Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20.

века (проза)

*ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ – БЕСПУЋЕ*

Чудна је и готово невероватна књижевна судбина Вељка Милићевића и његовог
романа беспуће. И писац и то дело већ су случајеви , али случајеви, као такви, скоро
неуочени, а у своком случају неистражени и неосветељени. Да је лсучајно тај тај роман писан
на неком од већих страних језика, ми бисмо га већ одавно имали преведеног. Скерлић је уз
Ћипика, Кочића и Станковића убрајао и Вељка Милићевића. Српски књиежвни гласник је
знамените 190. године почео у наставцима доносити Милићевићев роман Беспуће. То је
најбоље оствареење у нас икада којеј е ојбавио један двадесетогодишњак.
Рођен је 1886. године у славоснком селу Чаглићу, ге су му родитељи службовали као
учитељи и где су се упознали и венчали. ОТац је био пореклом из Санџака, али имоа је
иснажно национално и православно осећање. Његова мајка Роза је била из старе немачке
досељеничке породице и остала је од смрти у својој католичкој вери. Тако је ово двоструко
досељеничко порекло, с југа и свеера односило два савим различита утицаја у осетљиву
душу овог дечака. Једна друга чињеница која ће такође обележити његово детињство била је
смрт два старија брата и када он постаје мезимац, предмет можда и превелике родитељске
љубави. Вељков отац је забележио да се он с књигом родио и да му је она била прва и
најмилија играчка. У петој години је читао ћирилицу. Потшо су му оца преселикли из
Славоније у Лику долази и до промене средине. МОрао је стално да мења место школовања.
Касније је прешао у Београд, где је радио као сарадник у Српском књижевном гласнику. Он
је зашао у струку југословенске националистичке омладине. Он се нашао 1905. године у
Лондону где је започео писање свог најбољег дела: Беспуће.
Доба на крају 19. и на почетку 20. века означава у нас познато раздобље ,,заокрета ка
Европи''. То је поколење ,,младих'' које углавном учи од страних учитеља, често и на страним
школама, и повезује се осећањем заједничкоготпора према претходницима, према
грађанском друштву у целини. Видови тог отпора су различити: од натуралистичких
призора, сатире и алегорије – до удаљавања и бекства у слутње и снове. У потрази за новим,
приметна је ии извенса смена тема: од села, псицси се све више окрећу граду, који постојае
нови предмет пажње, али не и нова љубав. Исто тако техника реализма се показује
незадовољавајућа. Песимизам бива све више владајуће осећање тадашње српске и хрватске
књижевности.
Године 1912. Вељко је постао добровољац у рату против Турака.
ПУТ ДО БЕСПУЋА. Милићевићево познавање књиженвости, домаћих и страних, као и
његови рани чланци, преводи, приповетке, бацају светлост и на загонетку која се зове
Беспуће. Вељко Милићевић је врло рано осетио да у књиежнвост његовог времан долази и
обзир пре свега нешто ново, друкчије, модерно и то да то ново првенствено значи продор ка
унутрашњем, бављење човеком и његовим скривеним световима. Он је нашао ,,јунака доба'',
који није никакав пример ни узор, али није ни негативан, да чини зло. ОН је негативан јер
просто не чини ништа.
Мотив Беспућа је изгледа доста дуго се кувоа у младом писцу. Чини се такође да је
први подстицај био неки случај из живота. Наиме, зачетак романа налазимо већу приповеци
Мртви живот, не само у извесној сродности с ликом учитеља Дамјана, него, нарочито, у
кратком помену о Дамјановом ујаку: ,;Тоац га је, готово, презирао ради његова тобожњег
мекуштва, говорио да се уметнуо на мајчину породицу, на Дамјанова ујака који је отишао
некуд у све, у Америку и тамо ишчезнуо, без трага и гласа. Тај ујак који је ишчезнуо у белом
свету, и управо пре него што је ипчезнуо у – то је наш јунак Гавре ђаковић. Шта је с њим
било и зашто се изгубио – о томе говори Беспуће.

3
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

Историја Гавре Ђаковића на први поглед доста је проста: досађивање у граду,

повратак у завичај, две мале љубави, опет досађивање и одлазак у свет. У ствари, та историја
је врло сложена и у појединим погледима више је наговештавана него што је разјашњена.а
Некада се у овоме видое недостатак, али данас то пре осћеамо као чар извесне отворености и
модерности. Питање је: и да је писац још више ,,објаснио'' свог јунака, дал и би га тиме
учинио успелијим и нама ближим?
Са свим својим патњама, тексобама, страховима, осећањем двојништва, грозоморјима,
као и људким врлинама и слабостима, извенос је да гавре Ђаковић има нешто од особењака и
нешто од болесника. Пада у очи да Милићевић најмање даје такозвану ,,средину''. Он не
жели да спољни свет ,,слика'', дпре би се рекло да га бележи ,,скицира'' и то само оним што
отуда допире до његовог јунака, што се узгредно запажа и одсликава и ломи у јунаковој
души. Око Гавре Ђаковића на све странеб бруји живот такав какав је: у граду са гужбом и
понављањем једног истог, у селу уз гладовање и исељавање, а њега то једва да окрзава. Он
пребива на свом чудном, пустом, мртовм острву, изван сњвега што се догађа.
Но, није ли тад утисак ипак – варка? Није ли наш јунак можда пре свега њихова
жртва, нека врста бродоломника избаћеног на стеновиту обалу? Изгледа да испитивање
,,случјаа'' Гавре ђаковића треба почети одалкле је почео и писац: сликом, ма како сажетом и
делимичном, града и друштва које он заувек напутша.
Прво, уводно поглавље Беспућа, једино које се догађа у граду, показује се мимо
очекивања као веома важно. Већ прве реченице ормана доносиле су једно ново виеђње града,
исказано на приметно нов начин, као да су исписане у знатно доцније, скоро наше време...
Већ прва реченица, безлична (,,обична и свакдиња гунгула'') не само што није случајна но је
дубоко својствена и речита: ,,Гунгула'' је ту главни јунак и, видећемо, цео један начин
жвиота, или, тачније: начин одбране од живота. Све што следи само су делови те гунгуле,
њени састојци, појдеднако људи ствари, сведени на неслободне постпуке у јендом низу и на
неку врсту ,,административног списка'' људи који се мимоилазе...врата која се отварају.
Колико су ту људи обезличнеи још више показују чреченице у којима, уместо учесника,
имамо само радње, обележене угланвом само глаголским именицама: ударање, расправљање,
свађа, смех...
Иза мирних, хладних, ап први поглед искључиво обаваштајних реченица откривају се
друкчји, чак притајено сатирични слојеви,као што је она прикирвена, паипак довољно видна,
опречност: уз ,,празно ударање кугла на билијару'' преплиће се, сасвим прикладно, ватрено
али у основи исто тако празно пензионерско расправљање о народним питањима, и то
претрпано немачким рчеима, показујући и тиме колико је све то бескрајно далеко од народа
о чијој се кожи ,,ватрено'' расправља. Све је то, дакле, само доколица и забава, само лек од
досаде, ако карте, билијар и лсичне ,,друштвене игре''.
Нису случајне ни новине ,,прошаране празним, конфискованим ступцима''. Само то, и
ништа више: ни ко, ни зашто. Сажета опаска у исто врме јасна политичак алузија, али не
више од тога. Неколико доцнијих споредних сличица, ако их повежемо уједно даће нам
сасвим довољну представу о туђинском присуству и приткску, јендом од састојака и
узорчина оне чаме о којој говоре већ прве странице Беспућа. Слику кафанског отуђења
допуњава и један наизглед ведар, али у основи исто тако механички поступак: ,,Женски мсех,
безбојан и вечно једнак''. Ово ,,вечно'', на први поглед прејако открива само један делић
великог зачараног круга понављања и досађивања кој ије такође једна од основних
одредница Беспућа.

4
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

Кафана воде није смао то: она је, у малом, ознака грађанског друштва, његов пресек и
смотра: од пензионера, преко официра обележених само сабама и мамузама, до студената
(међу којима убрзо видимо и нашег јунака Гавру Ђаковића), при чему су сви подједнако
жртве спарине и дима.
Прва именица из прве реченице Беспућа, гунгула, добиће већ на слеећим страницама
низ сличних допуна и разрада ,,мноштво људи, мнооштво ђачких лица... гомиле света...
помоли се гомила Личана...
До овог часа ,,мноштво'' чине грађани: сада су то и сељаци, Личани, исељеници,
земљаци Гавре Ђаковића, али однос остаје готово исти: и они су обезлична сива маста, врста
стада, па се с њима тако и поступа: ,,Он виде геде их потрпаеше у један други воз''.
Милићевић је дакле, као прави син свога доба, увео у нашу прозу ону ,,гомилу'' о којој
су тада с висине певали Дучић и остали песници ,,модерне''. Та једнолична гомила очито је
видна опречност усамљнеости главног јунака, али није реч само о томе. ОТуђени, људи и
несвесно теже за ,,масом'', јер им је тако ако не лако, а оно бар лакше: наступајући зајендо
они имају утисак повезаности и подржавања, као да ван тих група и не постоје. Болно је и
опасно издвојити се, најтеже је – бити сам. Док у кафани посматра пензонере, официре,
чиновике и совје другове студенте, на улице се среће једну нову групу – млае богослове,
клерике, при чему тај очити контраст није лишен и неког притајеног подсмеха. Допуњујући
општу слику сивила, они, малди, уштогљени, у црнини, изгледају налик на спровод. И не
само то. Каононик који их среће и поздравља ,,задовољан и спокојан'', један је од ретких
ведрих људи у Беспућу. Но и то је, видно, ведрина ограничености и отуђености: опис
каноникове псољашњости (руман, чист, угојен, забрекао у сало) наговештава да је њего
идеал овоземљаски и да од нечега истински духовног ту нема ни помена. Зтим, то је,
несумњиво и задовољство вође: малди клерици које среће личен аовчице, његове овчице, и
он мора бити задовоан таким псоедом.
Доцније, у идућим поглављима, Гавре ће на сличан начин, одбојно доживети и
представнике православне цркве: калуђера на очевој сахрани који бзро и механички отаљава
посао, и оног другог, на лсужби у цкрви који је ,,размахивао кадионицом, стрељајући очима''.
тако, са две-три вчшто убачене појединости, видимо нашг јунака испред обеју вера, или што
би Дучић рекао ,,цело стање цркве на Јадранском мору''.
Затим види и групу официра који су ,,гласно разговарали немачки и похотом се смејали''.
Одмах затим, ту је и трчакрање чиновника с фењером, са мађарским узвицима и сповккама''.
то још ниеј све. Ту је и мађарски говор, смех па псовке: распон је врло широк и сасвим
довољан да би тиха слика поробљености била потпуна. Писац, додуше, нигде не каже да су
сви ти људи који немачки или мађарски говоре, псују или се смеју – странци, али утолико
горое ако су то случајно и наши! Сада, у возу, Гавреч ита натписе. Очилгедно, ти натписи су
далеко иод духа народног језика.
Он је овде поступио са једном темом која је неизбежна: темом исељавања. Она је
неупадљива, шкрта, да та кроз случајан сусретана станици, у виду чистог веристичког описа.
Док уморни Гавре Ђаковић из тоуђегно крадског света жури завичају, људи из његовог
завичаја, гоњени бедом и глажђу, беже отуда, далеко у свет ,,преко мора''. Одлазе као нека
несвенса маса, али испуњена извесним, исконским заједништвом, добродушношћу и
ведрином, аса нераздвојном пратиљом – песмом. Та њихова песма, граја и галама знак јендог
не само расположења но и древног обреда, долази као сурова опречност, с једне стране,
Гавриној ,,господској'' мрзовољи, а с друге – даљини тог њиховог пута и свему оном што их
је тмао нагнало и што их, на крају пута, чека.

5
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

Најзад у возу, нема више мноштва у гомиле, али има нове, дручкије симоболике. Ту
је, у другом углу, једна сапутник, човечуљак ,,јммршав и кржљав'' , са огромним завежљајем
више главе, изгубен и преплашен. Његова појава ту, уколико је од критичара примећена,
изгледала је сувшина. Напртиов, трелкли бисмо да је тај човечуљак врло вжан. После сивх
гунгула чији је свакако и он био део, он нам је много јаснији: сам, издвојен (макар и
накратко), он еј беспомоћан. Над њим, као проклетство те усмаљенсоти, стоји терет који га
притиска: ,,голем завежљај''. И док је човечуљак бескрајно умањен, његов завежљај као да
постаје све већи. Куда би он, после, до опет у неку ,,гомилу''?
У часу када Гаврре Ђаковић, сит тих ,,чари'', решава да се повуче, да побегне, поред
њега је младић, веероватно бруцош који тај живот тек открив, сав испуњен собом и
задовољством од достигнуте зрелости и смаосталности: новајлија и нова жртва. Знак да се
зачарани кафански круг неисцрпно обнавља.
Тин Ујевић је у своје време одлично уочио дубоку везу између Гавре Ђаковића и
ондашње друштвен стварности у ХРватској. Ујевић је ставио под сумњу оправданост
завршетка Беспућа и његове поенте, сматрајући то чак ,,посве промашеним''. Док наш јунак
одлази у туђину, у Америкукућу купује неки ситан и ћорав Шваба, и затим ту одјекује песма
столара – Талијана. ПО оној народној: једом свањује док се другом смркава. Завшретак њиге
звучи свакому као национална алузија, и то би имао бити симбол народног пропадања.
Други оквир је позајмљен из друштвених збивања јесте поменута тема исељавања: на
почетку наши сељаци одлазе у туђину, ан азврештку туђинци се настањују у нашем селу.
,,Равнотежа!''
После града, Милићевић нам на свој начин, успутно, као и све друго, даје и низ
сличица и одломака из живота села. оно што се главног јунака дотиче. Већ у самом почетку,
на градској улици, сељаци се појављују као неки украсни предмети, нека врста фигура из
етнографског музеја. На станици, у призору исељавања, тој е већнешто сасвим друго. Он
ноћи у једном сељачком дому и ту имаом прилиу за дубок утисак нашег јунака: њега је
престравила ова несвенса, мирна и тиха беда. Изразит је ту један бос старац, који је поред
вечерње ватре од сриових дрва, док је дим гризао очи, причао нешто болешљивим гласом и
тужио се на времена. Но незабороаван остје онај други сироти сељак кој исе устеже дап рими
новац за преноћиште, сав између старог патријархалног гостољубља и нових, одасвуд
притислих невоља. Сиротиња је била јача.
То село је родило гнеерале који су заборављали и совје куће и свој језик и своју народност,
чим су припасали сабље. У ту господу спада и отац Гавре Ђаковића који се убацио у
господу, поставши царски лугар, одан псић властима и крвожедни ловац на сељаке. Тих
неколико страница о Гаврином оцу клаисчан суп имрер онога што називамо ,,првобитном
акумулацијом капитала'', оличавајући цео онај слој жандара, порезника, ћата... То је био
Манојло Ђаковић рођен за неког епског јунака (што му име потврђује), а преображен у
царског чиновника који страсно ратује са сељацима и ломи бес.
Вељко Милићевић је преузео романом Беспуће храбар подухват: да зида зграду без
уобличнеог ,,грађевиснкокомг материјала'', тј.без социолгоије, ситорије.... Беспућеје један
роман апсурда у којем је живот виђена као чама и терет.

6
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

Вељко Милићевић је рођен 1886. године у Чаглићу у Славонији у ондашњој

Аустроугарској, одрастао је у Лици, умро је 1929. У Београду. Родитељи су му били учитељи
у Лици, где Вељко Милићевић завршава основну школу и прве разреде гимназије, а
гимназију завршава од трећег до седмог разреда у Загребу. 1904. је искључен из гимназије у
осмом разреду због сарадње у социјалистичком листу, прелази у Београд и тамо завршава
гимназију. Те године уписује права у Женеви, а следеће године мења факултет и уписује
романске језике. Исте године прелази у Лондон да студира француски језик и француску
књижевност. Права завршава 1911. године у Сарајеву. После студија бави се новинарством.
Једно време живи у Црној Гори, учествује у Балканском рату, у одреду црногорском, узима
црногорско држављанство, постаје чиновник њиховог Министарства иностраних дела.
Учествује у Првом светском рату, учествује у борбама у Санџаку, па прелази у Француску и
1916. је шеф Прес бироа црногорске владе у Београду. Кратко време је био и Министар
правде у Црној Гори, па је дао оставку и остао без посла и без прихода. Опет иде у
Француски, из Француске се враћа у Загреб, ту не налази посао, 1920. прелази у Бјеловар, не
успева да се запосли, 1922. прелази у Београд и ту добија новинарски посао и ту живи све до
1929. Када и умире. Ту је његов животопис, видимо да је прилично буран.
Што се тиче његовог књижевног рада, он је почео врло рано, већ у осмој години пише
песме, родитељи су му били учитељи, па је вероватно под њиховим утицајем тако рано почео
да се бави писањем поезије. То су углавном родољубиве песме. Године 1901. пише своју
прву приповетку, а 1903, када има 17 година, објављује прозу у Српском књижевном
гласнику као најмлађи сарадник у том нашем најважнијем часопису. Преводи са француског,
између осталог, Мопасанове приче. Од 1901. када је почео да пише приповетке, написао је
најпре 6 приповедака, а онда један роман 1906. године, то је роман Беспуће а после тога је
написао још 7 приповедака, све то до 1914. године. Године 1922. објављује роман Опсене.
После смрти, СКЗ му објављује 1930. године две књиге приповедака, а 1939. роман Беспуће
(прештампаван) и још седам приповедака у тој књизи, јер је то кратак роман. То је писац који
није створио велики, обиман књижевни опус, али он је преводио са француског и са
енглеског, углавном приповетке, романе ипозоришне комаде. Роман Беспуће објавио је у
шест наставака у СКГ 1906. године, а нову коначну верзију је објавио 1912. године.
Роман Беспуће је значајан као први модеран роман у српској књижевности, јер је
објављен 1906, али пошто је реч о писцу који није био много плодан, није се после потврдио,
неко време је био запостављен, али је у новије време због романа Беспуће, нарочито због
квалитета које тај роман има, нарочито због иновација које је унео на самом почетку 20. века,
сматра се у књижевноисторијском смислу важним писцем, а то дело важним делом јер је
како су неки написали, први српски модерни роман. То је један у форми краћи роман,
можемо рећи да је претеча лирског романа или пример уграђивања лирског елемента у
романескну слику света, тј. развијање емотивног слоја у нарацији тако да он постане битан
елеменат уметничке структуре. По теми он се уклапа у модерну књижевност, јер приказује
јунака који је по доласку у град у емотивној кризи, коју разрешава так што се враћа у завичај
и роман прави управо то – његов повратак и боравак у родитељској кући. Главни јунак је
студент Гавре Ђаковић. Роман почиње описом једне загребачке кафане и јунака романа који
се налази у тој кафани. Опис је тако развијен да дочарава пре свега атмосферу, тј.
расположење у тој кафани и то је представљено као обична, свакодневна кафанска атмосфера
са буком и гужвом, али и са димом који је правио маглицу, дизао се ка стропу и гушио у
грудима. Ту имамо наговештај те тескобе, неког гушења. Већ на почетку романа имамо опис
јунаковог доживљаја тих људи. Најпре имамо опис самог јунака: Гавре Ђаковић, мали,
крупан црн, наслонио се заваљен на канап/бе, од црвене кадифе са опруженим ногама, с
палицама у џеповима, од ... са изгубљеним очима у стропу... крупан Босанац. Један
реалистички опис са прегледом спољашњих појединости. У склопу тог описа један опис
онога што тај јунак види и како доживљава и иако нам тај опис сада можда и изгледа сиров у
7
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

то доба он је био иновација: Његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани
који је у једном трену изгубио за њега свој обични изглед. Као да је било нешто што га је
скривало, улепшавало, наједном ишчезнуло, као да се зденуо у ...и он с чуђењем
посматраше... Опис једног новог доживљаја, кад одједном он њих види у новом светлу.
Хиљаду пута их је видео, долази ту и сада их доживљава на један други начин – познавао је,
њихови погледи глупави..., тај доживљај одвратности, неприпадања том друштву је оно ново,
оно што овај писац уноси – и низак презир за себе. То је емоција која се експлицитно
изражава. Он осећаше потребу да утече од њих. Осећао је у себи слабос, као да се на њега
сручио сав терет њиховог живота, сазнао је у једном трену да неможе више да живи међу
њима... Њега је гушио тај ваздух. Врло непосредно и директно Милићевић описује емоцију
јунака – мржње и презира. Оно што је посебно значајно јесте то да та емоција, тај доживљај
света постаје чинилац који утиче на фабулу романа. Није фабула главни елеменат у роману,
који има свој ток и догађаје који га чине и који је окосница приповедања, њего је у првом
плану емоција јунакова која је толико јака да одређује његово понашање. Он осећа да се
гуши у тој средини, да мрзи те људе, не може да живи са њима и добија жељу да напусти те
људе, да оде одатле, што ће и урадити. Први пут имамо такав склоп у роману да јунакова
емоција одређује његове поступке. Чинило му се да ће да одахне када угледа... испресецана
међама... Њему се јавља слика завичаја, тј. евокација оног животног стања и осећања када је
био испуњен другом емоцијом, а то је било у детињству, када је био на селу и он доноси
одлуку да се врати у ту средину, у родитељску кућу, да живи на тај начин испуњен
позитивном енергијом, позитивним доживљајем стварности. Оно што је битно: да се овај
јунак враћа на село, у природу и по томе се овај роман уклапа у поетику модерне, јунаков
доживљај стварности може се тумачити као одвојеност од амбијента у коме је човек
одрастао, али оно што је карактеристично је то да је овде тај осећај јунаков дефинисан као
осећај мржње према њудима, презира према себи, осећај да је он странац у тој средини у
којој живи, а не толико да је то осећај због тога што је дошао из села у град, па се тамо није
уклопио и постогао оно што жели, што је стандардана ситуација у модерном роману, оно
роману који говори о човековој искорењености. Овде имамо одрђење емоције, као осећање
да не припада свету у коме живи. У наставку Милићевић описује јунаков повратак у завичај
и то ће бити главна фабула овога романа, али све време писац ће описивати јунакова
емотивна стања и то је онај квалитет и она промена коју Милићевић уноси у наш роман, то
преусмеравање нарације, приповедања на евокацију субјективног јнаковог доживљаја,
његове унутрашње конституције, његовог унутрашњег света, његовог емотивног и менталног
склопа, и због тога је то с правом названо први модерни роман, то је та промена са
спољашњег описивања на на унутарњи приступ човековој егзистенцији. То је главно
обележје модерне књижевности и овде то имамо изведено на најједноставнији начин, можда
мало поједностављено, али видимо са свим тим обележјима у самој структури, са свим тим
обележјима, померањима које један такав приступ доноси у литерарном поступку. Оно што
је карактеристично за ток нарације, оно што се догађа у фабули, у тој авантури јунаковој –
повратак у родитељски дом је да се његов доживљај стварности не мења. Уместо доживљаја
загушености средином у којој живи, овде он има један доживљавај умтрвљеност живота, а
разлог томе је што затиче празну родитељску кућу јер су родитељи у међувремену умрли,
брат старији је извршио самоубиство. Затиче опустео родитељски дом, имање које је
запуштено, необрађено, а онда је занимљиво да у тај опис Милићевић уграђује и пејсаже,
опис природе, који су опет у складу са тим јунаковим доживљајем умртвљености као општег
стања тако да његовј јунак у том пејсажу запажа један стари, осушени јасен који, као
елеменат пејсажа, испуњава његов осећај умртвљеости постојања. То је сад глвна емоција
коју Милићевићев унак има по повратку у завичај. Склоп догађаја ће бити такав да ће се
његов јунак суочити са новим изазовима, са новим људима, са неким односима које
успоставља са тим људима, тако да ће бити у ситуацији да успостави један квалитетан и
позитиван однос према околини у којој живи. Роман има неколико епизода у фабули где
8
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

можемо да пратимо ток и расплет тих ситуација у којима ће се јунак са једним таквим
доживљајем опустошености валститог живота суочити као са изазовом, али тај изазов неће
променити ништа у јунаку тако да ће се фабула овога романа завршити тако да се само
изнова понови да тај јунаков доживљај неприлагођености, неприпадања заједници у којој се
креће у којој живо и то је главно осећање света, главни доживљај егзистенције света у овом
роману и по томе је овај роман можда ближи каснијим моденрим романима, јер је реч о
отуђености човека у друштву, о тзв. феномену странца о чему ја Ками написао роман и
постигао светски успех. У наставку: Како је Милићевић развио ту фабулу и обликовао један
такав доживљај?

Роман почиње описом једне загребачке кафане и јунака романа који се налази у тој кафани.
Опис је тако развијен да дочарава атмосферу, тј. расположење у тој кафани и то је
представљено као обична свакодневна кафанска атмосфера са димом који је гушио у
грудима. То је наговештај тескобе и гушења. Већ на почетку романа имамо јунаков доживљај
тих људи. Имамо и опис Гавре Ђаковића. ТО је реалистички опис са спољашњим призором
појединости. У оквиру тог опуса још један развијенији опис онога што јунак види и како га
доживљава. Опис је сиров и груб и то је била иновација.Ту имамо доживљај одврадности и
неприпадања том друштву. Он сам у себи нађе мржњу. Он нађе свој презир за себе. То је
емоција која се експлицитно изражава. Он осећа неодољиву потребу да оде,да их не чује, не
види и не мисли на њих.
Преусмеравање нарације са фабуле описа догађаја на опис емотивних стања јунака. То је
главна иновација у односу на..... Код Вељка Милићевића није емотивно стање допуна
фабуле, нити је у функцији фабуле и да допринесе убедљивости. Фабула је у функцији
описивања јунакове субјективности, емотивности, његове интиме. То је структурна промена
у нарацији коју је измислио Вељко Милићевић. Пре њега тога нема. Овај роман је претеча
лирског романа и лирске нарације и то је обележје лирске прозе. То је евокација емоција и то
је обележје лирике. Основно осећање главног јунака овога романа је осећање мржње према
људима, према окружењу у коме живи и осећање презира према самоме себи због таквог
осећања. Прошли пут смо видели прво поглавље овога романа у коме се описује главно
осећање јунаково и његов долазак у завичај и родитељску кућу са намером да се ослободи
тог осећања и да обнови у себи осећање које је имао у младости у детињству, када није имао
то оптерећење да заглушује живот да га други људи онемогућавају. Утолико овај роман личи
на роман о искорењеном човеку и то је тема из доба модерне у литератури. Ово је ипак
нешто другачији роман који излази из оквира те теме и не остаје у оквиру те теме о
искорењеном човеку који мењајући живот, средину запада у емотивну кризу, јер Вељко
Милићевић конкретизује јунаков осећај као осећај отуђености од других људи. Он припада
заједници у којој живи. То се потрврђује и у наставку овог романа, јер када се врати у
родитељски дом Ђаковић не обнавља усеби никакав виталистички доживљај стварности,
никакву обнову, нормалну, активистичког доживљаја стварности. Он нема позитивни осећај
који би вратио смисао животу. Напротив, у њему се јавља осећај о томе да је живот прошао,
да ј све умрло и тако доживљава природи и породични дом, кућу у којој живи. У природи
примећује више од свега један сасушени јаблан који је слика и прилика мртвог живота.
Једини позитиван осећај јесте природа код реке Уне. Један такав изазов је девојка Јека која
долази код њега да му води домаћинство. Он је сам остао на овом свету. Јека је млада сеоска
девојка према којој Гавре почиње да осећа извесну заинтересованост, могло би се рећи да га
она на известан начин узбуђује тим својим активним односом према природи и према
животу. И Милићевић развија радњу тако да у њој имамо једну љубавну сцену, међутим он
је удесио тако да до те сцне дође случајно јер је у време када је Јека завршила послове почео
пљусак, а она ће сачекати неко време док киша престане; тада се они зближе и ту имамо
једну спонтану љубавну сцену после које Јека одлази, а код Гавра се јавља једно
9
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

неочекивано осећање. Она одлази, а он седи у соби заваљен и разигран добротом и лепотом.
Већ у следећем пасусу иде једна овакав опис. У једном тренутку се огорчи на себе осетивши
у себи једну малодушност. Он се запитао зашто је подлац и наступа болно осећање. Он није
рђав човек, а није ни добар говори нешто у њему. ВОди се дијалог у самом јунаку. Јавља се
једна други глас у њему. И застаде нехотећи да одгурне ту мисао. Али она је била јача од
њега. Она је казала нешто друго. Ти си као други и његове се усне развукоше. Колико је
бола, понижења и истине. Јавља се осећање да је он исти као и други људи које сусреће у
животу, а које мрзи. Необично је да се то јавља после узбудљивог љубавног доживљаја.
После ће се испосставити да се јавља тај доживљај да је он подлац јер не осећа ту љубав
према девојци. Овде је роман доведен до тога да би могао да се претовори у љубавни роман,
али у главном јунаку нема емотивне предиспоцизије, јер је он биће заокупљено другом
врстом емотивности.
У следећем поглављу, Гавре преиспитује самога себе и оно што осећа. Јавља му се и та
помисао и на Јеку и на то што му се догодило са њом. У њему је било нешто узаврло. Он
равнодушно гази једно срце и уништава једну младост. Он се увераваше да треба да прекине.
ОН се заклињао и давао себи реч да ће то бити првом приликом кад му дође. ОН је знао
напамет све, али чим је она улазила у собу доносећи младост, он је брзо заборављао на шта
се био одлучио. Он је поставио ствар за сутрашњи дан. Јунак је у дилеми и раздире га
осећања да је он као други људи и да је заокупљен осећањем мржње с тим што му се јавља
упоредо по инерцији и та перцепција бујности живота и младости код Јеке што га још увек
привлачи. Тако имамо у овом поглављу праћење унутрашњег сукоба у јунаку у коме се боре
две стране – једна активистичка јер он има тај подстицај још увек, и овог друго супротног
доживљаја, а то је доживљај умртвљености и отуђености од других људи који постаје све
јачи у овом јунаку. Све друге и све следеће епизоде у фабули су конципиране да прикажу
како ће тећи борба у јунаку између та два принципа у њему. Догађаји који ће уследити су
такви да ће баш ту борбу у јунаку подстицати и деловати као изазов. Појавиће се у селу један
инжењер (Чех пореклом) који долази да гради пут, да организује тај посао као нека врста
предузимача и он ће да изнајми стан код Гавре Ђаковића и са њиме ће бити и његова ћерка
Ирена, млада девојка. И то двоје људи ће постати најбоље окружење у коме Гавра Живи. И
ту је опет једна слика извесног оптимизма, градње пута, људи и десетина људи који раде на
путу, жене које раде на путу, и ту је та млада кћерка Ирена према којој је Гавра у почетку
равнодушан, али ипак појавиће се у њему извесна заинтересованост еротске врсте. Он запажа
да га она привлачи, али упоредо са тим у њему ће се јављати и осећање потпуне
незаинтересованости за ту младу девојку. И потом следи неколико епозода, призора које
носе у себи известан драмски потенцијал. На пример, тај инжењер је склон пићу и он ће се
напити чак толико да неће моћи да иде. Доћи ће кући блатњав, прљав. То све погађа његову
ћерку и тај призор види Гавра и види беспомоћну Ирену која се осећа унесрећеном. Он ће јој
помоћи да то уради. Осетиће неку узајамност према њој, али када види да она плаче и да за
себе каже и пита се зашто тако нема среће у животу и када се сећа њених речи и призора
Гавра Ђаковић каже да и он нема среће и више не осећа узајамност према њој. Смењују се
разна осећања и увек када се поајви та могућност да неку врсту активног узајамног односа
према другим људима јави се и потисне га друго осећање које одибја Милићевићевог јунака
од тога. Опет имамо једну љубавну идиличну епизоду. Они шетају по селу, по природи, по
шуми и опет смо на прагу једне љубавне приче од које нема ништа јер Ирена је на неки
начин заинтересована за Гавру, а он показује то у извесним тренуцима, али она осећа исто
тако да то није љубав. И тако пропада и та прилика за љубавну причу. Има још неколико
других епизода у којима ће та борба та два принципа у психолошкој димензији овога јунака
да се настави. Тако ће Гавра да осети привид у кућу инжињера и у њему се јавља таква
перцепција стварности: Кућа је добијала нови изглед. Осећало се да живот долази полако и
нечујно као на прстима. Милићевићев јунак хвата себе у противречностима, како му се мисао

10
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

враћа на Ирену, а да истовремено у њему се не развија никаква јача заинтересованост за њу и

он се пита шта је то са њим када је стајао у мраку. Због чега је осећао немир у себи. Он
тражаше одговор. И долази до одговора да све што се њему догађа тако зато што је већ
прошао жиовт и да је он закаснио за пуни живот и све што се догађа треба да покаже његову
мајушност, ништавило, безначајност и да му покаже његов пад. У једном тренутку јавља се у
њему још једно биће, тако да сада су два. Почиње да у себи осећа једно чудновато биће коеј
је себично, пуно злобе према свету и јадно према совме... Он се чудио и питао откуда то биће
у њему. Откуда оно ту? Откуда то биће које живи од зла. Он га загледаваше и налазаше на
себи те црте. Он је рекао да то није он. Један је у њему направио презриву гримасу. У једном
тренутку имамо развој лика ка двострукости, али се нарација не наставља у том смеру из
простог разлога што у Гаври побеђује онај други, зли човек и он га препознаје као своју
природу и као своју суштину да је он победио све оне друге импулсе. После тога јунак... Он
се сећа Јеке и пита се зашто се тако понео према њој и осећа да је то што је урадио њој лоше.
Он самог себе оптужује за то. Постоји у њему још то мерило о добороти и поетичности и у
односу према људима. То што ради и осећа према људима није добро. Једне недеље када чује
звона црквена у њему се јавља ена да оде у цркву са надом да ће у цркви обновити у њему та
побожност, вера у Бога и усповставити неку равнотежу у себи између онога што осећа још
увек да је добро и како живи... Он ће напустити службу јер неће осетити никакво побољшање
у себи тако да ће ова епозида са одласком цркву завршити негативно по јунака који неће да
обнови оно што се у њему гаси, а то је воља за животом и за људском узајамношћу. После
тога следи још неколико епизода коеј ће доћи као расплет у фабулативном слмислу свега
онога што се запетљало. јека и даље долази код њега, али она осећа да у њему нема љубави
према њој и она му то у лице каже и опет ће сада доћи до једнога супротнога импулса у
Ђаковићу. Опет ће он почети да загрли Јеку, али ће она то одбити јер јој је савршено јасно да
он није биће за њу. Тако ће се негативно окончати и овај случајни импулс. Проћи ће
неколико летњих месеци у којима ће бити све мање позитивних порива у Гаври, а све више
емоције равнодушности према другима и незадовољства самим собом. Радови путу ће се
завршити јер долази јесен. Ирена одлази с тим што имамо једну епизоду у којој ћемо
препознати целу судбину Иренину, њену породичну ситуацију, њену.... одлазак њене мајке
из породице и једна таква судбина и једна несрећна породична ситуација могла је бити повод
за Гавра да осети неку врсту разумевања за Ирену, али тај повод и та могућност ће остати
неискоришећна. Роман ће се завршити тако што ће Гавра одлучити да напусти и родитељски
дом и да се не врати у Загреб, кућу ће издати неком странцу и после читамо на крају... Ту
имамо неку врсту свођења рачуна о овоме јунаку. ПОсле растанкаа са инжињером и његовом
ћерком бијаше му тешко при души као да је из његове куће отишло нешто што није смео да
пусти да оде и поново се јавља тај рефлекс за један бољи живот . Куњаше читавог дана. Он
написа једно писмо и осети да је нешто умрло у њему заувек. Писац не описује то осећање.
Никога није видео када га је нестало у селу. ТЕк последњих дана допутова неки Швваба,
откључа кућу... У роману је пронађено отуђење човека од људи са којима живи и презира
према властитом бићу које живи таквим животом. То је билнас и главна вредност овога
романа.

11
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

ЧИТАЊЕ РОМАНА БЕСПУЋЕ

ПРВО ПОГЛАВЉЕ. ,,Обична и свакидања гунгула у кафани...'', спарина, граја, играју се
карте, ,,са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на време дизала се свађа''.
Натуштено је јунско поподне. Крупне капи кише натераше људе са улице да уђу у кафану.
Гавре Ђаковић - ,,мали, крупан, црн... наслонио се на канабе од црвене кадифе...''. У његовом
су друштву и неки Босанац и Сремац, млади бруцош. Гавру зове неки његов познаник на
партију билијара, а он га одби јер ,,није осећао ни најмање воље за игру'', не може ни да чита.
Није могао наћи разлог свог нерасположења. ,,Осећао је само у себи нешто сломљено,
сатрвено, тјескобно''. Са чуђењем посматра свет у кафани и одједанпут осети страшну
мржњу према њима. Више не може да живи међу њима, гушио га јетај ваздух. Излази на
улицу, ,,сунце је одсијевало у локвицама воде''. Завршио је брзо све послове, рекао газдарици
да иде на извесно време код куће. Успут га среће колега, Гаврем у даје цигарету, слаже га (ни
сам не зна зашто) да иде у Карловац. Са катедрале ,,забрујаше звона Здраву Марију''. Вечера
на станици, чека воз, досађује се и пуши. Стиже воз, на станици је гомила његових земљака –
Личана (галаме, смеју се из свег гласа). Покушава да заспи, сва имена станица зна напамет.
Седео је у неком полудремежу и како би отворио очи тако би у најудаљенијем ћошку кола
видео једног човечуљка, мршавог и кржљавог са малим, неуредним и накостршеним
брковима, са жутим лицем и ситним мишјим очиа које су преплашено гледале. Тај човек је
изнад своје главе имао велики завежљај испод ког је изгледао још ситније. Гавре се осећао
изломљено као да путује неколико дана. Лагано га је болела глава. Почиње да свиће.
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ. Када се прво јутро пробудио у својој кући, престрашио се од
равнодушности коју је осећао у себи. Он је страховао од тог првог јутра, ,,бојао се
будалаштина, суза''.
Дуго му је требало од Загреба до куће, али је желео да пут још дуже траје, да замишља своју
кућу осветљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које извирује његова мајка. желео је
да још увек замишља ,,кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје је само њега чека, гдје се
мјесец дана мисли и говори о његовом доласку''.
,,Синоћ он стајаше ту, неодлучан преплашен, не верујући својим очима да је то његова кућа;
грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено,
самртничко...'' Изнад куће се издизао јаблан и бацао преко куће преломљену сенку. Доносе
му кључ – стара, зарђала и дуго недирана брава. Соба је била неизветрена и одавно
неотварана. Стоји на прозору затворених очију. ,,Осећао се задах старине, гробља... Све пуно
прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је
главу у јастук, тражећи мало топлине у совјим успоменама да њима мало разгали, загрије,
оживи ову туробну, ледену, мртвачку кућу. Налази слику на којој је његов брат Милан као
одрастао, голобрад дечак у кадетској униформи. Гавре помисли: ,,Како смрт одрађа!'' Чини
му се како кроз кућу одјекује братовљев звонки глас и весели смех. Имао је ведро, насмијано
лице са благим, добрим погледом; увек избријан, дотееран, са намазаном, пажљиво
раздељеном косом. Гавре је био његова сушта супротност – немаран, неукусно одевен, често
необријан, зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице. Милан је био добар
војник који је волео живот, причао је весело о лумповању, баловима и женама. Такав живот
је Гаври био потпуно туђ. Једном му је Гавра замерио на таквом поимању живота: ,,И зар

12
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

само то сачињава твој живот?'' али Гаври беше жао што га је прекорио јер је МИлан читав
дана остао замишљен и нерасположен. Тада су се последњи пут видели.
Једног зимског јутра у Загребу, тек што се пробудио Гавре добија писмо од Милана из
Угарске. Било је то дуго, згужвано писмо на отцепљеном листу хартије – неуредно, са пуно
грешака, мрља од мастила у коме Милан најављује брату страшан чин – самоубиство.
,,Занесен једном махнитом женом, везан дуговима, узнемираван од зеленаша...'' молио је
брата да утеши мајку, да му опросте јер ,,боље је и глупо умријети, него глупо живјети'' и
извршио самоубиство.
Гавре одлази код мајке. Испред куће се среће са уплаканом рођаком у црнини. Улази у кућу
кроз коју шиба ветар, затим у хладну собу у којој у ћошку поред хладне пећи, на малој
столици седи његова мајка сва у црнини. Није се ни помакла кад је ушао, изговара само:
,,Убио!'' и та једна реч у Гаври изазва страхоту у којој је ,,чуо и кратак убилачки пуцањ са
зрном које пробија чело; чуо пад, видио крв, трзање, мучење и кратку агонију у локви крви
која отјече финим, скерлетним млазовима''. Гавре се заплаче, до тада он то није радио,
осетивши, у томе тренутку, шта је смрт. После 15 дана одлази за Загреб. Мајка се од њега
хладним пољупцем растала. ,,До године је није више нашао''.
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ. Стари јаблан поред куће се осушио - ,,Дакле и он!'' – рекао је и
замислио се. Још више је заволео то мртво дрво које га је подсећало на дане детињства. Ноћу
не може да заспи, сећа се мајке. Једино што се чује је пуцкетање старог, расушеног покућства
и глоцкање кога миша. Дани су му били исто тако пусти и безбојни. Устаје око 9 сати, силази
у башту или иде Уни која тече подно његове баште - ,,бистра и невина као плаветнило
детињих очију, игра се око камења... као несита и бестидна блудница, дрско и бијесно се
шири... Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој... Он воли њезин запјенушени бијес кад
удара љутито на препреке... И онда, он је гледа где шета као мирна, поносна госпођа...''
Важан опис реке Уне...
Гавре је носио још једну тужну успомену из детињства. ТО је био први страшан дан у
његовом детињству. Мајка је једва корачала стално посрћући, а њих троје деце савило се око
ње.Спровод се ,,лијено вукао кроз село''... измешана поворка људи која је више дошла због
обичаја и радозналости него да жали. То је била сахрана Гавриног оца Манојла. Био је
крупан човек са мрком, неједнаком, гривастом брадом, повијених бркова, увек у чизмама и
зеленкастом оделу, са жировима на оковратнику. Манојло је био шумар. Никога није волео
осим жене и деце, али су га се сви бојали. Само пред старијима од њега постајао је љубазан,
није жалио да почасти старију господу... а кад био ни отишли поново би се замрачивало
његово лице.
Био је један од најстрожих и најсавеснијих чиновика. ,,Гомиле тужаба биле су писане и
дизане против њега, али им се није вјеровало нити хтјело да вјерује, док се он стоструко
светио онима на које је сумњао''. Манојловап рва жена умрла је некиолико година иза
венчања (кажу да ју је премлатио), имао је једну ћерку са њом која се удала негде у Босни.
Гавре се са њом није виђао због расправе око наследства. Поново се оженио, сви су жалили
девојку која је за њега пошла, али се он променио. Ниједан пањ у шуми није бивао однесен, а
да он није сазнао ко га је посекао. Палили су му шуме. Једног јутра налазе Манојла рањеног.
Опорављао се четири месеца, омршавео, поседео. у кући се ходало на прстима. Боловао је
осамнаест месеци и умро.
Гаври Ђаковићу свакога дана једна девојка доноси храну. ,,Она је доносила у кућу
мирис и свјежину поља и дах изапираних обала Уне''. Она је уносила дах живота у самртну
тишину Ђаковићеве куће. Пита Гавру да ли му је досадна, а он одговара како воли да она
долази. Једног дана, због пљуска, задржала се дуже него обично. Седе једно поред другог.
13
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

,,Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје
му пржи лице и запаљује мозак... И кад он метну грубо руку на њезино рмае, она одмах
клону и сва му се предаде, без ријечи''. Растали су се ћутећи. Гавре: ,,Зашто сам ја такав
подлац?'', огорчен је на себе.
ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ. Он је осећао да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки
гази једно срце... Решавао је пуно пута да то прекине, али чим би Јека улазила у собу, весела
и насмејана, ,,доносећи са собом тако много бујног живота и младости... он је брзо
заборављао на што се био одлучио''. Размишљао је и зашто се раније није тргао, оставио
школу и дошао да живи у совјим пољима, можда би било боље да се није одвајао од своје
земље. Живео би у својој породици срећно и задовољно. ДОлази неко дете да му каже да га
тражи неки човек – инжињер Бохуслав Панек – набрекло црвено лице, забрекао подваљак,
црвени бркови, прост сламнати шешир, дебое златан ланац са црвеним коралом, из џепа на
грудима помаљоа се велики и прљав цолшток. Тражи даму Гавре устпуи две собе јер ће
имати посао на изградњи пута. Гавре, више да га скине врата него да учини услугу, обећа
му.
Како се инжињер уселио кућа се полако будила, осећао се живот у њој. Гавре чује и женски
глас, своју радозналост назива глупошћу, каже да је сигурно нека ,,буцмаста и здепаста
Чехиња''. Познанство је било случајно – у ходнику. На позив Панека и његове ћерке, ни сам
незнајући зашто, полази за њима. Панек жели да му покаже како тече изградња пута.
Инжињер прича, Гавре га и не слуша већ гледа његову ћерку у лакој, плавичастој хаљини, са
врпцама које се лепршају на ветру, шешир и бујна, златна коса, дугуљсто бледо лице.
Инжињер иде радницима, а њих двоје седе под буквом и причају, време брзо пролази. Кад је
стигао кући затекао је на столу ручак који се охладио. ,,Од познанства са Пенковом ћерком
донео је миран и равнодушни утисак, после пола сата више није мислио на њу. Понекад је
разговарао с њом у ходнику. Једне вечери, док је дремао у фотељи, допре до њега неки шум
из ходника – инжењер се напио, лежи нап оду, ћерка му узалуд помаже да се подигне. Када
угледа Гавру бризне у плач од срамоте. Гавра му помаже да легне. Одлази у своју собу. ,,И у
мртвој ноћи без живота и кретања, он непрестано мишљаше на њу... Она каже да је несрећна
– А зар сам ја срећан?'', читаве ноћи није заспао.
ПЕТО ПОГЛАВЉЕ. Иза тог догађаја све се у кући поново слегло и смирило, само се ујутру
чује Панеково накашљавање, кораци. Среће се са Панековом ћерком – Иреном у башти поред
Уне. Гавре осећа малу збуњеност и руменило на лицу, није се надао да ће је срести. Полазе
низ стрму обалу, Гавре посматра ирену и иде за њом, не гледа испред себе, ,,као да је сада
гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сенку''. Растају се.
Ђаковић осећа у себи нешто необично и ново. Питао се куда то води, покушава да разуме то
ново осећање. Уверавао је себе да је то само један дан младости и да ће проћи. Он се не сећа
да је икада волео ове дошљаке у кућу, а после му дође мисао да му они уопште не сметају да
је он сам крив и ,,да је он био увијек несрећа за самог себе са војим лудим мислима''.
,,Мјесто једног туробног, замишљеног, разочараног човјека, како је он себе замишљао, он
налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и
јадно у своме рођеном злу''. То биће је осећао у себи као терет који га вуче по земљи, који му
не да да се усправи. То биће својим великим, неприродним рукама му стегне тело, притиска
мозак, става велике дланове пред очи и заклања му видике. Замара га ова борба мисли. Види
Јеку - ,,Шта ћу вам ја више? Ви волите ову у вашој кући!'' Ове речи му се урезаше у мозак.
Он мисли о Јеки чију је душу он сатро, служећи се с њом само као средством да заборави
своје мрачне мисли или да истисне слику друге жене из своје душе, не трудећи се пред њом
да то сакрије. Осећао се као човек који је некога убио. Ујутру чује звона са манстира и у
њему се јави жеља да оде у манастир. Корача брзо ,,вјерујући да ће се родити у њему нешто
14
 Ана Мијајловић, Милена Ивановић, Александар Новаковић – Српска књижевност 20. века (проза)

што је умрло''. Звоно застаде у тренутку када он уђе на врата. Понуде га да оде за певницу, он
одбије. Гавре се љути што сви гледају у њега и осети се туђ, сам се себи чини смешан и глуп,
љутио се и стидео у исти мах самога себе и детињарије коју је себи увртео у главу. Жури
кући.
ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Једно јесење послеподне поред Уне Ирена прича Гаври о свом
жвиоту. Прича о честим свађама родитеља. Отац је даје у смаостан како више не би била
сведок њихових расправа. Тамо се осећала боље него код куће, након две година опазила је
промену – часне сестре почеле су да се понашају усиљено према њој, другарице се клоне
њеног друштва. Једног дана посети је отац и каже јој да их је мајка оставила и отишла са
неким човеком – трговачким путником из Граца. Она му прича своју несрећу, он не нађе
ниједне речи да јој каже, враћају се ћутећи, руковаше се без речи.
СЕДМО ПОГЛАВЉЕ. Радови на путу престају због лошев времена, али се Панек није журио
да отпутује код куће – Јандрић је довезао ново вино из Далмације. Панек и Ђаковић играју
карте, Панек вара, Гавре не жели више да игра. Приближава се дан одласка, Ирена невесела
и замишљена, није знала шта да мисли о њему, није знала да ли га воли, презире или мрзи.
без икаве радости је примилавест да је добила место учитељице у неком селу у Посавини.
Рекла је Гаври да ће сутрадан отпутовати, а он се само зачудио. Хтела је, али није могла да га
омрзне у том тренутку. Гавре се полубунован, огрнут капутом орпости од њих обичним
поздравом.
,,Он је напола спавао и очевидно му је било непирјатно остављати топао кревет''. Када их је
испратио поново је заспао, пробудио се касно, осети пустош и мртвило ко себе као некада и
ужасну се. Разумео је зашто му Ирена ништа није рекла при одласку и беше му тешко као да
је из куће отишло нешто што није требао, ни смео пустити да иде.
,,Пред вече напи се вина и угрија, насмија се презирно на све будалаштине и црне мисли с
којима се гонио неколико мјсесци, и извуче из џепа неки стари број новина у којима се
тражила кућа и земљиште на продају и написа јендо писмо. И осјети како је нешто умрло у
њему заувијек''.
Одлази из села, неколико дана после тога допутује неки ситан и ћосав Шваба,
,,откључа кућу и истога дана почеше се на кући пробијати врата за дућан, а унутра, стружући
тезге, пјевао столар Талијан пјесму у дијалекту''.
,,Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Валпарезу''.
Лондон, 1905. и 1906. и Париз, 1907. године

15