Усвињићемо сад све.
— Пије ми се нешто. То је готово као алкохол. Опија.
Возили су по ноћном граду. Сашка је отворио теглу ножем, парадајз је
вадио рукама огрезлим у оштар сок и гутао га сагнут, да не би покапао
панталоне. Мање парадајшчиће је стављао у Олегова отворена уста. Он је
жвакао жмурећи и јако мрдајући вилицама.
Фарови су парали ноћ као пијани скалпел. Олег се лудирао и возио
упаљених дугих светала. Чим му одговоре дугим светлима, он се
избезобрази и излеће малтене у супротну траку приморавајући спонтаног
ноћног противника да прикочи.
У Олеговом станчићу чекали су их Вењка и девет момака, локалних
„савезника“ — ноћас су обишли град и одабрали што старије и злобније —
отуђене, проверене и веселе. Шаман, Мрки, Далекометаш, Пајала...
Одлучили су да не окупљају више људи, да се случајно не одају.
Оперативци су последњих дана свраћали код многих, кињили су их, али
нису дирали никог — тражили су Сашку и поштено обећавали да ће га
сахранити.
— Матвеј се више није јављао? — питао је Вења отварајући им врата.
— Није. Нема никакве промене — рекао је Саша тихо, топћући
ципелама да стресе прљави снег.
— Кад?
— Кад буде затребало.
Сви су поседали на под, у круг, па отворили једну флашу добре вотке.
Наточили су свима — Саша и Олег су штрцнули себи по неколико капи.
Вења, који није пио четири дана, очију као залеђени пељмени,
неприметно је наточио себи воду. Чак је смршао од необичне трезвености.
 — Браћо — рекао је Саша једноставно и чак без благог осмеха. —
Партија нам каже: Русима треба све, Руси нису потребни ником. Такође,
партија нам каже: Русима треба све, Руси су потребни једино себи. Желимо
да вратимо само оно што дугујемо себи: Отаџбину. Напред.
Засмејали су се зубато. Испили су лако. Сир, зелениш и начета тегла
парадајза: навалили су на теглу.
— Још по једну — командовао је Саша.
Испразнили су флашу.
Саша је нежно климнуо главом свима и испио ћутке.
— А сад на спавање — командовао је.
Отишао је да пуши пре спавања.
— А где је Позик? — питао је Вењу, који је пошао за њим.
— Отишао је да залије цвеће.
Саша је климнуо главом и није рекао ништа.
— Обећао је да ће се вратити ујутро... — Вења се загледао у Сашине очи.
— Све заборавим да ти кажем: Негатив је поручио... Углавном, молио је да
Позика не увлачимо ни у шта.
— Кажи ми у колико ће он стићи?
— Па, ујутро. Првим тролејбусима, вероватно, стиже.
— Неће успети. И добро је.
— Значи, сутра? — схватио је Вења, на лицу му се разливао осмех као
масноћа по палачинци.
— Данас, Вењо. Лези да спаваш.
Саша је испушио цигарету гледајући кроз прозор. Пикавац је
кврцкањем прста избацио кроз прозор. Он мигну сипајући варнице под
снегом.

***
У пола три ноћу Саша је подигао момке. Позвали су неколико таксија,
Сашка и Вења су с Олегом сели у његову „волгу“.
Таксисти се мало зачудише кад су момци изашли на крају града, код
старог парка.
 Тамо је и Олег паркирао своју „волгу“, затворио је и рекао: „Чекај ме,
девојчице!“ — и потапшао је по боку.
— Идите у парк, тамо је љуљашка, за сада се љуљајте — предложио је
момцима-„савезницима“ Олег цупкајући на снегу.
— Телефонираћемо вам — климнуо им је главом Сашка. — Чекајте.
Пошли су утроје — он, Вења и Олег.
— Шта, вама је администрација у шуми? — питао је весело Вења. Он
није знао ништа.
Иза парка је била усамљена једноспратна зграда — бивши интернат за
умно заосталу децу. Неизвесно је куда су их денули, али последњих година
овде се налазила специјална јединица Министарства унутрашњих послова
— она иста у којој је некад радио Олег.
Олег је увече још понекад долазио овамо — у спортску салу, да набија
мишиће, кад старији официри оду са посла.
— Вењо, треба нам оружје — рекао је Саша. — Сад ћемо га набавити.
Слушај мене, слушај Олега, и све ће бити у реду.
Обишли су зграду, окружену високом оградом, и обрели се са задње
стране. У њих је гледала тешка, шкрипава капија.
„Овакве сам у детињству све време желео да лизнем језиком“ — сетио
се неумесно Сашка.
Олег се провукао испод капије и са друге стране позвао Сашку и Вењу.
— Овде још не хватају камере за праћење — објаснио је кад су се
провукли један за другим.
Ишли су према згради осврћући се. С једне стране простран плочник,
обртна врата, обручеви укопани у земљу, са друге стране — кратак низ
гаража.
— А ево нашег возног парка, наших мотора — показивао им је Олег
мирно: десно су била полицијска возила — „марице“, два аутобуса које је
Сашка знао са митинга. На тим аутобусима је са стране нацртана, сећао се,
зубата искежена грабљивица непознате сорте. Сваки пут када су увлачили
Сашку у тај аутобус, разгледао је грабљивицу покушавајући да одреди ко то
показује зубе, који је то мутант.
— Заиста нас не виде? — питао је Саша.
— Све је у реду — одговорио је Олег. — Ево, станите овде иза возила.
Сам се лагано упутио према задњим, металним вратима. Притиснуо је
звонце. Окренуо је осмехнуто лице према камери за праћење и махнуо
руком.
— Ја сам! — рекао је гласно, мада га још нису чули, а и сам није видео,
наравно, кога поздравља. У другој руци је имао спреј са гасом.
Чекао је више од минут.
Олег је тврдио да у дежурном одељењу ноћу седи само један човек,
дежурни најчешће књава. Дежурни официр је обично спавао ноћу.
Дежурни и помоћник дежурног су се смењивали.
Заиста, по пропису, у дежурном одељењу требало је да буду најмање два
човека — али пропис одавно нико не поштује, говорио је Олег Сашки.
— Па, најзад! — рекао је Олег.
Саша је узео мало снега и ставио га у уста. Гледао је не кријући се иза
бока „марице“ и видео Олегов профил како тупо посматра затворена врата,
руке су му висиле дуж тела, чинило се, сасвим опуштено.
Иза врата су га нешто питали зато што је Олег, опет се кезећи —
навикао је да се тако осмехује — рекао:
— Ма, ја сам, ја, отворите, хладно ми је... Жена ме истерала из куће,
немам куда...
— Ти ваљда ниси ожењен — рекао је онај што је отворио и стајао на
прагу не пуштајући Олега. Саша је одмах приметио еполете на њему.
„То је официр, требало би да он спава“ — синуло је кроз главу Саши.
— Сад сам ожењен, друже поручниче — одговорио је Олег и ударио
официра главом у корен носа. Намерно је испустио спреј, левом руком
ухватио официра за прса, повукао на себе, поново га ударио да је крцкало,
једном, два, три пута. Пошто је противника одбацио назад, звекнуо га је у
вилицу лактом као воденичким каменом, у ударац је уложио тешку снагу
свог омањег, наказно мишићавог тела.
Марљиво придржавајући официра, Олег га је посадио на снег, али се
овај одмах стровалио стискајући лице длановима и слабо трзајући једном
ногом. Прилетео је Сашка, зграбио официров пиштољ из футроле и лисице,
које су му висиле о опасачу. И док их је стављао на лако предате руке,
обилато умазане црвенилом, чуо је како неко из зграде притрчава вратима
и виче:
— Који красни клинац радите тамо? Мајку ли вам вашу, сад ћу да вас
упуцам!
— Гошо! Ја сам, Олег, шта ти је! — дигао је руке увис Олег.
 — Олеже, који ти је андрак?
Олег му је скочио у сусрет. Улетајући у зграду, Саша је видео пиштољ
бачен на под и Олега како седи на некоме — стезао је грло човеку испод
себе и молио:
— Гошо, немој, друже. Лези миран, Гошо. Лези.
Олег је олабавио руке тек кад су Вења и Саша чучнули крај њега —
Гоша је кркљао, лице му је било одвратно црвено, и колутао је очима.
Олег је застао и придављеног момка окренуо на стомак. Руке су му
везали лисицама, које су узели са његовог опасача.
— Гошо, хајде, долази себи — Олег је сместио момка леђима уза зид и
потапшао га по образима. Саша је приметио изразите светлоцрвене
трагове Олегових прстију на његовом врату.
„Не дај Боже да ме шчепају ти прсти“ — прође му кроз главу.
— Имао си спреј — рекао је Олегу.
— Навикао сам да својом главом решавам све проблеме — одговорио је
озбиљно.
Протрчали су кроз мрачан, узак ходник, дуг десет метара, и кроз широк
улаз упали у собу за дежурне.
Јака метална врата дежурне собе била су затворена. Саша је кроз
огромно и очигледно непробојно стакло гледао има ли кога. На столу се
налазио пулт са разнобојним дугмићима и две телефонске слушалице. У
углу је треперио мали телевизор, екран се није могао видети... Две фотеље,
сандучић за кључеве, столица, још једна метална врата која воде у
помоћну просторију... Саша није приметио људе.
— Идемо, тамо је трећи — позва га Олег.
Држао је у руци пиштољ, који је дигао с пода.
— Додај муницију... — рекао је видећи другу цев код Сашке.
Пошто су прошли „дежурку“, ишли су широким, осветљеним ходником.
Саша је откочио ПМ и повукао затварач.
Олег је тихо отворио једна врата, Саша је иза његових рамена угледао
низ двоспратних кревета. Тихо су пришли кревету на којем је полеђушке
лежао човек у маскирној униформи, чак са беретком навученом на очи.
Олег му прислони пиштољ уз чело.
— Извуци му цев — наредио је Саши.
Док се Саша петљао са футролом, Олег се загледао у спавача и тихо
приговарао:
— Ко ли код нас дежура, није ми јасно. Неки омладинац, ето, спава, бре,
јеби га.
Саша му је извукао пиштољ и гурнуо га у свој џеп.
— Хајде, извуци му сад лисице... И не заборави кључеве.
Разоружани се пробудио тек кад му је Саша везао руку за наслон
кревета. Тргао се, покушао је да устане, слободном руком машио се
футроле — и то све ћутке.
— Каква је ово игра, људи? — питао је пошто није нашао ништа у
футроли, гледајући у мрак. Кад је угледао непознате момке у цивилној
одећи, одједном је очајнички заурлао:
— Узбуна!
Олег га удари ручком пиштоља по глави.
— А ти немој да спаваш и други пут — рекао је излазећи из собе за
одмор, па се одједном сетио нечег и вратио. — Имаш мобилни, вероватно...
Сад ћеш почети да зовеш...
Мобилни телефон му је нашао у џепу на грудима.
— Вења, јеси ли извукао онима? — питао је Олег излазећи у ходник и
жмиркајући од јаке светлости.
— Е! — одговорио је Вења. — Заборавио сам.
Када су искочили напоље, поручник је бесмисленим гегањем ногама и
бацањем снега увис стигао већ готово до капије.
Успут је, очигледно, шутнуо аутомобил, који је укључио аларм.
Појурили су за поручником, који се у међувремену подвукао
полеђушке испод капије и бацакао ногама.
Једва су га извукли и, док се помамно ритао, утроје га довукли до
зграде.
— Пизда ли вам материна, џукеле сте, разумете ли? — понављао је
поручник, врскајући и пљујући.
Други, Гоша, и даље је седео уз зид, али помало задихан. Лудачким
очима гледао је на све стране.
— Шта радиш, ђаволе?! — викнуо је Олегу који се вратио споља, и
покушао чак да га шутне ногом. Олег није реаговао, сагнуо се и замотао му
уста припремљеном лепљивом траком.
Официру су такође превили крваво и, по свему судећи, поломљено
лице. Дисао је на нос, обилно издувавајући крваве бале.
— Неће се угушити? — питао је Саша.
Олег је одмахнуо руком — нека се угуши, дођавола с њим.
— Хајде. Обојицу у спаваоницу — рекао је. — Тамо дежурном треба
везати и другу руку. За ово време ја бих већ откључао лисице. Било којом
иглицом.
Али, дежурни је седео на кревету сагнуте главе, слободном руком је
миловао чело. Олег му је пробио тинтару.
— Вењо, причувај их — наредио је Олег и тутнуо му пиштољ.
Врата „дежурке“ су се отварала просто — требало је притиснути дугме,
маскирано у углу. Олег је знао где је то дугме.
Телевизија је емитовала порнографију.
— Наказе — искезио се Олег криво. — Послали дежурног да спава и
гледају порниће. Тако могу сјебати целу државу. Зови наше момке. Кажи
им да не иду на улазна врата, нака обиђу и уђу на задња.
Док их је Саша звао управо телефоном са пулта, Олег је испод стакла
на столу нашао парче хартије на којој је био написан назив града и
троцифрени број.
— Сад ћемо да зовемо ванредну одбрану и да отворимо оружарницу —
рекао је Олег.
Сашка је на вратима дочекао „савезнике“ — осврћући се, улазили су у
зграду. Стајали су у ходнику, неко зачуђен, неко јако напет, али нико се није
уплашено трзао, нити усплахирио.
Олег је окренуо број телефона и саопштио:
— Мадрид, девет стотина седамдесет два, отварам на двадесет минута.
— Добро — одговорио му је срдачан женски глас.
Пошто је узео дуг кључ из сандука, Олег је укуцао код на кодној брави
врата помоћне просторије, која је била испод оружарнице. Увукао је кључ
и окренуо га три пута. Врата су шкљоцнула. Олег их повуче према себи,
тешка и самовољна.
Ушли су у оружарницу — све је спаковано у челичне сандуке. Олег је
брзо баратао свежњем кључева, скинутим са поручниковог опасача, и
отварао сандуке. Сви су били пуни оружја.
— Мајку му! — рекао је Саша видећи утробу сандука која је врвела од
чаробног метала разног калибра.
 — Износите све — наређивао је тихо Олег. — Овде је сто „калашњикова“,
сто „макарова“, шест „граника“, три ПКМ, три „есведешке“, педесет
граната... а ево још и три „кедра“ — то је тип „узија“, само руски... Има
ваљда још нешто.
Олег је извукао један „калашњиков“ и помиловао га нежно.
Ушао је један од „савезника“, звани Мрки, и гледао запрепашћено.
— Шта је то? — упитао је.
— Продавница новогодишњих поклона — одговорио је Олег. — Па,
хајде, људи, што стојите, имамо деветнаест минута. За сада, стављајте у
ходник — и спустио аутомат у руке Мрког.
За седамнаест минута ходник је био закрчен оружјем и сандуцима
муниције. Вења је одушевљено гледао све то помаљајући њушку кроз врата
спаваонице.
— Вењо, држи кључеве од свлачионице — баци му Олег свежањ кључева.
— Тамо су униформе, на опасачима висе лисице. Вежи мојим ортацима и
ноге, иначе ће да поскачу.
Олег је затворио празну оружарницу и опет телефонирао одбрани, чило
је рапортирао да је све у реду, „Мадрид, девет стотина седамдесет два,
стављам на обезбеђење“.
Сашкини „савезници“ су за тренутак стајали у ходнику, такође гледајући
у оружје. Неко је запалио цигарету, да би сложио коцкице у глави.
— Момци! — рекао је Саша гледајући у честита лица својих другова. —
Момци. Данас ће у Русији избити револуција. Овог јутра ће наша браћа у
читавој земљи, у сваком граду направити правичан преседан. И ми ћемо то
урадити овде. То је све, на посао.
— И Москва је у току? — питао је Далекометаш.
— И Москва — рекао је Саша.
— Бирај униформу према величини — повикао је весело Олег
избацујући из гардеробе комплете зимских шушкавих маскирних
униформи опорог мириса, прслуке и панцире.
— Панцири по жељи — урлао је Олег скидајући са себе све до гаћица и
спретно се облачећи — мени лично не треба. Нећу да живим вечито. Хајде,
хајде, људи, немамо времена. Вењо, привезао си моје ортаке? Па, браво...
Олег се обукао први — одједном се претворио у ма — скирну звер,
задовољно се кезио и понављао своје уобичајено „Зликовац је зао, а ја сам
злобнији од тројице зликоваца... ђаволе, одавно сам чекао ово!“ Откочио је
аутомат, набацио „калаш“ на раме, ставио „макарова“ у футролу, вешто
сместио „ледар“ у прслук, натрпао гранате и почео да скакуће у месту. То
је све, спреман је.
Неки момци, који нису служили војску, ненавикнути, нису могли да се
снађу са униформама, гледали су прслуке, дизали их и гледали зачуђено,
као дивљаци.
На поду се нагомилавала цивилна одећа „савезника“, због нечег бедне
кошуље, ружне панталоне, изношене ципеле, јакне поцепаних постава.
— Шта је, ђаволи? Збацили сте своје погане коже! А прслуке никад
нисте видели! — узврпољио се надахнуто Олег. — Еј, совуљаге, само бисте
да вам откопчавају брусхалтере... Хајде, помоћи ћу вам!
— Олеже! — позва га Саша који је брзо обукао униформу. — Тамо
радио-везом зову неку „базу“.
— А, то је наша ноћна патрола — рекао је Олег. — Који им је андрак
овако рано?
Специјалцима је радила једна ноћна патрола, четворица људи у
„марици“ — Олег се спремао да их позове и разоружа, али касније... Тако се
договорио са Сашом, тако су хтели да ураде...
Олег је прошао у „дежурку“, узео радио и грицкајући своје танке усне
чекао да још једном затраже „базу“.
— База на пријему — одговорио је мукло.
— Зашто ћутите?
Олег је вртео радио-станицу пред лицем размишљајући, па мирно
упитао:
— Шта желите?
— Отварај врата, покварило нам се грејање. Смрзли смо се. Ко то
заправо говори? Гошо?
Олег је бацио радио-станицу на сто, излетео у ходник, брзим погледом
обухватио све — гомилу оружја и униформи на поду, четворицу још
полуголих, белопутих и мршавих „савезника“ у панталонама с откопчаним
опасачима, са рашнираним цокулама... окренуо се и својом тешком шапом
шкљоцнуо прекидачем. Угасио је светло у читавом ходнику.
— Тројица с ове стране улаза, тројица са друге — командовао је јасно. —
Чим уђу, обарамо све на под. Дерњајте се што јаче. И не пуцајте. Саша,
Вењо, кундацима можете радити жешће.
Пошао је мрачним, уским ходником према вратима — да их отвори.
Пошто прође кроз тај ходничић, патрола је требало да падне под
кундацима „савезника“.
Сашка је стајао лево од улаза, видео је силуету Вење, који је стајао
наспрам њега. Погледао је за Олегом и, мада се није видело готово ништа,
наслутио да он гледа кроз шпијунку.
— Што ви тамо спавате, крмаче? — галамио је неко иза врата.
Олег је повукао резу, окренуо се и пошао лагано. Спољна врата су се
отворила иза његових леђа и у ходник је продрла слаба светлост уличног
лампиона.
— Тамо вам ауто дречи, а ви спавате, а? — питао је весело неко док је
улазио.
Саша је осетио мирис ветра и снега. Скинуо је аутомат са рамена и
држао га у рукама тако да може лакше ударати кундаком.
Судећи по гласовима и корацима, ушла су четворица одједном.
— Дежурни, кажи возачу да искључи аларм на свом возилу. Вероватно је
мачка скочила на кров...
Олег је ишао не осврћући се.
— А што смо се обукли за северни пол? — упитали су га. — Промаја у
дежурној соби, је ли? И нема светла у ходнику! Ало, упали светло!
Дежурни!
— Русиче, гледај, овде на поду је крв ... — рекао је неко од њих.
— Јеботе, стварно крв. Дежурни, мајку ли ти твоју, упали светло! Шта ти
је ово, имаш менструацију? Прогутао си језик? — И међу собом: — Рекох
ти ја да је он неки мутан...
Спољна врата су била аутоматска и затворила су се за последњим који
је ушао, поново је постало мрачно и ослабио је мучни звук аларма из
дворишта.
Олег је стајао између Вење и Саше гледајући испред себе и не окрећући
се.
Приближавао се топот оних који су ишли ходником. Слушајући то, Олег
је направио неколико малих корака напред.
Саша је најпре видео руку која се пружа према Олеговом рамену, а
затим снажног човека који настоји да глупог дежурног окрене према себи:
Еј, ти, прикочи! — успео је да каже дошљак.
Саша је кундаком ударио специјалца по потиљку — падајући, умало
није оборио Олега. Истовремено, Вења је држећи аутомат обема рукама за
цев, као бејзбол палицу, треснуо другог и — тај је из све снаге хракнуо и
прућио се на леђа.
Кад је то видео, Саша је већ схватио да је пожурио, пожурио — требало
је сачекати да сви уђу, а сада су им остала још двојица у малом ходнику,
неприкладном за тучу, а тек ако они још и запуцају...
Саша је појурио у ходник газећи прса човеку кога је оборио Вења и
вичући: „Лезите сви!“ — хтео је у лету да обори са ногу трећег, а ту негде
мора да се креће још и четврти, али га није оборио него је висио о њему
као да га грли, и осећао како га човек туче снажним коленом и песницама
по леђима, притиска телом и покушава да се ослободи.
„Како је јак, гњида!“ — сину јасно у Сашиној глави и не знајући шта да
ради, чиме да се туче, зарио је зубе у слан образ, обрастао лаком чекињом,
због нечег је нагло осетио тежину отпозади, на сопственим раменима, и
већ је падао доле, на човека коме је зубима кидао мишиће лица.
Сашу су оборили његови, „савезници“ који су излетели за њим.
Изненада је синуло, неко је упалио светло. Саша се удаљио гледајући
пред собом лудачке очи и образ, из ког су брзо бубриле црне капи и
шикљала крв.
Вења се закачио за руку специјалца кога је Саша оборио... другу руку му
је такође држао неко, да, то је Пајала... и седели су на ногама обореног и
уједеног.
Саша је устао, осврнуо се.
Седам метара од њега, на поду, Олег као да је хтео да се угнезди на
леђима специјалца млатећи га песницама по потиљку, по слепоочницама,
али овај се није предавао, настојао је да се подигне, усправљао се
четвороношке. Двојица „савезника“, од којих један го до појаса, врпољили
су се поред њих и нису умели да помогну Олегу.
Вења и још тројица су вртели оног коме је Саша прогризао образ.
Саша је узео нечији аутомат са пода и истрчао напоље: четврти је могао
побећи, вероватно је већ бежао. Или...
Напољу је свирала музика. Саша је чак за тренутак застао не схватајући
шта је то, одакле.
Недалеко од улаза стајало је возило тек приспеле ноћне патроле, у
њему је трештао магнетофон ударајући басове.
Лева врата „марице“ била су отворена.
 Саша је обишао возило и видео шофера, који је чепркао унутра.
Стао је наспрам њега и откочио оружје.
Возач се окренуо, насмешио се и обрисао прљаве шаке крпом.
Погледао је у Сашу, опет се завукао унутра и искључио музику.
Заглавио се аларм, дречи... Заглушујемо га музиком. Где је дежурни?
Спава, гусан? — рекао је окрећући се. — А грејање нам не ради. Клинчева
крнтија...
Секунду су гледали један у другог.
У згради су се орили повици и промукле псовке.
— Шта је тамо? — упитао је возач, скидајући осмех с лица и загледајући
се у Сашу. — Ти си новајлија, је ли, а?
— Руке увис! — рекао је Саша, ђаво би знао дакле му та глупа фраза,
али није био у стању да смисли ништа паметније.
— Ма, носи се — одговорио је возач и своје спретно тело убацио у ауто
— тамо му је било нешто, на задњем седишту, аутомат... успео је да га
шчепа, али није стигао ни да се окрене. Саша га је кундаком ударио по
леђима, неколико пута, а затим још по потиљку, док се возач није скотрљао
крај његових ногу.
— Што ме нико не послуша из прве, људи... — Саша је злобно пљунуо у
снег.
У далеком углу дворишта, иза паркинга налазио се велики кавез. Тамо
су превукли људе чија су уста била замотана лепљивом траком, а руке у
лисицама.
— Какав је ово кавез, Олеже? — питао је Вења јогунасто.
— Некад смо имали пса, липсао је...
— Није се смрзао? — иронично се смешкао Вења људима избаченим на
снег.
— Ускоро ће им бити топло...
— У пролеће? — није схватао Вења и гласно се смејао.
Док је Сашка са осталима у маскирним униформама вукао
заробљенике, који су бесно бечили очи, за тренутак је застао насред
дворишта и одједном видео себе са стране: млечна светлост лампиона,
слаби снег пада на врело чело, возило завија алармом...
...задовољно Вењино и злобно Олегово лице...
...и маса униформисаних људи иза решетака, на снегу, с неумесном,
празном чинијом која је остала од пса...
...и официрова крвава брада, отечена поред белог фластера...
...специјалци су се бесмислено копрцали као да је свако од њих био у
чаури...
Сашка је махнуо главом и збацио снег са свог црног чуперка, осмехнуо
се неком од „савезника“, чуо како Олег затвара кавез за последњим
специјалцима довученим из спаваонице и псује:
— И то ми је екипа! Четворицу нису могли да похватају...
Дванаесторица људи! А узгред, ко је упалио светло у ходнику?
— Ја сам упалио — одговорио је изазовно један од „савезника“, Мрки. —
Зато што се није видео ни прст пред оком кад сте почели да се тучете.
— Све је у реду, момци — рекао је Саша. — Сви сте се одлично понели.
Олеже, разумеш? Одлично! — И за два тона више и бодрије: — Утоварамо
арсенал, момци! Две „марице“ и аутобус су наши... Олеже, подели им
кључеве од кола.
Отворили су метална врата пуштајући веселу промају у зграду. У
аутобус са грабљивицом са стране утоварили су оружје, патроне, муницију,
цеви бацача граната, меткове, тешки сандук са гранатама...
— Ово је до јаја! — понављао је Вења. — Уживај, Сања! Ово, а?... Немају
хеликоптер? Олеже! Немате хеликоптер? Или тенк? Хоћу тенком у град!
Донели су још и панцире, натрпали их на гомилу, довукли су и
униформе, што би остављали та добра... Олег је отворио још једну собу,
одатле су узели дуги сандук са сувим оброком.
— Добро, Олеже — уразумљивао га је Саша. — Треба да кренемо.
— Готово је, идемо.
Напољу је било тихо, слабо праскозорје. Светлост лампиона
распршивала се нагло, као да су је допунили премазом акварела жуте боје.
— Пали моторе, хордо! — командовао је Саша.
Олег је притрчао капији, да је отвори. Саша је прву „марицу“ довезао до
излаза. За њим се зауставио аутобус, за воланом је Далекометаш, ко би
други... За аутобусом још једна „марица“, Шаман има возачку дозволу,
воли да се лудира на точковима...
Не гасећи мотор, Саша је изашао из возила, дао је канистер бензина
Олегу:
— Ево, нашао сам.
 Олег је климнуо главом. Потрчао је према згради са канистером.
— Е-еј! — Вења, који је седео на првом седишту, нагнуо се преко
Сашкиних колена и махнуо руком људима стрпаним у псећи кавез. — Лаку
ноћ! Немојте да се блесавите!
Два минута Олег је био у згради, изашао је доливајући бензин на праг.
Извукао је из џепа шибице, креснуо је и бацио... Танким репом махнуло је
црвенило, врело, ужурбано...
— Уживај! — смејао се Вења, који је помолио задовољну тинтару да види
како Олег пали зграду. — Уживај, Сања! Управа ће сутра доћи на посао, а
овде у кавезу седе сви керови, ноћна смена. И све им изгорело. На
згаришту је само кавез са људима. А? И онај, крваве и прогрижене њушке
са фластером, рапортира: „Друже пуковниче, за време вашег одсуства све
је изгорело у материну! Нисмо одбранили! Изгубили смо!“
Олег је ускочио у возило, залупио врата. Поред њега на задњем седишту
биле су цеви бацача граната, моћни митраљез „калашњиков“, сандуци са
муницијом.
Сашка је ударио песницом по сирени, нагазио гас — запршта снег,
„марица“ излете на капију. За њим је возио аутобус тресући се. Возили су
путем, кроз празан парк. Вења је нешто задовољно урлао.
— Потпалио сам подрум — рекао је Олег бришући руке, које су му
смрделе на бензин, снегом узетим шаком, на путу до аута. — Сигнализација
неће радити док ватра не стигне до ходника, имамо петнаест минута...
Прикочи код моје „волге“.
— Имамо мало времена — рекао је Саша.
— Прикочи, Сања.
Ударио је кочницу и стао.
Олег је искочио, отворио „волгу“ и вратио се са заставом.
— Ове ствари треба радити лепо — рекао је Олег. — Све што радиш
једном у животу, треба да урадиш лепо — понављао је.
Саставио је расклопиву дршку, накачио црвено-црно платно, отворио
прозор и изложио заставу, пошто је дршку учврстио између врата и
седишта. Саша је већ газио гас. Застава, жива, танка и дрхтава као
дубоководна риба, вијорила се на леденом ветру подмећући жустром снегу
бокове који су дисали бучно.
Саша није мислио ни о чему, ничег се није плашио, био је стерилан и
прозрачан као шприц.
 Возили су кроз град плашећи возила која су им долазила у сусрет,
шкрипали кочницама, стали су тек кад су стигли до двоспратне зграде
главне Управе унутрашњих послова града.
Искочили су из „марице“, нагло, с аутоматима — скинути осигурачи,
додата муниција. Аутобус са грабљивицом и друга „марица“ остали су да
стоје на улици.
— Вењо, све си разумео — рекао је Саша потврдно.
— Вења је све разумео — одговорио му је он.
Врата фоајеа Управе била су отворена. Ушли су утроје.
Наспрам парадног улаза налазило се дежурно одељење, али двоструко
веће него у згради која је сада горела.
У фоајеу за дрвеним столом седео је полицајац. Аутомат му се налазио
на столу.
— Здраво — рекао је Олег ведро и пружио му руку. Полицајац је стиснуо
пружену шаку и загледао се у Олега, али овај је одмах пошао у собу за
дежурне. Прилазећи дебелом стаклу које је делило фоаје од одељења за
дежурство, Олег је узео телефонску слушалицу за везу са дежурним —
главатим, бркатим, поспаним човеком с мајорским еполетама. Иза стакла
је изгледао као сом у акваријуму.
Сашка се такође руковао са полицајцем и пошао за Олегом, а Вења је
остао да стоји.
— Каква сте ви то патрола? — чуо је Саша незадовољан глас полицајца
иза леђа. — Старијег сам ваљда виђао, а вас — први пут. Специјалци сад
стажирају ноћу или шта?
Вења је ћутао.
„Вењо, подржавај разговор!“ — молио га је у мислима Саша.
— Или шта — одговорио је весело Вења.
— Слушај, Николајич — већ је ћаскао Олег телефоном. — Имамо мали
проблем. Задржали су једног због туче. Имао је наркотике. Он виче да је
брат јавног тужиоца, рођени брат. По личној карти, ваљда јесте, исто
презиме и патроним. А то није све, Николајичу...
Слушао је одговор.
— Старији нам је у возилу, Николајичу. Слушај, да свратим — затражио
је мирно Олег. — Шта ја овде... дувам у слушалицу... Разговор није за
телефон, хајде, отвори... — искезио се Олег глумећи осмех, схватио је Саша
по његовом гласу.
 Дежурни је стиснуо дугме под својим широким столом, шкљоцнула је
брава металних врата која воде иза стакла акваријума и улазећи тамо,
Саша је успео да чује још и како полицајац за дрвеним столом пита Вењу:
— Војниче, а што ти тако држиш аутомат, за цев, јесу ли те тако учили?
Не окрећући се, Саша је схватио да је Вења снажно замахнуо и
аутоматом ударио полицајца по глави, и то, вероватно, неколико пута...
Сто, столица, човек који пада — све је затрештало иза његових леђа.
Утрчавајући у дежурно одељење, Саша је већ видео главатог мајора
како скаче и покушава да отвори футролу... из мале помоћне просторије
искочио је још један официр разрогачених очију...
Затрешта рафал — Олег је из аутомата пуцао у таваницу вичући: „Сви
на под, џукеле погане! На под, кад кажем!“
Сашка је у два скока улетео у другу просторију — Олег му је раније
нацртао распоред просторија у дежурном одељењу, запамтио га је. Тамо је
видео дежурну, која је примала телефонске позиве — њена бела рука била
је на телефонској слушалици, као да је управо хтела да позове неког.
Поред ње, бочно од Саше, седео је полицајац са дебелом еполетом старијег
водника, због нечег у јакни... Трећи, висок и мршав заставник, стајао је
поред стола и чим је видео Сашу, ставио шапку на главу — као да се спрема
да му рапортира.
— Нико да се није померио, иначе убијам — рекао је Саша јасно. — Ви
за столом, руке на сто. Брзо, рекао сам! — полицајац у поткошуљи
нехотице је извукао испод стола тешке шапе, млохаве као да су раскуване,
дежурна је грозничаво показала другу руку, чак је завртела њоме — празна
је, празна.
— Сад ће друг заставник да стави лисице воднику — Сашка је извукао из
џепа „наруквице“ и бацио их на сто. — Водниче, устај, руке на леђа. Да
запуцам мало или ћете мрдати брже?
Заставник је узео лисице и кривећи се као да су вруће, шкљоцнуо их на
шапама полицајца у јакни, који је устао.
— Дај да им ја помогнем — предложио је Вења улазећи бучно.
Разоружали су их, залепили им уста, жени такође, ставили им
„наруквице“ и сместили их на под.
У „дежурку“ су групно банули узбуђени „савезници“, образи су им
подрхтавали као младим псима. И требало је да момци уђу у зграду тек
пошто чују пуцњаву — пре тога би изазвали сумњу дежурног: што ту упада
група, одакле таква патрола, па не би ни отворио врата Олегу.
 „Савезници“ су држали цеви на готовс очекујући још опасности,
разгледали су на поду малтер, отпао од рафала који је испалио Олег,
премештали се с ноге на ногу и нису разговарали.
Олег се загледао у четири мала екрана спољног осматрања: двориште и
простор испред улаза.
— Патролна кола „пепса“ су стигла ... — рекао је мирно. — Трчите,
дочекајте их... Три човека долазе.
Појурили су утркујући се.
— Пуштамо их и разоружавамо — успео је Саша да каже момцима. —
По могућности, не убијајте никог.
„Савезници“ су још журили према вратима кад су им у сусрет већ
улазила тројица мирних, на изглед уморних полицајаца. Само један је
носио аутомат, висио му је о рамену. Сашка је прошао поред њих без
поздрава, загледајући постоји ли реза на вратима — да нико не дође за
овима који су ушли, да им не засмета. Реза је постојала.
— Молим, не пружајте отпор! Вежба је у току! — огласио се Вења
гласно и ведро, као у циркусу.
Задржане полицајце су оборили с ногу — неспретно, али брзо и злобно.
Једном узјогуњеном, који је успео да снажно удари једног „савезника“,
разнели су главу кундаком — на плочици фоајеа разливала се обилна
крвава мрља.
Сашка није морао да се умеша — стајао је и гледао како помамни
момци раде, одузимају оружје, шкљоцају „наруквицама“... ударају ногама
— неког што виче одвратним гласом — по лицу, грудима, зубима...
Иза стакла дежурног одељења све је посматрао Олег, леденог лица.
Зазвонио је телефон, он је дигао слушалицу и одговарао.
„Са ким ли разговара?“ — мислио је Саша.
Тројица „савезника“ повукли су патролу у дежурно одељење, а већ су
поново лупали на врата. Саша је тек сад приметио: онај полицајац што је
седео у фоајеу и ког је Вења тукао, лежао је ту, под својим дрвеним столом
— иза стола су му вириле ноге, и гребао је потпетицама под покушавајући
да отпузи.
Хтео је да каже Вењи, који је стајао поред њега: „За који андрак си га
оставио овде?“ али му није рекао, није му падало на памет шта да ради и —
отворио је врата...
— Зашто нас дочекује почасна стража? — запитао је први који је ушао,
чим је видео „савезнике“ у униформи специјалаца и још није запазио како
изгледају ознојени, накострешени, погледи им скачу ко веверице у
запаљеној шуми.
Један за другим, ушла су одједном шесторица људи, а кад је улазио
последњи, први је већ стајао као укопан — приметио је испод стола
полицајца како лежи на поду, без шапке, разбијеног лица, у локви крви,
замотаних уста...
...Кад је све почињало, дежурни је Олегу отворио десна врата у
„дежурку“, али постојала су, како се испоставило, још и врата лево,
сметнули су их с ума — а на та врата се могло изаћи из собе у коју су
гурнули све заробљене полицајце...
Одатле је изашао лично дежурни — копоран поцепан, види му се голи
трбух, руке на леђима. Лице дежурног је превијао Вења, очигледно на
брзину, уместо белог завоја на устима — читава глава му је била завијена
криво и укосо лепљивим тракама, као да је дежурни огорео. Вења је јако
затезао лепљиву траку, зато су се мишићи лица померили наказно. Као да
је дежурног стрефио шлог, једно око је било приметно изнад другог. Поред
осталог, промућурни Вења му је у области уста оставио невелик отвор,
дебљине прста — и одатле се чуло брзо дахтање, налик на тихи звиждук.
Чинило се да дежурни жели да каже нешто, али остављени отвор му није
пружао могућност да говори...
Полицајци који су ушли, сва шесторица, опчињено су гледали час у
дежурног час у оног што лежи на поду у локви крви.
— Добро смо вас забавили! — објавио је Вења сав сијајући, али то га
више није спасавало: неко од полицајаца потегао је аутомат са рамена.
„Ако почне туча, а поготову пуцњава, нећемо изаћи на крај са овом
масом, нас је свега осморица“ — увиђао је Саша, не разумом него чеоном
кости, кожом, грудним кошем и нервним завршецима.
— Пажња! Ово је заузеће! — викнуо је. — У згради нас је око двеста
људи! Не мрдајте! Сви ћете остати живи! Зграда је заузета!
Као потврда ових речи, из дежурног одељења истрчала су још тројица
„савезника“ — аутомати на готовс.
— Уза зид сви! Уза зид! Руке на зид! — урлао је Саша, зграбио најближег
полицајца за оковратник и готово треснуо о зид, осећајући да сваког
тренутка неко може да повуче окидач и — готово.
— Ово је заузеће! Лице према зиду! — викао је Саша, однекуд знајући да
човек који гледа у зид више не жели да пружа отпор.
 — Стојте! Руке на зид! Све је минирано! Не мрдајте! — урлао је добро
намештеним, промуклим гласом специјалца Олег, који је истрчао из
дежурног одељења.
Један полицајац се ипак окренуо, али касно — остали више нису били са
њим... Оборили су га, нагазили му потиљак...
Дежурни је стајао изобличеног лица, посматрао догађање и није био у
стању да ишта уради...
Лепљиву траку су већ потрошили, све су једноставно оборили на под и
дуго се петљали са пиштољима — закачени су специјалним каишчићима, не
могу се одмах откачити... Поставили су Пајалу с аутоматом да чува лежећу
полицију.
— Саша, кучкин сине, тамо је шпијунка на вратима! — псовао је Олег
отварајући оружарницу. — За који андрак ниси гледао? Могао си овуда да
пустиш читав батаљон!
— А куда си ти гледао? — узвратио је Саша. — Мислио сам да је дошао
возач. Ко су они уопште?
— То је ноћна саобраћајна патрола, „пепси“ — патролно-стражарска
служба. — Олег је пустио „савезнике“ у оружарницу и повикивао: „Брзо
узимајте, брзо!
Вукли су оружје у аутобус — паркирали су га до самих врата.
— Све не можемо понети, боли ме стојко — рекао је Саша. — Хајде да
скренемо. Већ смо излетели из утврђеног плана.
— Хајде, да, иначе ће стићи и остале патроле, ускоро ће крај смене.
Запетљаћемо се овде са њима... — сагласио се Олег.
Оружје више није могло да стане у аутобус, штрчале су цеви, као да су
унутра увукли огромног, злог јежа, а он се иглама упирао у стакло.
Истерали су напоље сву полицију, стајала је испред зграде као
бесмислена маса са лисицама, неком су уста била замотана лепљивом
траком, неком — не. Жена је била у плитким ципелама — млади момак
„савезник“ јој је јакном огрнуо рамена. Некима је цурила крв са лица.
Гледали су непознато племе у маскирној униформи — неко презриво, неко
уплашено, неко с похлепном мржњом.
— Пуштамо вас с миром! Идите међу људе! — објавио је полицајцима
пасторским гласом Вења, невероватно задовољан. — Идите, кад вам кажем!
— и завитлао аутоматом.
Полицајци су кренули спотичући се и гацајући по снегу, изврнутих руку
у лисицама, даље од зграде — већ су је поливали бензином.
— Ђаволи! — викнуо је неко окрећући се.
Нико није обраћао пажњу.
— Штета што нећемо гледати како гори — зажалио је Вења гледајући
зграду.
— Није штета — одговорио је Саша палећи мотор аутомобила.
Град се белео док се малаксало указивао у киселом, болесном јутарњем
светлу.
У житкој магли избијале су у сусрет куће, као ружне утваре одевене у
болничке пижаме.
Саша је осећао своје лице, као промрзлину — занемели су му образи, и
нервни завршеци су отишли из потиљка: да му запале косу — не би
приметио.
Мењао је брзину, притискао гас.
Не гледајући, налетео је на „лежећег полицајца“ — возило поскочи,
зазвецка оружје, сандуци са муницијом.
— Кочи, тује још један — упозорио гаје Олег.
Саша је смањио брзину. У сусрет му је, исто тако лагано, долазила
полицијска „марица“, прешла је преко испупчења на асфалту.
— Што ви идете као гуске? — заорио се весели глас из радио-станице:
неко из патроле се чудио видећи одједном три аутомобила специјалаца
тако рано.
— Бојимо се да идемо појединачно — одговорио је ведро Олег и одмах
затражио: — Прикочи за тренутак, чујеш? „Пепси“, стој!
Полицијска „марица“ стаде.
— Што сте истакли заставу оних злојеба? — питао је возач „пепса“
искачући из кола и главом показујући платно „савезника“.
— Сад ћеш и сам бити злојеб — одговорио је Олег. Кад је возач добио
ударац кундаком по лицу, зачуло се крцкање као кад се лубеница сече на
два дела.
Сашка и Вења су уперили цеви и истерали из возила остале.
Из аутобуса су истрчали „савезници“, оборили све на тротоар, неко је
предложио да преврну полицијско возило: зграбила су га десеторица и — с
треском искренула на бок.
Осврнули су се на бесомучно завијање сирене.
 — То су ватрогасци — смирио их је Олег.
Велика ватрогасна кола су прилазила близу уз отегнуто и махнито
алармирање захтевајући разлаз с пута. Друга кола су возила тешко,
дречећи и светлећи сиреном на крову.
Саша је лагано пришао првим колима не обраћајући пажњу на
ватрогасца, који је искочио из кабине и викао: „Шта сте то направили овде?
Ваша база гори! Управа унутрашњих послова гори! Шта ви овде...“
Саша је сасуо рафал у јак точак... прошао је даље и стиснутих јагодица
пуцао у задње точкове кола.
Ватрогасац је ишао за Сашом, као да заједно разгледају кола, и при
томе ужаснуто гледао час у њега час у точкове.
— Искључи своју клинчеву сирену — захтевао је.
Пошао је према другим колима. Из њих су већ истрчавали ватрогасци...
Спуштених точкова, кола су легла као рањеници.
Однекуд се појавила лимузина, возач је неколико секунди посматрао
призор, затим је нагло кренуо у рикверц, окренуо се уз шкрипу и одјурио.
Ушли су у кола, лени чак и да ураде нешто патроли — само су им
одузели оружје.
„Град припада нама“ — помислио је Саша тихо се мрштећи. — „Ово је
наш град...“
Али, у себи је имао осећај као да су му за празник поклонили велику
кутију — а у кутији су сломљени картон, стара ципела, огризине, покварен
сат, рам нечег и зарђали ексер.
— Сад имамо два сата — рекао је Олег — док се овде окупе сви...
истелефонирају... од страха...
— Како је све лако, испоставља се! — чудио се Вења разбашкарен на
седишту.
— А ти си мислио да је све озбиљно? — питао је Олег.
— Шта озбиљно? — окренуо се Вења.
— То... њихова... држава — изговорио је Олег с необичним презрењем.
— Па, ако је два сата... — рекао је Саша кочећи уз језиву шкрипу и
скренуо према ноћној продавници, у коју је ишао једном.
— Еј-еј-еј! — заурлао је Вења без нарочитог страха.
— Лакше!
 Возило се захуктало, попело на степениште и тупим носом ударило у
стаклена врата, која су се расула звецкаво. Саша је смањио гас, избацио из
брзине и још подигао ручну.
Било му је незгодно да искочи — возило стоји њушком увис, а под
ногама, на степеништу је много срче, крупне и клизаве. Саша се за
тренутак држао за врата хватајући равнотежу.
Ушли су у продавницу пошто су одгурнули чувара у црном сакоу. Он је
извукао из џепа телефон, али Олег му је узео телефон и заврљачио га
далеко.
— Шта се овде дешава? — цикнула је продавачица. — Шта ви
дозвољавате себи? Мислите, у униформи сте и можете све?
Прошли су поред ње и раштркали се по продавници. Продавачице су
отрчале у помоћну просторију. „Савезници“ су трпали флаше и лепе
конзерве.
Саша је стајао мало поред једног, мало поред другог излога. Никако му
није било јасно шта њему треба. Шта је ово уопште, чему све ово.
Није одабрао ништа, гледао је расејано. Замахнуо је аутоматом и
распалио по гомили стакла, растурио је пирамиду тегли и изашао.
На путу до касе узео је јабуку и загризао. Јабука је била без укуса.
— У кола, хордо! — заурлао је. Чекао их је на улазу.
Поред њега, на столици је седео чувар, који је одмахнуо руком на све и
гледао како маскирани ђаволи излазе набијених цепова, пушио је и
кревељио се презриво.
— Забрањено пушење у просторији — рекао је Вења вадећи му цигарету
из уста.
— У администрацију, браћо! — наредио је Саша на улици. — Губернатор
је још жив...
— Губернатор још спава — насмејао се Вења.
Док је силазио са степеништа, аутобус и друга „марица“ су већ
одјурили. Појурио је за њима.
После три минута стигло их је полицијско возило, у мегафон су им
урлали:
— Патролна кола специјалаца! Захтевамо да станете! Патролна кола
специјалаца!
— А што не поразговарају са нама радио-везом? — заинтересовао се
Вења код Олега. — Што тако вичу? Пробудићемо људе...
 — Ванредна одбрана. Имају други талас — рекао је Олег. — Вероватно је
касирка укључила аларм, сад ће да се сјате...
Олег је шкљоцкао радио-станицом тражећи потребну фреквенцију,
притиснуо је тангенту и запитао:
— Патрола специјалаца, овде нас неко тражи, одазовите се?
После неколико секунди груб глас из мегафона је повикао:
— Кочи одмах, изроде, пуцаћу!
— Нећу, кочи ти, иначе бацам гранату на пут — рекао је Олег. — Гледај
лево! Леви прозор! — и показао руку у којој је држао гранату. У Олеговим
зубима, видео је Саша у ретровизору, био је прстен.
Олег је испљунуо прстен и гласно, у радио-станицу најавио:
— Бацам!
Возило које их је пратило прикочи — возач је завртео волан, излетео у
празну супротну траку, није се снашао с управљањем и ударио о бандеру,
али не јако: Сашка је успео да примети како је из десних врата „марице“
искочио полицајац и легао на асфалт.
Пуче граната.
— Је ли убила неког? — питао је Саша не видећи ништа у левом
ретровизору, због кривине пута.
— Мало сутра је убила... — одговорио је Олег. — Можда је неко умро од
страха... То је била „школска“...
Код зграде администрације стајало је једно возило.
Асфалт је био очишћен, а канте за смеће празне.
Позвонили су на висока стаклена врата. Истрчао је младолик, буцмаст
полицајац, осмехивао се и отворио им журно.
— Ништа ми није јасно! — заблебетао је још иза стакла. — Нешто вичу
радио-станицом. Нешто гори, пуцају. Је ли?
— Шта се тамо дешава? — запита пошто им је отворио врата. Загледао
се у момке насмејан.
— Иди па види — Саша је грубо шчепао полицајца за оковратник и
избацио напоље. И прошао у зграду.
Полицајцу су одузели пиштољ, увредљиво га треснули по потиљку и
оставили да стоји напољу.
Други, мало старији је седео у специјалној кабини лево од улаза и
пажљиво гледао у радио-станицу као да очекује нешто од ње.
— Добро јутро — рекао је Саша. — Идите кући. Уведен је специјални
режим обезбеђења, у граду су терористи.
Полицајац га је гледао неповерљиво.
— Где су терористи? — питао је незадовољно, насртљиво.
У зграду су улазили весели „савезници“ напирлитани оружјем, као
гусари.
— Овде — рекао је Саша.
Размисли су се по згради, једна врата су отварали, друга су почели да
ломе, нису нашли кључеве. Олег је командовао где да поставе аутомате.
— Остали се распоређују по двоје у кабинет. Између њих — интервал од
десет кабинета, пребројте...
Саша је одмах пошао да тражи губернаторов кабинет. Лагано је тапкао
бучним ходником. У сусрет му је долазила спремачица, са кантом и четком
за рибање пода.
— Тето, а где је губернатор?
— Још није стигао, војниче. Вероватно још никог нема. За пола сата сви
ће почети да долазе... Ено тамо, видиш, на средини ходника, тамо је његова
палата...
— Сачекаћу га.
Саша је повукао кваку и — врата су била отворена. „Овде, очигледно,
седи секретар“ — досетио се Саша осврћући се у светлој просторији с
ормарима, принтером, факсом, компјутером на столу... Цвеће у вази...
Једна врата из секретаријата водила су лево, друга — десно.
Десна — висока, богато тапацирана, с таблицом на којој је утиснуто
губернаторово име.
Лева су мало простија и одшкринута. Саша их је гурнуо ногом и ушао.
За столом је седео Безлетов и гледао у отворен ноутбук.
— Каква је то бука? — питао је и погледао у Сашу, ког није препознао. —
Опет реновирање?
Саша је за тренутак размишљао шта треба да уради.
— Безлетове — рекао је најзад. — Идите одавде.
Пришао је прозору и погледао на улицу. Тамо су стајала двојица
расејаних полицајаца и освртала се не знајући шта да раде — не
примећујући њих, „савезници“ су извлачили оружје из аутобуса.
 — Саша... — препозна га Безлетов и устаде.
Жмиркао је посматрајући Тишина. На Безлетовљевом образује
подрхтавао неки мишић, као да су га приклештили.
— Шта ви радите овде, Саша? Идите до ђавола, какав је ово водвиљ!
Искомпромитоваћете ме, на крају крајева...
У просторију, у којој је седео секретар, већ су уносили оружје.
— Саша, овде си? — позва га Олег, завири у собу и угледа Безлетова.
— А ко је то? Губернатор? — питао је кезећи се. Иза Олегових рамена
извиривала је Вењина њушка, увек спремна на смех.
Саша је одрично махнуо главом и изашао од Безлетова.
— Ево, овде је губернатор — показао је висока, лепа врата. — Безлетове,
а где су кључеви од његовог кабинета? — викнуо је не окрећући се.
У губернаторовом кабинету налазили су се дуг сто, неколико фотеља, у
углу — телевизор. На зиду је висио огроман портрет председника државе.
Председник хода стежући фину песницу. Позадина слике била је црна —
као да се председник појавио из мрака и сад жури некуд.
Олег је треснуо на сто ПКМ, скинуо са рамена две цеви бацача граната.
Прошао је поред прозора размичући лепе завесе.
— Нећемо издржати дуго, наравно, али мало ћемо да запуцамо, ако...
Вења је базао кабинетом као да тражи шта да сломи.
— А овде је још једна собица — нашао је неприметан улаз, покривен
завесом. — Види ти, фрижидер... — заорио се његов глас.
На вратима кабинета стајао је Безлетов, ћутке посматрајући збивање.
Саша је сео у губернаторову фотељу, која се љуљала и вртела. Узео је са
стола даљински управљач, укључио телевизор. На екрану је нешто
затреперило, појавиле су се насмејане жене.
— Ви сте луди! — повикао је Безлетов.
— Како то, нисам разумео? — питао је Вења излазећи из собе с комадом
сира и флашом коњака.
Саша није одговорио.
— Хоћемо ли да се утврдимо некако? — питао је Олега.
— Не-а.. — Олег је одломио парче сира од Вење, узео коњак и разгледао
флашу. — Од мурије ћемо се одбранити... Али, ако нас потера војска, ту
немамо шансе.
 Саша је климнуо главом. Сетио се нечег, устао је и лупкао се по
џеповима.
— Изгубио си нешто? — питао је Олег.
— А?... Да, чауру.
„Остала је у џепу, у јакни... Сад је већ изгорела, вероватно...“ — сетио се
Саша.
— Треба ти чаура? — питао је Олег и опалио у председников портрет.
Погодио је у чело.
— Ионако стално тражим повод да га упуцам — рекао је дижући чауру и
дајући је Саши.
Безлетов је ипак одлучио да уђе, дрвеним кораком приближио се Саши
и повукао га за рукав:
— Саша, кога си то довео овамо? Захтевам: сместа бриши одавде
заједно са својим шљамом...
Олег је својим црвеним дебелим прстима ухватио беле и танке
Безлетовљеве прсте, шкљоцнуо је прстеном лисица по његовом ручном
зглобу, лисице су махнуле назубљеним луком и отвориле се, па се одмах
затвориле на руци.
— Дођи овамо — гурајући Безлетова, Олег га је лако довео до зида
између прозора и други прстен привезао за радијатор. — Зао је зликовац... а
ја сам злобнији од тројице... Разумеш? — дунуо је Безлетову у лице тако да
је он рефлексно одскочио.
— Саша, није те стид ? — питао је Безлетов. — Можда ћете ме стрељати?
— Алексеје Константиновичу, судећи по вашем тону, ви уопште не
верујете у ту могућност. Не треба да се пренемажете овде...
— Добро, ви причајте, одох ја да погледам стражарска места — рекао је
Олег и згужвао тужну гримасу. Вења је изашао за њим церећи се.
— Саша, слушај ти мене: у чему је смисао? Већ сам те питао и последњи
пут те питам: у чему је смисао? Мислиш ли ти сад својом главом или не? У
чему је смисао, Саша? Зашто сте дошли овамо?
— Смисао је у томе да знаш зашто умиреш. А ти не знаш чак ни зашто
живиш.
— Саша, ужас је у томе што ти душа умире пре него што и сам умреш!
— Такви као ти спасавају се једући Русију, а овакви као ја — једући
сопствену душу. Русију хране душе њених синова — она живи од њих. Не
живи од праведника него од проклетника. Ја сам њен син, па нека сам и
проклет. А ти си погани изрод.
Саша је пришао прозору, угледао је како се на путу појављује неколико
полицијских возила. Нанишанио је аутоматом и опалио дуг рафал право у
прозор — полетело је стакло, па криво, оштро иверје...
Возила су прикочила, нагло се окренула и одјурила.
— Аха, мајко моја! — насмејао се Саша. — Страшно?
Радећи негде рукама, негде кундаком, изломио је прозорске капке. У
кабинет је продирао ваздух надимајући завесе као једра.
— Саша, укључи телевизор, сад ће вести! — вратио се Олег са заставом у
рукама, а са њим Вења и неколико узбуђених „савезника“ — изгледа да су
пили вотку.
„Ако буду вести, значи да смо сасвим изгубили“ — помислио је Саша.
На екрану је била вињета с тробојним коњима, који су скакали на све
стране.
Стиснутих уста, сви су зурили у екран.
Приказали су Матвеја, водили су га брзо, готово трком, понижавајуће
савијеног, држећи га испод лактова, али испред камере се за тренутак
спретно исправио: у крвавој смеси лица сијало је радосно, ведро око...
„... Ноћас је спречен покушај освајања неколиких управних установа у
Москви...“ — саопштавала је водитељка.
Костенко се држао за решетке и силно и лудо смејао: „архивски судски
снимци“ — појавио се натпис у дну екрана.
„Успели смо да мобилним телефоном успоставимо везу са лидером
екстремистичке партије...“ — рекао је спикер. — „Укључујемо снимак...“
Зазвучао је туђи, шапутав, непријатан глас, нимало налик на пријатан,
жесток, самоуверен Костенков лавеж.
„... Тукли су ме дрвеном палицом по лицу. Тражили су да хитно
распустим партију… чуло се како је с муком изговарано иза кадра.
„Шта сте им ви рекли?“
„Рекао сам им: идите у курац. Сад немам лице“.
Нестала је Костенкова слика у кавезу, појавила се водитељка.
„По нашим подацима, у овом тренутку представници те екстремистичке
партије успели су да заузму око тридесет зграда регионалних
администрација у разним регионима државе. Има жртава међу радницима
полиције...“
 — Браћо, половина државе је наша — рекао је Тишин искључујући
телевизор. — Народ је за нас. Будимо достојни свог народа. На своја места.
Загрлили су се, сви.
— Вењо, рођени мој...
— А шта ти је, одлазиш некуд? — питао је Вења. — Добро ми је да се
гурам...
— Саша, све је у реду! — рекао је неко излазећи — Саша, морали смо...
Све је у реду!
После сат времена пред администрацијом се појавио, ломећи асфалт,
тенк. За њим четири оклопна транспортера.
Возила су громогласно кружила око зграде пристижући са разних
страна у једнаким интервалима.
Сквер, који је окруживао зграду администрације, претрчавали су
војници.
Од зграде, према оклопним транспортерима ишла је, сваки час се
осврћући, спремачица с кофом у руци и вукла за собом четку за прање
пода. Четка је остављала траг на снегу.
— Слушај, Олеже... све заборавим... — питао је Саша седајући крај
прозора и стискајући аутомат у рукама — ...заиста се не бојиш што ћемо из
овог оружја да убијамо твоје колеге из пука?
— Да ми нисмо узели то оружје — из њега би убијали нас, али
ненаоружане. При томе, ми смо у праву. А они — нису. И они имају избор, а
ми немамо избора.
Саша је климнуо главом. Тако је мислио и он.
— Али, заиста, моје колеге из пука седе код куће — искезио се Олег —
зато што немају ни униформе ни оружје. И немају где ни да се окупе, све
им је изгорело. Нити има ко да их окупи. Видиш, уопште нема ни
специјалаца, ни „пепса“. Све сами војници, армија...
Иза прозора се заорио мегафонски, промукли глас:
— Пажња! Захтевам пажњу! Зграда је опкољена! Предлажем вам да се
одмах предате!
Саша је извукао цигарету, запалио је. Сео је и испружио ноге.
Са друге стране дугог кабинета седео је Безлетов обухватајући лице
слободном руком. Понекад се Саши чинило да он плаче: рамена су му
подрхтавала...
 — Познато нам је да се у згради налази Александар Тишин — зазвучао је
металан, нежив глас. — Тишине! Одмах прекините отпор! Свима вам
гарантујем живот!
— Сањек, нећеш да поразговараш са њима? — питао је Олег. — Имам
мегафон, понео сам га из наше базе.
Саша је одложио аутомат, узео мегафон и стао крај позора, усправљен.
— Ја, Саша Тишин, сматрам вас олошем и издајницима! Сматрам да је
власт којој служите — омражена и гадна! У вама видим гној, и црви вам
врве у ушима! То је све! Идите напоље! — и заврљачио је мегафон кроз
прозор.
Сакрио се за довратник, још једном дубоко повукао цигарету коју је
држао међу прстима и док је говорио... Погледао је опушак и избацио га
кроз прозор, не гледајући.
— Саша — позва га Олег тихо. — Гледај!
Он је поново извирио и видео како из парка истрчава Позик, као да су га
преплашили, и јури према згради.
За њим су викали, грубо и зло, али он се није заустављао.
Одјекнуо је пуцањ, Позик је језиво вриснуо и пао.
Саша је видео као се, склупчан, држао за ногу... и крв се видела на снегу.
Позик се окренуо према онима који су пуцали и запретио својом
малом, дрхтавом песницом.
Саша је пришао Безлетову извлачећи пиштољ из футроле. Из пиштоља
је пуцао у ланчић лисица које су спајале прстен на руци са прстеном на
цеви радијатора. Безлетов је одскочио, већ ослобођен, и у страху гледао
своју руку: да ли је прострељена. Саша га је сурово зграбио за рукав сакоа
и нагло бацио на прозор, другом руком је ухватио панталоне између ногу и
лако пребацио Безлетова преко прозорске даске.
Зао је зликовац... Сад ћу ја вама... — приговарао је Олег са бацачем
граната на рамену и прислонио се уз други отворени прозор — ...сад ћу вам
приредити Брестску тврђаву — говорио је бесно и промукло.
Вења је жвакао нешто и празним погледом зурио у прозор. На његовом
лицу први пут није било осмеха.
Саша је сео на прозорску даску, аутомат је ставио на колена.
„Помрзло је“ — мислио је уморно. — „Кад се открави и потече
прљавштина...“
Подметнуо је леви длан. Било му је чудно што су га пахуљице облетале,
нису падале на врелу кожу и зној који је овлажио оштре линије, усечене на
длану.
Раскопчао је јакну, копоран... Извукао је крстић и ставио га у уста. У
почетку, крстић му је хладио језик, затим је постао топао. А затим —
бљутав.
У глави су му живела, чудновато уједињена, два осећаја: све ће ускоро,
сваког трена да се заврши и — ништа се не завршава, и даље ће бити тако,
само тако.
 Напомене

1 Црвене корице — боја легитимација сарадника Федералне службе

безбедности и специјалних служби које имају овлашћење да хапсе. —
Прим. прев.
2 Идеологија „црне сотње“, погромашке организације у царској Русији.
— Прим. прев.