Меша Селимовић

ТВРЂАВА
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, БЕОГРАД

Б и бл и о т е к а
• ИЗБОР •

Уредник
ТАТЈАНА КОСТИЋ
 Меша Селимовић

ТВРЂАВА
Припремила и пропратне текстове написала
ОЛИВЕРА РАДУЛОВИЋ

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
БЕОГРАД
 Одговорни уредник
TАТЈАНА КОСТИЋ

Главни уредник
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ

За издавача
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ,
директор

CIP – Каталогизација у публикацији

– Народна библиотека Србије, Београд.

821.163.41-31
821.163.41.09-31 Селимовић М.

СЕЛИМОВИЋ, Меша, 1910–1982

Тврђава / Меша Селимовић ; припремила и
пропратне текстове написала Оливера Радуловић.
- 1. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2015
(Београд : Службени гласник). - 378 стр. ; 20 cm. -
(Библиотека Избор / Завод за уџбенике, Београд)

Тираж 3.000. - Предговор: стр. 7-21. - Поговор:

стр. 361-377. - Библиографија: стр. 378-[379].

ISBN 978-86-17-18898-4

a) Селимовић, Меша (1910-1982) - “Тврђава”

COBISS.SR-ID 216875020

ISBN 978-86-17-18898-4
© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2015.
Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати
и на било који начин репродуковати, ни у целини
ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
ПРЕДГОВОР
 „Пале су ми на ум књиге, оне нису човјек сав већ оно што
је у њему најбоље, човјек одабраних тренутака. С тим живим
човјеком кога нема, можеш разговарати, можеш уживати,
а не мораш му се ни захвалити. Можеш се са њим свађати,
а он нема могућност да ти одговори ишта осим оно што је
већ написао. Можеш се поносити својом памећу говорећи му
глупости, стрпљиво ће те саслушати. Можеш га оставити и
прећи другоме, неће се наљутити. Срдачно ће те дочекати ако
му се вратиш, увијек спреман да почне разговор са тобом“
(стр. 258).

ЛЕКТИРА И УЗОРИ

Меша Селимовић у својој књизи Сјећања а у поглављу

„Књижевно стварање“ оставља драгоцене податке о својој
поетици, омиљеној лектири, књижевним узорима као и о
породици писаца из које је дошао. Наводећи да је читао од
раног детињства Андерсенове бајке, Змај Јовине срдачне и
једноставне песме, романе Карла Маја, прекрасне, топле при-
поветке Лазе Лазаревића, потресне романе Чарлса Дикенса
који су одговарали детињем и младићком узрасту кроз које
је пролазио – записао је: „У кући смо имали дивну, велику,
лијепо уређену библиотеку, и ја сам све своје слободно врије-
ме, осим играња, користио за читање (Селимовић 2007: 128).
Достојевски је био писац кога је Селимовић са дивљењем и
запрепашћењем откривао док је похађао средњу школу, пи-
сац који му је указао на тајне људске психе. Од њега је научио
да човек није онакав каквим се представља, да у њему станују
и добро и зло, те да је немогуће доспети до дна људске душе.
После му се стално враћао, као дому и уточишту, непреста-
но налазећи нешто неоткривено у његовом стваралаштву,
тако да је веровао да је Достојевски чаробњак који је спознао

7
тајне стварања, а да су његови романи више него књижев-
ност – они су живот сам. Иако је Селимовић остао покло-
ник Достојевског – који га је освојио, опчинио, заробио за цео
живот – наш писац није био под његовим утицајем јер се,
како је записао, знаменити руски великан не може следити
нити се његов узор може досећи: „Достојевски рони у дуби-
ну где свако губи дах, продире у тајновито, трага за неиспи-
таним просторима људске психе, а то се не може научити“
(Селимовић 2007: 129). Сећајући се својих лектира, које су му
подстицале имагинацију, писац Дервиша и смрти и Тврђаве
поменуо је Томаса Вулфа и његов роман Погледај дом свој,
анђеле као добар пример ауторове способности да изрази то-
талитет живота. Овај је писац, према Селимовићевим уви-
дима, близак Достојевском, превасходно, како је нагласио,
по аналитичности и топлини приповедања као и комплекс-
ном односу према ликовима. „У погледу језика способног
да изрази апстракцију и да се сублимише у интелектуални
или емоционални израз, највише сам учио од муслиманске
народне баладе и Његоша. Најсублимнији исказ целокупне
наше народне поезије а можда и нашег језика уопште налази
се у балади Омер и Мeјрема: Ђул мирише, мила моја мајко, /
чини ми се, Омерова душа, а најмисаонији код Његоша: Што
је човјек, а мора бит човјек! / Тварца једна, те је земља вара.
(Селимовић 2007: 132). Овим коментаром писац је указао на
три битне одлике своје поетике: лиричност, трагизам и скло-
ност према рефлексивности. Као своје приповедачке узоре,
Меша Селимовић је поменуо и босанске приповедаче, који
поседују вештину усменог казивања. Творачке дилеме и ис-
кушења наш писац је објаснио филозофијом жртвовања за
високе циљеве, а илустровао их је потрагом за стилом и јези-
ком који ће моћи да изрази наречену проблематику у поку-
шају да обоготвори своју муку и да јој виши смисао. „Наравно,
не смијемо заборавити на неоспорну истину о којој говори
Џ. Елиот, да језик можемо обогатити само у животу и у наро-
ду, а ријешење је вјероватно у мјери с којом се језик стилизује,
тако да буде и довољно животан и довољно оплемењен. Кул-
тура, то је мјера, кажу Французи“ (Селимовић 2007: 126). Чи-
тајући есеј Књижевно стварање, уочавамо пишчеву потребу
да поразговара са читаоцима и објасни своје творачке ставо-

8
ве како би избегао неспоразуме и погрешне интерпретације.
Као једно од највећих искушења свога стваралаштва Селимо-
вић одређује трагање за правом формом која ће одговарати
његовој животној теми. Мукотрпан процес је било рвање са
тешко савладивом структуром романа, нагласио је наш пи-
сац, која се показала као једина одговарајућа за комплекс-
ну проблематику потраге за изгубљеним братом, за коју се
припремао откако је почео да пише. „Завидео сам сликарима
који и највећу слику могу да сагледају једним погледом; писац
мора, непрестано, да држи безброј чињеница у глави, безброј
веза, безброј догађаја, водећи рачуна о склопу дијелова, о
досљедности ликова, о мјери и сразмјери, о фабули и идеји, о
ритму појединих реченица и цјелине, о првом и другом пла-
ну, о главним и споредним личностима и о безброј других
ствари, међусобно толико повезаних да се често руше све ако
је погрешно урађен један део“ (Селимовић 2007: 147).

ПОЕТИКА РОМАНА

Роман је, од друге половине прошлога века, постао до-

минантна књижевна врста, слободни облик изван канона
класичне поетике, отворене структуре, која се опире свакој
довршености и пружа бескрајне могућности комбиновања.
Популарност ове најопсежније књижевне форме не јењава,
упркос расправама о кризи читања, јер се обликује на разли-
чите начине, идући у сусрет имагинацији читалаца. Едвард
Морган Форстер је, помало иронично, дефинисао роман као
приповест од преко 50.000 речи, предочавајући заправо на
тај начин немогућност прецизног теоријског одређења појма
романа. Настао у касном средњем веку, из витешког и касно-
античког љубавног романа, везивао се, већ својим пореклом,
за уобличавање приватног живота човека. У антици, средњо-
вековној књижевности, у доба ренесансе и класицизма, лик у
роману био је подређен фабули, само илустрација одређене
теме. Међутим, током развоја овог књижевног облика, посеб-
но у роману XVIII, XIX и XX века, профилисао се књижевни
јунак који је не само носилац фабуле него и један од могућих
погледа на свет дела изражен на литерарни начин. Заправо,

9
јунак књижевног дела временом постаје облик свести о са-
мом себи; модерни роман психолошки нијансира ликове,
описује стања свести и подсвести, нуди њихов интелектуални
профил и мисаони универзум. Књижевни лик, као скуп из-
весних моралних, мисаоних и осећајних својстава одређених
особености, реаговања, говора и понашања представља људ-
ску личност у књижевном делу. Термини лик, јунак, карактер,
тип и портрет могу се узајамно замењивати уколико се упо-
требе у ширем значењу (RKT 1985: 397). Лик у књижевном
делу је носилац пишчевих погледа на свет, креатор радње или
учесник у њој – он је, могли бисмо рећи, око уметничког све-
та дела. Савремени роман не портретише, не карактерише,
не типизира јунака са аспекта писца. Слика јунака дата је из
субјективне перспективе протагонисте, а остварена је новим
литерарним техникама: солилоквијумом, унутрашњим мо-
нологом директног и индиректног типа, техником асоција-
ција и методом тока свести (Škreb 1983: 335–374). Тако роман
открива динамику света јунака изнутра и објављује смрт на-
ратора у традиционалном смислу.
Савремена проза понудила је целовиту личност у роману,
јер је из ње ишчезао приповедач, посредник између дела и чи-
таоца. Аналитичар модерне прозе говори о карактеру као но-
сиоцу индивидуалних психолошких и моралних црта, и кон-
статује да аутор сужава поље лика на његова битна својства.
Унутрашњи монолог омогућује да се стварност прикаже из
угла главне личности: тиме романсијерско сазнање добија
субјективни ниво, а роман се усредсређује на појединачну
егзистенцију. За модерну прозу је, дакле, карактеристично
да се ауторски приповедач уживљава у свест једног од својих
карактера, тако да се прате његове асоцијације, импресије,
сећања и сликају душевна стања, што, у новели Кротка, први
чини Достојевски. Унутрашњи монолог постоји и када се на-
ратор, попут онога у роману Злочин и казна, поистовећује са
психолошким стањем јунака, не остварујући га у првом него
у трећем лицу и о њему извештава, што се назива релациони
монолог. Претеча модерног романа је, свакако, Достојевски,
из чијег се романа карактера, богатог унутрашњим моноло-
зима, развија модерни монолошки асоцијативни тип романа,
који се гради на самом процесу обликовања људске свести.

10
 Савремена књижевност склона је разбијању традиционал-
них конвенција. Достојевски, Селимовићев узор, настоји да
роман буде нека врста универзалне форме: и наука, и књи-
жевност, и религија, и филозофија, а у њему је најзанимљи-
вији начин обликовања и животност самих идеја које су вео-
ма сугестивно изложене. Такву тенденцију можемо уочити и
у романима Дервиш и смрт и Тврђава. Умеће карактерисања
ликова, код писца који је врхунска парадигма у светској књи-
жевности, као и тип карактеризације ликова, чини да сми-
сао његових романа, заснованих на традиционалној крими-
налистичкој фабули, и није у њеном расплету, него у свести
јунака, из које потичу идеје које се његовом делатношћу ма-
теријализују. Романи Достојевског заснивају се на филозоф-
ском и психолошком искуству, али су, пре свега, литература
која настоји да егзистенцијалну проблематику уведе у књи-
жевност и оживи је с аспекта индивидуалне свести. След-
ствено томе, он се може назвати зачетником једне линије
развоја модерне прозе која прати мисаоно превирање и бор-
бу мишљења јунака, понајпре, борбу протагонисте прозе са
самим собом, што нам писац дочарава применом директног
и релационог монолога. Стога се структура савремене књи-
жевности не може разумети без Достојевског. Сродне по-
ступке при карактеризацији актера препознајемо у Селимо-
вићевим романима: његове личности су запитане, побуњене,
несигурне, удвојене, што се неретко изражава солилоквијем,
приповедном техником којом сâм јунак приповеда о свом ду-
шевном стању и дилемама.
Роман је три стотине година врста коју читаоци траже
јер надокнађује потребу за причом која је постојала у ра-
зличитим облицима усмене епске књижевности и Библији.
Отуда овај књижевни облик преузима и традицију усмених
прозних врста, такозваних једноставних облика, као што
су легенда, бајка, предање, пословица, загонетка и анегдота.
Роман наслеђује еп, али и представља наслеђе филозофије,
историографије и беседништва као традиционалних начина
прозног изражавања. Реч је о књижевној врсти која дочарава
стања и ситуације човека који живи у новијој историји. Про-
блематику романа чини суочавање појединца са околином
и свакодневицом. Свет романа је сложен, представља скуп

11
психолошких, друштвених и животних стања, а романескни
догађаји изражавају сложен сплет душевних, друштвених
и животних елемената. Приповедач највеће епске форме је
индивидуа која посматра свет из субјективне перспективе
и одваја се од колективних представа. Роман нас преноси у
друге светове и уводи у непознато време, открива нам нове
просторе, приповеда догађаје који или произилазе из пред-
стављеног стања и ситуације, од описа простора до искази-
вања унутрашњих стања ликова, или се уклапају у сплет си-
туација и поступака па се тиме добија увид у шири догађајни
контекст. Фабула, романескни догађајни низ, увек има отво-
рен контекст: оно што се у роману догодило или произилази
из нечега или је постављено према нечему. Због тога је реч
о књижевној врсти која може да обухвати највише догађаја
и представи сложеност проблематике произашле из митске
свести. Роман не подразумева чврст облик, односно израз,
садржај и значење текста, јер је велики семантички потен-
цијал, ризница неоткривених значења и могућности. Треба
нагласити да је свет романа претпостављен, могућ, а не ре-
алан, нити нешто што је у стварности постојало. Читање је
умеће разумевања и тумачења сложеног знаковног склопа те
добро познавање жанровских конвенција омогућава лакшу
рецепцију ове књижевне врсте. Читатељска компетенција је
услов да се роман разуме и тумачи. Без овладавања романеск-
ним језиком онај ко чита неће бити у стању да реконструише
свет романа – простор, ликове, време, идеје. Читање романа
утиче на наше искуство и ствара увид у стварни свет у својим
променама, јер је то облик који носи мноштво информација.

ЧИТАЊЕ РОМАНА

„Читање је вјештина попут свирања на неком музичком

инструменту. Што боље савладамо технику инструмента, то
више уживамо у глазби. Искусан и на нијансе осјетљив чи-
татељ може дохватити прикривене слојеве текста и због тога
дубље уронити у свет романа. Таква способност само по-
већава знатижељу и потом ужитак читања“ (Peleš 1999: 47).
Динамичан је однос између текста и читалаца, који можемо

12
назвати дијалогом јер онај ко чита на свој начин, са својом
културом, традицијом и читалачким искуством – реконстру-
ише новооткривени свет књижевног дела. Читањем и разу-
мевањем текста конституишу се нова значења, која постају
део свакодневног животног искуствa. Неопходно је усаврши-
ти читатељски чин тако што ћемо упознати сложеност текста
и уочити његова богата значења. Тако читалац има велику
одговорност јер постаје коаутор: реконструишући изворник,
он изучава његову спољашњу и унутрашњу конструкцију.
Сваки разговор о прочитаном је уопштавање, истицање не-
ких значења а занемаривање других, али ваља имати на уму
да је интерпретација успешнија што је целовитија. Интере-
совање књижевних посленика све више се помера ка читао-
цу јер се у његовој свести успостављају значења текста, то је
енергија која ствара књижевност.
Суочавање књижевног јунака са фиктивним светом, који
је супституција свакодневице, тема је многих књижевних
дела а књижевни јунаци се у миру читаонице суочавају са
фиктивним светом реконструишући читалачко искуство.
Писац неретко даје упутства за правилно читање својих дела,
као Селимовоћ у Сјећањима, јер, тежећи да предупреди не-
споразуме, рачуна са читаоцем. Ахмет Шабо, протагонист
романа Тврђава, будући песник и интелектуалац, размишља
о књижевности, библиотека је његова тврђава, где се једино
осећа слободан, док не уочи да су зло и порок подрили и ово
уточиште. Борхес је, коментаришући однос писца и читаоца,
записао да они на крају остају сами, огледају се један у друго-
ме, док пишчева реч покушава да се отелотвори у читаоцу, а
читалац покушава да се оствари у творачкој речи. Уврежено
је мишљење у теорији књижевности да само књижевно дело
упућује на начин његовог читања и тумачења. Естетско опа-
жање читаоца и улога имагинације у конституисању значења
текста значајна је за стабилизовање и ширење читалачких
компетенција. Реализацију текста у свести читалаца про-
изводи само уметничко дело, а читаочева слобода зависи од
пишчевог начина казивања и могућности комуникације са
читалачком публиком. Речју, савремени читалац је освојио
оне просторе који су некада били резервисани за писца. Се-
лимовићева Тврђава као једну од кључних заговара идеју ос-

13
лобођења човекове личности, коју не смемо сметнути са ума
при читању и тумачењу његовог текста.

РОМАН ТВРЂАВА

Пишући о Тврђави, писац је нагласио да је по свим елемен-

тима романескне стуктуре: по идејној сложености, по слоје-
витости, по композицији, ово много једноставнији роман од
Дервиша и смрти, али је нагласио и сродност ова два дела:
„Тврђава је пандан Дервишу и смрти. Тврђава је сваки чо-
вјек, свака заједница, свака држава, свака идеологија. Глав-
ни јунак романа, Ахмет Шабо, жели да нађе мост до других
људи, да изађе из тврђаве јер зна, раздваја нас и уништава
мржња, одржаће нас само љубав, или макар вјера да је могућ-
но ма какво споразумевање међу појединцима и заједницом.
Вођен том вером он остаје ведар и морално чист“ (Селимо-
вић 2007: 160).
Врлине романа Дервиш и смрт поновио је Селимовић и
у роману Тврђава (1970), сложили су се књижевни крити-
чари, следећи Селимовићеве коментаре. Тврђава је симбол
затворености протагонисте, искључивости и неповерења у
окружење. Насловљавајући дело, нагласио је Хасим Прохић
у студији Чинити и бити (Прохић 1986), писац долази у си-
туацију да свој креативни чин коментарише, тако да наслов
овог романа можемо разумети као наглашавање теме, симбо-
личан коментар проблематике којом се писац бави, али и од-
редницу простора у ком опстојава главни лик и приповедач
Ахмет Шабо. Већ преко основних елемената структуре рома-
на Тврђава, можемо препознати модерност Селимовићевог
романа и повезати га, преко доминантних осећања утамни-
чености и кривице, са модерним романескним остварењима.
Незадовољство издваја савременог човека, он се усамљује,
ствара око себе круг празнине и не дозвољава људима да у
њега уђу. Простор где модеран јунак тешко опстојава знак
је његове неслободе, симболично представљен као: тврђава,
текија, тамница, чиновничка канцеларија, изнајмљена соба, –
своди се на архетип суднице, где човек самом себи суди, као
Ахмет Нурудин (из Селимовићевог романа Дервиш и смрт)

14
или Ахмет Шабо, или пак Јозеф К. (из Кафкиног Процеса).
Понекад му суди група моћника или јавно мњење на ира-
ционалан начин, у бесмисленом процесу због искрености и
неконвенционалности, као Мерсоу (из Камијевог Странца),
при чему јунак нема у виду околности које су га из апсурдне
егзистенције увеле у још апсурднији судски поступак, или
због чистоте и безазлености, страха од књига, као Ћамилу (из
Андрићеве Проклете авлије), оптужујући га за политички
преступ у апсурдном судском процесу. Тврђава је, као про-
клета авлија у Андрићевом роману, град, држава, заједница,
описана као ђавоље острво, позорница турског позоришта
сенки. Авдага из Тврђаве као сродник Карађоза из Проклете
авлије неодољиво подсећа на демонску фигуру турског позо-
ришта сенки, које је архетип подземног света. Сродна је и уса-
мљеност протагониста модерног романа, отклон околине од
њега, судар с окружењем, немогућност комуникације. Тврђа-
ва је и стварност и симбол, сваког човека, заједнице и иде-
ологије која је затворена у себе. Помоћу наслова дела Меша
Селимовић постиже преплет спољашњег и унутрашњег
збивања и наглашену медитативну изражајност. Излазак из
тврђаве је улазак у свет и живот, хаотичну стварност, поче-
так индивидуалног развитка, могућност сусрета са другима
и упознавање истинских вредности. Овај роман је испуњен
вером у љубав, која је мост што спаја људе без обзира на раз-
личитости. По томе се он разликује од Дервиша и смрти,
чији је протагониста Ахмет Нурудин лик који остаје отуђен
и усамљен у ишчекивању смрти јер живот није осмислио љу-
бављу. Пажња у Тврђави је усредсређена на судбину човека
баченог у живот одласком у рат, реалан простор догађања је
Босна а контекст приче чини оријентално-исламска култура.
Дело је вишедимензионално, сложено и модерно (Деретић
1983: 1157). Место догађања је муслиманска сарајевска сре-
дина, време 17. век, а године после Хоћинске битке из 1621.
Помињањем Хоћина дело се одређеније лоцира у конкретно
време. Све остало у роману припада надвремености јер на-
ратор и јунак Ахмет Шабо приповеда о периоду после рата,
бавећи се општељудским питањима, осећањем бесмисла рат-
ника који се враћа из борбе, без илузија као један од два пре-
живела борца од десетине Сарајлија који су са њим отишли у

15
рат. Историјско-етнички миље и његова транспозиција није
циљ, него основа за стварање књижевне алегорије о драми
људске личности у нашем времену, о тражењу излаза из иде-
олошког лавиринта. Ахмет Шабо, као и Нурудин, оличава
побуну, интелектуалну и уметничку свест и савест. Тврђава
као пандан Дервишу и смрти, приповеда о сукобу свести и
догме коју представљају државна идеологија и закони. Пи-
сац данашње време није пројектовао у 17. век, он догађаје
смешта у прошлост, сматра Јанез Ротар у раду Мисаони и
наративни слојеви у структури Селимовићеве Тврђаве (Ро-
тар 1986), да би нагласио општељудски значај проблематике.
Дело је дигресивно и асоцијативно, подстицај је данашњем
читаоцу јер описује драматична унутрашња преживљавања
јунака који преиспитује своју одговорност и кривицу. Сели-
мовић напомиње да је желео да напише роман о савременом
животу, он истражује савременост у оквиру постављених
историјских одредница. Роман говори о ратним искуствима,
људским кризама, неспоразумима са сарајевском чаршијом,
сукобу појединца са заједницом, отуђивању индивидуе од
друштва, тражењу могућности за бивање, сукобу са тота-
литарним системом. Овај роман је читљивији, литерарнији,
мање логично консистентан од Дервиша и смрти, те зато
топлији и животнији. Тврђава има више драмских тежишта
из којих следе различити типови међуљудских односа и
различити системи понашања ликова. Шабо ту разуђеност
смисла држи на окупу, он је као главни јунак и приповедач
свуда присутно око које све види (Прохић 1986: 318). Међу-
тим, ваља приметити да у Ахмету Шабу не налазимо оживо-
твореност идеје тврђаве коју проналазимо у лику Ахмета Ну-
рудина, као темељни животни принцип, јер он осмишљава
живот љубављу према жени Тијани, која постаје његов штит
и смисао у временима искушења. Шабо је у тврђаву ушао у
дњепарским мочварама, када је нагло прошао кроз школу
убијања и упознао животињски нагон у људима. Збивања се
отварају ратом, јунак се враћа из борбе и не може да се снађе
те постаје жртва сплетака. После рата је страх замењен апа-
тијом, немогућношћу јунака да се уклопи у средину у којој је
стасавао и зревао. Живи други, поклоњени живот, свестан да
је један од ретких који је остао жив, али му је теже будући да

16
живот мери и осећа душом песника. Дух чаршије, навике и
њен менталитет приказују се у самим личностима, описују
се промене у њима, убиства, лукаве игре око власти, у чему
се уочава сродност са Андрићевим романескним светом На
Дрини ћуприје и Проклете авлије. Шабо постепено упознаје
свет мира, свој немир у њему, напушта тврђаву која га дели од
људи и која му брани да изађе из свог оклопа у јавни живот.
Ахмет Шабо са Тијаном гради своје склониште, тврђаву љу-
бави, која је једино позитивно одређење у његовом постојању.
Из ње може сигуран да излази у свет, без ње је искорењен, су-
очен са лажима и преварама, заверама, прогонима. Иако све-
док многих злочина и људских порока, протагониста Тврђаве
није учесник у животу, он је посматрач и аналитичар, а не
извршитељ тешких преступа. Тако конципиран лик омогућа-
ва да се тврђава политичког живота и појединих личности
истакне до рељефне уочљивости. Односи са људима предста-
вљени кроз причу о њима и бескрајне медитативне пасаже
– осветљавају морално узорну личност протагонисте, који
се бави проблемима односа човека и друштва, добра и зла,
преданости и насиља, силе и против силе. „Зло је привлачно,
и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти,
треба се помучити. Зло носимо у себи ко изворну страст, а
може постати погубно ако се представи као једино добро“
(Селимовић 2008: 225).
После повратка из рата у Сарајево, унутрашња празнина
одводи Шаба у праву егзистенцијалистичку трауму бивања:
живи у немаштини, остао је без породице страдале у епиде-
мији куге, а околиш га не прихвата због његове честитости
и искрености. Прате се спољашњи и унутрашњи догађаји,
њихово рефлектовање у свести главног јунака и доживљаји у
дубокој и осетљивој души, преплиће се спољашњи и унутра-
шњи текст. Као и у роману Дервиш и смрт, и у Тврђави је кон-
темплација доминанта, а уз њу и Ахметово посматрајуће раз-
мишљање о сваком догађају и лику. Постављање естетичких
и уметничких проблема те примена стваралачког мишљења
сведоче о модерности овог романа. Он има снагу фабули-
рања, обилује лиризмом, што је мотивисано јунаковим по-
етским виђењем света, његовом етичношћу, која опредељује
све ставове и поступке протагонисте у есеизацији на разли-

17
чите теме, чини стил рефлексивно бујним и богатим. Та има-
нентна посматрајућа размишљања, тај богати унутрашњи
текст, изведени су рационално у облику најближем унутра-
шњем монологу, у облику једнолинијског мисаоног тока. Ах-
мет Шабо означава унутрашњи дијалектички и самополе-
мички мисаони ток, који изражава директним унутрашњим
дијалогом, или раскидањем унутрашњег дијалога у зависни.
Тако се постиже драматичност унутрашњег текста, пове-
занoг са интензитетом спољашњег текста. Све то даје ро-
ману динамичност (Ротар 1986: 303).

БИОГРАФСКО-БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Селимовић Меша, (Тузла, 1910 – Београд, 1982) знаменити

је романсијер, приповедач и есејиста, први књижевни великан
који потиче из босанско-херцеговачке, муслиманске средине,
приповедач из источне Босне (Деретић 1983:1157). Родио се
у Тузли, у имућној трговачкој породици. У родном месту је
завршио гимназију и средњу школу. Долази у Београд 1928.
године на студије, где уписује најпре рударство и права, да би
се, потом, уписао на Одсек за српску књижевност Филозоф-
ског факултета. Предавали су му, између осталих, и чувени
професори: Богдан Поповић, Павле Поповић, Владимир Ћо-
ровић, Веселин Чајкановић и Александар Белић. Учествовао
је у раду напредног студентског покрета Београдског уни-
верзитета. Пошто је дипломирао 1934, враћа се у Тузлу, где
ради пуних седам година као професор гимназије. По дола-
ску окупатора ухапшен је 1941, а наредне године се прикљу-
чује партизанима. Био је политички комесар Сребреничког
и Тузланског партизанског одреда. Селимовић одлази у Бео-
град 1944. године да ради у Комисији за утврђивање ратних
злочина окупатора, али се већ 1947. године сели у Сарајево
и налази посао на Вишој педагошкој школи као професор и
помоћник директора Издавачког предузећа „Свјетлост“. По-
чиње да предаје у звању доцента на Филозофском факултету
у Сарајеву предмете: Реализам и Теорија књижевности, где је
неправедно осујећен да буде изабран у звање ванредног про-
фесора, због чега остаје без запослења. Године 1957. постаје

18
драматург у сарајевском Народном позоришту, а потом и
директор Драме Народног позоришта и главни уредник Из-
давачког предузећа „Свјетлост“. После низа неправди које
доживљава, враћа се у Београд, где живи до краја живота. Се-
лимовићева књижевна каријера је у успону, о чему сведочи и
његов избор за председника Савеза књижевника Југославије
(1965). НИН-ову и Горанову награду за роман Дервиш и смрт
добио је 1967. године, а 1969. и Његошеву награду. До смрти
је живео у Београду и био поштовани члан АНУ БиХ и САНУ.
Према сведочењима из Сјећања, Меша Селимовић је своје
књижевне првенце почео да пише као средњошколац: прво
је, у другом разреду гимназије, опонашајући Војислава Илића,
писао стихове, а касније, под утицајем Золе и Горког, и прозу о
животу рудара, коју није објављивао. Био је увек строг према
себи и зазирао је од негативног суда књижевне критике. Споро
је сазревао као писац, а своја дела је почео да објављује тек после
рата. Године 1944. написао је приповетку Жртва, а годину дана
касније у часопису „Наша књижевност“ објавио је приповетку
Пјесма у олуји, што је био фрагмент веће целине о дољанским
рударима. Значај је овог дела једино у томе што представља
први писани рад нашег писца. У истом часопису штампана је
1947. године и друга Селимовићева приповетка, Прва чета,
прича о партизану који гине да би спасао живот друга. Те је
године у часопису „Бразда“ објавио и приповетку Туђа земља.
Селимовићев рад на приповеткама био је припрема за његов
рад на романима. Као изграђен писац јавља се доста касно, тек
након четрдесете године живота, прво као приповедач, а он-
да као романсијер, критичар и есејиста. Улази у књижевност
као зрео стваралац и та зрелост и строгост расте и контро-
лише маштовитост и слободу његове имагинације. До појаве
романа Дервиш и смрт био је третиран као неостварен пи-
сац, а књижевна критика се односила према његовом ства-
ралаштву суздржано, при чему су преовладавале негативне
оцене. Прва му је књига била збирка приповедака Прва чета
(1950) са темом из НОБ-а, почетничка и невешта. Роман Ти-
шине, такође са ратном тематиком, објављен 1961, књижевна
критика је дочекала с неповерењем. Богдан А. Поповић је у
својој рецензији написао да је писац писмен, али да нема та-
лента. Раша Попов је у кратком приказу у „Борби“ забележио

19
да Селимовић није дао маха чулима и опажањима, да пише
као да никада није упознао људе о којима приповеда. Није
ни чудо што су овакви критички судови родили пишчеву
сумњу у властито стваралаштво, али и извесну несигурност
због неправде према њему и његовом делу, која се најбоље
види у чињеници да му је на најгрубљи начин онемогуће-
но штампање приповедака и поред позитивних рецензија.
Због наводно изгубљеног рукописа остао је без прве збирке
прича у време када му је подршка била најпотребнија. Све
то је деловало на писца, али није осујетило његову потребу
да пише и да се тако изграђује: Стиснуо сам зубе, а нисам
јекнуо, прокоментарисао је своје истрајавање у позиву који
захтева велике жртве. Потом je објавио збирке приповедака
Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечи-
на (1965), који је Глушчевић назвао ремек-делом партизанске
књижевности. Вредност Селимовићевих првих књижевних
остварења уочена је тек када се појавио роман Дервиш и смрт
(1966), који је критика једногласно оценила као ремек-дело. О
критичкој рецепцији овог романа написала је Разија Лагумџија
следеће: „Књижевна ће критика послије 1966. године постати
свеобухватнија, темељнија, објективнија; свим стваралачким
квалитетима овог писца дато је друго виђење, сада објектив-
није, без суздржаности у истицању добрих поетских одредни-
ца“ (Лагумџија 1986: 9). Меша Селимовић је ту наглу промену
у књижевнокритичкој рецепцији прокоментарисао: О мени је
владало мишљење да сам крут, рационалан, хладан, анегдоти-
чан, а то је био привид зато што сам скривао своје праве осо-
бине: разграђеност, ирационалност, емотивност, мисаону ап-
страктност (Селимовић 2007: 142).
Прецизна карактеризација и суптилна психологија одли-
кују Селимовићева дела. Роман Дервиш и смрт посебан је по
изграђеном стилу, драматичности, склоности психолошкој
анализи, и представља најособенију књигу српске послератне
књижевности. У њему је пажња поклоњена судбини човека
баченог у живот, простор догађања је Босна и оријентално-
-исламска култура. Роман је писан вишедимензионално, сло-
жено, модерно, са хуманистичком поруком. По гледању на
човека и приказивању његовог односа према институцијама
ово је модеран роман, исповедни, снажне мисаоне концен-

20
трације. Писац вешто повезује древну мудрост са модерним
мисаоним немирима. Полази од религиозних истина као об-
лика догматског мишљења да би дошао до човекове запита-
ности пред светом и спознаје страха и патње као саставних
елемената живота. Од 1962. до 1966. године Селимовић се ба-
вио темом о изгубљеном брату. О роману Дервиш и смрт наш
писац је оставио коментар у Сјећањима: Ја сам хтео да напи-
шем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико
индоктриниран да догма којој служи постане суштина његовог
живота: промашио је љубав, промашиће и живот. Његова тра-
гедија почиње оног тренутка када изгуби вољену жену, када се
не бори за њу, кад је олако препусти другоме иако је она спремна
на бјекство са њим (Селимовић 2007: 149). Све те квалитете
Селимовић је поновио у роману Тврђава (1970), према Де-
ретићевим аналитичким увидима, доказујући да је напокон
открио књижевни облик који је по мери његовог талента.
Објавио је још два позна романа: Острво (1974) и Круг (1983).
У области есеја Селимовић је добар познавалац прошло-
сти и литературе а у области књижевне критике поуздан чи-
талац и добар аналитичар: Есеји и огледи (1966), За и против
Вука (1967), Писци мишљења разговори (1970). Аутобиограф-
ска књига Сјећања (1976) драгоцена је пишчева заоставшти-
на о времену у ком је живео, људима и догађајима, понајвише
као сведочанство о Селимовићевом књижевном послању.
Меша Селимовић био је човек знања, хуманистичких принци-
па, због чега је доста страдао од ондашње државне бирократије,
али је увек остајао горд и достојанствен. Из тих разлога, висо-
кољудских, када је умро 1982. године, песник Матија Бећковић
је над његовим гробом рекао и ово: Када бисмо се сахрањивали
усправно, ти би био један од првих који је то заслужио.
TВРЂАВА
Маши и Јесенки
 1. ДЊЕСТАРСКЕ МОЧВАРЕ
Не могу да причам шта је било у Хоћину1, у далекој земљи
руској. Не зато што не памтим, већ што нећу. Не вриједи при-
чати о страшном убијању, о људском страху, о звјерствима и
једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни слави-
ти. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што
је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.
Рећи ћу само да сам се вратио. Да се нисам вратио, не бих
ово записао, нити би се знало да је све ово било. Оно што
није записано, и не постоји; било па умрло. Препливао сам од
киша набујали Дњестар2, и тако се спасао. Остали су покла-
ни. Са мном је дошао и Мула3 Ибрахим4, војни писар, с којим
сам се спријатељио у та три мјесеца путовања према кући,
према далеком завичају, дошао је зато што сам, пливајући,
извукао из опасне ријеке његов пробушени чамац и што сам
га, болесног, пола пута носио, вукао, храбрио, кад би пао на
кољена или легао на леђа, и непомично зурио у мутно туђе
небо, желећи да умре.
Никоме нисам причао о том Хоћину, кад смо се вратили.
Можда зато што сам био уморан, и збуњен, што ми је све то
хоћинско изгледало чудно, као да се дешавало у неком дру-
гом животу, па и ја као да сам био други, не овај што је сузних
очију гледао свој родни град, једва га препознавајући. Ништа
нисам жалио, нисам био озлијеђен, нисам се осјећао прева-
1
Хоћин је град у Украјини на десној обали Дњестра. Познат је по
Бици код Хоћина 1621. у којој су Пољаци победили Турке. Ова битка је
опевана у Гундулићевом Осману.
2
Дњестар је река у Украјини дуга 1352 километара.
3
мула – учен човек, титула коју је султан додељивао ученим људима.
4
Ибрахим – муслиманско мушко име, јевр. Аврам.

27
рен, само сам био празан и збуњен. Кад сам оставио мјесто
учитеља, и дјецу коју сам поучавао, ишао сам у некакву славу,
у неко свјетло, а упао сам у блато, у непрегледне дњестарске
ритове око Хоћина, међу вашке и болести, у ране и смрт, у
неописив људски јад.
Из тог чуда што се зове рат, запамтио сам безброј ситница
и само два догађаја, и причам о њима не зато што су тежи од
осталих већ што их никако не заборављам.
Први се тиче једне битке, међу многима. Отимали смо се
о једно утврђење, плетер5 набијен земљом. Много је људи по-
гинуло у мочварама око утврђења, и наших и њихових, црна
вода ритова постала је загаситосмеђа од крви, заударало је на
прадавно барско коријење, и на труле лешеве, које нико није
вадио. А кад смо заузели насип, кад смо га разнијели топови-
ма и главама, застао сам, уморан: какав бесмисао! Шта смо
ми добили, а шта су они изгубили? И нас и њих окружавао је
једини побједник, потпуни мир прастаре земље, равнодушне
према људском јаду. Држао сам главу у рукама, те вечери,
сједећи на мокром пању, пред јадном ватром која нам је ко-
пала очи, заглушен крицима барских птица, уплашен густом
маглом дњестарских мочвара што нас је упорно завијала у за-
борав. Не знам како сам те ноћи успио да преживим страву,
у мени и око мене, и најдубљу тугу пораза, послије побједе,
нејасан сам себи. У мраку, у магли, у крицима и звиждуци-
ма, у очајању којем нисам налазио разлог, у тој дугој ноћи не-
сна, у црном страху који није од непријатеља, већ од нечега из
мене, родио сам се овакав какав сам, несигуран у свесвоје и у
све људско.
Други догађај је ружан, и узалуд покушавам да га избацим
из себе. Често је у мени, и кад не желим. Све га поново врати,
чак и оно што му је супротно, нечији весео смијех, голубије
гукање дјетета, њежна пјесма о љубави. А моје сјећање увијек
почиње од краја, не овако како сад причам, зато је можда
понешто нетачно, али дракчије не бисте разумјели. У трећој
чети, десеторица Сарајлија одмах су се издвојила, од страха
пред непознатим крајем, непознатим непријатељем, непозна-
тим драгим војницима. У свакоме од нас, за другога је било
5
плетер, плетар – ограда, плот; колиба од густо преплетеног прућа.

28
нешто његово, присно, били смо посредници један другоме за
мисао о завичају и породици, нијемо гледање и чуђење, шта
то тражимо у туђој земљи, осим своје и туђе несреће. Враћао
сам се међу њих, као да сам долазио кући. Били су оби-
чни људи, добри. Неко је на војну дошао зато што је хтио,
неко зато што је морао.
Ахметага6 Мисира, кројач, а не памтим га дракчије него
пијана, дуго је желио да постане ага, а кад му је то успјело,
одмах су га позвали у рат, што сигурно није желио. Љутити
стари Хидо, телал7, побјегао је од сиротиње. Снажни Мехмед
Пецитава, увијек голих прса, најружнијим ријечима је псо-
вао и рат и онога ко га је измислио и себе што се пријавио,
али никад није хтио да каже зашто се пријавио. Ибрахим
Паро, књиговезац, расјечене горње усне, што је, кажу биљег
срећна човјека, имао је три жене у Сарајеву, и шалио се да је
од њих утекао. Двојица синова бербера Салиха8 с Алифаков-
ца хтјели су да побјегну од берберског заната, иако је један
од њих, старији, понио бритву из очеве радње, али је бријао
само себе, ни за живу главу никога другог. Хаџи Хусеин, зва-
ни Пишмиш, запао у дугове и склонио се у војску. Смаил-ага
Сово, казанџија, пошао с другима, у пићу и одушевљењу, па
је одушевљење извјетрило убрзо, кад и пиће. Авдија Супрда,
лихвар9 у миру, бајрактар у рату, добар и поштен у оба посла,
а не зна се који је гори.
И сви су изгинули. Ахмет Мисира је кратко био ага, и ску-
по је то платио. Ибрахим Паро се заувијек ослободио својих
жена, дотукла су га три Руса, по један за сваку жену. Хусеин
Пишмиш је отплатио све овоземаљске дугове, главе пободе-
не у дњестарску мочвару. Старији од двојице браће заклао се
бритвом једнога раног јутра у украјинском селу гдје смо за-
ноћили.
Вратили су се, осим мене, само Смаил-ага Сово и бајактар
Авдага Супрда. Смаил-ага је побјегао кући прије завршетка
војне, нестало га је једне ноћи, и послије неколико мјесеци,
6
Ахмет – муслиманско мушко име, већ похваљен.
7
телал – јавни објављивач, добошар, гласник.
8
Салих – муслиманско мушко име, добар.
9
лихвар – онај који даје новац на зајам уз високу камату.

29
таман кад се рат завршио, дошао у Сарајево, избезумљен од
бриге за женом и троје дјеце, једва су га препознали, а кад
су га препознали, а то је било одмах, задавили су га као вој-
ног бјегунца. Авдија Супрда, бајрактар10, јунак који се ничега
није бојао, који је остао жив у стотину јуриша и изнио чита-
ву кожу испред хиљаду куршума, почео је да се бави воћар-
ством, кад се вратио, послије расула војске, у своје село Ласи-
цу. Пао је с крушке и умро.
Тако, ето, ја жив, једини, причам о њима мртвима. Па, да
поштено признам, волим што је тако него да су они живи па
да причају о мени мртвом, поготову што не знам шта би о
мени говорили, као што ни они не знају шта ћу ја о њима го-
ворити. Они су своје одрадили, и ни сјенке више од њих нема.
Остаће само оно што ја, право или криво, кажем о њима.
И ето, тих десетак Сарајлија, као и хиљаде других, осваја-
ло је нешто што им није било потребно, и борило се за царе-
вину, не мислећи да се не тиче ни њих царевина ни они ца-
ревине, што су сазнала њихова дјеца, за којом нико ни главу
није окренуо, послије. Дуго ме мучила некорисна мисао, како
је глупо и неправедно што су изгинули толики добри људи, за
неку маштарију којој ни имена не знаш. Шта ће они у далекој
Русији, на далеком Дњестру? Шта ће тамо кројач Ахмед Ми-
сира, шта ће књиговезац Паро, шта два сина бербера Салиха
с Алифаковца, шта ће казанџија Сово, шта телал Хидо? Па и
да су одржали тај несрећни Хоћин, да су освојили туђу земљу,
шта би се промијенило? Да ли би било више правде а мање
глади, па ако би и било, зар људима не би застајао залогај у
грлу ако је отет од туђе муке? И да ли би срећније живјели?
Не би, нимало. Неки други кројач Мисира би кројио сукно,
погрбљен, и ишао да погине у неким непознатим мочварама.
Два сина неког бербера с Алифаковца, везана братском љу-
бављу, јурила би да нестану на неком другом Хоћину и неком
другом Дњестру.
Паметни Мула Ибрахим каже да то није ни глупо ни не-
праведно. То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали
бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи
неки Хоћин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадо-
10
барјактар – онај који носи барјак, заставник, фигуративно вођа.

30
вољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од
пораза ни од побједе. Јер, ко је икада остао паметан послије
побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су
зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети. И никад неће бити
друкчији.
Нисам се слагао с Мула Ибрахимом, бар не сасвим, и дуго
се нисам мирио са смрћу другова у хоћинским пишталинама.
Изгледало ми је то сасвим неприхватљиво, готово сулудо, као
да се нека неразумна а страшна сила поиграва с људима. Ни-
сам могао да се ослободим море сјећања, сувише нагло сам
из мирољубиве досаде учења упао у сурову збиљу убијања.
А Мула Ибрахим је рекао да је добро док кривицу бацам на
неку неразумну силу. Опасно би било кад бих кривца потра-
жио на земљи.
Али ни ја ни Мула Ибрахим, који је све знао, нисмо мо-
гли да објаснимо случај који хоћу да испричам. Додуше, људи
су се измијенили у дугим мјесецима ратовања, постали су
грубљи, немилосрднији можда због бескрајног простора који
их је одвајао од кућа, можда због суровости коју намећу рат и
стална близина смрти, па опет, зар се људи могу толико про-
мијенити, да у једном часу застанеш запрепаштен, и питаш се
у чуду: ко су ови људи? Немогуће је да су то они исти које сам
двије године познавао. Као да их је рат дуго кужио11, и зло у
њима, дотле скривено, можда и њима непознато, избило је
одједном, као болест.
Са страже сам се пред вече вратио коначишту, стопи чвр-
сте земље међу барама, с колибом у којој је живјела још млада
жена, с троје дјеце, и с мршавом метиљавом12 кравом у стаји
од прућа. Бринула се о дјеци и о крави, сама, муж јој је сигурно
с ону страну мочваре, против нас. Није говорила о њему, није
говорила ни о чему, а нисмо је ни питали. Склањала се од вој-
ника, а увече се с дјецом затварала у колибу.
Личила је на лијепу младу невјесту у неком нашем поса-
вском селу, и гледали смо за њом док је замицала за стају, за
11
кужити – ширити заразу, фигуративно кварити некога.
12
метиљав – који болује од метиља; фигуративно неотпоран, бо-
лешљив.

31
шашу,13 чврста, усправна, али нисмо ништа говорили. Можда
због дјеце. Или због бајрактара Авдаге, који би главу отки-
нуо свакому због ружне ријечи о туђој жени. Или смо се још
стидјели један пред другим.
Тога дана, кад се све десило, није било бајрактара, отишао
је неким војничким послом, а ја сам био на стражи. Сачека-
ли су ме намрачени, с некаквом злурадом пријетњом у очи-
ма. – Иди у стају – рекли су ми. И само су то понављали, као
наређење, пожурујући ме и не одговарајући на моја питања.
Дјеца су чучала крај врата колибе.
Обишао сам кућу и стог шаше, ушао у стају. На земљи је
лежала жена. Ибрахим Паро се отресао од сламе и паучине, и
притегавши каиш изашао, не погледавши ме.
Жена је лежала мирно, голих бутина, није ни покушала
да се покрије, чекала је да све прође. Клекнуо сам поред ње.
Лице јој је блиједо, очи затворене, окрвављене усне стисну-
те. Ужас је прешао преко ње. Повукао сам бијелу рубину 14и
покрио је, марамом покушао да јој обришем крв с лица. Тада
је она отворила очи и погледала ме запрепаштено. Насмије-
шио сам се, да је умирим: не бој се, нећу ти ништа. Али као да
се још више запрепастила због тога, у очима јој је сијевнула
мржња. Извадио сам из торбе пексимит15, нисам га појео на
стражи, и пружио жени: узми, дај дјеци. Одбацила је пекси-
мит, јаросном кретњом, и пљунула ми у лице. А ја, ништа ни-
сам учинио, нисам се ни помакнуо, ни обрисао. Укочила ме
њена мука. Јер, све сам схватио, у часу. Да сам учинио насиље
над њом савладаном, као и остали, поднијела би стиснутих
усана, и мрзила би нас, псе, цијелог живота. А људски обзир и
сажаљење, након насиља, што јој је изгледао као потрес, куга,
коб коју бог шаље и чему лијека нема, ненадно су пробудили
њено достојанство и показали јој мјеру понижења. Од жртве
недохватне судбине постала је жртва суровости.
Ја сам ту жену најтеже повриједио, теже него сви остали.
Устала је и пошла према вратима, па се предомислила, узела
пексимит и изашла, оборене главе.
13
шаша – осушена кукурузна стабљика.
14
рубина – кошуља.
15
пексимит (грч.) – двопек

32
 Ујутро смо сједили пред стајом, натмурени, озлојеђени је-
дан на другога, озлојеђени на себе и на цио свијет, задављени
барском маглом а још теже маглом што се вукла по нашим
душама. Жена је изводила једно по једно дијете и умивала их
на прагу колибе, а онда је ушла у стају, не гледајући нас, дубље
забрађена, да сакрије крваве печате, помузла краву, и млијеко
однијела у кућу.
Уздишући, Паро је помињао бога.
Остали су сједили укочени, без ријечи.
Устао сам, само да нешто радим, мучила ме ова ћутљива
напетост и женина мирна мржња, пришао сам трулом дрвља-
нику, и остављеном сјекиром почео да ситним шибље. Жена
је изашла из куће, наглом кретњом ми истргнула сјекиру и
ушла, замандаливши16 врата.
Одједном се стијеснио простор око нас, опколила нас је
пријетња. Сигурно је стајала иза врата, са сјекиром у руци.
Како су је синоћ савладали? На превару, силом, изненада? И
све је, изгледа, поднијела ћутећи, да не узнемири дјецу. Чудио
сам се, дивио, жалио, али о жени и ономе што се синоћ деси-
ло, нисам ни ријеч проговорио. Ни ико други. А стајало нам
је у грлу као кост.
Затворена кућа и склоњена дјеца били су ћутљиви прије-
кор.
Старији од двојице синова бербера Салиха с Алифаковца
је устао и пошао према шаши, поради себе, сигурно. Како се
дуго није враћао, млађи брат је пошао да га потражи, и на-
шао га мртвог иза шаше. Заклао се бритвом. Дуго је морао да
засијеца по жилама од уха до уха, да реже гркљан и гумасту
цијев душника, крв је лила као из чесме, натопивши влажну
земљу под њим. Бол је сигурно био страшан, а он није ни за-
стењао. Били смо петнаест корака удаљени, а ништа нисмо
чули.
И док смо чекали да дође неко из штале, да се састави за-
писник о смрти, јер није ни од куршума ни од непријатељ-
ске сабље, гледали смо разјапљену црвену рану на врату, и
са страхом ишчекивали шта ће учинити млађи брат који је
непрестано, без јаука и без суза, буљио у преклани врат, не
16
замандалити – закључати.

33
дозвољавајући да се мртвац прекрије. Из њега се чуло само
мукло стењање.
Кад су Мула Ибрахим и његов млади помоћник, сачини-
ли записник, потпуно непотребно, јер се није знало зашто се
заклао, а нико није помињао синоћње насиље, нити се могло
довести и у какву везу, жена је без ријечи показала гдје се на-
лази лопата, и опет се с дјецом затворила у колибу.
Млађи брат је сам ископао гроб у мокрој земљи, ставио
сноп шаше на дно, у воду, и сам положио брата у јаму, упорно
одбијајући сваку помоћ. Други сноп шаше је разастро по мрт-
вацу, а лице му покрио својом марамом. Кад је затрпао гроб,
и кад смо сви бацили по грумен блата на мокру хумку, махнуо
је руком, замоливши да се удаљимо.
Остао је над гробом, сам, дуго. Ко зна шта је мислио, шта
је говорио себи и мртвом брату кога је волио више него само-
га себе, ми нисмо чули, нити ће икад ико сазнати. А онда се
одвојио. Није се сагнуо, није пољубио гроб, није изговорио
молитву, само је дигао поглед са влажне хумке, и пошао пре-
ма мочвари. Звали смо га, ишли за њим, молили да се врати.
Није се ни окренуо, није можда ни чуо. Видјели смо како је
загазио у воду до чланака, па до кољена, и нестао иза шаше.
Куда је кренуо, шта је хтио, је ли изгубио разум, тешко је
рећи. Више га нико није видио.
Млади Мула Ибрахимов помоћник, студент Рамиз17, пре-
ноћио је код нас, да се не би враћао по мраку.
Причао је са свима нама, више слушао него говорио, а го-
ворио је чудно, и као да је већ знао све што ми знамо.
Испричао сам му цио случај, а он је рекао, смијешећи се
уморно:
– Убијају их, убијају сами себе. Живот народа је глад, крв,
биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на
туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави,
и да преживјелима пију крв.
Никад ни од кога нисам чуо такве ријечи. Ми смо псовали
и небо и земљу, и бога и људе, али овако нисмо говорили.
– Зашто си дошао овамо? – упитао сам га.

17
Рамиз – муслиманско мушко име; онај који је вешт алегоричном
говору.

34
 – Да видим и ово – одговорио је, замишљено гледајући у
тамну ноћ што нас је опкољавала.
Заборавио сам друге догађаје, важније, теже, жешће, или,
ако и нисам заборавио, не вуку се по мени као аветињске сли-
ке. Готово и не мислим више на борбе, на ране, на суровост
која се зове јунаштво, на гађење од клања, од крви, од без-
душног заноса, од животињског страха. Не мислим на огро-
мни Дњестар, надошао од киша, кад смо остали одсјечени од
остале војске на другој обали, па је хиљаде војника изгинуло
или заробљено а стотине се подавило у страшној ријеци, а ја
сам је препливао вукући у пробушеном чамцу војног писара,
Мула Ибрахима, који се унередио од страха па ме молио да
то никоме не причам. Заборавио сам и безброј других ства-
ри које би се могле памтити због близине смрти, због страха,
због срама, а ето, носим у сјећању само ова два догађаја која
су се могла и заборавити. Можда зато што их нисам могао
ни разумјети ни објаснити, а тајна се дуже памти него јасна
истина.
 2. ТУГА И СМИЈЕХ
Први пут сам све ово испричао једној девојци, и први пут
овако, у некој вези, од почетка до краја. Тако сам и сам себи
сложио разложну причу, која се дотле увијек губила у коме-
шању одвојених дијелова, у магли зебње, у неком збивању
ван времена, можда и изван неког одређеног смисла, као те-
жак сан који не могу ни да прихватим ни да одбацим. А зашто
баш њој, и зашто о овоме, нисам могао ни сам себи објасни-
ти. Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а
слушање је важније од разумијевања.
Искуство ме научило да оно што се не може објаснити
самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обману-
ти неким дијелом слике који се наметне. Тешко изрецивим
осјећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бјежи у
омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је не-
опходна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у
теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем
лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је баби-
ца у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај
други жели да разумије.
А она је жељела, и више него што сам се надао. Док сам
причао, с њеног лица је нестало ведрог израза, који ме мо-
жда и навео на неочекивани разговор, а замијенило га нешто
ненадано зрело, и тужно. Рекла је само: – Боже, како су људи
несрећни.
А ја се тога нисам сјетио, иако ми се чини да сам управо о
томе мислио. Мисао није нарочито дубока, ни нова; то људи
говоре откако су почели да мисле. И није ме толико изнена-
дила мисао, иако је нисам очекивао, већ увјереност с којом
је изречена. Као да је отворила свој најтајнији претинац, от-
кривши се преда мном, откривши се први пут пред ма ким,

36
тако, до краја. И био сам срећан што сам макар на нешто у
другом човјеку наишао први пут, и само ради мене.
Име јој је Тијана, кћи је покојног Миће Бјелотрепића,
хришћанина, убијеног руком непознатих и непронађених
убица, прије двије године, кад је с ћурчијском1 робом пошао
на вашар у Вишеград. Власти нису ни дуго ни пажљиво тра-
жиле убицу, по чему се могло закључити да нису чезнуле за
истином, или су је знале, па су пустиле да све покрије забо-
рав.
Све необично, све како не треба. Али нисам ја бирао при-
лике, нису ни прилике мене: сусрели смо се, као птица и олуја.
Кад сам дошао с војне, дочекале су ме рђаве вијести. Поро-
дица ми је прошла горе него да је била на Хоћину: отац, мајка,
сестра и тетка, сви су помрли од куге. Ни гроб им нисам знао;
стотине су умирале у једном дану, и живи су журили да их
затрпају гдје било. Трошна породична кућа је изгорјела, запа-
лили су је Цигани кад су се зимус склонили од зиме, запали-
ли нехотице, непажњом, зато што није њихова. Понекад бих
отишао да видим поцрњеле зидове и мртве очи мртвог здања,
у којем никако нисам могао да замислим бивше становнике:
као да је било пусто одвајкада. Ни себе нисам могао да зами-
слим у тој кући, некад. Није ме било у властитим успоменама,
као да је то био неко други. Башта је разваљена, воћке отрња-
виле, биједно и жалосно. Тражили су ми да продам, нисам
хтио. Као да сам се надао да ће се вратити сјећање, тада ми је
било свеједно. Свеједно на неки посебан начин, без дубоке
туге и тешког жаљења.
Обузела ме мирна равнодушност, не тугујем, не радујем
се. Видио сам толико смрти, да ми је властито избављење
изгледало као неочекивани поклон, не знам како, не знам
од кога, али није далеко од чуда. Можда је моја свијест још
била збуњена пред том необичном истином, али је моје тије-
ло потпуно схватило њен значај. Живио сам, у ствари, свој
други, туђи, поклоњени живот, све остало није важно, за сад
није важно. Ово је вишак, ово је срећа, коју хиљаде других
није имало, а хиљаде других није могло да разумије, јер нису
прошли мојим путем. Мало је људи у граду могло да каже,
18
ћурчија – крзнар.

37
можда само ја, један једини: срећан сам, жив сам. Нисам то
говорио, али сам снажно осјећао, сваком жилицом. Други то
нису могли, јер нису висили над понором.
Ништа друго ме се није тицало, чак ни могући сутрашњи
бол. Нико ме никуд није позивао, ништа ми није нудио, нити
сам ја тражио. И никоме ништа нисам замјерао. Могао сам
људима изгледати чудан, као да сам изгубио разум. Нисам
имао запошљења, нисам имао куће, нисам имао ништа, а
било ми је свеједно.
Сатима сам сједио пред Беговом џамијом, на камену, и
гледао људе како пролазе, или небо, или ништа. Слушао
сам врапце и њихово смијешно чаврљање, као у доброду-
шној свађи, или у ведром причању о свему и свачему. Личили
су ми на мале, обичне људе, помало свадљиве, добродушне,
ведре, површне, мирољубиве, малим задовољне, издржљиве
у невољама, спремне на ситно закидање, без великог поно-
са. Били су питоми и безопасни, као дјеца. И дјецу сам во-
лио, њихове звонке гласове, брзи топот босих ногу, радостан
смијех, безазлену грубост њихових ријечи. Само, кад би се
потукли, затварао сам очи и уши, узнемирен.
Волио сам све што није рат, волио сам мир.
А онда ме и мир узнемирио.
Пред џамију је долазило и Салих Голуб, сиромашни шер-
беџија2 с Вратника. Скинуо би с рамена тешку посуду са шер-
бетом, и сјео на камен, тешко дишући. Кад би се одморио,
почео би да пјевуши, полугласно, за себе, наслоњен на зид,
затворених очију. Знао је свега неколико ријечи једне једине
пјесме, о дјевојкама што тугују за младићима који одлазе у
рат, и само то пјевао, непрестано, почињући изнова чим дође
до руба свог кратког памћења. Блијед, мршав, жутих очних
капака, изгледао је као самртник. Тридесет година издржава
слијепу мајку, због ње се није ни оженио, због ње је од јутра
до мрака вукао тешку калаисану посуду пуну зашећерене
воде. Кад заспи, дјеца прилазе, сипају шербе и пију. Ја им се
осмјехујем.
Салих Голуб је имао брата у Горажду, али су мало мари-
ли један за другога. Тај брат из Горажда посједовао је шуме и
1
шербеџија – онај који прави и продаје шербет.

38
ћифлуке, узимао вакуфска3 имања под закуп, давао новац у
зајам с лихварском каматом, стекао велики иметак о којем се
чуло тек кад је умро. На Гласинцу, гдје је држао ергелу коња,
убили су га хајдуци Бећира Тоске, а како му је жена умрла
раније, имање је остало брату Салиху и мајци. Тако је Салиха
Голуба преко ноћи снашла срећа каква ни у сну не долази.
Стигао је пред џамију4 сутрадан, нимало срећан, мирно
испричао шта му се десило, и понудио ми новац, да почнем
неки посао, или да пођем с њим у Горажде, да му помогнем
у управљању толиким имањем. Као да је желио да с неким
подијели несрећу. Кад сам одбио, Салих се није зачудио. По-
гледао је своје мјесто на камену, гдје се одмарао и пјевушио
толике године, и отишао погнуте главе. Умро је исте ноћи, од
радости, или од туге. Мајка му се ускоро удала за хоџу Ша-
хинбашића, који је личио на жену више него Голубова мајка.
И он и она имали су по седамдесет година. Нико никог није
преварио: она је била без вида, он без иметка. Живот је пре-
варио само Салиха Голуба.
Нисам више долазио пред џамију.
Почео сам да тражим воду, текућу, бистру, плитку. Можда
због хоћинских баруштина, или због мутног Дњестра, широ-
ког као море. А можда и стога што сам у воду могао мимо
гледати, не мислећи. Све је отјецало, тихо, са жубором, спо-
којно, све, и мисао, и сјећање, и живот.
Било ми је лијепо, био сам готово срећан. Зурио сам у
блиставу воду, сатима, и пуштао да ми преко руке прелази
обли таласић, драгајући ме, као да је жив створ. И то је било
све што сам хтио, све што сам желио.
Из тог сна ме пробудио Мула Ибрахим. Сјена његова је
пала на мене док сам сједио на обали потока, озарен.
– Гледаш? – упитао је.
Звучало је сажаљиво, звучало је забринуто. Насмијешио
сам се, али нисам одговорио.
– Јеси ли сваки дан овдје?
– Сваки дан.
– И шта радиш?
3
вакуф – муслиманска верска имовина.
4
џамија – муслиманска богомоља.

39
 Слегнуо сам раменима.
– Зар ти не досади гледати у воду?
Погледао сам га зачуђено: како ми може досадити!
– Докле ћеш тако?
– Зашто?
– Од чега живиш?
Опет сам слегнуо раменима. Нисам знао од чега живим,
нити је важно.
– Полудјећеш овако сам.
– Нећу.
– Доћи ће зима, доћи ће болест, доћи ће године. Шта ћеш
онда?
– Не знам.
– Јеси ли љут на кога? Јеси ли тужан? Сањаш ли тешке сно-
ве?
– Не сањам тешке снове, нисам љут ни на кога, нисам ни
тужан.
– Помогао си ми кад ми је било најтеже. И ја хоћу да по-
могнем теби.
– Ништа ми не дугујеш.
– Отворио сам писарску радњу. Радићеш код мене, колико
можеш и колико хоћеш. Рука ти је сигурно отврдла, али ће
смекшати.
– Ништа ми не дугујеш, Мула Ибрахиме. Кад сам угледао
чамац, ухватио сам се несвјесно. Можда сам мислио да ћу
лакше испливати.
– Не враћам дуг. Треба ми помоћник. Радићеш, и платићу
ти. колико могу и колико је поштено. Нећеш се обогатити. А
волим радити с познатим човјеком.
– Навикао сам на ову воду и на тишину.
– Доћи ћеш овамо, кад не радиш, или кад буде мање посла.
– Па, не знам. Како хоћеш.
– Радња је лијепа. Ко кутија.
Радња је усред чаршије, у Муџелидима5, под сахат-кулом,
малена и неугледна, врела и загушљива љети, зиндански
хладна зими, уз јавне нужнике што су заударали неподно-
шљиво, па смо Мула Ибрахим и ја, на смјену палили тамјан и
5
Муџелиди – назив улице у Сарајеву где су биле књиговезачке радње.

40
мирисно коријење андуза6, као у богомољи, да умилостивимо
нечисте силе смрада. Али је то кађење мало помагало, и није
нам остало ништа друго већ да се навикнемо.
И то ми је свеједно. Смијао сам се:
– Човјек се навикне на сваки смрад.
Мула Ибрахим је одговарао добродушно, с лијепим
смијешком и без позивања на божије име, јер смо били сами:
– Ја увијек кажем: нека није горе.
– Што рекао онај паметни човјек кад су га водили на вје-
шала.
– С правом! Могли су га одмах убити, и не би му остало ни
тих неколико часака живота. А до вјешала још има наде.
– Узалудне.
– Какве-такве. И то је боље него ништа. А овај смрад, ви-
диш, мени управо одговара.
– Како може да ти одговара?
– Ево како: зашто су јавни нужници овдје? Зато што је ово
средиште чаршије. А мени баш такво мјесто треба, под ногом
је свакоме. А бирајући између чистога ваздуха са сиротињом,
и смрада са зарадом, паметан човјек неће много размишљати.
Двије лубенице под једно пазухо не можеш ставити, два до-
бра тешко можеш саставити. Нека није горе.
– Амин.
Мула Ибрахим је толико задовољан овим послом, да је
право чудо како га није раније пронашао. У војску се прија-
вио бјежећи од једноличне дужности џамијског имама7 и
дјечијег учитеља, а још више од осамнаест гроша плате на
годину. Омамила га је помисао на педесет гроша писарског
ајлука8, уз бесплатну храну с војничког казана, а потајно се
надао и некој срећи, нечијој подршци, кад се врати, неком по-
ложају који неће бити сиротињски. А вратио се без паре, без
новог одијела, без здравља, и без изгледа на ма какву службу
а не господски. Код куће је нашао двоје дјеце мање него што
је оставио, умрла су од куге, и захвалио богу што није нашао
више, као неки други, уз несебичну помоћ оних који нису
6
андуз – биљка.
7
имам – муслимански свештеник.
8
ајлук – плата.

41
ишли у рат. Жена му није предбацивала због тог некорисног
лутања по свијету, а имала би право, само је захваљивала
богу што је остао жив, јер би се с преостало троје дјеце мучи-
ла до краја живота да је он погинуо. Рекла му је само:
– Што да се у тим годинама ломиш по свијету? Зар не мо-
жеш бити писар и овдје?
Као да је од бијеса ишао у рат! Сиротиња не бира, већ чини
што мора, састављајући крај с крајем. А онда се почео нави-
кавати на ту мисао. Зашто не би покушао? Зашто би за својом
срећом морао трчати на крај свијета? Отишао је богатом Ше-
хаги Сочи и позајмио новац да отвори писарску радњу. Дао
му је без ријечи и без признанице, и што је још љепше, без ка-
мата. Нашао је и дућан (књиговезац Ибрахим Паро погинуо
је на Хоћину), очистио радњу од ћириша9, мишијих огризина,
мало је уредио, купио нешто намјештаја, хартије, прибора за
писање, и сјео да чека муштерије, молећи се богу да му помог-
не. И помогао је: муштерије су почеле да долазе у већем броју
него што се надао, и он се увјерио да женина грдња може бити
врло корисна, ако је примиш као савјет, и ако те срећа послу-
жи. А њега је добро послужила, као да је хтјела да га богато
обештети за све оно вријеме кад га је упорно заобилазила. А
знао је (тако ми је рекао кад смо пред вече првога дана ишли
кући), да не би било ни ове радње, ни муштерија, ни среће, да
није било божије милости, и мене, Ахмета Шабе, који су му
поклонили живот. Захвалио је богу на милости, а мене почео
да тражи чим се мало средио. И није ово учинио из захвал-
ности, већ из љубави: усинио ме у срцу, срећан што постоји
такав човјек на свијету, и што је баш он на мене наишао. Јер,
лакше је наићи на рђава, има их много више.
И ја сам то знао, зато ме збунила ова доброта. Можда је и
он осјећао срећу што је жив, можда није могао да заборави
смрт која га је била шчепала.
Све више, и нехотице, и не знајући, тонуо сам у овај чудни
посао, за који сам једва и чуо да постоји. Откривао ми је на-
личје живота. Или његову срж. Сви јади свијета сливали су се
у овај смрдљиви дућан10, све туге и невоље, све похлепе, сав
9
ћириш – скроб, штирка, обућарски лепак.
10
дућан – трговачка радња.

42
пркос и лудило. Писали смо молбе за заостале плате старим
ратницима, за исправљање стварних или измишљених не-
правди, за покретање парница око иметка, за увреде, за пре-
варе, за новац, преотет, утајен, невраћен, за неки давни инат
којему је већ и разлог заборављен, па ми се понекад чинило
да је цио свијет ишчашен и да заудара као јавни нужници по-
ред наше радње.
А Мула Ибрахим је мирно пословао, разговарао о стра-
сти, слушао о похлепи, будио наду и правима и кривима, за-
довољавао људску потребу за тражењем замишљене правде,
ничему се не чудећи, ништа не осуђујући, све примајући као
обично јер је људско, па се чинило да је изнад овог јада, иако
је живио од њега.
– Зар није лијеп овај наш посао? – питао ме ведро, за-
довољан и собом, и муштеријама, и младим помоћником,
срећан што ме отргао из равнодушности и опасне самоће.
Отргао ме, заиста, и ослободио чудне омамљености, па
сам се непрестано чудио животу који нисам познавао. А кад
су војници опет позвани у рат, јер су Руси освојили Бендер,
Браилу, Исмаилију, Кулију и друге градове све до Дунава, не-
писмене жене су у јатима долазиле у нашу радњу, да им пи-
шемо писма мужевима и синовима, писма која неће стићи,
јер ће се у ратној гужви загубити, или ће их наћи мртве. Тада
сам почео да мислим да ли су и моји родитељи слали оваква
писма, да се чувам назеба и да се што прије вратим. Да ли
је бербер Салих с Алифаковца писао писма двојици својих
синова, друге дјеце и нема, и да ли и сад пише, шаљући их на
трећу чету, од које је остало само име, а нико више тамо и не
зна да су под Хоћином икад војевала два брата с Алифаковца,
па се отац љути како су му синови непажљиви и не журе с од-
говором, а ја не могу да му кажем истину. Шта би с истином?
Мула Ибрахим ми је велика тајна. Збуњено га посматрам,
и не знам гдје да га смјестим између племенитости и хладне
пословности. С пажњом је примао жене и старце, навикнуто
их слушао, неразњежен и нерастужен али некако присно си-
гуран, испуњавајући их повјерењем које је тешко објаснити.
Ја сам писао чекајући да ми кажу што желе да саопште, па
смо се саплитали и ја и онај што је говорио, човјек је трошио
опште, непотребне ријечи, мртве и неупотребљиве, или би се

43
зачуо лелек од којег сам се загрцавао, и загушен узбуђењем,
посртао руком по хартији, па су мислили да сам невјешт.
А Мула Ибрахим је добро познавао и њихове душе и њи-
хове прилике, и читао је сваку неизговорену мисао у њима,
као да им је срце отварао. Није чекао да му ишта кажу, осло-
бађао их је муке исповиједања и муцања, и сам писао, гово-
рећи наглас: „Драги мој сине, чедо моје рођено, писала сам
ти прије мјесец дана... (бјеше ли тако?)... а од тебе ни чуса ни
гласа. Знам да ти није лако у том несрећном рату, и да немаш
времена да се јавиш својој мајци, ал да ми је макар да чујем
глас о теби. Не љути се што ти често пишем, мајка ко мајка,
несрећница и ојађеница, чим је стотину конака далеко од
свог дјетета. По дану још ђене-ђене11, забавим се пословима,
ал по ноћи, мислим само на тебе и на очи твоје лијепе, па не
могу да заспим. Чекам, неће ли звекир ударити на авлијским
вратима, надам се, луда, доћи ћеш... (де, немој сад плакати, да
ово свршимо)... или ће неко донијети глас о теби. За нас не
брини, добро нам је... (знам да није добро, али ти он не може
помоћи, а њему ће овако бити лакше)... и задуха ми је готово
сасвим прошла. Мејра пита за тебе сваки дан... (зар не пита
више? удаје се?)... дјевојке питају за тебе сваки дан...”
Заустављао сам руку и слушао те лијепе ријечи што су
личиле на старинске пјесме. Туга, стара стотинама година,
осјећала се у тим ријечима, у тим писмима писаним више за
оне који шаљу него за војнике, а слали су их у вјетар, у не-
дођин, и сагорјеће на некој коморџијској ватри, у првој хлад-
ној ноћи.
И док сам ја, растужен, једва уздржавајући сузе, слушао
то туговање и храбрење, сузбијајући оживљена сјећања, Мула
Ибрахим је био потпуно миран. Чак је примјећивао да ми
рука стоји над незавршеним ретком, и упозоравао ме: Хајде,
заврши то! А кад би написао писмо, препуно љубави и ље-
поте, пословно би узимао новац за труд и стављао га у чек-
меџе12, љубазно препоручујући муштерији да опет дође.
Од два потпуно различита човјека у њему, који је прави?
11
ђене – опет, још и још.
12
чекмеџе – ковчежић који има ладицу са стране и служи као каса.

44
 Увече је записивао сваку пару коју је примио, захваљујући
богу на милости. Тада сам га мрзио. Ружно је зарађивати на
туђој невољи, мислио сам. И рекао сам му то.
– Невољу нисам ја измислио – одговорио је мирно. – А љу-
дима помажем. Урадим ли поштено што од мене траже? Ура-
дим. А узимам мање него други. Али, ето, много невоља, па
велика зарада.
Али ми плату није повећавао.
– Плата ти је добра – рекао је, не шалећи се. – У твојим
годинама ја сам добијао упола мање. И био сам задовољнији
него сад. Знаш ли шта је најљепше у животу? Жеља, прија-
тељу.
Заиста, ниједну жељу ми није одузео, све су биле на окупу,
незадовољене, чак и непробуђене. Нисам се бринуо низашто.
Кад бих нашао времена, ишао бих до Дариве или Козје ћу-
прије и, сједећи на обали, слушао како вода тече.
Мула Ибрахим ме савјетовао:
– Зашто не ловиш рибу? Изгледа велика лудост, што и јест,
али постане највећа страст. И брани човјека од других лудо-
сти. Свијет се може рушити, а ти ћеш, непомичан, буљити у
воду. Највећа мудрост у животу је да човјек пронађе праву
лудост. Да је власт паметна, наредила би свима: удицу у шаке,
па на ријеку, лови рибу! Не би било буна ни нереда. Кажем ти:
лови рибу, Ахмете Шабо!
– Не мислим дизати буне, није ми потребна никаква лу-
дост. Миран сам, као што видиш.
– Исувише. Тога се и бојим. Бојим се шта ће бити кад се
пробудиш. Лови рибу, Ахмете Шабо!
Смијао сам се, јер је изгледало да се подсмијева. А онда сам
се сјетио да је он подозрив према свему што није правило и
закон, зато му се није допадало моје усамљивање. Усамљеност
рађа мисао, мисао незадовољство, незадовољство побуну.
Ја сам био далеко од мисли на побуну; само сам лијено
сањарио.
Једног дана ми је рекао да ће у радњу доћи рођаци имама из
села Жупче, синоћ је имам13 задављен у тврђави са још двоји-
цом сељака, зато што Жупчани нису хтјели да дају ратну помоћ.
13
имам – муслимански свештеник.

45
Рођаци су одмах дотрчали, да их спасавају, али је правда била
бржа од рођачке бриге. Данас су чули шта се десило, па ће пи-
сати молбу да им се изруче лешеви. Ја ћу им написати ту молбу.
– Зашто су их задавили?
– Зашто? Питаш ме, зашто!
Први пут откако смо заједно, видио сам да је узнемирен.
Глас му је тих, али устрептао, и промукло дубок, као да га
гуши узбуђење.
– Шта хоћеш да ти кажем? Толике људе су побили, а ти
тражиш разлог зашто су задавили имама и два сељака из Жу-
пче! Лови рибу, Ахмете Шабо!
Изашао је на сокак, а ја сам гледао за њим, забринут: могао
би, у узбуђењу, учинити штогод што се тешко поправља.
Колико ли је различитих људи у том човјеку?
Жупчани су дошли у гомили, жена имама и једног сеља-
ка (друга је на породу, како су ми рекли, као да се правдају),
браћа, синови, рођаци. Стајали су у малом дућану, збијени,
држећи се једни уз друге, у гомили, збуњени, али се нису ту-
жили, нису плакали, на моју срећу и велико чуђење. Ето, чули
су шта се догодило, рекао је брат имамов, па моле да им се
дају тијела, да их сахране у Жупчи, тамо им је сва родбина.
Вољели би да то буде одмах, сутра, јер нема разлога за чекање,
хоће да каже – већ су мртви, више им у тврђави нису потреб-
ни, а није ни добро мртваце дуго држати непокопане, усмр-
де се. Набавили су три табута а дошли су с колима, па би их
сутра рано, ако је икако могуће, одвукли у село, жури им се,
имају много посла код куће, љето је, ваздан ствари има да се
посвршава, а и овако ће изгубити доста времена.
Застао сам, укочен, запрепаштен њиховим мирним при-
чањем више него несрећом.
– Зашто не пишеш, ефендија14?
Једва сам покренуо руку да довршим молбу кадији.
Џаба, живот је тежи него што сам мислио.
Мула Ибрахим се вратио с неким замотаним стварима.
– Је ли готово?
Рекао им је цијену, наплатио, и Жупчани су изашли, загла-
вивши се у вратима.
14
ефендија – господин, господар.

46
 Гледао сам за њима.
– Нико ни сузу није пустио, ни ријеч жалбе није рекао. Као
да их се не тиче.
– Најмање се говори кад те се највише тиче. А и навикли су
на муку. На њих све удара, и небо, и земља, и људи. Хоћеш ли
ми помоћи да окитимо радњу?
– Зашто?
– Сутра је рођендан султанов. Држи ово!
Гледао сам га у чуду: каква је ово шала?
Није била шала. Озбиљно је радио неозбиљан посао, сав
му се предајући, подузетан, готово раздраган.
Маказама је резао обојену хартију, исијецајући полумје-
сец, звијезде, траке, лијепили смо на стакло, на прозорске
оквире, гладили смо небески свод поред градских нужника,
мноштво шарених звијезда и шиљатих рогова полумјесеца
населило је писарски ћумез15, а у прозор смо ставили слику
Абдул Хамида, с натписом: Нека нам те Бог поживи још дуго
година, и слику једног јањичарског одреда како весело одлази
у рат, а испод ње смо написали: Алах нам је даровао непобје-
диву војску.
Отурао сам од себе мисао што ме салијетала, да сам и ја
био у тој непобједивој војсци кад је бјежала преко Дњестра.
Али, шта ће ми то сад? Ово није истина, ово је прослава.
Ставили смо свијеће у прозор и, како је већ пао мрак, упа-
лили их, па изашли на сокак, да се дивимо.
Мула Ибрахим је одушевљен својим дјелом:
– Је ли лијепо?
– Лијепо је.
– Нико се неће сјетити да стави слику јањичарског одреда.
– Нико.
– А звијезде? Како изгледају мјесец и звијезде?
– Дивно.
Било је биједно, било је смијешно, било је ружно. Не би
било чудо да сам заплакао или зашкргутао зубима, а ја сам се
смијао и пријатељевом одушевљењу и своме гађењу. Потпуно
су ме раскројили ћутљиви сељаци из Жупче. Они сад сједе
негдје у великом туђем граду, чекају своје лешеве, а ја гледам у
15
ћумез – кокошињац, фигуративно, мала неуредна кућа, уџерица.

47
ово шарено чудо и смијем се, смијем, смијем. Сузе ми теку од
смијеха. Ако престанем да се смијем, остаће само сузе.
– Престани! – шаптао је Мула Ибрахим, престрављено се
осврћући. – Чему се смијеш? Шта је толико смијешно?
Не знам, мислио сам, не знам шта је смијешно, ни чему се
толико смијем.
Јесмо ли окитили дућан и упалили свијеће испод шарених
звијезда и јуначког султана зато што су убијени имам и два
сељака из Жупче, и што сад њихови рођаци ћуте у мраку, че-
кајући јутро, да их мртве понесу са собом? Или што бербер
Салих с Алифаковца још чека своје синове?
Не знам зашто се смијем.
 3. СРЕЋА, ИПАК
Ишао сам сокацима, без циља, никуд, а нашао се пред по-
црњелим зидовима своје куће, нигдје.
Зар код нас сваки појас почиње све из почетка?
Та мртва прошлост и никаква садашњост, те црне руше-
вине свега што је било, на којима не мислим ништа градити,
ипак су некаква спона с нечим. С чиме? Препознајем ста-
ру мјесечину, личи на ону из дјетињства, сад вара, сребром
прекривајући гареж. Јесам ли је гледао из оне своје собе, горе,
што је сад нема, или под хоћинском утврдом, замишљајући
да сам овдје? Већ дуго се у мени мијеша вријеме и простор, па
не знам гдје сам, ни кад се десило то што мислим. Не постоје
границе, као у пустињи, као на небу, и сјећања мирно прела-
зе, смјештајући се ондје гдје им је згодније. Личе на облаке,
свеједно им је гдје су, свеједно им је кад настану и кад неста-
ну. То ми не смета, чак је угодно: не осјећам потребу да ишта
разрјешавам.
Кад сам чуо њен глас, зачудио сам се. Зар овдје има иког
живог? Послије сам се питао: како ме препознала? Је ли зна-
ла да само моја сјенка може доћи на ово гробиште? Или ме
видјела кад сам раније долазио?
Пришао сам огради, само да се поздравим, били смо ком-
шије, а отишао сам кад је сахат на кули одбио поноћ.
Тијана, изговарао сам полугласно, зачуђен. Тијана. Низ
цијело камено степениште, све до чаршије. Тијана. И ништа
више, само то необично име.
Као да сам ударен. Шта је мени та дјевојка? Шта то име,
што одзвања у мени као заљуљано звоно? Али сам се тјешио
да нисам био паметнији ни кад сам се пењао према бившој
кући. Свијеће пред султановим сликама су погашене, не виде
се звијезде од шарене хартије у прозорима, заборавио сам

49
сељаке из Жупче који спавају на некој пијаци, под колима,
чекајући јутро и своје лешеве, нисам знао зашто идем горе.
Стајао сам мртво присутан, мукло је тутњало у мени, као
у пустој пећини, кад ме давни дјетињи корак довео до зга-
ришта гдје није било успомена. А какве су и могле бити? Же-
стока а неодређена чежња надвијена над драгим, нељубазним
градом. Дјечија соба, насељена врелим сликама маште без
циља и упоришта. Отац, дакле као мјесец, који је цијелог жи-
вота лакомислено губио све што би стекао; мајка, која није
мислила ни на дјецу ни на бога, већ на њега, оца, и која је си-
гурно умрла од жалости за њим, а не од куге; сестра, с којом
нисам знао разговарати, јер је из неког другог свијета; тетка,
досадна са својом плачном љубављу и сиктавим1 причама о
мужу, што је, незахвалник, побјегао некуд у свијет, чему се
нисам чудио. Горе, изнад израсле халуге, била је очева соба, у
њу сам смио ући само двапут годишње, на два Бајрама2, да се
поклоним и пољубим му раку, дивну, бијелу, нерадничку. Сад
и то изгледа као сан.
Ништа им не замјерам, па ни то што ми нису успјели оста-
вити чак ни успомене. Живјели су како су могли, и сигурно
нису жељели да на овом гробишту стојим празан послије њи-
хове смрти.
Никад то никоме нисам рекао (има право Мула Ибрахим,
најтеже се говори о ономе што те се највише тиче), а испри-
чао сам, већ друге вечери, дјевојци из свог бившег комшилу-
ка, о којој ни тренутак прије сусрета нисам мислио да ли је
жива или мртва. Прве вечери говорио сам о војни, тобоже
не о себи, а испало је све о мени. О мени је рекла и оно: боже,
како су људи несрећни. О мени и о свим људима. Да ли и о
себи?
И само је то рекла. Ћутала је и слушала.
Враћајући се низ камене степенице (насмијала се кад је са-
хат откуцао поноћ), нисам се чудио, иако сам знао да је чудно
што сам готово непознатој дјевојци испричао оно што нисам
никоме, што сам тек пред њом сложио у ријечи. Говорио сам
1
сиктати – испуштати оштар и испрекидан шум; сиктав – змијски
глас, фигуративно – свадљив.
2
Бајрам – муслимански верски празник.

50
зато што је била мјесечина, што су се двије танке бијеле руке
њежно савијале по трулој огради, што су замишљено а благо
гледале црне дјетиње очи зреле дјевојке, што ме слушала како
ме никад нико у животу није слушао. Нисам то себи обја-
шњавао, није било потребно. Знао сам само да сам се зауста-
вио. Успоставиле су се границе.
Нисмо се договорили, а сутра увече смо се опет нашли на
огради између двије баште. И треће вече, и четврто, и љето се
хладило, а ми смо се крили мраком, не желећи да ико сазна
колико смо постали потребни једно другоме. А сви су знали.
Све више сам с њом, и кад сам сам. Односим са собом
њено име, и блиставу сјенку испод дрвета. И пун сам њеног
дубоког гласа, љепши је од жубора воде.
Звијезде од хартије и султанова слика остале су на про-
зорима дућана за неку другу свечану прилику, и нису више
смијешне. Не видим их. Растресено пишем жалбе суду, или
писма војницима, и поново прочитавам, да не напишем:
вољена моја. Било би смијешно да то кадија прочита на ту-
жби због неког дуга.
У јесен сам јој предложио да се вјенчамо. Искрено сам то
желио, нисам могао замислити да ће бити некако друкчије,
али сам поштено рекао да сам рђава прилика, немам ништа
нити има изгледа да ћу икад имати, и не добија много удајом
за мене. Можда није ни право што јој то нудим, али ми љубав
даје право да будем неправедан. Вољећу је, и нећемо имати
ништа, је ли јој то довољно?
Али она је још луђа од мене. Вољећемо се, рекла је озбиљ-
но, а то је много, то је све. Ништа ми друго не треба.
Нашалио сам се да ће нам у почетку сигурно бити лијепо,
а послије, кад јој досадим, сналазићемо се како знамо, освје-
жаваћемо нашу љубав, као стари Џезар, који се три пута ра-
стајао и поново вјенчавао са својом женом.
– Без потребе је мучио и себе и њу – побунила се Тијана. –
Требало је да нађе жену с којом се неће никада растати. Или
да живи сам. Ни хаљину не ваља крпити, а камоли љубав.
Боље је отићи.
– Ти би отишла?
– Отишла бих.
– Зато што ме не волиш?

51
 – Зато што те волим.
Није ми сасвим јасна та женска логика, али сам знао да го-
вори истину. И било ми је драго што то каже, мада је звучало
сувише озбиљно и неопозиво. У том тренутку ништа друго
нисам ни желео.
Ускоро смо се вјенчали. Мула Ибрахим, и први дућански
комшија, стари Омер Тандар, бербер, били су нам свједоци.
Тијана Бјелотрепић, кћи покојног Миће и покојне Љубинке,
постала је Тијана Шабо.
Мула Ибрахим се није изненадио кад сам му рекао, мада
је сигурно мислио да је то пролазна лудост, и да се нећу баш
оженити (хришћанком, и још сиромашном!), али ништа није
рекао против моје одлуке. Видио сам му чуђење на лицу, или
сам га очекивао па ми се чинило да га видим, али оно што је
казао и учинио, било је поштено. Похвалио је дјевојку и њену
породицу, похвалио моју одлуку, понудио се за свједока, за-
молио и веселог хаџи Омера да оде с нама до кадије, а онда
нас одвео својој кући, гдје нас је чекала права гозба. Тиха
Мула Ибрахимова жена примила нас је срдачно, због нечег
заплакала кад је пољубила Тијану, показала нам троје дјеце
(двоје је умрло; хаџи Омер се смијао: смрт узме, они одмах
намире), и гледала нас, гледала, непрестано, и тужно и весе-
ло, као мајка. Послије сам се сјећао тог њеног саучесног по-
гледа, и мислио како нас је жалила због свега што нас очекује
у животу.
Послије ручка код Мула Ибрахима, отишли смо у моју
ружну собу, и гледали се збуњено.
– Било је лијепо – рекао сам.
– Врло лијепо.
– Дочекали су нас срдачно.
– Зато што су добри људи.
– Јеси ли задовољна?
– Јесам.
– Не бих рекао. Нешто те мучи.
– Мало сам збуњена.
– Зашто?
– Не знам. Проћи ће.
– Можда ти је жао што никог од наших није било. Мојих
нема, мртви су, а твоји су љути. Шта можемо.

52
 – Сједи крај мене. Дај ми раку.
Ћутала је, прибијена уз мене, као да тражи заштиту. Пре-
бољевала је што су је њени напустили. Навикавала се на мене.
Сад никог немамо ни она ни ја, хоћемо ли бити довољни јед-
но другоме? Какви су били њени дјевојачки снови, какав је
био онај жељени кога је замишљала, да ли је и у најружнијем
сну видјела ову страшну собу, која је и мени одједном постала
неподношљива?
Да ли да је упитам, или да је пустим да се навикне на оно
што ће бити њен живот?
Тада је неко покуцао на вратима.
Ко би могао да буде? Никог нисмо очекивали.
Отворио сам: непознат човјек је стајао преда мном, чудно
озарен, овлажених очију, са срећно сјетним смијешком, као
да је побјегао са властитог погреба. Није изгледао нарочито
паметан, тако разњежен, а сигурно ни ја: зачуђено сам гледао
његово лице обасјано срећом, која ми је била непозната као
и он.
Рекао је да тражи мене и да жели само да ме види. Он је
Ферхад, ближи рођак моје мајке, а није чудо што га не по-
знајем. Прије двадесет година, за вријеме побуне браће Мо-
рића и Сари-Мурата, побјегао је у Ваљево, и сад се, ето, вра-
тио.
Потпуно сам био заборавио за тог свог рођака, о њему сам
слушао у кући, а заборавио сам и зашто је побјегао и на чијој
је страни био, на страни браће Морића, или градских тргова-
ца. Али ми је било драго што је неко од мојих, а заиста као да
је устао из мртвих, дошао да ме посјети управо у часу кад смо
мислили да никога свога немамо.
Понудио сам да сједне, он се поздравио са снахом, како је
лијепа, рекао је, дар нам није купио јер је касно сазнао за вјен-
чање, и журио је само да нас види, а дар ће донијети сутра.
Причао је, причао, па би заћутао, обасјан неком радошћу,
узнемирен незнаном срећом, мени сасвим далеком, а ја сам
мислио како је све то чудно. Само двадесет година је прошло,
а све се заборавило, и браћа Морићи, и Сари-Мурат, и њихо-
во безакоње, и људи које су побили. Издало је и народно па-
мћење, па се пјевала тужна пјесма о вјешању двојице браће,
као да су јунаци а не сурове силеџије. И можда баш та пјесма,

53
у којој је народ стварао јунаке од оних који то нису, и тај за-
борав, као да је све стољећима далеко, довели су мога рођа-
ка у Сарајево. И чежња за родним градом. Говорио је о тој
чежњи сузних очију. Није могао да спава, није могао да једе,
чинило му се да ће умријети од туге, сатима би сједио сам и
замишљао свој град, корак по корак, кућу по кућу, бојећи се
да му слика не побјегне, као утвара. Стотинама, хиљадама
пута пролазио би познатим сокацима, и мислио како човјеку
ништа није важније ни драже од звичаја. А данас је ходао, хо-
дао, по правом граду, обилазио позната мјеста, љепша су него
кад их је замишљао, тамо, у далеком Ваљеву, и сутра ће опет,
чини му се да никад неће утолити ту глад љубави.
А ја сам се чудио тој лудости. Да сам имао куд, и да ми није
свеједно, отишао бих на коју било страну свијета. И сад. Само
бих повео вољену жену коју сам ненадно стекао.
Није утолио глад своје љубави. Није ми донио обећани
дар. Омели су га.
Сутрадан га је сердар Авдага препознао, онако занесеног и
заблесавјелог због поново пронађеног града, уљепшаног два-
десет година дугом жељом, и пријавио кадији. Одведен је у
тврђаву и задављен. Због нечег што су сви заборавили.
Тада сам на Тијани први пут примијетио чудну узнемире-
ност. Изгледала је уплашена, дуго је ћутала, одсутна, загледа-
на у једну тачку.
– Ако бисмо отпатили свачију несрећу, шта би било од
нас? – умиривао сам је благим додиром и грубим ријечима.
– А нисмо га ни познавали. Нисмо му се надали, ни њему ни
икоме другоме.
Ускоро смо заборавили неразумног Ферхада који је стра-
дао због чежње за родним градом. Да га није толико волио,
био би још жив. Али, ко зна. Колико је био луд, можда је више
волио да умре у своме граду него да живи у туђем.
Тако смо изгубили и тог јединог рођака. Изашао је из таме,
дотле непознат, живио само трен, да види град и нас, и опет
отишао у таму.
Послије смо се питали да ли је и био, или смо га измисли-
ли, толико је све личило на ружан сан.
Неколико дана послије Ферхадове погибије, поменуо га је
Шехага Сочо. У пратњи свога момка, снажног Османа Вука,

54
који му је водио трговачке послове, свратио је у нашу радњу
ради неких даровница школама и библиотекама. Знао је да
ми је Ферхад рођак, и питао ме о њему, а ја сам могао испри-
чати само оно што ми је Ферхад рекао. Будала, гунђао је Ше-
хага натмурено, будала! Ето му родни град, ето му завичај!
Поваздан гледао сокаке3, велиш? Гледао смрад, гледао своју и
нашу невољу. Родио се овдје, е па чудна ми чуда! То је несрећа
а не понос. То је разлог да човјек плаче а не да се разњежава.
За чиме је чезнуо двадесет година, побогу брате! За овом си-
ромашном земљом, за пакошћу што у нама живи дуже и јаче
и од материнске љубави, за неодољивом потребом да чинимо
зло кад год можемо, за нашом дивљом туробношћу?
– Земља ко земља, људи ко људи, исти свугдје – рекао је
Мула Ибрахим опрезно, плашљиво гледајући у озбиљног Ше-
хагу и насмијаног Османа Вука.
– Нити је земља као драге, нити су људи као други. Земља
је биједа. Је ли вам пало у очи како се зову наша села? Реци
им, Османе!
– Злосело, Блатиште, Црни Вир, Паљевина, Глоговац, Гла-
душ, Вукојебине, Вучјак, Вуковије, Вуковско, Трњак, Кукави-
ца, Смрдљак, Змијање, Јадовица...
– Ето! Све чемер, сиротиња, глад, несрећа. А људи? Гадно
ми је и да говорим. А зашто је тако? Не знам. Можда зато што
смо по природи зли, што нас је бог обиљежио. Или што нас
несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха, боји-
мо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас.
Зар је онда чудо што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо
само на данашњи дан и само на себе, своју срећу видимо у
туђој несрећи. Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а
ми смо и на томе захвални.
Мула Ибрахима је обливао зној, бојао се моћног Шехаге
а још више оних којима се његове ријечи не би допале, па је
покушао да бар себе огради:
– Не треба све гледати црно, Шехага.
– И ја тако кажем, Мула Ибрахиме, лажем и себи и дру-
гима. Али понекад, не тако често, кад ми се згади лаж, онда
говорим истину. Црно је, Мула Ибрахиме, у тешком времену
3
сокак – улица.

55
живимо, а живимо јадно и срамотно. Утјеха је само што ће
они који буду послије нас живјели, претурити преко главе
још тежа времена, и помињати наше дане као срећне.
То су биле најцрње ријечи које сам икад чуо, и падале су на
душу тешко, као загробне пјесме. Можда зато што је говорио
без жестине, мирно и увјерено, храбро а опет немоћно. Си-
гурно није истина све ово што говори, али је највећа истина
његова туга.
Нисам могао да га не упитам, на велико запрепаштење
Мула Ибрахимово:
– Зар смо сви зли, Шехага?
– Сви. Неко мање, неко више. Али сви.
– Сељаци из Жупче, чуо си за њих, нису зли. Војници са
Хоћина нису зли. Ми смо несрећни, Шехага, без своје кри-
вице.
Али се у њему, изгледа, утулила ватра и ишчилила потреба
да говори. Суморно ме погледао и изашао. Испратио сам га
на улицу, рекавши да бих волио да наставимо овај разговор.
Његове ријечи су ми пале на душу као жеравица.
Не, рекао је безвољно, никакав разговор нећемо наставља-
ти. Ако ме то занима из обичне радозналости, онда не врије-
ди ни говорити. Ако ме нешто боли, зашто ми је потребно
туђе мишљење? Он не држи ни до свог, а камоли до туђег, и
често говори и оно што не мисли, или оно што мисли само
данас, а сутра заборави. А шта ће мени то?
– Или хоћеш да пријавиш? – љубазно се исцерио страшни
Осман Вук.
Изгрдио ме и Мула Ибрахим, због уплитања у незгодан
разговор. Лако је Шехаги Сочи, он је богат и пребогат, све
високе чиновнике држи у џепу позајмицама и митом, и сви се
праве да не знају шта Шехага говори. А што сам ја? Сирома-
шни писар код њега фукаре. Нека само когод јаче кихне, оду-
ваће нас као прашину. Чак и моћнији људи страдају, а мали
се само истопе, као сапуница. И није наше да питамо зашто
Шехага тако говори. Његове бриге су друкчије, а наше је да не
потонемо у овом животном вртлогу. Зато, памет у главу!
Знао сам то, одавно сам слушао, у радњи, на улици, у чар-
шији: памет у главу! Као посљедњи закон, као најсигурнија
заштита пред безбројним опасностима. Због свега што мо-

56
жеш да учиниш, због ријечи, погледа, мисли, и зато: памет у
главу!
Бој се свега, не буди оно што си!
Нисам могао пристати на такво безнађе, постоји ваљда и
нека друга могућност за људе осим страха, али сам запамтио
тај наук, то заједничко мучно искуство, које је загађивало
живот.
Па добро, послушаћу: памет у главу, Ахмете Шабо! Баш
зато да ми не загаде овај нови живот.

Пошао сам једног поподнева да Тијани купим поклон на

чаршији. Мула Ибрахим ме упозорио, без икакве потребе, да
не навикавам жену на скупе поклоне. То је лијепа навика, ако
је разумна, причињава радост и подржава љубав. Али ако је
неразумна, створиће у жени похлепу, а мени ће постати те-
рет. Ништа скупо! Већ нешто ситно а лијепо, струк цвијета,
или нешто корисно, папуче, кад јој се старе подеру, шамију4,
ако нема у чему изаћи, и лијепу ријеч, то је највредније.
– А баш сам мислио да јој купим златну огрлицу!
– Нипошто! То није пажња, већ лудост.
Насмијао сам се:
– Радо бих учинио ту лудост, кад не бих морао живјети са
својих двадесет пет гроша годишње. Одакле ми толики новац
за огрлицу!
– Шта ја знам. Твојој жени је исплаћен њен дио имања.
– Добила је такву ситницу, да ме срамота и поменути.
– Зашто си пристао?
– Баш ме брига.
– Еј, тешко жени с тобом, и тешко дјеци која ће ти се ро-
дити.
– Свако се рађа са својом срећом.
– Тако говоре сви лакомислени.
Не знам јесам ли лакомислен, или задовољан неочекивано
стеченом срећом, послије пасијег живота у рату, али се нисам
наљутио на ту Мула Ибрахимову ријеч, јер знам да ми овај
4
шамија – марама, шарена повезача од танке тканине.

57
чудни човјек жели добро и весео сам пошао у Кујунџилук5, да
купим штогод ситно, прстен од сребра, јевтине пафте, лан-
чић, да покажем добру вољу, а уз то ћу додати струк цвијета
и лијепу ријеч.
Радовао сам се повратку кући.
Застао сам пред радњом Махмута Неретљака: нешто при-
вјесака и ситнурије висило је иза прљавог стакла.
Нисам знао да је опет отворио дућан. Док сам још ишао у
школу, правио је у овој радњи лажне паре бакрењаче, и про-
турао их као праве. За казну је пребијен и протјеран из Са-
рајева. Десет година је провео у изгнанству, негдје на Истоку,
па се вратио прољетос и, ето, поново засјео у истом дућану.
Нисам га видио кроз прозор. Али сам чуо гласове у собици
иза радње, крупан, кашљуцав, Махмутов, и ситне дјечије. По-
учавао их је, чему? Личило је на нешто познато. Господе боже,
па то је арапски језик, искривљен, унакажен, надломљен тур-
ским, персијским и грчким ријечима, зачињен сочним на-
шим псовкама. Шта он то ради? Слушао сам, забезекнут ту
невјероватну папазјанију6, тај ничији скитнички језик, који
би могао да посвједочи о далеким путевима којима је овај из-
гнаник прошао, и о безбројним пословима којима се бавио,
али овој дјеци неће много помоћи. Направиће метеж у њихо-
вим малим невиним тиквама.
И док сам оклијевао да ли да га позовем или да одем, он је
ослободио муке и себе и мене и дјецу, пустивши их из там-
нице свога незнања и њихове недоумице. Изашли су оша-
мућени, посрћући под тежином бесмисла који им је узбурљао
мозак.
– Они сигурно мисле да су глупи или да је наука недохват-
на – рекао сам весело, гледајући за њима.
– Тачно је и једно и друго – одговорио је Махмут разложно.
Насмијао сам се:
– Слушао сам како их учиш.
– А шта ти је смијешно?
5
кујунџилук – део сарајевске чаршије где се налазе кујунџијске
радње.
6
папазјанија – чорбасто јело од поврћа, фигуративно – збрка, меша-
вина свега и свачега.

58
 – Па ти не знаш арапски.
– Сигурно да не знам. Одакле бих знао?
– А зашто ово радиш?
Пружио је руке испред себе, прсти су му дрхтали.
– О занату више не могу да радим, друго ништа не знам.
Препродајем ове дрангулије, и учим дјецу. Ја мало знам, они
мало плаћају, па нико никоме није дужан. Шта губе? Ништа.
Научиће у медреси7, ако им буде потребно. А ја од тога жи-
вим.
– А кад се чује да не знаш? То се не може дуго крити.
Слегнуо је раменима: биће нешто друго. Као лажне ба-
крењаче.
Гледао сам у његово избраздано лице скитача, у лукаве а
опет невине очи преступника с маштом, и несвјесно се смије-
шио. У дјетињству су нас узбуђивале његове лажне бакрења-
че, тешке батине које је добио, изгнанство у далеке непозна-
те земље, а сад преда мном дрхте његове руке које су ковале
сребрну жицу и правиле лажни новац. Живот га је изломио,
болест испила, а живјети се мора.
– Ја ћу ти помоћи – рекао сам, и не размисливши. – Знам
нешто арапски.
Махмут се намрштио:
– Пронађи другу дјецу. Зашто да отимаш моју?
– Помоћи ћу ти бадава.
Зачудио се, није знао да ли да још више сумња, или да ме
жали:
– Слушај, младићу, ако ништа рђаво не смјераш, онда ниси
баш паметан.
– Добро, нисам паметан, али ништа не скривам. Кори-
стиће и мени. Обновићу оно што сам учио.
– А ако ти лажем за болест, ако то чиним да бих имао за пиће?
– Свеједно. Неће бити штете никоме.
Још се бранио:
– А зашто си слушао?
– Случајно. Хтио сам да купим неку ситницу за жену.
– Од ових дрангулија? Видиш ја те не питам, одвикао сам.
Хајде, погледај.
7
медреса – муслиманска верска школа.

59
 Дрхтавим прстима вадио је и показивао јевтини накит.
– Хоћеш ли ово? ... А за учење, ако мислиш озбиљно, пла-
тићу ти, колико да није бадава. Ако ови дјечаци не дођу, а
деси се да не дођу, наћи ћу друге, сад ће бити лако, могли би-
смо довести и праве ђаке, из медресе, само, ова соба је мале-
на... Узми ове пафте8, и овај ланчић, ако јој се не свиди, наћи
ћемо нешто друго... Хоћеш ли сутра почети, уосталом, кад
хоћеш, и у које доба хоћеш, мени је свеједно. А ако си се ша-
лио, нећеш доћи, и готово... Ове стварчице сад плати, ако се
предомислиш за ово што си говорио.
Било је смијешно ово његово испреплетено причање, ова
опрезност, невјеровање, чуђење због понуђене помоћи, наде
које су се пред њим отварале, сумње, ако луди човјек дође
себи. Могао је помислити и да сам луд, и да сам добар, и да
тјерам шегу с њим, и да нешто потајно смјерам, али је све ос-
тавио божијој помоћи, јер ништа није могао да изгуби ако се
и предомислим. Остаће на истом.
Сутрадан сам поучавао дјецу правом арапском језику, тје-
шећи или да ће им се садашњи мрак полако почети да пре-
твара у видјело. Гледали су ме с невјерицом, а Махмут је сје-
дио уз нас, климао главом, као прави мудерис, повлађујући
моме знању, а мрштећи се дјечијем незнању, иако је његово
непознавање било слично њиховом. И није се чудио што ово
радим, нити је више помињао плаћање: моју лудост је при-
хватио као ствар која се тиче само мене, а није хтио да ми
нуди оно што ја нисам тражио. Преузео је бригу о позивању
дјеце, о загријавању собице мангалом9, кад је било хладно, о
наплаћивању часова, о хваљењу моје велике учености, сву-
да гдје је могао да стигне, а мени је препустио споредни дио
посла, подучавање.
Пио је, заиста, пио је прилично, није била лаж, али се то
једва примјећивало. Био је само угодно весео и тако блажено
расположен, да сам највише волио кад је припит. Чак су му се
и руке мање тресле, и тада сам видио да је то од пића, а не од
8
пафте, павте – копче од сребра на женским појасевима.
9
мангала, мангал – суд од бакра у којем се држи жеравица ради за-
гревања собе.

60
болести. Послије часова ме водио у Идризову кафану, да за
уложени труд мене части кахвом а себе ракијом.
– Ево мога учењака – говорио је поносно.
Овај чудни посао није измислио само зато да би дошао
до какве-такве зараде. Чини ми се да га је више привлачила
жеља за необичним.
Причао је, с чежњом и са завишћу, о жени из неке паланке,
рођеној без руку, која је ногама плела и друге послове оба-
вљала, па су је рођаци показивали по вашарима и паре за-
радили. Или о трговцу Хасану, који је из Мисира довео два
чудновата овна, и стекао иметак на њима, јер је свак хтио да
их види.
Све друго, обично, било му је досадно, недостојно човје-
кове пажње. Зато што је ситно и незанимљиво, зато што дуго
траје, зато што не оставља човјеку довољно времена. А зашто
му је било потребно то вријеме, нисам могао да сазнам.
Да ли сам му и ја личио на жену која преде вуну ногама,
или на ноја из далеких крајева?
Рекао сам то, смијући се.
Он се увриједио.
– Како можеш тако да говориш! А ко је кога молио, ја тебе
или ти мене? Рекао си: користиће ми, обновићу оно што сам
учио. И учинио сам ти, помогао, дао ти дућан, дао дјецу. Шта
је ту чудно, шта необично? Знам, рећи ћеш, ти знаш арапски,
ја не знам. Е па, чудна ми чуда! Остаће магарци и с твојим
знањем и с мојим незнањем. А за ноја и за жену без руку до-
бро сам разумио. Искоришћавам те, је ли? А јесам ли хтио да
платим? Одбио си. Хоћу и сад. Даћу ти све ако хоћеш. Само
неправду не подносим. И да будемо начисто: да ли ти мо-
жеш без мене, то не знам, али ја без тебе могу, сигурно. А већ
сутрадан, у одређено вријеме, полако је ходао испред Мула
Ибрахимове радње. Сачекао ме понизно:
– Бојао сам се да не закасниш. Жао ми је да дјеца чекају.
Жени сам рекао да помажем несрећном човјеку који све
у животу чини погрешно, а драго ми је и да радим с дјецом,
поготову откако ми је рекла да је трудна, и откако очекујемо
непознато драго створење, које ће расти између ње и мене,
као између два дуба, заштићено, наткриљено, и неће ићи ни

61
на какав Хоћин, нити ће учити арапски језик код Махмута
Неретљака. Научићу га пјесништву, и научићу га да мрзи рат.
Слушала је ганута, са сузама у очима што су постајале све
љепше и дубље. Жена више воли њежну ријеч, макар била и
глупа, него паметну, ако је груба.
Мула Ибрахиму сам рекао истину, да и сâм обнављам оно
што сам некад знао, могло би ми опет затребати.
– А зашто нећеш да наплатиш?
– И он толико мало узима, да би било смијешно дијелити.
– Чиниш двије погрешке – поучио ме озбиљно. – Удружио
си се с човјеком кога нико не поштује. Како ће онда тебе по-
штовати? И не наплаћујеш за оно што поштено радиш. Како
ће онда људи цијенити твоје знање? Мислиће да ништа не
знаш. А што освјежаваш заборављено, то је добро. Док нешто
не постигнеш. Послије ћеш опет заборавити. Некоме, доду-
ше, није потребно знање да би постигао много. Теби је по-
требно. Нема у теби лукавства.
– Зар лукавство може замијенити знање?
– Искусан човјек би упитао: зар знање може замијенити
лукавство?
– Лукавство је непоштено.
– Није увијек ни непоштено. Зато што је неопходно. Као
капут зими. Неко то зове и мудрошћу.
– Шта би прво савјетовао човјеку коме желиш добро?
– Да се својим мишљењем не издваја међу људима с који-
ма живи. Зато што ће се онемогућити прије него што ишта
учини.
– Ове слике у нашем излогу нису издвајање.
– Драги мој савјет човјеку коме желим добро био би: не
говори увијек оно што мислиш.
– Јеси ли ти учинио оно с чиме се у себи не слажеш? Лука-
во је, сигурно и потребно, али те је ваљда мало и стид?
– Није, нимало. Има ствари које су изнад нас, и не могу
се мјерити нашим обичним мјерилима. Султан је готово над-
стварни појам који повезује наша различита хтијења. Он је
виши разлог, који нас држи на окупу, као сила тежа. Разлетје-
ли бисмо се на све тране, као из праћке избачени, кад њега не
би било.
– То би заиста било забавно!

62
 Погледао ме изненађено, уплашено: мислио је да сам се
излијечио од лудости које сам, као једини плијен, донио из
рата. И јесам. Ослободио сам се чудне безвољности и тихе
туге, и намјеравао да пођем одавно утртим путем којим иде
већина људи. Али ми се одједном чинила надасве занимљива
могућност да нестане сила тежа, и да све почне да лебди и
лети на све стране, да се раскидају стари спојеви, да насилник
заборави жртву у свом неповратном лету, а осветник јури
другом стазом, изнад или испод онога коме жели да се осве-
ти. Нестало би кривих и правих, остало би само лебдење. Ле-
тјеле би и џамије, сокаци, гробља, дрвета, куће, уселио бих се
у једну, само са својом женом, чврсто бих је држао у загрљају,
да ми је васионски вихор не однесе, и били бисмо срећни,
знајући да нема више злоћудне силе која нас може вратити
у ружно животно пузање. Ухватио бих и једно дрво, јабуку
или трешњу, да ми цвјета, непрестано кружећи и да даје плод
нашем дјетету које ће се родити у том кружењу. Ни рат више
не би био могућ, једино ако би успио некога да удариш, ногом
или шаком, у пролазу, а можда би више пожелио да га упиташ
за здравље. И подучавање дјеце било би нешто друкчије него
овдје, и свакако мање досадно. Таман би једном летећем ђаку
на брзину саопштио неко правило, и сусрео би га поново
кроз годину или двије, да га упиташ је ли запамтио, а можда
и никад више, на његову срећу. Само бих своје дијете научио
свему лијепом што знам, низашто, из чистог задовољства, да
му буде угодно.
Насмјешио сам се тој шашавој мисли, као излијечени пија-
нац мирису ракије, помало сјетно, помало подсмјешљиво. Не
бих јој се зачудио, послије рата. Данас могу и без ње.
Чистио сам од прашине слику султана Абдул Хамида, лије-
пио за стакло сасушене звијезде, исправљао уврнуте рогове
полумјесеца, и није ми било смијешно. Сигурно због жене,
која ме дочекивала као да јој доносим срећу на поклон, и си-
гурно због дјетета, чији сам раст ослушкивао, с дланом на на-
бреклом трбуху, с ухом на тајанственом билу којим се нови
живот јављао из непостојања. Нисам више био сам. Било нас
је двоје, и треће још нерођено, јаче од нас, спона која ме све
више везивала с изгорјелим родитељским домом. Због њих
сам спокојно уређивао небески свод поред јавних нужника,

63
што се непрестано кварио и осипао. Нисам се више смијао,
због њих. Сјећао сам се, додуше, оног смијеха, и мислио на
сељаке из Жупче, који су тражили лешеве својих мртваца. Не
сувише често, можда и све рјеђе, јер вријеме упорно глође чо-
вјекову мисао, и од ње остаје костур, блиједа успомена, без
правог садржаја. Прилагођавао сам се, не мислећи о томе, и
Мула Ибрахим је био све задовољнији блиједом обичношћу
мојих мисли. Говорио је, некад: лови рибу! А могао је и да
каже: ожени се! Рађај дјецу! И то смирује незадовољство, јер
намеће обавезе... Најчвршће од свих: обавезе љубави.
Мула Ибрахим је добро познавао људе. Учинило му се да
је управо дошао тренутак који је очекивао. Поштено је хтио
да ми помогне, мислио је да вриједим више него да живота-
рим у овом ћумезу.
– Спреми се, ићи ћемо на сијело код хаџи Духотине – ре-
као ми је поносно.
Знао сам шта то значи. Тај позив је исто што и одликовање.
И још више, могућност сусрета с људима од утицаја. Хаџи
Духотина је некад туцао со, а послије се обогатио, и сваког
мјесеца приређивао гозбе за познате јунаке. Никад није био у
рату, никад није пушку опалио ни сабљу припасао, али је због
нечег волио ратнике и уживао да их сазива и части у својој
пространој кући. Круг позваних био је узак, строго одабран.
Нисам одбио, излијечио сам се од равнодушности којом
ме обогаљио рат. Постао сам као и остали паметни људи. Чак
сам помислио како имам среће, или је Мула Ибрахим свемо-
гућ.
Али је гозба прошла, а ми нисмо отишли. И многи мјесеци
су прошли, а позив није стизао. Нови гости не улазе, изгледа,
лако у ту кућу.
– Стрпљења! – тјешио ме Мула Ибрахим. – Вриједи при-
чекати.
А ја сам одговарао, да ме се не тичу ни ти некакви ратни-
ци, ни стари Духотина, мени је сасвим добро и без њих. И све
више сам се укопавао у увријеђеност, постала ми је одбрана.
Почео сам искрено да презирем те људе, непрелазним зидом
одвојене од оних којима је мјесто на том скупу. Старог Мех-
мед-агу, што је на бањалучкој војни први навалио на неприја-
теља и ускочио у шанац, чувеног јунака и чувеног пијаницу

64
који није поштовао ничији положај већ човјека, нису позива-
ли. Старог Дугоњу, с Беговца, исјеченог аустријским бајоне-
тима и једва састављеног, изрешетаног куршумима као да је
био мета на стрелишту, па је послије сакатим10 прстима пра-
вио оклагије и чибуке, нису позивали. Јуначког бајрактара
Мухарема, посљедњег од стотину бајрактара бањалучке вој-
не, што је без ријечи просио стојећи пред каменим ханом11,
нису позивали. И никог од старих јунака, ни једног јединог,
јер нови неће да дијеле славу ни с ким, али нису звали ни нове
ако нису имали положај и иметак. А позивали су за своју
софру углађене писаре, који ни за рођену мајку не би пошли
у рат, и отмене гиздавце, педерасте, винопије, забављаче, ла-
скавце, њих су позивали, ти јунаци који то више нису. Колико
жртава донесе један пораз, а колико ли тек побједа! Па нека
их, нека уживају у тој мртвој слави, прљајући је. Живио сам
без њих и досад, могу и одсад, и боље него с њима.
Готово цијела зима је прошла, и једног четвртка Мула
Ибрахим је ушао у радњу задихан, узбуђен, весео.
– Позвао нас је!
– Ко нас је позвао?
– Хаџи Духотина! Сутра увече, на сијело!
– Ти иди, ја нећу.
Стао је усред дућана, раскопчан, угријан, запрепаштен.
– Нећеш? Како нећеш?
– Тако. Немам воље.
– Чекај, молим те. Сигурно ниси разумио. Позвао нас је
хаџи Духотина. На сијело.
– Чуо сам, и разумио, али нећу. Шта ћу ја тамо?
– Како, шта ћеш тамо, ако бога знаш!
Изгубио је сву своју рјечитост, сву упорност, све паметне
разлоге. Сјео је, и гледао ме зачуђено. – И тако, нећеш. А по-
звани смо.
– Нико неће ни примијетити да ме нема.
– А знаш ли ти шта људи чине да би тамо дошли?
– Не знам, и не тиче ме се. Ја не бих учинио ништа.
– Гријешиш, много гријешиш.
10
сакат – богаљ, инвалид.
11
хан – зграда која служи за преноћиште путника.

65
 – Сметам ли ти овдје?
– Не сметаш, боже сачувај. Желим да ти буде боље. Нећеш
ваљда цијелог живота остати сиротиња?
– Право да ти кажем, свеједно ми је.
– Не знам шта да ти кажем. Неће нам се више пружити
оваква прилика. И наљутићемо их.
Изгледао је тужан и уплашен. Тужан због мене, што ни-
сам прихватио његову помоћ, уплашен због њих, што не при-
хватам њихов позив. Постидео сам се, помислио: колико је
ријечи морао утрошити, колико разлога измислити, колико
ласкавих осмијеха упутити, да би ми отворио тешко присту-
пачну тврђаву. И колико је времена изгубио, трчкарајући од
једног до другог, ради мене. А ја грубо и незахвално одбијам
сву његову бригу и сву његову добру вољу.
Зато сам рекао мекше, правдајући се:
– Биће нам досадно тамо. Никога не познајем, не знам ни
како се разговара с таквим људима.
– Ћути и слушај. То је можда најбоље. Онда, идеш?
Оживио је, радост му се вратила. Нисам могао да га поно-
во разочарам.
А онда ме погледао сумњичаво:
– Увриједио си се што те нису позвали раније?
– Нисам се увриједио. Жао ми је што си се толико понижа-
вао ради мене. Не вриједе толико.
– Нисам се понижавао. А ти си се увриједио, знам те ја. И
због празне сујете, пропустио би овакву прилику!
Заиста нисам више имао воље да идем на то проклето
сијело. Био сам још повратник с Хоћина, и поред жене, и по-
ред дјетета које смо очекивали, и поред потребе да се нада-
мо нечему што није убога сиротиња, ради њих. Још су мутне
хоћинске магле у мени, и понекад тешка туга због људи. И сад
треба да постанем лукав, одједном, и да се приклоним ко зна
пред ким, за неко мјесто које ће ми омогућити бољи живот. А
шта бих са стидом послије? Остао би ми смрад у души. Сиро-
тиња сам, али просјак нисам. Прихватио сам први позив, не
сматрајући то ни чашћу ни повластицом. А кад су ме одби-
ли, ја сам их отписао. Осјетио сам то као понижење и увре-
ду (Мула Ибрахим је добро погодио), и вратио им презиром
који је спасавао мој понос.

66
 Сад, међутим, пред сутрашњу извјесност, почео сам да се
нагађам са својом савјешћу. Ни пред ким се нећу понизити,
али ако се јави прилика, било би лудо да је не прихватим.
Нисам знао како би се та прилика могла јавити, али сам ос-
тављао случају да се побрине за моју срећу. Ако га не буде,
остаћу на истом, и опет је добро. Чак сам се надао да ме неће
нико запазити, па ћу се опет вратити у свој навикнути ток. И
како, и о чему да разговарам с тим људима? Послије Хоћина,
умио сам само гледати у воду, слушати врапце и писати ту-
жбе и жалбе несрећном свијету. Ријечи, нарочито паметних и
угодних, није било у мени, ни за кога. Осим за Тијану, с којом
сам, у ноћи, разговарао тихо и дуго, а ујутро то не бих знао
поновити, толико је било плод ноћи, само наше, и толико је
извирало из срастања, да га је и јутарње свјетло потискивало
у пријатно али нејасно сјећање, па се губило, чак до сљедеће
ноћи, а онда се опет јављало, као понорница.
А какве ћу ријечи наћи за њих?
Увече сам сједио с Тијаном у нашој малој соби, јединој,
осим ходника и осталих скривених просторија, у које нећу
моћи ући ако одебљам, што се сигурно никад неће десити. Та
наша собица има неколико предности и безброј мана. Јевти-
на је, сами смо, и како је изнад пекаре, зими је увијек топла,
а свако јутро буди нас свјежи мирис хљеба. Додуше, љети је
тешко, грије нас сунце и врела пекарска пећ, а жохари12 ходају
слободно, као да нас нема. Предностима смо се веселили, а
врелину подносили стрпљиво, отварајући врата и прозоре.
Жохаре смо одгонили неким травама које је Тијана куповала
на Башчаршији. Или смо одмахивали руком, живећи с њима
у миру. Брига би ме било за жохаре, да се она није гадила,
нарочито ноћу кад почну да шушкају по поду и постељи. Бу-
дио сам се понекад, и затицао је како сједи у постељи, обухва-
тивши кољена ракама.
– Шта ти је?
– Ништа.
– Боли ли те штогод?
– Не боли. Спавај.
– Чудна си вечерас.
12
жохар – бубашваба, инсект.

67
 – Срећна сам вечерас.
Прихвато сам тај разлог, јер ми се спавало, али сам се су-
традан питао: зар се и од среће не спава.
Мени је у овој нашој врелој соби било боље него на Хоћи-
ну, њој горе него у њеној кући. Она то није признавала, због
мене. Нисмо говорили паметно, не бих то волио и да смо мо-
гли, стало ми је да будемо пажљиви једно према другоме, и
били смо, не трудећи се. Све док се не бисмо наљутили, због
ситнице, због глупости, због нечег што нисмо могли ни за-
памтити.
Рекао сам јој да сутра идем на сијело13 код хаџи Духотине,
испричао сам и како сам био одбио и поново пристао, због
Мула Ибрахима.
– Зашто да не одеш? Наћи ћеш се с људима, попричати.
Шта је у томе рђаво? Хоћеш ли остати дуго?
Није знала лагати. У животу нисам срео никога ко је био
толико неспособан да сакрије оно што мисли. Одавала се гла-
сом, изразом лица, ако не и изравном ријечју.
Сувише је лако пристала. Чак ме и наговара. Зашто?
Упитао сам:
– Не волиш што идем?
Насмијала се:
– Не волим што идеш! Никад не волим кад идеш од мене.
– Можда би вољела да не идем ни на посао?
– Наравно да бих вољела.
Сад сам и ја почео да се смијем. Сасвим је луда.
– Ко живи тако?
– Ја бих жељела да живим тако.
– Добро, хоћеш ли да не идем на то сијело?
– Не. Отићи ћеш, свакако. Мислио би послије да си нешто
пропустио.
– Зашто се сад љутиш?
– Не љутим се.
А онда је додала, као да се правда:
– Мало сам узнемирена. Можда због трудноће.
То мало лукавство, којим је ублажавала своје незадо-
вољство, отклањајући моје, скренуло ми је мисли према оном
13
сијело (село) – вечерња седељка, посело.

68
трећем, присутном а невидљивом, што нас већ мјесецима
држи у напетости, и присиљава да га уплићемо у свој живот,
да свој пут и своја хтијења одређујемо према њему.
Због њега, и због ње, морам изаћи из ове собе. Због њега, и
због ње, отићи ћу на то вражје сијело. И бићу паметан, и бићу
лукав.
Ставио сам руку на њен трбух, и ослушкивао прстима.
Ћутећи.
На сокаку су се стишавали гласови, испод нас су убацива-
ли цјепанице у велику пекарску пећ, жохари су још мировали
у својим рупама чекајући да угасимо свијећу. А ја сам држао
длан на затегнутој округлини трбуха, на заштићеном тијелу
малог човјека што је већ живио у најсигурнијем и најугод-
нијем од свих скровишта овога свијета. Хтио сам да кажем
штогод лијепо овој жени чије је крхко тијело унаказио тај не-
познати пуноглавац, хтио сам да мислим штогод лијепо о том
драгом пуноглавцу, који ће бити оно што ја нисам био. Хтио
сам, а нисам умио.
Троје нас је, у цијелом свијету само троје: моји прсти, њено
тијело и његов уједначени дамар. Ухваћени незауставним ко-
лањем крвотока. Није важно шта се дешава у свијету, није ва-
жно шта ће бити сутра, важан је овај час блаженства без ми-
сли. Да ли ће ме истјерати из куће, овај трећи, као што је син
истјерао болесног Мустафу Пуховца? Или ћемо се поносити
један другим? Или ћемо се подносити, као већина? У овом
тренутку то нема никаква значаја.
Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај ни-
када више. Никада: једина коначност.
Први пут знам шта је срећа, осјећам је, видим, миришем.
Цио свијет и цијела васиона, нас троје. Никог другог осим
нас нема.
И има срећа. Да ли је могу задржати?
Хтио сам да јој кажем: мила моја, због њежности што је
врело запљуснула моје унутарње обале, али она је спавала,
осмјехујући се, у сну. – Спавај и ти – рекао сам оном трећем, и
угасио свијећу. Жохари су сигурно нестрпљиво чекали да их
пустим у собу. Можда су закаснили на неки свој обред.

69
 Напољу је прољетна ноћ, и мјесечина. А ја не могу да за-
спим, од среће којој нисам тражио разлог. И нисам се чудио
што је тако.
Како би друкчије и могло бити?
 4. НЕПРИЈАТЕЉСКА ЗЕМЉА
Нико никоме не може натоварити толико муке на врат ко-
лико човјек сâм себи.
Шта ми је требало да идем на ово сијело, на којем ћу бити
све што нисам ја, или ћу бити ја, каквог не бих желио да ме
виде, глуп, неспретан, досадан, никакав. А боље би било да се
то не зна, или да се зна само код куће.
Био сам у недоумици и кад треба да стигнем. Ако дођем
касно, послије осталих, сматраће да сам непристојан. Ако
дођем рано, рећи ће да се утрпавам прије свих осталих. Како
год окренеш, мука.
– Да не закаснимо? – питао сам Мула Ибрахима који је
ишао поред мене, срећом или по несрећи, јер бих се вратио,
да сам био сâм. – Да не закаснимо? Или да не поранимо?
– Сачекаћемо да људи изађу из џамије, па ћемо тада крену-
ти, с божјом помоћи.
– Сад ми је криво што сам пошао.
– Само се држи уз мене!
На раскршћу, освијетљеном фењером, пред улицом у којој
станује хаџи Духотина, стајао је стари бајрактар Мухарем1,
и просио.
Дао сам му нешто ситниша, стидећи се. Стидио сам се што
му дајем милостињу, стидио сам се што идем на сијело. Њему
је мјесто тамо, а не мени. Мјесто му је прије свих који долазе.
– Страшно је што овакав човјек проси – рекао сам неве-
село.
– Проси за инат, што су га заборавили. Зато и стоји овдје,
да га виде.
– Свеједно, опет ме стид.
1
Мухарем – муслиманско мушко име које се даје детету рођеном у
првом месецу муслиманског календара који се зове мухарем.

71
 – Ниси ти крив.
Нисам крив, али се стидим. Опрости, стара прзницо2,
мислио сам у себи. Ти то чиниш из ината, ја ово чиним из
невоље. Ти хоћеш да ти буде горе, ја хоћу да ми буде боље. Ти
не можеш ово моје, ја не могу то твоје. А не ваља ни једно ни
друго, чини ми се.
Стајали смо у мрачном сокаку, као дјеца, скривајући се,
као будале, чекајући. Постало је мучно, и смијешно. Зар ова-
ко изгледају часне узванице!
Па сам почео да псујем, и те некакве старе ратнике, и себе,
луду, изгледаћу међу тим споменицима као мајмун, лажно ћу
се осмјехивати и искрено страховати, а могао сам лијепо сје-
дити са женом код куће, и бити шта хоћу и какав хоћу. Никад
човјек не може тако упропастити живот као кад жели да га
поправи, а не зна ни зашто ни како да га поправи, нити знам
је ли то поправљање или кварење, поготову ако изгубим свој
мир.
– Ево излазе с молитве – шапнуо је Мула Ибрахим, као да
оглашава почетак битке. – Хајдемо! А што кажеш за жену,
то је лако. Жена ће чекати. Ови неће. А без њихове помоћи
нећеш далеко стићи.
Док смо улазили у кућу старог хаџи Духотине, поред мо-
мака са свијећама и фењерима, Мула Ибрахим је рекао тихо:
– Буди уза ме!
Погледао сам га изненађено: ја сам се надао охрабрењу од
њега, а он од мене тражи помоћ!
– Бојиш ли се?
– Мало.
– Зашто онда идемо? Хајде да се вратимо!
– Не можемо више да се вратимо.
– Е кад не можемо, нека их ђаво носи! Држи се храбро, као
да идемо у непријатељску земљу!
– Ма какву непријатељску земљу, кумим те богом вели-
ким! – завапио је запрепаштен.
Насмијао сам се весело, ослобођен страха и нелагодности,
излијечен његовим страхом. А устрашиле су га моје нео-
збиљне ријечи, којима сам пркосио и себи и њима, не знајући
2
прзница – пргав човек, свађалица.

72
заправо ни од чега се браним, па је, сметен, ударио ногама о
степенице, једва савијајући укочена кољена. И гледао ме као
паликућу, зачуђен и огорчен због моје јадне побуне. Бадава,
с таквим страхом не вриједи живјети, и не бих ни живио, кад
би ме једном савладао. Јер, друго је уплашити се кад има ра-
злога, у несрећи, или рату, то мора свако, а друго је плашити
се увијек, од свега. Снажни Мехмед Пецитава, говорио је, не-
кад, у хоћинским мочварама: – Бој се овна, бој се говна, а кад
ћу живјети?
Кад ћу живјети, Мула Ибрахиме, ако се будем увијек бојао?
Кад ћу онда живјети, господо из непријатељске земље?
Било је смијешно то моје кочоперење, и знао сам да је
смијешно, јер сам и ја малоприје осјећао страх, а све је наста-
ло у мојој уобразиљи, и страх и опасност. Али то је исто као
стварно, и унапријед сам се ушанчио у хладној одбојности.
На првом кораку у овој богатој кући видио сам да је моја
одбојност смијешна, а оклоп непотребан. Домаћин, хаџи Ду-
хотина, низак, великог трбуха, набијен као надјев, дочекао
нас је озарена лица, толико понизно љубазан, да нисам вје-
ровао својим очима. Шта ли је то Мула Ибрахим испричао о
мени? Или је овај дивни човјек толико племенито гостољу-
бив, да и својим неугледним гостима указује оволико по-
штовање? Како је моја представа о свијету и људима била
погрешна и неправедно ружна! – мислио сам гануто збуњен,
спреман да своју одбојност преокренем у њежну љубазност,
као грбава дјевојка којој говоре лијепе ријечи.
Али, авај, ничему нека се не нада грбава дјевојка!
Тај дивни човјек је прошао поред нас, као да смо сјенке.
Његово озарено домаћинско лице, широко раскриљене руке
за загрљај, и понизна љубазност, нису били намијењени нама,
већ кадији који је долазио иза нас.
Мула Ибрахима и мене дочекали су синови домаћинови,
службено учтиво, да се не можемо ни похвалити ни пожа-
лити, и одмах нас раздвојили, разврставши њега у средњу,
мене у предњу собу, до улаза. Кадију је домаћин провео у
посљедњу, невидљиву и неприступачну собу, за најугледније
госте. Ти најугледнији долазили су посљедњи, и пролазили до
свог издвојеног скровишта, обавијени нијемим поштовањем
и понизним ћутањем, као мртваци.

73
 А гдје су ратници?
Било их је свега неколико. Остало су људи из чаршије, из
уреда, из еснафа: ово је мјесто гдје се вриједи показати. Мо-
жда су многи слични моме Мула Ибрахиму.
Насмијао сам се, сјетивши се његових ратних заслуга.
До мене је сједио старији човјек, прилично неуредан, под-
буо, већ пијан, чини ми се. И сад је пио, држао је бардак поред
себе, и потезао, кад је мислио да га нико не види. А често је
мислио да је невидљив.
– Зашто си дошао? – упитао ме смркнут.
– Зашто?Низашто!
– Баш низашто? Све ти је потаман? Ништа не тражиш?
Ништа не молиш?
– Ништа.
– Јеси ли богат? Имаш ли велику плату?
– Богат сам, и имам велику плату.
– Е, благо теби! Ко има с једне стране, добиће и с друге.
Благо теби!
– Радим као писар код адвоката. Примам двадесет пет гро-
ша на годину, благо мени.
– Ау, такав ли си! Богме си ти приличан јад. Узми мало ра-
кије!
– Не пијем.
– Нећеш од мене? Да ти није испод части, случајно?
Попио сам, да га не наљутим.
– Ето видиш да пијеш! Хајде још једну! Све, све, тако!
Друга је отишла лакше него прва.
– А не пијеш, велиш! Видим како не пијеш? Велики си
шаљивчина, изгледа. Зашто си се оно малоприје насмијао?
Волим кад се људи смију.
Похвала ми је пријала, осјећао сам се лијепо.
– Гледам, гдје су ратници? Па се сјетим како сам једног чо-
вјека пренио преко набујале ријеке, а он се унередио од стра-
ха. Па можда су се, велим, многи од ових исто тако унередили
од страха, и то им је сав рат и сва ратна невоља.
Из њега је одједном праснуо смијех, као пуцањ, попрскао
ме ракијом како је почео да пије, загрцнуо се, искашљао,
дошао себи, и наставио да се смије, из гласа, грохотом, уда-

74
рајући се руком по кољену, клатећи се цијелим тијелом,
вриштећи, па сам се уплашио и за њега и за себе.
– Пиј! – пружио сам му бардак, да га смирим.
– О, брате, шта кажеш: унередио се, и то му је сав рат!
Смијех му је прекидао само кашаљ.
Људи су почели да се окрећу.
– Испричај то, молим те. Испричај свима! Поцркаће од
смијеха!
– Таман посла! То није за причање. А можда сам измислио.
– Ако си измислио, добро си измислио.
– А ти, зашто си ти дошао?
Није ме чуо.
– Велиш: сав рат и сва ратна заслуга!
– Чекај, не волиш да причаш о себи, изгледа. Питам те:
зашто си ти дошао?
Желио сам да се забави собом, да ме ослободи свог неугод-
ног смијеха. Питао сам га, и гурао му бардак у руке.
И заиста, помогло је. Још је смијех проваљивао из њега,
али све тише и ређе. И пили смо поново, нисам се више па-
зио, само да заборави оно што сам рекао.
– Моје је сасвим обично, ништа.
– Свеједно, причај.
– Био сам у рату, заробише ме Аустријанци, тешко рање-
ног. Излијечили ме, па заборавили на мене. Сјекао сам дрва у
Тиролу. Три пута сам покушавао да бјежим, па су ме затвара-
ли у све дубљу тамницу. Пустише ме послије пуних девет го-
дина. Хајде, веле, и не памти нас по злу. Нећу, велим ја, нисам
био у сватовима већ у заробљеништву.
Дошао је кући и жени, али у кући и на жени други, и на
његовом имању. Петоро су дјеце изродили, с њим није имала
ниједно. Разумио је, и није се љутио: чекала, чекала, па се уда-
ла. Ал’ сад нека му врате његово, то јест кућу и имање, а жену
поклања. Просто и лако. Ал’ јест, ту сад почиње петљанија,
а низашто. Како се дуго није јављао, а неки су видјели кад је
пао тешко рањен, кадија је издао потврду о његовој смрти, и
жена је све наслиједила и донијела другом мужу. Шта сад да
се ради? Он тражи своје, није продао ни прокоцкао, већ све
оставио у најбољем реду, а да није мртав, ето, сви виде. Какав
ту доказ треба? Ал’ муж његове жене, његов замјеник, који је

75
свој мушки посао добро обавио, каже овако: да је човјек жив,
жив је; да је имање било његово, било је. Само, да није било
кадијине потврде о његовој смрти, а он је богме није писао, не
би се женио његовом, то јест својом женом, нити би је узео да
није имала иметка, јер он свога нема. А и да је полудио, па и
то учинио, не би наваљао толико дјеце.
И је ли он крив што је човјек остао у животу, и што га је
кадија прогласио мртвим? Пристаје да се нагоде, ако већ не
може друкчије, да му врати жену и двоје-троје дјеце, и да му
остави пола имања. Или да живи с њима, неће им бити тије-
сно. А човјек неће, ни жене, ни дјеце, тражи своје, или макар
половину, јер ни он није крив што је остао у животу и што га
је кадија прогласио мртвим. И више воли што је тако него да
га је кадија прогласио живим а он да је мртав. Сад, ето, гледа
да буде стално на очима овима што рјешавају да се ова непо-
требна заврзлама распетља некако.
Сад сам ја почео да се смијем. Почела је да ме хвата ракија.
– Па ти рече да је то сасвим обично!
– И јест! Имање моје, дјеца његова. Шта ту није јасно?
Тада је, не журећи, из средње собе изашао Џемал Зафра-
нија, с наочарима, које му нису много користиле, али је гле-
дао слухом, који га је одлично служио. Послије, из близине,
провјеравао је слабим очима. Привукао га је наш гласни
смијех, то је овдје сасвим ријетко.
– Код вас је весело – насмијешио нам се љубазно.
Он се увијек смијеши, увијек говори лијепе ријечи.
– Изгледа да је увијек смијешно кад се прича о правом жи-
воту – рекао је мој нови познаник, зачудивши ме том при-
мједбом. Била је паметнија него што сам од њега могао оче-
кивати.
Па се окренуо мени:
– Познајеш ли Џемал-ефендију? Писар код кадије. Добар
човјек.
– Ишли смо заједно у медресу. Само је Џемал-ефендија
млађи. Уши сам му извукао због логике. Добро се познајемо.
– Мислим да сам сад у логици бољи од тебе.
– Сигурно. Моја плата је двадесет пет гроша. А само један
твој осмијех вриједи толико.
Ведро се насмијешио, као да је чуо лијепу шалу.

76
 – Зашто не свратиш до мене?
– Да ти не одузимам драгоцјено вријеме.
– Сједи, Џемал-ефендија, попиј с нама – наваљивао је би-
вши заробљеник. – Нисам ни знао да сте пријатељи.
– Не пијем, хвала.
– Он не пије, не пуши, нема порока. Осим оних које крије.
Не волим га, увијек ме одбијао својим лажним смијешком,
својом опасном љубазношћу, својим њушкањем, чак и кад
сам био јачи од њега. Сад поготову. Не волим људе који раде
код кадије. Да му је кичма од жељеза, пукла би за два мјесеца.
А он већ двије године писар, и неће дуго остати на том мјесту,
попеће се. Њега није требало ни ломити, он се савија прије
додира. Сличан је води, нема свога облика, прилагођава се
суду у који га наспу. Ништа му није гадно ако му је корисно,
јер је имао један једини циљ у животу: да успије, да побјегне
од успомене на сиротињско дјетињство и на оца затворског
стражара, пијаницу и свачијег шпијуна, који је умро презрен,
а син му је и ту породичну несрећу претворио у своју корист,
играјући жртву, док није стао на ноге, и молећи помоћ моћ-
них пред ненаклоњеном судбином. А кад су сви заборавили,
он није. Све је памтио. Отац је био крив зато што је био јад и
сиротиња, крив што није знао да искористи зло које је чинио.
Да је био моћан, нико га не би презирао, бар не јавно. Клања-
ли би му се, макар га и мрзили. Зло и невоље које је учинио
људима, могао је добро уновчити, могао је од њих направити
степенице по којима ће се попети, можда и високо. Многи
тако раде. Али отац је био слабић, за ситне паре је продавао
своје способности. Он неће бити слабић. Учиниће све, али
ће исправити очеву грешку. Био је миран, одмјерен, опасан,
знао је колико га се људи плаше и, смијешећи се, уживао у
томе.
Не мислим о њему, не тиче ме се, као ни толике ражне
ствари у животу. Али вечерас сам осјетљивији, мало пијан,
мало узнемирен, мало крут због оклопа којим сам се шти-
тио. Зато ми је сметао. Сјетио сам се како о њему говоре, са
смијешком и готово с признањем, да је већ годину дана љу-
бавник богатог хазнадара3 Фејзе, нешто зато да би имао моћ-
3
хазнадар – чувар ризнице, благајник.

77
ног заштитника, а највише зато што је хтио да се ожени њего-
вом кћерком миразушом. Да ли жели прво да га одобровољи
па ће онда за уздарје затражити кћерку, или ће и даље ткати
на два разбоја, што је вјероватније, то не знам.
Али знам да ми је гадан, мучно ми је од његова осмијеха,
желио сам да оде, зато сам га вријеђао. Није показивао да се
љути, иако је добро мирисао туђе ријечи, и знао је на што ми-
слим говорећи о његовом скривеном пороку.
Занимало ме шта ће учинити, био сам пјански мушичав.
Да ли ћу га истјерати из заклона његова тобожњега мира,
хоће ли почети да црвени, да се љути, да праска, хоће ли ме
ударити презривом ријечју? Или ће почети да ми се супро-
тставља, да се препире, ма о чему, да би показао надмоћ?
Само нека изволи! Не бојим се ни његове памети ни његова
положаја: моји разлози су јачи, јер су слободнији; моја ријеч
је храбрија, јер ништа не тражим. Задовољан сам својом си-
ротињом.
Упоран је у својој љубазној надмоћности.
– А које то пороке кријем? – упитао је весело.
– Оне за које не знамо. Зар постоји човјек без порока?
– Изгледа да постоји. Немам порока, ниједног.
Мирно гледа, мирно говори, безобзирно лаже.
– Нисам знао да и такав човјек постоји.
– Зашто би то било чудно? Бог нас ствара, и његова је воља
да будем овакав какав сам.
– Безгрешан?
– Без гријешних пророка.
– Не кажеш то ваљда озбиљно?
– Сасвим озбиљно. Зар ти не вјерујеш у божју вољу?
– Одговорност и за зло и за добро пребацити на божју
вољу, значи заклонити себе за начело. То је врло мудро. Ви-
диш, у рату, један коморџија4 је изгубио духан за војску. Ис-
питивали су га, а он је непрестано говорио да га је изгубио, и
да је то божја воља. А продао га је, тврдили су свједоци, волио
је да пије. Онда је божја воља и што је волио да пије.
– А зар није?
4
коморџија – припадник коморе; комора – позадинска војна једи-
ница.

78
 Миран је, ведар, помало подсмјешљив, не држи ни до чега
што бих могао рећи. Бијес ме хвата.
– Глупости! Што има више светих склоништа иза којих се
људи крију, све је више простора за људско зло. Човјек увијек
измисли разлог изван себе, да би се ослободио одговорности
и кривице. То је подстицај за заједничку неодговорност. Теш-
ко човјечанству док је тако.
– Хоћеш да кажеш да свако одређује шта је добро, шта зло?
– Свако! И ниједно зло не може постати добро, зато што га
прихвата већина.
– Да ли је и одбрана зло? Одбрана вјере, на примјер?
– Одбрана је често напад.
Зафранија ни тада није престао да се смијеши. Од какве је
грађе? Је ли то снага или неосјетљивост?
– Нетачно, али занимљиво – рекао је без љутње.
Ухватио ме под руку, одвојивши ме. Изгледали смо као
најбољи пријатељи.
– Добро да те људи нису чули.
– Мислиш да се бојим? Оно што мислим, не кријем ни од
кога.
– Немаш зашто да се бојиш. Али није лијепо. Ни корисно.
Могли би те погрешно схватити.
– Брига мене како ће ме схватити.
– Требало би да те је брига. Ово су наши најбољи људи.
– Најбољи? Јеси ли видио бајрактара Мухарема кад си до-
лазио овамо? Најбољи можда гладују, или умиру по тамни-
цама.
Тада сам примијетио, по његовом ликовању које је скри-
вао тобожњом нелагодношћу, и по гробној тишини што је
настала одјеном, да он ништа друго није ни желио него да ја
ово кажем! Зато ме довео у средњу собу, а ја то нисам ни при-
мијетио, зато ме подстицао, рачунајући на мој пијани понос,
да се истртљам као будала.
Слушали су увријеђени, смркнути, злослутни, Мула Ибра-
хим је увијао мршавим вратом, као да је прогутао живу је-
гуљу.
Али моју лудост ништа више није могло зауставити. Ћо-
рави лупеж се преварио ако је мислио да ћу се уплашено по-
вући. Ништа рђаво нисам рекао. И они то знају.

79
 Наставио сам да говорим, сад већ морам. Не бојим се, али
ћу објаснити шта мислим. Потребно је да неко каже. Не мо-
жемо сви ћутати, увијек.
Не желим никога да вријеђам (рекао сам блаже), али ме
потресла прилика и судбина старог бајрактара. (А онда ми
се учинило да се правдам, из страха. Понос ми је дошапнуо
оштрије ријечи.) Је ли бајрактар гори од нас овдје? (И то је ус-
тупак! Хтио сам да кажем: од ових овдје! Ах, биједо!) А коли-
ко има таквих? Не водимо рачуна ни о живима ни о мртвима.
(Ето, то је, то је! Истину треба рећи!) Живот овог народа је
глад, крв, мука, биједно таворење на својој земљи и бесми-
слено умирање на туђој. Сви моји другови на Хоћину су из-
гинули, као пси, ни сами не знајући зашто, и хиљаде других
јадника исто тако. А да су се вратили, можда би просили, као
Мухарем бајрактар. Није добро ако мислимо само на своје
добро.
Мула Ибрахим је прогутао своју јегуљу, и сад је штуцао,
потпуно модар у лицу.
А ја сам знао, чим сам то рекао, да сам изговорио безброј
глупости, без разлога и без потребе.
Џемал Зафранија се није надао да ће његова лукава освета
због увреде бити толико савршена. Али нисам имао куд, нити
би ми помогло кајање. Нека их ђаво носи, испао сам будала,
али сам рекао што одавно нису чули.
Лијепо је испао мој покушај да постигнем нешто боље у
животу!
Неки су скочили према мени, да ме бију, неки млађи и
нижи по положају, увријеђени и за себе и за оне моћније.
Џемал Зафранија их је умирио, и извео ме из куће.
– Шта ти је ово требало? – упитао ме пријекорно.
– Није требало мени, већ теби. А сад се склони, да те не
избијем.
Мој разлог му је изгледао убједљив, и вратио се у кућу, без
застајкивања.
Дочекала ме ноћ без мјесеца, још није изашао. Моје сијело
се завршило рано.
И тако, десило се.
Чије ли сам то ријечи говорио тамо, пред смркнутим љу-
дима? Можда су биле и моје, али их никад нисам изрекао

80
тако оштро, чак ни у себи. Биле су у мени, сигурно, и ријечи
и мисли, одакле бих их извукао него из себе? Не смијем пити,
мислио сам, лако ме хвата, и не владам собом. Али није било
само ради пића. Говорио сам из пркоса, да наљутим Зафра-
нију, а онда нисам хтио да се повучем. А он је од мене напра-
вио мајмуна, вукао ме као лутку на концу, усмјерио ме тачно
како је смислио, и пустио ме да играм лудију! А био сам увје-
рен да сам паметнији од полуслијепог кепеца! Бадава, увијек
је сумњиво кад неко мисли за себе да је паметан.
И одједном сам се сјетио! Из магле успаваних успоме-
на допливао је озбиљни лик студента Рамиза, и оно што је
рекао у тмурним хоћинским шумама. Запамтио сам то, и не
знајући, и поновио, истим ријечима, у најнезгоднији час.
Е па, нека ми је на здравље!
Још сам осјећао лако пијанство, од којег се не тетура, али
ми се мисли тешко сабиру. Одлучио сам да прошетам поред
Миљацке, да ракија извјетри из мене. Због жене. Рекла би: –
Их, побогу, зар је за тебе пиће! Као да говори дјетету. А морам
и да смислим како ћу јој рећи шта сам све истртљао. Ништа
од ње не кријем, гризе ме нешто кад не кажем, а узалуд је и да
кријем. Она осјети сваку промјену у мени, и најмању. Осјети
и кад слажем, макар ситно. Зато ћу јој све испричати, иако
се осјећам нелагодно. Па, прославио си се, рећи ће кад јој ка-
жем. Шта да кажем? Да је Зафранија направио од мене буда-
лу? Да сам намјерно све рекао, јер ме то мучило? Да сам био
пијан и да нисам знао шта говорим? Шта је истина? Или је све
истина, све помало?
Тачно је оно што сам изговорио, и заиста тако мислим, али
није требало да кажем. Себе нисам задовољио, јер се стидим,
а нико због мојих ријечи неће почети друкчије да мисли него
што је досад мислио.
Глупо, непотребно, некорисно. А све због Зафраније!
Душу му његову педерску, баш ме курвински намагарчи.
Чувај се педераста, говорио је Смаил Сово, или можда неко
други, све почињем да приписујем погинулим друговима. И
још је говорио, тај неко: Они што се не крију, још и некако, ал’
они што се крију, то је најгори скот.
Па куд баш на себи да се увјерим!

81
 Уосталом, баш ме брига. Ко зна за што је ово добро. Са
својим шкртим, плашљивим, добрим Мула Ибрахимом пи-
саћу и даље жалбе и молбе незадовољним људима, и писма
војницима, увијек ће их бити, као и ратова. Чак је и боље него
да добијем неки важнији положај. Овако од мене нико не
зависи, ја сам само посредник, да туђе молбе дођу до туђих
очију, и могу да жалим и тјешим људе због правих или за-
мишљених несрећа. Тако сам увијек на њиховој страни. А не
би било веће муке него да пресуђујем ма у чему. Ко ће пре-
судити између бившег аустријског заробљеника и његовог
насљедника? Све је међу људима запетљано, и ни за кога се не
може рећи да је сасвим прав или сасвим крив. (Очита је само
неправда која понижава и убија људе, али њу нико не дира.)
Е па, у реду, помислио сам ведро, вечерас сам пресудио себи:
никад нећу пресуђивати никоме. И хвала богу. А оно што сам
рекао, истина је. Додуше, истина гледана одоздо, али како
бих друкчије могао да гледам? Они одозго, виде је друкчије. И
тако, враг је однио, свако има своју истину и то је баш добро,
само не знам зашто се зове истином, јер би истина морала
бити једна, па бисмо помрли од досаде, а најбоље је кад је туђа
истина неистина, забавније се живи.
Заплевши тако своју лудорију у кучине површног ра-
змишљања, и олакшавши себи муку, јер сам се оправдао ка-
квим-таквим ставом, а став даје право и храброст, кренуо
сам уским сокацима, према својој кући. Насмијаћу се још с
врата, рећи ћу Тијани...
Нисам стигао да смислим шта ћу рећи. Осјетио сам да ми
се глава распрснула од ударца и, падајући, чуо сам нејасно
како око мене клопара много ногу, као маљице о бубањ. Онда
сам се онесвијестио.
Не знам колико сам лежао, ни колико је трајао тај сан без
снова, поклоњен ударцем, а кад сам почео да се освјешћујем,
нејасно сам видио мјесечину над собом. И опет сам затворио
очи, тешке и снене.
Неко је ишао сокаком, пошао је према мени, осјетио сам
по корацима, али је нагло застао, и журно се удаљио. Шта се
то десило са мном? Питао сам се с напором, једва покрећући
умртвљени мозак. Бољела ме глава, бољела ме кичма, боље-

82
ле су ме руке и ноге, у устима је горјела ватра. И опет ми је
несвијест отјерала муке.
Пробудио ме нечији глас и нечије руке по мени.
– Хвала богу, није мртав – шушкао је глас. – Можеш ли
устати?
– Шта се то десило?
То питање је заспало и пробудило се са мном.
Чуо сам како негдје тече вода из чесме. Да ми је само кап!
– Откуд ја знам шта се десило. Наилазим случајно, и ви-
дим, неко лежи, напио се, мислим. Приђем, кад – ти. И ниси
пао од пића, пријатељу. Неко те добро премлатио.
Препознао сам га: Махмут Неретљак.
Нешто је чистио по мени.
– И усрали су те, несрећниче, од тјемена до кољена. Усрали
и упишали. Пих, што заудара, убио га бог. Скидам говна овим
дрвцетом, али богами, не може, ево сам и руке укаљао. Јеси
ли се с ким тукао?
– Хтио бих кући.
– Па, кући, сигурно. Нека те жена добро опере, а за убоје
ћеш видјети послије. Хајде, можеш ли устати? Пљувао сам,
избацујући из уста крв и говна.
– Да се мало оперем.
– Можеш мало. Ал’ оно главно нека ти опере жена, у лук-
шији. А ти обуци друго одијело.
Друго одијело немам, Тијана је ово, једино, крпила и
уређивала за сијело, а сад ће ме видјети оваквог. Уплашиће се.
Довео ме до чесме, ставио сам главу под млаз, ухватио
гутљај хладне воде и испрао уста, мртвим рукама прешао
преко одијела, да скинем прљавштину. Да ме Тијана не види
оваквог.
– Не дирај то, само ћеш размазати.
Опет сам ставио главу под чесму, да ублажим бол на тјеме-
ну. Махмут ме придржавао.
– Е видиш ти среће! Ја хоћу кући, а друштво не да. Шта си,
веле, навалио, сједи још мало. Те мало попиј, мало попричај,
таман да наиђем на тебе.
– Неко је пролазио овуда. Удаљио се кад ме видио.
– Нико не воли петљанију, мој Ахмете. Лакше је побјећи
него помоћи. А и шта ће му да иде по суду, да сведочи, да губи

83
вријеме? Ако ћеш људски, није ни право. Хајде, наслони се на
мене. Видиш, и то би могао бити посао: водити кући оне које
нађеш на улици.
Није ме питао шта ми се десило, ни ко ме премлатио, ни
зашто, није се ни чудио. Рекао сам да ме неко ударио изнена-
да, из мрака. Ни то га није изненадило.
– Свашта се дешава – рекао је мирно. – Можда су разбој-
ници, има их данас више него поштених људи. А можда је и
грешка. Чекали другог, па ударили тебе, погријешили. Имао
си среће, није тешко кад бију, тешко је кад чекаш. Гледаш и
чекаш, па боли унапријед. Боли и послије, као тебе сад, али
то је лакше.
Знам, њега су тукли, намртво, за лажне бакрењаке. Мене
за истините ријечи.
– Ништа не говори мојој жени – рекао сам.
– А шта јој имам говорити, видјеће и сама.
Тијана ме дочекала будна, чекала би цијелу ноћ, сигурно, и
запрепастила се кад ме видјела. Укочила се у вратима, прене-
ражена од страха. Рекао сам, осмјехнувши се с напором, да не
треба по овом граду ходати ноћу, неко ме ударио, и побјегао,
али, срећом, није опасно.
– Богме је свашта урадио по њему, па онда побјегао –
објаснио је Махмут. – Него, да га свучемо. Па ти опери одије-
ло, а ја ћу му привити хладне облоге.
Скинули су ме, опрали као дијете, као мртваца, Махмут
ми је ставио крпу на чворугу. — Поголема — рекао је. – Штета
што немаш ракије, извукла би убој. А и нама би добро дошла.
А кад је Тијана почела да купи испрљано одијело с пода,
сагнувши се с набреклим трбухом, он се насмијао:
– Остави то, снахо, ја ћу опрати. Ти само угриј мало воде.
– Зашто? Није ми тешко.
– Знам да није. Али, боље ти, благо мени, стави своју ручи-
цу на ову чворугу, ево је, машала, ко јабука, биће му лакше. А
ја ћу то зачас, навикао сам на свашта. Навикнућеш и ти, али
не треба журити. А и трудна си, видим. Сједни ти уз њега.
Ако почне грозница да га тресе, мало од страха, мало од удар-
ца, не брини ништа, млад је, проћи ће, ускоро.
Грозница ме заиста тресла, и као кроз сан, кроз љуљање,
осјећао сам у том губљењу њену руку на себи, као лијек, као

84
олакшицу, и напрежући се, ловио је тетураво, да је принесем
расјеченим уснама, да пољубим једино сигурно упориште.
Желио сам да ме одржи на површини, да ме одбрани од муч-
не омаглице што ме вукла у проживиљено, те ноћи. Враћало
се, унакажено, изобличено. Давили су ме кепеци огромних
глава и горостаси с главама као чиоде. Испливавао сам из за-
гушљивих дубина, и затицао је нагнуту над собом.
– Врело је – кажем. – Ноћас много ложе у пекари.
– Је ли ти лакше?
– Не одлази од мене.
Али сам ја одлазио од ње, у мрак, међу утваре. И опет је
налазио крај узглавља, кад год бих отворио очи. Била је тиха
лука, у чији сам мир улазио сломљен олујом, али срећан што
се враћам.
Жалио сам је што бдије, а плашио сам се да не заспи. Ко би
ме прихватио кад испловим из бунила?
– Преморићеш се. Лези, лакше ми је.
Легла је, али сам непрестано осјећао њену руку на себи, на
срцу, на челу: шиљбочила је над мојом муком.
– Не даш ми да спавам – рекао сам, тобоже пријекорно а
ништа друго нисам желио, ни љепше, ни драже, никад, у жи-
воту.
– Је ли ти заиста лакше?
– Јест. Спавај.
Затворио сам очи, покушавајући да се потпуно опустим,
да би се и она успавала мојим миром. Ускоро је почела дубоко
да дише, савладана умором.
Наднио сам се над њено лице и гледао дуге сјенке трепа-
вица на облим, меким јагодицама. Њен драги лик је одгонио
утваре из сна, и пријетеће очи из јаве. Имам њу, они ме се не
тичу.
Легао сам, рука ме није држала.
Пробудила се уплашена:
– Шта је?
– Гледам те.
Велике очи су јој залеђене од страха, уста отворена, као да
ће крикнути.
Како је лијепа!

85
 Пољубио сам је у образ, и одмах се смирила, израз страха
се преобразио у снен осмијех.
И док жохари пузе и шушкају по соби, грицкајући ствари,
под, зидове, а онда ће почети и нас, док се мјесечина повлачи,
остављајући јој лице у сјенци, па ми је жао, хтио бих да сребр-
но свјетло нагрнем на њу, да је не изгубим, слушам кораке
раних пролазника на сокаку, пред зору, и мислим о њој и о
себи. Заслужила је бољу срећу, али шта бих ја без ње? Отргао
сам је из њеног свијета, моји је не воле, њени је не признају, и
све сам јој што има, све што је сањала да ће имати, љубав, ње-
жност, сигурност, штит. То ми је помоћ, ти њени дјевојачки
снови, још ме снива, жељеног. Али шта ће бити кад животна
олуја покида ту крхку пређу, тању од паучине, и кад човјек из
снова постане оно што сам ја ове ноћи, јадан и унижен? Сви
људски снови тако почињу и тако пропадају. Застаће, прене-
ражена. Више нема ништа, чак ни варке.
Не знам како сам се сјетио хоћинских мочвара и старијег
сина бербера Салиха с Алифаковца, ни у какву везу га нисам
могао довести с нама, никакве сличности, бар вањске, није
било. А ето, сјетио сам се. И изненада ми је постало јасно
зашто се заклао. Млађи брат је гледао у њега као у божанство,
подешавао своје држање према његовом, био храбар, уз њега,
јер је вјеровао у његову снагу, дивио се његовој озбиљности и
чистоти. А онда је тај брат из снова, једне ноћи, постао јадан
и жалостан, као и сви остали.
И тај упрљани човјек се осјећао унижен пред самим со-
бом, прекоравао је и себе, и људе што су га навели на ружно
дјело, али му је сигурно било најтеже због брата. Што је себе
упрљао, преживио би и одболовао, једном би се свакако де-
сило, али је брата уништио, одузевши му све, у једном часу,
одузевши му и прошлост и наду.
Тај млађи брат је плакао на стражи, послали су га да не
види ружан чин, али је све видио, а онда је усамљен ћутао
цијелу ноћ, оставши одјеном без ослонца, потпуно сам у
свијету, чак и без своје наивне вјере.
Људи су наша мисао и слика о њима. Ми сањамо живот
и свијет. А како можемо сачувати своје и туђе снове? Други
виде нас, ми видимо друге, и све се открива, као у шаљивој
игри с маскама, само што ово није шаљиво. Једном се про-

86
будимо, и погледамо се запрепаштено: шта се то десило с на-
шим сновима?
И Тијана ће се упитати: шта се ово дешава с мојим снови-
ма?
Нисам јој обећао звијезду небеску, мада се и то чини, чак
се и вјерује, понекад дуго, никад до краја. Послушно сам па-
лио свијеће о сваком празнику испод султанове слике, упљу-
ване од муха, писао сам писма и жалбе, увијек једнаке, не ту-
жећи се чак ни њој на тај досадни посао, до посљедње паре
доносио кући малу зараду, која никако није могла да пора-
сте, и нисам могао обећати ни њој ни себи да ће ускоро бити
друкчије. А опет сам био срећан: нећемо бити богати у нов-
цу, али ћемо бити најбогатији у љубави; не бојим се живота
ни људи, бојим се само да ме се твоје срце не засити; био сам
сâм, сад имам свој свијет, као да сам освојио своју планету;
спријечићу свакога ко хтједне да продре у наше царство, да
не би угрозио наш мир.
А ето, ноћас су господара тог царства над махалском пе-
каром, пуном жохара, пацова, кашља и чегртања, те освојене
властите планете од три метра ширине, ноћас су тог господа-
ра усрали и упишали. Ни Руси ми то не би учинили, да су ме
ухватили у својој земљи; убили би ме, и то би било поштено.
А наши су учинили; своји то увијек и учине. И то тако да ос-
тане траг за цио живот. Узалуд су ме прали синоћ, узалуд ћу
се прати сутра, и годинама, понижење нећу моћи да сперем.
Окренуо сам главу, и лице загњурио у врели јастук: шта су
учинили од мене?
И зашто?
Зар зато што сам био глуп, што сам био пијан, што сам био
изазван? Зар зато што сам рекао што и не мислим? Зар зато
што сам рекао оно што мислим? Кад се тако свете врапцима,
шта ће учинити копцима? Шта су они? Осиони лудаци? Ма-
лоумне силеџије? Звијери?
Ја, црв, ситан и неважан, шта сам могао учинити њима,
слоновима? Какву сам им штету могао нанијети?
Ја сам песница која је ударила у зид.
Ја сам ударац који боли оног који удара.

87
 Ја сам пијесак под њиховим ногама, птица што заније-
ми кад кобац надлети шуму, глиста, коју кокош кљуцне, кад
изађе из својих подземних ходника.
Ја сам мали човјек који је заборавио да је мали. Увриједио
сам их што се усуђујем да мислим.
Зашто им је била потребна та освета? Да ме уплаше? Да
мојом казном уплаше друге? Да ликују над слабим? Да забра-
не мисао? Да забране ријеч?
Никаква одговора нисам могао да нађем. Јавио се у мени
ужас због те бесмислене суровости. Гдје смо ми? У каквом то
свијету живимо?
Или је можда и ово сан, јер је немогуће да потпуни бесми-
сао буде стварност?
Али, не! Сан је оно што се жели, а живот је буђење.
Јесте ли то и ви знали, десет мојих мртвих другова из дње-
старских ритова? Када сте доживјели буђење, и тугу? – Све ће
проћи, господине – говорио је тихи Ибрахим Паро. Али, ка-
ква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи
ће и живот. Зар је нада у томе да све прође? Па ипак, проћи
ће и ово, господине, и овај срам, и ова запрепаштеност, и ова
мука због које бих пристао да умрем без уздаха.
Прибио сам се уз Тијану, да би ме драго створење закло-
нило од страха пред новим даном. Подесила се према мени,
осјећајући ме и у сну. Удисао сам мирис њене косе, и шаптао
без гласа, гутајући горке сузе бијеса: проћи ће и ово, мила
моја. Заборави што си видјела. Не буди се из сна, ни сутра, ни
икад. Биће нам опет лијепо, заборави оно што знаш. Забора-
вићу и ја, ако могнем.
А можда ћу настојати да не заборавим. Нећу уништити
свој живот зато што постоје дивље звијери. Понизили су ме,
туђом руком, они за све имају извршиоце, вјечне слуге, без
савјести и без разума, какви су и сами, друкчији само по томе
што имају моћ пресуђивања и власт над људима, мада никад
нећу схватити како и одакле. Сви им се подсмијевају, сви их
презиру, а сви их се боје.
И ја их презирем, и ја их се бојим.
Понизили су ме, испљували, упрљали, али ме неће обори-
ти. Они су из туђе, непријатељске земље, и сам сам крив што

88
смо се срели. Језика међу нама заједничког нема, мисли зајед-
ничке нема, живота заједничког нема.
Ја, луди врабац, пошао сам јастребу у походе. Једва сам из-
вукао живу главу.
Било, и неће више. Грешка је сувише велика да бих је по-
новио.
А ако у мени остане мржња због ове садашње муке у души,
они ће бити криви.
 5. ПРАЗАН ПРОСТОР
Дан је прољетни, пун сунца, осјећам га на лицу као благ
додир, као таласање. А нећу да отворим очи, нећу да изађем
из тобожње ноћи. Док мисле да спавам, нисам присутан, за
њих.
Чујем их како шапућу, Тијана и Махмут. Донио је траве, за
јачање, и масти, за убој. Траве су добре, каже, ту варке нема,
и сам се бавио траварством, и од тога живио, у Турској, до-
душе њихове траве нису исте као наше, али опет, човјек се
извјешти па очас сазна шта је за шта. Он травама вјерује, увје-
рио се на себи и на другима како су љековите, а није ни чудо,
то је сунце, и вода, и свакакве соли, и све се то мућка и прета-
че у цјевчицама биљака, и испадне нешто као ракија, јача или
слабија, а све чисто као суза. За масти не зна тачно, правио
је травар Фехим1, није му рекао за кога је, не треба причати
оно што се не мора, а не зна тачно зато што сâм Фехим болује
од рана на ногама, па не може да се излијечи, а лијечи друге.
Само, она, Тијана, нека то не говори мени, боље да вјерујем,
можда ће и помоћи. Ако не помогне, за убој је најбоља мед-
вјеђа маст, само, гдје ћеш је наћи, а добро је и зечије сало, он
ће набавити.
Кад је отишао, Тијана је нешто тражила по соби, отварала
врата, завиривала под сандук.
– Шта то тражиш?
– Твоје ципеле. Биле су крај врата.
– Можда си их негдје склонила.
– Нисам.
И гдје би их склонила у овој тјескоби?
У собу нико није улазио. Осим Махмута Неретљака. Онда.
– Да није узео Махмут?
1
Фехим – муслиманско мушко име; разуман, бистар, оштроуман.

90
 – Како би он узео?
– Па гдје су, ако није он?
Стајала је крај врата, збуњена и постиђена. Увијек се осјећа
нелагодно кад неко учини ружно дјело.
– Свеједно – кажем, да је смирим. – Носићу зимске, док не
купим нове.
– Није ми толико за ципеле.
– Не мисли више на то.
– Како си јутрос?
– Боли ме рука. И леђа.
Она се толико забринула, да сам се застидио због лажи.
– Не брини, није страшно.
Скухала ми је траве, мазала ме мелемом, пустио сам да се
брине око мене, као око дјетета, годило је и мени, да будем
немоћан, и њој, да буде од помоћи, а бавили смо се нечим, да
не говоримо о ономе што се десило. А цијело вријеме сам че-
као да упита. Оћутао бих а можда бих се мученички пожалио:
зар не може чекати, да макар мало прездравим? Није упита-
ла, срећом, а ипак ми се чинило да сам оштећен. Као да би то
била прилика да попусти моја напрегнутост.
Послао сам је до Мула Ибрахима, да затражи нешто новца,
и да му каже шта је са мном, да ме неко напао синоћ, па ћу
неколико дана остати код куће. А она нека купи штогод, да га
можеомо почастити, сигурно ће доћи да ме посјети.
Кад је изашла, осјетио сам олакшање. Због ње сам, значи,
узнемирен. Не могу да лажем и да се правим жртвом неког
свог увјерења. Ако и постоји, онда је то некакво труње што
лети изнад пустиње, вјетром набачено сјеме долутало одне-
куд, скривено и безоблично растиње под маглом. А опет,
стидим се да признам како сам посљедња фукара на овом
свијету, кога бију на улици као презреног кокошара. Низа-
што. Без страха да ће икоме одговарати, без страха да ће било
ко упитати: шта то урадише од човјека? Не могу чак ни да ту-
жим. Кога? Мрак, вјештице? И зашто? Свијет би мислио, као
и Махмут кад ме нашао, да сам био пијан. Не тиче их се ни
што бих могао да се окренем против њих, само би се насмија-
ли. Могу да мислим што год хоћу, учинити не могу ништа. У
данашњем свијету остају нам само двије могућности. Прила-
гођавање или властита жртва. Борити се не можеш, кад би и

91
хтио, онемогућиће те на првом кораку, при првој ријечи, и то
је самоубиство, без дејства, без смисла, без имена и успоме-
не. Немаш могућности да кажеш оно што ти је на срцу, па да
послије и страдаш. Премлатиће те да не проговориш, да иза
тебе остане срамота или ћутање.
О јадно вријеме, које не дозвољаваш ни смисао ни јуна-
штво.
Тако сам, беспомоћно, великим ријечима спирао са себе
стид.
Устао сам и проходао по соби, квргавих ногу обливених
сунцем, растресено бројећи модре печате по тијелу.
Мученик, будала. Не желим да будем ни једно ни друго.
Они мисле да сам обична вашка.
А можда и јесам. Од свега што бих могао да мислим и
осјећам, ја се, ево, стидим сам себе. И нејасно ме тишти по-
нижење. Не знам кривицу, не знам кривце. Не мислим на ос-
вету, нема у мени љековите мржње, вуче се по мојим жилама
некаква зловоља, као горушица.
Тијана ме затекла у постељи, донијела је новац, купила је
поморанџе, за Мула Ибрахима, кад дође, поздравио ме и за-
желио ми сваку срећу.
– Не љути се што ћу остати код куће дан-два?
– Најважније је да оздравиш, каже.
– Јесам ли ти рекао да је то добар човјек!
– И ти си био добар према њему.
– То је друго. У рату, или великим несрећама, човјек учини
и добро и зло, подједнако, једно иза другога. Зато што је не-
сигуран. А у миру се прозли, мисли само на себе. Он је, ето,
друкчији.
Погледала ме усредсређено својим великим, паметним,
плашљивим, продорним очима, све у исти мах, па се окрену-
ла и почела нешто да ради.
Зашто тако гледа? Да ли је помислила како говорим
којешта? Или како говорим о нечему што је, за њу, сасвим
обично? Или што не говорим о ономе што се десило? Или
што уопште говорим, послије свега што се десило?
Постао сам осјетљив. А јуче ме не би зачудио ни најзачуђе-
нији њен поглед.

92
 Упитао сам, а знао сам да би било боље прешутати, ос-
мјехнути се, направити шалу, али напрегнутост је била јача
од паметне мисли:
– Шта сам то малоприје рекао тако необично? Хтјела си
нешто да кажеш, па си се уздржала.
– Зашто бих се уздржала? Знаш да ти кажем све што ми-
слим.
– Јесам ли рекао нешто глупо? Или недолично? Јеси ли
хтјела нешто да упиташ? Или да нешто приговориш?
– Нисам хтјела ни да упитам ни да приговорим.
– Можда се љутиш што ти нисам све испричао? У реду.
Ево, испричаћу. Синоћ, на сијелу, говорио сам глупости пред
глупацима.
– Све знам, молим те престани.
– Не можеш све знати. Ни Мула Ибрахим не зна све. И
зашто да престанем?
– Само се мучиш, ништа друго. Говорићемо послије.
– Зашто бих се мучио? Говорим оно што треба рећи, и уп-
раво сад, да не ћутимо о ономе што се десило. Нисам знао у
каквом звјерињаку живимо.
Послије сам примијетио како више бјесним и псујем него
што причам, и како све више псујем њих умјесто себе. Бранио
сам се пред њом, нападајући друге. Рекао сам да су се синоћ
удружили један ћорави лупеж и једна пијана будала, и да су
пред најгорим олошем овога свијета направили циркус, који
ће будала памтити док је жив. Не зато што је говорио глупо-
сти, то им не смета, већ што је говорио оно што мисли. Зато
и јест будала. Осветили су се сурово. Истукли су ме. Усрали.
Упишали. Па ни то нису хтјели да учине сами, него су посла-
ли слуге.
– Мога оца су убили.
– Твог оца су убили, мене су унизили. Па нека, хвала им.
Запамтићу то. Нећу заборавити скупу поуку. Али ће запам-
тити још неко. Преварили су се ако мисле да је Ахмет Шабо
штене које могу слободно ударати ногом. Једном сам био бу-
дала, и доста! За цио живот доста. А неко ће платити и за то
једном.

93
 Спасавао сам понос пред њом и пред собом, узбуђен и
огорчен. Могло је бити смијешно (шта им ја могу учинити?),
али није била лаж. Била је позлијеђеност.
Њој није било смијешно. Слушала ме с већом пажњом
него што су заслуживале моје магловите пријетње, безопасне
и за кога. Одједном је постала ведра, отворена, чак и поносна
због овог што сам рекао. Зато што је више вољела моју по-
буну, макар и безизгледну, макар и лажну, него осјећање по-
нижења и беспомоћности. Чувала ме, и поред свега, онаквог
какав сам био у њеним сновима. Чаробњачки ме састављала
од разбијених комада, можда и не примјећујући пукотине.
Додирнула ми је руку меким јагодицама, ганута, пуна по-
вјерења.
– Драго ми је што си ми све ово рекао. Видјела сам колико
се мучиш, али сам мислила да је нешто горе него што јест. А
због овог, немој да жалиш. Немој ни да приговараш себи. Ре-
као си оно што мислиш, па шта онда? Ниси украо, никоме зло
ниси учинио, ниси се понизио, поштено си казао оно што сви
поштени људи мисле. Истукли су те, прездравићеш. Мрзиће
те, мрзићемо и ми њих. Ништа нам од њих не треба. Живиће-
мо сиротињски као и досад, али дигнуте главе. Ти си од њих
најбољи и најхрабрији, сви они, колико их има, нису ти ни до
кољена. Јачи су само у злу. А опет, ма колико ми била драга
твоја храброст, бојим се због ње. Ти си притуљена ватра, јед-
ва се и види, а кад плане, тешко се гаси. Обећај ми да ћеш се
чувати, ради мене.
– Није то храброст, већ огорчење.
– Свеједно. Обећај ми.
Не знам одакле је нашла у мени све те дивне особине о
којима нисам ни сањао, нити сам желио да их имам. Али за-
што бих кварио њену наивну слику? Зашто јој не бих изгле-
дао како ме она види? Бићу њен понос и заштита, овакав ни-
какав, подржаћу њену вјеру у мене, јер јој је потребна. Бићу
тобоже снажни храст над њеном крхком стабљиком.
Изгледа да заиста сањамо живот.
Али, ето чуда, и сам сам повјеровао у њене ријечи. Не знам
какав сам био прије, од синоћ сам сазрио, као да је прошло
много година. Стекао сам драгоцјено искуство, и нећу више
улетјети у клопку. А други нека се чувају мене.

94
 Не рекавши јој ништа, ни колико су њене ријечи љекови-
те, ни колико ме охрабрила својим повјерењем без разлога,
загрлио сам је њежно, као некад, прије синоћњег догађаја, без
стрепње и устручавања, потпуно опран, ослобођен, храбро
ведар.
Дани су пролазили, а ја нисам излазио из собе, нити сам
често устајао из постеље. Осјећао сам се лоше.
Већ два дана Махмут не долази. Ни Мула Ибрахим.
Кад сам чуо Махмутов кашаљ у дворишту, рекао сам Тија-
ни да стави нешто на сандук поред врата, нешто што јој не
треба.
– Све ми треба.
– Стави чашу.
– Имамо само двије.
– Пићемо из једне.
Ставила је окрњену, за сваки случај.
Махмут је ушао с осмијехом на лицу, као и увијек, али му
ведрина није увјерљива, осмијех је ради нас. Мршав је, руке
му дршћу, кашље.
– Још лежиш? – пита весело, не желећи да икоме смета
својим бригама.
– Не осјећам се добро.
– Шта те боли?
– Па, све.
– Кад све боли, није опасно. Ево, донио сам зечију маст. Да
ставимо на руку.
Прегледао је руку, прегледао ноге, главу, крста, и стао нада
мном, гледајући ме ведро.
– Хоћеш поштено да се одмориш? Добро. Зечју маст ћу
вратити, теби не треба, хвала богу, све зацјељује. Крв ти је
здрава.
– Повраћа ми се кад помислим да устанем.
– Зато што се не крећеш. И што се бојиш да ће сви гледати
у тебе кад изађеш. Ма, јок, човјече. Свако своју бригу брине.
И ја сам тако мислио, у почетку. Кад сам се вратио у град,
људи ме гледају као мртво теле, неко вели: нисам те видио
данима, чини ми се. Неко ни то. А десет година ме није било!
Мало сам и жалио: зар баш тако, као да је куче прошло ули-

95
цом! А онда се насмијем у себи: а зар би ти памтио за другога?
И зашто да памтиш? Боље је овако, свако својом стазом.
Да је овако говорио неко други, звучало би озбиљно, и
тужно, а његово је некако лакрдијашко. Због његова смије-
шног кревељења, и због свега што сам знао о њему. Све је
некако обезвређивао и упропаштавао, своју ријеч, своје дје-
ло, себе самог. Смијао сам се овом што је рекао, а неко други,
друкчији од Махмута, од његовог горког искуства створио би
достојанствену мудрост.
А кад је изашао, окрњене чаше није више било на сандуку.
Тијана се смијала, али јој није до смијеха. Изгледала је зачуђе-
на.
– Кад чујем његов кашаљ, закључаћемо врата и ућутати се.
Овај хрчак ће све однијети – рекао сам весело.
Али нисмо тако учинили, ниједном, пуштали смо га у
собу, по неку ситницу је узео, неке ситнурије смо склонили,
и навикли се на тај чудан однос опреза и повјерења, па нити
смо се ми љутили што он узима, нити се он љутио што ми
склањамо. Али нас је запрепастио кад је Тијани донио на по-
клон позлаћену чашу и готово нове папуче. Богзна гдје је то
узео.
– Послала ти је моја жена – рекао је једноставно. – И хтјела
би да те види.
Више ме није наговарао да устанем. Пуштао је свакога да
чини оно што хоће.
А ја бих понекад устао само да проходам по соби, и опет
легао. Био сам заиста слаб.
Послије десет дана Тијана је рекла: – Е па, је ли вријеме да
изађеш?
Мула Ибрахим нас није посјетио, сигурно због посла. На-
ранџе смо појели, полутруле.
– Још сам болестан – побунио сам се.
Али она ме дочекала неочекивано одлучно, на свој женски
начин, који не вријеђа али не попушта:
– Ниси болестан, само чуваш своју огорченост. Али ћеш се
разбољети у овој врелини. Изађи мало међу свијет, проходај,
поразговарај.
Обукао сам се, љутит, и изашао увријеђен, као да сам ис-
тјеран из болесничке постеље. Како зна бити неугодна! Чу-

96
вам своју огорченост! А сигурно мисли да страхујем од овог
изласка.
Нажалост, у праву је. Зато сам и киван на њу.
Опио ме ваздух, љепљив од сокова, прољетни, глава ми се
заноси, као да сам пијан, као да сам у оној ружној ноћи.
И ноге тешко вучем, претопло ми је у зимским ципелама,
а дуго нисам ходао.
Болестан сам, па нека, пашћу на сокаку, однијеће ме кући,
у постељу, лежаћу затворених очију, блијед, исцрпен, без
ријечи пријекора, без ријечи жалбе.
Али, не падам, ноге су све чвршће, дах све сигурнији. Дан
је лијеп, нисам ни знао да је прољеће овако ојачало. Људи ме
не гледају, не чуде се, не питају.
Зашто ме Тијана није натјерала да изађем раније?
Јато голубова заузело је сокак2, по цијелој ширини, људи
их се не тичу, не плаше се, не бјеже, пазим да не нагазим на те
пернате напаснике. – Бјежите, мангупи – прекоравам их без
љутине. – Зар ћете нас отјерати с наших сокака?
И дјеца су на сокаку. Опколила су старог Мехмед-агу Ча-
лука, он је, као и увијек, у ћурку3 од жуте лисице. Баца ситне
паре око себе, а дјеца се смију, вриште, гурају се главама и
раменима, као врапци око зрневља жита, па опет пристају за
старцем, а он се смијеши и сије бијелом руком безвриједне
новчиће, претварајући их у своју и дјечију радост. Он је једи-
ни владар који даје, а они једини поданици који примају. Али
он ништа није губио због своје расипности, а они нису ништа
добијали због свога користољубља. И та шарена, шашава,
неозбиљна свита сваки дан је себи и другима поклањала јев-
тино весеље, које је постало мирис и свјетлост града, његова
дивна дјетињарија.
Зашто сам се раније љутио на дјецу и старца? Сад их гле-
дам и смијешим се.
Пред нашим дућаном застанем. У прозору је султанова
слика, већа, љепша, у позлаћеном оквиру. И натпис је озбиљ-
нији, исписан свечаним калиграфским писмом: Алахов
миљеник, наш господар.
2
сокак – улица.
3
ћурак – мушки капут постављен крзном.

97
 Смијешим се, и кажем му: – Добро јутро, господару. Одсад
ћемо се сретати сваки дан.
И он се смијеши, чини ми се, није строг ни смијешан, као
ранији.
Сад тек видим колико ми је драг овај дућан, и колико ми
је потребан. Овакав никакав, узак, низак, тијесан, јадан, али
мој. Помиришем: заудара. Све је исто, и све ће остати непро-
мијењено. Овдје је моја сигурност.
Мула Ибрахим ме дочекао љубазно, пријатељски, иако је
сјетно озбиљан, као на погребу блиског рођака до кога му
није стало. Драго ми је, вели, што сам оздравио и што сам
свратио до њега, распитивао се о мени, нада се да су ми ре-
кли.
Јесу, хвала му. А за оно што се десило на сијелу код хаџи
Духотине, нисам крив. Мало сам био пијан, мало љут, и ето,
изговорио што није требало. Жао ми је и због њега, и због
себе, и због неких честитих људи.
Шта можемо, деси се, каже Мула Ибрахим сјетно.
А овдје је некако свечано као да је празник. Покушавам да
се ачим: озбиљност је минула тромим кораком, и оставила
тешку тишину за собом.
Он не прихвата шалу. Мало смо измијенили, вели, попра-
вили, доградили. Колико се могло.
Друга половина дућана је преграђена даскама. Завирим:
два ћосава младића претварају се да су збуњена и уплашена.
– Морао сам да их узмем – каже Мула Ибрахим. – Због
посла.
– Зар толико посла има?
– Има, хвала богу.
Смијем се, подсјећам га на његове ријечи:
– Много невоља, па велика зарада.
– Тако некако.
– А ја? Гдје ћу ја сједити?
Затрептао је ситним очима, прогутао пљувачку, обухватио
је рукама уска прса, као да га је нешто забољело.
– Ти? Богами, нећеш имати гдје.
– Како то? Не разумијем.
– Па, видиш, дуго ниси долазио, и ја сам запослио ову
двојицу. Мислио сам да си нашао неки други посао.

98
 – Какав други посао? Знаш да сам лежао.
– Одакле бих знао? Не долазиш, ништа не јављаш, а
муштерије навалиле, као за инат.
Постаде ми јасно одједном, сјетим се шта ме снашло. Као
онај паметни човјек, кад му скидоше гаће, обалише на земљу
и узеше шибе, њему одмах паде на ум да ће га тући!
А могао сам знати и раније: није ме посјетио, није питао за
мене, није ме звао. Све је свршено давно, можда исте вечери
кад се оно десило. И кажем, без икакве потребе:
– И тако, отпушташ ме?
– Нисам мислио да те отпустим. Видиш и сâм да је тако
испало.
– Испало је како су други хтјели.
– Не долазиш, ништа не јављаш, муштерије навалиле.
– Као за инат. То си већ рекао. Све ми је јасно.
– Даћу ти једну, добро, двије плате, док нешто не нађеш.
– Хвала, не примам милостињу.
– Дајем због пријатељства.
– Не помињи пријатељство!
Пружио ми је новац, припремио га је раније.
– Молим те, узми. Заслужио си.
Глас му је тих, пригушен, гњецав, намрешкано лице се грчи
од напора да остане мирно, поглед губи сигурност. Танке усне
су се опустиле, као пред плач.
Примио сам новац, и сад сам могао да одем. А још стојим.
Гледам га и стојим. Он стрепи од мог погледа, и од моје кивне
ријечи. Аја је немам. Ја знам да стрепи и од неке друге ријечи,
важније од моје. И мислим: боже мој, шта ли се сад дешава у
овом човјеку, и шта ли се дешава већ данима? Наређено му
је да ме отпусти, није смио да не послуша. Други би смио, он
не смије. Његов страх пред јачим људима, било у чему јачим,
готово је неразуман. Као страх од грома, од потреса, од коби,
страх који се не може ни објаснити ни отклонити. Кад је до
њега доспјела та злослутна ријеч, нечија жеља и заповијест,
у туђим устима, наравно, мање значајним али неоспорним,
сигурно је одмах пристао да послуша и да ме жртвује. Гром је
загрмио с висока, и није било могућности за далека сјећања.
А онда је дошла ноћ, и несаница, или је то било сутрадан,
или кроз два дана, и однекле из шипрага мисли избио сам

99
и ја. Богзна како, богзна гдје. Можда ме видио овдје, у овом
тијесном дућану, нагнутог над молбама и жалбама. Можда
над водом, наднесеног, занесеног, разбијеног у хиљаду кома-
да. Можда у таласима гњевног Дњестра, како избезумљено
вучем љуску чамца и љуску човјека, не мислећи да ли ћу и
себе извући.
Био сам свакакав, луд, пуст, беспомоћан, подсмјешљив,
неугодан, али никад му непријатељ. И ето, знао је да ме мора
пустити низ воду, ни руку не смије пружити да би ме поку-
шао задржати. И знао је да ми се чини неправда. А он извр-
шава неправду. Па, није му лако. Сигурно није плакао због
тога, али се дуго превртао по постељи, узалуд се мучећи, јер
је све пресуђено, и он не може ништа измијенити, нити је то
помислио иједног тренутка, макар ради своје савјести. А на
несрећу, није могао да ме заборави, ни да ме нацрта црњим
него што сам. Остала су му за оправдање и утјеху само три
разлога: судбина која је јача од нас, његово правовремено
упозорење да се чувам ђавола у себи, и нада да ћу му на крају
рећи грубу ријеч. Сачуваће је у срцу као хамајлију4, у сјећању
као лијек, у савјести као оправдање. Ако наиђе кајање, јер чо-
вјек није господар својих поступака. А можда би му послу-
жила као разлог за позлијеђеност. Злата би му вриједила та
груба ријеч, та тврдиња у коју би се могао укопати.
Оставићу му оправдање судбином, мада та судбина има
име и презиме, и мада у ту судбину улази и његов кука-
вичлук. Оставићу му и утјеху што ме унапријед упозорио да
се чувам, а ја га нисам послушао, ту је заиста у праву. Али му
не дам задовољство да се опере мојом грубом ријечи, толико
није заслужио.
Изгледа да сам га тешко разочарао. Рекао сам:
– Не вјерујем да си то ти смислио, Мула Ибрахиме.
Гледао је час у мене, час у преграду, иза које су слушале
туђе радознале уши, збуњен, истински несрећан, не усуђујући
се да ми каже ријеч жаљења, а сабравши толико храбрости да
ми не каже ријеч поуке. Иако би му пријекор мојој глупости,
4
хамајлија – запис завијен у платно или у кожу који човек носи уза
се привезан око врата или руке да штити од урока, болести или других
недаћа.

100
или савјет да је више никад не поновим, могао донијети зна-
чајно признање од људи до којих му је стало. Одао сам му у
себи признање због те храбрости и због те жртве.
– Хвала ти на свему – рекао сам на крају. Звучало је при-
лично пакосно.
А он је то прихватио сасвим озбиљно, захваљујући богу
што је био у могућности да ми помогне колико је у њего-
вој моћи. Онда је нагло застао, сјетивши се ваљда колико је
смијешно то што говори, и прошаптао збуњено:
– Опрости.
Била је то најљепша ријеч коју је могло пронаћи његово
кукавичко поштење.
Тако ме срећно скинуо са савјести и пријатељски испратио
у прошлост.
А за мене је то био први корак у будућност, непознату и
дотад незамишљану.
Замишљао сам је у овом мрачном дућану поред јавних
нужника, а ево, сад сам прогнан из тог свог сиротињског
раја, у којем ме жестоки задах нужника подсјећао да смо у
средишту града, на добром мјесту, и да ћу ту наћи својих два-
десет пет јадних гроша сваке године. Сад ми изгледају златни.
Мораћу да потражим нешто друго, не знам шта, али ћу
потражити. Свијет је широк, могућности безброј, а у мени
има довољно снаге да неуспјех не примим са сувише жало-
сти.
Проживјећемо некако. И зашто би се моја будућност мо-
рала везати баш за смрдљиви дућан писара Мула Ибрахима?
Он би пустио да ме талас однесе и кад би ми било теже него
сад, зато је можда боље што смо се развезали у часу кад не
висим над понором.
Срећан ти останак, добри човјече, кога страх чини тако
несигурним пријатељем. Тешко твојим ћосавим5 помоћници-
ма, бићеш немилосрдан према њима: они те нису извлачили
из набујале ријеке. А можда ћете живјети и добро, ништа вас
не спаја, не тичете се једни других, неће те мучити сјећање
на туђе пожртвовање, и нећеш стрепјети од њихове неразум-
ности. Добро, де, наредили су ти да ме истјераш. И мирно
5
ћосав – мушкарац без браде и бркова.

101
ћеш ме грдити, због свега што учиним, а све ће бити лудо,
друкчије не може ни да буде, сад то видиш, мада си се надао
да ће ме твоји паметни савјети одвратити од погрешног пута.
А кад будеш добро расположен, кад пазар буде обилан,
кад не буде страха у теби, можда ћеш несигурно шапнути сам
себи, да су за све криви шејтан6, рат, и моја прекинута мла-
дост. И добро је што тада нећу бити близу, јер бих ти одго-
ворио штогод ружно, па би то било накнадно оправдање за
неправду коју си ми нанио.
Видиш, још мислим добро о теби, и желим да се понекад
пробудиш усред ноћи, и да дуго сједиш прекрштених ногу на
постељи, мучећи се кајањем и стидом, због мене.
Али, нека ти је богом просто, ниси ти бирао своју ситну
душу, дали су ти је, не питајући, дошао си на ред кад других,
бољих, није више било. Алахеманет7, човјече као и сви оста-
ли, који чине зло али га не смишљају. Од оних других, који
зло смишљају и одређују, нека бог сачува и тебе и мене.
Код чесме сам зажелио да ставим руке под млаз хладне
воде. Код џамије8 сам осјетио завист према ђацима медресе
који су, у нанулама, ишли на молитвено прање, весели, жељ-
ни свега, глупи од неискуства, лаки од жеље о дивном животу
што их тобоже чека. Код Морића хана сам изашао из сјенке
зидова и високих стабала, и окупао се у прољетном сунцу.

Прољеће, сунце, ведрина, мисао без тежине.

Ведра мисао срце обасја,
ведра ни због чега,
мисао ни о чему...

Шапућем бесмислене стихове, чујем мажење гугутке у

грању високе тополе, испуњава ме радошћу дјечји смијех,
жао ми је птице што је избезумљено сунула9 преко крова, уп-
лашена. Дио сам свега што видим, и знам то, и срећан сам, и
лако ми је, као да сам од ваздуха.
6
шејтан – нечастиви, ђаво.
7
алахеманет – богу на аманет; збогом.
8
џамија – муслиманска богомоља са једним или више минарета.
9
сунути – нагло се појавити снажно се испољавајући, сукнути.

102
 Лакомислено, или лукаво, моје срце се бранило од тр-
пљења.
Смијешећи се, ушао сам у безистан10, разметљив као млад
богаташ, и затражио да ми покажу женску мараму.
За какву жену, младу или стару? – питају ме.
Младу и лијепу, најљепшу жену у граду.
Да ли ашикујемо11?
Да, још ашикујемо, иако је удата за мене.
Средовјечни базрђан12 ме гледа сажаљиво, каже:
– Дођи ми кроз годину-двије, да те упитам за ашиковање.
– Доћи ћу – велим и смијем се весело.
И он се смије, богзна зашто, због моје наивности, или због
свога искуства.
Мараму сам однио Тијани, да уживам у њеној радости.
– Зар ниси на послу? Зашто си се вратио тако брзо?
– Прво да видиш поклон, послије ћемо и о томе.
Вјечна је штета што не могу да купујем поклоне, сваки дан,
свакакве, због њених очију обасјаних одушевљењем, као у
дјетета.
Најприје није имала ријечи, онда их је било исувише, ре-
кла је да сам диван, рекла је да сам луд, а можда сам и диван
зато што сам луд, одакле нам новац за овакве скупе поклоне,
сигурно ће јој лијепо стајати, није смјела ни да ми каже да је
жељела управо овакву мараму, како је могуће да сам погодио
њену мисао, али заиста нисам разуман, морам купити себи
ципеле, без ципела се не може а без мараме може, иако мора
признати да сам јој причинио велику радост.
И тако се непрестано вртјела у кругу, од радости до разу-
ма, и натраг.
Смијао сам се.
– А сад да ти кажем зашто сам се вратио тако брзо. Зато
што сам те пожелио, зато што није брзо, зато што није важно
да ли је брзо, а ако ти је брзо и ако ти је важно да ли је брзо,
онда ми се ниси обрадовала.
Смијала се и она.
10
безистан – покривен трг на коме се налазе продавнице.
11
ашиковати – водити љубавни разговор, удварати се.
12
базрђан – трговац.

103
 – Добро, знам да си шашав, а сад ми кажи шта је било.
Рекао сам да ништа није било данас, све се збило раније,
само ми ништа нисмо знали, и зашто да се сад жалостимо,
кад се није сада десило.
Опонашајући Мула Ибрахима, његов издужени врат и
скупљена рамена, трептање његових ситних очију, и пла-
шљиво извлачење мршавих руку из дугих рукава, као да двије
ласице вире у свијет, пажљиво њушкају и повлаче се на први
знак опасности, говорио сам тихим Мула Ибрахимовим гла-
сом:
– Нема те толико времена, па сам помислио да си отворио
трговину, или си нашао боље мјесто.
А ја му одговарам да се још нисам одлучио, нуде ми не-
колико мјеста, али нигдје толико не заудара као код њега, а
толико сам навикао, да ћу сваки дан проћи туда, да се мало
накадим.
– Па, добро, то значи... – каже она, смијући се, не баш ве-
село.
– Није добро, али значи – смијем се и ја.
Она се више не игра, гледа ме, несигумо, и каже озбиљно:
– А од чега ћемо живјети?
– Ако ово што знам није довољно, носићу воду у Чифут-
хану! Зашто се плашиш од чега ћемо живјети!
Нажалост, њен одсутни смијешак, којим прикрива страх,
говори ми да је нимало не заварава моја ведрина. Аја је не
дам, ту своју ведрину: живјећемо! Зар је и то нека вјештина?
И подигнем је, као дијете, пажљиво је окујем објема рука-
ма, осјећам је топлу и заобљену уза се. Додирујем брадом и
образима: млада. Миришем је као цвијет: мирис чист и драг.
Најљепша жена у граду, рекао сам. И јесте, заиста, и не само у
овом граду. И знам да могу све у животу, зар је тешко живје-
ти, с њом. И шапћем јој несувисле ријечи драгости.
А она се прибила уз мене, као уплашено куче уз кујине
сисе, и крије лице од живота, од страха, ситна као играчка,
нечујна, као сан.
Да ли мисли на убијеног оца?
Држим је на рукама, њу и оно треће што се налива њеном
крвљу, као мали вукодлак, и њишем је полако, полако, да је
одвојим од свијета, од страха, од ружног сјећања, да останем

104
само ја, свуда око ње, у недоглед, као небо, као море, да је пре-
лијем њежношћу што ври у мени као врутак13.
Не бој се, кажем.
Волим те, кажем.
Ко нам шта може, кажем.
И осјећам се као господар свијета док држим на рукама
трудну жену у врелој соби изнад махалске пекаре.

Остало је то одушевљење у мени данима, не тако сигур-

но, додуше, као онога дана кад сам се смијао невољи која ме
снашла, јер нисам знао шта бих друго, а ипак довољно да
храбро тражим неко рјешење, неки излаз, међу толиким мо-
гућностима које у свијету постоје. А да постоје, доказ су људи
који живе. Некако живе. Ни ја не тражим више.
Знао сам:
Од човјека се није ништа отело.
Која туга разговора нема?
Посљедња се броји.
Свако чудо за три дана.
Свашта сам знао, и вјеровао. Све од мене зависи.
У почетку сам још и успијевао да дођем до понеког ко би
ми могао помоћи. Али је све испадало смијешно.
Мула Исмаил, народни првак, који је представљао људе
из нашег џемата14, примио ме љубазно, па сам помислио да
ме замијенио с неким. А онда сам видио да ме није замије-
нио ни с ким, нити је знао ко сам, а није ни могао сазнати, ма
колико да сам се трудио. Љубазан је по навици, такав му је
посао, и то према свакоме, јер не може све људе познавати,
нити му је потребно, а љубазност се памти, чак и кад се посао
не сврши успјешно. Зачудило ме још нешто: није ме упитао
зашто сам дошао, ни шта желим. Рекао је да му је драго што
ме види, и да ће му увијек бити драго да ме види, мада никако
нисам могао да одгонетнем зашто би му то било драго. Онда
је, не заустављајући се, не дајући мени да дођем до ријечи,
наставио да говори о разним питањима, о питању рата, који
се не може водити без слоге. И ово што губимо у Румунији
13
врутак – извор, врело; фигуративно извориште, основ нечега.
14
џемат – скупина, друштво, заједница.

105
и Русији то није због слабости муслиманске војске, већ због
неслоге војсковођа и због одсуства божије помоћи. Затим о
питањима непоштовања вјере, непоштовања власти, непо-
штовања људи од угледа. Ето, не поштују се ни паше, ни аја-
ни15, ни улема16, чак ни кадије. А таква распусност слути на
кугу. Додуше, како каже Књига, на кугу и на ратове слути и
велико црвенило, кад се појави са сјевера. И снијег, кад падне
у невријеме, као лањске године што је пао 24. агистоса, и то
слути на кугу. И кад пси много завијају док мујезин учи на
мунари. И кад дјеца вријеђају Жидове и хришћане. И кад се
народ претјерано множи. И кад су људи сувише похлепни. И
тако, све слути на кугу, на ратове, на несреће, што му није ни
тако глупо, јер се невоље непрестано дешавају, па ако се не
могу отклонити, могу се бар објаснити, и тиме је пола посла
обављено. А друга половина свакако не зависи од нас.
Мене нису занимали ни ратови, ни неслога међу војско-
вођама, ни узроци куге, и почео сам да губим главу: докле
би трајало ово безумно клопарање, дан, мјесец, годину, вјеч-
ност? Да ли би клепетао голим вилицама и као костур, пред
другим костуром, мојим? Да ли би, ако га не зауставим?
Можда он и не зна да сам овдје, можда мисли да сам неко,
свеједно ко, што га је слушао јуче, лани, увијек, одувијек исти
само с друкчијим именом, неважан, безличан, као зрно у
бројаници. Важно је само оно што он говори, а свеједно је ко
слуша.
– Опрости што те прекидам – рекао сам, прикупивши хра-
брост која је почела да ме напушта, – Дошао сам да те нешто
замолим.
– Свакако – одговорио је љубазно. – И непослушност је
предзнак куге.
Знам већ, и љубав, и мржња, и живот, све је предзнак куге.
Мука ме хвата.
– Доћи ћу сутра, ако имаш времена. Да ми помогнеш, са-
вјетом, препоруком, мишљењем.
– Да, има ствари које су људском уму тешко доступне. Кад
су задављени браћа Морићи, догодио се у Сарајеву земљо-
15
ајан – првак, великаш, угледан човек.
16
улема – муслиманско учено свештенство.

106
трес, а кад је умро велики везир Сирхан-паша, изнад града је
прелетјела велика репатица.
Боже милосни, овај народни заступник живи у горој
пустињи него бедуин17. Око њега и у њему је пустош.
– Мула Исмаиле, изгледа да ја не говорим јасно. Молим те
да ме саслушаш, у невољи сам.
– И ваздан таквих знакова сам упамтио. Дешавају се по бо-
жијој вољи, а ми их не разумијемо.
Ах, мајко моја, па Мула Исмаил је потпуно глух!
Али није невоља у томе, већ што он то не зна. Или неће да
зна. Довољно је да он сам говори. Шта би могао чути од дру-
гих? Невоље, жалбе, пријекоре. Шта ће му то!
Хтио сам да заметнем шалу, да ја говорим своје, шта ми
падне на ум, а он би своје, и лијепо бисмо се изразговарали
ни о чему, као људи. Али сам се побојао да би ми могао доћи у
сан, као мора, једном, кад не бих био спреман за шалу, па бих
излудио од страве. Смијешно и страшно могу бити род.
Ућутао је чим сам се окренуо. Говор му се зауставља, из-
гледа, чим не види чуђење на туђем лицу.
Онда ми се указала прилика о каквој ни у најлуђем сну
нисам могао сањати. Тајанствен и важан, Махмут Неретљак
ми је саопштио да ће ме примити главом босански дефдердар
Бекир-ага Ђугум! Мислио сам да тјера шегу18 са мном, или
измишља, да би се похвалио својим непостојећим везама.
Изгледало ми је толико невјероватно, као да ме позвао сам
велики везир.
Да би ме увјерио, рекао је, шапћући, да то није никакво
чудо. Његова жена је ранје била удата за папуџију Тицу, па
је Тица умро, и она се удала за њега, Махмута. Док је он био
у изгнанству, њој је помагао бивши дјевер, Салко, исто па-
пуџија, добар човјек. Тај Салко папуџија има тетку Алмасу
Мечкар, а њен син, звани Мали Хусеин, ради као калфа19 код
бербера Ахметаге Ћоре, а Ахметага Ћоро брије дефдердара
Бекир-агу Ђугума. Тако је, од једног до другог, моје име до-
17
бедуин – припадник номадских арапских племена у пустињама
Арабије и Северне Африке.
18
шега – шала, комедија.
19
калфа – помоћник мајстора у еснафу (организација занатлија).

107
шло до дефдердара, и он је рекао да ће ме примити. Зар није
једноставно?
Послије те заплетене приче, коју не бих могао двапут по-
новити једнако, а и сад сам је сигурно криво записао, све ми
је изгледало још невјероватње. Чак и да је истина да један бер-
бер може наговорити таквог великаша да прими непознатог
човјека, смијешно је и замислити како је моје име прошло
кроз толике уши и толика уста, и богзна шта је допрло до
дефдердара.
Да је свако додао по трунчицу, могао сам испасти чувени
научник Бергивија. А пред дефдердара ће изаћи безначајни
писар Ахмет Шабо, који неће знати да каже ни три ријечи
како треба, па ћемо се наћи у чуду и ја и дефдердар, ја зато
што ћу изневјерити толике лажи о себи, он зато што ће за-
иста лако увидјети да нисам ни слуга Бергивијиног шегрта.
Срећом, то је сигурно Махмутова измишљотина, па нема ни-
какве потребе да дрхтим пред тим незамишљивим сусретом.
Али кад ми Махмут рече да ме дефдердар очекује преко-
сутра, послије подневне молитве, препоручивши ми да будем
тачан, јер Бекир-ага има много посла, и ко зна кад би ме дру-
ги пут могао примити, ја се још једном увјерих да о животу не
знам ништа.
Несрећом, или срећом, јер нисам сигуран да ли би из свега
овога испало добро или зло, сутрадан је умро стари и боле-
сни везир20 Мухсиновић. А само сат-два послије везира, умро
је и дефдердар Бекир-ага Ђугум, дотле здрав, снажан, неумо-
ран. Пресвиснуо је од туге за везиром. Поданичка вјерност се
заиста није могла боље доказати. Успут да напоменем, оваква
вјерност је дирљива али опасна, а догађај који причам, пока-
зује колико би била штетна кад би народ пошао за примјером
својих вођа.
Тако је пропао и пријем који ми је дефдердар заказао, не
претпостављајући да ће дан прије тога умријети његов госпо-
дар, зато и немам права да му ишта замјерим, јер је дужност
изнад љубазности. Састали смо се, додуше на његовој џена-
зи21, али и то је боље него да је он дошао на моју.
20
везир – највиша титула у државној хијерархији Турске.
21
џеназа – спровод.

108
 Његова насљедника, који је дошао с другим везиром, није
бријао Ахметага Ћоро, и невјероватни ланац није више могао
пренијети моје име никуд.
Богати трговац хаџи Фејзо такође ме обрадовао надом,
али сам је сам разбио. И раније ме сусретао с осмијехом и
лијепом ријечју, а тада ме зауставио на сокаку, рекао да је о
свему обавијештен, и позвао ме у своју магазу, да поразго-
варамо. Иза магазе, крцате скупоцјеним тканинама што су
тек приспјеле с Истока, увео ме у собу застрту ћилимима,
са сећијама око зидова, с дебелим засторима на прозорима.
Није разгрнуо засторе, да пусти дање свјетло, већ је упалио
свијеће у бакреним и сребрним чирацима, и одмах се осјетио
угодан мирис, јер су свијеће, изгледа, натопљене мирисним
уљима. Запалио је и зрно тамјана.
– Волим мирисе – рекао је. – Бране нас од сировог воња.
Они су права душа ствари. Чак и људска душа има свој ми-
рис. Какав је твој мирис?
– Богами, не знам.
– Дај ми руку.
Пружио сам руку.
Полако и пажљиво је гледао, принио мој длан близу носа,
и ширећи носнице, удисао невидљива испарења моје коже.
Онда је окренуо руку и готово ми њушио надланицу, голи-
цајући ме жутом брадом.
– Осјетљив – рекао је, не пуштајући ми руку – затворен,
добар, ведар. Можда и необуздан, понекад.
Извукао сам заробљену руку из његових меких дланова.
Упитао ме шта желим, пиће, локум, воће? Узео сам шербе,
да растјерам сненост и чудно расположење, као да ме обузи-
ма лако бунило. То је од мириса, од тишине, од полумрака, од
његовог меког шапутања.
– И сад тражиш посао? Најбоље би било у државној слу-
жби. Не треба ти никаква способност, не претржеш се, не
стрепиш од губитака, а добитака имаш онолико колико
умијеш. Али, то је тешко. Замјерио си им се.
– Знам.
– Имају добро памћење. Не праштају увреде. Не знају за
милост.

109
 Говори о њима без мржње, али с подсмјешљивим прези-
ром. И не зато што су груби и што заударају, већ што не знају
да живе. Својом умишљеном величином и глупошћу шире
око себе страх и досаду, па је ружно и њима и другима. Укоче-
ни у својој тромој неспретности, личе на слонове, и као сло-
нови изненада се разбјесне и уништавају све око себе. Тако
их увијек и замишља, укочених дебелих ногу, мрачно распо-
ложене, глупо сујетне, безобзирно осветољубиве, потпуно
глухе и слијепе за све што је у животу лијепо. Упоређује их
са слоновима, јер су то најружније животиње, потпуно бе-
смислене. Тако и умиру, као да се свијет руши, а ништа се не
дешава. Само што други дебелокошци долазе. А свијетом би
требало да владају људи који знају да уживају, у свему. Свима
би било добро. Али то неће никада бити, јер они не воле бор-
бу, то није уживање. Један једини међу њима је изузетак. Он
није дебелокожац. Џемал Зафранија.
Побунио сам се:
– Постаће гори од свих. Ускоро!
– Вараш се. То је диван човјек. Диван! Штета што си се с
њим посвађао. По нечему је сличан теби, само си ти љепши.
Знаш ли да си лијеп? То су ти сигурно често говорили.
– Лијеп сам, ко изврнут џеп.
– Врло си лијеп, прави мушкарац. Све их је мање, нажа-
лост. Како ти се свиђа овдје?
– Свиђа ми се.
– Можеш доћи кад год хоћеш. Даћу ти и кључ, ако желиш.
Са ниског столића је узео бочицу с мирисима, и ставио не-
колико капи на браду и на дланове. Пошкропио је и мене, и
тежак источњачки мирис ме готово потпуно одвојио од оста-
лог свијета, као зид.
Упитао сам:
– И Џемал Зафранија долази овамо?
– Долази. Често. Велики смо пријатељи.
– Ти си га и намјестио код кадије?
– Волим да помогнем људима. Поготову ако су ми прија-
тељи. И теби ћу помоћи.
– А Зафранија, и он зна да ужива?
– Зна. Ох, зна.

110
 И тада, тек тада, тако ми среће, ето колико сам будала и
безвезњаковић, тек тада ми је постало јасно у шта сам упао.
И не зато што сам бистар, већ што је постало очито. Говорио
је све тише, све муклије, уносећи ми се у лице да сам му дах
осјећао, дах влажан и врео, а рука му је тражила моју, и гла-
дила је све мекше.
Видим, шале више нема, а нисам је ја ни започињао, и ми-
слим: да ли да га ударим по дрхтавим губицама, да запамти
кад ме је довео у ово своје смрдљиво легло, или да се некако
извучем без свађе и без штете, доста ми је сукоба и мржње.
Те устанем и замолим га да откључа врата, морам да се
нађем с Мула Исмаилом.
Хаџи Фејзо се осмјехнуо:
– Он ти неће помоћи.
– Није ти пријатељ?
– Боже сачувај!
– А тих... пријатеља, имаш ли много?
– Видјећеш.
– И сви се помажете?
– Дођи, увјери се. Ми не остављамо на цједилу један друго-
га. Хоћеш ли свратити овамо послије Мула Исмаила?
– Нећу имати времена.
– Онда, сутра. Свакако. Чекаћу те.
Са страхом сам се осврнуо да когод не види одакле изла-
зим, а ушао сам слободно.
Погледао сам у ведро небо, да се ослободим титравог по-
лумрака, и удахнуо, дубоко, једном, двапут, трипут, да истје-
рам зејтињави мирис из себе. Пих, како се осјећам прљав, ни-
како да заборавим знојаве дланове како дрхте на мојој руци.
Ширим прсте, да их просуши ваздух.
Али, ђаво да га носи, не тиче ме се.
Тијана је прво осјетила мирис ружиног уља, расипао сам га
око себе као отворена бочица. Намрштила се.
– Нешто ми много миришеш – рекла је сумњичаво.
– Мани ме, жено, умало ти не страдах.
– Видим.
Испричам јој, у смијеху, своју невољу, а она ме гледа у чуду.
То си ти сањао, каже. Никако не вјерује у те ствари. И ника-
ко да ми повјерује потпуно. Зна да не лажем, а личи на лаж,

111
или на грубу шалу. Узалуд, остала је у њој сумња да ме није
намирисао никакав хаџи Фејзо с брадом, већ нека непозна-
та Фејзија. То, нажалост, није истина– рекао сам, смијући се
– али јој је моја права истина изгледала невјероватна. Мада
би јој моја невјероватна истина изгледала лакша него њена
измишљена. Мени не треба ниједна. Само, није право да по-
штени људи остају под сумњом зато што су други рђави. Мо-
гла би понекоме пасти на ум мисао да је угодније бити под
сумњом због гријеха него под сумњом без ичега. Али Тијана
не прихвата ни тај паметни закључак, већ каже да је боље до-
лазити кући ненамирисан.
И ето, то су биле три једине могућности, које заправо и
нису могућности, већ тобожње наде, сигурне колико и облак
на небу. Послије није било ни тога.
Ишао сам од уреда до уреда, од човјека до човјека, али ни-
куд нисам доспијевао, ни код кога ме нису пуштали. Ситни
чиновници су ме слушали растресено, с досадом, с лицем без
изражаја, без разумијевања, чак и без пакости.
Сатима сам сједио у предсобљима, али они које сам очеки-
вао, никад се нису појавили. Или су се увлачили кроз прозор,
или су улијетали као птице, или су били невидљиви, или је
постојао неки тајни, подземни улаз који их је штитио од нас
што живимо чекајући.
Моје ријечи су постале излизане, моја прича досадна, мој
лик заморан свакоме. Претворио сам се у човјека који моли, а
то је посљедње биће на земљи. Испод тога нема ништа.
Полако, одбијајући најприје ту мисао, почео сам да осјећам
зид око себе, невидљив али непробојан. Стајао је око мене,
као тврђава, као неизлаз, као неприступ, непрестано сам уда-
рао главом о тврду стијену, био сам изубијан, крвав, сав од
чворуга, сав од масница, а нисам престао да наваљујем. Јер је
увијек изгледало да има пролаза. Мора да постоји неки про-
цијеп, немогуће да је зид свуда. А нисам могао ни пристати
да останем тако зазидан, као да сам жива сјенка коју нико не
види а она види свакога. И узалуд говори, узалуд виче, не чује
се, ништа. Мало је требало па да почну пролазити кроз мене,
као кроз ваздух, или газити по мени, као по води.
Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен, ни-
сам заклан, нисам мртав, али ме нема. Забога, људи, зар ме не

112
видите? – кажем. Зар ме не чујете? – кажем. Али мој лик не
улази у њихово око, ни мој глас у њихово ухо.
Нема ме.
Или ја то сањам свој немогући положај, који искуство
одбија? Јер, ја сам жив, ја ходам, ја знам шта тражим, не
пристајем да ме нема. Могли су ме претући, могли су ме за-
творити, могли су ме убити, зар су мало људи убили без ра-
злога? Али зашто су направили авет од мене, зашто ми одузи-
мају могућност да се борим?
Хоћу да будем човјек, борите се са мном људски.
Узалуд.
Празан простор око мене је све пустији, моја смијешна по-
буна све тиша.
 6. ЧУДНО ЉЕТО
Љето је наишло врело и тешко.
Сунце, као да се тали1, бјесомучно бљује ватру, огњене ис-
кре падају на земљу.
Побјеснила је и пекарска пећ испод нас, и нашу собицу
претворила у пакао.
У подневним часовима изгледало је да ће планути и небо и
земља, и да ће се све пре
творити у огромну ватрену пустињу.
Ноћу смо лежали на уској дрвеној веранди према дво-
ришту. По несигурном мраку кретале су се сјенке наших чуд-
них комшија, и ударали копитама коњи у стаји, у дну дво-
ришта што је личило на хан.
Непознати људи су долазили и одлазили, идући за непо-
знатим пословима, остављајући за собом немир.
– Не бој се, спавај – умиривао сам Тијану кад би се пробу-
дила.
– Не бојим се – шаптала је, али су се њене очи окретале за
ноћним сјенкама без лица.
Једног јутра смо видјели да су некакви црви појели спару-
шено лишће дивље јабуке, јединог дрвета у нашем дворишту.
Преко дана су испрели паучину на патрљцима јабуке, али су
комшијска дјеца камењем и моткама омлатили тај украс с
мртвог дрвета.
У околним баштама црви су се толико намножили, да су
паучином премрежили стабла зерделија и шљива пожегача,
па и сасушену траву на отврдлој земљи. Изгледало је да су
воћке поново избехарале2, или да је пао снијег. За неколико
дана паучина је захватила авлије, сокаке, прозоре, софе. Не-
прегледна војска црва почела је да заузима град.
1
талити – топити, преводити у течно стање помоћу топлоте.
2
бехарити – цветати.

114
 Људи су остављали куће и бјежали натоварени стварима,
као испред пожара, испред поплаве. Заустављали су се на пр-
вом чистом мјесту, као у збјегу, и уздишући гледали спепеље-
не воћњаке и отете куће.
Шта све неће ударити на човјека!
Црви се множе несхватљивом брзином, као да желе што
прије да освоје свијет. Пред нашим очима расту гроздо-
ви ситних гмизаваца, прождрљиве трунчице непрестано
грицкају, жваћу, уништавају, танком пређом испреплели су
стабла, затворили куће, поклопили земљу, људи ће се повући
на голи камен, и помријети од глади и страха.
Баш смо јад, ми људи, немоћни пред свачим, мислио сам
малодушно, кријући то пред Тијаном, а за дан-два сам се чу-
дио свом страху: црви су угинули, готово у исто вријеме, сви,
као да су се договорили. Остале су само њихове кожурице, од
врелине претворене у прашину, и остало је чуђење.
Људи су се вратили кућама, с гађењем скидајући слабу па-
учину.
Онда су се запалиле шуме око Сарајева.
Махмут Неретљак ме позвао да пођемо на брдо, изнад гра-
да, да видимо и то чудо. Имао је још два важна разлога: хтио
је да протегне ноге, у посљедње вријеме су га све чешће хва-
тали грчеви у листовима, а смислио је и нови посао, да пише
записе сељацима у Подграбу, тамо нема хоџе.
– Ове баје су уплашиле људе – објаснио ми је своје разлоге
– и требаће им запис од свега. А знам неке записе од страве,
од урока, од болести, њима неће одмоћи, мени ће помоћи.
Пењали смо се полако, одмарали се често и дуго, због Мах-
мута и његових болесних ногу, иако је говорио да му је лакше
кад хода и а послије боље спава. Мени је било свеједно, млад
сам, здрав, навикао на ходање трчећи за службом које нема,
ово ми је добро дошло, заморићу се дракчије него што се за-
марам доље у граду, и заборавићу на своју муку.
Застајали смо крај сваког извора, испод сваког гранатог
дрвета, или било гдје, кад би Махмутове ноге почеле да кле-
цају.
Али ако су га ноге издавале, језик није. Говорио је непре-
стано, настављајући започето, чим бисмо сјели и мало се из-
дували, о свему и свачему, о људима које смо сусретали у жи-

115
воту, о Тијани, о мени, о својој жени, говорио је да надокнади
оно што је ћутао, у изгнанству, и овдје, док је био без икога, а
сад има пријатеља који га слуша.
Његово причање није незанимљиво, преживио је свашта,
и ријечи су му зреле од искуства и муке, али је све искидано,
искрпљено од сакатих прича које се ничим не повезују, већ
упадају једна у другу, свака са својим током и својим разло-
гом. Његово памћење не извлачи ланац сјећања, већ кома-
диће, разбијен и несастављив мозаик, нити се он труди да све
то споји. И ничему не тражи смисао, поуку, заокружење, до-
вољан му је догађај, такав какав је, шта треба још више?
Зачудо, највише је у њему повезана слика о његовој жени.
Настављао је разговор о њој неколико пута, на неколико са-
станака, не уплићући ништа друго. Било је то први пут да
ми је говорио о жени. У почетку сам се смијао, јер је било
необично, а онда сам зачуђено слушао ту најчуднију изјаву
љубави.
Сад је ружна – рекао је – а у младости је била још ружнија,
само потпуно друкчије. Раније су јој велики зуби вирили из
саме коже на лицу, сад су остала два-три крњатка, између
подвољка и сала на образима, па изгледа да се увијек смије.
Зна да се не смије, али јој истурени зуби не допуштају да буде
мрзовољна ни кад отров рига. А не жели да их превише по-
казује, зна да нису баш лијепи, па највише ћути. Док он хоће,
тако је, а кад зажели да види њен невољни смијех, зна и да
је наљути, само да проговори. Тада обилато надокнађује ћу-
тање, не бринући се за љепоту, и он с уживањем слуша њене
сочне ријечи, над којима се непрестано смију три истурене
плоче горњих зуба, па од свега испада некаква весела грдња.
То што говори, није паметно, и то је баш добро, не мора да се
стиди пред њом. А опет, мора признати, паметнија је од њега,
и то је обично тако, само он признаје а други неће. Какве су
да су, жене су мудрије и боље од мушкараца. То пред њима
не треба рећи, али су мушкарци глупи, сујетни, уображени,
не вриједе много, међу нама речено. И чудо је како нас жене
трпе. Најбоље зна по себи, шта све није чинио, али она чека,
увијек, као да он из џамије долази. Џаба, више вриједе него
ми. Ето, ја сам паметан, али, без увреде, Тијана је паметнија и
у свему десет копаља изнад мене. Његова жена, додуше, није

116
као моја, јер сам ја нашао срећу какву нисам заслужио, али
ни његова није лоша. Није много уредна, али у чему и да буде
уредна. Није ни штедљива, али шта да штеди? Мрзовољна је,
али он оде од куће, па му то не смета. Мрзовољна је зато што
он оде и зато што остане, па он бира што му је згодније. И
штогод учинио, зна да ће је затећи код куће, чека га таквог
никаквог, да наставе живот какав им је бог одредио. Не, за-
иста је не би замијенио ни с једном другом женом.
Закључак је прилично неочекиван, а можда и није, јер је
произлазио из признања њених умјерених врлина колико и
властитог несавршенства.
Развеселило ме то неспретно али лијепо пристајање на
оно што живот нуди.
Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од
других?
Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру,
своју и туђу?
Губитакје што је та мјера ситна, а добитак што не тражимо
више.
Рекао сам:
– Свијет се састоји од несавршених људи.
– Шта кажеш?
– Смишљам пјесму.
– Како се смишља пјесма? Могу ли да чујем?
Свијет се састоји од несавршених људи.
Све друго је лаж.
Или смрт.
Савршени људи су у гробу.
а и то више нису људи.
– Је ли то о мени?
– О свакоме.
– Боже мој, што је то чудно! И ја знам да људи нису савр-
шени, али кад тако кажем, као да ништа нисам рекао. А у пје-
сми је то некако тужно. И лијепо. „Савршени људи су у гробу.
Па и то више нису људи.” А код живих је мало више зла или
мало више добра, па понекад претегне једно, понекад друго.
Али зло чешће.

117
 – Погледај! – викнуо сам, показујући дим и пламен. – Све
гори!
– Видим.
Дим и тежак мирис паљевине осјећали смо одраније, а сад
смо видјели како шуме горе у недоглед. На даљину, преко
широке долине, чуло се како ватра цикти и прашти, љутито
искачући из огромног повјесма3 дима што је прекрио шуму
и небо.
– Тужно – каже Махмут.
Зашто би било тужно? Страшно можда, тужно није.
Гледам, опчињен, то дивљање бесмисла, снагу без душе,
непријатељство без мржње, ужаснуто се дивим овом уништа-
вању у игри, из преобиља снаге, и није ми жао, можда зато
што није људско.
А можда је ово као и људско. Страшно дивљање снаге, раз-
орно уништавање, без зле мисли, као у рату с оружјем, као у
рату без оружја.
Ватра је бесмислена и уништавајућа, као и мржња.
И ето, мисао се спустила на земљу, као уморна птица.
– Тужно – кажем и ја, мислећи на мртву шуму црног др-
већа што ће остати иза овог бијеса.
Као што су остали моји другови у хоћинским шумама, као
што остају сви невини људи у пламену који сами не подмећу.
Па, уморан, сједнем до Махмута, кога су ноге одавно из-
дале.
Онда примијетим да он више не гледа пожар.
Окренувши се за његовим погледом, изненађеним, зачуђе-
ним, уплашеним, не знам какав је, угледам на путу, близу
шуме, наоружаног коњаника. Гледа нас и ћути.
– Ко је то? – питам Махмута.
Он не одговара, и не одваја поглед од коњаника.
Устанем, да бих пришао ближе непознатом човјеку.
Он полако извуче малу пушку иза појаса, и наслони се
лактом на јабуку седла, не окрећући цијев на нас.
Застадох.
3
повјесмо (повјесмо) – прамен вуне, кудеље или лана који се веже
око преслице; оно што изгледом подсећа на повесмо.

118
 – Уживате у овом чуду? – упита коњаник, махнувши руком
према шумама у пламену.
Махмут се уплашено смјешка:
– Људи причају, па мој пријатељ каже, хајде да видимо.
– Имате шта и да видите.
Говори мирно, готово тихо, некако одсутан, као да га се не
тичемо, а опет нас упорно гледа.
И ја њега, изненађен богатством оружја и љепотом коња
под њим.
– Је ли то арапски коњ? – питам задивљен.
Он не одговара на моје пријатељско питање, сусреће нас
само његов тешки поглед.
– И попели сте се овамо само да видите ову несрећу? –
каже исто онако мимо. – Не вјерујем да сте толике будале.
– Па сад, пријатељу – велим ја љутито – нико нам не рече да
морамо кога питати за дозволу. А ако хоћећ баш да вријеђаш,
лако ти је, пушка ти је у руци.
– Не вријеђам ја никога. И свеједно ми је зашто сте дошли.
– Хтјели смо до Подграба. Да пишемо записе4 сељацима –
објаснио је Махмут понизно.
– Е па, данас нећете у Подграб. Вратићете се у град. И по-
ручите сердар-Авдаги да више не шаље уходе за мном.
– Какве уходе, кумим те богом великим! – завапио је Мах-
мут.
– Такве као што сте ви.
– А од кога да му однесемо поруку? – упитао сам.
– Од Бећира Тоске.
– Ти си Бећир Тоска?
– Ја сам. Јеси ли чуо за мене?
– Чуо сам.
– По злу или по добру?
– По добру, Бећир-ага – љубазно се осмјехнуо Махмут, по-
казујући жуте зубе.
Е, ту је несрећни Махмут баш претјерао, и знали смо то
сва тројица.
4
запис – речи или знаци на неком предмету који штите од несреће
или урока.

119
 – Видиш – рекао је Тоска Махмуту, ни тада се не наљу-
тивши. – Твој пријатељ је поштенији од тебе, али и буда-
ластији. Он бар не каже ништа. А ти, брате, лажеш. Хајде сад,
и не окрећите се!
Нисмо чекали да нам понови наређење којим нас ослобађа
свог присуства. Махмут је сасвим заборавио на грчеве у но-
гама, скочио је као младић, и хитро смо кренули на супротну
страну, настојећи да се што прије удаљимо од Тоске и његовог
оружја.
Кад је Махмут почео тешко да дише и да батрга по нерав-
ном путу, Тоска је био далеко иза нас, а као да смо још видјели
његове тешке очи.
Страх ме ухватио накнадно, кад сам отишао од њега.
Тоска, сурови хајдук, који се није бојао ни штедио икога! А
нас је пустио, без пријетње.
И док је Махмут хватао сапу и смиривао кркљање у гру-
дима, ја сам почео да се смијем. Махмут ме гледао зачуђен,
и више знацима него ријечима, питао: шта ми је, зашто се
смијем?
Па замисли, рекао сам кроз смијех, какав смо јад нас
двојица. Чак се и страшни Тоска сажалио. Жао му је било и
глас да повиси, да се не унередимо од страха. Гледа нас човјек,
па само што не заплаче од жалости како изгледамо. А ти још
кажеш: чули смо за тебе по добру!
Почео је да се смије и Махмут.
– Па шта да му кажем? Чуо сам за тебе по злу? Е, таман
посла!
– Знам да ниси могао. Али је смијешно.
– Смијешно јест. А опет, и није.
– И шта ћемо сад рећи људима у граду? Смијаће нам се.
– Шта ћемо рећи? Ништа. Свеједно ми је што би се смија-
ли, то би се лако пребољело. Али да не помисле штогод друго.
Ко би вјеровао да смо случајно срели Тоску, и да нас је Тоска
пустио без ријечи?
– И мени изгледа невјероватно.
– Е, зато ћути. Никог нисмо видјели, и никоме немамо
ништа да причамо. Најпаметније је ћутати. Такво је вријеме.
Сложио сам се да је то најпаметније.

120
 Али, једно је знати шта је паметно, а сасвим друго и учини-
ти то што је паметно.
Махмут је знао да је паметно ћутати, и одмах све испричао
сердар-Авдаги.
Авдага је поручио да и ја дођем.
Могао сам се крстити од чуда, могао сам тражити ма ка-
кав разуман разлог, могао сам се љутити, али ми све то не би
помогло да схватим. Изгледа да он увијек чини супротно од
оног што мисли. Или не може да не каже оно што зна. Сувише
је важно да би могао прећутати, чак ако би му то нанијело и
штету.
Махмут није могао да објасни ништа.
– Не знам шта ми је било – каже уплашено.
– И шта је рекао кад си му испричао?
– Рекао је да идем кући.
Зашто сердар5 Авдага позива мене?
О том Авдаги нисам знао много. Нису знали ни људи које
сам питао. Или нису хтјели да говоре. Слијегали су рамени-
ма, одмахивали руком. Нека тајна је била око њега, и није је
добро помињати, као ни свако велико зло. Име, и то, нешто
непознато, то је Авдага. Или још више то његово непознато
име.
Мора човјек упасти у невољу кад се дружи с таквим не-
срећама као што је Махмут, јадао сам се Тијани, покуша-
вајући да своју непознату кривицу пребацим на другога. Али
ме она није подржала у мојој намјери. Знао сам шта мисли:
луњао си без потребе, нико те није натјерао, једва си чекао
да те Махмут позове, а ја сам сједила код куће сама. Не бацај
своју кривицу на другога!
Тако ме Махмутова просутост увалила у ваздан невоља,
и код сердара Авдаге, и код моје жене, и богзна кога још, ако
несрећи буде по вољи да ме узме на зуб. И најлакше бих се
наплатио на Тијани, ни кривој ни дужној, али бих јој нашао и
кривицу и дуг, и увријеђено бих ућутао, сажаливши се сам на
себе што не наилазим на разумијевање ни код својих најбли-
жих. Али, срећом, она је спријечила буру и љутњу, насмијала
5
сердар – главар, старешина, заповедник.

121
се, и отјерала ми зловољу, одједном. Њен смијех је паметнији
и од ње и од мене.
– Хајде – каже ми – шта си се скуњио? Чуо је од Махмута,
хоће да чује и од тебе. Важан му је тај хајдук, шта ће му два
беспослењака који иду у брда да гледају ватру!
То њено подсмјешљиво охрабрење ме гријало све до Авда-
ге, а од Авдаге сам осјетио студен у срцу. И не толико од њега
колико од његове тајне.
Све око тог човјека је обично, готово празна соба, бијело
окречени зидови, воском покапан под од свијећа у јевтиним
чирацима, прозори без застора, најнужнији груб намјештај
од дебелог дрвета. Па и он сам је обичан, тих, љубазан, не гле-
да ме пријетећи, како сам замишљао, не плаши ме тешким
ријечима, чак изгледа некако несигуран, онако мршав, не-
мирна лица и трептавих очију које најчешће скрива у страну,
или гледа преда се. А опет сам узнемирен. Осјећам како око
њега лебди оно његово, неоткривено ми, непознато, али стал-
но присутно. И само је то важно, све остало је узгредно, без
икаква значаја, као одијело које носи.
Није много питао о Бећиру Тоски, све је већ сазнао од
Махмута Неретљака. Рекао је само да смо добро прошли,
имали смо више среће него памети, јер је могао посумњати да
смо послати као уходе. А није требало ни да се свађамо с њим,
могли смо то главом платити.
– Нисам се свађао. Рекао сам да нас не вријеђа.
– Свеједно сад. Захвали богу што си остао жив, и запали
подебелу свијећу.
И кад сам помислио да ме због овога сигурно није позвао,
а студен ме прожела до кости због његовог разлога, који ћу
тек чути, десило се нешто као у наивним дјечијим причама,
или још невјероватније, као кад би курјак запјевао, попут
славуја. Поменуо је пјесму коју сам смишљао горе на брду.
Господе боже, шта тај Махмут није истртљао!
Рекао је да Махмут није запамтио све, знао је само први
стих, остало је толико побркао, да се и сам смијао. Личило је
на најзамршеније кучине. „Свијет се састоји од несавршених
људи.” А даље?
Пјесма није добра, одговорио сам, једва долазећи себи.
Груба је, недорађена. Стих не смије да звучи као обично при-

122
чање. Можда би боље било: „Несавршени људи, то је свијет.”
Још треба да зри.
– Свеједно – каже сердар. – Да чујем.
Поновио сам пјесму, иако ми је било смијешно. Шта се
њега тичу пјесме?
Још је чудније што је слушао побожно, са захвалним из-
разом на лицу, готово озарен.
– Молим те, још једном.
Тихо је мицао уснама, понављајући стихове за мном.
– Да ти напишем?
– Туђе писмо слабо читам. А сâм слабо пишем.
Убрзо је научио пјесму и изговарао је полако, невјешто,
једном, двапут, неколико пута, с уживањем које нисам схва-
тао.
Упитао сам га:
– Зар толико волиш пјесме?
– Ова ми се свидјела чим сам чуо први стих.
И опет је почео да котрља ријечи по устима, да им ослу-
шкује звук, да окушава сласт, да сладострасно исисава из њих
смисао, као срж из кости. Ово необично и неочекивано ужи-
вање у стиховима, подигло му је углед у мојим очима, погото-
ву што је издвојио баш моју пјесму. Ако је могла толико да га
одушеви, значи да је добра. А ако је он могао да осјети њену
љепоту, у њему леже вриједности које не открива свакоме.
Заборавио сам његову тајну.
– И то је све што радиш, састављаш пјесме?
– Не могу да нађем посао.
– Сам си тако хтио, зашто се тужиш? Хоћеш да говориш
свашта. Е па трпи. Да ниси очекивао орден? Ниси ваљда то-
лика будала.
– Био сам пијан.
– Говорио пијан, смислио тријезан. У пићу си се само от-
крио.
– Ријечи су ваздух, какву штету могу нанијети?
– Ријечи су отров, од њих почиње свако зло.
– Онда, да ћутимо!
– Не треба да ћутимо. Има се о чему говорити, не напа-
дајући. Помоћи треба, а не одмагати. Држава је то, болан,
хиљаду брига и невоља, имање своје не можеш уредити како

123
ваља, а камоли толики свијет. И онда почне неко да закера, те
не ваља ово, те не ваља оно, е чудна ми чуда! Јашта да не ваља.
Право је чудо како ишта ваља: толики људи, а свако вуче на
своју страну. Мислиш да је лако овима што управљају држа-
вом?
– Није лако.
– И није. А ти, по њима! Е, то је, видиш, лако. А да, рецимо,
теби дође неко у кућу и да ти каже: не ваља ти како си ово
урадио. Шта би ти учинио? Наљутио би се, избацио би га. И
имао би право.
– То је друго. Моје се не тиче никога.
– Па јест, друго је, чим је твоје. А да се то твоје никога не
тиче, тиче се. Ту, видиш, гријешиш. Са свијетом живиш, не
треба му пркосити.
– Чиме пркосим?
– Па ето, нападаш. Зашто? Свако ће помислити: оженио си
се влахињом.
– Зар је то гријех, побогу!
– Њен отац је био против државе.
– Ако је био против државе, платио је главом. А никад се с
њим ни видио нисам. Са женом нисам о њему ни двије ријечи
проговорио.
– Ако не лажеш, онда се твоја жена крије пред тобом. Отац
се не заборавља лако.
– Е, богами, да сам јуче умро, не бих знао зашто сам крив.
– Не би био крив да ниси вријеђао људе. Свако мора да
потражи мало кривице и у себи.
– Онда ћу бити крив довијека. Тог мртваца не могу сад ук-
лонити, као да га није било. Или треба да оставим жену коју
волим?
– Ко ти то тражи? Само, човјек с маном мора да пази шта
ради. Поготову кад није сам. Зашто да други трпе због твојих
лудости?
– Јеси ли ме зато звао, да ми то кажеш?
– Нисам. Звао сам те због пјесме. А ово је успут, у разгово-
ру, и неће шкодити ни мени ни теби. Човјек изгледа друкчије
док га не видиш и не поразговараш с њим, насаму, без свједо-
ка. Мислио сам да си опаснији.

124
 И ја о теби, умало нисам рекао, толико је његов глас био
тих и мекан.
Шта у њему може да буде толико опасно?
На сокаку ме сачекао Махмут Неретљак, као да је случајно
наишао. А знам да ме чекао. Гледао ме испод ока, испитујући
моје расположење и израз лица, настојећи да погоди шта је
било код сердар-Авдаге. Ћутао сам, тобоже забринут.
– Зашто те звао? – упитао је као успут, правећи се да пита
реда ради.
Стао сам и погледао га мрко.
– Звао ме због тебе. Питао ме шта си разговарао с оним
разбојником.
– Каквим разбојником?
– Сад се правиш да не знаш. Оним због кога ћемо одго-
варати и ти и ја. Бећиром Тоском. А мени кажеш да ништа
не говоримо. Сад ћемо бити оптужени као шпијуни Бећира
Тоске.
Хтио сам да му вратим мило за драго, да му поклоним
страх који сам осјећао пред Авдагиним вратима.
Али сам се одмах покајао због те грубе шале.
Махмут је гледао у мене запрепаштено, као да се дави.
– Испричао сам оно што је било – рекао је уплашено.
– А зашто си морао да причаш?
– Па, Авдага ме и послао у село, да сазнам штогод о Бећиру
Тоски. Какав сад Тоскин шпијун, Ахмете брате!
Ето чуда! Тјерао сам глупу шалу, а истјерао гадну збиљу.
То је та ватра, то су ти записи због којих смо ишли у брда!
– Зар ти мене тако намагарчи, Махмуте? И ја као будала
идем за тобом и за твојим прљавим пословима!
– Хтио сам да ти кажем, све зазинем, па прогутам, незгод-
но ми. А морао сам да идем, не пита хоћу ли, већ: хајде! Зго-
дан си, вели, за овај посао, нико неће посумњати у тебе.
– Имао је право, ни ја нисам посумњао.
– И како сад да ме оптужује као Тоскина шпијуна?
– Бојиш се сердар-Авдаге?
– Како се не бих бојао!
– Је ли те тукао, оно раније?
– Авдага никог не туче.
– Него шта ради?

125
 – Убија.
Сад сам ја почео да хватам ваздух и да отварам уста као
риба извађена из воде.
Махмут се умивао на чесми, хладио руке, дуго пио воду с
длана, хватао изгубљени дах. А, богами, и мени би било по-
требно да подметнем главу под чесму, да дођем себи.
То је оно његово, Авдагино, непознато, због чега људи ћуте
и одмахују руком. А ја сам му говорио своје глупе стихове, га-
нут његовом племенитошћу и разумијевањем, тврдећи да су
сви људи једнаки, да су несавршени, и да нема разлике између
њега и других.
Чему је то послужила моја пјесма? Једном џелату, да се за-
клони за њу. А чини то за своју окрвављену душу, пристајући
да му свједок и јамац буде и такав будаласти пјесник какав је
Ахмет Шабо!
А можда је и нешто друго, можда је моја пјесма потвр-
да његова мишљења да су савршени људи само у гробу. Док
живе, они су зликовци.
Е, пјесмо моја несрећна!
Стид и кајање су ми помогли да се не наљутим сувише на
Махмута Неретљака. Он је учинио ружну ствар зато што је
присиљен, ја од своје воље.
И ето, од тог сердара Авдаге, почео сам да размишљам о
ономе што нико није домислио до краја, а што нико, кад са-
зри, не испушта из мисли: шта је то с нама и са животом, у
какве се то конце сплићемо, у шта упадамо својом вољом у
шта невољом, шта од нас зависи, и шта можемо са собом.
Нисам вјешт размишљању, више волим живот него мисао
о њему, али како год сам превртао, испада да нам се већи-
на ствари дешава мимо нас, без наше одлуке. Случајност од-
лучује о моме животном путу и о мојој судбини, и најчешће
бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могућих
токова, у други ће ме убацити само друга случајност. Не вје-
рујем да ми је унапријед записан пут којим ћу проћи, јер не
вјерујем у неки нарочити ред овога свијета. Не одлучујемо,
већ се затичемо. Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених
измјена, једног одређеног тренутка, кад нас само та прилика
чека, једина која нас може сачекати у току мијешања. Не мо-

126
жеш је заобићи, ни одбити. Твоја је, као вода у коју паднеш.
Па пливаш, или потонеш.
Нисам задовољан таквим размишљањем, али не налазим
други одговор. Шта је онда наше у том гужвању? Нешто мора
бити моје.
Сердара Авдагу нисам тражио, ни желио, нисам га ни по-
знавао. Наишао је у једном часу мимо мене, и привезао се уз
мој живот. Нисам могао да одбијем, а нико није тражио да
пристанем. Десило се, као и све друго.
Само, како да пристанемо на такву неправду?
Није ми се свиђао жлијеб6 у који сам упао, и настојао сам
да измијеним своју животну путању. Свако јутро сам одла-
зио од куће, надајући се да ће једном звијезде бити у повољ-
ном положају за мене, па ћу наићи на неког ко ће ми помоћи.
Није ваљда судбина одредила јединог сердара Авдагу да ме
пресретне, без икакве користи за мене.
Али сам се надао узалуд, јер је необјашњива казна још
трајала, још сам био ваздух, без гласа и без лика. Видјели
су ме једино људи којима је помоћ била потребна колико и
мени, ако не и више. И видио ме сердар Авдага, а волио бих
да сам за њега невидљив и нечујан.
У подне сам се враћао, као сваки радин човјек, и затицао
припремљен ручак, какав-такав, и жену, веселу и насмијану,
као да нема због чега да буде забринута. Мене, здравог и мла-
дог, издржавали су болесни Махмут Неретљак, и моја трудна
жена.
Махмут је подучавао грчком језику неке трговце који су
почели да тргују са Солуном. Мислио сам да је и то превара,
али су људи били задовољни, сигурно су тражили мало, јер
им Махмут није могао дати много. Доносећи нам новац или
намирнице, записивао је колико му дугујемо, да нас не би ув-
риједио.
Тијана је радила у кући богатог Мухаремаге Таслиџака,
брата сердара Авдаге. (Послије сам сазнао да јој је тај посао
нашао Авдага, на молбу мог бившег послодавца, Мула Ибра-
хима. Не знам за кога сам се више зачудио.) Тијана је пома-
гала Мухаремагиној жени Рабија-хануми у облачењу и до-
6
жлеб, жлијеб – уско удубљење, канал за одвођење воде.

127
тјеривању, китећи је и мажући, сатима. Позне године су то
захтијевале а богатство омогућавало. Тијана ме увјеравала да
јој је то више забава него рад, и да се нимало не замара. Чак
јој је пријатно, не само због новца који добија низашто, већ
што није сама цијело јутро. А није ни далеко, Мухаремагин
воћњак је уз наше двориште, могло се проћи кроз капиџик7.
Тијана је мјесец-два ишла на тај свој чудни посао, а онда
ми је, снебивајући се, испричала невјероватну причу: Рабија-
-ханума је почела да води љубав. Није чудно ни невјероватно
што води љубав, већ што је Рабија-ханума заборавила кад
је била млада: четрдесет година је с Мухаремагом у браку.
И што се заљубила у младића који је са својим оцем, Ибра-
химом Пакром, становао у нашем дворишту, у кући изнад
коњушнице. Младом Пакри је двадесет пет година, Рабија-
-хануми близу шездесет. Љубавник јој је лијепо могао бити
унук. Смијао сам се: жену љубав подмлађује.
– Само нека бог сачува човјека да не полуди – каже Тијана
гадљиво.
– Подмладиле сте је ти и љубав.
– На лице ставља толико бјелила и руменила, да јој се кожа
и не види.
– Срећом!
– И косу боји у црно.
– Шта те се тиче.
– Говори само о њему, више се и не стиди. Као да је памет
изгубила. А и он, балавац, како може!
– Стара је и за Пакру-оца.
Нико није знао ко су те Пакре, отац и син, ни од чега живе.
Додуше, то би се могло рећи за већину људи у дворишту, па и
за мене. Говорило се да су дошли из Београда, да су тамо нека
насиља починили, али је то вјероватно нагађање, јер се ни с
ким нису дружили. Знало се само да су се вратили с хоћинске
војне, били су у некој јединици с којом се нисам суретао.
Тијана је одлучила да више не иде Рабија-хануми, није
више могла да гледа бруку и срамоту, а ја сам се одмах сло-
жио с том одлуком, једно зато што се увијек слажем с њеним
одлукама, а друго зато што мислим да не треба изазивати ђа-
7
капиџик – мала врата, враташца.

128
вола, и пуштати да млад човјек, лијеп и наочит (одједном ми
је пало у очи да је млади Пакро врло лијеп!), гледа у младу и
лијепу жену уз погурену старицу, прави обојени гроб. Ако је
слијеп, могао би прогледати, ако је лупеж, могао би пожељети
и од једне и од друге оно што на њима вриједи.
Није ми стало ако је бацио око на ханумин накит, свакако
би се насмијао и одбио као лудост и саму помисао да се ста-
рица могла заљубити у младића, а ето, заљубила се. Што није
учинила никад, учинила је кад се најмање могло очекивати.
Међу живим људима све се може десити.
Након неколико дана сердар Авдага ме пресрео и упитао
зашто моја жена не иде више Рабија-хануми. И је ли истина
што се прича о младом Пакри и о његовој снахи?
Није поштено говорити оно што човјек не зна, рекао сам.
А како могу знати, како ико може знати? Толико је невјерова-
тно, да би човјек помислио како му се причинило, чак кад би
и видио штогод што се не гледа.
– Много шта изгледа невјероватно, па се деси.
– Не знам, заиста.
– Бојим се да не учине какво зло. Кад бисте рекли да су
опасни, да су вас напали, вријеђали, пријетили, могли бисмо
их затворити или протјерати.
– Ко да каже?
– Ти и Махмут.
– Никад ме нису криво погледали, ни ружну ријеч рекли.
Како бих обиједио невине људе?
– Да спријечимо зло. А њима је свеједно гдје ће живјети.
– Зашто не говориш с братом?
– Говорићу.
Зар муж увијек посљедњи сазна?
Али Авдага није стигао да говори с братом. Можда му је
било незгодно, можда му је било жао, можда се надао да ће
се петљанија некако ријешити, можда је закаснио за један је-
дини дан.
Смијешна лудост његове снахе претворила се у јато не-
срећа, и наше сиротињско двориште је замукнуло у страху
пред злочином, па смо ћутали у замраченим собицама, гле-
дајући уплашено у црне прозоре, и мислећи на немирне сјен-
ке што су пролазиле нашим двориштем.

129
 Једне ноћи, уочи петка (увијек смо то додавали, причајући
послије: те ноћи уочи петка, можда зато што та ноћ треба да
буде посвећена молитви и смиреном размишљању), Рабија-
-ханума се посветила бризи о своме мужу.
Она пусти у кућу свога љубавника и његовог оца, Ибра-
хима Пакру, уведе их у собу гдје је мирно спавао стари Муха-
ремага, отац и син га сложно избодоше ножевима, учинивши
му милост да умре у сну, не пренувши се ни на трен, не видјев-
ши у посљедњем часу ни њих ни своју жену, те тако не осјети
ни страх, ни жалост, а ни бол, можда. Остало је непознато да
ли су то учинили ради њега, да му буде лакше, или ради себе,
да не би почео викати, а то би могло да створи неприлике и
њима и њему, или због жене, да Мухаремага не зажали на њу,
кад опраштаја више нема. Четрдесет година су живјели лије-
по, па зашто да се то поквари на крају? Онда су га завили у
чаршаф, да не би остајао траг од крви, па у покровац, да личи
на дењак8, пребацили га преко коња, и на његовом имању на
Горици гурнули леш у бунар. Кад су тако све лијепо средили,
коња одведу у стају, а они оду у свој стан над коњушницом,
јер су се поштено уморили вукући тешког Мухаремага.
Рабија-ханума није одмах заспала. Како је била чиста и
уредна жена, прво је спремила Мухаремагину собу, на по-
стељу ставила нове јастуке, окрвављене јастучнице спалила
у кухињској пећи, окупала се, очитала неколико молитава за
душу мртвог мужа, па сјела уз прозор, чекајући зору. Била је
осјетљиве душе, и није могла да заспи. Мислила је, мислила,
сачекаће да прође мјесец, највише два, док људи забораве
Мухаремагу, а онда, онда, ко зна какве је лијепе снове сања-
ла та храбра жена, која за своју љубав није жалила ни живот
свога мужа.
Не тиче ме се, а волио бих да знам шта је мислила, чекајући
да прође та значајна ноћ. Је ли мислила о дугом животу с Му-
харемагом је ли дозивала у сјећање све ружне тренутке, је ли
га мрзила одраније, је ли се кајала, је ли се бојала да се све не
открије, је ли мислила да је то њен властити муж и да с њим
може учинити што јој је воља, или се радовала што јој је пао
камен с врата, што се ослободила тамнице, што је уклонила
8
дењак – свежањ, завежљај, упакована роба.

130
сметњу на путу у нови живот. Или је мислила о том новом
животу који јој је нудио све што се чинило да је прошло.
Чаролија љубави враћала је изгубљено. И сањала је о свом
лијепом драгану, који је толико воли, да је спреман и да убије
за њу. Вриједи све учинити за такву љубав и за своју срећу,
шаптала је можда полудјела жена која се грчевито хватала за
живот који сахне.
Сутрадан је рекла служавци, која је долазила ујутро а од-
лазила увече, јер ханума9 није трпјела да јој ико спава у кући,
да је Мухаремага отишао на имање, у Брезик. Поновила је то
и дућанским момцима, кад су дошли по кључеве, и још им
напоменула да јој пред мрак донесу сав новац од пазара, по-
казавши још једном како је одлучна и спретна и како мисли
о свему.
Сљедећег дана један сељак на Горици, неки Мисирлија, у
потрази за водом, јер су сви извори у околини пресушили,
завири у Мухаремагин бунар, па прво осјети а онда и угледа
Мухаремагин леш, те као без душе отрча у судницу и испри-
ча како је нашао оно што није тражио, а више би волио да је
пронашао воду него мртвог Мухаремагу, и због Мухаремаге,
добар је човјек био, и због стоке, не зна шта ће с њом, поцр-
каће од жеђи.
Цијело двориште је одмах знало ко су убице, а знала је и
власт. Пакре и Рабија-ханума су затворени, и одмах су све
признали.
Отац и син су изјавили да нису имали ништа против Му-
харемаге, али се друкчије није могло доћи до његова новца, а
што се убиства тиче, то ти је као у рату, јуришаш, па погинеш
или останеш жив, а ето, ни они ни Мухаремага нису имали
среће, њих баксузлук10 прати откако су се вратили из рата, па
ево и ово.
Рабија-ханума је о свему говорила мирно. Крива је судби-
на, и љубав, рекла је, гледајући у младог Пакру. Можда за-
иста, као и многи људи, ни она није налазила кривицу у себи.
Голу су је ишибали мокрим конопцима и, полумртву, обје-
сили. (Ознојен сам се будио из сна, ноћима сањајући њено
9
ханума – муслиманска госпођа, жена, супруга.
10
баксузлук – несрећа, невоља.

131
старачко тијело и уштављену увелу кожу исјечену крвавим
браздама.)
Оца и сина су задавили, и тако се завршио њихов
посљедњи јуриш.
Чудно је да убице нису покушале да побјегну, а могли су,
због гужве што је настала, кад су сердар Авдага и његова два
помоћника, сасвим случајно и сасвим неочекивано, у њихо-
вој соби наишли на непознатог наоружаног човјека. У гужви
и метежу, кад је човјек потрчао низ степенице, њих двојица
су мирно чекала да се све сврши, па да пођу у тврђаву. За не-
познатог су рекли да га познају из Београда, да је код њих до-
шао прошле ноћи, хтио је да се склони за неко вријеме, ништа
му нису казали о ономе што су учинили, јер нису хтјели да му
се предају у руке.
Десило се то у подне.
 7. МРТВИ СИН
Десило се у подне.
Враћао сам се кући, на незарађени ручак, као и сваког
дана, уморан од некорисне упорности с којом сам тражио
излаз из зазиданости. Навикао сам да тражим и не налазим,
једно је зависило од мене, друго не знам од кога, и ништа ни-
сам имао да предбацим себи, а нисам могао да се љутим што
ме не прихватају. Некад сам, у љутини, пријетио мржњом, а
нисам је осјећао. Ни сад је не осјећам. И хвала богу.
Да сам друкчији, да живот носим као тегобу, да сам огор-
чен, почео бих да се губим, да пијем, да мрзим, постао бих
незадовољник који се окреће против цијелог свијета.
А не могу то. Упркос свему, живим као и други људи, који
су без мога биљега1, весео и тужан због обичних ствари, ве-
сео због добрих људи који су помало зли, тужан због злих
људи који су ријетко добри, срећан због жене која ми је олак-
шавала живот, и због дјетета које је носила. С дјететом ће
нам, додуше бити теже, али, опет ћемо некако живјети.
То је једна од тајни овога свијета: толики људи живе те-
шко, ни сам не знаш како ни од чега, а нико не умире од глади.
Знам, није право што тог малог човјека дочекујем с утјехом
што неће умријети од глади, али знам и то да никад не вје-
рујемо у свачију злу срећу, и да увијек постоји нада у боље.
Од своје муке нисам успијевао да створим ни велики бол
ни велику мисао. Рођен сам, изгледа, за ситне ствари, као и
већина људи, и није ми жао што је тако.
Поштен сам колико могу, никоме не желим сувише зла,
хтио бих да људе више волим него што их жалим, молим се
својој срећи да мимо мене прође оно што ме се не тиче.
Нисам се умолио.
1
белег, биљег – карактеристично обележје.

133
 Тога дана враћао сам се једином мјесту на свијету које је
моје, носећи у руци струк каранфила што сам га нашао на со-
каку, згажен и прашњав, па сам га опрао на чесми и пажљиво
му исправљао латице, да обрадујем Тијану јевтином пажњом.
Чим сам с врелог сунца ушао у сјеновит колски пролаз
који води у наше двориште, видио сам како је непознати чо-
вјек скочио са степеница куће у којој су становале Пакре, и
отрчао у стају под кућом. Извео је коња и у трку га узјахао. Је-
дан стражар је пошао да стане пред коња, али се брзо склонио
у страну, и учинио је паметно, јер би га коњ згазио.
Коњ је јурио према колском пролазу, а јахач, повијен у сед-
лу, извадио је кубуру иза појаса.
Прилијепио сам се уза зид, захваљујући богу што сам мр-
шав и танак, па ме ваљда неће пригњечити. А онда сам забо-
равио тутањ коњских копита и кубуру у јахачевој руци, јер
су из дворишта запуцале пушке, гађајући бјегунца, а мене је
ухватио страх да ћу само ја платити главом у овом обрачуна-
вању које ме се не тиче. Куршуми су звиждали испред мога
носа, пролијећући као љути невидљиви бумбари, не пого-
дивши ни мене ни коњаника. И никад се нисам обрадовао не-
чијој невјештини, него тада, не због коњаника, већ због себе.
Стражари су потрчали према излазу, да исправе што су
промашили, али их је сердар Авдага позвао, и они су се вра-
тили. Сигурно због двојице Пакра, да им и они не побјегну.
Видио сам како је непознати коњаник утекао, видио сам
како се стражари враћају по убице, и знао сам да се све свр-
шило, а још сам стајао прикрпљен уз неравни зид.
Била је мало стидна та укоченост и заборављеност, тај
страх што ми је истјерао крв из срца, али сам о томе мислио
послије, тада нисам. Маните, људи! Ко то воли да погине?
Одлијепивши се од зида који ме штитио са стране одакле
није било опасности, пошао сам у двориште.
Пакре су још стајале на степеницама, а стражари су ишли
према њима, да их поведу, као да нису знали сами ни ходати.
Зашто нису побјегли?
Непознати човјек је побјегао. Срећа му није била наклоње-
на, туђи догађаји су га сколили, оно што га се није тицало
требало је да му дође главе (нешто је крив, сигурно), али он

134
је пљунуо на судбину, и раскинуо ланац случајности који га
је стегао.
Сјетићу се тога кад будем имао више времена.
Авдага је стајао усред дворишта, замишљен.
– Ниси хтио да слажеш – рекао ми је кад сам пришао. – А
колике би несреће спријечио!
Зар на мене пребацује сву кривицу?
Глас му је храпав, више тужан него пријекоран.
Као да има право! Никад нисам слутио да и лаж може
спријечити зло.
Али ако не би било зла? Остала би срамота од лажи, и
кајање због зла нанесеног људима који нису учинили ника-
кво зло.
Сердар Авдага увијек сумња у злочин, и често има право.
Ја не сумњам никад, па и ја имам право. А оно што се деси,
не може се спријечити. Кад би све људе стрпали у затвор, не
би било злочина. Али ни живота. Мрзим злочин, али више
волим живот и са злочином него опште гробље.
Али, како да му то кажем, кад ни мени није сасвим јасно.
Нити он, погођен братовљевом смрћу, која је крваво потвр-
дила његову црну мисао о људима, може примити икакав
други разлог осим разлога мржње.
И рекао сам, искрено га жалећи:
– Жао ми је, Авдага. Жао ми је, заиста.
Авдага је без ријечи пошао за стражарима који су одводи-
ли Пакре.
Тада ми је пришао Махмут Неретљак, усплахирен.
– Зар не чујеш колико те зовем?
– Шта се десило?
– Сад је све добро. Жена ти је побацила.
– Какво ти је то добро, црни Махмуте!
– Па није добро, али је могло бити горе.
– Шта је с Тијаном?
– Жене су с њом.
Пожурио сам кући, носио сам цвијет улазећи у двориште,
да је обрадујем, сад не знам гдје је, изгубио сам га одавно, гле-
дајући туђу несрећу, не знајући за своју.
Махмут је сплетено објашњавао, како је дошао да ме тра-
жи, и како су Тијану спопали болови, па је он отрчао по жене

135
у комшилуку, и кад су га истјерале из собе, видио је мене у
дворишту, и звао ме, али ја сам се забленуо у оно што ме се не
тиче, и нисам чуо, а можда је свеједно, и мене би жене истје-
рале, као и њега.
– Зашто ниси дошао по мене?
– Бојао сам се пуцњаве.
Кад сам покуцао, комшиница је одшкринула врата и от-
ресла се:
– Чекај!
Чекали смо, ја гледајући у врата иза којих се мучила моја
жена, Махмут у двориште у које није смио сићи, због пуцња-
ве.
Сад је изгледао узбуђен, накнадно, због свега што се де-
сило, и говорио је напрескок, једва повезујући мисли, или се
мени тако чинило, јер су и моје растурене.
– Ето, тако ти је то, мој Ахмете. Неко посије кукољ2 а роди
му пшеница, неко баци чисто сјеме па ништа од рода... ону
двојицу, одведоше ко овце, што ли не побјегоше, бого мој...
ал’ ти немој да се жалостиш, млади сте обоје, хоће ли увијек
бити хљеба, то не знам, али дјеце ће бити па, вала, ни тај хљеб
није најважнији, ето, Мухаремага Таслиџак га је имао и пре-
више, и свега осталог, па му жена не даде да поједе своју нафа-
ку3, а ми ћемо, дај боже, своју појести, макар била и танка...
е, боже, помози ти и гладнима и ситима... а Авдагу одједном
погоди и несрећа и срећа, изгуби брата а доби толики иметак,
не знам само хоће ли му бити лакше или теже што је с братом
једва говорио, ал иметак ће му олакшати тугу, каква је да је...
Онда су нас свемоћне жене пустиле у собу.
Тијана је лежала на чистој, пресвученој постељи, влажне
косе од воде и зноја, блиједа, упалих очију, смањена, измуче-
на, као да је прележала тешку болест.
И под је опран, је ли то њена крв?
Млади сте обоје, биће дјеце, рекао је Махмут, тјешећи ме.
Не, неће више бити дјеце! Она ми је важнија од тих непозна-
тих опасних бића.
2
кукољ – једногодишња биљка, коров.
3
нафака – уживање у храни, јелу и пићу; оно што је човеку од бога
одређено да попије и поједе.

136
 Прстима сам јој додиривао прозрачну руку, не усуђујући
се да је пољубим. Покушавала је да се насмијеши, због мене, и
одмах затворила модре очне капке, као да се заморила и тим
слабим смијешком.
Све ми је што имам, и хтио бих да јој то кажем, а бојим се
да јој не сметам, изгубила је много крви, и сан јој је потреб-
нији него моје глупе ријечи којима не могу исказати ништа
од оног што осјећам. Заборавио сам рат, неправду, понижење,
постао неспособан за мржњу, све због љубави према њој. Све
су ми одузели (говорио сам у себи страсно), а ти си ми све
намирила. Да нисам нашао тебе, био бих љут на живот, па не
бих имао ништа, као ни сада, али не бих знао шта је срећа.
Због тебе се не осјећам поражен, нити мислим на освету. Ми-
слим само на тебе, желим једино да се врати осмијех на твоје
блиједе усне и здрава боја у твоје образе. Шта сам тражио у
граду, зашто сам опчињено пиљио у лудаке који се лове, док
си се ти грчила у мукама? Не би ти било лакше, али би мени
било теже, и то је право. Никад те више нећу оставити саму,
све што се деси, десиће нам се заједно.
Она то није чула. Шаптао сам њено име, изговарао сам бу-
даласте ријечи: спавај, драга, желећи да јој сан што прије вра-
ти снагу, а био сам на сметњи, будећи је из несигурног заноса.
Док сам тако клечао, нагнут над њом, жалећи што не могу
да преузмем макар дио њених болова, у собу је ушао Махмут,
с чашом лимунаде у дрхтавој руци. Ко зна гдје је то прона-
шао, али сам морао признати да је његова разумна брига ко-
риснија од моје узалудне разњежености.
– Дај јој ово – шапнуо је, додајући ми чашу.
Пружио ми је прилику да будем пажљив, на његов рачун.
Подигао сам јој главу, њежно је нудећи.
Попила је, кратким гутљајима, жудно, као да је гасила ва-
тру негдје у себи, и захвално ми се осмјехнула. Махмута није
ни погледала.
И опет је затворила очи.
– Сад ће јој бити потребна боља храна – опоменуо ме Мах-
мут, кад смо изашли на веранду.
Климнуо сам главом, да, потребна јој је јака храна, иако не
знам како ћу до ње доћи.
– И дијете треба сахранити.

137
 Лежало је, то бивше дијете, у окрвављеном пешкиру, у углу
веранде.
Сахранили смо на Алифаковцу ту крпу меса, тог некада-
шњег трећег из наше породице, који није желио да се роди. У
погребној поворци, у којој смо били само Махмут и ја, носио
сам га под пазухом, на дасци, покривеног комадом чаршафа,
и закопао у туђу вјечну кућу, поред неких старих костију.
– Умро је а није се ни родио – рекао је Махмут, и то је сав
посмртни говор том малом безименом створу, за којим више
нисам ни жалио. Био је радост мојим мислима, док сам га
очекивао, сад није ништа.
Сјетио сам се двојице синова бербера Салиха, одавде,
с Алифаковца, и помислио да је боље овако, и не дочекати
сина, него га изгубити у некаквим хоћинским мочварама, кад
одрасте. Јер, тада већ знаш ко је, заволио си га, и туга је тежа.
– Сигурно – потврдио је Махмут. – Само што Салих још
чека да му се синови врате.
– Зар још вјерује да су живи?
– Човјек може повјеровати у што год хоће. Јеси ли био код
њега? Требало би да одеш.
– Шта ћу код њега? И шта ћу му рећи?
– Рећи ћеш му да су остали живи послије тебе, ето шта ћеш
рећи. Све друго, што му треба, измислиће сâм.
– Можда ћу и отићи.
– Севап4 је.
Замолио сам Махмута да оде до Тијане, да замијени ком-
шиницу с којом је остала. Ја идем до Мула Ибрахима, да
затражим мало новца у зајам.
– Затражи више. Немам ни ја. Још нисам примио од трго-
ваца. Насмијао сам се. Биће добро ако да и мало, а за више
нема наде. А и овај Махмут је чудан, лако ће и дати и узети,
не чувајући ни своје ни туђе. Поткрадао ме, али и помагао,
само су крађе ситне и смијешне, помоћ огромна: одржала је и
Тијану и мене.
И ето, знам то, а опет, зачудо, нисам му нарочито захвалан,
нити он очекује захвалност. Можда зато што у мени живи
мисао, макар и притајена, о његовој кривици и прогнанству,
4
севап – добро дело које заслужује награду.

138
па чак и нижој вриједности. За друге је знао да тако мисле
о њему, за мене, срећом, није. Нисам, заправо, ни мислио о
томе, несвјесно сам га примао тако, као да је то његов печат,
његов мирис, и обузимао ме стид кад бих постајао свјестан
његова повјерења и своје глупости. Па сам опет све забора-
вљао.
Никад га нисам увриједио, био ми је угодан сваки сусрет
с њим, осјећао сам да има неке неуобичајене свјежине у том
дјетињастом човјеку, али сам у себи био неправедан према
њему.
Кад ме угледао, Мула Ибрахим се није изненадио. Као да је
знао да ћу доћи, и није му ни мило ни криво.
– Као да си знао да ћу доћи. Ниси изненађен.
– Нисмо се свађали. Зашто не би дошао?
– Али ти није драго.
– Накриво си насађен данас.
– Некад сам био направо насађен. Није ми много кори-
стило.
И сам сам осјећао колико сам неугодан. Је ли то због из-
невјереног пријатељства које сам још жалио? Или због ње-
гове доброте: човјек је гадан, и лако ће изгрдити неотпорног.
Није се наљутио, само је промијенио разговор:
– Како је Тијана?
– Рђаво.
– Зашто? Шта се десило?
– Свашта се десило. Пошаљи кудгод своје помоћнике, ши-
штим као гусак.
– Незгодно ми је да их тјерам. Немамо шта да кријемо.
– Ако немаш ти, немам ни ја!
Испричао сам што сам могао грђе, а грдно је и било, ко-
лико је дуг мјесец дана кад се човјек нађе у оваквом чуду као
што сам се ја нашао. Постао сам, хвала богу, баук5, црна овца,
опаснији од разбојника, само не знам чему имам да захвалим
за ту срећу. Је ли људима од власти потребан кривац, па иза-
беру кога било, да би оправдали своје постојање и своју су-
ровост? Није важно шта неко учини, већ шта они кажу да је
5
баук – замишљено зло биће којим се плаше деца; оно што застра-
шује.

139
учинио. Сад је избор пао на мене. Па нека. Мени није тешко. Чак
је љепше овако, немам ни господара ни пријатеља, ни обавеза
ни захвалности. Немам више ни страха, сазнао сам како тица
живи, и могу рећи да је дивно. Треба руку да му пољубим што
ме истјерао из службе, јер све ово никад не бих дознао, остао
бих ма чији роб довијека, мислећи да друкчије не може бити.
Био бих слијепац који се изгубио у рату, и никад не бих про-
гледао. Овако ми је неправда, хвала јој, помогла да сазнам како
је живот лијеп кад је слободан, чак и кад је тежак. А од свега
ми је најдраже што сам увидио какво је благо моја жена. Не-
срећа је као ватра, истопи све осим злата. Понекад, додуше,
помислим, да сам тиме и на губитку, јер да је зла, а не би било
чудно, имао бих се на коме истрести и олакшати себи кад ме
придаве невоље. А како над њом да се истресем? Она, јадна,
трпи, подноси глад, крпи старе хаљине, и још мене тјеши, као
да је она крива. Носила је дијете, није га изнијела, побацила
је, хранио сам је лошим вијестима и празном љубављу, а од
тога нико није ојачао. Сад бих морао да је нахраним и нечим
другим, вреднијим, и само због ње сам дошао, да ми он по-
зајми штогод новаца. Ови што су ми досад помагали, немају
ни сами, не знам ни зашто ни одакле су нам помагали. Њи-
хова племенитост је дивна, јер је нисам ничим заслужио, али
је танка, јер су сиротиња. Сад сам дошао у шкрипац, и при-
сиљен сам да тражим од њега у зајам, није ми лако, али се об-
раз губи у невољи, и чиним то само ради жене, срце ме боли
што страда без гријеха и кривице. А не бих ни њега молио да
нисмо некад били пријатељи.
– И сад смо – рекао је узбуђено.
– Нисмо више, Мула Ибрахиме, бадава је. Били смо, и ми-
слио сам да ћемо бити вјечно, али нисмо више. Жао ми је, ја
нисам крив.
– Ни ја.
– Онда је крива судбина. Шта можемо.
Био сам зловољан, кисео, непријатан, и на душу сам му
товарио терт својих невоља, а знао сам да није крив. Његов
страх је јачи од свега у њему, и сигурно га се стиди, али ништа
не може против њега. Добар је човјек, у неким другим при-
ликама, мање суровим и мање бездушним, био би вриједан
сваког поштовања. Али, гдје су те боље прилике, и хоће ли их

140
икада бити? Не знам, не вјерујем, али данас, видим то добро,
и он је жртва, као и многи.
– Опрости – рекао сам мекше.
Погледао ме захвално, олако сам га ослободио кривице,
као што сам га олако и оптужио, и његова добра кукавичка
душа је одахнула.
Хтио је нешто да ми каже, нешто лијепо, и поштено, тако
ми се учинило по смекшаном изразу лица, али је одустао од
намјере да се обавеже ријечју, од које нико нема користи, а он
би могао имати штете.
Пожалио сам што се предомислио. Од те његове неопре-
зне људске ријечи имали бисмо користи и он и ја, он би ски-
нуо добар комад рђе с душе, мене би утјешило сазнање да је
човјек, поред свега. И никоме то не бих открио, да му не на-
шкодим.
Учинио је оно што је лакше, отворио чекмеџе, избројио
новац, па додао више него што је био одредио.
– Не знам кад ћу ти вратити.
– Свеједно. И дођи опет, ако будеш у невољи.
– Бићу у невољи, дуго, бојим се.
– Не волим што то кажеш. Онда нећеш учинити ништа да
буде друкчије.
– Зар сам ја крив, Мула Ибрахиме?
– Ако није кривица, јест несрећа.
– У чему је та кривица, у чему је та несрећа?
Шаптао је толико тихо, да сам морао прићи сасвим близу,
како бих разумио. Није хтио да га чују помоћници иза пре-
граде, а није хтио да останемо сами. Тако смо били на муци.
– Не знам. Не знам тачно, јер те не разумијем. Добро се
сјећам сељака из Жупче и оног твог смијеха кад смо ставили
султанову слику у прозор. И сад се ознојим кад на то поми-
слим.
– Било је сувише близу то двоје.
– Све је сувише близу у животу.
– Знам, и зло и добро. Али злочин и поданичка покорност?
– Како да измијениш све што не ваља?
– Не мислим да мијењам. Али видим да не ваља.
– Треба ли зато да упропастиш себе? Видиш, то и не схва-
там. Да си бунтовник, стиснуо би зубе и борио се. Ништа не

141
би изборио, али би имао неки циљ, макар и погрешан. Овако,
хоћеш да кажеш, а не прихваташ казну, зачуђен си, увријеђен,
позлијеђен. Онда ниси бунтовник. Бунтовници задају и при-
мају ударце, не чудећи се. Можда све ово сувише волиш, па
ти је жао што се дешавају ружне ствари? Не бих рекао. Не, не
знам шта си. Не знам шта хоћеш, а знам да се упропашћујеш.
Зашто?
– Пијан сам говорио оно што и не мислим. Зар је то велики
гријех?
– Чекај, не љути се. Не оптужујем те. Разговарамо. Ми-
слиш да је мени било лако?
– Ко ти је наредио да ме отпустиш?
– Свеједно ко је наредио. Тртљао си, велиш, оно што не
мислиш? Нико не пита шта си мислио, већ шта си учинио.
Мисао је само твоја, чин је свачији.
– Какав чин? Нисам украо, никакво насиље нисам учинио,
никоме штету нисам нанио. Зар су празне ријечи чин?
– Тише! Зашто увијек желиш да те људи чују? А ријеч је
чин, и још какав. Да си украо, насиље учинио, штету некоме
нанио, можда би ти и опростили. Али ти си говорио о ономе
о чему свако паметан ћути. То не праштају.
– Рекао сам истину!
– Утолико горе. Ријеч је барут6, зачас плане. Незадовољста-
ва увијек има, свакаквих, али никад не букну сама од себе.
Ријеч их упали.
– Зашто онда штедимо ту ријеч – барут? Зашто да не плану
та нагомилана незадовољства?
– Не, ниси ти тако наиван. Ниси ти пијан тртљао оно што
не мислиш! Сад видим. И упропастићеш се, а нећу знати за-
што.
– Зар је поштење толика тајна, Мула Ибрахиме?
– Поштење ми није тајна, већ твоје понашање. Много сам
мислио о теби. Покушавам да те објасним.
– И јеси ли успио?
– Кажем, покушавам. Отишао си у рат сасвим млад, без
икаква искуства, поштен као и већина младих људи. Из рата
6
барут – експлозивна материја која служи за пуњење метака ватре-
ног оружја.

142
си се вратио незрео, какав си и отишао. Само збуњен, јер
ниси вјеровао да људи могу бити тако сурови. Али те још
више збунила суровост у животу без рата. Мислио си рат је
страшан, али зашто и живот у миру? И чинило ти се да то
људи не виде, и да је твоја дужност да им то кажеш.
– Зар није?
– Да ниси отишао у рат, живот би те полако кљуцао, ко-
трљао, брусио, и непримјетно би ушао у његове токове, поде-
шен, и не мислећи да ли би требало да буде друкчије. Ето, то
је моје објашњење: рат ти је одузео године животног шегрто-
вања7.
– Научио сам много у рату. Исувише.
– Не за мир. Рат је сурова али поштена борба, као међу
животињама. Живот у миру је сурова борба, али непоштена,
као међу људима. Разлика је огромна.
– Учим полако.
А онда је нагло скренуо разговор, чудио сам се како се и
оволико изложио:
– Жао ми је Тијане. Жао ми је и тебе. Гледаћу да ти помог-
нем.
– Како?
– Не знам још. Размислићу.
Тако смо се нашиштали, као гусани, да задржимо за себе
оно што би други вољели да чују, а она два голобрада писара
иза преграде сигурно су мислили да смо себични и неправед-
ни. Мало ће рећи онима који ће их питати о нашем разговом.
Ништа ми није открило ово мудровање, осим да је Мула
Ибрахим мислио о мени више него што сам претпостављао.
И то је нешто, иако није много. Његово објашњење је зани-
мљиво, али ми није од велике користи. Био сам у рату, и то
не могу измијенити, изгубио сам вријеме шегртовања, про-
пустио сам срећу да ме живот избруси, као ријека облутак, и
сад сам чудан другима, непознат сам себи.
7
шегрт – ученик у занату; шегртовање – учење заната.

143
 Ко сам, гдје, у којем рафу8, у којем џемату9? Какав сам, до-
бар или рђав, површан или мучан, шта су ми људи и живот,
чему тежим, шта очекујем од себе и од других?
Мени изгледа да сам сасвим обичан, зашто сам онда друк-
чији?
Да ли се сам издвајам, или ме издвајају?
Волим људе, али не знам шта ћу с њима.
Ко би разумио моје непрестано сјећање на мртве другове у
хоћинским шумама, и шта су они, оптужба или рана?
Коме да кажем, и кога се тичу моја ситна задовољства,
којима би се људи смијали а ја их не бих дао ни за чија туђа,
да слушам ноћ и њено дубоко хујање, да опчињено гледам сјај
мјесечине на лишћу, да слушам женино дисање у сну.
И како да објасним икоме што жалим двојицу Пакра, Мах-
мута Неретљака, бербера Салиха с Алифаковца, старе ратни-
ке што просе пред џамијом, нове што одлазе у рат не знајући
шта их чека.
Шта могу учинити с том својом неразумном мишљу, ни-
коме ни од штете ни од користи, никоме од потребе, осим
мени? Непотребна, луда, некорисна, али ми се чини да би без
ње остало само пола свијета, или још много мање, па ни то не
би вриједило, и да без ње не бих био ја, већ неко други, глух и
сакат, стран и мрзак сам себи.
Пред Сијавуз-пашином Чифутханом, гдје су становали са-
рајевски Јевреји, као у тврђави, сусрео сам Асима Пецитаву.
Носио је становницима Чифутхане воду с чесме код Бегове
џамије. Пред дворишном капијом, кроз коју је од јутра до
мрака безброј пута пролазио, љут на цио свијет, спустио је
два велика ђугума10, да се одмори. Изгледао је преморен.
Два велика ђугума, пуна воде, за драгога, то је његов жи-
вот.
– Је ли тешко? – упитао сам непотребно.
Асим ме погледао зачуђено, као да не разумије, или мисли
да сам луд. Било једно или друго, или обадвоје, одговорио је
на свој уобичајени начин: почео је да псује, сочно и обилато.
8
раф – преграда у орману или сталажи.
9
џемат – скупина, друштво, заједница.
10
ђугум – бакрени суд за воду са широким грлићем.

144
 – Имаш право – рекао сам. – Нарочито ако ти је од тог
лакше.
Махмут Неретњак ме дочекао на веранди, гладио је листо-
ве ногу, да ублажи бол од грчева што су га све чешће хватали.
Руком ми је дао знак да говорим тихо, Тијана спава.
– Јеси ли добио? – упитао је шапатом.
– Нисам. Не да ништа.
– Знао сам. Богами сам знао. Мула Ибрахимова душа је
ситна. Ко зрно проса.
– Како си знао да неће дати?
– И ја сам тражио, у твоје име.
– Кад си тражио, несрећниче?!
– Ех, кад! Кад је требало.
– И ниси ми рекао. А ни он.
– Да сам добио, ја бих рекао. А он нема чиме да се похвали.
– А ако ти кажем да је дао?
– Је ли дао?
– Јест.
– Е знао сам. Богами сам знао. Што да ти не да? И ти си
њему ваљао.
– Ето видиш да му душа није ситна.
– Некад ситна, некад широка. Као и у сваког.
Сад му је била врло широка: избројио сам педесет гроша.
Одвојио сам Махмуту половину, узео је новац, равноду-
шно, не рекавши ни да је много ни да је мало. Само га је пог-
ледао на длану.
– Да је овог ђубрета само мало више, човјек би мирније
спавао.
– Што се тиче спавања, боље ти је овако, не бојиш се да ће
те когод опљачкати.
– Е, то имаш право. Више ни врата не закључавам. Немам
рашта.
Протресао је новац у шаци, и ставио га у џеп.
Упитао сам га:
– Јеси ли се увијек надао да ћеш се обогатити?
– Па, свако се нада.
– А сад?
Одмахнуо је руком, насмијешивши се загонетно, и оти-
шао.

145
 Ето лијепе приче о човјеку који цијелог живота сања бо-
гатство а живи у сиротињи, који је више пропатио због наде
у богатство него због сиромаштва. А сад се коначно мора од-
рећи свога сна. Ако могне да се одрече. Јер, ни раније није
имао више разлога да вјерује у чудо. Сад, у старости, чак му је
и потребнија та лудост.
Ускоро се вратио, носећи јагњећу џигерицу у чистој хар-
тији.
– Кад се пробуди, ово јој испржи. Немој прије, да се не
стврдне. Хоћеш ли знати?
– Зар је и то нека вјештина?
– Па, није.
Прву џигерицу сам бацио, друга, што сам је купио, пре-
горјела је па сам је ја појео, трећу је појела Тијана али, чини
ми се, више зато да ме охрабри него што јој је пријало.
Кроз неколико дана је устала и полако почела да ради кућ-
не послове.
Тако је остало само шаљиво сјећање на моју неспретност,
и не само ту једну, и Тијана се од срца смијала што сам везана
врећа.
– Зар би вољела да ти је муж вјешт женским пословима?
– Не бих, боже сачувај.
– Па што се онда смијеш?
Али сам ућутао, сјетивши се да би могла упитати: а у чему
си вјешт? Са захвалношћу сам запамтио њену великоду-
шност, што јој није пало на ум то питање, иако се само наме-
тало. Забољело би ме да је рекла истину.
Чему сам вјешт, заиста? Ничему, изгледа. Толико сам не-
спретан, да не могу наћи ни посао који бих знао да радим,
А то је као да не знам ништа. Али то није моја кривица, до
ђавола, и не би било право да ми се приговара.
И ето, чак и такве ситнице су знале да ме узнемире.
Зажалио бих због приговора, али сам незадовољан и што
ме нико не криви низашто, лакше би ми било кад бих могао
да доказујем како нисам крив. Овако, све одјекује у мени, и
замишљени пријекор и замишљена одбрана, све у мени, као
да се камење одроњава у пећини. У супротстављању бих се
некако оправдао, самоме су ми остајале тешке сумње. Нешто
није у реду са мном, или са свијетом, или је у реду и са мном

146
и са свијетом, али не можемо везу да успоставимо, никакву.
Да ли је ико успоставља, или људи лажу, претварајући се да
нема раскида, или им је свеједно, а одржавају само привид.
Да ли је могућа икаква веза између човјека и свијета осим мо-
рања? Ја не бирам оно што имам. Не бирам, у ствари, ништа,
ни рођење, ни породицу, ни име, ни град, ни крај, ни народ,
све ми је наметнуто. Још је чудније што то морање претварам
у љубав. Јер, нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и
присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом, од
дјетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене. Ја
га отимам, ја му се намећем, а мојој улици је свеједно, и небу
нада мном је свеједно, али нећу да знам за то свеједно, дајем
им своје осјећање, удахњујем им своју љубав, да ми је врате.
Људима не могу удахнути своју љубав, и они не могу да
ми је врате. Гледају ме хладно, сумњичаво одмјеравају опа-
сност која им од мене пријети и, затворени свакако, затварају
се још више, на прву неочекивану ријеч, на први ненавикнут
покрет, или одмах нападају, бранећи се, јер више воле да
убију него да страхују. Људи се у ствари боје, зато су сурови.
Напад је одбрана коју наређује опрезност, и тако нема лијека
суровости, јер нема лијека људској несигурности.
Али шта је са мном? Не могу да нападам, не могу чак ни да
се браним. Ја сам таламбас по којем бију, али некакав глухи
таламбас који нити сâм јечи нити кога сазива.
 8. ЈУНАК КОЈИ СЕ БОЈИ УСАМЉЕНОСТИ
Кад би ме уморило узалудно очекивање да се, неким чу-
дом, поруше зидови око мене, кад би ми досадило бесциљно
ходање по граду, кад би ми разговори с људима постали не-
занимљиви, јер се не разумијем у послове, или мучни, јер ме
хватао страх да ћу постати рушевина, као и већина оних које
сам сусретао, одлазио сам у стару библиотеку што је мириса-
ла на хартију, прашину и мастило, и сатима остајао с књигама
и са библиотекаром Сеид1 Мехмудом.
Најчешће смо били сами. Понекад би дошао неки старији
ђак медресе, или ријетки љубитељ књига, па би се опет све
утишало, и стари рукописи су на полицама ћутали као и
прије, мирни, мудри, млади већ стотинама година.
Овдје сам тих, тиши него обично. Осјећао сам да вријеме
није само протицање, већ и присуство. Видљиви траг нечије
руке што је давно записала неравне редове, пркоси смрти, а
ријечи и њихов смисао живе непрекидно, као извор који не
пресушује, као свијетло које се не гаси.
Све људско ипак не умире.
На Сеид Мехмеда сам се толико навикао, да сам поред
њега могао ћутати сатима. Он је ћутао и сâм, и с другима. У
почетку ми је било необично да ћутим са живим човјеком у
празном простору библиотеке, и покушавао сам да поведем
ма какав разговор, о ма чему, о свачему, тражећи га, испи-
павајући оно што га се тиче. Испипао сам да га се ама баш
ништа не тиче, ни човјек, ни бог, ни живот, ни смрт али је
његово знање о многим стварима било велико.
Понекад би ме готово запрепастио познавањем живота,
филозофије, књижевности, или неком умном примједбом
коју сам само од њега могао чути. Ах, авај, све што би рекао,
1
Сеид – муслиманско мушко име које значи сретни.

148
било је кратко, као да је муња бљеснула у дугој ноћи. Јер,
прије тога и послије тога, Мехмед Сеид је био потпуно од-
сутан, у неком свом далеком свијету који с нашим није имао
споне ни моста.
Док га нисам упознао, желио сам да га ријечима, ма ка-
квим, пробудим и оживим. Послије сам одустао.
Сједио је непомичан, загледан у зид, у под, у сунчану зраку
и, не видећи ништа, пловио тихом струјом својих несазна-
тљивих маштања, из којих га мој говор није могао вратити на
овај свијет.
Кад би се његов одсутни али срећни, стишани осмијех по-
чео губити, а лице се стврдњавало и стезало, постајући уз-
немирено, као у страху, он би се с муком дизао и несигурно
одлазио у другу просторију. Задржавао се кратко, само коли-
ко му је било потребно да се омами афијуном2, па се враћао
оживљен, да би ускоро упловио у своје сањарије.
Тако је најобразованији човјек у граду био и најјаднији.
Огромно благо је лежало у њему наслагано а неискоришћено,
и горе је било него да ништа не зна. Или је био најсрећнији,
јер му ништа није требало, ништа га се није тицало, а свејед-
но му је да ли шта зна или не зна. Мада ми није јасно да ли би
слике маште у њему биле живље да је знао мање. Или их је
његово знање учинило племенитијим. Питао сам се само она-
ко, без разлога и без потребе, јер одговор, и кад би га било,
нема значаја. Сигурно нико не би учио ни стицао знање, да би
му опијумска маштања била богатија.
Све његово је тајна. Потпуно је зазидан у себи, као моги-
ла3. Ништа у њој не видиш, ништа о себи не говори.
Јендом, док још нисам био открио шарену нирвану4 у
њему, десило се да сам му изговорио једну своју пјесму, због
нечег сигуран да ће је разумјети. Одлучио сам се изненада,
кад ми је изгледао изузетно благ, спреман да буде близак,
како ми се чинило.
Повјерио сам се пјесмом о изгубљености након рата:
2
афијун, афион – опијум.
3
могила – стара гробница с великим насипом.
4
нирвана – појам из будистичке религије, стање изгубљене свести о
себи које доводи до блаженог мира.

149
 У живљењу, у трпљењу
срце блиједи,
срце вене,
сјена слиједи
бившег мене,
у трпљењу, у живљењу.

Изгубих се у тражењу.
Ја сам био,
ја сам и сад.
Нисам био,
нисам ни сад.
Изгубих се у тражењу.

У лутању, у сновима
ноћ ме руби,
дан ме враћа.
Дан се губи.
Дан се губи,
живот краћа,
у сновима, у лутању.

У надању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим
што не живим,
што још снијем,
у чекању, у надању.

Пажљиво је саслушао стихове до краја, учинило ми се да

је изненађен, чак као да му је због нечег непријатно, проту-
мачио сам то као незадовољство пјесмом, и мени се учинила
веома лоша. А онда се на његовом блиједом мршавом лицу
појавио осмијех:
– А! Пјесник, дакле! Залутали и обијесни.
– Зашто „залутали и обијесни”? Зар тако мислиш о пје-
сницима?
– Не мислим ја, већ Кур’ан.

150
 – Не сјећам се.
– Подсјетићу те. Како бог каже о Мухамеду? „Ми Послани-
ка нисмо пјесништву учили. Њему пјесништво не доликује.”
А сјећаш ли се поглавља „Шуара”, о пјесницима: „Пјеснике
слиједе залутали и обијесни.” „Зар не видиш да пјесници лу-
тају долинама и говоре лудости.” „Циљ им је да се ругају и да
развраћају. Стићи ће их казна која ће их уништити и унизи-
ти.” Откад луташ долинама и говориш лудости?
– Откако сам се вратио из рата.
– Па да, „сјена слиједи бившег мене”, сјена рата, наравно.
Е па, пријатељу, могу ти рећи да од тог времена ниси узео
Кур’ан у руке. Јер би видио да је гријех то што чиниш.
Насмијао сам се:
– Примам тај гријех на душу. Па добро, кад си ме већ осу-
дио, можеш ли ми објаснити зашто је тако? Коме смета пје-
сникова ријеч?
– Нисам те ја осудио. Кур’ан каже: „У одбрани вјере насту-
пајте у сафовима! Алах воли оне који се боре у збијеним редо-
вима, чврстим као зид.” А тебе Алах не воли, јер ти наступаш
сам, разбијаш саф5, подриваш чврсти зид. И не само да не
браниш вјеру, ти си против ње.
– Још и то!
– „Вјера је закон који уређује цио живот.” Поезија је изван
тог закона, она га не признаје, тражи слободу за ријеч и ми-
сао, и одриче савршенство свијета који је бог уредио. Сном
живјети, у надању, у чекању, значи не пристајати на ово што
јест. То је побуна.
– Нека ме бог сачува да ми ти будеш тужилац! Шта онда
није побуна?
– Читање молитава.
– Читаш ли ти молитве? Јеси ли бранилац вјере у реду чвр-
стом као зид?
Осмјехнуо се тужно, или благо подсмјешљиво. И није од-
говорио.
Наишло је вријеме његова ћутања, повукао се у своје сно-
ве. Поглед му се угасио, окренут некуд унутра, у себе, нечем
5
саф – ред, шпалир.

151
важнијем и љепшем него што су смушени стихови и некакав
Ахмет Шабо.
Ругао се, очито. Само, коме? Мени или себи? Или свакоме?
Говорио је будан, али и у своме вјештачком сну и ван њега,
он је далеко од овог нашег свијета, и од људи, и не тиче га се
како уређују ствари међу собом. Он се одриче свега што није
колоплет његових нестварних слика, које никакав људски по-
редак не може пореметити.
Гледао сам га збуњено, готово са страхом, као да је умро.
Мене се тиче баш то што се њега никако не тиче.
Тако сам чуо како се неко покренуо иза мене.
Окренуо сам се: у вратима је стајао млад човјек, препознао
сам га по мршавом лицу и врелим очима. Студент Рамиз!
Избјегао сам да се сусретнем с њим, а ето, нисам избјегао.
Већ мјесец дана држи увече проповиједи у Алипашиној
џамији, говорећи сиротињи с Црног врха, Беркуше, Бјела-
ва, Кочева, оно што паметан човјек никад не говори јавно.
Слушао сам га једном, пошто сам чуо како људи шапатом
препричавају његове ријечи, једва сам нашао мјесто крај вра-
та, а изашао сам прије него што је завршио говор. Побјегао
сам, уплашен!
Памтим шта је говорио оне мрачне ноћи у хоћинским шу-
мама, поновио сам то у невријеме и на своју несрећу, и знао
сам да може свашта рећи, али не ово, не овако!
Никад ни од кога нисам чуо толико оштрих ријечи, толико
презира према људима на власти, толико лудог слободоумља,
као те вечери, слушајући ватреног ал-азхарског студента,
који није знао шта је страх, или није знао шта је власт. Рекао
је, сјећам се и сад свог запрепаштења, да постоје три велике
страсти: алкохол, коцка и власт. Од прве двије људи се некако
могу излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок.
Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик.
Неодољива је, као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је
дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га
држи. Одвојени не представљају ништа; заједно, коб су овога
свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи
безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре
ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи
увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер

152
крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право
да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паме-
тан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпљив, јер
мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела,
вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју
моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња
другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашња-
вајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и из-
дајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога
то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на
пламен свијеће. Јесу ли све босанске валије затворене, про-
тјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек до-
лазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих
претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано.
Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест
на народном тијелу, као гуке6. Кад једна гука отпадне, израсте
друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници
би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи
настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ.
А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натје-
рују наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих
морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо,
колико нас има, те жгадије не би било. И учинићемо то, браћо
моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити
да им вампири сједе за вратом.
Тада сам изашао из џамије, збуњено газећи по ногама за-
бленутих махаљана у подераним чарапама, који су, зауста-
вљајући дах, слушали ове пламене ријечи побуне.
Одакле му толика храброст?
Идући кући, ударао сам о калдрму, као пијан, једва вје-
рујући својим ушима. Како је смио да каже, и како су људи
смјели да слушају?
Испричао сам Тијани, задивљен, збуњен. – Богами је хра-
бар – рекла је одушевљено. Али ми је напоменула да више не
идем у џамију. Можда се бојала да ми се не згади моје ћутање.
6
гука – отеклина, израслина.

153
 И ето, сад је младић о коме сам дуго на јави мислио и у
сну сањао, стајао преда мном, с књигом у руци, и гледао ме
пажљиво.
– Знамо ли се однекле? Јесмо ли се гдје сусретали?
– Слушао сам те једном у џамији.
– А раније?
– Не бих рекао.
Одрицао сам се слуајног сусрета, бојао сам се могуће опа-
сности.
– Пјеваш пјесме? – упитао је, одуставши. – Коме? И зашто?
– Себи. Низашто.
– Као славуј?
– Зар треба друкчије?
– Али ти си човјек.
Њему нисам могао одговорити шта било, сва његова ми-
сао је усмјерена према побуни, и све треба њој да служи. До-
бро се сјећам свега што је говорио у џамији, и најрадије бих о
томе повео разговор. Мислио сам како је заводљивији његов
занос и љепша његова храброст од свега што је рекао. Хтио
сам да га питам: зар до слободе да се дође насиљем? Зар се
против зла мора употријебити зло? И ко ће то друго зло иско-
ријенити? И како га заборавити?
Али ако то кажем, замрзиће ме, презреће ме.
Задржаћу се на поезији. Али шта да кажем?
И овдје сам сâм, и овдје сам крив, и овдје разбијам збијени
ред, чврст као зид.
Рекао сам, приближавајући се и одвајајући, да се осјећамо
сапето и пригушено, чак и кад нисмо побуњеници. Довољно
је што мислимо. А човјек осјећа потребу не само да мисли већ
и да каже, чак и већу потребу да каже него да мисли. Тако
се празни, ослобађа напетости. Ријеч је одлив сувишне крви,
растерећење од муке, привид слободе. Власт би требало да је
његује и подстиче, а не да је гуши, да приређује свечаности го-
ворења, или још боље, псовања, као пјевање, као молитву, као
чишћење. Тако чине нека племена у Африци, у томе су много
паметнији од нас, а можда и у много чему другоме. Требало
би давати награде и ордене за псовање. И за поезију, јер је то
исто. И требало би наредити да што више људи слуша и уче-
ствује. Послије би лакше вукли свој неизбјежни терет.

154
 – Зар је заиста неизбјежан?
Хтио сам да развијем ту забавну слику, да се шегачим из-
мишљајући шта би се све могло створити од тог дивног сабо-
ра псовања, урлања, ругања, уз гусле, уз тамбуре, уз бубњеве,
ходајући, сједећи, вичући у небо, грмећи у земљу, али ме Ра-
миз прекинуо у тој мојој сласти претјеривања, у часу кад ни-
сам могао да се сложим с њим, а нисам много држао до онога
што сам говорим.
– Зар је тај терет заиста неизбјежан?
– Бојим се да јест.
– Не, није. Људи ће збацити наметнути терет, а неће се за-
варавати олакшавајући га. И све је ближи тај дан што је терет
тежи, и што је мање ријечи за утјеху.
– Ко ће то учинити?
– Народ.
– Народ је пуст број, расута снага. Нема једног циља,
ништа му није заједничко, осим непосредне користи и стра-
ха.
Издијељени смо. Село селу неће помоћи ако наиђе опа-
сност. Свако се нада да ће њега мимоићи.
Одмахивао је главом, не слажући се са мном.
– Народ је расута снага само ако не види заједнички циљ
ни тајну корист по себе. Ако сазна, ако се увјери, може све.
Али прво треба отјерати ове који владају.
– Рецимо да је и то могуће. Али неко мора повести народ,
ослободити га страха, припремити га на жртве, да би га довео
до побједе.
– Зар је то немогуће?
– У том случају, вође би стекле углед и заслуге. И шта би
се десило? Почели би да живе од тих заслуга, сваког дана би
постајале све веће, њихов углед би се претворио у моћ. Тако
бисмо, умјесто старе власти, добили нову, можда и гору. То
је историја власти од памтивијека. Све се понавља, од оду-
шевљења до насиља, од племенитости до тираније, увијек и
заувијек.
Насмијао се, помало пријекорно, чини ми се.
С мојим малодушним предвиђањима се није сложио, вје-
рује у способност народа да свој живот уреди сâм, како му
најбоље одговара, и да раскине зачарани круг у којем се од ју-

155
нака стварају тирани. Без јунака се не може, они су груда која
за собом вуче усов. Само не треба дозволити да упрљају своју
славу. Стари Римљани су своје хероје слали у изгнанство, и
тако их чували за бесмртност. Ако је то сувише сурово, ми
бисмо своје јунаке могли враћати на послове с којих су до-
шли.
Није се сложио ни с мојим мишљењем да ријеч треба да
буде утјеха и растерећење, јер је то коначно признавање по-
раза. Ријеч мора бити побуна и позив у борбу, све док има
зла у свијету. Иначе је лаж, опијум, и људи ће сањати ружича-
сте снове, као несрећни Сеид Мехмед, а мутна вода нека све
носи.
Одакле му та тврда вјера, коју одбија свака вјероватност?
Толики су се надали, а нису дочекали. А нови који долазе,
опет вјерују. Човјекова нада је јача од искуства, не може је по-
колебати туђи неуспјех.
Или он пристаје на све што га може задесити, чак и на
смрт? Не знам како се може пристати на смрт, а можда је
његов занос прихвата као дио чина. Или не мисли о њој. Он
може и то, јер може све са собом.
Да ли мисли и о чему другом? Има ли породицу која поне-
кад пожели пријатеља коме говори о обичним стварима, дје-
војку којој шапће о љубави? Или је стално упаљена ватра која
гори и сагоријева, заборављајући на другу топлину, ближу?
Упитао сам га то, да прекинем разговор о стварима које
поштујем али не разумијем.
Ухватио ме испод руке, и повео у другу, празну собу. Није
се бојао да са џамијске предикаонице говори гласно о чему се
драги не усуђују ни да мисле, а о себи је могао само да шапће,
без могућег трећег, ако би се успавани Сеид Мехмед случајно
пробудио.
Има пријатеља, рекао је тихо, и не једног, драго му је кад
их стиче, жао кад оставља, и ниједног не заборавља, с њима
је сигурнији. И нас двојица бисмо могли постати пријатељи,
али би волио да се промијеним, да постанем човјек, што и
јесам, али немам храбрости да то и покажем. Могао би да ме
заволи и оваквог, доброг и беспомоћног, али не би могао и да
ме поштује. А то је половично пријатељство.

156
 Има и дјевојку, веома је воли, и жао му је што мора на
дуже вријеме да се одваја од ње, и тако се њихова љубав прет-
вара у стално чекање. Али да није тако, он не би био оно што
јест. А ако би све напустио, и вратио се у своје мјесто, да буде
учитељ, да у башти узгаја руже или сади кромпир, не би био
више способан ни за праву љубав, и можда њу окривио што
се одрекао свога сна. Све јој је то рекао, и оставио да сама
бира. Изабрала је чекање. Тешко је, а опет лијепо.
Кад се увече врати из џамије, затвори очи и, замишљајући
је у својој сиротињској соби, прича јој шта је говорио људима,
и како су га они жељно слушали. (Аја сам ружно помислио,
иако ме дирнула та младићка невиност, да би та далека дје-
војка, уморна од чекања, могла с неким ближим и обичнијим
младићем да шапуће у ноћи о ближим и обичнијим стварима
него што је безизгледна борба за сиротињску срећу.)
Има и породицу, мајку, удовицу, удату сестру, и брата, ко-
вача, који живи с мајком. Отац му је погинуо у дубичкој вој-
ни, а он се у Ал Азхару издржавао подучавајући богате а глу-
пе ђаке. Нагутао се тада горчине, претрпио доста понижења,
нагледао се богаташког бијеса и сиротињске муке, и увидио
како је свијет ружно уређен.
Знао је то, додуше, и раније, јер за то не треба много паме-
ти, али је свој животни пут сазнао одједном, у трену, као да га
је муња обасјала. Све му је открио један дервиш хамзевијског
реда. Управљачи нису потребни, ни владар, ни држава, све је
то насиље. Довољни су људи који се договарају о свему, обич-
ни људи, који обављају своје послове, и не желе да владају над
другима, а не дају да ико влада над њима, и довољна је божија
милост која ће им помоћи. Дервиша су убили, али су његове
ријечи остале у њему. Све, осим божије милости: људима је
довољно оно што сами међу собом могу да уреде.
Добро му је, јер друкчије не може. Није увијек лако, али се
већ навикао на тешкоће, грдње га се не тичу, затвор је обич-
на невоља, батине су неугодне, али млад је, издржи. Теже је
кад мисли на мајку, брата, дјевојку, на топлину кућне ватре и
обичног разговора који не памти годинама. Али одбацује од
себе те мисли, не дозвољава себи слабост.
Волио би да овдје нађе пријатеља. Не присталицу, не сљед-
беника, има их, већ правог пријатеља, с којим се друкчије ра-

157
зговара, и друкчије ћути, него с осталим људима, ма колико
нам били драги. Пријатељство се не ствара, оно настаје, као и
љубав. Биће му драго ако постанемо пријатељи.
Пружио сам му руку, дирнуо ме његов страх од усамље-
ности, и потреба да се веже уз другог човјека. Неће изневје-
рити своју мисао, али уз њу може понекад да буде хладно и
пусто. Неће му много помоћи моје пријатељство, али му
може послужити као унутрашњи заклон.
Изашли смо на сокак.
Позвао сам га да сврати до моје куће, једноставни смо
људи, рекао сам, и настојаћемо да му буде угодно, колико до
нас стоји. Прећутао сам да ћемо га позвати и на рачак, по-
требно му је. Не бих рекао да једе често.
Тако сам, због обичног разговора, заборавио на опрезност
с којом сам га дочекао.
Необичан младић. Биће диван човјек ако не успије у оно-
ме што жели, страшан ако успије. Био би поносан на своју
чисту мисао и послије, кад би већ одавно била упрљана. Сад
је против насиља, завешће га у име слободе. Сад је за слободу,
угушиће је у име власти. Бориће се сурово за своје увјерење,
сматрајући да је племенито, не знајући да је постало нељуд-
ско. Биће најљући непријатељ против себе бившег, и чуваће,
као хамајлију, огрубјелу слику свога некадашњег заноса. А
ако не успије, као и толики други, ако му садашњи бивши за-
несењаци пресијеку пут, његово страдање ће учинити више
него побједа. Сачуваће се у људима дирљива успомена на жр-
тву и на мисао која није постала стварност. И, зачудо, то је
најљепше од свега што човјек може да учини: да покуша и да
не успије.
Остаје тако да живи жеља и вјера да ће једном доћи сања-
ни рај, а с том жељом лакше се живи. Ако пророци разоча-
рају, снови тамне. Пророци треба да умру прије него што
ишта остваре. Довољно је што су још једном разгорјели стару
наду. Зашто да је гасе дјелом које разочарава? Можда треба
да прође неко дуго вријеме, да се у душама накупи доста те
неокаљане љепоте, па да људи, очишћени, остваре прастари
сан.

158
 Отријезнила ме киша што је почела да пада, и истјерала
ми из главе смушене мисли, којима сам се бранио од туђег
заноса.
Журио сам кући, и нисам хтио да се склоним. Али сам се
покајао кад сам видио сердар-Авдагу како стоји под једном
стрехом. Помислио сам да се вратим, није ми потребан овај
сусрет, свеједно ми је што ће мислити да га избјегавам.
Застао сам, па продужио, и тако се смео, да сам ишао као
жаба на змију.
Дочекао ме љубазно.
– Често си у књижници.
– Мерхаба7, Авдага.
– Сваки дан те видим.
– Имам доста времена. А и ти изгледа.
– Нисам знао да си пријатељ с Рамизом.
– Данас смо се први пут срели – слагао сам.
– Баш први пут! О чему сте разговарали?
Испричао сам о Рамизовој породици, о дјевојци, о жељи
за правим пријатељима, о свему ономе што је за Авдагу не-
виђена глупост.
– И само то?
– А о чему је још требало да разговарамо?
– Је ли помињао оно што говори у џамији?
– Не знам о чему говори у џамији. Зашто ме то питаш?
– Разговарамо.
Киша му се циједи низ нос. И мени, сигурно. Лакше ми је,
није ме страх, изгледа смијешан.
– Авдага, зар ти је од невоље да овако киснеш? Од брата ти
је остало велико имање, мислио сам да ћеш оставити посао.
Не могу вјеровати да волиш ово што радиш.
– Ја волим ово што радим.
– Па, не знам. Напорно је.
– Снажан сам.
– И ружно.
– Ружно? Зашто ружно?
– Добро, рецимо, чудно. Шта те се тиче шта људи раде.
7
мерхаба – муслимански поздрав.

159
 – Мене се тиче шта људи раде. Много је хрсуза8.
– Је ли више хрсуза него добрих људи?
Гледао ме, као да се чуди што то питам. Толико је изне-
нађен, да знам шта мисли, и кад ништа не каже. Више је хрсу-
за, наравно, и да нема њега, завладали би цијелим свијетом.
Он мора да зна шта људи раде, шта говоре, шта мисле, с ким
се састају, а најбоље би било да не говоре, да не мисле, да се
не састају, најбоље би било да је све забрањено. Зашто људи
путују, зашто иду у друге градове, зашто сједе по кафанама,
зашто разговарају, зашто шапућу, зашто излазе из куће? Да
може, све би укинуо, а пошто не може, остаје му само да бдије
над животом, неповјерљив према свему што је у њему живо
и што се креће. Он је најзабринутији и најодговорнији човјек
на свијету, и савјест га мучи због свега што не може да пред-
види и предухитри. А сва зла би спријечио кад би све људе
затворио. Нажалост, нико га не схвата.
Али није вриједило да ми то објашњава. Рекао је само:
– Ако опет видиш Рамиза, запамти шта говори.
– Нећу га видјети.
– Ако га видиш, кажем. Потражиће те, сигурно. Исти сте,
само се ти бојиш.
– Знаш шта говори, знаш кога ће потражити, зашто сам ти
ја потребан? Је ли ти то наредио Џемал Зафранија?
– Не тиче те се ко је наредио.
– Реци ми, Авдага, молим те, да ти нареде да ме ухапсиш,
ти би сигурно послушао, иако знаш да нисам крив.
– Нико није без кривице.
– И да ти нареде да ме убијеш, ти би послушао. Зашто,
Авдага?
– А зашто не бих послушао?
– Алахеманет, Авдага.
– Питао сам те за Рамиза. Што не одговараш?
– Ја тебе питам: зашто? Ти мене питаш: зашто? И само тако
питамо, и чудимо се. Алахеманет Авдага. Нека је бог на по-
моћи и мени и теби.
8
хрсуз, угурсуз, гурсуз – неваљалац, несретник.

160
 – Богме ће теби помоћ бити потребнија – рекао је за-
мишљено. Покиснули смо до коже обојица, водећи овај
смијешни разговор.
 9. ДЈЕЧИЈЕ СВИРАЛЕ
Не умирем од жеље за радом, али како друкчије да се
живи?
Желио сам службу више него икад. Тијана је везла женске
кошуље, и тако нас издржавала, а мене је било стид што само
она ради.
Махмута су напустили трговци, изгледа да су се Грци у
чуду питали каквим то необичним језиком говоре, кад су по-
носно проговорили грчки у Солуну. Махмут им је објаснио
да он зна други дијалекат, антиохијски, и тако се извукао, али
је остао без зараде.
Тијана ме увјеравала да је посао сасвим једноставан, да је
вез умирује, а добро се плаћа, и не виси нам над главом брига
о сутрашњем ручку. И све би било у реду да ја нисам сједио
беспослен. Овако је баш ружно, навалио сам се слабој жени
на крста, и она испашта за моју кривицу.
– Ниси ти крив – умиривала ме. – А не радим за туђина,
већ за нас.
Или ме грдила, кад бих објесио нос, покуњен:
– Ех, боже, велике ли несреће, жена га храни! Хајде, молим
те, не буди смијешан. Радим ли штогод ружно?
Није ми дозвољавала да односим готове кошуље муште-
ријама, љутила се ако бих почистио собу, држала ме чисто и
уредно, чувајући моје мушко достојанство и свој понос тр-
говачке кћерке, као да нам је то било најважније у овој сиро-
тињи.
Од сестре је добила нешто новца за свој дио очевине,
много мање него што је вриједило, али ми нисмо очекивали
ништа, и били смо задовољни, осјећајући се, зачудо, сигур-
није с том ситном камарицом сребра.
Као да смо се заувијек оградили од невоља.

162
 Махмут Неретљак је одмах намирисао тај новац, и узбуђе-
но шапутао с Тијаном, измишљајући најнеобичније начине
и путеве како да га удвостручи, удесетостручи, све док у ње-
говој машти није израсло право богатство. Тијана је непо-
вјерљиво одмахивала главом, али није прекидала то зидање
кула у ваздуху. Ја сам се само смијао тој игри, у којој је Мах-
мут богзна већ који пут сањао свој неуништиви сан, а она то
слушала као лијепу бајку, али сигурна да неће учинити није-
дан несигуран корак, јер није вољела коцку.
Махмут је чак знао у што би требало утрошити зарађено
богатство. Трговац Шабановић продаје кућу, четири собе,
хајат1, доксат2, лоза испред куће, башта око куће, у башти
ружичњак, и извор, као око.
– Попричекаћемо ми за такву кућу, па и за мању – рекла је
Тијана разумно, али су јој очи чежњиво сијале.
Изненада се, међутим, указала прилика не баш да стекне-
мо богатство, али да се новац бар удвостручи.
Својим везама, које су увијек заплетене, Махмут је сазнао
од рођака свога првог комшије, да млади трговац Хусага, брат
казанџије Абида, иде у Цариград, по робу, па је питао и себе
и нас, како би било да му дамо новац, да Хусага и за нас купи
какве робе. Младић је поштен, вјешт, за двије године стекао
је лијепу радњу, и још љепши углед, лањске године је донио
читав караван робе и већ све распродао. Најбоље би било да
нам купи скупу тканину, колико могне, то се највише тра-
жи, и одмах се може продати базрђанима. Кад му исплатимо
трошкове, па и кад дамо нешто за труд, остало би више него
двоструко. На крају је рекао да је Хусага већ пристао да нам
учини ту услугу, нема од тога ни муке ни штете.
Тако смо дознали да је с Хусагом већ говорио и све дого-
ворио, нас је накнадно убјеђивао. Изгледало је чудновато и
некако сувише налик на Махмута, па сам сад и ја сумњичаво
махао главом, а Тијана је отворено одбила, говорећи да је то
празна прича, и коме то новац пада тако с неба?
1
хајат, вајат – просторија за оставу, шупа прислоњена уз кућу.
2
доксат – врста балкона, трем, веранда.

163
 Ипак смо пристали да с младим трговцем разговарамо и
да му захвалимо на љубазности, а рећи ћемо да смо новац,
нажалост, потрошили, није га ни било много.
Нисмо му то рекли. Хусага је растјерао све наше сумње и
страховања. Био је млад, али толико озбиљан као да су иза
њега дуге године живота и искуства, и више је личио на уче-
ног мудериса него на младог базрђана3. Радо ће нам помоћи,
рекао је, његова услуга је ситна, само да купи и да види како
ће се натоварити, учинио би то и за обичну људску љубав, а
драго му је што има и љепши разлог, јер су Тијанин и његов
отац били пријатељи. А чини и због мене, зна шта је све било
са мном, и како сам некрив страдао. Новац му не треба, има
доста свога, а платићемо кад донесе робу. Продаћемо лако,
он ће нам помоћи, јер је незгодно да сâм откупи, било би про-
тивно сваком трговачком обичају, и изгледало би да даје ми-
лостињу. Овако је све чисто.
Дали смо му новац, наравно, а он је написао признаницу и
овјерио је печатњаком. Пожељели смо му срећан пути раста-
ли се као драги рођаци.
– Штета што нисмо имали више – уздахнуо је Махмут. –
Могао би и ти поћи у Цариград.
Тијана је пресјекла тај разговор.
– У Цариград! Да остане два мјесеца! А шта бих ја радила
за та два мјесеца!
– И друге жене остају саме – рекао сам, бранећи право свог
нестварног пута у Цариград.
– Друге остају, ја не бих могла.
– Немој, снахо, тако, можда ће једном и поћи. Замисли, Ца-
риград, трговине, каравани, велики ханови, свакакав свијет!
Немој тако, грехота је.
– А није грехота да ја останем сама!
Не примјећујући његову узбуђеност с којом је замишљао
ту недостижну срећу, бацала је на мене љутите погледе, као да
се спремам да већ данас кренем у Цариград.
И ја сам се дурио, као да ме заиста спречава да пођем на
пут, себично ми одузимајући слободу одлучивања. Зашто не
бих отишао, као и остали људи?
3
базрђан, базерђан – трговац.

164
 Махмут је изашао, не примијетивши како варнице сије-
вају међу нама. Сигуро ће се напити, мислећи о путу у богати
Цариград.
А наша љутња је одмах спласнула, постала је смијешна,
као и повод.
Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није врије-
дило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут,
да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, уског-
руду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој мо-
гло узети ма и дјелић мене, њене својине. И убрзо сам се, из
траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чвр-
сту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни
одмицао далеко од капије.
Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу
заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све
што нам недостаје.
Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се
њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено
име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост,
трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она
дарује.
Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене,
то сам сâм створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не
бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да
то не буде.
Дао сам јој све што нисам нашао у животу, а без чега не
могу. Чак се и умањујем пред њом, да би она била већа, и ја
помоћу ње. Богато је дарујем, да бих могао да узмем. Ја сам
осујећен, она је остварена, и тако сам обештећен. Она ми
намирује изгубљено, и добијам више него што сам желио да
имам. Моје жеље су биле магловите и расуте, сад су сакупље-
не у једном имену, у једном лилцу, стварнијем и љепшем од
маште. Њој признајем све што ја нисам, а опет ништа не гу-
бим, одричући се. Немоћан пред људима и слаб пред свије-
том, значајан сам пред својом творевином, вреднијом од њих.
Неспокојан пред несигурношћу свега, сигуран сам пред љу-
бављу, која се ствара сама из себе, јер је потреба, претворена
у осјећање. Љубав је жртва и насиље, нуди и захтијева, моли и
грди. Ова жена, цио мој свијет, потребна ми је да јој се дивим

165
и да над њом осјетим своју моћ. Створио сам је као дивљак
свога кумира4, да му стоји изнад пећинске ватре, заштита од
грома, непријатеља, звијери, људи, неба, самоће, да тражи од
њега обичне ствари али да захтијева и немогуће, да осјећа
одушевљење али и огорчење, да се захваљује и да грди, увијек
свјестан да би му без њега страхови били претешки, наде без
коријена, радости без трајања.
Због ње, искључиве, и људи су ми постали ближи.

Хусага се вратио из Цариграда брже него што смо очеки-

вали. Позвао ме у своју празну радњу и, скрушен, измијењен,
смршао и потавнио, саопштио ми, жалећи, да му је у Цари-
граду пропао сав новац, и његов и туђи. И још се задужио.
Није изгубио у трговини, нико га није оробио ни опљачкао,
све је пропио. Никад то није чинио, сад је учинио.
Не зна шта му је било, десило се једне вечери, дошло је
само од себе, изненада, као болест, као лудило, пио је, плаћао
пјеваче, бацао паре, хтио да се туче с пријатељима што су га
молили да се не упропашћује, и за неколико дана и ноћи ос-
тао без ичега, па позајмио да се може вратити. Жао му је, због
нас и због брата Абида, али да се убије, не може. Ако хоћемо,
позајмиће, и вратиће нам наш новац. Ако нисмо у невољи,
дао би нам кроз годину дана, с каматама.
Нисмо у невољи, рекао сам, причекаћемо. Свакоме се то
може десити, а нећемо му се још и ми попети на врат, доста
му је невоље и без нас. Вратиће кад могне.
Шта сам друго и могао да му кажем? Да тражим новац, да
човјека још дубље укопам? Суђено нам је да пара бјежи од нас,
и великодушно сам му продужио дуговање на далеко, можда
и непостојеће догодине, и то с осмијехом, као да лежимо на
злату. Био ми је захвалан због те лудости, а што је најчудније,
и ја сам био задовољан, као да сам свршио добар посао. Да
сам добио новац, била би ми горка та побједа, и сигурно бих
се стидио. А што смо испали будале, то ће се заборавити. И
лако ћемо себи опростити.
И Тијана и ја смо неспособни за живот, али на некакав лак
начин који нас не забрињава.
4
кумир – кип којем се клањају многобошци, идол.

166
 Тијана трговцу ништа није предбацила, нити икоме дру-
гоме. Није нас чак увјеравала да је предосјећала несрећу, као
што је обично чинила. Насмијала се и рекла весело: – Ето,
какви смо ми трговци!
И Махмут се понашао друкчије него што сам очекивао.
Мислио сам да ће одрицати своју кривицу, јер је он само гла-
сно размишљао, а ми смо одлучили, чак није ни ријеч рекао
кад смо новац дали Хусаги, што је била истина.
Преварио сам се, није се бранио. Дошао је да прими грдњу,
додуше тек другог дана, док нас прође бијес, и сву кривицу
примио на себе.
– Ако мислите да сам спавао, варате се – рекао је покај-
нички. – Нисам ни ока склопио. Увалио сам у невољу најбоље
пријатеље. Изгубили сте оно посљедње, што се оставља за
какву-такву сигурност. Чак сам и себе оштетио, јер сам и ја
био сигурнији с том вашом цркавицом. Могао бих рећи: ко
би се томе надао од Хусаге? Али нећу. Од Босанца се може
свему надати. Годинама живи као паметан човјек, а онда све
учини да би доказао да је будала. Ви то можда и не знате, моје
је искуство веће. Крив сам. Намирићу вам губитак.
– Шта говориш, одакле ћеш намирити?
– Продаћу дућан, и даћу вам ваш новац.
– Остаћеш без радње.
– Нисам се с радњом ни родио.
– Али зашто би то учинио? Ниси ти крив.
– Крив сам. Ви се у послове не разумијете. Прегонили смо
се тако, надмећући се у великодушности, док Тијана није
одлучно прекинула ту дјетињу распру, рекавши да је све то
глупост и да бадава губимо вријеме. Само, да јој више не до-
лазимо с тим дјетињаријама, и да престанемо сањати о лаким
зарадама и богатству. Њој не треба, навикнула је на ситну на-
факу, а не треба ни нама двојици, јер смо за трговину способ-
ни колико и она за ходање по конопцу.
Тако нам је обојици поштено извукла уши, и Махмуту, ув-
риједивши, додуше, његову трговачку сујету, али га ослобо-
дивши одговорности, и мени, ни кривом ни дужном, па сам,
љутит, помислио како је Махмут био сигуран да ће она тако
рећи, и зато је тобоже наваљивао да нам надокнади изгубље-
ни новац. Јевтино је продавао своју племенитост, не бојећи се

167
штете, а било би забавно да смо пристали на његову понуду,
макар и од шале. Како би се увијао као црв, да повуче ријеч!
Али се све лијепо свршило, и сви смо били задовољни
својим држањем. Стари сипљиви лупеж је играо на сигуран
улог Тијанине доброте. Отишао је тобоже незадовољан што
нисмо прихватили његову жртву.
А за два дана ме почео салијетати с новим приједлогом.
Тијана је однијела муштеријама готове кошуље, а ја сам по-
шао у библиотеку, да наставим читање Мевлијиних стихова
о Сарајеву. Као да је говорио о мени и о данашњим људима,
као да није прошло цијело стољеће. Зар вријеме стоји? питао
сам се, не знајући да ли ми је то утјеха или нова горчина. Зар
се људи не мијењају?
Упитао сам то и Сеид Мехмеда, у оном кратком часу из-
међу два заноса, кад један ишчезава а други још не почиње.
Једино је тада свјестан, и једино се тада не смијеши, и тужно
и ведро.
– Људи се мијењају – рекао је. – Али нагоре.
– Немогуће – одговорио сам ватрено. – Ако и нису бољи,
људи су паметнији. Знају да морају уредити ствари међу со-
бом, дракчије ће их ђаво однијети.
– Ђаво ће нас свакако однијети – закључио је Сеид Мехмед
равнодушно.
Упитао бих га зашто тако црно мисли о људима, шта му се
десило, шта су му учинили, због чега се толико крије, од чега
бјежи, али он не допушта никоме да му приђе ближе. Гракне
као злослутна птица и одлети.
Отишао је у другу собу, оставивши ме горка, да сâм одго-
варам на своја питања.
Не могу да му вјерујем, моје срце одбија његову безнадну
мисао, против живота је, и против људи. Свих људи. А да је
само један друкчији, вјеровао бих у њега више него у све ос-
тале. А није само један. Више је добрих људи на свијету него
злих. Много више! Само се зли даље чују и теже осјећају. До-
бри ћуте.
Зар се то не може преокренути?
Волио бих да поразговарам о томе с Рамизом. Он би си-
гурно рекао да ће се људи измијенити набоље, без тог увје-
рења цио његов живот би био бесмислен, и све оно што чини.

168
Ако би звучало и неубједљиво, ја бих му повјеровао. И због
њега и због себе.
Махмут ме сачекао на сокаку, мокар као судопера. Киша
пада цио дан.
– Шта то радиш?
– Ништа, стојим. Био сам у кафани, загушљиво, све један
на другоме сједи, због кише.
– Хоћемо ли код мене?
– Шта нам смета овдје?
Стали смо у једну капију, под стреху, гледали како киша
пада, и капљице одскачу од калдрме. Ускоро су ми ноге биле
потпуно мокре. Сад је свеједно да ли ћу отићи или остати.
Какви ће људи бити сутра, бољи или гори?
– Ружно вријеме – каже Махмут, бришући лице марамом.
– Не волим кишу, не волим вјетар, не волим зиму. Некако си
један, кашљеш, боле те крста, боли те душа. А не волим ни
љетњу жегу, ниси низашта. Има ли гдјегод на земљи крај гдје
је увијек прољеће?
– Не знам. Можда и има.
– Ја нисам видио. А да знам, ишао бих тамо да живим.
Овако, невоља. Или те сунце пржи, или те зима реже. Ружно.
Нарочито кадје оморина. Да излудиш. Ето, синоћ, ја легао, а
оно притисло, видим, промијениће се вријеме, не могу да ди-
шем, не могу да спавам, а касно је да изађем на сокак. Жена
стење, хукће, преврће се. Смири се, бог те не убио, кажем јој.
Таман ми сан на очи, а ти ме пробудиш.
Преврћем се од муке, вели, видиш какво је вријеме, уда-
ви. И ја, шта ћу, видим, од сна нема ништа, очи ко филџани5,
мозак се узбурљао, па пустим мислима на вољу, отјерати их
свакако не могу. Па мислим, колико ли људи у овом граду сад
овако гледа у мрак, без сна, као ја, колико ли спава, колико,
да опростиш, нешто ради, колико се с душом растаје, колико
ли се рађа. Колико се рађа! И ето, дође ми нешто да срачунам
колико је становника у граду било прије годину дана, колико
ће бити кроз годину, двије. Мисли ми се бркају и преплићу,
као кучине, никако их размрсити, па устанем, упалим свијећу
и почнем да рачунам, на оловку. И ево како је испало: у на-
5
филџан – шољица за црну кафу.

169
шој касаби има око шест хиљада домова, са по троје дјеце, от-
прилике. Дјеца за три године отежају по три оке6. Осамнаест
хиљада дјеце, пута три оке, то је педесет четири хиљаде ока
људског меса.
Моја зачуђена мисао је застала над том огромном гомилом
људског меса која порасте за годину дана.
Насмијао сам се:
– Побогу, рачунаш их на оке, као јањце!
– Нису то јањци, већ дјеца, у томе и јест оно! И сваке годи-
не расту, и сваке године долазе нова. Жетва може оманути,
али људски пород неће. Сад их је осамнаест хиљада, разу-
мијеш ли?
– Разумијем то за дјецу, али тебе не разумијем.
Отресао је кишу с браде, и с мокрих рукава, и незадовољ-
но замахао главом што га не разумијем.
– Ево шта ми је пало на ум: дјеце има више него одраслих.
А родитељи су обично слаби према дјеци. Пази сад: кад би
неко имао новаца, кад би купио нешто што је за дјецу, па то
распродао, лијепе би паре зарадио.
– Кад би, кад би! Окани се маштања, молим те.
– Није ово никакво маштање. Ускоро ће вашар у Вишегра-
ду, и могло би се купити неколико товара дјечијих свирала.
По пару комад. Ако би се узело три хиљаде, па добро, двије
хиљаде, то је двије хиљаде пара чисте зараде. Ко не би дао
двије паре за своје дијете?
– Има пречих ствари него што су свирале дјеци.
– Па, кад не могу штогод прече, људи ће купити свирале.
Зар ће он цијелог живота мислити о трговини, о заради, о
пословима? А ово о свиралама могло је само њему пасти на
ум. И паметно је и глупо, и тужно и весело, све некако исто-
времено.
– Е што ти можеш измислити, не може нико. Какве су те
сад свирале спопале!
– Нису свирале, већ чиста пара. Продаш по радњама, и
само метнеш зараду у џеп.
– А одакле ти новац?
– Новац? Е, то је оно.
6
ока – стара мера за тежину.

170
 Снуждио се и дуго брисао капи кише с поплављеног носа.
Рекао сам, смијући се:
– То је оно циганско: кад бисмо имали брашна као што не-
мамо масла, добар бисмо качамак направили.
– Па, није баш тако. Могло би се наћи и брашно и масло.
– Како?
– Ти имаш.
– Ја? Даћу ти све што имам.
– Ако ћеш дати, онда нема бриге. Ја одох у Вишеград по
свирале.
– Немам ништа, човјече божји! Одакле ми?
– Имаш очеву кућу.
А, то је он смислио! Неће мировати док ме не растави од
овог посљедњег што имам. То је код њега као болест.
Ћутао сам, он ме подстицао:
– Шта кажеш? Овако ти стоји мртво и некорисно.
Не кажем ништа, и не мислим ништа. Заиста стоји мрт-
во и некорисно. А овај посао није лоше смислио. Лудо је, али
није лоше.
– Је ли ти жао куће?
Није ми жао, нимало ми није жао. Ништа ме не веже за
њу, осим нејасних успомена које не оживљавам, одавно већ
нисам био на згаришту, не вриједи се враћати на узалудне
успомене, да те боли пустош. Треба прекинути непотребну
везу и предусрести могући бол. Дјетињства већ одавно нема.
Шта чувам на том станишту духова, гдје ни кости покојника
не почивају? Ни бол не осјећам, само празнину. Зашто је не
затрпати?
– Шта мислиш?
– Мислим, шта би било кад би и ти пропио новац, као Ху-
сага. Од Босанца се можеш свему надати.
– Босанац стиче памет под старост, кад му више не треба.
Нисам више за лудости. Онда, пристајеш ли? Знам ко би ку-
пио кућу.
– Сакрићемо од Тијане, наљутила би се. Па ако новац про-
падне, знаћемо само ти и ја.
– Неће пропасти.
Рекао је то одлучно, као да се заклиње.

171
 – Непрестано мислиш о пословима. Како то да ниси зало-
жио кућу и дућан?
– Па, знаш – одговорио је снуждено. – То је женино.
Надао сам се свему од њега, и да ће слагати и преварити и
украсти, био сам увјерен да се претвара нудећи да нам нами-
ри изгубљени новац, али нисам вјеровао да ће се овако шега-
чити с нама.
– Па добро — рекао сам љутито – значи, лагао си да ћеш
продати дућан, да нам вратиш новац. Знао си да смо будале
и да нећемо пристати. Хвала ти, Махмуте, на таквом прија-
тељству.
– Ма не, забога! – замахао је мршавим рукама, као да се
брани од удараца. – Нисам лагао! Говорио сам са женом да
продамо дућан, пристала је, тако ми бога! И продао бих, да се
Тијана није онолико наљутила. А остало би и мени нешто, за
свирале, не бих тебе молио. Како лагао, човјече божји!
Ђаво да га носи, нико жив не би ухватио кад лаже а кад
истину говори. И све му је толико запетљано, замршено пла-
новима, жељама, рачунима, лажима, и ко зна чиме још, да се
сигумо и он сам тешко сналази. Он је истинити лажан, по-
штен и непоштен, стваран и нестваран, без међе и прелаза, и
само је тако цјеловит. Па, нека га! Не могу бирати људе какве
желим, нити у њима само оно што је добро. Морам да при-
мим или одбијем људе које ми живот шаље, и оно што је у
њима, нераздвојено. И можда бих грдно погријешио кад бих
прихватио само свеце, кад би их и било, јер су сигуро непод-
ношљиво досадни.
А кад сам још видио како му је жалост засјенила водене
старачке очи, зато што се побојао да ће му пропасти при-
лика о којој је сигурно дуго сањао, или зато што је искрено
вјеровао у своју лаж, сузбио сам своју ситничаву срдитост и
вратио му његову шашаву наду. Ето ти је, луди створе! Ако ја
ништа не добијем, ништа и не губим. А шта ти добијаш а шта
губиш, није моје да одређујем.
Мој пристанак, који му је вратио сањану прилику, нео-
штећену, вратио му је и сигурност, истог часа, као да ни трага
жалости и сумње није било у њему. А само трен је прошао

172
како је покуњен гледао своју несрећу. Тај фанатик7 једне лу-
дости, никад није дуже сумњао у своју срећу, доћи ће, једном,
кад било, и увијек се прилагођавао чак и њеној сјенци, као да
га сигурно чека на неком ћошку, на неком животном заокре-
ту.
И схватио сам да он мене не вара. Он иде својим путем, за
својом жељом, не обазирући се на мене.
Сокаком, испод кестенова, корачао је сердар Авдага, као
да киша не лије, као да је најљепше вријеме за шетњу. Ишао је
напријед и натраг, а онда би стао, увијек на истом мјесту, на
истом одстојању од нас, и стрпљиво гледао и чекао.
– Неког чека, тебе или мене – рекао је Махмут.
– Сигурно тебе.
– Зашто мене?
– А зашто мене?
Тако смо сердар-Авдагу великодушно поклањали један
другоме, кад већ нисмо могли измолити да га ђаво уклони с
наших очију и с овог покислог сокака.
– Хајде да видимо – предложио је Махмут.
Није могао да издржи ту неизвјесност.
Кад смо наишли поред сердара, лијепо смо га поздравили,
надајући се да ће се на том завршити.
– Куда си пошао, Ахмете?
Мене је чекао!
– Ти, Махмуте, можеш својим путем.
Било је то наређење.
Махмут ме погледао, збуњено се осмјехнуо, као да му је
жао што ме оставља с Авдагом, или му је драго што њега није
запала та срећа и, уљудно поздравивши, мршав, згурен, мо-
кар, али сигурно срећан, отишао низ сокак.
– Јеси ли добио мјесто?
– Нисам.
– Ниси? А зашто?
Ћутао сам мислећи како је безобзирно отјерао Махмута,
не стидећи се своје суровости, можда и не знајући да је суров.
Своју грубост није ублажио ни осмијехом а камоли ријечју.
7
фанатик – човек скучених погледа који слепо верује у исправност
својих идеја; заслепљени присталица нечега.

173
Људи то и не очекују од њега, не љуте се, не вријеђају. Ми-
слим на Махмутов понизни смијешак и снисходљив поздрав,
уплашио се и није га забољела увреда. И ја сам се уплашио!
Морао сам да кажем: – Махмут је мој пријатељ, идемо по-
слом, зашто си га отјерао?
Нисам то рекао.
Дужност ми је била да га одбраним од понижења. И себе.
А нисам. Прогутао сам увреду, можда сам се и ја осмјехнуо, и
сад ме то пекло, као рана. Стидио сам се свога кукавичлука,
а ипак сам мислио: добро је што ништа нисам рекао, да га не
наљутим. Обоје истовремено! Два човјека у мени, сасвим ра-
зличита, потпуно опречна, живјела су снажно у исти час, један
задовољан што није на себе навукао опасност, други дубоко
несрећан што је ђубре, и оба подједнако искрена, оба у пра-
ву. А само часак раније, под стрехом, мислио сам о двојности
Махмута Неретљака као о чуду. А сви смо исто чудо и покора,
Сердар није ни слутио за моје муке:
– Од чега живиш ако не радиш?
– Жена ми ради.
– То није добро, осилиће се. Муж мора да ради.
– Не могу да нађем посао.
– О, брате, не можеш да нађеш посао! Хоћеш ли да будеш
библиотекар! Мехмед Сеида ће отпустити. Није више низа-
шта.
– Нећу никоме да одузмем хљеб.
– Одузеће други.
– За то нећу бити крив.
– Е баш си будала. Али има и других мјеста. Хоћеш ли да
будеш писар код судије?
– Да ли ми то нудиш, или се шалиш?
– Нудим.
– Ако нешто нудиш, онда нешто и тражиш.
– Маленкост.
– Да чујем!
– Онај Рамиз, студент, свашта говори у џамији. Надам се
да се не слажеш с њим.
– Ако говори свашта, као што кажеш, и ако је то свашта
ружно, онда се не слажем.
– Кадија тражи да се све запише што говори.

174
 – И ја треба то да запишем?
– Кадијине писаре ће познати, и говориће друго.
– Па, видиш, Авдага, глава ме боли, ево већ три дана.
Ништа ти запамтити нећу.
– Не мораш памтити. Запиши.
– А онда, Џемал Зафранија је нешто љут на мене, неће му
бити право што мени дајеш тај посао.
– Џемал-ефендија ми је и наредио да ти ово кажем.
Ето, какву будалу шаљу на мене! Слутио сам, он ми је
потврдио.
– А што није дошао сам да ми то каже?
– Не знам.
– Е онда му реци да не могу.
– Можеш, само ако хоћеш.
– Добро. Онда нећу.
– Нећеш?
– Нећу.
– Кажеш, нећеш!
– Кажем, нећу! Никад се тим послом бавио нисам, нећу ни
сад.
Врдао сам, и ето на што сам изврдао!
Зачудо, нисам више осјећао страх.
Ни његов поглед није пријетећи, као што сам очекивао.
Изгледао је изненађен, готово запрепаштен. Било је то ваљда
први пут да је ово чуо и доживио. Људи нису такви, он сигур-
но зна да су друкчији. Шта је онда ово?
Збунио сам га, не надајући се томе, не надајући се ничему.
Гледао ме као неразумног дјечачића, као лудака, као прика-
зу. Чак се и осмијехнуо, не вјерујући, као да је шала, чудан
неспоразум и ускоро ће све проћи, он није добро чуо, или
ћу рећи да сам се шалио, извинићу се, а он ће ме изгрдити, и
свијет ће опет бити успостављен у свом познатом реду. Али
ништа није пролазило, изглобљеност је остала, поремећеност
је трајна, а он нема лијека за то непознато стање.
Нашао је само стару, похабану ријеч, окушану безброј
пута, али је и она звучала неувјерљиво:
– Покајаћеш се за то, Ахмете Шабо!
– Горе бих се покајао да те послушам.

175
 Више заиста није имао шта да каже. Ћутао је и зурио у
мене, изгубљен, а кад дође себи, могао би само да ме убије,
или да оде.
Отишао сам ја, оставивши га укоченог на киши, под ке-
стеном, и нисам се окренуо да видим је ли пао мртав од капи.
Камо среће! Било би дивно да се претвори у камен и да вјеч-
но остане под кестеном, непомичан, као споменик вјерности
која ништа не разумије. Било би дивно, био би то спас, јер ме
ледени грч ухватио у срцу чим сам се одвојио од њега.
Пред њим нисам осјећао страх, сâм са собом стурао сам
се с ногу.
Лијепо, понио си се јуначки, сад ћеш то платити.
Али се нисам кајао, нисам могао, а страх нека чини своје.
Не могу бити непоштен, а не могу бити храбар. Онда ћу
страдати у страху а поштено. Нисам знао да се и то може.
Махмут ме сачекао на крају сокака.
– Ружно вријеме, срећом.
Није ни слутио како је ружно вријеме, али зашто: срећом?
– Зато што брзо завршисте разговор.
– Мени се учинило дуго. – Шта је хтио?
– Нуди ми посао.
– То је добро.
– Али да запишем све што Рамиз говори у џамији.
– То не ваља.
– Послао га је Џемал Зафранија
– И шта си рекао?
– Рекао сам: нећу.
– Погријешио си. Требало је да кажеш: не могу, немам кад,
болестан сам, имам кијавицу, жена ми је сама, рука ми је оте-
кла, а не: нећу.
– Рекао сам што сам рекао. Могу ли сад вратити ријеч?
– Можеш. Али не треба. И нека си рекао.
Закључак му је неочекиван, као и увијек. Објаснио га је
овако:
– Јест да је глупо, али је поштено. Сад ће ти се наслонити
на кости, ама нека види да нисмо сви кукавице. Ја никад ни-
сам смио тако рећи, а желио сам, не умијем ни казати како
сам желио. Тешко је цијелог живота бити кукавељ, јест, доду-
ше, да ћеш дуже живјети, али не знам да ли вриједи. За мене

176
вриједи, јер не могу друкчије, па и не покушавам. Скрешем,
опсујем, кажем: нећу, кажем: хоћу, за инат, све у себи, не
смијем гласно, у себи, да се не распрснем од муке. Али то није
оно право, док не изађе из тебе. Из тебе је изашло. На-шко-
диће ти сигурно, али, брате, халал ти вјера. Да си паметан, и
да си мало мислио, никад то не би рекао, и спавао би мирно,
а овако ћеш чекати сјекиру за врат, па и ја с тобом, јер је мене
качило и без тебе, а сад ће мислити да смо исто. Па вала, нека,
не жалим. Што год буде, биће с пријатељем.
Велика мука, а танак понос. Храбар је, ипак.
Кажем му у шали:
– Куд се не спријатељи с каквим муфтијом, а не са мном!
– Вала, џаба ти га било. За корист, не кажем. Било би боље.
Али за душу, а ми је драго кад се сјетим, ти си ми потаман.
Којекакав, али људеван. Од тебе и због тебе само штета и
страх, али нека!
Сјетио сам се како је говорио о својој жени. Тако би могло
и о мени, рекао би отприлике овако: луда, никакав, три овце
не би умио сачувати, јад и гоља, сад је будаласт али је раније
био још будаластији, упропастиће сваку прилику која му се
укаже, улетјеће у сваку замку која му се намјести, невоља и
себи и онима око себе, не, заиста, бољег пријатеља не тражим.
Али сад није имао времена за такво изражавање љубави,
којег бих се радо одрекао у корист свога непријатеља. Збунила
га је сердар-Авдагина пријетња, а још више мој одговор, али
није заборавио на посао. Журио је да продамо моју спаљену
кућу. – Док ти се није штогод десило – рекао је озбиљно.
Завршили смо посао, уговорили продају, обавили потреб-
не ствари на суду, све на брзину, као да сам се спремао на
бјекство. Зато што сам изненада осјетио жаљење, низашто, та
пустолина ми не треба, али ето, некакву везу сам прекидао,
одвајао сам се коначно од нечег што није ни постојало више,
постојало је некад, можда. Шта бих с тим? Да чувам сјенке?
Под овим нашим небом везе се често прекидају, и од појаса
појасу не остаје много. Али у једном тренутку сам зажелио да
сачувам те сјенке, послије ми је било жао што нисам послу-
шао своју слабост. А кајао бих се и да сам послушао, зашто да
ме мучи прошлост које више нема.

177
 Махмут је напрегнуто чекао да примим новац, и не слу-
тећи о мојим мукама, срећом, јер би га кап ударила да је знао
колико се колебам.
Кад смо све свршили, Махмут се исправио, одахнуо, си-
нуо, ведар и полетан, а ја сам се увукао у себе, потиштен, али
он то није видио, од среће.
Купац је гледао у нас зачуђено, и писар у суду је гледао за-
чуђено, као у двије будале, што смо и били. Једна луда прода-
ла је јевтино једино мјесто могућих успомена на своје мртве,
да би новац дала другој луди, за најшашавију ствар на свије-
ту, за хиљаду безвриједних дјечијих свирала.
Махмут је отпутовао сутрадан, у рано јутро, не знам како
је и ноћ преспавао, од нестрпљења, од планова, од снова. Вра-
тио се другог петка, ослабио, неиспаван али срећан, с хиљаду
и по свирала. Пут, гладовање и штедња су га убијали, а нада
враћала у живот, и ево, сипљиви побједник, на крају снага,
једва вукући згрчену ногу, поносно је ушао у касабу, климав
као трула тараба, сигурнији у себе него икад.
Распродао је робу по дућанима, не баш онако повољно
како је рачунао, уредно ми поднио обрачун, и једва примио
новац за трошак путовања, срећан због прве трговачке зара-
де у животу.
А у граду, у чаршији, у махалама, по кућама, хиљаду и по
Махмутових свирала пиштало је на дјечијим устима, дижући
такву ларму, да су голубови бјежали у страху, а људи се хвата-
ли за главу од муке.
Махмут је ходао срећан што је граду даровао ову заглушну
свирку а дјеци луду радост, а ја сам се смијао и помало сти-
дио, кријући да сам и ја крив за овај урнебес.
Смијао сам се, а туга ме обузимала.
У што се то претворило станиште мојих успомена? У пи-
скави звук дјечијих свирала!
Нисам то смио учинити. Та пустолина ми је била потреб-
на, везивала ме с дјетињством и са животом из кога је мој
проистекао. Морао сам сачувати сјенке, да не остане празна
мисао, без трага и упоришта и туга због изгубљене прошло-
сти. Моје и њихове.
Сада, сâм, опет све почињем из почетка.
 10. МЛАДИЋ ЧИСТА СРЦА
Остао сам у кафани дуже него обично и много дуже него
што сам намјеравао. Нисам имао срца да одем, због Махму-
та Неретљака: веселио се свом трговачком успјеху и частио
свакога ко би наишао. И мрак је пао, и позив на вечерњу мо-
литву се чуо с Бегове џамије, а Махмут је пио и частио, по-
носан и одушевљен већ данима, никако да се навикне на свој
јадни успјех. Причао је непрестано, хвалио се, добродушно се
смијао на све отвореније и све отровније подсмијехе, не при-
мјећујући их, и издашно трошио новац зарађен на свиралама.
Био сам љут због овога што чини, и зачуђен што исмија-
вање прима као шалу. Хвалили су, тобоже, његову памет,
како се само сјетио дјеце и свирала, а ниједном трговцу то
није пало на ум, питали га какав је нови посао смислио, да се
они у то не упуштају, јер је с њим тешко изаћи на крај, пре-
поручивали су му да прода дућан, није он за мале послове, и
чудили се што је досад крио своје способности.
Ознојен, загријан пићем, понесен срећом, Махмут се
пријатељски повјеравао људима, да га је дуго пратила не-
срећа, а кад те несрећа узме на зуб, бадава ти је и памет и спо-
собност, ништа ти за рукони не полази. Али се намјерио на
доброг човјека који је видио шта он вриједи, и као да је чини
одмах нестало. Сад је стао на своје ноге, на малу стопу, доду-
ше али стао, нашао је ослонац, и нада се да је коби нестало,
зато што му је један човјек повјеровао. Нико не зна, можда
само он, колика је то помоћ, кад ти неко повјерује. Као да ти
срце оснажи, као да ти кичму учврсти. Смислио је неколико
послова, добро их је смислио, и нада се да ће успјети. У посло-
вима никоме неће сметати, тога нека се нико не боји. Свакоме
ће помоћи и савјетом и новцем, колико буде могао, јер жели
да са свима буде добро и да са сваким живи у љубави.

179
 У задимљеној кафани људи су се гласно смијали, удара-
ли га по мршавим раменима да се повијао као шибљика, и
поспрдно захваљивали на доброти и великодушности.
Смучило ми се.
– Хајдемо – звао сам га. – Доста је било.
– Није доста. Не могу оставити људе данас.
А онда ми је ишаптао, лукаво намигујући, да су му сада
ови људи потребни, због послова. Помоћи ће и они њему,
и он њима, зарадиће паре. Није му због пара, већ због дру-
гих ствари. Којих ствари? Којекаквих. Свако носи понешто
на души. Па ето, како да каже, пријатељи смо, што да крије
од мене: мора зарадити да зачепи уста оном псу. Којем псу?
Своме зету, карађоз1 се њиме озетио. Кад му се кћи удала,
Махмут је обећао бисерну гривну2 и струку дуката, било је
то прије онога, док је мислио да ће цио живот провести у гра-
ду, и да ће се обогатити. Зет је тражио, зато је обећао. Ако
узимам ружну, не морам голу, рекао је отворено. А није била
ружна, бог му је свједок, личила је на мајку. Бисер је купио,
дукате није могао, због онога, и зет му крв попи. Грди их, куне
у камен, што се везао за просјаке, жену туче, а како отац да
гледа несрећу свога дјетета? Дође му да га убије, али би тако
унесрећио и себе и своје. Да немају дјеце, вратио би је кући,
да одахне, да проживи као човјек, али имају, троје, стекли су
их ни сами не знају како, све у свађи и неслагању, а ни она
неће да одбјегне, због срамоте. Е па, набавиће он те проклете
дукате, нека се засити крвник, нека му се дијете смири. Ни
болести неће дати на себе, ни немоћи, ни смрти чак, док не
одужи тај дуг!
Та прича ми је зауставила дах. Зар је толико озбиљан ра-
злог његове лудости? Онда то није лудост, већ голема туга.
Био сам неправедан према њему, исувише. Ништа му не бих
могао помоћи, ништа олакшати, али сам био неправедан.
А онда сам посумњао у истинитост те дирљиве приче.
Како би Махмут могао све досад крити такву муку? Зар је не
1
карађоз – представа са обојеним фигурама од коже које на платну
покреће глумац помоћу конца. Покрете фигура прати глас глумца иза
платна.
2
гривна – наруквица.

180
би открио да нам смекша срце? И зашто никад није рекао да
има кћерку? Одакле сад кћерка?
Ко зна зашто му треба та лаж. А ако није лаж, онда је мо-
жда некад и била истина, али се искренула у варање самога
себе.
Кћерку и зета је измислио, или своју муку с њима, и уза-
лудно је трагати за истином.
Узалудно га је и звати да прекине своје славље. Ово је ње-
гов велики час, дуго очекиван.
Не знам да ли га је замишљао у многим годинама невоља,
да ли је припремао ријечи које ће изговорити, и задовољство
које ће себи пружити, кад једном успије у животу. Није ус-
пио, знају то сви, зна и он, али му је сувише дуго да чека пра-
ви успјех, па је овај јадни почетак замислио као успон према
жељеном циљу. Није то циљ, тога је свјестан, циљ је много
већи. Али је први корак, успјешан, слободан, пун обећања.
Чини су пале, коб га је милостиво оставила на миру, шејтани-
ма је досадило да му подмећу клипове, а сад остају само њего-
ва вјера у себе и његова способност, да би дохватио сагледљи-
ву срећу. Не ради новца, бог му је свједок. А ради чега, то би
и он тешко могао објаснити. Можда због права које је платио
ове ноћи да сједи с људима заједно, не иза врата, као увијек,
да говори о себи као и остали, да слуша њихове подсмијехе
примајући их као пријатељску шалу или као похвалу, да осје-
ти или измисли њихово поштовање. Све то прима, ганут,
захвалан, све, можда и подсмијех, само нека није као других
вечери, нека није као клупа, као зид, као пас.
Па ако је његова моћ вечерас и привид, сутра ће бити
стварност, и он нема шта да жали. Ово сједење с људима,
раме уз раме, у лијепом разговору, то није привид. А ако су-
тра опет ничега не буде, остаће сјећање.
Али Махмут није мислио тако далеко.
Можда има и право. Њему није важно како јест, већ како
он мисли да јест. И хвала богу што је тако. Он је вечерас дру-
ги Махмут Неретљак, жељени, годинама сањани, без сипње у
прсима, без грчева у ногама, без скривеног јада у срцу.
Штета што варка неће потрајати дуже.
Није се наљутио кад сам рекао да идем кући, није ме ни
задржавао, великодушно ми је махнуо руком, као да ме от-

181
пушта. Вечерас није сâм. Досад сам, за невољу, замјењивао
ове људе, и овај разговор, и ову топлину. Сад може без мене.
Нека му буде, сутра ће ме опет наћи.
Пожурио сам кући, мрак је све црњи и све хладнији, сока-
ци тамни и пусти, људи су се склонили у куће, отјерао их је
мрак, као птице.
Тијана ме чека у празној соби, сама, није право што је ос-
тављам саму, рећи ћу јој да нећу више, мада то чиним из об-
зира према другима, али шта ме се тичу други, шта ме се тиче
Махмут Неретљак и његова лудост, за свакога имамо разу-
мијевања осим за своје најближе, сматрамо да нам њихова
вјерност природно припада, као властита кожа.
Надам се да ме неће дочекати љутито, јер јој онда нећу при-
знати да сам крив, и дуваћемо једно на друго све до лијегања.
Пропашће ми уживање у лијепом кајању, и пјенушава срећа
због своје доброте. И због њеног праштања. Биће дивно ако
буде паметна и не прекори моју непажњу. Ако буде тражила
своје право, оспорићу јој га, и нећу признати своју кривицу,
баш зато што сам крив. Али то хоћу да кажем ја а не она. И
посвађаћемо се, она ће плакати и набрајати моје безбројне
гријехе, ја ћу бјеснити и зазивати богове за свједоке, да сам
најнесрећнији од свих људи и да ме нико не разумије. Послије
ћемо се измирити, изненада, и биће лијепо, као послије кише,
као послије грмљавине.
Биће лијепо, ма како ме дочекала.
Пред улазом у двориште пресрео ме Мула Ибрахим, адво-
кат, мој некадашњи пријатељ и послодавац. Ходао је, тобоже
шетајући, то је корисно пред спавање, и сигурно је у мраку
добро напрезао очи да препозна моју сјенку, да му не про-
макнем.
– Уђи – шапнуо је и сакрио се у тами дворишног пролаза.
– Сигурно си чекао дуго. Обично се враћам раније.
Рекао сам то само да нешто кажем, да прикријем чуђење
што га видим овдје и у ово вријеме. Осјетио сам и страх. Шта
се то десило? Пријети ли ми нека опасност? Али сам се одмах
умирио, помисливши да он не би дошао ни у близину моје
куће кад би постојала и слутња опасности. Иза њега можеш
мирно ићи по залеђеној ријеци, као иза лисице.

182
 – Је ли те когод пратио? – упитао је опрезно, не одговорив-
ши на моју збуњену ријеч о закашњењу.
– Зашто би ме неко пратио?
– Разговарао сам данас...
Прошао је мој комшија, улични чистач, пијани Жућо.
Мула Ибрахим се прибио уза зид, и ућутао, сакривши се
иза мене.
Насмијао сам се:
– Чега се бојиш? Пијан је, не би препознао ни себе, да се
види у огледалу, а камоли тебе.
– Данас сам разговарао са Шехагом Сочом о теби. Сам је
питао – додао је поштено.
– Шта Шехага има да пита за мене?
– Могао би ти помоћи. Рекао је да дођеш.
– Како ће ми помоћи?
– Може ти наћи посао. Он може све.
– Шта би тражио од мене за ту услугу?
– Ништа. Поменуо те, причали смо о теби, испричао сам
оно што знам, и ето, рекао је да га посјетиш. Отиђи, свакако.
– Можда ћу и отићи.
– Не можда, већ сигурао.
– Добро, сигурно.
– Имаш ли новаца?
– Имам. Хвала ти.
– Ето, само то. Никоме не говори да сам долазио.
Погледао је иза капијског дирека3, да га ко не види, и уко-
рачио у мрак.
Гледао сам за његовом сјенком што се стапала са мраком,
и желио да потрчим за њим, да га упитам зашто је долазио
овамо, кријући се тамом, премро од страха. Смијешан је овај
његов страх од свакога, од ничега, али за њега није ништа
мањи зато што је нама смијешан. Била му је потребна велика
храброст да се упути према мојој кући и да разговара са мном
одбаченим, непризнатим, макар и овако шкрто, као да ми је
махнуо руком у пролазу.
Зашто се брине за мене? Да ли због сјећања на Дњестар,
кад сам га отео од смрти, не мислећи на своју? Објаснио сам
3
дирек – стуб који служи као подупирач.

183
му да то нисам учинио ни из доброте, ни из сажаљења, ни
због свјесне одлуке. Био је то неразмишљени чин, као да сам
памет изгубио, и нисам знао шта радим. Могао сам исто тако
да га оставим у бујици, без разлога и без сажаљења. Зато
ми не дугује ништа, рекао сам му то давно. Али се не памти
разлог већ чин. Он памти мој чин и свој страшни час, кад се
унередио од страха, распамећен, пред смрћу чији је ледени
дах већ осјетио. А некаква луда је упорао вукла чамац кроз
побјешњеле таласе, због њега, непознатог (а ја мислим да сам
се само држао за даску, да не пропаднем). Сигурно се тада
најискреније у животу молио за живот другог човјека, ма-
кар док не изађе на обалу, и за побједу над смрћу, његовом и
својом. И никада никоме није желио толико среће као њему,
јер му је од њега све зависило. Запамтио је све, и ту луду рије-
ку, и тај луди предсмртни час, и тог лудог младића, а послије,
ни отријежњен, није могао заборавити да само њему и чуду
дугује живот. Први живот му је дао отац, у Сарајеву, ја други,
на Дњестру. Онај није желио, за мој би дао и душу. Морао је
запамтити родитеља, нарочито важнијег. Додуше, могао је и
заборавити, многи заборављају, али је његова невоља што је
добар човјек, и жели добро добрим да врати. А људи су га
натјерали да добро врати незахвалношћу. И можда је њему
било теже него мени. Сигурно је било теже. Не заборавља,
дошао је вечерас, иако се боји. Није смио да поруку пошаље
по неком другом. Дошао је сâм. За њега је то исто као да је
јуришао на утврђени шанац.
Желио сам, некад, да га усред ноћи пробуди стид, и кајање,
због незахвалности, а ето, можда је његова душа пространија
него што сам мислио, па се носи чак и са страхом који бјесни
у његовој крви.
Нека ти је богом просто, помислио сам онда кад је дигао
руке од мене, немајући храброст да ме спасе, због других.
Нека ти је богом просто, кажем и сад, само блаже и топлије
него некад. Није могао да остави свој мучни страх код куће,
носио га је у себи цијелим путем, као ватру на кошуљи, као
змију око врата, као грозницу у тијелу, и сигурно је тај страх
бивао све тежи, никако лакши, док је прилазио забрањеном
мјесту. И дошао је, опрљен ватром, изгризен уједима, израња-

184
вљен убодима, изнутра, из самога себе, да ми, као ратник, до-
несе вијест о помоћи.
Нека ти је богом просто, поштени човјече, коме не до-
звољавају да то буде: извршио си дужност, умирући од стра-
ха. Почињем да цијеним ту врсту храбрости. Она је можда и
већа него кад страха нема.
Испричаћу Тијани смијешну причу о јунаку који је то
постао због страха, и о поштењу рођеном из стида. Сада, док
се враћа, пошто је учинио оно што није паметно али је поште-
но (како би рекао Махмут), страх му је још већи, али и задо-
вољство самим собом. А можда и није, можда се већ каје због
неразмишљеног поступка, али ја то нећу знати, и запамтићу
само његов подвиг.
Кад сам ушао у собу, застао сам на вратима, изненађен.
Тијана није била сама, на сандуку је мирно сједио сердар
Авдага.
Лакше би ми било да сам угледао курјака.
Је ли Мула Ибрахим знао да је Авдага у кући? Одговорила
ми је тобожњим осмијехом: откуд знам!
Поздравио сам се с Авдагом, очекујући да објасни зашто
ме обрадовао својом посјетом. Али се он није журио да ишта
каже, као да је сасвим природно да упадне некоме у кућу, не-
позван и неочекиван.
Али, није било природно, чак ни њему, чини ми се, изгле-
дао је збуњен, зато је ћутао и значајно се накашљавао, смрк-
нут и укочен. Рекао је само да се надао... кликх... да ће ме за-
тећи код куће, мрак је yећ давно пао... кхкх... па сам морао да
објашњавам, више због Тијане него због њега, како Махмут
слави свој трговачки успјех, и било ми је жао да га оставим.
– Јад – рекао је Авдага кратко.
– Нимало гори од других – одговорио сам.
А Тијана, незадовољна и Авдагином примједбом и мојим
одговором, рекла је да је Махмут добар човјек, само несрећан.
То је њено највеће оправдање за свакога.
За Авдагу је то најгора покуда. Сигурно мисли: да ишта
вриједи, успио би у ма чему, а не би остао фукара. Добар не
може бити кад је лопов. А несрећан је зато што су га ухва-
тили. Сви су људи могући кривци, а они који су осуђивани
као кривци не могу никад више бити прави људи. Ништа није

185
рекао, само је зејтињави поглед преносио од мене до Тијане,
као да не разумије о чему говоримо. И још горе, не зна куд да
нас смјести: нисмо ни зликовци ни људи од реда. Па шта смо
онда?
– Чудни сте ви људи – рекао је замишљено, сабијајући се
на сандуку, као да га нешто притискује.
Знао сам да нас сад одређује, и сматрао сам да је боље
не погоршавати свој положај у његовој глави, и не учини-
ти ништа што би га озловољило. Боље да останемо чудни и
нејасни него сумњиви.
Његови га презиру, али га пуштају да одржава страх међу
људима, и он то чини сасвим поштено, слушајући своју стро-
гу савјест, колико и своје господаре. Више је волио да казни
стотину невиних него да пусти једног кривог, али је свако-
ме налазио кривицу по својим мјерилима. Зато сам оставио
да његова трома мисао мирно одлежи, неузнемирена ничим
што би је усплахирило.
Али Тијана није мислила тако. Она не може да оћути на
неправедну ријеч, макар након тога и умрла од страха, и ни-
кад није узела наук за послије.
– Зашто смо чудни? – упитала је оштро, и ја сам знао да
је сад ништа не може зауставити. – Јесмо ли чудни зато што
никоме нисмо учинили зло, што никога није забољела глава
због нас, што никоме нисмо нанијели неправду? Или смо чуд-
ни што мирно подносимо неправду која је нама нанесена? И
шта би требало да учинимо, Авдага, па да не будемо чудни?
Да псујемо, кунемо, да се тужимо, да мрзимо људе, да о злу
радимо?
– Куд ти оде!
– Јесмо ли чудни што нам у кућу долази презрени Махмут
Неретљак? Кажеш за њега: јад. А видиш, кад нас је несрећа
погодила, несрећа кажем, јер друге ријечи немам, нико за
нама ни главу није окренуо, нико нам није помогао, једино
он. Богзна шта би било од нас без њега. Хљеб нам је доносио
од своје сиротиње, то му никад заборавити нећу. И сад је он
јад, а ми смо чудни! Гдје ти је срце, Авдага? Шта хоћеш од нас?
У почетку су ме уплашиле њене оштре ријечи, али кад сам
видио колико га је збунила, уживао сам и у њеној оштрини и
у његовој збуњености. Он се, изгледа, изгуби чим га се неко

186
не боји, ево већ други пут то видим. Можда зато што смо му
нејасни, што нас још није одредио, пред онима које сматра
кривцима сигурно се не збуњује. А можда је несигуран пред
женом. Стари нежења, који је са женама, тим тајанственим
сојем, проговорио свега неколико ријечи, сад је видио шта је
то женска глагољивост, и још из тако лијепих уста.
Гледајући је зачуђено, Авдага се окретао према мени, као
да тражи помоћ. Али помоћи није било, задовољно сам гле-
дао како се пече на јакој ватри, и желио му још веће муке.
А она је, наљућена увредом, покренута ријечима, само че-
кала да он каже шта било, па да настави своју литанију4, да се
на њему наплати за сву горчину посљедњих мјесеци.
– Ја сам мислио...
Не бих рекао да је ишта мислио, све је у њему испретурала.
Можда се покајао што је упао овамо (још не знам зашто), а
можда није могао ни то, због чуда што она не осјећа страх
пред њим, као други, што не бира ријечи које ће му рећи, као
други, што не мисли на његов крвави посао, као други. А без
тог страха, који носи над собом као барјак, што лебди око
њега као облак, без тог мача што сасијеца људима храброст,
он је разоружан и немоћан. Нека му је бог милостив, али сад
су му се и оне двије једине мисли које има упопријечиле у гла-
ви, као двије кости у грлу.
Одлучио сам да му притекнем у помоћ, из страха да се
не почне спасавати суровошћу, како не би остао понижен.
Крајње је вријеме да то учиним, можда је требало да се умије-
шам и раније.
– Да ниси мало неправедна, жено – рекао сам помирљиво,
надајући се да ће ме схватити. – Авдага није мислио ништа
рђаво.
– Не знам шта је мислио, знам шта је рекао. Па ако неће да
нам помогне, зашто нас вријеђа?
– Е па, не вријеђа, немој ни ти тако.
Сад је Авдага дошао до ријечи:
– Друго сам мислио, не то о чему ти говориш. Мислио сам:
нисте баш богати.
4
литанија – врста молитве Богородици или свецима; дуго, досдно
приповедање.

187
 – Слободно реци да смо сиротиња. Је ли то гријех?
– Није гријех. Али сам му нудио мјесто. Одбио је.
– Нећу да упропастим човјека, Авдага.
– Он је себе свакако упропастио.
– Шта онда хоћеш од мене?
– Ништа. Само, не знам, не разумијем, одбити мјесто а
бити оваква сиротиња.
Ето шта њега копка! Али како да му то објасним? Не могу
да будем непоштен, нисам звијер, ништа ми човјек није учи-
нио... Што год бих рекао, као да бих говорио о њему. А чини
ми се да због себе и пита. Он убија људе, увјерен да чини по-
штену ствар. Ја не знам да ли сам и у рату убио некога, а кад
бих видио мртваце послије битке, језа ме подилазила од по-
мисли да који од њих није пао од мога метка.
Кад бих му то рекао, мислио би да лажем, или да сам
потпуни слабић. Не би ми вјеровао ни због тога што познаје
доста веома много безобзирних људи.
Никако није могао себи да објасни зашто сам одбио њего-
ву понуду. Добио бих посао, од мене не тражи много, па чак
нико не би ни сазнао да сам нешто ружно учинио. Само бих
ја знао, а не вјерује да би ми то сметало!
Да сам му поменуо савјест, не би разумио. Његова савјест
је државна, и не зна да може бити и своја властита.
– Видиш, Авдага, најтеже је објаснити оно што је најјед-
ноставније – покушао сам да нађем рупу у његовом оклопу. –
Ето, да ли би ти, рецимо, убио човјека да би узео његов ћурак,
или коња, или имање?
– Не бих, боже сачувај.
– Па зашто мислиш да бих ја то учинио?
Ћутао је неко вријеме, па затресао крупном четвртастом
главом.
– То је друго.
– Или мислиш да Мехмед Сеида није грехота избацити из
службе?
– Мехмед Сеид није више низашта.
– Сигурно мислиш да није гријех ни Рамиза уништити?
– То ће други одлучити.
– Али мислиш да није гријех. А зашто? Зато што је неко
рекао да је опасан по државу.

188
 – Он је против државе.
– Тешко држави за коју је опасан један једини човјек – ре-
кла је Тијана нарогушена. – А није он опасан по државу, већ
по некога ко мисли да је држава.
Сад сам се и ја зачудио њеним ријечима, а не само Авдага.
Очима сам јој давао знак да престане, да се стиша, опасно
је прешла дозвољену границу, али она није видјела моје жми-
ркање, нити је више водила рачуна о ма каквој граници.
– Је ли мој отац био опасан по државу? – наставила је огор-
чено, откривајући разлог своје жестине. – Не, ни за кога он
није био опасан. А опет су га убили. Некоме су наредили, и тај
је послушао. Можда само зато што је нешто рекао у пићу, или
се некоме учинило да је рекао. Туђи живот је јевтин, Авдага.
Много их је који никога неће пожалити. Па зашто и од по-
штених људи стварате зликовце? Нека остану макар за чудо.
– Као ријетке животиње – додао сам, смијући се, кад већ
нисам могао ништа друго.
– А теби хвала што си нас посјетио. Али ако си долазио да
Ахмета наговориш на ружно дјело, узалуд си долазио. А сад
је вријеме да се спава. Касно је.
Тако га је истјерала, нимало обазриво.
Не знам шта би Авдага учинио да сам ја то рекао, на њу се
није ни намрштио. Само је премјештао дуге ноге и руке, као
да нигдје нису на своме правом мјесту.
Чинило ми се да је и раније хтио да оде, али не зна како,
да не би испало ни као пораз ни као празна срџба. Изабрао
је најнеразумнији начин: погледао ме, показавши главом на
Тијану, и неспретно се осмјехнуо, без ријечи, као да ми каже:
таква ли је она! И како му је изгледало да се лијепо извукао,
устао је, ударивши се по стегнима5, и рекао, опраштајући се
(мислио сам да се руга, али не, било је сасвим озбиљно):
– Лијепо се наразговарасмо. Не замјерите.
Баш се лијепо наразговарасмо, као да смо се моткама мла-
тили!
Али не бих рекао да је отишао увријеђен. Ко зна шта је
ушло у његову отпорну главу, а шта му је само пролепршало
поред ушију.
5
стегно – део ноге од кука до колена, бедро.

189
 А онда ми је пало на ум да је чак могао осјетити пошто-
вање према нама, зато што не пристајемо на подлост, и што
му кажемо шта мислимо. Можда, јер Авдага је суров али није
покварен, не зна за милост али нема лукавства. Он је изврну-
ти, унакажени народски човјек, који друкчије оре и копа него
његов отац, али је нешто људског могло да се задржи у њему.
Неко зрно, нека наплавина, неко блиједо сјећање. Али све ово
говорим напамет, јер не знам каква се чуда дешавају у души
једног џелата.
Испратио сам га до сокака, не знајући шта да му кажем.
Нисам хтио да ублажавам ни да утврђујем оно што је речено.
– Жена ти је опасна – рекао је, пошто смо сишли низ степе-
нице, да га не би чула, помислио сам. – Сад знам зашто ниси
пристао. Због ње.
– Како због ње? Одговорио сам ти одмах, не питајући њу.
– Не би јој смио на очи да си пристао. А ја се чудим: зашто?
Видио сам зашто. Хвала богу што се нисам женио. Него, ни-
сам ти рекао зашто сам дошао.
Добро се сјети, макар и на крају.
– Поручио ти је Џемал-ефендија да дођеш сутра у Бегову
џамију, у подне. И рекао је да немаш право, не љути се на тебе.
– Зашто да дођем у џамију?
– Биће сва улема. Говориће се о оном студенту, Рамизу.
– Шта ће се говорити?
– Е, то не знам. А Рамиз је затворен у тврђави, јеси ли чуо?
– Када?
– У први мрак. Ухватили су га људи којима је говорио. И
предали властима. Е тако, и дођи, сигурно.
Пошао је, па се вратио.
– Кад сам дошао, твоја жена није била сама.
– Него?
– С Османом Вуком. Отишао је кад сам ја дошао.
– Сигурно ме нешто тражио.
– Можда те и тражио. Само да знаш.
Није вјеровао никоме, како би вјеровао женама. И упозо-
равао ме да припазим, али с те стране сам миран, хвала богу.
Авдага је отишао у мрак, а мене оставио растурена, због
Рамиза.

190
 Говорио је како мисли на породицу и кућу, сад мисли још
врелије. Мрзио је све Авдаге овог свијета а још више њихове
господаре, понижене је позивао у борбу против њих, а ми-
слио је на топлину пријатељског разговора. И на дјевојку је
мислио. Сигурно јој сада у тврђавском зиндану, затворених
очију, говори како су га сурови људи вукли вечерас, не ње-
гови, они су га чекали у џамији, као и сваке вечери, и како
мисли на њих, и како мисли на њу, јер су му оставили само
мисао.
Сад је сâм, ужасно сам, и можда се сјећа жељеног прија-
теља, можда и мене, можда његова мисао облијеће око моје
главе, а ја је не видим, само слутим.
Не знам како му је, можда пусто и тешко, можда је црна
празнина око њега, у недоглед, он је мислио на свакога, на
њега не мисли нико. Он бдије, узнемирен, људи спавају.
А може бити и да се варам. Можда је његово лијепо срце
задовољно што је учинио колико је могао, можда вјерује да
људи не спавају због њега, сјеме његове ријечи клија у њима,
можда је увјерен да ће неки други Рамиз заузети његово мје-
сто и борити се за људску срећу. Не могу сви људи бити се-
бични и уплашени.
Видио сам га као ситну свијетлу тачку у мраку ове ноћи,
у мраку овога свијета, и чинило ми се да ми је тај непознати
младић најближи човјек на земљи.
Узалуд је, не могу помоћи ни њему ни себи. И ма шта је
учинио, свијетла тачка ће се претворити у пухар6, а моја ве-
черашња туга због њега постаће сјетно сјећање.
Али сад ме у грлу гуше сузе због коби овога свијета.
Само, нека то остане у мени. Не могу узбуђену Тијану уз-
немиравати новим узбуђењем.
– Је ли штогод рекао? – упитала је, мислећи на Авдагу.
И ја ћу мислити на њега, да не мислим на Рамиза.
– Каже да си опасна.
– Можда сам претјерала. Није требало да говорим онако.
– Зашто није требало? Говорила си истину.
– Не, не, претјерала сам. Нисам баш испала паметна.
6
пухар – пепео од изгорелог дувана.

191
 Узалуд сам је увјеравао да је била у праву и да је збунила
Авдагу. И касно ми је пало на ум колико гријешим: да сам јој
замјерио што се затрчала, бранила би свој став. Али кад није
требало да се брани преда мном, почела је да се оптужује. Гр-
дила је сама себе и истовремено жељела да је браним, а њено
срце ће запамтити да сам био уз њу.
А онда ми је открила оно што сам знао: била је таква због
оца, већ је почела да заборавља, на своју срамоту, ни за гроб
му не зна, некад је мислила да ће умријети од бола и од туге и
сад једва и помисли на њега, а сјетила се, и опет је забољело
због Авдаге. Кажу да га је он убио.
– Смири се. Не мисли више на то. А за гроб ћемо распита-
ти. Потражићу сељаке.
– Зашто? Обично је говорио: Кад умрем, свеједно је гдје ћу
бити.
– Говорићемо о томе послије. А сад покушај да заспиш.
– Не могу. Криво ми је што сам онако говорила. Натова-
рићу ти још већу невољу на врат.
Плакала је у моме загрљају, уздишући, мучена злим
слутњама.
Отирући јој сузе, што су одливале бол, тјешио сам је лако-
мисленим размишљањем, да слутње не доносе несрећу, и да
зло долази ненајављено. Али и добро. Невоље су нас стизале
кад смо били најмање ктиви, зашто нас не би заобишле кад
мислимо да смо под кривицом. А онда, више има невоља него
кривица, а најмање је невоља при људима који имају највише
кривице, па је штета што нисмо више криви. Али свијет се не
управља по разуму ни по посијаним узроцима, да би људи од
њих жњели посљедице, већ по најлуђим случајностима, а ми
смо своје зле случајности већ потрошили, остале су нам само
добре.
И док сам распетљавао своју сплетену одбрану нашег
права на срећу, желећи да говорим, да не бих мислио, она је
заспала, дубоко дишући, образом приљубљена уз моја прса,
сном ослобођена страха.
Остали смо будни само ја и младић горе у тврђави.
 11. НЕЋУ ДА МИСЛИМ НА РАМИЗА
И пробудио сам се мислећи на њега, непознатог, а као да
сам знао њега јединог међу људима. Издвојио се својим стра-
дањем, као да искупљује сва наша зла. Не, ниједно неће иску-
пити, сва ће остати, нетакнута, а његова жртва нема сврхе.
Шта може један човјек, шта може и стотина? Један пијетао,
милиони спавача. Зашто су га затворили? Могли су га мирно
пустити да виче, нико се не би пробудио.
Знао је шта га чека, је ли желио да страда?
Је ли се надао да ће својим страдањем подићи људе?
Нећу да мислим на њега, некорисно је.
Отишао сам у пекару, да узмем хљеб. Пекарски радници су
весели, разговарају, шале се, смију.
– Видим, смијете се. Јесте ли чули штогод лијепо?
– Нисмо, зато се и смијемо.
– Шта има ново, људи?
– Све је поскупјело, је ли то ново?
– Ви бдијете ноћу, а по ноћи се свашта дешава.
– Пијанци тетурају, лопови се шуљају, стражари дријемају,
љубавници се крију. За нас се ништа не дешава.
– Зар нисте ништа сазнали?
– Све што се по ноћи деси, по дану се сазна. Сазнаћемо.
Нећу да мислим на Рамиза.
Тијана ме дочекала будна.
– Зашто си устао тако рано?
– Није рано, лењивице. Пекари су већ другу пећ испра-
знили.
– Јеси ли болестан?
– Побогу, зар изгледам болестан? Зар не смијем устати кад
ми се устаје?
– Спавао си немирно, чула сам како се окрећеш.

193
 Сједнем на постељу до ње. Црна коса јој је расута по јасту-
ку, очи јој влажне од сна, усне набубреле као у дјетета.
– Како си лијепа кад се пробудиш!
– И никад више? Само кад се пробудим?
– И никад више. Само кад се пробудиш. Хоћу да те наљу-
тим, зар не видиш?
– Нећеш успјети.
– Онда ћу рећи истину, за инат. Лијепа си увијек, и увијек
то знам, али нећу да кажем. Сад морам, осјећам то сваким да-
маром.
Нећу да мислим на Рамиза.
– И шта још осјећаш?
– Хоћу да те миришем, као цвијет. Хоћу да напуним очи
твојом сликом, да ништа више у њих не стане.
Нећу да мислим на Рамиза.
– А сад ми реци, шта ти се десило?
– Зар ти не смијем рећи колико те волим?
– Браниш се од нечега. Мислиш на нешто друго.
– Мислим како сам срећан.
– Зашто баш јутрос?
– Мислим често.
– Срећа, поред свега. Чега то?
Увијек ме стјера у ћошак, ништа од ње не могу сакрити.
Није вриједило ни да покушавам.
Испричао сам о Рамизу, како је затворен у тврђави, то ми
је синоћ рекао Авдага.
– Зашто си сакрио од мене?
– Да те не узнемирим.
– Одмах сам видјела да нешто кријеш.
– Како си видјела?
– Никад ниси тако њежан као кад ти је тешко. Личиш на
дијете које се скрива.
– И не знам га добро, а жао ми је. Нико сад неће ни прстом
макнути.
– Ко може ишта да учини?
– Не може нико. А он се можда нада, дићи ће се људи, тра-
жиће да га пусте.
– Не вјерујем, и он зна да неће.
– Како би било да одем до Зафраније, да га замолим?

194
 – Зашто ти? Одмах ће питати: зашто баш ти?
– Нисмо пријатељи, а као да јесмо. Никога нема.
– Ништа му не можеш помоћи, само ћеш себи одмоћи.
Каже то нерадо, јер је поштена, али каже, да ме задржи. И
каже још више:
– Шта можеш, крив је. Говорио је против њих.
– Бадава је, неће га пустити.
– Не мисли више на њега.
– Не мислим, нема користи.
Нема сврхе, нема смисла, нема користи. Уплашили су нас,
не усуђујемо се да тражимо чак ни милост ни за кога. Нико
ни ријеч неће рећи за њега.
А шта могу ја?
Ни име, ни дјело, ни положај, ни богатство, ни породица,
ништа не стоји иза мене. У име чега бих говорио? У име са-
жаљења? Шта моје сажаљење значи икоме?
И зашто? За непостојећи дуг савјести, за човјека према
коме немам обавеза, за кривицу коју не праштају.
Нећу да мислим на оно што је немогуће.
Нећу да мислим на Рамиза.
Доручковао сам, нисам знао шта једем, Тијана ме гледала
као болесника, киселим осмијехом кријући своју забрину-
тост.
Рекао сам да идем мало у град, да проходам.
– Зашто не останеш код куће?
– У подне је некакав скуп у џамији. Зафранија је позвао и
мене.
– Зашто тебе?
– Не знам.
– А какав је скуп?
– Због Рамиза. Не знам.
– Ништа не говори, молим те, ништа! Обећај ми.
– Ма нећу, шта имам да говорим. Не бих ни ишао да смијем.
– Ох, боже, куд сад и то. Врати се одмах, чим се заврши. А
јест, синоћ те тражио Осман Вук. Није хтио да каже шта хоће.
Сасвим сам био заборавио на њега.
Влажни кровови, влажне тарабе, влажни сокаци, прохла-
дан ваздух, модро небо, младо сунце.

195
 Не знам како, одједном сам заборавио све, корачам као
кроз росу, кроз свјежу воду, кроз лиснату шуму, тијелом ми
јури искричава крв, обузима ме тиха безразложна радост, све
је у мени јасно и свијетло, попут планинског извора.
Нећу да мислим на Рамиза.
Колико ли је сати?
Нећу да мислим, до подне.
До подне.
Тражио сам могућности изван ових којима сам притиснут.
Или се тијело побунило против море коју му је наметнула
мисао. Тијело је паметније од ума, зна све о себи, све што му
треба, све што му не треба, чак и оно што ми не знамо. Тијело
је као биљка, као срна. Не знам је ли срећа или несрећа што то
не може бити потпуно.
А у подне, нећу моћи ништа да избјегнем. И чим сам се
сјетио свега, опет сам осјетио тромост удова и сплетеност
мисли.
И опет сам човјек који се мучи и ништа не зна.
Не мислим баш паметно и не мучим се сувише тешко, али
довољно да ми јутро не буде више блиставо.
Нећу да мислим на Рамиза, а мислим. Не могу дракчије.
Побјегао сам од њега у блажену рајску празнину, али сам
само тренутак био биљка, срна, здраво тијело. Не бих желио
да то останем. Бићу радије луди човјек, који мисли о нечему
што га се не тиче, што не може поправити, и што је од њега
далеко као небеска звијезда.
Ништа не могу учинити, али мислим.
Толико могу. Мучићу се мишљу о добром човјеку који у
тврђави чека смрт. Мислићу и заборавити. Као и толике
друге ствари. Полако постајем сметљиште иструљелих јада,
жаљења, стида, мртвих заклетви, пониженог поноса, и сав
тај смрад називаћу искуством. Већ осјећам како заудара, још
осјећам, послије ће ми бити свеједно.
Отишао сам од куће да се нађем с ким било, да чујем што-
год, да поразговарам, да се распитам. А нисам се нашао ни с
ким, нисам чуо ништа, нисам поразговарао ни о чему. С ким,
шта, о чему? Нико не зна, никог се не тиче, нико неће да каже.
Или ће рећи оно што знам, да је најбоље гледати своја посла.

196
 Наишао сам на свадбено весеље у једној авлији. Врата су
отворена, авлија пуна младог свијета, удара невидљив саз1,
игра коло, чује се смијех, и пјесма, и весео разговор.
Нико од њих не зна за Рамиза, ни за скуп у џамији, ни за
какву тешку ствар, и проживјеће тако, не знајући.
Видио сам их у пролазу, и дуго их носио у мислима. Ђаво
вас однио, говорио сам. Благо вама, говорио сам.
Зашто нисам као они? Зашто не водим бригу о своме жи-
воту? Зашто ме се тиче оно што ме се не тиче?
Можда ћу оздравити, можда ћу сазрети. Једном. Не знам
када.
Нећу да мислим на Рамиза.
Сад не мислим на Рамиза, већ на оно што ће се о њему го-
ворити. Подне је близу.
Ушао сам у џамију, не гледајући ко све стоји у дворишту, и
сјео у крај, близу врата.
Кад се џамија почела пунити, посматрао сам издвојен, не-
примијећен, срећом, јер су сви гледали у оне који су улазили
посљедњи, мудерисе, важније имаме и ваизе2, истакнуте пи-
саре, и главног кадију у пратњи Џемала Зафраније. Џемал се
смјешкао свима, не видећи никога, а кадија је прошао намр-
штен, загледан у неку замишљену тачку пред собом.
Мула Ибрахим је ушао међу посљедњима, не гледајући по-
шао према мени, а кад ме видио, застао је и почео да тражи
боље мјесто, правећи се да ме не примјећује.
Има право, јер, заиста, шта ћу ја на овом скупу? Сви ће
помислити да сам самовољно упао, или ме неко позвао
грешком.
Ови људи су мозак и снага града, и кад би се којим чудом
свод џамије срушио, град би остао без памети и без значаја.
Уза сву жалост коју бих због тога осјећао, био бих срећан да
се ја спасем, макар и једини, јер не би било право да се нађем
на списку с тако значајним људима.
Није то била пакосна већ сметена мисао. Ништа од јутрос
нисам јео, осјећао сам муку у стомаку, цријева су ми бурља-
ла, руке горјеле. Ако ме потјера напоље, појурићу преко људи
1
саз – врста тамбуре са дугом дршком.
2
ваиз – проповедник, предикатор.

197
према вратима, да се дочепам заклоњена мјеста. Мислиће да
бјежим са скупа.
Почеле су да ми падају на ум најлуђе мисли. Авдага ће ус-
тати и рећи како ме звао да свједочим против Рамиза, а ја сам
одбио. Сјетиће се и сијела код хаџи Духотине, поменуће и да
ми је жена хришћанка, а ако помене шта му је синоћ све из-
говорила, сви ће се окренути да очима прободу то чудовиште
које се зове Ахмет Шабо.
Знао сам да је то смијешно. Све би са мном могао сврши-
ти сердар Авдага, сâм, или Џемал Зафранија, или посљедњи
пандур, а не би требало замучити оволику господу. Али уз-
буђени мозак је као усплахирена животиња коју ухвати страх
и којој се чини да је све против ње.
Зашто су ме позвали?
Горе, у прочељу, устао је Џемал Зафранија, и почео да го-
вори. Зажмуривши кратковидим очима, а чинило ми се да
само мене гледа, смијешећи се љубазно а опет одлучно, љу-
базно у своје име, одлучно у име кадије, рекао је да је по на-
ређењу часног и поштованог кадиефендије, чији су углед, по-
штење и мудрост познати и изван нашег града (поклонио се
кадији, а он је слушао мирно, и нимало му није незгодно што
га тако стидно хвале), по наређењу, које му чини част, замо-
лио најугледније људе да дођу на овај скуп, на чему им он, у
своје име, захваљује. Повод за овај скуп је ситан и неважан,
али је прави разлог врло важан, и он ће га, с дозволом и по
наређењу честитог кадије, саопштити, најкраће што може, да
би паметнији од њега могли да кажу шта мисле. У нашем гра-
ду је боравио неки пробисвијет Рамиз, позната ништарија,
који за себе тврди да је студент Ал Азхара, што је сигурно
лаж, а ако је истина, то је срамота за њега а не за Ал Азхар.
Нико нема ништа против тога што је он био у граду, наша
гостољубивост и отвореност позната је свакоме. Нико није
ни против тога што је он држао предавања, ријеч је свакоме
слободна, али се тај безвјерник и незналица усудио да људи-
ма говори најстрашније ствари, које частан човјек не може ни
поновити. (А онда их је поновио, као да је заборавио шта је
рекао, као да сâм за себе мисли да није частан, што је сигурно
грешка учињена у говорничком заносу, а не искрена мисао.)
Тај бјесомучник је нападао наше законе, вјеру, државу, чак и

198
пресвијетлог цара. Па иако је то страшно и једва схватљиво,
не би нас због тога позвали. У питању је тежа и важнија ствар.
Тај зликовац је сипао отров цио мјесец дана, из ноћи у ноћ,
пред пуном џамијом. И нико, баш нико, за пуних тридесет
дана, није устао да одбије такво богохуљење, да га омете у го-
вору, да га пријави властима. (Ето, нису га властима предали
људи којима је говорио, већ други, њихови!) И пита сад, гдје
су прави вјерници? Гдје је била и шта је радила власт за толи-
ко вријеме? Били смо слијепи и глухи, морамо то рећи, успа-
вали смо се и пустили да најгори непријатељ говори народу
што му на уста дође. А власт, која мора да зна шта сумњиви
људи раде, прстом није макнула. Можемо ли трпјети да сваки
злочинац, само кад му се то прохтије, пљује на наше светиње?
Можемо ли оставити народ да га трују мрачни човјекомрсци?
– Неће више! – рекао је кадија мрко, прекинувши лијепо
извезени Зафранијин говор, који се очевидно још није био
завршио, још је много лијепих украса и обрта остало у го-
ворниковом грлу, на велику штету нашу и његову, али је он
ту кадијину грубу необазривост прихватио као похвалу, као
најљепши завршетак и тачку својим ријечима. Као кадијин
потпис испод свега што је рекао. Зато је блистао као млада на
вјенчању.
– Ви ћете рећи шта имате, али оваквог злодјела у моме ка-
дилуку више неће бити, а ни овакве несмотрености. Надам
се да ћете рећи све што мислите, без обзира шта ја мислим. А
сад, говорите!
Кад је кадија овако умиљато дао ријеч слушаоцима, наста-
ла је кратка станка, сигурно да ухвате дах, али су убрзо дошли
себи и пожурили да се изјасне. Одуговлачење би могло личи-
ти на оклијевање, можда чак и на неслагање, а од тога нека их
сам бог сачува!
Први је устао мој несуђени добротвор, глухи народни
првак, Мула Исмаил. Не знам како је ухватио да је ријеч о
непријатељу царства, али ту није погријешио. Пред нама је
питање непоштовања власти, рекао је, питање непоштовања
закона, питање непоштовања вјере. А то слути на кугу. А и
ми смо несложни, а неслога међу муслиманима слути на кугу.
Цијелог овог мјесеца завијали су пси, и то слути на кугу.

199
 Нису га зауставили, нико се није ни осмјехнуо док је ис-
црпно говорио о узроцима и предзнацима куге, некако се то
уклапало у разговор о Рамизу. Онај ко доноси кугу, сигурно
је опасан. То, додуше, не треба доказивати, али је потребно
рећи.
Мудерис Рахман је објаснио коријен и разлоге настанка
хамзевијског учења, које одриче сваку власт и проповије-
да неред, у којем свако треба да се брине о себи. Из многих
података, година, имена, мутних израза, извукао сам за себе
закључак, а богзна је ли тако, да се то учење појавило, не знам
када и не знам гдје, као посљедица сиромашења и незадо-
вољства сељака, чији су услови живота били тешки. Данас је
то учење бесмислено, као и онда кад је настало, и још бесми-
сленије, јер свако види да данашњи сељаци добро живе и да
поштују царску власт. Сматра да с овим научним чињеница-
ма треба упознати незналице и заблудјеле, без обзира што их
је мали број, како не би насједали варалицама.
Мудерис Нуман је свој говор засновао на тврдњи да је по-
грешно свако учење којему вјера није темељ. Вјера је непогре-
шива јер је божји закон, а одступање од божјег закона је гријех
и богохуљење. Он одлучно заступа слободу мишљења, без
тога нема напретка ни среће, али слободу мишљења у окви-
ру Кур’ана, јер мишљење изван Кур’ана није слободно већ на-
задно. Тешко гријеши, и непријатељ нам је сваки онај ко сло-
бодом сматра слободу од божијих заповијести. То није слобо-
да већ најгоре ропство. А робовање мраку и сатани смртни је
гријех, против кога се мора поћи у свети рат.
Илијаз-ефендија је рекао да му је жао и да га је стид што
дајемо толико слободе онима који је не заслужују. Као да
смо памет изгубили, кобимо сами себе, зазивајући пропаст.
Наша је дужност да бдијемо, да све знамо, да се супротста-
вљамо. Он ту дужност врши у свом џемату3, бдије, зна, бори
се. Млади људи су пошли кривим путем, пјевају око џамије
док се клања намаз4, говоре ружне ријечи, презиру угледне
људе, исмијавају светиње. Он их грди, срамоти, покушава да
3
џемат – скупина, друштво, заједица.
4
намаз – муслиманска молитва која се обавља пет пута на дан а
врши се клањањем и изговарањем реченица из Курана.

200
врати на прави пут, али мало може учинити сам. Шта ради
муселим, шта раде стражари? Као да се то њих не тиче. Неће
клонути, бориће се док је даха у њему, али моли кадију да му
помогне, кад неће они који су дужни.
Химзи-ефендија, наиб5, види смисао овог скупа у неоп-
ходном заоштравању борбе против непријатеља. Као судији,
њему су руке везане, ако други не врше свој посао. Потребно
је да ствари постану овако очевидне, као у случају поменутог
Рамиза, па да се сви покренемо. А зар је требало допустити да
дође до овога? Зар није боље спријечити него лијечити? Зар
није боље мирно спавати него чекати да зло прерасте у горе?
И није Рамиз један, с њим је најлакше. Има на стотине младих
Рамиза, треба то отворено рећи, који нам бацају клипове под
ноге и ометају нас у напорима да извршимо свој свети зада-
так, да учврстимо вјеру и царство. И то сада, кад непријатељи
на нашим границама мотре пажљиво шта се код нас дешава
и чекају прилику да нас нападну. Ти људи су отворени саве-
зници наших непријатеља, а савезници наших непријатеља су
такође наши непријатељи, и не треба их штедјети. Не треба
их штедјети, ни њих ни оне који их штеде.
Тада су почели да се надмећу у оштрини, строгости, на-
падима на некакве кривце, којих је било све више. Нико није
хтио да заостане ни за педаљ, а не заостати значило је бити
строжи и тврђи. Стењали су, викали, режали, набрајали зло-
чине, захтијевали казне и истребљење, боље да нас буде мало
али добрих него много а свакаквих, боље да је непријатељ на
другој страни шанца него у властитини редовима.
Све се зажарило од ватре и гњева.
Рамиз је заборављен, он је већ унапријед осуђен.
А онда је устао бјелобради хафиз Абдулах Делалија, Ше-
хагин најбољи пријатељ, кога сам увијек сусретао с пошто-
вањем, због благог осмијеха и лијепе ријечи за свакога.
Зар ће и он придружити свој глас овом бјесомучном за-
вијању? Зар није могао да ћути? Боји ли се да ће га окривити
због слободоумља ако ништа не каже? Је ли и ћутање сумњи-
во? Или ријечима које га се не тичу, купује свој мир. Јер му
ништа друго не треба.
5
наиб – кадијин заступник, намесник.

201
 Смучило ми се.
У почетку је говорио што и остали, и сви су слушали
поспано. А онда је засвирао на своју свиралу, и снене учтиво-
сти је нестало, одједном. А мени су се ноге одсјекле од страха.
Је ли луд!
Рекао је да је против свега што је говорио тај Рамиз, јер
мрзи неред и насиље. А што је младић толико времена гово-
рио свашта, криви смо ми, сви. Кадија има право. Само кадија
не каже зашто смо криви. Зато што нам је свеједно, ништа нас
се не тиче осим нас самих, сувише мислимо на своју корист и
на добра овога свијета. Чудимо се што нам нико ништа није
рекао, што су га људи крили. А ја се видите, не чудим. Зашто
би нам рекли? Какве ми везе с народом имамо? Мало, и све
мање. Граница се успоставља између нас и народа, и преко
границе шаљемо само пандуре. Ово није једна држава, ми
стварамо своју, народ своју. Између тих двију држава нема
много пријатељских односа. И не кривицом народа. Криви-
ца је у нама, у нашој охолости, себичности, безобзирности, у
хиљаду глупих навика без којих не можемо замислити живот.
Једино себи задржавамо право да мислимо, да указујемо на
пут којим треба ићи, да одређујемо кривице и казне. А Кур’ан
каже: Све рјешавајте заједно, у договору! Ми смо изневјерили
Кур’ан. Изневјерили смо и обичну памет, јер се не трудимо
да добро урадимо оно што смо прогласили својим правом.
Рђаво мислимо, јер смо издвојени, показујемо правац пут
непроходних трњака а не пут широких џада6, неправедно
одређујемо казне а још неправедније кривице. Ето зашто је
један бунтовник могао говорити људима толико времена а
да ми то не знамо. Народ га је сакрио, зар вам није јасно? А
ми сад тражимо још већу строгост, захтијевамо безобзирнију
суровост, хоћемо страхом да уведемо ред. Је ли то икоме до-
сад успјело? Јесте ли кадгод помислили, по чему ће нас народ
запамтити? По страху који сијемо? По безобзирности којом
се бранимо? По тешком животу о којем се не бринемо? По
празним ријечима које просипамо? Такмичили сте се овдје ко
ће тежу пријетњу изрећи, ко ће црње насиље тражити, ко ће
строжи закон предложити. А нико не помисли на наше гре-
6
џада – цеста, друм.

202
шке, нико не помену дубље разлоге наших невоља, нико се
не зачуди што оваквих појава није било и раније, што их није
било више. А зашто? Не мислим да сви мислите тако као што
говорите, било би страшно кад би то била истина. Не вје-
рујем ни да то чините из користољубља, било би недостојно
звања које вршите. Је ли то онда из страха да се не замјерите
некоме ко је изнад вас? Ако је тако, дубоко вас жалим. Али, за
име бога, не ширите страх и изван овог круга, не наплаћујте
се за своје понижење! Казните кривца по правди и по зако-
нима, и најстроже ако треба, али не измишљајте кривце међу
онима који то нису. Натјераћете их да постану кривци. И не
употребљавајте велике ријечи и крупне разлоге да бисте на-
мирили своје ситне рачуне. Одговорнији смо пред народом
и пред историјом него што и сами мислимо. Молим кадију и
све вас, да ми не замјерите што говорим овако отворено. Су-
више поштујем и вас и себе да бих ћутао а мислио друкчије,
или говорио друкчије него што мислим.
Кад је сјео, настао је тајац.
О, поштена лудо, помислио сам узбуђено, не усуђујући се
да погледам око себе.
Док је говорио, појединци су се љутито дизали, узвики-
вали ријечи неслагања и огорчења, али их је кадија умирио
одлучним покретом руке, и мирно саслушао хафиз-Абдулаха
до краја. Сигурно му није ни свеједно ни право, али се на ње-
говом смркнутом лицу ништа није могло прочитати.
Зашто га је пустио да говори? Је ли заиста тако широк? Је
ли хтио да покаже како свако може да каже што хоће? Или је
желио да се несрећни човјек искаже потпуно?
Јесу ли и мене позвали, мислећи да ћу изговорити оно што
се не смије?
Сјетио сам се сијела код хаџи Духотине. Зар хафиз Абду-
лах није говорио исто што и ја? И још горе. Страх ми је ледио
кости док сам га слушао у овом узнемиреном, увријеђеном
мноштву. Да није било кадијиног заповједничког окрета ру-
ком, хафиз7 би прошао горе него ја, и његове старе кости
бисмо скупљали у врећу.
7
хафиз – онај који зна читав Куран напамет, фиг. чувар.

203
 Не уставши, кадија је завршио разговор, рекавши да је,
без обзира на нека усамљена погрешна мишљења, скуп пока-
зао високу свијест и оправдао његова очекивања. Разлике у
мишљењима није било, и та јединственост ће нас подстакну-
ти на веће напоре за очување и учвршћење свега што нам је
свето. Ако то не чине они којима је то дужност, учиниће људи
који општу корист претпостављају својој, и који су спремни
да бране истину од свих непријатеља. Рекавши да ће о овом
разговору обавијестити валију и све власти, захвалио нам је
и отпустио нас кући.
Излазећи, Мула Ибрахим ми је непримјетно климнуо
главом, трепнувши очима, и одмах се окренуо. Зар му није
опасније да ми се сад јави, послије оволиких пријетњи? Или
мисли да ми је у овом тренутку пажња потребнија?
Размишљао сам да ли да пођем за њим, да га упитам шта
мисли о овом скупу, или да га оставим на миру, јер што год
мислио не смије рећи, а можда се толико уплашио да и не ми-
сли ништа. Али, зачудо, охрабрио ме што ми се јавио.
Одлучио сам да сачекам док сви изађу, да се не гурам у
уским вратима са широким људима.
Пред џамијом се Џемал Зафранија опростио с кадијом, ду-
боко му се поклонивши. Сачекао ме, насмијешен. Сигурно је
задовољан исходом скупа, мада не вјерујем да је могао ишта
друго очекивати.
– Шта кажеш о овом разговору?
– Има паметних људи.
– Има, заиста. А знаш да сам се бојао да ти не устанеш.
– Зашто бих ја устао?
– Сигурно ти је жао Рамиза. Ти си задушна баба.
– Жао ми је свакога. Иако се не слажем с Рамизовим
мишљењем.
– Драго ми је да то чујем.
– Шта ће бити с њим?
– За ово што је учинио, казна је смрт.
– Зар се не би могла тражити милост. Двадесет четири су
му године.
– Нико му сад не може помоћи, ни муселим, ни кадија, чак
ни везир. Могао би га спасти само један једини човјек.
– Ко је то?

204
 – Ти.
– Ја? Шта то говориш!
– Зато сам те и звао.
Помислио сам да тјера шегу са мном и с Рамизом.
Видио је то, можда, по моме стврднутом лицу и зачуђеним
очима, и пожурио да ми објасни. Пријатељ сам с тим студен-
том. Добро, нисмо пријатељи, али се никоме није повјеравао
као мени. Не треба да се плашим, зна да смо разговарали о
најобичнијим људским стварима, и баш је то имао у виду кад
се сјетио мене. (Све му је испричао сердар Авдага, и то није
чудно; чудно је да ми је повјеровао.) Рамиз је другима изла-
гао своја увјерења, мени је откривао своја осјећања. Онда сам
му ја ближи него други, и могао бих му рећи што други не
може. Зна и то да се не слажем с Рамизовим мишљењем. Зна,
у ствари, да ја и немам никаква мишљења, само жалим што
људи нису анђели, па би на земљи владао рај. Па и то је добро
што се не слажемо, јер би Рамиз према истомишљенику био
тврд и непопустљив. Јесам ли примијетио да понекад лакше
разговарају људи који не рнисле исто, ако нису непријатељи.
Зар нас двојица, он, Џемал, и ја, нисмо доказ за то? А ево шта
би требало да учиним ако желим да га спасем. Рамиз је оста-
вио прилично трага у граду, говори добро, као изгледа, или
вјешто, што је свеједно, обећавао је много јер није морао да
изврши ништа, био је убједљив јер није морао да буде оба-
зрив, и људи су га слушали као месију, тражили су да говори
чешће и на више мјеста. То није чудно, лакше је наговори-
ти људе на зло и мржњу него на добро и љубав. Зло је при-
влачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба
израсти, треба се помучити. Зло носимо у себи као изворну
страст, а може постати погубно ако се представи као једино
добро. Људи су запамтили његове ријечи, и сад ће их препри-
чавати, понављаће их као молитву, супротстављаће их свакој
тешкоћи и свакој невољи. Његова слава постаће већа, зато
што је у очима народа жртва а не кривац. А он не смије оста-
ти мученик, ни његове ријечи посијано сјеме, свеједно што
ће вријеме опаметити већину заведених. Треба му скинути
ореол мученика, морамо затрти сјеме његових ријечи, да не
изникне ниједна рђава посљедица. Како? Једноставно. Да се

205
сам одрекне свега што је говорио. Ја треба да га наговорим.
Нико други не би могао.
Приближио ми се толико да ме готово дотицао уснама, као
да је шаптао моме носу, дах сам осјећао, киселкаст, и јак ис-
точњачки мирис. Окретало ми се у глави, једва сам сабирао
мисли, држећи их на окупу, да не одлете баш сад, куд која, као
уплашени врапци.
Шта да кажем? Како да се извучем? Увијек траже мој од-
говор изненада, не дајући ми времена да се снађем. Знам шта
треба да кажем, али како себи да не нашкодим?
Рекао сам, одлажући одговор, као да желим доћи до даха:
– Не вјерујем да ће пристати.
Зафранија није као ја, он има спреман одговор на све:
– Тежак је страх од смрти, мој Ахмете. Нека оде у џамију
и каже људима да је погријешио кад им је онако говорио, да
је био лично огорчен и тако се светио, а сад је размислио о
свему и, као поштен човјек, жали што их је упућивао кривим
путем. Ако то каже, то или слично, пустићемо га. Само, неће
моћи остати овдје, мораће отићи.
– У прогонство?
– Жив.
– А ако не пристане?
– Остаће овдје. Мртав.
– Биће убијен?
– Гријех му је тежак. Или мислиш да није?
– Јест.
– Онда, пристајеш ли?
– Могу ли мало да размислим?
– Зашто? Не чиниш ништа рђаво. Спасаваш му живот.
– Није рђаво, али је необично.
– И за њега је боље овако. Не волим суровост. Заиста! То
је пећински начин рјешавања сукоба међу људима. Не волим
убијање. Не волиш ни ти. А ваљда ни он.
– Не знам, тешко ми је да се одлучим.
– Човјечност ти је, изгледа, само на језику. А право да ти
кажем, и теби сам хтио да помогнем.
– Мени да помогнеш?
– Сам кажеш да сте били врло блиски. Ко би повјеровао да
ти је причао само о кући и дјевојци?

206
 – Ни ти не вјерујеш?
– Вјерујем док ми треба.
– Јавићу ти сутра.
– Бићеш паметан, надам се.
О, боже неправедни, шта ћеш још навалити на моју главу!
Није ни најпаметнија, ни најглупља. Толики криви и некриви
проживе живот непрестано зијевајући. Зашто баш мене иза-
бра да ми никад не буде досадно? И увијек морам да рјешавам
нерјешиве задатке, као трећи брат у причи. А волио бих да
ми мало буде и досадно, и лако, и глатко, и да мирно спавам
љетни дан до подне, и да се будим без мисли и без муке, и да
не мислим на сутрашњи дан са страхом.
Бранио сам се пред сердар-Авдагом, причајући му дирљи-
ву причу о младићевој кући и дјевојци, а открио управо оно
што њима треба.
Е баш сам нашао кога ћу ганути!
Шта да радим? Ако одбијем Зафранијину понуду, неће ме
поштедјети, сам је рекао, упетљаће ме у Рамизову кривцу.
Знају да ми није причао о кући и породици, и учиниће све да
исциједе из мене истину. Ако бих је рекао, био бих саучесник
и кривац, јер га нисам пријавио, доказ ће им бити моје при-
знање. Ако не бих рекао, опет бих био крив, доказ ће им бити
њихово увјерење.
Али како да му изађем на очи и предложим да се одрекне
свега што је говорио? Није важно што ће одбити, а одбиће
сигурно, није најтеже ни што ћу опет бити препуштен Зафра-
нијиној милости. Јест зло, али није најгоре.
Не могу, никако не могу да поднесем, и у замишљању
увијек ту застанем, продужетка нема, ни излаза: не бих могао
да поднесем његов ужаснути поглед, кад бих му то рекао.
Шта бих му рекао?
„Жао ми је, натјеран сам, приморан.”
Али ако не будемо сами, ако с нама буде стражар, не бих то
могао рећи, не бих смио.
„Било би за тебе најбоље.”
Али он није желио да њему буде најбоље. А његов поглед
би био страшнији од свега што би одговорио, постиђен,
запрепаштен. Постиђен, због мене. Увријеђен, због себе.

207
 „Зар и ти, пјесниче, који пјеваш само за себе, као славуј? –
рекао би његов презриви поглед. – Мислио сам да си човјек.
Мислио сам да имаш душу. Нудиш ми живот и срамоту. Мо-
гао сам онда боље уновчити свој живот. Они су бољи од тебе,
нуде ми смрт и част. Нуде ми да ме народ запамти по добру.
Ти ми нудиш да народ пљуне кад чује моје име. И шта би било
од мене кад бих те послушао? И ти би се морао уплашити!
Све бих могао постати, само ништа добро. Вуцибатина, лу-
пеж, убица, крвник. Кад бих себе убио, зашто не бих и друго-
га? Шта би ме спријечило? Кад не бих имао части ни савјести,
све би ми било допуштено. Не, прихватићу њихову казну, по-
штенија је од твоје понуде. А изабрао сам ту могућност давно,
кад сам пошао овим путем.”
Како могу тражити да изда своју мисао? И ја бих послије
тога могао постати све, само ништа добро.
Мислио сам да су људи издијељени, и јесу, а ето, опет се
међу њима стварају нераскидиве везе. Путеви су нам изу-
крштани, као расути конци. Зар сам могао и помислити да ћу
због непознатог младића преживјети овакву муку?
Ако га не издам, уништићу себе; ако га уништим, издаћу
себе.
Не могу ни једно ни друго, а трећега нема.
Кад ми је тешко, бјежим у самоћу. Кад ми је још теже, тра-
жим добре људе.
Свратио сам у Мула Ибрахимову радњу. Спремао се да
пође на ручак, помоћника није било иза преграде. А опет сам
шаптао, из навике, и због свега што сам чуо у џамији.
– На кога је кадија мислио да није извршио своју дужност?
Бојао сам се да неће одговорити, али нисам могао да не упи-
там. Одговорио је, ипак. Изгледао сам можда сувише поти-
штено.
– Мислио је на муселима. Не трпе се. Намјешта му криви-
цу.
– Пријети и другима.
– Ред је, тобоже, пољуљан, а крив је муселим. Успут ће мно-
ги платити. Двије мухе једним ударцем.
– Зашто увијек пријете? Зар људи нису довољно уплаше-
ни?
– Што је више страха, више је реда.

208
 По њему и његовом страху, ред би био савршен. А, богами,
и по мени.
– Посавјетуј ме, Мула Ибрахиме, траже да разговарам с
Рамизом. Да порекне све што је рекао. Пустили би га ако то
учини.
– Разговарај, свакако.
– Неће пристати. Одбиће.
– Рећи ћеш им да је одбио.
– Како ћу му погледати у очи?
– Лијепо. Реци му: моје је да ти предложим, твоје је да од-
лучиш. Свакако ће га убити.
– Мислиш?
– Направили су од њега страшило. Како да га пусте?
– Мула Ибрахиме, најрадије бих се вратио над своју ријеку.
– И тамо би те нашли.
Свугдје ће ме наћи. Нема ми спаса.
Код куће сам затекао Махмута, потрошио је сав новац, и
скрушен је као и раније.
Све сам испричао Тијани и њему, одмах, готово с врата, да
се не распрснем.
Одговорили су потпуно супротно од оног што сам очеки-
вао.
– Како би могао толико увриједити човјека? – рекао је
Махмут огорчено.
А Тијана:
– Остаће жив, а то је најважније.
А онда су полако замијенили мјеста и окренули мишљења.
Махмут се чешкао по чекињавој бради:
– Додуше, није рјешење ни смрт.
Тијана је узбуђено размишљала:
– Знао је шта га чека, и није се бојао. Како му можеш рећи
да не буде оно што јест?
Тако смо остали на почетку, ни на чему.
– Ох, боже – уздисала је Тијана.
– Види ти невоље – вајкао се Махмут.
Али његова немирна мисао не може да остане на вајкању,
жели да нађе излаз:

209
 – Како би било да се разболиш? Поједи сиров кромпир, па
ће ти ватра скочити као у највећој грозници. А ја ћу довести
Авдагу да види.
У невољи, то ми се учинило прихватљиво, разбољећу се и
без сировог кромпира, од муке, од страха, од неизлаза.
Али, бадава, не бих много добио тиме. Одакле да грозница
дође баш данас? А сачекали би да прође, и кад би повјерова-
ли. Не могу јести сиров кромпир годину дана.
Махмут је изразио мишљење да ће ме они оставити с Ра-
мизом, па ћу му рећи: тако и тако, брате, спасавај, на великој
сам ти невољи.
Заборавио је да је Рамиз у још већој невољи.
Тако смо дуго грицкали три посне мисли, а рјешење нисмо
нашли. Толико сам могао учинити и без њих, али ми је лакше
што нисам сам.
 12. ТУГА И БИЈЕС
Ни сутрадан нисам нашао излаз, а нисам га више ни тра-
жио. Отупио сам од некорисног размишљања, и мозак је
мљео упразно.
Чекао сам да дођу по мене, да ме поведу, куд ме одведу.
Можда ћу на том путу одлучити да ли ћу се понизити или
уништити.
Кад је неко покуцао на вратима, био сам увјерен да је сер-
дар Авдага, шаље га Џемал Зафранија, по мене. Одређен ми
је за анђела чувара, раставиће нас само смрт. Не знам чија,
али бих волио да не буде моја. Па шта могу, нека га, кад већ не
може да буде друкчије.
Али није ушао нерадо очекивани црни анђео, већ неоче-
кивано Осман Вук, Шехагин момак.
Унио је у нашу собу своју лијепу плаву, вјетровима опаље-
ну главу, свој смијех, своју површну и шашаву нарав. Али га
памтим и друкчијег.
– Шта вам је? Ко да се молите некоме за душу! – викнуо је
у смијеху.
– Тако некако.
– Па шта онда? Зар је то разлог да објесите нос?
– Очекивали смо једног човјека.
– Је ли ти жао што није дошао?
– Нимало. Волио бих да га ђаво однесе.
– Ко је то? Шта хоће?
– Дуга прича. Јеси ли до нас послом? Био си и синоћ, чујем.
– Јесам. Шехага те поздравља и моли да дођеш до њега. На
разговор.
Зачудио сам се: рекао је то Тијани.
– Кога то Шехага позива?
– Тебе, кога би другог! Тако је рекао: поздравља и моли. И
још ми је припријетио да никуд не скренем, мисли, у кафану,

211
и да те свакако нађем. А ја журим и бојим се, будала, да те
опет нећу наћи код куће.
– Увијек сам код куће – одговорио сам опрезно. – А зашто
кажеш: будала?
– Зато што нисам паметан. Никад човјек није довољно па-
метан. Ко да би било страшно и да те нисам нашао код куће!
Његов задивљени поглед, окренут Тијани, прилично је ја-
сно говорио зашто би волио да ме није нашао код куће.
Како је у њу гледао синоћ? Шта јој је говорио самој, кад
овако говори преда мном?
– Не би било страшно ни да си нас мимоишао – рекао сам
љутито.
– Зашто, пријатељу? Шта сам ти учинио?
– Знаш ти добро шта си учинио – умијешала се Тијана
мимо. – Не волим такве шале.
– Ама, шта вам је, људи, на какве сам ја ово чини ударио!
Ништа зло нисам мислио, дјеце ми моје!
– Кунеш се у дјецу, јер их сигурно немаш.
– А ко то зна, снахо! Али зло нисам мислио. Јесам свака-
кав, али лош нисам. Осим кад се наљутим. А зашто на вас
да се љутим? Немојте ни ви на мене. Ето, је ли у реду? Онда,
хоћемо ли Шехаги?
– Сад ми се не иде.
– Зашто? Ако си се на мене наљутио, низашто, за лијепу
ријеч, шта ти је Шехага крив? Хајде, насмиј се, и пружи ми
руку. За данас ми је доста невоље.
– Сам је тражиш.
– Ма јок, човјече божји! Коцкао сам синоћ. Дође ми један
трговац, њега сам смирио прексиноћ, вели: – Стигао јутрос
неки Брчак, шљивар, умрла му богата тетка и оставила му бо-
гато насљедство, те глупи шљивар потегао у Сарајево да то
списка. Ако ти није гадно да опељешиш будалу, нађи га. Није
ми гадно, велим. Ако нећу ја, хоће други. Те одем по Муха-
рема Пјеву. Опасан коцкар, ја сам дијете према њему. Тако
и тако, велим му. Понеси штогод пара, у почетку ћемо мало
губити, да се шљивару ослади, а онда, нека му бог помогне.
Не вјерујем да ћеш му оставити и за трошак до Брчког.
– Може и пјешке, вели Пјево, смијући се. – Добитак дије-
лимо.

212
 – Нека ти буде. И нађемо се у Каменом хану. А Брчак, јадо.
– Играш ли често? – питам га. – Не играм баш често, ал’ оно
што сам играо, видим да је све срећа. Ако ме буде пратила,
као ових дана, причувајте се. А ако и изгубим неку пара, није
греда. Богме, нећеш изгубити неку пару, мислим ја, већ све
што имаш. А он, као да је знао шта мислим, вели: – Ја имам
једно сто дуката, нисам понио више. Колико ви имате? Ми се
запрепастисмо. Сто дуката, читаво богатство! Видим, Пјево
нестрпљив, гледа у хрпу дуката, једва говори. Хајде, вели, шта
чекамо! Полако, каже Брчак, да поразговарамо ко људи. Да
видим колико ви имате? Ми једва сакуписмо педесетак ду-
ката, Пјево оде и позајми још од ханџије1, а све трчи, и поче-
смо игру Пјевиним коцкама. Видим, наиван некакав човјек,
добар али глуп, одмах поче да губи, ал’ ништа, само се смије,
још нам поручује јело и пиће. – С добрим људима ништа није
штета, вели. А мени чак к’о и жао, волим да узмем пару, ал’
волим и да играм. А ово ће све свршити зачас. И свршило се
зачас. Нешто се одједном деси, и Брчак престаде да губи, а ми
га замијенисмо. – Шта је то? – пита шљивар весело. – Окрену
се срећа! И заиста се окренула. Што год ми бацимо, он баци
боље. – Види ти чуда! – виче непрестано. И непрестано носи.
Узалуд смо хукали у коцку, обносили је око главе, дуго мућ-
кали у шаци.
Брчак само клима главом, храбри нас: – Све треба поку-
шати. И диже паре. Мене је опухао за пола сата, Пјеву за сат.
Још нам на крају остави неку цркавицу, да имамо за пиће,
вели, и пита да се опет нађемо. А Пјево и ја се гледамо, не
можемо себи да дођемо од чуда. Шта то би, шта уради од нас
глупи шљивар? Пјево гризе усне, преврће очима, није му то-
лико криво што је изгубио, већ што ће се чути, а ја се почнем
смијати као луд. – Шта ти је? Што се смијеш? – чуди се Пјево.
– Како се не бих смијао! Зар не видиш да смо испали будале?
Каква тетка, какво насљедство! Ово је прави коцкар, побољи
од нас! – Па, понекад се овако забавим – смијеши се шљивар
добродушно. – У реду – кажем му. – Лијепо си нас осамарио,
ал’ дај да макар штогод ушићаримо од тебе. Како увијек ба-
циш оно што хоћеш? – Право да вам кажем, одмах сам опа-
1
ханџија – онај који држи хан.

213
зио да је у коцки олово, и да вуче на веће бројке. Док нисам
оферчио2, губио сам. Послије сте ви губили. Главно је да нема
варке. Тако нас шљивар удеси, и још признаде да се онај трго-
вац сам понудио да нас наведе на њега. Као дивљач на ловца.
Замолили смо га да ћути о овоме, а и ми смо прећутали своју
бруку. Зашто да само ми испаднемо будале? Зато кажем: до-
ста ми је невоље за данас.
– Тако ти и треба — каже Тијана. – Зар ти није жао да уз-
меш човјеку паре?
– Ја, снахо, рекох, чини ми се, да је он узео мени а не ја
њему.
– Ти другоме јуче, он теби синоћ. Право је.
– Право је, кад кажеш, ал’ ми није драго. Онда, Ахмете,
хоћемо ли?
– Доћи ћу сутра. Можда.
– Не сутра, већ сад, одмах. Шехага те чека!
– Па иди ако те чека – пристала је Тијана. – Немој остати
дуго.
Осман је то примио на свој начин:
– Хвала, снахо. А он ће се вратити брзо, није луд да те дуго
оставља саму.
Узалуд га је опомињати, он не може без лудости.
На сокаку ми је повјерљиво климнуо главом, и рекао да
ће ми испричати нешто, да знам, прије него што се видим са
Шехагом.
Увео ме у џамијско двориште, па смо сјели на перде3, да се
склонимо од вјетра што је откидао листове са шљива. Испри-
чао ми је чудну причу.
Шехага ме није позвао. Јест, истина, разговарао с Мула
Ибрахимом о мени, и рекао да свакако дођем, али ме није да-
нас позвао. Осман је одредио да то буде данас, јер нико није
рекао тачно вријеме, па може бити кад год се договоримо, а
њему треба што прије. Зато је и дошао по мене, да му помо-
гнем, а да помогнем и Шехаги. Можда и себи, јер нико не зна
да учини добро као Шехага. Ако ага заборави, помоћи ће ми
он, Осман, а зна шта ми је потребно, и није тешко знати, чим
2
оферечити – оценити, разабрати.
3
перде – завеса, застор, преграда или заклон.

214
сам незапослен. А то не ваља. Кад човјек има онако лијепу
жену, не смије бити сиротиња. Он би убијао, али би његова
жена имала све што зажели.
О, мајко моја, каква је ово напаст!
– Опет ти!
– Шта је? Кажем то успут. Не љути се одмах! Да ти кажем
о Шехаги! Велика је невоља са Шехагом: престао је да пије
млијеко, ево већ два дана. То је знак да ће почети да пије ра-
кију. А кад он почне пити, то није као код других људи, већ
да бог сачува. Да пије код куће, па хајде де, али јок! Већ оде
некуд, изгуби се, у неко село или у друго мјесто, баца новац,
пије, спава и опет пије, осам дана тако, ништа не једе, само
повраћа и пије, онда три ноћи и три дана спава као мртвац, и
врати се кући процијепљен, познати га не можеш. Тако чини
три пута годишње, и ниједном више, никад ни кап не узме. И
нико га одвратити не може, ни жена, ни пријатељи, нико. А
једном ће пресвиснути од те муке и од тог тровања, не зна ни
како је остао жив и досад.
– Зашто пије?
– Е, зашто! Може се пити и без разлога, али Шехага има де-
бео разлог. Не говори о томе никоме. Трпи, вене у себи, па кад
не може више да издржи, пође у пијанство, да заборави. Тако
три пута годишње, у једнаким размацима, као проријеђене
мјесечеве мијене. Ријетко више, у невријеме, као ово сад.
Као да околиши, као да одгађа да каже разлог.
Упитао сам, поново:
– Зашто пије?
– Због сина. Јединца.
– Нисам знао да има сина.
Имао је, више нема. Кад је Шехагин син навршио осам-
наест година, замоли оца да га пусти у војску, у рат, иду неки
његови другови, додуше старији од њега, али се дружио само
са старијима од себе. Али нису другови једини разлог, већ
свашта уз другове, младост, таламбаси, барјаци, говори, све-
ти разлози, и дјечак само што није излудио од одушевљења.
Изгледало је да ће му пламен сукнути из очију. Шехага по-
куша да га уразуми, није рат бајрамско пуцање, већ блато,
прљавштина, гладовање, суровост, крв, смрт. Али бадава, ни
да чује. Претрпјећу, вели, све, па и смрт, ако бог хтједне. Кад

215
могу толики други, могу и ја. А оцу жао, син му је, јединац,
због њега је осјећао радост што стиче, због њега је осјећао ра-
дост што живи, и није ни крио ту љубав, није могао, младић
живио као риба у рибњаку, размажен, пресит, не знајући шта
је ружно, не знајући шта је тешко, а неко му напунио зелену
главу великим ријечима, па навалио да изгуби и оно што се
само једном има. Нико не жали мање свој живот него млад
човјек, а послије, што више стари и што мање има разлога
да живи, све више се хвата за живот. И погинућу, ако тре-
ба, каже луди младић. А Шехага се распаметио. И наљутио.
Е, нећеш, вели, луди створе! Кад те не могу уразумити, могу
ти наредити! Данас си одушевљен, сутра ћеш плакати кад те
нападну вашке. Младој будали није стало до живота, али је
мени стало до мога сина, макар био и будала. И затвори га
у кућу. А младић се искраде, скочи с прозора и прикључи се
војсци која је одлазила. Ујутро нађоше празну собу. Шеха-
га ко луд, хтио је да бије момке, како га нису видјели, како
нису чули кад је прескакао зид, јурили смо на све стране, и од
валије је тражио да му се син врати, јер је отишао без очева
пристанка. И вратили би га, валија је дужан Шехаги хиљаду
дуката, а цијени га и без тога. Али младића нигдје, као да је у
туђу војску пребјегао. Прегледани су сви војни спискови, ње-
говог имена није било. Послије смо сазнали да је био на Баба-
дагу, у Бесарабији, али је име промијенио, да га отац не би на-
шао и вратио. Ускоро се десило оно што је Шехага предвидио,
младићу је брзо досадио рат, огадила му се грубост, ужаснуо
се због убијања, те наговори десетак војника, овдашњих, да
побјегну из војске. Лутали су, скривали се, путовали ноћу,
избјегавали војне јединице, заобилазили градове, и тако се
бјежање претворило у дуго мучење. Код Смедерева тројица
побјегну и пријаве се властима, не могавши више подније-
ти напоре и страх. Власт похвата и остале бјегунце, и затво-
ри у тврђаву. И они, сви до једнога, оптуже Шехагиног сина
да их је наговорио на бјекство из војске, рекавши да се кају
што су то учинили. Младић признаде све и прими кривицу
на себе, молећи да њих не кажњавају. Још рече да се не каје
низашто, јер је рат највећа прљавштина људска и најстра-
шнији злочин. Осуђен је на смрт. Он тада каза своје право
име и замоли да обавијесте његова оца да је погинуо у борби,

216
као да је оцу једна смрт лакша од друге. Бјегунце су ишибали
и вратили у рат, младића су стријељали, а оца обавијестили да
му је син погубљен као војни бјегунац и издајник домовине.
Шехага умало није свиснуо. И као да је мало шенуо. Блесави
сине, грдио га мртвог, за што ли погибе, за што ли луду главу
изгуби! Да си се тукао за своје задовољство, па те неко убио,
халал вјера и њему и теби. Да је због златне јабуке из приче,
да је због дјевојке из пјесме, да је због друга из живота, жалио
бих али бих разумио. Али, шта је ово, несрећни сине! За ђе-
риз, за разбојнике, за отимачину туђе земље! Па како је такав
смрад могао да залуди твоје чисто срце? И зашто ниси бјежао
сâм, кад си дошао памети? Како си могао да се поуздаш у те
људе? Могао си се повјерити змији, шакалу, копцу, никако на-
шем човјеку. Издаће те кад му највише учиниш, убиће те кад
му свој посљедњи залогај даш. Па добро што себе уништи,
себични сине, али што мене уби! Узалуд су га молили да се
смири, никог није хтио да види. Онда смо отишли у Смеде-
рево, да нађемо гроб, али нико није знао гдје је, узалуд смо
распитивали. Свеједно, рекао је Сехага, можда је и боље да
га не враћамо у ону проклету земљу. Да је богдо ни ја никад
видио нисам! Кад се вратио, почео је да пије, по осам дана, до
потпуне бесвијести, да обамре. Кад дође себи, ћути, самује,
мрзи људе, ако проговори, грди све одреда, не мисла шта ће
рећи ни учинити. На врх главе се попео свакоме, нарочито
људима од власти, мрзе и они њега, али му ништа не могу. Су-
више је моћан и овдје и у Цариграду. Сувише му људи дугују,
а он не жури да наплати, држи их у руци. Бојим се за њега кад
почне да пије, удесиће да га снађе каква несрећа, не би било
тешко, нити би ко знао. И ето, опет ће у пиће, а још му није
вријеме. И сви ћемо излудјети од страха док не сазнамо гдје
је. А зашто сад, у невријеме? Синоћ се десила несрећа Шеха-
гином најбољем пријатељу, једином у граду, хафиз-Абдулаху
Делалији, сачекали су га хрсузи кад се враћао из џамије, с ја-
ције4, и намртво пребили. Био је жив кад су неки пролазници
наишли на њега, а умро је док су га носили кући. Шехага је
јутрос био код кадије, био је и код валије, они жале и чуде се,
4
јација – време два сата после заласка сунца када се клања мусли-
манска молитва.

217
али ништа не знају, и обећали су да ће тражити кривце док
их не приведу суду и заслуженој казни. Привешће их, кад ја
постанем велики везир! Од тог празног обећања Шехаги није
лакше. Убили су му пријатеља, дан није могао проћи да се не
сретну, и сад више нема никога. Викао је пред валијом, прије-
тио кадији, сад ћути, не пије млијеко и спрема се на бјекство,
да заборави.
Запрепастио сам се због те чудне приче а још више због
страшне вијести. Да ли се то већ остварује најављена стро-
гост? Или се продужава стара суровост?
Јуче, док је старац говорио, случајно сам се сјетио хаџи Ду-
хотине, а ето, није случајно. Учинили су то исти људи који су
и мене казнили за нежељене ријечи, само су код хафиз-Аб-
дулаха претјерали, или његова старост није могла да издржи
колико моја младост.
– Јуче је говорио у џамији – рекао сам тихо. – Није се сло-
жио да се заведу строге мјере.
– Е, више неће говорити. Сад ће се слагати са сваким.
Онда ми је објаснио зашто је дошао по мене. Чуо је како
Шехага разговара с Мула Ибрахимом о мени. Испало је да сам
вршњак Шехагина сина, да смо у исто вријеме били у рату, и
да сам иста будала као и он. Жели да ме потури Шехаги, да би
се сјетио сина, да га заболи оно што је прошло, како не би ми-
слио на свјежу пријатељеву смрт. Ни на страшно пиће. А врло
сам погодан за ову прилику. Наиван, беспомоћан, прави пуж
голаћ, и најмањи трн би ме прокрвавио, без посла, туђа жрт-
ва, он, додуше, зна како сам блесаво испао жртва, али Шехага
не зна а и свеједно му је, могло би се лако десити да се забави
око мене, да ми постане заштитник. Добро би то било и за
мене и за Шехагу, ја бих искористио његову слабост, а Шехага
би се одушевио својом великодушношћу.
Смијешно је помислити да и ја могу бити лијек за нечију
рану, али нека буде. Осман Вук није глуп, и сигурно зна шта
ради. Можда само покушава, али вриједи и покушати.
Пошао сам, надајући се да ће Шехага мени помоћи, а сад
се, ево, Осман нада да ћу ја помоћи Шехаги.
– Помени рат – препоручио ми је Осман. – И колико си
година имао. Хафиз-Абдулаха не помињи.

218
 Кад сам покуцао на Шехагиним вратима, јавио се и рекао
да уђем, али се није обрадовао, чак ми се учинило да му је
тешко што сам дошао у овај час, кад за њега постоји само ње-
гова туга. Сједио је на сећији5, гледао ме блиједо и безвољно,
чак и не покушавајући да заустави мисао на мени.
Рекао сам да долазим по његовом наређењу, тако ми је са-
општио Мула Ибрахим, био сам писар код њега, зовем се Ах-
мет Шабо.
– Знам – прекинуо ме.
Ипак је оживио, и понудио ми мјесто поред себе.
– Опрости, затекао си ме у рђаву расположењу.
– Доћи ћу други пут, ако хоћеш.
– Желиш да побјегнеш од мога мрачног лица? Зар тако
лако одустајеш од оног што започнеш?
– Не волим да будем на сметњи.
– Не волиш да будеш на сметњи, не волиш да те ко криво
погледа, не волиш да ти ико ружну ријеч каже. Како онда ми-
слиш живјети?
– Сиротињски.
– То није тешко постићи.
– Није ни лако. Треба се одлучити.
Погледао ме зачуђено.
– Човјек вас сматра дјецом. А изненади се кад види шта
има у вашој глави.
– Ова дјеца су прошла кроз рат.
Погледао је кроз прозор, у витки јаблан што се љуљао на
вјетру. А онда се окренуо. Преко лица му је прешла мутна
сјенка. Је ли то стиснуо зубе, да се одупре неком сјећању?
– Причај нешто. Шта било.
– Зашто, Шехага?
– Низашто.
– О рату?
– Свеједно. Не, није свеједно. Немој о рату!
– Хоћеш ли да причам како сам тражио посао?
– Причај.
5
сећија – уздигнуто седиште од дрвених дасака. Сећије замењују да-
нашње отомане.

219
 Треба ли да будем дадиља овом педесетогодишњаку, да га
причом ослободим страха? Или се он тако ослобађа мене, да
би остао сам?
Посматрао сам његове руке, дугих прстију, јаких чланака,
истакнутих жила, а опет крхке и несигурне. Својим немиром
откриле су ми његову узбуђеност. Непрестано их је помицао,
на кољена, на прса, на простирку поред себе, стално су некуд
бјежале, стежући се и грчећи. Или их је састављао у неразмр-
сив чвор, и снажно стезао, као да некога дави, као да сам себи
задаје бол. Желио сам да му додирнем чланке поцрвењеле од
напрезања, да га смирим, да га вратим. Можда би га прија-
тељски додир ослободио унутрашњег грча, помогао му да се
опусти, да заплаче, да пусти уобручено срце из запта.
Уздржао сам се, да га не бих још више повриједио.
Сувише је тврд, његов бол је пун бијеса. Свој бол он мрзи,
не признаје, одбацује, осјећа се њиме понижен. Истјерује га,
он остаје.
Колико је страшних ноћи, колико дивљих борби запам-
тила ова соба, кад се рвао са својим болом као с ђаволом, и
колико зора дочекао побијеђен а непомирен? Можда се некад
јављао тренутак среће: побиједио сам га! А бол се јављао по-
ново, израњао као водени бик из црне ријеке сјећања.
Можда су то тренуци кад се умртвљује, три пута годишње,
кад отупљује чула, да би остао жив.
Ако је вријеме једну смрт учинило лакшом, нова смрт је
удвостручила бол, оживјевши успомену на стару. Сад су га
притиснуле обадвије; изгубио је све што је желио да сачува, и
сад га мучи неиздржљив бол, и бијес због људске немоћи да
се супротстави несрећи.
Је ли јечао синоћ, кад је сазнао, је ли плакао, клео, викао, је
ли ударао главом о зид?
Једну смрт је плаћао тугом и мржњом. Хоће ли и другу?
А да се сучелио с болом, да није с гњевом одбацивао су-
срет, с пријетњом дижући главу према небу, с мржњом гле-
дајући људе, тражећи предах у муци других, да ли би му било
лакше или теже? Да је губитак прихватио као неминовност,
жалећи, јер није ни бог ни дрво, и приклонио се пред тугом,
можда би му тај гроб и тај мртвац помогли да своју тугу оп-

220
лемени добротом. Због успомене на сина. Коликима је помоћ
потребна!
Овако је у њему бијес и непомиреност. И стална мисао о
одмазди.
Не о рату, рекао је. Сувише га боли.
Нећу о рату. Поштедјећу га.
Испричао сам му оно што га се не тиче и што га неће по-
вриједити. О Мула Исмаилу, кога је бог обдарио дивним не-
достатком, драгоцјеним за његово звање, јер не чује што му
људи говоре, и никад није у сукобу са својом савјешћу. Он не
зна шта људе боли, шта им недостаје, шта желе, зато је најне-
винији и најсрећнији човјек на свијету. Не мијења мишљење,
јер може да говори увијек исто. Није ситничав, јер говори о
несрећама људским. Не изазива спорење ни злу крв, јер се не
може ни потврдити ни побити оно што говори. Не зна свој
посао, нити икакав други, али је добро што је на том мјесту,
јер би други радили горе.
И о дефдердару Бекир-аги Ђугуму. Издвајам га између
других, јер је пристао да разговара са мном, и поред свог ви-
соког положаја. Додуше, можда су му криво рекли моје име,
или није знао ко сам, или ме замијенио с неким, јер би то било
први пут у историји људског рода да је један дефдердар при-
мио овакву фукару као што сам ја, само зато да би саслушао
његове невоље, али то ми је свеједно, пристао је да разговара
са мном, и хвала му на томе. И помогао би ми, немам доказа
да не би, и волим да мислим оно што ми је мило него оно што
је вјероватно. Несрећа је само што сам се баш ја намјерио на
такву вјерност и оданост као што је његова, јер други служ-
беници обично не умиру због смрти својих господара. А мо-
жда би требало увести лијеп обичај, који је својим примјером
оставио Бекир-ага Ђугум, да сви умиру са својим господарем,
као индијске жене са својим мужем, јер није поштено да своју
одану службу заврше издајом, служећи другоме. Додуше, то
би могло имати и рђаве посљедице, да се више нико не при-
хвати важнијег положаја, чиме би народ био грдно оштећен,
али за лијепо начело треба нешто и жртвовати.
О трговцу хаџи Фејзи сам рекао мало. Да је добар човјек,
и да ми је пружио прилику, као што је пружа свим младим
људима који нису гадљиви и ситничави, и прихватају пажњу

221
и блискост хаџи Фејзину, што није мала ни неважна ствар у
овом хладном и бездушном свијету. Фејзо је мекан и широк
човјек, и тражи мало а пружа много, али ја нисам имао ра-
зумијевања ни за његову ширину ни за блискост, што је моја
кривица а не његова.
А онда сам изгубио вољу да се шегачим, усиљавајући се да
га усправим опором шалом. Примијетио сам да он једва слу-
ша. Навео ме да говорим, како би остао сâм са собом.
Ућутао сам.
Није се зачудио, није упитао зашто сам престао да гово-
рим, полако се окренуо према високом јаблану у дворишту, и
лице му се опет болно затегнуло.
Зашто га не бих суочио с тугом, изравно?
Пристао сам на његову жељу да причам шта било, како би
он могао да дави свој бол, одбијајући га. И погријешио, као и
он.
Поменућу му његове мртваце, нека се навикне да буде с
њима.
– Је ли хафиз Абдулах сједио на том мјесту? Погледао ме
изненађено, као да се чуди како сам погодио његове мисли.
Али није одговорио. Устао је са сећије и почео да хода по
соби, стежући шаке уобручене на крстима.
Нисам одустао.
– Сигурно је волио да гледа онај јаблан?
– Како знаш?
– Видим по теби. Стално мислиш на њега.
Стао је крај прозора, окренут леђима. Како знаш? – рекао
је. Хоће ли наставити разговор о мртвом пријатељу, сјећајући
га се док је био жив, или жалећи због његове смрти?
Али, Шехага је тешко пробојан, и не предаје се лако. Од-
био је суочење, опет.
Не окрећући се, скренуо је разговор на мене. Зато ме звао,
зато сам и дошао. И заштитио се тим разлогом, да ме не пусти
у свој свијет.
– Од чега живиш?
– Не знам ни сам. Можда од љубави.
Тај разговор му је лакши, јер је изван њега.
– Лијеп живот. Само је обично кратак.

222
 – Је ли бољи лијеп а кратак, или дуг а ружан? Гавран живи
тристо година.
– Гавран и не зна да је жив.
– Ми знамо, то је наша судбина.
– То је наша несрећа.
– Срећа и несрећа.
Видим куда се креће његова мисао. Дошао је до руба, хоће
ли га прећи? Хоће ли поменути разлог свога очајања?
Не, не усуђује се.
Опет сам му ја заклон.
– Зашто си оно учинио код хаџи Духотине?
– Право да кажем, не знам. Тек сам се вратио из рата, био
сам збуњен, био сам горак. Не знам.
– Је ли те Мула Ибрахим зато отпустио?
– Мула Ибрахим је недужан. Присилили су га.
– Мула Ибрахини је кукавица.
– Није он за то крив. То је као да се родио глух, или с кри-
вим носом.
– Да ли заиста мислиш тако, или си лукав?
– Нажалост, нисам успио да изучим лукавство. Немам
дара.
– Колико ти је година?
– У маису ћу навршити двадесет и пет.
– У маису?
– Да, зашто?
– Питам шта било, говорим шта било. Да не ћутимо.
И његов син је рођен у маису, као и ја. Погодило га је, али
ни о томе неће да говори.
Онда је опет почео да хода дуж велике собе, загледан у ћи-
лим.
Сат у другој соби одбијао је нешто, вријеме је пролазило, а
ми смо ћутали, као да смо заборавили један на другога.
Не, нисмо заборавили.
Он је у мислима упоређивао мене и свога мртвог сина,
рођени смо исте године, у истом мјесецу, били смо у истом
рату, то нам је заједничко, он је мртав а ја сам жив, то нам
није заједничко. И шта ће са мном, да ми помогне па да га
подсјећам, или да ме уклони да га не позљеђујем?

223
 Ни ја нисам заборавио њега. Била ми је мучна ова тиши-
на међу два жива човјека, сметало ми је његово уједначено
кретање од зида до зида, јавила се у мени и срџба: зашто ме
звао, да га гледам овако заствореног и одвојеног? Зашто сам
долазио, да губим вријеме, да видим како га ни за тренутак не
могу окренути себи?
Треба ли сад да изађем, с пријекорном мишљу да сам уза-
луд долазио охолом човјеку?
Нећу, не могу, никад се више не бих вратио овамо, ако бих
сад отишао. А можда му је потребна моја помоћ. Он тоне,
како му не пружити руку?
Одлучио сам да упаднем у његово упорно ћутање, препа-
дом.
– Знаш ли зашто су убили хафиз-Абдулаха?
– Не знам.
– Ја знам. Био сам јуче у џамији.
Застао је, као ударен.
– Сви су нападали студента Рамиза, он га је бранио.
То није била истина, али сам намјерно рекао тако.
Нагло је сјео, одбацивши оклоп, смањивши раздаљину,
изашавши сав иза шанца, одједном увучен у разговор.
– Шта се десило? Причај! Све!
Испричао сам, укратко о другима, опширно о хафизу,
сакривши да је жртвовао младића а бранио правду. Нисам
лагао, али нисам дорекао истину, да би ми мртви старац био
савезник код Шехаге. Јуче ми се замјерио што је тражио ка-
зну за Рамиза, знам да људи нису савршени, а разочаран сам
кад се у то увјерим, и сад сам исправљао његову грешку, или
заблуду. А можда није ни грешка ни заблуда. Тражио је прав-
ду а не насиље, и свима је пред лице ставио огледало, да виде
своју наказност, кад већ нападају туђу. Поступио је храбро и
поштено, не штедећи никога, зато је и страдао. Нисам погри-
јешио кад сам га узео за свједока.
– Онда су га убили! – узвикнуо је Шехага узбуђено. – Зар
и њега!
Зар и њега! И сина и пријатеља. Њих двојицу је највише
волио у животу, обојицу су убили. Ништа друго није видио,
ништа друго није га се тицаио.

224
 Хтио сам да га упозорим, нису само они страдали. Има не-
срећа и осим његове. Пун је свијет несрећа. Знам, тичу нас се
само наше, али зар и туђе нису наше?
– Многе су убили, и многе ће још убити – рекао сам, ми-
слећи на Рамиза.
Али он као да није чуо, држао је састављене песнице на
прсима, као да притискује болно мјесто, блијед, згрчена лица,
сав устремљен на једну мисао.
– О, зликовци! – прошиштао је стиснутих зуба. – Платићу
вам! Наћи ћу кривца! Земљу ћу прокопати, али ћу га наћи!
– И да се осветиш, хафиз-Абдулаха нећеш подићи из гро-
ба.
– Умро бих од срамоте, ако бих заборавио пријатеља!
– Учини нешто корисније. Младог Рамиза ће убити.
– Убиће све поштене. Хиљаду смрти су заслужили!
– Ниси спасао сина. Спаси њега.
Није очекивао да ћу то рећи. Ни ја.
Стао је и погледао ме запрепаштено. Бездушно сам прова-
лио у његово окрвављено срце.
Стиснуо је шаке, сав се згрчио, изгледало је да ће скочити
на мене. Како сам се усудио да му то кажем?
Није пошао према мени, нешто га је зауставило. Можда
мисао, која му се никад није јавила, да због мртвог сина по-
могне неком живом. Збунила га је та могућност, можда му
се чинила и неправедна, у почетку, неприхватљива за његов
бијес. Али није могао ни да је одбаци лако.
Је ли помислио како би било лијепо да је неко покушао
спасти његова сина? Је ли у магли збуњености назрео пут
који би његовом сјећању дао више смисла? Је ли се у њему
покренула заборављена доброта?
Хтио сам да пресудим у његовој недоумици:
– Умријеће недужан.
Још се бранио:
– Је ли мој син био крив?
– Зато ти и говорим. Најбоље ћеш разумјети. Оца нема, по-
гинуо је у рату, има само мајку. Шта ће му она помоћи?
– А како ћу му ја помоћи?
– Не знам. Моли валију да га пусте.
– Не смије, боје се један другога.

225
 – Онда му нема спаса.
– Има мајку, велиш. Зашто није мислио на њу? Дјеца мисле
само на себе, родитељи их се не тичу.
– Забога, Шехага, зар ни мртвом сину не прашташ што је
мислио друкчије него ти?
То није издржао, погодио сам га у живу рану, ни сам не
знам зашто, викнуо је, погледавши ме крвнички:
– Пасји сине! Шта хоћеш од мене!
А онда је сагнуо главу, и почео да ломи прсте.
Стајао је тако дуго.
Онда је рекао тихо, не гледајући ме:
– Није требало да ми то кажеш.
– Кажем због тебе. Помири се с њим. Мртвог га прихвати
с тугом а не с бијесом. Млади људи често чине лудости, јер
желе немогуће. Као твој син, као Рамиз.
– Јеси ли пријатељ с тим човјеком?
– Нисам. Једва се познајемо.
– Зашто се онда заузимаш за њега?
– Зато што неће нико, зато што је сам, зато што је поштен.
– И теби је потребна помоћ, мислио сам да ћеш говорити
о себи.
– Мени пријети сиротиња, њему смрт. Његово је теже.
– Луд ли си, боже мој! Све што код нас вриједи, то је лудо.
И мој син, и ти, и тај Рамиз.
– Луд је зато што не мисли о себи, већ о другима. Треба ли
због тога да умре?
– Је ли власти стало до њега?
– Много. Опекло их је оно што је говорио. Одједном се из-
мијенио, пакостан израз му се појавио на лицу:
– Како би било да им га отмемо? Поцркали би од бијеса!
Ето, таман сам мислио да сам истјерао ђавола из њега, а он
све почиње по старом. Бол му је нанесен туђом кривицом, и
лијек му је само невоља коју ће он нанијети другоме.
– Не би им било лако – сложио сам се, угледавши неоче-
кивану могућност за Рамизов спас. Шехагин разлог ме се не
тиче.
Чудно је како се ненадно покренуо, израз лица му није
више злослутно мрачан, већ сабрано одлучан, танак осмијех
око усана открива замишљену радост ликовања, руке стоје

226
мирно једна поред друге, тијело се исправило. То је други Ше-
хага, човјек који смишља освету.
То су тренуци кад сигурно заборавља свој бол. Али ова
његова пакост неће бити само освета. Помоћи ће другом чо-
вјеку.
Сад га ништа не би могло зауставити. А да сам случајно
подстакнуо у њему доброту, остала би блиједа и млитава.
Колико је зло живље и марљивије! Нека нам је бог у по-
моћи.
Ударио је дланом о длан, руке су вршиле свој посао спрем-
но, не мучећи се, не грчећи се више.
Ушла је млада дјевојка,
– Зовни ми Османа!
Осман је одмах ушао, као да је чекао пред вратима, а мо-
жда је и чекао, стојећи с младом дјевојком. И њему и њој очи
су сијале као кандиљи.
Шехага је протрљао оживјеле руке.
– Сједи! Треба да спасемо једног човјека из тврђаве.
– Има неколико начина – одговорио је Осман, не ра-
змишљајући. – Ја сам за најскупљи.
– У реду – пристао је Шехага.
То је било све!
Осман Вук ме погледао весело, и упитао Шехагу:
– Хоћеш ли да ти донесу млијеко?
– Послије.
Вријеме је да одем, да би они могли да се договоре насаму.
Остао сам дуже него што сам мислио, и много дуже него
што се Тијана надала.
Питаће ме зашто ме позвао. Није ме позвао.
Питаће, о чему смо разговарали. Нисмо о мени разгова-
рали.
Питаће, хоће ли ми помоћи. Ни он ни ја нисмо се тога сје-
тили.
Питаће, зашто сам онда толико задовољан. Нећу знати да
објасним зашто сам толико задовољан.
 13. ОТМИЦА
Та ноћ уочи Бајрама била је бурна.678
Крај посљедњег дана поста Осман Вук је дочекао у Зајки-
ној мејхани, тријезан, миран, готово свечан. Мејхана није за-
творена за друге госте, како је Осман обично захтијевао, али
су сви знали да је то његово славље, због сутрашњег Бајрама1,
због дугог Рамазана2, ни због чега, нико није тражио разлог
Османову лудовању, јер би тај разлог често тражили. Знао је
да се весели као ниједан човјек у граду, окрећући га на главу
и реметећи његову киселу тишину. Очеви одраслих синова
и мужеви младих жена били су тада брижни, јер су синови
постајали немирни, а младе жене губиле сан и, тужећи се на
главобољу дуго у ноћ сједиле крај прозора и уздисале, што је
многима донијело праву главобољу од мужевљевих њежних
шака које су, за сваки случај, истјеривале лудост из женских
глава увијек пуних опасних снова.
Сејмени су се тада окупљали око њега, и пратили га по
улицама, стрепећи шта ће Осман измислити. Али су увијек
остајали на пристојном одстојању, бојећи се његова нељуд-
ског бијеса.
Те вечери, већ у сумрак, чекала га је припремљена гозба с
јелом и охлађеним пићем. Зајко, важан и утегнут, и његова
два момка, у свечаним одијелима, тихо и ужурбано су врши-
ли посљедње припреме за то лудо богослужење, а стари Ци-
ганин Рамо, најбољи свирач и пјевач кога је свијет видио, и
његових пет синова, чекали су спремни, гледајући побожно у
Османа и његове другове, весељаке, коцкаре, укољице, лудо-
ве, пијанице, највеће сархоше3 у граду.
1
Бајрам – највећи муслимански верски празник.
2
рамазан – име деветог месеца муслиманског верског календара,
месец поста.
3
сархош – пијаница, бекрија.

228
 Кад је пукао топ на Табији, огласивши крај поста, Осман се
дигао, омрсио се, тобоже, залогајем хљеба и чашом ракије, за-
желио свима срећан Бајрам, јер сутра богзна хоће ли и знати
да је Бајрам, и тада је почело весеље.
Сејмени и ноћобдије вукли су се као сјенке око мејхане,
али су цијелу ноћ слушали пјесму, свирку, смијех, вику, у ноћ
нико није изашао.
Све ми је то испричао Махмут Неретљак, који је цијелу
ноћ пио с Османом, и његовим друштвом, одспавао ујутро
сат-два, и одмах излетио из куће, жут као лимун, али срећан
и блажен, као да су му сви животни снови остварени. Весе-
лио се с Османом Вуком! И свакоме је то причао.
Не би никад стигао до Османа и Зајкине мејхане, то је за
њега далеко колико и пашин конак, случај га је довео до те
неочекиване среће. Осман Вук је био дошао да мене позове на
то бајрамско славље, али су ми Тијанине злослутно скупље-
не обрве убиле сваку вољу за весељем. Никад нисам био, не
морам ни сад, тјешио сам се, кад ми ништа друго није остало.
Махмут је слушао, као у заносу, и сигурно мислио да сам
јадо који не зна шта је право мушко весеље, нити ћу икад
сазнати, кад одбијам позив који би свако прихватио, ако је
прави човјек. Ја, ето, нисам прави човјек, и предложио сам
Осману да поведе са собом мога пријатеља Махмута, он то
воли, а и за друштво је бољи од мене.
Махмут ме погледао захвално, Османа с надом, узбуђен
као дјевојка кад се нада да ће је испросити, а кад је Осман
пристао, нешто му је заклокотало у грлу, готово се загушио
због те почасти, али се брзо прибрао и достојанствено захва-
лио на позиву.
Зачудио сам се, поштено да кажем, што га је Осман позвао,
али ми то није била највећа брига. Изашао сам с њим, да га
упитам зар неће покушати да спасе Рамиза, вечерас би баш
било згодно, сви се веселе, а он се само насмијао: – И ја се
веселим.
Остао сам збуњен, а Осман је отишао смијући се.
Махмут ми је сутрадан причао да је пијанка била невиђе-
на: џаба, за пиће треба да се нађу прави људи. Силе су, нема
шта, нарочито Осман, али је добро што су и њега, Махмута,
позвали. Показао им је како се пије, полако, дугим гутљајима,

229
с језика а не из грла, не наискап, то је просто, и не може се
дуго издржати. Додуше, послије је и он пио наискап, и сркао
из тањира, као чорбу, али то је било пред зору, кад су памет
изгубили, сви осим Османа. Махмут их је научио и како сви-
рачи треба да свирају, тихо, господски, да се чује само до кућ-
них врата, да улази у срце, да те дави у грлу а не знаш зашто.
Осман Вук му је признао знање, рекао да му је весеље љеп-
ше због Махмута, и све га грлио, грлио, као брата, као пра-
вог пријатеља. А и тај Осман Вук, није вук, већ арслан4, 1он све
може што ико може а не може свако што он може. Све му је
ново, све мужевно, све весело, и оно што зна и оно што каже.
Вилице је развалио смијући се и чудећи, и да је јуче умро, не
би знао да и таквих људи има на свијету. Он је најведрији,
најзанимљивији, најбољи, најпаметнији, најхрабрији човјек
кога је икад видио. А шта све у њему лежи, тешко је и вјеро-
вати. Свирао је на шаркију а Рамо је пјевао, онда је он пјевао а
Рамо свирао, онда је играо неку черкеску игру, Махмут никад
ништа љепше није видио, па неку румунску игру, са Зајком.
Око поноћи дошли некакви грмаљи, па хоће да покваре ве-
сеље, траже да Рамо њима свира, наређују да се прекине игра,
а Осман њима, тако и тако, сједите и пијте, не кварите нам ве-
сеље, не сметајте нам, ни ми вама не сметамо. Они, безобра-
зни, ни опепелити, давно су, веле, тутора сахранили, а ако му
се не свиђа, ено му врата, слободна му џада, и све тако, да се
побљујеш, а богами, и пријете, видим, свашта се може десити.
Али се с Османом ништа ружно не може десити. Он ти устаде,
па полако, ама корак неће да пружи, ни руком брже да махне,
јок, већ као да има времена за све, приђе једном грмаљу, а гр-
маљ голем, једва је на врата ушао, удари га по десном, удари
по лијевом образу, онако изамашке, грмаљ само клече, Ос-
ман приђе другом, ишакета и њега, а како га који пут удари,
а њему глава полети, и одлетјела би да није везана за врат,
па се врати на другу страну, пола метра се одвоји, па се опет
некако намјести, шака му тешка као топаз, па грмаљ не зна
ни гдје је ни шта се с њим дешава. Онда једноме нареди да
отвори врата, а обојици да се губе и да никад више у животу
не завире овамо, и богами, увукоше вратове, послушаше га,
4
арслан – лав.

230
као дјеца хоџу, и клиснуше у мрак. А он се врати у друштво. –
Гдје смо стали? – вели, као да ништа није било. Тада Мухарем
Пјево, одушевљен, поручи пјесму, и хтједе да плати, Осман
само издрељи очи, страх те у њих погледати кад плану, срце
ти се скупи ко оскоруша, а само трен послије, сунце из њих
засија, па вели Пјеви: – Вечерас не турај руку у џеп. А колико
је платио Зајки, колико свирачима, колико момцима, то само
он зна, свршио је то насаму, господски, али је пара поголема,
видјело се по томе како га гледају, како се понизно смијеше,
како се клањају, сви би остали на ногама три дана и три ноћи,
да је он хтио. Али кад чу како мујезин4 учи сабах5, диже се и
вели: – Срећан вам Бајрам, браћо. И хвала што сте ми учини-
ли част. И тријезан, као да није провео ноћ у пићу, опростио
се са Зајком, а свираче замоли да га не прате дуго улицом,
Бајрам је, празник, људи већ иду на молитву, не треба да им
сметају. Пратили су их свирком до моста, на мосту су одсви-
рали још једну пјесму, људи су застајали, идући у џамију, а он
се клањао, с руком на прсима, и честитао им Бајрам. Онда се
пољубио са свима из друштва, и с Махмутом, у оба образа, и
отишао кући. Махмут је био сувише узбуђен да би дуго спа-
вао, два велика ђугума просуо на главу, да дође себи од ракије
и од велике среће, и дуго послије тога причао о Осману и о тој
незаборавној ноћи.23
Није ми то много личило на Османа Вука, никад нисам ви-
дио како се весели, али ова уздржаност и одмјереност сасвим
је необична, нимало његова. Или је Махмут нешто погрије-
шио, или ја ништа не знам о Осману Вуку.
Послије ми се понешто објаснило кад сам чуо шта се те
ноћи догодило у тврђави.
Те исте ноћи, уочи Бајрама, неко је отео Рамиза из тврђаве,
и некуд га склонио.4
Иза јације непознати људи на коњима дошли су пред
тврђавску капију, снажно ударили звекиром и наредили
стражару да позове диздара6, носе важно наређење од валије.
Кад је диздар дошао на капију, показали су му писмо, и он је
5
мујезин – џамијски службеник који са минарета позива на молитву.
6
сабах – зора, јутро; муслиманска јутарња молитва.
7
диздар – заповедник тврђаве.

231
двојицу пустио у тврђаву, други су остали пред закључаним
вратима.
Шта се након тога дешавало, нико није тачно знао, и мо-
гло се само нагађати, као што су нагађали и они којима се све
дешавало. Двојица незнанаца савладали су диздара у његовој
кули, ударили су га наџаком8 по глави и крвавог оставили на
поду. Кључара су савладали у његовој соби код улаза у лагум.
Онда су обојица дошла до стражара на капији, као да излазе,
он им је отворио, и тада, кад се окренуо, наџак је погодио и
њега. Он се први и освијестио, можда зато што је најмлађи,
или што му је глава најтврђа, или што су га најлакше удари-
ли, затворио отворену капију, дигао узбуну, избудио поспале
стражаре, а онда су нашли кључара који је дошао себи, али
је једва знао шта се десило, и диздара који је најгоре прошао.
Цијелу ноћ није долазио себи, трљали су га, поливали водом,
и све узалуд, онда су му ставили ракију под нос а неколико
капи канули у уста, и диздар се пробудио, али није могао ус-
тати. На глави му је била велика чворуга, у стомаку мука, у
тијелу слабост, у глави нејасно сјећање.5
Рамиз је нестао из тврђаве.
Тај Бајрам су људи запамтили по том догађају.
Причало се, свуда, као о чуду, о јунаштву, о смаку свијета,
према томе ко је говорио. Пронијела се вијест да је то учинио
Бећир Тоска са својим хајдуцима, други су тврдили да је то
дјело дервиша хамзевија, трећи су се само чудили, јер је Ра-
миз био први затвореник који је отет из тврђаве. Једнима је
то био разлог да мисле како су људи постали гори, другима да
су храбрији. А можда је тачно и једно и друго.
Власт се узбунила. Велика је брука што су разбојници мо-
гли ући у тврђаву, али још већа што су о Рамизову злочину
обавијестили не само валију већ и Порту. Како ће сад јавити
да га нема? Каква је то тврђава, какви стражари, каква управа
која их држи?
Испитивали су диздара и тврђавску посаду, али људи нису
знали ништа више од оног што су одмах рекли, и што је знао
цио свијет. Диздар, једва говорећи због болова у глави, ре-
као је да је писмо заиста било од валије, с печатом. Није га,
8
наџак – део старинске бојне опреме.

232
додуше, дочитао, јер су га зликовци ударили по глави чим је
почео да чита. Сјећа се само наслова: Честитом диздару, и
ништа више, а боље би било да се ни тога није сјећао, јер су
му показали писмо, које су разбојници безобразно оставили
у његовој соби, и упитали га како је могао помислити да је ва-
лијино, кад би и слијепац могао видјети да је печат кривотво-
рен, и не баш нарочито вјешто, на што је диздар одговорио да
и он сада види, али онда није видио, зато што није сумњао, а
и због слаба свјетла.
Свијет је знао и то да је власт питала диздара зашто је не-
познате људе пустио у тврђаву, зашто их није оставио пред
капијом, а писмо (у којем се захтијева да им преда Рамиза)
прочитао у соби. Одговорио је да су били обучени као сејме-
ни9, што су потврдили и остали, и да су му рекли како имају
да му дају усмена упутства, а највише га је преварило што
су наредили да се капија закључа док они буду у тврђави. И
како да помисли на какво зло, кад су њих само двојица, а у
тврђави десет наоружаних стражара, осим њега. А још ће
најприје бити да га је преварила непојмљива дрскост тих
људи. Најприје ће бити да је тебе преварила твоја глупост, ре-
кли су му љубазно.6
И тако, нико тачно није знао шта се десило. Ни ја, иако
знам како је почело. Али, даље од тога, све ми је тамно.
Упитао сам Шехагу, кад сам му честитао Бајрам, гдје је
склоњен Рамиз.
Погледао ме оштро, као непријатеља, и презриво, као бу-
далу.
– Одакле бих ја знао? Зашто мене питаш?
Видио сам колико сам заиста глуп, и колико сам им недо-
растао.
А не бих Шехагу ни питао да ме Осман Вук није заобила-
зио као да сам шугав, и као да ме никад у животу није срео,
или је чуо о мени само најгоре.
Све сам домишљао сâм. Добро, Шехага је дао паре, а Ос-
ман је платио људе, ко зна какве, старе ратнике, храбре а си-
ромашне, или хајдуке из шуме, или разбојнике, или злико-
вце који се ничег не боје кад треба да дођу до новца. Онда
9
сејмен – припадник јањичарске пешадије.

233
је приредио весеље у Зајкиној мејхани, с великим друштвом,
са свирачима, с Махмутом који ће све причати, са сејменима
који су цијелу ноћ наилазили и частили се, с пасванџијама10,
с пијаницама, с ноћним совама, и остао је од сумрака до зоре.
Сви то могу потврдити, и опрати га сваке сумње, ако би неко-
ме пало на ум да посумња у њега.7
Али, кога је потплатио у тврђави? Стражара? Али стражар
није важан, и могао је баш те ноћи не бити на капији, а и да
је био, никога не би смио пустити без диздарове дозволе. Не,
није он, а ударац по глави добио је бесплатно.
Онда је диздар? Његова мала плата и досадна служба,
јер никад не смије напустити тврђаву, сигурно су дозлогр-
дили старом ратнику, и могао је пристати на све, ако би му
пристојна награда омогућила да се ријеши тврђаве, у којој је
живио као и затвореници. А могао је и да се ожени, да окуша
оно што су сви људи чинили, а што он није могао. Није морао
знати људе који ће доћи, и сигурно је говорио искрено да су
му били непознати и да их никад није видио. Договарајући
се с Османом, вјероватно је желио да отмица буде убједљива,
и пристао је, не, захтијевао је да га отмичари ударе, не баш
прејако, мало, колико да се може оправдати. Али, зашто су га
ударили онако крвнички? Да ли им рука не зна за мало, или
су жељели да доказ буде што убједљивији, или су наплатили
ко зна какав дуг, тек, диздар је једва главу извукао, и да је знао
како је тешка зликовачка рука, можда не би пристао на овај
посао. А можда и би, јер шта је један јачи ударац и нешто тежа
главобоља према срећи коју је тако платио! Оволико коли-
ко је вјероватно добио од Османа, не вјерујем да је зарадио
цијелог живота, а било му је крајње вријеме да схвати како
се не може много зарадити поштено. Додуше, кад је устао, а
лежао је недељу дана, глава га је бољела кад год би се наобла-
чило, и кад је било влажно. И кад би почео штогод да ми-
сли. Али га више није бољела глава због других ствари, које
су ипак важније од главобоље. А размишљања се лако одре-
као, зато што му заиста није потребно, и зато што се сјетио
како је цијелог живота мислио узалуд. Послије неколико мје-
сеци дао је оставку, кад му је умро стриц и оставио му неко
10
пасванџија – ноћни чувар чаршије.

234
насљедство, како је тврдио, мада се свако чудио што је његов
стриц крио да има ишта. Али, ко се може заклети да зна све
о људима? Купио је мало имање код Козје ћуприје, оженио
се младом удовицом без дјеце, и обрађујући посну земљу а
наслањајући се на плодну жену, стекао мало иметка а много
дјеце. И стављајући исјечен сиров кромпир на чело, кад би га
забољела глава, да га подсјети на ону срећну ноћ, захваљивао
богу што се судбина једном у животу и њега благонаклоно
сјетила, да му плати за толику поштену службу земљи и цару.
Тијана је у дворишту чула о Рамизовом бјекству, а ја сам
јој испричао све што сам знао. Прво јој је пало на ум да се
забрине:
– Да тебе не уплету?
– Ко да ме уплете? Шта сам ја крив? И како да ме уплету?
Не знам ни како се десило.
– Јеси ли сигуран да ти не може бити ништа?
– Сигуран сам. Игру играју већи од нас.
– Већи играју, мањи плаћају.
– Овај пут ниси у праву.
– Дај боже. Само ти никоме не причај то што знаш.
– Нисам луд.
Онда се сјетила Османа Вука и почела да се диви:
– Изгледа као хајдук. Само је он то могао учинити.
Побунио сам се, желио сам да га склоним с пута:
– Допао ти се тај хајдук. Само зато што је рекао да си лије-
па.
– Хајде, не лудуј.
– Он то каже свакој жени.
– Баш ме брига!
– А отмицу није он извршио. Цијелу ноћ је пио.
– Можда је изашао, па се опет вратио.
– Није се ни макнуо из мејхане, све до зоре.
– Ко је онда?
– Не знам.
Није извео Рамиза из тврђаве, али је све учињено по њего-
вој замисли. Нисам хтио да јој то кажем, увриједило ме њено
одушевљење. Али је истина. Он ради оно што хоће, узима од
живота што му се свиђа, паметан је да смисли све што му тре-
ба, а површан да би мислио о разлозима и посљедицама. Да

235
су отмичари случајно страдали, њему би било свеједно. Он
мисли само на себе. Живот је за њега радост, уживање, пу-
столовина. Он је вјетар, подневно сунце, прољетна киша, он
чини своје, он живи, као природа, други узму од њега што
могу, што он допусти, не обазире се ни на кога, и иде својим
путем који не води никуд. Он не сања, већ будан, и жедан све-
га, иде кроз живот, не жели већ узима, не брани се већ напада.
Али зашто је ово учинио?
Све је смислио, заклонио се, заштитио, стотину очију на-
вео на себе те ноћи, а све се дешавало како је он хтио. Никоме
ни на памет неће пасти, није ни познавао Рамиза, зашто би се
изложио опасности?
А подухват је заиста опасан. Ако би отмичари били ух-
ваћени, сигурно би га открили, а онда му ни Шехага не би
помогао.
Зашто је пристао? Сам нема ништа од тога, младић га се не
тиче, а не вјерујем да би се жртвовао и за кога. Он слуша само
своју мисао, и слиједи само своју жељу. Можда се упустио из
пркоса, због немирна духа, да учини нешто необично и опа-
сно, да би уживао у збуњености трагалаца, смијући им се и
наводећи их на погрешан траг. Ни на какав траг! У мрак. Јер
трага није било, као да је дух прошао.
Знао сам понешто о јунацима, кукавицама, лоповима, си-
леџијама, сањарима, отмичарима, плашљивим чиновницима,
сујетним писарима, али о овом градском хајдуку нисам знао
ништа. Све што сам о њему мислио, остајало је недовољно и
сакато, и увијек се могло побити другом мишљу.
Тог првог бајрамског јутра пробудио сам се доцкан, ноћу
сам се дуго превртао без сна, слушајући како пекарски рад-
ници пјевају, сигурно пијани, и како вјетар дува с Требевића.
Нисам могао да спавам због Рамиза и због Османа. Био сам
увјерен да се шалио, да ме варао, кад је рекао да ће се те ноћи
веселити. Почеће да пије, и оставиће друштво, да сврши
посао који му је дао Шехага. И опет ће се вратити, и сви ће
потврдити да никуд није излазио. Тако је мислила и Тијана,
послије.
Одређивао сам вријеме кад ће Осман доћи пред тврђавску
капију и, замишљајући стотину препрека, помицао га дубље
у ноћ. Сад ће! Али су се тада на улици јавили нечији гласови,

236
нечија пјесма, присиливши ме да одгодим почетак. У поноћ
сам чуо езан11 с Бегове џамије, учио је Салих Табаковић, у
невријеме, ни за кога, чудно, као да јауче, виче у тамну ноћ
свој страх и изгубљеност. Завијао је као пас, због неког ужаса
који је само он знао, а чинио је то десетак пута годишње, као
што је Шехага пио, подсјећао је људе на несреће, на празни-
ну живљења, на смрт. Тај престрављени крик, и вјетар што је
јечао, у налетима, издвајали су ову ноћ између других, и овај
час између осталих. Сад је вријеме, поноћ, вјетар, тама, пусте
улице, страх над градом. Да ли ће Осман ударити халком на
тешкој капији? Претрнуо сам од тог замишљеног звука, једи-
ног од човјека у том тренутку ноћи. Је ли стражару јављено за
његов долазак, или га мора савладати?8
Од тога часа у мом полубудном мозгу почињало је да се
сплиће замршено клупко опасности, стрке, крикова, узбу-
на, јунаштва, али су из те гужве, коју се нисам усудио да ра-
сплићем, Осман и Рамиз, некако излазили, одлазећи у ноћ,
јурећи на коњу, лебдећи на облаку, губећи се у тами.
Па сам се опет враћао на почетак. Стражар је викнуо на уз-
буну, прије него што је Осман успио да ишта учини, у тврђави
су се упалила свјетла, у граду је усамљени човјек викао свој
страх у мрачно небо, а ја сам тонуо у сан, односећи са собом с
овог свијета, срећан, само сјенку двојице храбрих коњаника.
Кад сам се пробудио, сјетио сам се да Осман синоћ није
ништа учинио за Рамиза, прече му је било весеље.
А онда сам сазнао да је отмица извршена!
Само што сам доручковао, дошао је Махмут. Ништа није
знао о Рамизу ни о бјекству из тврђаве, нити га се много ти-
цало, кад смо му рекли. Било је важнијих ствари о којима
вриједи мислити. О весељу у Зајкиној мејхани, прије свега. Је
ли Осман излазио? Не, никуд није излазио. Куд би излазио?
Збунио ме, сасвим. Страховао сам за Османа цијелу ноћ,
а он је цијелу ноћ пресједио у мејхани. Штета што Тијана
није то чула, али је баш тада изашла да прими двије корпе
ђаконија које су донијели Шехагини момци. Корпе је вратила,
здјеле оставила.
11
езан – позив на молитву који упућује мујезин са мунаре на арап-
ском језику.

237
 – Послао Шехага – рекла је збуњено, можда због неочеки-
ване пажње.
Махмут је климао главом, с признањем, али га се и то мало
тицало.
– Сигурно се Осман сјетио – рекао је, и наставио да прича,
и опет о Осману Вуку, какав је човјек, какав пријатељ, неко-
лико пута је поновио како му је драго што се упознао с Мах-
мутом, како су се пољубили у оба образа, у оба!
Учинило ми се да је, причајући и понављајући оно што је
већ рекао, постајао све чуднији, све тужнији. Поглед му је за-
мишљен, глас тих.
– Јеси ли уморан? – упитао сам га. – Или си нешто тужан?
– Тужан? Шта говориш? Зашто бих био тужан!
– Човјек може да буде тужан послије великог весеља.
– Може, знам. Али нисам.
Чак се и насмијао, да покаже како је весео, и одмах, без
прелаза, само што је предахнуо, рекао да је јутрос ишао да
честита Бајрам Осману, али га момци нису пустили.
– Кажите Осману да је дошао Махмут Неретљак – наредио
им је.
Један момак је отишао, и ускоро се вратио.
– Нема Османа – вели.
– Како нема? Ено, глас му чујем.
– Нема, није код куће.
– Ви сте безобразни, ви сте такви и такви – изгрдио их је
наљућен. – И да знате, све ћу рећи Осману. Нека зна какве
момке има, чак ни пријатеље његове не поштују!
Узалуд, нису га пустили. Чак су га гледали подсмјешљиво,
лупежи!
Ходао је испред капије, ходао улицом, чекао да види Осма-
на, укочио се од хладноће, али није дочекао.
Људи су улазили на честитање, момци су их сачекивали, с
руком на прсима, чуо је Османов глас негдје из куће, али није
могао да га види.
Покушао је још једном. Отјерали су га.
Вратио се, ојађен због дрских момака.
Жао му је, Осман ће мислити да је неучтив, да је заборавио
пријатеља, али шта може, није крив, објасниће му, извиниће
се, ваљда се неће наљутити.

238
 Ето, нисам се преварио, заиста је тужан.
Не види да га је Осман отјерао! Није хтио да види.
Зар ће цијелог живота остати дијете, и чезнути да га при-
хвате људи до којих не може да допре? Ми му нисмо довољ-
ни, својом сиротињом непрестано га подсјећамо на његову.
Блистави Осман, владар живота, до јуче му је могао бити
само сан. Синоћ су постали пријатељи. Шта се то јутрос деси-
ло? Увјеравао је себе, провјеравао сјећање, све је заиста било,
ништа није измислио, није му се учинило, Осман га је грлио,
називао пријатељем, у оба образа пољубио. А јутрос га мом-
ци, нису пустили да пријатељу честита Бајрам, и много су се
огријешили о њега, из зависти, из злобе, из непријатељства
које служинчад осјећа према свакоме.
Само Осман није крив!
А свакоме ко није залуђен, то би прво пало на ум, и послао
би га до ђавола, ако има мало поноса. Али Махмут је залуђен
привидом и својом жељом да стварно буде оно што му је дра-
го. А није му потребан понос, већ пријатељство.
И куд баш да налети на Османа који очарава људе, и ко-
ристи се њима, одбацујући их кад му више нису потребни!
Осман је хладна пећинска стијена, Махмут пребијено
маче, жељно топлине. Један не памти, други не заборавља.
Једноме је свеједно, други крвари.
Шта да му кажем? Лудо, дођи себи! Или: јадниче, забора-
ви!
Смијешан је и жалостан, и не знам да ли да га жалим или
псујем.
– Само да се Осман не наљути – рекао је забринуто.
Отишао је тобож весео, али ме није преварио. Пече га да-
лека сумња, макар је и одбијао.
Хоће ли дуго туговати, или ће ускоро заборавити? Живот
му је дуга ниска преварених очекивања, ваљда се навикао на
разочарања.
– Нисам му синоћ учинио услугу – рекао сам Тијани кад је
Махмут изашао.
– Луд је, и умријеће луд – одсјекла је љутито. – Треба ли сад
да плачем што га је Осман истјерао? Ено му жене код куће,
што не сједи с њом.
На три ћошка је данас, четвртом ни трага!

239
 Најбоље је да своју љутину одуши сама, без мене, поми-
слио сам, зато сам рекао да идем до Шехаге, да му честитам
Бајрам. Рачунао сам, не говорећи то, да ћу тако учинити оно
што је ред, а избјећи ћу да се на мене недужног сручи олуја.
Јер, видим, муње сијевају.
– Хоће ли момци и пред тобом затворити врата? – упитала
је зубато.
– Шехага ме позвао, незгодно је да не одем, А ако ме и не
пусте, нећу туговати као Махмут.
– Е баш цркосте за њима! Како вас није стид!
Нисам хтио да питам ко су то они. Мажда хајдуци, као Ос-
ман, можда богаташи, као Шехага. Ако мисли тако, онда је то
увреда. А можда су они сви који су изван ове собе, све што
није она. Ако тако мисли, онда је то љубав.
Примио сам ово што ми је повољније, пољубио је у образ,
да покажем како њене ријечи нисам схватио као увреду, и
изашао без журбе.
Код Шехаге је било много свијета, кућа је пуна и жива као
хан. На кућним вратима сам срео Османа, испраћао је Зафра-
нију. Направио се да ме не види, или му је свеједно што ме
види.
Шехагу сам срео у ходнику, управо је испратио кадију. Зар
њему сви долазе на ноге? Не воле га, али долазе. Ни он њих не
воли, али срдачно захваљује на посјети и позива да опет дођу,
биће му драго.
Знам како му је драго!
Сјетио сам се и насмијао у себи, с уживањем: кад би знали
да се синоћња отмица десила по Шехагином наређењу, да ли
би се овако љубазно смјешкали, скривајући шта мисле и шта
стварно желе један другоме?
Пришао сам, кад је остао сам, честитао му, пољубивши га
у руку. Мислио сам да ћемо се пољубити у образ, као једнаки,
свеједно што нисмо, али сам по укоченом држању осјетио да
не жели присност са мном. Можда зато што је међу нама ва-
жна тајна, и друкчији однос него међу осталим људима. Или
примам привид за стварност, као Махмут.
Не, наше је ипак друго. (Узалуд, човјек је непоправљив, и
најчешће лаже сам себе, и не знајући то.)

240
 Упитао сам, не желећи да ме одвоји, шта је с Рамизом, гдје
је склоњен?
Одговорио је без осмијеха:
– Одакле бих ја знао! Зашто мене питаш?
– А кога да питам?
– Никог.
Па се осмјенуо, накнадно, и увео ме у једну собу, међу
млађи свијет. Млађи и неважнији. Моје се увијек зна, а знаће
се и кад остарим, као Махмут. Срећом, свеједно ми је.
А имао сам и пречих брига: мислио сам на Шехагин одго-
вор. Застидио сам се и наљутио, застидио због себе и свог глу-
пог питања, наљутио и на себе и на њега. Можда има право,
не треба питати, нарочито у овом часу, стотину ушију може
да чује, али је то могао рећи друкчије, мање опоро, мање ув-
редљиво. Зар нам увијек морају показати да су виши од нас?
Сједио сам намрачен и срдит, и слушао разговор који сам
једва разумијевао.
Шта ћу ја овдје? Зашто нисам честитао празник и одмах
се вратио? Наговорио сам Шехагу да спасе Рамиза, зар ми то
није довољно? Учинио сам више него што сам могао и у сну
замислити, шта хоћу још? Да причамо о добром човјеку, да се
дивимо сами себи како смо учинили добро дјело, да ликујемо
над безобзирним људима? Заиста, смијешно.
Ово је други свијет, далек и неразумљив. Учинили су, и го-
тово! Учинили су, и шта треба о томе причати? Ми прости
људи волимо да сладимо и преживамо оно што доживимо.
Они дјелују и заборављају. Признајем, њихово је мудро, моје
глупо. Ја сам поносан и одушевљен због храброг дјела, они су
извршили храбро дјело, и ћуте. Ми не учинимо много ни ма-
лих а камоли великих дјела, зато их и не пуштамо лако из уста
и из срца. А богзна колико они имају свакаквих дјела и сва-
каквих тајни. Све је код њих тајна, код нас тајни нема. Можда
се по томе велики свијет и разликује од нас. Ништа значајно
се не може учинити јавно. Јавно се лаже, јавно се говоре ве-
лике ријечи, јавно се показује спољни изглед, јавно се врши
насиље. Важне ствари, добре или рђаве, чине се тајно, оне се
припремају док ми слабашни спавамо, а кад се пробудимо,
чудимо се: одакле то наједном!

241
 Кад сам се уморио тим наивним мудровањем, светећи се
и њима и себи, почео сам да слушам разговор младих чинов-
ника.
Говорили су о синоћној отмици, шегачећи се. Ни тврђа-
ва више није тврђава, рекао је један. Некад је била сигурнија
него гроб, сад је хан на раскршћу. Свратиш, као тај Рамиз,
мало посједиш, одспаваш ако хоћеш, одмориш се, па изађеш
кад ти досади. Разлика је само у томе што се у хану све плаћа,
у тврђави је све бесплатно, и штета што је тврђава високо, на
бријегу, па се тешко попети, а баш би било лијепо свратити
кад се умориш од послова.
Други је рекао да је тврђава постала непотребна, важнији
кривци могу изаћи кад год хоће, а неважније не треба ни за-
тварати. Зар не би било корисније да се претвори у магазу, за
кромпир и за жито? Простора има много, а све је сухо, ништа
не би иструнуло.
Трећи се питао: ко је могао извршити отмицу? Не вјерује
да је Рамизова мајка, стара је, не би могла онако добро јахати,
не би се могла лако прерушити у стаситог сејмена, не би мо-
гла онако снажно ударити диздара по глави. Није то учини-
ла ни сиротиња која га је слушала у џамији, јер се сиротиња
не служи лукавством, сувише је глупа за то, већ отвореном
силом. Нису ни богаташи, који би за новац могли изнајми-
ти туђу храброст јер своје немају, а нису зато што никакву
корист од тога не би извукли, и то отклања сваку сумњу од
њих. Ако би неко помислио да је умијешан неко ко зна како
се кривотвори печат, како се пише писмо диздарима, како се
наређује, у име кога се наређује, опет би погријешио, јер је
Рамиз најгоре говорио против људи који то све знају. Заш-
то би онда учинили нешто против себе? И тако, кад се зрело
размисли, кад се све узме у обзир, отмицу није извршио нико.
А ако је извршило нешто, он о томе не може ништа рећи, јер
се у наднаравне силе не разумије.
Били су то паметни млади људи, али ми нису изгледали
сувише поштени. Не тиче их се много Рамизово бјекство, али
нису на Рамизовој страни. Нису ни на страни својих претпо-
стављених. Исмијавали су њихову неспособност, у име своје
способности, којој се не допушта да дође до изражаја. Да
они имају праву власт, Рамиз не би изашао из тврђаве. Није

242
то речено, али се подразумијева. Ови млади старци, који ће
својој гладној жељи за престижом додати све што науче од
старијих, осигураће нам лијепу будућност. Садашња власт
нам допушта да плачемо, ови неће допустити ни то, па ћемо
живјети ведрије. Садашњи нам дозвољавају да будемо неза-
довољни, у себи, ћутке, ови ће и то забранити, па ћемо живје-
ти срећније, јер је незадовољство највећа несрећа.
Сјетио сам се сијела код хаџи Духотине, опет, ко зна већ
који пут, и изашао из собе. Да не бих рекао штогод што не
треба. Садашњи туку, ови ће кастрирати.
Поред Османа сам прошао, не погледавши га.
– Шта је то, не видиш ме? – упитао је, смијући се.
– Ни ти мене ниси видио.
– Не буди дијете! Нисам хтио да те видим, због Зафраније.
Велико је њушкало.
– Знам.
– А водили смо и занимљив разговор. Знаш ли шта сам
га упитао? Како им се могла десити она брука у тврђави? И
куд да дигну толику дреку око Рамиза? А он ме само погледа,
прогута пљувачку, и оћута.
– А што ниси пустио Махмута у кућу?
– Каквог Махмута?
– Био је с тобом синоћ у Зајкиној мејхани.
– Ах, онај! Па шта ћу с њим у овој тарапани, ако бога знаш!
Видиш колики је свијет. Ко све није био! И кадија, и муселим,
и муфтија, и дефдердар. Све сам их ставио да сједе заједно. А
знам, мрзе се и гризу као бијесне кучке. Баш да видим шта ће
бити, кажем сам себи. А они сједе на сећији, један уз другог,
кисело се смјешкају, понешто чак и говоре, да људи не виде
шта је међу њима а свако зна шта је међу њима! Муселим не
издржа дуго, диже се, лијепо се, додуше, опрости, и клисну
први. Кадија остаде дуже, па оде и он, зелен. Џаба, не могу ти
рећи колико сам се науживао!
Ужива и у томе, каже, што сви морају доћи Шехаги на
ноге, иако знају да их Шехага не трпи. А долазе зато што га се
боје. Знају да је јуче био код валије, знају да ће и данас ићи, на
бајрамско честитање, а ко зна шта се уз честитање може још
рећи. Умиру од страха да им не нашкоди, па му се љубазно
смјешкају, иако их стомак заболи кад га виде. Боје се Шехаге

243
због валије. Валији не треба много да би их узео на зуб јер,
како се они међу собом мрзе, тако сви мрзе валију. И валија
њих. Да није тако, јао си га нама! Да су сложни, појели би нас,
ни кошчицу нам не би оставили. Спасава нас њихова међу-
собна мржња, бог је благословио! Тако је увијек, и свугдје,
па остали људи некако извуку живу главу, јер њихова виси о
концу. Шехага може много, може толико да их сигурно гро-
зница тресе кад на то помисле. Је ли Шехага пријатељ валијин?
Ма јок, нема пријатељства међу моћнима. Обојица тврде да
су пријатељи, тако им треба, али нису. Пријатељ је друго, он
не зна шта је, али није ово. Валија је дужник Шехагин. Ве-
лики је расипник, а дошао без пара, и Шехага му се нашао
при руци, понудио му новац, да не оскудијева. И није оску-
дијевао, за кратко вријеме је узео сто кеса дуката! У што је
потрошио? Прво, троши много јер је лако добио, а друго, није
ни потрошио, однијеће тамо одакле је и дошао. Долазе с ла-
ким товаром, враћају се отежали, с читавим караваном. Чудо
је како нико на положају не очува поштење. Или се боје гужве
и промјене, а ваља живјети и кад те смијене, или је положј
такав, па је тешко не узети, док те не смијене. Послије су и по-
штени. О враћању дуга не говоре ни валија ни Шехага, валија
зато што му се не враћа, Шехага зато што му се не исплати, јер
је с тим дугом валија мањи него што јест. Шехага већи него
што јест. Без дуга би валија био јак као град, али лакши за сто
кеса дуката, а то је читаво богатство, па радије остаје с мање
достојанства а с више новца. По томе се види како је новац
користан, јер ако је власт невоља, похлепа је чини сношљи-
вијом. Како се Шехага не боји да би му баш тај дуг могао доћи
главе, јер би се валија тако ослободио претешке обавезе? Е,
то је оно, што се не би ослободио! Шехага је паметан, и зна у
каквом колу игра: лијепо је узео потврду од валије, потврђену
свим печатима, и на суду овјерену, да ће валија исплатити сав
дуг у корист вакуфа12 који би носио Шехагино име, 9за помоћ
медреси и књижници, ако се Шехаги штогод деси, свеједно
којим начином и разлогом. Обојица тачно знају шта то значи,
па валија жели дуг живот Шехаги колико и себи, и учиниће
12
вакуф – муслиманска верска имовина.

244
све да га заклони од свих опасности. Тако су позајмљени ду-
кати постали чудотворна хамајлија која га чува од зле коби.
– А штите ли ти дукати и тебе?
– Штите, још како.
– Онда нисте баш велики јунаци.
– Па ко је рекао да смо јунаци? И коме је данас до јуна-
штва?
Упитао сам и њега што и Шехагу: гдје је Рамиз?
Насмијао се:
– Није више у тврђави.
– Е, много си ми рекао.
– Више ти и не треба.
Изашао сам с мучним окусом Османове приче о мржњи.
Какав је живот тих људи, какво презање без предаха, израчу-
навање сваког корака и сваке ријечи, напорно размишљање
о могућим потезима противника, каква мука, каква дангуба!
Како мало времена и могућности за обичну људску мисао и
осјећање, за бригу и о чему изван себе и своје угрожености.
Видимо их у снази, у сили, у моћи, а не знамо за њихову тје-
скобу, за страх од свега, од себе, од другог, од већег, од мањег,
од паметнијег, од пакоснијег, од вјештијег, од тајне, од сјене,
од мрака, од свјетла, од кривог корака, од искрене ријечи, од
свега, свега, свега!
Зар је онда чудо што су зли!
Да ли бих се и ја уплео у те ђавоље кучине да сам којим
чудом пошао њиховим путем? Сигурно! А не бих ни знао ка-
ква ме невоља снашла, јер ни они не знају да се може живјети
друкчије.
А може! Без хљеба понекад, али без мржње, без сталне
стрепње, без страха. Ја себи могу да допустим луксуз луде ми-
сли, безразложне радости, јаког осјећања, неодговорне рије-
чи. Увијек имам времена за себе обичног. И припремам се,
дуго, истина, за људски живот у миру.
Њима је стално у мислима онај други, кога не воле и који
њих мрзи, и онај могући, познати или непознати, који им
спрема замку. И стално су у рату, спашће их мукâ само смрт.
А мени је у мислима жена коју волим (зашто је била љута?),
и у срцу дјетиња радост због првог снијега. Гледам одушевље-

245
но, као да никад нисам видио, како пада у густим пахуљама,
бјелином покривајући град.
Безначајне мисли, безначајна осјећања, а колико сам од
њих богатији! И јавиле су се зато, изгледа, да ме својом беза-
зленошћу одвоје од њихова мрака.
Улицом је ишао Махмут, полако, шљапкајући разгаженим
ципелама по мокрим крпицама снијега.
– Куда си пошао?
– Никуд. Ходам. Видиш, снијег.
– Говорио сам с Османом о теби. Каже да му је жао. Толико
је свијета у кући, да не зна гдје му је глава.
Обрадовао се жалосник, опет!
– Како би било да сада одем?
– Немој, велика је гужва. И ја сам га видио само у пролазу.
Успио сам да га упитам само то што ти кажем.
– Онда, сутра?
– Најбоље сутра.
Мој Махмуте, и сутра ћеш бити онај, ни сутра те момци
неће пустити у кућу. Али ћеш макар живјети у нади до сутра.
Иако ти то ништа не треба. Нисмо ми за њих, и што се мене
тиче, хвала богу!
И поново сам потражио своју радосну мисао, коју је Мах-
мут прекинуо.
Први снијег, тиха прича, лудо дјетињство, паучинаста
срећа, сан о лијепом. Извешћу Тијану, дуго ћемо ходати ули-
цама које ће снијег затрпавати, причаћу јој о дјетињству, не,
говорићу јој колико је волим и колико се радујем животу. Хо-
даћемо, без разлога, радоваћемо се, без разлога, смијаћемо се,
без разлога, с једним јединим разлогом, што смо живи и што
се волимо. А куд ћеш већи разлог!
Управо се вратила однекуд са Шехагиним посудама у ру-
кама.
– Гдје си била?
– Подијелила сам комшијској дјеци све што ти је Шехага
послао.
– Добро си учинила.
– Сигурно да сам добро учинила. Милостиња ми не треба.
Данас је њен дан гњева, изгледа. Зар је није прошло од
јутрос?

246
 – То није милотиња – рекао сам мирно. – Такав је обичај.
– Мрзим обичаје који ме понижавају.
– Шта ти је данас?10
Није јој ништа, рекла је ледено, али шта је мени? Увијек је
сама, ријеч ни с ким нема да проговори (све већ знам напа-
мет!), а и она је људски створ, не може вјечито разговарати
са ова четири зида. И не зна шта је толико богу скривила да је
толико кажњава, ни шта је мени учинила да сам такав према
њој. Одрекла се свега што је била, заборавила родбину, зату-
рила све на што је навикла да, погубила пријатеље и познани-
ке, а све због мене. Ја се нисам одрекао ничега свога. Ја изла-
зим, имам своје друштво, своје бриге, које нису њене, јер их
кријем, нема ме по цио дан, богзна куда луњам и шта радим,
све своје знам и држим, Бајрам нисам заборавио, она ће своје
позаборављати и остаће пуста, као стрњика13. У сриједу јој је
била слава, Никољдан, двадесет година је с породицом била
заједно тога дана, а у сриједу је пресједила сама, исплакала
се сама, и не због кућне славе, већ због своје судбине. Зашто
није рекла? Зар мора све да каже? Зар не могу сам да видим?
Ја се бринем о Махмуту, о Рамизу, о Шехаги, а о њој не водим
рачуна. Она види на мени сваку промјену, сваку сјенку кад
пређе преко мог лица, ја на њој и у њој не видим ништа. На-
викао сам се на њену пажњу, више је и не примјећујем, али и
она је крива, размазила ме, скрива од мене невоље, несташи-
цу, чак и своје нерасположење, само да не осјетим никакву те-
жину. Па бар да то видим, не би жалила. Други мужеви играју
око својих жена, угађају им, мазе их. Она то не тражи, каже
само како је код других. А шта ја њој чиним? Јесам ли је гдје-
год извео? Нисам, нигдје. Јесам ли је изненадио ичим лије-
пим за ове двије године? Нисам, ничим. Као да је слушкиња,
а не жена. Мушкарци су граби и себични, пажљиви само у
почетку, док се не навикну, а кад жена поружни, као што је
она поружњела, онда бјеже од куће. Она то зна, нико не треба
да јој каже, види по свему, не волим је више, и не би се чудила
кад би чула да имам љубавницу. Али то она неће трпјети, као
друге жене, отићи ће, ништа нема и никога нема, а отићи ће,
куд било, биће служавка, али понижење неће трпјети.
13
стрњика, стрниште – њива са које је пожњевено жито.

247
 Тако ме изгрдила и за оно што сам крив и што је замислила
да сам крив, оптужила ме за гријехе свих мушкараца, и жи-
вих и мртвих, окривила ме због порока дједова и прадједова,
и због опште мушке покварености, коју не треба доказивати.
У почетку ми је било смијешно, па криво, па сам се наљу-
тио, и на крају нисам знао шта говорим, као и она.
Чекај, види како пада снијег, говорио сам. Па: шта ти је,
забога! А онда: зар сам заслужио да ме толико вријеђаш!
Љутито сам је подсјетио да сам јој све поштено рекао кад
смо се први пут срели, и ко сам и какав сам, ништа сакрио ни-
сам, знала је да је чека сиротиња, и сад могу само да је жалим
што се није удала за трговца или занатлију, била би угледна
и поштована жена. (Из мене је говорила срџба а не разлог ни
памет, па сам лупао као луди Мујо у бубањ.) Ја јој не могу пру-
жити ни богатство ни углед, пружам јој само љубав, могу се
том љубављу закитити као перушком. И шта хоће од мене?
Куд да је изводим? Да је водам по Башчаршији, да је младићи
гледају? А за крсну славу, како могу знати, кад ни своје не
знам, ни за Бајрам не бих знао да ме Шехага није позвао. Каже
да ме размазила; видим како ме размазила, грди ме као да сам
не знам шта учинио. Ја сам њу размазио, пустио сам јој на
вољу толико да ускоро нећу смејети ни из куће искорачити,
треба још само да ми стави ланац на ногу.
Послије ме било стид што сам свашта говорио, а још више
што сам викао, али шта могу, лудост је јача од човјека.
И док су из мене варнице искакале, због неправде, због
моје доброте коју ми не признаје, због љубави коју не цијени,
док сам пјенио, жалећи себе, грдећи њу, у собу је ушао Мах-
мут Неретљак.
Застао је за тренутак, трепнуо закрвављеним неиспава-
ним очима, а онда климнуо главом, као да се извињава: само
ви наставите! И брзо изашао из собе.
Та његова смијешна збуњеност, и неспретан покрет руком,
да не прекидамо због њега, пресјекли су моју љутину, одузели
јој замах и оштрину. Нестала је одједном, истопила се, увену-
ла, а остала је нелагодност. Махмут се сплео, изненађен што
се и ми свађамо, а онда је хтио да поправи, храбрећи нас да
наставимо што смо започели, а што сви чине.

248
 Запрепастио се и помирио у једном часу, можда разоча-
ран што смо и ми такви, можда задовољан што ни ми нисмо
друкчији. А можда је пожалио Тијану, јер је наишао управо
кад сам ја праскао а она плакала, и тако сам ја у његовим очи-
ма испао насилник, а она жртва.
Шта ме се тиче, уосталом!
Знам, крив сам, пренагљено сам букнуо, зар нисам могао
да прећутим, да се насмијем, да је шалом прекинем, да је по-
зовем на снијег? Али нисам могао да се уздржим, погођен
неправедним приговорима. Наљутила се на неког другог, и
наплатила се на мени. То није поштено. А можда је стварно
незадовољна овим животом. Онда ме не воли.
– Изгледа да ме више не волиш – рекао сам пријекорно.
Али мој пријекор није жесток, због ње. Сједила је на сан-
дуку, склупчана, с брадом на кољенима, потпуно одсутна.
Више бих волио да је бијесна.
– Камо среће да те не волим – шапнула је у под.
– Па шта ти је онда?
– Тужна сам. Не могу ти рећи колико сам тужна.
– Због чега?
Слегнула је раменима, једва се покренувши, заиста тужна,
заиста несрећна.
Ништа јој се није десило, рекла би ми, сигурно. Како онда
може бити тужна низашто, због сјећања, можда, због про-
шлости, због несигурног трена, због неке мисли без крила?
Разумијем тугу због оног што јест и што може бити. Али,
ето, нисмо сви исти, и мораћу се, изгледа, навикавати на тугу
без разлога, с разлогом који се не види, због мисли која лута
својим унутрашњим просторима, заморена свеједно чиме,
тужна свеједно због чега.
Жао ми је, не могу да је гледам тако изгубљену.
Сјео сам до ње и загрлио је, њежно, да је не узнемирим још
више. Осјећао сам је утишану, дубоко несрећну. Шта се то с
њом десило? Зашто сам био тако груб?
– Јеси ли видјела? Снијег пада.
Није одговорила, није се окренула да погледа. Нешто је у
њој јаче и важније.
– Мислио сам да прошетамо улицама. Све је бијело.

249
 И на то је оћутала. Добро, причекаћу да нам тијела поста-
ну ближа. Удаљили смо се док смо викали.
Онда је нешто рекла. Нисам разумио, глас јој је сувише
тих.
– Шта то шапћеш?
– Изгледа да сам трудна.
– Трудна? Стварно?
Климнула је главом.
– Хвала богу! Даћу ти муштулук за ту вијест!
– Бојим се.
Глас јој је несигуран, једва чујан. Али сад све чујем, погађа.
– Чега се бојиш?
– Не знам. Свега.
Зашто би се бојала, рекао сам. То је због трудноће, све
жене се боје. (Нисам знао да ли се жене боје, говорио сам шта
било, да је умирим.) Кад је први пут носила, живот нам је био
тежак, пун узбуђења. Њена осјетљивост то није могла под-
нијети. Сад је друкчије, живимо мирније, није најбоље али
није ни лоше. Може бити само боље, никако лошије. И ја сам
крив за оно прије, али ме прошло, нећу више поновити лу-
дост, кунем се.
Некад ми се чинило да је непоштено ћутати. Сад ћутим,
и не мислим да сам непоштен. Због ње. Она ми је важнија од
свега, важнија ми је чак и од поштења, сва ми је брига и сва
срећа. Понио сам се ружно, и грубо, али зашто ми није рекла
раније? Зашто је крила кад зна колико ћу се обрадовати?
Хтио сам да је умирим, и нисам јој рекао сву истину. И ја
сам се бојао њене трудноће и њеног страха. Шта ће јој доније-
ти тај други црвић, растући? Хоће ли је даровати болом и му-
кама! Хоће ли је хранити сумњама и црним слутњама?
Зато је и узнемирена, због тајне зачињања тог новог бића у
њој, због бриге за њега и за себе, због страха да се не понови
оно што је једном већ било, само сад можда теже него први
пут. Ко зна колико се мучила мислећи о ономе што се не може
домислити, јер је скривено и непознато, сама, и осјећајући се
заиста усамљена. Приговорила ми је, можда и не знајући пра-
ви узрок, оптужујући мене за своје муке. С правом, нажалост,
јер би их моја њежност, да нисам био слијеп, бар умањила,
ако не и одстранила.

250
 Она је мислила на трудноћу, ја на Рамиза, а викали смо,
избацујући накупљену горчину. Она није крива, сав гријех је
на мени.
Али свеједно, сад је лијепо, кад је све прошло, мало се
стидим, много је волим, опростили смо једно драгоме те-
шке ријечи, јер су смијешне, угодно осјећамо топлину тијела
која постају све ближа, због њене тајне и мога лаког кајања,
врелина пекарске пећи је само наша, поред прозора прамиња
снијег, да нам буде љепше, нисмо више тужни ни несрећни
као малоприје, иако је на њеном лицу остала танана сјенка
забринутости.
 14. МОЋ ЉУБАВИ

Пун добре воље послије тог објашњења, које сам почео

шалом, наставио срџбом а завршио стидом, трудио сам се да
Тијану не остављам саму. Потребна јој је моја помоћ.
Трудна жена је друго биће, само себи непознато, биће које
почиње да слути скривене тајне. Све што је било потисну-
то, буди се, излази из затворених скровишта душе, намеће се,
захтијева да буде узето у обзир. И дјелује, несазнато а јако.
Она не влада мноштвом нових непознатих осјећања, не по-
тискују их више ни стид ни воља. Њена љубомора је страх
од ружноће, њена наглост је потреба да се ослободи унутра-
шњег притиска, њена узнемиреност је знак узбурканости у
њој. Крв јој сад друкчије кола, жљезде друкчије луче, орга-
ни се друкчије понашају, мозак се друкчије грчи. А све бива
без њеног утицаја. Препуштена је дјеловању јачем од свога
хтијења, и не може га ни зауставити ни скренути. Због тајне у
њој, и свијет јој је тајна, а несигурност рађа мисао о смрти. –
Ако умрем – говорила је, као да каже: ако назебем.
– Ако умрем, како ћеш остати сам?
– Ако умрем, хоћеш ли мислити на мене?
– Ако умрем, хоћеш ли се оженити? Оженио би се, сигур-
но. Бол за женом је као ударац у лакат, бол је жесток али кра-
так. Сви се жене.
– Остави се таквих разговора, молим те – покушавао сам
да је умирим.
– Хоћеш ли се оженити ако умрем?
– Нећу се оженити – одговарао сам, приморан, иако ми је
смијешно.
– Зар си толико несрећан са мном да се више не би женио?
– Умро бих од туге, толико те волим.
– Не, опекао си се једном, не би и други пут. А можда и би,
не би ни много прошло од моје смрти.

252
 – А да ли би се ти удала ако ја умрем? – окретао сам на
шалу.
– Молим те, не шали се тиме! (Лице јој је самртно озбиљ-
но.)
– Зашто? Иста је могућност и за тебе и за мене. Али, пусти
то. Зашто да мислимо о ономе што ће бити кроз педесет го-
дина?
– Биће прије, много прије. Предосјећам то. И бојим се.
Узалудно је било говорити разумно, њени оживјели стра-
хови су јачи од разума. Смиривао сам је њежношћу, јединим
лијеком који јој је могао помоћи. Говорио сам најсмјешније
ријечи, тетошио1 је, чувао од напора, радио и што сам умио
и што нисам умио, претварајући се у дадиљу најбољих на-
мјера и најнеспретнијих покрета. Гануто је плакала због моје
пажње, смијала се због моје неспретности, али се полако сми-
ривала, јер више није мислила да је напуштена.
Изводио сам је увече у шетњу, по дану није хтјела да изађе,
била је увјерена како се већ види да је унакажена трудноћом.
Учинило ми се да је по мраку радије излазила зато што се мо-
гла слободно наслањати на моју руку, по дану би се стидје-
ла. Тако се осјећала сигурнија у мраку и у простору који није
њен.
– Ти си најбољи човјек на свијету – говорила је њежно,
покренута богзна каквим осјећањем.
– Неки дан сам био најгори.
– Сад си најбољи.
Махмут ми је обазриво рекао да гријешим. Тјијана је див-
на жена, али опет, не треба претјеривати ни у чему. Ако је
сад навикнем на толику пажњу, шта ћу послије? Све би се у
животу могло издржати за кратко, и да будеш добар, и хра-
бар, и пажљив али живот не траје кратко, а ништа ти не може
постати тешко као обавеза коју сâм себи наметнеш у једном
часу слабости или одушевљења. Стид те да одустанеш, мука
да истрајеш, а немаш кога да псујеш, јер си сâм себе натова-
рио. А онда, давно је речено, што болест не умори, то поква-
ри. Трудноћа није болест, али ја своју жену мазим као да је
на самрти, боже опрости. Осветиће ми се то, дај боже да он
1
тетошити – брижно и нежно се старати о некоме.

253
нема право, зајахаће ме жестоко, па ће ми душа на нос изаћи.
А жене воле да владају, из љубави или без љубави, свеједно.
Не кажем, муж треба да буде добар према жени, ако нећеш ти
хоће други, а ако и неће, боље је људски него паски. Али, мало
строгости никад не шкоди. Коме то успије, наравно. Јер, не-
ком не успије, и он говори онако, уопште, како би било боље а
не како јест. А колико он види и зна, код мене ће овако остати
заувијек, а то, богами, није лако издржати.
Кад сам рекао, ради оправдања, да се Тијана не осјећа до-
бро, предложио је да доведе своју жену, прегледаће Тијану, и
знаћемо је ли добро или није. Док је била здравија, помагала
је женама при порођају, па и сад дођу по њу, моле, куме, лак-
ше им с њом, а све зна о тим стварима, као љекар.
Пристали смо, ако не буде користи, неће бити ни штете,
и Махмут је довео своју жену коју до сад нисмо успјели да
видимо. Да ли се стидио нас, ње, или себе између жене, Тија-
не и мене, кад се сретнемо, не знам. Можда је жени лагао да
смо угледнији и богатији него што јесмо. Или је његова жена
толико ружна и немогућа, као што је говорио, па се устручава
да је покаже, јер лакше подносе уши него очи, ружно је мање
непријатно кад се о њему прича него кад се види. Или се боји
да не видимо како га жена презире.
Не знам шта је од тога истина, али ми се жена одмах до-
пала. Једва је ходала на задебљалим ногама, једва дисала од
задухе, једва говорила од умора, али је говорила, весело гле-
дајући малим очима, зараслим у сало. Прво је рекла да је че-
сто слушала од Махмута како је Тијана лијепа и добра, па је
мислила да је ружна и зла, јер он све наопако види. И опет
је наопако видио, и погријешио, јер Тијана није лијепа већ
прелијепа. А сигурно је и добра, ништа на њој није шиљато,
ништа пакосно, ништа скривено, а смијех јој је здрав и весео,
како одавно није чула, и вољела би да је сретне свако јутро, да
јој дан почне лијепо. Рекла би, по њој, да ни ја нисам рђав, јер
се жена прозли поред рђава мужа. А можда би Тијана остала
оваква и да сам ја рђав, јер јој Тијанине очи кажу да је она
добра ради себе а не ради других. Иако од мужа много зави-
си, муж је суд, жена вода. А опет, муж који жели себи добро,
послушаће оно што му жена каже. Мушкарци су дјеца, чак и
кад остаре. Жене су разборитије, знају тачно шта је добро за

254
породицу, никад не пренагле, трипут размисле, нарочито ако
имају дјецу. Јер само жена зна с каквом их је муком носила, и
уздизала, мушкарци мисле да је то женама забава, и ријетко
кад помогну, често и одмогну, али не зато што су зли већ што
нису паметни. Али, шта можемо, рекла је, смијући се весело,
луди су, наши су, нека су нам живи какви су да су!
Махмут је жмиркао кратковидим очима, и полако трљао
цјеванице, не гледајући жену ни њена два зуба што су бјела-
сала из шупљине уста.
Говори ли то она о њему? Ако и говори, ничим га није ув-
риједила, и ничег ружног нема у њеним ведрим ријечима, чак
ни скривене жалбе.
Онда нам је рекла да изађемо мало на ваздух, изашли смо
и цупкали на уској веранди, бранећи се од влажне хладноће.
– Јеси ли је чуо! Прича, прича! – рекао је Махмут растре-
сено.
– Прича, али паметно.
– Е видио бих ја тебе кад би ту памет слушао од јутра до
мрака.
– Ниси код куће баш од јутра до мрака.
– Доста ми је и оволико колико јесам.
Па смо заћутали, он мислећи о својим непознатим брига-
ма, ја мислећи о Тијани. Шта ће рећи Махмутова жена?
Шта може рећи, шта она зна? Помагала је махалским по-
родиљама, бајајући, препуштајући све божијој вољи, па су
умирале или остајале, како их је срећа послужила.
Шта ме се тиче шта ће рећи!
– Дуго се забавила – махнуо сам главом према соби, уда-
рајући ногом о ногу.
– Није дуго, већ си ти забринут.
– Па, забринут сам.
– Немаш зашто. Жене су к’о мачке.
Кад нас је Махмутова жена позвала да уђемо, прво сам
погледао у њено лице. Какав јој је израз, ведар или лажно
утјешен? Видио сам, блиста од задовољства. Онда је све до-
бро, помислио сам, срећан. А она је дивна жена, и заиста зна
свој посао.
Тијана се смијешила збуњено.

255
 – Не може бити боље – рекла је Махмутова жена, поносно,
као да је то њена заслуга, и куцнула прстом у дрво.
– Тијана се брине – хтио сам да чујем још коју ријеч ох-
рабрења.
– Свака жена се брине. Али она нема зашто. Ти немаш за-
што да се бринеш, срце моје, родићеш, акобогда, ко од шале,
видим то одмах. А како и да не видим? Колико сам трудница
чувала и побабила, ни сама не знам. А и ја сам четворо роди-
ла, па знам и по себи.
– Четворо? – упитао сам зачуђен.
– Двоје је живо, двоје је умрло.
Погледао сам у Махмута. Зар није говорио само о кћерки?
Није одговорио он, већ његова жена:
– Син нам је у Мостару, учи златарски занат. Сад смо нас
двоје сами.
Па се сјетила, и погледала по нашој сиромашној соби:
– Тијесно вам је овдје, дјецо. Шта кажеш, Махмуте, да
пређу код нас?
– Штета им је да ово остављају зими. Видиш како грије пе-
кара, понекад и ја дођем да се огријем.
– И за свађање нам је згодније, кад смо сами – нашалио
сам се, касно се сјетивши да погледам Тијану. Срећом, и она
се смијала.
Насмијала се и Махмутова жена:
– Што се тиче свађе, нећемо вам сметати. А ни ви нама.
Свађајте се слободно, послије је слађа љубав. Добро, видјеће-
мо на прољеће. Овдје би вам с дјететом било незгодно. Како
сте с парама?
– Добро.
– Није добро, сигурно. Ако вам усфали, ти, кћерко, дођи
до мене, наћи ће се штогод. Нешто салети Махмут, нешто ја,
никад нема много, али много не треба ни вама ни нама. А
дођи ми и без тога, да се испричамо, немој да чамиш сама.
– Нисам сама. Ахмет је са мном.
– Онда га истјерај, мушкарци не треба да се вуку по кући,
а ти дођи!
Остала ми је у ведром сјећању та одлучна жена која се
некако лако носи са животом. Све је код ње весело и једно-
ставно. Стан вам не ваља? Пређите нама! Подијелићемо што

256
имамо! Хоћете да се свађате? Зашто се не би свађали! Хоћете
да се волите? Зашто се не би вољели!
Познавао сам овакве жене, долазиле су мојој мајци, увијек
ведре, занимљиве, сигурне, најуравнотеженија створења на
свијету. Те обичне махалске жене су пронашле тајну спо-
којства, не тражећи је. Све их радује, ништа не изненађује,
не желе немогуће, добре су док им не станеш на жуљ, зубате
ако их повриједиш, оговарају али не завиде сувише, језичаве
су али ће помоћи свакоме у невољи, знају да је живот тежак
али не плачу због тога, и увијек ће ишчепркати понешто што
је у њему лијепо, а лијепо им је једноставно, бехар у башти,
кахвана брду, свадбено весеље у махали, разговори, дуги ра-
зговори, кад све говоре одједном, углас, најчешће проналазећи
у људима и стварима оно што је смијешно. Штедљиве су, јер
нису богате; знају за уживања, јер нису сиромашне. Оне су
као трешњин цвијет, развиће се само ако није ни сувише
хладно ни сувише топло. Ако су сиромашне, онда су мрачне,
неугодно зле, просте, чангризаве. Ако су богате, онда су хлад-
не, одвојене од свега, увијек у страху од отворене шале и от-
ворене радости, никад једноставно ведре.
И Тијану је затравила. Боже, како је добра, говорила је оду-
шевљено, како је весела, како је задовољна. Срећа даје Мах-
мут наишао на њу.
Тијана је друкчија. Сувише је рано осјетила бол, самоћу,
несигурност. И моја мајка је била друкчија, непрестано у ми-
слима за несигурним оцем.
Да ли сам случајно наишао на Тијану, или сам несвје-
сно ишао за мајчином сликом? Нисам знао, намирисао сам,
унутрашњим чулом осјетио, оно што се не може извана
видјети. Враћао сам жељено дјетињство, изгледа.
Махмутова жена је благослов божји, али не знам да ли бих
био задовољан да је Тијана као она. Можда би ми сметало кад
би била тако једноставна. Можда је Тијанина осјетљивост
знак и болест пуније мисли и живљег осјећања. Бол и мисао
одузимају нам безбрижан смијех.
Али, не вјерујем да Махмутова жена не зна за бол и за
мисао. Изгледа да има људи, мада су ријетки, којима ни бол
ни мисао не униште ведрину и једноставност. Чак их учине
бољим. Не знам како то постижу, а волио бих да сазнам.

257
 Зачудио сам се што је отворено упитала Тијану да ли нам
штогод недостаје. Кад је Махмут љут, кад му она не да за ра-
кију, он намјерно узме понешто од познаника, шта било, да
осрамоти и себе и њу, да јој напакости, и да је присили да од-
ријеши мараму с новцем коју крије у њедрима, јер би он све
потрошио. Тијана је рекла да нам ништа не недостаје, нити
овдје има шта узети. Махмутова жена је повјеровала, или
се правила да вјерује, али су њих дивје послије тога постале
нераздвојне. Једног јутра Тијана је рекла да иде Махмутовој
жени, остаће сат-два, и вратиће се у подне, да спреми ручак.
Зачудио сам се, помало ми је и криво. Ето, ја јој нисам до-
вољан, и узалуд сам обећавао и себи и њој да је нећу оста-
вљати саму. Она ће оставити мене. Одваја се, полако. Али је
ипак превладала разумнија мисао, да је тако боље, проходаће,
потребно јој је, испричаће се, разведрити, нешто ће радити,
и неће мислити на страх и смрт. Биће мање разлога за свађу.
А шта ћу ја радити? Желио сам да будем овако слободан,
а сад не знам куда ћу, ни шта ћу са слободом. Немам воље да
одем у кафану, људи причају увијек једно те исто, ја ћутим.
Да ходам улицама, као будала? Било би смијешно, сувише
залудно.
Да идем на ријеку, да гледам воду, није ми ни пало на ум.
Зато што пада снијег, зато што не осјећам потребу, зато што
ни од чега не бјежим. Нисам више празан, не знам какав сам,
али празан и пуст нисам.
Пале су ми на ум књиге, оне нису човјек сав већ оно што
је у њему најбоље, човјек одабраних тренутака. С тим живим
човјеком кога нема, можеш разговарати, можеш уживати, а
не мораш му се ни захвалити. Можеш се с њим свађати, а он
нема могућности да ти одговори ишта осим оно што је већ
написао. Можеш се поносити својом памећу, говорећи му
глупости, стрпљиво ће те саслушати. Можеш га оставити и
прећи другоме, неће се наљутити. Срдачно ће те дочекати,
ако му се вратиш, увијек спреман да почне разговор с тобом.
Нисма отишао на тај разговор, у библиотеку.
Сјетио сам се Мула Ибрахима, отићи ћу до њега, да видим
шта зна о Рамизу, да му кажем како код Шехаге нисам ништа
учинио, да говорим шта било, од овога свијета, не о вјечним
стварима, не данас, не могу без људи, а он ми је најближи, ка-

258
кав је да је. Помагао ми је док је смио, хтио је да помогне и кад
није смио, и није крив што није онакав каквог бих ја желио. И
више жалим што није друкчији него што се љутим.
У радњи сам затекао Шехагу Сочу и Мула Ибрахима у ра-
зговору који ми се учинио занимљив.
Шехага ми је махнуо руком, Мула Ибрахим ни то. Слушао
је шта Шехага говори, замишљен и озбиљан. Шехага се пре-
кинуо само за тренутак, да ме погледа, мало незадовољан што
сам упао у ово повјеравање, рођено из неког сагласја међу
њима, неке климе, неке потребе, а сад се треба прилагођавати
трећем. Али, изгледа да му је велика војска ријечи постројена
иза чела, и мора да их пусти, нестрпљиве су, досад је премало
рекао, и наставиће, због себе, не због Мула Ибрахима, не због
мене. Тражио је само разумијевање, или ћутање. Код Мула
Ибрахима ће наћи обоје. Ја ћу мирно ћутати.
Човјек жели моћ (рекао је, гледјаући у Мула Ибрахима,
који је пажљиво слушао). Зато што живи, што се креће, што
се судара с лудима. А жели да нешто остави из себе, да нешто
створи, да не би само битисао, као дрво. И изгледа му да је
нешто постигао, да је снажан и важан, да може много. Али
бог учини да одједном прогледа и види, не овим очима, већ
оним другим, видовитијим, да је само зрнце пијеска у не-
сагледљивој пустињи овога свијета, ситан и неважан коли-
ко и мрав у мравињаку. Да ли мрави желе моћ? Желе ли да
буду снажнији и значајнији од других? Имају ли својих брига,
мука, несаница, очајања? Не знамо, и не тиче нас се, сувише
су ситни за нас. Зар онда не би могао да постоји неко већи и
од нас, коме су безначајне наше бриге и невоље? Ми га не ви-
димо, јер је неухватљив за нашу мисао, осјетимо га само кад
нам се у нечему покаже његова воља. Ни мрав не види човје-
ка цијелог, због своје величине човјек и не постоји за мрава,
видјеће само прст, или гранчицу, ако му препријечимо пут,
осјетиће потрес ако растуримо мравињак. А човјек према
васиони ситнији је него мрав. И зашто би постојао само чо-
вјек и његов начин мишљења? Свијет је постојао и прије нас,
постоји и мимо нас, постојаће и без нас. Хоће ли свега неста-
ти ако сви људи помру? Неће. Све ће остати, и оно што знамо
и што не знамо, само нас неће бити. Много је тајни којима
се не можемо ни приближити, а камоли их разјаснити. А мо-

259
жда је највећа тајна смрт, тајна и ужас. И кад не мислимо на
њу, она мисли на нас. Сачекује нас на неком ћошку, увијек
неспремне, и све што је било, више није. Узалуд смо прошли
овим земаљским путем, узалуд се надали, узалуд туговали
због губитака, узалуд се радовали због успјеха, све узалуд.
Смрт чини бесмисленим и живот и оно што се у животу ства-
ра. А иза те страшне коби, непозната тама. Знаш крај, а не
знаш ништа о њему. Помирити се с њим не можеш, а ништа
не можеш измијенити. По нашој вољи то се не дешава, јер би
мало ко хтио да умре, већ по некој свемоћној вољи о којој
ништа не знамо, осим да је неумољива и до краја досљедна,
можда је неки свеопшти дух, нимало сличан нашем, а неса-
знатљив, јер је ван нашег искуства. Ако га не можемо сазнати,
не значи да га нема. Он га не замишља по људској слици, већ
као наднаравну снагу, и наднаравни ум, који хладно равна
видљивим и невидљивим свијетом. Узалудно га је молити,
узалудно преклињати, јер његове мјере и разлози нису људ-
ски, а какви су, не можемо чак ни наслутити. Ето, и сам каже:
он и његов, јер не знамо шта је, нити је наш језик способан да
изрази оно што наша мисао не може докучити. А ако је тако,
а сигурно јест, немогуће је замислити да тај свемирски дух
игра недостојну игру с људима, пуштајући их да протрче кроз
живот, долазећи из ничега и неповратно одлазећи у ништа.
Било би то бесмислено траћење толике снаге. Много је вјеро-
ватније, и логичније, и мање увредљиво, да је тијело смртно
а душа бесмртна, душа је дјелић свеопште свемирске енер-
гије, поклоњен нам, привремено уступљен, на рођењу, која ће
живјети својим непознатим животом и послије смрти тијела,
или ће се уселити у новорођенче, да настави своје вјечно кре-
тање. Ни кап воде се не губи, само се мијења, како се може из-
губити све човјеково? Мора бити да живот постоји по неком
вишем начелу, а не само по бесмислу, по злу, по лудилу!
Слушао сам не вјерујући својим ушима. Па то је коначан
слом овог на изглед снажног човјека! Он више не вјерује
својим очима, ни своме разуму, ни своме искуству, не вјерује
себи ни људима, нема више снаге да се носи с болом који га
гризе. Је ли то због синовљеве смрти, и због немоћи што није
могао да га спасе од несреће? Сувише му изгледа сурова, су-
више бесмислена та смрт, и тражи јој разлог у вољи изван и

260
изнад наше, а себи утјеху у неизбјежности онога што се деси-
ло. Сувише је поносан да би се признао пораженим од људи.
Нека то буде од богова, од свемирског духа, од ма чега не-
схватљивог! И то је сурово, али је у склопу неког дешавања
које има своје законе и своју сврху коју не можемо открити. А
ако је тијело његовог сина и мртво, душа је неумрла, и та зла
погибија је само неважан трен у вјечном трајању, помињаће
је с подсмијехом кад се њихове душе сретну!
Да смо сами, да је то само мени говорио, не знам шта
бих му рекао. Можда бих, ужаснут, клекнуо пред њега, пре-
клињући га да само сачува разум. Или бих, плачући, сагао
главу пред његовом муком. Већа је него што сам мислио.
Али није говорио мени, ја сам само случајно слушалац.
Хоће ли Мула Ибрахим штогод рећи, или ће оћутати. Јер, шта
се може рећи на ово очајање које тражи утјеху изван људске
логике?
Док је Шехага откривао своју крваву муку, говорећи на из-
глед мирно, Мула Ибрахим је слушао оборене главе, као да
спава. Али кад је почео да говори, видио сам да је пажљиво
слушао. Али ме и он изненадио. Према ономе што сам знао,
изгледало је као да су један другоме позајмили своја схва-
тања, и Мула Ибрахим се служио ријечима које сам могао
очекивати од Шехаге, а Шехага ријечима које су, по моме
мишљењу, могле бити Мула Ибрахимове, Један, моћан, гово-
рио је о немоћи људској; други, немоћан, говорио је о човје-
ковој дужности да остане човјек! Шта је ово? Један је блажио
своју несрећу, тражећи јој виши смисао који неће прихвати-
ти, други је одрицао своју слабост, хвалећи мушку храброст,
коју неће примијенити!
Тужно је то њихово одрицање себе.
Мула Ибрахим се сложио са Шехагом, да људи желе моћ,
и то није ништа ружно. Кад тога не би било, повећала би се
биједа овога свијета. Покорни, утучени, помирени са својом
невољом, свачије су робље. Није иста свака жеља за моћи.
Једно је жеља да се влада људима, да се они окоре, да се иза-
зове страх, да се натјерају на дјела која никад не би учинили
без присиле; то је захтјев за ћутањем, за послушношћу без от-
пора, по праву нечије силе. Таква жеља за моћи је неморална,
она понижава и насилника и угњетеног. Јадан је онај који је

261
то осјетио на себи. (Говори ли он то о себи и о мени, он је по-
нижен туђим насиљем, ја сам оштећен његовим понижењем?
Он жали, он се брани, он оптужује!) Сасвим је друкчија жеља
за моћ која се састоји у помагању људима, која побјеђује љу-
бављу, која подстиче на споразумијевање. То је велика моћ,
којој би се могли научити сви људи, и која би зло учинила
немогућим. С таквом моћи човјек није зрно пијеска, није не-
важан. Не може да говори о томе постоји ли неко врховно
биће, можда и постоји, али је сигуран да наше људске ствари
нико неће уредити ако их не уредимо ми сами. Чекати спас и
тражити утјеху у некој наднаравној сили, што људи узалудно
чине хиљадама година, значи, у ствари, признати своје без-
нађе, и не учинити ништа да буде боље међу људима. Свијет
је постојао прије људи, постојаће и послије људи. Али, шта
се то нас тиче? Нека о томе брину бића која ће тада живјети.
Ми своју бригу не можемо препустити никоме, и морамо се
учити моћи љубави, да од живота не створимо мучилиште.
Што се тиче душе, и он је мислио о томе, јер се тешко отети
страху и неспокојству због кратког живота и због нестанка у
непознатој тами вјечности. И размишљајући, учинило му се
да постојећи ред човјековог раста и развитка није праведан.
Човјек се рађа као невино дијете, које не зна ништа о себи, о
свијету, о гријеху, о понижењу, о престижу, све му је ново и
свјеже, све му је дивно, јер му је духовни живот неразвијен.
Послије, живећи, стиче искуство, веома дуго, веома напорно,
и чим потпуно сазри, јавља се мисао о смрти. Умире слаб, из-
морен, очајан, притиснут мислима о кривицама које је себи
натоварио на врат, незадовољан због оног што је у животу
учинио, јер то најчешће није желио, незадовољан због оног
што није учинио, јер је то само желио а није се усудио, из-
безумљен због бесмисла иза себе и непрозирне тајне испред
себе. Смртно уплашен, без ослонца који би му могла дати
само увјереност да је живио једино по одлукама своје чисте
савјести, очајнички мисли о вјечној души, о трајању без прес-
танка, о могућности да негдје и некад нађе ипак неки смисао.
Тако завршава неславно, потпуно дотучен. А колико би боље
било да се рађамо као старци, да полако постајемо средовјеч-
ни, постепено заборављајући првобитни страх од смрти, па
ослобођени младићи, довољно лакомислени да ни о чему не

262
мислимо сувише озбиљно, па безбрижна дјеца, а да умире-
мо као новорођенчад, не знајући ништа ни о чему, чисти као
заметак. Каква би то дивна и слободна смрт била! Али кад
не може бити тако, спас је у освајању љубави и човјечности.
Тако се лакше живи, и лакше умире. Не тиче га се шта ће с
њим бити послије смрти, хоће ли душа иструнути заједно с
тијелом, или ће се повући да се одмара и да ужива, беспосле-
на, или ће, натруњена и упрљана, бити поклоњена неком
новорођеном дјетету, што би била велика неправда према
чистом створу. Али га се тиче, и веома му је стало до тога,
да послије његове смрти остане међу људима, или макар код
једног човјека, чисто име и лијепа успомена. Тако би сигурно
продужио своје кратко трајање. Та жеља обавезује човјека и
за живота, да не чини зло, а понекад да учини и добро. Мисао
о вјечној души не обавезује нинашто, јер се о томе брине нека
виша сила, ма шта човјек радио и ма како живио, па ће се и
душа окорјелог злочинца уселити у тијело безазленог ново-
рођенчета. Мисао о човјечности је правичнија и људскија. А
кратак живот му не смета, само ако је чист; ако је прљав, само
је више зла. Шта би и са дужим живљењем? Шта би с бесмрт-
ношћу? То је највећа несрећа која би људе могла задесити.
Ахасвер2 је најнесрећнији међу свим људима. Згрози се кад
помисли на живот без свршетка, без коначног смирења, без
страха али и без радости, без љубави јер је бесмислена у том
трајању без краја. Управо страх од смрти даје љепоту свим
стварима, свему што доживљавамо. Треба све проживјети,
освајајући радост чистог живота и љепоту љубави према љу-
дима, у овом кратком прелету између двије тајне.
– А гдје су ти људи? – упитао је Шехага силовито. – Ови с
којима живимо, гори су него вукови. Растргаће те само ако
посрнеш.
Мула Ибрахим је одмахивао главом, не слажући се са Ше-
хагом.
Нису сви људи такви. Зли су испредњачили, сувише се
виде и осјећају, зато мислимо да су сви такви. А нису!
2
Ахасфер – старозаветни облик имена персијског краља Ксеркса.
Касније је овим именом називан и Вечити Јуда, човек кога је бог про-
клео да се не може смирити, вечно мора вечито лутати.

263
 Онда је погледао на улицу. Два његова помоћника полако
су шетала испред радње, с товаром снијега на глави и раме-
нима.
Због Шехаге их је послао из радње, због мене није хтио!
Све што учини, супротно је ономе што је говорио. Зашто је
онда говорио? И он и Шехага? Да ли људи признају и цијене
оно што им недостаје? Да ли варају друге, или себе? Или им
је мисао подијељена на оно што се жели и оно што се мора?
Овако као што је говорио, Мула Ибрахим је сигурно же-
лио и да живи, а онда се све испријечило испред његове жеље,
и у души је остало само празно сјећање на себе некадашњег,
с добрим намјерама, сачувано у ријечима које неће никад
постати дјело. Али и ово што је остало, лијепо је, иако руше-
вина. Не знам чије је мисли износио, али су ми се учиниле
вредније од свега што сам икад чуо, мада сам с нелагодном
сумњом мислио, како кукавичлук и човјечност могу живјети
у истом човјеку.
Извинивши се, Мула Ибрахим је изашао на улицу, да по-
разговара са својим помоћницима, да их још за неко вријеме
одстрани од радње.
Шехага је гледао за њим замишљено.
– Нема права. Паметан је, али нема право.
– Мени је сасвим блиско ово што је говорио.
– Зато што немаш искуства. Да знаш живот као што га ја
знам, да боље познајеш људе, не би тако говорио. Зашто он
тако не живи?
– Богзна шта га је сломило.
– Ти за сваког имаш оправдање.
– Како сте почели овај необични разговор?
– Дошао сам због тебе, да те опет прими. Па сам заборавио.
Не знам зашто сам почео овај разговор. Случајно. А можда и
није случајно. Некад човјек осјети потребу да говори о ономе
што не зна.
Дошао је због мене, а у разговору су се од мене прилично
удаљили! Драго ми је што је мислио о мени, али бих волио да
ме није заборавио.
– Зар није паметније бринути се о стварима које знамо?
Одмахнуо је чврстом уском главом: доста му је оног што
зна, на главу му се попело. Али његове хладне сиве очи нису

264
одлучне као његов покрет. Замишљено су загледане у свој
ненадокнадиви бол, не одваја се лако од свог искуства и од
земље. Зашто је онда онако говорио? Је ли желио да своју не-
моћ, неопростиву пред другим људима, оправда вољом јачом
од људске? Али ако се не може помирити с људском сурово-
шћу, како може прихватити неку другу суровост, непознату?
Зар само зато што је непозната и недохватна? Личио ми је на
изгубљеног страдалника, на тешког болесника који је изгу-
био вјеру у љекаре, и тражи спас у гатању. Невоља је што има
сувише здравог разума, да би повјеровао у чудо. А неће да
прихвати лијек, о којем је говорио Мула Ибрахим, да се по-
мири с људима, да као закон призна љубав, не мржњу. Чини-
ло му се да је лакше за кривца признати бога него људе, али
ће у његовом силовитом срцу остати мржња и на бога и на
људе, и остаће бол за сином, и бијесно чуђење због несхва-
тљиве судбине.
Не знам је ли очекивао да му нешто кажем, али сам био
сувише збуњен да бих ишта рекао. Непрестано откривам да
никако не могу да откријем људе. Оно што кажу, није оно што
чине, да ли је оно што мисле? Можда то ни они сами не знају.
и шта бих му могао рећи што он не зна, с чиме се није мучио
у многим бесаним ноћима? Ћутао сам и због његових руку,
стегнутих у грчевит сплет прстију. Он не размишља, он се
мучи.
Жалио сам га и чудио се како је његова туга устрајна. Зар је
вријеме није нимало ублажило? Или је учинио нешто нажао
сину за живота, и синовљева смрт га је заувијек онемогућила
да исправи кривицу. Ако је тако, онда је овдје на земљи са-
знао за пакао.
И док сам ћутао, размишљајући да ли је коначна несрећа
или неостварена племенитост што људи непрестано питају
како треба живјети, у радњу је ушао човјек који је живио,
не мислећи о томе. Осман Вук. Ушао је с Мула Ибрахимом,
насмијан, стресајући капом снијег с рамена.
– Пада! – рекао је весело, као да то нико не види, и као да је
то најљепша и најважнија ствар на свијету. И као да је срећан
што може некоме саопштити радосну вијест коју је донио, ос-
мјехнуо се Шехаги:

265
 – Једва сам се сјетио да те овјдје потражим. Имам нешто
да ти кажем.
– Кажи!
– Волио бих насаму.
Шехага је пренио поглед с њега на нас, намјеравао је да
буде великодушан и да покаже како пред нама нема тајни,
али је та племенита мисао била краткотрајна. Опет је сав од
свога свијета.
– Опростите! – рекао је, осмјехнувши се, и изашао с Осма-
ном пред радњу.
Устао сам, њихове тајне ме се не тичу, разговор настави-
ти нећемо, вријеме је да пођем кући, сачекаћу Тијану, ако већ
није дошла.
Али је Шехага отворио врата и позвао ме напоље.– Да
чујеш ово! Реци му, Османе.
Осман се није зачудио, сигурно су се тако договорили, и
испричао како му је малоприје дошао Зајко, мејханџија. Ушао
му, вели, у мејхану Авдија, син Омера Скакавца, мало пијан,
па и ту попио, и почео се хвалити да зна ко је отео Рамиза
из тврђаве. Срећом, у мејхани је био само Мујо Душица, ха-
мал3, уливао је у себе ракију од јутрос, па није знао ни сâм
шта говори, а камоли шта говоре други. Зајко је дао Авдији
још пића, и сад спава у мејхани, Мују Душицу је некако из-
гурао, он је мислио да га то жена изгони из куће па се није
бунио, момку је наредио да чува Авдију и да никог у мејхану
не пушта, а он је пожурио да каже Осману.
– И ето – рекао је Шехага мирно – ако младић заиста што-
год зна, могло би бити гужве. Требало би јавити старом Оме-
ру Скакавцу, а не знамо кога да пошаљемо. Да Осман иде,
није згодно, Зајко не може, због мејхане а и не тиче га се, а не
би било паметно да увлачимо друге људе.
Увриједило ме што са мном играју жмурке. Ријешили су
да то ја учиним, али да тобоже сам одлучим. А и прича ми је
непотпуна, нешто крију од мене. Зашто је Зајко дошао баш
Осману? Али свеједно, учинићу што очекују, мислили би да
се бојим. Показаћу им да се не бојим.
3
хамал – носач.

266
 А бојим се. Срце ми је задрхтало кад сам се одлучио. И
можда сам баш зато рекао:
– Отићи ћу ја.
– Знам. На Бјелавама.
– Добро би било да идеш одмах.
– Зашто је Зајко дошао баш Осману? – упитао сам изнена-
да, ни тренутак прије тога не знајући да ћу то учинити.
Шехага се насмијао:
– Мислио сам да нећеш примијетити ту празнину у причи.
Авдија је рекао да само он и Осман Вук знају ко је извршио
отмицу.

Насмијао сам се и ја:

– Празнина је повелика. И шта да кажем?
– Нека оду по Авдију. И нека га уразуме. Иди слободно. Не
бих тебе слао да је опасно.
– Зар изгледа да сам се уплашио?
Играо сам јунака, што заиста нисам био, али ме више није
страх. Они су помогли Рамизу, ја ћу помоћи њима. Није мно-
го, није ни мало.
– Не жури. Прави се да шеташ – посавјетовао ме Осман.
Да ли ћу на сокаку срести сердар-Авдагу? Није га било,
срећом. Чини ми се да ми тајна, коју носим у мозгу, вири из
очију, да је њена сјенка на моме лицу, да је откривам поло-
жајем тијела и друкчијим ходом.
Држали су ме на одстојању, све кријући од мене, сад су от-
крили нешто од тајне, јер сам им потребан.
А снијег је падао предано, као и све што се чини у почет-
ку, лијепио се за моја рамена, китећи ме бијелим крпицама, и
хладећи мој нос и моје узбуђење.
Јесу ли Шехага и Осман све свршили преко других?
Неко је сигурно отишао до старог Омера Скакавца, пред-
ложио му да са синовима изврши отмицу, погодио се за на-
граду, послије му исплатио новац. Сад ја уклањам могуће не-
згодне посљедице.
Али, ко је разговарао с диздаром?
Са Скакавцима је лако, то је за њих посао као и сваки дру-
ги, можда чак и једноставнији од крађе коња у Посавини и
Мачви, што им је, изгледа, главно занимање. Могли су при-

267
стати или не пристати, и све би се свршило на томе. Они не
воле ни дуге ни кратке разговоре с влашћу.
Али ко се усудио да диздару помене издају посла који
врши? Да је диздар одбио, тај непознати не би добро прошао.
Сигурно би се нашао у лагуму с Рамизом. Ма ко био, морао
га је добро познавати, да га не уплаши опасним приједлогом.
Је ли то учинио Осман, који би био спреман и да убије, ако не
би успио у преговорима? Или сам Шехага, чије би одрицање
било јаче од диздареве тужбе? Или неко трећи, кога никако
нисам могао да замислим, нити сам му видио сличног међу
познатим људима. Тај би морао имати особине које је тешко
наћи заједно, честитост, да му могу вјеровати као себи, муд-
рост да зна прићи диздару а да га не уплаши и не одбије, не-
устрашивост, да се не боји посљедица због могућег неуспјеха.
Ко је тај човјек?
Да су мени случајно понудили, одбио бих и помисао да
разговарам с диздаром. Не бих се у то упустио ни по коју
цијену, чинило би ми се да потписујем своју смртну пресуду.
Ово смијем, заиста није опасно, долазим као случајни про-
лазник, измамио ме први снијег, изручићу туђу поруку, као да
не знам о чему говорим, не могу бити сумњив ни по чему, чак
и кад би се сазнало. Ето, сваки посао нађе човјека по својој
мјери. Моја мјера је ситна, као и посао који вршим. И више
ми не треба.
Старог Омера Скакавца сам угледао одмах, с улице, вила-
ма је скидао сијено са стога, висок, мршав, жилав, раскопча-
не кошуље, голих прса, огрнут кожухом који му је сметао у
послу, па га је одмјереним трзајима набацивао на рамена.
Два момка, сигурно синови, односили су сијено у стају, из
које се чуло рзање коња и немирно ударање коњских копита.
Старац ме хладно погледао оштрим црним очима, кад сам
му пришао, очима опасним и неповјерљивим, пријетећим
као врх ножа, не бих волио да станем пред њих кад плану, кад
из овог жара, под бијелом настрешницом густих обрва, букне
пожар. И све је на њему на опрезу, као и очи, згрчене руке
којима је обухватио виле, у широк трокут растављене жилаве
ноге, истурена кошчата брада, стиснуте усне.
Није упитао зашто сам дошао, шта желим, кога тражим,
чекао је, а одредиће се кад ја кажем своје. Ако буде неважно,

268
значајно, опасно, све ће дочекати једнако, и учиниће оно што
му је најкорисније.
Злокобно је то његово ћутање. Док не кажем, ја сам му не-
пријатељ. Зато сам проговорио неупитан, истресавши у јед-
ном даху, Зајкову и Османову поруку.
Стари Скакавац ме саслушао с истом пријетећом мир-
ноћом, само му се између бијелих вјеђа указао оштар усјек, и
љутито позвао синове.
Истрчали су из стаје, с вилама у рукама, и гледали у мене
пријетећи.
– Узмите коња, доведите ону будалу из Зајкине мејхане.
Напио се, свашта прича.
Синови су се одмах окренули, очевидно разочарани што
ја нисам кривац, и ушли у стају, по коња, а старац је наставио
да извлачи сијено испод снијега. Није ме ни погледао, ни за-
хвалио, разговор је завршен, ја сам учинио своје, он своје, и
то је свршено. Сад могу да идем.
И отишао сам, промрмљавши поздрав, који он није ни чуо
ни очекивао, пошао сам натрашке, да му баш одмах не окре-
нем леђа, збуњен старчевом ћутљивошћу и непријатељским
погледом којим ме почастио прије него што сам се окренуо,
узнемирен као да сам био у разбојничкој шпиљи.
Одахнуо сам кад сам изашао на сокак. Нека ме бог спасе
сусрета с овим Скакавцима на уску путу у густој шуми. Не би
било потребно да извуку ножеве, умро бих од страха, избо-
ден њиховим страшним очима.
С каквим се гадним људима Осман морао удружити, да би
спасао доброг човјека!
Зар без насиља нема ни добра?
Аратос4 вас било, сањаћу вас као страшила! Хвала богу што
немам никаквих важних послова, па не морам да се виђам ни с
овим ни с другим Скакавцима.
Нека ми само поживи мој јадни добри Махмут кога се ни
мачка не боји.

4
аратос – проклет да си.
 15. ОТАЦ И СИН
А оно што се десило три дана након те посјете, увјерило ме
да свако треба да се држи своје стазе, да не скреће на туђу. Не
знам, додуше, која је стаза моја, али знам која није.
Авдија Скакавац, најмлађи Омеров син, умро је изненада,
и данас му је сахрана. Није боловао, био је здрав као ждрије-
бе, заковрнуо је напречац, отрован пићем на које није нави-
као.
Отац и браћа су га сами опремили, окупали, увили у плат-
но, и позвали тројицу хоџа да му читају молитве за душу. Дан
и ноћ је стари Омер престојао над мртвим сином што је, по-
кривен бијелим чаршафом, лежао опружен на средини собе.
Осман ме позвао да заједно одемо на џеназу, пред Бегову
џамију. Он ми је и испричао све о Авдији.
– Па они су га убили – рекао сам ужаснут, сјетивши се уби-
лачког погледа Омера Скакавца.
– Не вјерујем. Можда је заиста умро од прекомјерног пића.
Али начин како одбија моју сумњу није увјерљив. Чини то
реда ради, не залажући се много.
Не, убили су га, сигурно, то и Осман зна, чак ме својим
причањем сâм навео на ту мисао. Сад говори оно што треба
да се каже.
Тукли су га, да му утјерају памет у главу, а истјерали су му
душу из тијела, не желећи то. Њихова дивљина, страшна и
без Авдије, постала је још страшнија због Авдијине глупос-
ти. А младић је тешко погријешио, прекршивши њихов закон
ћутања, који их штити као зид, који је њиова тврђава. Нису
вољели да се хвале својим дјелима, нису тражили признање
за њих, нису пуштали глас о себи. Авдија је проговорио, и
довео породицу у опасност. Хтјели су да га уразуме, да запам-
ти, да више никад не говори што није за говорење, да нау-
чи, једном засвагда, да је сигурност породице светиња. А кад

270
су закључили да су га ударцима довољно уразумили, јер ту
ријечи не помажу, кад су се сложили да му је засад доста те
тврде поуке, а тешко је знати шта је за њих доста, кад су га
пустили да се испава, Авдија је заспао заувијек, излијечен од
неразумности, поучен да никад више не проговори ништа,
уразумљен да породицу не доводи у опасност.
Убили су га, а ја сам им однио вијест о његовој кривици.
Онда сам ја крив за његову смрт!
Запрепастила ме та мисао, забола ми се у срце као нож,
толико обеспокојавајућа, да сам одмах почео страсно да се
браним.
Нисам крив!
Зар сам могао знати да постоје такви људи! Зар се због
своје сигурности може убити син и брат? Могао сам поми-
слити да ће га изгрдити, да ће му запријетити, да ће га удари-
ти, али ово ми ни у најтежој грозници не би могло пасти на
памет. А онда, у свему томе ја сам неважан, отишао би неко
други да нисам ја, и све би било исто.
Нисам крив!
Нисам крив, понављао сам усплахирено, ништа нисам
крив. Али сам непрестано мислио на младића, кога су браћа
и отац, пијаног, тукли, газили ногама, избезумљени у бијесу
због неопростиве кривице. Или су сачекали да се ујутро про-
буди, онда су га изгрдили, он је можда рекао нешто што их је
огорчило, и почели су да врше своју породичну правду.
Шта се дешавало у некој затвореној соби, у неком мрач-
ном подруму, у њиховом мозгу, у њиховој души? Вјероватно
је ћутао, јер и он је Скакавац и то га је дотукло, није хтио да се
покаје, могло је изгледати да још пркоси. Можда је и пркосио,
умирући. Је ли био свјестан сваког ударца који му је грчио
утробу и раскидао жиле, је ли видио закрвављене очи које су
га пекле ватром? Можда се зато није покорио ни замолио за
милост.
Болесно сам замишљао скршеног младића, кога је унутра-
шње крварење давило, како посљедњим остацима снаге при-
влачи прибијену руку да би заштитио главу, надајући се још
нечему. Или се не надајући ничему. Или не мислећи ништа.
Или мислећи да је право што чине с њиме, и зато је ћутао,
то је њихова породична ствар, зато не треба ни јаукнути, да

271
нико не би чуо. Ово се тиче само њих, и никога више. И он, и
отац, и браћа били су у власти закона јачег и важнијег од њих.
А можда је то и побуна младићева против суровости тог
закона? Све је исто, у малим и великим заједницама.
Мучно ми је од тог замишљања, од мноштва ужарених
слика, покрета, ужаса, крви која се лијепи за полуделе песни-
це, костију које се нечујно крше, силовитог дисања од напо-
ра и од муке, све до потпуне тишине којој је име смрт. А још
ми је мучније што сам тим замишљањем отежавао осјећање
своје кривице. Узалуд је моја узбуњена савјест викала да би
се десило и без мене. Десило се са мном, и више то не могу
измијенити ни заборавити.
Какав је ово живот, какав свијет, у којем чиним зло, и кад
мислим најбоље!
А чиним зло и кад ништа не чиним, остављајући и зло и
добро на миру. Чиним зло и кад говорим, јер не кажем оно
што би требало. Чиним зло и кад ћутим, јер живим као да ме
и нема.
Чиним зло зато што живим, јер не знам како да живим.
Случајно присуствујем животу, и све што учиним, није
моје.
Убио сам човјека зато што сам се помакнуо, зато што сам
ријеч рекао. Не познајем га, никад га видио нисам, а знам, ја
сам крив што га никад видјети нећу. И не питам се о њему,
зашто је повриједио закон породичне тврђаве, је ли му доја-
дило ћутање, је ли желио да побјегне, је ли желио да каже о
себи нешто лијепо, важно, сувише је млад, потребно му је не
само дјело, већ и ријеч о дјелу, можда само ријеч о ма чему
своме. Питам се о себи, зашто сам пристао да се умијешам
у туђи живот, не мислећи ништа, у жељи да покажем хра-
брост коју немам, и да будем донекле једнак с људима с који-
ма једнак никада не могу бити. И питам се, шта сам то рекао
што је толико разгњевило старог Омера, је ли ми измакла
нека оштра ријеч, је ли изгледало да сам огорчен због по-
ступка младићева, је ли било штогод увредљиво у неком моме
покрету? Не, ништа од свега тога није било, био сам смушен,
помало уплашен, помало увријеђен што ме старац гледа као
непријатеља, што ме једва слуша, мислио сам на себе, не на
оно што говорим, не на младића о коме говорим. И то му је

272
била пресуда. Зато што сам рекао, свеједно како. Зато што
сам дошао, свеједно зашто. Зато што сам стао на туђу стазу.
Осман је нешто причао, не знам шта, смијући се, као и
увијек, док смо ишли према џамији. Ја сам гледао у сњежну
пртину и мислио о својој кривици. Снијег није више чист и
лијеп, претворио се у ружну лапавицу, примјећујем то успут,
несвјесно, из ашчиница1 се осјећа тежак мирис масла од којег
једва дишем, Османов смијех ми личи на ругање мојој муци.
– Молим те, престани да се смијеш!
Осман се искрено зачудио:
– Шта ти је? Шта ти смета мој смијех?
Нисам одговорио, љут на себе. Зар ми већ смета и кад се
људи смију?
Зачудо, није се наљутио. Упитао ме весело?
– Рђаво си расположен, изгледа? Личиш на кисели кра-
ставац.
– Мани ме, змија би се отровала кад би ме ујела.
– Видим, само не знам зашто. Да се ниси посвађао са же-
ном?
– Ма какво свађање!
– Или те боли стомак? Појео си нешто тешко, и сад те
мучи.
– Није ни стомак. Мислим на јадног младића коме идемо
на џеназу.
– Зашто би на њега мислио, молим те?
– Да нисам отишао старом Омеру Скакавцу, можда би
младић још био чив.
– А то ли је! Е, знаш, не љути се, али ти си заиста луд. Да
ниси отишао ти, отишао би други.
– Онда ја не бих био крив.
– Замисли ти, молим те, Шехага ми, онда, каже за тебе: –
Није он за тај посао. Зашто не би био, велим ја. Можемо и
неко дијете послати, а камоли њега. А видиш ти, Шехага је
имао право. Заиста ниси низашто!
– Камо среће да сте дијете послали. Ништа не бих знао, и
не би ме гризло кајање.
1
ашчиница – народна кухиња.

273
 Осман ме гледао сажаљиво, као малоумника, као разма-
жено дериште, које о животу ништа не зна. Престао је да се
смијеши, ухватио ме за раку, окренуо према себи, и рекао
грубо:
– Е сад ја теби да кажем! Ништа не би знао, велиш? Јеси ли
баш сасвим сигуран? Да ниси јавио старом Омеру, јавио би
други, и све би било исто, само би ти био чист, све би знао,
само те не би мучила твоја измишљена кривица. Али да ни-
ког нисмо нашли, или да смо нашли кривог човјека, који би
се уплашио и отишао сердар-Авдаги умјесто Омеру Ска-
кавцу, шта би се онда десило? Хајде, мућни мало том својом
препаметном главом! Ево шта би се десило: луди Авдија би
био затворен и сигурно мртав, као и сад. Затворили би и Ос-
мана Вука, који се сад смије, а не би му било до смијеха да се
то догодило. Затворили би можда и Шехагу Сочу, зато што те
послушао, и спасао твог пријатеља. Па Скакавце, сву тројицу.
Затворили би, не дај боже, и тебе, јер под мукама човјек може
и да не зна шта говори и кога помиње. И колико је мртваца
могло бити? Прилично, богами, јер кад се несрећа закотрља,
не зауставља се лако. А закотрља се због ситнице, што изабе-
реш кривог човјека за неважан посао, рецимо. Овако, само је
један мртав, ничијом кривицом, ничијом! Десило се, као да га
је вода однијела, загазио је мало дубље, и однијело га. Је ли ти
сад мало бистрије?
Ћутао сам. Груба стварност може да буде врло убједљива.
– Ето, тако ја мислим – рекао је, и опет се насмијао. – А
ти своје безмудно преклапање окачи о неку ствар. Хоћемо ли
да уђемо? И не буди ни тужан ни весео на џенази, већ онако,
као бајаги озбиљан. На младића не мисли, тако му је суђено,
а ако ћеш право, боље овако него друкчије. За њега горе, за
нас боље.
– Како да не мислим?
– Лако. Мисли на своју лијепу жену. Баш је лијепа!
– Опет ти!
– Зашто? Разговарамо. А рећи ћу ти искрено, да нисмо
пријатељи, отео бих ти је.
Намрштио сам се, као да ме убо ножем.
– Аја ћу теби рећи, једном заувијек: не волим такве разго-
воре.

274
 – Ни ја – насмијао се Осман пригушено, јер су људи улази-
ли у џамијско двориште. – Хоћу само да те наведем на друге
мисли, да заборавиш младића. Боље да мислиш о живој жени
него о мртвом Авдији.
Ништа му не можеш, удари те и помилује, наљути и сми-
ри, све у једном трену. Он је ведри сотона, без срца а блиста-
вог ума, тачан и хладан као сат. И бездушан, као сат.
Испред џамијског дворишта стајао је бајрактар Мухарем,
и просио, не пружајући руку, ништа не говорећи. Пипнуо сам
се за џеп, иако сам знао да немам ништа, и замолио Османа
да ми позајми нешто ситног новца. Извадио је, не бројећи,
пуну шаку.
– Дај бајрактару.
Пружио му је, и Мухарем је узео, не захваливши.
– Стари јазавац! – рекао је Осман весело, кад смо ушли.
Може ли га ишта дирнути? Зар је неосјетљив и на овакву
неправду?
– О коме то говориш?
– О бајрактару Мухарему.
– Зар ти није жао човјека ни кад је у невољи. Није он крив.
– Па јест, оставили су старог јунака на улици. – Зар је то
смијешно?
– И присилили га да под старост проси. Да не умре од гла-
ди. – Азар није тако?
– Па није, брате, није, шта се чудиш? Није. Шехага му сва-
ког мјесеца даје више него што му треба.
Изненадио сам се.
– Чуо сам да проси из ината, јер није добио што је тражио,
а за ово нисам знао.
– Тачно, из ината. А да је добио, био би као и други. Можда
и гори. Сад ћути, почело је.
Стали смо на крај реда што се створи иза хоџе и мртваца
на каменом постољу испред џамије. Док је хоџа изговарао мо-
литве, мислио сам о Осману.
Је ли свијет како га он види, једноставнији или сложенији
него свијет како га ја видим? Изгледа да је сложенији, јер он
зна да свака ствар има лице и наличје, привид и суштину,

275
кору и срчику2. За мене је бајрактарева прошња његова не-
срећа и наша срамота, за Османа је то старчев хир и ситни-
чава освета. Ја све видим као коб и неспоразум међу људима,
чему нема лијека. Он све смјести у људске оквире и људске
мјере, не дајући предност ни невољи ни насиљу? Невоља је
оно што се мора, насиље оно што се може. Код њега се да и не
толико мијешају да их једва разликујеш, зло и добро су род
рођени и често иду подруку, казна и кривица су моћ и немоћ,
живот је занимљиво рвалиште у којем једни падају, други
побјеђују, не зато што су глупљи или паметнији, већ што су
једни неспретни, други лукави. Неспретне не треба жалити,
били би сурови као и они други, само кад би их случај или
срећа бацили некоме на леђа. Не треба се узбуђивати ни због
чега, и најбоље се свему смијати, и пазити да не дођеш под
жрвањ. Ако нећеш одозго, причувај се да не будеш одоздо,
и живи како ти је воља. Он не мрзи људе, само их не узима
озбиљно, помало их презире, живот проведу у свађама и бри-
гама, као лудаци.
Ова површна филозофија, која ме одбијала и привлачила,
чудно је спајала необавезност и велико познавање људи. Код
мене су се, опет, некако спојили осјетљивост за сваки чин, и
велико непознавање људи. И мислио сам једноставније него
Осман, поред све његове површности. Код мене су не и да
љето и зима, добро и зло су двије разне стране свијета, казни
има више него кривица и нису ни у каквој узрочној вези, жи-
вот је жалосно разбојиште у којем су крвници малобројни,
жртве многобројне, дижу се безобзирни, падају слаби, и све
је толико жалосно да је најлакше плакати и не мислити.
Моје мишљење је малодушно и слабачко, нерихватљиво
за човјека који дјелује; његово је сурово и себично, непри-
хватљиво за човјека који мисли. Шта је онда прихватљиво?
Рамизово? Његов став ми је најближи и најдаљи, јер је нај-
несебичнији и најопаснији, али о њему сад нећу да мислим.
У том мучаљивом смушеном претурању по себи, пречуо
сам старе молитве које знам, које свако зна, а добре су за сва-
ког новог мртваца, јер је свачији крај исти, и иста је милост
која се тражи од бога. То увијек иста људска судбина и увијек
2
срчика – срж у биљака.

276
исто кукање за опраштање гријеха, и чини спроводе толико
заморним. А кад са хоџа окренуо према нама, и почео да пита
какав је био овај мртвац, је ли за живота био добар и поштен,
и је ли заслужио царство небеско, ја сам се тргао. Погледао
сам старог Омера Скакавца, видио сам га са стране, избра-
здано лице му је оштро и затегнуто, бијеле вјеђе наднесене
над упале очи, као крила неке бијеле птице. Шта сад мисли
дак ми одговарамо да је мртвац био добар и поштен човјек?
Је ли му се стегло срце, или ни сад не да тузи да му приђе?
Дигао је главу, бори се са собом, или пркоси болу, а онда му
је глава падала, све ниже, брадом до прса. Суза му је канула
низ ријетке доње трепавице, и полако клизећи низ храпаво
лице, нестала у тешким браздама. Гурнуо сам Османа лактом,
и главом показао на Омера. Осман је само трепнуо, видио је
и он. А онда је опаки старац снажним покретом дигао главу,
и остао загледан у џамијски прозор, изнад земље, изнад ка-
мена, изнад мртваца. Сâм са собом. Застидио се својих суза,
пред собом, или пред другим људима. Хоће ли га савладати
туга и кајање, кад падне ноћ која нас издваја и усамљује, и
мрак који нас суочава с нама самима? Или ће се одбранити
младићевом кривицом и светињом угрожене породице? Сад
је стајао пред нама као жртва немилосрдне судбине, и људи
су га жалили, жалили су убицу. А права жртва је лежала на
каменом постољу, покривена маслинастом чохом, непомич-
на и ћутљива, рјечит пријекор само оцу и браћи. И ето, све
сам знао, и о оцу и о сину а жалио сам и једног и другог. Жрт-
ве су обојица.
Кад сам пришао Омеру, да му изјавим саучешће, као и оста-
ли, његово камено лице се згрчило, а рука у мојој остала не-
помична и хладна као лед. Препознао ме и сјетио се оног дана
док му је син још био жив. Био сам црни гласник и за њега и
за младића. Повукао сам руку и придржао је, клонулу и врелу,
узнемирен старчевом бесмисленом мржњом.
– Мрзиће и тебе и мене и синове и цио свијет, само да не
би мислио на своју кривицу – шапнуо ми је Осман, као да је
осјетио о чему мислим.
О својој кривици нисам доспио да мислим, бојао сам се да
ће ме мучити док будем гледао младићев покривени леш. За-
турио сам је, због младићевог оца, док сам откривао тајне ње-

277
говог леденог лица. А кад се размишљање о њему расплину-
ло, постајући блиједо и уморно, као слика у оку, кад се спусте
очни капци, у мени је почело да се јавља чудно осјећање нела-
годности. Нисам знао зашто. Заборављао сам је на тренутак,
па би опет оживјела, као мутна сјенка, као нејасна мисао о не-
чем непријатном. Није о старцу, ни о младићу. О чему је онда,
због чега? Знао сам, тако се јављају стари покопани страхови,
неке прастаре слутње, бивша мучна предосјећања, нарочито
она из рата, док сам пузио кроз шуму, једва смирујући страву
срца што је осјећало близину туђег војника. Трагао сам за тим
немирима, ловио их у себи, и извлачио, тобоже мртве, а онда
их опет налазио у неком крајичку мисли, у средишту неког
страха без разлога. Али сад никако не могу да пронађем ту
непрепознату стару нелагодност, а помињао сам све које сам
знао, зовући их милостивим зовом, као што факир3 свирком
извлачи змије из рупе. Мој зов је остајао без одзива. Змијска
пријетња је остала, иако нисам знао каква је.
А онда сам се окренуо, изненада, низашто, и очима се су-
срео са сердар-Авдагиним погледом.
Ето одакле извире моја нелагодност!
Можда сам тај поглед видио и нешто раније, без свијести о
њему, не запамтивши га, мислима у нечем важнијем, а можда
и нисам, него ме, лијепећи се погледом за мој потиљак, упозо-
рио на себе прије него што сам га видио. Наслутио сам га, као
непријатељског војника.
Тако смо стајали, као метак и циљ.
Послије, кад сам пришао Омеру Скакавцу, видио сам да
Осман разговара с Авдагом.
Упитао сам га, кад смо се опет нашли:
– Шта си то говорио с Авдагом?
– Питао сам га да ли је познавао Авдију.
Па он је луд! Или облијеће као ноћни лептир око свијеће!
Рекао сам, опомињући га, и прекоравајући:
– Познавао сам једног војника, постајао је страшно узне-
мирен чим почне битка. Јурио је у највећи окршај, само да не
чека. Погинуо је, ускоро.
3
факир – индијски религиозни аскета.

278
 – Е, ја ти нисам тај твој усплахирени војник. Авдага је мене
желио да упита исто, па сам га предухитрио. Упитао је и он
мене, послије. Ти и ја познајемо свакога – рекао сам му. – Ти
због својих послова, ја због својих. Само што се моји позна-
ници не крију преда мном.
– Цијело вријеме је гледао у мене.
– Гледао је сваког, то му је посао. Баш те брига!
Замолио сам га да одемо до Махмута Неретљака, сасвим је
близу, у Кујунџилуку, да му каже двије лијепе ријечи, још није
заборавио ни преболио што га момци на Бајрам нису пусти-
ли у кућу.
– Будала је тај твој Махмут. И што се закачио баш за мене?
– Једина му је жеља да му пријатељ буде неки важан човјек.
– И ја сам тај важан човјек?
– Данима говори само о теби,
Осман је почео да се смије, као да је чуо најлуђу шалу.
– Е већа је будала него што сам мислио.
Пристао је ипак да се видимо с Махмутом, мада није мо-
гао да разумије моје разлоге, и сигурно је мислио да сам мало
ћакнут или да нешто кријем. Он не зна шта је сажаљење, сма-
тра да је увредљиво и за оног ко га показује и за оног коме је
намијењено. Напоменуо је да нема много времена, и да не зна
зашто губи вријеме на лудости, али, ето, рећи ће те двије глу-
паве ријечи, само ради мене, сигурно ми то због нечег треба,
а онда ће за послом, доста је изгубио и овако.
Махмут је био у дућану. Видјели смо како је један младић
изашао па опет ушао, неко га је позвао или се нечега сјетио.
Кад смо се приближили, чули смо како младић, мршав и
висок, говори, држећи се руком за кваку незатворених вра-
та, као да је хтио само још то да каже па да оде. Али кад смо
чули шта говори, застали смо, погледали у одшкринута вра-
та, погледали један у другога, и нисмо знали шта да радимо.
Ја нисам знао, па сам мислио да ни Осман не зна. Одмах ми је
било јасно, то је Махмутов син, златар из Мостара, дошао је
на разговор с оцем. Али какав је то разговор, господе боже!
Па није ни разговор, већ бијесно режање, у које је Махмут
понекад плашљиво убацивао понеку ријеч.
– То му је син – шапнуо сам Осмнау нелагодно. – Хајдемо
одавде.

279
 – Чекај, хоћу да чујем!
Стао је са стране, поред врата, и слушао напрегнуто, ру-
жно исцерен, мрмљајући нешто неразумљиво.
– Срамота је, велиш, што тако говорим? Срамота је оно
што ти радиш цијелог живота! Откако знам за себе, знам и
за стид, због тебе. Данима сам плакао због оца лопова, дје-
тињство си ми уништио. Кажем, отац си ми. Јеси, нажалост.
Зато сам и побјегао од куће, због таквог оца, био сам изгна-
ник, као и ти, ни крив ни дужан. И сада, кад хоћу да отпочнем
нови живот, имам права да тражим свој дио.
– Ево ти радња, ено ти кућа, доведи жену овамо, живјеће-
мо заједно.
– Скочио бих у Неретву, а не бих се вратио овамо.
– Причекај док не нађем новац.
– Нећу да чекам, и нећеш наћи новац. Продај дућан, продај
кућу, шта ће вам онолика, узмите мању.
– Зар под старост, сине! Зар не можеш чекати да умремо?
Нећемо дуго.
– Не могу чекати, новац ми треба.
– Јеси ли разговарао с мајком?
– Разговараћу ја с кадијом, судски ћу тражити свој дио. А
мајку ћу повести са собом у Мостар.
– Њој је добро са мном.
– Никоме није добро с тобом.
Осман се крто насмијао, искезивши зубе, и почео ударати
ногама о праг, да отресе снијег с ципела, да га чују.
Ухватио сам га за руку, да га спријечим, отргнуо се.
У дућану је настала тишина.
– Не помињи да смо чули разговор.
Ушао је у радњу. Хоће ли све покварити? Махмут је шашав,
али је поносан. Чак је сакрио да има сина! Прећутао га је, да
не би открио своју невољу с њим.
– Сметамо ли? – упитао је Осман, гледајући у младића.
– Не сметате, таман посла!
Наравно да не сметамо. Никад му помоћ није дошла у
боље вријеме.
А ипак је шарао очима.
– Ко ти је ово, Махмуте?
– Син.

280
 – Лијеп ти син.
Махмут је гледао у нас збуњено, не знајући да ли смо чули
шта су он и син говорили.
Пожурио сам да га умирим, и да скренем разговор, јер је
Осман бијесно ударао стегнутом песницом десне руке о длан
лијеве, и лако се могло десити да му властити длан не буде
довољан.
– Свратили смо да те видимо.
– Хвала вам – промуцао је Махмут.
– И да ти кажем због Бајрама – додао је Осман неприродно
љубазно. – Жао ми је што се нисмо видјели. Баш кажем Ахме-
ту, навалили послови, главу не могу да дигнем.
– Знам, рекао ми је.
Младић се окренуо оцу:
– Ја сад идем.
Сад идем, а срешћемо се или чути ускоро!
Зазвучала је пријетња!
И изашао, не погледавши нас. Нисмо оставили на њега
богзна какав утисак, а можда нас је отписао чим је чуо да смо
Махмутови пријатељи. Жао ми је Махмута, али нисам осуђи-
вао младића, јер његова животна стаза није била равна.
Махмут је пожурио да оправда његово недолично пона-
шање:
– Жени се, па не зна куд главом удара. Баш разговарамо
малоприје, да продам овај дућан, а он да купи штогод у Мо-
стару.
О, муко родитељска!
– Продај! – рекао је Осман одлучно.
– Ма не знам, није лако ни продати. Кад продајеш, све је
јевтино, кад купујеш, све је скупо. А некако ми и жао, дођем
овамо, сједнем, и чини ми се да нешто радим.
Осман се одједном нечега сјетио:
– А зашто сједиш у овом празном дућану, и вараш сам себе
да нешто радиш. Зашто нешто заиста не радиш?
– Остарило се, мој Османе. Шта бих ја могао да радим?
– Знаш ли ону Шехагину магазу гдје држимо жито? Да ли
би могао записати колико врећа примиш?
– Како не бих могао!

281
 – Е, онда набави мангалу, и дођи по кључеве! Дедо одлази,
отвара своју радњу.
Махмут је прогутао пљувачку, па му је гука дуго силазила
низ танки врат, погледао у мене, да ме погледом упита је ли то
шала, пошао према Осману, па стао, сасвим збуњен.
Хоће ли заколутати очима? Хоће ли замахати рукама?
Хоће ли пасти?
Али не! Махмут се храбро држи. Узбуђен је, али се држи!
И ја сам узбуђен. Шта се то десило с Османом?
– Ако се не шалиш – рекао је Махмут дрхтаво, трудећи се
да изгледа обично – ако се заиста не шалиш... Па, пристајем,
наравно. Како не бих пристао! Ако се не шалиш... И не знам
како да ти захвалим!
– Шта имам да се шалим, и шта имаш да ми захваљујеш.
Не постављам те за муфтију. А овај дућан продај!
– Продаћу. Идем да кажем жени. Продаћу. Одмах! А кућа?
Да ли да продам и кућу?
Губио је главу!
– Зашто би кућу продавао?
– Велика је, шта ће нам онолика? Купио бих мању.
– А кад ти дођу син и снаха? Било би вам тијесно у малој
кући.
– Право имаш! Заиста би било тијесно.
Ишли смо, послије, чаршијом, ћутећи. Осман је одмахивао
главом, као да се још чуди и љути. Рекао сам му оно што сам
мислио:
– Изненадио си ме. Мислио сам о теби друкчије.
– Наљутио ме онај магарац.
– Бојао сам се да га не удариш.
– Умало. Или га ударити, или учинити нешто глупо, друге
није било.
– Ниси учинио ништа глупо.
– Е, нисам ђавола! Видјећеш каква ће тарапана настати у
магази, Махмут није ни за какав посао.
– Не дај му новац у руке – рекао сам нерадо, али је поште-
но да му то кажем, поштено и због Махмута.
– Зар ти тако о пријатељу?
– Боље би било да не дође у искушење, наравно. И подлећи
ће. Новца неће имати, јер ја све исплаћујем. Али ће одвадити

282
килу-двије из сваке вреће, и њему доста. Тако је и Дедо радио
и, ено, отворио свој дућан. И урадиће свако, таман да све-
ца доведеш. Е, па, врло важно. Сваки добар трговац урачуна
кало, узимајући у обзир ту људску слабост. Било би паметно
кад бисмо кало урачунавали на све у животу. Знаш да тако
мора бити, и не љутиш се.
И тако, први пут сам видио да и Осман има слабости. И
први пут се преварио за Махмута.
Од магазе за жито Махмут је створио своје царство.
Окречена, очишћена, прозрачена, постала је љепша и
свјетлија, а мала соба у којој је сједио, претворила се у угод-
но пребивалиште. На средини собице је мангала пуна жара,
око зида лијепа сећија, под је опран, зидови бијели, Махмут
весео.
– Лијепо ти је овдје – рекао сам оно што је Махмут сигурно
волио да чује.
– Није било лијепо.
– Вјерујем.
– Кад сам први пут дошао, смучило ми се; прљаво, мрачно,
ружно, гадно ти да уђеш а камоли да останеш. Гдје ћу прима-
ти пријатеље? – мислим. Па наговорим Османагу, те мајстори
окрече, ја и жена очистимо и оперемо, донесемо ове ствари
од куће, и ето, сад је овако. Сигурно се чудиш што ће ми ово-
лика сећија, и Османага се чудио...
– Ко ти је тај Османага?
– Османага Вук. Ова сећија је за комшије, трговце и занат-
лије. Већ су јутрос били. Јуче сам ја њих посјетио, и позвао на
насеље.
– То ти је прво што си урадио?
– Прво сам очистио, а онда их позвао. Такав је трговачки
ред.
– Хоћеш ли им давати савјете о пословима?
– А не! То се међу трговцима не ради. Осим ако те неко
упита. А имам доста и свога посла.
– Ни ракију не осјећам.
– Овдје не пијем, није ред. Попијем код куће, али мало, па
на спавање. На посао ваља уранити, а ваља и окаснити.

283
 – Чекај, молим те! Да нисам залутао? Да не говорим с не-
ким ко је сличан Махмуту? Зар баш ништа није остало од ста-
рог Махмута?
– Дошао сам памети, то је све промјена. На боље, надам се.
А било би вријеме да се и ти смириш.
Шта се ово десило с Махмутом? Док је ходао беспослен,
био је сврака брбљивица, сад је паметна сова. Некад је кршио
сва правила, као недорасли дјечак, сад зна шта је чаршијски
ред, као сваки трговчић. Шта је од њега учинио Осман? Је ли
лептиру ишчупао крила, и оставио црва да пузи по земљи?
Био је занимљив, сад је досадан. Био је сочан, сад је спару-
шен. Био је један једини, сад је један од многих. Зар то значи:
опаметити се?
– Сањаш ли још да ћеш се обогатити?
– Не сањам – одговорио је паметно. – Зашто бих лагао
себи? Овако је сигурније, и боље, и лакше. Посао није тежак,
о плати с Османагом још нисам говорио...
– Ко ти је Османага?
– Османага Вук, брате. О плати, велим, још нисмо говори-
ли, али ако буде као Дедина, не бојим се сиротиње под ста-
рост. А неће бити мања, сигурно, вјерујем да ће бити и већа,
Османага зна како је било прије мене а како је сад. Јеси ли
видио мачке у магази?
– Какве мачке?
– Донио сам четири мачке из комшилука. Посла је мало
више, мијењам им воду, чистим што унереде, али је корисно.
Лове мишеве.
– То ти је паметно! – рекао сам, не кријући да се ругам. Он
је то примио сасвим озбиљно:
– Па и јест паметно. Видим, мишева читава војска, вреће
изгризене, жито поједено, штета и колика. Овако рачунам:
нека их је у магази двије стотине, а има више, за годину ће их
бити двије хиљаде, за десет година двадесет хиљада.
– Па шта су чекали досад? Зашто их има само двије сто-
тине?
– Лани су сигурно била само два миша, мушко и женско,
а коте се страшно. И тако, биће их двије хиљаде. Е па, нека
један миш поједе само двадесет зрна на дан, двјеста мишева
дневно поједе четири хиљаде зрна, годишње око милион и по

284
зрна. Нека у свакој оки има двије хиљаде зрна, то је седам-
сто педесет ока. Ако још толико дође комшијских мишева на
част, а сигурно дође и више, колико је то товара жита? Това-
ра! Османага је зинуо кад сам му то израчунао.
– Ко ти је тај... а, знам! Никако да се навикнем на тог
Османагу.
А Османага је сигурно зинуо кад је чуо колико ће товара
жита Махмут извући из магазе, све оптужујући мишеве!
Ни то није истина! И ја сам зинуо као и Осман, и из истог
разлога, јер Махмут више није Махмут. Ништа неће одније-
ти!
– Затворили смо све рупе, донијели мачке, и сад ће три то-
вара више остати у магази.
Небеса, отворите се! Сам себи је затварао одступницу!
– Јеси ли то свом Османаги, израчунао колико ће мачке
уништити мишева?
– Јесам. Нека свака ухвати само десет на дан, четири ће
уловити четрдесет мишева.
– Годишње толико и толико, у реду, и тако ће у овој борби
мачака и мишева побиједити мишеви, надам се.
– Неће, јер, видиш...
– Видим. Јеси ли продао дућан?
– Имам неколико муштерија, чекам бољу цијену. На лије-
пу је мјесту.
Срце ме забољело од жалости. Ово више није мој Махмут.
Онај мој био је лажљивац-пјесник, овај је ситни рачунџија.
Мој Махмут је ловио облаке, овај лови мишеве, Мој Махмут
је био шашав и драг, овај је досадан и мрзак.
Како се оволика промјена могла десити за тако кратко
вријеме? Онда и није био сањар о немогућем, већ варалица
који је само чекао прилику да постане оно што јест.
Можда није право што овако мислим, јер је, несрећник,
добио оно о чему је сањао, мало мање, мало приземније, али
се смирио. Зашто сам га замишљао као маштала који и не
жели ништа да оствари? Овако је природније. Али је у жи-
воту један занимљив човјек мање, а то је ненадокнадив губи-
так. Није штета ако нестане један од једнаких, то лист људски
опада. Али ако умре онај ко се издвојио свјежином, остаје

285
застрашујућа празнина. Што је више сивих људи у сивом жи-
воту, све је сивље, све тужније живјети.
Умро је пјесник, свеједно какав, родио се још један трго-
вац.
Можда није ни постојао, можда сам га измислио, можда
сам га издвојио без његове заслуге и кривице. А опет сам ја
изубио највише. Његова вјечна чежња о срећи, можда и за-
мишљена, била је сан који се неће никад остварити, и зато
лијепа. његова расутост, његова рашивеност, његова ведра
беспомоћност, његова наивна лаж, његова недосљедност, ње-
гов страх и несигурност, његово смушено брбљање, све је то
било људско. Ово је сувише обично. С овим човјеком нећу
имати шта да разговарам. И одвојићемо се, на његову радост.
Ја, овакав, њему оваквом, нисам више потребан. Ни он мени.
И док сам с нешто огорчења и много туге, сахрањивао
једног човјека, кога више нема, а с овим не мислим склапати
пријатељство, размишљао сам како да одем, да не увриједим
оног бившег, јер ме се овај не тиче.
Тада је у магазу ушао сердар Авдага. Није ме ни обрадовао
ни ражалостио, помислио сам да ћу лакше отићи, без икаква
објашњења.
Али нисам отишао, изгледало би да бјежим.
Махмут је устао, ставио руку на прса и поклонио се, више
и услужније него кад је био стари Махмут, али с много више
достојанства. Некад га је сачекивао јадан и уплашен, не-
мајући могућности да мисли о своме држању, сад је миран,
сигуран, заштићен, и зна шта је ред.
Нешто му је и рекао, нисам запамтио ријечи, али знам да
је лијепо и складно, драго му је, почашћен је, тако некако. И
баш зато сам одлучио да ја не устанем, увријеђен Махмуто-
вим понашањем, његовом жалосном промјеном која се, ето,
види у свему, огорчен његовом спољашњом понизношћу и
стварном сигурношћу, најнеприхватљивијом ми од свега
што је Махмут могао измислити. Не измислити, већ постати.
Ништа он више неће измислити. А онда ми је пало на ум да
је овакво моје понашање неприкладно, и није пркос Махмуту
већ Авдаги, а без икаква разлога и смисла, па сам несигурно
устао, и опет сјео, и опет устао, и сјео, кад је Махмут довео
Авдагу до сећије, као невјесту. Тако ми је покварило распо-

286
ложење и Махмутово и моје понашање, а моје смијешно ус-
тајање ме увјерило да је у неважним стварима најбоље учини-
ти оно што и други чине, јер би могао учинити оно што нико
не чини.
Штета што не могу да одем одмах, било би незгодно, иза-
зовно, и можда бих опет неколико пута полазио и одустајао,
као што сам сједао и устајао. Најгоре је што човјек, због једне
ситне грешке, почне да их ниже, као ђердан. Ништа толико не
мрзи усамљеност као погрешка.
Најмања је могућност да погријешим ако будем ћутао.
Ћутао је и сердар Авдага.
Срећом, говорио је Махмут. Причао је исто што и мени,
чак истим ријечима, не тиче га се што ја слушам (раније то
никад не би учинио), о кречењу, о прању, о стварима, о мише-
вима, о зрнима жита у једној оки, о штети, о мачкама из ком-
шилука, и о користи од њих, што је признао и сâм Османага.
Једва сам се уздржао да се не насмијем, кад је Авдага упи-
тао: који то Османага? Само он није питао подсмјешљиво и
горко, као ја, он заиста није знао ко је Османага, јер Османа
нико тако није звао.
Махмутово причање је било глупо и ситничаво, као и ма-
лоприје, можда још неподношљивије, јер сам слушао дру-
ги пут, а ови зидови ће га слушати сваки дан, ја нећу никад
више. Али је сада, и овакво какво је, ово досадно трабуњање
бар имало неког смисла, служило нечему, испуњавало је муч-
ну тишину која би нас могла поклопити.
Избјегавао сам Авдагин поглед, тобоже слушајући Махму-
тову причу. А кад бих га погледао, видио сам да ћути и слу-
ша. Ћути сигурније него што слуша, поглед му је прикован за
жар у мангали. Ћутање му је тешко, теретно, мучно, пуно зле
воље и, зачудо, туге. Туге, заиста!
Одакле туга у срцу и на лицу овог човјека који ни убије-
ног брата није пожалио, који никог свога нема јер му не тре-
ба, коме је његова служба и жена, и дјеца, и љубав и срећа?
А ипак, туга и потиштеност вире му из очију, из држања, из
сваке црте лица, исти као код сваког другог човјека.
Али, што му је мука на лицу изгледала тежа, глава му је
падала све ниже, и кад се чинило да ће заспати, одједном је

287
дигао руку усред Махмутове приче, и прекинуо га, не саче-
кавши ни крај реченице о мачкама и мишевима.
Махмут је послушно заћутао, ни збуњен ни уплашен, и
мирно чекао његову ријеч.
Авдага је упитао тихо:
– Зашто ти је Осман дао ово мјесто?
– Зна да сам поштен и вриједан. Зато ми је дао ово мјесто.
– А зашто није њега узео? – показао је на мене. – Не воли
да ради, као ни ти, али је поштенији од тебе.
– Није ред да ми то помињеш, Авдага. Свакоме се свашта
дешавало у младости, а и платио сам и превише. Што ме не
судиш по ономе какав сам био и какав сам сад?
– За ово послије не знам. Не зна ни Осман. За оно прије
знам. Зна и Осман. Зашто ти је онда дао мјесто? А ниси ни
трговац.
– Знаш шта, Авдага – рекао је Махмут, као сваки човјек
од угледа коме су ударили на понос. – Како би било да питаш
Османагу а не мене. Он ће најбоље знати.
– Можда ћу питати и њега. Сад питам тебе. Зашто ти је дао
ово мјесто?
– Право да ти кажем, твоје питање је увредљиво.
– Не знам је ли увредљиво, али је потребно.
Па су заћутали.
Махмут је почео да трља своју болесну ногу, страх и ув-
ријеђеност га увијек на њу подсјете.
Авдага је тужним мртвим очима гледао у Махмута, сигур-
но жалећи што му глава није од стакла, или што је не може
разбити, да би у Махмутову мозгу нашао одговор на питање
које га је и довело овамо.
Ни један ни други нису, изгледа, знали ништа. Махмут је
увјерен да га је послужила срећа, један човјек је коначно от-
крио његову трговачку способност, и зато му дао место. Сва-
ка друга петпоставка, ма каква да је, а не може ни да је наслу-
ти, за њега је увреда. Авдага је, опет, мислио да је само луд
човјек могао из чиста мира узети Махмута у службу. Осман
није луд; онда мора да постоји неки разлог за тај неразумни
поступак. Који разлог? Је ли га нечим задужио, је ли му ово
плата за неку услугу? Махмутова услуга је увијек сумњива,

288
Авдага то добро зна, у том случају учињено је нешто ружно, и
вриједило би знати шта је то.
Да ли он увијек тражи овако наслијепо?
Дуго је ћутао; и то је начин да узнемири човјека.
Махмут је дрхтавим прстима све јаче гњечио болесну ногу,
ућуткан Авдагиним ћутањем о нејасној сумњи, немиран због
Авдагиног тешког погледа, уплашен због Авдагине упор-
ности којој није знао разлог. Можда је помислио: зар препре-
ке већ на првом кораку, зар ће покушати да стану на пут мојој
срећи? Тако ојађен, почео ми је личити на старог Махмута.
Могло би бити и занимљиво да није мучно.
Авдагино ћутање испуњава жртву страхом због онога
што не каже и не открива, остављајући јој довољно времена
да мисли о могућим кривицама, и да клоне. А можда је то и
штедљива паљба, због малог броја метака. Ако постоји само
сумња, напад не може дуго трајати. Вртјели би се у суману-
том кругу истих питања и истих одговора, и сумња не би
постала сигурнија.
Али Авдага још није беспомоћан: почео је да кружи око
жртве, сужавајући круг. Упитао је:
– Јеси ли познавао диздара?
– Којег диздара? – упитао је Махмут, немоћно лукав. –
Диздара.
– А, диздара!
– Јест, диздара.
– Познавао сам га.
– Добро?
– Само из виђења.
– Јеси ли често с њим разговарао?
– Никад, а не често. У животу с њим нисам проговорио ни
ријеч.
– Сјети се!
– Знам добро.
– Да ли би се могао заклети?
– Могао бих.
– А кад си био затворен у тврђави?
– А, то! Не знам, можда ме питао за име.
– И за кривицу.
– Заборавио сам.

289
 – Јеси ли заборавио још штогод?
– Не знам на шта мислиш.
– Кад си посљедњи пут говорио с њим?
– Кажем ти, онда, у тврђави.
– Не кажеш ти, већ ја. А сад, ускоро?
– Послије оног, никад више, дјеце ми моје.
– Видио сам колико вриједи твоја заклетва.
– Упитај диздара, и он ће потврдити.
Опет је наишло ћутање, као облак.
Махмут је грчевито одбијао да је разговарао с диздаром,
као да је то само по себи сумњиво. Тако би одрицао да је ше-
тао поред ријеке, да је јео сарму за ручак, да има пет умјесто
четири мачке, само кад би га Авдага о томе питао, јер ко зна
шта све може бити сумњиво и опасно.
А мени је тек тада постало јасно. Авдага врши истрагу због
отмице, и мисли да је Махмут разговарао с диздаром! За ту
услугу Осман му је дао посао.
Жао ми је Махмута, знам да није умијешан ни у шта, а не
могу му помоћи. Како да кажем Авдаги: Осман Вук није знао
за Махмута, срели су се тек у ноћи кад је отмица извршена.
Зашто му је дао посао, не знам. И мене и Махмута је изне-
надио, можда и себе, тим тренутком слабости, који се неће
скоро поновити.
Авдага не може разумјети људску недосљедност ни нео-
чекивану одлуку, он види само узрок и последицу, услугу и
награду. Он мисли: неко је наговорио диздара да пусти от-
мичаре у тврђаву; послије тога је Осман Вук дао ово мјесто
неспособном Махмуту. Зашто? Зато што је Махмут нагово-
рио диздара. По Авдагиној логици, то је толико јасно, да је
сигуран доказ чак и Махмутово збуњено одрицање.
А тужан је зато што му не може доказати кривицу. Потре-
бан је доказ, сувише је поштен да би човјека казнио без дока-
за, потребан је свједок, потребно је признање, а гдје су? Нема
их, још нема, али више неће пустити Махмута, до његова или
свога пада. Слиједиће га као што гладни курјак слиједи ста-
рог јелена, посртаће обојица бјежећи и гонећи, дисаће испре-
кидано од страха и од сладострашћа, можда ће жртва клону-
ти, можда ће пристати да страда, само да се ослободи умора.

290
 А ни због чега, због сумње која је криво спојила неке чиње-
нице. А ја слушам, ћутим, не смијем да кажем: остави човјека
на миру, не зна чак ни шта га питаш, и зато ће постати још
сумњивији.
И кад бих рекао, било би узалудно. Авдага је болесник
свога позива, то му је једина страст, он живи зато да гони и
хвата људе, као што други живи да их тјеши и лијечи. Само
што Авдага у свом послу чешће доживљава радост успјеха.
Али, зашто сумња на Османа? Да ли му ја позајмљујем
своје знање о Осману, а он о њему и не мисли? А можда и
мисли: ако је Махмуту дао ово мјесто, нешто је платио. Он
сумња на цио свијет, са сумњом живи, сумњу сања, и не
увијек без разлога. Зла дјела се дешавају сваки дан. Ако кри-
вац није ухваћен, сви људи су могући кривци. Он добро зна
да ни за једног живог човјека нико неће свједочити да неће
учинити зло. Авдага трага, Авдага сумња, то је његова коб,
дужност и задовољство, и није му лако, јер је најчешће мрак
око злочина, и прави кривац пролази поред њега, гледа му
у очи, мирно обавља свој посао, смије се, можда чак сједи с
њим, он само слути, мирише, осјећа, можда се приближава и
поново удаљава, сигуран па несигуран, срећан кад нађе траг,
очајан кад га изгуби, и само би га смрт могла натјерати да
прекине трагање, Јер зна, ако одустане, ако се умори, ако не
ухвати и казни кривца, злочин ће завладати свијетом, тама ће
пасти на земљу, доћи ће судњи дан.
Код Махмута је наишао на танушну нит, али се ипак чвр-
сто ухватио за њу. Најжалосније је што је Махмутова срећа
разлог Авдагине сумње. И Османова племенитост, за коју се
и сâм каје. Неки људи су заиста баксузи. Толики су успјели у
животу, без памети, без способности, без поштења, и нико се
не чуди. А жалосни Махмут, само што је ушао у своју мрачну
магазу, пуну мишева и брабоњака, мислећи да се ослободи
страха од гладне старости, одмах је постао сумњив. Увијек је
био јад и несрећа, како сад да се смири! Није га Осман довео
због лијепих очију.
Изаиста, зашто му је Осман дао ово мјесто? Ружно је што
ово питам, али заиста, зашто? Обрадовао ме кад је то учинио,
али зашто?

291
 Шта знам зашто! Ја сам замолио Османа да га оне вечери
поведе у мејхану, ја сам га замолио да му каже неколико лије-
пих ријечи, ја сам крив што смо чули свађу због које се Осман
наљутио. Све то знам, па ипак, зашто? Зар само зато што је
син био дрзак према оцу? Османа не може дирнути ни много
тежа ствар од једне обичне свађе.
Ето, како је туђа сумња заразна, подрива те и кад знаш да
је човјек прав.
Ако је прав.
А шта онда ако није, ако је искусни ловац Авдага на пра-
вом трагу?
Та мисао ме поразила.
Немогуће, знам да није тако!
Али се мисао више није могла зауставити, и против моје
воље је прелазила границу коју јој је постављала моја добра
воља, увлачећи ме цијелог у понор створене могућности.
Ако је тако, онда је све лако склопити, и све је јасно.
Осман је послао Махмута да разговара са диздаром, он му
је најпогоднији, јер Махмуту нико ништа не би вјеровао ако
би и издао, Махмут је послије упорно наваљивао да се види с
Османом, да би наплатио своју услугу. Осман га је одбијао, да
не би све постало сумњиво, а Махмутов јадан положај пред
сином послужио је Осману као добар изговор да му да обећа-
ну награду.
Све се слаже. Само се не слаже што сам ја испао будала,
али то се њих не тиче. Вјешто су се претварали, кријући све, а
ја сам им служио као спона и заклон.
Све се слаже. Тачно онако како би Осман могао замисли-
ти. Људи су за њега само средство, зашто бих ја био изузетак?
Али Махмут? Како је Махмут могао толико да се претва-
ра? Мислио сам да знам све о њему, вјеровао сам да је свака-
кав и никакав, али да ништа скривено у њему остати не може.
Скривао је, тобоже, своје безвриједне тајне, ћутао о њима дан
или сат, а онда је све износио на длану, ослобађајући их се
олакшано, као да је скидао терет са себе. Био је за мене не-
сређено маторо дијете с голубијом душом, и зато ми драг.
Али ако је играо ову ружну игру, онда је смрдљиви матори
лупеж кога морам што прије заборавити. Раскинуо сам с

292
једним Махмутом, овим садашњим. Хоћу ли раскинути и с
оним некадашњим, непостојећим?
Погледао сам у њега, мрачан од сумње. Погледао је и он
мене, узнемирен, као да је наслутио моје мисли, и као да се
бранио кајањем. Изгледа беспомоћан, као и некада, и поново
сам зажалио за мојим Махмутом, али овоме нисам опростио.
Свакоме ћу признати право да ме превари, осим пријатељу.
Авдага је ћутао, џарајући машицама по жеравици што се
гасила. Шта чека, зашто не оде? А можда неће ни отићи, ни
он ни Махмут, сједиће обојица крај мангале, охладиће се као
жеравица, ћутећи, умријеће, ћутећи. Тужилац ће остати без
доказа, оптужени без казне.
Али је полумртви Авдага, још жив, нажалост, исправио
своја јака рамена, и погледао у мене.
Је ли на мене дошао ред?
Глас му је тих, уморан, тужан. Ја сам раздражен и горак.
Нисмо за разговор ни ти ни ја, шта хоћеш од мене?
Али он врши дужност, и не зна шта је умор.
Упитао ме:
– Зашто Осман није теби дао магазу?
– Шта бих ја с магазом?
– Ти тражиш нешто боље?
– Ја не тражим ништа.
– Од чега живиш?
– Крадем, отимам, убијам, како кад.
– Видио сам те на џенази Авдије Скакавца.
– И ја сам видио тебе.
– Зашто си био?
– Нисам знао да је забрањено.
– О чему си разговарао са старим Омером Скакавцем у
његовој авлији?
Срећа да сам на ово мислио раније, Осман ми је то поме-
нуо.
– Чуо сам да има доброг духана, тражио сам да ми прода.
– Јеси ли купио?
– Нисам. Није имао.
– Послије су његови синови с коњем отишли по Авдију.
– То не знам.

293
 Сјетио сам се Османова савјета, да је понекад добро пуца-
ти први. Упитао сам:
– Од чега је умро младић? Кажу да је био здрав.
Погледао ме, живље и пажљивије него сад, и ја сам се по-
кајао што сам истрчао. Можда није паметан, али не да од себе
правити будалу. Није ми одговорио, и то је најгори одговор,
као да је рекао: ти мене питаш!
Посједио је још мало, загледан у мангалу, а онда се полако
дигао и, не журећи, изашао из собе.
Махмут га је испратио, без воље и без сигурности, и вра-
тио се забринут. Одмах ми се обратио, чим је затворио врата:
– Зашто ме оно питао о диздару?
– И мене је питао о Омеру Скакавцу.
– Али, зашто?
– Можда ће нам сутра рећи.
– Мислиш да ће доћи и сутра?
– Сигурно.
– О, брате, како гледа, како ћути! Страх те ухвати.
– Зашто би те хватао страх ако ниси крив?
– Како крив, побогу, шта то говориш? И за што крив?
Устао сам и поздравио се, да пођем. Нисам више могао да
останем с њим. Дубоко ме забољела његова могућа издаја.
Уплашио га је мој одлазак, а можда и моја хладноћа. Опет
је личио на старог Махмута, али му моја позлијеђеност није
дала да се дигне из мртвих.
– Остани још мало – молио је.
– Морам да идем.
Оставио сам га самог, с мишевима, с мачкама, са страхом,
на улици сам помислио како није требало да то учиним, али
се нисам вратио.
 16. НАДГРОБНИ НАТПИС
Сутрадан, кад сам у подне дошао кући, Тијана је рекла да
ме Махмут тражио.
Објаснио сам јој зашто ме тражи, опет се осјећа сâм, тр-
говцима не може говорити о свом страху, нешто је, изгледа,
петљао с Османом, па сердар Авдага сумња.
Наговјештавао сам издалека, да се не уплаши, али она
једва да је чула, као да су јој досадиле глупости које чине
мушкарци. Имала је пречих послова него што су наша под-
метања и наше лажи. Показала ми је мараму коју јој је покло-
нила Махмутова жена Паша, рађену танком иглом на свили,
са ситним ланчићима жутог и плавог цвијећа у средини и на
рубовима. Зар то није љепше од наших петљавина?
Међу њима се створило лијепо пријатељство, па и више од
пријатељства. Постале су потребне једна другој. Ако Тијана
не би отишла на Вратник, Паша би дошла њој, и одмах би се
развезао разговор, настављао се од јуче, да би се продужио
сутра. Највише су говориле о дјетету које је Тијана носила,
спремале се да раде дјечију опрему, нагађале да ли ће бити
мушко или женско, помињале безброј имена, из пјесама, из
историје, из живота, да би за тај дан изабрале једно, обично
најгоре, као што ће учинити и кад се дијете роди, па ће то не-
могуће име нови човјек вући за собом, као терет или поругу,
кроз цио живот. Паша је иживљавала своје неисцрпно мате-
ринство (мало јој је своје дјеце, жалила је што није родила
десеторо), а Тијана је у тим радосним бригама затурила страх
и црне слутње, озбиљно забављена ситницама, зачуђено обу-
зета осјећањем среће и поноса.
Мене је помало заборавила, потиснула ме у страну, нисам
више важан као раније. Сву њену пажњу заокупљао је тај
живи а нерођени створ, живљи од мене, значајнији од свега
на свијету. Ма шта говорила, знао сам да мисли на њега. Кад

295
је питала има ли изгледа да ћу се запослити, било је то због
њега. Ако се сјећала оца, то више није била она тешка туга
која ме плашила, већ жаљење што дјед неће видјети унуче. Ни
наша соба више није ваљала, због њега, мораћемо на прољеће
потражити нешто боље, без жохара, без врелине, без тје-
скобе. Све што је чинила, говорила, мислила, имало је један
повод и један разлог. Већ је вољела тај плод, то будуће дије-
те, неразумно је питала и мене да ли га волим, и морао сам
рећи да га волим, да ме не би сматрала чудовиштем, јер не би
схватила да мајка воли и мисао о дјетету, а да ће отац завоље-
ти живо створење, можда тек од његовог првог осмијеха. Ја
нисам знао ништа о њему, био ми је стран и далек: она га је
непрестано осјећала као дио себе. Ја сам о њему мислио као
о бризи, због ње, и због живота који ће се промијенити; она
је о њему мислила као о смислу свега, и било јој је природно
да се живот прилагоди њему и његовој срећи. Ја сам био уз-
немирен, са стрепњом сам мислио шта би било с њом кад би
побацила, као први пут, она је мирна, све у њој и око ње је
сређено, ништа није нахеро у свијету, ништа није празно ни
бесмислено. Њено дијете у њој у све је унијело ред и смисао.
Гледао сам како у послу око ручка застане, изненађена,
широко отворених очију, блажено осмјехнута, и полако сје-
да на сећију, усправљена, сабрана, свечана, и руком пажљиво
дотиче округлину трбуха.
– Миче се – каже пресрећна. – Осјетила сам ножицу.
Никаква радосна вијест, никакав поклон, никакво богат-
ство не би јој могло причинити такву срећу, као тај тихи удар
живог створења у њој. Чекаће да се понови, као блаженство,
сањаће га, као љубав.
Дирнут тим њеним заносом који не схваћам сасвим, при-
шао сам јој, спреман да будем свечан као и она, узео је за
руку, рекао да је волим. Лако је стиснула моје прсте, захвална
што сам јој пришао због њега, што је волим због њега, што
постојимо због њега. Широкогрудо примам ту њену неправ-
ду, потискујући незадовољство што сам постао споредан, гу-
шећи у себи жалост што сам је изгубио, надајући се да ће ми
је вратити његово рођење.
Жао ми је што више не разговарамо о свему, што јој не
причам оно што ми се деси и што осјећам, било да је радост

296
или страх или срџба. Сад то носим сам, за њу је безначајно,
слуша без занимања и без пажње, одговара без воље и без
учешћа. Оставља ме самог с мојим мислима, а можда је увје-
рена да осјећам што и она.
Тражио ме и сердар Авдага, срећан сам што ме није нашао.
Не нашавши мене, сигурао се наслонио на леђа Махмуту, из-
луђујући га, као и јуче.
Они су тражили мене, ја сам тражио Османа Вука. Није
га било, момци су знали само да је некуд отишао на коњу,
и ништа више. Ни Шехага није био код куће, сигурно су на
неком послу. Осман је помињао откуп вуне, или је Шехага у
лову, јер је сав посао препустио Осману.
Османа сам нашао тек трећи дан, и испричао му како сер-
дар Авдага испитује мене и Махмута. Одмахнуо је руком, не
придајући томе никакав значај, а насмијао се кад сам рекао да
на Махмута сумња због диздара.
– Какав Махмут! Ко би се на Махмута ослонио у таквом
послу!
– А ко је?
– Откуд ја знам!
– Како знаш да није Махмут?
– Није за такве послове, чини ми се. Може да сједи у мага-
зи и да мјери жито. И бољи је него што сам мислио. Знаш ли
да је набавио мачке, због мишева? Смијешан је, али је за овај
посао добар.
Скренуо је разговор, неће да гвори о својим пословима,
чак то и не крије, оставља ме по страни од свега, можда и за
моје добро. Што не знам, не могу ни казати никоме.
Рекао сам да ми се учинило како су он и Махмут све сакри-
ли од мене. А све ми је открио сердар Авдага. Уплашио ме
колико зна. Зато већ три дана тражим њега, Османа, да му то
кажем.
Није био овдје, каже. Због откупа вуне, и због Шехаге.
Тражио га је, опет га нема. Прије неколико ноћи, пред зору,
отишао је на коњу, и нико не зна гдје је. Ханума је излудјела
од страха, по цијелу ноћ не спава, чека хоће ли ага доћи. Јад-
ница, или тугује због сина, или страхује због мужа. А и он
се боји, снијег је, ноћи хладне, а како Шехага у пићу ништа
не зна (зато и пије да не зна), могло би се свашта догодити.

297
А било му је сумњиво, тражио му је рачун о пословима и
списак свих потраживања, иако му је обрачун поднио прије
два мјесеца, а онда је послао по Мула Ибрахима, изгледа да је
мијењао тестаменат. Зато је Осман пазио на њега, као стра-
жар, али ето, умакао му је док је спавао.
– И шта ћеш сад?
– Ништа. Чекаћу.
А било му је сумњиво још због нечег. Дан прије него што
је побјегао, долазио му је Џемал Зафранија, молио да му Ше-
хага помогне, и њему и кадији. Кадија је требало да постане
муфтија, а Зафранија наиб1. Десила се, међутим, та невоља
с Рамизовом отмицом, и непријатељи за то окривљују њих
двојицу, и учиниће све да их омету. Али ако би Шехага, кога
они веома цијене, рекао само једну ријеч, валија би га по-
слушао. И кадија и он били би му захвални до гроба, и знали
би како да врате учињену доброту. Јесу ли на нешто пуцали,
јесу ли нешто наговјештавали, Осман не зна, али Шехагу је,
изгледа, баш то разбјешњело. Дочекао га је на нож, сасвим
неуобичајено, јер се чува да не увриједи човјека без потребе,
и рекао да Зафранија тражи помоћ, а у ствари тражи да им
он не стане на пут. Зашто да лажу један другоме? Неће им по-
моћи, спријечиће њихово унапређење, само ако буде могао,
јер не сматра да су заслужили ни ово мјесто на којем сједе, а
камоли више. Нека мирају и чувају то што имају, јер памет-
нији и поштенији од њих ходају без посла, или гледају у њих
двојицу са страхом. И нека припазе шта раде, људи се жале на
њих, а сиротињска суза је тешка. Зашто да им помогне? Чиме
су то заслужили?
Осману је чудно што је Шехага тако рекао, могао је обећати
па не учинити, и све би испало на исто, али је Шехага већ био
запао у своју муку, и у Зафранији је видио оног непознатог и
безименог судију што је његовог сина осудио на смрт, или ће
осудити неког другог, и није могао да се уздржи, није могао да
не истресе мржњу и тугу. Зафранија је изашао блијед, држећи
се руком за зид. А Шехага је отишао валији, да спријечи то
унапређење које га се не тиче. Да се са Зафранијом сусрео у
неком срећнијем часу, кад није отрован мржњом, можда би
1
наиб – кадијин заступник или намесник.

298
све било исто, али уљудније. Али Шехага више не влада со-
бом, и све је теже што је старији, мучи га мисао да иза њега
неће остати ништа, чак ни име. И ето, сад смо у отвореном
рату, свеједно је, додуше, да ли је отворени или скривени, али
се ваља причувати, јер ни они нису анђели, и вратиће ударац,
само ако могну.
– И ти се причувај – рекао је смијући се – јер си на овој
страни.
– Јесу ли зато послали Авдагу да ме испитује?
– Авдага је од њих најглупљи и најпоштенији. Честит је као
дивљи вепар, напада не мислећи зло. Можда су га и послали.
Траже доказе, без сигурних доказа не смију на Шехагу. А гдје
ће их наћи?
– Хоће ли Скакавци рећи?
– Ако су они умијешани, неће ништа рећи. Немаш разлога
за страх.
– Немам ни разлога ни страха.
– Хвала богу. Страх је најгора издајица.
Чудан је човјек Осман, мирно говори о свему, све види али
се не плаши, чак као да ужива у овој гужви. Изазива пошто-
вање својом смишљеношћу и хладноћом. Као да је оклопљен
Шехагином моћи, својим небојањем, надмоћним презирањем
људи, дрским лукавством, безобзирношћу, спремношћу да
учини али да ћути, јер га занима дјело а не глас о њему. Вјеран
је Шехаги, изгледа, зато што поштује његову снагу, зато што
му је потребна његова заштита, зато што ради шта хоће. А
можда су по нечему слични, годинама су заједно, ништа не
крију један од другога, нити могу сакрити, толико се познају,
једнако су немилосрдни, једнако опасни, једнако далеки од
људи, мада сваки на свој начин, Шехага с врелом мржњом,
Осман с хладним презрењем.
Раставши се с Османом, и размишљајући о њему, касно
сам примијетио сердар-Авдагу, и нисам могао промијенити
правац. Наишао је ваљда случајно, или је чекао неког другог,
а можда је знао гдје сам био, али ма због чега да га је ђаво
довео баш овамо, нисмо се могли мимоићи без ријечи. Не-
пријатељство обавезује као и пријатељство. Гледао је у мене
као човјек с којим ме веже тајна, или као добар познаник који
очекује да станем и почнем разговор, свеједно о чему. Можда

299
је по моме држању или по киселом лицу видио да нисам баш
срећан што смо се срели, и да бих могао проћи ако ме не за-
устави.
Упитао је мртво, као да га се не тиче:
– Гдје си то био?
– Шетам.
– Био си с Османом Вуком.
– Зашто питаш кад знаш?
– Јеси ли му рекао о чему смо разговарали?
– Рекао сам.
– И шта каже? Сигурно се смијао. Он се увијек смије.
– Смије се и чуди шта то тражиш од мене.
– Онда зна од кога треба да тражим.
– Питао сам га: шта то сердар Авдага хоће? Не зна.
– И шта сте још говорили?
– О Шехаги. Опет је отишао од куће.
– Шта се тебе тиче Шехага?
Стрпљив је и упоран, као пас барак, који не пушта оно
што ухвати зубима, па макар му чељуст разбили. Зар ће овако
шкљоцати око мога грла док један од нас не клоне? Кружи
око мене, као звијер, несигурна у свој скок, али чим би осје-
тио да неће промашити, сломио би ми кичму.
Зна да смо ја и Махмут најслабије тачке у ланцу, и ту гризе.
Неће нас пустити.
Лед ми се ухватио око срца, због те лијепе будућности, а
мозак се претворио у теретну пихтију, без иједне мисли, ма
какве, ма о чему. Потрајало је то само тренутак, дуг и мучан,
готово сам заборавио дисати због неспокојства и ужаса, у ми-
слима сам се почео освртати око себе, слијепо и престравље-
но, спреман на бијег, куд било, само да се спасем од овог часа
и од ове стрепње.
Али како је наишла празнина у мозгу, како сам осјетио
страх у срцу, ненадно и безразложно, тако се у мени јавила
срџба, као навала крви након наглог застоја, као стид због по-
нижавајућег страха. А кад је срџба избила, био сам свјестан да
ми није корисна, али сувише врео да бих је зауставио. Наљу-
тио сам се и на себе, због малодушности. Шта он може зна-
ти о мени? Ако заиста нешто зна, зашто не тражи на правом
мјесту? Глође коноп гдје је најтањи, ломи мене незаштићеног.

300
 Нашавши тако ослонац љутини и увријеђености, учинио
сам је сигурном и искреном.
– Питаш, шта ме се тиче Шехага – зарежао сам пакосно,
са жељом да унизим и себе и њега. – Знаш ли колико сам вре-
мена без посла? Обигравам око Шехаге, гледам му покорно у
очи, говорим љубазне ријечи, само да ми нађе какво мјесто,
какво било, само да не једем себи утробу што су ме сви од-
бацили као псето! Ето зашто ме се тиче Шехага! Чудо је што
нисам отишао у хајдуке, Бећиру Тоски. Шта хоћеш од мене?
Лако се титрати са сиротињом, Авдага!
– Зашто се љутиш? – упитао је мирно. – Шта сам ти рекао?
– Зато се и љутим. Обилазиш око мене, нешто пипкаш,
нешто тражиш. Што, брате, не кажеш отворено, то и то. Рећи
ћу све што знам.
– О чему си разговарао са старим Омером Скакавцем?
– Хтио сам да купим духан, рекао сам ти. Ако не вјерујеш
мени, зашто њега не питаш?
– Питао сам. Он каже исто.
– Ето видиш! Шта онда хоћеш?
– То и јест сумњиво, што говорите исто.
Ето ти сад! Насмијао сам се од муке:
– Опрости, Авдага, што ти ово кажем, старији си од мене,
али, брате, баш си чудан! Оно што је свакоме доказ, теби је
разлог за сумњу.
– Мени је све разлог за сумњу. И што се толико љутиш –
додао је разложно. – Ко нема ништа на души, одговара мир-
но, а ко је крив, он се љути, зато што је узнемирен.
– Али, за што сам крив?
Није журио с одговором, ћутао је и гледао ме оним својим
тешким погледом, сажаљиво, увријеђено, тужно, ни сам
не знам како, као да све види у мени, и криво му је, и жао,
што нећу да признам. Е па, и нећу, мислио сам. Издржаћу,
стиснућу зубе, сачекаћу да прођеш мимо мене као свака не-
погода.
Али ако не прође?
Кад ме се нагледао, као да ме је жељан, почео је опет да
глође.
– Кажеш, лако се титрати са сиротињом. А с ким се то није
лако титрати?

301
 – Ја знам своју муку, други ме се не тичу.
– Имају ли ти други име?
– Авдага, поново ти кажем: не знам шта хоћеш. А то што
говориш, личи ми на бајање. Као да ме желиш учарати.
Још једном ме почастио својим умилним погледом, птице
би се пред њим укочиле и обамрле, као пред змијом, и полако
пошао низ сокак.
Срећом, јер ми је већ било мучно, као да ме ухватио за
грло, па ми је нестало ваздуха.
Сјетио сам се приче, нена ми је причала, давно, о каранђо-
лозу, црном демону, који о Божићу сачекује људе на мрачним
раскршћима, и попне им се на леђа, смрдљив и тежак. Човјек
га носи и посрће под тежином, загушен смрадом, обамро од
страха, а каранђолоз га пита: јесам ли тежак? Човјек стење и
каже оно што мисли: тежак си. Каранђолоз постане још тежи.
Ујутро нађу човјека мртва. Али ко одговори: ниси тежак, спа-
шће се, јер каранђолоза одмах нестане, и човјек је слободан.
Због те ријечи храбрости, због ријечи пркоса. Доцније сам
мислио да је то прича о животу: ако се тужимо како нам је
тешко, клонућемо; ако кажемо животу: издржаћу, нећеш ме
сломити, мука постаје лакша.
Мене је на неком животном раскршћу пресрео каранђо-
лоз Авдага, и попео ми се на леђа. Дах ми се крати од његове
тежине, као да планину носим на себи. Нећу рећи да ми је
тешко, али нисам рекао ни да ми је лако. Још ћемо се носити,
и нећу га се ослободити све док не осјетим слободу у себи.
Још је не осјећам, кочи ме страх.
Чак и кад заборавим разлог, страх је у мени, и немир. –
Шта је то? – питам се. – Зашто? – питам се. И онда из таме
исплива Авдагина слика, као објашњење.
А како је Махмуту? Ако не зна ништа, излудјеће због Авда-
гине сумње. Ако зна, како ће издржати да не каже? Признаће,
да би скратио мучење, скочиће у понор, да не би полудио. А
можда је заиста невин у свему овоме. Зар би се Осман држао
онако мимо да Махмут ишта зна? Махмут је продрта врећа,
и све би из њега испало зачас, а Осман одмахује руком. Онда
га сердар Авдага пржи на ватри ни крива ни дужна. Отићи ћу
до њега, сигурно је усамљен и несрећан, а ја сам се понио као

302
дериште. Па чак и да је све крио од мене, није требало да га
остављам самог кад му је најтеже.
Али магаза је закључана, некуд је отишао, бјежећи од свог
страха и од Авдаге, оставивши ненахрањене мачке да гањају
неуништиву војску мишева. Кратко му је трајала трговачка
радост.
Његов комшија, бакалин, обавијестио ме да је Махмут у
Зајкиној мејхани, нешто га боли стомак, па је отишао да по-
пије ракију траварицу.
Заиста сам га нашао у Зајкиној мејхани, сједио је у једном
углу, сам, поднимљен на мршаву руку, стањен, порушен, пра-
ва слика несреће.
Кад сам стао пред њега, подигао је поглед, и лице му се
одједном озарило.
– Ох, хвала богу! – рекао је олакшано.
И устао, ухватио ме за раку, као да бих могао побјећи, по-
нудио да сједнем с њим, и непрестано ме гледао, додиривао
ми раме, лакат, пеш2 рукава, да боље осјети моју близину.
– Тражио сам те. Био сам и код куће.
Глас му је тих и немоћан, као да је прележао тешку болест.
– Кад те човјек види тако ојађена, заклео би се да ти је
нешто тешко на души.
– Тешко и претешко. Чини ми се да ћу прецркнути.
– Рекоше ми да те боли стомак, и да си отишао на травари-
цу, тако сам те и нашао.
Поручио је двије чаше ракије, за себе и за мене, и попио
обадвије.
– Нека си дошао, због тебе сам и оставио поруку, знао сам
да ћеш ме потражити. А стомак ме заиста боли. Онај ми је
опет долазио.
– Зато те боли стомак?
– Зато!
Онај, то је Авдага. Ни име му не ваља поменути, као не-
частивом.
– И мени је долазио.
– Како оно први пут дође у магазу, добих пролив као да
сам се татуле најео. Па мало примирим кахвом и наном, ал’
2
пеш – скут, предња страна.

303
како на њега помислим само ми нешто узбурља у цријевима,
а из мене ко чесма.
– Од страха.
– Јест, од страха. И кажем себи, е нећу да мислим на њега!
Почнем мислити о пословима, о невољама које су ме пратиле,
о другим људима. Ал’ кога год замислим, а оно његове очи,
његово лице, његов глас. А у стомаку опет кључ. И само ми
ова траварица помаже.
– Зато што заборавиш.
– Заборавим и не заборавим, али ми лакше. Сједим овдје,
право да ти кажем, побјегао сам од њега из магазе, и мислим:
па добро, шта сам ја то богу скривио да ме овако мучи? Крив
сам за оне бакрењаче, и можда за још понеку ситницу, ал’ што
се то бога тиче? И није ваљда бог толико ситан да ме кињи из
пасјалука. Него, таква ми судбина, гребена. Ал’ што, опет, да
само моја буде гребена? Није право. Никоме зло нисам учи-
нио, па што онда? Годинама сам у сну снио ово што ми је сад
случајно пало шака, и нисам се ни на мирис у магази навикао,
а оно невоља. Ето, ти реци, зашто?
Глас му је плачљив, туга тешка, свашта је доживљавао, и
сам сам свједок, али ни пола овог јада није било у њему. Жи-
вио је неозбиљно, спреман на варку, испуњен надањем, а сад
му је све црно пред очима. Срећа му је изненада пала пред
ноге, само зато да би видио како није ни он за њу ни она за
њега.
– Шта хоће Авдага од тебе? – упитао сам, да видим шта ће
рећи.
– Да знам шта хоће, лакше би ми било. Овако ме удави баш
зато што не знам.
– Јеси ли учинио штогод, шта било, што би он желио да
зна?
– Мислим непрестано, глава ми пуче од размишљања.
Џаба, ништа нема. Ал’ видим, он нешто сумња. Он сумњу не
може доказати, зато и не каже шта је, ја је не могу одбити, јер
не знам каква је.
– Шта те се тиче! И остаће на сумњи.
– Неће, мој Ахмете, неће, нажалост. Видим, нешто је круп-
но, не би толико времена губио око ситница, а над неким се
мора штап преломити. А над ким ће него нада мном? Ако не

304
могу наћи правог, послужиће ко било. Моћи ће послужити
Махмут. Мене нико неће узети у заштиту, нико се неће чак ни
зачудити, нико неће ни пожалити. Послужићу као курбан3,
видим ја то. Неко је рођен за срећу, неко за белај4. Ја сам ти
курбан.
Из уских очних отвора почеле су да капљу сузе, страх и
ракија су га сасвим размекшали.
– Не лудуј! – рекао сам оштро. – Ниси крив, и не могу ти
ништа. Какав курбан, какав ђаво! Ти мислиш да Авдага само
у тебе сумња. Он сумња у свакога.
Помогло је, изгледа, баш зато што га нисам жалио.
– Мислиш? – упитао је с надом.
– Не мислим, већ знам. Али ако ти будеш овако пио и цмиз-
дрио, постаћеш заиста сумњив.
– Мислиш?
– Сигурно. Иди у магазу, ради свој посао. Ако ти опет дође,
упитај га лијепо: шта тражиш? и навикни се на њега. Ја тако
радим. Он пита једно те исто, ти одговарај једно те исто! Доса-
диће му кад-тад.
– Мислиш?
Већ трећи пут пита тако, не противурјечи, жели да буде
као што ја кажем, тражи да га убјеђујем. Не воли тугу, а овај
тренутак слабости је краткотрајно сажаљење над собом, и
неће у њему остати дуго. Већ гледа ведрије, већ изгледа си-
гурније, већ говори луђе. Као да му поглед у пријатељске очи
даје снагу, макар и лажну. За њега је стварна, и добродошла.
Помислио сам да би овај шашави човјек угинуо живећи сам,
без пријатеља, или без људи за које мисли да су му пријатељи.
Усправила га је моја празна ријеч зато што одговара његовој
лакомислености, и зато што је пријатељска.
– Имаш право – рекао је бодро. – Кад ми дође, упитаћу га:
шта то њушкаш? Скини ми се с врата!
А онда је ваљда видио Авдагину слику у мислима, и бо-
дрост му се спарушила:
– А можда и нећу рећи. Ти смијеш, ја не смијем.
3
курбан – говече које муслимани кољу на празник Курбан-бајрам.
4
белај – несрећа, зло.

305
 – Право да кажем, не смијем ни ја увијек. Али у љутини
човјек помисли: е вала, ради шта хоћеш, једном се мре!
Није му се свидјела таква храброст без излаза, ни такав
лудачки пркос без смисла.
– Ма то и јест оно, мој Ахмете, што се једном мре. Да је
дваред, триред, па да и не пожалиш једну смрт. А овако, треба
бити јунак, или будала, а не могу бити јунак и да хоћу, петља
ми слаба... Ето, само што се сјетих... Чекај, сад ћу ја...
И одјури у нужник.
Насмијао сам се његовој невољи. Неугодна је, сигурно, али
некако сувише смијешна. О своме страху говори као дије-
те, сасвим отворено и непосредно, без икаква достојанства.
Страх је ружан кад га видимо код другог.
Нећу тако! Рекао сам, прилично неискрено, да бих њега
охрабрио: једном се мре. Али сад заиста мислим тако. Није
то храброст, већ стид од себе пониженог. Страх је најгора из-
дајица, рекао је Осман. А мени се чини да је страх највећа сра-
мота овог свијета, и највеће понижење човјеково. Измахнут
је над њим, као бич, уперен у грло, као нож. Човјек је опкољен
страхом, као пламеном, потопљен њиме, као водом. Плаши га
судбина, плаши га сутрашњи дан, плаши га владајући закон,
плаши га моћнији човјек, и он није оно што би хтио бити, већ
оно што мора да буде. Умиљава се судбини, моли се сутра-
шњем дану, послушно понавља закон, понизно се смијеши
мрском моћном човјеку, помирен да буде наказна творевина
сачињена од страха и пристајања.
Ако је понекад тужан, то је зато што се сјећа себе жељеног,
себе сањаног, какав би могао бити да није ово што јест. И да
свијет није овакав какав јест.
Нећу тако!
Кажем: не бојим те се, судбино! Не бојим те се, сутрашњи
дане! Не бојим те се, моћни човјече! Али то кажем у себи, и
кажем стрепећи. Упола слободан, удвојен. Један се усамљује,
јер не може да пристане, други ћути, јер не жели да страда.
Онда сам и ја кукавица, као и Махмут. Само на други на-
чин.
Слобода је у људском чину, а не стижем до њега.
Моје снаге су слабе, мало шта бих могао да учиним. Не
знам ни шта би требало да учиним, да не будем ни некорисна

306
жртва ни ћутљиви незадовољник. Зла је много, а моја рука
кратко досеже.
Зашто онда мислим о том чину своје слободе, кад је не-
остварљив?
Треба ли да кажем и да више не проговорим?
Треба ли нешто да учиним, па да више никад ништа не
учиним?
Треба ли да ћутим, задовољан што сам жив?
Па ако бих и пристао на жртву, а не знам за што, како могу
бити сигуран да не бих нашкодио некоме?
Покренуо сам се да спасем Рамиза, уништио сам Авдију.
Треба ли онда да останем непокретан, и да оставим свијет
да иде својим током, свакако ништа измијенити не могу?
Сви разлози говоре да је то најбоље, само ми један не да
мира: разлог савјести. Не знам одакле ми, не знам што ће ми,
смета ми да живим, а не могу да га се отресем.
Остави ме, кажем тој незваној савјести, шта ћеш ми не-
моћном! А она чучи у неком куту мене, понекад поспана, по-
некад будна, али ме не напушта. Смијешна си, кажем, тако
некорисна. Ти си мој сувишак. Не радујем се што те имам,
не осјећам задовољство што си се настанила у мени, ти ниси
моја племенитост већ моје оштећење. Зашто ниси нашла не-
ког моћног, снажног, неустрашивог а поштеног? Ако таквог
нема, шта сам ја крив? Склонила си се у мене, као сироче, и
ћутиш, као сироче, ништа не тражиш, ни на што ме не на-
говараш, све остављаш мојој одлуци, и добро је док те забо-
рављам, али осјетим стид чим те се сјетим. Не знам зашто,
ничим ме ниси задужила. Не знам ни шта си, присуство које
нема облика, ћутљива. Опомена која се не позива на разлог,
невидљиви путоказ према невидљивом правцу: моје срце
мора да га пронађе. Како да га пронађе, и како да не клоне,
ако га и пронађе? Ти си разумна, не тиче те се туђе тешко ис-
куство, презиреш опасност, вучеш на опасне стазе, и не сма-
траш то подвигом већ дужношћу. А коме сам ја то дужан? И
зашто баш ја? Пронађи неког погоднијег, са мном узалуд гу-
биш вријеме.
А она чучи, ћути, чека свој час. Час мога одушевљења, или
моје лудости. Могла би да га не дочека, све је мање изгледа да
ће га дочекати.

307
 Кад је Махмут изашао из нужника, прекинувши мој ра-
зговор са савјешћу, и затражио још једну траварицу, да смири
грчеве у стомаку, рече да је тамо, да опростим, размишљао
о мени, и да је закључио да имам право. Не вриједи се, вала,
ни бојати. Није лако не бојати се, али не вриједи. Прође чо-
вјеку живот у страху, пакао а није ни живио. Шта ће му онда
и живот? Ал’ опет, не вриједи се ни истрчавати, а најбоље би
било да разговарам са Шехагом, да нам некако скине Авдагу
с врата.
Одговорио сам да је изабрао згодно мјесто гдје ће ра-
змишљати о мени, и није узалуд губио вријеме, добро је сми-
слио то са Шехагом, само је штета што Шехаге нема, али ћемо
сачекати. Ако Авдага хтједне да сачека. Част храбрости, али је
боље без ње. Добро је не стрепјети ни пред ким, ако се може,
а још боље ако се не мора. Јунаштво траје трен, страх цијелог
живота, и паметније је бринути се за цио живот него за трен.
Најбоље се бојати унапријед, да се не би бојао уназад.
Причао сам шта било, не бринући се о смислу, јер је свејед-
но, а Махмут ме слушао задивљено баш зато што сам говорио
нејасно, и смирен пошао у радњу. А онда се сјетио да ми каже
да ме тражио Мула Ибрахим. А рекао ми је и да је ухапшена
жена код које је становао Рамиз. По томе сам видио да му је
властитиа мука постала лакша, па је стигао да помисли и на
мене.
Вијест о непознатој жени ме поразила. И за њену несрећу
сам ја крив!
Сад сам имао два разлога да одем до Мула Ибрахима, је-
дан, што ме тражио, други, што бих и ја њега потражио.
Хтио сам да га упитам, можемо ли штогод учинити за за-
творену жену. Нисам ни знао да постоји, а увалио сам је у
невољу. Можда би је затворили и да Рамиз није побјегао, али
је та претпоставка сувише несигурна да би ме ослободила
осјећања кривице. Није претјерано велика ни тешка: као да
се на брду одронио камен под мојом ногом, и ударио неког у
подножју. Нисам свјесно ни посредно крив, нисам ни знао ни
видио удареног, али сам покренуо камен. И ево, покушавам
да помогнем. А доцније ћу мислити о чудном поретку у свије-
ту у којем често, чинећи добро, учиниш и зло. А вриједи ли
добро ако не може проћи без зла?

308
 Не мислим на циљ већ на човјека, зато ми је сваки корак
несигуран.
Знам, Мула Ибрахим ће одбити и разговор о жени, али ја
ћу бити упоран. Макар и зато да се увјерим, поново, како ни
поштени људи немају много воље да помогну другоме. По-
некад је корисно знати да има и горих од нас. Моја савјест ће
одбити то оправдање, као нечасно, упозориће ме да свако од-
говара сâм пред собом, али би могла бити каква-таква утјеха,
макар и трнеутна.
Мула Ибрахима сам затекао у радњи, и рекао му да сам до-
шао због жене. Рекао сам то шапатом, како други не би чули
да молим за њу, а желио сам да кажем гласно, због њега, да и
други чују како одбија да помогне.
Одбио је и помоћ и разговор, ћутке, одрично машући гла-
вом, одмахујући руком.
Нисам се обрадовао што сам погодио. Зар јој заиста нико
неће помоћи?
Рекао сам да је грехота, нико се за њу неће заузети, моја
ријеч нигдје не вриједи, а он би могао нешто учинити, зна ка-
дију, зна Зафранију, зна све људе на суду и полицији, нека је
пусте, зар је она питала Рамиза шта мисли и шта ради кад
му је дала собу, доста јој је њених мука, муж јој лежи боле-
стан, комшилук га обилази ради севапа5, али људска милост
је краткотрајна, неиздржљива, и јадник ће остати сам и бес-
помоћан, а и она је болесна, шта хоће од ње?
Мула Ибрахим је само одмахивао главом и руком, а ја сам
наваљивао као оса, све упорније што сам био сигурнији да
неће ништа учинити. Знао сам унапријед, мада бих волио да
сам се преварио.
А узалуд сам га мучио. Ништа не смије, од страха. Сигурно
би радо помогао несрећној жени, добар је човјек, али се боји
да не изазове нечију сумњу. Ко се то још зузима за затворене
људе? И молити за њих је опасно. Је ли то неповјерење у суд?
Неслагање с мјерама које он предузима? Или се иза тога крије
нека веза с оптуженом? А могли би помислити и да је позна-
вао Рамиза. Е, ту би већ свака племенитост уплашено узмак-
нула. Жени не би помогао, себи би много одмогао.
5
севап – добро дело које заслужује награду.

309
 Напокон је рекао да ће је сигурно пустити ако није крива, а
ако је крива, узалуд је говорити. То је оправдање, старо коли-
ко и свијет, да се не умијеша, иако зна да је неистинито.
Лаж је да пуштају свакога ко није крив, и он то добро зна,
али помиње начело непостојеће правде, да би мирне савјести
могао остати по страни. А пред оним што се може десити,
свакако је немоћан.
Тако смо и он и ја рекли што смо хтјели, што смо могли,
што смо смјели, и све је остало како је и било. Мало смо се по-
играли са савјешћу, мада ми је жао жене, а онда је Мула Ибра-
хим рекао да ме тражио ради посла. Рођаци убијеног имама
из Жупче подижу нишан на покојниковом гробу, и траже ко
ће им саставити надгробни натпис, а они ће урезати у камен.
Па се он сјетио мене, сигурао ћу то добро урадити, а није ни
бадава, за смрт сељаци добро плаћају, као и за тужбе.
Захвалио сам му, мислећи како смо, умјесто задушних
ствари које се не могу ријешити, зачас свршили корисне по-
слове од којих се живи. У томе се људи још једино могу спо-
разумјети.
Кад сам рекао Тијани да ћу сутра у Жупчу, слегла је раме-
нима и насмијала се:
– Нисам знала да ће ми муж састављати натписе на ниша-
нима.
– Нудили су ми да будем муфтија6, па сам одбио.
– Добро си учинио. Каква бих ја била муфтиница!
Рано сутрадан пошао сам у Жупчу. Корачао сам полако,
опијен блиставим снијегом под сунцем, и видиком што се от-
варао на висинама, заборављајући на умор ногу ненавикну-
тих на дуго ходање, ослобођен јучерашњих брига у тишини
широког простора и моћних брда. Тијесно нам је, гурамо се
у загушљивим градовима, мрзимо се, сметамо једни други-
ма, а овдје мираје некадашњи свијет, чист и нетакнут, пра-
стари закон заборављене љепоте и надмоћног мира увлачи
се у колање крви. Одавде, све изгледа ситно и неважно доле у
низини, у доњем свијету. Јуче сам ишао другом несрећнику,
да бих се ослободио мисли о затвореној жени, а вратио сам се
горак, нисам успио да преварим сâм себе. Данас сам је готово
6
муфтија – најстарији по рангу муслимански свештеник.

310
сасвим заборавио. Па ако и нисам заборавио, све ми изгледа
лакше.
У Жупчи су ме примили срдачно, Мула Ибрахим их је оба-
вијестио да ћу доћи. Брат имамов7 ме нахранио, напојио, хтио
да ми покаже гдје ћу спавати, и веома се зачудио кад сам ре-
као да нећу преноћити и да ћу посао одмах завршити. Био је
мало и разочаран, јер није волио брзину ни у чему, а погото-
ву у ономе што се ради за вјечност. Умирио сам га, рекавши
да сам код куће све смислио, да сам се посавјетовао с Мула
Ибрахимом и другим ученим људима, и тако у глави носим
неколико натписа, па ћемо изабрати најбољи.
Хтио сам да му цијела ствар изгледа озбиљнија, ако би му
се учинило да сам премлад и недовољно озбиљан за тај посао.
Готовог натписа нисам имао, ни једног јединог, у глави ми је
било безброј ријечи, свакаквих, али не знам које би мртвом
имаму пристајале. Заправо, покојнику је свеједно, пристаће
на све што напишем, али треба задовољити његове рођаке,
њихову сујету, можда и бол, а то није лако. Најмање ћу по-
гријешити ако о покојнику кажем све најљепше, али не знам
што родбина мисли да је најљепше и шта жели да остане за-
писано.
Упитао сам, да не бих одлучивао сâм. Али ми је имамов
брат, тврд сељак, чија је ријеч спора а мисао скривена, при-
лично отежао посао.
– Је ли волио људе? – почео сам од најсигурнијег.
Збунио ме одговором који нисам очекивао:
– Неке волио, неке мрзио. Ко и свако.
– Да ли је знао шта га чека кад се супротставио царској
наредби?
– Ма јок! Да је знао не би се мијешао. Ко је могао помисли-
ти да и за то иде глава! Ма јок, како знао! Договорили смо се,
ако притисну, даћемо.
– Али је сигурно био храбар човјек.
– Па и није. Свега се плашио.
– Зашто је онда био против ратне помоћи?
7
имам – муслимански свештеник који предводи групно клањање у
џамији.

311
 – Како зашто? Свако је против ратне помоћи, ми рат не
желимо, а нема се одакле ни дати. Он је само рекао што сви
мисле.
– Онда је био добар човјек.
– Лако је бити добар човјек. Тешко је остати жив.
– Је ли мрзио власт?
– Боже сачувај! Зашто би мрзио власт?
– А ти?
– Шта ја?
– Мрзиш ли власт? Убила ти је брата.
– Одвалила се стијена и убила човјека. Мрзиш ли стијену?
– То су људи, није стијена.
– Нису људи, већ власт.
– Хоћемо ли написати да нишан подиже брат, или поро-
дица?
– Зашто би то писао? А ко би други подигао?
– Шта ћу онда написати?
– Е, то не знам.
Збуњен, без икаквог правца, без сигурности коју сам
осјећао раније, писао сам и прецртавао, док није, осим годи-
не рођења и смрти, остала једна једина реченица:
„Био је добар човјек, умро је невин.”
Ни то му се није свиђало. Имам је био добар човјек, то је
тачно, али зашто треба рећи да је умро невин? Свако умире
невин, под кривицом је само док живи.
Па смо се једва сложили да остане овако:
„Био је добар човјек, умро је без кривице. Нека му Алах да
вјечно блаженство.”
За ово посљедње нисмо знали ни шта значи ни чему слу-
жи, али је звучало свечано и лијепо, и њему се допало.
Захвалио ми је, платио поштено, и спремио сам се да
пођем кући. Али он је хтио нешто да ми каже, примијетио
сам то и раније, али би увијек одустао, па сам мислио да неће
ни рећи. Ови људи много више прећуте него што кажу. Рекао
је, ипак:
– Познајеш ли Халила Ковачевића?
– Не знам да сам икад чуо то име.
– Његов брат служи код Шехаге Соче. Чува му кућу.
– Видио сам га, чини ми се. Висок, коштуњав човјек.

312
 – Халил је молио да свратиш до њега. Близу је, трећа кућа
од моје.
– Зашто да свратим?
– Неки човјек је питао за тебе.
– Који човјек?
– Не знам.
Помислио сам да се изгубљени Шехага сакрио у овом брд-
ском селу, и сељаци желе да га поведем, да га се ријеше. Шест
дана је прошло како је побјегао од куће.
Халила Ковачевића сам одмах познао, личио је на Шехаги-
ног момка, као да су из једног јајета рођени.
– Ја сам Ахмет Шабо. Зашто си ме звао?
– Нисам те звао, говорили смо о теби. Хтио сам да те ви-
дим.
– Сигурно имаш неки разлог кад си хтио да ме видиш.
Погледао је у мене, погледао у кућу, учинило ми се да ок-
лијева, а нешто се био одлучио па одустао, још увијек неси-
гуран.
– Неки нарочит разлог немам – рекао је смијешећи се опо-
ро, ненавикнуто. – Него онако.
– Имамов брат ми рече да је неки човјек питао за мене.
– Који човјек?
– Одакле бих ја знао!
– А, јест, питао је, онако успут.
– Шта је хтио?
– Шта је хтио? Не знам шта је хтио.
Одустао је, изгледа. Неће рећи.
– Добро – кажем му. – Ето, видјели смо се, нагледали, на-
разговарали. А сад идем, да зараније стигнем до града.
– Јест, зимски је дан, рано се смркава.
Пошао сам путем, низ брдо.
– Да те мало испратим? – упитао је.
И кренуо за мном.
– Нешто си хтио да ми кажеш, па си одустао – рекао сам
отворено.
Халил се насмијао.
– Па јест, хтио сам, ал’ ми се учинило да није важно.
– Можда је и важно.
– Није.

313
 – Ко је питао за мене? Да није Шехага?
– Који Шехага? Одакле Шехага?
– Него ко је?
– Ко је? Па, не знам. Не знам ни ко је ни шта је, навратио
случајно, данас, и ваљда те видио. Па каже: је ли оно Ахмет
Шабо?
– Млад, црномањаст, мршав?
– Тако некако.
– Да није Рамиз?
– Не знам. Можда је и Рамиз.
– Је ли тај рекао да ме доведеш њему?
– Ко? Тај младић? Није рекао да те доведем, отишао је од-
мах некуд даље.
– Куда је отишао?
– Богами, нисам гледао.
– Па, добро, ако га видиш, поздрави га.
– Не вјерујем да ћу га видјети.
– Знаш, Халиле, драги пут размисли шта ћеш речи прије
него што човјека зовнеш. А сад ћу сам, а ти се врати.
– А доле, у граду, како је? Мислим, онако.
– Онако, цуњају, испитују, траже Рамиза, ето како је.
– А зашто га траже?
– Не знам зашто га траже, али би било добро да га не нађу.
Остао је на брежуљку, освијетљен сунцем извана, таман из-
нутра, а ја сам пожурио према граду увијеном у сиву изма-
глицу.
Измучио ме овај несрећник, желећи да ми каже а желећи и
да сакрије. А онда је хтио да дозна од мене шта је било, да доз-
на а да себе не изда. Сигурно се Рамиз скрива у његовој кући,
видио ме кад сам ушао у село, можда је и знао да ћу доћи, и
рекао му да ме доведе. Можда је одбијао, па пристао, чекао ме
пред кућом, размишљајући, и кад је све израчунао, предоми-
слио се, говорио изокола, допустио да препознам Рамиза, али
се од свега оградио и све свео на случајан сусрет: однекле је
дошао, нешто питао, некуд отишао. Рамиз је сигурно желио
да се види са мном, Халил је закључио да је боље овако. Боље
је и сигурније и за њега и за Рамиза. Обећао је Рамизу да ће
ме довести, стајао сам пред кућом, да нас Рамиз можда види,
и сад ће му испричати какву било лаж, да сам журио у град,

314
да сам се уплашио, да нисам хтио да дођем, и биће задовољан
својом ујдурмом8. Има право. Сакрио је Рамиза у својој кући,
због Шехаге, због свога брата, можда и због новца који је до-
био, и доста му је страха што је одбјегли бунтовник у његовој
кући. Само би још требало да почне причати о њему свакоме
ко наиђе!
Остаћу крив пред Рамизом, биће му жао на мене.
А онда сам се сјетио Мула Ибрахима. Зашто ме послао
у Жупчу? Да ли и он зна гдје је Рамиз, па ме окренуо у том
правцу, ништа не говорећи? Или му је сâм Рамиз по некоме
поручио да дођем, богзна зашто? Узалуд бих га питао, Мула
Ибрахим би одмахивао главом и рукама, одрицао би, чудећи
се како могу и да питам, он ништа не зна, нити жели да зна.
Опрезни Халил је покидао све конце, и по један дио тајне
остао је у многим људима.
Да ли сам желио да видим Рамиза? Не знам, можда бих се
оптеретио новом опасношћу и новом стрепњом да когод не
дочује за тај сусрет. Видио сам то и раније, један корак а бе-
зброј посљедица.
А ипак ми је било жао што се нисмо видјели. Имао бих да
му поставим много питања о људима и о животу. Знам шта
би ми одговорио, али бих можда и повјеровао његовој доброј
вољи и чврстој нади. Потребно ми је да повјерујем. Волио
бих да живим с лажном надом него са сигурним безнађем.
А у граду ме Махмут дочекао с ружном вијешћу. Био је у
кући затворене жене, да обиђе болесног мужа, и да му однесе
нешто хране. И наишао на жалот: жена је умрла, у затвору. Ко
зна од чега, од страха, од болести, од мучења.
Ружна вијест, бесмислена смрт.
Нисам се сјетио да се упитам одакле Махмуту толико хра-
брости да оде у прокажену кућу. И зар је толика његова по-
треба да помаже јаднијима од себе?

8
ујдурма – смицалица, сплетка.
 17. ВЈЕЧНИ ТРАГАЧ
О тајни је Осман Вук сигурао знао све, Шехага колико је
хтио, сердар-Авдага колико се домислио. А домислио се, на-
жалост, много, као да му је сâм ђаво ишаптао.
Нисам ни сањао да ће ми Рамиз бити ишта више од неког
другог човјека о кога се у животу очешем, кога запазим и за-
турим, био је и нема га, као пријатељ кога смо радо сусретали
а онда се мирно разишли, као жена коју смо вољели, а онда
јој и име заборавили. (Не кажем ово за себе, ни о пријатељу
ни о жени, нисам их много познавао, то сам чуо од Османа, и
запамтио, изненађен његовом ведром безочношћу.) А везао
сам се за Рамизову судбину толико да ни о чему другом нисам
могао мислити.
На то ме присилио сердар Авдага.
Вријеме је пролазило, а он отмицу није заборављао. У по-
четку сам мислио да су ту његову ревност подстицале старје-
шине, али сам се преварио. Они су имали толико невоља са
Шехагом (вратио се са свог необичног странствовања, нико-
ме не говорећи гдје је био, дошао је без новца, без коња, без
ћурка, прљав, мршав, ћутљив, не помињући ни да је негдје
био), толико им је јада задао, толико су се уплашили његове
мржње, да су, мислећи на своје главе, сигурно заборавили и
студента Рамиза и сердар-Авдагу. Све због Шехагине жеље,
саопштене валији, да их ђаво однесе. Не знам да ли је баш
тако речено, или као молба у име народа, у име кога се чини
и зло и добро, да се стане на пут њиховој тиранији, тек, чуло
се да ће кадија бити премјештен у сиромашни зворнички
кадилук, а Џемал Зафранија у сребренички, и остаће тамо
дуго, један као олињали кадија, други као остарјели писар,
ако их не избави срећни случај, да валија буде смакнут или
смијењен. Такав случај није риједак ни необичан, али засад
није било изгледа да ће се скоро десити, и њима су висиле

316
ноге, као у објешеника, ходали су градом зелени од срџбе и
јада, писали жалбе у Цариград, на молбу и пријетњу хватали
људе да шаљу представке вишим властима, да их оставе у Са-
рајеву, јер бољих службеника и народних пријатеља (као да се
то може саставити) нити је било нити ће икад бити, тражили
заштитнике и савезнике, а све узалуд. Одговори из Царигра-
да нису стизали јер нико није мислио да им помогне, савезни-
ке и заштитнике нису нашли јер их нису тражили кад су били
јаки већ кад су полетјели низа страну, и тако су се пекли на
врелој ватри Шехагине мржње и ледили на мразу свеопште
равнодушности, надајући се у оно што је немогућно, да се мр-
жња и равнодушност претворе у наклоност, и чекајући оно
што је неизбјежно, да сагну главу и крену у глухи мрак малог
мјеста, као у прогонство.
Шехага их је потопио као мачиће, без нарочитог разло-
га који би се баш њих тицао, због ружних ствари што их је
о њима чуо, због њихове уображености и закашњеле сни-
сходљивости, а сигурно највише због мржње на све чиновни-
ке. То су за њега најгори људи на свијету, најштетнији, нај-
покваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт,
они сију страх, без милости, без икаквог обзира, хладни као
лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве
невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док
њих буде, нема среће на свијету, јер ће уништити све што је
истинска људска вриједност.
Они су осјетили Шехагину мржњу и непријатељство, не
једном, али увијек на прескок, заборављао их је на дуго врије-
ме и изненада се сјећао да постоје, кад би се, изгледа, сјетио
своје муке, и светио се немилосрдно ма коме од њих, сви су
му криви, и сви исти, као змије. Сад су случајно на реду ка-
дија и његов први писар, и ништа их не може спасти. Сви су
знали да су њих двојица жртвовани, чим је Шехага поменуо
њихово име.
Валија га је послушао, зато што Шехага није помињао
враћање дуга, остављајући га као залог свога утицаја, и зато
што се за судбину својих чиновника, осим из своје најближе
околине, није много бринуо. Шта га се тичу један кадија и је-
дан писар, који су му постали сметња? Наћи ће таквих на сто-
тине, мало бољих или мало горих, свеједно, а Шехага је један.

317
 Кадија и Зафранија се нису ничим издвајали између оста-
лих, обиљежила их је само њихова несрећа што их се Шехага
сјетио у неком свом мрачном часу. Сјетио и упро прстом у
њих. Можда случајно, као што гром удара у неко стабло за пе-
даљ више од других. А можда су и они погријешили што на ту
могућност, увијек живу, увијек опасну, као вуклан, нису по-
мислили раније, и нису покушали да неком лијепом ријечју
или неким лијепим чином скрену са себе Шехагин поглед, да
би се страшни човјек, у часу бјесомучног пражњења, сјетио
неког од њихових пријатеља а не њих. Поклонили би ту ње-
гову нежељену пажњу и оцу рођеном, само да њих мимоиђе.
Али ето, моћ им је одузела памет и заслијепила их осјећајем
неповредивости, а Шехага је био далеки облачак на небу.
Било је већ касно кад су примијетили да је то црна облачина
која носи олују. Бранили су се, брани се и утопљеник, уда-
рајући рукама по води што га вуче на дно. То што су писа-
ли на све стране, молећи помоћ и милост, откривајући чак и
разлог Шехагиног утицаја, кобног по најбоље људе (мисли-
ли су тиме на валију, али нису мислили да је најбољи), само
је погоршавало њихов положај. Сви угрожени чиновници
пишу писма, тражећи правду коју заборављају кад је дијеле.
Сумњиви већ због тога што траже милост, још више гријеше
што себе представљају анђелима а друге сотонама, јер свако
зна да нису анђели, а те сотоне су обично важни људи које
није паметно тако називати док не почну да посрћу. Тада се
већ могу назвати и вампирима. Прије никако. Сад они по-
срћу, и на њих пада поруга. То је вријеме незаштићености,
самоће, немоћне мржње. Све што учине, погрешно је, и мут-
на вода их однесе у заборав. И опет се ништа не мијења, на
њихово мјесто долазе други сиви људи, и једва ће ико при-
мијетити да то нису они ранији. Али ако неким чудом устану
из мртвих, постају сурова чудовишта. У људском роду горих
нема.
Сада су на клизавици, ова двојица, забављени сами собом,
запрепаштени и увријеђени несрећом која их је задесила. И
није чудо што не могу мислити ни на што друго.
Али је мислио сердар-Авдага. Без наређења, без користи,
из унутрашње потребе, као научник, као умјетник, као истра-
живач, због саме ствари, због осјећања дужности, због нечег

318
што је тешко разумно објаснити. Имање му је пропадало, а он
је несебично гањао вјештице. Није то била упорност изазвана
неким тешким доживљајем, неком несрећом, неком мржњом
која би имала коријен у његовом животу, зато је тешко ра-
зумљива. Ако ће неко добити похвалу за оно што учини,
он неће. Ако ће неко добити награду, он неће. Ако ће неко
добити унапређење, он неће. Награда му је презир и страх
других људи. Награда му је његово чисто задовољство што
поштено чини оно што мора. Он не мрзи људе које гони, не
зна тачно ни у чему је њихова кривица. Па сам мислио, каква
је то срећа што су глупи људи обично врло упорни. Да је с том
упорношћу копао земљу, за годину дана би скинуо половину
требевићког бријега, да не заклања Сарајево од сунца, па би
га људи памтили по добру, али он је већом добротом сматрао
хватање криваца чију кривицу није мого да схвати, али је
знао да су криви закону. Био је фанатички вјерник утврђеног
реда, чији смисао није испитивао, као што религиозни вјер-
ници не испитују божији смисао.
У име своје вјере, вриједно је ловио људе.
Нарочито се окомио на мене и Махмута.
Сваки дан је у Махмутовој магази, ћути, гледа, или пита,
увијек исто, Махмут се процијепио, пожутио, смршао, под
очима му се објесиле кесице, гледа избезумљено, руке му др-
шћу, ноге га боле, пролив никако не престаје, па сваки час
трчи из магазе, остављајући Авдагу усред реченице, и враћа
се клонуо, послушно сједа пред сердара, и чека да се му-
чење настави. Примио је то као судбину, као казну за многе
гријехе, мада је испаштање претешко.
Али за неке своје гријехе испаштао је и Авдага. Ако убије
Махмута сумњом, коју Махмут одбија, и њега ће убити та
иста сумња коју не може да истјера на чистац.
Оставио је, изгледа, сваки други посао, и заборавио све
друге кривце, па би прави лопови само могли пожељети још
коју такву отмицу, њушкао је једино за Махмутовим трагом.
И за мојим. Или се мени тако чинило, да смо му само ми оста-
ли, јер ми је постао претежак. Неуморно је кружио истом
стазом, разговарао с истим људима, постављао иста питања,
надајући се да ће у једном часу среће, кад звијезде дођу у по-
вољан положај, кад бог просвијетли неког од нас, ухватити

319
за праву петљу, од које ће све лако испарати. Тражио је прави
доказ.
Пошто би обишао тврђаву, разговарао би с бившим дизда-
ром, па са Скакавцима, па с Махмутом, па са мном.
Није ми увијек прилазио. Дошао би у кафану, и сјео према
мени, увијек сам, увијек ћутљив, увијек погружен, гледајући
ме непрестано, као да ће на мени открити нешто што му је
потребно. Или бих га наједном осјетио иза себе, по дану, по
мраку, као своју сјенку, као заљубљеника, тужног због не-
узвраћене љубави. Неки пут бих стао, да га сачекам, смета-
ло ми је то праћење на истом одстојању, као да вучем тег за
собом, више сам волио разговор, макар и мучан. Али би и
он застао, мирно сачекао да кренем, и опет полазио за мном.
Пред мојом дворишном капијом би стао, послије бих чуо
како полако корача испред куће, онда би отишао.
Понекад ми је прилазио, да ћутимо или разговарамо. Али
никад није проговорио ниједну другу ријеч осим о отмици.
Постало ми је обично што ме прати и испитује, али се ника-
ко нисам могао навикнути на исте ријечи, иста питања, исти
израз лица. То је болест, мислио сам, то је опсједнутост, то је
лудило, он ни о чему другом не мисли, он о томе сања. Као
што ја сањам њега и његов тужни тешки поглед. Можда је то
његов начин на који изнурава жртве, али тиме није стекао
никакву предност, јер ме увијек затиче спремна. Али ми није
лако.
Мијењао сам вријеме изласка и стазе кретања, али га ни-
сам могао избјећи. Нањушио би ме, као да сам остављао воњ
за собом, и срео би ме на улици, или чекао у засједи, питајући
суморно:
– Зашто си био код Омера Скакавца? О чему сте разгова-
рали?
Мој је одговор увијек исти, као и његово питање, а он се
није љутио. Задржао би поглед на мени, као да се чуди што
тако тврдоглаво одговарам једно те исто, или би оборио очи,
као да се стиди што лажем. И отишао би без поздрава.
Постао сам његова потреба, а он моја навика, и био сам уз-
немирен ако га не бих видио цио један дан. Гдје се то изгубила
моја сјенка? Да није измислио нешто ново? Његова луђачка
упорност није безопасна, али сам навикао на њу, а умиравало

320
ме и понављање истих ријечи и поступака, досад без икаквих
посљедица. Међу нама се чак створио чудан однос трпељиво-
сти, нисам мрзио ни ја њега ни он мене. Истина, дешавало се
да осјетим тежак немир због тога што ме стално држи на оку,
у стомаку као да ми је горјела главња, срце се заустављало од
црног предосјећања.
А град се окренуо око мене кад ми је открио да све зна о
мени и о Скакавцима.
Зар му је неко рекао?
Одговорио сам да то први пут чујем, и да ми је чудно како
неко може измислити толике лажи, али сам послије запре-
паштено мислио како се умало нисам одао, страхом, нес-
премном ријечју, неочекиваном клонулошћу и замором, кад
се, ваљда, одустаје од борбе. Али то је само накнадно искре-
нуто сјећање, поново проживљени страх због потпуног из-
ненађења, тренутно губљење даха, зато што је промијенио
устаљени начин.
Прилагодио сам се одмах, не пристајући да се предам.
Али, колико он заиста зна?
Дуго ме држао у недоумици, а онда ме једног јутра срео на
улици и позвао да пођем с њим. Ишли смо чаршијом ћутећи,
ниједну ријеч нисмо проговорили, он зато што није хтио, ја
зато што нисам смио. Плашило ме његово ћутање, а бојао сам
се да ће осјетити мој страх ако упитам куда ме води, и зашто,
или ако почнем разговор ма о чему. Обеспокојио ме тај његов
нови потез, иза којег се крила непозната намјера.
Ледио сам се од помисли да ме води у тврђаву, одлакнуло
ми је кад ме увео у своју собу.
Био сам ту и раније, сва је личила на њега, тешка, ћутљива,
одбојна, опасна, само ми је сад изгледала тврђа и хладнија.
Сјео је према мени, и дуго гледао у склопљене прсте. А
онда је, без увода сувишних ријечи, не гледајући ме, рекао да
све зна, и криво му је на мене што нећу да признам. Учество-
вао сам у злочину, и он би ме предао суду, али би цијенио моје
поштење и искреност. (Помислио сам како је боље да ме не
цијени, него да ме преда суду.)
Кад сам упитао какав је тај мој злочин, о којем ја сâм не
знам ништа, пријекорно је одмахнуо главом, и испричао ми
све о отмици, од почетка до краја.

321
 Ноге су ми се одсјекле, стомак ми се згрчио, као у Махму-
та.
Рекао је:
Осман Вук, сâм или са знањем Шехагиним, али прије са
Шехагиним знањем него сам, смислио је како ће отети Ра-
миза. Не зна зашто су то учинили, можда зато што мисле
као и Рамиз, или зато да напакосте властима, али то није ва-
жно, нити се њега тиче. Најмили су старог Омера и његова
три сина, сигурно за добре паре, да изведу Рамиза. Махмута
су послали диздару, с новцем, да пусти Скакавце у тврђаву.
Скакавци су ушли лијепо, кроз откључану капију, претукли
стражаре, и на коњима одвели Рамиза у непознатом правцу.
Засад непознатом, јер ће се Рамиз сам открити, он не може
да мирује. Послије отмице, Омеров најмлађи син је засјео у
Зајкиној мејхани, напио се и почео да прича о свему. Хвалио
се како он, и још неко, знају ко је отео Рамиза. Хамал Мујо
Душица се не сјећа тачно кога је младић поменуо, а кад су га
упитали да није Осман Вук, рекао је да би могло бити. Зајко је
јавио Осману, и Осман је мене послао старом Скакавцу, да му
кажем за сина. Двојица млађих Скакаваца отишла су с коњем
одмах по брата, и однијели га кући. Не зна шта се међу њима
дешавало, зна само да су га убили, сви смо му били на џенази.
Не вјерујући својим ушима, слушао сам истиниту причу о
отмици. Понегдје је остала нека неважна празнина, али смо
сви смјештени на права мјеста.
Ето што је он склопио, састављајући дио по дио!
– Је ли тако? – упитао је готово ведро.
– Не знам – одговорио сам, осјећајући како ми хуји у гла-
ви. – Могу само за себе да кажем: није тако! Сто пута сама ти
рекао да ништа не знам.
– И сто пута си слагао.
– Знаш, Авдага, мене се не тиче, али ми твоја прича изгле-
да врло сумњива. Хамал се не сјећа, нико ништа не зна, свје-
дока нема низашто, а ти говориш као да си све видио.
– Двадесет година сам у овом послу. Познајем људе, и знам
шта ко може да учини.
– Па добро, Авдага – рекао сам срдито – зашто нас не пре-
даш суду кад све знаш?
Високо је подигао густе обрве, опет тмуран.

322
 – Знам све, а још вам не могу ништа. Немам правих доказа.
Скакавци не говоре. Мујо Душица се не сјећа. Махмут заније-
ми кад му поменем диздара. Ти кријеш. А ни кадија сад неће
на Шехагу, још се нада да га неће отјерати из Сарајева. А је ли
право да злочин остане некажњен?
– Је ли ти познато шта је учинио Рамиз?
– Познато ми је да је говорио против власти и да је био за-
творен. Друго ме се не тиче. И знам ко га је извукао из тврђа-
ве. То је злочин. А ако се злочин не би кажњавао, пропао би
свијет. Ништа немам против вас, већ против оног што сте
учинили. И наћи ћу доказе. А онда ти нећу помоћи. Ниси ни
ти мени. Рекао бих кадији да ниси ништа знао, и да си им по-
служио као ћорави гласник. Овако нећу.
– Уради како ти савјест каже. Али ја не могу лагати.
– Хоћу да ти кажем: ускоро ћу имати доказе. Један од сино-
ва Омера Скакавца помало већ проговара. А ако кадија при-
стане да их затворимо, сву тројицу, па Махмута, а и тебе, све
ћемо за час сазнати. А пристаће, то би помогло и њему.
– Једном сам ти већ рекао, лако је ударити по сиротињи,
Авдага.
– Ако та сиротиња проговори како треба, а проговориће,
надам се, нико неће остати некажњен. Нико! Знам на што
мислиш, и не бојим се ничијег имена ни положаја. Мени је
важна само правда.
– Да не учиниш неправду, тражећи правду!
Није одговорио, само је махнуо руком, да идем.
Отишао сам, као на дрвеним ногама, ударајући о камење
неравне калдрме. Поразила ме његова отвореност. Зар је то-
лико сигуран, да му лукавство и опрез нису потребни? До-
шао је до истине, доћи ће и до правде. Своје правде. Опасан
је зато што је тврдоглав, и што је увјерен да спасава свијет.
Упоран трагач који изнурава и себе и друге, суров али нима-
ло низак, ограничене памети али јаке воље, поштен на свој
начин, без лицемјерја, некористољубив, чист у својој несу-
вислој оданости, и ужасан баш зато што је такав. Он не зна
чему служи, али служи часно. Он не зна зашто кажњава, али
кажњава жестоко. Можда се навикао на један закон, али би
једва примијетио кад би се успоставио други. Рођен је дав-
но, прадавно, и рађа се поново у сваком времену, вјечан. И

323
страст му је иста, кроз стољећа, да лови непослушне, а ако
ти непослушни дођу на власт, да гони друге непослушне. И
питао сам се, због њега, да ли је човјек поштен или непоштен,
ако се часним средствима служи за ружне циљеве. И да ли је
поштен или непоштен, ако се нечасним средствима служи да
оствари часне циљеве?
О свему томе сам мислио послије, а тада сам осјећао само
страх, и врло одређен и врло неодређен. Ако Авдага нађе што
тражи, а наћи ће сигурно, моја кожа неће вриједити ни коли-
ко овчија. Али изнад те непосредне опасности, и око ње, као
магла и тама, опкољавала ме несагледљива пријетња. Као да
су стотине сјенки и стотине очију око мене, не можеш их ни
избјећи ни поднијети, круг је све ужи, њихова близина све
тежа, окрећем се беспомоћно, излаза не видим, ни спаса. А
све те безбројне очи и сјенке су Авдагине, устостручио се,
постао војска авети. И мучније ми је то осјећање беспомоћ-
ности него оно што знам, о чему могу да мислим. О тој коби
се не мисли, она се носи, као тежина, као болест.
Доживљавао сам ту панику душе и раније, у рату, у мраку,
на равном пољу, у густој шуми, нисам видио ниједног човје-
ка, нисам чуо ничији глас, али је опасност свуда око мене, ни
облик јој не можеш одредити, ни близину, ни намјеру, зато је
још страшнија. Стрепњу пред непознатом слутњом разум не
може ублажити, немоћан пред њом, као око у потпуној тами.
И ко зна докле бих газио у глиб кукавичлука, да се нисам
згадио над собом, и пљунуо на ту бапску немоћ. Нека иде до
ђавола тај измаштани страх! Човјек сам, нисам мртва мета
која чека погодак, несрећу не могу сачекати на кољенима. Ни
због себе, стидио бих се, ни због других који вјерују у мене,
разочарали би се.
Учинио сам мало, али сам учинио свјесно. Зар да упрљам
и то мало?
Нећу да дрхтим, нећу да се бојим!
И зар све мора бити најгоре?
Авдага све зна а ништа не предузима (мислио сам мирније),
и наводи ме да признам, како бих му олакшао посао. Е па,
нећу признати, нико неће признати, и Авдага ће до смрти ићи
за мном, и све тише понављати своје питање. Он ће умрије-
ти од муке, а не ја на мукама.

324
 Или ће Шехага учинити нешто да га заустави и онемогући.
Сјетиће га се кад му се мржња накупи у срцу као отров у по-
скоку, и тако ће туђа освета покопати и сердара и нашу кри-
вицу.
Враћајући опасност на земљу, међу људе, гледао сам је
храбрије. Није безначајна, али је сагледљива, знао сам докле
досеже и чиме ми пријети, али се више нисам осјећао из-
губљен.
Авдага се бори да ме уништи, ја ћу се борити да сачувам
читаву кожу. Не вриједи много, али је једина коју имам, и
добро ме служи, а њему не би послужила низашто. Он мени
припрема пропаст, ја њему желим само неуспјех, и с обзи-
ром на снаге, моју никакву и његову свакакву, добро ће бити
ако он ништа не добије а ја ништа не изгубим. Коцкамо се
неправедно, ја на све, он ни на што, за њега је неуспјех само
пораз, за мене крај. Е па, боље да он поднесе пораз него да ја
доживим крај. До мог живота ми је прилично стало, до њего-
ва успјеха ни најмање.
С олакшањем које ми је донијела жеља да сачувам главу, и
одлука да не чекам мимо нож иза врата, пошао сам да потра-
жим Османа Вука. На њега сам помислио чим сам се ријешио
на одбрану. Ако ико може зауставити Авдагу, то је он.
Нашао сам га у Махмутовој магази, пуној вуне, коју раније
нисам видио. Надгледао је како момци увезују бале саргијом.
Махмут се гегао по магази, прстом потежући везове од ка-
напа, без икакве потребе, али се очито трудио да пред Осма-
ном покаже стручност и добра вољу. Имао је, додуше, више
добре воље него стручности, па је Осман поново све провје-
равао, наређујући да се боље причврсти.
– Вуна је за Венедик – обавијестио ме Махмут, са жаљењем
у гласу, чини ми се. – Иду Осман и Шехага.
– Зашто ниси замолио да и ти пођеш? – упитао сам, знајући
да је жалостан.
Слегнуо је раменима: ко би њега повео!
И отишао да цима канап на балама.
– Гдје си досад, да помогнеш? – насмијао се Осман.
– Хтио бих да разговарам с тобом.
– Док ово свршимо.
– Волио бих одмах.

325
 – И ја бих волио много штошта.
Али је пошао према Махмутовој собици. Кренуо сам за
њим, и затворио врата.
– Је ли прича дуга?
– Како год хоћеш.
– Онда, скрати! Посао чека.
– Разговарао сам с Авдагом.
– Ма шта ми кажеш! Зар тек данас!
И сад се шегачи. Уозбиљиће се кад му кажем.
– Авдага све зна. Запрепастио сам се...
У собу је ушао Махмут, гледајући нас понизно, отрован
радозналошћу. Годину дана живота би дао да чује о чему ра-
зговарамо.
– Треба ли вам штогод? Хоћете ли кахву?
– Не треба ништа – грубо га је одбио Осман. – Имамо неки
разговор.
Махмут је изашао ојађен, због тог разговора је и ушао.
Испричао сам шта је Авдага рекао о отмици, не про-
пустивши ништа. Слушао је, не прекидајући ме, али с неком
подругљивом пажњом која ме изненадила. Мислио сам да ће
бити много забринутији.
Чак се и гласно насмијао, сасвим неочекивано, кад сам за-
вршио.
– Шта каже? Махмут је разговарао с диздаром! Много ти
он зна, погодио је као прстом у балегу!
– Него ко је?
– Кокало!
Зашто све кријеш од мене? Ваљда се не бојиш да ћу некоме
рећи?
– Не бојим се, брате, ниси луд да кажеш. Са диздаром је
разговарао Мухарем бајрактар. Је ли ти сад лакше?
– Одакле баш он ?
– Мрзи их, све. А са диздаром се добро познаје, били су
заједно на војни, један стар, други млад. Сад су обојица стари,
Мухарем бајрактар! А јадни Махмут се проциједио од
пролива, ни крив ни дужан!
– А за остале? Је ли погријешио за остале?
– За тебе није.
– Авдага је опасан. И постаје све опаснији.

326
 – Знам.
– Па шта да радимо?
– Уздаћемо се у бога.
– Ако нам је то једино уздање, тешко нама.
Осман се насмијао, пријатељски ме ударивши по кољену:
– Ни ђаво није црн као што се прича.
И весео, нимало забринут, отишао да надгледа како мом-
ци везују вуну у бале.
Излазећи, видио сам како Махмут разговара с Османом,
и жалосно гледа за мном, јер не може да ме упита о чему смо
разговарали. Не подноси тајну, ни своју ни туђу, а највише га
је измучила ова у коју је недужан упао, не знајући ни каква је.
Али, шта бих могао да му кажем? Да није крив, и да је
Авдага погријешио? То он сâм најбоље зна, али му много не
помаже. А да му откријем како испашта због бајрактара Му-
харема, ни на ум ми не пада. Не би био поносан што су га за-
мијенили с јуначким бајрактарем, а могао би пожељети да се
ријеши пролива и да скине с врата сердара Авдагу, откривши
му право име.
Не знам, можда би и било право да се ослободи неправед-
ног трета, а можда и не би. А ето, од моје одлуке зависи да
ли ће бити крив Махмут или бајрактар. Ако кажем, скинуо
бих с Махмута муку под којом већ клеца, али бих упропастио
другог несрећног човјека. Шта је боље? Или, шта је горе? Ако
откријем Махмуту истину, а он је не задржи за себе, сердар
Авдага би објеручке прихватио доказ за којим одавно трага,
и почео би да одмотава клупко. Бајрактар би умро у мукама,
или би признао. Богзна колико би људи страдало. А овако,
Махмут је везан са свима нама, неправедно, додуше, али је
опасност мања. Нека остане како је сад! Махмут ништа не зна
и не може ништа открити. Све друго било би горе.
Али се нисам смирио послије те одлуке. Ма колико да је
мудро то што сам ријешио, није право. Оставио сам на мука-
ма недужна човјека, и тиме га можда осудио. Тјешио сам се
да ћу рећи истину о њему, ако се све открије, и тако га спасти
макар у посљедњем часу, али осјећање кривице према прија-
тељу није нестало.
Тешко је одлучивати о судбини људи. Неспособан сам за
то кројење правде, у којем се увијек крије макар мало неправ-

327
де, ма за кога. Никад нисам желио да пресуђујем међу људи-
ма, јер у томе правде нема.
А ето, присиљен сам да пресудим, и осјећам се као губав.
Крив и пред собом и пред другима.
А збунило ме и Османово понашање, кад је чуо да Авда-
га све зна. Безбрижно се насмијао, и све препустио божијој
милости. Лако је њему да се поузда у божију милост, у коју не
вјерује као ни ја, кад је заштићен Шехагиним широким леђи-
ма. Да ли онда нас остале препушта нашој танкој срећи? Не
могу вјеровати у толику безобзирност, мада се од њега сва-
шта може очекивати. Али не вјерујем ни да је толико лако-
мислен, јер не би било лако ни њему ни Шехаги кад би се от-
крила цијела истина.
Зашто је онда онако неозбиљно примио моју причу? Пого-
тову што и сâм зна да Авдага постаје све опаснији.
Проживио сам три тешка дана, ништа не говорећи Тијани.
Као и сви остали, и ја сам се претворио у опсађену и затво-
рену тврђаву, тмурну и нијему. Шта бих могао да јој кажем?
Само бих је непотребно узнемирио. Не би ми помогло да уз-
дишемо заједно. Нека бар она буде поштеђена.
Пред њом сам се, додуше, трудио да изгледам весео и бе-
збрижан, као и обично. Нисам успио да је преварим, као и
обично. Да ли зато што је брига грчила моје лице у смијеху,
или што сам невјешт да се претварам, тек, она је примијетила
да нисам какав сам увијек.
– Шта ти је? – упитала ме забринуто.
– Шта би било? Није ми ништа.
Први пут је примила то одбијање, али је увече била одлуч-
нија:
– Зашто ни не кажеш шта ти је? Нешто кријеш од мене.
– Ништа не кријем. Шта бих имао да кријем?
– Да се ниси заљубио у другу? И нећеш да ми кажеш, из
сажаљења?
Да ли жене све објашњавају љубављу? Насмијао сам се од
муке. Тој мојој љубави име је сердар Авдага!
– Ма какво заљубљивање, жено! Мани ме!
– Ако ти се десило, реци слободно. Волим да знам него да
сумњам. Не бих се ни чудила, поружњела сам, видим сама.

328
 – Прољепшала си се а не поружњела. И никад те нисам то-
лико волио.
Рекао сам то узбуђено, јер је истина. Она ми је једини за-
клон, али је и она угрожена са мном. Шта би се с њом десило
ако мене затворе?
Смирила се, повјеровала.
– Па шта ти је онда? Нешто јест, сигурно.
– Криво ми је што не могу да нађем посао. Беспосличим,
као посљедња бараба. Докле ћемо издржати овако?
Прихватила је објашњење, ведро, корећи ме због мало-
душности и тјешећи ме да ћу сигурно наћи посао. Засад не
треба да се бринем, с новцем који имамо и који она пропушта
кроз најгушће сито, можемо живјети и годину дана, ако тре-
ба. Танко, али живјети. Млади смо, здрави смо, шта нам тре-
ба више! Нека није нешто друго, а то јој је најмања брига.
Сигурно јој то није најмања брига, али је храбро потисну-
ла неспокојство, због мене, да ме утјеши и умири, не знајући
да то није моја највећа брига. Није лијечила праву рану, али
ме дирнула њена приврженост. Љековита је сама по себи, и
лијепа, и драга, као љубав.
И тада, кад више нисам морао, рекао сам све о Авдаги.
Замислила се мало, али је те вечери одлучила да буде хра-
бра до краја. Умањила је моју кривицу кад је наишла опасност;
увећала би је као заслугу кад би се за њу давале награде.
Олако ме одбранила:
– Не знаш ни шта се заправо десило. Како можеш бити
крив?
Разлог није нарочито увјерљив, али ми је помогао да за-
спим мирније.
А онда се све ријешило догађајем који нико није могао
очекивати.
Трећи дан послије оног мучног разговора, сердар Авдага
је иза јације убијен код Дариве. Причало се да га је сачекао
разбојник Бећир Тоска, кад се Авдага враћао од диздара кроз
мрачну клисура, и убио из пушке.
Дознао сам ујутро, од пекарских радника и, заборавивши
и хљеб да купим, пожурио до Махмута.
Дочекао ме узбуђено весео, готово сломљен од среће.

329
 – Истина је, истина! – усхићено је одговорио на моје пи-
тање. – Јутрос идем овамо, и мислим, хоће ли сердар и да-
нас доћи, кад Абаз, столар, преда ме: – Јеси ли чуо, вели, да је
сердар Авдага убијен? Мене нешто пресјече, хоћу да упитам,
да кажем шта било, да се зачудим, а не могу, само кркљам. А
Абаз прича: убијен је код Дариве, из пушке, убио га је, кажу,
Бећир Тоска, и онда се мирно вратио у планину. Диздар је чуо
коњски кас баш у то доба. Тако Абаз, а ја слушам, долазим
себи, хоћу да се насмијем, хоћу да га загрлим, нисам се толи-
ко обрадовао ни кад ми се син родио. Па пожурим у магазу,
затворим се и почнем ходати између врећа жита и бала вуне.
Смијем се, говорим: – Нема га више! Само то: – Нема га више!
Као да сам побенавио од среће. Па се сјетим, клекнем овдје на
сећију и захвалим богу: – О, боже милостиви, хвала ти што
докусури оног нечовјека! Одавно ми ниси пао на ум, опрости
за то али ти ниси на крај срца, као неки нељуди, видио си ко-
лико ме крвник мучи, и прискочио си ми у помоћ баш кад је
требало. Доста си се и скањивао! А да си закаснио само мало,
не би ми више ничија помоћ била потребна, па ни твоја. Џаба
је, има правде на свијету, мој Ахмете!
– Чујем у пекари, и не могу себи да дођем.
– Баш сам мислио да дођем теби, на муштулук1, а ти на
врата. Е па, нека је срећно!
– А одакле Бећир Тоска тако близу града? И то баш кад
наиђе сердар Авдага!
– Не тиче ние се, нити је важно. Важно је, најважније од
свега на свијету, да више нећу гледати у врата и умирати кад
неко ухвати за кваку. Сад нека улази ко хоће! Улазите, људи!
Данас сам се поново родио!
Док сам смушено мислио како је чудан овај свијет у којем
један човјек ликује због смрти другога, ослобођен њоме, у
радњу је ушао Осман Вук. Изгледао је озбиљан.
– Јесте ли чули за сердара Авдагу? – упитао нас је обојицу.
– Јесмо, хвала богу! — одговорио је Махмут радосно.
1
муштулук – награда која се даје ономе ко јави радосну вест.

330
 – Није лијепо да се радујеш туђој смрти – прекорио га је
Осман. – Ма какав да је био за живота, сад је мртав, и треба
само рећи: рахмет2 му души!
– Радујем се што могу рећи: рахмет му души! Малоприје
Ахмет пита: ко га уби? А ја велим: божија милост. Дотужио је
и богу и људима.
– Кажу да га је убио Бећир Тоска. Како да Бећир наиђе баш
у то вријеме?
Осман ме погледао кратко, очи су му сиве и хладне. Рекао
је као да изговара пријетњу а не ријечи покорности:
– Бог је тако хтио. Или Авдагина несрећа.
И тада, у том тренутку, био сам сигуран да је он убио Авда-
гу. Дотле сам се питао, тада сам сигурно знао. Због ријечи које
су обичне, али нису његове, због пријетеће опомене коју сам
осјетио у његову гласу, због хладног бљеска сужених зјеница,
због мисли која се у мени јавила без труна сумње. Као да су се
сусреле двије зраке из мог и његовог мозга, укрстивши се кад
смо мислили о једном. Међу нама више није било тајне.
И одмах послије тога, рекао је Махмуту да ће данас доћи
још неколико товара вуне, и да треба припремити саргију3
и конопе.
Гледао сам за њим, да видим како изгледа убица у миру (у
рату смо их називали јунацима). И не видим ништа особито:
лијеп, миран, обичан, послован, заузет бригама од данас, јуче
га се не тиче. Не знам како му је у души, али не бих рекао да
је узнемирен, или да мисли о убијеном. Ако и мисли, задо-
вољан је: свршио је важан посао, отклонио озбиљну сметњу,
над главом му више не виси опасност.
Кад би се удружило десет оваквих безобзирних људи,
завладали би свијетом. Огромна већина су слабићи, као ја.
Шта бисмо им могли?
Махмут је изгледао суров, а није. Непосредан је као дије-
те, готово је играо од среће коју му је донијела туђа несрећа,
и захваљује заборављеном богу што га је ослободио биједе,
од које он сâм није знао да се одбрани. Осман више вјерује
у своју вјештину него у божију милост, не чека беспомоћно
2
рахмет – покој.
3
саргија – завој

331
да му случај помогне, сурово сијече узлове који се плету око
њега, и мимо корача даље.
Није убио сам, али је дјело његово. Ко зна колико је по-
средника између њега и смрти коју је пожелио. Између њего-
ве намјере, која је одредила ту смрт, и оног посљедњег, који
је потегао обарач, стоји читав ланац скривених људи. Тај
посљедњи можда није никад ни чуо за Османа. Али, без Ос-
мана, Авдага би још био жив. Осман је његова црна судбина.
Кад сам пошао, довикнуо ми је:
– Шехага те тражи. Рекао је да одмах додеш.
Изашао сам на улицу, и корачао оборене главе, заобила-
зећи људе, да не бих чуо причу о мртвом Авдаги. Волио бих и
да не мислим о њему, а мислим, непрестано.
Више се неће појавити на крају улице, висок, усукан, те-
шка погледа који све види, никад ме више неће пресрести да
ме упита шта сам разговарао са старим Омером Скакавцем,
нећу се будити суморан због дана који ће ми донијети сусрет
с њим.
А не осјећам радост, мислим: јесам ли га ја убио?
Желио сам да се ослободим страха и опасности, али нисам
желио његову смрт.
Плашећи се доцнијег кајања, немилосрдно сам испитивао
сам себе: да нисам ипак, у дну свијести, очекивао управо ова-
кав излаз? Јер, какав би друкчији могао да буде? Је ли га Ос-
ман могао убиједити, потплатити, уплашити? Није, сигурно.
Авдага би све одбацио с презиром. Шта је онда остало без-
обзирном Осману Вуку? Да се узда у срећу и божију милост,
као што се ругао, смишљајући убиство? Не, то није Османово.
нашао је рјешење у ономе што је учинио, другог није било. Ни
за Османа ни за Авдагу. Да је Авдага био паметнији, уплашио
би се; да је био непоштенији, примио би новац; да је био лако-
мисленији, дигао би руке. Али је био оно што је био, и могла
га је омести само смрт. А смрт је могао смислити само Осман.
И све сам то знао, познавао сам их обојицу. Шта сам онда
хтио, шта сам мислио?
Преврћем по себи, посрћем, ровим, тражим ту скривену
намјеру, и не налазим је, сигуран да је није било. Другог рје-
шења није могло бити, сад то видим, али нисам помислио на
њега ни једног тренутка. Морао сам помислити, а нисам.

332
 Зар може човјек тако потпуно успавати своју савјест?
Зар може прекинути мисао, као конац, и забранити себи
размишљање о посљедицама, не желећи да зна за њих? Ето,
изгледа да може. Нагон нас брани потпуним заборавом, да
би нас спасао од мучења због одговорности. Све сам предао
у туђе руке, Османове, да он сâм ријеши, без мене, без мога
учешћа!
Ако је тако, а другог објашњења нема, онда је човјек при-
лично прљав створ, чак и кад није свјестан својих поступака.
Јер, неће да их буде свјестан!
Али је лукави нагон ипак постигао своје: мало сам кисео и
тежак , али се не осјећам одговоран. Не могу бити одговоран
за оно што није моја свјесна одлука и мисао. Чак сам поми-
слио да се све могло десити и без мене (који већ пут тако!), јер
је Осман знао све о Авдаги. Било би невјероватно да је чекао
на моје упозорење, и тек онда се одлучио.
Тако је моја пристрасна мисао, мој упорни бранилац, тра-
жила нова олакшања за моју савјест. А савјест је прихватала
одбрану, додуше са сјенком лаке сумње и са нешто нелагод-
ности, поштења ради, али на добром путу да се сасвим смири.
Кад сам Тијани испричао о Авдагиној смрти, рекла је оз-
лојеђено:
– Како су људи глупи! Чине зло, да им се зло врати.
Некад је говорила: – Како су људи несрећни.
Сад вјерује да свако зло мора бити кажњено. Не може и не
жели мислити друкчије кад ствара своју породичну заједни-
цу.
И тако, једна смрт, а толико мишљења о њој. И никоме
није важна та смрт, већ оно што мисли.
Шехага Сочо ме позива да дођем с њим на пут у Венедик.
Зато што млад човјек треба да види свијета, зато да он не
би био сам, зато што би хтио да ме прими у службу. Ако не
желим службу, мада је вријеме да се нечега прихватим, неће
ми шкодити ово путовање, лакше ћу послије живјети у овој
чами. Оставиће ми новац за Тијану, а она може живјети у на-
шем садашњем стану, или може прећи у његову кућу. Мисли
да би то било најбоље. Имаће своју собу, имаће послугу, ни
о чему неће бринути, поразговараће с његовом женом, кад
хоће и ако хоће. Њих двије ће се лако сложити, о Тијани је

333
чуо све најбоље (од кога ли је чуо? од Османа?), а и његова
жена је добра, као да није од овога свијета. Ако заплаче, због
сина (никако да га заборави, с њим разговара, као да је жив),
нека је Тијана утјеши или остави, неће јој замјерити ни на
чему. А њему ће бити лакше кад зна да је неко познат с њом.
Ако се Тијани допадне, могли бисмо и остати овдје, и дјетету
би било боље, авлија је широка, кућа велика, а има и друга,
мања, у дворишту, можемо и тамо становати. Нећемо смета-
ти ни њему ни жени, а ни они нама, нада се. Неће сметати ни
дијете, кад се роди, нека кмечи, нека се дере, боље него да је
пуста кућа.
Поменуо је сина само као женину жалост, али сам знао
да га ни он не заборавља. И мене води умјесто њега, некако
нас је повезао, били смо на истом ратишту, истих смо година,
рођени смо у истом мјесецу, учинили смо исту лудост само
с друкчијим посљедицама, покушао је да стиша своју тугу
мржњом, сад покушава да је ублажи бригом о другима. Неће
успјети, бојим се, можда ће му чак његова несрећа постати
тежа због наше среће, али он тражи лијека, као безнадни бо-
лесник који нема шта да изгуби.
Нећу допустити да ме замрзи кад се разочара, кад види да
лијек не помаже, на вријеме ћу се сам уклонити, али сад ни-
сам могао да одбијем.
Дирнула ме његова туга коју крије а не може да сакрије, и
тражење смирења које не може да нађе. Ни сад га неће наћи.
Ја не могу бити неко други, ни оно што он носи у сјећању, и
сјенка мртвог сина биће му увијек милија и љепша од мене
живог. Али ћу му бити олакшање, макар и за кратко вријеме.
А и то је добитак.
Па, нека буде, поћи ћу на тај пут наде. Ја ћу бити само при-
сутан, он ће измишљати све остало. Све што му буде требало.
 18. СМРТ У ВЕНЕДИКУ
Да ли је требало да пођем на овај далеки пут? Пошао сам
олако, без жеље и потребе, због другога. А можда ће ми и ко-
ристити да видим тај чудни франачки свијет. Кажем: можда,
јер не вјерујем. Осим трговаца, путују само узнемирени људи
који не могу да остану сами са собом, јуре за новим сликама
непознатог свијета, које нуде својим очима, али им душа ос-
таје празна.
Шта ћу тамо видјети, срећу или ругобу? Среће не могу
пренијети ни комадић, а туђа ругоба ме неће утјешити због
оне у којој живим. Па ипак, можда.
Али што сам се више удаљавао од Сарајева, и од Босне,
обузимала ме све већа малодушност и готово страх. Наро-
чито пред вече, и ноћу. Није постојао видљив разлог, нисам
се плашио ничег одређеног, а несигурност је непрестано ра-
сла. Као да се све у мени испреметало, као да сам оболио од
неке непознате болести која се не јавља болом већ стрепњом.
Осјећао сам празнину у души, и тугу, све је туђе, крај тужан,
људи хладни, небо далеко, свијет несигуран, мисао усплахи-
рена.
Оно што видим, није моје, све је затворено недодирљиво.
Све сам неспокојнији.
Сјећам се добро како сам у једном таквом часу крајње не-
сигурности тешко доживљавао и најобичније ствари. Прила-
зили смо обали, босански снијег је остао два дана иза нас, су-
ров али сада ми драг кад га је даљина истопила, сиви камењар
је изазивао на повраћање, и тада сам на брду угледао примор-
ску кућу, каменом плочом покривену, једно двориште ограђе-
но сухозидином, и црну прилику старе жене истурене према
облачном небу; викала је нешто некоме, кога нисам видио,
сама у безнадном пространству крша. У другој прилици по-
мислио бих да довикује комшију, или неког од укућана, због

335
стоке, због чега било. Али тада, то је била слика очаја. Гледао
сам погружен, немоћан да се одупрем навали зебње и ужаса:
последњи човјек, сам на свијету, све остало се претворило у
камен, виче у небо своју жалост,
Шта ћу овдје? питао сам се панично. Шта ће ико игдје?
Послије је моја туга била обичнија. Кад су се с обале вра-
тили наши наоружани пратиоци, завидио сам им, мислећи
да су најсрећнији људи на свијету, јер се враћају у Сарајево,
од којег сам се ја све више удаљавао. И све сам несигурнији,
као да сам чупао коријен који ме држао за једно мјесто. Више
нисам нигдје.
С мучном чежњом сам мислио на Тијану, боли ме даљина
између нас, боли ме празно вријеме без ње. Био сам сам и из-
губљен док је нисам нашао, срећна звијезда ме довела до ње.
Био сам угашен, дала ми је живот, милосрдније него дјетету
које је носила. Био сам пољуљан ратом и животом, дала ми је
сигурност, али ограничену, само кад сам уз њу. Она је земља
која ме храни соковима, она је ваздух који удишем, она је сун-
чана страна мога живота.
Зашто сам се одвојио од ње?
Мислио сам на шашавог Махмута који је заплакао
испраћајући ме, можда зато што он не иде у Венедик, а можда
и зато што се нећемо дуго видјети; и на мртвог сердара Авда-
гу, који није дозвољавао да ми буде празно и досадно; и на до-
брог уплашеног Мула Ибрахима, који се радовао овом путу,
не знајући како ће ми бити тежак; мислио сам и на своју ру-
жну собу која ми је сад изгледала најљепше мјесто на свијету,
мислио сам на свој сиротињски сокак с нахереним тарабама,
мислио сам на све што је моје, свакакво а драго.
Мислио и туговао.
Срећом, бољела су ме леђа и дебело месо од јахања, утроба
ми се дизала од љуљања брода, плашили су ме високи таласи
и непрегледно море, па су ме муке тијела милосрдно спасава-
ле од мука душе.
Шехага је храбрији и ведрији од мене. Навикнут је на ове
сумњиве љепоте путовања, а и нарав му је друкчија. Ја не
знам шта ме од мене очекује, а он себе држи на узди и чини
само оно што му понос захтијева, осим кад га туга савлада.
Не знам, додуше, да ли му је у души исто што и на лицу, али

336
његов љубазни смијешак и мирни сиви поглед откривају ми
новог Шехагу, као да га је ово путовање преобразило. Ожи-
вио је, занима га све што види, учтиво и ведро се обраћа љу-
дима, не тужи се ни на смјештај ни на храну, чудно озарен,
као да нешто посебно очекује од овог пута.
Мене сусреће с лијепим смијешком блиског човјека, не го-
вори о ружним стварима, не помиње своју мржњу, не крије
се сувише, говори о сину и о својој тузи због њега, шкрто и
уздржано, додуше, али за њега затвореног сасвим неочекива-
но. Говорио је и о мени, о мојој будућности, са много дјеце, да
се не коцкам са судбином ако бих имао само једно; с послом
који ће ме занимати, и с породицом која ће ме волејти, да бих
имао тврђаву у коју ћу се склонити пред свијетом. Ништа чо-
вјеку није важније од свог мира и од среће коју сам створи.
Зато је треба чувати, ту своју срећу, опколити је шанчевима,
и никоме не дозволити да је угрози. Нико други нека ме се
не тиче, живот је суров, људи зли, и треба их држати на од-
стојању. Нека буду што даље од свега што је твоје и што ти је
драго!
Нисам се слагао с његовим мишљењем, насталим из ис-
куства које човјеку даје мудрост, кад му више није потребна.
Искуство и мудрост су невоља а не предност.
Зауставиће те на сваком кораку, огадиће ти сваки покушај,
понудиће ти безброј доказа да је најбоље ћутати, мировати,
гледати из прикрајка. Оно што чини студент Рамиз, одбила
би свака мудрост, одбило би свако искуство. А Рамиз нуди
наду људима. Мудрост је кукавичка, очајничка, искуство је
корисно само за животно пузање. Одриче оно што јест, али
му се не супротставља. Само неискуство и лудост дају крила!
Разбиће се онај ко не поштује туђа горка искуства, то је исти-
на. Али је полетио, винуо се из глиба, оставио лијепо сјећање
које не умире. Кад би било више те храбре лудости, можда би
древно искуство престало да нас плаши.
Нисам му рекао шта мислим, јер је његово искуство суви-
ше болно, и било би сурово да му противурјечим празним
тврдњама којих се ни сам не држим у животу.
На лађи сам примијетио промјену на Шехаги. Одједном се
повукао, затворио у себе, чешће остајао сам. Говорио је мање,
и без раније сигурности, готово уплашен, окренут нечему у

337
себи. Или би застао усред ријечи, широко отворених очију,
унезвијерен, као да се сјетио нечег мучног, или као да ослу-
шкује неки глас који само он чује. Трајало би то само трен,
послије сам сумњао и да је било, али ме моја властита узнеми-
реност увјеравала да се нисам преварио.
Мислио сам да се то јавља његово сјећање, од којег никако
не може да побјегне. Било би рђаво и за мене и за њега, по-
стали бисмо несносни један другоме. Али кад год се враћао
из своје мрачне усамљености, био је љубазан као и раније, па
сам одбацио своју сумњу. Не би могао бити толико храбар
ни толико јак да ме гледа благонаклоно поред мртвог сина,
поново оживјелог у његову срцу.
А можда су та његова тренутна гашења само тјелесна нела-
годност због лошег мора. Југо нас је пратио на цијелом путу,
и брод је посртао с носа на реп.
Питао сам га забринут:
– Је ли море увијек овакво зими?
– Обично.
– Зашто онда путујеш сваке године?
– Волим Венедик. Весео је, нарочито сад, за вријеме кар-
невала.
Шта се њега тиче камевал?
– А кад нема карневала? Сигурно је тмурно као и код нас.
– Код нас је увијек тмурно.
– Не волиш Босну?
– Не волим.
– Зашто се онда не преселиш у Венедик?
– Можда бих и њега замрзио. Боље је овако.
Не знам да ли је ово његово ходочашће у туђи град само
навика, понављање оног што је увијек чинио, бјежање од себе
и од своје туге, или одлази због неке љубавне везе којом се,
макар и привремено, ослобађа сталне напетости, али ми је
његово одушевљење тим туђим градом изгледало необично,
зато што је претјерано, као да га истиче некоме упркос.
Венедик је као чипка, говорио је, грађен за гледање, ство-
рен за уживање, спреман на разумијевање. Отворен свему
што је људско, он је град зрелих људи, који се не стиде и не
боје онога што чине, који људску слабост прихватају као
стварност, а људску племенитост као добродошлу могућност.

338
Имају мало закона, али строгих и праведних, јер знају да је
све више лопова што је више закона. Мало је управљача, и
зато мало изјелица. Кажњавају, али за праве преступе, и без
самовоље, бз непотребне суровости. Сви се брину о држави,
и сви дају порез према својим могућностима, а највише тро-
ше на школе и на љепоту града. Има богаташа, али нема сиро-
тиње. Има неправде, али нема насиља. Има затвора, али нема
мучилишта. Грађани бирају управу, али је и смјењују, сваке
три године, најмање. О свему се договарају, зато су моћни.
Нису створили рај, али су живот уредили како се најбоље
може.
Зар то постоји на свијету? мислио сам зачуђен.
Ја сам тај Шехагин рај осјетио носом: грдно су заудара-
ли канали у које се нештедимице улива нечист овог чудног
града, а изнад непомичне воде вукла се магла, воњајући на
плијесан, као да вјетар никад не продува ово људско насеље
са много воде и мало копна.
Нешто ми се учинио сумњихв Шехагин рај. Можда је он
лијепу слику живота, како га замишља, како га жели, везао уз
овај град, без икаква оправдања, из чисте жеље да негдје тако
буде. Да би могао мислити о њој, гледајући нашу сиротињу,
да би се могао тјешити, гледајући наш јад. Можда је то и дио
његове освете: ето, како у Венедику могу? А можда је и нешто
више од тога, вјера и жеља да има негдје један град, да има не-
гдје једна земља, гдје живот није мука и неправда. А ако има
на једном мјесту, зашто не би било и на другом? Тај град из
маште створила је жеља да буде. Нема га, а он то неће да зна.
Ово путовање је, изгледа, аџилук његовом племенитом
сну.
– Зар није лијепо? – подстицао је моју пажњу, док сам гледао
старе носаче како погурени сједе уз зидове кућа, заклањајући
се од вјетра.
Да ли се и они брину о држави, или о комаду хљеба? Да ли
они вјерују да је ово рај? Јесу ли за њихово уживање грађене
оне дивне палате? Да ли они смјењују управу? Да ли њих пи-
тају за мишљење кад се договарају о државним пословима?
Има богаташа, зато има и сиротиње.
Није тешко пожељети град из снова, тешко га је замислити
у стварности, још теже одржати вјера у њега.

339
 Како је Шехага сачувао слику своје жеље?
Упитаћу га послије, кад сâм сазнам шта желим да га питам.
На пристаништу нас је дочекао Осман Вук, који је раније
стигао с товаром вуне. Хтио је одмах све да исприча о посло-
вима, али га је Шехага прекинуо уморним покретом руке:
послије!
Осман Вук нас је одвео у гостиону на каналу, Шехага се
смјестио у лијепу собу с предсобљем, ја у мању, до њега.
Оставио сам ствари, умио се, и отишао до Шехаге, да се
договоримо шта ћемо данас радити. Изненадио сам се што
лежи на постељи, обучен.
– Не осјећаш се добро?
– Мало ћу се одморити.
Осмјехнуо се:
– Године никоме не праштају. Раније сам лако подносио
пут.
– Покушај да заспиш. Доћи ћу послије.
Осман је сједио у малом салону на спрату. Знао је да Шеха-
га лежи, али је изгледао више разочаран него забринут. А кад
сам рекао да је Шехага уморан од пута, сумњичаво је махнуо
главом.
– Да је само уморан, не би легао. Неће човјек доћи из Босне
у Венедик, да се завуче у собу, је ли тако? Не свиђа ми се како
изгледа у лицу. Никако ми се не свиђа.
Поновио је то и кад смо ушли у моју собу. Вајкао се: куд
да му се баш то деси! И није га требало наговарати да истре-
се како се вечерас договорио с неким Грцима и једним Хер-
цеговцем, да играју барбута1. А ето, неће моћи, и пропашће
му сигурна зарада, једно зато што ће сигурно бити потребан
аги, ако је назебао или покварио стомак, а друго, уз њега су
паре од продате вуне, а толике се паре не носе у ноћ, нарочито
овдје у Венедику. Тако ти је кад је човјек сиромах а баксуз. А
синоћ је губио, само да Грке намами за ову ноћ.
– Откуд си ти сиромах? Добро зарађујеш, гдје су ти паре?
– Шупље ми руке, паре одмах пропадну, само што их ви-
дим.
– На што дајеш? На жене?
1
барбут – врста источњачке хазардне игре која се игра коцкама.

340
 – А, на што не дајем!
– А ако и вечерас изгубиш?
– Да се ниси сјетио оног Брчака? – насмијао се весело. –
Оно је друго. Брчак је цар коцкара, а ово су трговци. Продали
су двије лађе маслинова уља. Колико сам синоћ видио њихо-
во знање, једна би могла бити моја.
– Зар је поштено да дигнеш људима толике паре?
– Дигли би и они мени, кад би могли.
– Добро, ја ћу остати са Шехагом. Ти иди за тим својим
ђавољим послом. Паре од вуне остави код мене. Напиши ко-
лико има.
– Незгодно ми је да те толико замучим. Можда треба
пресједити цијелу ноћ. Незгодно ми је, заиста.
– Знам да ти није незгодно, само тврдиш пазар. Зато си ми
све ово говорио, да бих те замијенио.
– Јесам, поштено да кажем – рекао је смијући се. – Е па,
хвала ти, ваљаћу и ја теби.
– Шта мислиш да је Шехаги?
– Сигурно је покварио стомак. Рећи ћу газди да спреми
мало камилице, па му дај. А можда неће бити ни потребно.
Сад је умањивао опасност, правдајући се што ће ноћ про-
вести у коцкању а не уз болесног агу.
– Зашто Шехага сваке године долази у Венедик? – упитао
сам овог човјека који зна све тајне.
– Био је овдје са сином. Прије него што је отишао у рат.
Син је лудовао цијело вече. Видјећеш, Шехага ће сутра обићи
сва мјеста гдје му се син веселио.
О, муко моја! Више је туге у истини него у свему што мо-
жемо да измислимо.
Увече се бука карневала приближила нашој гостиони, и
Шехага се дигао да види, али је посрнуо, као да су му ноге
глинене. Једва сам га придржао да не падне. Уплашен слабо-
шћу овог јаког човјека, замолио сам га да се распреми и легне,
а карневал ћемо видјети и сутра.
Немоћан, допустио је да му помогнем, и легао, затворив-
ши очи. Није их отворио ни кад се бука зачула под нашим
отвореним прозорима.
Погледао сам на улицу. Стотине мушкараца и жена, у нај-
необичнијим и најлуђим хаљинама, тискало се у неописивом

341
метежу, гласови су се слили у моћан шум, у којем се једва
разабирало ишта појединачно, свјетло бакљи и лампиона
бљештало је на тихој води канала.
Збуњено сам гледао ту шарену гомилу што се вртјела,
љуљала, заједно кретала и застајала, а опет је свако за себе
јурио, скакао, играо, пјевао, као да су се такмичили ко ће
учинити више лудости. Окретало ми се у глави од тог чудног
весеља што је личило на раздраженост. То није радост, то је
отимање. Брже! Луђе! Јуче је била чама и строгост, и сутра ће
бити, уграби што више од данашњег слободног дана!
– Шта видиш?
То је Шехагин глас.
Пришао сам му:
– Како ти је?
– Шта си видио на улици?
Рекао сам, у три ријечи.
– Не свиђа ти се, изгледа.
– Не знам. Журе да се излудују, као да их сутра чека затвор.
– Издвојен си, зато ти изгледа чудно. Да си с њима, било
би ти лијепо.
– Можда.
– То је свачије весеље. Довољне су три крпе да не будеш
оно што си сваки дан. И маска на лицу, да сакријеш себе
правог, и да се не стидиш никакве лудости. Зато што их сви
чине. То је мудар договор: хајде да не будемо паметни! Све је
допуштено, ништа није ружно, ништа није гријех. Не чини
то појединац, за инат свима, да би био обиљежен. Већ сви.
И онда гријеха нема, ни пријекора. Неколико дана и ноћи
бити оно што хоћеш, одахнути од свега, од забрана, наредаба,
лажи, грубости, стида, то је лијек за душу. Ми то не умијемо.
– Аонда?
– Онда опет по старом, до новог очишћења.
Не, није то оно што га боли, а нисам се усудио да га питам.
Рекох да сам пустио Османа Вука, отишао је да се коцка с
Грцима. Предао сам му новац који ми је дао Осман, и Шехага
је ставио под јастук, не погледавши.
Осмјехнуо се:

342
 – То спадало ће нам пронијети славу по свијету. Људи ће
мислити да смо сви такви. А некад му завидим на нарави.
Њему је свугдје добро.
– А ја једва чекам да се вратим кући.
И одмах сам знао да сам погријешио. Није требало то да
кажем.
Ништа не одговоривши, Шехага је окренуо главу према
зиду.
Ћутећи, слушао сам хук карневала, распусни врисак, сто-
тину започетих а недовршених пјесама, прегласни смијех,
слушао као и Шехага, и гледао у његову бјелокосу главу. Жа-
лио сам га, можда и више што не говори, што крије бол. А
ничим му не могу помоћи.
На броду је волио да му причам о људима, помало тужно,
помало смијешно, како и јест у животу. О својим ратним дру-
говима с Хоћина и о другима које сам познавао, о књиговесцу
Ибрахиму који је побјегао у рат од своје три жене, а боље би
му било да је ратовао с њима него с Русима; о хаџи Хусеину
Пишмишу што се склонио од повјерилаца у далеку крајину,
али је отплатио дугове с најтежим каматама; о Авдаги Супр-
ди кога није убио рат већ крива крушка, о Салиху Голубу и
његовој јадној срећи, о Рабија-хануми и њеној касној љубави,
о Махмутовом страху и проливу, о људима и стварима које
најјасније видиш кад им се смијеш кроз сузе.
Упитао сам га.
– Хоћеш ли да ти штогод причам?
– Био сам овдје са сином прије четири године – рекао је
изненада. – Цијелу ноћ смо провели на улици, с маскама.
Провалило је из њега, није могао да не каже.
Ништа нисам упитао, ништа нисам рекао, нека каже оно
што мора.
– За осамнаест година што је растао преда мном, никад
нисам видио да је тако весео. Мислио сам да дођемо сваке
зиме. А онда је отишао у рат. Не знам... не знам зашто је оти-
шао. Није хтио да остави другове, можда. Не знам.
Глас му је сух, стегнут, тих.
Рекао је само то, и опет се окренуо зиду.
Пришао сам прозору, да удахнем ваздуха, да дођем себи.

343
 Улица се испразнила, бука утишала, хук је негдје даље, у
другом крају.
Одједном сам претрнуо. Јесам ли чуо јецај? Или тежак уз-
дах што се откинуо у плач?
Али кад сам дошао до њега, лежао је у истом положају, и
тихо дисао.
Касно у ноћ, кад је заспао, изашао сам на улицу. Била је
пуста, запрљана свиме што је лудост бацила или изгубила,
чудно тиха послије буке што је потресла камене зграде.
Стао сам на руб канала, над тиху воду, сам на улици,
утопљен у тишину као у ову каналску воду што не отиче,
опкољен сјенкама туђег мрака, болестан од туге којој нисам
знао разлог.
Побјегао сам од ове чудне ноћи, и од себе непознатог.
Шехагу сам нашао пред постељом, на кољенима, главу је
наслонио на креветску даску, покушавајући да се одупре не-
моћним рукама.
Подигао сам га и ставио на постељу. Личио је на самртни-
ка.
– Да позовем љекара?
– Не! – шапнуо је.
Дао сам му камилице, и ускоро се смирио. Чак је и заспао.
Ујутро се пробудио готово здрав. Наговорио сам га да не
устаје, и да не пуши, јер се са срцем није шалити.
– Мислиш да је срце?
– Изгледа.
– Па добро, да те послушам. А докторе не зови! Пустиће
пијавице на мене, остаћу и без ово мало крви.
– Можда ти не би шкодило.
– Боже мој, како људи лако пристају да се пусти туђа крв.
Шалио се. Причао како ћемо надокнадити ово лежање и
бадаваџисање2, провешће ме по овој венедичкој љепоти, да
ће ми очи испасти.
Признао сам искрено:
– Волио бих да овој љепоти што прије окренем леђа.
– Зашто? Куд журиш у онај јад, ако бога знаш! Кад год кре-
неш, рано си кренуо.
2
бадаваџисати – беспосличити.

344
 Осман Вук се вратио касно, рђаво се провео у игри. Кад су
им кола пошла низбрдо, Грци су почели варати, он их опоме-
нуо а они безобразно наставили, те ти он скочи, пребије их
као мачке, стигну полицајци кад чују њихову дреку, одведу у
затвор Османа и Херцеговца, и јутрос их пусте, али им одра-
пе дебелу глобу. Тако је Осман остао и без оног што је добио и
без оног што је сам имао.
– Зар увијек мораш да правиш гужву? – смијао се Шехага.
Али га је пресјекао изненадан бол, згрчио се, сједећи у по-
стељи, брадом готово дотакнуо кољена, па се исправио, поћу-
тао тренутак, блијед у лицу, и рекао Осману:
– Играј са мном!
Зачудили смо се.
– Како, ага, с тобом? Одакле мени новац?
Шехага је извукао новац испод јастука.
– Ако добијеш, све је твоје. Ако изгубиш, не треба ти већа
казна.
– Није право, ага.
– Знам да добро играш. Али овдје нема варке.
– Боже сачувај!
– Е, онда, сједај!
Осман је привукао сто до постеље, и сјео, збуњен.
– Руке ти дршћу – упозорио га је Шехага. – Смири се.
– Како да се смирим? Толики новац!
– Хоћеш ли да одгодимо?
– Немој да одгађамо.
– Бацај!
Гледао сам ту необичну игру у којој играју један вјешт ко-
цкар и један чудан човјек. Једноме као да је сав живот у пи-
тању, други се шегачи, или хоће да помогне али неће да по-
клони. Једноме душа стрепи, други ужива у његовој муци.
Један се пече на жеравици, запрепаштен неочекиваном
срећом, други се забавља, и свеједно му је да ли ће добити или
изгубити.
Осман је бацао коцку дрхтаво, као узетом руком.
– Шта си се укочио! – грдио га је Шехага. – Мучно ми је да
те гледам. Ништа не губиш, можеш само да добијеш.
– Могу да изгубим прилику.

345
 – Стотину је прилика у животу. Не мораш сваку да ухва-
тиш. А ти ћеш своју ухватити, кад било. Личиш ми на копца,
све би нас подавио.
– Не бих, ага, шта то говориш!
– Подавио би! Зато си ми драг. И волио бих да добијеш.
Зашто да прашташ икоме?
– И ја бих волио да добијем.
Али је срећа окренула леђа Осману кад му је била најпо-
требнија. Смањио се, згрчио, ознојио, очи му постале тужне,
израз лица изгубљен.
Губио је, и изгубио.
Играли су кратко, свега у десет бацања. Мени је изгледало
дуго, као болест.
– Судбина ти не да – рекао је Шехага озбиљно.
– Видим, ага.
Осман је устао и кроз прозор бацио коцку у канал.
– Никад више! – рекао је потиштено.
– Закуни се! Не у душу, не у ријеч, већ у срећу!
Заклео се, као да се кажњава, и изашао из собе.
Било ми га је жао.
– Зашто си то учинио? – упитао сам Шехагу пријекорно.
– Гатао сам: ако он добије, добићу и ја. Изгубили смо обоји-
ца, чини ми се.
– Како то? Не разумијем.
Одмахнуо је руком, не желећи да одговори.
Видио сам да је његове краткотрајне бодрости нестало,
руке је немоћно вукао по покривачу, немајући снаге да их по-
дигне, лице му се ознојило и поблиједјело, усне се згрчиле.
Уплашио сам се. Је ли то смрт?
– Шехага, шта ти је! Шехага!
Спустио сам му главу на јастук, јер је почео да се нагиње у
страну, као да ће пасти с постеље.
Мировао је неколико тренутака, а онда полако подигао
очне капке и открио угасле зјенице, готово мртве. Успио је и
да се осмјехне, чак је рекао да се не плашим. Јачи је и храбрији
него што сам мислио. Није допустио да одем по доктора.
– Ово је наша ствар, и не треба мијешати странце – рекао
је шапатом.
Нисам разумио о чему говори.

346
 А кад му се у зјенице вратио живот, гледао ме дуго и
оштро. Као да је нешто тражио иза мога чела. Зашто не упи-
та? Све бих му рекао. Вјероватно бих рекао.
– Не бој се – рекао је тихо, али тврдо, као да пријети. –
Нећу умријети. Нисам учинио све што треба. Морам да пла-
тим за зло које су ми учинили. Непоштено је остати дужан.
– Зашто мислиш на освету? Зар је срећа у освети?
– Није срећа ни у живљењу, па ево, живим.
– Освета је као пијанство, никад није доста. И одакле ти
баш сад та мисао?
Викнуо је, љутито:
– А о чему би требало да мислим?
Али је нагло застао, запрепаштеном кретњом ухватио
руб покривача, и почео да вуче према истуреној бради, ог-
ласивши се криком бола. Као да му је тежак грч стегао утро-
бу. Зачудо смирио се убрзо и отклонио пешкир којим сам му
брисао ознојено чело.
– Не треба – рекао је тихо. – Гдје је Осман?
– Не знам, некуд је отишао. Могу ли ти ја помоћи?
– Гдје је Осман?
– Не знам гдје је Осман. Шта хоћеш? Реци мени.
– Ниси ти за то.
– За што?
– Можда сам ово очекивао, али другом приликом, на дру-
гом мјесту. Не овдје, не овако.
– О чему то говориш, Шехага?
Био сам болесно узбуђен због његовог изгледа, због нера-
зумљивог разговора, због музике и веселих гласова с улице,
због тужне собе, због тајне која ме плаши.
Болови су наилазили све чешће, кривећи му лице у болан
грч, а тијело као да је постајало све слабије.
Мучио се, изгледало је да ће повратити, дубоко је удисао
ваздух широм отворених уста, борио се да одржи дах, али
није скидао поглед с мене. Ускоро ће му болест потпуно при-
тулити сјај сивих очију којих су се људи бојали.
– Знаш ли шта је са мном? – упитао је шапатом, кад је грч
попустио. – Отрован сам, изгледа.
– Како отрован, ако бога знаш? Шта то говориш?
– Утроба ми гори. И грло. И мозак.

347
 – Ко? – крикнуо сам. – Ко те могао отровати?
– Ко није! Можда ти. Или Осман. Али, не. Ти си слаб да то
учиниш. Осман није био с нама, а почело је да ме сажиже на
путу. Можда су момци.
– Зашто ми ниси рекао? Све си крио у животу. Зашто и
ово?
– Можда је неко непознат, плаћен, на путу, на конацима, у
крчмама. Али прави кривац је у Сарајеву.
– Проклети били!
– Нека Осман дође! И остави ме насаму с њим.
– Знам зашто га зовеш. Немој, молим те! Не мисли на ос-
вету! Оздравићеш!
– Зовни ми Османа!
Нисам могао да се макнем, нисам могао да се саберем, ни-
сам знао шта да учиним. Човјек можда умире преда мном,
отрован, а ја не мислим толико на његову несрећу, колико на
суровост, његову и њихову.
– Претекли су ме, надмудрили, то је све – шаптао је
модрим уснама. – Преварио сам се негдје, у некоме. Или се
није могло избјећи.
Да ли је боље да га не послушам, па да умре, жалећи на
мене, или да га послушам, па да се мржња продужи?
– Да одем по доктора?
– Зовни ми Османа!
Изашао сам у ходник.
Осман је разговарао с газдом, Талијаном, на некаквом не-
обичном језику који није нигдје постојао, али то као да није
сметало ни једноме ни другоме. Газда се забринуто распи-
тивао за болесника, страховао је да му путник не умре у го-
стиони, то би одбило друге госте, а Осман се мучио између
жеље да га баш тиме уплаши, и страха од коби ријечи коју
би изрекао, па је слијегао раменима и задовољавао се оп-
штим филозофским разматрањима („све је у божијој руци”),
и показивао према небу, а газда је збуњено гледао у огуљени
строп, за Османовим погледом.
Рекао сам Осману да је Ћехага врло болестан, и да га зове.
– Шта му је? – упитао је забринуто.
– Идем по доктора.

348
 – Зар је дотле дошло? А можда си се ти само уплашио.
Него, видје ли ти мога баксузлука! Ђаво ми не даде да станем
на своје ноге, да се упишем међу људе.
– Иди Шехаги!
– Одмах ћу. А право да ти кажем, чудна ми је та његова
болест.
Као да је њушио злочин.
Газда ме снабдио са двије-три ријечи, и објаснио ми гдје
станује доктор, трећа улица лијево, па друга десно, па доле, па
горе, па десно, једва сам пронашао, реума што га је стегла баш
данас помогла ми је да га стигнем.
Сјетио сам се Махмутовог болесног травара, који лијечи
друге а себе не може да излијечи, али нисам могао да бирам.
Некако сам га наговорио да пође болеснику: дукати, које ни-
сам штедио, покренули су му шкрипаве кости. Дукатима сам
га и убиједио, јер нити је он знао мој језик ни ја његов (све на-
учене ријечи су ми поиспадалае из главе, запамтио сам само
молим и болесник) и захваљивао сам богу што има ствари које
су свима људима заједничке. Не знам какав је и колико се ра-
зумије у болести, нити ми вриједи да знам, јер је, ето, судбина
управо њега одредила несрећном Шехаги. О реуми, очевид-
но, не зна много, али Шехага и не болује од реуме, а у овој
његовој болести више би му могла помоћи срећа него доктор.
По срећу нисам могао отићи, по овог шепавог дебељка јесам.
Ако Шехага буде имао среће, можда ће му он бити срећа.
Кад смо дошли у гостиону, видјели смо како у Шехагином
предсобљу стоје гостионичар и његова жена, очајни због не-
среће која је њих задесила болешћу овог странца, а ипак то-
лико изненађени оним што се дешавало у соби, да су стајали
као укопани, и само су кратко објаснили доктору да момак
врача болеснику.
Не осврћући се на њих, а можда и не знајући да су ту, Ос-
ман Вук је клечао пред Шехагином постељом, и држећи Ше-
хагину млитаву руку, полако изговарао своју познату лита-
нију имена босанских села, али не весело и поспрдно, како је
то обично чинио, ругајући се нашој биједи, већ мукло и одсу-
тно, као да је обављао мучан посао.

349
 У гостионичкој соби, над Великим каналом што је проти-
цао кроз град Шехагиних снова, усред заглушне карневалске
буке, чуле су се суморне ријечи о нашој сиротињи:
– Злосело, Црни Вир, Блатиште, Глоговац, Паљевина, Гла-
душ, Вуковије, Трњак, Кукавица, Змијање...
Шехага се одједном згрчио, скупивши се у чвор од невиђе-
них мука, модар у лицу, и повратио гуку ружне течности на
пешкир који је подметнуо Осман. На уста му је ударила пјена.
Доктор је пришао болеснику и пажљиво гледао, не доди-
рујући га.
– Знате ли шта му је? – упитао је кратко, са страхом, чини
ми се. Ако не знамо, и он ће се правити да не зна. Није му по-
требна петљанија са судом.
Слегнуо сам раменима. Нека остане да не знамо.
– Срце – рекао је Осман – ударајући прстима по лијевој
страни груди.
Доктор је климнуо главом. Тако ће и записати: умро од
срца.
Свеједно је и нама и њему. Свеједно је и Шехаги.
Ово није њихова ствар, рекао је Шехага. Немамо се чиме
хвалити, а помоћи већ нико не може.
Шехага се мало смирио, једва му се помицала само рука,
тражећи Османову.
Осман се окренуо:
– Желио је да пјевам наше пјесме, пјевао сам. Желио је да
говорим наше ријечи, говорио сам. Не знам више.
Рука је још дозивала, тиха, клонула.
Осман га је ухватио за прсте. Покушали су да се стегну.
Нешто је хтео.
Осман ме погледао.
Климнуо сам главом: говори, шта било!
Тихо, нагињући се према Шехагином лицу што је све бе-
знадније блиједјело, и само око стиснутих усана стајао је мо-
дар колут. Осман Вук је гласом промуклим од узбуђења почео
да изговара бројеве!
– Један, два, три, четири, пет.
Нешто као олакшање прешло је преко блиједих образа,
сјенка тужног задовољства покрила је самртничко лице, а ис-
под спуштеног очног капка клизнула је суза. Још је био жив,

350
још је држао Османову руку, још је желио то говорење, ту
скривену љубав.
Одједном сам схватио све, и језа ме прошла цијелим тије-
лом, душа ми се потресла. Осман Вук, лупеж, коцкар, убица,
обављао је најплеменитији посао у животу. У Шехаги се ја-
вила потреба за завичајном топлином, овдје у туђини, пред
коначном туђином што га је чекала, неумитна, за трен, за два.
Или потреба за људским говором, за човјековим гласом, што
му тихо плази до уха које све мање чује, да не би био сâм пред
великом самоћом, да не би било сасвим глухо и пусто пред
великом пустоши.
Његова мржња према завичају и према људима, била је
само повријеђеност. А кад је мисао о освети изблиједела пред
близином смрти, исплутала је сама од себе његова скривена
суштина, љубав према коријену и чежња за близином људи.
Какве мисли, посљедње, пролазе његовим мозгом што
се гаси? Које слике, која туга, која радост, можда? Да ли за-
мишља родни крај, из којег је бјежао, бјежећи од себе? Да ли
види људе које је волио? Да ли жали што није друкчије жи-
вио? Да ли се посљедње мрвице његова сјећања лијепе за за-
вичајно небо дјетињства, које никад не заборављамо?
У почетку љубав,
у животу мржња.
на крају сјећање.

Љубав је ипак јача од свега.

А онда ме ледени зној облио због мисли што ми је као
муња сијевнула у глави. А ако сам се преварио? Ако је тај
посљедњи стисак полумртве руке био само позив на освету?
Не, нећу тако да мислим, немам права да све обезврије-
дим сумњом, сâм је тражио да наша ријеч, каква било, буде
посљедње што чује. Заборавио је освету у предсмртном часу,
и сјетио се оног што је волио а крио.
Или се сјетио тек пошто је жељу за осветом саопштио Ос-
ману, умирен, сигуран да ће дуг бити сурово враћен.
Нисам сазнао, обојица су ћутали, један мртав, други жив
али неповјерљив, а желио сам да знам, ријетко сам кад нешто
толико желио, као да би ми то сазнање открило многе тајне
о људима.

351
 Видио сам смрт моћног човјека, убила га је туга, видио сам
можда, убиство из даљине, видио сам људску мржњу, а ми-
слио сам, као опсједнут, само на једно: да ли му је посљедња
мисао била освета или љубав?
Као да је о томе висио сав мој живот.
Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито, и мање вје-
роватно, али је племенитије. И љепше: тако све има више
смисла. И смрт. И живот.
 19. ТВРЂАВА
Гледао сам звијезду вечерњачу, у туђој ноћи, у туђој земљи,
тужан.
И мислио, изгубљено:
звијездо позната,
не познајем те.
Препознао сам све, и себе, вративши се у завичај.
Сакрио сам сузе кад сам ојсетио мирис вољене земље.
Шаптао сам у себи узбуђено, као вољеној жени:
без тебе је моја душа губава, без тебе моје срце вапи, из-
губљено, без тебе је моја мисао осакаћена, без крила.
То исто сам мислио грлећи Тијану, њеном близином лије-
чећи се од стрепње, њеним мирисом ослобађајући се од туђи-
не.
Нисам мислио о злу и јаду у својој земљи. Мислио сам о
добрим људима, мислио сам о добром родном небу. Можда
зато што је један несрећан човјек крио да га толико воли.
Учинили су ме осјетљивим туђина и једна чудна смрт. И
грозница што је почела да ме тресе још на путу.
Пао сам у постељу истог дана кад сам се вратио. Тешка ва-
труштина ме одвојила од Тијане, од пријатеља, од свега свије-
та, од мене познатог.
Мислио сам да лежим у старој соби над пекаром, мислио
сам да лежим у пекарској фуруни, нисам мислио ништа, го-
рио сам као главња, тијело се распињало од навале болесних
слика и гласова, јурили су побјешњели коњи, пропињући се
нада мном, из таме су излазили искривљени, ситни ликови
мојих другова са Хоћина, без руку, без ногу, без глава, и расли
пред мојим очима, претварајући се у огромна чудовишта, из
бескрајних празних простора чули су се распамећени крико-
ви, понекад и људски, због страха што влада свијетом, све је

353
црвено, све је ужарено, све је дубок бездан, све је ширина без
граница и међа, а онда се све враћало у обичне људске мјере,
изокренуте али препознатљиве, као у сну, осјећао сам ситну
руку на своме огромном челу, и знао да је Тијанина, чуо сам
њен шапат, и смијех, Османов, видио сам њихове главе како
се приближавају једна драгој, не! – викао сам, убићу! – викао
сам, а кад је тешка грозница прошла, остао је мучан замор у
тијелу без снаге.
– Је ли долазио Осман? – питао сам Тијану.
– Јест. Сваки дан.
– Чуо сам како се смије.
– Нисам ни знала како је добар човјек.
Долазио је, није то болесна утвара моје грознице. Јесам ли
и све остало запамтио?
Немогуће, мој ужарени мозак је све измислио, у страху.
Немогуће! Али се нисам усудио да питам.
И Махмут је долазио, њега нисам запамтио, нисам га се
бојао. Трећи дан, кад сам дошао себи, сузио је од среће.
– Хвала богу, хвала богу – шапутао је, срећан.
– Је ли долазио Осман? – питао сам и њега.
– Долазио је. И Осман, и Мула Ибрахим, и моја жена, сви
су долазили.
Гледао ме пријекорно што сам одлазио, и одушевљено,
што сам прездравио. И шта ћу у том бијелом свијету? Људи
ко људи, куће ко куће. А човјеку су од свега најважнији прија-
тељи. Било му је пусто и тешко без мене, излазио је на друм,
у поље, иако је знао да још нећемо доћи, тако му је било ла-
кше, чинило му се да нам је ближи, а кад ме болест обори-
ла, непрестано је сједио нада мном, љут на мене. Шта ми је
требало да тражим невољу по туђим земљама? Има је доста
и овдје. Ако умрем, мислио је, шта ће он? И шта ће ова моја
јадна жена што је очи исплакала због мене, па су је он и Ос-
ман сатима тјешили. Додуше, њој је лакше, млада је, лијепа,
удала би се и лако и брзо, али шта би он? Доброг пријатеља
није лако наћи.
За кога би се удала? – мислио сам. За Османа? Е па, жао
ми је, неће се удати ни за кога. Жив сам, овдје сам, и остаћу
овдје, жив.

354
 За себе је Махмут рекао да неће остати на овом послу, јед-
ва је чекао да се Осман врати, да му преда магазу. Не може
више да издржи, досадило му да сједи на једном мјесту, као да
је дрво, као да је камен. Шкоди му и ногама, мора више да се
креће, а воли да се виђа с људима.
Шта је то сад?
Овај смијешни сањар више воли несигурност са сновима
него сигурност са самоћом. Дивио се необичним пословима,
а запали су га најобичнији и најдосаднији. Доспио је дотле да
храни мачке и гања мишеве, он, који је маштом летио по об-
лацима, и осјећао се преварен, теже него да је и даље таворио
у биједи, гајећи неоствариву наду.
Сад намјерава да гаји канаринце, то је угодан посао, чист,
лијеп, занимљив, канаринци воде љубав, пјевају и множе се.
Толико се множе, да ће од продаје младих добро живјети.
А онда је заћутао, и руком немирно прешао преко мрша-
вог лица.
– Нешто си прећутао – опоменуо сам га.
– Шта сам прећутао?
– Не знам. Тебе питам.
– Све главно сам рекао. Друго је неважно.
– Шта је то неважно?
– Па то. Давао сам жито на вересију. Осман се љути.
– Зашто си давао на вересију?
– Зашто! Зима тешка, а људи без пара, ето зашто. Платиће,
кад имадну.
– Јеси ли записао имена дужника?
– Записао сам. Готово сва.
Не, није он записао ниједно. Како би великодушни бога-
таш, какав је заиста био у том часу, записивао дужнике?
Не знам шта је то у њему што га покреће на неочекиване
поступке. Је ли то жеља за захвалношћу и поштовањем? Је ли
жеља за нечим необичним: нико то није учинио, учиниће он.
А можда је и доброта.
– И шта ћеш сад?
– Продаћу кућу.
– Колико си већ пута продавао кућу?
– Сад ћу продати.

355
 Он зна само за садашњи тренутак, не памти оно што је би-
вало, не мисли на сутрашњи дан. Упропашћује се свиме што
учини, и злом и добром. Рекао је Осману да ће продати кућу и
намирити мањак, надајући се да Осман неће на то пристати.
Али Осман није Ахмет Шабо који има више душе него па-
мети. Брига Османа за душу! Пристао је, чак је тражио да се
одмах прода. Махмутова жена се сложила, грдећи Махмута
добродушно: остарио, а није сазрио. Шта може!
– Лако је бити добар на туђи рачун – рекао је Осман и мир-
но примио новац, али је његова мисао била заузета другим
бригама.
Испричао ми је како су сахранили Шехагу. Отишли смо с
њим живим, а вратили га мртвог, у окованом храстовом сан-
дуку.
Много свијета је дошло у велику кућу да види окова-
ног и невидљивог Шехагу, а видио га је само кадија с писа-
рима и свједоцима, учинио је част мртвом Шехаги својом
посљедњом посјетом, а себи приредио огромно задовољство,
јер му је мртав непријатељ сигурно милији од живог прија-
теља. Изгледао је озбиљан, али му је срце пјевало, као шева.
И Зафранија је дошао с кадијом. Можда је и вјеровао они-
ма који виде, да је то Шехага и да је заиста мртав, али се, за
сваки случај, сасвим приближио Шехагину жутом лицу, да би
се сам увјерио, да би помирисао леш, као цвијет.
Сви су изражавали саучешће њему, Осману, и молили га
да пренесе њихово жаљење Шехагиници, која је пала у по-
стељу због ове коначне несреће. Осман се захваљивао, ка-
дији и Зафранији најусрдније. Чак је рекао како се Шехага,
на самрти, сјетио свих својих пријатеља и молио их да му оп-
росте ако је кога увриједио, као што је и он свима опростио.
Тешко онима које је поменуо, помислио сам. Добро сам
знао Османову курјачку ћуд.
– Јесу ли кадија и Зафранија криви за Шехагину смрт? –
упитао сам Османа.
Одговорио је пријекорним питањем:
– Како би они могли бити криви? Шехага је умро од жа-
лости за сином.
– Сам је рекао да је отрован. Звао те да ти остави у аманет
освету.

356
 – Бог с тобом, какву освету! Звао ме због послова.
Рекао је то хладно, с леденим и шиљатим осмијехом.
Увијек је на стражи, увијек у одбрани: затворена тврђава.
Рекао сам му то, а он се насмијао:
– Као и свако. И хвала богу што је тако. На што бисмо ли-
чили да смо разваљен обор. Непријатељи су око нас.
Да ли му је Шехага завјештао освету?
Ако јест, ускоро ће се распрснути овај привидни мир.
Ко ће од њих бити бржи? Ко ће први оптужити Бећира То-
ску за још један злочин?
Ипак ћу упитати Тијану о ономе што ми се учинило да сам
видио. Немогуће је, али ћу упитати. Луд сам што о томе ми-
слим, али ћу упитати.
Одгодио сам док се у мени не стиша страх.
Само сам желио да што прије одем из ове куће.
А у моме драгом завичају опет су се развили војни бајраци
и купили ратни намети. Људи су псовали све ратове на свије-
ту, али су плаћали данак и ишли у војску.
Побунили су се само сељани из Жупче. Отјерали су царске
службенике, и нису дали ни намет ни људе.
Рамиз није узалуд сједио у Жупчи!
Мој добри Мула Ибрахим, до краја уплашен суровошћу
људи, говорио је само о времену и о здрављу, па и то тихо и
опрезно, јер све може бити сумњиво, и кад кажеш да је врије-
ме ружно, и кад се пожалиш да се не осјећаш добро. Али мене
није заборавио. Нашао ми је јевтин стан, мален, али нама до-
вољан, и службу дјечјег учитеља, никакву другу не бих могао
прихватити. Учим дјецу читању и писању, покушавам да их
научим доброти, надајући се да ће у њима остати штогод од
мојих наивних ријечи.
Међу дјецом сједи понекад и Махмут Неретљак, савијених
шиљатих кољена, и ћутећи, трља болесну ногу, слуша, клима
главом, и не знам да ли потврђује или сумња.
Нарочито је погружено климао мршавом главом кад смо
се вратили дјеци, као да сам тражио лијек међу њима, по-
што смо испратили десет везаних Жупчана на путу у тврђаву.
Поред њих је ишао бивши аустријски заробљеник, весели Фе-
рид, са стражарима. Преузео је послове покојног Авдаге, али
не и његове навике. Добио је своје имање, уселио се у кућу, ис-

357
тјерао жену и свог брачног замјеника с петоро дјеце, постао
муселим, и сад је задобијену правду плаћао суровошћу.
Жупчани су ишли између наоружаних стражара као да су
зачуђени: зашто их воде? шта су учинили?
Жене и рођаци су их пратили на одстојању, ћутећи.
А с Мејдана су војници одлазили у рат.
И њих прате мајке, очеви, сестре, дјевојке. Плачу, или ћуте
убијено.
Бербер Салих с Алифаковца стоји по страни. Је ли сазнао
истину о синовима, или се још нада?
Који ће погинути од ових што одлазе? И гдје? У дунавским
мочварама? У бесарабијским шумама? На далеким непозна-
тим пољима?
Гледао сам, ожалошћен. Је ли међу њима неки Ахмета-
га Мисира, који је постао ага, и платиће то туђом и својом
главом? Гдје је љутити телал Хидо који бјежи од сиротиње?
Је ли неки други Ибрахим Паро утекао од својих жена? Јесу
ли овдје синови неког другог бербера Салиха с неког другог
Алифаковца, је ли Хусеин Пишмиш, Смаил Сово, Авдија Су-
прда?
Свеједно како им је име, судбина им је иста.
Свеједно да ли су тужни или лажно весели, неће се врати-
ти. Ни моји другови нису се вратили. Изгинули су, сви.
Хоће ли и ова моја дјеца ићи тим истим жалосним пу-
тем, кад одрасту?
Хоће ли живјети глупо као и њихови очеви?
Вјероватно хоће, али у то нећу да вјерујем.
Нећу да вјерујем, а не могу да се ослободим стрепње.
ПОГОВОР
 „Људи су наша мисао и слика о њима. Ми сањамо живот
и свијет. А како можемо сачувати своје и туђе снове? Други
виде нас, ми видимо друге, и све се открива као у шаљивој
игри с маскама, само што ово није шаљиво. Једном се про-
будимо, и погледамо се запрепашћено: шта се то десило са
нашим сновима.” (стр. 86)

Фабула Селимовићевог романа Тврђава је новелистичка,

подељена на низ прича чији су носиоци личности са којима
се сусретао протагониста Ахмет Шабо у рату и у миру. Ос-
ветљава нам унутрашњи живот јунака, интелектуалца и кон-
темплативца, који је дошао до спознаје властите угрожености
услед репресивних мера друштва, што условљава интелекту-
алну скепсу, егзистенцијални крик и особен филозофско-
-лирски стил приповедања. Ликове и њихове приче доводи
у наративни фокус потреба протагонисте да разговара са
собом, анализира животне проблеме и ситуације, потреба
да себи поставља питања. Селимовић испитује рањивост
људске унутрашњости, трага за болним местима, налази жа-
ришта психолошких криза, уочава етичка беспућа, трага за
вредностима субјекта, који је, у завади са светом, заборавио
на хуманост и етичност. Чим је вера Селимовићевих јунака
доведена у питање и њихове илузије разорене, успоставља
се дистанца између њих и света која мења њихово поимање
стварности. Самим постављањем питања, која се понављају
кроз историју људских страдања, на која не постоји прави од-
говор, актер романа је досегао универзалну парадигму. Оту-
да се интерпретација романа Тврђава може темељити на ро-
манескним причама,1 анализи ликова који су носиоци прича
и на темама и проблемима које јунак и наратор Ахмет Шабо
промишља на филозофски начин. Будући да се прича може
свести на три битна конституента: стање или ситуацију, ак-
1
Термин романескна прича користимо у значењу динамичног иска-
зног низа за који је потребан простор и време.

361
тере и радњу – на ове наративне елементе треба ставити на-
гласак. Свака од исприповеданих прича баца ново светло
како на личност око којих се плете тако и на актера, његова
психолошка стања и преживљавања али и на његове комен-
таре. Простор догађања романа само је привидно реалан, бу-
дући да се помињу два града, далеки Хоћин и Сарајево, али
суштински простор који осветљава догађаје заправо је уну-
трашњи психолошки простор Ахмета Шаба, његове патње,
сумње, разочарања, драме и сукоби који у његовим фанта-
змагоријама прерастају у митски, фиктивни простор народ-
них прича и предања, где је вечита човекова угроженост од
ирационалних сила. Селимовићеви јунаци интелектуализују
властиту патњу, унутрашњи простор његових романа не по-
знаје општу него личну идеју као форму мишљења, њихов
емотивни свет је узбуркан, заталасан, а скепса, као духовни
став, једини је излаз из таквог стања. Шехага Сочо, један од
најупечатљивијих трагичних јунака Селимовићевог романа,
добар је пример како се човекова унутрашња драма, његов
гнев и несрећа пројектују у простор у коме борави. Он ве-
рује да није случајно што се околна села зову: Злосело, Блати-
ште, Црни Вир, Паљевина, Глоговац, Гладуш, Вучјак, Вуко-
вије, Вуковско, Трњак, Кукавица, Смрдљак, Змијање, Јадови-
ца те проналази узроке такве топонимије: „Ето! Све чемер,
сиротиња, глад, несрећа. А људи? Гадно ми је и да говорим. А
зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли,
што нас је Бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано
прате, па се бојимо гласног смијеха, бојимо се да ћемо наљу-
тити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чудо
што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи
дан и само на себе, своју срећу видимо у туђој несрећи.”
У првом од деветнаест новелистичких поглавља овог
строго a ипак једноставно компонованог романа, насловље-
ном Дњестарске мочваре, помињу се рат и Хоћин, украјин-
ски град на десној обали Дњестра, познат по две битке које су
се ту водиле: прва 1621, у којој су Пољаци под Ходкјевичем и
Љубомирским победили Турке предвођене Османом II, и
друга, Хоћинска битка из 1673, у којој је Јан Собјески поразио
турску војску и тако зауставио надирање Турака. Уобичајено
је разликовање историјске и фиктивне приче у теорији прозе,

362
иако оне једна другу не искључују јер се историјска прича од-
носи на стварне догађаје а књижевна на могуће. Меша Сели-
мовић је изградио свој роман на босанскохерцеговачкој те-
матици са комплексним односом према језику, традицији и
оријенталној култури, бави се историјом Босне тежећи уни-
верзалијама. Селимовићево дело претпоставља историјски
оквир са антиисторијским одређењем јер човек кроз исто-
рију понавља исту ситуацију. Верује да исти механизам делује
кроз векове и да се унапред зна ко је победник а ко губитник,
тако да је сиже романа дат у безвременској ситуацији. Речју,
историја је демистификована, те његов роман није исто-
ријски него друштвени јер је наглашен друштвени карактер
радње и социјална мотивација ликова. Аутор Тврђаве има
особен однос према историји на чијој грађи обликује своја
дела: Селимовићево дело постаје историјско не заснивањем
на документарном материјалу него зато што, сликајући мо-
ралне профиле прошлих епоха, приказује и најмодерније
проблеме данашњице. Руски критичар Анински сматра да је
Селимовић, као и Андрић, трагични летописац, са том разли-
ком што је код потоњег развијен епски стил, а код Селимо-
вића филозофски начин потраге за смислом кроз самоспо-
знају (Миодраг Петровић, Андрић и Селимовић 1986: 301).
Иако Селимовићев роман има на стварности засновану
радњу, нема података о томе о којој је бици од две које су се
одиграле код Хоћина реч нити помена о години и исто-
ријским личностима јер су у првом плану романескни лико-
ви, рат је синоним за убиства, зверства и страх за голи живот,
а то не треба памтити, коментарише приповедане догађаје
Ахмет Шабо, актер и наратор романа: „Не вриједи причати о
страшном убијању, о људском страху, о зверствима једних и
других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Нај-
боље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је
ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.” Селимовићево
дело је историјско не самим заснивањем на документарној
грађи него начином приказивања најмодернијих проблема
данашњице, фактографија је условна и развија се ка универ-
залном исказу. Дакле, фиктивну романескну причу припове-
да главни јунак, интелектуалац, у првом лицу, а његов ди-
скурс карактерише прожимање наративног, лирског и

363
аналитичког начина казивања. Трећа чета, која је пред-
стављена у рату кроз два догађаја, окупила је десеторицу Са-
рајлија, обичних и добрих људи, који су у рат пошли из ра-
зличитих разлога и који су сви, са изузетком Ахмета Шаба,
Муле Ибрахима и Авдије Супрде – погинули код Хоћина. Ах-
медага Мисира је у рат позван због остварења своје младићке
жеље да постане ага; стари Хилдо, телал, побегао је од сиро-
тиње; Мехмед Пецитава је крио разлоге одласка у рат; Ибра-
хим Паро, књиговезац, спасао се од своје три жене; два сина
бербера Салиха побегла су од омраженог берберског заната;
Хаџи Хусеин, Пишмиш, склонио се од дугова; Смаил-ага
Сово, казанџија, отишао је у рат зато што се напио, а Авдија
Супрда, лихвар и барјактар, из непознатих разлога, страдао је
апсурдно непосредно после рата, вративши се у родно село
тако што је пао с крушке. Бесмисао ратовања и апсурдне смр-
ти сагледавају се у причама и наративним коментарима при-
поведача и јунака који је запитан: Шта ли су тражили ови
људи у далекој земљи осим своје и туђе несреће? Ратнике је из-
менио рат, постали су груби и сурови, речју – зла деца, што је
био разлог да се онај ко казује причу нађе у дилеми: ко су ти
људи које је донедавно добро познавао. Карактеристична је
архетипска слика анимализованог човека у рату, коју нам је
сугестивно дочарао и Црњански у Сеобама. Читалац запажа
да сваки Ахметов наративни исказ обојен емотивним до-
живљајем песника, има своје коментаре,2 који представљају
поуке о животу и људима. У роману 20. века чест је припове-
дачев или коментар књижевног јунака. У случају Тврђаве
приповедач, јунак и коментатор једна су личност – Ахмет
Шабо, који неретко преноси и туђе коментаре поводом приче
коју некоме приповеда, са којима је често у дијалогу јер, као
по правилу, поседује другачије мишљење, има особене кара-
ктерне особине и животне ставове, речју изразит је индиви-
дуалац. Такав облик казивања, нарочито сучељавање разли-
читих коментара, уноси драматичност у текст јер изражава
сукобе мишљења. Као добар пример нека послужи следећа
2
Коментар је термин из наратологије који означава свако уплитање
одређеног става, сваку интерпретацију, просуђивање и генерализацију
у текст.

364
изрека Муле Ибрахима која исказује став супротан Шабовом
да рат није неправедан и трагичан него нужан судбински до-
гађај: „Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом.
Зато свака паметна царевина потражи неки Хоћин, да пусти
злу крв народу, да нагомилана незадовољства одврати од
себе.” Главни лик се у роману Тврђава изједначава с припове-
дачем у могућности да сагледа и вреднује оно што се око њега
догађа. Појмови из наратологије: фокализација и тачка гле-
дишта омогућују аналитичару да одреди рубове приповеда-
чевог видокруга. Овим терминима повлаче се границе при-
поведног света и одређује како се посматрају догађаји,
односно сагледавају ли се из перспективе наратора или лика.3
Дакле, у случају романа Тврђава, имамо унутрашњу фокали-
зацију јер причу приповеда и коментарише романескни ју-
нак, који сведочи о себи и ономе што је преживео, он спада у
хомодијегетски тип приповедача (за разлику од интрадије-
гетског приповедача, који преноси причу у којој не суделује).
Приче у Селимовићевом роману се од почетка до краја
мењају, а ту промену прате коментари јунака и наратора Ах-
мета Шаба и сведоче о променама његових стања и располо-
жења под утицајем животних околности: од очајања, преко
потпуне апатије, до огорчења и побуне. Свака прича па и ро-
манескна незамислива је без покретача или делатника, који
се назива и актером јер узрокује промену стања или ситуа-
ције која изражава поремећај равнотеже. Какав нам делатник
прича причу у Селимовићевом роману? Већ на првој страни-
ци Тврђаве сазнајемо да је Шабо хуманиста, пацифиста и по-
жртвован човек који је спасао болесног Мула Ибрахима из
набујалог Дњестра, носио га и храбрио када је у малодушно-
сти болестан призивао смрт. Он представља погодан тип
личности за колективно жртвовање, због чега страда, али у
својој муци јача и ослобађа се страхова. Међутим, касније ће
се Шабо осведочити да људи не воле милосрђе ни хумане ге-
стове и да су неретко незахвални својим доброчинитељима:
при повратку у Сарајево Мула Ибрахим, уплашени трофеј
3
Спољашња фокализација је када приповедач одмакнут од времена
радње има различит увид у свет о ком прича, а унутрашња фокализа-
ција је када се догађаји посматрају из перспективе лика.

365
његовог милосрђа, под притиском властодржаца, издао је
свог спасиоца и оставио га без посла који му је претходно ве-
ликодушно обезбедио. Тако ће се протагониста Тврђаве уве-
рити да је човек промена и да се никада не зна како ће реаго-
вати. У контексту те приче, у првој целини романа,
исприповедана је и друга прича о напаствованој жени у чијој
кући су сарајевски борци били смештени а која допуњава мо-
заичну слику о човеку у рату и представља повод за наратив-
ни коментар о проблему насиља и о људском сажаљењу: „Да
сам учинио насиље над њом савладаном, као и остали, под-
нијела би стиснутих усана, и мрзила би нас, псе, цијелог жи-
вота. А људски обзир и сажаљење, након насиља, што јој је
изгледао као потрес, куга, коб коју бог шаље и чему лијека
нема, ненадано су пробудили њено достојанство и показали
јој мјеру понижења.” Уочавамо да је протагониста Селимо-
вићевог романа склон самоанализи, да добро познаје људску
психологију, па му се чини као да се све што је преживео де-
шавало у неком другом животу, због чега је имао утисак да је
био други човек пре него што је кренуо у рат. Да једна несрећа
повлачи другу, те да људско биће често не може да преживи
грижу савести, показује прича из прве главе романа под на-
зивом Дњестарске мочваре о двојици синова бербера Салиха
са Алифаковца који су се убили: први због гриже савести и
кајања, јер је извршио насиље над беспомоћном женом и
мајком троје деце, чији се муж борио на другој страни, и тако
се унизио и упрљао, а други – од туге за братом. „И тај упрља-
ни човјек се осјећао унижен пред самим собом, прекоријевао
је и себе, и људе што су га навели на ружно дјело, али му је
сигурно било најтеже због брата. Што је себе упрљао, прежи-
вео би и одболовао, једном би се свакако десило, али је брата
уништио, одузевши му све, у једном часу, одузевши му и
прошлост и наду.” Шабо ће после рата често размишљати о
њиховом оцу који није ништа знао о судбини својих синова,
питајући се да ли је боље да живи у незнању или да се суочи
са истином коју је тешко поднети. „У мраку, у магли, у крици-
ма и звиждуцима, у очајању коме нисам налазио разлог, у тој
дугој ноћи несна, у црном страху који није од непријатеља,
већ од нечег из мене, родио сам се овакав какав сам, несигу-

366
ран у све своје и у све људско” – анализирао је актер дубоке
промене које је у њему изазвао рат.
Меша Селимовић се у аутобиографском запису Београд–
Сарајево–Београд (Селимовић, Сјећања, 2007: 163–175) сећа
тешких тренутака свога живота констатујући да се у рату није
истицао јер је био сентименталан, без иницијативе, пун обзи-
ра и добре воље, поседовао је особине које су се показале као
мане у времену после револуције. Немаштина, подозривост
и непријатељско окружење пратили су га на сваком кораку,
тако да се осећао као да се све уротило против њега. Опи-
сујући одлазак из Београда у Сарајево, наш писац се сећа и
бројних неправди које су му људи безразложно чинили, међу
којима га је нарочито болео губитак рукописа приређеног за
штампу, сетио се свог јунака Ахмета Шаба и цитирао један
део из Тврђаве наводећи да је сопствена искуства и животне
ставове изразио у следећем коментару свога књижевног ју-
нака, чиме је посведочио везу између живота и литературе:
„Полако, одбијајући најпре ту мисао, почео сам да осјећам
зид око себе, невидљив али непробојан. Стајао је око мене
као тврђава, као неизлаз, као неприступ, непрестано сам уда-
рао главом о тврду стијену, био сам изубијан, крвав, сав од
чворуга, сав од масница, а нисам престао да наваљујем. Јер
ми је увијек изгледало да има пролаза. Мора да постоји неки
процјеп, немогуће је да је зид свуда. А нисам могао пристати
да останем тако зазидан, као да сам жива сијенка коју нико не
види а она види свакога. И узалуд говори, узалуд виче, не чује
се, ништа. Мало је требало па да почну пролазити кроз мене,
као кроз ваздух, или газити по мени као по води.” У сличној
ситуацији се нашао актер Тврђаве при повратку из рата: као
и његов творац, наишао је на закључана врата и подозриве,
непријатељске погледе, као да се вратио у други свет међу не-
познате људе.
Туга и смјех је друго новелистичко поглавље Тврђаве, у
ком се припрема излазак на романескну сцену Тијане, кће-
ри Миће Бјелотрепића, хришћанина, жртве непознатих и
некажњених убица чији је злочин заташкан. Реч је о једном
од најаутентичнијих и најплеменитијих женских ликова у ср-
пском роману друге половине 20. века са којим се отвара и
проблем мешовитих бракова. „Отргао сам је из њеног свије-

367
та, моји је не воле, њени је не признају, и све сам јој што има,
све што је сањала да ће имати, љубав, њежност, сигурност,
штит.” Сусрели смо се као птица и олуја, коментарише јунак
и приповедач прво виђење са Тијаном, својом сусетком, коју
је пронашао на згаришту своје куће свестан да је њихов су-
срет био судбински предодређен јер се догодио у тренутку
када је јунак отупео и изгубио вољу за животом. „Све више
сам с њом и кад сам сâм. Односим са собом њено име, и бли-
ставу сијенку испод дрвета. И пун сам њеног дубоког гласа,
љепши је од жубора воде.” Тијана се у почетку помиње као
једини човек међу многим људима, као добар слушалац Ах-
метове приче о рату, а слушање је важније од разумевања,
који јој је причао о ономе што ни сâм није могао да објасни
и разуме. Тијанин коментар његове приче изражавао је тугу,
саосећање и душевност племените особе једноставном рече-
ницом: Боже, како су људи несрећни. Шабо даље приповеда
о својој породичној трагедији у рату: отац, мајка, сестра и
тетка су му помрли од куге, а трошна породична кућа је из-
горела, запалили су је непажњом бескућници који су се њу
уселили, са њом су уништене успомене и сећања протагони-
сте. Јунак је од превеликог бола заборавио све, као да га није
било ни у властитим успоменама, живео је други, поклоњен
живот, није имао ни кућу ни посао, а према свему је постао
равнодушан. Када је Мула Ибрахим отворио писарску радњу
од позајмљеног новца од Шехаге и позвао Ахмета да ради са
њим, понуду је прихватио као дављеник руку. Свакодневни
сусрети са овим човеком, који је из беса отишао у рат да би
побегао од дужности џамијског имама и дечјег учитеља, који
је био подозрив према свему што одступа од правила и зако-
на, омогућили су Шабу да га добро упозна. Иако га је увера-
вао у своју оданост, говорио му је да га је уснио у срцу срећан
што постоји такав човјек на свијету, Мула Ибрахим је за
Ахмета остао велика тајна јер је имао два лица: племенито и
хладно, пословно. Од два потпуно различита човјека у њему,
који је прави? Селимовић се у Тврђави, попут Достојевског,
бави проблемом двојства човекове личности, његовим коле-
бањима, слабостима и преображајима, минуциозном психо-
лошком анализом он показује да је човек Хераклитова река.
Простор у коме су Шабо и Ибрахим радили био је скучен,

368
нечист и заударао је, што је метафора средине у којој су се на-
лазили и посла који су обављали а који се сводио на зараду на
туђој несрећи. „Сви јади свијета сливали су се у овај смрдљи-
ви дућан, све туге и невоље, све похлепе, сав пркос и лудило.”
Неочекивани посао отргао је Шабу из апатије и окренуо га
животу будући да се опет разбуктао рат а неписмене жене
су долазиле у Ибрахимову канцеларију да би заједно писали
мужевима и синовима писма која никада неће стићи на одре-
диште. „Туга, стара стотинама година, осјећала се у тим рије-
чима, у тим писмима писаним више за оне који шаљу него
за војнике, а слали су их у вјетар, у недођин, и сагорјеће на
некој коморџијској ватри, у првој хладној ноћи.” Анализом
овог есејистичког, чеховљевског коментара, о бесмислу рата
и човекове немоћи у њему, поентира се једна од темељних
идеја Селимовићевог романа у којој долази до изражаја по-
етски стил аутора који је добро мотивисан чињеницом да је
Шабо био песник. Слободоумље актера Селимовићевог ро-
мана и његово прирођено достојанство, са јасно наглашеним
иронијским ставом према власти и властодршцима, опажа
се у Шабовој реакцији на Ибрахимову намеру да за султанов
рођендан украси свој дућан, који је и даље заударао, и тако
дâ недвосмислен сигнал властодршцима да је одан поданик:
„Било је биједно, било је смијешно, било је ружно. Не би
било чудо да сам заплакао или зашкргутао зубима, а ја сам се
смијао и пријатељевом одушевљењу и своме гађењу.”
Меша Селимовић је у Сјећањима писао о Дарки, својој жи-
вотној сапутници: „У пуној љубави проживео сам с Дарком
цијели живот, захвалан сам јој за неизрециво пожртвовање
према мени и за огромну помоћ коју ми је пружила. [...] И не
само да се никад нисам покајао, него сам увијек захваљивао
судбини што ме је даривала таквим човјеком као што је Дар-
ка, мој добри дух. Да она није била поред мене у животу, не
бих урадио ни дјелић онога што сам урадио. У њеном слабом
тијелу лијепог лица била је толика снага воље и толико хра-
брости, да ме је увијек запрепашћивала: она ме бранила од
невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила када
ми је било тешко пред тешкоћама писања, вјеровала у мене
кад су сви сумњали, усмјеравала ме својом фантастичном ин-
туицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила

369
ме је својом љубављу.” Посвећеном читаоцу не може промаћи
паралелизам између навода из Сјећања и Шабове приче о
Тијани из романа Тврђава са пуном свешћу о разлици између
живота и литературе, између стварности и фикције, као и ја-
сан нагласак који овај романескни лик ставља на идеју љуба-
ви, на којој се темељи Селимовићев роман. Подупремо ли се
закључком Ахмета Нурудина из романа Дервиш и смрт да је
човек на губитку уколико живот не осмисли љубављу и ста-
вом Ахмета Шаба да се зло у свету може превазићи љубављу
– постаје јасна мисија Тијане у роману Тврђава. У трећем по-
глављу Срећа, ипак описан је судбоносан сусрет, изненадна
љубав, венчање и живот у немаштини главног јунака и њего-
ве животне сапутнице. „Вољећемо се, рекла је озбиљно, а то
је много, то је све. Ништа ми друго не треба.” Тијанина појава
довела је до Шабовог преображаја, ослободио се безвољно-
сти и туге јер више није био сам: „Заборавио сам рат, неправ-
ду, понижење, постао неспособан за мржњу, све због љубави
према њој”. Имао је осећај да лебди у бестежинском стању јер
је само једна особа испунила његов живот и свет, о чему, по-
ред аналитичких, сведоче и његови поетски коментари, који
нас уверавају да љубав дословце преображава свет: „Одјед-
ном ми се учинила надасве занимљива могућност да неста-
не сила теже, и да све почне да лебди и лети на све стране,
да се раскидају стари спојеви, да насилник заборави жртву у
свом неповратном лету, а осветник јури другом стазом, изнад
или испод онога коме жели да се освети. Нестало би кривих
и правих, остало би само лебдење. [...] Уселио бих се у једну
(кућу, оп. аут.), само са својом женом, чврсто бих је држао у
загрљају, да ми је васионски вихор не однесе, и били бисмо
срећни, знајући да нема више злоћудне силе која нас може
вратити у ружно животно пузање.” Снага љубави и подршке
потврдила се прогонима којима је Ахмет био изложен после
пријема код хаџи Духотине, где се показао као веома искрен
и слободоуман, са намером да испровоцира власт и лојално
окружење: „Живот овог народа је глад, крв, мука, биједно
таворење на својој земљи и бесмислено умирање на туђој.
Сви моји другови: на Хоћину су изгинули, као пси, ни сами
не знајући зашто, и хиљаде других јадника исто тако. А да су
се вратили, можда би просили као Мухарем барјактар. Није

370
добро ако мислимо на своје добро.” Револуционарна улога је
пристајала младом и искреном Шабу, који је на пријему код
хаџи Духотине изговорио речи студента Рамиза које је слу-
шао у хоћинским шумама за време рата, и због свог вербал-
ног испада био кажњен незапамћеним батинама. Уточиште
је понижени јунак нашао у својој тихој луци у чији је мир
улазио сломљен олујом. Селимовићев протагониста је узалуд
покушавао да са себе отклони нечистоћу, свестан да пони-
жење неће моћи да се спере јер је љубав синоним за оданост,
постојаност и толеранцију. Тијана га је дочекала са стрепњом
са којом га је испратила свесна да су се њене лоше слутње
обистиниле. Док му је видала ране, он је схватио да је срећан
јер има свој свет у једном бићу, своју планету, и постао је од-
лучан да спречи сваког ко пожели да уђе у њихово уточиште.
„Скухала ми је траве, мазала ме мелемом, пустио сам да се
брине око мене, као око дјетета, годило је и мени да будем
немоћан, и њој, да буде од помоћи, а бавили смо се нечим, да
не говоримо о ономе што се десило.” Ахмет је убрзо схватио
да у друштву његовог времена као и у сваком времену постоје
две могућности – прилагођавање и жртвовање. „Борити се
не можеш, кад би и хтио, онемогућиће те на првом кораку,
при првој ријечи, и то је самоубиство, без дејства, без смисла,
без имена и успомене. Немаш могућности да кажеш оно што
ти је на срцу, па да послије и страдаш. Премлатиће те да не
проговориш, да иза тебе остане срамота или ћутање. О јадно
вријеме, које не дозвољаваш ни смисао ни јунаштво.” Шабо се
није прилагодио, био је изопштен и жртвован, напустили су
га сви пријатељи, али из те ситуације је научио да не морају
само велики људи бити добри пријатељи. Немили догађаји
били су повод да протагониста размишља о кривици: „По-
стао сам, хвала Богу, баук, црна овца, опаснији од разбојника,
само не знам чему имам да захвалим ту срећу. Је ли људима од
власти потребан кривац, па изаберу кога било, да би оправ-
дали своје постојање и своју суровост? Није важно шта неко
учини већ шта они кажу да је неко учинио.”
Празан пристор је назив петог поглавља Тврђаве, у ком
Шабо и даље сноси последице свог залагања за истину и
слободу говора. Осведочиће се да је човек гори у миру него
у рату када га је Мула Ибрахим, пријатељ ког је спасао из на-

371
бујале реке, не штедећи свој живот, отпустио са посла, што
је изазвало буру разочарања у пријатеља и покренуло буји-
цу мисли о страху, издаји и кукавичлуку: „И мислим. Боже
мој, шта ли се сада дешава у овом човјеку, и шта ли се деша-
ва већ данима? Наређено му је да ме отпусти, није смио да
не послуша. Други би смио, он не смије. Његов страх пред
јачим људима, било у чему јачим, готово је неразуман. Као
страх од грома, од потреса, од коби, страх који се не може
ни објаснити ни отклонити.” Шабо је знао да његов бивши
пријатељ очекује од њега грубу реч, да би то олакшало ње-
говој немирној савести, али није желео да му пружи то за-
довољство, већ му се захвалио на свему. Потом је уследило
отрежњење и задовољство што се ослободио суровог прија-
теља. „Он би пустио да ме талас однесе и кад би ми било теже
него сад, зато је можда боље што смо се развезали у часу кад
не висим над понором.” Селимовић је добар сликар микро-
простора. Сва његова пажња усмерена је према човеку, пре-
ма ономе што он јесте и што може бити. Разбијање времен-
ске баријере води код Селимовића до ишчезавања времена,
тако да добијамо утисак да се радња Тврђаве одвија у време
читаочеве савремености, иако роман приповеда о судбина-
ма које измешта у прошлост. Духовни интензитет се не губи
приликом временског трансфера, тако да се уверавамо да је
репресија непроменљиви конституент историје. „Људи се, у
ствари, боје, зато су сурови. Напад је одбрана коју наређује
опрезност, и тако нема лијека суровости, јер нема лијека људ-
ској несигурности. А шта је са мном? Не могу да нападам, не
могу чак ни да се браним. Ја сам таламбас по којем бију, али
некакав глухи таламбас који нити сам јечи нити кога сазива.”
У Селимовићевом простору постоји тајна, а то је човек сам,
који поставља питања себи о свету. Његови јунаци су говор-
ници и слушаоци истовремено. Тврђава је знак самоизола-
ције, представља повлачење у себе, енигму, питања која се
умножавају новим разапињањима интелектуалца ког прати
негативан суд, коб њихове изузетности. Селимовићев прота-
гониста инсистира на својој посебности, на ономе што јесте.
Писац испитује рањивост људске унутрашњости, трага за
болним местима, налази жаришта психолошких криза, уоча-
ва етичка беспућа, трага за вредностима субјекта. Чим је вера

372
Селимовићевих јунака доведена у питање и њихове илузије
разорене, између њих и света успоставља се дистанца која
мења њихово поимање стварности. Они одбијају да прихва-
те стање поражености, супротстављају се сваком осујећењу
и идеолошком сужавању свести. Простор Селимовићевих
романа је психолошки те његови јунаци доживљавају драму
преображења. Шабо поставља питања на која нема одговора
јер се свет преобразио и изобличио – шта јунаци могу о њему
да сазнају? Немогућ је дијалог између појединца и света. Поје-
динац не егзистира већ постоји, уместо личности наступа
послушник, уместо закона покоравање, уместо егзистенције
анимализација (Павловић 1986: 399). Расцеп се догађа из-
међу појединца и друштва, што има за последицу повлачење
Шаба, односно пасивизирање његовог критичког духа, који
жели да се позабави овим релацијама. Селимовићеви јунаци,
као Нурудин и Шабо, интелектуализују властиту патњу. Емо-
тивни свет његових јунака је узбуркан, заталасан, а скепса, као
духовни став, излаз је из таквог стања. Они су и сумњичави,
али непрестано трагају постављајући питања, верују у вред-
ности, налазе се у противречном стању духа. Лирска оријен-
тација Селимовићевих романа потиче из позиције угро-
жености људских вредности. Самим постављањем питања
Ахмет Шабо је досегао универзалну парадигму. Селимовић
је пошао од идеје о уништењу личних вредности и угроженог
појединца, а подлога скепсе је патња. Из оваквог стања може
да се пробије само егзистенцијални крик, из ког произлази
лирски квалитет његове прозе. Психолошка позиција лика
стоји у узрочном односу према стилу, као једино могућем на-
чину репродукције датог психолошког статуса.
Махмутага Неретљак је трагикомичан лик романа Тврђава,
који је био у изгнанству пуних десет година јер је правио ла-
жне бакрењаке. Шабо је био радознао када је видео да је отворио
дућан, где је подучавао децу арапском језику, који није позна-
вао. Протагониста Селимовићевог романа, причајући причу о
овом несрећном човеку који ће му бити једини пријатељ по-
сле одмазде коју је доживео, призива у сећање његов портрет
на ком се чита и подвојеност његове личности. „Гледао сам у
његово избраздано лице скитача, у лукаве а опет невине очи
преступника с маштом и несвесно се смијешио.” Опажајући

373
да је Махмутага стар и болестан, да га је живот изломио, Ах-
мет пристаје да помогне том човеку који је све у животу чинио
погрешно, тако што ће подучавати његове ученике арапском
језику бесплатно. Ускоро ће, после своје мале револуције на
пријему код Хаџи Духотине, увидети да му је тај обични, крај-
ностима наклоњен човек, остао једини пријатељ. Животно
искуство је ускоро кориговало Ахметове ставове, чија је моћ
самопосматрања дошла до следећег закључка: „Два човјека у
мени сасвим различита, потпуно опречна, живјела су снажно
у исти час, један задовољан што није на себе навукао опасност,
други дубоко несрећан што је ђубре, и оба подједнако искрена
и оба у праву. А само часак раније под стрехом, мислио сам о
двојности Махмута Неретљака. А сви смо исто чудо и покора.”
Своју оданост је Неретљак показао сталном бригом о Шабу,
сталним посетама његовом топлом дому, после чега су не-
стајали поједини предмети из његове куће па се испоставило
да се овај човек чак ни у пријатељству није могао ослободити
старих навика. Био је чудан, поткрадао је и помагао пријатеља
истовремено. Шабо је поводом приче о овом локалном прева-
ранту закључио да је мудрост не очекивати много од себе и од
своје околине јер се свет састоји од несавршених људи. Време-
ном се уверио да је реч о дубоко трагичној личности када се
Махмут исповедио своме пријатељу да планира неки велики
посао јер зету није исплатио мираз приликом удаје ћерке, па
је он сада туче и куне јер се везао за просјаке. Осведочио се
да је велика несрећа коју носи у души узрок његових лудости.
Девето поглавље Тврђаве – Дјечије свирале приповеда о једном
Мамутовом послу који показује како његову јуродивост тако и
племенитост. Наиме, Шабо је продао своје имање и решио да
уложи у некакав посао, у чему му је Неретљак свесрдно пома-
гао идејом да се новац уложи у куповину дечјих свирала. Тако
је овај јуродиви човек први пут зарадио у животу продајом
свирала срећан што је даровао граду музику, а деци радост.
Међутим, Шабо је био резигниран јер се станиште његових
успомена претворило у писак дечјих свирала: „А у граду, у чар-
шији, у махалама, по кућама, хиљаду и по Махмутових свира-
ла пиштало је на дјечијим устима, дижући такву ларму, да су
голубови бјежали у страху, а људи се хватали за главу од муке.”

374
 Студент Рамиз, далеки идеал из Хоћина, држао је пропо-
веди у Алипашиној џамији говорећи о сиротињи оно што
паметан човек не говори јавно. Шабо га је једном приликом
уплашено слушао и побегао пре завршетка његове беседе. Го-
ворио је да је власт највећи порок због ког се гине, убија и
губи људски лик. Човека на власти окружују ласкавци, лупе-
жи и кукавице, а властодршци, везујући власт уз Бога, учвр-
шћују своју моћ. Никада не би сишли са власти да не сметају
другим моћницима који на власт срљају као лептир на свећу.
Без хлеба народ може остати, без власти неће. Док је ра-
змишљао о Рамизовој вербалној побуни, о заводљивости ње-
говог заноса и храбрости, Ахмет га је срео у читаоници. Хтео
је да га пита зашто се до слободе долази насиљем, али није
то учинио. На Рамизово питање зашто пише песме, одгово-
рио је да се људи осећају сапето, иако нису побуњеници. „А
човјек осећа потребу не само да мисли већ и да каже, чак и
већу потребу да каже него да мисли. Тако се празни, осло-
бађа напетости. Ријеч је одлив сувишне крви, растерећење од
муке, привид слободе.” Рамиз се није сложио са Шабом, ула-
зећи у полемику тврдњом да реч мора бити позив на побуну
све док има зла у свету и неправде која се чини сиромашни-
ма. Овај дијалог је подстакао Селимовићевог протагонисту
на размишљање о овом младом побуњенику. Из разговора је
сазнао да овај има породицу и девојку, али да се свега одрекао
да би ширио своје идеје. Шаба је дирнула Рамизова потреба
да нађе пријатеља због страха од усамљености. „Необичан
младић. Биће диван човјек, ако не успије у ономе што жели,
страшан ако успије. Био би поносан на своју чисту мисао и
послије, када би већ одавно била упрљана. Сад је против на-
сиља, завешће га у име слободе. Сад је за слободу, завешће
га у име власти.” Разговор Шаба и Рамиза није остао неза-
пажен, уследило је Авдагино испитивање о његовој теми, а
његова сумња пала је на Шаба као камен. Када је актер Се-
лимовићевог романа чуо да су Рамиза затворили у тврђаву,
чинило му се да му је најближи човек на свету. Стога Шабо
иницира спасавање утамниченог побуњеника и тако покреће
ланац злочина за које је он одговоран, иако није крив, отуда
осећања страха и кривице које се буди у њему. У једанаестом
поглављу романа насловљеном Нећу да мислим на Рамиза у

375
овом младом револуционару откривамо архетип жртве, а у
следећем коментару откривамо трагику и парадоксе времена
у ком живе: „Издвојио се својим страдањем, као да искупљује
сва наша зла. Не, ни једно неће искупити, сва ће, остати, не-
такнута, а његова жртва нема сврхе”. Са ликом Авдаге, кога
су људи ретко помињали као и свако друго зло, јер је човек
од њега осећао студен у срцу, почињу размишљања о људској
кривици. Оружје овог човека, уколико се тако уопште може
назвати, било је застрашивање, а његова осведочена суро-
вост је ушла у локална предања. Нараторов опис ентеријера
у ком је живео овај човек који је био и иследник и судија од-
говарао је његовом карактеру: „Све око тог човјека је обично,
готово празна соба, бијело окречени зидови, воском покапан
под од свијећа у јефтиним чирацима, прозори без застора,
најнужнији груб намјештај од дебелог дрвета.” Јунак је попут
многих бескомпромисних људи деловао тих и обичан, чак
несигуран због погледа који скрива и бежи у страну, али је,
ипак, ширио страх због утиска да у себи носи неку страшну
тајну. Убрзо је Ахмет сазнао шта га плаши у овом човеку, то
је била његова сумња у људе и његова филозофија по којој
сваки човек носи кривицу у себи. „Више је волио да казни
стотину невиних него да пусти једног кривог, али је свакоме
налазио кривицу по својим мјерилима.” Компетентни чита-
лац ће у наводу препознати сродност са филозофијом криви-
це Андрићевог јунака Карађоза, управника Проклете авлије.
Убрзо се Шабо осведочио да је овај човек живот подредио
позиву шпијуна: када је Рамиз затворен у тврђаву, уследио је
скуп који је ујединио моћнике у ставу да је управо овај хра-
бри борац за социјална права опасност за средину. Абдулах
Делалија, најбољи пријатељ Шехаге, издвојио се својим гово-
ром од осталих. „Кривица је у нама, у нашој охолости, себич-
ности, безобзирности, у хиљаду глупих навика без којих не
можемо замислити живот”. Говорио је о грешкама које чине
властодршци и о томе да ће их народ запамтити по страху
који сеју као и по суровости, а да људи на власти треба да
имају историјску одговорност. Ватрени говор је Делалија
платио животом, а његова судбина је поучила Шабу да не го-
вори увек оно што мисли, што му је добродошло онда када му
је Зафранија наложио да убеди Рамиза да се одрекне својих

376
ставова. Селимовићев протагониста није желео да поступи
против својих убеђења па је решио да искористи Шехагину
патњу и бес да спасе Рамиза. Овом боему и страдалнику по-
светио је Селимовић последња поглавља романа Тврђава у
причи о његовом осамнаестогодишњем сину, који је упркос
очевој забрани побегао у рат, па потом дезертирао. Тај је мла-
дић прво затворен у тврђаву са неколицином својих другова,
а потом је на себе примио кривицу рекавши да се не каје за
свој поступак јер је рат највећа људска прљавштина и највеће
зло. Младића су стрељали, а његов отац је покушао да живи
са тим сазнањем уништавајући себе. Ахмет је запазио да је
Шехагин бол пун беса и жеље за осветом, што је искористио
да га наведе да ослободи Рамиза. Смрт у Венедику је осам-
наесто поглавље Тврђаве, у ком се завршава прича о Шеха-
ги и његовој патњи. Ахмет Шабо је отпутовао са Шехагом
на последње ходочашће у место где је он последњи пут био
са својим сином пре његовог одласка у рат. Ту је песник спо-
знао све лепоте свог завичаја гледајући га из даљине и тежину
одвајања од бића које воли. Изненадни обрт приче о Шеха-
ги био је у знаку његове смрти у туђини, под мистериозним
околностима а далеко од завичаја. Селимовићев роман се за-
вршава поглављем насловљеним као и сам роман –Тврђава,
које сада добија позитивну симболичку тежину јер означава
породично утврђење Тијане и Шаба у које треба да стигну
деца. Последњи наративни коментар у знаку је запитаности
над судбином потомства која долазе на свет. Хоће ли и они
живети празне и неиспуњене животе?
Шабова мисао као облик уметничке свести о животу и љу-
дима, покреће естетичке, етичке и поетичке проблеме којима
је заокупљена уметност, залажући се при томе за стваралачке
слободе. Преокупација романа је питање очувања етике жи-
вота и слободе стварања у доба репресије и ропства. Ефектно
о овоме сведоче размишљања Селимовићевог делатника у би-
блиотеци, поред мудрих рукописа који су млади већ стотина-
ма година: „Осјећао сам да вријеме није само протицање, већ
и присуство. Видљиви траг нечије руке што је давно записала
недавне редове, пркоси смрти, а ријечи и њихов смисао живе
непрекидно, као извор који не пресушује, као свијетло које се
не гаси. Све људско ипак не умире.”

377
 ЛИТЕРАТУРА
Деретић 1983: Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Бео-
град: Нолит.
Дјело Меше Селимовића у књижевној критици 1986: Зборник при-
редила Разија Лагумџија, Сарајево: НИШРО „Ослобођење“.
Лагумџија 1986: Лагумџија, Разија. Предговор, у: Дјело Меше Сели-
мовића у књижевној критици, Сарајево: НИШРО „Ослобођење“.
Прохић 1986: Прохић, Касим. „Тврђава“, из књиге Чинити и бити.
У: Дјело Меше Селимовића у књижевној критици. Сарајево:
НИШРО „Ослобођење“.
Ротар 1986: Ротар, Јанез. „Мисаони и наративни слојеви у структу-
ри Селимовићеве Тврђаве“. У: Дјело Меше Селимовића у књижев-
ној критици, Сарајево: НИШРО „Ослобођење“.
Селимовић 2007: Селимовић, Меша. Сјећања. Подгорица: Октоих.
Селимовић 2008: Селимовић, Меша. Тврђава. Београд: Штампар
Mакарије.
Peleš 1999: Peleš, Gajo. Tumačenje romana. Zagreb: ArTresor naklada.
RKT 1985: Rečnik književnih termina. [Glavni i odgovorni urednik
Dragiša Živković]. Institut za književnost i umetnost u Beogradu.
Beograd: Nolit.
Škreb 1983: Škreb, Zdenko. Uvod u književnost: torija metodologija.
3. prerađeno izd. Zagreb: Izdavačka djelatnost – Grafčki zavod
Hrvatske.
Андрејевић, Даница. Поетика Меше Селимовића. Београд: Просве-
та. 1996.
Вучковић, Радован. Између Истока и Запада. Меша Селимовић,
Тврђава. Сарајево, мај, 1971, бр. 5, стр. 515–522.
Ђуровић, Војислав. Тврђава Меше Селимовића. Борба, Загреб, 4.7.
1971.
Егерић, Мирослав. Човек и судбина у Тврђави Меше Селимовића.
Књижевност и језик. Београд, 1975. XXII, 1. стр. 1–12.

378
Зборник радова о Меши Селимовићу. АНУ БиХ и Институт за књи-
жевност, Сарајево, 1990.
Зорић, Павле. Без компромиса. Сарајево: Свјетлост, 1970.
Ивановић, Радомир и Милосављевић Љубинко. Меша Селимовић,
Твђава. Сарајево: Свјетлост, 1970.
Кољевић, Светозар. Неки видови новијег историјског романа у Бо-
сни и Херцеговини, Путеви, Бањалука, 1980. XXVI, 1, стр. 45–51.
Критичари о Меши Селимовићу. Приредила Разија Лагумџија, Са-
рајево: Свјетлост, 1973.
Лагумџија, Разија. Варке људског споразумевања. Ликови у прози
Меше Селимовића. Одјек, Сарајево, 1972. XXV бр. 6, стр. 4–6.
Максимовић, Војо. Мале наде побуњеног човјека. Меша Селимовић
Тврђава. Сарајево: Свјетлост, 1970.
Марковић, Миливоје. Парабола о људској трагичности. Меша Се-
лимовић, Тврђава. Градина, Ниш, 1971, бр. 2, стр. 315–318.
Петровић, Миодраг. Романи Меше Селимовића. Ниш: Градина, 1981.
Петровић, Миодраг. Тајна сердара Авдаге. Дело, Београд, 1978.
XXIV, 1. стр. 21–32.
Прохић, Касим. Чинити и бити (одломак). Преглед, Сарајево, но-
вембар, 1971. LXI, бр. 11. стр. 457–478.
Прохић, Касим. Чинити и бити, „Роман Меше Селимовића“. Са-
рајево: Свјетлост, 1972.
Пувачић, Душан. Тамни вилајет. НИН, Београд. 29. 11. 1970. бр.
1038, стр.44.
Ротар, Јанез. Мисаони и наративни слојеви у структури Селимо-
вићеве Тврђаве. Израз, Сарајево, мај, 1971, XV, бр. 5, стр. 505–514.
Савић, Милисав. Дух људски и његова Тврђава. НИН, Београд. 27.
11. 1970, бр. 1029. стр. 46–47.
Скакић, Мирко. Књижевно дело Меше Селимовића, Београд, Књи-
жевна заједница Петар Кочић 1974.
Таутовић, Радојица. Волети значи борити се. Свјетлост, Сарајево,
1970.
Џаџић, Петар. Писац а не чудотворац. Тврђава Меше Селимовића,
Борба, Београд, 23. 1. 1971.
 САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР .................................................................................. 5
1. Дњестарске мочваре ........................................................... 27
2. Туга и смијех ......................................................................... 36
3. Срећа, ипак ........................................................................... 49
4. Непријатељска земља .......................................................... 71
5. Празан простор .................................................................... 90
6. Чудно љето .......................................................................... 114
7. Мртви син ........................................................................... 133
8. Јунак који се боји усамљености ...................................... 148
9. Дјечије свирале .................................................................. 162
10. Младић чиста срца ............................................................ 179
11. Нећу да мислим на Рамиза ............................................... 193
12. Туга и бијес .......................................................................... 211
13.Отмица .................................................................................. 228
14. Моћ љубави ......................................................................... 252
15. Отац и син ............................................................................ 270
16. Надгробни натпис .............................................................. 295
17. Вјечни трагач ....................................................................... 316
18. Смрт у Венедику ................................................................. 335
19. Тврђава ................................................................................. 353
ПОГОВОР ................................................................................... 359
ЛИТЕРАТУРА ............................................................................ 378

MЕША СЕЛИМОВИЋ, ТВРЂАВА• Прво издање, 2015. година • Изда-

вач: ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, Обилићев венац 5, www.zavod.
co.rs • Ликовни уредник: ГОРДАНА ЛЕСКОВАЦ • Корице: ДУШАН
ШЕВИЋ • Графички уредник: СТЕВАН ПАКОВИЋ • Коректор: РУ-
ЖИЦА ЈОВАНОВИЋ • Компјутерски слог: АЛЕКСАНДРА СЕНДИ
ПЕТРОВ • Обим: 23¾ штампарских табака • Формат: 12,9 20 cm •
Тираж: 3 000 примерака • Рукопис предат и штампу августа 2015. го-
дине • Штампање завршено августа 2015. године • Штампа „Службени
гласник“, Београд