Književnost 1

KNJIZEVNOST
Jedna od kljucnih stvari koje treba imati na umu, a koja srednji vek cini drugacijim od danasnjeg
vremena. Sredjovekovni covek nema pojam vremena kakav ga imamo mi, nema pojam proticanja
vremena kao mi, za srednjovekovnog coveka neka jedinica mere kakvu imamo mi a to je nas ljudski
vek nije merodavna, jer on sve dozivljava u odnosu prema I kroz poimanje Boga. Za Boga vreme ne
postoji. Zato se I kaze Bog je uvek I svuda-uvek jer nema vremena, svuda jer prostora. I u tom odnosu
lezi I poimanje individualnih egzistencija I uopste covekove egzistencije. Vreme je donekle pristuno
jer srednjovekovni covek zna da ce jednom umreti. Ali on samo zna da on mora ispuniti odredjene
zadatke za vreme svog zivota na zemlji. Njemu je zivot dat (dusa) I taj zivot ima neku svrhu koja mora
da se ispuni…On zato ima misao da jedva ceka da ispuni tu svru I da umre I da pocne da zivi veciti
zivot. Tu ima dve opcije:ako nisam ispunio sve sto se od mene zahteva ja u vecnom zivotu necu dobro
proci I druga opcija je da ako jesam sve ispunio kako treba onda cu ici u raj. Stoga je bolje da uradim
sve sto je od mene zahteva da bih sto bolje prosao. Imamo 2 opcije: 1.) opcija kazne zauvek iliti pakao
; 2.) opcija blazenstva zauvek iliti raj. Pojam cistilista se razvija kroz srednji vek I punu moc dobija u
doba Dantea, koji ga je ubacio kao neko medjukraljevstvo, zbog toga sto se crkva kao institucija
postavlja kao posrednk izmedju vecitog zivota I ovozemaljskog zivota I nudi nam mogucnost da u
vecitom zivotu okajemo neke sitne grehe da bi smo u jednom trenutku presli u raj. Cak to nije bilo
moguce samo za nas vec I za neke nase bliznje osobe. INDULGENCIJA- dobiti oprost u zamenu za
neku nadoknadu.Stoga su oni koji ostanu u ovozemaljskom zivotu a nasi su bliznji I sumnjaju da li smo
mi blazeni, oni mogu da odu u crkvu I zamole svestenika da on izgovori tot misa I tot molitvi za nasu
dusu I to se sve plati I onda svestenik kaze da je nasa dusa iz nekog kruga presla u neki drugi blize
raju, a ako se jos plati vi mozete preci I u raj, po njegovim recima. Odnos sa vecitim je bilo nesto sto
je obelezavalo zivot na zemlji. Zivot na zemlji je bio definisan frazom:”Zivot na zemlji je dolina suza”
sto je znacilo da taj zivot treba istrpeti, da bi kasnije bili u pravom-vecitom zivotu. Dan nije utvrdjen,
sedmica nije utvrdjena…Dan se ne racuna kao 24 sata, vec od svitanja do sumraka I racuna se po
sluzbama. Sledeca stvar je da za srednjovekovnog coveka ne postoji pojam istorije. Postoji jedan
mistik srednjovekovni koji je dokazivao I smatrao da u sustini istorija ne postoji jer postoji Bog. On
kaze da ne postoji Bog onda bi I postajala ta neka istorija, ali posto postoji Bog on u svakom trenutku
moze da zaustavi vreme ili da promeni sled istorijskih dogadjaja. Sve je istovremeno I sve je u istoj
vremenskoj ravni, zato srednji vek nema odnos prema antici kakav odnos imamo mi danas. Za srednji
vek ne postoji antika, RIk, stara Grcka, postoje neki ljudi koji su ziveli pre ali ti ljudi imaju smisla samo
zbog toga sto su omogucili ili pak nagovestili dolazak Hriscanstvai oni su dozivljavani I tumaceni kroz
kljuc Hriscanstva. Jedan od kljucnih autora u srednjem veku kakav je Vergilije bila dozivljen iskljucivo
kao autor koji je nagovestio dolazak Hrista. Hriscani srednjega veka, svi, srednji vek dozivljavaju kao
kraj vremena I ceo srednji vek je prozet tenzijom iscekivanja dolaska mesije, apokalipre, jer je tako po
bibliji, I svet se zavrsava I prestaje da postoji ponovnim silaskom I dolaskom mesije. Tada cemo svi
biti isti, zivi I mrtvi, svi pocinju da zive vecni zivot, oni koju su vecito kaznjeni ostace takvi I svi iscekuju
dolazak mesije. Postojale su razne teorije I vizije kada ce to tacno da se desi (kraj sveta). Jedna od
godina u opticaju bice 1260. I tada su svi cekali kraj. Posle toga vremena za njih nema. Nece se nista
vise desavati I sve ce ostati isto. Za srednji vek je poenta da se sustinski nista ne menja, da se tacno
zna ko gde sta radi, gde je, u kom prostoru, I da nikako ne narusava I ne menja nista. Sve sto postoji
mora tu ostati za vjek I vjekov. I niko nema prava da se pita zasto je to tu. Nikome ne pada na pamet
da se pita, jer ako neka stvar stoji tu, to znaci da je Bog tako hteo, a ako je Bog tako hteo ko sam ja da
se pitam. Zato Legof kaze da se srednjovekovni covek seta po sumi simbola. Sve stvari su isto
pravljene I nista nije menjano! U tome narocito pomaze I to svedeno poimanje prostora.
Srednjovekovni covek je statican. U to vreme je cela Evropa bila jedna sustinska prasuma. Gde su
opstala svega 2 ili3 puta iz doba RIma sa nekim malim naseljenim oazama, a oko svega je buila suma.
Tuda su slobodno hodali vukovi, bilo je opasno setati se okolo. Zbog toga sve bajke imaju pojam
vukova I suma. Suma je bila nasjtrasnije mesto bas zbog srednjeg veka. Jer je tamo bilo sve ono sto je
divlje, a suma je svuda oko nas. I srednjovekovni covek se trudi da se nigde ne mrda. To je jedna
potpuno ruralna atmosfera. Srednji vek je smatrao da ustvari postoje samo 3 kontinenta. Ali potpuno
drugacija od onih dana. To su bile Azija, Evropa I Afrika. Naravno, samo deo Azije( Bliski Istok). Afrika
je samo Severna Afrika.To su bila 3 odeljenja dela zemlje. Opet se proctor tumaci zahvaljujuci Bibliji,
jer tu stojida jeNoje koji je preziveo potop imao 3 sina I da su ta 3 sina naselila jedina 3 dela koja
postoje na planeti Zemlji. Onda isto tako u Bibliji pise da ta 3 dela podeljena rekom Don, rekom Nil I
Mediteranskim morem (samo deo, do moreuza izmedju Iberijskog poluostrva I Afrike) I van toga je
kraj sveta, bezdan. Podeljena su u obliku obrnutog slova T. To lici na raspece. I to je bilo pravo
znacenje prostora, nije bila bitna geografija I pravi proctor, vec je bilo bitno dase u tom prostoru vidi
sibol I taj proctor ima smisla samo zato sto odazava Hristovo raspece. Sve u sredjem veku ima veze sa
crkvom. Nas interesuje crkva kao instirucija I ona predstavlja neku glavnu nit ictavog sredjeg veka.
Ona izmedju ostalog ima velikog udela I u tome sto je celo drustvo u s.veku imalo3 vrste ljudi ( nesto
poput slojeva) I tu svako ima svoj zadatak koji je dobio od Boga. Covecanstvo se oduvek deli na tatri
dela:

1.)ORATORES- oni koji se mole, jer je utvrdjeno da mora da postoji crkva I da moraju da postoje ljudi
koji se mole za nas.

2.) BELATORES- ratnici, oni koji ratuju za nas

3.)LABORATORES- radnici, najbrojniji deo,to su seljaci,zanatlije, a svii oni su zavisli od nekog ratnika…

Zasto crkva jako brzo stice I tu neku svetovnu moc? Zato sto je ona zadrzala uredjenje, podelu
teritorijalnu koja je nasledjena iz starog Rima. Postojale su jedinice koje su tipicno rimske, a to su tzv.
DIOCEZE. Pa su onda stanovnici tih dioceza, na skupstinama vernika biralionog ko je na celu te diceze
I crkve, a on je postajao biskup. I odmah se uspostavlja taj paradox, da biskup postaje feudalac. Jer ne
samo da je on dosao iz neke imucnije porodice, nego su tom biskupu na primer mnogi ostavljali svoja
imanja I bogatstva. I odjednom se ta osnovna jedinica crkvene organizacije predtvara u fedu gde je
biskup taj koji ima svu moc. Biskup postaje centralna I kljucna figura a onda se po nekakvoj tradiciji
narucito isticu biskupi vecih I znacajnijih centara. Npr biskup RIma, Konstatinopolja, Milana,
Ravene…I oni su imali posebnu moc. To se vec dogadja u 5.veku da bi onda jako brzo vec negde
krajem 5.veka biskup Rima pocinje da biva oslovljavan kao papa. (otac) On je u pocetku imao
autoritet, duhovno vodjstvo, da bi kasnije papa, tj biskup Rima postao zvanicno poglavar crkve, jer je
navodno zahvaljujuci stolici apostola Petra ( on je bio prvi biskup Rima) on zapravo nasledjivao
njegovo mesto I bio navodno njegov namesnik.(apostola Petra).Kasnije ce se pape proglasiti direktno
Hristovim namesnicima… Crkva je morala da vodi racuna o raznim oblicima ucenja I to su godine kada
se definitivno utvrdjuje tekst biblije, I ona tada postaje jedino stivo I tada su se osudjivala ucenja koja
se nisu drzala te doctrine. Jer crkva ima svoju doktrinu a sve sto se ne drzi te doctrine se proglasava
JERESIMA-onaj koji se priklonio pogresnom ucenju. I crkva ustanovljava to telo a to je tzv. KONCIL.
Koncil je skupstina svih biskupa I na tim velikim saborima su donosene odluke o tome sta je doktrina,
sta je zvaicno crkveno ucenje a sta je ono sto mi odredjujemo kao pogresno ucenje ondosno jeres.
Buduci da je pogresno ucenje koje se ogresilo o doktrinu koja je data od Boga, mi imamo pravo ne
samo da ih ne slusamo nego I da ih progonimo jer su oni otpadnici od pravog ucenja. Vec u tim nekim
godinama kada je papa Grgur 7. Uveo kljucnu reform I u crkvene institucije I u spise svetih otaca,
liturgiju, tip muzike itd…tada sejavlja kljucni problem srednjeg veka a to je odnos tako koncipirane
crkve kao institucije koja je na celu imala papu, koji je otac svima nama, I onih koji su sebe
proglasavali, zahvaljujuci raznim argumentima bilo zbog nasledstva ili osvajanja, vladarima. Ko tu ima
moc? Vladar svetovni ili neki drugi vladar? Nekako u prvom periodu, (7. 8. 9. Veka), vladari razni su
proglasavani za branioce Hriscanstva. I oni su I tada imali odnos prema papi kao prema ocu, slusaju
ga po pitanju Hriscanstva, ali ne I po pitanjima nekakvih politickih, administrativnih olduka.
Komplikacije dolaze kada se na istorijskoj sceni pojavljuju protagonist koji imaju vece pretenzije.
Jedan od kljucnih licnosti s.veka je bio kralj, a potom I car Karlo Veliki. On je na pocetku postao kralj
Franaka, germanskog plemena koje se naselilo u Galiji, a Galija je manje-vise bila danasnja Francuska.
Karlo Veliki jeizmedju 768-814. Ostvario velike pohode I uspeo je da znaatno prosiri teritoriju kojom
vlada, Osvojio je I Severnu I Srednju Italiju, koja je tada bilo Longobardsko kraljevstvo Italije. Osvojio
je deo danasnje Nemaske, Bavarsku I u potpunosti Pirineje, pola Iberijskog poluostrva potpuno
potisnuvsi Arape na jug. On je ostvario ogromno teritorijalno kraljevstvo zapravo pod njegovom
vlascu se nalazi ogroman deo danasnje Zapadne Evrope. Nije se zaustavio na tome, ostavlja svoj trag
u pitanju odnosa institucija. On je uspeo da nagovori tadasnjeg papu, da ga u Rimu 800.godine
krunise za cara. Dobija titulu cara svetovnog Rimskog carstva koje obanvlja teritorijalnu tradiciju
rimskog carstva, ali je iskljucivo hriscansko. I on se tada postavlja kao neki namesnik apostola, neko
ko je pomazan I neko ko je ostvario ono sto mu je Bog namenio. Kakva je uloga tog imepratora? Da li
je on sad neki super kralj? Jeri ma tu I drugih kraljevskih porodica, a on je visi od njih? Ili on jedini ima
tu svetovnu moc? Ili ako je on takav od Boga dat, pomazan, kakav je njegov odnos sa papom? Sta radi
on a sta radi papa?U odnosu premasamoj religiji I crkvi I u odnosuprema samom Bogu.Izmeju
ostalog, Karlovi sekretari otkrivaju u RImu, ono sto se tada zvalo KONSTANTINOVU DAROVNICU. To
je dokument po kojem je cuveni Konstantin ne samo priznao Hriscanstvo kao zvanicnu religiju nego je
zbog toga sto su ga Hriscani I tadasnji papa izlecili od leper, na samrti ostavio vladavinu nad Rimu,
ostavio tadasnjem rimskom biskupu. Sto je znacilo da nasledjuje vladavinu nad teritorijom, I
celokupnim carstvom. Kasnije se otkrije da je to bio falsifikat, koju je Karlo dao da se izradi na dvoru.
Ali niko nije sumnjao u to jer ako je nesto napisano to je napisano od Boga I tu nema sumnje. Posle ce
kljucni problem biti to jer to otvara velika vrata pitanju ko postavlja koga? Da li papa postavlja cara ili
car postavlja papu? Ili oni treba da budu u nekom mioljubivom odnosu? Ceo s.vek se bavio ovim
pitanjem, dok medjusobno ratuju papa I car, kao dve kljucne figure s.veka. Problem nastaje nakon
Karlove smrti jer je imao 3 sina koji su ga nasledili I kraljevstvo se delilo na 3 dela. A onda izmedju
naslednika Karlovog sina, Luja, nastaje rat. A onda ni sin ni Karlo Veliki nisu mogli da preedvide ono
sto ce se desiti polovinom 10.veka kada su neki mocnici( predstavnici mocnih porodica) koji su vladali
nekim lokalnim drzavicama, u svojim medjusobnim sukobima pozvali u pomoc Otona I koji je bio
Karlov potomak, ali I kralj Nemacke. Zovu ga u pomoc I nude mu da ga proglase kraljem Italije a
pozivaju se na to da je jos KarloVeliki ustanovio taj presedan da se najpre proglasio kraljem Italije, pa
onda I carem. Sto znaci da svkao ko zeli da se proglasi carem najpre mora da postane kralj Italije. I
onda neko iz germanske loze silazi na Apeninsko polustvro, dolazi u Italiju I proglasava se kraljem
Italije uz pomoc lokalnih mocnika I samim tim dobija titulu cara. Od tada onaj ko je bio izabrad za
kralja Nemacka bio je kralj I Italije I bio je pozivan da sidje u Italiju da bude klunisan za cara. Istoricari
vise vole da ovo carstvo nazivaju rimsko-germansko carstvo. Sto znaci Severna I Srednja Italija su
uvek deo kraljevstva Italije I pod carem koji je iz neke germanske porodice dok su Juzna Italija I Sicilija
pod nekim drugim vlastima. Sve dok se u jednom trenutku nije pojavila osoba koja je rodjenjem bila
predodredjena to da izmeni, a to je car Fridrih II. Za vreme njegove vladavine su te dve Italije bile
spojene. Fridrih II je po mnogo cemu vazna licnost, ali bio je I neubicajena licnost za to doba, a danas
inspirativan raznim istoricarima. On, iako pripada kraljevskoj germanskoj lozi, je ustvari neko ko nikad
nije krocio u Nemacku, Bavarsku. On se rodio na Apeninskom poluostrvu 1194.godine, a majka mu je
bila Kostanca Daltavila koja je bila naslednica, kraljica, te porodice Normanske Daltavila koja je
proterala sa Sicilije Arape I tu zasnovala kraljevstvo Sicilije, I on po majci nasledjuje kraljevstvo Sicilije.
Otac mu je bio Henrih VI, iz Nemacke, Hohenstaufen, I on je bio sin jednog od najpoznatijih vladara,
Fridriha I Barbarose. Bas je Barbarosa taj koji se I sam spustio u Italiju po svoju carsku krunu, I
sukobljavao sa nekim na severu Italije, odlucuje da svog sina koji ce naslediti germansko carstvo ozeni
zenom koja ce naslediti kraljevstvo Sicilije, kako bi njihov sin nasledio sve. Fridrih kao
cetvorogodisnjak ostaje bez roditelja I biva proglasen kraljem Sicilije, kraljem Italije I carem rimsko-
germanskog karstva. Kao cetvorogodisnjak biva poveren papi Inokentije III.On je bio veliki
teolog.Video je ovu situaciju kao priliku da ojaca poziciju pape I crkve. On se imajuci maloletnog cara
pod svojom zastitom, proglasio Hristovim namesnikom, a da bi objasnio svoj novi polozaj, Inokentije
ce upotrebiti metaforu SUNCA I MESECA. Papa je Sunce, koje dobija toplotu I svetlost od Hrista, a
svaki car je Mesec,jer posredno dobija svetlost od Sunca, a ne od Boga. Inokentije misleci da je na taj
nacin postavio buducnost crkve I njenog odnosa sa carem, pomaze Fridrihu kada je on dorastao da
preuzme vlast, pomaze mu da nametne svoju vlast u Nemackoj I biva priznat za kralja Nemacke, ali
obecava svom papi d ace organizovati I krenutiu Krstaski rat. A to je rat za oslobodjenje Jerusalima I
Hristovog groba. On krece u rat I stize do Jerusalima I tamo sklapa mir I sporazum sa tadasnjim
sultanom. U medjuvremenu je Inokentije umro I nasledio ga je Grgur IX. I na tu vest da se Fridrih
vraca sa mirovnim sporazumom, Grgur je bio u souk I dok se fridrih jos nije vratio u sediste, on je
EKSKOMUNICIRAO Fridriha, porglasio ga za nevernika I dao dozvolu svakom coveku koji sretne
Fridriha da mora da ga ubije. Bio je odbacen od drustva I vise nije bio nipravno lice, ni nista, jer je on
bio izdajnik Hriscanske vere. Ova kazna je bila najgora kazna u tadasnje vreme. Podrazumevalo je
oduzimanje svih dobara I gubljenje svega I nepripadanje nicemu, kao da ne postojis u srednjem veku.
Mnogo teza od smrtne kazne. Tada krece njegov sukob sa crkvom, koji ce on iskoristi da uvede neke
kljucne novine. Poceo je da kuje novac, tzv.augustari, jer su nosily njegov lik, a on je bio augustus-car.
To je bilo 1231.godine I to je bio prvi novac koji nije vazio u jednog odvojenoj zajednici, vec je to bila
moneta koja je vazila na teritoriji celog njegovog rimsko-germanskog carstva. Brzo su I njegovi
protivnici uvideli prednost u tome jer je postojala jedna moneta, koja je vazila svuda, a ne mnogo
nekih razlicitih moneta kojekuda. Tim potezom se eliminise menjanje novca da bi se dala pravna
osnovna svojoj vladavini da bi ona bila utemeljena na jednoobraznim zakonima. Tada je izdao carsku
knjigu, to jeneka vrsta pravne regulative njegovog carstva. Kako funkcionisu sudovi, koji su osnovni
zakoni…Time se postavlja osnova za svetovno uredjenje koje nece vise pocivati na crkvenom,
teritorijalnom uredjenju. Fridrih nazalost nece uspeti, iako je ratovao sa nekim drzavicama sev. I sred.
Italija, on nije pozivo dugo da bi to opstalo I urodilo plodom, iskustvo neke prve modern drzave se
zavrsava njegovom smrcu 1250.godine. Nasledio ga je njegov sin, koji ce doziveti konacni poraz
1260.godine I time ce se zakljuciti ovo iskustvo, a Apeninsko poluost. Ce se ponovo podeliti na 2 dela.
Neke od razlika izmedju ova 2 dela, su u korenu I danasnjih razlika koje I danas postoje izmedju juzne
I srednje I severne Italije.

Krstaski rat je termin koji se odnosi na sve pohode koje je organizovala bas crkva a ciji je cilj bilo
oslobadjanjeHristovog groba. Smatralo se da su Krstaski ratovi I oni ratovi koje je organizovala crkva
protiv svojih I spoljasnjih I unutrasnjih neprijatelja. Prvi Krstaski rat je bio proglasen 1095.godine I taj
prvi pohod na Jerusalim se zavrsio osvajanjem Jerusalima, trajao je jako dugo, a veoma kratko je
vladavina Hriscana bila u Jeruslaimu, jer je on ponovo pao u vlas Muslimana, krajem 12.veka. tada
Jerusalimpostaje vecito neki cilj papama. Krstaski rat je mogao biti tumacen I po usponu I razvoju
feudalno-aristokratskog ustrojstva. Odjednom imamo veliki broj onih koji su kadri da nose oruzije I da
se bore. I sta raditi s nima? Predstavljaju potencijalnu opasnost. Jedna od ideja bila je usmeriti neku
silu I snagu ka spolja. Dati joj neki cilj, a ti je osvajanje Jerusalima, ali I odrzavanje mira ovde. Brojni
ratnici se pridruzuju I krecu u pohod. Ricard Lavlje Srce takodje krece u Krstaski rat, isao je
kopnom,usput su isli pljackali I ubijali, da bi preziveli.Jedanode lemenata koji je privlacio ratnije, bio
je da svaki Krstas je imao obelezje na sebi-KRST, taj krest je znacio das u oni MAC BOZIJI. Oni su Bozija
ruka I samim tim oni ne prolivaju krv, to je Bozija osveta za one koji su se oglusili o otkrovenje. Nisu
oni ti koji ubijaju, vec Bog kroz njih. Samim tim, oni imaju apsolutni oprost grehova, oslobodnjeni su
svega I automatski su sebi obezbedili mesto u raju. To su banalno bili mocnici I siledzije koji su mogli
da rade sve, a ne samo da nisu bili kaznjavani vec im je bio obezbedjen raj. Crkva nije prezala ni od
toga da organizuje pravi Krstaski rat koji se vodio na teritoriji Verope, a to je bio rat koji je bio vodjen
protiv jedne od jeresi, tzv. JERES PATARENA, a ti Patareni su bili najvecim delom u Provansi, juzna
Francuska. U tom ratu koji se vodio krajem 12.veka I pocetkom 13. Potpuno je zatrta ta provansalska
kultura.

Srednja I Severna Italija su bile teritorije gradova drzavica, to su bile komune. Imale su svoju
autonomiju, niko ne bi rekao da je iz kraljevstva Italije, vec da je iz Rima, Milana, Firence…Imali su
razlicite interese, I vodili su razlicitu politiku. Postjale su 2 osnovne politicke stranke:

1.)GVELFI (ZA PAPU)

2.)GIBELINI (ZA CARA)

Ti su pojmovi nastali vec u 12.veku, kada Korado III, kralj Nemacke, nije imao naslednike I tada
izbijaju sukobi izmedju 2 vazne nemacke porodice. Jedna je bila porodica Gvelfen, a druga Staufen,
cije je sediste bilo Bajbling, au italijanskom postaju Gibelini. Onda se desilo da je fridrih Barbarosa
pobedio u tom sukobu I nasledio presto, bio je iz porodice Staufen, I onda su svi oni koji su bili za
carsku politiku bili identifikovani kao Gibelini, a svi koji su bili protiv cara, a jedino je protiv cara bio
papa, oni su postajali Gvelfi. U tom trenutku su birali stranke kao danas, od koga moze da se dobije
vise itd…Dve ozbiljne I jake politicke partije u s.veku na teritoriji Sev. I Sred. Italije.

Drugo
Objašnjenje Gvelfa i Gibelina.

Kratak pregled ključnih istorijskih informacija.

Nakon poraza Koradina, (Koradino je nasledio Fridriha drugog koji je umro 1250. godine, i onda kreće
borba srednje i severne Italije, Francuske komune, Nemačkih kraljeva koji pretenduju da budu
carevi),koji želi da nasledi svoga oca, najpre u borbi sa snagama koje su uspele da okupe italjanske
komune srednje i severne Italije. Papa, (Urban 4.) koji je protiv dinastije Hokenštaunfena u pomoć je
pozvao brata francuskog kralja Karla Anžujskog, i u toj važnoj bicikod Montapertija 1266. godine,
Koradino je definitivno izgubio. Pobedio je Karlo Anžujski, a za tu pobedu i za njegov dolazak uopste
na Apeninsko poluostrvo, nagrada je bila upravo ono kraljevstvo koje je ostalo slobodno nakon smrti
Koradina (Napulj, tj. juzna Italija, Sicilija). Ipak se situacija nakon relativno kratkog vremena menja jer
se desava nesto što je u istorijografiji poznato kao "I Vespri Siciliani". To je bila pobuna lokalnih
sicilijaških aristokrata protiv Anžujaca koji se u toj pobuni oslanjaju na Aragonce. Aragonci su
katalonska dinastija koja će kasnije postati i španska dinastija. Nakon tih pobuna koje su se zbile
1282. godine(VAŽNO), dolazi do podele južne Italije pa će napuljsko kraljevstvo ostati pod Anžujcima,
dok će Sicilija biti pod vlašću aragonaca. Praktično sve negde do kraja humanizma i renesanse, sve
dok Karala V, (tu smo već uveliko zašli u 16. vek), taj južni deo Italije će biti predmet sukoba i spora
izmedju Anžujaca i Aragonaca. Ti sukobi i smene zavisiće od opšteg konteksta i od prevlasti
odredjenih snaga po čitavoj Evropi, a onda naročitco na Apeninskom poluostrvu, a naravno jedan od
ključnih činilaca je papa. Vraćamo se na karakterističnu situaciju srednje severne Italije.Govorili smo
da je srednja i severna Italija oblast koja se kao naziva kraljevinom Italijom, ali da je to čisto formalan
naziv i da čak ni danas, a kamo li tada niko ne bi rekao "ja dolazim iz kraljevine Italije", nego bi svi
navodili grad iz kojeg potiču, jer je grad istovremeno bio suštinska administrativna i politička celina (
danas bismo mi to nazvali država). "Grad" tokom vremena menja svoje opšte značenje. U srednjem
veku "terra" uopste ne znači zemlja, već je u suštini zemlja odakle sam ja, to jest administrativna i
politička celina odakle ja potičem pa će onda vrlo često "terra" biti sinonim za ono što mi nazivamo
"citta" (grad). U srednjem veku će reći "La mia terra e Firenze" (Firenca je moja domovina). Pojava
gradova ponovo je jedna od ključnih pojava u istoriji srednjeg veka, jer ti gradovi u potpunosti
narušavaju i potiru ono tipično srednjevekovno ustrojstvo (feudalizam) gde je na čelu hijerarhijske
društvene lestvice zapravo aristokrata, a ispod njega svi oni koji su gotovo bez ikakvog prava i bez
gotovo ikakvih poseda. S pojavom grada ta situacija, koja se najpre odnosila na contado (odnosno
selo), drastično i radikalno menja. Neki će istoričari (kao Salvatoreli) čak tvrditi da srednja i severna
Italija nikada nisu do kraja upoznale pravi srednjevekovni feudalizam, upravo zahvaljujući procvatu
gradova. Gradovi su se formirali na teritorijama koje su zvanično pripadale nekom aristokrati i zato u
Italijanskom imamo reč "citta" i reč "contado" (okolina grada gde su polja, vinogradi...). Contado je
reč nastala od "conte" ( to je titular u aristokratskom sistemu, grof), i to su bila imanja koja su bila
vlasništvo nekog aristokrate. Aristokrata je radi sopstvene dobiti dozvoljavao da njemu zanatlije u
jednom trenutku budu od koristi da zaradi neki novac i on je omogućavao njima da se stvore te neke
veće naseobine. Tako polako nastaju gradovi. Medjutim, istovremeno ti gradovi su i plodno tle za
postepeno oslobadjanjene, ne samo fizičko već o mentalno, od apsolutno ustrojenog društva koje
ima svoje podele. Onda je to mentalno oslobadjanje ( u smislu da ljudi shvate da mogu da funkcionišu
zajedno i da proizvoide pa da na taj način zarade). Sledeći ključni činilac za razvoj srednjeg veka jeste
pojava trgovaca. Pojava gradova i trgovaca će odrediti celokupnu potonju istoriju Evrope, Apeninskog
poluostrva, a najpre Italije ( VAŽNO). Trgovci će jako brzo, u tom nekom opštem ekonomskom
budjenju Evrope, uvesti bankarstvo. Od trgovaca i bankara zavisiće sve. Oni su ti koji prvi počinju da
putuju (rekli smo da je srednji vek, vek u kome se niko i nisa ne miče), narušiće to jer njih vodi neka
zarada. Shvataju da će više zaraditi ako se otisnu jer ne mogu u jednom mestu svaki dan da prodaju
isto. Oni prvi počinju da shvataju značaj komunikacije. Dolazi do procvata arhitekture, slikarstva jer se
moglo uložiti, mogao se dati novac, a i izmedju ostalog neki talentovani moler da bi mogao da završi
neku školu kako bi mogao izuči zanat. Javljaju se čekovi i menice, takodje zahvaljujući trgovcima.
Kada bi otišli u neki drugi grad da kupe nešto, nailazili bi na trgovce sa klupicama koji su garantovali,
da neko može da kupi neku odredjenu robu u nekoj odredjenoj vrednosti. Onda biste otišli sa tim
papirićem i kupili ono što vam treba. Od tada počinje da funkcioniše banka, nastaje pojam "kredita" i
ondjednom se javljaju tako moćne bankarske porodice( naročito one u Firenci), koji su bili poverenici
najmoćnijih ljudi u političkom i vojnom svetu, tj. ljudi ondašnje evrope, pa čak i nosioca francuske
krune. Podorica Bardi finansirala je francusko kraljevstvo sistemom menice i kredita. Vremenom
dolazi do sve većeg sukoba izmedju zvanične, ali vrlo formalne, vlasti aristokrata nad nekim gradom i
ljudi u gradu koji postaju sve bogatiji i sve samostalniji. Kao takvi oni će privlačiti mnoge brojne ljude
koji će napuštati zemlje aristokrata i odlučivati da postanu radnici koji će raditi za nekakvu
nadoknadu, a ne životariti i obradjivati neko zemljište, a pritom plaćati i jedva preživljavati. Centar
priče se prebacuje sa contada na gradove. Samim tim se onda aristokrate prebacuju u te gradove, jer
je tu središte svega, sa idejom i sa ciljem da u tim gradovima pokazuju da oni imaju tu neku vrhovnu
moć. Tu dolazi do tih prvih sukoba izmedju nove društvene moćne klase trgovaca i bankara i ove
ustoličene klase aristokratije koja polako sve više gubi tu ekonomsku moć. Ti sukobi dovode do toga
da će Firenca, zahvaljujući jednom od konzula (Gianni de la Bella), doneti odredbe po kojima niko ne
može da učestvuje u organima vlasti u gradu ili komuni, a da nije član nekog ceha. Cehovi su
strukovne organizacije (esnafi, "arti-veštine"). Arti je nešto što nekome omogućava da bude aktivan u
društvu (npr. nijedan aristokrata nije mogao da pretenduje na bilo kakvo mesto u organima komune,
ukoliko prethodno ne bi bio član nekog od cehova). Čak je i veliki DANTE, da bi mogao da učestvuje u
organima komune morao da se učlani u neku artu. Vrlo često su postojale podele na više i niže
cehove. Cehovi lekara i apotekara su bili viši cehovi, a ogromna masa običnih radnika ostajala je izvan
cehova i bilo kakvog učešća u javnom i političkom životu. Grad koji se u početku oslanjao na vojnike
(Milles), ratnike koji su bili pod samim aristokratom, je video da u suštini ne moze da se oslanja zato
što su i ti vojnici bili aristokrate i oni su imali neke svoje ciljeve. Za život u grad je neophodno da se
uspostavi red, a naročito mir. Trgovci su tu opet važni zato što njima nije bilo u interesu da se stalno
matljaju i tuku, jer ako stalno žive u nekakvom vanrednom stanju, od trgovine nema ništa. A oni žele
da trguju jer time zaradjuju. Pošto situacija u gradovima nije više tako jasna (npr. da jednog
aristokratu nasledi sin i da se njemu svi pokoravaju, već u gradu imamo nekolike bogate porodice.
Svaka od njih bi da nametne neki svoj interes i da ona bude ta koja će da odlučuje šta će se i kako
raditi, a nijedna nije toliko i dovoljno moćna da bi pokorila sve ostale. I to je ta neka anglo-saksonska
istorijografija (npr. Velika Britanija, SAD). One će insistirati na tome da je, praktično, italijanska
komuna u tom srednjem veku začetak nekakvog demokratskog uredjenja, ali naravno to nije prava
demokratija. Samo postoji neka dinamika koja liči na ono što će kasnije postati demokratija. Ta
društvena dinamika je jako bitna. To znači da mi svi suštinski imamo pravo da na neki način radimo
da ostvarimo svoje interese. Pošto svi imamo pravo da ostvarimo svoje interese, to znači da niko
zapravo do kraja neće ostvariti svoje interese, nego mi moramo da sednemo da se dogovorimo šta je
to od čega nećemo odstupiti, a šta je ono do čega mogu da dodjem kako bi izašao u susret nekom.
Ljudi kreću da se bore za sopstvena prava. U tom nekom opštem optimizmu koji se javlja, naročito u
tom 13. veku, jeste bilo i važno učestvovati u tom javnom životu. Čak je i jedan veliki Dante imao
veliku želju da bude protagonista javnog života, jer u srednjem veku ne postoji pojam privatnosti. Taj
javni život se odvija na onom mestu koje pripada u suštini svima u gradu, a to je trg (VAŽNO!). Tu čak
dolaze i oni radnici koji nemaju nikakva prava (Manuelci), da barem svojim fizičkim prisustvom
podrže neku od strana. Svi cehovi su predlagali svoje kandidate, pa su npr. u Firenci, sva ta imena
kandidata svatljana u nekakvu kesu i onda su se izvlačila, jer se uvek predloži više kandidata od
odredjenog broja koji se zahteva. To je bila neka vrsta senata, skupštine (consiglio magiore). I kada se
iz te kese izvlače imena, vrlo često se dogadjalo da te najmoćnije porodice na neki način (ucenama,
nagradama, itd.) utiču na to da se u tim kesama nadju uvek njihovi ljudi. Tako da ko god se izvuče iz
te kese u svakom slučaju će oni ostvariti svoju dominaciju u "Consiglio magiore". Medjutim,
vremenom, da bi se i to predupredilo, onda su uveli i neke druge organe. Najpre su uvedeni konzuli,
koji su se opet javno birali. Ni konzuli nisu mogli da budu spasonosno rešenje zbog toga što je i pri
izboru tih konzula dolazilo do sukoba izmedju moćnika. I onda neka treća istanca, koja je uvedena, to
su bili "podesta" (onaj koji je imao moć u rukama) koji je dolazio iz nekoga drugog grada. Npr. kada
Firenca bira svog novog "podesta", ona ga dovodi iz nekog drugog grada, jer je to bila garancija da
neće biti predstavnik neke lokalne moći, da će biti neko ko je "superpartes", tj. neko ko je iznad svih.
Da bi on imao neku moć, on bi sa sobom dovodio policajce "birris", oni su bili neka njegova lična
garda i oni su održavali red i mir i bili su upotrebljavani da smire sukobe koji su izbijali. Bez "podesta"
nije mogla da stupi na snagu nijedna odredba (bez njegovog potpisa), koju bi npr. doneo taj "consiglio
magiore". Pošto smo objasnili kako funkcioniše odnos grad-država, vratimo se na situacije kada izbiju
sukobi koji su obojeni nekim političkim predznakom odnosno vraćamo se na one gvelfe i gibeline.
Dakle, gradovi su bili asolutno samostalni, Firenca će biti jedna od najmoćnijih država u Evropi, a
zapravo će biti grad, jer će biti najbogatija država u Evropi. I nju ne brine da li će na vrhu biti papa ili
će to biti car, koji suštinski nema nikakvu vlast u Firenci. Ali mi koristimo te dve "poluge" političkog
života u našim političkim obračunima u samoj Firenci (npr. oni koji žele u nečemu da uspeju podržaće
francuskog kralja jer znaju da ako dodje do nečeg nepredvidjenog, kralj će im pomoći jer im na neki
način duguje. Pošto su posle Karla Velikog, francuski vladari neka vrsta zaštitnika papske stolice, to
znači da smo mi kao za papu i mi ćemo onda biti gvelfi. A onda će oni protiv kojih se ja borim, da bi i
oni imali neku vrstu te zaštite kad je u pitanju vojska i medjunarodni sistem odnosa, biti članovi druge
partije, odnosno one koja zagovara prevlast cara, tj. partija gibelina). Uvek je reč o lokalnim
sukobima, najčešće firentinskim u kojim Firenca hoće da osvoji npr. Pizu, i to će biti vekovno
neprijateljstvo jer je Firenca u jednom trenutku definitivno postala gvelfska, a Piza postal gibelinska i
to je ta, na prvi pogled nesredjena ali zapravo vrlo dinamična politička i društvena situacija u srednjoj
i severnoj Italiji, zahvaljujući kojoj će baš taj deo Italije doživeti veliki procvat. Nije slučajno što će baš
srednja i severna Italija iznedriti onaj ključni pokret, koji će posle postati onaj period koji mi
nazivamo humanizam i renesansa. On će se začeti upravo u toj Firenci. Jedna od najsurovijih kazni
bila je izgnanstvo jer smo videli koliko je grad bio jedna stršno povezava zajednica i koliko propadnost
jednom gradu odredjuje apsolutnu egzistenciju (nije se moglo tako lako postati gradjanin, čim neko
napusti svoj grad, on postaje potpuno obespravljen). To će biti društveni konteks u kome će se na
neki način odvijati život i u kome će nastati dela kojima ćemo se baviti. Drugi pojam, koji nije uopšte
vezan za srednju i severnu Italiju, osim u tom nekom poznom srednjem veku, već je vezan za jug
Francuske (za provansu), donekle Rim i naravno Napulj, a to je konteks dvora (corte). On će takodje
biti važan za razvoj kulture, ali će to biti potpuno dtugačiji model od onog gradskog. "Corte" je pojam
iz latinskog, koji se najpre odnosi na sve ono što je u najbližem oku+ruženju aristokrate, gospodara te
neke odredjene teritorije. To su mala naseljena mesta, a u Italiji i dalje ima ostataka tih mesta (npr.
cortina dall pezzo). Vremenom se taj pojam "corte" sve više odnosio na samu zgradu koja može da
bude dvorac, ali ne dvorac kakav je npr. imao Luj XVI, već nešto skromnije, utvrdjenje u kome živi
aristokrata. Ono što je drugačije u odnosu na grad, tj. komunu, je to što u tom dvoru u jednoj
prostoriji je sve i nema nikakvog dodira i kontakta sa onim što je spolja. Dakle, tu je gospodar, tu je
njegova žena i tu su službenici tog aristokrate jer naravno neće on da sedi i vodi računa o svemu jer
oni najčešće ne znaju da čitaju (misli se na gospodara). Ti službenici su najčešće u rodu sa tim
aristokratom. Zato mi ceo taj neki administrativni politički život smeštamo u zatvoreni prostor koji je
odvojen od javnog života (seljak koji na selu čuva kokoške nema pojma šta se dešava u tom
zatvorenom prostoru, u dvoru). I ostali oblici tog života nemaju nikakvog dodira. Zamislite da ceo
život sedite u tom zatvorenom prostoru, ali ne možete da bas ce dan i svaki dan radite iste stvari, pa
tražite način da se zabavite, ostvarite neku komunikaciju, sppoznate neke mogućnosti drugih ljudi.
Tako sejavljaju određeni oblici kulture, koji su određeni takvim zatovrenim ambijentom. Kod dvora je
zanimljivo sto ključna figura postaje gospodarica. Zamislite jedan u većini muški dvor, muško
društvo, i tu postoji mali broj žena, i ta gospodarica koja je zaštićena jer je gospodarova žena, pa
moramo da pazimo kako se odnosimo prema njoj.Na tom dvoru ne sme da se dozvoli da se ospolji
ono što je bila glavna predstava čoveku kad je neka žena u pitanju, a to se jednim imenom može
nazvati mizoginija.Mizoginija je mržnja prema ženama, ažena je u srednjem veku predstavljala sve
ono što je bilo negarivno (paralela sa Evom koja je navela jadnog Adama na greh, zbog nje su oni
isterani iz zemljskog raja, žena je djavolsko biće, nije ni čudo što se ona porađa u mukama jer je to
njena večita kazna, ona je nečisto biće jer ona ima tzv mesečna pranja, i tad ako bineko dodirnuo
ženu to bi bilo strašno, ona je morala da se povuče u svoje jazbine i ne izlazi odatle. Žena nema
razum, ona kad priča ona brblja, kaze naširoko nadugačko a nikad ništa ne kaže, žena je ta koja nema
sposobnost da odluci bilo sta. A najgore od toga je što ona nema snage da se odupre strasti, i ona
napada muškaca koji od nje ne može da se odbrani). Tako nastaječitav jedan niz pravila ponašanja,
gde će upravo taj dvorski ambijent da iznedri, naročito u provanski, nešto što se zove dvorski kodeks
ponašanja i na čemu sustnski pociva ne samo evropska književnost, već i kultura. Mi smo tu nekakvu
realnu situaciju u toj nekoj kulturi potpuno izokrenuti. I to je ta neka prva poezija na pučkom, laicka
poezija, koja će pevati o ljubavi i o gozbi(PROVANSANSKA POEZIJA). Još neki fenmeni koji će biti uvod
u ono što ćemo raditi na sledećim časovima: Ti fenomeni se najviše tiču crkve i onoga sto crkva na
neki način izaziva i provocira u društvu uopšte. Tu pre svega mislimo na tu potrebu da zajedno sa
nametanjem te nekakve političke premoći u odnosu na cara, da istovremeno se sto preciznije a onda
i sto drasticnije donose i sprovode odredjena pravila kada je sama vera u pitanju, odnosno ono što
smo nazvali doktrina. I taj spoj se ogleda najviše u ta dva nekakva modela vidjenja polozaja crkve i
samim ti crkvenih ljudi, svestenika, u ondasnjem drustvu i njihove uloge. Tu je jedan od kljucnih
protagonista Inokentije III, koji je želeo da bude kao Grgur VII, i on je odredio, a naravno sve pape su
to cenile, te dve kljucne doktrine. Jedna je "plentitudo potestatis"(na italijanskom la pieneza de
pottere-potpuna moc), a druga je "libertas ecclesie"(la liberta della chiesa-sloboda crkve), i na
osnovu njih crkva nije mogla da bude podređena nijednoj drugoj vlasti. A šta sad to konkretno znači?
To znači da crkva u celini, tj da nijedno crkveno lice ne može da bude predmet iteresa niti jednog
organa bilo koje države. Znači, sta god da uradi neko crkveno lice, ono nce biti izvedeno pred sud,
njega može da kazni jedino crkva. Postaje potpuno entitet za sebe, gde god da su oni, crkva
apsolutno ima svoje zakone i pravila, a to je nesto sto joj daje ogromnu moc. Uvodi crkveni sud, pod
nazivom inkvizicija. Taj sud se ne bavi odnosom crkvenih lica prema svetovnim, vec se prvenstveno
bavi odnosom crkvenih lica prema samoj crkvi. Crkva nece da dozvoli da neka lica steknu neku
materijalnu dobit koja je preterana, a najvise u tom odnosu prema crkvi se posmatra to kako se oni
postavljaju prema doktrinarnim načelima. Inkvizicija postaje iskljucivo sud koji osuđuje mišljenja
(nemas pravo da misliš drugačije od onoga što je napisano ili utvrđeno, odnosno ono sto je doktrina.
A budući da se doktrina tiče crkve, njenog učenja, biblije, Hrista, onda ja imam pravo da osudjujem ne
samo crkvena vec i svetovna lica, ako ne misle onako (teologija je zvanična ideologija srednjeg veka, a
hriscaanstvo je zvanična i jedino priznata religija srednjeg veka) kako je zapisano. Zbog toga zapravo
crkva zapada u krizu u tom 12. veku jer će se javiti ti nekoliki pokreti, koji u stvari svi na neki nacin
vuku korene od onog istočnjačkog manihejstva koje je jos davno proglaseno pogresnim ucenjem. To
manihejstvo ce se na neki nacin polako ipak siriti i prelaziti narocito preko Balkana i zapadnog dela.
Ljudi koji su bili proglašeni za jeterike, nazivali su se bogumili. A onda preko tih bogumila mi imamo
(narocito u Srednjoj i severnoj Italiji, Francuskoj..) jedan zanimljiv fenomen. Prijemčivi za ideje
drugačije crkve, drugačijeg učenja su bili bas oni koji su na neki način i učestvovali u tom
ekonomskom buku. To su bile najbogatije oblasti. Različito su ih nazivali, npr: katari, patareni, u
Provansi su se zvali albižani (protiv kojih je podignut Inokentijev krstaski rat, kad se crkva borila protiv
pogresnog učenja unutar same Evrope, ali i izvan nje).Jako dugo ce trajati, to su bile jako velike
teritorije, i jako živa i moćna žarišta tedrugačije misli i drugačije doživljene religioznosti. Jako dugo ce
trajati i ostavice mnogo zrtava za sobom ta borba zvanicne crkve da se te jeresi iskorene. Mnogo će
protagonisti tih alternativnih pokreta završiti i na lomači kao na primer: Fradolcino (kontekst u kom
se odvija radnja romana ime ruze jeste upravo pokret Fradolcina, odnosno to previranje preko same
crkve). Osnova svih tih učenja jeste uverenje i ubeđenje (oni ne poricu i Hrista, ni Bibliju), ali oni
smatraju da kao sto postoji dobro, isto tako jedna i postoji lose. To je hristijanska verzija takozvane
istočnjačke misli (načelo pozitivnog - načelo negativnog, sve nastaje u sukobu dobra i zla). Hrist nije
vrhovno nacelo, vec je jedno od dva nacela, odnosno on je nacelo dobra. Bog je, po ovom ucenju, i
dobro i zlo. Ooni su stalno ponavljali kakoako je Bog univerzum, a Bog = dobro, kako ja da objsnim da
postoji zlo? Ondasmo mi uveli anticku filozogiju, logiju i rekli smo da je zlo posledica greha, i sad po
toj logici, mi ljudi smo nosioci zla, i sve sto nam se dogadja je zapravo nasa krivica, rodili smo se
gresni, mi smo za sve krivi. Ako je tako, ako smo mi gresni, mi jedino mozemo da iskoristimo nasu
ovozemaljku egzistenciju i da se na taj nacin iskupljujemo, mi postajemo ovcice koju neko mora da
predvodi i kojoj neko mora da govori sta treba da uradi da se iskupi, Mi moramo da idemo u crkvu, i
da trazimo nacin na koji da se iskupimo. Vrmemenom je uvedena praksa ispovedanja. Mi svi
postajemo neka vrsta sluge tog sistema, a manihejska misao bila je misao koja oslobađa pojedina od
crkva. Jer ako je zlo jedno od nacela, onda znaci da nisam ja uzrok greha, zla ili pada, vec je to nesto
izvan mene, meni onda ne treba crkva da me vraca na taj put i da me priprema za zagrobni život, da
ja stalno moram da idem da se ispovedam, jer zlo je iznad. Ja dokazujem da sam dobar čovek tako
što biram dobro, a ne zlo. Ja ga biram, i postajem protagonista. Crkvu je to brinulo, jer ako ja
postanem samostalan i oducujem za sebe, odbacujem crkvu jer mi ne treba, a to naravno nikako nije
smelo da se dozvoli. Otuda ta ogromna ostrašćenost crkve, jer su razni pokreti ovog tipa bili u pitanju.
Vraćamo se na "Ime ruže", Umberta Eka, koji bas o ovome govori. Junak, Fradolcino bio je franjevac I
spiritualac. A franjevci i spiritualci su tvrdili da njema niko nije potreban. Odogovr crkve bio je mudar,
zato sto crkva onda na neki način pokušava da napravi mali iskorak, ali da ipak na neki nacin zadrzi
svoj status, i da zapravo nista u svojoj organizaciji ne promeni. Taj mudar potez bilo je osnivanje tih
takozvanih prosjackih monaskih reda.Dva najvažnija prosjačka redu su: dominikanci i franjevci, nastali
u isto doba, s tim sto su dominikanci veoma rano dobili zvanicnu regulu, odnosno bili priznati za
zvanicak red,vec 1216. godine, dok su franjevci morali malo da sačekaju, upravo zbog ovog
problematičnog dela o ucenju Svetog Franje Asiškog, tog krajnjeg odbijanja bilo kakvih materijalnih
dobara.Franjevci bivaju priznati za zvanican red 1223. godine.

TRECE

Dva kljucna monaska reda,prosjacki redovi, su zapravo bili nazivani fratimendicani (mendicare na ital
znaci prositi). Prvi red je dominikanski,koji taj naziv dobija po svom zacetniku,osnivacu a to je
kastiljanac Domeniko de Guzman (1175-1221). Najveci deo svoje aktivnosti pretace u to iskustvo
osnivanja reda,tice se zapravo tog dela juzne Francuske tacnije Provanse. Gde je on obilazio razne
dvorove lokalne,gradove i trudio se da propoveda onima koji su imali drugacije ucenje i upravo je
zbog te njegove aktivnosti crkva odlucila jako rano,jos za vreme njegovog zivota, da njega postavi na
celo tog reda i da odobri takozvanu regulu, to je uradio papa InokentijeIII 1216 godine. A posto je
dakle glavna aktivnost Domenika de Guzmana bila propovedanje, domenikanci odmah postaju
poznati kao frati predikatori, oni su po difoltu bili i propovednici sto im je bila osnovna aktivnost. Daa
bi postao propovednik,valjalo je ipak nesto i znati,ako nista drugo znati citati pa znati i pisati jer je
valjalo pripremati te propovedi. Sto ce reci da su u svom pocetku,u postavci vlastite
aktivnosti,domenikanci bili predoredjeni tj morali da se bave i onim sto se naziva ucenoscu. Oni su
svakako morali da budu teoloski vrlo dobro potkovani i stoga ne cudi sto ce neki od najvaznijih
domenikanaca postati i jedni od najvaznijih teologa srednjeg veka. Recimo cuveni Toma
Akvinski(Tomaso d’ Acquino) koji ce nam po mnogocemu biti vazan jer je kao domenikanac napisao
Sumu theologie koje je osnovno stivo,osnovna kniga koja odredjuje svekoliko ucenje srednjeg veka.

Drugi red je upravo red Franjevaca koji nastaje u Italiji. Osnivac tog reda je Francesco d’ Asisi iz
Asizija (grad u Umbriji). On je danas jedan od svetaca zastitnika Italije. Potice iz jedne imucne
trgovacke porodice,rodjen je 1182 godine. Takodje bio je obrazovan za to doba,a onda je jednog
trenutka odlucio da odbaci sva ovozemaljska dobra, da se odrekne ocevog bogatstva i nasledstva i da
se posveti razgovoru i kontaktu sa obicnim ljudima, sa prirodom i zivotinjama sireci ideju koja je u
osnovi jevandjelja o jednostavnosti i lepoti te jednostavnosti zivljenja, radosti zivljenja samoj po sebi
jer je sve stvoreno od Boga i naravno ne obaziranja ni na kakva dobra,odnosno odbijanja bilo kakvog
vlasnistva nad bilo cim,sto samo donosi muku i probleme. Stoga i on odmah svoj pokret odredjuje
odbijanjem dakle bilo kakvog bogatstva ondnosno imovine,odredjuje zivotom koji opet zavisi od
milostinje. Oni su takodje, frati medicani, ali se nazivaju jos i frati minori jer je sam Franjo Asiski sebe
nazivao minorem jer je on manji,tj nizi od svih ljudi,dakle tako se postavlja. Tu Franjo Asiski pokusava
da ozivi tu neku parabolu Hristovog zivota i u tom smislu on je bio problematicnija figura od
Domenika de Guzmana. Jer parabola Hristovog zivota jeste zaista takvo odbacivanje svega ,zivot sa
malobrojnim sledbenicima ,kontakt sa obicnim ljudima,ribarima i tu su se vodile neke polemike, sta
raditi sa Franjom Asiskim? A on je kao takav,buduci da je to doba tih previranja i jeresi, vrlo brzo
stekao brojne sledbenike i onda je mudro zaista odlucio da ozvanici regulom 1223. kako bi barem taj
pokret bio zvanicni crkveni odred a na neki nacin komunicirao sa svim onim koji su bili na ivici,na
granici da prihvate neka druga ucenja koja je crkva vec uveliko osudila kao jeres. Franjo Asiski nakon
toga relativno brzo umire 1226 godine, i odmah nakon njegove smrti sledbenici tjfratiminori dele se
na dve osnovne struje koje razlicito doziivljavaju delovanje i aktivnost svog reda. Te dve stuje su
takozvani spiritualci (fratiminori spirituali)to je ona struja koja se doslovce drzi ucenja Franje Asiskog
o ne-posedovanju bilo cega o zivotu koji oni vode iskljucivo od mlostinje i u zajednici sa ljudima.
Druga struja su konventualci(fratiminori conventuali)to su oni koji prave ustupak na izvorno ucenje
Franje Asiskog i prihvataju u vidu nekakvog danas bi smo rekli poklona,prihvataju zivot u konvento
dakle u manastiru,a ne ovaj lutajuci.Naravno da su Franjevci,cak i ovi koji se odlucuju da zive u
manastiru,vremenom se okrenuli svetu kniige i pisanja te cetakodje neki vazni teolozi vazni mislioci
poticati iz reda franjevaca kao sto je sveti Bonaventura. Ali istovremeno upravo u tom ucenjuFranje
Asiskogucitana je radost zbog svega onoga sto je stvoreno od Boga na zemlji,stoce reci radost da ja
uopstegledam,postmatram to nesto sto je stvoreno na zemlji. To ce bitno uticati,u okviru
franjevckog reda i to narocito u manastirima koji su osnovani na britanskom ostrvu a i iz kojih se
zacinju istovremeno i najznacajniji univerziteti kakvi su Oxford i Cambridge. Tu se Javljaju prvi mislioci
koji stvaraju prostor za nesto sto ce potom postati naucna misao. Jer kada se okolina posmatra sa
paznjom,posmatra se kroz neku simboliku Boziju,njegovezamisli,i onda pocinjete polako da se
pitatezasto je ovo ovako ,kako je do toga doslo i kako da zakljucimo i da dodjemo do istina koje su
vezane za ovaj svet.Giljermo d’Oka je franjevac,jedan od bitnijih misslilaca srednjega veka koji dolazi
do tog logicnog zakljucka a tragom Abelarda(profesor teologije u Parizu,zbog ljubavi prema Eloizi koja
je bila cerka njegovog zaštitnika odsecene mu genitalije,a njih dvoje su razmenjivali ljubavna pisma)
vec je on na univerzitetu u Parizu postavio temelje za razvoj slobodnije misli od teoloskih stega i tada
nastaje kljucno razlikovanje koje ce ponovo otvoriti put slobodnoj ljudskoj misli, i on ce utvrditi da
ustvari razum i vera su dva antiteticnapojma. Jer se ne moze verovati razumom niti se verom moze
doci do razumnih logickih,dijalektickih zakljucaka. I to lezi u osnovi hriscanstva,jer u osnovi
hriscanstva jeste verovanje u nemogucejer je to vera. Vera znaci ja veerujem u
nestonemoguce,odnosno nesto sto ne vidim,osecam,i sto ne mozedrugacije da se objasni vec samo
verom. A razum je nesto suprotno od toga jer se vodi sistemom zakljucivanja,
posmatranjem,cinjenicama i razumom se dolazi do stanja do kog vera ne moze doci. Velika
prekretnica u tome je gorepomenuti Toma Akvinski koji pokusava da Aristotela odredi kao filozofiju
kojom ce se objasniti teologija i on u svojoj sumi ne radi nista drugo vec razumom tj logicki dookazuje
postojanje Boga i to ce biti osnovno ucenje srednjeg veka. E a onda drugi mislioci kao npr
GiljermodOka se drzi druge struje,jer niko od njih ne zna sta znaci biti ateista ili da je agnostik da
kaze da postoji nesto ali ja ne znam sta. Svi su oni vernici, ali jedno je vera a drugo moj razum, on
postavlja osnovno nacelo zakljucivanja koje vazi i danas kad nam se za resenje jednog problema daje
jedno jednostavno resenje i jedno komplikovano uvek je tacno ono jednostavno. To se zove
presecanje cvora i to je u osnovi danasnje naucne misli.

Sve su ovo bili potezi kojima je crkva pokusavala da utvrdi svoj polozaj,i u to vreme zaista jeste bila na
vrhuncu svoje moci u 13 veku kad nastaju prosijacki redovi ,ali naravmo rastu i drugi redovi, vidimo
da se razvijaju komune ,jvaljaju se brojne mocne bogate porodice, ucvrscuju se vec postojece vlasti
(francusko kraljevstvo, Spanija, Nemacka) i dakle pape sve vise pokusavaju da se nametnu kao
najvazniji cinioci. U svemu tome izbija velika kriza zbog nekih pogresno povucenih politickih poteza
jednog pape,koji je najomrazenija licnost Dantea, papa BonifacijeVIII. Zbog koga je morao da napusti
Firencu, zbog kojeg je bio prognan. Taj papa je imao ideju da naime 1300 godine,sto mu je napravilo
velike probleme organizuje jubilej,svako ko dodje do bazilike Sv Petra dobije oprost,dakle ide se na
hosocasce. To je bio opet nacin da se fino zaradi,od priloga, darova. To je odjeknulo u negativnoj
konotaciji i onda je papa 1303 godine izdao cuvenu bulu (papske objave koje su istovremeno i
dekreti,zakoni) tzv Bulla unam Sanctam gde papa Bonifacije ponovno definitivno utvrdjuje da papa
ima apsolutnu vrhovnu vlast i da tu vlast ne deli niti ustupa nekim carevima ili drugim svetovnim
vladarima. To se nije dopalo nikome,cak ni onim zastitnicima papske stolice ali na nesrecu Bonifacije
umire 1303 i francuska kruna da bi se spasli tj ostali zastitnik papske stolice ali imao papu po svojoj
volji tadasnji francuski kralj Filip IV Lepi uspeo je da na koncilu nakon smrti Bonifacija,progura svog
kandidata, biskupa Gordoa,koji postaje papa Klement VII. On je 1305 postao papa i odmah je odlucio
da premesti papsku stolicu iz Rima u Avinjoj u Provansi. Seli se negde gde je bilo steciste jeretika. U
istoriji je taj period koji je trajao jako dugo,preselio se 1309 a ostajee do 1377,poznato je kao tzv
Avinjonsko ropstvo. Naravno Rim ostaje bez sustinskog vladara i u prvi plan izbijaju mocne porodice
koje postaju protagoniste italijanskog politickog i drustvenog zivota. Tu izbijaju dve najbitnije
porodice, Colonna i Orsini. Te dve porodice ce neprestano se sukobljavati oko prevlasti nad Rimom u
jednom trenutku ce mladi uceni covek Kola dArjenzo uspeti da zasnuje republiku u Rimu. On ce
ustanoviti narodnu upravu,imace titulu tribuna 1347 se proglasava. To je kratko trajalo jer su
porodice bile mocnije zato sto su su se udruzile i ubile ga. Tek 1377 nakon raznih ubedjivanja papska
stolica se vraca u Rim, ali to nije kraj sukoba u crkvi,vec je vec naredne godine jedna grupa kardinala
pokusati da vrati papsku stolicu u Avinjon. I onda je nastao period sizme,kada su postojali papa i
antipapa samo sto je svaki papa onog drugog zvao antipapa jer je onaj u Rimu onog u Avinjonu zvao
antipapa i obrnuto.Tadce se sizmaokončati,ta kriza koja je pocelavec 1305 izborom Klementa
,okoncace se tek 1417 na jednom koncilu u Kostanci kada ce se strasti u katolickoj crkvi smiriti i kada
ce se definitivno potvrditi da je papska stolica u Rimu.
Vracamo se na monaske redove i sistem obrazovanja u srednjem veku. Ove redove smo nazvali
monaskim jer rec monah potice iz grckog od monos to su ljudi koji su .........Monastvo nastaje na
istoku,po modelu Hristove parabole,jer u jednom trenutku Hrist mora da dozivi iskusenja i odlazi u
pustinju.Kad kazemo parabola mislimo na imitaciju Hristovog zivota,jer svi mi oponasamoHirstov
model, svaka hagiografija (zivotopis sveca) sustinski pociva na Imitacio Cristi tj imitaciji Hristovog
zivota. I isto tako se desilo sa monastvom jer u tom imitacio je valjalo imitovati sve sto je Hrist
radio,pa se monastvo javlja na istoku jer tamo imamo mogucnost da odemo u pustinju, a onda ipak
neke forme tog monastva, te individue, isposnici koji odlaze sami na te muke,zive u kelijama ne zele
dodir ni sa kim, ljudi iz Evrope odlaze u sumu jer nemaju pustinju. Pa ce suma ponovo dobiti tu
konotaciju, simbolicno postaje mesto djavola. Znak da smo mi pobedili djavolaje da raskrcimo tu
sumu i pocnemo je obradjivati. Posto to ne moze da se uradi samostalno pocinju da se skupljaju
monasi, to ime sad postaje kontradiktorno posto monos znaci jedan, ali posto jedan dovodi drugog
oni postaju jedinke u zajednici. Cim razne jedinke pocnu da zive zajedno njima treba neko pravilo
nacina zivota, i tako nastaje prvi najstariji monaski red [red jer ima uspostavljenu regulu]. Osnovao
ga je u 6 veku Benedeto di Norcia ili Benedikt i to je tzv Benediktinski red. Najvaznije od svega nama
jeste sto ta Benediktinska regula postaje osnova za sve potonje regule takvih monskih redova sve do
pojave dominikanca i franjevaca. Najpoznatiji benediktinski manastir je onaj u Monte Kasiniju.
Osnova te regule moze se sazeti u jednu recenicu ORA ET LABORA (moli se i radi) kad kazemo raditi
misli se na manuelni fizicki rad. U pocetku Se to odnosilo na obradjivanje zemlje oko naseg
stanista,tako da su benediktinci i svi ostali monaski redovi npr cistercensi ili cirsteciti (najaktivniji u
francuskoj i drzali se iste ove regule)pocinju da obradjuju zemljiste jer su okruzeni sumom,izolovani
su,okruzeni sumom i udaljeni od sveta i oni postaju neka vrsta samodovoljnih zajednica i to je njihov
prvenstveni posao a tek onda vremenom svi ti manastiri i manastiri nastali po benediktinskoj reguli u
to labora ulazi i drugi manuelni rad tj pisanje, jer je to bio princip. Dakle dovoljno je vazno je da
monah zna da pise i nista drugo, njemu se samo da rukopis i da ga prepisuje. Nije vazno sta se pise
bitno je samo pisati. Oni su se zvali i amanuelsi tj ljudi koji rukom nesto stvaraju. Ili su bile nazivani
scrive, oni koji samo pisu. Jer izmedju ostalog oni se po svojoj formamenti nisu mogli pitati sta uopste
pisu jer, opet se vracamo na pocetak srednjeg veka, sveto pismo tj Biblija se zove tako jer je u
srednjem veku sve sto je napisano sveto, ako je ono sveto pismo i iz njega sve proistice i ovo sto ja
pisem je sveto. Za srednji vek i da se napise nesto besmisleno niko se ne bi pitao zasto je to tako, jer
je neko rekao i odlucio da tako bude. Ako se ja uopste ne pitam, a ja sam ipak covek, oni su svi u
prepisivanju pravili greske jer se pisalo na latinskom,pa je njihova umetnost pisanja vazila od njihovog
poznavanja latinskog. Ali u sledecem koraku sledeci pisar se i dalje ne pita da li je to greska ili ne. To
je tipicna situacija za srednji vek, niko se ne pita sta to znaci, kakva je bila originalna verzija, oni ni ne
znaju sta znaci original jer sve je od boga svaki tekst je tacan a do krajnjeg korisnika kad stigne tekst
on vrlo cesto nema veze sa onim sa pocetka. Ono do cega jos dolazi jeste to propadanje tj
pojednostavljivanje samog latinskog jezika i u jednom trenutku taj srivauopste ne razume neku rec ne
razume stapise, on ce da upotrebi rec koja je njemu bliza tako se taj latinski kvari. Najznacajnije sto
treba ovde da se zapamti jeste ovo sto se tice samog pisanja tekstova, ogromna je potreba za tim
tekstovima jer jaako malo ljudi zna da pise i cita, to su samo ti svedeni krugovi u okviru tih
manastira,koji uopste ne komuniciraju sa ostatkom sveta, s vremena na vreme salju neke kodekse do
drugih manastira ili do Rima,znaci veoma minimalna komunikacija a jako velika potreba za pisanjem
zaa citanjem. Onda je jedan od kljucnih momenata pojava domenikanaca i franjevaca jer su oni prvi i
jedini redovi koji imaju svoj smisao samo ako postoje u urbanom smislu, u kontekstu grada u
najmanju ruku dvora ali uglavnom medju ljudima jer njima treba komunikacija sa ljudima jer
domenikanci propovedaju, franjevci zele da budu medju svetom jer tako sire svoj model ucenja. Oni
bivaju ti, to je KLJUCNA promena, kao urbani redovi tu ime monah nema vise smisla, zato se i
nazivaju frati. Oni zive u nekoj zajednici i mogu da odgovore na potrebu zajednice da nauci da cita i
pise i tu dolazimo do price o zacetku nekakvog skolovanja u srednjem veku koje se i dalje u to doba
iskljucivo izvodi na latinskom jer je to jezik ucenja pisanja i nauke. Jos nismo dosli do afirmacije
puckog jezika jer je on jos uvek bio govorni jezik. Dosta se razlikovao od latinskog koji je bio jezik
kulture jer pucki jezik nema pismo. Mali prodor puckogzapocinje u doba Karla Velikog,koji pravi neku
kulturnu revoluciju koji ce neki istoricari nazivati Karlovackom renesansom u 9 veku, osniva nekakvu
skolu(scuola palatina), on shvata znacajprikupljanja raznih tekstova dokumenata rukopisa i
kodeksana latinskom jeziku nastalih u razlicita doba, krece prepisivanje i iscitavanje tih kodeksa a s
druge strane posto on zeli da bude car jednog ogromnog carstva mora na neki Nacin da priznaje i
afirmise delove celog carstva i postojii ta cuvena zakletva cara Karla Velikog koja se odvijala tj desila i
ta recenica koju su vojnici izgovarali caru na zakletvi bila je zapisana na govornom jeziku i to su ta
neka prva svedocanstva koja su zanimljiva istoricarima jezika ali to jos uvek nije jezik komunikacije.
Jezik komunikacije u pisanoj formi je i dalje latinski.

To je vreme osnivanja onih redova fratiminori i frati predikatori koji osnivaju pri svojim manastirima u
gradovina jer su oni prihvatili da zive u gradovima, oni su organizovali ’studia’ i jedan mladic pred
sobom je imao ili te studia pri domenikanskim i franjevackim manastirima ili ali to nije bilo
garantovano te scuole le episcopali , le sucole parochiali i le scuole cenobiale o claustrali ali ove skole
su bile namenjene samo manastirima tj razlicitim sedistima crkvene organizacije (episkopija
parohija..) to su mahom bile skole namenjena buducim crkvenim licima, tu svetovno lice nije moglo
tako lako da pristupi. Jedino su studiadomenikanska i franjevacka zapravo bile sredine koje su
dozvoljavale i svetovnim licima da slusaju. Dante kaze da se on skolovao na jednom od tih sudija. E a
kako je to bilo organizovano u tim skolama i to imamo da zahvalimo upravo toj reformi koju je
sproveo Karlo Veliki i to je ono sto je nasledjeno od njegove scuola palatina i to je ono sto se naziva
sholastika to je nacin zakljucivanja i misljenja po Aristotelovim silogizmima ali i odnosi se i na sistem
rada. To je bila neka sustina obrazovanja koja se delila na dva stupnja:

1. Trivium-
-gramatika (u srednjem veku znaci latinski)
-retorika (vestina lepog uoblicavanja onog sto treba da kazemo odnosno napisemo)
-dijalektika (ono sto je za nas danas logika)
2. Quadrivium
-aritmetika
-geometrija
-astornomija (astrologija ustvari)
-muzika

Ta dvaa stupnja su se odnosila na takozvanih sedam slobodnih vestina (le sette arti liberali), zasto su
one slobodne jer su one propedeutske vestinetj. Ja to naucim da bih mogao nesto dalje, bez ovoga ne
mogu i nemam nista. I upravo su ove slobodne vestine bile predavane na facolta di arti liberaali koje
su nas spremale za neke ozbiljnije specificnije fakultete. To je bila osnova obrazovanja. Najvise se
radio i trazio trivium. To je bilo u osnovi studija. A onda u vrlo svedenom obliku pocinju da se javljaju i
u samim gradovima le scuole de gramaticali gde se prvenstveno ucio latinski i takozvane scuole de la
paco tj skole racuna i to je odmah povezano sa trgovcima jer su oni tu slali sinove da nauce
aritmetiku. To je bilo vreme kad je Fibonaci napisao jedno delo a zahvaljujuci svom putovanju u
severnu Afriku pise delo gde se zalaze za uvodjenje arapskih cifara uz ogromno protivljenje crkve jerr
je i to bilo narusavanje tradicije. A on je bio svesan koliko je lakse bilo trgovati i racunati uz pomoc
arapskih ciifara. Ogromnu novinu predstavlja organizovanje i pojava univerziteta. Spore se razni
univerziteti koji je najstariji na svetu. Uzimamo u obzir Salernokoji je bio najpoznatija skola medicine
koja je nastala jos u 11 veku a dobila povelju univerziteta tek kasnije onda bi se recunao on kao
najstariji. U Italiji svakako najstariji Bolonja pa Padova a sa Bolonjom se oko prvog mesta spori
univerzitet u Parizu. Potom nastaju i drugi najcuveniji univerziteti kakvi su Kembridz i Oksford.
Zastomozemo da se sporimo oko starosti univerziteta. Jer je svaki dobijao povelju tj dozvolu za rad i
povelju o slobodi. A posto sve u srednjem veku sve ima veze sa sukobom izmedju pape i sa cara, onda
su neki univerziteti lukavo trazili i od jednih i drugih povelju. Neki dobijali samo od cara neki od pape,
jer ne znaci da je datum povelje datum osnivanja univerziteta. A opet se neki univerziteti pozivaju na
povelju jer ona nosi datum stariji od drugih dokumenata do kojih mozemo doci, jer je bas tom papi ili
tom caru stalo da njegov univerzitet bude stariji od onog drugog koji vec postoji. Takav je slucaj sa
univerzitetom u Bolonji kom je zapravo Fridrih Barbarosa dao povelju o slobodi a onda je Bolonja
trazila i od pape koja je kasnija pa po njoj ispada da je Pariz stariji. Kad smo vec pomenuli ta dva
univerziteta koja se spore, moramo pomenuti da su Bolonja i Pariz dva univerziteta koja su nosioci
organizacije univerziteta jer na prvom mestu univerzitet dobija naziv po latinskom universitas sto
znaci celina, jedno telo sacinjeno od studenata i profesora, svet studenata i profesora koji je odvojen
od ostalih. Posto taj svet podrazumeva studente i profesore onda su tu postojala dva osnovna nacela
organizacije univerziteta. Jedno je universitas magistrorum i to je univerzitet gde su zapravo
profesori ti koji su nosioci zivota univerziteta, univerzitet gde je vaga na strani profesora, oni vode
glavnu rec. I imamo s druge strane bas univerzitet u Bolonji koji je model tog drugog sistema to je
universitas scolarium. Gde je tas na strani studenata, koji cak pozivaju neke profesore da dodju ,
odredjuju njihove nadoknade tj glavnu rec imao student. Ko je uopste imao pravo da studira ? Jako
mali broj je mogao sebi to da priusti, npr sam Dante nije mogao to sebi da priusti niti je posle imao
vremena za to. Jer su studije trajale jako dugo ( 15 godina) a niste mogli da zavrsite odredjene
fakultete pre 35 godine i nisu odredjeni fakulteti mogli da se zavrse (kanonsko pravo i teologija) dok
se nije stekla zrelost. Znaci jako dugo je trajalo, i bilo jako skupo i ti koji su sebi mogli da prirede tj da
ne rade nisty toliko dugo, bilo ih je jako malo, i naravno sve ove skole su bilo namenjene samo
muskarcima, jer zene nisu imale apsolutno nikakvog pristupa. Znaci na univerzitetima su bili samo
muskarci, bogati koji su posle tog univerziteta opet zbog toga sto dolaze iz nekih imucnih porodica
moci da nastave da se bave tom profesijom. Posto univerziteta nije bilo tako puno, onii su se
organizovali u tzv nazioni, organizovani po krajevima odakle su dolazili ti razni studenti. Pariz ima npr.
Tri takozvana visa fakulteta (kanonsko pravo,medicina i teologija) i Pariz je bio apsolutno centar za
teologiju dok je Bolonja bila za pravo. I ima jedan nizi fakultet a to su arti liberali, ti ides na fakultet i
izucavas arti liberali i tu da stanes ali ako hoces vise moras da zavrsis nize. Na celu tihvisih fakulteta
nalaze se regenti tj upravitelji a na njihovom celu bira se jedan dekan on je vodio vise fakultete. Na
celu fakulteta de le arti nalazi se de retore. Naravno na univerzitetima su postojala zvanja koja su
tipicna i danasimamo bidelo to je posluzitelj u skolama,zaduzeni za sve pripreme, da pociste naloze
vatru itd. Univerzitet postaje zajednica, na prelasku izmedju 12 u 13, tada su profesori dobili
takozvanu licencu a to se zvalo jusducen di ubique (nemam pojma sta je rekla), stice se time zvanje
profesora i to zvanje vazi svuda. Dakle ne odlucuje institucija jer je to univerzalno zvanje i to je velika
sloboda. I tako univerziteti pocinju da se organizuju oko velikih imena profesora, o tome postoje
zanimljiva svedocanstva,Kako su se student sami organizovali i skupljali potreban novac i pozvali
profesora da im on drzi predavanja. Uspostavlja se neka dinamika, te zaista onaj koji neko zna i
okuplja mase na svojim predavanjima je bio veoma uvazavan. To je slucaj sa Abelardom u Parizu koji
je postao problematican zato sto je imao puno uticaja.

Kakve su bile metode te nastave, naravno osnovni nacin na koji se radilo na univerzitetima u to
vreme je bila la lekcio, sto u osnovi znaci citanje. I to jee bio osnovni nacin. Ja professor dodjem na
cas i donesem neki kodeks i pocinjem da citam odlomke, koje posle komentarisem(la lettura
comento) citanje-komentar. Dakle nema tu sad velikih diskusija, naravno taj sistem omogucavaju one
pece to su skripte, jer ako ja treba da vas upoznam sa Aristotelovom filozofijom ja ne znam tekst u
izvornom obliku ja ga znam posredno, ali necu ni to da citam vec cu da citam ono sto je sabrano pa ja
onda jos to dodatno sazmem i napravim skripte. Pa onda te skripte citam i komentarisem, nema tu
nikakvog rada da pravom izvornom tekstu, ja stalno citam nesto sazeto. E sad ucitelj ima pravo i da
organizuje cas koji se zove questio, ali on tad pokazuje svoju bravuru. To je cas gde dodje prof i kaze
imamo tu nedoumicu kako tumacimo ovaj odlomak iz Kanonskog prava, gde profesor upoznaje
studente sa odredjenim problemom tumacenja necega, to su kao danasnja predavanja. E a onda su
postojala tzv disputazio gdee ja moram da vidim sta su moji studenti naucili, ucitelj i studenti
raspraljaju oko nekakve teme. Poslednji stadijum jeste tzv question nesquo d libertalis i to je znak
najvece ucenosti gde ucitelj na nekom javnom prostoru, najcesce crkva, moze da odgovara na pitanja
ko god ih postavio i kakva god ona bila, zato se i zove ovako: slobodna pitanja. To je bio i poslednji
ispit koji je morao da prodje i onaj ko je zavrsavao fakultet. To je bio javni ispit, on je branio svoje
argumente ispred nekakve danas bismo nazvali komisije, uz sve prisustvo djakona. I ondaa na kraju se
svi okupe u crkvi na tom javnom ispitu, a on se sastojao od neke besede u katedrali o recimo clanu
nekakvog zakona i koju dakle on po prvi put u ulozi ucitelja brani i dan danas smo ostali pri tim
odbranama teza. To je zavrsni cin, on brani pred javnoscu i uciteljima, on time stice la licencia, i stice
titulu doktora. I dannas je neko ko zavrsi fakultet u Italiji dottore.

Dva osnovna tipa knjiga. Citaju se te tzv sume to su iznete sazete doktrine iz neke oblasti ali pokrivaju
tu citavu oblast, nista ne izostaje i zato se i zove suma.Cuvena suma Tome Akvinskog o teologiji. Drugi
oblik su tzv sentence to su misljenja najautoritativnijih glasova o nekoj disciplini npr najpopularnije
na univerzitetima sentence Pjetra Lombarda iz 11 veka gde u 4 knjige je on izneo sve sto se tice
hriscanske vere, pritom to nije samo njegovo delo vec je on skupio sve ostale sentence od ostalih
otaca u jedno delo. Npr citala se Biblija ali radije nnego originalni tekst citala se glosa ordinaria taako
se zvala koja je davala na jednom mestu komentar svetih tekstova gde su sakupljene glose
(tumacenje crkvenih otaca) znaci ja cu da radije citam tudje tumacenje nego da citam originalno delo
i sam da tumacim.

CETVRTO

Počinjemo da polako uvodimo neke stvarne protagoniste i neka stvarna knjizebna dela. Jedna od
tema koju smo usputno dotakli jeste i taj problem jezika. Italijanska knjizevnost, sve do danasnjeg
dana je odredjena tim razlicitim artikulacijama samog pojma jezika. Jezik je kljucan pojam u
italijanskoj knjizevnosti,a naravno kljucan pojam i onom smislu svih njegovih oblika u knjizevnosti,
kao sto je na primer pitanje stila. Sve je to zacinjeno, dakle koreni svega toga eze upravo u srednjem
veku. Mi zato moramo da obradimo to pitanje jezika, odnosno da ustanovimo na koji nacin to pitanje
jezika odredjuje potonje knjizevno stvaralastvo. Ono od cega svakako valja krenuti jeste da je to
potonje knjizevno stvaralastvo, koje je zapravo za nas knjizevno stvaralstvo kojeje nastalo na tzv.
puckom jeziku ili volgare, u svemu i po svemu odredjeno latinskim jezikom i latinskim stvaralastvom.
To je prva stavka koju moramo da znamo. Stvaralastvo na puckom,4 pa cak i poezija; koja je prva
originalna tvorevina srednjeg veka, u potpunosti je odredjeno latinskim modelom i latinskim jezikom.
Mi moramo najpre da vidimo sta je to iz te postavke latinskog jezika uticalo i odredilo upotrebu,
nacin upotrebe i poimanje samog puckog osvajanje prostora jezika. Najpre cemo se baviti prozom jer
prozni izraz za svaku knjizevnost i za svaki jezik jeste definitivno osvajanje prostora nekog jezika.
Proza znaci da jedan jezik vlada samim sobom. Italijanski filozof Marti je rekao da je proza nalazi, u
tom nekom hronoloskom smislu, nakon poezije i polako pocela da preovladava, u toj nekoj pisanoj
produkciji, tek od polovione XIII veka. Ono sto je neki zacetak tog nekakvog osmisljavanja latinske, pa
samim tim i pucke proze, mozemo slobodno identifikovati sa klasicnim pojmom retorike i sa svim
onim sto ona podrazumeva. Retorika je anticka disciplina, nastaje u Sirakuzi, to je bila stara Grcka
(danasnja Sicilija). Nakon svrgavanja tiranina, koji je vladao Sirakuzom, i koji je naravno kao svaki
tiranin bez ikakvih zakona i ogranicenja vladao ljudima i dobrima, trebalo je dolakazati da su
odredjena dobra (zemlja, posedi) zaista bila necije vlasnistvo, a to se dokazivalo pre sudom. U tom
pravnom (sudskom) kontekstu odredjuje nastanak retorike. Ubediti sudiju, sudije da su moji
argumenti jaci od necijih drugih. Nakon toga retorika dobija svoje deuntoloske discipline, nesto sto
ima svoj teorijsko-metodoloski oblik. Jedan od velikih filozoga, Empedokle, predavao je retoriku, a
onda je sledeci period kada ta retorika biva dosta vazna, period tzv. sofisticke filozofije (period
socista), koji su po samim svojim filozofskim postavkama jeziku davali svu vaznost u odredjenju
ljudske egzistencije. U jeziku se, po sofistima, ostvaruje ljudska egzistencija. Samim tim, retorika
postaje kljucna discplina u proucavanju ljudske egzistencije. Nacin na koji cemo nesto reci postaje
kljucni momenat same tadasnje filozofije. Upravo je taj sofizam, kao filozofski pravac, odredio i
potonje oblike filozofskih koncepata u Rimu, jer Rim prihvata najpre sofiste koji dolaze iz Grcke i u
Rimu retorikapostaje sustinski sinonim za filozofiju, jer za jednog Cicerona ideal coveka postaje
besednik (oratore- onaj ko umesno i pametno zbori). Vec u njihovom periodu a narocito u vremenu
Cicerona i Klintinijana (na prelazu izmedju dve ere), retorika biva sve vise vezana za knjizevnost, za
pisano knjizevno stvaralastvo. Jer retorika niva proucavana u kontekstu opsteg imitazio (imitovanje)
modela i uzora.Primeri onoga sto treba imitovati su knjizevnici (Vergilije postaje apsolutni primer za
imitovanje). U srednjem veku se vec ta linija poznog Rima samo jos dodatno naglasava, jer
objektivno srednji vek gubi druge kontekste. Nemamo vise klasicnu instituciju tribunala (tj. suda). U
srednjem veku se stvari resavaju dvobojem, jer se tu podrazumeva da je Bog uvek na strani onoga ko
je u pravu, te da ce on uvek pobediti. Druga je prica da crkveni oci imaju jedan otklon prema retorici
kao nasledju iz starog Rima. Oni nece retoriku zbog toga sto je retorika lazno zborenje, lazni govor.
Sveti oci smatraju da model proze treba da bude, iako je i to retorika, jednostavnost, paratakticnost
(reci koje su jednostavne, upotreba naporednih recenica). Zna se tacno kako se treba tumaciti ono
sto se krije iza samog teksa, dok je retorika nesto sto izneverava tu izvornost tog jednostavnog jezika.
Sveti oci su vrlo cesto retoriku poistovecivali sa zenom (zena je apsolutno djavolje bice, zena je ta
koja nas navodi na greh pa je zato bliska jetorici jer nas i ona navodi na greh. Ako ja mogu
slatkorecivoscu da te ubedim, to znaci da ja imam nesto djavolje). Poistovecuju je sa zenom zbog
toga sto zena nema mozga i ona prica mnogo a ne kaze nista. Pragmatizam je nesto sto odredjuje
nase zivote, pa je tako i ta sama crkva sa dozom pragmaticnosti da uzme ove neke mizogino
antiretoricke izjave svojih svetih otaca i da se na neki nacin suoci sa onim sto je potreba samoga
pisca. Tako cemo vec u sestom veku imati jednog od tih crkvenih otaca, KASIODOR, koji ce uvesti ono
sto je osnovna postavka retorickih i traktata i praktickih obllika postojanja u samom pisanju, a koje ce
potonji autori koje cemo pomenuti samo nastaviti i dodatno bjasniti. Po tim osnovnim traktatima (od
Kasiodora pa nadalje), sve ono sto spada pod retorikom (svaka beseda, svaki govor, sve ono sto je
napisano), mozemo na podelimo na tri osnovne oblasti:

1. Giudiziario (vezano za pravni, sudski sistem).

2. Deliberativo (doneti odluke u nekoj skupstini sto znaci da mi ovde treba da ubedimo neke da treba
da dodje do glasanja da bi pobedila neka od strana koja je iznela svoje argumente, vezano za
politicko-admistrativni kontekst).

3. Dimostrativo ( dimostrare-dokazati, a to je da mi treba da ubedimo neku publiku da li je neka

licnost dostajna kudjenja ili hvaljenja, ovo je dakle sfera koja je tipicna za knjizevnost. U toj nekoj
osnovnoj postavci mi odredimo sistem pravila, vezano za izaslanstvo). U osnovnjoj postavci mi
odredimo za koji kontekst nesto pripremamo, da li za sud, da li za izaslanike…za sve kontekste vazi
neka osnvna podela na koji nacin pripremamo govor koji ima svoju pisanu verziju.

Taj metod po kome mi pripremamo je takodje regulisan pa postoji 5 delova retorike:

1. Invenzio – nas prvi zadatak kad sremamo besedu mi treba da u okviru datog konteksta iznadjemo
odg temu koja je primerena datom kontekstu a ona kad je pronadjemo sledi

2. Disposizio – jedan rad mora da ima uvod, razradu I zakljcak, ali ne bas tako nego je u sustini nesto
slicno

3. Elocuzio – njega posebno pamtimo jer ce vrmenom krroz vekove elokucio da se izjednaci sa
retorkom jer je to nacin I forma izrazavanja. To je briga o tome kako smo nesto rekli, vodimo racuna
ne samo o sadrzaju nego I o formi kako jee napisano. Gotovo uvek znacenje onoga sto zelimo da
kazemo lezi u naacinu na koji smo rekli. I u tom smislu potraga za lepim izrazom, ukrasima postaje za
nas jako zanimljiva.

4. Memoria – sve sto sam zapisao moram da zapamtim.

5. Akcio – to je modulacija glasa, gestikulacija, drzanje, mimika, samo predstavljanje teme, neka vrsta
scene I govornik mora da odglumi svoj govor da bi on bio efektan. Mora da ubedi slusaoce.

Jezik bez obzira sto je to bio latinski je sacinjen od razlicitih jezika npr vi treba da se obratite rektoru
beogradskog univerz, vi ne mozete tom rektoru da kazete brate,dakle u okviru tog tzv srpskog jezika
postoje razlicciti oblici i ja moram da biram onaj koji odgovara nasoj temi i da se njega drzimo i da ne
pravimo nikakve izlete necega sto nije tacno, to je ta purità. Druga znacenje purita ima veze i sa onim
sto posredno nasledjuje srednji vek iako to nece postati glavno utemeljenje knjizevnosti i uopste
pisanja sr veka to je taj neki klasicisticki nadzor,jer mi u sustini samim pisanjem i govorenjem zapravo
obogacujemo jezik i cistimo ga, ne dozvoljavamo da taj jezik izgubi neke svoje granice. Srednji vek ne
zna za pojam klasicizma, ali on nasledjuje od njega tu brigu to vodjenje racuna da smo uvek u jednom
jezickom okviru, da tezimo nekakvoj cistoti jezika u datom okviru (VAZNO DA SE ZAPAMTI JER JE CELA
SREDNJEVEKOVNA KNJIZEVNOST PITANJE STILOVA TJ REGISTARA)
Druga osnovna odlika ornatusa jeste PERSPIKUITAS toje neko ko je ostrouman ali sta znaci
ostroumnost. Znaci jasnoca, preciznost, da to buude zaista jasno i jednostavno a ko moze da
pojednostavi? Moze onaj ko zna.

Treca karakteristika jeste tzv konveniensnesto sto odgovara, prilici. Tu smo dosli u sferu primera
obracanja rektoru. Njemu se obracate sa uvazeni rektore, a prijatelju iz detinjstva sa e batice to je ta
prilagodjenost, svaki kontekst, osoba, tema ima svoj odredjeni jezicki sistem kojim se moze obratiti.

Cetvrta jeste Ornatus. To znaci ukras koji se tice samog jezika, nesto sto izlazi iz okvira uobičajenog
jezika a to je nesto sto vrlo dobro znamo tj trope i figure. TROPE-figure misli, osnovna figura misli iz
koje sve proistice jeste metafora,tu se ne pitamo koliko ona ima slogova, konsonanata itd vec se
jedino pitamo sta ona znaci. FIGURE-figure reci, tj kako smo nesto rekli. Aliteracija (ponavljanje
konsonanata odredjenih u reci) i Asonanca(ponavljanje vokala)Anakolut (kad obrnemo ustaljeni
gramaticki sled u recenici).

Pravimo sad jedan mali skok, pominjali smo neke dokumente u uvodnim casovima npr le complezioni
diamanti, bule Bonifacija, Inokrentija... kad pogledamo te dokumente mi vidimo i danas da svim
protagonistima je izuzetno stalo da kazu sta imaju da kazu ali isto tako da kazu na odgovarajuc
primeren lep nacin. Bez obzira da li je to ustavni dokument, papski proglas, ili jedino sredstvo
komunikacije epistola tj pismo. Svaka epistola iz tog doba pisana vodeci racuna kako ja to govorim i
ornatus postaje izuzetno bitan i nije ni cudo sto se javljaju relativno brzo traktaati (uceno delo, vrsta
prirucnika, na jednom mestu obradjeno odredjeno pitanje). Jedan od najbaznijih traktata u srednjem
veku koji je nastao pocetkom 13 veka jeste traktat Giovanni di Gharlandia 20-30ih godina pise svoj
traktat de Arte prosaica metrica et ritmica (vestina pisanja i pisanja poezije) i on definitivno utvrdjuje
i sluzi kao udzbenik potvrdjuje ono sto je u nasledje dala pozna antika (retorica ad herenium iz 4veka
anonimni autor) nju ce srednji vek pripisati Ciceronu, ali nije njegova.

Prvo pravilo tzv. Rota virgili koja je ustvari jedno nemonicko sredstvo (sredstvo pamcenja) metode
pamecenja, smisleni nacini kako se nesto lakse pamti. Ta rota vergili znaci tocak, Vergilijev tocak.

U sustini polazimo uvek od znanja da postoje 3 stila. Tri genera dicendi.Tri modusa, nacina,
roda...govorenja.

1)GRAVIS-uzviseni

2)MEDIOKRIS- srednji

3)HUMILIS BASSO-nizak

Onda u zavisnosti od toga mi odredjujemo protagoniste, teme I jeziki obrnuto, oni odredjuju jedan od
ovih stilova. I zato je to podeljeno na 3 dela. U prvom krugu tog tocka tacno je navedeno ko su
protagonist za ova 3 stila. MILES,DOMINUS jeprotagonista uzvisenog stila. Oni odredjuju tip i radnju
dela. Moraju biti protagonisti EPA ili tragedije. Protagonista srednjeg stila je sitni feudalac. A
protagonist niskog stila je obicni radnik, seljak. On je protagonist zanra komedije. Za sva ova tri
konteksta imamo I odredjene attribute. Atribut milesa, epa ima zivotinju konja. Atribut seljaka je
ovca. A za srednji zivotinja je vo. Sve to je vezano za orudje, za vola plug, za ratnika I gospodara mac,
a za seljaka stap. Sve je odredjeno. A kad ja pocnem da proucavam retoriku kako je usvojena po
svojim osnovnim elementima, ja onda moram da znam I koji su odredjeni tacno ustrojeni ….. I ja onda
zapravo sveto objedinjujem I pocinjem da proucavam nesto sto u s.veku dobija svoje ima a to je ARS
DIKTANDI. (diktiranje) Znacenje u s.veku tog pojma nije diktiranje necega sto se zapisuje, nego glasovi
iz glave I misli I razmisljanja koja govore u mozgu su navodjenje po kome ja pisem. Jai z svoje glave
sebi govorim kako cu nesto da napisem. I po tome poslednje sto ja treba da znam jesu razlicita pravila
za odredjeni broj stilova koje imam na raspolaganju.U s.veku su se odredila opet neka 4 stila od koji
nisu svi bili jednako zastupljeni:

1)Stile ROMANO (GREGORIJANO)- stil tipican za Rim, tj. Stil osmisljen I praktikovan u manastiru
Montekasino, koji je imao najvecu I najbogatiju biblioteku, rukopise…

2)Stile TULIANO- stil koji je prepoznat kao stil koji ce imitovati CIcerona jer je bogat ukrasima. Tipican
ornatus.

3) Stile ISIDORIANO- stil koji nije bio veoma zastupljen, ali se koristio I postao zanimljiv jer je
pokazivao na koji nacin je funkcionisalo sintaksicko uredjivanje raznih stihova, nazvan po Isidoru iz
Sevilje, jedan od crkvenih otaca, autor dela “Etimologije” (ime samo definise stvar, sve je odredjeno u
s.veku itd..) Taj Isidor, napisao je tzv. “Razgovori sa samim sobom” gde on zapravo nudi modele
nekakvog hriscanskog ispitivanja samog sebe u skladu sa odredjenim delovima. On u ovim delima
koristi neku vrstu ritmovane proze, koja se nekako priblizava poeziji. Bila je jako komplikovana za
emitovanje I nije mnogo upotrebljavana u zvanicnoj komunikaciji.

4)Stile ILARIANO- po crkvenom liku, Ilariju. Taj stil je bio izuzetno komplikovanih pravila I je jako brzo
napusten. Pominjao se u traktatima, znalo se za njega, ali se gotovo uopste nije koristio.

Po cemu su se zapravo pravile osnovne podele na ova 4 stila? Pravile su se na osnovu tzv. Kursusa. To
je ustvari nacin, akcenta, na koji se zavrsavaju poslednje reciu tom odredjenom delu recenice.
Akcenat! On se najvise odredjuje po slozenim recenicama I kako se krajevi delova slozene recenice
akcentuju. Sta njegova pojava znaci? To znaci da mi ustvarit aj latinski koji koristimo vise ne tretiramo
onako kako je on u klasicnom smislu bio tertian, a to je dakle silabicki kvantitet, a ne kvalitet. To znaci
da mi reci delimo na slogove, I to znaci silabicki princip pristupu reci. Taj slog ima vrednost za nas u
latinskom klasicnom sistemu kao kvantitet. A kategorije kvantiteta je njihova tezina, ne broj
slova…Oni su dugi ili kratki slogovi. To je bio latinski osnvni siste. Mi sada u s.veku u okviru ovih
stilova smo vec presli I u onaj kvalitativni momentary u latinskom. Mi slogove u recima vise ne
gledamo kao duge I kratke nego oni za nas postaju naglaseni ili nenaglaseni. I to je vec korak ka
onome sto je tipicno za italijanski, gde se stavlja akcenat. To je kvalitativni sistem. Ali cemo zadrzati
deljenje na slogove I gledati gde je pozicija tog sloga. To postaje nekakav kvantitativo-kvalitativni
sistem I kursus nam uvodi sistem akcenata koji se primenjuje I danas. Postoje 3 osnovna kursusa:

1)KURSUS PIANO-parolepiane

2)KURSUS VELOKS(veloce)-parole tronche

3)KURSUS TARDUS(tardo)-spor, pomeren akcenat, sdruciole, bisdruciole…

Sve pocinje od srednjovekovnog latinskog kursusa….

PETO

Tradicija pravnih studija koje se izucavaju na univerzitetu u bolonji, a oni koji su pohadjali pravne
studije su postajali beleznici, notari, sekretari… sekretari su bili najvisa zanimanja. Ljudi koji su
pohadjali prava su jednako proucavali I retoriku. Njima su nju predavali profesori za to, pravnici se
obrazuju proucavajuci knjiz. Nasledje iz antike. Apsolutno je sve do polovine srednjeg veka vazilo da
za pravnika nije dovoljno da poznaje zakon, to je bilo nuzno, ali da bi bili dobri pravnici morali su da
budu knjizevno I retoricki obrazovani. Neki od ljudi koji su osnovali knjizevnost su bili pravnici
zapravo. Retorika se uci da se zna govoriti na vecanjima poslanika, komuna I da se uopste zna
govoriti na skupovima I da nas ljudi slusaju, retorika prozima sve.

Jedan od prvih I kljucnih autora je Boncompagno da Signa (valjda) koji je krajem 12. Veka predavao
na bolonji a postao slavan u evropi oko 1215.

Sledeci je Guido Pava I dela Gemma purpurea I parlamenta et epistole 1243. otp.

Porgare u potpunosti sledi pravila, to su nam pokazatelji da se epistole pisu po pravilima. To su

Pravila koja uvodi gvido pava. Sve se opredmecuje.

Sad cita tekst I objasnjava, Guidova epistola neka:

Kako se obraca (formalno), naslov je dat na latinskom, “od sina ocu zbog para”

Delo: otiisao sam ka poljani filozofije (metafora), ali ovde ta livada pripada filozofiji, sve ono sto je
pojam I u sferi misli dobija svoje telo, postaje objekat. Bes I melanholija su osobe, ne razmislja se o
samoanalizi I svemu, moraju da opredmete svoje misli. Dante kaze da mu je dosla melanholija, a
danas se ne bi tako reklo. Otisao sam na livadu filozofije. On nece doci I reci da je dosao po pare npr,
nego ce da stvori celu sliku I zato koristi livadu filozofije. Smislja temu da odusevi oca znanjem, da
mu prica o filozofiji, da pokaze da zna da bi otac znao da on zna nesto I da mu da pare za skolovanje.
Zeli da ubere svece raznih boja a to znaci da zeli da nauci mnogo stvari, kako bi napravio vecan tj da
bi ucio. Venac je uvek znak pobednika, slavljenika…tek venac ce biti znak da je stekao znanje I zvanje.
Taj venac bi bljestao na njegovoj glavi, a u nasem gradu pred prijateljima I rodjacima bi mirisao, sto
znaci da bi svi bili ljubomorni na njega. Cuvar vrta mu ne da da udje, ako ja tom cuvaru ne donesem
neke darove lepe I prijatne stoga posto nema drugog nacina nego se istrositi, kaze mu da je
sirokogrud a to je komplment tad bio, zahvaljujuci vasoj sirokogrudosti vi zelite da ja dosegnem onu
cast, neka vam bude po volji da mi posaljete novac sad tako da u vrtu u koji sam usao mogu I da
ostanem I da uzberem dragocenu vocku.

Stvara se eticki sistem, sistem vrednost, gde ce se dodeljvati onima koji nemaju. Postaju uzviseni
iznad bogatstva, stvara se sistem vrednosti iznad bogatstva jer su sirokogrudih I dele svima pare a
glavni spoj izmedju gospodara I podanika postaje pojam, simbol I figura dara jer pokloni se ne placaju
a njihov odnos pociva na liberalizaciji. Ako seljak hoce da umilostivi gopodara donece mu krusku jer
je to u njegovoj mogucnosti a gospodari su bitniji za poklone jer imaju para za to I to ce ih uzvisiti.

Sledeci je gvidoto da bolonja koji nam je ostavio delo fiore di retorica I to delo je u potpunosti
napisano na puckom (polovina 13 veka). Ono predstavlja jedan rifacimento tj preradu prevoda,
nekakav sazetak pa je taj gvidoto u sustini sazeo sve ono iz cicerona o retorici I ponudio u tom
sazetom obliku na puckom ali je za nas mnogo vaznije delo Bruneta Latinija (ital Brunetto Latini). Za
njega su pricali da je protagoniista. On je prvi pravnik koji izlazi izvan okvira bolonjskog univ I retoriku
u potpunosti prenosi u svet komune, gde I razni sinov trgovaca, bankara, zanatlija zele da steknu
znanja z ate poslove I zele da se pokazu dostojnima kada komuniciraju sa onima iznad komune npr
papi, caru…a istovremeno oni ne znaju latinski I poducavaju se na puckom. Bruneto latini postaje
figura prelaska na pucki I kada je administrativno politicki kontekst u pitanju a I kada je sirenje tog
neformalnog obrazovanja u pitanju, I ta druga polovina 13 veka jest vec doba kada pucki u
potpunosti osvaja proctor u gotovo svim oblastima I pucki protagonist sticu svest da mogu da se nose
sa latinskim,, tj da pariraju na neki nacin. Bruneto je bio iz firence , rodjen je oko 1220 god u porodici
koja nasledjuje politicko opredeljenje. Vec od 1254 god on zvanicno obavlja posao notara I zavrsio je
prava u bolonji I kao neko ko j bio obrazovan on biva ukljucen u organe komune tj bio je jedan od
onih koji su izvrsavali vlast u samoj firenci. I tako je jedno od tih zaduzenja bilo da je on otisao kao
izaslanik firence kod kastiljanskog kralja alfonsa a oni su tada vladali sicilijom, kako bi ga molio I
privoleo da bude saveznik u borbi firence protiv malfredija koji je nasledio fridriha II. Vracajuci se iz
izaslanstva sustize ga vest da su u nekoj bici pobedu odneli malfredijevi I u firenci sad vladaju oni, te
on odlucuje da se ne vrati u firencu jer ce ga prognati, nego nastavlja put u francusku I odlazi u pariz I
taj boravvak u parizu biva kljucan za njegovo formiranje ne samo kao coveka firntinske komune nego
I coveka firentinske culture, I on tada pise najznacajnje delo a to je Li Livres dou Trésor, a zatim I
retoriku.

Tresor je njegovo najvaznije delo, ali je na francuskom, svi pucki jezici se dele na italijanski, francuski I
provansanski. Ziveci u parizu, imao je priliku da cita dela I smatrao je d je starofrancuski jezik koji je
vec doziveo razvoj zahvaljujuci knjiz I da bi on trebalo da bude pucki pravi jezik. Tresor je blago a
blago je znanje I to jr bila tipicna srednjovekovna enciklopedija on je na jednom mestu sakupio sva
srednjovekovna znanja, to nije bilo tipa danasnjeg recnika nego su u stvari alegorijsko didakticka dela
I onda taj tipm dela uvodi protagonistu koji krece na put… postoji I firentinska verzija, tesoretto. To je
poema u tercinama a fran verzija je bila u prozi. On smatra da je stih I poema bitan za firentinska dela
najbolji u prenosenju poruke. Poznat je po jos jednom delu, Favolello, posveceno Rustiku di Filipiju,
gde iznosi tri nova shvatanja o prijateljstvu. Favolello je u stvari prerada ciceronovog dela o
prijateljstvu. Ljubav je osnovna postavka, tema I ishod poezije I lirike na puckom. On zeli da objasn
sta je ljubav I priredjuje favolello (pricicu) o dvojici prjatelja koji kazu da je ljubav odnos bez interesa.
Ne vzujemo je ni sa jednim tipom odnosa, ljubav je apsolutno lisena sivh intersa I osvaruje se izmedju
prijatelja. To jee u tom trenutku kljucna tema u provansi. Latini ima srecu da ce biti jos jeedna bitna
posle nekoliko ggodina u kojoj gvelfi pobedjuju te on sme da se vrat u firencu I od tada je na vodecim
pozicijama u firenci, posace prior (najvise telo u upravljanju frencom). Umro je u firenci oko 1293 I
ostavja dubok trag jer ce generacije iznici na nauci njegovoj ne samo u smislu dela nego u novoj
figure intelektuaca koji je tipican I za komunu I dvor.

Vracamo se na njegovu retoriku: iako je ovo preuzeto od cicerona, on smatra da je autor retorike,
time se pokazuje da nije vazno sta nego nacin kako se nesto radi.

Sad cita I objaasnjava: retorika je nauka o dobrom govorenju. To je nauka zahvaljujuci kojoj govorimo
sa ukrasima I da u glavi sebi govorimo sta treba da napisemo. Na drugi nacin moze se definisati da je
nauka kako je lepo zboriti o predmetu koji nam je dat. Nauka zahvaljujuci kojoj znamo das a ukrasima
iskazemo ono sto se od nas trazi.. postoji jos punija def: retorika je nauka zahvaljujuci koojij mozemo
da vladamo elokvencijom sto u javnim prilikama (politika I sud) sto u privatnim (trgovac pise trgovcu
npr).
SESTO

Istorija italijanske knjizevnosti

Istorija knjizevnosti nije nesto sto je zauvek I zanavek tako, nije nesto sto je ucitano u istoriju
jer je istorija knjizevnosti jedna od humanistickih naukakoja svoje postavke neprestano preispituje I
podloznea je promenama I u zavisnosti od nekakvih konkretnih dogadjaja, nekakvih bica, nije se znalo
u svako doba za odredjena dokumenta za koja mi danas znamo.
Istorija knjizevnosti je izmedju ostalog I humanisticka nauka koja odrazava na neki nacin
stanje humanistickih nauka danas odnosno u svako doba. Prva istoija knjizevnosti , najstarija istorija
knjizevnosti, spomenik kulture ako hocemo da govormo o Italiji jeste istorija knjizevnosti Fraceska De
Santisa. Ona je prva istorija knjizevnosti upravo zbog toga sto je nasltala u sklopu stvaranja Italije kao
nacije, govorimo o drugoj polovini 19. veka Italije kao nacije I Italijekao nacije drzave. Italija je
zvanicno proglasena drzavom 1861 godine a vec 1871/1872 pojavila se cuvena istorija italijanske
knjizevnosti, gde npr Francesko De Santis istorijski pregled zapocinje prvim po njemu knjizevnom
dokumentom a to je na puckom jeziku , on ga je zvao Ciulo ili Kulo d’Alcamo (Ciulo d’Alcamo) koji je
napoisao po njemu citat “Da canti lena” ili La canzone kao najstariji dokument na puckom. Vek I vise,
skoro 150 god nakon te knjige, mi mozemo da kazemo da ta De Santisova tvrdnja inace, mi danas
znamo da to nije tacno. Ne samo da se taj nije zvao Ciulo (Kulo) nego se zvao Cielo , ne samo da to
nije “La canzone” nego je to jedan “contrasto” , nego to I nije prvi dokument na puckom. Tu mozemo
da nazovemo I kedan malo “giallo” (sto znaci krimi roman kada je istorija italijanske knjizevnostiu
pitanju).

Prica pricu profesorka: Desilo se u dr polovini 20. veka da je jedan paleograf, a to je neko ko
se bavi proucavanjem starih rukopisa. Desilo se da je jedan Mazuoli pronasao jedan stari rukopisu u
arhivi gde u njemu pise jedna pesma u osnovi provansalskim pojmovima, na puckom jeziku oblasti u
Raveni. Po svim pravilima provansanske ondasnje poezije. I taj Makuolog on je popverio taj
dokument, I pozvao vrsnog filologa tog vremena koji se zvao Augusto Kampara koji je bio
perfekcionista, I on je poceo da zajedno sa njim radi na tom delu godinama. Znalo se da oni rade
nanekom kljucnom dokumentu , na nekom svedocanstvu da zapravo ponovo dovodimo u pitanje
pocetke italijanske knjizevnosti ali niko nije mogao da dodje do tog dokumenta posto je Kampara
zeleo da ga izda po svim filoloskim pravilima, pravilima filoloske nauke. I njega zadesi smrt I
naslednici nisu mogli da pronadju taj rukopis, prepis I tako su prolazile desenije. Tek pred kraj 20.veka
jos jedan veliki italijanski filolof Alfredo Stussi, sasvim slucajno I on radeci u Raveni u arhivi pronalazi
taj rukopis, I kanconu o kojoj je slusao, a nikada je nije video I tek je on pocetkom 21.veka objavljuje
sa svim filoloskim aparatom. Ta pesma , ta kancona (canzona) je nastala krajem 12 I pocetkom 13
veka. Udoba te provansalske poezije, I zaista nosi sve tragove I sva pravila pisanja ljubavne lirike u
provansanskoj skoli.

Sta raditi? Da li ponovo pomerati pocetke ital knjizevnosti? Ti poceci ital knjizevnosti su
nekoliko decenija kasnije u nasim istorijama. I onda su se istoricari I filolozi u Italiji slozili da ta “jedna
lasta” ne moze da cini prolece. Ukoliko budemo imali srece da pronadjem u tom istom arhivu jos
neke dokumente, sveodanstava, kancone koje su nastale u tom istom periodu postujuci neka nacela
stvaranja, iste jezicke karakteristike e onda vec mozemo da govorimo o pomeranju tih zacetaka
italijanske knjizevnosti. Ovako ta kancona ostaje usamljeni dokument koji je naravno vredan
proucavanja, ukazuje eventualno da je tada u Raveni postoja nekakva filijala provansanske pesnicke
skole, ali nam ne dokazuje da je ta tvrdnja I def. tacna.
E onda mi krecemo od onih podataka koje imamo. Uvek postoji neka dilema od koje pozeije
na puckom krenuti. U oba raznih nacionalizama, kretalo se od latinske poezije – stari Rim I onda
polako dolazimo do sr. veka al mi ne podrzavamo takvu postavku I o njoj necemo mnogo da pricamo
mi se baziramo samo o knjizevnosti na puckom kao jeziku , o onom elementu bez cega nema
italijanske knjizevnosti kao italijanske knjizevnosti. Latinska pripada celom svetu.
Vratimo se na temu odakle krenuti, jer mi prakticno paralelno, istovremeno u tom nekom
hronoloskom smilu imamo dva fenomena. Imamo pojavu poezije na puckom koju bismo mi danas
oznacili na RELIGIOZNU POEZIJU I istovremeno se javlja u toj nekakoj dijalektici, medjusobnom
odnosu, sukobu , I poezija na puckom koja je cista LIRIKA dakle, poezija koja se bavi prevashodno
ljubavnim temama, svetovni karakter ondasnjeg drustva. Ta nedoumica odakle poceti ukazuje I na
promene. Autor kojim cemo se sada baviti zapravo dobija na svom znacaju tek u 20. veku. Onaj
Francesko De Santis- nije ga uopste uzimao kao autora kojeg ce uopste uvrstiti u pregled nekakve
istorije kjizevnosti. On za njega ostaje izvan iako je znao za to delo, iako je znao da je na puckom, al
on upravo zbog svoje jake religiozne note ostaje vezano za istoriju crkve kulture) . Mi u 20 veku
odlucujemo da ima itekakve veze I sa onim sto bismo nazvali CISTOM-SVETOVNOM knjizevnosti
narocito u jezickko stilskom pisanju. Jezik , sam stil I forma su zapravo ono sto sve odredjuje. D a
bismo do kraja bili precizni, recimo da su prvi dokumenti koji nastaju zapravo na puckom , koji se
javljaju pocetkom 13 veka , tri takozvani –ritmi- koji nije izvnorni naziv . Ova dela nisu tada nazivana
RITMI nego su Ih proucavaoci potom nazvali tako jer su to dela gde su se stihovi nizali jedni za drugim
ali bez ikakve utvrdjene tkzv metricne sheme. Kako se koji stih rimuje sa kojim. Imali su podelu na
STROFE, ali I one su bile arbitralno uredjene dakle to nije jasna metricka shema, a posto su u tome ti
sastavi na puckom imitovali sastave na srednjevekovnom latinskom, a osto su se ti sastavi na
latinskom nazivali RITMI po tom principu ova tri dela na puckom takodje dobijaju takvu definiciju
RITMI. Ta tri dela jesu:
1-ritmo laurenziano (imaju nakakvu narativnu postavku u tom, tu je jedan giular –djular a oni su bili
pesnici , zabavljaci koji su putovali od dvora do dvora do grada I za svoj neki performans igru I
pevanje, dobijali odrejenu nadoknadu. Oni su ziveli u medjuprostoru izmedju visoke I niske kulture.
Nisu bili neobrazovani ali nisu pripadali ni jednoj ni drugoj klasi. Ovaj ritmo laurenziano pise jedan
djular koji se zahvaljuje biskupu na daru kojeg je dobio I to je bio nacin da djular uzvrati toj
velikodusnosti.
2-ritmo casinese– od cuvenog manastira Montecassino. Zove se ritmo casinese zato sto se cuva u
Montecassinu I on je potpuno drugacije tematike. To je dijalog izmedju dva mudraca koji pokusavaju
da uvide sta su to kljucni momenti, kljucne stvari u necijem zivotu I zivotu uopste sa tom nekom
religijskom podlogom.
3- il ritmo su Sant’Alessio- gde se govori o Rimskom patriciu Alessiu (religiozna tematika) koji je posle
postao svetac, koji je odlucio ne samo da prigrli I prohvati hriscanstvo nego I da se posveti
isposnickom zivotu u kojem pronalazi svoju svetost. I ovo je neka vrsta stihovane hagiografije.
4- ima tri naziva a to su : 1. Cantico delle creature
 2. Il cantico di frate sole
3. Laudes creaturarum
I tu se vec pominje u samim naslovima , kljucni pojam il cantico de lauda. Oni direktno upucuju na
Bibliju. Il cantico mozemo prevesti kao “pesma nad pesmama” iz Biblije. Ova tri naslova pripadaju
Franju Asiškom. Cntico upucuje na Bibliju a labuda je “hvala” isto upucuje na Bibliju jr tamo imamo
pesme hvale .
Franjo Asiški i ovo njegovo delo – podsetimo se njegove price. Franjo je osnivac jednog od prosjackih
redova,a to su franjevci. On iz pocetaka 13.veka. Rodio se najverovatnije 1180 ili 1182 godine a umro
je 1226 godine. Il cantico je nastao 1224 godine. Franjo je tipican primer nove religioznosti te je on
kao dvadesetpetogodisnji mladic, koji je bio iz imucne porodice, odbacio nasledstvo od oca i da mude
MILES i odlucio da zivi u siromastvu i odlucio je da zivi od milostinje i da propoveda siromastvo ali u
smislu da je to pravo stanje coveka jer je to pravo stanje Hrista, i da zapravo u tom stanju kada je
covek oslobodjen bilo kakvih pritisaka materijalnog , moze da uspostavlja prave medjusobne ljudske
odnose i odnose sa prirodom i sredinom u kojoj zivi i naravno prociscen od svega suvisnog, i sa
samim Bogom. On je rekao da treba da prigrlimo sve ono sto postoji oko nas, sve oko sebe, da nam
ne bude sve ljudsko strano , a i samim Bogom. Franjo kroz to propovedanje siromastva tj zivota od
milostinje zapravo propoveda taj neposredni odnos medju ljudima koji nije odredjen materijalnim ,
jer i taj koji daje je isto iznad tog materijalnog- on zna da moze da da i da ce njemu sutra neko dr
dati. Vec to samo propovedanje jeste znak drugacijeg , radosnog odnosa prema coveku i odnosu, a
onda ce i ostale postavke koje ce sam Franjo izneti , a narocito ovaj njegov Cantico , takvo shvatanje
zivota tako i potvrditi,. On je bio obrazovan , pisao je regulu i franjevci jesu priznati kao zvanicni red
koji pripada redu organizacije crkve. On je napisao regulu, napisao je i dva dela na latinskom -Laudes
de vrtutibus - virtu znaci vrlina, lauda o vrlinama, i istotako Laudes dei – to je pohvala Bogu. Posle
njegove smrti njega dozivljavaju kao pravu imitaciju Hrista, on je taj koji je ponovo otelotvorio
Hristovu zivotnu parabolu. To su vazna dela Fiori i fioreto di San Francesko- lepi primeri iz zivota
Franja Asiskog. Ta dela koja su nastala od njegovih sledbenika, sabrace, jesu legenda d'antiqua na
latisnkom koja se zove jos i legenda d'antiqua perusina. Tu je i delo koje svojim naslovom vec govori
osvojoj postavci koja se ogleda u imitacio Hristi zove se Speculum perfectionis- Franjo bi bio ogledalo
idealnog zivota u tom Hristovom smislu. I Vita secunda Tomasa Di Chelana. Tomaso Di Chelano je
neko ko je nakon Franja nasledio , preuzeo vodjstvo franjevackog reda. Oni tvdre da je Franjo Asiski
vec uveliko bolestan, slep , se povukao u Assisi i da je tu odlucio da napise delo koje je trebalo da
bude jedno liturgijsko sredstvo u vrsenju sluzbe. Ovaj Cantico je trebalo da bude pesma koja se peva
da bi se sluzba zaokruzila i da bi dobila svoje specificno obelezje. Drzi je franjevac i on je peva u
okviru sluzbe. Franjo nije imao eksplicitne knjizevne namere nego je to bio instrument koji on nudi
svojoj sabraci ali to je ono kljucno, nudi ga na puckom ne na latinskom jer se latinski jelte koristi u
liturgiji i to delo na puckom znaci da mi izlazimo iz okvira onog crkvenog, i da ta Cantico ta Lauda
moze da zivi i izvan okvira liturgije. I to je odmah bilo i prepoznato al vremenom palo u zaborav i to je
ono sto je kao tekst italijanske knjizevnosti jer sam taj tekst na puckom je znak da ja zelim da predjem
i prevazidjem okvire crkvene institucialnog. Isto tako navodi se u ovim delima da su dodati neki
stihovi, stihovi izmedju 23 i 25 kada je Franjo iako tako bolestan uspeo da izmiri u Assisiu biskupa i
podesta koji su bili zatarili i da su dodati stihovi o smrti kada mu je jedan lekar koji je dosao da ga
pregleda, najavio smrt. Umro je 1226 godine i u trenutnku kada je bio na samrti, u tom trenu izmedju
jednog stanja u drugo, pojavile su mu se stigmate. Stigmate su rane koje je imao Hrist na rukama i
nogama. Spojene su dve price , on je bio kao drugi Hrist – sveti Sebastijan isto ima te rane plus
proboden je i kopljem. To se javlja i na slikama renesansnog doba. Vratimo se na temu Franja – te
njegove stigmate su bile kao dokaz da je on otelotvorenje drugog Hrista. Tu pricu o tom njegovom
svetackom zivotu potvrdice svoji mfreskama i cuveni Djoto (Gioto) u Assisu u katedrali. Fioreti su
krace price iz zivota Franja Asiškog gde ga prikazuju kako razgovara sa pticicama, kako mazi po glavi
vuka, kako grli I ljubi leprozne osobe svi oni momenti koji su tipicni za svetog coveka. Zapravo je
ljubav ta koja moze sve da pobedi I da je ljubav ta koja lezi u korenu svega stvorenog jer je I Bog
ljubav. Pokazatelj takvog stava jeste I upravo ovaj Cantico delle creature.
To jeste pesma ali ta pesma u sustini ima samo nekoliko stihova, ona jeste podeljena na
storfe koje u sustini se drze na asonancama I konsonancama I zapravo bi to pre bila neka ritmovana
proza nego sto bi bila neka klasicna poezija. Nema ritmovanih stihova koji su povezani nekom
metricnom shemom. Ritmovana proza koja je u svakom slucaju bila pogodna za pevanje , za sluzbu ,
liturgiju I u to me se I ugledala u tom ritmu na salme. A u toj nekoj neposrednoj formi koja se osam
puta ponavlja ta uvodna formula Laudato si, hvaljen budi, zato je to jedna lauda. Ona se poziva na
primere iz jevndjelja… Benedeto si , Maledeto si.. .to su te neke formule koje su bile tipicno Biblijske I
to su salmi, a mozemo I izvdvojiti jedan specifican , odredjeni salm u Danijelovoj knjizi koji se zove La
lauda il cantino de franciui della fornace – pesma 3 decaka u pecnici. Oni su bili osusdjeni sto su
jevreji I oni su kaceni upecnicu I vatra je pocela da gori ,a oni umesto da pocnu da se preplase ili da
zapomazu, sva trojica pocinju da pevaju hvalu Boga I pevaju Benedeto si… Oni pevaju o toj nekoj
radosti zivljenja uprkos svemu sto je najstrasnije- vatri. To je neki neposredni izvor.
Lauda Cantico delle creature
On se prvo obraca gospodu I kaze :
“ Preuzviseni , svemoguci , dobri Gospode
tvoja je slava, tvoja je hvala I tvoj je svaki
blagoslov( tj. Sve pripada tebi)
Samo tebi to Gospode prilici I hvala I slava I blagoslov
I nijedan covek nije dostojan Tebe I nije dostojan ni da te pomene
Hvaljen budi moj Gospode sa svim tvojim stvorenjima (svim onim sto si stvorio)
A poglavito, osobito zbog gospodara brata Sunca
(sto bi znacilo da on koji peva –Franjo je jedno od stvorenja , jedan od onog sto je stvoreno , sto je
stvorio Bog, a posto je Bog sve stvorio on je prikazan kao Otac I stoga je coveku, sve sto je stvoreno u
tom odnosu brat-sestra, svi smo od istog oca I svi smo jedna porodica I stoga nema potrebe da
odbacujemo.)

On je(brat Sunce) dan I ti nas kroz njega obasjavas

I on je lep ( brat Sunce) I isijava sa velikim sjajem
Preuzviseni, on nosi ono sto ti znacis (ti se prikazujes kroz njega)
Hvaljen budi moj Gospode
Zvezde su sestre moje zbog kojih ja hvalim Gospoda
Ti si ih na nebu stvorio
Dragocene, sjajne I lepe (sestre zvezde)

( Lepo BUONO se javlja vec dva puta I ono ukazuje na ono lepo I drugacije. Ja volim sve jer je sve lepo,
lepo posebi , bas zato sto je stvoreno I nema nista sto je ruzno I sve sto je eventualno ruzno ne
pripada onom stvorenom. Ja sam taj koji stvara ruzno, covek, ali ako odlucim da u svemu vidim lepo
onda tog ruznog vise nema.Kako neki panteizam)
 Hvaljen budi moj Gospode zbog brata vetra
I zbog vazduha I zbog oblaka
I zbog vedrog neba I zbog bilo kog vremena
Zahvaljujuci tom vazduhu, Ti svojim stvorenjima
dajes izvor zivota (hranu)
Hvaljen budi moj Gospode zbog sestre Vode
koja je toliko korisna I ponizna, skromna
I dragocena I cist, neukaljana
Hvaljen budi moj Gospode zbog brata vatre
zahvaljujuci kojoj obasjavamo noc
I ta vatra je lepa I razigrana
I snazna I mocna
Hvaljen budi moj Gospode zbog sestre nase majke zemlje
Koja nas hrani I vodi
I proizvodi razlicite lodove sa raznobojnim cvecem I travom

DODATI STIHOVI( kada su se svajdali ono dvoje biskup I podesta)

Hvaljen budi moj Gospode zbog onih koji oprastaju u ime tvoje ljubavi
I podnose I bolest I nedace
Blazeni oni koji to podnose u miru I spokoju
Jer ces Ih ti O Preuzviseni vencati vencem ( odvesti u Raj)

DODATI STIHOVI nakon posete lekara

Hvaljen budi moj Gospode zbog sestre nase telesne smrti
Od koje nijedan covek ne moze da pobegne
Tesko onima koji umru u smrtnim grehovima
Blazeni oni koji ce se naci u tvojoj presvetloj presvetoj boji
Jer im onda druga smrt nece naneti zlo (smrt duse koja onda ne postoji)

Obraca se publici:
Hvalite I blagoslovite
I zahvalite Gospodu
I sluzite mu sa velikom poniznoscu.
(To je deo koji se peva na liturgijama kada se obraca publici) .
Cantico nas uvodi u pricu koja je na pocetku paralelna a onda se potom razvija u jednu specificnu
formu I iznedrila je iz jednog mocnog vaznog vrednog autora kakav je Jacopone da Todi ( religiozna
knjizevnost). Stalno smo pominjali laude, I bas tih godina kada Franjo pise delle creature, javlja se
jedan pokret koji ce 30 ih god biti rasprostranjen I imati brojne sledbenike I taj pokret ce se 1233
godine nazvati pokret il movimento de lalejuja . Aleluja- je neki izraz gde potvrdjujemo I odobravamo
neku hvalu. Taj pokret u sklopu svih onih previranja kada je religioznost u pitanju , zaista ce na neki
nacin eksponencijalno siriti a to je cela Umbrija pa se prelio na ostatak srednje Italije I to su bile
gomile vernika koje su predvodjene vodjama , isli po gradovima , selima , poljima I pevali te himne na
latinskom kojima se predvidjao skorasnji kraj sveta tj dolazak carstva mira, bratstva , pozitivan naboj
koji se izrazavao pevanjem I to pevanje jeste isto tako bilo u osnovi u onoj formi koja se pozivala na
na salme iz Biblije kao Franjo, ali te pesme koje su se pevale bile su vec jednostavnije forme I polako
su vec pocele da uvode delove, najpre rec a potom recenice na puckom kako bi mogle da budu bliske
I razumljive svima. Ti ljudi koji su organizovali ta hodocasca nazivali su se LAUDESI koji su bili kao
neka bratstva con franternite , su jako brzo postajali izvanicni redovi. Tako su na primer u 13. veku u
Firenci nastali serviti, zahvaljujuci tom bratstvu laudesi koji su organizovali te procese pevanja u slavu
Gospoda svega stvarenog. Ove rudimentarne forme laude , jednostavne, se bitno menjaju kada se
pol 13. veka javi jos jedan pokret koji je bio potpuno drugacije inspiracije I drugacijeg svetonazora ,
oni su se zvali DISCIPLINATI (dišiplinati) ili LA FLEGELANTI od flagello – bič , te su to oni koji se bicuju i
samokaznjavaju. Na njihovo celo se stavlja raniero fasani- on je bio direktan sledbenik Gioachina da
Fiore. On ( Djoakini) je bio jedan od mislilaca da je to doba, doba kada se iscekuje Mesija , doba kada
ce se prekinuti I zavrsiti istorija I da je to zapravo doba kraja sveta, covek zivi vecitim zivotom ali samo
onaj koji je zavredeo, koji je na vreme okajao svoje grehe I koji se na vreme okrenuo tom vecitom
zivotu. Ti dišiplanti, fladzelanti – pozivaju ne samo da sami se kaju I pripremaju za dolazak Mesije
nego to cine javno jednako kao I alilujanti, to cine javno , procesijama , javno se bicuju kako bi I
ostalima dali primer pripreme za kraj sveta koji je trebao da bude 1260 godine (nije se desio) . Istosu
tako setali po gradovima, selima, a da bi nekako privukli paznju ne samo bicevanjem oni su takodje
pevali laude. One su se u pocetku uvek prenosile usmeno , znale su se napamet, one su bile
jednostavnog metrickog oblika, lase. Lase su bile kratke strofe sa mono rimom istom rimom I lako se
pamti , I prilagodjavale su se tim datim kontekstima, odnosno ja pevam danas u Perudju I ja cu na
neki nacin malo da ubacim nesto sto ce da govori nesto bas o coveku iz Perudje, a onda sledeci dan
krenem prema Assisiu pa cu da se trudim da ubacim nesto sto se bas tice Asizija da bi I na taj nacin
prijemcivost onoga sto ja pevam bila veca. Naravno, te pesme su bile I u hvalu Gospoda ali
istovremeno I fladjelanti uvode I odbacivanje jer to je bio cilj, odbacivanje svetovnih stvari , prolaznih
ovozamaljskih stvari I to je jedna od glavnih tela koje se tice lauda koje se pevaju .Medjutim,
revolucionarnu stvar dobijamo onda kada ne bez tih polemika unutar samog pokreta se za te laude ,
za te pesme u hvalu, uzima vec tada postojeca forma laicke poezije, metricka sforma BALATE. Balata
je metricka forma. Ona se drugacije zove Cansone da ballo (kancone da balo) . To je bila metricka
forma, pesma , koja je bila namenjena pevanju I igranju. I bila je tipina za svetovnu kulturu, teme
kojima se bavila ta svetovna kultura. Narocito ljubavne teme. Izato kaze ne bez polemike. A zatim
ovaj pokret laudensi koji su bili zaduzeni za pevanje u hvalu Gospoda, kako bi pokazali da zapravo u
toj svetovnoj kulturi , odluka da se bavimo ljubavnim temama je pogresna, vodi nas u svet vecite
osude, u pakao. Formu preuzimaju kako bi je ispunili religioznim temama , ali to za nas ima I veci
nzacaj to je bila polemika sa gradskom kulturom. Za nas ima veci nzacaj jer je to zacetak pravog,
malog pozorisnog zanra. Kada je metricka struktura u pitanju , te balate – ona se sastoji iz jednog
pocetnog dela koji se zove RIPRESA ili RITORNELO –koji moze imati od 2 do 6 stihova najvise,
nezavisne je metricke strukture od stanze koja sledi nakon te riprese , tih stanci (stanzi) moze biti vise
kao u kanconi ( kanzoni) a poslednji stih riprese se ponavlja u poslednjem stihu stanze( tj poslednja
rima) . Jos ta metricka struktura je donela to da riprezu ili ritornelo gde se iznrekne jedno opste
stanoviste, nekakva tema balate, koja ce biti obradjena u stancama, peva hor ( kolektivno poevaju)
odatle je refren danas, a stance peva solista. To je neka vrsta malog dijaloga izmedju hora I soliste.
Takve laude su pevale o hvalu , o ispraznosti zivota, preuzimale teme iz Jevandjelja iz Biblije uopste,
a onda su vremenom da bi postale nekakav horpus nekakav repertoar koji je svima na raspolaganju,
one su pocele I da se zapisuju I da se stvaraju prave zbirke tih lauda koje su se zvale LAUDARI. One su
bile anonimne , jer one nisu nikom pripadale , bile su okrenute ka spolja. Trebalo je sto vise ljudi da ih
nauci kako bi mogle da ucestvuju u tim procesijama. Ti laudari su nastajali vezani za jedan odredjeni
kontekst , grad, ambijent, tako I dan danas imamo odredjene prepise rukopise kao npr laudari urbina
iz Urbina pa laudari perugino iz Perudja, crotonese … to su sve laudari koji nam pokazuju da je vazno
privuci tim nekim temama koje su lokalnog kartatera, tipicne za sledbenike u okviru tih opstih tema
koje se tice samog pokreta. Jednako odaju svoje poreklo I po jeziku. To jeste nekakav umbro ali
postoje neke odredjene jezicke razlike koje su tipicne za Perudju I za Urbino. Taj jezik se takodje
prilagodjava datom kontekstu. Medjutim pravi pesnik , prvi autor lauda I prvi autor jednog vlastitog
laudaria zbirka lauda jeste Jacopone da Todi.

Jacopone da Todi se rodio oko 1230 godine u plemickoj porodici. Njegovo preizme je
Benedetti I upravo zbog svog porekla I ekonomske situacije(visa klasa) mogao je da studira u Bolonji I
tu je zavrsio prava. Nakon studija pocinje da radi kao beleznik, kao notar. Prelomni I kljucni trenutak
u njegovom zivotu je zenina smrt kloja se odvija pod specificnim okolnostima. Ona se vratila sa neke
zabave, a na nju je pao plafon I ostala je na mestu mrva. On place za njom I polako je sprema da joj
skine haljine, a onda je video ispod njene haljine kostrep, a oni su se vezivali od konoplje I trnjem
umotani pojasevi, kao znak mucenja. Necemo da se bicujemo svi nego cemo da ispastamo tak sto
cemo da vezemo takav neki pojas-kostrep. Nesto sto nas steze, grebe , muci. Onda je on shvatio da
mu zena nije rekla a da je bila sledbenica ovih flegelanti I onda je shvatio da je on protracio ceo svoj
zivot I da on mora ostatak zivota da posveti okajavanju greha , a I tom apsolutnom svetackom zivotu.
On se oko 1260 godine , zaredjuje , postaje franjevac, lisava se svega. On postaje spiritualac sto
bismo rekli radikalni franjevac. On je I kao spiritualac zadrzao karakteristike svog prethodnog zivota.
Bio je Iteligentan , ostar , recit u tom svom zalaganju za ispravan zivot za ugodan zivot , te nije birao
sredstva u toj svojoj borbi I bio vrlo ostar I u svojim laudama I protiv pape ( papa Bonifacije osmi) I
onda je u trenutku kada je izbio sukob izmedju pape I onog cuvene porodice Colonna ( Rimska
porodica) . On je stao na stranu porodice Colonna misleci da ce na taj nacin da svrgne papu za kojeg
je smatrao da je antrihrist. Medjutim, na njegovu nesrecu u tom sukobu gubi porodica Colonna te I
on zajedno sa nekim predstavnicima porodice Colonna I dr njihovim saveznicima zavrsio utamnicen,
1298 godine zavrsava u tamnici. Na njegovu srecu Bonifacije ipak umire 1303 godine te ga nasledik
Bonifacija Benedeto izvlaci I pusta iz tamnice 1304 godine. On se povlaci I ne ucestvuje ni u kakvom
politickom zivotu I umire u Todiju 1307 godine.

SEDMO

Jakopone Da Todi se uopste ne libi da u toj poeziji, u kojoj postoje ta neka posebna tematska pravila
balade laude (peva se u slavu i hvalu Boga i svetaca), vec ce mnogo vise insistirati na tom nekakvom
neverovatno realisticnom i jeziku i slikama uvek u neku polemickom tonu, cuvene su one njegove
laude protiv Bonifacija VIII. S druge strane, on koji je bio sledbenik naravno na prvom mestu Umberta
da Casalea , koji je bio predvodnik na celu struje spiritualaca kraljevackog reda, a onda i tragom
svetoga Avgustina i njegovog savremenika teologa svetog Bonaventure. Sveti Bonaventura je bio je
bio zastitno ime jedne struje u teoloskoj viziji nazovimo je jednim imenom "misticne struje" u
teoloskoj misli, koja se prepoznavalac toj nekoj nazovimo je metode priblizavanja bogu koju mozemo
slobodno nazvati, tim imenom koju su i oni koristili "Itinerarium mentis in deum", sto znaci, "Put uma
u Bogu". To u prenesenom znacenju znaci zatvoriti i oci i usi. Hod duha, hod duse,za njih je dusa bila
um, ka Bogu ka tom sto je bilo neizrecivo i sto zapravo moze se jedino identifikovati drugim nekim
pojmom mistike, a to je "raptus", gde mi bivamo potpuno obuzeti najpre nas um, ali mi izgubimo
pojam i o telu i o prostoru i vremenu mi smo potpuno poneti i tako jedino mozemo da osetimo
prisustvo Boga. Sta je za nas ovde kljucno, dakle, to su iskustva, odnosno mistika, koja su zapravo
neizreciva, a buduci da su neizreciva, dakle ne mogu se sazeti recima, ne mogu se izraziti recima,
mistika ima problem s tim, ona ne izrazava iako Jakopone Datoti upravo u tom apsolutnom rascepu u
toj dihotomiji on je mistik, on je pripadnik te struje u sustini on je u svojim najboljim i najuspesnijim
laudama zapravo se okrece onome sto moze da izrazi recima, a to je jednom recju besmislenost,
pokvarenost u onom izvornom znacenju reci , kao materija koja se kvari, ruznoci ovozemaljskog
postojanja, ruznoci tela, ispraznosti u odnosu na ono sta stavljamo na i u telo, onoga sto smo
napravili oko sebe, sve je to nevazno i ruzno pritom jer nas interesuje to priblizavanje uma Bogu. Ali
ovo ruzno sto treba da odbacimo, svetovno, moze se izraziti recima i tu lezi kljuc Jakoponeove poezije
( imate primer u delu "Mimezis"- Erih Auerbah, on prati taj razvoj, vreme , promene realisticnog
prikazivanja kroz istoriju jer za njega realizam nije epoha). Njegova je teza da je zapravo ceo srednji
vek u sustini obelezen tom nekom potrebom da se objektivizuje ono sto je apstraktno ono sto je na
nivou pojma, ideje i sve ono sto je vezano za njega. I to je vec jedan zacetak realizma ( da nesto mora
da se opredmeti kao telo, da se docara i opsise, a onda imam i potrebu da to sto sam opredmetio , jer
izmedju ostalog ne opredmecujem pojam lepog, vec i pojam ruznog da to adekvatnim jezikom
izrazim, to je neka vrsta pesnickog ekspresionizma koji je tipican za odredjenu knjizenost srednjeg
veka). Jakopone Datoti je upravo primer tog sjajnog i uspelog jezickog ekspresionizma srednjega veka
jer ce se on svesno truditi da upotrebljava, znaci to je vec namera pisca, da samim recima i nizim
registron ne libeci se da upotrebljava reci iz najnizeg registra opise te kako ih on naziva "le brutture",
tj. gadosti ovozemaljskog postojanja. U tome lezi lepota njegove poezije, to je ta nekakva
"creaturalita" to je drugi termin koji upotrebljava Auerbah. Dakle, mi stvaramo u toj poeziji zaista sire
cak nekada gnusne slike onoga sto zelimo da prikazemo kao nesto sto valja da odbacimo. To je isto
tako jedna duga tradicija, to sto mi ga odbacujemo pa opisujemo (vuce korene iz latinske
knjizevnosti) i ta tradicija se zove odbacivanje svega sto je ovozemaljsko, odbacujemo svet. ali, u toj
struji mi mozemo da se deklarativno ili na neki nacin dogmatski izrazavamo o tom odbacivanju sveta.
Dogmatski znaci davanje neke pouke, ne objasnjavajuci zbog cega nesto treba da se odbaci. Dakle,
Jakopone Datoti ce biti predstavnik one struje u okviru tog "decontento undi" koji ce upravo na taj
plastican nacin, bez dogme, bez pouke jasno iskazane pokusavati da docara zasto mi treba da
napustimo taj svet, kljuc je u docaravanju. A onda pravimo jos jedan mali prelaz. Ako ja treba da
docaram, da opredmetim da od jezika napravim plastelin, smesu koja ce mi tu nekako stvoriti slike
pred ocima, onda ja u sustini od moje "ballate" laude, ja onda moram tu ballatu laudu jos vise da
problizim tom nekom scenskom momentu, momentu prikazivanja necega na sceni. Jakopone Datoti
je izmedju ostalog i kljucni autor za taj prelaz koji se upravo odigrao u njegovoj zbirci izmedju ballate
laude do prave i eksplicitne laude dramatike. Lauda dramatika koja je vec jedna pozorisna scena, mi
bismo vrlo lako mogli da zamislmimo da su se te neke njegove laude zaista prikazivale na sceni. Prva
lauda koja apsolutno pocinje na dialogu, ali pazite ne na dijalogu koji se vodi u nekom apstraktnom
prostoru izmedju nekih apstraktnih bica, nego se vodi izmedju mrtvog i zivog coveka i kao da smo tu
kod njegove ili nad njegovom grobnicom i kao da sami prisustvujemo jeste vec korak do te laude
dramatike. Dakle, ne samo taj dijalog vec i sama scena kako nam je prikazana, nacin na koji oni vode
taj dijalog . Nisu retke prilike u njegovoj knjizevnosti da zivi pricaju sa mrtvima, to bi bio nacin da se
dodje do toga zasto treba odbaciti ovozemaljski zivot i zbog toga je to sredstvo ta postavka vrlo cesto
koriscena, da pricamo sa mrtvacima da bi nas oni poducili. Treba imati na umu da je smrt bila nesto
mnogo svakodnevnije, mnogo blize srednjevekovnom coveku nego sto je nama danas, danas necemo
da starimo, da se priblizavamo smrti, danas ne smemo da vidimo mrtvaca. Dakle, smrt je sklonjena u
danasnjem drustvu jer danasnje drustvo nece da gleda smrt i telo. Sad vratimo se nekoliko vekova
unazad, ljudi su mnogo mnogo vise umirali nego danas, umirala su deca, prosecan ljudski vek je bio
65 godina , a to je bila duboka starost i taj neko bi bio jedan od retkih deda koji bi uspeo da vidi svoje
unuke. U 99% slucajeva niko nikad ne upozna svog dedu, vec to je otac moga oca kojeg znam po prici
ili cije ime nosim, deke i bake ne postoje. Borili su se sa tom smrtnoscu tako sto zena radja non stop ,
pa cak i taj odnos smrti prema deci je potpuno drugaciji, smrt je nesto sto je bila svakodnevnica, ona
se neprestano dogadja i s te strane bilo je cudno pricati sa mrtvacima koji su odmah tu, na korak od
mene, a oni su vec stekli uvid u ono sto dolazi posle. Ali malobrojna su dela u srednjem veku koja su
uspela da smrt tako dozive zaista izvedu na scenu i da zaista od te smrti u sustini u obrnutom kljucu
pricaju zapravo o nasim zivotima. Jakopone Datoti , on odbacuje nas zivot ali mi iz njegovih dela iz
njegovih lauda saznajemo mnogo vise o zivotu nego iz nekih drugih koji mozda govore o zivotu.
Dakle, vec ova lauda koja se u sustini naziva po "incibitima", u srednjem veku ne postoji takozvani
naslov , narocito ne postoji naslov za poeziju za poetske sastave i onda kad se navodi nesto u
srednjem veku a i danas kad se navodi nesto onda se uzima prvi stih tog poetskog sastava, a posto je
to bio pocetak onda se to u latinskom gde se na kraju stavljalo "eixplicit" da je to izlaz iz dela, onda
smo napravili i za pocetak, odnosno "implicit" odnosno krecem , ulazim u delo. Ova lauda koja smo
rekli da je na prelazu u laudu dramatiku se svugde naziva "Quando talegri uomo dal tura" , to je dakle
prvi stih.( koji cemo procitati). Prava prva lauda dramatica jeste takodje i najpoznatija lauda koja se
naziva "Donna de Paradiso" koja je poznata i kao "Il pianto della madona". Upravo se iz te forme
"Laude dramatiche" razvija zapravo jedini oblik pozorisnog zivota za srednji vek, a to je tzv. "santa
rappresentazione" a to prevodimo kao sveta prikazanja. Tu su se za osnovnu temu uzimali delovi iz
Biblije. Te laude su se najpre izvodiule u samoj crkvi, a kasnije i u pozoristima. U crkvi je postojala
mala scena na kojoj se to odvijalo i publika vernika koja je stalno pratila te dogadjaje. U to vreme za
njih je i sama liturgija bila dogadjaj, medjutim ovo je bilo mnogo vise od toga jer se na sceni nalazilo
mnogo vise ljudi koji su glumili delove iz Biblije. Da bi ta sama scena bila svima dostupnija onda se
izlazilo u crkvena dvorista (chioster) gde je moglo da prisustvuje vise ljudi. Onda ce vremenom i
odande tako izaci i glavno mesto izvodjenja predstava postace trgovi. Tek tada ce se javiti potpuna
pozorisna forma koja ce imati neki svoj samostalan zivot na trgu i do nekle se na taj nacin odvojiti od
crkve kao institucije, iako ce se i dalje teme predstave bazirati na Bobliji, najcesce za Hristov zivot.
Jedine forme nekakvog pozorisnog zivota, jer srednji vek ne zna za tragediju i komediju kao
pozorisne zanrove ( dok postoje neke slicne forme kao npr. elegije na latinskom, ali to i dalje nije
komedija da bismo videli pravu komediju moramo da cekamo humanizam i renesansu tj. 15. i 16.
vek.) Srednji vek nema pojam o antici. Ljudi u srednjem veku ne priznaju dela stvarana u to vreme, a
ako i nesto priznaju to je zato sto je to nagovestilo dolazak Hrista ali su ti ljudi ipak bili nekakvi modeli
i uzori.

Za srednjovekovne ljude sve pocinje i zarvsava se Hristovim zivotom. Oni nisu podrzavali glumu, zato
sto je u sustina glume bila zapravo laz, dakle mi svesno biramo da budemo lazni, svesno biramo da se
odvojimo od onoga sto je istina. Pojam glumca je i u antici bio malo problematican jer su oni jako
dugo nosili maske, a onda to u srednjem veku pojavom Hriscanske ideologije biva potpuno istaknuto
kao nacelo apsolutnog odbijanja ( to je zbog vec pomenutog svetog Avgustina koji prvo prica o svojim
iskustvima kao paganimm, a posle o njegovom preobracanju, pa jedna od tih jakih kulturoloskih
iskustva jeste i pozoriste izmedju ostalog). A onda se tu javlja jos jedna stvar: da li srednji vek moze
da shvati da postoji nesto sto je izvan glume? Ako je cela stvarnost u sustini jedno veliko prikazanje
odnosno ako je ceo moj zivot jedno veliko prikazanje onda sam ja u sustini jedno veliko prikazanje, a
iz toga se izvodi zakljucak da je za srednji vek ceo zivot jedna velika scena ( misli se samo na
ovozemaljski zivot, na nesto sto je u sustini isprazno i lazno, i nesto sto moramo da izdrzimo kao neku
vrstu kazne, da bismo konacno dosli do pravog zivota, misli se na zivot posle smrti). Izasli smo sa ove
scene i konacno poceli da zivimo be lazi. Njima svest o svemu tome i ne treba jer smatraju da su
dovoljno ziveli u lazi za vreme zivota na zemlji. Potpunu svest mozemo da ocekujemo tek krajem
humanizma i pocetkom baroka. Tu ce da se javi parola " Il mundo e un teatro" odnosno " Svet je
jedno veliko pozoriste".

Vracamo se na Jakoponea da Todija i njegovu balattu, koja je na prelazu izmedju laude i laude
dramatiche. Ova lauda ima prave elemente balatte aaaalaude, ona ima onu pravu ripresu od dva
stiha i glasi : Quando t'allegri uomo dal tura, va puni mente alla se cultura i to znaci "Kada se ti
radujes, oholi covece, seti se na grob". Dakle, ova ripresa jeste neka vrsta poruke, teze citave forme i
to Jacopone u ovom trenutku koristi. Ova ripresa u svom prenesenom znacenju ima oblik: "Kad god si
srecan oholi covece (kad mislis da mozes sve, a ustvari ne mozes nista) ti se seti da te ceka grobnica".
Stihovi su "endecasillabo" i to ce biti najprisutniji stih italijanske metrike. A taj endecasillaba nije uvek
tacno jedanaesterac i zato ga i koristimo jer on pored 11 moze da ima i 10 i 12 stihova, i zato ga je
najbolje tako nazvati. Videcemo da ce taj stih biti ponovljen i u strofama koje ce uslediti, sto recimo u
obicnoj ballati ne mora da bude stih koji je endecasillabo i ne mora da bude uvek isti stih ( kao kod
canzone). Ovde je istanca odredjena tim jedanaestercem, a svaka stanca ima po 4 stiha od kojih se po
pravilu poslednji rimuje sa poslednjim stihom iz riprese. Ta forma koju ce prmenjivati Jakopone da
Todi (dve riprese, 4 strofa endecasillabo) jeste jedna visa forma ballate koju nazivaju "zagialesca" ,
zato se smatra da vodi poreklo od jedne arapske metricke forme, koja je bila tipicna za poeziju na
arapskom, sa Iberijskog poluostrva . Ona je preuzeta u tim romanskim formama, odnosno na
romanskim pučkim jezicima, u ovoj formi balatte. Ako nam je ripresa dala tu osnovnu temu balatte
nastavljamo u stancama da razradjujemo tu temu. Nastavljamo sa laudom. Vec u sledecoj stanci on
kaze: "E l'oco puni l'oto contemplare e pansate bene che tu di tornare in quella forma che tu vidi
stare quel uomo che iace e la fossa scura", odmah smo baceni da i mi gledamo kako neko jauce u
onoj jami odmah tu pred nasim ocima. To je ono opredmecivanje , ona creaturalita, o kojoj je govorio
Auerbah, a zatim odmah krece dijalog: Ti koji si tako brzo napustio ovaj zivot, gde je odeca u kojoj si
bio obucen, vidim da si ukrasen velikom ruznocom ( u smislu "sad te ukrasava velika grozota, a ne
ona tvoja lepa odeca). Sledi odgovor: "O brate moj ( time se istice, ne da je bukvalno on njegov brat,
nego da ceka ista sudbina) nemoj da me grdis jer to sto me ovakvog vidis tebi moze da koristi. Nakon
sto su mi moji bliznji (opisuje se pravi realizam) skinuli odecu i prekrili me pokrovom tj konopljom ( u
smislu zasto da sad bacamo pare na njega kad cemo ga staviti ispod zemlje. Ovaj ga ponovo upita
"gde je ona tvoja lepa glava sa lepom frizurom, s kim si se to pocupao?"(sve su to znaci nekakve
oholosti u smislu, meni je stalo kako se oblacim, kakva mi je kosa). Eh nema vise potrebe da stojis i da
se cesljes satima. Ovaj odgovara: "Ova moja glava na kojoj je bila plava kosa (plave kose su bile
apsolutno viseg registra u odnosu na ostale, svi sa tamnim kosama bili su skoro pa bezvredni, znaci
svi oni koji su bili plavi bili su uzviseni i neko olicenje dobra, a svi koji su bili crni olicavali su neku vrstu
zla). Jedinu pravu aristokratiju na Apeninskom poluostrvu, uvode Normani. Normani dolaze sa
severa, mahom su svetle puti i svetlije kose u odnosu na Arape na primer, koji su ziveli na Siciliji.
Posto su oni bili vladajuci sloj, naravno da se onda identifikuje taj neki kanon sa onim sto su oni
predstavljali, i tu imamo taj spoj. Ddakle, 'i capelli biondi ' su apsolutni zakon sve negde do pojave
baroka, jer ce to biti kanon zenske lepote. Samo se opisuju 'i capelli biondi', e a on namerno
upotrebljava takve kose jer je to bilo nesto prelepo, divno, znaci 'one moje plave kose'. Sledeci stih
kaze da 'kao sto su opali pramenovi kose, opalo je (raspalo se) i meso. Nikad nisam ni pomislio na to
dok sam bio ziv. Ja sam pevao i igrao. Gde su tvoje oci koje su bile tako bistre? Izasle su tamo gde im
je mesto. Mislim da su ih pojeli crvi, jer se ti crvi nisu plasili tvoje nadmenosti...', prolazimo kroz sve
elemente, da bismo na kraju zakljucili: Or me contempla uomo mundano, mentre sei in questo
mondo, non dedicarti alle cose vuote, Dok si u ovom svetu, nemoj da se posvecujes ispraznim
stvarima, vec razmisljaj bezumnice kako kad prodje vreme bices ti onaj koji ce biti sateran uza zid (u
prenesenom znacenju, zavrsices ovde na mom mestu). Nema potrebe da se vracamo na ono sto smo
rekli, odnosno da je sve ono sto smo uveli o jeziku, stilu, opredmecivanju, realizmu zapravo zaista
prisutno u ovom delu, u ovoj laudi. Bez te vrste jezickog ekspresionizma, a istovremeno i jednako
realisticnog, jeste i ovo delo, odnosno ova 'Lauda drammatica', tj. 'Donna del paradiso', sto i jeste
zapravo incipit ove ballate. Da objasnimo zasto smo rekli 'bez ovih grozota, ali naravno realisticno',
zato sto se pozivajuci se apsolutno na pricu iz jevandjelja Jacopone Da Todi u ovoj balati, koja je
iskljucivo posvecenja Hristovom stradanju, usredsredjuje na figuru majke (Bogorodice, koja je
sustinski protagonista) koja je prikazana u svoj svojoj patnji majke. Ona nije vise samo majka Bozija,
nije neko ko treba da bude dorastao zadatku, neko ko treba da podsnese gubitak sina zarad neceg
uzvisenijeg, NEGO je ona majka koja pati, kao svaka majka koja pati nad umirucim detetom.
Iistovremenom, ta majka koja pati nad umirucim detetom, izaziva i reakciju razapetog Hrista, koji
odjednom na tom krstu nije vise iskljucivo samo Hrist koji ceka odgovor od oca, vec je sada Hrist koji
je samo i iskljucivo sin te majke koja place pod njegovim nogama. I zaista je dirljiv deo kada se ona
njemu obraca sa 'figlio mio' i onda se u jednom trenutku i Hrist njoj obraca sa 'o mamma', jer ona
njemu i jeste mama. E to je ta jednako realisticna scena jer opisujemo ponovo nesto sto je moglo
tako da se desi i u ono doba, samo ovoga puta taj realizam nije usredsredjen na to da izazove uzas,
vec da izazove autenticnu emociju. Zasto, pak, ovu laudu nazivamo bas 'lauda drammatica'? Zato sto
ovde zaista imamo nekoliko protagonista koji nam se pojavljuju na sceni, najpre je tu nekakav vernik
koji odlazi po gospu da joj kaze sta se upravo dogadja i da je

moli da ona krene s njim da vidi svoga sina. Tu je onda i ta gomila svetina, koja se kao neka vrsta
antickog hora pojavljuje i tamo kao i svaka svetina navija da svi budu razapeti, i tu je najverovatnije i
apostol Jovan (Sveti Jovan). I naravno, kao apsolutni protagonisti, tu su 'la donna'(gospa, majka) i
svakako Hrist. Znaci to je vec apsolutnojedna scena, ali ne samo da je scena, vec ona i nadilazi ovaj
neposredni dijalog koji smo videli u prethodnoj balati. Na toj sceni se nesto neprestano odigrava
izmedju vise protagonista, i ta scena se menja, jer na pocetku imamo ponovo riprezu od 3 stiha i
stanca ponovo od 4 stiha i isto tako se poslednji stih ripreze ponavlja u poslednjem stihu stance, ali
nije vise endecasillabo, nego je to sada settenario (zato sto nam je potreban drugaciji ritam). Evo
kako glasi: Donna del paradiso, lo tuo figliuolo e preso, Iesu Christo beato (ovo je dakle ripreza), sto
znaci 'Rajska gospo, tvoj sin je zarobljen, blazeni Isus Hrist'; (sledeci deo nisam uspela da lepo da
cujem kad je citala, ali cu prevod da napisem) 'Trci gospo i videces da ga ljudi udaraju, verujem da ce
ga ubiti. Mnogo su ga bicevali. Majka: Nemoguce da su uhvatili Hrista, uzdanicu moju, kad on nista
lose nije uradio. On nastavlja: Ma gospodjo, njega su izdali, Juda ga je prodao, 30 dinara je dobio i bas
je dobru trgovinu obavio. Pozuri, pomozi mu nekako Magdalena, tvoj sin je predat Pilatu. Sad se
pojavljuje i gomila svetina, nastavak: 'Razapeti ga, razapeti ga! Kao sto kaze nas zakon, nijedan covek
ne moze da se suprotstavi nasem senatu. (dakle to vice svetina koja zapravo nema pojma da l' se on
suprotstavio ili nije, vec samo hoce da neko bude razapet i kaznjen). Majka: Pomislite na moj bol,
mozda niste shvatili sta ste rekli. O sine, sine, sine,sine, sine, moj voljeni ljiljane (tipican cvet u poeziji,
beo je, i on je apsolutno lep i dobar, i on je simbol necije bele puti), ko ce da utesi, sine moj, moje
srce koje tako bolno place, sine moj veselih ociju, sine moj zasto mi ne odgovoras, sine moj zasto se
skrivas od grudi koje su te dojile. Nastavlja vernik: Evo idu sa ovim krstom gde ce ga staviti. Zatim se
onda obraca krstu, i sad prelazimo na momente njegovog raspeca. Ona staje ispod krsta i dalje mu se
obraca: Sine moj, moja jedina uteho, sine moj ko te ubio nezni moj sine, bolje bi bilo da su meni srce
iz grudi iscupali i da su moje srce stavili na ovaj krst. Odjednom se konacno oglasava Hrist: O mama,
pa ti si ovde dosla. Oni su me smrtno ranili, a tvoj plac me samo jos vise bole sada kada su me
uhvatili. Majka: Ko te je tako obnazio, ko te je to ranio? Hrist: Mama, nemoj da se zalis. Ti ces ostati
sa mojom sabracom, sa onima koje sam zadobio dok sam bio ziv. Majka: Sine moj, nemoj to da mi
govoris. Ja necu da odem odavne, hocu da odem zajedno sa tobom. Posle toga on ponavlja opet da
je ostavlja sa prijateljima i tu se zavrsava cela ballata. Po ovoj vrlo licnoj poeziji (poezija iza koje stoji
jedan specifican glas samog pesnika koji se uopste ne libi da se spusti, uzdigne, zahvati, i svega onoga
sto mu jezik i stvarnost pruzaju, ne skrivajuci se ni iza kakvih poetsko knjizevno ideoloskih, niti pak
poetsko stilsko jezickih normi,vec se zapravo Jacopone Da Todi, kao covek koji je iskljucivo pisao
laude politicko-religioznog karaktera, zapravo priblizava toj nekoj pravoj laickoj poeziji, koja je u
istorijama knjizevnosti poznata kao komicno-realisticna poezija, i ona ce biti ona alternativna linija,
ne toliko poznata i popularna, ali svakako prisutna, toj zvanicnoj italijanskoj lirici koja pocinje sa
sicilijanskom pesnickom skolom i vrhunac dostize sa Dolce stil nuovom u Firenci (u doba Danteove
mladosti). Od sledeceg casa bavimo se tom poezijom, i zato sada moramo da kazemo nesto o poeziji
na kojoj zapravo sicilijanska skola lezi, a to je poezija na jeziku DOC, i ona manje vise istovremena
poezija na jeziku DOIL, ciji su protagonisti, s jedne strane, bili proatori na jugu Francuske, i provieri na
severu Francuske. Moramo se vratiti na osnovne postavketih dela, tih pesnika, jer u svemu na osnovu
njih ce zapoceti svoj zivot i italijanska knjizevnost, italijanska lirika i italijanska poezija, naravno
prevazilazeci uveliko u doba Dantea, ali i Dantea necemo moci da razumemo ako ne znamo sta je bilo
sa Provansom i uopste sa francuskom knjizevnoscu.

OSMO

Sada nam predstoji da se nakon ovih manifestacija religioznosti kroz poeziju bavimo necim sto
obelezava srednjevekovno stvaralastvo i sto definitivno oznacava, gotovo za celu Evropu, radjanje
istorije knjizevnosti, a to su mozemo slobodno reci laicke teme u odnosu na one religijske, na prvom
mestu ljubavna poezija.

Kljucni kontekst bez kojeg apsolutno ne mozemo razumeti, ni na puckom, jeste konteskt
provansalske knjizevnosti tj poezije,ciji su nosioci pesnici koji su nazivani trovatori sto ce jako dugo
biti sinonim za pesnika jer ce npr jedan Dante nakon prvog soneta koji uvodi u pricu u svom novom
zivotu napisati recenicu u kojoj kaze: „ Ja bih tajsonet napisao i poslao ga na citanje novim pesnicima“
Trovatore je figura koja je kljucna za poimanje ovog knjizevnog i kultrunog fenomena koji obelezava
svakako kraj 12 i ceo 13 vek. Mi danas možemo da utvrdimo da je u tom periodu delovalo oko 460
pesnika, koji su nam ostavili oko 2500 pesama. Pocnimo od toga ko su bili ti trovatori pa cemo onda
da vidimo na koji nacin su oni obelezili tu odredjenu kulturu.Trovatore kao sto smo rekli je bio u
sustini profesionalni pesnik, pesnik koji je ziveo zahvaljujuci svojoj pesnickoj umetnosti i koji se
upravo zbog toga, u potrazi za boljim uslovima i ambijentom, selio, nije bio iskljucivo vezan za jednu
sredinu. On vrlo cesto moze da bude i neko ko je djulare, italijanski termin za putujuceg pesnika i
zabavljaca, u smislu da je on izvodio neke male preformanse pogotovu sto je i sama poezija po sebi
bila uvek jedan mali koncert,posto je pesmu uvek pratila neka muzika i ona je pisana uvek za neku
melodiju. Vrlo cesto su organizovana tamicenja medju pesnicima, koja su predstavljala nacin da se
zabavinarod, pa bi se npr pesnicima zadala nekakva tema a onda oni bili pozvani da napisu pesmu za
jedno odredjeno vreme i pobedjuje onaj cija pesma bude uspelija,bolja. Trovatori je naziv koji je
uobicajen za ove srednjovekovne pesnike s tim sto postoji i jos jedan naziv a to je trovieri,koji potice
iz severne Francuske, jer sama ta rec nastaje u okviru lingua doc, u okviru provansalskog....da
odredimo sad sta je to provansalski tj sta je granica, severna Spanija danasnja Barselona, juzna
Francuska pa sve gore do Bretanje idemo ka okeanu. Ta rec nam nastaje od kljucne reci kojom se
tada oznacava poezija a to je trobar, sto bi na italijanskom zvucalo trovare, ali to znacenje nije ono
idem idem pa nadjem nego i snaci se, osmisliti, stvoriti, odgovarajuci spoj reci. Dakle sama pesnicka
aktivnost je oznacavana tim glagolom a odatle dobijamo onoga koji stvara tu aktivnost tj trovatore-
onaj koji nalazi taj savrsen sklad. E sad mozemo da se upitamo, ako znamo kakav je srednji vek,
odakle nama ti pesnici, ko su bili ti pesnici, kakva je njihova pozadina. Tu sad ulazimo u
sociolosko,kulturolosku temu ovog knjizevnog doba. Ti trovatori su mogli da budu kako da kazemo
najrazlicitijeg porekla za srednji vek, sto ce reci mogli su da budu aristokrate, plemici, ali su mogli da
budu i skromnijeg porekla, da zahvaljujuci raznim crkvenim institucijama steknu neko obrazovanje,
da budu ustvari klerici (slobodna svestena lica, nisu u manastiru ali nemaju ni svoju parohiju) i da
ustvari ostvaruju svoju egzistenciju zahvaljujucu upravo tom pesnistvu, a da bi to mogli naravnokao i
danas potrebno je da svaka ponuda ima neku potraznju, dakle da bih ja morao da zivim od nekog
stvaranja (pesnistva) ja moram da imam neku potraznju koja trazi tu vrstu zabave, tu vrstu kulturnog
uzdizanja odnosno stvaranja nekakve lepse slike o samima sebi. Taj kulturni kontekst je svakako
postojao u to doba odnosno da nije bilo tog konteksta ne bi verovatno bilo ni tih pesnika (kao prica
sta je starije kokoska ili jaje). A to je ta kultura dvorova koja se najpre oformila, definisala u nekim
svojim etnickim postavkama upravo u toj Provansi, u tom delu Francuske i severne Spanije i
delimicno severne Italije. Stoga se zaista i ta kultura na italijanskom zove la cultura cortese, od corte
sto znaci dvor, ili kao sinonim za ljubazan prijatan. Sto naravno ima veze jedno s drugim. Posto rec
cortese ima neko svoje istorijsko dublje znacenje, koje ne mozemo prevesti adekvatno na srpski koji
nema toliku istoriju jezika, mi pribegavamo da kazemo da su oni na dvoru bili ljubazni. Kad bi se sad
probudio neko iz srednjeg veka i kad bismo mu rekli da je cortese on ne bi pomislio da je ljubazan,
vec da je on pesnik sa dvora pesnik koji peva o l’amore cortese,a to je jedan odredjen sistem pravila i
poimanja odnosa izmedju muskarca i zene. Koji ima svoj njegov domen i domet tog sistema pravila, i
on je vrlo omedjen. Taj isti pesnik mogao je da bude najgora i najneprijatnija osoba na ovom svetu ali
se taj sistem odnosio samo na sistem stvaranja odredjene poezije na odredjene teme. Ta osnovna
tema, videcemo da nije bila jedina u Provansi, jeste amore koja je opet amor cortese. Koju dakle ne
prevodimo kao ljubazna prijatna ljubav, nego je to dvorska ljubav, koja ce upravo u italijanskoj
varijanti postati l’amor gentile, ali videcemo to ce postati citav jedan proces razvoja. I sadd dakle
kljucni pojam je DVOR. Dvorovi, narocito u ovim predelima, jerr ih je bilo vise i stoga taj neki
pluralizam, gde je bilo u tim prostorima jako mocnih ljudi (aristokrata, feudalaca) koji su imali i velike
posede i brojne vazale koji su ispod njih i koji za jedinog gospodara uzimaju tog aristokratu iznad
sebe, on je bio njihov signore (gospodar) u jednom trenutku nekakav razvoj te situacije kada smo
moci, bogati i vodimo te neke ratove da bi utvrdili svoju moc, ali to nam ne oduzima svo vreme kojim
raspolazemo a drugo u ti, nasim dvorovima, nasim odajama, odjednom su se pojavili ti razni vazali,
jedan sluzi konje, drugi oko vojske i svi su tu. Zamislite sad banalna situacija pada vece i imamo nekog
slobodnog vremena i tada se javlja potreba da se na neki nacin zabavimo. Postoji nesto sto mi
nazivamo danas kulturni zivot, neka zabava i stvaralastvo. Odjednom ja shvatam da imam tu neke
ucene ljude i dacu im nesto da procitaju, pa ce mi oni doneti nesto pa ce nam procitati svima naglas,
jer ogroman broj tih vazala ne zna ni da cita ni da pise. A onda polako se javlja potreba da se mi ostali
ukljucimo u taj zivot i eto odmah ideje da se stvara na tom puckom jeziku po nekim modelima koje
smo vec culi i naucili, da bi to bilo dostupno svima, da bi i oni koji ne znaju latinski razumeli to. A sta
ja hocu u tom kontekstu da postignem, to je uvek stvar nekog prestiza, kultura je uvek stvar
pokazivanja da mi istovremeno smo u stanju da podelimo detalje nase svakodnevnice, naseg zivota,
na kraju krajeva nase sudbine na ovoj zemlji a to sto nudimo nosi pecat moje izuzetnosti, moje
posebnosti, pa sad da li ce to biti moja posebnost u smislu nadarenosti pesnicke ili da li ce to biti
moja posebnost sto sam bogat pa ja to mogu da priustim. Kultura sada postaje neka vrsta zastitnog
znaka odredjenog ambijenta, odnosno upravo tog dvora. Po cemu cu ja takodje biti slavan i cuven
nadaleko. To ce biti situacija najpre u Francuskoj, dvor cuvene Eleonore d’Aquitania, majke Ricarda
Lavlje srce, njen dvor je nadaleko cuven, jeste ona bila mocna gospodarica koja je odlucivala o
sudbini Evrope zahvaljujuci svojim udajama i svojim sinovima, ali istovremeno mocna i slavna i zbog
toga sto je okupljala i neke od najvecih pesnika. Isti taj Ricard Lavlje srce ne bi mozda stekao takvu
slavu kroz vekove da ga nisu opevali sto pozitivno sto negativno,jer je i medju pesnicima imao svoje
neprijatelje. Znaci pesnici su bili deo tog kulturnog ambijenta.

Kao i svako pitanje uredjivanje odredjenog drustva i stvaranje imidza, necega cime mogu da se
nametnem drugima kao mocan slavan ili nadaren (pesnik npr) jeste neka vrsta sublimacije zivota koji
nas okruzuje. (sad objasnjava onu fotografiju devojcice iz Afganistana, ta devojcica kad je
fotografisana u stvarnom zivotu ona je zivela sstrasno,u ratu u kom je izgubila sve, ali mi gledamo
fotografiju, jer je fotografija odraz realnosti, mi gledamo fotografiju te jadne devojcice i kazemo kako
je to lepa fotografija, to je sublimacija, mi ne razmisljamo o toj devojcici vec o lepoti fotografije, mi
ne osecamo strahotu njenog zivljenja, mi se divimo fotografiji) u tom smislu zaista svako stvaralastvo
je sublimacija, sto ne znaci da cemo mi u potpunosti da zanemarimo odakle to potice, ali to nije
nikada ona realita cruda, surova realnost u kojoj mi zivimo. Dakle amor kortese, amor, corte, jesu
sublimacija onoga sto je bio zaista stvarni zivot. Ne znaci da su svi oni bili prijatni ljubazni vec su u
svom stvaranju pokusali da prikazu sliku o sebi, sliku o vlastitoj kulturi koja ce se drzati nekakvih
prvenstveno etickih nacela koja se mogu sublimirati u tom pridevu cortese (dvorski)

To znaci da citav taj srednjovekovni sistem tih miles je jedan sistem „gangstera, kauboja“ gde vlada
sila (osvojicu teritoriju ako ubijem sve ljude okolo) , a onda nekako moramo zbog nas samih, posto
nam ne odgovara bas svaki put da se ubijamo a narocito ne odgovara nam cinjenica da mi koji smo se
vec ustolicili stalno moramo da branimo od onih koji dolaze. E u srednjem veku je to zaista postao
mali problem, sta je vladalo u to vreme u tradicionalnim drustvima, vladalo je i to je bio deo jednog
zakona, zakon je govorio da se imanje ne deli (na svu decu) nego se imanje prenosi na najstarijeg sina
( La legge del primo gento) zakon prvorodjenog. A sta cemo sa svima ostalima, pa neko moze da bude
poslat i da zapocne neku crkvenu karijeru, to je druga vrsta karijere koja moze da pruzi dobrobit, a
nije lose ako sam ja neki mocan feudalac da imam brata koji ce postati biskup i onda mi vladamo. Ali
ima jos dece, koji se salju na druge dvorove, gde najpre budu konjusari, pa stitonose i onda dobiju od
gospodara neku vrstu nadoknade jer im se da da upravljaju jednim delom imanja u zamenu za tot
konjanika tot pesadije i naravno daju godisnji danak u smislu zarade i proizvoda tom gospodaru. Ali
oni su svi vezani za jedan dvor, naravno sistem zenidbe i braka je isto tako uslovljen iskljucivo
interesom. Dakle ja se zenim zato sto mi odgovara da uzmem kci tog i tog jer ce mi u miraz doneti to i
to. Ali opet ne mogu svi ni da se ozene, jer nece svaka zena da dodje za onog koji ima jednog konja i
koji je u tudjoj sluzbi, niti ce njen otac da je posalje nekom ko njemu ne moze nista da donese. I dakle
imamo taj nekakav potencijalni sukob, sta ako se svi ti uddruze da poraze gospodara, znaci ja moram
njima da ponudim neki sistem u kom ce se oni prepoznati kao nosioci neceg pozitivnog. Bice
razbojnika i dalje naravno ali cu ih ja stalno uterivati u red jer imam taj sistem. Neki smatraju da je
Prvi Krstaski rat bio nacin da se potvrde ustolicene moci krupnih feudalaca i da se svi oni sitniji sa
kojima se nije znalo sta cemo ukljuce u nesto sto je tako veliko, tako eticki opravdano, idemo svi da
se borimo za oslobodjenje Hristovog groba i onda necemo da se poubijamo medjusobno.

Drugi fenomen jesu viteski turniri, kako ja da drzim sve te ljude koji su spremni da grizu u zivotu, pa
tako sto cu da im organizujem turnir gde ce da iskale svu tu energiju. To su nekadasnji, u anticko
doba gladijatori, u danasnje doba sportisti. E tako ja njima organizujem turnir posle kog su neko
vreme mirni. Pa im onda napravi citav sistem pravila, pa jedno od pravila glasi vitez (cavaliere, vitez je
onaj koji ima konja a to je vec znacilo da je on u nekoj lestvici aristokrata) i on ima zadatak da brani
slabije, a onda se dolazi do zakljucka da su slabiji ustvari zene. Dakle cavaliere apsolutno ima zadatak
da brani zenu. I tu dolazimo do kljucnog problema, jer nisu sve zene bile zene. Zene su bile samo one
koje su bile donne. A danasnja italijanska rec donna nekada se nije odnosila na sve zene jer je
poticala od latinskog domina, sto znaci gospodarica. Dakle donna je jednako gospodarica odnosno
gospa. Sve ostale zene su femmine. Za nas je vazna samo gospa jer je ona dostojna naseg uvazavanja
pa samim tim i naseg zastitnickog odnosa jer je ona gospodarica na dvoru,a samim tim i zena
gospodara. I tu vec se doticemo te neke osnovne postavke tog amor cortese. Dakle cavaliere
odnosno trovatore govori sustinski, peva, o svojoj ljubavi prema gospodarici koju on uvek naziva mi
dons ( u provansalskoj poeziji) , sto bukvalno znaci moj gospodar. To nam govori da mi apsolutno
preplicemo ova dva sistema, drustveno verbalnog i ovog sistema kulture i knjizevne produkcije, to su
dva lica jednog istog fenomena. I zaista kada mi pogledamo elemente te poezije, nacin na koji se taj
cavaliere trovatore odnosi prema donni, to su svi elementi onog odnosa izmedju cavalieria i feudalca
gospodara. Dakle elementi kao npr klecanje, danasnje prosidbe vuku poreklo jos iz ondasnje amor
cortese, societa cortese feudale, jer je to bio momenat kad vazal koji kleci ispred gospodara koji mu
pruza prsten koji ce ovaj poljubiti, a on mu mac stavlja na ramena i onda ga obgrli plastom, sto
simbolise da je vazal njegovo vlasnistvo i njegov sluga. TI elementi su takodje prisutni u ovoj poeziji,
otuda prosidba, jer ce cavaliere sebe prikazivati kao slugu koji kleci pred gospom svojom, prsten
dobija simbol za njegovo sluzenje, i to je kljucan pojam, cavaliere sluzi donnu, on nju voli. A ona mu
daje nesto u vidu tkanine, marame, sto ce znaciti da je ona prihvatila da bude njegova gospa tj
prihvata njegovo sluzenje tj ljubav. Kosa je smatrana djavoljom kreacijom i morala je biti sakrivana
ispod marame, pramen kose se smatrao najerotskijim momentom. Oci su kljucne takodje, i naravno
obrazi jagodice. Tek u provansalskoj poeziji se opisuju grudi, sto u italijanskoj ne postoji apsolutno.

Poenta je dakle preplitanje ta dva sistema, ta dva sistema se jednako prepoznaju (sistem drustva
dvora i sistem poezije) u tom kljucnom elementu a to je DAR. Jer gospodar (-ica) treba da pokaze da
je velikodusna, a on za svoje sluzenje (pesnikovanje tj ljubav) treba da dobije neku vrstu nadoknade.
I taj pojam u ovoj ljubavnoj poeziji moze da dobije najrazlicitije vrednosti, tj da bude ispunjen
najrazlicitijim znacenjima za neke pesnike taj DAR ( il guide donne tako nesto) sam pogled, za neke
pesnike je dar to sto mogu da vide gospu koja ih uopste ne gleda. Dok u provansalskoj poeziji je dar i
konkretno fizicko ostvarenje ljubavi. E ali se tu onda postavlja jos jedno vrlo zanimljivo pitanje, jer
ako smo rekli da je to sistem koji se preplice izmedju odnosa vazala i gospodara, ako smo rekli da je
gospa gospodarica, gospodar ni malo nije srecan sto su gomila pesnika vazala zaljubljeni u njegovu
zenu a narocito nije srecan sto gospodarica obraca paznju na to, i onda se postavlja pitanje da li ta
ljubav de facto moze biti ostvarena. Sta znaci da je ljubav ostvarena, i to je taj neki kljucni paradoks
provansalske lirike, gde pesnici vrlo ccesto pevaju o osecanjima i emocijama kako bi pokazali gospi da
su njihova osecanja iskrena i kako bi joj dokazali da su dostojni njene ljubavi a da pritom u sustini i ne
zele da ta ljubav bude zaista ostvarena (fizicki) jer bi to onda podrilo zapravo sve te postavke emocija
i sluzenja koje su predmet njihove poezije. Jer on stalno da bi se dokazao da je iskren, on mora da
dokazuje koliko njega ne interesuje da dobije telesno zadovoljenje, i tu nastaje paradoks. Dakle
stalno to sluzenje odnosno ljubav dokazuje svoju vrednost time sto odbija da bude ispunjeno ( ja tebe
toliko volim da od tebe ne trazim nista i to je dokaz moje ljubavi ) al ja da bih ti dokazao koliko ti
verno sluzim ja cu se lisiti svega i ja najvecu ljubav dokazujem kako necu cak ni da te pipnem.
Vrhunac njegove ljubavi jeste taj da je on lezao celu noc kraj nje nage u krevetu a da je nije ni
dotakao. Svi oni, i gospodar i gospodrica i pesnik se drze tog nekog sistema etickog, gde pevanje o
tom paradoksalnom sluzenju itekako je dozvoljeno jer je osnovno nacelo da brak ne pociva na ljubavi
vec na vlasnistvu. A dakle ljubav moze da bude jedino izvan braka, posto je brak ekonomsko-politicki
ugovor gde govorimo o odnosima sile i vlasnistva, logicno je da su sve te neke emocije izvan braka
ostvarene. Dakle cavaliere sme da voli gospu ali ne sme ni na koji nacin da ugrozi taj ekonomsko
politicki sistem, on ne sme ni da pomisli da bude njegovo vlasnistvo.

S druge strane imamo tu gospu koja se odjednom nalazi u sredistu drustvenog ambijenta a i u
sredistu poezije. Ona postaje na prvi pogled stvarno protagonista. Ali pazite gospa jos uvek nije
protagonista, to su samo projekcije pesnika. Dakle ona je manje vise sredstvo, nacin da pesnik pokaze
svoju bravuru, pokaze neka svoja razmisljanja o toj kljucnoj temi koja se namece zahvaljujuci toj
kulturi a to je ta tema ljubavi. Jer ta kultura je sistem ljubavi (razradjen sistem u svim oblicima
stvaralastva) zapravo ukljucuje jednu filozofsku postavku starog Rima, Ciceronova postavka govorila
je upravo o tim razlicitim prirodama ljubavi od kojih je najvise I najuzvisenija ljubav koja je
prijateljstvo jer je to jedina bezinteresna ljubav, sve druge ljubavi imaju nekakav interes. E upravo ta
Ciceronova postavka bezinteresne ljubavi ugradjuje se u ovaj sistem dvorske ljubavi koji naravno vise
ne oslikava odnos prijateljstva (podrazumeva se ravnopravan odnos, ne moze vazal biti prijatelj sa
gospodarem) dakle taj sistem je ubacen u taj neravnopravan odnos I postao zapravo ljubav koja
pociva na sluzenju I na dokazivanju tog bezinteresnog sluzenja, sa tim kljucnim problemom (ne cuje
se sta kaze  )

Pre nego sto vidimo u cemu je jos znacaj te poezije, u smislu formi, oblika I tema, pomenimo samo da
je jedno od kljucnih srednjovekovnih dela za razumevanje, onda a I sada, te dvorske ljubavi je jedan
Traktat koji je nastao najverovatnije krajem 12 I prvih decenija 13og veka, jer je u to doba sasvim
izvesno autor tog Traktata bio na dvoru Eleonore I posle njene cerke Marije od Sampanja, a taj
Traktat se zove De amore ( o ljubavi ) a autor je poznat samo kao Andrea Cappellano (bio je
svestenik, klerik) ili Saplen. On je ovo napisao na latinskom. Taj traktat De amore je jako brzo stavljen
na indeks zabranjenih knjiga, jer crkvena zvanicna kultura I crkvene institucije nisu bile bas srecne sto
se toliko prica o ovoj ljubavi I da ona nosi ovaj paradoks I sve to je bila neka laicka dimenzija zivota.
(nemam pojma sta je htela da kaze al iskucala sam kako je rekla) Jako brzo stavljen na listu
zabranjenih knjiga, vec 1227 godine, ali je itekako nastavio da kruzi celom Evropom, I tada vidimo
koliko je ustvari postojalo prebacivanja sa latinskog na razne pucke jezike. Tim rukopisima su
izigravali sistem zabrana koje je crkva nametnula, tako sto su menjali naziv I onda je jedno od
najpoznatijih izdanja rukopisa koje je kruzilo kroz Italiju nosilo naziv Il libro di gualtieri. Jer je to ime
na franc Gotje, zapravo ime mladica kome se Cappellano obraca u svom traktatu kako bi mu objasnio
sta je to ljubav I kako bi ga naucio kako se drzi I ponasa ta ljubav. I u tom traktatu je sadrzano sve ovo
o cemu smo mi sad govorili, sto ce reci da su vec onda I to jako rano ta neka pravila bila zaista
prepoznata kao sistem pravila po kojima se mi protagonisti dvorske kulture drzimo. Drzeci se tog
traktata pomenimo samo neke osnovne cinjenice.
Traktat se otvara samom definicijom ( zapamtite da ce ta potreba da se definise ljubav ostati
konstanta svekolikog pesnickog stvaralastva) amore est amor… dakle ljubav biva odmah definisana
kao strast koja se bez nase odluke I volje zacinje u umu I hrani se nekontrolisanim posmatranjem I
zamisljanjem voljenog lika. To je strast koja nema nikakve racionalne veze sa nekom odlukom, to nije
odluka nego je nesto sto se kosi I izmice logici I promisljanju. Kljucno je culo vida ( gledanje, oci) I
onda upijanje tog lika koje onda mi neprestano zamisljamo u glavi. Ljubav je definisana kao nesto sto
nema veze sa komunikacijom, sa pricanjem, mi ne znamo (kad vidimo nekoga) da li je on kod kuce
simpatican ili odvratan, mi nista ne znamo I zbog toga je to strast. Mi samo znamo da smo je videli I
da je taj lik I slika koja je usla u nas um nesto sto neprestano rasplamsava u nama. Kako se dogadja
taj trenutak ? kljuc je OKO, odnosno pogled I to je sad ostatak nekog neoplatonizma (nije vazno) OCI
SU vrata, jer kroz oci izlaze I ulaze strelice, I onda kad smo videli tog nekog u koga smo se zaljubili iz
njegovih ociju krecu strelice a kroz nase oci te strelice ulaze I direktno se zabadaju u srce. I to je
pocetak ljubavi. Sta sad raditi kad nas je potpuno obuzela strast. Tu sad moramo da unesemo neki
sistem pravila, kako se onda ponasati, to je predmet njegovog traktata. I onda on pokusava kao svaki
uceni srednjovekovni pisac da iznese sve moguce elemente (sta se desi kada se nesto desi bla bla). Na
prvom mestu, vazno je ko je ta osoba, ako ta osoba ne pripada dvorskoj kulturi, po svom drustvenom
stadijumu, onda apsolutno nije premet nase price o ljubavi, I on eksplicitno kaze da je ok da ako se
nekom vitezu ushte da ima odnos sa seljancicom pored puta to je ok I to nije ni silovanje ni ljubav, jer
taj fizicki cin je ustvari zivotinjski nagon I nema veze sa nasom pricom o ljubavi. E ali dakle kad god je
rec o gospi nekoj koja je deo sistema I tu se drasticno menjaju stvari. On kaze, moj Gotje sad moras
da pazis kako se ponasas. Najpre moramo da vidimo da li je ta gospa viseg staleza od tebe, da li je
istog ili je nizeg staleza. Ne savetujem ti da bude nizeg staleza jer ti onda tu nikad neces biti siguran
ako ti ona posle sluzenja uzvrati ljubav, da li je to uradila zbog ljubavi ili u nadi da ces je ti pomoci na
toj drustvenoj lestvici. Najbolje ti je, kaze Cappellano, da se ti odlucis za ljubav prema gospi viseg
staleza od tebe jer mozes da budes potpuno nacisto, jer ona nema nikakav interes da ti pokaze da te
voli jer si ti nizi od nje a tvoje sluzenje ce onda zaista biti pravo sluzenje gospi. S druge strane on isto
tako gospama ne savetuje da se zaljubljuju u one koji su viseg staleza jer uvek mogu biti optuzene da
u tom odnosu uvek postoji nekakav interes. A onda kad smo vec utvrdili koja gospa treba da bude
predmet njegove zaljubljenosti onda cemo I da definisemo na koji nacin ce on da sluzi toj gospi, tako
sto ce on uvek prolaziti ispod njenih prozora. Tako sto ce joj na sve nacine pokazivati, sta god on
radio, da je zapravo ona ta koja je inspiracija I svrha tog njegovog rada, pa onda do nosenja nekakvog
emblema ( to znaci da je gospa dozvolila da on javno pokaze taj emblem) I to je jos jedan od
elemenata koji ce postojati u poeziji, da mi gospu u koju smo zaljubljeni nikada ne nazivamo njenim
imenom tj ne otkrivamo njen identitet, vec ga krijemo pod nekim nadimcima (senhal). Vec kad
kazemo mi dons to je neka vrsta senala, jer ne kazemo moja gospo vec moj gospodaru. Ali imamo jos
I zanimljivije npr buon vicino (dobri sused) ali ustvari gospa. To nam je vazan element jer ce citava
italijanska lirika biti obelezena tim senalom, npr Beatrice je jedan senal, ona je ona koja donosi
blazenstvo, Laura za Petrarku je povetarac, logor… A onda nastavlja Cappellano I kaze da u svakom
slucaju ta ljubav mora da se krije, ona mora da bude apsolutno skrivena od svih drugih kojih se ona
ne tice jer postoje tzv zavidljivci, zli jezici, koji su spremni da izvrgnu ruglu onoga ko voli. To su
takozvani lauzingeri (ogovaraci, zli jezici) jer su oni pogubni po ljubav, zato sto mogu da unesu razdor
I nesporazume izmedju pesnika I gospe, jer pesnik (trovarore, vitez) moze u ocima gospe da ispadne
los iako nije pocinio nista ruzno zahvaljujuci tim zavidljivcima. Zbog toga ljubav mora da se skriva, ona
nikad ne sme da bude javna. Pominjemo ovo sve iz ovog traktata jer ce sve ovo postati motivi, jer ce
u italianskoj poeziji postojati pesme koje ce biti posvecene tom motivu ogovaranja I pesnika koji se
pravda da on zaista nista nije uradio.

Nakon tih osnovnih nekakvih pravila Cappellano uvodi taj drugi deo svog traktata gde on daje tu
neku osnovu koja ce biti prisutna u drugim delima, I ta dela ce biti jako popularna ( videcemo kod
Bokaca) a to su tzv ljubavni slucajevi odnosno to se jos zvalo questioni l'amore npr. Kaze on imamo
situaciju gde vitez zaljubljen u gospu odlazi u Krstaski rat (sto je tad bila jako popularna tema) I nema
ga da se vrati a pritom gospa nije dobila nikakav glas, ni da li je ziv ni da li je mrtva, I mi postavljamo
pitanje sta je to u redu,tj koliki je taj period koji prilici gospi da ga ceka da se ne zaljubi u drugog,
moze biti dve tri godine, I to treba na neki nacin urediti, da se zna sta je po pravilu. Izmedju ostalog
uvek postoji neko ko je izabran svojim autoritetom da odgovori I donese presudu a kako je izabran,
sta mu to daje autoritet, daje mu onaj kulturni prestiz. U ondasnjem drustvu takve odgovore daje
Marija od Sampanje (cerka Eleonore) jer ona ima taj prestiz, na njenom dvoru pevaju svi ti
najpoznatiji pesnici. Pa onda npr drugo ljubavno pitanje, vitez se zaljubio u zenu obicnog trgovca u
gradu, kako on da bude siguran da li I na koje probe on nju da stavi da bi bio siguran da li je to prava
ljubav, I da li uopste iskusenja u tom sistemu ima uopste smisla. I tada se daje veoma konzervativan
odgovor a to je da treba odmah odustati jer je to neko ko ne pripada ovom sistemu dvorske ljubavi.

Sad cemo samo pomenuti da postoje dva osnovna usmerenja kad je ljubav u pitanju u okviru ovog
konteksta dvorske ljubavi, a to su takozvana fin amor ( uzvisena ljubav koja pociva na onom
paradoksu, pokazacu ti da te najvise volim tako sto cu ti najvise sluziti tako sto apsolutno ne zelim da
dobijem nista od tebe) gde mi u sustini nadvladavamo ono sto je problematicno u celoj ljubavi a to su
strasti I nagoni I postoji I ona druga dimenzija ( za razliku od one erotsko senzualne) a to je fol amor
(to je bezumna ljubav, ona koja se ne drzi pravila) I ona je narocito bila prisutna u delima velikih
autora koji su opet bili vezani za dvor Eleonore I Marije, a ostavili su nam dela koja su narativnog tipa
ali se drze istog sistema dvorske ljubavi kao I lirika koja je tipicna za provansalsku poeziju. To su dela
koja govore o Tristanu I Izoldi I dela koja govore o legendi o kralju Arturu I vitezima okruglog stola.
Imamo dva kljucna dela o Tristanu (romanso di Perul I romanso di Tomas) a kljucni autor sage o kralju
Arturu I vitezima okruglog stola, Kretjen de Troa (Chrieten de Troyes) on nije nesto poznat autor,
zvao se Kretjen, od cega potice kreten sto je u to vreme znacilo da je hriscanin, I o njemu znamo
samo da je hriscanin iz mesta Troa I da je radio na dvoru Eleonore. On je pisao romance, to su duga
dela na romanskim jezicima, u lassama (tipicni stih). Arturova zena, gospodarica, u koju se zaljubljuje
Lanselot, koji je vitez jedan od vitezova okruglog stola, I njihova ljubav je na kraju ostvarena, on je
dokazao koliko je voli, on sam seda na kola (kojima su najgori zatvorenici, lopovi itd vozeni kroz grad
da bi ih ljudi pre njihove presude mogli da pljuju gadjaju itd) I biva sproveden kroz citav grad, I on ni
jednog trenutka nece da se pobuni, jer hoce da joj se dokaze da je stvarno voli, I Lanselot I Zenevijeva
zaista ostvaruju svoju ljubav. To ostvarenje ljubavi nalazi se u korenu propadanja Arturovog carstva I
ista ta prica vazi za Tristana I Izoldu. Tristan je sestric (sin kraljeve sestre) kralja Marka, on ga salje u
Britaniju da isprosi njegovu buducu zenu Izoldu, ona krece iz Britanije I u jednom trenutku njena
sluskinja je ponela za svaki slucaj napitak carobni da da Izoldi I Marku da oni budu srecno zaljubljeni.
Brodic stoji, oni su zedni, I Tristan I Izolda popiju taj napitak I zaljube se I tu nastaje problem jer
Tristan hoce da ostane veran svom gospodaru I istovremeno ujaku, a I Izolda bi da ostane verna ali ne
mogu da se odupru ljubavi, odnosno priznaju jedno drugom da se vole, on bezi sa dvora da ne bi pao
u iskusenje, a onda ona krece za njim jer ne moze da izdrzi I onda se oni nalaze u toj nekoj sumi I to
je sada pokazatelj njihove najvise ljubavi. Tristan njoj pokazuje najvisu dozu ljubavi tako sto oni lezu
na tu neku postelju od lisca, ali on stavlja mac izmedju nje I njega I on nju ne dotice. Naravno
otkriveni su, niko im ne veruje da se nisu pipnuli a oni ne mogu da poreknu da se vole I to se zavrsava
tragicno kao I obicno. Tristan ce na kraju da pogine. I to su primeri te fol amor, gde smo mi zapravo
dozvolili da se ljubav pokaze u svim svojim oblicima, pa I u ovoj strasti koja ce nadvladati pravila,
norme odnosno razum.

DEVETO

Lirika/Poezija I njen provansalski deo

La lingua d’oc ona odredjuje dok I hod pocetaka italijanske knjizevnosti kada je poezija tj kada je u
pitanju stvaralastvo koje nije iskljucivo odredjeno religioznim kontekstom. Rekli smo da je u toj
knjizevnosti glavna odrednica – tema ljubavi- medjutim, to smo I objasnili sta je l’amor cortese. Videli
smo da je tu preplitanje drustvenog, socijalnog I eticko-moralnog I te projekcije koje zelimo da damo
o samima sebi , apsolutno kljucno u odnosu izmedju pesnika I gospe koji oslikava u potpunosti odnos
izmedju vazala I gospodara.
A sada cemo se pozabaviti onim sto je usko vezano za samu tu poeziju, a to su jos neke teme,
neke metricke forme I neki od stalnih motiva.
Kada su teme u pitanju provansijska knjizevnost nije iskljucivo odredjena ljubavnom tematikom.
Imacemo I eticko-moralnu poeziju koja ce govoriti o nekim problemima eticko moralnog tipa koji
naravno se uvek razresavaju u toj nekoj religioznoj sferi. Bice pesnika koji ce npr. u potpunosti
osudjivati pesnistvo koje je vezano za l’amor cortese I za gospu , jer ce smatrati da je to apsolutno
gubljenje vremena, usmeravanje licnih osecanja I bavljenje necim sto je prolazno, ovozemaljsko I
bezvredno I pozivace pesnike da se bave ozbiljnim temama I vaznim temama ljudske egzistencije a to
su dobrota (la retitudine), ispravnost… sve sto nas na neki nacin priblizava tom nekom vecitom,
zagrobnom zivotu koji se odredjuje zivotom na zemlji. Izmedju ostalog to jeste jedna od tema koja
odredjuje uopste stvartalastvo provansalskih pesnika I stvaralastvo pesnika uopste jer je u to
pesnistvo bila ucitana unapred utvrdjena, parabola – razvoji put pesnika. To ce reci da je pesnik pisao
I bavio se gospom I ljubavlju dok je mlad – giovane. Onog trenutka kad predje u kategoriju senetsa –
starog zrelog, on bi vec trebalo da apsolutno odbaci tu ljubavnu tematiku – nezrelu koja se da
razumeti ako je vezana za taj mladalacki period , ali ne ako nastavimo da se bavimo I u nekom zrelom
dobu kada se okrecemo ozbiljnim temama moralno etickim temama. Neretko ce I sami pesnici (
potvrdjeno u delima njima posvecenim) uistinu u jednom periodu svog zivota, u nekom svom zrelom
dobu , birali drugaciju karijeru odnosno odlucivali se da ili zapocnu odnosno da se zarede I da pocnu
da zive u nekom samostalnom manastiru da budu clanovi nekog reda, ili da se aktiviraju ako su bili
klerici , da se aktiviraju u toj svojoj radnji. I samim odabirom zivota oni iscrtavaju tu liniju prelazenja
sa takozvanih neozbiljnih na ozbiljne teme. To je ponovno preslikavanje jednog feudalno drustveno
uzusa – odnosa prema tome ko je mlad I ko je star.

Juvenes su bili svi oni koji su sluzili nekom gospodaru, sticali neophodna znanja, trudili se da
ostvare neku svoju zasebnu zivotnu pricu koja bi kulminirala ukoliko bi uspevali u svemu tome –
zenidbom. To je bio statusni element koji oznacava iz stanja juvenusa u stanje seneksa, jer je zenidba
bila contrato- ugovor. Tim ugovorom se nesto definisalo, moralo se voditi racuna o nekom manjem ili
vecem imanju , o manjem ili vecem opremanju manje ili vece vojske. Na tome je pocivao feudalni
sistem. To nema nikakve veze sa samim godinama. Vrlo cesto se dogadjalo da neko ko prosto nije u
stanju da se izbori za neki svoj nezavisan status, ostane na necijem dvoru I do neke relativne starosti.
On npr ima 50 godina ali je juvenes jer nije imao priliku da se ozeni. Ili ce neko ko uspe da ostvari
drustveni skok, pa ce sa 26 godina postati seneks jer ce se ozeniti. To su samo dva stanja u
drustvenom sistemu. To je neka idelana parabola pesnika da dok je mlad on se bavi ljubavnom
poezijom pa onda doseze vrhunac zrelosti I okrece se nekim ozbilnim temam – eticko-moralnim
temama. Jedan od predstavnika te struje u provansalskoj poeziji , koji se bavio iskljucivo eticko-
moralnim temama I bavio se upravo tim temama da se na neki nacin osamostalio I da bi osudio neke
koji se bave ljubavnim pesmama , jeste pesnik Marca Bruno.

Druga bitna sredina u okviru provansalske poezije jeste politicka poezija (ono sto bismo
danas nazivali angazovanom poezijom) . Ti pesnici posto su def birali strane, bili sitni ili krupniji
feudalci , nalazili se na necijem dvoru a taj dvor je podrzavao ovog ili onog krupnog feudalca – kralja ,
tosu bile godine kada se apsolutno odlucivalo sta ce biti sudbina Francuskoj I Engleskom kraljevstu.
Plantageniti su apsolutni protagonisti I I oni pokusavaju da utvrde svoj primat I u Francuskoj I u
Engleskoj. Dakle, u toj situaciji I sami pesnici zauzimaju strane I uopste se ne libe da u svojim
pesmama govore o tim politickim opcijama s tim sto smo u sr veku I te politicke opcije su uvek na
neki nacin izjednacene sa ratnim opcijama – sukobi izmedju razlicitih stranaka I razlicitih
opredeljenja. To postaje predmet pesnistva. Kroz pesmu mi recimo kudimo pretedenta ili hvalimo
nekoga, opisujemo neku bitku, pesnik daje svoj sud o onome sto on misli da je ispravno za koga se
treba boriti, sta je tu ispravno I tako dalje… Neki pesnici I defakto u stvarnom zivotu I vrlo aktivno
ucestuvju u tim sukobima te je njihova poezija zapravo I izraz njihovog zivota.
Jednako to su I godine organizacije pa potom I sprovodjenja Prvog krstaskog rata. To je kraj
11 I 12 vek. Prvi krstaski rat traje dugo. U tom se kontekstu razvija jos jedna tematska celina koja se
zove PLANH – pjanto tj plac odnosno pesnik npr zali sto vec godinama ne moze da vidi svoju gospu jer
je otisao da se bori u krstaskom ratu I ne moze da se vrati ili pak gospa place I tuzi sto ne zna sta se
dogadja sa njenim voljenim ili je pak umro u ratu. Kontekst koji ce iznedriti I doneti kljuc italijanske
poezije a to je il motivo della lontananza – motiv neke udaljenosti I nemogucnost vidjanja. To je
kljucno jer se ljubav hrani neposrednim gledanjem, vidjanjem tela izgleda I onda u tom smislu ta
nemogucnost vidjanja udara na same temelje I podriva samu ljubav.
Kada su forme u pitanju I tu je od kljucnog znacaja uloga provansalskih pesnika jer ce oni
biti ti koji smisaljaju osnovne forme koje ce predstavljati osnov nekakvog pesnickog I lirskog sistema
uopste, ne samo Italijanske.
Na prvom mestu tu je forma BALATE koju smo formirali , a onda kljucna forma jeste
CANSO koju mi prevodimo kao kancona I koja jeste kasnije u ital. knjizevnosti kancona ali ako
govorimo o tom dobu najbolje je da se uoptrebljava temin canso jer postoje neke male razlike
izmedju nje I kancone koje ce se javiti na kraju.

Kako je ustrojena ta cansona ?

Canso se sastoji od strofa koja se naziva COBLA I taj br. strofa nije tacno odredjen odnosno canso
moze da iuma razlicit br. strofa ali je uvek odredjena shema rimovanja u coblama- strofama koja
mora da se postuje iz strofe u strofu iz coble u coblu. Evropska lirika nastaje kao lirika najpre koja
prati dva rigidna sistema. Jedan je sistem tema I motiva I drugi rigidni sistem je metricki sistem. Za
pesnistvo je povrh svega bila potrebna vestina I znanje I poznavanje oba ova sistema a tek onaj ko je
imao talenat bi mogao da se izdigne I da postane slavni pesnik ali je preduslov da I taj slavni pesnik –
genije mora da postuje ta dva sistema. I to odredjuje celokupnu evropsu knjizevnost , a narocito
italijansku. Dakle to je uvek I najpre VESTINA-ZNANJE. Ja prvo moram da znam I da poznajem , da
iscitam sve sto su dr radili da bih mogao da iznadjem vlastiti glas svemu tome. Ne treba ovoj poeziji
prilaziti kao poeziji 21.veka. Ne trazimo apriori pesnicko ja – lio poetico nesto po cemu ce se on
apslutno razlikovati od drugih , nego mi cenimo srednjovekovnu poeziju najpre po tome koliko pesnik
postuje zadata pravila , a onda koliko u okviru tih zadatih pravila uspeva da pronadje mali prostor I za
njegovu licnost, za ono sto bas on ima da kaze. Ta struktura canso je podrazumevala I jos jedan
element , a to je zavrsetak KRAJ. To je kad mora da se publci stavi do znanja kad je kraj , oni daju njoj
na znanje tako sto na kraju cansone kazu da je kraj tim obaveznim delom koji se zove TORNATA. Ta
tornada je kraca od coble-strofe.
TORNATA se sastoji od 4 stiha koja ponavljaju rimu iz poslednja 4 stiha poslednje coble I time
smo dali do znanja da je kraj canso, pa je onda publika mogla da tapse. Ta canso nema narativnu
strukturu (provansalska canso). To znaci da se smisao ili mozda misao , obradjuju od stance do stance
od koble do koble. Strofa je vec zaokruzena celina kada je neki motiv u pitanju. Provansalci smislajju
neke druge metricko tehnicke elemente koji ce da povezuju koble I strofe a koji ce istovremeno da
ukazuju na njihovu vestinu. Na primer jedan od tih elemenata metrickih povezivanja jeste poznat
pod nazivom Coblas capfinidas. To znaci da mi u prvom stihu naredne coble-strofe ponavljamo reci iz
poslednjeg stiha prethodne coble odnosno prethodne strofe I na taj nacin smo ih povezali. Prestiz
pesnika lezi I u odabiru neuobicajenih rima, sto ce reci postaje onda jako vazno koje reci postavljamo
na kraj stiha I kako ih rimujemo. To mnogo utice na celokupnu sliku I smisao a on se nekako na isti
nacin poistovecuje sa zvucanjem , sto ce reci jezicka forma u smislu fonetike postaje jednako nosilac
smisla kao I semanticki slog – znacenje reci. To je isto jedna od tekovina provansalske poezije. Ta
vestina trazenja neobicnih neuobicajenih rima kojima cu ja da iznenadim publiku. Ako sam dovoljno
vest I pronadjem neuobicajenu rimu oni ce videti da je nesto novo. Ja treba da joj privucem paznju I
iznenadim je. Zvucnost, rima, retmika – tako iznenadjujemo publiku. Onda se pojavi jedan autor koji
upravo iz tih razloga kako bi iznenadio osmisli jednu osobenu formu canso koja ce postati posebna
metricka forma a to je la sestina lirica. Tvorac je kako ga Dnate naziva il miglior fabbro della lingua
materna, namerno ga zove Fbbro jer je kovac. On stvara nesto. ON nesto zna. Za Dantea je upravo
kovac provansalskog maternjeg jezika upravo Arnaut Daniel o cijem zivotu ne znamo mnogo. On je
jedno vreme bio na dvoru I tamo je stvarao, nakon toga se gube podaci o njemu al su ostale neke
pesme medju kojima je I naravno I on kao tvorac te sestine lirice. Osobenost je u tome da se bazira
na tome da rimu zameni recju rimom I njegove coble imaju 6 stihova od kojih se svaki od prvog do
sestog zavrsava jednom recju koja se uopste ne rimuje , vec mi rimu osecamo na nivou celine , jer
sledeca kobla koja isto tako ima sest stihova mora da ponovi u svakom stihu iste poslednje reci iz
prve coble u odredjenoj shemi ponavljanja.
primer jedan ( autor: Arnaut Daniel)

Cvrsto ubedjenje , cvrsta zelja koja mi je usla u srce

Ne moze da izgrebe, ne moze da ocisti ni kljun ni nokte
nekog zlobnika, lajavca (to je inace stalni motiv- lajavac,zlobnik)
koji gubi svoju dusu ogovarajuci
niti ja mogu da ga prebijem nekom granom niti nekim stapom
barem cu krisom I bez ikakvog strica (zio- senal je ovde u pitanju)
ja cu uzivati u mojoj radosti ( ta rec koju koristi za radost koristi se za ljubav)
u odaji ili u vrtu.
(to je bila prva cobla)

on ce I bez gospe uzivati u ljubavi u svojoj odaji , sam sa sobom ili u vrtu( na to se misli u strofi. On
vidimo uvodi I temu nokta u poeziju, batinu I nema nigde rime)

Prvi stih druge coble ponavlja rec kojom se zavrsava poslednji stih pretkodne coble I to predstavlja
jednu varijacuju .

Kada se ja prisetim svoje odaje

(ponavlja poslednju rec iz prvog stiha)
treci stih ponavlja drugi pa cetvrti ponavlja treci pa peti cetvrti pa poslednji ponavlja poslenji. Sve se
dogadja kao u ogledalu. Pa onda sledeca cobla isto to radi u odnosu na prethodnu a mi stalno
ponavljamo reci Iz prethodnog stiha I pri tome moramo da kazemo nesto drugo a ne samo da
ponavljamo stalno iste stvari koje smo rekli. Apsolutno savrsenstvo forme . Ovim se mogao baviti
samo najuceniji pesnik onoga doba. Armanut Daniel nam je primer za nesto sto ce ponovo naslediti
italijanska poezija.

On govori o svojoj muci, patnji svom prozivljavanju, takav nacin koji od nas zahteva da mi prodremo
dublje od samog povrsinskog znacenja motiva, vec sami provansalci nazivamo trobar clu od onog
trobar sto je glagol kojim se opisuje pesnistvo – traganje za recima , a clu znaci chiuso – zatvoreno.
Ono sto znamo u 20. veku kao hermeticna poezija . Hermeticna poezija ne zato sto pesnik
upotrebljava reci koje mi ne poznajemo vec zato sto ce najbanalnijoj reci biti dodeljen neki smisao
koji mi ne ocekujemo koji moramo da trazimo I iscitavamo iz same celine pesme. Nesto sto se krije
iza prvog znacenja.
Trobar leu je drugi nacin . Leu – lagan odnosno pesnikovanje , poezija koje znaci derektno to sto
govore. Mi ne moramo da mnogo trazimo I rekonstruisemo nego nam se znacenje nudi na osnovu
onoga sto smo vec procitali.
Jos jedan oblik koji menja samo svoju formu a isto nam je jako vazan , koji uvode provansalci
jeste oblik koji se zove za razlicite vrste polemika a to su sirventesi. Gde opet mogu da budu razlicite
teme prisutne : moral , rat , politika ali se koriste I za ismevanje protivnika, za ismevanje dr pesnika
pa postaje kao neka vrsta rasprave u stihu.
Usmislu nekih konkretnih motiva , videli smo da on pominje u onoj pesmi koju smo procitali –
camera kao odaja koja se indentifikuje sa osamljenoscu I prozivljavanju ljubavlju u osami I to ce se
provlaciti od Dantea do Petrarke a giardino postaje jednako motiv sveprisutan I sinonim za ljubav. To
je lopus amuelus – prijatno lepo mesto koje se automatski cim je uvedeno , vezuje za ljubav. Alba-
koja postaje zanr u provansalskoj knjizevnosti sto znaci “jutro, zora, ponovno radjanje I budjenje
nakon noci koja predstavlja mucenje , sumnju , zal “ to je zora koja uspeva da odagna sve te muke iz
prethodne noci I mi se sada ponovno radujemo ljubavi susretu , ispunjenju. Prolece – je apsolutno
doba izjednaceno sa zaljubljivanjem ( svi se zaljubljuju u prolece a ako cemo da preciziramo I mesec,
to je maj) . Neke vrste zivotinja, ptice… Jedna od omiljenih zanrova u sr veku su breviari, to su
enciklopedija u sr veku al to nije prava nauka. Enciklopedija ce se pojaviti negde 6 vekova nakon toga.
Dakle enciklopedija I recnici gde imamo razne vrste zivotinja I njihova znacenja. Svaka zivotinja nesto
znaci. Najrazlicitija verovanja. Jedna od omiljenih zivotinja iz tih breviarija jeste dazdevnjak-guster. .
Za njega se verovalo da moze da prezivi vatru, kao neka vrsta feniksa. Da se obnovi, regenerise. A to
postaje za poeziju fantastican motiv. Za ljubavnog pesnika je to odlicno jer je on stalno u vatri , a to je
strast, ljubav plamen, a ziv je nije mrtav . Zahvaljujuci toj strasti I plamenu , njegova ljubav je sve jaca
I jaca. On je sve zivlji I zivlji. Eto nama dazdevnjaka kao apsolutnog motiva I simbola. Tako na primer
imamo I neko cvece I drvece. Rekli smo za giglio da ce biti omiljeni opis zbog bele puti ili bianco spino
– koji u srp verziji postaje jedan obican banalni glok( ne zna sta je rekla xD)
Neka imena koja su nam zanimljiva iz te provansalske poezije:
- prvi I najvazniji pesnik provansalske skole, poezije, jeste Vilhelm Guglielmo d’Aquitania ( to je oblast
u Francuskoj).

1 - On je deveti vojvoda od Aqutanie I sedmi grof od Poatjea. On pripada najvisim rangovima

feudalnog drustva. Ziveo je krajem 11 I pocetkom 12. veka njegova je najstarija provansalska poezija
za koju znamo. On je najvisi feudalac koji se bavio poezijom I pesnik ujedno. Obicno su pesnici bili tih
nizih slojeva feudalnog drustva, skromnijeg porekla – klerici. A on je jedan vojvoda odmah ispod
kralja.

2- Njegova poezija koju pise je toliko zrela, uspela, vesta, da su mnogi proucavaoci na osnovu te
poezije iznosili tezu da je sasvim izvesno morala da postoji neka predhodna poezija kako bi na osnovu
te poezije Gulielmo mogao da tako zrelo pise. Nikada nije pronadjena ta poezija tako da je to samo
jedna od hipoteza koja nikada nije dokazana.

3- Za njega je ljubav zaista telesna strast, uzivanje I ostvarenje te strasti I on se nece libiti da o tome
peva pa ce cak o njemu I biti pisano da je vodio raskalasan zivot pa se tu ubacuje ono pitanje sta je
starije : Kokoska ili jaje? Dal su to napisali na osnovu njegove poezije ili je on pisao svoju poeziju na
osnovu svog iskustva, to nikada necemo znati. Neki su pesnici povodom toga I pisali neke pesme
protiv njega , korili ga, pozivali ga na moralnu ispravnost… On je bio protagonista jednog rukavca tako
da ga nazovemo tkzv pastorelle koji jeste jedan tematski zanr koji ce biti prisutan I u ital knjizevnosti.

Sta znace te pastorelle? Gde je pesnik gospodar I srece devojku joka je mnogo nizeg staleza a
to se uvek identifikuje pastiricom. A zasto pastirica?

Zato sto nam je uvek potreban dakle neki pastoralni ambijent, priroda , koja nas poziva na
neko uzivanje. U tom susretu mi se poigravamo sa onim sistemima dvorske ljubavi. Secate se onoga u
tekstu Kapelanovom… oni koji ne pripadaju sistemu dvorske ljubavi , oni ne osecaju I ne znaju sta je
ljubav, oni su zivotinje sto ce reci mi mozemo I da ih napastvujemo I nista se nece desiti. Dakle ta
pastirica po tom odredjenju je bila neko ko je bio izvan tog sistema dvorske knjizevnosti I ona ne bi
trebalo da oseca sta je ljubav. Njoj se na taj naci n priblizava taj pesnik feudalac, gospodar a onda ona
u tom susretu pokazuje da je visprena pametna, ona ima dve opcije. Da ga odbije I da ga ismeje, a
ima I opciju da ona prihvati tu ljubav jer ona zeli da uziva u toj ljubavi. Sto je vrlo moderno, citava
istorija musko-zenskih odnosa se svodi na to da muskarac cuje da li je zena rekla ne ili da. Ako danas
imamo problem da def. sta je to napastvovanje , silovanje a ona kaze “ne” ali je mislila”da” ( u
muskoj misli). Gulielmo se poigrava bas time, on ce se baviti tim tematskim tokom. Pastirica I visoki
gospodin. Pastirica sama odlucuje da li zeli taj neki odnos ili ne.
Jedan od tipicnih pesnika te dvorske ljubavi I te poezije dvorske ljubavi jeste Žofre Ridel. Sledeci
npr Bertrand de Borna gde videcete , on ce biti pomenut I u Danteovom Paklu, kao jedan od onih koji
seje razor. On je bio gospodar koji je ucestvovao aktivno u tom sukobu za presto I opredelio se
izmedju dva pretendenta za Erica Giovanni (Henrika Mladog) naravno iz nekih svojih vlastitih
interesa, imao je svoj dvor I mislio je da ce na taj nacin biti zasticena neka vrsta njegove autonomije
itd… ali se opredeljuje… I pise poeziju koja je uperena protiv a ucestvuje sam u bitkama I borbma I
onog trenutka kada Enricov otac, a to je Ricard Lavlje srce, bude pozvao u svoju vojsku sinova da
poloze oruzije I da se pomire once biti jedan od onih koji ce nagovoriti Henriha tj Enrica Mladjeg, da
ne prihvati to primirje I da nastavi da se bori za presto I izgubice zivot . Zbog toga ga Dante stavlja u
“Pakao” jer smatra da je kriv. Naravno bilo je , I mi imamo na Apeninskom poluostrvu pesnike koji su
provansalski pesnici jer su oni pesnici koji pisu na provansalskom ili eventualno na severo-
francuskom ali se drze svih nacela provansalske poezije. Recimo jedan od njih koje ce opet pominjati
Dante je, Čigala (cigala – cvrcak) iz Djenove.
Jedan koji ce biti na neki nacin popularan jeste Sordelo iz Mantove . I imamo pesnistvo
Bartolomea Zorzia koji je bio Venecijanac. Mahom je to sve sever Italije , koja je bila po tim kulturnim
I tim knjizevnim pesnickim uticajem iz Francuske. Sever Italije I tog utvrdjivanja korpusa ite nekakve
naracije provansalske kult. Koja se desila mahom u toj severnoj Italiji a zahvaljujuci jednom
osobenom zanru. To se javlja pred sam kraj provansalske pesnicke skole . To su vec tridesete I
cetrdesete godine 12.veka da bi procvala ta knjizevnost I taj zanr krajem 12. veka kada je prov.skola
bila na svom izdisaju iako jos nije bila prestala iako je bio Krstaski rat protiv Albizana. A koji je to zanr?
To su takozvane vidas I razus koji su isli zajedno. Vidas od vida tj vita- zivoti ,a razo od razo ragione-
objasnjenje. Sta se to nudilo? Nudili su se zivoti odredjenih pesnika, danas bismo to rekli biografije, a
te biografije su nosile I ono sto su zbirke kanconjeri tih pesnika, odnosno pesnika do kojih se moglo
doci a onda se za svaku pesmu davalo objasnjenje to je taj razo-objasnjenje kako je pesma kojom
prilikom nastala I sta ona samim tim govori. Neka mozemo slobodno reci narativizacija pesme, mi
ispricamo pricu koja lezi iza stihova. A sta je onda to donelo? To ce biti jedan od modela za Dantea
.To donosi dakle da mi u jednom rukopisu mesamo, prozimaju se proza I poezija. One su medjusobno
zavisne I mi pravimo delo koje mesa te dve forme. Takvadela se u sr veku zovu prozimetrum. Imamo
I prozu I metar a to je stih ili ako hocemo na ital il prosimetro. Taj zivot, biografija , I o sto smo rekli o
pesmama njima apsolutno nije cilj nekakva istoricnost ili prava biograficnost I nikako provera
nekakvih dokumenata. Njih nikako ne mozemo uzimati kao neke istorijske izvore jer na prvom mestu
sve te vidas I razos slede sustinsku parabolu na pocetku. ( svi pesnici koji pevaju o ljubavi da bi onda
dosegli neku vrstu zrelosti I onda se posvetili ozbiljnim temama – svi ti pesnici su dok pevaju o ljubavi
campioni amore oni su apsolutni primeri I dokazi sta to znaci dvorska ljubav)/ Oni se drze svih nacela
I pravila I njihovi zivoti su zanimljivi samo zbog toga sto su zaljubljeni sto su imali gospu. Sve
elemente o njihovom zivotu mi izvlacimo iz njihove poezije. Njihova poezija postaje sustinski izvor za
njihovu biografiju I tu dolazi do apsolutnig preplitanja knjizevnog postojanja – pesnickog JA I
istorijskog JA. Oni imaju pravo da postoje samo zato sto su pesnici I sluze kao primerne price za sve
one koji zele da postanu pesnici. Zahvaljujuci tim vidas sirazos narocito zahvaljujuci kontekstu tih
malih dvorova na severu Italije , mi smo sacuvali jako veliki br pesama koje su nastale u okviru te
provansalske skole I dobili smo nekakav uvid sta je bila rasprostranjenost I sta su bila opsta nacela
koja su bila prihvacena. Cak su I neki anonimni pesnici znali sta je to dvorska ljubav jer se
podrazumevalo da se znaju I prihvate sva ta nacela dvoske ljubavi. Istovremeno zahvaljujuci tim vidas
I razos mi shvatamo da je ta poezija itekako bila prisutna na Apeninskom poluostrvuitekako
negovana I dakle stoga I ne cudi sto ce upravo ta poezija biti od kljuc. Znacaja za prvu ital. pesnicku
skolu , a to je tkv. Sicilijanska pesnicka skola. To je dakle prva poezija na Apeninskom pol. koja je
apsolutno lisena na svom zacetku bilo kakvog nauma didaktickog tipa, poducavanja ili nekakvog
molarizatorskog cilja, religijskog konteksta. To je prva poezija I prva skola koja ce se iskljucivo ( I to je
kljucna razlika su odnosu na provansu) iskljucivo baviti temom ljubavi. Jedno od objasnjenja zasto je
to bas tako , jeste cinjenica da se ova sicilijanska skola I poezija apsolutno indetifikuje sa dvorom
Fridriha II Hohenstaufena. To je dakle njegov dvor u Palermu , dvor koji se krece I pomera ali svakako
njegov I odredjen apsolutno njegovom figurom. On je zeleo da ostvari I utvrdi tu prednost Gibelina na
Apeninskom pol. Odnosno u Italiji. Koji je zeleo da svoju vladavinu definise nekim jasnim granicama
na kojima vlada I da prostor na kojim vlada, kako kazu mnogi istoricari, uredi po pravilima prve
moderne drzave u Evropi. Ion je upravo u tim svojim nastojanjima zeleo isto tako I da ponudi isto
tako jedan model kulture koji ce biti izvesnog prestiza I zbog toga je izmedju ostalog vrata svog dvora
u metaforicnom smislu otvarao raznim intelektualcima, jer je to davalo apsolutni prestiz njegovom
dvoru I istovremeno pokusavao da upravo zahvaljujuci toj kulturi koju je negovao na tom dvoru, sebe
distancira, sebe kao vladara I drzavu koju stvara, sebe distancira od komunalnih zatvorenih kultura
koje su nicale narocito u srednjoj Italiji a narocito da se distancira od kulture onoga doba a to je bila
crkva I papstvo. Otuda I na neki nacin izbor , njegov izbor, da se na njegovom dvoru pise iskljucivo
ljubavna poezija, valja iscitavati u tom kljucu. Pravljenje do tada na jednom Apeninskom poluostrvu
do tada nevidjenog koncepta (nevidjenog u smislu da ga nije bilo) koncepta kulture koja ce se
apsolutno razlikovati od postojecih modela. Sam Fridrih drugi je bio pesnik te svoje skole. Takav
njegov izbor I takvo njegovo ustrojstvo tog izbora istovremeno je oznacilo da ce protagonisti te nove
kulture I nove knjizevnosti I ljubavne poezije , onda ce to znaciti ta njegova odluka, da ce u tom
kulturno knjizevnom zivotu koji on stvara na svom dvoru ucestvovati njegovi dvorjani odnosno
njegovi saradnici. To je odmah odredilo I tu neku prirodu ital. poezije od samih pocetaka. Njegovi
najblizi saradnici nisu bili razni feudalci koji su imali dvorove kao sto smo ti videli u Provansi, a su
podrzavali jednog kralja – pretedenta ili drugog . To su bili njegovi sekretari odnosno njegovi notari
beleznici odnosno po obrazovanju su bili radnici. Ista su oni morali da znaju da bi bili pravnici I
beleznici? Morali su da znaju retoriku I artes dictandi. To je sredina u kojoj nastaje ital. knjizevnosti I
to su prvi protagonisti!
Pravo ,retorika , artes dictandi. Neki od najvecih pesnika te skole su istovremeno u ono doba bili
mnogo poznatiji kao najveci ucitelji (modeli zapisanje po pravilima artes dictandi, za pisanje epistola)
kakav je na primer bio jedan Pier della Vigna ili npr jedan Giacomo da Lentini protonotaro , kako ga
zove I Dante jer su na primer zbirke epistola ovog Pier della Vigne bila neka vrsta udzbenika –
manuale , prirucnika za sve one koji su tek pocinjali da se prof. bave pravnim poslovima , beleznickim
poslovima. Tu dolazimo do jedne od prvih “optuzbi” koji su se izricali na racun sicilijanske skole
narocito u doba romantizma 19 vek I od doba pozitivizma koji nasledjuje te neke stavove ali u dr
perspektivi, da ta skola je zapravo neiskrena I da tu nema pravih emocija. Vrlo je to problematicno ,
jer rekli smo da je to optuzba koja je relativna.
Ali na sta se odnosi ta optuzba? Ona se odnosi na jedan od kljucnih problema. Neiskrena je zbog
toga sto oi to kazu , oni su pevali o nekim gospama I oni su pevali o nekoj ljubavi u kontekstu koji nije
dakle bilo u opste , cak ni u tom smislu kulturnog zivota te interakcije izmedju pesnickoa I gospe. Za
razliku od provanse. Jeste postojala neka gospodarica dvora I jeste ona imala ulogu u poeziji zapravo
onu koju je imao gospodar u dvoru. Ali u kontekstu Fridrihovog dvora mi nemamo, dakle postoji
Fridrih I on se moze ozeniti ali nije to gospodarica dvora, nemamo tog zenskog momenta . A mi
nemamo razudjenost koju imamo u provansi pa da imamo I neke dr dvorove gde ce npr ovaj Pier
della Vigna ici u neko izaslanstvo pa videti neku gospu – nece , nema. Vlast , drzava Fridrihova zeli da
bude centralizovana. I ustvari to jeste tacno , dakle sicilijanska skola koja iskljucivo peva o ljubavi,
peva o ljubavi bez onog konteksta , bez onog drustva koje je bilo tipicno za Provansu. Ta tipicnost
biva odvojena I necemo reci da je ona lazna , ali ona postaje odvojena od bilo kakvog konteksta koji
njoj moze da pruzi kakvu takvu dozu realnosti , I onda sta cemo mi dobiti u toj sic. Poeziji odnosno
sicilijanskoj skoli? Dobicemo pesnike koji ce se najvise u sustini baviti ne toliko odnosom pesnik-
gospa pa pesnik objasnjava svoja oseanja u odnosu na gospu, nego poeziju pesnika koji se bave
odnosom pesnik amor, odnosno pesnik sama ljubav, gde gospa ostaje u drugom planu. Ona mora da
postoji da bi uopste bilo te ljubavi, ali pesnik se vise I mnogo vise usresredjuju na problem ljubavi I
definisanje ljubavi. Na to kako se ona manifestuje, sta su pravila te ljubavi… sve nekako gurajuci
gospu u dr plan. Ona ostaje kanonski lepa, dakle svetle puti, plavih puta, ostaje kanonski njen pogled
koji je apsolutno bitan za nastanak te ljubavi , razmenjujemo one strelice secate se ,ali sve ostalo se
tice onoga sto pesnik prozivljava.
Aha sta je to u meni izazvalo? Sta je to ljubav? Kako ja da se ponasam u toj ljubavi? I to vec od
Sicilijanaca pocinje da odredjuje sic. poeziju. Konstantno promisljanje o sebi samima gde cemo mi na
kraju doci do toga da ce dva najveca pesnika te lirike ljubavne poezije u sr veku ( dva najveca svetska
pesnika) Dante i Petrarka u sustini odluciti da “ubiju” te svoje gospe, one ce umreti u jednom
trenutku I dokazace da one njima nisu potrebne. Da su poezija o ljubavi I pesnicko ja potpuno
izjednaceno , da pesnik peva o ljubavi takvoj da je ljubav jednako poezija I da u stvari pesnik peva o
poeziji. To je ishod ove vec postavke u sic. skoli. Beatrice ce umreti I to u kljucnom delu “Novog
zivota” ce se najaviti njena smrt zato sto ona njemu vise nije potrebna jer ce on sam reci “:’Ja pevam
zbog toga sto volim” , a dal ona mene voli dal je ona mene pozdravila, ne treba mi nista od nje.
Petrarka ce isto tako ubiti Lauru , ona ce umreti od kuge. On ce ceo zivot da pati za njom a ona njemu
nije potrebna jer on peva o sebi odnosno o poeziji. Ljubav nije jednako gospa, ona se poredi kod
sicilijanaca sa andjelom. Ona je andjeoske lepote jer je on bio kao neki ideal savrsene lepote. Postoji
la donna come angelo a onda ona odjendom postaje u “Dolce stil nuovo” la donna angelo. Ona vise
nije lepa kao andjeo , nego je ona andjeo , moze da ide gore, nije nam vise potrebna I mi mozemo da
pevamo samo u sustini o sebi. To jeste neka muska poezija.

U okviru tih nekih formalnih aspekata u sicilijanskoj skoli nesto sto je upisano jeste
usresredjenost na same metricke forme I na sam jezik sto bi opet bilo dokazom posredno, te njihove
neiskrenosti. To nas ne zanima , ali ta usresredjenost na formalni aspekat na metricke forme I na
sam jezik jeste karakteristika sicilijanske skole I nesto sto ce sicilijanska skola u potpunosti proslediti ,
ostaviti u amanet svim potonjim pravcima I naravno najvecim pesnicima kao sto je Dante.

DESETO

...taj pučki taj Volgare koji se koristi na njegovom dvoru za pisanje ove poezije Jeste u naJsirem smislu
nekakav Siciliano, ali to je opet u onoj skali registara nekakav Siciliani Ilustre (Uzviseni Sicilijanski) i on
se ne moze identifikovati ni sa jednom varijantom sicilijasnkog lokalog tipa, nego postaje jezik koji
iskljucivo sluzi za pisanje poezije. On je prociscen od tih lokalnih dimenzija koje su prisutne u govoru,
ali sve to sto obelezava govor u lokalnom smislu biva procisceno na nivou poezije. Jer mi trazimo
najlepsi, najupcetaljiviji izraz koji odgovara i da toj metrickoj formi i narocito datoj temi. Jer je
oslovno nacelo srednjovekovne poetike da tema ima da odgovara jeziku i stilu i obratno. Te ako je
tema nizeg registra onda jezik mora da se spusti i obratno. (tema ljubavi je najvisi registar) U tom
smislu jezicka sicilijanska skola polazi od sistema jezika i od sistema tema i unosi neki sistem samih
metrickih formi. Metricke forme koje koriste u ovoj skoli jesu:

1)KANCONA (koja nasledjuje provansalsu kanso i onda je metricki oblik viseg registra i teme su viseg
registra i jezik je onda najviseg moguceg registra...ona ce imati i narativnu strukturu, ima naznaceni
kraj pesme KONDJEDO/KOMJATO sto znaci oprostiti se/zbogom, odlazenje...sto znaci da pesnik trazi
dozvolu da se oprosti i oprasta sa samom kanconom, formom, a ne sa publikom.)
2)KANCONETA (to je samo oblik kancone, koja ima osobene karakteristike da se o nnjoj govori
zasebno od kancone...to je kraci stih koji oynacava neku relativno niyu dimenyiju u odnosu na
kanconu...onda kanconeta samim tim se i u smislu teem spusta nesto nize jer ce razne ljubavne teme
obradjivati na narativni nacin, nece govoriti o pesnikovim osecanjima, vec odgovara o susretu pesnika
sa naprimer pastiricom...tema ljubavi obradjena u prici, narativna struktura i svakako spustanje u
tematskom smislu)

3)SONET (kljucna metricka forma za celokupnu evropsku knjizevnostu, koja je osmisnjena u

sicilijanskoj skoli i smatra se da je tvorac tog oblika jedan od notara Fridrihovog dvora i najslavniji
pesnik sicilijanske skole Giacomo da Lentini...sonet se sastoji iz 2 katrena i 2 terceta, po normi stih je
uvek ovakav, ne sme da bude kraci i ta 2 katrena i 2 tecine se osecaju kao dve celine...shema
rimovanja je podeljena posebno za tercine i za katrene...i mogu biti razliciti...ukrstena, obgrljena
...sonet moze da posluzi za razlicite teme, ali najcesce su teme o definiciji same ljubavi, sta je ljubav,
sta se oseca kada smo zaljubljeni itd...)

4) Iako smo rekli da sicilijanska skola izbegava angazovane teme, ne postoje politicke teme, to je
iskljucivo ljubavna poezija, u svakom slucaju sicilijanska skola pokusava da onaj oblik iz porvansalske
skole da prenese i tu vrstu nekog dijaloga, sukoba, razmene misljenja oko nekih pitanja, koje su u
sicilijanskoj skoli uvek pitanja ljubavi...Sicilijansci uvode TENCONU. Jeste ponovno provansalsko
nasledje, ali se potpuno menja forma i tematika. Tencona je rasprava ali e posmatra kao jedna celina.
To je rasprava u sonetima. Dakle sonet preuzima funkciju replike u raspavi. Jedan pesnik upucuje
pitanje drugom u formi soneta, te drugi pesnik upucuje odgovor isto u formi soneta, ali ima identicnu
shemu rimovanja kao prvi, znaci replika prvog. U tu njihovu raspravu moze da se ukljuci jos neki pisac
koji ce opet isto to poslati u formi soneta koji ce opet imati istu shemu rimovanja. Tu sonet ima ulogu
i funkciju strofe. To je tencona.

5)KONTRASTO (nizeg registra u smislu tematskom i jezickom, ali je jedinstven, dat u jednoj metrickoj
formi koja sva pociva na dijalogu. Svaka strofa je jedna replika u dijalogu.)

Jos jedan kljucni element vezan za sicilijansku skolu i za njihove autore i njihovu poeziju i sve sto o
njima znamo potice iz prepisa i rukopisa koji su nastali u Toskani. U prepisivanju oni su sicilijansku
poeziju, nenamerno, Toskanizovali. Sva ta poezija je vec u Toskanozovanom obliku, ona donosi i neke
promene i u samom stihu, a narocito i u samoj rimi. I dakle, desava se da ce taj prepisivac Toskanac
da toskanizuje sve forme za koje je siguran i koje su mu bliske, on ce da napise po toskanski. Te
izmene menjaju i samu vrednost stiha...Ali najlepsa stvar se desila kada se to dogadja u rimi. U
sicilijanskoj pesmi imamo dve reci koje se savrseno rimuju i to je dakle bila apsolutno savrsena rima.
A onda je prepisivac promenio, ostvario prvu rec i promenio drugu i time je narusio rimu i mi
dobijamo nesavrsenu rimu. Kada su potonji autori citali te prepise, oni su bili ubedjeni da je to u
zacetku vec bilo u sicilijanskoj poeziji, to nesavrseno poklapanje slogova. A da bi sebi objasnili kako to
da savrsena sicilijanska poezija ima te nesavrsene rime, oni su to porglasili osobinom sicilijanskog
pesnika i tome su nadenuli ime LA RIMA SICILIANA, i ne samo to, nego su vrlo vodili racuna da i sami s
vremena na vreme primene tu nesavrsenu rimu, kako bi pokazali da su to sicilijanski ucenici. Svi
pesnici koji dolaze potom, su bili ubedjeni da je to tako. U sustini nisu ni mogli da provere, jer nemaju
originalne spise, a posto se u s.veku ne sumnja da ono sto je napisano moze imati gresku, sve ovo je
bilo usvojeno. Tako pise i tako treba da se pise.
Jakobo Mustaci podstice tu raspravu sonetima. I on predlaze kao problem, pitanje, govoreci da mu se
javila jedna nedoumica, sumnja, i njima to salje da bi mu dali neko objasnjenje..To je prvi katren.

„Svi kazu da je ljubav zapravo moc, snaga, koja nagoni srca da vole. Ali ja to ne mogu da prihvatim jer
ljubav se nije niti prikazala niti postoji tu. Kakva je to moc koja je neopipljiva? Koja to moc tera srca
da vole? Kada covek pronadje tu neku ljubav koja se radja iz nekog zadovoljstva, to onda znaci da on
voli, da je u ljubavi. Ja ne znam kako drugacije da objasnim, ja ne znam sta je ta osobina,
karakteristika.Ali sta to znaci zaista, zelim od vas da cujem i zbog toga ja od vas ocekujem da budete
sudije.“

-To je jedan krug tematski, rasprave, promisljanja, da definisemo sta je to ljubav, sta ona to jeste i
kako se manifestuje, na koji nacin se pokazuje i slicno. Ovaj kontekst je lisen socijalno-drzstvenog
ambijenta koji bi mogao da podrzi poeziju ljubavnog tipa barem u onom njenom fiktivnom tipu. Onda
seprebacujemo u neko polje teorije. Ili pak, dolazi do neke vrste totalne interiorizacije. Gospa je idalje
tu prisutna, one je lepa, izaziva ocima, ali nije ona predmet nase pesme nego neka vrsta
interiorizacije, ja govorim o sebi, koji dozivljava to i to i koji se cudi samom sebi kako moze da dozivi
te stvari koje inace ne bi doziveo. Gospe ima sve manje. Eliminise se ona senzualna, a narocito ona
erotska nota koja je bila prisutna u provansalskoj poeziji. Nagrada postaje to sto sam ja zaljubljen
sam po sebi.

„Buduci da se ljubav ne moze videti, i ne moze se opipati. Ima mnogih onih koji su suludo ubedjeni i
veruju da ljubav nije nista. Ali kad ljubav pocne apsolutno da vlada srcima ljudi, trebalo bi mnogo vise
da je uvazavaju, nego bilo sta drugo, nego da je mogu uopste videti. Zahvaljujuci osobini, snazi
magneta, jer ne vidi se kako magnet privlaci gvozdje, ali svejedno ga apsolutno privlaci. I upravo ovaj
primer sa magnetom me navodi da verujem da ljubav definitivno postoji kao takva, kao sila. A isto
tako me utvrdjuje u toj mojoj veri i to sto svi ljudi veruju da je ljubav mocna.“

„Ljubav je zelja, zudnja, koja potice iz srca, koja obiluje, koja se preliva ogromnim zadovoljstvom, a
najpre radjaju ljubav oci, a srce mu daje hranu. Desi se nekada da je covek zaljubljen i da nije video to
u sta se zaljubio, ali ona ljubav koja bezumno stegne coveka i srce, radja se zahvaljujuci pogledu. Jer
su oci te koje predstavljaju srcu sve ono sto vide, bilo da je to dobro ili lose, kakvo je to zaista u
spoljasnjosti sto vidimo. Bas zbog toga ljubav nastajeposredno, gledanjem. A srce koje prima to sto
oci vide, ono zamislja i stvara ponoov sliku toga sto smo videli i dopada mu se ta zudnja i to je ta
ljubav koja vlada i ljude obuzima.“

Ali ima tu i drugih tema, kao sto su kanconete Djakoma da Lentinija koja je zanimljivaupravo zbog
toga sto je primer toga sto pesnik opisuje sta zapravo on oseca. Znamo da svaka pesma nema naslov
vec je prvi stih jedna jedina rec (maraviljozamente..) To je nesto sto nas ostavlja u cudu, nesto sto je
zacudno i ne mora da bude ruzno, moze biti lepo, ali nas ostavi u potpunom cudu.

„Neverovatno, kako me je ljubav obuzela, i neprestano me drzi, kao sto covek kada se usresredi na
neku sliku on reprodukuje to sto je video u svom umu, tako lepoto, i ja isto cinim, koji vecito u mom
srcu nosi tvoj lik. Ja u srcu kao da Vas nosim, kao da ste neka vrsta tog zida. O Boze kakva je to snaga,
ja ne znam da li Vi to zaista znate, ali ja Vas volim dobrim srcem, bezgranicno. Ja se toliko sramim i
gledam Vas krisom i ne pokazujem Vam kolika je ta ljubav.“ Ovde to nema nikakve veze sa
drustvenim kontekstom, on toliko voli, da se on zbog toga srami i da on zbog toga krije svoju ljubav.
„Posto sam toliko zudeo toliko za Vama, lepotice, ja sam naslikao i jednu sliku, pa sam Vas i hvalio...“
Cela kanconeta je posvecena tom njegovom prozivljavanju i cudjenju pred samim sobom od te
ljubavi.

Rosa fresca aulentisima-Vrlo specifican slucaj, kontrasto, ali u ovom slucaju to je jedan od retkih
prilika u ital.knjizevnosti, bez autora, ovo je jedan od onih slucajeva kada sve o autoru i o delu kada je
nastalo, kome je bilo namenjeno i slicno, sve to moramo da zakljucujemo analizom samoga teksta.
Taj Cielo, najverovatnije je hipokoristik, od imena Michele. Najpre krenimo od te prezanimljive
forme, taj kontrastoje sacinjen od strofa koje u replike u direktnom dijalogu, a svaka strofa ima 3
stiha koji se zove stih Aleksandrinac, to je stih od 14 slogova, odnosno 2 sedmerca stavljena zajedno.
I onda slede dva jedanaesterca. I to ovom kontrastu daje jedan vrlo specifican narativni ritam. Ili
ponavljanjima odredjenih reci ili nekim logickim paralelizmima, A drugo osto tako sto pokazuje jedan
odredjeni stepen vestina je da sam tekst obiluje provansalizmima, galicizmima i obiluje latinizmima.
(Sveza premirisna ruza) A tema je, nizeg registra, jer kontrasto je sukob, prepirka, vrlo cesto izmedju
majke i cerke, a ovde je prepirka izmedju mladica koji bi da osvoji devojku sto pre, ne da se ona
zaljubi u njega, nikako da se ona uda za njega, vec da provedu jednu noc u postelji. Erotski, koji su
itekako strani toj pesnickoj skoli i blizi su za taj najnizi registar, zabavne produkcije. Narocito kad
pogledamo na koji nacin se odvija to udvaranje, navaljivanje da ona pristane na takvo nesto..Pa se
zapitamo da li bi se ta neuka prosta publika, smejala, uzivala u tim latinizmima...A onda on se na
pojedinim delovima eksplicitno poigrava, pa se zapitamo da li bi se ta publika tome smejala? A mozda
je to neka vrsta dvorskog zabavljaca, koji zabavlja dvorsku publiku, koji bi se smejali spoju najnizih
likova i tematike i tim nekim latinizmima...Nacin na koji se koristi jezikom, replikom, stihom, ukazuje
na to da on nije bio bas tako neuk, pa je druga hipoteza da je on mozda ipak bio pesnik sicilijanske
skole, pa je namerno hteo da se poigra niskim temama i na taj nacin zabavi svoju dvorsku publiku.
Moguce su obe verzije. Ali da je on bio zaista neuk, ne bi imao mogucnosti da sazna za sve ove forme
i jos da se njima poigrava. Verovatno je on bio neki putujuci pesnik, koji je itekako bio ucen, ali je
imao mogucnosti da zabavi i dvor i prostu publiku. Napravice fantastican miks koji mozeda zadovolji
razne ukuse. To neko najjednostavnije resenje je obicno i najbolje. A da on jeste pripadao najsirem
krugu sicilijanske skole, pokazuje nam sam tekst. On nam omogucava da mi datiramo nastanak ovog
kontrasta. Njemu devojka kaze da ce ona pozvati roditelje i reci da si ti hteo da me napastvujes , a on
je rekao ne brini, ja cu da povicem ZIVEO CAR! I bice mi oprosteno. Tako da mozemo da zakljucimo da
je ovo delo iz prve polovine 13.veka ili pre. To je bilo doba kada cveta sicilijanska skola. Ruza je
sinonim te devojke, koja je sinonim zudnje, zelje i zenske seksualnosti. On se njoj obraca sa gospo
moja, a ona je obicna sluskinja, sto je cisto ruganje. Ona mu odgovara da ako sam ja tvoja muka, ti si
potpuno lud. Mogao bi more da isusis, mogao bi da sejes u vetar, da sakupis na jednom mestu svo
blago ovoga sveta, mene ne bi mogao da imas, pre bih ja sebi kose odsekla. Devojke seku kosu kada
se zamonase, znaci prestaje da biva zensko. Kosa je erotski simbol, a erotiku tolerisemo da bi smo
imali potomstvo. I onda ona kaze pre bih se ja odrekla svega ovozemaljskog i otisla u manastir, nego
bila sa tobom. On joj odgovara da ako ti odsekla svoje kose, koga cu ja da odvedem u krevet? On
koristi te iste pojmove i spusta ih da bi izazvali smeh. Kad prodjem i kad te vidim, sveza ruzo iz baste,
ti me utesis u svako doba, a zamisli tek kako bi smo se osecali ako mi tu ljubavi ostvaris.

JEDANAESTO

Cita tu neku pesmu I prevodi I sad ta neka zena kaze

Ni za svo zlato ovoga sveta, ni ono sto ima Saladin, niko mene ne sme da dotakne, ni ruku da mi
dotakne. On odgovara sad: Molte sono di femmine ( e sad tu da obratimo paznju na razliku, on kaze
femmine misleci na sve zene uopste, ne govori da su to gospe) znaci.. mnoge su zene tvrdoglave
odnosno sve su zene tvrdoglave.

To je sad I prizvuk tog juznjacnog, ovo femmina, I to je jedan od silnih elemenata koji nas navode na
to dvostruko tumacenje da li je to neki cantastorie, buffone, koji dakle zabavlja puk ili je to pak
ponovo uceni pesnik (sicilijanske pesnicke skole) koji se poigrava I namerno ubacuje registre koji
pripadaju nizim slojevima I na taj nacin zabavlja dvorsku publiku, ali moze da komunicira I sa
publikom izvan dvora.

Onda nastavlja tako sa tim nekakvim poigravanjem mizogenim terminima L'uomo con le parabole…
Covek uspeva da ih ukroti (zene) zahvaljujuci recima, a to znaci zahvaljujuci razumu, jer je covek taj
koji je nosilac razuma, a ne zene. Tanto… I toliko se njome bavi (recima) dok ona ne postane potpuno
neko ko je u njegovoj vlasti. Hoce da kaze ne vredi ti sto se ti tu koprcas ja sam def pametniji od tebe
I ja cu na kraju uspeti da ostvarim svoj naum, zena ne moze da se sacuva od muskarca, pazi se
lepotice da se ubrzo ne pokajes, ona mu odg ja da se kajem zbog necega, pre bih da me ubiju nego da
se jedna zena posle zali na mene, ako ja sad nesto uradim to ce vaziti za sve zene I ja necu da to bude
tako. Dakle nemoj uopsteda se trudis jer te tvoje reci uopste ne slusam, ne mozes me recima
odobrovoljiti. Onda on I dalje nastavlja koliko god je muke kad se neko zaljubi, samo jedan mali deo
se pokazuje spolja (on menja registar I kaze da ti takvim ponasanjem mene teras u ocaj. Prvo je bio
sav siguran u sebe, a sad kad je dobio negativan odgovor sad menja registar, sad on pati I to je ona
druga igra koja eventualno njega moze dovesti do ostvarenja cilja) opet se sluzi toposima uzvisene
poezije, nikada nikoga nisam voleo kao tebe, ruzo kojoj svi zavide, ja sam uveren da si ti moja
sudbina,ti si meni sudjena. Ali ako je sve to tacno sto ti kazes, ako bih se ja tebi podala onda bi se
unizila I moja lepota, da bi ja ostala izuzetna ja to ne mogu da dozvolim. Da ne bih slucajno dozvolila
da se to desi, ja bih pre odsekla svoje pletenice I zatvorila se u manastir. Ako bi se ti zamonasila I
oslovljava je sad donna, udvara joj se I opet se poigrava, kaze da je gospa beloga lica. Ona je neka
samo obicna sluskinja, I takva vrtsa udvaranja je neka vrsta karikature I on se ne odrice tog
poigravanja sa visokim registrom donna. Kaze on njoj ako se zamonasis gospo moja belog lika, eto I
mene u manastir I ja cu se zamonasiti, I to bih ucinio samo da bih ti dokazao sta ja osecam. I s tobom
bih bio I uvece I ujutru, jer ja moram da te imam u mojoj vlasti. Ona kaze sad, jadna ja kakva me zla
sudbina zadesila, sam Isus ce se naljutiti na nas sta sve ovde govorimo, ja sam nesrecnica koja je
naletela na coveka koji je spreman I da bogohuli samo da bi ostvario ono sta je naumio. Molim te idi
trazi po ovom gradu ima mnogo zena ovde, naci ces sigurno lepsu od mene, ja necu da imam nista sa
tobom. On sad pokazuje da je svetski covek, kaze proputovao je celu Italiju, Nemacku I Vavilon I ceo
Bliski Istok, I nigde nije pronasao tako plemenitu gospu, I zato si postala moja gospodarica (ponovo se
poigrava). Posto si se toliko namucio ajde eto to mogu da ti ucinim, sad shvatamo sta je njoj cilj bio,
da ima neki drustveni ugovor, tacnije ona ima interes koji je zivotno-drustveni dok je njegov interes
iskljucivo ostvarenje nagona. I oboje se sluze odgovarajucim sredstvima, jedino oko cega ona moze
da pregovara jeste seks, moze da ga uceni I kaze da dobices onog trenutka kad obecas da ces me
ozeniti. I kaze idi ti I pitaj moje roditelje za moju ruku, ako se oni sloze, odvedi me u manastir I hajde
da se vencamo pred ljudima, a ja cu onda posle slepo da te slusam. Hoces da se zakunem na
jevandjelju, evo ja ga imam u grudima (to sto on vec ima bibliju kod sebe, malo je neobicno I ta knjiga
ima sigurno sumnjivo poreklo) sad on objasnjava zasto ima tu knjigu, samo sto sam je uzeo iz
manastira, kad svestenik nije bio tu ja sam je pozajmio (ukrao) I sad kaze nad biblijom ti se kunem da
necu prekrsiti obecanje, molim te pokazi da imas malo samilosti prema meni, jer je moje oruzje vec
spremno. Sad I ona menja registar, prvo je bio propalica, ne bi mu kao dala ni da joj dotakne ruku, a
sad vec kad se zaklinje nad biblijom sad u sustini vidimo da ni ona nije zgoreg, kaze moj
gospodaru,posto si se zakleo I ja takodje izgaram u toj zelji,e vo me pred tobom I necu ustuknuti, I
ako hocete da me imate ja se prepustam vama na milost. Ajmo krenimo bacimo se u postelju sto pre,
jer ko zna sta nam donosi sutra. Taj tok anticke filozofije, carpe diem, iskoristimo trenutak,
definitivno nije bila filozofija koja je prodrla u crkvenu filozofiju a ovaj kontrast je nesto sto se
apsolutno zavrsava u tom kljucu, to je carpe diem, I mi se ne libimo da podredimo odluku tome, bez
obzira na posledice jer ne znamo sta nam donosi buducnost, ne libimo se da se u potpunosti
oglusimo o ono sto ova biblija doduse ukradena propisivala. Uzivajmo dok mozemo I uzivajmo dok
smo mladi, I to izgovara ona.

Mi shvatamo da su ustvari oni to zeleli od pocetka, I lepota, tj deo erotskog cina, je sam proces
udvaranja. Njih dvoje u ovoj raspravi upotpunjavaju taj erotski cin, poezija govori o toj pripremi.
Knjizevnost I poezija ucestvuje u erotizovanim odnosima, I to je ono sto uopste nije postojalo u tom
vidu u onoj visokoj poeziji u sicilijanskoj skoli, koja je nastala I nastajala u isto vreme kada je I ovaj
kontrast.

Nakon sicilijanske skole rekli smo da neki istorijski dogadjaji,a buduci da je sicilijanska skola u
potpunosti bila odredjena dominacijom Hohenstaufena narocito u juznoj Italiji I onda nametanjem te
dominacije u srednjoj I severnoj, desile su se neke istorijske okolnosti, Fridrih II umire I to je na neki
nacin kraj sicilijanske pesnicke skole, a onda se desila I ta kljucna bitka kod Beneventa 1266 godine
koja je definitivno oznacila kraj porodice Hohenstaufen kao porodice koja ima vaznu ulogu u Italiji, jer
od te godine I te bitke dinastija Anzujaca pocinje da vlada Sicilijom I Napuljem. A za srednju I severnu
Italiju se otvara prostor za te razne prvenstveno gradske autonomije I autonomne drzave koje vise
nemaju cak ni neki legitimni strah od nametanja neke centralizujuce vlasti kako je to zeleo da ucini
Fridrih II. Sto ne znaci da nije bilo razlicitih saveza sa Anzujcima sa papama sa franc kraljevima, ali je
dakle srednja I sev Italija prepuna razlicitih protagonista gradova- drzava I to u mnogome menja ne
samo te politicke prilike na apeninskom poluostrvu, nego I kulturne I svakako knjizevne. Jer od tog
konacnog poraza Hohenstaufenovaca to neko srediste kulture I knjizevnosti premesta se u srednju I
severnu Italiju pa se naravno premesta na neki nacin I odredjeni kanon pesnikovanja odnosno ono
sto je ostvareno I sto je proizvedeno I napisano u okviru sicilijanske pesnicke skole seli se,prenosi se u
smislu postavki, metrickih, tematskih.. u kontekst srednje Italije. E sad u tom prenosenju, u tom
preuzimanju, naravno da su se desile odredjene promene koje su svakako vazne I za to doba ali
narocito vazne za potonji razvoj poezije. Izmedju ostalog tom premestanju mi imamo da zahvalimo,
secate se I onaj kulturoloski fenomen odnosno kulturolosko metricku odviku a to je ona la rima
siciliana, o kojoj smo govorili. Jer dakle mi I dan danas iscitavamo sicilijansku poeziju u prepisima na
toskanski. Ali su se desile I druge recimo mnogo vaznije promene, u tom premestanju mi tu poeziju
sada iz jednog odredjenog zatvorenog centra kakav je bio dvor Fridriha II pustamo u kontekst koji ne
poznaje sistem centra, dakle nema vise jednog dvora, nego je to sistem intelektualaca po gradovima
komunama, I ta promena vec odredjuje apsolutno I sve ostale. Mi nemamo zatvoren sistem
komunikacije, mi imamo nekoliko centrova Firenca Piza Luka.. svi ti intelektualci pripadaju dakle
komuni, svom gradu, a ne nekakvom dvoru koji je iznad svake posebnosti, jer on mora da bude
univerzalan I da vazi za sve delove nekog carstva (dvor) dok grad funkcionise u okviru svojih zidova, I
itelektualac iz jednog grada prvenstveno se bavi svojom posebnom sredinom. Svi ti intelektualci
pesnici koji nastavljaju tu zapocetu liniju sicilijanske poezije su angazovani itelektualci svojih gradova,
oni osecaju probleme zivota vlastitih gradova. I to je ono sto ih na neki nacin razlikuje od onih drugih
intelektualaca u drugim gradovima. Odjednom dolazi do rasprsivanja tog nekog jasnog odredjenog
sistema ljubavne poezije kakva je bila ona u sicilijanskoj pesnickoj skoli, I to je ona prva osnovna
karakteristika. Dakle ta poezija koja se stvara sada u Toskani najvise nije iskljuccivo ljubavna poezija,
jer ta poezija bas zbog te specificnosti se vraca I onim drugim temama koje su bile prisutne u
provansalskoj lirici a to su na prvom mestu politicke teme jer je to najvise interesovalo coveka
komune I to su u najsirem smislu moralno eticke teme jer I to ima veze sa nacinom zivota u komuni. I
onda se obicno kaze da je ta prva neka poezija civile, ta angazovana poezija, zapravo nastala u
kontekstu te toksanske poezije, I zbog jos jedne cinjenice a to je da su intelektualci iz razlicitih
toskanskih gradova imali I direktan odnos sa provansalskim nasledjem, oni nisu iskljucivo primali
uticaj provansalske poezije preko sicilijanaca nego su ti gradovi itekako komunicirali sa juznom
Francuskom I Provansom, sami po sebi odrzavali ako nista drugo trgovacke odnose, odrzavali su
kontakte sa pre svega severnom Italijom jer je ona bila ambijent gde su te fiktivne literalne biografije
provansalskih pesnika nastale, I dakle oni imaju direktan odnos sa provansalskim nasledjem I tako
direktno preuzimaju odredjene motive teme I forme koje su im vazne za ono sto oni zele da iskazu,
cak I kada je sama ljubavna poezija u pitanju. I druga vazna karakteristika jeste da mi upravo zbog tih
razlicitih centara zapravo ne mozemo da govorimo o jedinstvenim nacelima za sve pesnike koji su
stvarali tada u Toskani, koji se dakle jesu pozivali na sicilijance, vrlo cesto I na provansijalce, pisali
eticko moralnu poeziju opet tumaceci izvore na vlastite nacine, mi te autore ne mozemo da
definisemo kao klasicnu skolu tj pravac u knjizevnosti. Vrlo cesto se za njih u istoriji knjizevnosti kaze
da su tzv prelazna skola ili se dvojako definisu pa se kaze da su to siculo toscani sto vec u samom
nazivu stoji da oni vise nisu ni sicilijanci ali ni to toscani nam ne daje dovoljno objasnjenje za
odredjene jasne postavke skole. Dakle siculo toscani ili la scuola di transizione.

Dve su zanimljivosti koje su veznane za ovu scuola di transizione, vezane za sikulo toskance, oni su ti
koji uvode metricki oblik balate, to je doba procvata one religiozne poezije, laude koje preuzimaju tu
balatu za svoj metricki oblik, I drugo za kontekst je vezana I prva pesma zene autora ali ne znamo
nista o njoj. Samo pokazatelj potpuno drugacijeg konteksta kulture u odnosu na dvor, da zena bude
autor a ne samo inspiracija. A ovde se neka zena komune usudila da I sama napise neku pesmu. E sad
nema mnogo protagonista ove skole, jer nije sacuvano mnogo rukopisa. O mnogima od njih mi
saznajemo posredno a to su recimo jedan firentinac koji pripada ovoj skoli koji se zove Kjaro de
Mancati jeste neko o cijem se zivotu nista ne zna, samo se zna da je bio ziv I aktivan u doba kada se
apsolutno kao autoritet namece Dante, ali nije pripadao njegovoj skoli. Drugi pesnik je Bonadjunta
Orbicani koji je iz Bolonje I znamo da je bio pravnicki obrazovan, ali je on daleko poznatiji po tome sto
je on Danteov sagovornik u Cistilistu u 26. pevanju, kada Dante u razgovoru sa njim a na njegovo
pitanje da mu objasni u cemu je razlika izmedju njegove poezije, poezije siculo toskanaca, I poezije
koju je pisao Dante odnosno Dolce stil nuova. I u tom cuvenom Danteovom odgovoru daje se
definicija te skole kojom cemo se baviti, I definise je kao poeziju koja direktno proistice iz osecanja.
Dakle Bonadjunto je daleko poznatiji po svom fiktivnom literalnom zivotu u Danteovom delu nego po
zaista njegovom stvarnom zivotu. Ali je ipak moramo reci vrlo zanimljiva I karakteristicna I firuga koja
se nametnula kao predvodnik odredjene skole, figura o kojoj valja reci nekoliko reci, taj cuveni
notare, Guittone d'Arezzo. Sto ce reci da se taj Gvitone rodio u Arecu, najverovatnije negde oko 1235
godine I on je neko ko je bio takodje pravnicki obrazovan, I ucestvovao je aktivno u zivotu svoje
komune, bio je ozenjen imao decu, ali I on dozivljava u jednom trenutku jednu moralnu eticku krizu I
negde cini se da se desilo oko 30god vlastitog zivota odlucuje da se pridruzi jednom redu koji se zvao
milites beate virgini Marie, I taj red je bio specifican po tome sto je primao I one koji su ozenjeni I
imaju decu a mahom su to bili imucniji ljudi. Retko ce se naci ovaj njihov pun naziv, cesce su se
nazivali frati gaudenti (fratri koji uzivaju). To jeste bio red, I pored toga sto su svi zadrzavali svoja
stecena dobra, I time zapravo Gvitone pokazuje da ne odustaje on od tog svetovnog zivota ali da taj
svetovni zivot ima da bude prozet prvenstveno tim religioznim razmisljanjima. Aktivnim odnosom
prema stvarnosti u kojoj zivi, tacnije prema politici I drustvu vlastitog grada. Sacuvana su I neka
njegova pisma, medju kojima su recimo razne vazne licnosti, npr Gvido Novelo, Kavalkante
Kavalkanti, licnosti koje postaju likovi u Danteovoj Komediji. A od poetskog stvaralastva Gvitone nam
je ostavio 50 kancona I oko 250 soneta. Osnovna karakteristika njegovog pesnistva je na tematskom
nivou mahom instistiranje na moralnim etickim temama, na promisljanju same egzistencije I
postojanja, odbacivanje uzivanja I tom kontekstu se menja njegov odnos prema ljubavi, jedina prava
ljubav za njega jeste ona prema Bogu tj prema onome sto je dobro, I on u sustini osudjuje zapravo
olako shvatanje I pevanje o ljubavi kako je to mahom bilo pre. Sto ne znaci da Gvitone nema ljubavne
poezije,ali ta njegova poezija jeste poezija koja se fokusira na osnovne motive ljubavne uzvisene
tradicije kako bi ih objasnila, docarala, odnosno govorila o tome sta oni (pojmovi) znace za pesnika
protagonistu, a ne toliko cega su o samoj gospi I o samoj zeni, dakle I to je neka vrsta interiorizacije,
kako bi se eliminisao taj potencijalno problematican momenat tj zena, tj kako bi se na svaki nacin
eliminisalo ono sto je potencijalno erotsko potencijalno lascidno jer je to nesto sto je povrsno, sto
nije u skladu sa nekim moralnim etickim kanonima, a sve to je dato I u kanconama I u sonetima u
formi jezika koji instistira, njegov jezik je ricercato, probran I usresredjen na to da nadje odgovarajucu
rec koja ne samo svojim znacenjem nego I svojim zvucanjem sto je jos vaznije doprinosi smislu. Taj
jezik je toliko bogat nekim figurama kojima se sluzi Gvitone obilato, I figurama koje on preuzima iz
prethodne ljubavne lirike. I u tom smislu je taj jezik ricercato. I on insistira na ekspresivnosti, neka
vrsta jezickog ekspresionizma, gde je samo zvucanje vec deo znacenja. A onda je mali korak od toga
da mi zapravo vodimo neki dijalog u samoj pesmi sa pojmovima koje te reci iskazuju, a secamo se to
je bila ona definicija u provansalskoj poeziji da je vec to dovoljno, taj odnos reci pesnikovanja I
pojmovanja reci koje se izricu mi definisemo kao trovartu. Izmedju ostalog to ce biti jedna od glavnih
problema u odnosu na mladju generaciju pesnika, medju kojima je I Dante, koja ce namerno
insistirati na tome dolce, na toj umilnosti I slatkoci jezika, da se na prividno jednostavan nacin, koji
vodi racuna o umilnosti reci, za razliku od Gvitoneoovog jezickog pristupa koji je blizi tome necemu
sto je hrapavije I tvrdje za razliku od dolce jer je ekspresivnije. Gvitone je negde umro 1294, imajte te
godine na umu jer su to vec godine kada ta mladja generacija stupa na scenu, kada je prakticno vec
na zalasku pesnik koga je Dante oznacio kao njihovog predvodnika (Gvido Gviniceli) kada Dante
uveliko pise tu poeziju po tom modelu I kada je aktivan Gvido Kavalkanti (umire 1301). Moramo imati
u glavi ove neke godine kako bismo videli da nastavak price nije samo smena vekova I decenija,budu
jedni pa dodju drugi pa sve tako, to je vrlo cesto zapravo sukob generacija, I sukob razlicitih stavova I
gledista po pitanju poezije koji se dogadja istovremeno. Vec se kristalisu novi stavovi u polemici s
onima koji su itekako aktivni na knjizevnoj sceni I mi od njih hocemo da se distanciramo I da se
odvojimo od njih u sopstvenoj posebnosti. I to se upravo desilo sa odnosom ovih autora koji
pripadaju prelaznoj skoli I ovim autorima koji su se definisali kao fedegli amore (vernici ljubavi) I
Dante ih je oznacio kao Dolce stil nuovo jer su to dva usmerenja gde jedan olicen Gvitoneom a drugi
prvenstvano Gvinicelijem I onda najvecim italijanskim pesnikom Danteom.

Sad cita Gvitoneovu kanconu, koja se po prvom stihu naziva Ahi lasso, or e' stagion. Ta pesma nastala
je povodom one prve bitke kod Montapertija, o kojoj I Dante govori. Jer je protagonista te bitke bio
Farinata degli Uberti, jer je on bio na celu gibelina koji su dve godine ranije bili proterani iz Firence I
onda se on koji je bio na celu udruzio sa Manfredijem I oni su do nogu potukli gvelfe u Toskani I vratili
se u svoje gradove. Sve se to iz korena menja 1266 godine sto ce biti konacni kraj gde pobedjuju
gvelfi, sto nece biti kraj podela, jer ce Dante biti protagonista tih pokreta gde ce se ne samo u Firenci
vec I u drugim gradovima sami gvelfi se podeliti na dve frakcije. Ova kancona je ustvari sada
svedocenje na neki nacin Gvitonea o situaciji koja je nastala posle ove bitke I ta na neki nacin
kancona ne samo da je politicka, ,vec I poezija koja je upucena vlastitom gradu, moze se reci
patriotska.

Avaj jadan ja, sada je doba za veliku muku, svakom coveku koji voli razum, jer ne mogu da verujem da
je moguce naci negde isceljenje a da je smrt vec nije unistila I oplakala ( to ozdravljenje) {sad nam
samo prepricava} Fjor je ovde kljucna rec zato sto je fjor preuzeto kao nekakav motiv koji oznacava
Firencu, on se sad poigrava jezikom, on ovde oplakuje sto je fjor doziveo takvu sudbinu da je ostao
bez svojih latica, bez svoje istorije, a nekada je bio tako lep. To je dakle Firenca koja je zbog te bitke
izgubila svu lepotu, odrekla se prelepe tradicije I istorije I koja je sada dovedena u stanje smrti bez
nade za ozdravljenje. Zasto Firenca, pa zato sto je ona simbol borbe izmedju gvelfa I gibelina. O boze
kako si to dozvolio kako je to moguce da ono sto je pravicno probada nad ruljom nestaje a ono sto je
krivo tj pogresno je sada gore tj uzdize se (vlada). Dakle taj cvet je nekada bila toliko velika uzvisena
prva, vladala je, dok je bila verna I dok je postovala ono sto ona jeste, sto je nekad bila. Gotovo da je
ta Firenca mogla da postane poput drevnog Rima, grad na celu ogromnog uredjenog prelepog
carstva. Dakle I sve to je cinila bez mnogo muke I napora jer je sama sobom nosila taj neki prestiz jer
nije bilo coveka koji nije znao za prestiz lava (simbol Firence) itd…

Ono sto je za nas zanimljivo jeste da je na metrickom nivou vec ova kancona pokazatelj tog osobenog
Gvitoneovog stila. Imamo primenjene sve tehnike koje su prisutne u tradiciji I one cine jednu pesmu
slozenijom I cvrsce ustrojenom, u ovoj kanconi imamo ono kad se jedna stanca zavrsi a sledeca mora
da zapocne tim recima I mi na taj nacin povezujemo I na jezicko- stilskom planu pricu iz odredjenih
stanca. Imamo I zanimljiv varijetet rima u samim stancama, neke rime su na ivici da budu savrsene
rime, ali ne samo da su to vec su I nosioci tog jezickog necega vrlo ozbiljnog. Ova kancona je
setnog,tuznog bez ikakve nade da ce biti bolje tona. I pesnik to pokazuje svim sredstvima. On ce
koristiti nesto u kanconi sto ce usloznjavati samo razumevanje pesme koje ce nas terati da non stop
budemo aktivni u toku citanja pesme, a to je hiperbaton. To je bilo tipicno sredstvo koje se ucilo cak I
u artes dictandi, to je figura sintaksicka, gde mi u sustini menjamo uobicajeni red reci, ako je
uobicajeno subj pred obj, izokrenemo pa stavimo pred subj obj I to je hiperbaton. Druga jedna figura
koju koristi jeste polisindeto a to je nabrajanje sa veznicima, e acqua e terra… a suprotno od toga je
asindeto. Tu su da bismo taj stil ucinili jos bogatijim, tu su retoricka pitanja, uzvici, I ono cime ce se I
Dante u Komediji koristiti a sto ce biti za Auerbaha nosioc njegovog realistickog diskusa taj realismo
figurale nalazimo ovde kod Gvitonea a to je ta etimoloska figura. To znaci da koristimo reci koje
imaju isti ili slican koren a uopste ne moraju da budu iz iste vrste reci. Cela njegova kancona je u tim
cvrstim jakim figurama, gde sve funkcionise kao celina, jedno jedinstveno ostvarenje, svaka stanca
ima svoje znacenje, koja tek ima pravo znacenje na nivou cele kancone.

Sad cita njegov sonet koji govori o onom aspektu ljubavi koji je mogao biti blizak Gvitoneu. I ovaj
sonet je nastao upravo zahvaljujuci onome sto smo rekli da je karakteristicno za ove sikulo toskance a
to je da oni direktno se obracaju provansalskoj poeziji. Ovaj sonet izgleda kao da je nastao da je
Gvitone imao pred sobom neke pesme provansalskog autora I onda pozeleo da na istu temu I on
sam nesto da napise. U svakom slucaju I ovaj sonet je pokazatelj koliko Gvitonea zanima taj jezicko-
stilski momenat poezije narocito one poezije koja je posvecena ljubavi od ogradjivanja samih
nekakvih ljubavnih tema jer ceo sonet u sustini je neka vrsta pokusaja da se sve vrti, da bude neka
igra, oko jednog jedinog pojma a to je gioia (djoja) a to je jedan od pojmova koji su bili tipicni za
provansalsku poeziju. Nekava vrsta igre izmedju dvoje zaljubljenih sto u nekom kontekstu moze da
oznacava I nekakav telesni odnos, ali svakako igra koja podrazumeva uzivanje. On se ovde bavi
djojom, sto je ponovo dakle pojam koji oznacava radost ispunjenje, samom cinjenicom I ljubavlju po
sebi, a moze I da znaci u konkretnom telesnom smislu.

Svaki put kada ja kazem radost, radosti moja, shvaticete da ja o vama pricam, da ste vi moja radost
od nasmejane lepote I vi ste radost uzivanja koja donosi osmeh I lepotu. I radost u kojoj se sadrzi ta
radosna buducnost, radost lepote I laganog srca, ona je radost radosti I radost lica koje je radosno sto
gleda radost na tom licu. Uzivanje u zelji uzivanje u misli, uzivanje u reci, radost sto je neko radostan,
I radost svakog pokreta na rados, ja sam radosti radosti moja toliko zeljan vas, da ja ne osecam
nikada radost ako vasa radost ne umiri moje srce.

Dakle nije poenta ljubav I gospa,nego je sustinski predmet njegove poezije sam jezik I sami pojmovi I
reci a ne sama ljubav po sebii I narocito ne gospa. Upravo na to odgovor daju pripadnici mladje
generacije. Prvi jeste upravo pesnik koji je jednako kao I Gvitone bio pravnik gorepomenuti Gvido
Gviniceli, sin bolonjskog sudije I koji se rodio izmedju 1230-40 godine. Bio je izuzeetno cenjen u
Bolonji jer je I on sam bio sudija. On je bio gibelin, dok je Gvitone bio gvelf I to je jos jedan od sukoba
izmedju njih dvojice, I posto se stavljao na stranu gibelina u Bolonji on mora da napusti Bolonju I
stoga znamo da je umro dosta rano u Monserceu. Ne znamo tacno al znamo da je tamo proteran
1274 godine. Gvido Gviniceli je ostavio jedan mali kanconijer koji sadrzi 5 kancona 15 soneta 2
nepotpune kancone I ostaju jos te neke 3 kancone koje su neizvesnog autorstva. Ova mala produkcija
je apsolutno odredila tok italijanske knjizevnosti.

DVANAESTO

Dakle prošlog puta smo već nešto rekli o ključnom protagonisti, zato što su ga prepoznali njegovi
naslednici kao takvog, a to je takle Gvido (nesto). Pomenuli smo takođe da definiciju onog stila, a
možemo reći sada po prvi put i škole pesništva nešto stil Nuovo imamo zahvaljujući jednom od
protagonista, a to je Dante Aligijeri, koji će upravo u razgovoru, naravno i fiktivnom furgatoriju sa
nešto Morbićanijem, predstavnikom pravca o kome smo govorili prošlog časa, poezije deisikulo
toskani, definisati dakle, ono što su radili on, Gvido neki o kome ćemo govoriti i naročito što je
započeo Gvido neki drugi, kao Dolce Stil Nuovo, slatki novi stil. I u toj definiciji na neki način nalazi se
suštinski ono što i treba da bude prepoznato kao osnovna karakteristika, odnosno ono po čemu se ta
nova poezija razlikuje od one prethodne. Šta to znači Dolce? Na prvom mestu je stilsko jezička
odrednica jednog traženog, finog, probranog jezika koji će i svojim zvučanjem, odnosno
milozvučnošću, dakle odgovarati jednako miloj i dragoj tematici (Dolce tematika), odnosno ljubavna
tematika, to je jedan odredjeni pravac ili škola koja sebe upravo prepoznaje drugačijom od onoga što
je prethodno postojalo, to je način izražavanja i pisanja koji ima svoje odredjenje i Nuovo je atribut
Adjettivo koji će Dante iskoristiti za svoje ključno delo u okviru ove škole, a to je Vita novo o kojem
ćemo govoriti. Novo istovremeno znači novo i drugačije od onog što je postojalo, ali ima i to
srednjevekovno značenje tog prideva, a to je obnovljeno (Rinnovato). I upravo ta definicija je na neki
način navela mnoge potonje kritičare i istoričare književnosti, u italijanskom kontekstu to su mahom
filolozi i istoričari jezika koji u suštini imaju na neki način suprotstavljene stavove glede te škole Dolce
Stil Nuovo. Zašto? S jedne strane postoji ta jedna struja koja smatra da je Dolce Stil Nuovo prosto na
neki način nastavak u tom nekom sledu pesničkih usmerenja pravaca škola koje smo pominjali,
budući da ostaje u nekom na prvi pogled krugu tematskom koji je već zacrtan za (X) poeziju, a to je
prvenstveno ljubavna tematika i ostaje u suštini privržen motivima specifičnim koji su postojali i u
prethodnoj poeziji. Za to se uvek daje kao (X) primer ta metafora poređenje Gospe sa andjelom koja
postoji još od (X) poezije, dakle sicilijanci je koriste kada želimo da dočaramo, pošto ne opisujemo
nikakve detalje, kada želimo da dočaramo lepotu te gospe koja nas je opčinila i u koju smo zaljubljeni
mi pesnici, mi je poredimo sa andjelom, odnosno, andjeoska lepota kao vrhunski primer i simbol
lepote, a onda kažu ti kritičari i filolozi, ta Donna Angelo postoji i kod Dolce Stil novista ali jedino što
je ona sada doživela transformaciju, ona više nije lepa kao andjeo, nego je ona postala andjeo, a
upravo u tome ova druga struja insistira na tome da, baš u ovom primeru, da je Dolce Stil novizam
posve nešto novo i drugačije jer u potpunosti nadilazi tu klasičnu ljubavnu tematiku i ljubav, a onda
naravno i otelotvorenje te ljubavi (Gospa) postaju potpuno interiorizovani, Gospa više ne postoji ni u
naznakama kao nekakvo Telo, ospoljenost, kao nešto što je drugo, nego je ona na neki način simbol
onoga što se dogadja u samome pesniku ,a to više nije podvojenost izmedju prihvaćene i
neprihvaćene forme ljubavi, izmedju strasti i razuma ili izmedju strasti i razuma Amor Sacro, ljubavi
prema bogu i Amor Prohano, ljubavi prema ovozemaljskim stvarima, iliti žudnja, želja, nego je ona
sada simbol tog etičkog i moralnog uzdizanja, zato je ona andjeo koje ljubav donosi sobom. Ljubav
postaje za dolce stil noviste etičko moralna kategorija koja se tiče samog pesnika. Između ta dva
tumačenja koja ce dolce stil nuovo videti kao potpuno prevazilaženje od onoga što je bila prethodna
tradicija ili onog drugog misljenja koje kaze da je to samo nastavak, mi mozemo slobodno izabrati
neko srednje resenje. izmedju ostalog i zbog te jedne banalne cinjenice na koju sam ja vec ukazala, a
to je da je zapravo poezija dolce stil nuovo, a narocito poezija gvido gvinicelija nastala u istom
intelektualnom kontekstu u kom su na stale i druge skole i pravci i stilovi, a to je univerzitetsko pravni
intelektualni kontekst, Gvido Gviniceli je bio pravnik po obrazovanju, sudija u Bolonji, dok nije
proteran, govorili smo proslog puta i njegova poezija predstavlja, onaj mali kanconijer koji je ostao za
njim, sa ne toliko velikim brojem pesama, predstavlja odgovor u tom dijalogu na ono sto je zapravo
bila poezija njegovog doba a koju je najvise olicavao Gvitone Dareco o kome smo govorili. Dakle,
postavke dolce stil nuova nastaju u tom dijalogu, i DSN jeste opet proizvod te odredjene
intelektualne i kulturne atmosfere onoga doba a istovremeno je mozda bolje ne baviti se pitanjem
cega ima i nema u DSN kako bismo pravili otklone ili DSN povezivali sta prethodnom tradicijom, nego
se jednostavno usredsrediti na to sto jeste definitivno nekakav novi La nuova perspettiva, pokusaj
otvaranja lirske poezije na puckom, ljubavne poezije na puckom ka nekim novim razmiljsanjima i
temama. Ukratko, ta nova promisljanja i te nove teme su definitivno proistekle iz pokusaja spajanja
onoga sto je bila nekakva osnovna filozofsko eticka postavka misli onoga doba i samim tim
napustanja tog nekakvog, videcemo opet ne do kraja, retorizovanog stilizovanog, ali zapravo
artificijelnog sveta poezije, ljubavne poezije koja je postojala ranije, to je bio nekakav kodeks, sistem
ponasanja sa jasnim pravilima i pretvaranje te iste poezije u sustinsko pitanje pesnickog ja, dakle
potpuna subjektivizacija i interiorizacija, i naravno to postaje bitno ako vi imate svest o tome da je jos
od Hegela da istorija knjizevnosti, modernost u knjizevnosti prepoznata pojavom tog subjektivnog
lirskog pesnickog ja. Hegel je smestao u svojoj postavci filozofsko istorijskog smestao to pesnicko ja
individualno subjektivno ja u doba koje bismo mi nazvali romantizam, ali mi slobodno mozemo reci za
italijansku poeziju da se to vec javlja sa DSN zato sto vec sa DSN Danteova poezija narocito poezija
koja govori iskljucivo o subjektu, o pesniku. Iako se ona i dalje, posto ne moze da izadje iz tog
vremena, sluzi nacinima prikazivanja, nacinima pevanja o tom pesnickom ja, o subjektu, koji su tipicni
za tu formu Mentis iz srednjega veka, to su ona ospoljavanja, to smo rekli Dante ima onaj sonet,
jednoga dana dodje ka meni melanholija (ista ta melanolija i na italijanskom). Dakle on mora da
ospolji svoju melanholiju da bi sa njom mogao da razgovara, da bi mogao o tome da peva, ali on u
sustini peva o sebi i tome sto se dogadja njemu. I tu potpuno mozemo na neki nacin cak i da
zanemarimo pricu o gospi. Ona je neka vrsta sredstva i zbog toga je ona Donna Andjeo, vrsta sredstva
da pesnik uopste zapocne, a onda nastavi to svoje unutrasnje, licno, invdividualno, subjektivno
preispitivanje i usavrsavanje u eticko moralnom smislu. To je poezija koja je potpuno lisena, samim
tim, tog erotskog, senzualnog, jer ne mozemo, dakle jedino ako postavimo to kao pricu hermafrodita,
ali oni nisu postavljali tako, dakle jer je logicno da mi ne mozemo da govorimo o senzualnosti i
erotizmu ako pricamo o sebi, ako pricamo o nasim unutrasnjim prezivljavanjima, senzualnost i
erotizam moze da postoji iskljucivo ako u svesti postoji drugo. Kad drugog nema, nema ni
senzualnosti i erotizma i sve se vraca na pricu o nama samima, a kad mi na taj nacin postavimo lirski
subjekt, lirsko ja, na kraju ce ispasti da je zapravo potpuno ostvarenje takve poezije, ljubavne,
zapravo ljubavna poezija koja se identifikuje sa samom poezijom, dakle mi na kraju pevamo o samoj
poeziji, sama rec, gospa postaje nebitna. Gospa postaje toliko nebitna da u sustini dva najveca
pesnika, dva italijanska pesnika Dante i Petrarka, moraju da postave ljubavnu pricu svog lirskog
subjekta kao pricu o zaljubljenosti u gospu koja ce umreti, koja je umrla, koje nema, koje objektivno
nema, sto ce Dante uraditi u Novom zivotu, Beatrice umire da bi on mogao da nastavi da peva, a to
ce isto uraditi Petrarka u svom Kanconijeru u narednom semestru jer ce i njegova Laura umreti. To je
samo konacni pokazatelj da one nisu bitne kao ospoljenost, kao telo. Drugo, njihova imena su jasno
poigravanje sa onim jos (nesto). Kod Dantea Beatrice se zove tako prvenstveno zbog toga, iako su se
razni trudili da otkriju ko je ona kao istorijska figura, zove se zbog toga (italijanski), ona koja donosi
blazenstvo. Blazenstvo je moj, licni osecaj, a ne u kontaktu sa njom, ona njemu pomaze da oseti
blazenstvo, a Laura je istovremeno i lovor, pesnicka slava potpuno izjednacena sa poezijom, ona je
nesto najvrednije, ona je i zlato i lahor, povetarac, koji je isto tako metafora poezije. Dakle, u
potpunosti poistovecena sa poezijom, krajnji ishod ovog procesa. Istovremeno, ta skola, narocito u
prepoznavanju uzora, a opet je tu zasluzan Dante, koji ce se eksplicitno pozvati na Gvida Gvinicelija u
Devulgari dilikvencija, na zacetnika novog nacina pesnikovanja i nove poezije i na neki nacin citirati
incipit njegove i na taj nacin predociti nam tu kanconu kao programsku kanconu DSN, kanconu Gvida
Gvinicelija koju cemo sada procitati, a njen incipit je Al cor gentil, Rempaira sempre amore, a to znaci
(italijanski), znaci pronalazi svoje mesto, dakle u plemenitom srcu uvek se nalazi/boravi/smesta
ljubav. E sad dakle, ta kancona prepoznata kao programska kancona u traktatu Danteovom i citirana
u novome zivotu jer ce Dante upravo zbog ove kancone reci u svojoj kanconi da su (italijanski) ljubav i
plemenito srce su jedno (italijanski), kao sto mudrac, a Gviniceli je izjednacen sa najvisim mudracem,
kao sto to mudrac u svojoj pesmi kaze. Ta programska pesma nam u sutini pomaze da istovremeno i
damo jos neke karakteristike samog DSN u toj njegovoj recepciji. Pomenuli smo taj Cor Gentil, taj
kljucni pojam DSN. Pominjali smo i ranije da je taj Gentil Gentilezza bio jedan od pojmova koji su bili
prisutni u ljubavnoj poeziji, medjutim to se izjedancavalo apsolutno sa Nobile Nobilta, i to je bila
drustveno socijalna kategorija koja je bila preslikavana u svet poezije. Gospa je bila gospa zbog toga
sto je bila gospodarica dvora, dakle nije mogla da bude pastirica. Ovde vec viidmo na osnovu incipita
da u dijalekticki odnos stavljamo ljubav i plemenistost. Gentilezza i Amor. I taj pojam odjednom izlazi
iz okvira drustveno socijalnog i postaje cisto filozofski pojam, a u okviru filozofije eticki pojam jer su u
sustini Gentilezza i Amore postavljeni u kontekst srca koji se definise, dakle da li je plemenito srce i
da li je zaljubljeno srce. Gentilezza postoji kao nesto sto je mogucnost, potencijal tog srca i to se u
srednjevekovnoj filozofiji pominjalo kao nesto sto je Impotenza, kao moze da se realizuje ali nije jos
uvek realizovano, dakle mogucnost, a onda se pojavljuje amore koji zapravo cini da ta mogucnost
postane realnost i da ta Gentilezza koja u srcu postoji kao mogucnost postane In Ato, ostvarena
realizovana. Kazem vam ako Colpo di spunja, odjednom, jednim potezom, ako smo na taj nacin
postavili, mi smo potpuno izbrisali tu drustveno socijalnu realnost i onda je gotovo banalno reci da za
DSnoviste plemmenitost srca nije aristorkratskog tipa, plemenitost se ne nasledjuje, ona je
mogucnost koja ce se ostvariti samo ako to srce moze da oseti ljubav i ta ljubav onda postaje trigger,
odnosno okidac za iskljucivo eticko pitanje, jer mi postajemo plemeniti kao ljudi zahvaljujuci tom
okidacu koji je ljubav i ta ljubav nas definise kao eticke i moralne osobe. Naravno da bi ta ljubav
mogla da sluzi kao okidac, da bude ta koja ce tu mogucnost da pretvori u konkretnost, ostvarenost
mora da postoji nesto sto ce da otelotvori tu ljubav, pa cemo videti da ce DSnovisti sa jedne strane
koristiti figuru amora kao srednjevekovno predstavljanje, pa ce Amor biti vrlo cesto pisan velikim
slovom i on ce biti osoba sa kojom oni razgovaraju ili ce funkciju tog amora imati gospa ali samo kao
okidac, povod da se ono sto se nalazi u mom srcu ostvari i postane realnost, dakle moje eticko
moralno bice. Moramo da dodamo da kad govorimo o srednjem veku o etickom i moralnom bicu,
mahom govorimo o religioznom pogledu, i ta ljubav je neka vrsta priblizavanja bogu, lisena interesa
telesnosti, strasti, savrsena ljubav i onda smo savrseno eticko bice. I tu se onda javlja jos jedna
karakteristika DSN, sto ce reci mi stalno zapravo govorimo o tome na koji nacin se to dogadja i na koji
nacin mi postajemo bolji i kako se manifestuje to ostvarivanje plemenitog srca, to ostvarivanje iz
mogucnosti u realnost. I zato se npr jako sluzimo analogijama, jer ja moram ove filozofske pojmove
na neki nacin plasticno da docaram, pa ce analogija biti kljucna figura, retoricko ili stilsko sredstvo, jer
se docarava ovo so je zapravo pojam, ideja, da bi ona cinila poeziju. Ja cu se onda vrlo obilato koristiti
raznim metrickim i retorickim sredstvima da bi istakao vaznost odredjenih pojmova. Npr ova kancona
gvinicelija prepuna je onih Koblas Kantinidas, gde su date kljucne reci i pojmovi koji se stalno
ponavljaju kako bismo mi shvatili da su to kljucni pojmovi koji se neprestano objasnjavaju dodatno,
znaci sve u funkciji, taj stil i metrika, ta retorizovanost je u funkciji objasnjavanja kljucnih pojmova. E
sad, u tom smislu, a narocito sad u ovom sto cu reci, ta poezija automatski biva i poezija jedne
intelektualne elite, jer na prvom mestu niko nama ne garantuje da mi imamo tu Gentilezza,
plemenitost u svom srcu. Nemaju je svi i to eksplicitno kaze Gviniceli i onda tu sad uvodimo drugu
vrstu hijerarhije, po vrednosti. Individualnoj vrednosti, eticko moralna hijerarhija, odnosno ne
reaguje svacije srce na ljubav, sto ce reci da nema te plemenitosti kao mogucnosti. Reaguju neki, neki
ce biti samo u stanju da dosegnu to neko savrsenstvo, da se usavrse, da postanu eticko moralne
osobe. Neki nece to ni osetiti i onda smo napravili drugu jednu hijerarhiju, napravili smo elitu, elitu
koja se sluzi ovim retoricko metrickim stilskim prefinjenim sredstvima da bi objasnila, izrekla,
pokazala sta znaci to eticko moralno usavrsavanje i samim tim postaje zaista zzatvorena elita jer
sustinski moze da komunicira jedino medjusobno. Drugi koji nisu plemeniti nece ni razumeti tu
poeziju i ta poezija se njima ni ne obraca, oni iskljucivo komuniciraju medjusobno i u tome pronalaze
jedan deo ostvarenja tog usavrsavanja, jer jedan drugome pomazu da shvate, da pojme, da docaraju
sta taj proces zahvaljujuci ljubavi znaci. I sicilijanska skola je bila zatvorena skola, za razliku od
toskanske, ali nije bila ta vrsta vrednosnog elitizma ucitana u tu poeziju, ovde necemo da
razgovaramo a priori sa onima koji su prosti, koji ne mogu da osete ove vrednosti. Mi smo ponovo
podelili ljudi ali po drugim kriterijumima, na one koje mogu i ne mogu. A onda su oni u tome pronasli
i neku svoju definiciju, oni su jedni druge nazivali Fedeli d'amore, kao neka vrsta crkve, oni su vernici
ljubavi. Zajednica koja je zatvorena, zatvorenog tipa, koja nas definise kroz ljubav. I mi jedino
mozemo da zaista znamo o cemu govorimo. U tom kontekstu ako to znamo, pa sve i da prepoznamo
neke motive, stalna mesta iz prethodne poezije, ta stalna mesta, ti toposi i motivi, svakako da u ovom
kontekstu dobijaju apsolutno drugacije znacanje jer opet neko moze da mi kaze 'pa dobro mi jos od
provansalaca mi zapravo moramo da krijemo tu nasu ljubav' ali ovde vise nije poenta skrivanje
ljubavi, ne zato da mi sakrijemo nasu ljubav jer cemo biti izvrnuti ruglu ismejani itd kako bi
pokarambasili nase odnose kako bi otezali ostvarenje te ljubavi. Kad naletimo na takav motiv, on ima
potpuno drugo znacenje, ja ne pricam o odnosu sa gospom, nego pricam o svojim prezivljavanjima,
ali ti koji si izvan toga ne mozes da svhatis, jer ta vrlina do tebe ne dopire. Bene!

Bice nam sigurno jos mnogo jasnije ako krenemo da iscitavamo neke od kljucnih pesama. U pogledu
metrickih formi DSN apsolutno nasledjuje vec postojece forme, kancona balada sonet i videcemo da
ce Dante pokusati od (italijanski) napravi neku vrstu u skladu sa retorikama koje su pisane ali nazalost
nije dovrsio, da napravi neku hijerarhiju tih metrickih oblika, vec ce i kod njega biti kancona na prvom
mestu, pa balada, pa tek onda na trecem mestu sonet. Kod DSN cemo videti da ce sonet poceti
zapravo vec na neki nacin da dominira kao najbrojniji metricki oblik iako je za kanconu uvek
ostavljeno da bude ta metricka forma koja ce donositi neke vazne teme nove teme, kao sto ovde radi
Gviniceli koji pise svoju programsku pesmu u formi kancone.

U plemenitom srcu odmah se skriva ljubav.

Poput ptice u zelenilu sume (ja znam da je ptica u sumi, ali je ja ne vidim)

Niti postoji ljubav pre plemenitog srca (medjuzavisno su ljubav i plemenito srce)

Niti pak plemenito srce pre ljubavi (jedinstveni proces)

Sunce i svetlost su jedno te isto, jer cim se pojavi sunce eto i svetlosti, analogija

I ljubav se smesta u plemenitosti, tako se nalazi u plemenitosti, tako prirodno kao sto je to toplota u
svetlosti vatre

I on sad ne bira, analogije iz sveta prirode, sunce ptica, sumice itd., pa onda sad krecu analogije iz
sveta ondasnje prirodne nauke, dakle ljubavni plan se tako prima, zapali u srcu kao sto je to vrednost
u dragom kamenu. Dakle ne mozemo da odvojimo predmet i vrednost.

Jer ne moze bilo koji kamen od zvezda da dobije neku vrednost, nego se istovremeno ostvaruje i
jedno i drugo.

Nakon sto je sunce svojom snagom odagnalo, izvuklo sve ono sto je potencijalno nisko, prosto zvezde
daju vrednost, isto tako i srce koje po prirodi tanano cisto i plemenito gospa poput zvezde cini da se
zaljubi, dakle ona je subjekat ovog glagola

Ona srce zaljubljuje i ona je dakle apsolutni subjekat koji vrsi radnju na nekom objektu, a to je srce, to
je gospa u DSN. Ona nas ne interesuje, ona je subjekat, nego nas interesuje upravo radnja kao sto je
data kod Gvinicelija.

I ljubav dakle, stoji, nalazi se u plemenitom srcu, kao sto se vatra nalazi na vrh svece, odnosno
svecnjaka.
On svetli blista, uvis jasno, svetlo i ne moze da stoji na drugaciji nacin, toliko je ponosito, fer.

A izvitoperena, naopaka, sto su apsolutno eticke kategorije, koje ranije nisu imale veze sa ljubavlju.
Dareco je napadao tako sto se kroz ljubav govori o etici i moralu, a ovde konstantno govorimo o etici
kroz ljubav i on uvodi antitezu, krajnost Gentilezze, prava natura, izopacena, izvitoperena priroda, se
susrece s ljubavlju kao voda sa vatrom, odnosno nepomirljivo je.

Isto tako kao sto je toplota u odnosu na hladnocu

Ljubav u plemenitom srcu nalazi svoje staniste kao sebi najbliskije mesto koje mu pripada kao sto se
plemeniti element nalazi u rudniku u gvozdju.

Sunce bije u blato celoga dana, ostaje jadno i bedno, a sunce ne gubi svoju toplotu, ako ne postoji
impotencija, blato nema u sebi iceg plemenitog, to sunce odnosno gospa ili ljubav, moze da deluje na
srce koje nije plemenito citav dan, ali nikada nece postati plemenito, blato ostaje blato

Kaze oholi covek, pa citira: Ja sam plemenit po svojoj lozi

on je za mene blato, a sunce ima plemenitu vrednost, plemenito srce je isto sto je prirodjeno, kao sto
lav ima hrabro srce i kao sto nebesa sadrze zvezde

Kljucni pojmovi su: (italijanski) samo da bi ospoljila tu njegovu plemenitost, to je citava postavka DSN,
koja ce imati svojih razlicitih struja, da ih tako nazovemo.

Uvodimo neke tokove koji iznicu iz ove postavke a koju postavlja Gviniceli, jer ce tokovi u sustini
odrediti potonju poeziju, Kavaljkanti nasledjuje tokove, Dante neke druge, da bi Dante u jednom
trenutku prerastao DSN i krenuo u drugom pravcu. Jedan od tokova je La lode della Donna, pesme
stihovi u hvalu Gospe. Ovo je jedan od soneta koji zaista nagovestava ono sto ce napisati dante
narocito u novom zivotu, a sto opet tu hvalu Gospe udaljava od nekih prethodnih modela zbog toga
sto ta Gospa ponovo je identifikacija te eticke vrednosti, kvaliteta, ljubavi plemenitog srca, videcemo
da ovde sad sustinski ni ne postoji, a od nje cemo ostaviti samo ono sto nam je neophodno da bi ta
prica o nasim prozivljavanjima pesnickog ja. Ono sto od gospe ostaje u tom ospoljenom smislu, jeste
njen pogled, uzdignut na neki teoloski nivo. Vizije srednjevekovne koje su zapravo opisane tako sto
mi zahvaljujuci snazi pogleda mozemo da napustimo ovaj svet i da se vinemo osetimo nebesa
andjeoske horove itd, Dante ce iskoristiti to da putuje sustinski kroz raj i zbog uticaja DSN poezije, jer
je pogled taj koji prenosi tu vrstu inputa. Opstace pogled, i opstace hod jer je i to na neki nacin
dvojakog porekla biblijsko teoloskog, jer je i Hrist opisivan kako hoda, njegov poseban hod koji ga cini
bicem od ovoga sveta jer ne opisuje nista telesno, nego pokazatelj vrednosti i onda je tu kljucno
jedino sto pesnik moze da dobije kao vrstu nagrade jeste Saluto, pozdrav, ali taj pozdrav je uveden
samo zbog poigravanja sa formom SaluTE, koji u poeziji ne znaci zdravlje nego znaci spas, opet je
eticka kategorija, spas izbavljenje. Ako gospa iz nekog razloga ljuta na pesnika, oduzme mu pozdrav,
dakle oduzela mu je izbavljenje, i stalno se vrtimo u tom nekom etickom krugu.

Kako Gviniceli postavlja taj momenat hvaljenja Gospe

Sonet:

Zelim da govorim istinski u hvalu moje Gospe, zato sto ona zavredjuje
I da je uporedim sa ruzom i sa ljiljanom

Ona vise od zvezde najbljestavije sjajni, severnjace

A sve ono sto je na nebesima lepo jeste poput nje

Ja je poredim sa svim bojama cveca, od zutog do jarkocrvenog, zlatnog i plavog jos sve sto nosi drago
kamenje, razl boje

Sam amor zahvaljujuci njoj postaje savrseniji, postaje bolji

Ona prolazi ukrasena ulicom i ona je tako plemenita, opisujemo kako hoda

Da nestaje oholost, koji je jedan od kljucnih grehova u sr veku, biti ohol, gord, a onda se sumnja i da
smo veci od tvorca, jedan od smrtnih grehova

Oni koji su u opsanosti da pocine taj neki greh, da se ukaljaju, ona im pomaze, unizava, odagnava
svaku gordost onome kome podari pozdrav (koji je u sustini spas)

I uspeva da onom ko ne veruje da ucini nasim vernikom (vernikom ljubavi)

A njoj ne moze da se priblizi neko ko je prost, jadan, bedan

I jos cu vam reci da ima nesto jos vrednije

Nijedan covek ne moze da misli lose dok je gleda, dakle svi postaju zahvaljujuci njenom uticaju dobri.
Ova donna nije definisana, kao andjeo, aseksualno bice, nema nista od onoga sto bi nju definisalo
zenom, on se ne divi nicemu sto nju definise zenom, u nekom rodnom i telesnom smislu, on se njoj
divi kao apsolutno savrsenoj prirodnoj pojavi, sto je stvorio bog, savrsenstvo.

Mi hvalimo kako ona utice na druge i sta ona u drugima izaziva. Hoda kao Hrist i lepa kao andjeo, ali
se ne opisuje. Kad nas gleda kad je tu, mi smo dobri, mi ne hvalimo nju, nego sta cini za nas, sto je
apsolutni iskorak u odnosu na prethodne pravce.

Jednako se slicni motivi provlace i kroz sledeci sonet koji je takodje vazan u drugom kontekstu i to je
drugi tok koji nastaje od Gvinicelija, tok poezije zebnja, patnja (izraz na italijanskom).

To znaci da osecamo nesigurnost, nismo u stanju da razlucimo sta je stvarno i ne, ili dobro i lose,
sumnja koja predstavlja veliki problem.

Sonet:

Vas lepi pozdrav/spas i plemeniti pogled sto cinite kada vas sretnem, ljubav me toliko obuzme da
nema nikakve milosti i uopste ga ne interesuje da li ce se ogresiti o mene ili ce biti samilostan prema
meni, to je silovito i stvara nemir i neizvesnost

Kroz srce mi je prosla strelica, ta strela meni deli i ranjava srce, to je strah od te transofrmacije,
menjanja koje izaziva Gospa, jer ne znamo kakav je ishod

U mukama izgaram, poput onoga koji se suocava sa smrcu

Kroz oci prolazi kao munja kao sto ulazi munja kroz prozor kule i unistava sve sto pronadje unutra
Ostajem skamenjen poput olovnog kipa gde nema ni damara zivota ni damara duha, samo sam
spolja, moja figura podseca na coveka, a mene vise nema

To ce biti narocito prisutno u poeziji Gvida Kavaljkantija, koji ce biti jedan od najuspelijih nastavljaca
ovog momenta muke preporoda, porodjaja, transformacije, strasnog straha koji nas paralise od
onoga sto ce uslediti i straha da li smo dostojni da prozivimo tu silinu lepote. Dakle, strah pred
raptusom, gde je sustina prozivljavanje lirskog subjekta, gde je Gospa samo sredstvo.

On sada terminologiju koja je vec bila upotrebljavana, koristi da opise svoj unutrasnji sukob koji nema
veze sa Gospom.

Gvido Kavaljkanti je za Dantea jedan vrlo vazan prijatelj i intelektualac koji ce na neki nacin biti taj koji
ce ga uvesti u krug DSN pesnika, jer ce se Dante na pocetku Vita nove kroz uvodni deo obratiti svom
prvom medju svojim prijateljima i postvetiti Vita novu njemu odnosno dijalogu sa njim, jer tada vec
ima drugacije stavove, ali ga oznaciti kao nekog ko je presudan za to sto ce on ostvariti, jer to
ostvaruje u dijalogu sa njim. Kavaljkanti je stariji od Dantea, rodjen 1259. god u slavnoj porodici, a
umro je najverovatnije 1300. god u okolini Lumidjane, van Firence i tu je dobio malariju od koje je i
preminuo. Gvido je bio prognan iz Firence kao jedan od prvaka Crnih, a prognao ga je Dante, sticajem
istorijskih okolnosti.

Kavaljkantija su najvise cenili zbog pameti i ucenosti i smatrali ga modelom onoga sto treba da bude
filozof i to nije daleko od istine, sudeci po delima koja je ostavio, a postoji i novela u Dekameronu,
gde ga Bokaco predstavlja kao filozofa epikurejca, koja se usredsredila na moralno eticku stranu
zivota, baveci se egzistencijom.

TRINAESTO

Prosli cas stali smo kod Guida Cavalcantia, da nije bilo Dantea sa njegovom poezijom narocito iz Vita
nove, verovatno bi bio najveci predstavnik Dolce stil nuova, a svakako i jeste jedan od najvecih
pesnika ital lirske tradicije.

U Gvinizelijevom kanconijeru na neki nacin je postojala ta dvostruka opcija sa dve tendencije

koje obelezavaju i dolce stil nuovo, a to je dakle il nome della donna odnosno pesme koje govore o
tom ljubavnom iskustvu kao ispunjavajucem i a priori zadovoljavajucem i srecnom iskustvu koje nas
odredjuje samom cinjenicom da smo doziveli tu ljubav, odredjuje u onom pozitivnom smislu. I ona dr
tendencija koja insistira na toj raspolucenosti i muci koja se odvija u samom pesniku , a kao posledica
te snazne razarajuce emocije koju ljubav donosi. Ljubav kao unutrasnja patnja i muka , ali ne u smislu
sete melanholije, tuge, nego tog razdiruceg i razarajuceg iskustva. E upravo te dve tendencije ce na
najjasniji nacin nastaviti Cavalcanti. On ce u sustini ostati kao pesnik koji je na neki nacin predstavnik
te struje koja o ljubavi govori o necemu razdirucem , nekontrolisanom, mucnom i bolnom iskustvu
po pesnicko JA koje u svakom slucaju izlazi Iz te bitke kao gubitnik. Dakle pesnicko ja nestaje. Jedna
od cuvenih Cavalcantijevih kancona koje to i potvrdjuju jeste
 Io non pensava che lo cor giammai

avesse di sospir’ tormento tanto,

che dell’anima mia nascesse pianto

mostrando per lo viso agli occhi morte.

nisam nikada slutio , mislio da ce srce ikada ….da ce biti toliko muceno izmuceno uzdasima,
patnjom. Da ce iz moje duse isteci , da ce se u njoj zaceti i roditi toliki plac , da ce ocima biti
prikazana ( oci ce moci da vide kroz taj plac) samu smrt, kroz suze ce isteci i moj zivot. U ovim prvim
stihovima kancone mi smo vec spojili amore i morte. Ljubav je smrt. Amore e morte. To je spoj koji
se tice samog pesnickog ja. Dakle, Cavalcanti je pesnik koji pred tom opcijom smrti na neki nacin bira
i opredeljuje se za smrt pesnickog ja a ne za smrt gospe.

A sta znaci smrt pesnickog ja?

Znaci da Cavalcanti zapravo peva o nemogucnosti pevanja o ljubavi. O nemogucnosti da ja

zaista iskazem recima , poezijom ono sto to ogromno osecanje koje me potpuno preplavi zaista
predstavi. To je smrt pesnickog ja jer je I to je kljuc za tumacenje ove Cavalc. Poezije jer je to ljubavno
osecanje sustincki antiteticno ono se suprotstavlja ono je izvan intelekta, ono ne moze da se spoji sa
intelektom, ponistava intelekt samim tim intelekt o tome ne moze da govori. A cime se intelekt sluzi?
Recima. A to je pozija. To je poraz o kojem govori Cavalcanti . Poraz pesnika I na neki nacin poraz
poezije da ovlada , I to je poraz na neki nacin I samog Dolce stilnuova jer mi ne mozemo onda da iz
poraza gradimo taj uzdizuci eticki moralni put. Mi smo zatvoreni, blokirani izmedju te unutrasnje
borbe intelekta, osecanja, koje intelekt ne moze da savlada. To je postavka osnovna Cvalcantijeva
koja ce biti u potpunosti razvijena na filozofskim osnovama u toj njegovoj najslavnijoj kanconi , koja
je najkomplikovanija bas zato sto je sustinski kancona filozofija a ciji incipit glasi Donna me prega .
Gde on upravo zakljucuje da izmedju opcije donna – sto znaci ljubav I onoga sto ta ljubav donosi
njegovom telu on nema druge nego da prizna smrt tela jer njemu ljubav donosi smrt. To je konacna
smrt pesnika. Videli ste vec na osnovu ovih par stihova I na osnovu te kancone Donna me prega da se
Cavalcanti u toj da kazemo u svom pesnickom ipusu sluzi vec postojecim motivima ali u potpuno
novom kljucu I to ce biti nauk koji ce uzeti I neki dr pesnici cak I Petrarka dosta nakon njega. On se
ovde sluzi motivima koji su vezani za bitku I borbu , mahom je to krug motiva I scilema koje su se
ticale odnosa pesnika I gospe. Pa se njihov susret opisivao kao bitka . Kod Cvalcantija je sve
interiorizovano sto I jeste sve u dolce stil nuovu to smo rekli, sve se vraca unutra, ne ospoljava se I ta
borba bitka I srce I bojno polje, je on sam. Njegovo telo, utroba I mozak gde se ta borba odvija, ona
opet nema veze sa konkretnom ospoljenom gospom. I on je interiorizovao sve ono sto se tice ljubavi
kao I Dante ali za razliku od Dantea, ta borba bitka muka, je nesto sto ce njega razoriti I sto ce znaciti
odustajanje od poezije , a sto ce kod Dantea dovesti do nekog drugacijeg ishoda koji nece moci da
eleminise dr clan iz onoga amore e morte ali ce smrt biti prebacena spolja, a to ce biti smrt gospe , a
ne pesnika. Ali Cavalcanti ima I onu drugu dimenziju koja je tipicna za Dolce stil nuovo a to su tkzv
pesme il lode. Lode u smislu hvaljenja , ali hvaljenja same ljubavi kroz lik gospe. Najcuveniji sonet koji
pripada toj grupi pesama il lode, a ciji incipit glasi
C hi è questa che vèn, ch’ogn’om la mira-Ko je ova sto hodi, stize, dolazi koju svaki covek gleda
posmatra I tu vidimo sve uobicajene motive Dolce stil nuova . Sta se opisuje kod gospe, a to je
pogled, hod , saluto – spas pozdrav.

Chi è questa che vèn, ch’ogn’om la mira,

che fa tremar di chiaritate l’âre
e mena seco Amor, sì che parlare
null’ omo pote, ma ciascun sospira?

Ko je ova sto stize koju svaki covek gleda

Zbog koje podrhtava vazduh- vazdih podrhtava zbog njenog bljestavila

(ona isijava I nosi sa sobom Amora)

Tako da niko ne moze rec da prozbori, svi zaneme od tolike lepote, duhovnog tipa
ona isijava iz sebe tu ljubav , vec svako moze samo da uzdise.

O Deo, che sembra quando li occhi gira,

dical’ Amor, ch’i’ nol savria contare:
cotanto d’umiltà donna mi pare,
ch’ogn’altra ver’ di lei i’ la chiam’ ira.

O Boze kakva je ona kada slucajno pogleda, neka kaze Amor ja ne umem to da iskazem .
Potpuna zanemelost. Ovo jeste sonet il lode al ovde je idalje prisutan Cavalcanti koji sluzeci se ovim
tipicnim dolce stil nuovo opet ne moze a da ne bude Cavalcanti, jer on opet govori da nije u stanju da
iskaze poezijom I recima ono sto gospa jeste tj ljubav sta jeste. To je tipicno stanje zaljubljenosti a
onda u sustini poezija sa njim nema mnogo veze..

Ona je toliko skromna ponizna, jednostavna da svaka druga u odnosu na nju

deluje kao “besna jerina” :D

Non si poria contar la sua piagenza,

10ch’a le’ s’inchin’ ogni gentil vertute,
e la beltate per sua dea la mostra.
 Ona je tolikoiznad svega da se svaka plemenita vrlina klanja njoj

A ona je sama boginja lepote , nema lepse od nje

Non fu sì alta già la mente nostra

e non si pose ’n noi tanta salute,
che propiamente n’aviàn conoscenza.

Nikada se nas um nije toliko uzdigao I nikada nije dobio toliki spas (saluto) da prosto ne
moze ni da spozna koliko se uzdigao zahvaljujuci takvoj gospi I ljubavi .

Jedna vrlo osobena pesma , koja je Cavalcantija priblizila jos u ono vreme pesnicima koji se
nisu bas mnogo prepoznavali u ovoj vrsti formalne, stilizovane poezije, kakva je bila poezija iz prvih
vekova, mislim prvenstveno na romanticarske pesnike u 19 veku, jer je pesma koja se moze
predstaviti na razlicite nacine I koja nosi kako su romanticari rekli taj neki ton iskrenosti. Poezija
nema nikakve veze , sa iskrenosti I neiskrenosti ( to smo pominjali kad smo pricali jos o Sicilijancima)
ali dakle romanticari su doziveli kao neki iskreni iskaz njegovih najdubljih osecanja. To je jedna ballata
I to ballata mezzana zato sto ima odredjeni br stihova u riprezi ili ritornello(pocetak) a incipit te
ballate glasi Perch’I’ no spero di tornar giammai

Perch’i’ no spero di tornar giammai,

ballatetta, in Toscana,
va’ tu, leggera e piana,
dritt’ a la donna mia,
5che per sua cortesia
ti farà molto onore.

Ne verujem da cu se ikada vratiti balateta u Toskanu, on se sad obraca pesnickoj formi, balati, idi tim
lagana I jednosnavna, svima dostupna ,a jasna, pravno k mojoj gospi koja ce ti zbog vlastite
plemenosti ukazati cast. Nisi ti toliko savrsena da ces zavredeti da budes prihvacena nego je moja
gospa toliko plemenita I sirokogrudna I velika da ce te ona prihvatiti casno zato sto je ona velika.

Ovde se javlja otklon tj ovde je ritornello ove ballate ono sto je u stvari u kanconi ona poslednja
strofa, jer smo rekli da imamo u kanconi congedo – oprastanje pesnika od same metricke forme , a
ovde Cavalcanti koristi riprezu ili ritornelo kao neku vrstu concgeda , kao neku vrstu oprastanja jer on
se obraca direktno mertickoj formi I kaze joj hajde kreni ti takva kakva si, sto ce reci vec ju je napisao
, I idi mojoj gospi da joj saopstis ono sto imam da joj kazem. I sad vecu prvoj strofi na osnovu ovog
ritornela , da bi ovo bilo u stvari neka vrsta klasicne poezije , kalsicnog motiva iz prethodne poezije
sto smo pominjali jos kod Provansalaca pa onda kod Sicilijanaca , pisu gospi koja nije tu. Taj motiv je
motiv tuzenja, motivo della lontananza , udaljenosti pesnika, gospe I naravno to je nosilac te nekakve
tuge , nostalgije. Lju bav ce preziveti iako se oni ne vide fizicki , a znamo koliko je bitan pogled. Ili pak
on tuzi sto se ne nada da ce ta ljubav opstati ima tu raznih motiva. Ali to je neki tipican motiv
lontananza. Kod tog Cavalcantija nista nije jednostavno, jer on kaze vrati se ti balateto u Toskanu ,
Toskana je za sve Firentince bila sinonim za Firencu . Sto ce reci da nama pesnik porucuje da on nije u
Toskani I posredno nam govori da ta nostalgija ta gospa koja je ostala u Firenci , jeste ta neka mozda
veza za Firenzu, Toskanu. To nije vise samo iskljucivo ljubavni motiv della lontananza nego nosi I tu
neku dimenziju drustveno angazovanog, politickog pa onda pomislimo aha mozda je ta balata
nastala u onom periodu *mi ne znamo kada je nastala* , mislimo mozda da je nastala u onom
periodu kada je Cavalcanti bio proteran I kada se on vise ne nada , nema nikakvu nadu da ce se ikada
vratiti , sto znaci da je to istovremeno I zal za zivotom, nagovestava se oseca se nagovestaj I
predosecaj smrti. Necu se nikada vratiti , to moze samo da kaze covek koji ce relativno brzo napustiti
ovaj svet. Ovde kombinujemo ta neka tri motiva

- zal za voljenom , udaljenost

- zal gradom , domovinom , nostalgija
- zal za zivotom
I ova balata postaje sinteza tog nekakvog sustinski egzistencijalnog bola koji pokriva sve te
tri dimenzije ljudske egzistencije I tu ukorenjenost u sredinu , drustvo , zajednicu . Ljubav I gospa I
sama svakodnevica. Samo neko ko nije bio apsolutni zagovornik ondasnje doktrine moze da zali na
ovaj nacin za ovozemaljskim zivotom I za svim sto ovozemaljski zivot predstavlja, dakle ljude koje
volim, zenu koju volim , ulicu koju volim…. Oa balata nam na neki nacin I ukazuje zbog cega je Guido
posebno tako kaznjen u Danteovom paklu, kao neko ko nije verovao u besmrtnost duse, odnosno
kao neko ko je verovao u ovozemaljski zivotm u vrednost ovozemaljskog I to su bili epikurejci. Mi
nemamo odgovor na pitanje kada je nastala , dal je nastala tim izgnanstvom u malom mestu , gde on
zaista oboljeva od malaricne groznice I gde zaista umire. Ali samo analizirajuci balatu mozemo da
uocimo sve ove elemente o kojima smo govorili. Medjutim taj isti Cavalcanti je pesnik koji se
apsolutno ne libi kao sto to nece ciniti ni Dante I kao sto to nece ciniti ni jedan Guido Guinizelli, da
ima izlete ili pak da pokrije ceo spektar onoga sto je bavljenje poezijom sto je predstavljalo u sr veku.

Pomenimo jos jednog pesnika Cino da Pistoia. On je neko ko ce nadziveti sve ove
protagoniste koje smo naveli , Cavalcantija naravno i samoga Dantea I bice neko ko predstavlja na
neki nacin I svojim zivotom I poezijom, spoj izmedju dolce stil novizma I onoga sto ce Petrarka doneti.
A sada recimo nesto I o toj poeziji koja je poznata kao poezija la poezia comico realistica ili la poezia
realistico-giocosa. Komicno realisticna ili realisticno humoristicna poezija.

Po novo se u doba romantizma u 19. veku a onda na neki nacin uzima I pozitivizam , kraj 19 .
I pocetak 20. veka istotako smatralo da je ova poezija u sustini poezija koja je bila iskrena poezija.
Poezija koja se nije po svaku cenu drzala tragicnih registara – najvisih registara ona se prosto
okretala manifestacijama svakodnevnog zivotam obicnog coveka. Poezija pisana stilom koja je mnogo
bliza tom nekom fantomaticnom , govornom jeziku… Poezija koja je mnogo bliza coveku od ovih
tragicnih manifestacija uzvisene poezije kako smo do sada imali *to je cela linija od Sicilijanaca do
Dolce stil nuova* . Guido Guinizelli je kao sto smo rekli zacetnik dolce stil novizma, koji je postavio
osnove za tu tragicnu poeziju , zapravo ta poezija komicno realisticna , jeste bila jedna od
manifestacija onoga sto knjiz poetska komunikacija u soba sr veka jeste. A ona je ta knjizevno poetska
komunikacija ustrojena cvrsto I bez pogovorno u skladu sa jezicko stilskim registirma koji ne nose
sobom nikakvu unapred ucitanu vrednost, sto ce reci , uzviseni registar ovaj tkzv tragicni , nije a priori
bolji pozitivniji od niskog komicno realisticnog registra – oni su komplementarni , oni su elementi
jednog jedinstvanog sistema zahvaljujuci kojem citamo I njima pisanu poeziju u odredjenom ljucu I
jos da nema tog ustrojstva , da ne postoji sa jedne strane visoki I sa dr strane niski ali zajedno kao deo
sistema , mi ne bismo mogli da pojmimo o osobenosti ovih elemenata. Ne bismo mogli da razumemo
sta je to uzviseno a sta je to nisko. Nisko je odredjeno onim sto predtsavlja uzviseno pa ce biti sve
uzviseno , a isto tako ta uzvisena tragicna poezija najvisa bice javisi registar, odredjena je ovim
niskim jer tek u sukobu I sudaru I poredjenju sa tim niskim mi znamo sta je uzviseno. Samo zajedno
mozem oda razumemo oba ova stvaralastva, a ne kao u kategorijama istinitog, neistinitog jer te
kategorije nam nista ne znace. Jer kako bismo onda shvatili Cvalcantija? Kao sto smo videli pise
jednu od najlepsih poezija ital knjiz visokim registrom u krajnje retorizovanoj metrickoj formi ,
balateta , I istovremeno pise jedan sonet koji bi onda bio iskren ili neiskren, gleda ili ne gleda
stvarnost….. kako bismo ga razumeli? On kaze:

Guata, Manetto, quella scrignutuzza,

e pon’ ben mente com’è divisata
e com’ è drittamente sfigurata
e quel che pare quand’ ella s’agruzza!

Gledaj Maneto ovu grbavicu I dobro obrati paznju kako je obucena I sredjena. Kako mi znamo
da smo u najnizem registru? Cavalcanti je ovde komican jer mi mozemo da uporedimo sa onim sto je
najvisim registrom. Ne znaci da je devojka grbava zaista . zasto je ona grbava? Sagnuta je. A u
uzvisenom je gospa uspravna I ima lagani hod. Zasto on njoj kaze obrati paznju kako je ona obucena?
Zato sto u uzvisenoj poeziji mi nikada ne opisujemo kako je neka gospa obucena. Od njene silne
bljestavosti I uzvisenosti. Ikako je ona nekako bas lepo sva nakazna , I kako ona izgleda kada je sva
namrstena , kad napravi njusku. To je antiteza onoga sto je lepo , to je karikatura. Mi se ne smejemo
zeni koja ima neki invaliditet ali sse smejemo karikaturi jer iza nje lezi neka osoba lice, telo , koje
nema neku prirodjenu manu , nego smo namerno izvukli da taj neko ima veliki nos jer hocemo da
prikazemo da taj neko laze. Da ima usi velike zato sto prisluskuje. E zato se smejemo . Da bi napravio
neku ovakvu karikaturu on mora da se sluzi recima I jezikom. Taj jezik ce biti unizen (sfigurata,
s’agruzza, scrignutuzza). To je vec jezicka karikatura. U dolce stil nuovu toga nema, tamo su lepse reci
ovde su tvrdje. Da bismo to shvatili moramo da razumemo sta je uzviseno.
 Or, s’ella fosse vestita d’un’uzza
con cappellin’ e di vel soggolata
ed apparisse di dìe accompagnata
d’alcuna bella donna gentiluzza,

To pise Cavalcanti ali imace I on one motive pasirice I zaljubljenog pesnika gde ce ponovo
spustati taj registar, nece ici do komicne realisticne poezije ali ce biti spusten zato sto govori pastirica
I gde ce se cak I nagovestavati bas zato sto je to taj motivski krug , nagovestavati neko ostvarenje
ljubavi sto istotako za dolce stil nuovo nepojmljivo. Mi u dolce pricamo samo o uzdizanju pesnika,
koja nema veze sa telesnom dimenzijom, gospa nije telo , ona je andjeo. Isto tako Guinizelli ima isto
takvu poeziju :

Chi vedesse a Lucia un var capuzzo

in cò tenere, e como li sta gente,
e’ non è om de qui ’n terra d’Abruzzo
che non ne ’namorasse coralmente.

Abruzzo je bio sinonim kao nesto poput divljeg zapada ondasnjeg apeninskog poluostrva. Svi
ljudi bi se u Abruzzu zaljubili u tu neku Luciu koja nosi neki sesiric na glavi. Guinizelli ovde apsolutno
spusta registar , koristi I takav isti jezik , da bi u antitezi sa onim sto je uzviseno , izazvao potpuno
drugacije reakcije vlastite publike. Naravno postoje I pesnici koji su u sustini bili pesnici koji su se
bavili gotovo iskljucivo realisticno-komicnom poezijom , ne do kraja , zapravo u knjizevnosti su ostali
zapamceni kao autori komicno realisticne poezije ali to opet ne znaci da su to itekako bili uceni
pesnici kao sto svi jesu I da su upravo zbog toga sto su bili uceni pesnici su itekako dobro poznavali
retoriku I sto su itekako dobro poznavali stilove, odlucili da njihovo poetsko stvaralastvo bude u toj
dimenziji , dakle nismog – komicno realisticnog. Najpoznatiji autori ove struje poetskog stvaralastva,
koje se moramo reci najvise vezuje za Toskanu , taj neki odredjeni humor koji se I danas moze
primetiti bas u samoj Firenci. Dakle ti pesnici jedu Rustico di Filippo, Cecco Angiolieri, Folgore di San
Gimignano.

Svi su u ovim antitezama. Sjedne strane imamo ove tematske u odnosu na visoku poeziju pa
cemo opisivati gospu koja je sve samo ne dolce stil novisticka I opisivacemo ljubav koja je sve samo
ne dolce stil nov. pa cemo imati I neke ruznjikave devojke koje nisu gospe Ili cemo otici jos dalje pa
cemo imati motiv zene , vencane zene koja je stalno nesto ljuta I maltretira pesnika. I imamo drugu
dimenziju unizavanje samog pesnika. Jer to je taj dr stub dolce stil novisticke poezije. Pesnik se uzdize
tamo. A ovde cemo unizavati pesnika I on ce biti glupi , jadni , bedni muz koga ce zena na ocigled
njegovu uveriti da je ona verna a ustvari zapravo vidimo jasno da nije. On ce se baviti materijalnim
stvarima, a mi u dolce stil nuovu nemamo pojma kakto ti pesnici zive, a ovde cemo se baviti
materijalnim – kukace kako nemaju novca . To je u tom krugu unizavanja pesnika koji sad postaje
apsolutno neko materijalno bice. Citava ta nekakva motivska struktura je ta nekakva antiteza onoga
sto predstavlja uzvisena poezija.

Vodite racuna to je isto tako jako retoricki zahtevno jer ja moram da pronadjem I odredjene
reci , ustrojstvo , stileme koje ce biti isto tako antiteza onog uzvisenog I sammim tim ja vrlo cesto
moram da budem mnogo retorizovaniji odnosno moram mnogo vise da trazim I da radim na svom
jeziku I stilu nego onaj pesnik koji je pesnik one uzvisene tragicne poezije. To nam pokazuje jedan
sonet Cecca Angiolieria koji pociva na tim anaforama – ponavljanjima u citavom prvom katrenu pa
onda u prvom I trecem stihu dr katrena pa onda na pocetku svakog tercena. Ovo je suprotno od
Franje Asisskog , vde kazemo da sam ja vatra, spalio bih citav svet.

S'i fosse fuoco, arderei 'l mondo;

s'i fosse vento, lo tempestarei;
s'i fosse acqua, i' l'annegherei;
s'i fosse Dio, mandereil' en profondo;
s'i fosse papa, allor serei giocondo,
ché tutti cristiani imbrigarei;
s'i fosse 'mperator, ben lo farei;
a tutti tagliarei lo capo a tondo.
S'i fosse morte, andarei a mi' padre;
s'i fosse vita, non starei con lui;
similemente faria da mi' madre.
Si fosse Cecco com'i' sono e fui,
torrei le donne giovani e leggiadre:
le zoppe e vecchie lasserei altrui.

Da sam ja vetar, ja bih ga razneo, ceo svet. Da sam voda ja bih ga potopio. Ovaj mrzi ceo svet
a Franjo voli ceo svet. Da sam ja Bog , ja bih ceo svet poslao u pakao. A da sam ja papa bio bih
radostan jer bih se ja bacio da mucim sve hriscane . Da sam ja car, znas sta bih uradio? S ve bih
skratio za glavu. Sonet je podeljen vertikalno , imamo pocetak stiha I antitezu , da sam ja to… ja bih to
I to…. Da sam ja smrt, otisao bih kod svog oca. Da sam zivot pobegao bih od njega. Isto bih uradio I sa
svojom majkom. D asam ja Cecco kao sto I jesam I kao sto I bejah , okruzio bih se gospama , mladim I
lepim , zgodnim , a one stare ostavio bih ostalima.

Dante Alighieri
 Njegov zivot je vezan I bitan za tumacenje njegovog dela. Dante je pesnik koji je dosta rano,
cak ne moramo da cekamo taj romanticarski period stvaranja Italije kao nacije drzave. On vec dosta
rano postaje simbol angazovanog pesnika koji ce biti na neki nacin oznacen kao otac nacije I onda
definitivno u roanticarskom periodu I proglasen za oca nacije bas zbog toga sto je on sam svoj zivot I
svoju egzistenciju I svoja bavljenja nerazlucivo vezao za Firencu I za sve ono sto je ona za njega
predstavljala. Dakle, centar te nekakve otadzbine , drzave kako ju je on dozivljavao. Naravno da je
sve ovo nase ocitavanje I da je Dante Alighieri jedan tipicni srednjovekovni intelektualac koji ne moze
ni da sanja da ce jednoga dana I postojati nekakva drzava zvana Italija I koji pak tu svoju egzistenciju I
svoje bavljenje sto politikom I vlasti u Firenci I vrsenjem te vlasti, sto intelektualnim radom dozivljava
kao srednjovekovni covek. Odnosno covek komune, a covek komune je apsolutno smatrao I Dante
nije bio jedini, da je njegova zapravo osnovna duznost , da je to ono sto I sam Bog od njega ocekuje ,
da to ispunjenje njegove gotovo misije na zemlji aktivno ucesce u dogadjanjima u Firenci. Njemu je
dakle Firenca sinonim za dom .To je njegova terra – zemlja, grad. To je narocito bilo prisutno u onim
slojevima koji su zapravo bili slojevi koji nisu bili produktivni slojevi Firence. To znaci u onim slojevima
koji se nisu bavili tirgovinom , znaci nisu bili trgovci I nisu bili bankari. Pa onda nisu bili ni oni koji su
se bavili preradom vune, jer su oni zapravo bili I trgovci. Ja kupim vunu pa prodam… industrijalci
danasnji. Nego su to bile porodice onih prezivelih ostataka necega sto je bila aristokratija nekada ,
iako je to sve bilo relativno na Apeninskom pol. Narocito u Toskani. Nazovimo je nekakva aristokratija
koja je zivela od nekakvih renti a koja je u Firenzi zapravo od tih zakona koje donosi taj Giani della
Bella I sistini ne mogu da ucestvuju ni na koji nacin u upravljanju gradom komunom a da prethodno
ne postanu clanovi nekakvog ceha. Arte. Sto ce reci oni moraju da postanu deo organizacije drustva ,
ne mogu da pretenduju bilo sta samom cinjenicom sto us aristokrate nego moraju da se ukljuce ,
formalno ili ne, ali moraju da se ukljuce u svakodnevni zivot komune I moraju da budu produktivni I
da na taj nacin onda steknu pravo I da tim gradom I tom istom komunom upravljaju.

E upravo je Dante primer iz nekakve osiromasene aristokratske porodice I rodio se u Firenci

1265 godine . Najverovatnije izmedju maja I juna. Otac mu se zvao Alighiero degli Alighieri pa je on
zato Dante Alighieri, a majka mu se zvala Bella. I ne znamo mnogo o njegovoj ranoj mladosti ,
detinjstvu, ne znamo zaista nista o njegovim studijama I ucenju , mozemo samo da predpostavimo
sasvim izvenso da je pohadjao neku od suola parrocchiale … on sam ce nam reci u 13. pevanju pakla
da je Bruneto Latini njemu biti ucitelj ali nemamo podataka u kom smilsu, dal ucitelj kao nekakav
model intelektualca ondasnjoj mladezi ili zapravo zaista ucitelj napisao je u krajnjoj liniji retoriku ,
napisao je ona didakticka dela u tom smislu o njeste bio ucitelj I li je defakto on sakupljao mlade
ljude pa ga poducavao. To se ne zna. Narocito ne znamo dal je Dante imao neko vise znanje, neki
univerzitet zvanicno obrazovanje, mi znamo da je on bio uu Bolonji ali da l je on pohadjao univerzitet
tamo to ne znamo , I neke od I dalje nerazresenih pitanja oko autorstva odredjenih dela upravo su
nerazresena I zbog toga sto ne mozemo da rekonstruisemo Danteova dela kao sto je Il fiore koje
mahom pripisuju Dnteu ali se njegovo autorstvo se osporava upravo zbog toga sto je fiore delo koje
je nastalo u ambijentu Bolonje , u ambijentu univerziteta u Bolonji I ima apsolutno veze sa jednim
velikim srednjovekovnim delom koje se zove “Roman o ruzi” ciji je dr autor u to doba definitivno
studirao u Bolonji I to delo Fiore je proizvod prozivod sa autorom drugog dela Roman o ruzi. Dakle
dante po svemu sudeci jeste autor ali ne mozemo do kraja da kazemo da zaista jeste jer ne mozemo
da ga smestimo na univerz. Znamo da njegovo druzenje sa Guidom Cavalcantiem zapocinje pocetkom
80. godina , Cavalcanti je dosta stariji od Dantea I vec predstavlja model pesnika odnosno model
intelektualca I model filozofa. Guido Cavalcanti predstavlja zapravo primer filozofa I mudraca
filozofije. A posledica tog druzenja sa Cavalcantijem jeste vec tih prvih godina , pocetk. 80.god, Dante
vec tad pocinje da pise poeziju a nesto od te poezije koju pocinje da pise tada potom ce uci u njegov
izbor koji ce ciniti Novi zivot. Kazem izbor zato sto ce ostatak poezije koju on bude pisao I tokom
kasnijeg zivota, ostati u zbirci koja je I danas poznata kao rime. Dakle to su njegovi stihovi. Dakle u
Novom zivotu je samo deo stihova I to su oni samo svrhovito izabrani Dolce stil novisticki stihovi dok
u rimama I kod Dantea imamo I izlete u komicno realisticnu poeziju pa mimamo I te rime pietroze….
Itd… Te neke 1287 je moguce dqa je Dante bio u Bolonji ali se ne zna , a onda znamo da je sigurno
1289 godine ucestvovfao u jednoj bici Bataglia di campaldino gde se guelfi koji su tada bili na celu
Firence odnosno savez Gvelfa sukobljava sa Aretincima odnosno oni su bili na celu Toskanskig
Gibelina. Firenza je vec tada nosilac tog previranja koji idalje muci celu Toskanu a narocito Firencu.
1299 godine umire Bice tj Beatrice koja je cerka Folca Portinaria a koja je navodno zapravo bila
Beatrice koja ce biti protagonista Novog zivota a kaznije I Bozanstvene komedije. Dosta rano smo
poceli da tragamo ko je ta Beatrice, dal je Dante bio zaljuljen u nju ili ne , a onda se pojavio Giovanni
Boccaccio koji je napisao jedno delo koje ustvari nije prava biografija nego traktat u slavu Danteovu I
koji tada prvi put iznosi, jer je on pak cuo od svoje macehe koja je bila u srodstvu sa Beatrice cerke
Portinaria , I on iznosi cinjenicu da je Beatrice upravo ta Bice (cerka Folca Portinaria). U svakom
slucaju da je ona umrla je bila zanimljiva u kontekstu hronologije ,jer znamo da taj deo Novi zivot ,
nastaje izmedju 1292 I 1294 godine , a onda kao sto na neki nacin nagovestava u tom Novom zivotu,
jeste period proucavanja ali opet izvan nekakvih institucija, dakle on ne pohadja univerz, iako ce
tvrditi Boccaccio da je isao I do Pariza ali to nije pronadjeno, on ce se Dante posvetiti I filozofiji I
proucavanju filozofskih tekstova koji su podrazumevali I teologiju a onda ce se I on 1295 god ozeniti
zenom koja je iz porodice Donati , a to je porodica koja ce zajedno sa Cerchima I oni ce zapravo biti
vodje te dve opcije gvelfi I gibelini tj crni I beli u Firenzi. On ce u onom trenutku kad bude u
mogucnosti da protera sve , proterati I svoje rodjake. Dante ce imati cetvoro dece. Tri sina Giovanni,
Jacopo I Piero , oni ce biti tumaci dela svoga oca I jedna cerka Antonia koja ce se zarediti I postati
Suor Beatrice u jednom zenskom manastiru u Raveni, a upravo ce njoj Boccaccio potom u dr pol 14.
veka odneti neku vrstu izvinjenja odnosno nadoknade za pretrpljeni bol I muke koje je Firentinska
komuna priredila njenom ocu. To su godine pred kraj veka kada Dante sve intenzivnije ucestvuje u
javnom zivotu. On ce jteti da se ublaze ti neki zakoni koje je doneo Giani della Bella I u svakom slucaju
ce morati da se uclani u neki ceh I uclanice se u ceh lekara I apotekara jer su to bili intelektualci
onoga doba, uceni ljudi . Presudni trenutak u toj njegovoj politickoj karijeri postaje ta 1300, godina
kada on biva izabran za jednog od priora Firenze. Ti priori su se birali na dva meseca – jun I avgust.
Asad na njegovu nesrecu upravo se u tom periodu krajem juna deseio ruzani sukob u samoj Firenzi
izmedju crnih I belih , I posle tog oruzanog sukoba, u samom gradu tih 7 priora, a Dante je bio jedan
od njjih znaci vrhovno telo da bi smirilo na neki nacin situaciju u Firenci I da bi sprecilo da bi doslo do
daljih krvoprolica , oni odlucuju da proteraju dakle sve predstavnike jednako. Ne samo bele ili crne
nego sve. To je trenutak kada je I Guido Cavalcanti bio proteran Iz Firenze. U tom trenutku jedan od
kljucnih protagonista u Firenci je I papa Bonifacije 8. Bonifacije se uzda da ce Firencu moci da stavi
nekako pod direktnu vlast pape odnosno Vatikana I on Bonifacije u tom trenutku , kardinalu koji se
zove Matteo d’Aquasparta daje punomocje I sva ovlascenja da preuzme dakle situaciju u Firenci u
svoje ruke . Medjutim, on ne uspeva da se nametne , on na neki nacin biva pod oruzanom pratnjom ,
njemu se stavlja do znanja da nije dobro vidjen u Firenci , on biva ispracen od grada I to predstavlja
konacni sukob sa Bonifacijem. To je bila na neki nacin uvreda. Moguce je da je Bonifacije I ocekivao
da ce ovaj kardinal I biti proteran iz Firence I da je vec bio pripremio svoje protiv mere sta ce on da
uradi sa Firencom. Te iste godine odlucuju 1300 , komuna odlucuje da posalje u izaslanstvo papi
delegaciju koja ce u toj direktnoj komunikaciji prvo pokusati papi da objasni zasto je za njega bolje da
Firenza bude u stanju mira I da naravno ponudi ono do cega papi bilo I stalo. Mislimo na neki poklon
osnosno neki novac, odnosno da se izbori za to da Bonifacije odustane od tog plana direktne kontrole
nad Firencom. Dante sigurno jeste jedan od izaslanika, e sad da li je on na celu tog izaslanstva ili ne za
to nemamo podataka. Vec sledeca godina 1301. godina je na neki nacin katastroficna jer papa poziva
brata Francuskog kralja Carla di Valua , on se spusta iz francuske I uz pomoc crnih u Firenci on ulazi u
Firencu I zauzima je silom Crni pocinju da se svete posto su ovladali Firencom , svete se belima ,a
naravno da se ruse svi oni koji su ucestvovali u organima vlasi prethodno I naravno da kao jedan od
tih I Dante biva stavljen na stub srama. Dante pocetkom 1302 godine nije u Firenci. On se ili skloni o
ili se nije ni vratio u Firencu iz izaslanstva I dakle on je u odsustvu I optuzen I osudjen. Nije imao
priliku ni da se brani , al nije bio jedini , Il libro del chiodo – tako su se oblajvljivale rpesude. Na stub
se ekserom zakaci I presuda je ta I ta. U toj knjizi I dan danas moze da se procita, Dante je proglasen
krivim za sve ono za sta je optuzen a to je nesto poput mita I korupcije, da je primao novac zarad
promene misljenja, I da je davao isto tako novac, I optuzen je da se suprodstavio na nasilan nacin
papskoj politici I samom papi I on je dakle osudjen na kaznu novcanu 5000 fiorina , I oduzimaju mu
se sva ostala dobra I na izgnanstvo a a ko ne ispuni neki od ovih uslova I kazni , da se ziv spali. Dante
koji nije ni bio fizicki u Firenci, nije ni ispunio nijedan od ovih odredbi I na snagu je stupila ova
poslednja kazna da bude ziv spaljen ako se slucajno nadje u Firenci. Dante se od te 1300 I 1301
godine nece vratiti u Firencu sve do 1327 godine kada umire I taj trenutak I ta osuda I te optuzbe za
njega ce predstavljati preloman trenutak ne samo njegove fizicke egzistencije nego I zivota nego
narocito I njegovog stvaralastva.

CETRNAESTO

Nastavlja o Danteovom zivotu…

Podaci o njegovom zivotu ce nam biti korisni kao uvod u sve ono sto sledi. Sam njegov zivot jeste
njegova inspiracija, neiscrpni izvor za sve ono sto ce kasnije pretocitiu knjizevno formu, koja ne treba
da se iscitava samo u tom nekom biografskom kljucu, ali naravno taj biografski kljuc ima svoju vaznu
ulogu.
Dosli smo do trenutka kada je Ddante definitivno prognan (esiliato, najcuveniji izgnanik u istoriji
italijanske knjizevnosti i u istoriji uopste Italije). Neki istoricari tvrde da ova dogadjanja u Firenci
(sukob crnih i belih, pitanje pape Bonifacija, dolazak Karla) ne bi bila verovatno tako bitni istorijski
dogadjaji, jer su se ti sukobi izmedju Gvelfa i Gibelina dogadjali neprestano u mnogim delovima
Italije, da nije bilo Dantea koji jelicno bio umesan u te dogadjaje. Zahvaljujci njemu ti istorijski
dogadjaji dobijaju na znacaju, dobija na znacaju i sama istorija Firence, koja opet zahvaljujuci Danteu
zapravo postaje apsolutni protagonista istorije Italije, i sto je jako zanimljivo, vrlo cesto se istorija
Italije gotovo izjednacava sa istorijom Firence. Kad govorimo o komunama, govorimo o Forenci, kad
govorimo o sukobu Gvelfa i Gibelina govorimo o Firenci, a to uopste nije bio prerogativ Firence, ticalo
se cele srednje i severne Italije. Naravno, veliku ulogu u tome ima ekonomska moc Firence onoga
doba, ali taj neki prestiz daje joj Dante. I onog trenutka kad postane najcuveniji izgnanik, opet ce to
biti zapravo prica o Firenci, kako se ona ophodi i ponasa prema Danteu, zato sto ce Dante narocito u
tom prvom periodu svog izgnanstva i dalje zaista biti ukljucen u politicka dogadjanja Firence, jer ce se
on u jednom trenutku pridruziti onima koji su tzv 'fuori usciti', odnosno oni koji su izbegli iz Firence
sklanjajuci se od eventualnih sukoba i gubitna, ne samo imanja nego i zivota. Oni su poceli da se
organizuju u jednu politicku snagu koja je nameravala da i na bojnom polju pokusa da se vrati u
Firencu, odnosno da isposluje neku vrstu prevrata u Firenci. U tom smislu je njima islo u korist sto je
doslo do smene
cuvenog pape Bonifacija VIII (koji je umro), a nasledio ga je Bonifacije IX i on je poslao ponovo svoj
emisara u Firencu kako bi izmirio zavadjene strane. U tom trenutku Dante se nalazio u Arecu
najverovatnije, iscekujuci vesti. Misija izaslanstvo tog kardinala je propala, on nije uspeo da isposluje
apsolutno nista, i Dante se u tom trenutku razocarava i u mogucnost nekakvog poretka (smatra da je
to potpuno iracionalno i neizvesno), a razocarava se i u one s kojima se on udruzio da bi se
eventualno vratio u Firencu. Tog trenutka, a narocito nakon te jedne male bitke kod Lastre u blizini
Firence (u kojoj su ti 'fuori usciti' definitivno porazeni') Dante ce defitinitvno prekinuti svaki odnos, i
za to se vezuje ona cuvena njegova izjava ,koju je napisao u komediji, da je postao 'parte di se
stesso'(dakle vise nije bio ni na cijoj strani, vec je sam sa sobom). U tom trenutku on odlucuje da ode
u deo koji se zove 'Marca Tredigiana'(gde su najvazniji centri bili Treviso i Padova), i nakon tog kraceg
perioda koji je proveo tamo, odlazi u deo srednje Italije koji se zove Lunigiana, i tu su grofovi Mala
Spina, koji se pojavljuju kao indirektni protagonisti u njegovim rimama i u ostalim delima. Sve to se
desava negde oko 1306. godine
i to je sasvim izvesno doba kada on pise traktat koji nece zavrsiti 'De vulgari eloquentia' i sasvim
izvesno i 'Inferno'. Onda je oko 1310.godine boravio u jednom mesto u Popi, a to su conte (grof)
Guido di Batifole, koji ce biti pomenut u njegovim delima, a upravo u kontekstu tog njegovim
boravka, se u nekim ondasnjim danteovim biografijama (Giovani Bocacio) pise da je Dante mozda u
tom periodu bio u Parizu. To su vec godine kada je za kralja Nemacke (Sveto Nemacko-rimsko
carstvo) proglasen Karlo Luksemburski, koji da bi bio definitivno krunisan za cara mora da ode u Rim i
da tamo od pape primi krunu. On je dakle izabran 1308.godine i odlucuje odmah tata da se spusti u
Iitaliju i da krene ka Rimu. Naravno, svaki dolazak buducegvladara je imao i politicke implikacije, jer je
taj prolazak cara znacio da se svaki grad Italije morao opredeliti da li ga podrzava ili ne.
Tu se ponovo rasplamsava ona vecita prisutna podela izmedju Gvelfa i Gibelina. Gibelini su ti koji ce
podrzavati dolazak cara (arriga), a Gvelfi naravno biti protiv. Dante u tom trenutku, iako zaista nikada
nije bio po opredeljenju Gibelin, on u sustini staje na stranu cara, i u tom periodu zapocinje ta
njegova vrlo zanimljava epistolografska aktivnost, jer ce on vec tata napisati nekoliko epistola koje ce
uputiti raznim vladarima u Italiji, pozivajuci ih da spremno docekaju cara, odnosno da mu svojim
gostoprimstvom pokazu da podrzavaju ideju cara kao vrhovnog vladara.Onda ce se on na kraju,
jednom epistolom, obratiti i samom caru, gde ce i njemu takodje govoriti da je apsolutno neophodno
da on ucvrsti svoju vlast u Italiji, a narocito da vodi racuna o Firenci, koja je mozda najveci problem za
stvaranje jedne takve vlasti koja bi bila ravnopravna u odnosu na crkvene institucije. On je napisao i
jednu epistolu(invectivu) 1311.godine protiv Firence, gde napada samo Firencu da takvom jednom
politikom ugrozava opstanak grada i da je jedino recenje dhvate da je prihvatanje te neke vrhovne
vlasti cara jedini izlaz i jedino resenje. U tom trenutku, zbog te njegove propagandno-politicke
aktivnosti u korist arriga, on biva najpre imenovan za clana jednog izaslanstva koje bi se uputilo da
doceka samog cara, medjutim u jednom trenutku on biva iznenadno iskljucen iz tog izaslanstva. Dok
se tada car polako spusta, Dante ce, da bi dao neko teorijsko utemeljenje za svoje stavove, napisati
jos jedan traktat na latinskom, koji se zove 'De monarchia'(o carstvu, jer su bila dva tipa uredjenja
republika i monarhija), i u tom njeogovom poletu i verovanju da ce konacno krunisanje uspeti da
izmeni prilike u Firenci, desava se da arrigo usred svog putovanja umire 1313 godine i tu Dacnteova
nadanja defitivno padaju u vodu. Dante je verovatno
vec 1312.godine bio vec u Veroni i tamo boravio kod naslednika Can Grande della Scala relativno
dugo, skoro do 1318.godine. On je tu dosao kada jevce sasvim izvesno bio zavrsio Cistiliste, i
pretpostavlja se da je Raj napisao bas u Veroni. Naravno neki pomeraju taj njegov boravak u Veroni
sve do 1320. godine, ali necemo ulaziti u te detalje. Za vreme boravka u Veroni, napisao je jos jednu
jako zanimljivu epistolu 'Nakon smrti Klementa V' (papska stolica bila je premestena u Avinjon), i on
se tu obraca italijanskim kardinalima da na conclavu (izbor za novog papu) odluce da se taj novi papa
vrati u staro sediste u Rim, ali se nista od toga nije desilo. Isto tako dok je bio u Veroni, 1315. godine,
je Firentinska komuna koja je
u tom trenutku osecala veliku pretnju da ce snage Gibelina (koje su bile prognane) moci da nanesu
neku stetu, pa da cak i odnesu pobedu u borbu protiv komune, donela odluku o nekoj vrsti amnestije.
To je vec jednom bila uradjeno, ali u toj prvoj amnestiji, Dante nije bio pomenut, medjutim ova iz
1315. godine pominje eksplicitno i Dantea. Amnestija je potpuno ponistavanje presuda i osuda pod
odredjenim uslovima, i ti uslovi su bili eksplicitno navedeni, da pored placanja neke vrste kazne, svi ti
koji bi se vratili i prihvatili amnestiju, morali su da u nekoj vrsti pokajnicke povorke prodju Firencom i
da se tako svima pokazu kao oni koji prihvataju krivicu, i samim tim sto prihvataju krivicu, prihvataju i
oprost koji im je ponudjen.
Dante je to smatrao krajnjim ponizenjem. Ta amnestija u nekim pogledima nije pravila razliku
izmedju ubica i npr. Dantea koji je prognan iz politickih razloga, pa je on smatrao da je to apsolutno
ponizenje i iz tog perioda je jedna cuvena epistola na latinskom (kao i sve ostale), jednom
nepoznatom firentinskom prijatelju. Istoricari i kriticari smatraju da je to i namerno uradio (anonimo
firentino), u smislu da se obraca bilo kom Firentincu, gde Dante objasnjava zasto on posle svega sto
je doziveo prosto ne moze da prihvati takve ponizavajuce uslove cak ni za ljubav. To je jedna jako
dirljiva epistola koliko je Dante zapravo privrzen toj Firenci, i koliko ona za njega predstavlja neko
srediste njegove egzistencije, iako vec godinama ne zivi njoj.
Navodi sve ono sto bi islo u prilog onome da on prihvati bilo sta kako bi se vratio u Firencu, ali s druge
strane postoji primernog, dostojanstvenog, etickog ponasanja untelektualca koji ne moze da se spusti
toliko nisko, sve i u ime tih nekih emocija koje apsolutno oseca. Ta opasnost za Firencu kasnije se
ispostavila nerealnom, jer su Gvelfi definitivno izvojevali pobedu i ta ponudjena amnestija ponovo je
povucena i potvrdjena prethodna izrecena kazna (po toj kazni svi oni koji bi videli Dantea mogli su da
ga bez ikakvih, posledica i ubiju, jer je za srednji vek kazna izgnanstva isto kao i smrtna kazna danas).
Na kraju je ostala samo jedna zena, jer je bila vezana za porodicu Donati, verovatno zato sto je ta
porodica vladala pa je ipak nekako vodila racuna. Cak i Danteova deca su morali da pomognu (misli se
na njegove sinove, jer je njegova cerka zavrsila u manastiru). Dakle, osuda se prebacivala i na celu
porodicu. On ce se pred kraj samog Pakla vratiti na taj zakon na jedan strasan i mucan nacin, jer ce
upravo taj problem kaznjavanja dece za grehe roditelja biti u sredistu jednog od najmucnijih pevanja
(o grofu Golinu).
Pa ce tako u Veroni s njim biti i njegovi sinovi. E, onda nastupa taj poslednji period njegovog zivota,
kada je on negde dvadesetih godina, prihvatio poziv grofa Guida da Coletta i preselio se iz Verone u
Ravenu. Tada je sasvim izvesno zavrsio i svoj Raj, i iz tog perioda datira jedna epistola, koja i dan
danas biva predmetom neslaganja izmedju filologa i istoricara knjizevnosti. To je cuvena epistola 'A
Cangrande della Scala', to je ta 13. epistola Danteova, kojoj Dante najpre posvecuje poslednji deo
Komedije, a onda je cuvena i zbog toga sto Dante na neki nacin kao autor nudi definiciju vlastitoga
dela. U toj epistoli delo biva nazvano Comedia, kao definicija registra, kao definicija koja oznacava da
tu postoji mesavina stilova, odnosno Dante ekspilitno kaze da sadrzi Koracijevog nauka, gde stil moze
da bude srednji ali i da dozvoljava isklizavanja. Da taj stil u komediji dozvoljava i da izdignemo stil
kada je potrebno da deluje uzviseno kao tragedija, ali i da ga spustimo do komicno-realisticnog stila
kada nam je to potrebno jer opisujemo takvu materiju. Zasto mu je bilo potrebno ovakvo
objasnjenje? Pa zato sto je morao na neki nacin da opravda to sto imamo ogromnih stilskih razlika i
samim tim sto imamo ogromne razlike u materiji izmedju Pakla i Raja (vec smo rekli da materija
uvekmora da odgovara jeziku i jezik mora da odgovara materiji u srednjem veku).
U Paklu opisujemo nesto sto je najgnusniji i najnize, pa samim tim i taj jezik mora da odgovara tome,
dok u Raju opisujemo nesto sto je najuzviseniji, najlepse, najbolje, pa samim tim opet i taj jezik
mora da odgovara tome. Ali pazite, to nije samo definicija celokupnog dela, vec definicija i svakog
pojedinacnog dela, jer mi i u paklu imamo uzdizanja i imamo spustanja, imamo neke od likova koji se
predstavljaju vlastitim jezikom, koji su bili ili kao veliki auctoritas (sam Vergilije), ili kao veliki
retoricari 'maestri ars dicendi', koji ne mogu da sigurno koriste isti jezik, kao sto recimo koriste 'i
diavoli'. Dakle, to vazi i za samu strukturu a i za sam jezik i stil Pakla. Naravn, sve su to jako korisne
informacije, medjutim sta je tu osnovni problem? Mi u sustini uopste nemamo te Danteove
autografe (delo koje je vlastitom rukom ispisao autor). Jedno od osnovnh nacela jeste da mi uzimamo
autoritativni tekst, test koji je napisao autor. I zato nam je vazan taj autograh. Dakle, nama je uvek cilj
da otkrijemo i nadjemo ( za periode za koje ne znamo) autograf ili tekst koji je najblizi u vremenu
nastanku dela. Tzu postoji citav niz prvila, kako mi uporedjujemo rukopise i kako utvrdjujemo koji je
rukopis nastao na osnovu kog. Osnovni cilj je da se napravi takozvana 'stema codicum', znaci kao
neka vrsta npr rodoslova, gde mi imamo te razne grancice gde su rukopisi koje smo mi nasli i koji su
nastali iz jednog debla, ps to deblo sad treba da nas odvede do autografa. A nekad ga uopste necemo
ni naci, ali mozemo da utvrdimo hronologiju nastanka odredjenih rukopisa.

To mi mozemo za Danteovu komediju, ali to nikad niko nije nasao. Pa to predstavlja jedno zanimljivo
pitanje, jer su razlicita doba citala, u izvesnom smislu, razlicite tekstove komedije. Recimo, u jednom
trenutku je apsolutno bio na ceni Bokacov prepis Comedie, a onda se zahvaljujuci napretku filologije
videlo da je Bokaco neke stvari menjao u odnosu na druge rukopise i onda se shvatilo da tu neki drugi
rukopisi verniji tom nekom izvornom autografu. A onda je ta prica o nepostojanju autografa bila
izazovna, pa smo dosli do toga da smisljamo razne pricice sta se desilo sa tim Danteovim rukopisom,
pa ce onda opet Bokaco biti jedan od protganista tih nekih zanimljivih trilera. Po misljenju Bokaca,
Dante je zapoceo da pise komediju ( tacnije Pakao), jos dok je bio u Firenci, a onda posto je morao da
bezi iz Firence, nastaje prica kako doci do tih prvih sest pevanja Pakla (na pocetku pakla, u tih nekih
prvih 7 pevanja, ima jasan rez, i upravo taj rez je pruzio povoda za tu jednu zanimljivu pricu koju je
smislio Bokaco).
Isto tako, za ovu epistolu 'Cangrande della Scala', postoji velika sumnja da je autor cele epistole sam
Dante. Neki od danas najautoritativniji filologa italijanista smatraju da, ako ne u celinu, onda vecim
delom to nije Danteova epistola, da je to apokrifna epistola, te da je to neko kasnije napisao. Jedno
vreme je bio optuzivan i sam Bokaco, koji jeste bio sklon tim nekim knjizevnim falsifikatima, ali u
pozitivne svrhe. U svakom slucaju postojala je ogromna doza sumnje u autorstvo, ali u krajnjem
ishodu za nas je mnogo vaznije sto je ta epistola odmah nakon Danteovevsmrti bila dozivljavana kao
Danteova, i
zaista bila osnov za tumacenje Bozanstvene Komedije, jer ne samo da smo definisali registar (zanr),
autor te epistole je eksplicitno naveo da se Komedija ima tumaciti kao tekst Biblije. Znaci da to nije
samo ona 'alegoria in verbis', koja je bila tipicna za tumacenje knjizevnih tekstova, vec 'alegoria in
ress', znaci da smo mi vec simboli bozijeg duha, sto ce reci ono sto se govori u Bibliji je istovremeno i
tacno i moguce i realisticno i univerzalno i Bozije i ovaplocenje Sv Duha (vracamo se na ono 'ja
verujem zato sto je nesto nemoguce'). Dakle, sve ono sto je nemoguce u Bibliji je tacno, i kad je stvar
u pitanju i kad je rec u pitanju. Rec je stvarnost, i tu nema sta da se sumnja. Ali sta radi Dante u
epistoli? Komediju odredjuje i kao biblijski tekst i kao knjizevni tekst, jer on razlikuje ta neka 4 nivoa
iscitavanja. Na prvom mestu kaze da je i to njegovo zagrobno putovanje u stvari istinito i u to nema
sumnje (istinito u smislu vizije, naravno da on nije bio fizicki tamo). Jedna novela kaze da je to stvarno
tako, da je Dante otisao, prosetao i vratio se. Ima prica o dvema zenama koje su pricale kako su
videle Dantea u Veroni kako prolazi sav zamisljen i onda ga je jedna pitala sto je on tako oprljen, a to
je bilo zbog toga zato sto je isao kroz Pakao.
U Raveni ce Dantea zateci i smrt, cuvene 1321.godine (Njegov zivot u izgnanstvu se zasnivao na tome
da su ti razni gospodari kod kojih je boravio ocekivali nekakav prestiz sto se Dante vec za
zivota nametnuo kao jedan od velikih pisaca i intelektualaca onoga doba, a s druge strane i sto su
upravo tog velikoh pisca mogli da koriste i u te neke diplomatske svrhe). Njega ce Guido da Polenta
poslati u jedno izaslanstvo u Veneciju ( u to vreme putovanje izmedju Ravene i Veenecije nije bilo bas
prijatno, jer je narocito oblast oko Ravene bila mocvarno podrucje, gotovo sve do same Venecije), on
se prolazeci kroz takva podrucja zaradio malaricnu groznicu, i od posledica te groznice je umro. On je
sahranjen u Raveni, ali je odmah nakon njegove smrti krenuo taj 'tihi rat' izmedju Firence i Ravene,
jer ce Firenca vrlo brzo traziti njegove kosti kako bi ga sahranila sa pocastima, ali Ravena to nece dati
uz razloge: Kad niste mogli za zivota da ga primite nazad, necete ga dobiti ni sada. I onda to postaje
pitanje prestiza. Taj tihi rat na neki nacin traje i dan danas, oko njegovih mostiju.
Tako se zavrsava Danteov ovozemaljski zivot, koji odma nakon smrti postaje neka vrsta legende.
Dakle ' Dante veliki, Dante najveci'. On je uspeo da vlastitom Komedijom nadidje ta neka politicka
neslaganja
i da postane prosto sinonim za pesnika, ili pak da postane neko ko je pesnik teolog. Tako ce ga upravo
nazvati Bokaco,a Bokaco ce biti prvi koji ce javno tumacini Bozanstvenu komediju, 1373. godine u
Firenci, u jednoj crkvi.
On ce tad iscitavati i tumaciti pevanje po pevanje komedije, pocevsi od Pakla, i to je obicaj koji ce
potrajati sve do dana danasnjeg. I to se ne odrzava samo u Firenci, vec u celom svetu. Dante je zaista
i prvi pesnik na puckom
koji je tretiran kao autor i na latinskom, i to ne samo lepe knjizevnosti, vec i kao autori sveti oci. U
srednjem veku su tumaceni iskljucivo tekstovi na latinskom, i Dante je prvi koji se tumaci a pisao je na
puckom.

VITA NOVA

Naravno da i takav genije ima neke svoje pocetke, ali i na tim pocecima Dante vrlo svesno gradi
zapravo sliku o sebi kao pesniku, ali i neku svoju vlastitu poetiku , koja ce po svemu biti osobena, po
svemu biti njegova i iznedriti dela koja ne mogu da se ni na koji nacin ne mogu da se uporede sa
kontekstom u kom su nastali. To inace (iako ga radimo u okviru dolce stil nuova) vazi i za njegovo tzv
mladalacko delo a to je Vita nova. Vita nuova je jedno kratko, relativno malo delo. Nastalo je negde
najverovatnije '92, '93 godine dok je on jos u Firenci. To delo ima kratka 42 poglavlja, ako uopste tako
mogu da se nazovu. Iimamo jako puno rukopisa, a za verziju Novog zivota koju mi citamo, zasluzan je
Bokaco sa njegovim prepisima i narocito sa njegovim sredjivanjem teksta na stranicama. On uvodi tu
paragrafaturu, tu podelu na odredjene paragrafe, koji ce obukvatati i narativnu i prozu tumacenja i
poeziju. U nekim drugim rukopisima to nije tako. Vodeci racuna upravo o toj naratoloskoj strukturi
samoga dela. Delo ce jako drugo kruziti iskljucivo u rukopisima, a prvo stampano izdanje desice se tek
1576. godine, mnogo docnije (citavih 70 godina posle komedije). Sam naslov je vec dovoljan da nas
odredi, da nas povede i da nam ukaze na koji nacin mi ovo delo treba da iscitavamo. 'Vita Nova' nije
zapravo novi zivot, vec je to obnovljeni zivot, duboko izmenjen nekim kljucnim, prelomnim
dogadjajem koji se u tom zivotu zbio. To u potpunosti, dakle, utice na karakter te osobe, poimanje
sveta i zivota, znaci potpuno obnovljena osoba. Od sam naslova ovo delo ima tu jaku teolosku i
religijsku konotaciju, jer je upravo iz tog segmenta, iz te sfere, odnosno samo mistici (oni koji su
dozivljavali vizije) mogu da kazu da su stekli novi zivot. Sveti Petar je stekao novi zivot nakon
upoznavanja iskustva zivota sa Hristom. Dakle, u tom
kontekstu je to izmenjen zivot, kao neko prosvetljenje (nije struktura hagiografija, nije to trenutak u
kome mi shvatamo da smo gresni pa izmenjujemo svoj zivot, vec mi zivimo normalan zvot i onda nam
se desi neki susret, koji ce na sustinski nacin izmeniti put kojim smo mi krenuli, jer je zapravo svaki
covek po definiciji homovijator).
Put predstavlja to sto mi idemo od rodjenja do smrti da bismo nasli svoje mesto u bezvremenosti, i
to predstavlja apsurd. E na tom putu se desi nesto sto nam u potpunosti izmeni to nase putovanje, i
upravo to je Vita Nova. Sta jos podrazumeva ta Vita Nova samim ti ustrojstvom? Ko moze da kaze da
ima preobrazen, obnovljen, novi zivot?

Neko ko je vec to prosao, kome se vec to desilo. Onaj ko je usred transformacije, on ne zna sta mu se
dogadja, a samo onaj ko je doziveo (znaci nesto je vec proslo) moze da kaze 'Aha, ja sad zivim jer ja
vrlo dobro znam sta mi se desilo, i ja sad zivim novi zivot'. Dakle, ko se nama obraca u prvoj reci
kojom se otvara novi zivot, koji Dante? Ddante koji je vec sve prosao, i sad se vraca na sve to sto mu
se desilo da podeli s nama. Posto se bavimo analizom teksta, mi prvo treba da utvrdimo ko prica da
bismo mogli da analiziramo dalje ono sto nam kaze, to je osnov analize. Najvaznije za knjizevnost,
ponavljam, jeste da odredimo ko to prica, koji je to glas i sa koje tacke on posmatra to o cemu nam
govori. Taj covek je, dakle, sve to prosao. Vracamo se na slicnu situaciju koju smo videli kod Dantea.
Na pocetku Pakla Dante pocinje recenicom koja nam govori o tome da je to Dante koji se vratio, koji
je proziveo.
Dante apsolutno od samog pocetka gradi svoju osnovnu poetiku, kojoj ce u osnovim crtama ostati
veran, jer cak i ovoj postavci 'Novi zivot' i 'Komedija' imaju potpuno istu pocetnu postavku. Pricaju
potpuno iste dve osobe, koje su nakon kljucnih desavanja u svoj zivotu, resile da nam to
ispripovedaju. Koje su prve reci kojima se obraca? *cita prvi paragraf na italijanskom:
"In quella parte del libro de la mia memoria dinanzi a la quale poco si potrebbe leggere, si trova una
rubrica la quale dice: <<Incipit vita nova>> - Ovde objasnjava da je on covek koji koristi vlastito
secanje, vraca se na jedan odredjeni trenutak pre kojeg, kako on kaze, nije bilo neceg znacajnog za
zapisati. Vraca se na trenutak gde stoji ispisano 'incipit vita nova', i tu se nekako prica malo
komplikuje. Rec 'rubrica' u sledecoj recenici je jako vazna, to je vizuelni momenat, to je crveno,
ispisivano velikim obicno ukrasenim prvim slovom. To nije samo oznacitelj pocetka recenice, vec je to
nesto sto odmah uocavamo, sto predstavlja defitivino pocetak necega, a onda smo to konkretno rekli
upotrebivsi ovaj retoricki izraz 'Incipit', gde je dakle incipit pocetak nekoga, i to je zapravo naslov
"Incipit Vita Nova" (zapoce novi zivot). Dakle mi ne pricamo nista pre toga, zato sto nas pre toga nista
i ne interesuje, a ono sto je bitno jeste pocetak tog novog zivota. Ko je rekonstruisao da je to pocetak
Vita Nove? Opet onaj isti Dante koji je to proziveo, i vratio se u jednom trenutku da shvati gde
zapocinje to gradjenje njegove sustinske promene. Dakle on, a posteriori, se vraca i kaze 'To je
trenutak kad zapocinje moj Novi Zivot'. I sta jos on, kao vrsni naratolog, kaze? "Pod tim pocetkom ja
pronalazim neke ispisane reci, koje ja zelim da uredim u ovoj
knjizici. Ako ne sve, onda barem njihovu sustinu", i to je za srednji vek jako bitne. To je knjiga secanja,
a svako secanje je jedna prica. Prica u sustini znaci da se mi nikad ne secamo tako sto cemo da
upotrebiti sve moguce detalje tog secanja, vec koristimo ono sto nam je neophodno za nasu pricu,
ono sto je logicki vazno za pricu. Ja sam Dante koji je danas ovakav, isti ovakav Dante se vraca na
pocetak, i bira iz svog zivota one momente koji su ga doveli do te tacke. Sta ponovo time mi gradimo?
On nama i sam kaze da mi treba da se usredsredimo na ono sto je sustina (sentenzia), na ono sto je
nauk iliti pouk. Vracajuci se na prve stihove iz Pakla, shvatamo da je Dante tu kao predstavnik
covecanstva, njegovo iskustvo je iskustvo svakoga od nas ako hocemo da ga imamo. Ovde on nece ici
u tu teolosku sferu, vec je ovaj Dante apsolutno zagovornik jedne nove teorije poezije, jedne nove
poetike. Svaki teoreticar
ne govori samo u svoje licno ime, vec je to nesto sto bi trebalo da ubedi i da okupi i ostale. A Dante se
u tom smislu vrlo vesto od samog pocetka sluzi raznim recima, pojmovima koji su vezani za svet
religije, odnosno za teolosku literaturu, a sad cemo videti da ce se taj svet (teoloske, ucene literature)
automatski u prvom trenutku vezati za ljubavnu tematiku. Sustina njegove teorije je zapravo dolce
stil novisticka, mi vezujemo teorijsku, filozofsku, teolosku misao za pitanje ljubavi, ali odmah na
pocetku znamo da ce to sasvim izvesno biti neki novi ishod, a ne onaj koji su nam ponudili Gviniceli i
Kavalkanti (kao najveci predstavnici dolce stil nuova).
To odmah vidimo u trecem poglavlju, gde on opisuje i gde se pojavljuje prva poezija. I tu smo vec u
potpunosti zaokruzili ono sto treba da znamo na samom pocetku. Dante odmah tu govori sta znaci, u
tom nekom zanrovskom a istovremeno i interpretativnom smislu, njegov Novi Zivot.
To ce biti kombinacija proze i poezije. To se zove prozimetrum. Mi pricamo o zivotu pesnika i o
pesmama, kako su i u kojoj prilici nastale i sta govore u prozi, a onda presme dajemo kao poeziju. I to
su bile tipicne srednjovekovne forme za prozimetrum, gde je dakle proza bila narativna, i naravno
poezija je imala simbolicnu funkciju te naracije. Dante se apsolutno svojim izborom prozimetruma,
odnosi i prema tom zanru, jer on kaze: 'Evo ja pricam o sebi kao sto smo pricali o provansalskim
pesnicima', dakle to je iskljucivo pesnicko iskustvo. U Vita Nuovi mi govorimo o pesniku i o poeziji, ma
kakav sadrzaj tog dela bio. Ali uceni citalac onoga doba znao je da Dante ima jos jedan i to vrlo
prisutan model koga
je pomno iscitavao, a to je Boecije. On je bio pozno-latinski autor, koji vec zivi u doba hriscanstva, i
koji je napisao delo koje se zove "De consolatione philosophiae", koje je zapravo jedan prozimetrum,
gde ce on razlicite odlomke iz poezije, tumaceci dakle tu poeziju, doci do nekog duhovnog mira,
spokoja. Ponovo ovaj prozimetrum, koji bira Dante, ukazuje da je njegovo delo u sustini namenjeno
sticanju tog mira, prevazilazenju nemira, muke.

PETNAESTO

Mi nemamo dokaz kako nastaje Novi zivot, mis mo rekli da ce on napisati jednu knjizicu i on ce
zabeleziti u toj knjizici sve one reci koje su ostale zabelezene u njegovom secanju (mislimo na Dantea)
, svrhovita odredjena parabola, on sam napominje se “ja ih sigurno necu sve ispisati” i to je ta
narativna strategija koja ce biti znacajna za tumacenje dela, jer autor (narativno ja) bira u toj nekoj
primernoj autobiografiji , bira ono sto je svrhovito za primernu pricu I samo ce nam dati ono sto je
njihova sentenzia ono sto je pravo znacenje I pravi smisao onoga sto se njemu desilo sto ce reci Vita
nuova nije samo rekonstrukcija te parabole , nego je istovremeno I davanje smisla I znacenja onome
sto se desilo sa one potonje aposteriori tacke. Dakle, ja u jednom trenutku svoga zivota, shvatam
znacaj onoga sto sam proziveo I TO biram da podelim jer smatram da je to vazno.
 Jos jedna stvar koju treba odmah da zapamtimo a to je da on odmah u prvi plan koristi parole
, izbijaju reci u prvi plan I njihovo znacenje. Na neki nacin, mi od samog pocetka dakle od uvodnog
paragrafa, imamo potpuno poistovecivanje necijeg egzistencijalnog iskustva I reci. Rec je jednako
zivot. Zivot je jednako rec. Sto je nekakva biblijska postavka “na pocetku bese rec” I istovremeno
posto nam se odmah uvodi u sledecem paragrafu , taj zivot je obelezen ljubavlju. Dakle, ljubav
jednako zivot I sammim tim jednako rec. I rec je jednako ljubav. Opet u najsirem smislu biblijska
postavka jer je Bog ljubav ali u ovom kljucu vezana za ljudsku egzistenciju za ono sto prozivljavamo na
zemlji. To nam se vec objasnjava u narednom poglavlju I ono nas uvodi u ono sto ce biti modus
narrandi – nacin da nas uvede u ovu vrstu ljubavno teoloske ljubavi nas narator .

Zasto? Zato sto se odmah u narednom paragrafu mi susrecemo sa kljucnim nekim simbolima koji ce
drzati narativnu strukturu Novog zivota , a koji su istovremeno I tipicni I ustaljeni simboli- topusi
srednjega veka. Jer odmah pocinje sl poglavlje sa “ devet puta se nebo vratilo na onu pocetnu tacku
gde je bilo kada sam se ja rodio” – znaci ima devet godina. Devet je apsolutno algorican br za sr vek.
Devet je savrsenstvo hriscansko zbog toga sto je to 3 puta 3 a tri je apsolutno savrsen broj zato sto je
to Sveto Trojstvo. Odmah ulazimo u ono sto ce biti kljucna simbolika I sto ce nam pomoci da
zadrzimo tj da produbimo ovo pararelno iscitavanje. Dakle, ovo alegorijsko simbolicno I
egzistencijalno zivotno. S jedne str nam kaze da, imao sam 9 godina ali tih njegovih 9godina su
istovremeno alegorija – simbol za tu parabolu koja nadilazi naseg pripovedaca. Dakle maltene
indenticna postavka s pocetka same Komedije. Inaravno afarve, to je prvi susret gde on kaze ona je
donna I u smo sada apsolutno u skladu sa citavom prethodnom tradicijom. Ona je njegova domina –
gospa ali je ona istovremeno I gloriosa jer je ona odmah odredjena kao , to je tipican atribut za one
koji su in gloria a sta to znaci? To je biti na nebesima odnosno u raju. Dakle ona je rajska I andjeoska
gospa. Ona je definitvno la donna gloriosa della mia mente , dakle ona odredjuje njegovo
intelektualno I duhovno postojanje, a ne ovozemaljsko. I sad ponovo mozemo da se pitamo : Ko to
kaze? Ko kaze ovo la gloriosa dona della mia mente?

To je onaj Dante koji nam nju definise. Ubrzo cemo saznati da I ona ima 9 godina samo sto je
ona na pocetku devete godine , a ona je pred kraju. Ami sad vec sve to mozemo da naslutimo da u
sustini ona ne mora da bude ali moze da bude andjeoska gospa jer smo rekli da dolce stil nuovo vec
dolazi do tih tacki. Ovo je vec cisti dolce stil novizam da je gospa postala andjeo a ne samo da je lepa
kao andjeo. Ona je andjeoska, ali to je mozda I onaj Dante koji zna vec sve sta mu se desilo , dakle
ona je nas pripovedac sa pocetka koji nama vec daje da naslutimo da ona vec jeste na nebesima, u
raju, sto ce reci preminula. Zbog toga je della sua mente jer je to izmedju ostalog, vec def samoh
Hrista kada se on uspeo na nebesa I ona je poput njega vec na nebesima. Kao I Hrist iBeatrice njegova
gospa, je u sustini psolata na zemlju , ona nije klasicno obicno ovozemaljsko bice nego je ona poslata
na zemlju kako bi na pravi put izvela .Koliko Dante lepo misli o sebi kako bi otisao u pakao da iskupi za
grehe covecanstva , tako je na neki nacin I ovde. Beatrice nije dosla da nekog drugog povede ili sve
njih u Firenzi, nego je poslata samo zbog Dantea , dakle on to zavredjuje. Ali u Novom zivotu, tu se
stalno poigrava poredjenjima biblijskim I hriscanskim ali mi nismo jos u teoloskoj sveri. Ovo
iskupljenje ce biti pre eticko moralnog tipa I narocito poetskog jer videcemo to je osnovna funkcija
Novog zivota , dfa upotpunosti izjednacimo poeziju I etiku. One su jedno. Dante se vise nece pitati
kao sto se pitao Cavalcanti, koliko taj erotski naboj se suprodstavlja onom eticko moralnom.

Za Dantea su erotsko I moralno jedno te isto. Ta naravno donna gloriosa , onda se vracamo
na passato remoto ,”koju su mnogi zvali Beatrice” …”nju su tako zvali a da I nisu znali kako je zaista
njeno krsteno ime”. On ovde eksplicitno svima kaze I stavlja do znanja da je Beatrice il nome parlante
a to znaci da je to ime koje sve govori. Beatrice je ona koja donosi blazenstvo. To je njeno ime a to dal
joj je to krsteno ime nije vazno jer ovo je njena sustina I ovo je objasnjava sa onom srednjovekovnom
teorijom da ime jeste sve I da ime objasnjava sve. Nomen est omen.

Naravno to nije svakako bilo dovoljno da se zadovolji znatizelja citalaca onoga doba I onda se
ponovo pojavio Boccaccio koji ce u tumacenjima I u pohvalnici u slavu Danteovu objasniti, odnosno
on ce reci da je opet zahvaljujuci svojoj porodici da je ta nekakva devojka zaista postojala u
Danteovom zivotu I da je to bila Bice tj ime do milja za Beatrice, cerka Folca Portinaria I zaista se to
na neki nacin poklapa. Kad je zivela I kad je umrla. I od Boccaccia mi zapravo u vek pominjemo tu
Beatrice . cerku Folca, iako nam sam autor kaze da ga ta egzistencija gospe sustinski ne zanima.

Tu u tom prvom pojavljivanju, ona je bila na pocetku 9 a on na kraju 9 godine , I ona se

pojavila u crvenom I tri puta cemo imati opis kako se ona pojavila obucena.”Bila je u preplemenitoj
boji , skromnoj skrusenoj, poniznoj , crvenoj “ . To sto je Beatrice bila obucena prvi put u crvenoj boji
nije ni malo slucajno. Drugi put je bila u belom , treci put je bila u zelenom. Te boje nesto znace.

Crveno je svakako bila boja ljubavi ali istovremeno I mladosti ali I boja jedne od tri teoloske
vrline a to je la caritas – la carita. Njeno vec prvo pojavljivanje jeste obelezeno tom tipicnom
hriscanskom velikodusnoscu. Sto ce reci ona se pojavila zbog Dantea da bi mu nesto pokazala. Dante
je takozvali homoviator , dakle ja koji proputujem ovom zemljom, ovo zemaljskim zivotom – ja sam
putnik po definiciji da bih nasao ishodiste na nebesima ali me itekako odredjuju etape te parabole
tog puta.

A onda odmah dolazimo do treceg paragrafa – poglavlja sto je samo srce Novog zivota. Jer on
vec u trecem paragrafu pominje da se ponovo nakon 9 godina, znaci 9 godina posle se nista niej
desilo ono je bilo prvo ukazanje predskazanja sa 9 godina, I onda on ponovo nakon 9 godina se njemu
ponovo ukazuje da bi ga podsetila na to predskazanje prvog susreta, ukazuje mu se I to sada odevena
u belo.

Belo je tradicionalno boja andjela , ona je sada vec def andjeo. I ona prvi put okrete oci ,
upre pogled (vazne su oci) tamo gde sam se nalazio ja u ogromnom strahu I ogromnoj strepnji. To je
opet jedna tipicna ljubavna situacija , u skladu satradicijom. Jer ce I Andrea Capellano kojeg smo
pominjali u njegovom traktatu De amore odrediti da je onaj ko je zaljubljen u vek u strahu . On kaze
uvek se necega plasimo , osecamo zebnju. Ali Danteu ovde ta tipicna tradic. Situacija zaljubljenog koji
na pogled svoje gospe osecazebnju strah, jer ne zna sta ga ocekuje , on dobija I saluto , dakle tako
prepuna vrlina ali nakon pozdrava on dobija osecaj da je iskusio samu sustinu blazenstva jer ona to I
donosi. Tu vec idemo neki korak dalje od onoga sta je klasicni dolce stil novizam. Dakel njemu
je bio dovoljan samo saluto u toj prvoj situaciji, da bi on dobio apsolutno blazenstvo. Dolce stil nuovo
trazi saluto salute , Cavalcanti to trazi ali on nije automatsko sticanje blazenstva. Kod Dantea je to
vec automatsko sticanje blazenstva sto ce reci on nam daje taj prvi opis zrelog susreta Dantea I
Beatrice u nekom zrelom dobu kao vec susret koji nadilazi u nekoj meri klasicno dolce stil novisticko
iskustvo ali jos uvek nije u stanju da iznadje formu da to novo iskustvo izrazi na drugaciji nacin od
klasicnog dolce stil novistickog iskustva I nije ni malo slucajno sto ce on onda da ode I vrati se u svoju
camereta – to je motiv klasicni ljubavne poezije. Koji cemo imati itekako kod Petrarke, gde pesnik
zapravo zaljubljen ostaje sam sa sobom u svojim sobicama , odajama I gde on zaspi I sanja nesto sto
lici na viziju. I nakon tog zna on odlucuje da taj svoj cudan san kako on kaze, cudan u smislu da ne
moze do kraja da ga razume , pretoci u stihove jer je to bio nacin komuniciranja izmedju pesnika
dolce stil nuova I da posalje onima koji se mozda razumeju vise od njega da mu ga protumace kao
san I viziju I to je vec neki pokazatelj nacina na koji ce izgledati I funkcionisati prozimetrum Novoga
zivota. Cesto cete naci I delove koji su narativni koji opisuju kao narativni deo pesnika a onda imamo
I one koji prozni delovi sto bi bila proza koja objasnjava poeziju koja je ukljucena u novi zivot. Na
pocetku smo videli poezija u ovom slucaju je sonet, sonet apsolutno proizilazi iz prethodne narativne
postavke I objasnjenje soneta nije nekakav mali kriticki esej koji je tu dat iako ima I tehnickih
podataka, koja je to forma kakav je stih itd ali je to objasnjenje one narativne postavke koja je uvela
poeziju. Dakle ne mozemo izdvojiti I odstraniti jedan deo te proze. Proza nam je apsolutno
neophodna kao sto je na mnogo svrhovitijji nacin ustrojen I sam prozimetrum. Poezija nije tu da nam
jednostavno ilustruje I da ukrasi nego je poezija samo sastavni deo price , parabole ovog
homovijatora I odmah vidimo da je kljucno pitanje sama poezija. Kroz poeziju zapravo ovaj
pripovedac iscrtava ovu parabolu, koja je istovremeno data na drugaciji nacin I kroz samu prozu.
Druga stvar poklapaju se dve biografije. Pesnicka biografija I ova egzistencijalna biografija. Poezija je
zivot poezij je ljubav I dakle ne mozemo da pravimo razliku. Kako se zove to nesto sto je prica o
nekim pojmovima? A onda ako se uskresredimo koji su to pojmovi to je poezija, to je pesnik I njegov
zivot I gde ispada da je u stvari vita nova jedan sustinski narativni traktat. Kroz pricu o poeziji. Dakle
svima nam je jasno kroz pricu ovog treceg paragrafa da je apsolutno Danteova poetika. Zasto pisemo
poetike? Zato sto hocemo da na neki nacin odredimo I dan danas to rade pesnici, da odredimo u
panorami opsteg stvaralastva. Ovaj pise ovako onaj onako… I ja hocu svima da porucim kako ja
pisem I dakle odmah shvatamo da je Vita nova Danteova poetika kojom se on odredjuje u ondasnjem
pesnistvu narocito u odnosu na svoje savremenike a narocito u odnosu na Guida Cavalcantia koga
ondmah pominje ovde na pocetku , jer taj prvi sonet je sonet kojim zapocinje kako bismo danas rekli
kurikulum , to znamo da sigurno nije prva pesma koju je Dante napisao ali on odlucuje da to bude
prva pesma. U poetici mojoj mi treba bas ovaj sonet da zapocnem. Itaj sonet u sustini opisuje ono sto
se desilo u snu.

A sta mu se desilo u snu? Njemu se desilo u snu da je on video Amora I rekli smo da je sve u
sr veku opredmecivanje I Amor je osoba, video je Amora I Beatrice. Ona je naga ali ne u nekakvom
erotskom smislu vec samo znak apsolutne nevinosti I cistote . Ona je neka rajska Eva pre
prognanstva, sto znaci da Beatrice ne zna za greh I toj I takvoj Beatrice Amor daje Danteovo srce da
ga pojede. To je tipicna scena tog srca pojedenog I ima citava jedna knjiga jednog istoricara koja
govori upravo o samo tim motivima koji se nalaze u sr veku. To je nacin bio da se opredmeti.
Zaljubljeni zapravo daje svoje srce voljenoj koja ga jede jer je to znak da je ona definitivno primila to
njegovo srce I to je ostvarenje ljubavi. To srce opredmeceno je ostvarenje te ljubavi , ali tu lezi
sustinski I paradoks te ljubavi. Secate se da smo stalno govorili da ta dvorska ljubav nosi ucitan u sebe
taj svoj paradoks, ja moram da na sve nacine pa I davanjem svog srca , dokazem koliko volim, a to
znaci da kad on daje svoje srce on ide direktno u smrt. Ito je taj paradoks Ljubav je jednako smrt.
Ucitano od pocetka. Sta se dogadja u ovoj prozi I sonetu? Uovom sonetu prakticno Dante lik sanja
tog Dantea koji je dao srce, odnosno gleda Beatrcu koja jede srce iz Amorivoh ruku. Dante se malo
uplasen tom scenom, budi I otkriva da je u sobi I odlucuje da napise taj sonet i zeli da ga uputi svima
koji su kao upuceniji od njega a narocito njegovom prvom prijatelju a to je Guido Cavalcanti, da mu
se to rastumaci. On posle toga nama kaze , I opet se poigrava kao sto se konstantno poigrava u
Komediji, tim vremenom pripovedanja I vremeno mpisanja, jer pise Dante koji se vratio sa sog
zivotnog putovanja a putuje Dante koji tek treba da stigne do kraja. Ovde se isto tako poigrava
vremenom psianja I na kraju ovog paragrafa “ mnogi su mi poslali odgovore pa I izmedju ostalog I
njegov prvi prijatelj , ali kako ce se videti na kraju nijedan od tih odg nije pruzio pravo objasnjenje.
Dakle prvi sonet I pocetak njega je vec pocetak traganja tog novog resenja I njegovi prijatelji, pa ni
Guido Cavalcanti nisu u stanju da slede, jer ce oni naci drugacije objasnjenje. Objasnjenje ce biti
drugacije a vec mozemo da ga naslutimo . To sto smo rekli Dante ne opisuje u sonetu sebe koji je dao
srce I koji je ostao sam da se muci u agoniji on opisuje viziju – san , I on ce vrlo bezbedno probuditi u
svojoj sobi. Dakle Dante nece umreti. Odnosno Danteu ne preti opasnost da bude stalno u tom
paradoksu ljubav – smrt. To ce biti onaj paradoks koji je Cavalcanti nasledio od Guinizzelia ,
Cavalcanti je priznao ne mozes da volis I da budes I naponu zivota. Moras da priznas smrt, smrt
pesnika. Intelekta. Ako sam sve dao onda ja nemam nista.

Al Dante ovde kaze , nene necu umreti ja , ja sigurno necu umreti , ja jos uvek ne znam kako
da izadjem iz ovoga ali ja sam sve ovo prebacio u viziju koja treba da me upozori da treba da nadjem
neki put.

Drugo, u toj njegovoj viziji Beatrice place. I naga je sto opet nije mali znak. Beatrice place
zbog sebe, a da ta njena cistota u sustini oznacava upravo to. Vracanje u ono vecno postojanje. Tu
vec mozemo da naslutimo da ce Danteov put , I poetika , zapravo se usresrediti oko eliminisanja
gospe kao erotskog nadrazaja, odnosno kao gospe koja nesto treba da da , bas zbog toga da bi on
mogao da ostane u zivotu I da ostane poezija jer rekli smo da je sve rec. Cavalcanti kad prizna da
zapravo nestaje njegov intelekt , nestaje on zbog ljubavi , on ne priznaje da je on mrtav nego priznaje
isto tako da je mrtva poezija jer ako njega nema nema poezije. Dante zadrzavajuci sebe u zivotu ,
zadrzava I ideju poezije koja moze da zivi ali sad moramo samo da nadjemo nacin kako? Sta to treba
da postane predmet te poezije I tih reci da bi pesnik mogao da zivi I da bi moglao da peva.

Preskacemo znatan deo teksta pa se prebacujemo na centralni ceo . Z tu novu poetiku

kkljucna su poglavlja od 17.do 21. poglavlja ili paragrafa. Ovde ce se pisati o obnovljenoj materiji I
pesnika koji je ostao u zivotu . O cemu dakle peva ta poezija. U prethodnim paragrafima Dante je
opisivao taj svoj put traganja koji je obelezen narocito onim osecanjima koji su tipicni za Cavalcantia.
Onaj kao sto smo videli erotizam pun zebnje, moja gospa – da li me voli ili me ne voli , da li ce me
pozdraviti ili nece… u tom smislu erotizam ali to I jeste bio njihov nacin da iskazu taj erotski nacin
poezije.

E onda dolazimo do 17. poglavlja koje u stvari donosi tri soneta a onda dva soneta koja su
naglasena zapravo tim mucenjem samoga sebe (negativna osecanja). Njegov incipit pocinje sa “ciò
che m’incontra ne la mente more” ono sto mi se desi u umu umire, Cesto mi padne na um , cesto se
setim …. I onda naravno svih tih muka koje on prozivljava. Onda ponovo u tom nekakvom ocaju te
ljubavne patnje koja ne moze da bude zadovoljena, on je u medjuvremenu bio lisen pozdrava
Beatricinog. Jer on u skladu s onim da oni zli jezici ne bi zaista znali u koga se on zaljubio , poceo da
gleda drugu gospu koja je bila njegova gospa stit. A onda Beatrice ljuta na njega sto on to radi , jer je
ona dosla na zemlju da mu pokaze njegov put poezije, ljuta je na njega sto on primenjuje ta neka
sredstva koja su prevazidjena I ona mu oduzima pozdrav. A onda ide nesto u 14. poglavlju pa ce on
biti I u 18. poglavlju . U 14. poglavlju dozivljava onu tipicnu situaciju lirske tradicije gde se nejmu
gospe koje su okupljene na nekakvoj zabavi , zapravo smeju I ismevaju ga zbog te njegove nespretne I
trapave zbog te njegove ocajni ke ljubavi prema Beatrice. Taj opet tipicni trad. Momenat zovemo il
gobbo del poeta, ismevanje I izvrgavanje ruglu pesnika I odjednom najavivsi u 17. a onda potom
izlozivsi u potpunosti u 18. poglavlju on dozivljava neku vrstu prosvetljenja jer tu smesta zapravo
ishod onoga sto je prica predhodnih poglavlja. Kako nastaje nesto sto nastaje? I mi dolazimo do
kljucnog momenta kada to sto nas zanima definitivno I nastaje.

U tom 18. poglavlju Dante opisuje kako je opet na nekakvom vencanju video grupu gospi i kako su ga
one pitale zasto on toliko pati kad vec voli Beatrice. Dante ce, upravo zahvaljujuci tom njihovom
pitanju, u sustini napisati tu prelomnu canzonu kojom se otvara 19. poglavlje, i ciji je incipit "Donne
cavete inteletto d'amore"(Gospe koje se razumete sta je ljubav). Od te kancone, pa do kraja Novog
Zivota zapocinje ta nova materija i zapocinje, kako ce sam Dante definisati u 26. poglavlju, 'lo stile
della loda'(iskljucivo u slavu gospe i same ljubavi, apsolutno prevazilazenje onoga sto je bio
prethodni unutrasnji sukob pesnika). On sad vise nista ne ocekuje od gospe, on je a priori ispunjen
ljubavlju koja je izvor zadovoljstva i blazenstva. Njemu vise, u tom smislu, Beatrice nije potrebna.
Ona je bila potrebna na pocetku, da rasplamsa tu ljubav, jer je on prevazisao sukob te ljubavi u
samome sebi i on ce tada iskljucivo da peva o onome sto je blazenstvo u toj ljubavi. Pevace o onome
sto se zacinje u njegovom umu, pevace o recima i Dante ce biti zacetak modernog pesnistva gde smo
mi apsolutno izjednacili poeziju i rec. Nema nicega sto se izvan toga. Ta koncepcija ljubavi je nekakv
spoj onoga sto je nasledje iz antike (narocito se misli na Cicerona), a onda i onoga sto je osnova
hriscanstva, i to je ta potpuna bezinteresna ljubav (to sto ja volim to je moja stvar, ne ocekujem
nista). Njemu je to bilo potrebno zato sto je to bio jedini nacin da mi izjednacimo ono sto je iskljucivo
u nasoj glavi i onoga sto je pisanje (njegova poezija jeste poezija reci i misli, ne treba mu neko drugo
opredmecenje). On nastavlja apsolutno u tom stilu nove materije i pokazatelj za to su naredni stihovi
koje on pise, a to je na primer njegov sonet "L'amore e 'l cor gentil sono una cosa", odmah u 20.
poglavlju. Ovim sonetom on direktno stupa u dijalog sa Gvinicelijem, i to je na neki nacin parafraza i
odgovor na njegovu programsku kanconu koja vrlo slicno svojim incipitom zvuci: "Al cor gentil
rempaira sempre amore" (u premenitom srcu uvek se skriva ljubav), a Dante kaze eksplicitnije da su
ljubav i plemenito srce jedno isto. To ce ponovititi i posle, gde ce on apsolutno izdvojiti iz
Gvinicelijeve kancone ono sto je kljucno za tu sad osnovnu postavku, dakle samo ljubav i samo
premenito srce. Posle Gviniceli razvija da mora da postoji gospa koja ce nas spojiti, ona potenzia
inatto, da bi bila realizovana nesto mora da bude agens, nego mora da deluje. Kod Dantea vise nema
potrebe, to je potpuno poistovecivanje ljubavi i plemenitog srca. Na neki nacin smo vec tu otisli korak
dalje,a onda idemo i jos dalje u tim pesmama hvale, gde u sustini mi mozemo da spomenemo gospu,
ali ta gospa nema vise nikakvu obavezu da bilo sta pruzi pesniku, i Dante to dokazuje sad sledecim
sonetom: opisuje samo da je gospa ta koja je nosilac ljubavi, i nista vise nije vazno, ali dolazimo do
delove gde Dante mora da opredmeti ovo sto smo mi vec naslutili analizirajuci samu poeziju, pa vec
od 23. poglavlja pocinju ti nagovestaji Beatricine smrti. Prvi nagovestaj u 21. Poglavlju jeste vest o
smrti njenog oca, a onda potom Dante shvata (sanja opet) da je i Beatrice smrta, da ce nestati. Mi se
vec spremamo (on sad zamislja da to moze da se desi, kao neka vrsta projekcije u ono sto moze da se
desi, njegova zamisljanja i fantazije kako ce Beatrice umreti) na ono sto ce se stvarno desiti ali tek u
28. pevanju. U toj paraboli nama su jos vazna ta prikazanja Beatricina na zemlji, i on ce to opisati u
26. i 27. paragrafu, gde je to prakticno vrhunac ono 'lo stile della loda', sto mozda pokazuje najslavniji
sonet iz citavog dela, i njegov incipit glasi "Tanto gentile e tanto onesta pare" (toliko je plemenita i
toliko casna gospa kada bilo koga pozdravi). Ona je sad apsolutno figura koja nosi blazenstvo svih. I
onda dolazimo do tog, vec uveliko najavljenog i ocekivanog, trenutka kada Beatrice umire u 28.
paragrafu. On ne opisuje kako ona umire, jer to je za neko andjeosko bice i nemoguce, nego on
opisuje posledice njene smrti po ceo svet. Naravno da ce iskoristiti one motive koji su vec logicni u
ovoj postavci, sto ce reci da ce reakcija sveta biti identicna kao kada je umro Hrist (pomracenje sunca,
zemljotres, ptice koje padaju, apsolutno kataklizma). Jedan zivot je zavrsen, neko se uzdize do
nebesa, dolazi do spajanja razlicitih vremenskih dimenzija, i to ce i biti posle na neki nacin uteha i
objasnjenje danteovo, da je ona bila na neki nacin vec andjeo, i da su nebesa osecala da im Beatrice
nedostaje, pa ju je zato Bog pozvao sebi. Naravno, Dante je neutesan i tu se pojavljuje jedna gospa
(donna gentile) koja ce pokusati da mu pruzi utehu nakon Beatricine smrti. Nakon toga dolazimo do
kraja samog dela, i do poslednja dva paragrafa koji su jako bitni, 40. i 42. u 40. poglavlju se nalazi taj
kljucni sonet koji zakljucuje parabolu pesnika, dakle to je njegova krajna tacka. Incipit tog soneta
glasi: "Deh, peregrini, che pensosi andate" (Eh, hodocasnici, sto zamisljeni hodite). Ovaj sonet opisuje
kako je on gledao tu neku povorku koja je prolazila Firencom, i da mu je u tom trenutku postalo
jasno na koji nacin zaista moze da izadje iz tog nekog stanja u koje je zapao kada je Beatrice umrla, a
to je da celoj svojoj egzistencijalnoj pa samim tim i ljubavno a onda pesnickoj paraboli podari i taj
simbolicno-alegorijski znacaj. Taj znacaj on nama nagovestava od samog pocetka, jer ce i on u stvari
biti jedan penegrino, odnosno i on je ono sto covek jeste (homovijator, samo prolaznik u
ovozemaljskoj prici), koji je na najbolji moguci nacin uspeo da peva o zivotu koje je =ljubav i koji je
=poezija. Ali to ne znaci da buduci da je putnik ne treba da nastavi da traga za novim mogucnostima.
Na taj nacin se zavrsava Novi zivot, opet slavnim sonetom, zbog tih nekih otvorenih pitanja koje
ostavlja. Taj sonet zapocinje: "Oltre la spera che piu larga gira" (Jos dalje od onih nebesa sto su
najdalja od Boga, sto prave najvecu kruznicu). Tu pominje Beatrice, koja se nalazi na tim nebesima.
Ovako zakljucuje poslednju tercinu "Ja znam da govorim o onoj plemenitoj i da ja znam da necu moci
da prestanem to da cinim, gospe moje drage", a poslednjim 42. paragrafom zakljucuje taj sonet, gde
kaze: "Ako mi dozvoli onaj u kome zivi sve ono sto je stvoreno(Bog) da ja jos malo pozivim, Ja se
nadam da cu uspeti da kazem o njoj(o Beatrice) ono sto nikada nije ni o jednoj receno. I neka bude po
volji onoga ko je gospodar plemenitosti(Amor) da ja mogu svojom dusom da se uzdignem da vidim
slavu te gospe". Primecujemo da su kraj i pocetak gotovo identicni, znaci da mi zatvaramo taj krug.
Na pocetku nam je receno da mu se sa 9 godina prikazala "la gloriosa donna della sua mente", a ovde
na kraju poslednji redovi kazu " Da ja mogu da odem da vidim la gloria della donna". Znaci maltene
imamo autocitate da bismo zaokruzili ovu parabolu,a on kaze "Da vidim tu gospu koja je u slavi,
odnosno onu blazenu Beatrice, koja na taj blazeni nacin gleda u lice onoga koji je za sva vremena
blagosloven sto je imao iskustvo Beatrice". Zzasto kazem jedna od zanimljivih, odnosno jako dugo
predmetom raznih analiza paragraf kojim se zavrsava Novi zivot? Narocito zbog ovoga la sfera,
nebesa, i zbog ove eksplicitne izjave da ce napisati nesto sto ni o jednoj zeni nikada nije napisano.
Mnogi su interpretirali ovaj zavrsetak Novog Zivota kao neku vrstu nagovestaja same Komedije, jer je
i u Komediji Beatrice protagonista (u onom kljucnom delu za Dantea, u Raju, jer ga ona vodi kroz Raj,
ali ona i salje Vergilija da ga provede od pocetka pakla do Raja). Ne psotoje nikakvi drugi dokazi da je
Dante to doba kada stvara novi zivot, uopste imao na umu pisanje Komedije. On jeste imao na omu
da napise delo koje ce biti pokazatelj te nove poetike koju on zastupa. Dakle, ovde nam je pokazao
kako je ta nova poetika nastala, i sta ona znaci,a onda obecava da ce napisati delo koje ce biti tpuni
pokazatelj te poetike, a zapravo simbol te poetike je Beatrice, i u tom smislu treba tumaciti ove
poslednje redove kao i ovaj poslednji sonet. Naravno, drugi dogadjaji iz njegovo zivota, na kraju ce tu
poetiku dovesti do ishoda koji je genijalan,a to je Komedija. Ali sasvim izvesno ona tada nije bila
Danteu u planu kao takva. Dante ce tokom celog zivota pisati poezju koja nece biti samo u skladu sa
poetikom koju je izneo ovde u Novom Zivotu. On ce pisati i eticko-moralnu poeziju, obradjivace neka
doktrinalna pitanja, bavice se korespondencijom u vidu poezije, isprobavace dimenzije tih stilskih
registara i milozvucnosti/grubosti koje ce mu biti vazne narocito za Pakao (Le rime pietrose, grube
rime). Pojavljivace se i druge gospe u koje je on kao navodno bio zaljubljen u njegovim rimama.
Dante ce se istovremeno u narednim godinama, a narocito nakon izgnanstva, posvetiti i tom nekom
naucno-divulgativnom radu, i Danteu ce jako biti stalo da ponudi znanje onima koji su zeljni znanja,
ali i da onima koji vec znaju ponudi neku svoju teoriju i svoje vedjenje jezika (kad kazemo jezik to
znaci i stil i knjizevnost). Zasto to spominjemo? Zato sto ce Dante, najverovatnije u isto vreme
izmedju 1303. i 1304(neki smatraju izmedju 1306. i 1308.) ,pisati dva teorijsko-naucna dela, od kojih
je jedno "Convivio" a drugo je "De vulgari eloquentia"( o lepom zborenju na puckom jeziku). Jedan od
onih tipicnih srednjovekovnih traktata o retorici i onih traktata o samoj poeziji kao kljucnom delu
retorike. Ali ipak cemo krenuti od Convivia. Convivio najpre recimo da znaci gozba, i vec taj naslov
nas upucuje na karakter i na osnovnu svrhu tog dela. Ta njegova gozba je neka vrsta filozofkih
razmatranja. Sta je u stvari filozofija? Covek koji se pita o svim zivotnim pitanjima. Svaki covek mora
o necemu nesto da zna da bi mogao da da neki smislen odgovor. Onda dolazimo do toga da je
filozofija pokusaj da ja vidim sta je do sada dato kao neki odgovor, pa da onda na osnovu tih nekih
odgovor, i ja pokusam da dam neki svoj odgovori, i to je dakle definicija i Danteovog Convivia.
Filozofska razmatranja o nekim kljucnim pitanjima zivota, gde on sabira na jednom mestu ono sto su
spoznaje njegovog doba, da bi nam ponudi ono sto on misli da valja da se kaze na tu odredjenu
temu.Sta je ovde nama kad se bavimo istorijom knjizevnosti?Jedno ovakvo delo, filozofsko-teorijskog
tipa jeste napisano na puckom i to je prvodelo ovog tipa koje je u istoriji italijanske knjizevnosti
napisano na puckom. Do tada su takva dela pisana iskljucivo na latinskom. Dakle, posto su to ucena
dela pisemo ih na latinskom. Ne samo zato sto mi smatramo da e latinski uceniji od puckog, vec zbog
toga sto svi autori smatraju da je latinski jedini kadar jezik koji ima pravila i sistem, i samim tim kadar
da izrazi pojmove, misli, da prenese logiku mog zakljucivanja. Pucki nema jos utvrdjena pravila, nema
sistem, nije gramatika. Ako je takva bila situacija, onda vidimo da je zapravo Convivio delo koje je od
kljucnog znacaja bez obzira na teme koje obradjuje, jer zapravo od Convivia zapocinje zivot i ta
naucna proza na puckom jeziku. Jos jedan je kljucni element za Convivio, a to je dakle jos jedna
razlog te odluke koju sam Dante navodi na pocetku, i to je njegova zelja da on velikodusno ponudi
znanje i onima koji ne znaju latinski a zeljni su znanja. A ko su ti sto ne znaju a zeljni su znanja?
Ovako, nije slucajno sto ova dela nastaju u izgnanstvu. Gde je Dante u izgnanstvu? On mahom ide po
dvorovima srdnje i severne Italije, kod vladara. Oni koji su na dvoru vrlo cesto ne znaju da citaju i pisu
ni na puckom, a kamo li na latinskom.Dante kaze da ce im pruziti sva znanja koja su im neophodna da
bi bili, kako on kaze, plemeniti i dobri ljudi. On ce tim istim aristokratama (na dvorovima)
objasnjavati da gentilezza nije loza, vec da je to ono kakvi mi jesmo. Prvobitni Danteov plan je bio
izuzetno ambiciozan, on je nameravao da napravi jedno uvodno poglavlje gde ce objasniti postavku
dela, i da napise 15 poglavlja od kojih ce svako pocinjati jednom doktrinarnom kanconom, a onda ce
ta kancona biti povod da se u tom i tom poglavlju govori o tom i tom pojmu. Nnazalost, od tog plana
nije ostalo mnogo, jer ce Dante napisati uvodno poglavlje i napisace jos 3 poglavlja, odnosno 3
kancone i njihova objasnjenja. Tada ce Convivio biti prekinut,najverovatnije zato sto vec u tom
trenutku on zapocinje da pise "De vulgari eloquentia" (traktat na latinskom), koji je trebalo da
opravda i objasni njegov izbor pisanja na puckom u Conviviu. A zatim nece dovrsiti ni "De vulgari
eloquentia".

SESNAESTO

Zavrsavamo Dantea.
Rekli smo da je Convivio traktat koji je imao jednu odredjenu zamisao u pocetku kada je Dante poceo
da ga pise, medjutim,I to smo pomenuli,da je napisao samo uvodno poglavlje I uspeo da napise tri
kancone I da za njih I povodom njih napise tri komentara. Sad bi zelela da prica o formi I kaze da je to
jos jedno Danteovo delo koje je dakle prozimetrum. Ovo je definitivno drugacije svojstvo
prozimetruma, to je dakle naucna proza I definitivno, kao sto ce on u uvodu reci, je ovde odnos takav
da ce poezija biti na neki nacin biti izjednacena sa filozofijom, dok ce proza biti ta koja ce na
diskursivan nacin objasnjavati odredjena filozofska stanovista I te kancone I jesu neka vrsta
doktrinarnih kancona koje govore o nekim opstim problemima, opstim pitanjima onoga doba zbog
toga sto je Dante jos u predgovoru rekao da sse njegov traktat zove Convivio zbog toga sto on onima
koji ne znaju latinski (iliterati ili idioti kako su ih u to vreme nazivali) I da ce im on ponuditi delo koje
ce sadrzati vivande (to su jela) odnosno kancone tj poezija,a hleb koji se sluzi uz ta jela bice proza.
Sto ce reci negde srediste tih filozofskih znanja jesu te kancone a hleb (proza) je tu da prati da
objasni. Isto tako Dante ne nudi nesto sto je nekakvo otkrice, nego je ovo njegovo delo u sustini
mrvice sa stolova velikih filozofa I ucenih ljudi koje je on uspeo da sakupi I koje sada on nesebicno,
kao neko ko je nobile,cortese, deli I daje drugima. Ako je on vec imao mogucnost da stekne neko
znanje onda ce on da da nesebicno drugima. Convivio je znacajan zbog toga sto tu negde mi
dobijamo I neka njegova stanovista o tome sta je za njeega plemenitost, ali ne samo njegovo
stanoviste nego ono glavno stanoviste koje je vazilo za sve ljude tog doba tj intelektualne elite, sta je
to nobilita, literalita, sapienza… dakle neki osnovni pojmovi. Dante u nekim tim objasnjenjima
eksplicitno kaze nesto sto je sustina Dolce stil nuova, da je la nobilita della cuore a nije nasledna
vrednost. Te na neki nacin Convivio ima teznju da menja I da utice na ondasnje ustrojstvo, on se
obraca tim nekim visim aristokratskim slojevima, ali I njima zapravo govori da to sto su rodjeni u
takvim porodicama nije dovoljno, ne znaci da su oni plemeniti nego da se plemenitost stice znanjem I
da su ti pojmovi sapienza liberalita.. usko I nerazlucivo povezani. Mozda je najkomplikovanija I
najznacajnija poslednja kancona za koju on nije stigao da napise I traktat. Ona je tipicna alegorijska
kancona, njen incipit glasi: "Tre donne torno al… (Tri gospe su oko mog srca stale)" I tu je
predstavljen jedan dijalog kom Dante prisustvuje a dijalog se odvija izmedju te tri gospe I Amora. A te
tri gospe su alegorije, otelotvorenja, figuralno predstavljanje osnovnih pojmova onog doba. Jedna od
tih gospi je Giustizia Divina (Bozanska pravda) druga je Prirodno pravo I treca jeste Zakoni.
Pomenucemo I kanconu koja je povod zasto se bavimo pojmovima kao sto su liberalita I nobilita I
njen incipit je: "Muka I patnja srce moje navodi da bude odvazno". I sustina te kancone je, posto su
ljudi onemogucili tj sami se udaljili od nekog autenticnog ljubavnog poetovanja, I tu vidimo to
njegovo dolce stil novisticko iskustvo na neki nacin zavrseno. I posto on smatra da su ljudi odbacili od
sebe to autenticno ljubavno poetovanje kancona nam govori da u sustini valja se ponovo traziti, na
racionalnim osnovama u raciju, tu sad novu rec tj nacin izrazavanja koji bi bio kadar da ljudima
pomogne da uvide sta su ta plemenita osecanja koja su bila oznacena pojmom I motivom ljubavi u
prethodnoj poeziji. I tu je jedan sonet ciji je incipit: "Ako vidis da su moje oci zeljne suza" koji ustvari
kao sto je to njegova praksa, neka vrsta molitve, upucene Bogu naravno ali predmet tog soneta jeste
njegova zelja I molba da Bog odagna svaku vrstu nepravde sa ovoga sveta.

Rekli smo dakle da on prekida pisanje Convivia da bi u sustini kad je vec zapoceo jedno za sr vek
revolucionarno delo, da bi onda sebe mozda opravdao I da bi se sada obratio ucenim ljudima I njima
objasnio zbog cega on smatra da je vazno pisati na puckom, a zbog cega je jako vazno pisati upravo
poeziju na puckom a onda I naucnu prozu na puckom. Tako nastaje ideja pisanja De vulgari
eloquentia, kao sto smo rekli to je delo o lepom zborenju na puckom jeziku, isto tako traktat koji je
nastao skoro istovremeno sa Conviviem, dakle 1303-4 godine. Dante po prvi ut u svojoj knjizevnoj
karijeri upotrebljava latinski jezik u formi proze koja je blisko vezana za retoriku I ucene traktate onog
doba I vec taj izbor oznacava, traktat nema nikakvu primenu u siroj publici za razliku od Convivia,
nego je to strucni traktat namenjen iskljucivo onima koji se bavi pitanjima retorike,jezika, stila. A
istovremeno dakle De vulgari eloquentia jeste I prvo Danteovo oprobavanje koje ce on dalje itekako
upotrebljavati. Kada bude potrebno da se na neki nacin obraca u nekom apstraktnijem vidu da nema
neki licni emotivni odnos prema onome sto pise, njemu latinski sluzi kao neka vrsta stita tj otklona I
kao nacin da se predstavi kao uceni covek, kao covek koji postuje tradiciju, a ne vise kao neko ko je
inovator I ko voli da isprobava neke nove oblike I nacine izrazavanja. De vulgari eloquentia (u daljem
tekstu DVE) u svom inicijalnom obliku je trebalo da ima barem 4 poglavlja tj celine I da ponudi I
analizu nekih razlicitih stilskih nivoa I trebalo je u tom traktatu da saznamo kakav je Danteov odnos
prema odredjenim formama I oblicima. Nazalost nismo dobili odgovore na ova neka pitanja jer je
Dante ne znamo iz kog razloga (verovatno zbog pisanja Pakla) prekinuo pisanje DVE I to zaista
odjednom prekida posle 14 poglavlja druge knjige. I to usred price o kanconi. I od tog trenutka se u
potpunosti posvecuje Komediji. Ono sto je najveci znacaj traktata jeste ovog sto on na odlucan kljucni
nacin postavlja pitanje puckog jezika kao osnove jezika I kulture uopste. Opet je na neki nacin Dante
iako nije hteo da bude inovativan, on je opet uspeo na neki nacin da iskoraci. On koristi latinski da bi
ucenima rekao Ne, kljucni jezik jeste pucki. I tako zapocinje traktat, tvrdnjom da je pucki jezik tj
njegova osnovna vrednost I lepota I muka to sto je pucki prirodni, taj jezik se uci od detinjstva (na
majcinoj sisi). A dakle za razliku od ovog prirodnog maternjeg jezika, mi po Danteu imamo drugu
tipologiju jezika tj tzv vestacki jezik, odnosno jezik koji je sav odredjen, precizan I postuje odredjena
pravila, zbog koga ga I nazivamo gramatika I to je LATINSKI. E sad tu se kao problem javlja da mi ovaj
jezik prirodni usvajamo a da mi toga nismo ni svesni. Lepota tog jezika sto on neposredno imamo I
emotivan odnos prema odredjenim recima sto nemamo prema gramatici. Dakle to je lepota tog
jezika, ali njegova muka je sto on kao takav ne postuje nikakva pravila, za razliku od gramatike koja je
jasna I koja je u samim pravilima koja su mogla da se nauce I samim tim mi smo mogli da precizno I
jasno izrazimo sta mislimo. Kod puckog postoji mnogo onoga sto kazemo da su nepoznanice, npr rec
stolica jednoj osobi moze biti vezana za neku igru, a drugoj za mucenje. Dante ima sjajnu intuiciju jer
npr danas u Italiji posle svih pokusaja ujedinjenja jezika, I dan danas narocito u nekim oblastima
Italije kad zelite da iskazete nesto sto vam je blisko I da kazete rec koja vec u sebi nosi neku emociju
vi cete to reci na dijalektu. Dijalekt je postao onaj blizak jezik a savremeni jezik je postao nekadasnja
Danteova gramatika. Zato dijalekat ne moze da nestane, narocito u nekim oblastima ( npr Veneto) jer
je to omiljeni vid komunikacije. Sta Dante ustvari na osnovu te postavke zeli? Polazi od toga da su svi
jezici nastali ustvari kada je Bog odlucio da kazni coveka I kada je nastala Vavilonska kula, I to su
pucki jezici. E sad sta raditi sa tim jezikom koji nosi dozu emotivnog, zivotnog, svezeg itd jedino sto se
moze jeste dati mu neku vrstu pravila I neku vrstu gramatike da bi I on mogao da iskaze I ono sto je
neophodno I da bi istovremeno zadrzao I ono sto je svezina tog jezika. Dante najpre pokusava da
utvrdi, jer on shvata raznolikost jezicku na Apeninskom poluostrvu a taj se prostor ne odnosi na
danasnju Italiju, on je svestan razlicitih pisanih tradicija I on pokusava da odgovori na pitanje ako
svako od nas nosi tu neku svoju emotivnu vrednost na svom jeziku kako mi sada da napravimo jedan
jedinstveni koji ce biti jezik ne svakodnevne komunikacije vec jezik knjizevnosti. To njega zanima.
Dakle onaj ko pise u Firenci mogao je da komunicira sa onim ko pise u Napulju kao I onaj ko pise u
Napulju da komunicira sa onim sto pise na Siciliji. I onda on najpre mora da utvrdi koji su to jezici u
opticaju, I to je jako zanimljivo posto on gleda geografiju, a ne neke prave granice, on uzima kao
granicnik Apenine koji dele cizmu na jednu I na drugu stranu I Apenine sa rekama koje teku niz
Apenine kod njega ima 12 osnovnih puckih jezika koji se govore na Apeninskom poluostrvu a posto ih
dele ti Apenini koji zapravo otezavaju komunikaciju, onda ih je 6 sa jedne strane I 6 sa druge. Naime u
srednjem veku sve mora da ima neku svoju zaokruzenost, pa I nabrajanje. Ali on nastavlja dalje I kaze
poenta je u tome da svaki od tih jezika ima neke svoje prednosti I neke svoje mane. Ali ne samo da ni
jedan od tih jezika ne zadovoljava po sebi neke retoricke kategorije, npr milozvucnost neki ima neki
nema, znaci svi imaju nesto sto je pozitivno I negativno. Ali to nije kriterijum da se mi odlucimo I da
kazemo e uzecemo jedan od njih, drugo apsolutno je svestan da I ako to postane kriterijum kako
onda naterati nekog da npr pocne da pise firentinskim. Znaci tesko je nametati nekome drugi jezik I
onda dolazi do onoga da jedino se moze nametnuti neki jezik ako taj jezik postane jezik knjizevnosti,
lepe knjizevnosti. Jer ce onda knjizevni modeli nastali po svim mogucim retorickim pravilima biti
zapravo ti koji ce diktirati upotrebu odredjenog jezika. E ali on kaze to onda ne moze biti ni jedan od
jezika koji se koristi jer sustinski nije ni Dante u svojoj poeziji pisao bas onako kako sto je govorio, sto
je dobro. I sta onda Dante zakljucuje, zapravo ni jedan od jezika ne treba da bude taaj knjizevni jezik
nego taj jezik knjizevni zapravo treba da se stvara oko nekih osnovnih karakteristika koje bi trebale da
budu odlika tog jezika. Taj jezik najpre treba da postane (pa sad kaze nesto na ital ne razumem) I na
papski I na carski dvor. Zasto on bira dvor I crkvu, jer su to dve univerzalne institucije. Politicka I
religiozna univerzalnost koja vazi za sve. Ako sredista te univerzalnosti koriste u komunikaciji taj jezik
to znaci da je to najbolji kanal da taj jezik postane glavni u komunikaciji. Istovremeno srediste na kom
se taj jezik koristi, dvor, tom jeziku daje prestiz jer necemo na dvoru govoriti kao na ulici. A onda taj
isti jezik samim tim postaje I kardinale, od kardine sto znaci stozar. Taj jezik je jezik oko kojeg se vrte
svi drugi jezici koji se koriste. Dante zamislja taj neki odnos izmedju centra I periferije. Pa je onda
dakle centar taj koji diktira pravila ali isto tako je u stanju da primi neku povratnu informaciju od
periferije. Dante zamislja dinamican odnos, za njega je staticki bio latinski koji se nauci takav kakav je
I ne moze da se menja, jer toj gramatici ne mozemo nista da dodamo takva je kakva je, a on hoce
dinamiku. I ta dinamika I dijalektika izmedju tih cinilaca odredjuje I cetvrtu poslednju karakteristiku
jezika koju on izdvaja a to je da je taj jezik illustre. To ne znaci da je on sjajan I savrsen, neego on je
illustre zato sto je sjajan jer on postavlja odnos izmedju jezika I pisca tj pesnika. Ako je vec odredio
kontekst I dinamiku odnosa sa drugim jezicima poslednji problem I mozda najvaznjiji jeste taj kakav je
odnos izmedju pisca I tog jezika I on je isto odredjen dinamikom. Jezik utice I odredjuje da taj pisac
pise na uzvisen nacin, ali istovremeno taj isti pisac koji koristi jezik uzdize taj jezik I odredjuje ga I daje
mu nesto sto on bez pisca ne bi imao. Naravno da to znaci da je taj jezik nesto sto ce se tek stvoriti,
jezik koji u trenutku kad Dante pise ne postoji, I onda su neki narocito u 16 veku pomislili da je on
namerno prekinuo DVE da bi onda seo I pisao delo koje ce da definise I bude primer tog novog jezika.
Pa bi onda npr Komedija bila primer tog jezika ali nije, jer je ona odredjena drugim kategorijama koje
nemaju veze sa ovim promisljanjem, ali je svakako I komedija trebalo da doprinese. Danas bi smo
rekli za Dantea work in progress, nesto sto se konstantno definise I menja, ali samom tom
unutrasnjom svojom dinamikom izmedju pisca I onoga sto je napisano on je konstantno I ziv I uspeva
da zadrzi svezinu.

I onda je nakon te prve knjige taman on poceo da raspravlja o formama, jer on sad polazi od te, I tu
viidmo da on u potpunosti prihvata d ace toposle biti iskoriceno za onu epistolu kojom on posvecuje
raj vladaru Verone, za koju smo rekli da ona ni dan danas nije utvrdjeno da li je Danteova ili nije..On
utvrdjuje neke stilove I ta 3 stila( stil etragico, stil ecomico, stil elegitaco) a onda odredjuje da taj stil
ecomico nije ravna linija, das u tu iskljucivo nizi sadrzaji, nego da taj stil ecomico moze da sadrzi I vise
stilske register I nize..On je ecomico zato sto je sustinski mesavina, sto tragedija ne dopusta. On ce
poceti da govori I o formama I odredjenim predmetima, pa ce reci da postoje neka 3 osnovna
tematska pa samim tim I stilska okvira, to je tajneki ljubavni (lirika) I on tu smatra da je Pucka
knjizenost iznedrila nekog ko je vrstan u toj poeziji, yatim drugi segment knji.stvaranja je
probitas(moralno-eticka pitanja) I tu se jasno vidi da on ostavlja mesto za sebe I sebe odredjuje kao
moralno-eticnkog autora, I onda kaze da je nazalost takva situacija, ali knjiz.na Puckom nema epski
segment, niko se nijeoprobao u epskim temama. (Rat) Pa ce Bokaco ponuditi jedan odnosno prvi ep.

Pomenuce kanconu, baladu, I sonnet. Ne znamo na osnovu cega je on napravio ovaj redosled. I
naravno u okviru kancone on ce pomenuti kao vazan oblik tzv. Sestina reitminica sa onim parole
rime, gde se reci kojima se zavrsavaju prvi stihovi prve stance, moraju ponoviti u svih sest stanci, a
onda sve te reci ponovo u concedo onom oprastanju od forme koji ima samo 3 stiha, a onda postoji
ta shema rimovanja itd..Najzahtevnija forma za koju on nama kaze da je tvorac koga on opet definise
kao najboljeg kovaca maternjeg govora, tj.na Puckom jeziku. I kaze taman kad je krenuo da prica o
kanconi koju je stavio na prvo mesto da bi objasnio zasto je na prvom mestu, on prekida.

Dante je na latinskom napisao jos jedan traktat, kada god treba da bude bezican, objektivan,
tradicionalan on se okrece latinskom...Taj traktat se tice nacelnih politickih i taj traktat se zove
MONACHIA. Na latinskom je taj traktat u 3 knjige i tim traktatom Dante postaje jedan od autora koji
su bili ukljuceni u raspravu koja je bila kljucna u srednjem veku izmedju papstva i carstva. Njegova
opsta karakteristika, vrlo je logicna i njegova odluka da se pozabavi ovom temom, i znamo da je Papu
Bonifacija VIII on proglasio za glavnog krivca za stanje u Firenci. Traktat je ustrojen u klasicnoj logici
koja je diktirala nacin iznosenja problema, argumenata i resenja, s tim sto se jasno uocava u ovom
traktatu da i pored te zvanicne tradicionalne sholastike, da u sustini Dante iz burnih i pomnih
filozofskih citanja ne moze da ne bude otvoren i sto ce se posle videti u Komediji. U prvoj knjizi on se
bavi pitanjem da je zapravo univerzalna monarhija pitanje neophodnosti, a ne potrebe jer krajnji cilj
ljudskog zivota kako je to Bog ustrojio jeste ostvarivanje potencijala naseg intelekta i ako ga ne
iskoristimo mi smo se ogresili o Boga. A da bi smo mi ostvarili te potencijale, neophodna je unirzalna
monarhija. I to je osnovni zadatak univerzalne monarhije, da obezbedi mir, i da covek ispuni ono zbog
cega je dosao na zemlju, da ostvari svoje porencijale. U drugoj knjizi on kaze da je srednji vek model
idealnog carstva jeste Rimsko carstvo, al jedini je porblem bio sto je to pagansko carstvo. I on u
drugoj knjizi objsnjava da je Rimsko carstvo plog Bozijeg nahodjenja, i on kaze da nije bilo Rimskog
carstva koje je obezbedilo nit, ni Hrist ne bi mogao da obezbedi svoje potencijale i na kraju je Rimsko
carstvo to koje je priznalo hriscanstvo. E u trecoj knjizi on se bavi pitanjem ko ima prednost, car ili
papa? Celo to pitanje se svodi na sukob dve strane, jednih koji su za ppau i drugih koji su za cara.
Dante ne zauzima stranu, jer se oni bave dva potpuno razlicita konteksta ljudskog postojanja. Car se
bavi carstvom, monarhija, mir, a papa se s druge strane bavi onim sto je sustina vecnog postojanja,
posle smrti. Znaci imaju dve potpuno razlicite kancelarije, jedan se bavi dusama(papa), a car se bavi
nasim zivotima i telima, dok smo na zemlji. Nema nikakvog mesanja, niko nije tu iznad nekoga, sve je
tu jednako vazno, jer da bi smo mi obezbedili vecni zivot mi moramo da ispunimo svoje potencijale.
Posto nema nikakvog hijerarhijskog odnosa izmedju pape i cara po Danteu, on kaze da je papa
predstavnik oca svih nas, on kaze da bi car mogao da ima odnos prema papi kao sin prema ocu, i
obratno, ali nista vise od toga. Problem monarhije je sto se nije svrstavala ni u pristalice cara ni u
pristalice pape.

Dante je za nas napisao 13 epistola, one su u skladu sa latinskim jezikom, a posebno pomenimo
grupu od 3 epistole, jedna koja je namenjena vladarima i raznim narodima Italije, gde poziva sve da
zanemare i ostave po strani svoje posebne licne interese i da sagledaju interes celine, onda jos jedna
epistola kojom se obraca Firentincima i takodje ih poziva da zanemare svoju nadmenost, onda sedmu
epistolu koju je napisao samom buducem caru i u toj epistoli cara poziva da pozuri i sto pre se
krunise, jedanaesta epistola je napisana u doba izgnanstva papstva, kada je premesteno u Avinjon i
nakon smrti Klementa V, on se obraca, jer su sve epistole namenjene da se javno citaju i dok pisem
epistolu, ja zamisljam kako se obracam grupi ljudi, i on se obraca svim kardinlimakoji zasedaju na
konklavu i bira se novi papa i on ih moli da to bude papa koji ce obecati da ce sediste papstva vratiti u
........ i to je opet jedna kontradikcija. I naravno cuvena trinaesta epistola, koju cemo pominjati, samo
pomenimo pored definicije Komedije (pocinje ruzno, a zavrsava se lepo) i ona je definisana kao
mesavina stilova. Ono je sto vazno da tu imamo tipicnu srednjovekovnu teoriju o nivoima znacenja
jednog teksta, o nacinima iscitavanja jednog teksta i u ovoj epistoli stoji eksplicitno receno da se
Komedija cita rec po rec. Mi se bavimo recima u citanju, stilskim figurama, otkrivanjem da li je nesto
preuzeto od nekoga, itd...Ne doslovno, ne bukvalno, vec figurama, metaforama itd..Onda sledeci nivo
koji nije vise knjizevni jeste znacenje koje se krije iza ovog knjizevnog znacenja i ono je unapred dato
jer npr. Pominjali ste 5 pevanja gde su kaznjeni oni koji su svoj razum podredili nagonu, volji, zelji, a
onda sta bi tu bilo alegorijsko znacenje, ono nije u jednoj reci nego u celoj prici. Dakle da uvek
prekoracenje zadatih granica biva kaznjeno. A onda postoje i to neko anagosko, a to je da nas ta
spoznaja alegorijskog znacenja poziva da se mi sami uspnemo u toj nekakvoj hijerarhijskoj vrednosti
odredjenih osobina odnosno da dopremo do vrlina koje su u s.veku ideoloskog tipa.

MILION

Jedna od zanimljivih stvari jeste slucaj Marka Pola, a najvaznije je da se ovo delo PROCITA :D

Marko Polo je neko ko je za ondasnje prilike ziveo jako dugo i doziveo razne transformacije u
ondasnjoj kulturi, umro je 1324.godine, a rodjen je 1254. To putovanje se desilo 1271.godine,on je
ostao 17 godina u Pekingu, bio je zaista pravi osnivac Pekinga, i mi svedocimo osnivanju Pekinga kao
centra velike moci. On je jako dugo poziveo nakon tog vracanja, a onda nakon Miliona, mi ne znamo
sta tacno znaci to milion, je da su njega u Veneciji zvali milione, kao sala, od milja, jer je bio prepun
nekakvih milion prica, a zaista je dokumentovano da je kopija Miliona bila vezana lancem na stub na
Rijaldu, glavnoj pijaci u Veneciji, kako bi svi mogli da je citaju. Nekoko je doziveo za zivota da bude
veoma cenjen, a sve to zahvaljujuci slucajnosti i nekoj vrsti srece. On je ucestvovao u jednoj od bitaka
izmedju Venecije i Djenove za prevlast na Jaranskom a onda i sire na Sredozemnom moru. I u jednoj
od bitaka sa Djenovom, on je zarobljen, i on je zajedno sa ostalima prebacen u Djenovu u tamnicu,
gde je cekao da neko plati otkup za njega. I kada se to desilo, on se vratio natrag. U toj tamnici on
upoznaje jednog koji se borio na strani Vencijanaca iako je bio Pizanac, koji je vec imao bogat
knjizevni stalez, on se zove Rustikeljo di Pisa. Njegov knjizevni stalez bio je osoben jer je on bio jedan
od italijasnkih autora koji su pisali na jeziku Long Doil, a teme njegove su bile iz ciklusa o kralju Arturu
i vitezovima okruglog stola koja je bila ondasnja omiljena aristokratska knjizevnost i zato je i pisao na
Long Doil jeziku koji je u sustini staro-francuski koji je i samom Marku Polu bio poznat jer su ga svi u
Veneciji dobro poznavali, a i sama Venecija je insistirala na tom jeziku, jer je zelela da to bude neki
njen kulturni kontekst, a i dan danas postoji problem ko je zapravo napisao Milion, zato sto je izvorno
delo napisano na jeziku Long Doil. Rustikelo zanmo da je ucestvovao u pisanju ovogdela, da li je
prepravljaoono sto je Marko Polo pricao ili je samo zapisivao ono sto je Marko Polopricao, ne znamo.
Ali kolika je uloga Rustikela? Zasigurno mozemo reci da je Marko autor price, a Rustikelo autor stila
pisanja. Drugo pitanje je pitanje zanra? Da li je to delo putopisne knjizevnosti, ili nije? Ali u ovom delu
postoji prica u putovanju, iako imamo traktate, novele, pricice, pa i autobiografije na kraju krajeva.
To je jedna vrlo zanimljiva mesavina zanrova koja izmedju ostalog nema tipican srednjovekovni kraj.
Imamo uvodno poglavlje koje je sasvim izvesno napisao Rustikelo jer se obraca damama, knezevima
na dvoru i sl. Kao sto se on obraca u svojim delima, ali nemamo kraj, jer zapravo mi ne znamo kako su
oni bas na kraju stigli u Veneciju. Znamo samo da su u jednom trenutku resili da se vrate. To sigurno
nije posledica zurbe, vec je posledica otvorenog dela, on se vratio u Veneciju, ali imamo mogucnost
da se ponovo otvori kao jos jednomputovanju. Mi nemamo autograf, izgubljen je, a prevod je radjen
na osnovu Toskanske verzije, koja je najbliza nastanku i vec je nastala pocetkom 14.veka, sa raznim
dopunama koje donose nekolike delove, pa cak i paragrafe. Vazno jeobratiti paznju na formalne
karakteristike, uvek ce postojati nacin opisa prvobitnog odredjenog ambijenta itd...Da bi u takvu
jednu strukturu konstantno ubacivao neke price od antropoloskih do novelistickih. Najzanimljiviji
delovi su mozda opisi nekih novih zivotinja. Marko Polo je proputovao celu Kinu, i spustio se do
Indije. Ali nikada nije bio u Japanu, o njemu prica samo na osnovu onoga sto je cuo.