Милутин Ускоковић је најбољи књижевни стваралац кога је Ужице изнедрило пре

Првог светског рата и спада у ред најзначајнијих прозних имена српске модерне на почетку
двадесетог века.

Рођен је у Ужицу, на Липи, 4. јуна (по старом календару) 1884. године. Још као дете је осетио
немаштину и беду осиромашене трговачке куће. Његови родитељи Мијаило и Софија имали су
једанаесторо деце а после пропасти трговачке радње нису имали сталне изворе прихода. Као
дете, будући књижевник није дуго проговорио. Пошавши у школу, писао је парчетом оловке јер
је мајка била принуђена да једну оловку пресеца на три дела.

После завршених шест разреда гимназије, колико је имала ужичка Реалка крајем деветнаетог
века, Ускоковић је пешке отишао из Ужица у Београд да би наставио школовање.

Примао је државну помоћ и сам се издржавао. Држао је кондиције и радио као практикант у
Државној статистици, Општинском физикату и Министарству унутрашњих дела. Сарађивао је са
листовима за скроман хонорар и живео животом дошљака који ће касније описати у својим
делима.

У Београду је завршио седми и осми разред гимназије и студије права. Три године је провео у
Женеви, где је 1910. године одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао
титулу доктора правних наука.

Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. Први
литерарни рад објавио је 1901. године. Тада је имао само шеснаест година. За време свог кратког
живота, који је трајао само тридесет једну годину, четири месеца и једанаест дана, Ускоковић је
објавио пет књига: две збирке цртица и песама у прози: "По дживотом" (1905) и "Vitae fragmenta"
(1908), збирку приповедака "Кад руже цветају" (1911) и два романа: "Дошљаци" (1919) и
"Чедомир Илић" (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака "Успут",
која је објављена 1978. године. Преводио је са француског и бугарског језика.

Ускоковић је припадао студентима који су били југословенски орјентисани. На Конференцији

југословенских студената, која је одржана у Софији 1906. године, поднео је реферат у коме се
залагао за балканску конфедерацију и зближавању јужнословенских народа. Поносио се
успесима Србје и њених савезника у Првом балканском рату и победама над Турском. Међутим,
тешко га је погодио рат између Бугарске и Србије 1913. године јер је рушио његове политичке
идеале о јужнословенској конфедерацији. Ново разочарење је доживео 1915. године када су
Бугари напали Србију и, заједно са Аустријанцима и Немцима, учествовали у њеном окупирању.
Болешљив и претерано осетљив, Ускоковић није преживео пропаст отаџбине. Повлачио се из
Скопља, где је радио у Српском конзулату, према Нишу и стигао до Куршумлије. Ту је сазнао да
му је одступница пресечена и, у једном тренутку малодушности и депресије, скочио је у таласе
набујале Топлице и утопио се. Било је то 15. октобра 1915. године.

По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалац, а по образовању европејац. Познавао

је француску, немачку и руску књижевност и био, у своје време, модеран писац. Већина његових
цртица, кратких прича, песама у прози могла би и данас да се уврсти у савремено стваралаштво,
јер, ни по форми ни по садржини, не заостаје иза савремених остварења те врсте.

Ускоковић је припадао групи младих књижевних стваралаца који су на почетку двадесетог века
одлучно кидали везу са реалистичком традицијом српске књижевности. Они су уносили нове
теме, нова расположења и друкчији однос према животу.

Милутина Ускоковића није интересовала сеоска проблематика, којом је испуњена проза српских
писаца претпрошлог века. И у приповеткама и у романима он је писао искључиво о паланачком
и градском животу. Теме је налазио у Ужицу и Београду. Приказао је економско пропадање
Ужица и брз развој Београда и његово прерастање у модеран град. Писао је о трговцима,
чиновницима и новинарима; о ђацима, студентима и кућним помоћницама. Његове слике
Ужица и њеове живописне оклине спадају у најбоље описе у српској књижевности на почетку
1
двадесетог века. У поређењу са његовим претходницима, Ускоковић је дао ширу, свестранију и
уметнички модернију слику Београда, па је, с правом, сматран творцем београдског романа и
значајним представником "београдског стила".

Одступање од реализма и коришћење више различитих уметничких поступака: приказивање

новог и пасивног књижевног јунака; суптилне психолошке анализе књижевних јунака оба пола;
описи засновани на субјективним расположењима, импресијама и асоцијацијама и употреба
нормативног књижевног језика, као и интелектуална изграђеност стила, представљају одлике
књижевног дела Милутина Уускоковића.

2
 ''Чедомир Илић'' Милутина Ускоковића

Књижевни историчар Јован Деретић оценио је значај овога романа по томе што је то
један од првих модерних романа у српској књижевности и што је један од првих београдских
романа (говори о Београду). То су две главне иновације које је Милутин Ускоковић увео. То
је жанровска квалификација на основу предметног слоја романа. Није сва вредност овога
романа у томе и нису то његове главне особине. У историји књижевности најважнији су они
писци и она дела која означавају највећи књижевни домет и која уносе неке нове моменте.
Све друго је са тачке развоја књижевности мање важно. Ускоковићев значај је у томе што је
он у свом роману артикулисао модерни доживљај егзистенције и што је приказао Београд на
почетку 20. века. Овај роман има и друге елементе, квалитете и својства. Када се посматра из
књижевно-историјске перспективе у целини, у овом роману уочавамо реалистичке,
романтичарске и модерне елементе. Ако бисмо упоредили по квантитету, највише има
реалистичких, док су романтичарски и модерни елементи мање заступљени у овом роману.

Шта је реалистичко? Цео склоп романа је постављен на основама реалистичке поетике. То је

роман који има фабулу, који има дескрипције, у коме се износи слика времена, главне идеје
доба које се описује. Ускоковић наставља и обогаћује традицију реалистичког приповедања.
То можемо видети по следећим особинама: он, кад описује главне ликове романа, увек даје и
њихов психолошки профил и њихов физички изглед и њихов социјални положај и њихову
породичну историју и предисторију у складу се са реалистичком поетиком која подразумева
једну свеобухватну слику стварности која се описује у књижевном делу. Захваљујући овој
својој оријентацији на реалистичку слику стварности коју приказује, Усковић је постигао
неке квалитете које можемо сматрати да и данас представљају вредност у литерарном
смислу. У овом роману Ускоковић је дао једну подробну и потпуну слику србијанског
друштва на прелазу из 19. у 20. век, а такође и слику живота и друштвених прилика у
престоници. Роман и почиње тако што се помиње један друштвено-политички догађај, а то је
веридба Александра Обреновића и Драге Машин и политички одјек те веридбе у Београду.
Ускоковић описује најважније догађаје из друштвеног живота с почетка века, такође веома
живописно описује прилике на београдском универзитету, тј. Великој школи, младе људе,
студенте, главне идеје тога доба - идеје о слободи појединца, идеје о праведнијем, бољем
уређењу друштвених односа. То су биле водеће идеје у том тренутку. Најзад, један од
елемената важности овога романа огледа се и у веродостојној слици Београда и то је један од
најпотпунијих и литерарно најубедљивијих описа Београда с почетка века. Ускоковић
описује и панораму Београда – улице, тргове, врло веродостојно и ентеријере тако да је тај
његов опис Београда у извесном смислу посебно важан, јер се Београд у међувремену
променио, а остало је врло мало доказа, слика, описа Београда с почетка века. У
Ускоковићевом роману дат је један од најподробнијих, најверодостојнијих описа живота у
граду, атмосфера, прилика. У роману знатну пажњу Ускоковић посвећује и друштвено-
економским процесима, економском развоју Србије у то доба. Приказује прилике на селу,
настанак буржоазије, предузетника, индустријалаца, чиновничког слоја, постепену
модернизацију и социјалну хијерархизацију друштва у Србији. Све то имамо у овом роману
захваљујући реалистичкој усмерености овога писца који на поетици реализма поставља и
своју романескну визију доба које описује.

Романтичарски елементи се осећају у обликовању ликова, нарочито главних, јер су

они обликовани као идеалисти, као људи који живе за одређене идеале у које најискреније
верују и труде се да их у свом животу остваре, као највише вредности постојања. Може се
рећи да романтичарски елеменат представља и слика, опис љубави главних ликова –
Чедомира Илића и Вишње Лазаревић. Урађена је по моделу романтичарске љубави која
подразумева узајамности између заљубљених, пуну усаглашеност и идеја и емоција.
3
Околност да се љубави у овом роману завршавају несрећно, трагично може се повезати и са
романтичарском, али и са модерном литерарном традицијом, па и са литерарном традицијом
друге половине 19. Века где имамо те неостварене љубави и љубавнике незадовољне својим
љубавним животом.
Од модерних елемената (то су те новости које је Ускоковић уводи у српску
књижевност) то је пре свега доживљај искорењености модерног човека који је овде
реализован по узору на модерне европске писце где је та искорењеност повезана са
напуштањем завичаја, односно патријархалног начина живота у складу са природом,
преласком јунака у нову, њему непознату градску средину у којој он не може да се снађе, у
коју не може да се уклопи и доживљава своју егзистенцију промашеном, неиспуњеном,
неоствареном. То је тај модел искорењености модерног човека, његове егзистенцијалне
несигурности и у Ускоковићевом случају и амбивалентност која се огледа у томе што јунак
има највеће амбиције да оствари у животу, оне највеће вредности, а упркос томе, не успева у
својој намери и тако његов живот постаје располућен, он се као човек, као биће осећа
фрустрираним, спутан разним околностима – друштвеним, па и психолошким. То је тај један
аспекти модерности који је код Укоковића највише изграђен. Други аспект је усмерење ка
новим феноменима живота. У овом роману то су нове идеје о устројству, организацији
друштва и нова техничка, индустријска достигнућа као могућност развојха друштва,
природе. То је виталистички и оптимистички однос према будућности и развоју друштва,
насупрот доживљају ове појединачне егзистенције која протиче у знаку половичне
испуњености и неостварености. То су главне особине ормана у књижевно-историјском
смислу.

Погледајмо сада труктуру, уметничку целину романа.

У жанровском смислу овај роман се може дефинисати и вишеструко: и као образовни роман,
јер прати развој младих људи који улазе, који су на почетку живота и траже своје место у
друштву. Главно обележје образовног романа је тематско, то што он приказује рану младост
јунака, његово школовање, припремање за живот, одрастање до пунолетности и улазак у
живот, његово тражење места у друштву, а дидактични роман обележавају идеје да се
читалац поучи, да му се пренесу идеје. Овде више говоримо о образовном роману, јер су
готови сви јунаци у тој ситуацији, Тим одређењем обухватамо целину овог романа. И
догађаји и све што се каже подводимо под то како Ускоковић описује процес формирања
ликова, заплет и расплет живота јунака који описује. Можемо га дефинисати и као љубавни
роман, јер имамо неколико љубавних прича у овом роману. Тај елеменат структуре је
развијен и важан за слику света у овом роману, јер су у овом роману ликови љубавника
Чедомира Илића и Вишње Лазаревић обликовани као ликови двоје младих људи који се
упознају и међу којима постоји та узаајмна привлачност и најискренија заинтересованост
једно за друго, затим што је подручје те сродности њихових карактера, особина је тако
широко да обухвата све битне аспекте егзистенције: имају исте идеје о животу, имају исте
идеале, они су сродне душе, али упркос томе њихова љубав се не остварује, тако да се овакав
ток и расплет љубавне приче уклапа у модерни доживљај егзистенције модерног човека који
не успева да оствари високе циљеве у животу. Зашто ова љубав не успева? Ускоковић то
мотивише и психолошким и социјалним чиниоцима. Психолошким јер се у Чедомиру Илићу
збија промена, он одустаје од социјалистичких идеја, од идеја о препороду друштва и о
потреби стварања праведнијег друштва које је на почетку романа заступао и које је
прихватила и Вишња. Вишња је остала доследна тој идеји и тој активистичкој концепцији
света, за њу и даље потпуно вредној труда, тако да се она разочарала донекле у Чедомира
Илића иако га и даље воли, јер он ништа није лоше учинио према њој. Онда, постоји још
једна љубавна прича, а то је веза између Чедомира Илића и Беле, која настаје не из неке
заљубљености Чедомира Илића у Белу, већ из његове неодлучности или његовог пристанка
на љубавну везу са Белом, а после и на брак са њом, што, разуме се, делује врло негативно на
4
љубавну између њега и Вишње Лазаревић која је у емотивном смислу права веза за разлику
од везе са Белом која је у том смислу сасвим инфериорна, погрешна. Али ипак знатним
делом Ускоковић је развио ову љубавну причу тако да она остане необјашњена до краја,
помало загонетна, а нарочито тај ипак неочекиван расплет и немогућност да двоје људи који
се воле остваре ту везу. И поред те недовољне мотивисаности једног оваквог тока, опис
односа и опис љубави између Вишње и Чедомира врло је сугестиван, нарочито опис тих
њиховиг у почетку заноса, а после патњи због неуспеха у љубави. Овај роман се може
дефинисати и као психолошки роман због Ускоковићеве склоности да фабулу романа која
заузима важно место у структури мотивише психолошким чиниоцима. У психолошком
смислу нарочито је занимљив лик главног јунака који је амбивалентан, двострук. На почетку
романа га сусрећемо као човека изузетних интелектуалних, менталних способности, који је
свестан своје вредности и својих могућности и у животу има највеће амбиције. Има амбицију
не само да на најбољи начин организује свој живот и успе у друштву, него да постигне такве
резултате, такве домете да ће бити значајан његов рад за читаво друштво, за
целочовечанство, тако да он добија и те елементе занесењака, идеалисте. После Ускоковић
развија једну другу димензију у овом портрету, а то је његова пасивност, неиодлучност,
неспремност да се бори за оне циљеве које је себи поставио и то се експлицитно каже у
једној епизоди у којој о Чедомиру говори његова рођака Каја која га добро познаје, говори
Вишњи и чуди се што је она одушевљена Чедомиром и што не види тај његов недостатак.
Каја о њему говри као о слабом карактеру. Из ове две особине главног јунака, највише
амбиције и способности на једној страни и недовољан активистички моменат настаје и трећа
особина, то је незадовољство и самим собом и друштвом у којем живи, околностима,
времену, добу и тај доживљај незадовољства постаје толико интензиван да у јунаку убија све
његове амбиције, све његове планове, тако да он постаје пример човека незадовољног и
животом којим живи и друштвом у којем живи и неспособним да реши то питање свог
живота, да нађе било какав ослонац у животу. И то је црта која приближава романтизму и
донекле и моделу сувишних људи. Овде још немамо тај доживљај апсурда, који имамо
касније у делима 20. века, али имамо то безнађе, тај губитак наде, перспективе у живот.
Живот постаје превелико оптерећење за тог јунака и једини излаз који он налази је
самоубиство. То је један радикални израз тог јунаковог неуспеха и пораза, с тим што се тај
јунаков животни неуспех и пораз артикулише као најтрагичнији могући исход у људском
постојању. Чедомир Илић није лош човек, није ни неспособан човек, али завршава трагично.
Упркос томе што има смисла за врлину, за вредности постојања, не успева да своје постојање
испуни тим вредностима и то убија у њему животност, импулс, жељу за животом. И остали
ликови у овом роману су као психолошки портрети врло убедљиви, утолико пре што има
ликова који су обликовани по логици контратста у односу на Чедомира Илића, такав је лик
Радивоја Остојића који је супротан пример. То је човек који се не опредељује за највеће
образовање, за школовање, него за занат и што пре укључивање у живот, опет са сасвим
практичним циљевима. Он нема никаквих психолошких оптерећења да би успео у тој својој
намери и он у почетку досита и успева у тој својој амбицији. Има амбицију да постане
модерни индустријалац, организује, предузима посао изградње хидроцентрале, али он не
успева због елементарне катастрофе, поплаве, тако да и он доживљава неку врсту неуспеха,
што се све уклапа у Ускоковићеву општу слику егзистенцијалну слику стварности модерног
човека који никако не успева да се реализује у потпуности.
Овај роман се може дефинисати и као друштвени роман зато што Ускоковић следећи
реалистичку поетику и принципе свеобухватна описивања људске, па и друштвене
стварности велику пажњу посвећује управо друштвеној средини у којој његови јунаци живе
и која у великој мери одређује живот његових јунака и фабулу у роману. Можемо рећу да је
Ускоковић у овом роману описао све друштвене процесе који су се догађали на крају 19. и
почетком 20. века у српском друштву. Раслојавање друштва, стварање нових класа, нових
политичких покрета, нових друштвених снага у српском друштву које се у том добу
5
формирају и ро је социолошки утемељена пројекција друштвене стварности. Врло подробно
и упечатљиво Ускоковић описује стварање социјалистичког покрета и социјалистичких
идеја, бујање социјалистичких идеја у Србији у то доба, а такође и политичке
непринципијелне борбе, сукобе и негативне појаве у политичком животу. То ипак није
главни ток у његовом роману. Не даје Ускоковић ликове политичара, имамо овде једног
министра, његову породицу, жену, али не прати највише кругове моћи у српском друштву.

Завршна оцена о уметничкој вредности, домету његовог романа. Значај је због нове тематике
коју уводи и новог, модерног доживљаја егзистенције, стварности. Када је реч о уметничкој
вредности, она се огледа управо у тој комплексној слици стварности коју је дао у свом
роману, најзад и у том сугестивно обликованом доживљају егзистенцијалне неостварености,
али с обзиром на околности, да су и после Ускоковића српски писци писали романе и писали
на модеран начин и са модерним осећањем и у томе опстигли веће уметничке домете, данас
можемо да говоримо о неким недостацима у поступцима у обликовању његовог романа. У
том погледу може се говрити да је његов језик колико год био подробан још увек неизграђен
за артикулацију најфинијих емотивних стања, да је његова лексика ограничена у том
погледу, иако је он направио несумњиве продоре и на том плану. Писци који су после њега
стварали постигли су веће домете у језичкој стилизацији оног доживљаја стварности који
писац жели да створи у свом делу.

6
 ''Чедомир Илић'' Милутина Ускоковића

Књижевни историчар Јован Деретић оценио је значај овога романа по томе што је то један од
првих модерних романа у српској књижевности и што је један од првих београдских романа (говори
о Београду). То су две главне иновације које је Милутин Ускоковић увео. То је жанровска
квалификација на основу предметног слоја романа. Није сва вредност овога романа у томе и нису то
његове главне особине. У историји књижевности најважнији су они писци и она дела која означавају
највећи књижевни домет и која уносе неке нове моменте. Све друго је са тачке развоја књижевности
мање важно. Ускоковићев значај је у томе што је он у свом роману артикулисао модерни доживљај
егзистенције и што је приказао Београд на почетку 20. века. Овај роман има и друге елементе,
квалитете и својства. Када се посматра из књижевно-историјске перспективе у целини, у овом
роману уочавамо реалистичке, романтичарске и модерне елементе. Ако бисмо упоредили по
квантитету, највише има реалистичких, док су романтичарски и модерни елементи мање заступљени
у овом роману.

Шта је реалистичко? Цео склоп романа је постављен на основама реалистичке поетике. То је роман
који има фабулу, који има дескрипције, у коме се износи слика времена, главне идеје доба које се
описује. Ускоковић наставља и обогаћује традицију реалистичког приповедања. То можемо видети
по следећим особинама: он, кад описује главне ликове романа, увек даје и њихов психолошки
профил и њихов физички изглед и њихов социјални положај и њихову породичну историју и
предисторију у складу се са реалистичком поетиком која подразумева једну свеобухватну слику
стварности која се описује у књижевном делу. Захваљујући овој својој оријентацији на реалистичку
слику стварности коју приказује, Усковић је постигао неке квалитете које можемо сматрати да и
данас представљају вредност у литерарном смислу. У овом роману Ускоковић је дао једну подробну
и потпуну слику србијанског друштва на прелазу из 19. у 20. век, а такође и слику живота и
друштвених прилика у престоници. Роман и почиње тако што се помиње један друштвено-политички
догађај, а то је веридба Александра Обреновића и Драге Машин и политички одјек те веридбе у
Београду. Ускоковић описује најважније догађаје из друштвеног живота с почетка века, такође веома
живописно описује прилике на београдском универзитету, тј. Великој школи, младе људе, студенте,
главне идеје тога доба - идеје о слободи појединца, идеје о праведнијем, бољем уређењу
друштвених односа. То су биле водеће идеје у том тренутку. Најзад, један од елемената важности
овога романа огледа се и у веродостојној слици Београда и то је један од најпотпунијих и литерарно
најубедљивијих описа Београда с почетка века. Ускоковић описује и панораму Београда – улице,
тргове, врло веродостојно и ентеријере тако да је тај његов опис Београда у извесном смислу
посебно важан, јер се Београд у међувремену променио, а остало је врло мало доказа, слика, описа
Београда с почетка века. У Ускоковићевом роману дат је један од најподробнијих, најверодостојнијих
описа живота у граду, атмосфера, прилика. У роману знатну пажњу Ускоковић посвећује и
друштвено-економским процесима, економском развоју Србије у то доба. Приказује прилике на селу,
настанак буржоазије, предузетника, индустријалаца, чиновничког слоја, постепену модернизацију и
социјалну хијерархизацију друштва у Србији. Све то имамо у овом роману захваљујући реалистичкој
усмерености овога писца који на поетици реализма поставља и своју романескну визију доба које
описује.

Романтичарски елементи се осећају у обликовању ликова, нарочито главних, јер су они

обликовани као идеалисти, као људи који живе за одређене идеале у које најискреније верују и
труде се да их у свом животу остваре, као највише вредности постојања. Може се рећи да
романтичарски елеменат представља и слика, опис љубави главних ликова – Чедомира Илића и
Вишње Лазаревић. Урађена је по моделу романтичарске љубави која подразумева узајамности
између заљубљених, пуну усаглашеност и идеја и емоција. Околност да се љубави у овом роману
завршавају несрећно, трагично може се повезати и са романтичарском, али и са модерном
литерарном традицијом, па и са литерарном традицијом друге половине 19. Века где имамо те
неостварене љубави и љубавнике незадовољне својим љубавним животом.

7
 Од модерних елемената (то су те новости које је Ускоковић уводи у српску књижевност) то је
пре свега доживљај искорењености модерног човека који је овде реализован по узору на модерне
европске писце где је та искорењеност повезана са напуштањем завичаја, односно патријархалног
начина живота у складу са природом, преласком јунака у нову, њему непознату градску средину у
којој он не може да се снађе, у коју не може да се уклопи и доживљава своју егзистенцију
промашеном, неиспуњеном, неоствареном. То је тај модел искорењености модерног човека, његове
егзистенцијалне несигурности и у Ускоковићевом случају и амбивалентност која се огледа у томе што
јунак има највеће амбиције да оствари у животу, оне највеће вредности, а упркос томе, не успева у
својој намери и тако његов живот постаје располућен, он се као човек, као биће осећа фрустрираним,
спутан разним околностима – друштвеним, па и психолошким. То је тај један аспекти модерности
који је код Укоковића највише изграђен. Други аспект је усмерење ка новим феноменима живота. У
овом роману то су нове идеје о устројству, организацији друштва и нова техничка, индустријска
достигнућа као могућност развојха друштва, природе. То је виталистички и оптимистички однос
према будућности и развоју друштва, насупрот доживљају ове појединачне егзистенције која протиче
у знаку половичне испуњености и неостварености. То су главне особине ормана у књижевно-
историјском смислу.

Погледајмо сада труктуру, уметничку целину романа.

У жанровском смислу овај роман се може дефинисати и вишеструко: и као образовни роман, јер
прати развој младих људи који улазе, који су на почетку живота и траже своје место у друштву.
Главно обележје образовног романа је тематско, то што он приказује рану младост јунака, његово
школовање, припремање за живот, одрастање до пунолетности и улазак у живот, његово тражење
места у друштву, а дидактични роман обележавају идеје да се читалац поучи, да му се пренесу идеје.
Овде више говоримо о образовном роману, јер су готови сви јунаци у тој ситуацији, Тим одређењем
обухватамо целину овог романа. И догађаји и све што се каже подводимо под то како Ускоковић
описује процес формирања ликова, заплет и расплет живота јунака који описује. Можемо га
дефинисати и као љубавни роман, јер имамо неколико љубавних прича у овом роману. Тај елеменат
структуре је развијен и важан за слику света у овом роману, јер су у овом роману ликови љубавника
Чедомира Илића и Вишње Лазаревић обликовани као ликови двоје младих људи који се упознају и
међу којима постоји та узаајмна привлачност и најискренија заинтересованост једно за друго, затим
што је подручје те сродности њихових карактера, особина је тако широко да обухвата све битне
аспекте егзистенције: имају исте идеје о животу, имају исте идеале, они су сродне душе, али упркос
томе њихова љубав се не остварује, тако да се овакав ток и расплет љубавне приче уклапа у модерни
доживљај егзистенције модерног човека који не успева да оствари високе циљеве у животу. Зашто
ова љубав не успева? Ускоковић то мотивише и психолошким и социјалним чиниоцима.
Психолошким јер се у Чедомиру Илићу збија промена, он одустаје од социјалистичких идеја, од идеја
о препороду друштва и о потреби стварања праведнијег друштва које је на почетку романа заступао
и које је прихватила и Вишња. Вишња је остала доследна тој идеји и тој активистичкој концепцији
света, за њу и даље потпуно вредној труда, тако да се она разочарала донекле у Чедомира Илића
иако га и даље воли, јер он ништа није лоше учинио према њој. Онда, постоји још једна љубавна
прича, а то је веза између Чедомира Илића и Беле, која настаје не из неке заљубљености Чедомира
Илића у Белу, већ из његове неодлучности или његовог пристанка на љубавну везу са Белом, а после
и на брак са њом, што, разуме се, делује врло негативно на љубавну између њега и Вишње
Лазаревић која је у емотивном смислу права веза за разлику од везе са Белом која је у том смислу
сасвим инфериорна, погрешна. Али ипак знатним делом Ускоковић је развио ову љубавну причу тако
да она остане необјашњена до краја, помало загонетна, а нарочито тај ипак неочекиван расплет и
немогућност да двоје људи који се воле остваре ту везу. И поред те недовољне мотивисаности једног
оваквог тока, опис односа и опис љубави између Вишње и Чедомира врло је сугестиван, нарочито
опис тих њиховиг у почетку заноса, а после патњи због неуспеха у љубави. Овај роман се може
дефинисати и као психолошки роман због Ускоковићеве склоности да фабулу романа која заузима
важно место у структури мотивише психолошким чиниоцима. У психолошком смислу нарочито је
занимљив лик главног јунака који је амбивалентан, двострук. На почетку романа га сусрећемо као

8
човека изузетних интелектуалних, менталних способности, који је свестан своје вредности и својих
могућности и у животу има највеће амбиције. Има амбицију не само да на најбољи начин организује
свој живот и успе у друштву, него да постигне такве резултате, такве домете да ће бити значајан
његов рад за читаво друштво, за целочовечанство, тако да он добија и те елементе занесењака,
идеалисте. После Ускоковић развија једну другу димензију у овом портрету, а то је његова пасивност,
неиодлучност, неспремност да се бори за оне циљеве које је себи поставио и то се експлицитно каже
у једној епизоди у којој о Чедомиру говори његова рођака Каја која га добро познаје, говори Вишњи
и чуди се што је она одушевљена Чедомиром и што не види тај његов недостатак. Каја о њему говри
као о слабом карактеру. Из ове две особине главног јунака, највише амбиције и способности на
једној страни и недовољан активистички моменат настаје и трећа особина, то је незадовољство и
самим собом и друштвом у којем живи, околностима, времену, добу и тај доживљај незадовољства
постаје толико интензиван да у јунаку убија све његове амбиције, све његове планове, тако да он
постаје пример човека незадовољног и животом којим живи и друштвом у којем живи и
неспособним да реши то питање свог живота, да нађе било какав ослонац у животу. И то је црта која
приближава романтизму и донекле и моделу сувишних људи. Овде још немамо тај доживљај
апсурда, који имамо касније у делима 20. века, али имамо то безнађе, тај губитак наде, перспективе у
живот. Живот постаје превелико оптерећење за тог јунака и једини излаз који он налази је
самоубиство. То је један радикални израз тог јунаковог неуспеха и пораза, с тим што се тај јунаков
животни неуспех и пораз артикулише као најтрагичнији могући исход у људском постојању. Чедомир
Илић није лош човек, није ни неспособан човек, али завршава трагично. Упркос томе што има смисла
за врлину, за вредности постојања, не успева да своје постојање испуни тим вредностима и то убија у
њему животност, импулс, жељу за животом. И остали ликови у овом роману су као психолошки
портрети врло убедљиви, утолико пре што има ликова који су обликовани по логици контратста у
односу на Чедомира Илића, такав је лик Радивоја Остојића који је супротан пример. То је човек који
се не опредељује за највеће образовање, за школовање, него за занат и што пре укључивање у
живот, опет са сасвим практичним циљевима. Он нема никаквих психолошких оптерећења да би
успео у тој својој намери и он у почетку досита и успева у тој својој амбицији. Има амбицију да
постане модерни индустријалац, организује, предузима посао изградње хидроцентрале, али он не
успева због елементарне катастрофе, поплаве, тако да и он доживљава неку врсту неуспеха, што се
све уклапа у Ускоковићеву општу слику егзистенцијалну слику стварности модерног човека који
никако не успева да се реализује у потпуности.
Овај роман се може дефинисати и као друштвени роман зато што Ускоковић следећи реалистичку
поетику и принципе свеобухватна описивања људске, па и друштвене стварности велику пажњу
посвећује управо друштвеној средини у којој његови јунаци живе и која у великој мери одређује
живот његових јунака и фабулу у роману. Можемо рећу да је Ускоковић у овом роману описао све
друштвене процесе који су се догађали на крају 19. и почетком 20. века у српском друштву.
Раслојавање друштва, стварање нових класа, нових политичких покрета, нових друштвених снага у
српском друштву које се у том добу формирају и ро је социолошки утемељена пројекција друштвене
стварности. Врло подробно и упечатљиво Ускоковић описује стварање социјалистичког покрета и
социјалистичких идеја, бујање социјалистичких идеја у Србији у то доба, а такође и политичке
непринципијелне борбе, сукобе и негативне појаве у политичком животу. То ипак није главни ток у
његовом роману. Не даје Ускоковић ликове политичара, имамо овде једног министра, његову
породицу, жену, али не прати највише кругове моћи у српском друштву.

Завршна оцена о уметничкој вредности, домету његовог романа. Значај је због нове тематике коју
уводи и новог, модерног доживљаја егзистенције, стварности. Када је реч о уметничкој вредности,
она се огледа управо у тој комплексној слици стварности коју је дао у свом роману, најзад и у том
сугестивно обликованом доживљају егзистенцијалне неостварености, али с обзиром на околности,
да су и после Ускоковића српски писци писали романе и писали на модеран начин и са модерним
осећањем и у томе опстигли веће уметничке домете, данас можемо да говоримо о неким
недостацима у поступцима у обликовању његовог романа. У том погледу може се говрити да је
његов језик колико год био подробан још увек неизграђен за артикулацију најфинијих емотивних

9
стања, да је његова лексика ограничена у том погледу, иако је он направио несумњиве продоре и на
том плану. Писци који су после њега стварали постигли су веће домете у језичкој стилизацији оног
доживљаја стварности који писац жели да створи у свом делу.

10
*ЧИТАЊЕ ЧЕДОМИРА ИЛИЋА – МИЛУТИН УСКОКОВИЋ*

ОВА КЊИГА ЈЕ ПОСВЕЋЕНА ПОГИНУЛИМ СРБИМА У РАТОВИМА 1912. И 1913.

ГОДИНЕ, ЈЕР ОНИ КОЈИ СУ ПАЛИ ЗА ОТАЏБИНУ, ПО РЕЧИМА ЈЕДНОГ ВЕЛИКОГ
ПЕСНИКА ПРОШЛОГ СТОЛЕЋА, ЗАСЛУЖУЈУ ДА НА ЊЕИХОВЕ ХУМКЕ ДОЛАЗИ
СВЕТ И МОЛИТВЕ ЧИТА; МЕЂУ НАЈЛЕПШИМ ИМЕНИМА ЊИХОВО ИМЕ ЈЕ
НАЈЛЕПШЕ; СВА СЛАВА, ПРЕД ЊИМА, БЛЕДИ И ГУБИ СЕ, И КАО ШТО БИ РАДИЛА
МАЈКА, ГЛАС ЦЕЛОГ НАРОДА ИХ ЉУШКА У ЊИХОВИМ ГРОБОВИМА. МИЛУТИН
УСКОКОВИЋ

ПРВО ПОГЛАВЉЕ. У суботу 9. јула 1900. године, Чедомир Илић, лгавно лице овог романа,
корачао је лагано својим уобичајеним путем из Библиотеке на Теразије, па Крунском улицом
на Врачар, где је давао лекције једном гимназисту. Било је око пет сати предвече. Дан је био
као сваки летњи дан. Улице се сивеле од прашине.л Иза њих је била још топлина јаке дневне
припеке. Ипак се осећало нешто свежине од ветра који се дизао са запада и наносио покоји
облак. Света је било пред кафанама, по тротоарима. Врапци су се чули на кровоима. Један
шегрт ипшао је средионом улице и певао колико га грло носи, а Илић је у себи рекао да је
,,Овоме све равно до Косова''.

Он је био сутдент философије, врло висок, готово џигљав, али млад, пријатних мушђких
црта, буљавих очију, које су у тренуцима живости изгледале као да хоће да искоче из лгаве,
обучен нешто немарно, са краватом која се пела уз потиљак, руку завучених у џепове од
панталона, сигуран у себе, у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, у
Србији, можда читавомчовечанству.

Кућа у којој је дражо кондицију налазила се при врху Крунске улице. То је било код
једном гимназијског професора, Јована матовића, познатог опозициноара, који је осуђена ко
велеиздајник и сад се налазио у Пожаревцу, на робији. Његова жена, кад се тако изненмада
без мужа и прихода, повукла се у једну кћицу из дворишта и ту живела са децом скромно.
ИМала је четири детета: најстарију ћерку, Парскеву, коај је имала шеснаест година, храмала
на леву ногу, и којој су њено необично име име професорове мајке, сељанке променили,
тепајући јој: Бела. После ове девојке, доашо је Младен, бистар дечко, али ленштина, склон
свим слабостима простог народа. Младен је пао у трећем разреду из два предмета, те га је
Илић поучавоа за скормну награду. Ту повучену опозиционарску породицу допуњавале су
још две девојчице, близнакиње са црвеним тракама у коси. Идући КРункосм улицом
Чедомир је приметио два војника испред зграде који чувају ту зграду, на коју никада није
обратио пажњу и питао се шта они чувају. Млади човек није волео да има посла са војском
па пређе на другу страну. Тек када је стигао у кућу где је пошао, сазнао је од Беле да се краљ
верио. И то се верио са женом из народа, удовицом једног инжињера, бившом дворском
дамом своје мајке, старијом од себе десет година. Влада није одобрила краљев поступак,
схватила га као скандал и поднела оставку. Председник кабинета, који се налазио на страни у
бањи, придружио се телеграфски одлуци својих колега. Краљ отац, који се такође бавио у
иностранству, није крио огорчење на свог сина. војсци је нарежђено да чува границу и под
претњом смрти, да не допусти краљвом оцу улазак у земљу.

11
Све је то Бела испричала Илићу брзо, без везе, задихано, као да је онај младић краљ Отац или
неки активни политичар. Госпођа Матовић се такође придруживала ћерци, говорила у глас,
причала о новој краљици, изговарајући полако њено име из првог брака, давала детаље о
њеној породици, о њој самој, познанству у Бијарицу, о дуговима и подужицама, помињала
непознате људе и жене, нарочито жене. Од лекције Младену наравно није било ништа. Сви
су укућани веровали да ће Јован бити помилован. Ништа у кући није одавало утисак
раскоши. Што се тиче реда, није било за претерану похвалу. По патосу се повлачио један
шал, на једној постељи познавало се ош како је неко спавао, прашина се видела по рау од
огелдала.

Они су седели тако, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о ноој политичкој
истуацији, о будућности коај чека земљу. Чедомир је раније наслутио да Бела није
равнодушна према њему. Јер нашто онда онај њен задивљне погле и нервозно угризање усне
кад би га слушала како објашњава Младену какво правило из математике. Овај Јован је био
пореклом из Ужица. Тога дана његово срце је уздрхтано лупало у грудима, као да се
дешавало нешто што ће изменити цео његов живот. Он је био дубоко заузет самим собом и
видео у том тренутку цео свој дотадањи живот као једну слику.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ. Чедомир Илић се родио 1878. године у Ваљеву, где је његов отац био
рачноиспитач. Илићи су били пореклом из једног села на граници ваљевског и ужичког
округа, на дивљачној падини планине Повлена. Ту се населио његов прадеда Илија, по коме
су и име добили. Све што је Чедомир знао о свом претку, било је да се борио на Засавици, по
свој прилици, у чети Зекиних голаћа, да је ту био рањен, освестио се у неком потоку два дана
после битке, па како су Турци већ чували Саву, он није могао пребећи у Аустрију, него се
крио по околним гајевима, повлачећи се дубље у земљу, док се није задржао у Повлену, у
намери да хајдукује, али се ту оженио и окућио. Илићев деда, који се таокше звао Чедомир,
научио је читати и писати сам, за стоком. чедомиров отац Стеван, изучио је сеоску школу, па
је поокушао дап родужи гимназију, свршио два-три разреда, после ступио у трговину у
Београду, па онда прешао у државну службу, добивши за преписача у Ваљеву, где је начино
целу своју каријеру. Ту се оженио, подоцкан, кад му је било тридесет година, ћерком једног
поштара. Пошто је државни пут ударио пеко његовог дела очевине, он је са том сумом коју је
добио купио лепу кућу у једној од лгавних улица... Стеван се није слагоа са ежном. Онај е
захтевала скупоцена одела, свечане ручкове, у кући се кувало двапут више него што је
требало, просипало се, бацало, раздавало суседству, плата наравно, није била довољна.

Чедомирова сестра, која је од њега била старија две године, била је већ као дете каћиперка и,
у домаћим свађама, стално на старни своје мајке. рачуноиспитачу живот није био ружичаст.
Кад би му се досадило све он је лутао по околини до самог мрака. Понекад би повео
Чедомира и онда му објашњавао многе ствари, показивао му непознато цвеће, које је звао
биље,.... Његов отац је жалио што није шклованији јер се у то време водила борба између
шклованих и нешколовнаих чиновника. Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена
срећа доћи ако буде што шклованији, што начитанији.

Шесту годину је навршио у јуну, а већ у августу молио оца да га упише у школу.
Дотле је сам научио читати и писати из сестриног буквара. Шклола му је ишла лако, као
вода. Он је памтио бзро, за свој рачун га је учитељ учио немачки. Прва забавна књига коју је
12
прочитао било је једно старинско издање посрбљеног Робинскона који се из неког
далматинског пристаништа укрцава на море. Као гимназист другог разреда је прочитао
Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка. Читао је све што
му дође руке. У сваком разреду био је први ђак и имао саме петице. Његова животна девиза
на Великој школи је била уживати и успети. Отац му је умро док је још био у гиммазији, те је
од куће добијао врло скромно издржавање. У недостатку материјалног уживања, он се бацао
сав у свет књига. Волео је аострономију, Вокотра Игоа, Толстоја,...

Када је свршио прве две године код куће га је чекало изненађење. Мајка му рече да му сестру
проси Вићентије Симић, секретар суда. Била је пуна хвале за младог чиновника. Тако исто и
сестра. Само, рекле су му, да тражи десет гиљада динара мираза. Морали би да продају кућу
да му исплате те паре. Они неће да се ту усели неки Нишлија. Илић је одбијао. Изгледало му
је то пазарлук, као да тргује кожом свог рођеног оца. Та кућа је сазидана да буде уточиште
свију њих и да се сваком члану породице нађе на невољи. У кући су настајале свађе. Мајка га
је грдила. Сестра је претила да се обеси. Кад му све то једног дана доади, он оде у суд, сврши
све формалности, пренесе кућу на сеструи врати се у Београд. Мајка је покушавала да се
измире. Он јој је одговорио само једним увредљивом писмом . Зет се умешао. И чедомир је
прекинуо свакувезу са својом породицом.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ. Кад се нашао тамо сам, Илић се осетио нелагодно. Ипак се брзо
прибрао. Имао је прилично кредита, јер је прошлих две године плаћаоуредно. Једног дана, те
јесени, заустави га девојка Каја, његова рођака која је учила девојчаку школу. Она му кађе да
прише мајци која се рине. Она му представља другарицу Вишњу лазаревић. Он јој се
поклони с много поштовања и скинуо шешир. Она га позива да сврати до ње. Кајина
другарица је насупрот каји била крупна, доста пуна за своје године, дубоких угаситих очију.
Њена глава је била плава, прави словенски тип, који се у Србији може наћи само по
забаченијим селима. Он је испратио Кају, па је онда кренуо и да испрати Вишњу до куће. Њу
је отац из Чачка послао да учи школу да не би седела докона. Илић јој је говорио да не сме да
се задржи због новца само на девојчкој школи него да мора да иде даље. Она мора да се
угледа на руске еманциповане жене. Вишња када је легла обузимале су слике које је тада
видела. Обузимала ју је нека лака ватра, која се слатко гасила при додиру чеистог рубља.
Раније, чим би легла, заспала би у исти мах. Сад се превртала са једног краја постеље на
други. Она је почела да мисли на универзитет. У школи јој е било као и сваког дана.
Деугарице су говориле да се нису спремиле за овај или онај час. Каја јој је рекла да ће да иде
за учитељицу. Вишња је питала Кају по чему јој је рођак Илић. Каја се насмејала када јој је
Вишња рекла да су причали о еманципацији: ,,Чеда и еманципација!'' Вишњи не би право ова
рођачка оцена. Вишња јој је рекла да ју је Илић савеотвао да продужи школу и да ступи на
философију. Каја ју је само упозорила: ,,Чувај се Чедомира, Вишњо. Он није рђав човек, ја то
знам. Он је сјајна интелигенција, природа врло симпатична, али карактер неодређен,
несталан, неодважан, слаб''.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ. Те године пролеће је било врло лепо. Раштрикани Београд, који се
ломио преко три брда, био је као створен за поверљиве састанке. Биле су ту и улице у
којмасу љуабници могли шетати до миле воље. Вишња и Чедомир су се преко зиме виђали
код Каје,а када су настали топли дани, излазили су чешће са њом, па после сваког дана, и
најзад без ње. Како се Каја изгубила из њиховог друштва нису знали рећи. То је било свакако
13
једног дана кад је Чедомир пратио, као увек, Вишњу од Кајиног стана до њене куће. Он је
предложио својој пријатељици да изађу у шетњу пошто сутра није било школе због
прасзника. Дан је био један од оних жарких дана усред пролећа, кад се око нас осећа
оргијање природе и ми зажелио да полетимо као лептир, да раширимо своје срце као дрво
своје олистале круне. Она га је питала зашто он не пише, а он је одоговиор да је још рано,....
У оваквом рзаговору, у дугим погледима, нехотичним додирима, били су далеко одмакли од
града. Чедомир је ухатио Вишњин шешир који је полетое од ветра. Ветар се играо и
скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу
танку, а заокругљену, извајану као од неког божанственог уметника, лепу, лудо лепу,
најлепши облик који је икад створен на земљи. Она му је предложила да због кише сварте у
механу. Илић није имао новца. Он то призна, али Вишња не замреи ништа. Она није знала за
та понижења. Чак јој се то свиде: изгледало јој је природно, младићки, ђачки. Вишња је
радила много, много више и поожила све испитее боље него ранијих година. Сад је требало
ићи у Чачак, а Илић јој је говорио да се неће вратити отуда. Она је рекла да ће се вратити.
Они сеу пред растанак сели на место које је ао створено за састанак пред растанком. Двоје
младих ћутали су, тако седећи. Она се презивала Лазаревић. Он јој је рекао да неће наћи
довољно снаге да се варати. Он је био јаче везан за њу него што је мислио. Раскид са
породицом му је остаиво празнину коју је Вишња неосетно попуњавала. он је узе за руку, ао
на се трже. Он продужи свој нагиб и притиште један кратак и усптрептао пољубац. Пољубац
не паде на усне, већ на ону румен по образу и остави младићу утисак глатке коже и нечег
чистог. Вишња се стресе. Образ је заболе, као да ју је Чедомир ујео.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ. Кад је Вишња стигла у чачак, осетила је сву супротност између живота
који је предузимала и онога којим је дотле живела. Она је била кћи Митра С. Лазаревића,
бакалина који је држао свој дућан у главној улици коју чини у тој вароши пут Крагујевац-
Ужице. Код њга су цене биле најскупље, али купаца је био доста, јер се знало да код њега
човек неће бити преварен ни у мери ни у роби. он је имао среће у трговини. Послови су ишли
добро. Он није знао да пише. Једва је знао да сриче. Стога је јако уважавао ђшколу. Он је
понављао да је знање светлост, да је знање моћ. Око Вишње су се турквилали мајка, млађа
браћа, суседи, отац. Отац ојој је поклонио часовник и ланац, мајка јој наручила дугу хаљину.
Вишња се могла радовати дубоко, потпуно, пуним срцем. Узалуд је ипак било њој да се ости
као код своје куће. Онај е била изашла из уског живота, она му више није припада. Она је ту
имала другарицу Милеву, ћерку једног залтара која је имала брата Раодоја који није хтео да
учи школе. Он је побегоа на село од очеве куће. Он је начинио од једног поточића воденицу
са два витла, те га цело село прогласи за најдаровитијег човека и касниеј се помирио са оцем.
Он је рекао оцу да неће да буде чиновник и неће школу. Он је хтео да буде златар као и
његово отац. отац се љутио. Радоје није мрзео школу, али је остао за воденичара. Помагоа је
и оцу. он се бацио на часовнике. Код Раодја су се могли купити часовници јевтиније него у
Београду. И радња му јебила другачија него у осталих.

Вишњи се допао тај младић, жив, окретан, прав. она је њега избагавала, његов поглед.
А Радоје је умео лепо да говори. Једног малог празника Раодеј и друг позвали су њу и
Милеву да изађу у шетњу до варошког парка. Било је прехладило. ПО кафанама се чуо
жагор. Деца се враћала са купања и дерала у св глас. Радоје ју је упитао да лијој је жао
Београда. Она му је реклад аније јер ће се ускоро вратити. Часовничар се трже. Она му каже

14
да ће да упише универзитет. Радојеве очи су гореле као жиђка дувана. Он каже да наш народ
треба просветити. Сељака треба научити читању и писању. Треба га увести у тајне нашега
доба, где човечју снагу замењују често вештина и природа. Треба му показати делом, ову
државу у ствари начинити његовом. и место што му држава одузима последњи грош ради
чегртања скуупе и некорисне бирократске машине, треба да му га она враћа тиме што ће му
осигурати безбедност у селу, олакшавати му везе с оближњом вароши и даљим пијацама,
организовати сталну бригу за народно и сточно здравље, појачавати принос у пољопривреди
увођењем земљорадничког кредита за набавку савршенијих справа и средстава, и уопште
претпостављати.

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Они су били избили на обалу Мораве. Радојева сестра и чиновник из
суда били су изостали далеко иза њих. Ту је била идилична природа: грашак, леје лука,
патлиџан, сунцокрети,.... Радоје гледајући реку почео да говори како би сем огле нарпавити
хидроцентрале да осветљавају варош. Она је несвесно упоређивала свог земљака са човеком
кога је оставила у Боегаду, који је такође имао велика одушевљења за бољи живот. Говор
њеног земљака био јој је ближи, практичнији, опипљивији. Његов је план био да подигне
једну централу под Овчаром.

И у Боеграду је сунце залазило. Јата врана бунила су се по уличном дрвећу, дизала се увис,
кружила неко бреме, па опет слетала.... Чедомир је ишао брзо, не знајући ни сам зашто хита.
Младићу није било добро. Руке су му гореле. ватра му је ломила тело. Он је одбио позив
својих другова да иду на бозу. Младић је волео свој земљу. Пред младићем, се као у магли,
појави Белина глава. У тај исти мах појави се и визија Вишње, тако исто у магли. Била је
права противречност Бели. ,,Матовић ће имати великог утицаја на развитак даљеих
догађаја... Он ће озаконити слободу штампе, збора и договора'', трудио се младић да скрене
правац својих мисли на конкретне ствари.

Као и сви људи који воле књиге, Чедомир је био склон маштању. Тражио је самоћу; уживао у
лењом губљењу времна.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ. Дани су пролазили врло споро. Жарко јулско сунце пржило је
београдске голети, као да је сијало из пакла. Илић је имао стан, урпаво кревет, изгубљен у
сокачићима, двориштима, баракама, степеницама и рупама Савамале. Под прозорима су му
расли ефемерни патлиџани, који би се спарушили чим би за педаљ одмакли од земље. Жене
су кувале по шупама, одмах до помијара и ђубришта. Оне су излазиле за тренутак из тих
јадних кровињара,.... Илић је оде лекције коју је имао плаћао стан. Отајало му је још нешто
за дуван, ситан трошак и покоју књигу. Хранио се на кредит до бољг времена. Илић је волео
Зарију који је удио нап родају свешчице својих Гром-мисли, и који је био следбеник
класичних филозофа. Родом је био из Бијелог Поља у Старој Србији. ДОшао је да се
школује. Он је стално био ез марјаша. Дивно је чудо било што пред своје филосфоије није
већ умро од глади. Он није марио за немачке философе.

У тим приликама Илићу је дошло прво писмо од Вишње. Оно јебило у једном
великом пословном завоју зелене боје, с натписом радње њеног оца. Та писма су била само
са каратам и сликом неке велике зграде. ,,Ах та писма! она нису садржавала ниједну
необичну реч, ниједну нежност!'' Уњима није било псомена на оно што су заједнички

15
преживели. Она су почињала просто, једном речи: ,,Чедо!'' и била су сува, књишка,
новинарска. Опис једног излета у Овчарску бању или каква несташност млађег брата. па
ипак, та су писма била као небесни дар, на тим врућинама. он их је чекао с безазленом
радошћу, као што деца чекају велике празнике. Он их је волео готово исто као што је волео и
њу саму. Он је био кадар загрлити писмоношу који би му га предао и пољубити сто своје
собе где би га нашао. Одговарао је девојци у истом уздржаном тону. Чак и да је могао он не
би смео поверити сву ту изненадну рскош свога срца и чудновату лепоту своје маште.

ОСМО ПОГЛАВЉЕ. Зарија га је питао да ли зна да се Љуба Ћопа вратио са села. зарија каже
да он још удара на бели лук, а већ развезао о Плеханову, Огисту кКонту, Карлу Марксу,
еманципацији жена... Они кренуше у природу јер је леп дан. Вишња је дошал у Боеград
поново. Лазревићева му говорила да је муке видела док су њени пристлаи да се она врати у
Београд. Она им је претила да ће се одрећи родитеља преко новина. После неколико минута,
нађоше се пред Циганлијом на оном истом месту на којем је Илић пољубио први пут совј
удрагану. Она рече да је овде веома лепо. Он је упсое да се она врати у Београд. Али, ево већ
неколико часова како су једно с другим, а он не успева да јој кажеједне речи која долази из
срца. Ћутали су. Ваздух је трептао око њих позлаћен косим зрацима сунца. Он узе за руку
совју другарицу. АЛи она је истргла совју руку коју је он понео према срцу. Она је праву
љубав видела само у браку. Она је очекивала да јон назове својом верениом, да јој обећања за
цео живот.

Вишња се добро осећала наВеликој школи. Академска слобода јој је пријала. Није било
оцена ни прозивања.... Капетан-Мишино зданије, где се налазила Велика школа, имало је
нечег пријтељског, совга. Оно је било као општа ђачка кућа, непобедан беем који је пркосио
свакој реакцији. Полиција није смела ући ту. Сви студетни су били раван једни другоме. Она
је ушла у социјлаистичке идеје, где диплома замењује таленат....

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ. Матовић није пуштен с робије онако бзро, управо преконоћ, као су се
надали на дому. Краљ му је на дан венчања опростио само пола казне. Доцније, дали су му
удобнију ћелију, скинули му гвожђе са ногу, допуштали посете пријатеа. Тек под зиму, Јован
доби потпуно помиловање. Странка му даде место главног уредника свога органа. Знаци
народне љубави пратили су га улицом. Влада није могла другачије него да му нађе лепо
место у државној служби. Кућу су реновирали из основа Они су уредили и салон. Матовић
му је причао да мора да се пази јер живе у јаловом времну. Ући ће право из шкле у жиот.
Живот, смрт, љубав, отаџбина, брак престаће да буду мисоане именице. Илићу је требао нови
пут. Он је остао у Групи великошколаца социјалиста. ившња је била више за радикални клуб.
Она је ишла у крајност као и све жене и није му опростила издају заједничких убеђења. Она
га је нармено одбијала и то је тешко падало младом студенту. Он се трудио да придобије
њену стару наклоност. Али право средство, понуду за брак није употребљавао. Дешавало се
да прође и по неколико дана, а да је он не види. Хтео је да је заборави. Њена слика се
брисала, срце ћутало. Изненада би осетио да га нешто вуче ка њој.

ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ. У тим мучним тренуцима, Илић је, безмало, мрзео своју драгану и
верова да га она мрзи. Девојка се забављала са његоим друговима као да он није било ту. У
њему се појављивала љубомора. Он је покушао да се отргне од ње, али није могао. Стално му
је падало на памет питање: ,,Шта ради Вишња?'' Ни са друговима, ни у шуми се није осећао
16
срећан. Одлазио би и у кафану, губио се у читању новина, али и она је ту васкрсавала испред
њега. Светму се чинио празан, шупаљ. Бела му је једном рекла да њем није добро изгледа.
Она је често позивала илића дна ручак. Ни Јован није остао читав. Изашао је из затовра
остарео, поремећеног здравља. Мада је био висок чиновник, није се могао отрести
простачких склоности сељачког сина. Јака му је сметала. у кући је био без капута. Није волео
мењања тањиара. И породица је седала за сто: у врх стари госпдин, с нешто раскораченим
ногама, десно његова госпођа, лево Чедомир са ногама учтиво подвученим под столицу. До
њега је седео Младен, који се никакко није хтео скрасити на своме месту; до дечка је била
једна близнакиња, а преко: Бела а другом сестрицом. Она је требала да држи под присмотром
обе девојчице, те да тако олакша посао јадне мајке – како је госпођа сама себе називала, али
девојка више посматрала домаћег учитеља него своје брбљиве сестрице. Матовић је причао
как му је краљ два пута зајвио како се обзиљно решио да да земљи нови устав. Матовић је
требало да постане министар. Илић је рекао да за њега брак не постоји као питање. Бела
рђаво разумеде младића. Бела је још као дете пала са степеница и сломила ногу. Бела никада
није осетила муку од материјалног живота. Новац је за њу био као неко средство за
преављење поклона, излишних ствари, за шарање живота као ускршњих јаја, нешто чега се
човек може одрећи у свако одба.

Илић је пак мрзео новац, мрзео га оном мржњом, помешаном са нешто зависти, коју
осећају слаби према јакима. Он је уновцу видео силу која учвршћава живот, пријатеља који
одржава човека, моћног проктора који дарива права и корости. Он га није имао, он му се
чинио као његов лични непријатељ кога треба савладати, и он га је презирао као тиранина
чију је сурову владу рано осетио. Он је желео да има новаца да би осигурао слободу кретања,
да би радио само оно што воли, да буде свој и припада самом себи. Матовић говори Бели да
је новац чудна ствар. Када је био на робији није била разлкка између оних који имају и оних
који немају.

ЈЕДАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. После ручка прелазило се у салон, да би служавка очистила

трпезарију. Стари господин би се извалио поребарке на фотељу, пушио и очекивао кафу. Он
еј волео да чита Горски вијенац кад не чита новине.

Откако је Матовић постао кандидат аз министра седељке после ручка биле су краће. Стари
господин морао је примати овог или оног политичара, одлазити на конференције, пискарати
по новинама, ићи краљу на подворење. Чим би он измакао из куће, госпа Матовићка је
одлазила такође, и то брзо, као да је виле гоне, а враћала се тек увече, пуна новости. Младен
је одлазио такође, у школу, рано, да се што пре отресе куће, за коју га ништа није везивало, и
нађе се са својим вршњацима, децом такође из бољих кућа, а поквареном као и он, можда
горе нго и он. У салону су остајали само Бела и чедомир. Младићу су разговори са њом
падали као неки благ и лаган лек на срце што је крвавило. Она му се поверила да би тако
радо изашла из куће. Њен глас је дрхтао и Илић је осетио сажаљење према тој размаженој
девојци. Она му се учини још ближа што се тога дана осећао изузетно увређен од стране
Вишње. Био ју је видео на улици, па кад је хтео прићи, она је зауставила неку своју
познаницу на пролазу и продужила пут с њом. Било му је јасно да га Лазаревићева избегава
намерно, па и да му прксои. Његова душа је патила, његов понос је страдао, његово срце
желело освете. Он је спустио своју аку на њену руку. Бела се није бранила. Зенице су јој се
јако шириле. Она је шапутала нешто. Остали су за тренутак једно напсрам другог, неми, без
17
речи. Срце младићево се стишавало постепено, свест му се враћала у главу, и он се
питао: ,,Шта сам урадио?'' Она постаде ојдедампут жена, велика, одрасла. Док је Илић
очекивао грдњу од ње, она се обеси о његов врат. Он осети поново њене усне на својим
устима. Он је стеже јако, снажно. Неки глас из његове дубине проговори: ,,Шта је? Шта је
теби? Куд си нагао? Ти губиш главу''. Он побеже кући.

ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Прођоше неколико дана. Илић се кајао искрено због догађаја
који се десио. Избегавао је своју саучесницу. Презао је сваког тренутка да га не дочека
љутито лице њеног оца или мајке. Долазила му је на ум мисао да нађе старог господина, па
да му скаже све. За то није имао довољно одважности. Онда је мислио да напише једно
писмо госпођи, одрекне им конциију из овог или оног разлога, и више се не врати. То је било
већ лакше. Ипак се није могао длучити одмах и решење је остављао од данас до сутра.
Белино понашање га је такође мучило. Једном би с њом, аз столом, говорила најпријатније о
разним ситницама, као са правим пријатељем, као да се ништа није десило. Други пут би се
дурила без разлога, очито га избегавала, правила двосмислене фразе, стављајући му до знања
да ће га одати. Решио је да се са њом објасни пренго што предузме било какав корак. Она га
је избегавала свеједанко, намерни и пркосно. Остајала је у салону тек кад има још некога. У
варош и кад би излазила, ишла је у пратњи госпа Клеопатре. Она га је једном позвала на
ручак. Он ју је упитао зашто је љута. Зато што ју је пољубио. Њен поглед је значио: Пољуби
ме опет. И Чедомир притиште један пољубац на насмејане усне. Пољупци су сеп онављали
после сваког дана. Он је знао да не воли белу исто онако како је воле Вишњу. Она га позива
у собу какда јој је мајка отишла од куће Напољу је вејао снег. У пећи је пуцкетала ватра.
Човек се ту осећао добро као у топлом гнезду.

ТРИНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. За то време, Вишња је уредно похађала предавања, читала руске

књиге и подражавала идејним друговима. Седела је у прве клупе да би професора чула што
боље. Уписала је и часове који по уредби нису били обавезни. Хватала је прибелешке. Није
разумевала многе ствари. Дивила се наставницима што почињу предмет из средине. Осећала
се слободна, зрела, цела. Како јој је изгледао јадан живот у гимназији.... живот са свим
дужностима, а без иједног права. Како јој се бедно чинило њено родно место, неколико
сокака по којима рабаџије шибају волове, а човек не зна кога пре да пожали: те људе или ту
стоку. Њу, су пак одушевљавале велике идеје. Чинило јој се да је поново рођена. Слободно је
могла дићи кући, слободно отићи од куће. Слободно је могла изабрати своје друштво,
слободно казати своју мисао. Што год је било око ње, уверавало ју је у нови живот. Зима је
пролазила врло пријатно.л Имала је доста пријатеља. Није осећала Чедомирово одсуство.
Нарочито је ишла код једне другарице код које се скупљало друштво по моди руских
универзитета. Она је легала сва срећна. Понекад би помислила да се нађе са Чедомиром, да
га поново придобије за црвену заставу, да подели с њим ову срећу. Али...његове очи су је
избегавале. Неко би је позвао из друштва, а она је већ заборавила на свог првог учитеља. То
је тако трајало до једног пролетњег поподнева. Прелазила је преко Батал-џамије.

То беше један велики празан простор, зарастоа у траву. Само је један човек ту продавао воће.
Март је био. Споредна капија на двору зврјала је шром отворена. Када је прошла поред те
капије двојка је видела једна кола с гумираним точковима што је била реткост у Београду
тада. У тим колима је седео Илић сједном девојком којој је само приметила главу. Он је
такође њу спазио, покушао да окрене главу, али се његове очи не могаху одвојити од Вишње.
18
Она се беше зауставила, нема, збуњена, укочнеа, бледа у лицу им ртвих, опружених руку. На
очи јој се хвалтала магла. У глави јој је било хиљаду мисли. Девојка је знала да Илић даје
лекције сину новог министра Матовића. Слушала је од другова да говоре са завишћу да је то
најбоља кондиција у Боеграду: стан, храна, пријатељство великог човека и нешто у готову.
Она није знала да министар има ћерку...ту бледу деовјку с којом се Чедомир возио. Он је био
леп човек, он се морао допадати тој госпођици. Заједно са Илићем почела је да мрзи и остале
студенте. Њенем мисли су сеп итале где је Чедомир. Она се сети много лепих ствари које је
имала са Илићем. Она би без њега остала мала паланачка каква је била. Он је је пронашао,
увео у друђтво и показао нове путеве и нове видике. Питала се што ју је оставио. Ипак нешто
јој је њу питало: Ко је кога оставио? Она зна да је била неправична, горда и дрска. Она га је
одбијала. Тек је сад видела колико воли Чедмора. Осећала је да је њено цело биће везано за
њега. У њеној души дубила се болна празнина. Губећи њега, чинило јој се да губи све око ње.
И она сама се губи, нестаје, тоне. Без Илића, цео њен план за високоим студијама изгледао
јој је излишан. Ради њега су били ти напори, ради њега је хтела бити ослобођена жена. Она је
знала да се треба наћи сањим и да разговарају као пријатељи.

ЧЕТРНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Била је недеља кад је Вишња пришла Чедомиру. Дан је био
ведар. По тротоару је било доста света. Млади студент корачао је сам. И он је ишао у шетњу.
Познавао је готово цео свет с улице. На његовој тоалети видела се разлика. Имао је нов
таман костим, претенциозни бео прслук, полуцилиндер с врло уским ободом, како је те
године било у моди.

Код једног фотографског излога спази Лазаревићеву како му иде у сусрет. Она је била
обучена у хаљине затвореноплаве боје, чији је озбиљни крој доликовао лепо њеном
одмереном ходу. Два прамена златне косе вирила су испод простог сламаног шешира. У
руциј е држала једна крупан цвет на подугачкој гранчици. Он је поздрави и хтеде проћи.
Тада му Вишња приђе, пруживши руку, не говорећи ништа. Тешко су почели да причају.
Они обоје покушаше да не кажу истину. Девојка је грицкала доњу усну, као да је хтела
дсавладати изненадну жалост која је обузе. Младић је куцао штапом о калдрму и гледао
преда се.

Она му даје цвет који му се свиђа. Он га узе. Он је осећао свој лажни полоажј према тој
девојци коју је воле ои која га воли, према другој девојци чије поверење изиграфа и чијом се
слабошћу користи.

Беше га дарнуо поклон. Мислио је како да врати ову љубазвност. Њих двоје би могли бити
тако задовољни једно другим, тако срећни. На срце су му навирала осећања од пре годину
дана. Хтеде отпочети присан разговор, упитати своју сдругарицу како је провела тих
неколико месеци отакоко су се разишли. АЛи се не усуди, јер би онда требао да испричас
своје везе у кући министра Матовића, да објасни ону вожњу у колима, да призна свој
положај према Бели. То није било у његовој власти. Бели је дугова барз обзир чувања тајне.
Вишња се опет није осећала у праву да затражи та објашњења. Обоје су оборилиочи и
ћутали. Са десне стране од њих налазило се ТОпчидерско брдо. Пожелео је Илић да ишчезне
с Вишњом у неки свет где га нико не познаје. Илић јој је предложио да оду некуда, да
попричају и да јој изложи шта има. Вишња приста у први мах, али се трже и одби јер се
жури. Осећала је како јој је теко у души. Грло ју је стезало од неке незнане жалсоти. Очи су
19
јој биле пуне суза. Осећала је да ће заплакати. Они су заједно почели да иду ишетају и били
сами. Они су били леп пар. Девојка је позвала и свог праитоца да се одморе у њеној кући.
Газдарица јој није била код куће. Газдаричин муж је био столар и радио у једној оближњој
фабрици, а у слободно време за себе. Упалише по цигарету. Заједно су сели на фотељу.
Осмеси су им се суретали. Другом руком ју је обавио око паса. Он је принесе к срцу. Ко зна
колико сташе тако загрљени. Девојка се покоравала без речи, без протеста, предавала се сва,
послиушна. Ноћ је улазила у собу кроз прозор. Чедомир је у једном прекинуо пољубац
зажелевши да је види, да је види целу, разголићену. Она је лежала, као дете, изваљена на
његову мишицу. Он се сетио сада Беле и начини упоређење између те две девојке. Бела је
тражила задовољствон не по осећању, него по памети. О правом животу није ни мислила.
Дотле се Вишња малдићу чинила ка жена другарица која диже човека на посао, пружа му
подстрека за велка дела. Он је почео да плаче зато што је ово урадио са Вишњом. Вишњине
руке додирнуше њеогве косе и проговорила: Ми бисмо могли бити тако срећни, Илићу, врло
срећни....

Али Илић је бежао од своје среће. НИје било прошло ни неколико минута, а он је већ био на
улици, сам.

ПЕТНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Матовић је желео нешто пред спавање да каже војој жени. Блеа
је већ била заспала. Кућом је владала дубока породична тишина. Матовић прича са својиом
супругом. Њему се није допадало што се Бела виђа са Чедмоиром. Питали су га људи за њих
довје. Матовићка му је говорила да спрема паре за свадбу. Матовићки је Бела терет на
грудима зато што је хрома. Она би хтела да је види збринуту, срећну. Чедомир је лепа
прилика. Јесте сиромашан и без фамилије, али су они ту. И кроз који месец завршава школу.
Неће морати да се муче око мираза.

Илић није ни сањао да суе се овакви разговори водили између Белиних родитеља. Вишњу је
воело. Белу није могао оставити. Она је била ту, она му се нудила, љубила га без питања,
украшавала му живот монгобројним неђностима; њена љубав лаксала је његовим жељама да
живи и буде срећан. Он је био идеални егости који тражи целокупност своје среће. Он је
стајао на прекретници и није мога оодлучити камо да притегне. Он је избегавао и једну и
другу девојку. Радио је за испите и више него што је трабало. Читао је књиге, новине,
књижевне листове неуморно. Није га се тицало које је доба дана. Заборави у кафани су му
пријали. Остављао је да сви слаби људи реше његову судбину. Он је отишао унајгору
кафану Еснафлију. Унутра је врло као у паклу.СМрад од пића, обуће и збијене гомиле давио
је. Он је срео неког Зарију тамо који му говори о пропасти свога живота, док Илић верује да
његов живот иде узлазном линијом. Зарија му је говорио да је свет глуп и да не воли
паметније од себе. Зарија му је говорио да треба да ужива младост, да пије, да се проводи.
Велика дела долазе сама по себи. Живот је дуг, пријатељу, а младост кратка. Младић је
извукао један пиштољ из чепа и каже да га је купи пред лањску демонстрацију. Зарија га
опомиње да остави то јер се не показује у пијаном друштву.

ШЕСНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Радоје Остојић је успое да оснује акциионарксо дуршво за

експлоатацију Моравине снаге. У чаршији се тих дана говорило оа електрици, а Радоје је био
главни јунак тих дана. Људи су веровали у њега, сматрали га за нешто више од себе. Старији
су говорили да су се људи тамо крили од Турака. Сад копају брану и јаз тамо. Остојић је био
20
главни настојиник. Он је размишљоа о бакалиновој ћерки која се тамо иза Рудника псрема да
буде његова велика и мила сарадница и да заједно раде на препороду родног краја. Он је
видео визију ВИшње, њене главе, њених очију. Електрика је засијала. Остојића је помагоа
нарочито газда Митар. Стари Лазаревић је имао болесну жену и није му лгава сада за
електрику. Он није знао да ли да детету пише у Београд. Дете треба да зна о својој мајци и да
се лепо чува. Он јој пише писмо, обавашетава је о мајци и нада се да она није боелсна и да јој
школа иде добро. То је писмо затекло Вињу у врло тешком рапосложењу. Стид ју је био за
онај тренутак који се десио кад је Чедомир био у њеној соби. Она није умела, и поред многих
лектира, даи змири старински морални закон породичног живота са борбом за испуњење
својих сопствених потреба.

Ни сама помисао да је Чедомир поново њен није је могла утешити. Своју грешку
сматра ла је за кривицу. Стид ју је било и од само Илића, а ради њега и ради својих
родитеља, она је желела бити најбоља жена на свету. Она је знала да је неко од суседа морао
да види када је ушла са Чедомиром. Она је очекивала од свако осуду. Она се није запитала
какве су оне, те жене, те девојке од којих се бојала, јесу ли оне чисте и толико колико она.
Она је осећала, просто, да је урадила нешто што није требала учинити; и то ју је болело.
Избегавала је да иде на универзиете. Није знала како да погледа у очи Илићу. По целе дане
проводила је у совјој соби и читала књиге. Ко зна докле би трајала та таман грижа савсти да
не доби оно писмо од оца. Решила је да отпутује истог дана у Чачак. Она је рекла да ће
испирчати све само кад јој мајка оздрави. Реченица о Радоју јој се посебно свиђала. Она је
чувала своју мајку.

СЕДАМНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Вишњина мајка опорављала се из дана у дан. Већ је помало

напуштала собу. Гриже савести у Вишњи је нестало. Гледала је на онај догађај с Чедомиром
у њној соби мирно, као на неки давни несрећни случај.Нека тола нада рађала се у њој. Она је
веровала у Чедомира, он је воли...они се понововоле... Она се решавала да му ише. Она је
мислила о њему и о томе што му се није јавила. Писмо је испало кратко, да неће доћи до
јесени пошто се предавања брзо завршавају. Одоговр јој није стигао. Чедомирј е примио
писмо, али није знао шта да одговори. Јер бех усе код њега десили догађаји који су створили
непремостиви јаз између њих двоје. Он је бирао речи у мислима. Он њу још увек воли. Њу
једину, њу саму. Он није могао да склопи писмо као да се обраћа другарици (због њених
родитеља). Од оног дана кад је био с Вишњом друтдио се стално да не остаје насамо са
министровом кћерком. То је било врло тешко. Становали су под једним кровом, хранили се
за истом трпезом. Бела није навикла да јој се задовољства ускраћују: колико се младић
склањао, она је трчала за њим. Она је утрчавала у његову собу. Дошло је до пољупца и.....
Време је пролази8ло. Вече се спуштао у собу. Беху се пробудили. Док су лежали загрљени на
прагу се указа госпа Клеопатра. То је била Белина мајка. Обратила се Илићу и рекла да није
веровала да ће тако изневерити поверење њихове куће. Бела више није била њена ћерка. Бела
је бранила Илића да он ништа није крив. Илић је у том тренутку осетио да је дошло оно
велико, оно страшно, језиво што је очекивао. Тада му је било јасније да не воли ту девојку,
али је ипак рекао да је воли. Узе двоје младих за руке, приближи им главе, загрли их обоје и
рече весело да буду благословени. Илић се осмехну кисело.

ОСАМНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. На једној вечери госпођа је рекла мужу да је Илић запросио

Белину руку. Господи нје желео да младћ заврши школу. У кући су сви почели да пазе на
21
Илића. Никада Илић није осетио јасниеј два човека који су живели у њему, један: миран
студент из унутрашњости који гледа своје књиге, труди се да одговори свима дужностима,
води бригу одневним потребама, расподељује своја средства. И други: немиран дух,
заљубљен у бескрајност, фантаст који захтева ве лепоте од живота, усамљено биће што се ни
с ким не да да удружи, идеалиста који ради само на крупно.... Чедомир је положио све испите
са петицама. Полако се спремала свадба. Пристали су ви да буде простије јер бела не може
издржати на ногама целога дана. Уочи свадбе Чедомир је изашао из куће, па је врљао по
вароши бесциљно. Око пет сати пут га нанесе поред једне велике грађевине. Видео је како је
радник сам скочио и убио се, а имао је у руци парче папира. Један надничар каже да је тај
грађевинар три дана претио да ће се убити јер неће да носи блокове јер је то за њега срмаота.
Цело ово вече Илић је мислио на самоубицу. Истога дана су отпутовали у Париз. У новинама
у возу је прочитао да се мића Живковић, надничар на новој грађевини Привредне банке,
ударио неколко пута перорезом у намери да се убије.... на саслушању је изјавио да је
покушао да се убије због тога што му је досадио живот.

ДЕВЕТНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Воз је јурио, измицао из Боеграда. Вишња је била у Чачку. Са

мојаком је излазила ипсред куће.... То је био Вишњин омиљени део дана. Састала се ра
Раодјем који јој показуеј Мораву, бистру, умиљату. Она му је рекла да се лепо осећа у Чачку.
Радоју се свиђала народна песма коју су момци певали. Сунце је већ било високо. Дошле су и
друг двеојке. Ове песме, Радојеве речи, весељецелог друшва су је заносили. Груди су је
болеле. Вишња је брала цвеће. Вишња је села у вилинско коло да саплете венце, а укорава је
Милева. Кажу да девојка која ту згази никада се нећ удати. Остојић прште у смех, а Вишња
се насмеја. Остојић је рекао да ће кренути за њега и сви прихватише шалу. Она се сетила
Чедомира. Сетила се њеоговг ћутања на њено писмо. Дође јој да викне: За име Божје,
погледајте! Пропадам.....

Младић Радоје је приметио промену на њеном лицу. Радојев поглед је била

самаљубав. Он је пита да ли воли другога. Она каже да воли. Радоје хтеде јаукнути као
рањено живинче, али бол девојке коју је волео би јачи о његовог сопственог. Видео је да она
воли несрећно. Он јој је рекао да никада среће неће имати онај који ју је одбио. Они крећу
натраг.

ДВАДЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Лазаревићева није давала раније готово никакве важрности

усјеверицама. Она је била без религије, изложена ранома утицају накуа. На врата је окачила
венац од ивањданског цвећа. Мајка јој није дозвољавала да јој помогне у кући са речима да
то није за њу. Питала се што јој он не пише: Бар једну реч, да је здрав!

Новинар јој доноси новине. Тражила је нешто што ће окренути њен живот набоље. Овога
пута се њен поглед следио. ЧИтала је: Бела, кћи г. Јована Матовића, министра земљорадње,
венчала се јутрос у овдашњој Саборној цкрив са г. Чедомиром Илићем, свршеним
философом. Честитамо маденцима!

Ударац је дошао тако изненада и био тако јак, да у први мах није схватила своју несрећу.
Срце јој се кидало, а Чедомир је за њу бедник. Она је због Чедомира променила цео свој
живот. Противила се вољи родитеља. Угушивала је глас савести. Њој се живот учини
одвратним.

22
ДВАДЕСЕТ И ПРВО ПОГЛАВЉЕ. Вишња је оставила универзитет и отишла за учитељицу.
Случајно је добила добро место: једно богатије село у Млави, где је нашла школу по плану,
уређену башту и колегиницу, једну стару деовјку, по имену Аница. Лепо су се лсожиле.
Девојка је волела да уређује збирке старина: камене среле, римске новце, брознано прстење...
Мајка јој је умрла оног лета кад се Чедомир оженио. Смрт је јако утицала на већ рањену
девојкину душу. Она се посвети бризи око оца. Чачак је добио електрику. Варош се
узбудила. Река је разорила брану и излила се. ВОда је дошладо бедема града Чачка. Радоје је
био први овде. Али га сада нико није лсушао. Они који су га дотле волели, сада су га гледали
попреко и осуђивали. Они су у води видели и једна мртвачки сандук. Радоје је био несрећни
геније. Варош се спасла, али од електрике није се више познавао ни камен. Љубав коју је
Остојић уживао у чаршији окрену се у мржњу против њега. Акционарско друштво Рад и
светлост паде под стечај, а Радоја стрпаше у хапс. Он се правда .Разлог је псрот: брана и
тунел били су главни радови предузећа... Пустише га из затовра. Част му се поврати, али
цело његово имање оде на добош. Оде чак и кућа и имање. Вишња га је избегавала кад год је
могла. Чинило јој се да је она крива за његову несрећу. Тешко јој је било гледати га како иде
од куће до куће, те оправља сатове, леми минђуше, подмазује шиваљке. Он и даље није
одустајао да се поново почну послове. Држава им жели помоћи. Радоје је почео да пије.
Вишња није успевала да одмени мајку. Њен дх је тежио за науком, литературом, политиком.
Једном приликом јој се запалила кецеља и само срећан случај спаси девојку. Отац је шаље у
Боеград на науку. Када је дошла у Београд Лазаревићева се баци на студије озбиљно, али не
осети ону сласт студентског живота коју је осећала прве године. Будућност јој је изгледала
тамна, под знаком питања. Отац је решио да се жени. Испросио је њену другарицу Милеви и
писао Вишњи да се не љути. Како је једом селу било празно место за учитељицу поставили
су је одмах. Од то доба се није враћала у Београд. Живот јој је пролазио без догађаја.
Младићи је нису волели, јер она се није шалила и задиркивала. Хладна је као тестија. Она се
надала да ће наћи неког бољег младића него што је Чедомир. Спомен на бившу љубав
одржавоа је деовјку у савршеној чедности. На мушкарце није обраћала пажњу. Вишња је
пристала да са Аницом оде у београд на скупштину.

ДВАДЕСТ И ДРУГО ПОГЛАВЉЕ. На скупштини је нашла Вишња неколико својих

другарица из девојачке школе. Међу њима је била и Каја. Каја се удала за Милисава, колегу.
Учитељ се упознаде са њом. Каја је говорила о својој срећи. Вишња није била створење које
завиди, али та срећа дотицала је се неугодно. Срце јој се стезало, њена душа плакала, а она се
морала смешити. Видела је шуме где су се шетали заједно. Дошли су у Кнез-Михаилову
улицу. Кренула је ка универзитету. Неко је корачао за њо. Био је то Чедомир Илић. Године
су очврсле његове младићке црте. Био је више човек, више мушкарац. Он јој даје кишобран.
Он јој каже да је млађа него што је икад била. Он јој каже да су гоидне прошле, али да ако
живи не заборављају мртве, зашто би се они живи заборавили. Он жели да јој каже читав совј
живот откако су се растали. Он се није претварао. Видела је то Вишња. Договорили су се да
се нађу сутра у три сата на истом месту.

ДВАДЕСЕТ И ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ. ОН је завшрио круск на Сорбони. Пронашао је

билбиотеку, израдио кредит код једног великог књижера у ђачком кварту... Међутим, Бела
није могла да се навикне на његов рад тамо-амо. Није знала да се позабави када остане сама.
Француски језик није марила ни француску кујну волела. Пасуљ са пастрмом био је њен сан,

23
а киселе парпике њен идеал. Долиле су честе свађе. Најмањи повод биој е довољна да не
говоре и по неколико дана. Она га је волела. Али Илић, који је видео свет само кроз књиге,
није има омрве праткичног смисла. Читао је да жена треба да лсуша мужа. ТО му се увртело
у лгаву и није хтео да за длаку попусти, како се не би огрешио ни о једна принцип. Матовић
се разболео и умро. Он је доживео расцеп у демократији, који је почео онда када је он дошао
на власт. Матовић је признао своју грешку и повукао се да ради као средњошколски
професор. Брачни пар дође у Београд да присуствује погребу. Бела више није хтела да чује за
Париз. Илић се тада реши да оде сам. Одузели су му стипендију. Били су пронашли да се
враито без одобрења владе или тако нешто. Тек је касније сазнао да је то Матовићка уредила
како се не би одвајао од Беле. Доби место у једној београдској гимназији. Требало је да
предаје латински језик и историју Срба. Често је доалзио у сукоб са колегама. Он се буонио
против неправди које су чинили слабијим до себе, смејао се њиховој уображености.
Диерктор га ј често звао на разговор. Његови стари другови су се растурили куд који. Оста
оје само Зарија, вечити ђак. У свађама је чак решио да напусти кућу, а онда је истрчавала
Бела и молила га да не прави скандал. Вишња је код Аничине тетке мало јела. Аница јој је
саветовала да се уда. Оне се загрлише, тешећи једна другу.

ДВАДЕСЕТ И ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ. Кажу да на састанак људи долазе увек нешто раније,
а да жене задоцне стално. Чедмоир је потврдио ово правило, док му је Вишња била изузетак.
Она је дола пред Двор. Шетали су се. Ћутали су. Он ју је загледао целу и увидео да је
прелепа. Говорили су о политици. Рамена су им се додирнула. Чедомира такну у срце
надземаљска милина. Илић више не верује у политику. Он каже да га тера несрћа откако су
се растали. Сам је. Вишња му је рекал да су књиге једно, а живот нешто сасвим друго. Он је
рђаво разумео околину у којој живи. И њој је било жао свога живота. Она му даје њену руку.
Узео ју је иза другу. Били су у риту. Он ју је питао да ли хоће да буде његова жена. Она га
пита што јој то раније није рекао. Она је још волела Чедомира; она је само њега волела.
Поред свих мана, он је био њој најбољи, највреднији, најмилији. Његово лице није имало сјај
прве младости. Био је измршавео. Хтела је да му срепреда одмах, ту, на пространој пољани.
Његове усне затворише њена уста. Она га одгурну инстиктивно: ,,Доцкан, Илићу!'' Твоја
жена је још твој. Он покуша да оспори њен разлог и наведе да је парница поведена, да ће се
брак раскинути. Он је спреман да оду из Београда да цео свет буде њихов, да прави
шећерлему и переце. Он је кадар да ради за двоје. Она му каже да он заборавља стварност.
Да то бива само у романима. ОНа каже да се више никада неће видети. Постала је она стара
Вишња, којој морал патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута.
Корачала је брзо, али сигурно, и изгуби се не окренувши се. Вратила се одмах у село.
Прекинула је накратко са целом прошлошћу. Дала је својој другарици да проводаџише за
прву прилику која се јави. Ниједна мучна мисао није мутила њену душу. Посао јој се милио.

ДВАДЕСТ И ПЕТО ПОГЛАВЉЕ. Кад Вишња оде, Чедмор оста за једна тренутак гледајући
у правцу где се она изгуби. Затим се оркену око себе, ако човеко који губи равнотежу и
тражи да се за шта ухвати. Жабе су крекетале, попци и скакваци зрикали. Он се упути преко
њива. Ишао је, као мртвац, не знајући каомо. У једној празној улици видео је жену. Данас се
Илић повукао пред њом. Матовиће је била задесила нова несрећа. Младен се промангупирао,
изгубио право на школовање и побегао са два заната. Убио је једног варошанина ножем у
стомак, а онда умакао и побегао у Турску. Директору се јавио да је болестан и да неће у

24
школу. Желео је да напише своје дело. Илић је волео Дарвина. Када би погледао кроз прозор
Илић је видео једно кљусе Арапа како ради са надничарима. Сирото кљусе било је болесно у
обе ноге, па се ипак силило и хтело да сакрије своју немоћ. Он је осећао да се преварио у
Дарвина. Шта ми је требао Дарвин. Његова газдарица га је питала да ли има мало хартије за
ватру. Он јој даје све од свог рукописа. Он је био ван себе. Почео је да виче. Он је бацао
белешке, писма, књиге, фотографије. Његова рука је додирнула револвер. Мисли му
скренуше на родном есто, киада је вашар, окруђна трка, задушнице... Затим га обузме
одвратност према самом себи. Он је био нервно раздражен. Он се одрекао своје породице.
Није задовољио девојку коју је узео за жену. Начинио је засвагда неспособном за срећу
девојку коју је волео. Сети се последњег разговра са Вишњом. Она се трудиал да се врати на
пут пре него што га је упознала. Видео је поново арапа кога су ноге тешко држале. Он изађе
напоље. Пуцањ одјекну.

ДВАДЕСЕТ И ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ. Да ли је то био случај? Или заита нека виша сила
управља нашим мислима? Те исте ноћи Вишња је сањала да се удаје за Чедомира. Она није
могла да избаци њега из главе. Она није хтела дто да сања. Девојка се уједе за усну. Вишња
је устала и гледала како зора свиће. Вишња је скинула своју кошуљу и стала пред огледало и
викала: Узми ме.... Аница је дошла до њене собе. Пред Аницом је лежало наго, малдо тело,
забачених руку, набреклих груди, устрепталих лсабина и очију стакластих као да душа сања.
Уседелица се збуни. Кризе су код жена заразне. Она подиже главу другарици. ОНа је
викала: ,;Вишња, слатка Вишња, пробуди се, устани... Девојка је само протепала: ,,Чедомире,
ах мој Чедомире!'' Заман је Вишња звала свог драгана. Њега више није било међђу живим.
Остало је само његово тело, које је у том тренутку, наго и покривено платном као и
Вишњино, почивало на мермерном столу у хирушкој дворани београдске болнице. Јенда
млада, хрома жена успротивила се излишној секцији коју је закон наређивао и тражила
одлучно јда јој се мртвац преда на сахрану.

БЕОГРАД, АВГУСТ 1911 – МАРТ 1913.

25
 Вељко Милићевић ''Беспуће''

Вељко Милићевић је рођен 1886. године у Чаглићу у Славонији у ондашњој

Аустроугарској, одрастао је у Лици, умро је 1929. У Београду. Родитељи су му били учитељи
у Лици, где Вељко Милићевић завршава основну школу и прве разреде гимназије, а
гимназију завршава од трећег до седмог разреда у Загребу. 1904. је искључен из гимназије у
осмом разреду због сарадње у социјалистичком листу, прелази у Београд и тамо завршава
гимназију. Те године уписује права у Женеви, а следеће године мења факултет и уписује
романске језике. Исте године прелази у Лондон да студира француски језик и француску
књижевност. Права завршава 1911. године у Сарајеву. После студија бави се новинарством.
Једно време живи у Црној Гори, учествује у Балканском рату, у одреду црногорском, узима
црногорско држављанство, постаје чиновник њиховог Министарства иностраних дела.
Учествује у Првом светском рату, учествује у борбама у Санџаку, па прелази у Француску и
1916. је шеф Прес бироа црногорске владе у Београду. Кратко време је био и Министар
правде у Црној Гори, па је дао оставку и остао без посла и без прихода. Опет иде у
Француски, из Француске се враћа у Загреб, ту не налази посао, 1920. прелази у Бјеловар, не
успева да се запосли, 1922. прелази у Београд и ту добија новинарски посао и ту живи све до
1929. Када и умире. Ту је његов животопис, видимо да је прилично буран.
Што се тиче његовог књижевног рада, он је почео врло рано, већ у осмој години пише
песме, родитељи су му били учитељи, па је вероватно под њиховим утицајем тако рано почео
да се бави писањем поезије. То су углавном родољубиве песме. Године 1901. пише своју
прву приповетку, а 1903, када има 17 година, објављује прозу у Српском књижевном
гласнику као најмлађи сарадник у том нашем најважнијем часопису. Преводи са француског,
између осталог, Мопасанове приче. Од 1901. када је почео да пише приповетке, написао је
најпре 6 приповедака, а онда један роман 1906. године, то је роман Беспуће а после тога је
написао још 7 приповедака, све то до 1914. године. Године 1922. објављује роман Опсене.
После смрти, СКЗ му објављује 1930. године две књиге приповедака, а 1939. роман Беспуће
(прештампаван) и још седам приповедака у тој књизи, јер је то кратак роман. То је писац који
није створио велики, обиман књижевни опус, али он је преводио са француског и са
енглеског, углавном приповетке, романе ипозоришне комаде. Роман Беспуће објавио је у
шест наставака у СКГ 1906. године, а нову коначну верзију је објавио 1912. године.
Роман Беспуће је значајан као први модеран роман у српској књижевности, јер је
објављен 1906, али пошто је реч о писцу који није био много плодан, није се после потврдио,
неко време је био запостављен, али је у новије време због романа Беспуће, нарочито због
квалитета које тај роман има, нарочито због иновација које је унео на самом почетку 20. века,
сматра се у књижевноисторијском смислу важним писцем, а то дело важним делом јер је
како су неки написали, први српски модерни роман. То је један у форми краћи роман,
можемо рећи да је претеча лирског романа или пример уграђивања лирског елемента у
романескну слику света, тј. развијање емотивног слоја у нарацији тако да он постане битан
елеменат уметничке структуре. По теми он се уклапа у модерну књижевност, јер приказује
јунака који је по доласку у град у емотивној кризи, коју разрешава так што се враћа у завичај
и роман прави управо то – његов повратак и боравак у родитељској кући. Главни јунак је
студент Гавре Ђаковић. Роман почиње описом једне загребачке кафане и јунака романа који
се налази у тој кафани. Опис је тако развијен да дочарава пре свега атмосферу, тј.
расположење у тој кафани и то је представљено као обична, свакодневна кафанска атмосфера
са буком и гужвом, али и са димом који је правио маглицу, дизао се ка стропу и гушио у
грудима. Ту имамо наговештај те тескобе, неког гушења. Већ на почетку романа имамо опис
јунаковог доживљаја тих људи. Најпре имамо опис самог јунака: Гавре Ђаковић, мали,
крупан црн, наслонио се заваљен на канап/бе, од црвене кадифе са опруженим ногама, с
палицама у џеповима, од ... са изгубљеним очима у стропу... крупан Босанац. Један
реалистички опис са прегледом спољашњих појединости. У склопу тог описа један опис
26
онога што тај јунак види и како доживљава и иако нам тај опис сада можда и изгледа сиров у
то доба он је био иновација: Његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани
који је у једном трену изгубио за њега свој обични изглед. Као да је било нешто што га је
скривало, улепшавало, наједном ишчезнуло, као да се зденуо у ...и он с чуђењем
посматраше... Опис једног новог доживљаја, кад одједном он њих види у новом светлу.
Хиљаду пута их је видео, долази ту и сада их доживљава на један други начин – познавао је,
њихови погледи глупави..., тај доживљај одвратности, неприпадања том друштву је оно ново,
оно што овај писац уноси – и низак презир за себе. То је емоција која се експлицитно
изражава. Он осећаше потребу да утече од њих. Осећао је у себи слабос, као да се на њега
сручио сав терет њиховог живота, сазнао је у једном трену да неможе више да живи међу
њима... Њега је гушио тај ваздух. Врло непосредно и директно Милићевић описује емоцију
јунака – мржње и презира. Оно што је посебно значајно јесте то да та емоција, тај доживљај
света постаје чинилац који утиче на фабулу романа. Није фабула главни елеменат у роману,
који има свој ток и догађаје који га чине и који је окосница приповедања, њего је у првом
плану емоција јунакова која је толико јака да одређује његово понашање. Он осећа да се
гуши у тој средини, да мрзи те људе, не може да живи са њима и добија жељу да напусти те
људе, да оде одатле, што ће и урадити. Први пут имамо такав склоп у роману да јунакова
емоција одређује његове поступке. Чинило му се да ће да одахне када угледа... испресецана
међама... Њему се јавља слика завичаја, тј. евокација оног животног стања и осећања када је
био испуњен другом емоцијом, а то је било у детињству, када је био на селу и он доноси
одлуку да се врати у ту средину, у родитељску кућу, да живи на тај начин испуњен
позитивном енергијом, позитивним доживљајем стварности. Оно што је битно: да се овај
јунак враћа на село, у природу и по томе се овај роман уклапа у поетику модерне, јунаков
доживљај стварности може се тумачити као одвојеност од амбијента у коме је човек
одрастао, али оно што је карактеристично је то да је овде тај осећај јунаков дефинисан као
осећај мржње према њудима, презира према себи, осећај да је он странац у тој средини у
којој живи, а не толико да је то осећај због тога што је дошао из села у град, па се тамо није
уклопио и постогао оно што жели, што је стандардана ситуација у модерном роману, оно
роману који говори о човековој искорењености. Овде имамо одрђење емоције, као осећање
да не припада свету у коме живи. У наставку Милићевић описује јунаков повратак у завичај
и то ће бити главна фабула овога романа, али све време писац ће описивати јунакова
емотивна стања и то је онај квалитет и она промена коју Милићевић уноси у наш роман, то
преусмеравање нарације, приповедања на евокацију субјективног јнаковог доживљаја,
његове унутрашње конституције, његовог унутрашњег света, његовог емотивног и менталног
склопа, и због тога је то с правом названо први модерни роман, то је та промена са
спољашњег описивања на на унутарњи приступ човековој егзистенцији. То је главно
обележје модерне књижевности и овде то имамо изведено на најједноставнији начин, можда
мало поједностављено, али видимо са свим тим обележјима у самој структури, са свим тим
обележјима, померањима које један такав приступ доноси у литерарном поступку. Оно што
је карактеристично за ток нарације, оно што се догађа у фабули, у тој авантури јунаковој –
повратак у родитељски дом је да се његов доживљај стварности не мења. Уместо доживљаја
загушености средином у којој живи, овде он има један доживљавај умтрвљеност живота, а
разлог томе је што затиче празну родитељску кућу јер су родитељи у међувремену умрли,
брат старији је извршио самоубиство. Затиче опустео родитељски дом, имање које је
запуштено, необрађено, а онда је занимљиво да у тај опис Милићевић уграђује и пејсаже,
опис природе, који су опет у складу са тим јунаковим доживљајем умртвљености као општег
стања тако да његовј јунак у том пејсажу запажа један стари, осушени јасен који, као
елеменат пејсажа, испуњава његов осећај умртвљеости постојања. То је сад глвна емоција
коју Милићевићев унак има по повратку у завичај. Склоп догађаја ће бити такав да ће се
његов јунак суочити са новим изазовима, са новим људима, са неким односима које
успоставља са тим људима, тако да ће бити у ситуацији да успостави један квалитетан и
27
позитиван однос према околини у којој живи. Роман има неколико епизода у фабули где
можемо да пратимо ток и расплет тих ситуација у којима ће се јунак са једним таквим
доживљајем опустошености валститог живота суочити као са изазовом, али тај изазов неће
променити ништа у јунаку тако да ће се фабула овога романа завршити тако да се само
изнова понови да тај јунаков доживљај неприлагођености, неприпадања заједници у којој се
креће у којој живо и то је главно осећање света, главни доживљај егзистенције света у овом
роману и по томе је овај роман можда ближи каснијим моденрим романима, јер је реч о
отуђености човека у друштву, о тзв. феномену странца о чему ја Ками написао роман и
постигао светски успех. У наставку: Како је Милићевић развио ту фабулу и обликовао један
такав доживљај?

28