=25$16/$9,û

ZRENJANINSKI RANI RADOVI

esej

2007.

ZRENJANINSKI RANI RADOVI

1
''Zrenjaninski rani radovi'' govore o ''začudnim i prevratnim godinama'' od
1968. do 1978., kada su u ovom gradu započete, začete, relalizovane ali i
prekinute izuzetne književne, pozorišne, likovne, zapravo socio-kulturološke,
promene i karijere. Ovo štivo pruža uvid u ta već daleka vremena avangar
dne umetničke prakse Zrenjanina. Eksperimenta koji se nažalost nije ponovio.

VREME PAMFLETA

Po mnogo čemu neočekivano, vreme neposredno pre, kao i

pola decenije posle, Studentskih nemira 1968. obeleženo je u
Zrenjaninu značajnim avangardnim umetničkim pojavama. To je period
koje sledi neposredno posle studentskog bunta, a zahvata i period
srpskog libe ralizma, u okviru vladajuće komunističke doktrine. Vreme
iskušavanja granica umetničkih sloboda, u ne tako dubokoj vojvo
đanskoj provinciji. Tih se godina događao nesvakidašnji spoj umet
ničke i intelektualne avangardnosti i hrabrosti pojedina ca, sa neka
rakterističnom fleksibilnošću pojedinih gradskih ustanova. Zahvaljujući
tome, unutar dve insti tucionalizovane organizacije, Doma omladine i
Narodnog pozorišta, ali i časopisa ''Ulaznice'', odnosno Kluba mladih
pisaca, konačno i Centra za kulturu, u rasponu od skoro osam godina,
traje vreme razigrane mašte, osvajanja umetničkih sloboda i avangar
dne književnosti, provokativnog teatarskog eksperimenta, i likovnih iska
kanja. I povremenih pokušaja da se iskaže umetničko-politički stav o
stanju sloboda u gradu, pokrajini i državi.
Te začudne godine, za koje naš sugrađanin profesor Nebojša
Popov kaže: ''Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pok
ret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih
društvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje'', nikada se nisu pono
vile. Po količini i kakvoći drske umetničke prakse a naro čito po broju
novih autora. U Zrenjaninu početak ''periklovske epohe'' kao da najav
ljuje još 1967. pokretanje časopisa ''Ulaznica'', koji će u narednim
decenijama biti stožer antiprovincijlanog pevanja i mišljenja. U narednoj
1968. pojavljuju se znameniti ''Pamfleti'' u, u krajnje nepo voljnim, ili
možda najboljim i najprovoka tivnjim uslovima. Osvanjuje tanka
knjižica, crno-belih korica, ispunjena sadržinom avangarde, literarne
subverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobro
skrivene romantike i naivnosti. Desetak, tada mladih literarnih junoša,

2
iz neodoljivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s kraja
šesdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provo kativno
crnih korica, ograničenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarija
umetničkih . U slavu otpora konvencijama provincije. Verovatno na
užas branitelja malograđanskog mira, socrealističkog reda, i poli cajaca
duha, zaplašenih studentskom pobunom i Titovom taktikom. U toj je
sveščici, o kojoj se naravno više pričalo nego što se čitala, bilo je i
naivnosti, privlačne površnosti ali nedvosmisleno i pravih satiričnih iska
za, brilijantnih književnih početaka, pravog bunta protiv svakodnevnog,
Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog što je u našim onda
šnjim životima bilo anahrono, zabetonirano, učmalo i preteće.
Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogle
dom u budućnost, su napisali i potpisali Vujica Rešin Tucić, značajan pi
sac i danas, Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Miodrag
Martinov, reditelj i anfanteribl, već previše dugo upokojen, Milorad
Milen ković, kasnije poznat kao Šum, svojevremeno jedini dosledni knji
ževni erotoman u ovom gradu, Vojislav Despotov, veliki pesnik i proza
ista, Radivoj Šajtinac, jedan najkarakterističnijh živih vojvođanskih knji
ževnika, Sonja Kapeler, nekdašnja poetesa a sad lekar, i konačno Ivan
Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u služenje knjizi. Napisaše
te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u različitoj nara
vi". I naravno, drugi broj Pamfleta nije nikada izašao. A ove je godine
četrdeseta godišnjica tog iskoraka.
1968. godine u pozorištu ''Toša Jovanović'' započinje i jedna krat
kotrajna, burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih
strana osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda pomalo preuranjene
"bitefovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i
možda i žrtva, bio reditelj Jovan Putnik. U tom pozorišno-artističkom pe
riodu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio,
pamte se naslovi ''Vetrovi koračaju'' Žarka Vasiljevića, ''Cveće i smrt
starog Luke'' Radivoja Šajtinca i ''Centrifugalni igrač'' Todora Manoj
lovića. U Domu omladine, koji je bio i domaćin Klubu mladih pisaca koji
je izdao ''Pamflete'', odigrana je tada Joneskova ''Ćelava pevačica'' u
realizaciji tandema Martinov - Vukotić. Godina je 1969.

3
ZRENJANINSKI RANI RADOVI (2)
ZBIVANJA U JORGAN SALI HEROJA

Zrenjaninski umetnički ''rani radovi'', koji su se odigravali u go

dinama koje slede posle ''studentskih gibanja'' 1968. kao prethodnica
svojevrsnog srpskog liberalizma, više su podsećali na ono što je činio
Žilnik u svom istoimenom filmu (Rani radovi) a znatno manje na
Marksov izvorni koncept. Premda je ''Estetika'' znamenitog profesora
Ivana Lerika, objavljena 1972. znatno bliža potonjem, Marksovom
predlošku. To izdavanje njegove "maestralno" zakasnele Estetike, koja
se u štampanom i integralnom obliku pojavila skoro dvadeset godina
posle ideološko-estetičke polemike realista i modernista, kada je kao
rukopis i napisana, u kojoj je njen autor učestvovao (ni njeno blago
vremeno štampanje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakako
omogućilo ravnopravniji tretman), predstavljalo je svedočanstvo anti
provincijalne i nedogmatske svesti mladih zrenjaninskih intelektualaca.
Istih onih koji su pokrenuli ''Ulaznicu'' i izdali ''Pamflete''. Lerika su nek
ritički cenili kao ličnost i autoritet, a za njegovu estetiku osim, Jovice
Aćina, nisu baš imali previše razumevanja.
Tih godina dok je ovdašnji komunizam tražio odgovore na sve
teža pitanja epohe, u staroj zgradi kasine, na obali Begeja, pored
Parnog kupatila i bašte Plankert, formirana je radna organizacija Dom
omladine. Verovatno sa namerom da omladini profesionalno organizuju
vanškolske aktivnosti i zadrže je u zagrljaju sistema. I da je zabavi pod
okriljem društvene pažnje. Na to se odlučila gradska omladinska orga
nizacija, posle par godina ne baš uspešnog forumskog obavljanja sli
čnih aktivnosti. Za prvog direktora postavljuju Boru Halaseva, čoveka
naizgled neadekvatnog, izvan odgovarajuće struke. Međutim, baš zah
valjujući njemu, čoveku dobrih namera i sretne ruke, Dom omladine je
godinama uspevao da bude mesto na kome su se razvijale pozitivne
umetničke i zabavne vibracije.
U proleće 1972. godina list ''Mladost'' piše: ''Dom omladine može
mladima pružiti pravi teren za stvaranje kulture u kojoj su eksperiment,
avangarda i nemirenje sa starmalošću česti i evidentni. Dom omladine
postaje embrion zrenjaninske avagard ne umetnosti i omladina našeg
grada sve više gleda na Dom kao svoju instituciju. U gradu nema
svežije umetnosti od one koja se ovde stvara''. Uz kreativnu saradnju
mladog pesnika Radivoja Šajtinca, u ovoj se instituciji pre svega raz
goreva teatarski eksperiment. Prvo nastupa pominjana Joneskova ''Će
lava pevačica, u režiji buntovnog i talentovanog Miodraga Martinova. U
kojoj igraju Mirjana Mijatov ( Šajtinac), Andrija Štajn, Branka Novaković

4
(Jajić), Ljiljana Herceg, Milenko Pavlov i Jovan Caran. Osim izbora,
nesvakidašnjeg, za ono vreme, teksta, skoro ništa ne nagoveštava te
meljnu provokativnost i destrukciju rutine koju će, međutim, izazvati
naredni projekat na pozornici koja se poluzvanično zvala ''Jorgan sala
heroja''. Ime puno raznih aluzija i konotacija, ali potpuno u duhu
umetničke prakse koju zagovaraju reditelj Dživ Martinov i Milan Vukotić
Vuka, slikar, scenograf, majstor neočekivanih atrefakata i gegova. Bu
dući autor i promoter širom zemlje popularnih ''Rastibuđilizovanih klej
bezabli'', ironične, posprdne i nadasve unebesno duhovite urbane ''ka
že'' o ondašnjem vremenu i ukusu. Ovaj je univerzalni autor, likovnost u
praksi, pretvorio u svojevrstan hepening, Taj ''ples na ivici dozvoljenog''
Martinova i Vukotića, ali i mase mladih teatarskih i uopše umetničkih
zaljubljenika, sa raznolikim ''naivno-političkim i erotskim provokacija
ma'', kako piše ondašnja štampa,u predstavi ''Romeo u Đulijeti'' dostiže
vrhunac, katarzu i krah. U toj smeloj preradi Šeksipa, sa nizom sva
kojakih dramskih, likovnih, parapolitičkih provokacija igrali su i Dragan
Caran, docnije radio-novinar u Beogradu, Milenko Pavlov Menato,
danas poznati glumac i zabavljač, Tihomir Mačković-Mačak, kasnije
brilijantan lutkar, Jovan Caran Denis, glumac, lutkar, reditelj, pasio
nirani fotograf, pisac za decu, i naravno famozna Ljilja Herceg alijas
Đavo, čija je nagost dodatno provocirala čistunce. U tom projektu čiste
žilnikovštine, igrali su i budući glumac Milan Kočalović, novinarka Bran
ka Jajić kao i masa ondašnje zrenjaninske ''dobre dece''.
Pojava obanažene Ljile Đavo. na pozornici ''Jorgan sale heroja'',
kasnije u Novom Sadu i na drugim mestima, kao i još niz radikalnih
teatarskih ''inovacija'' konačno izazivaju žestok odgovor konzervativnog
Zrenjanina. Sva ta ''buka i bes'' završa se odlaskom Miodraga Martino
va iz grada. Time se, sa malim odstupanjima, i završava jedan avan
gardni i burni period andergraund scene koju je iznedrio Dom omla
dine. Bez obzira što je predstava ''Romeo u Đulijeti'' proglašena u
''Startu'' za jednu od najzanimljivih predstava te godine u Srbiji. Odmah
posle ''Kose''.
Bio je to dramski ''incidenta'' čija su se poneka rešanje kasnije
viđala i na Bitefima. Prejak za duhovno-političku izdržljivost provincije u
doba komunizma, Dživovi i Vukini istomišljenici, scenski polugoli, na
merno bosi, ekespresivni i glasni, kasnije su postali skoro obični
građani. Koji, međutim, pamte da su bili deo generacijskog bunta. Marti
nov i Vukotić su međutim otplovili dalje! ( Vratili su se u grad posle
desetak godina, ali tada je sve to već bilo iz druge ruke). Prva je bitka
izgubljena. Bunt još traje. Konačan obračun je, međutim rezervisan za
književnike.

5
ZRENJANINSKI RANI RADOVI (3)
GODINE USPONA

Prvi disko klub u Zrenjaninu otvoren je početkom sedamdesetih,

naravno, bio je u tadašnjem Domu omladine, i zvao se ''Tetka Ana'',
kao i docnija istoimena rok grupa, ali i kao majka Milana D. Vukotića,
ekstravaganta i verovatno inspirativna osoba koja je i tada bila gradski
etalon za nesvakidašnje. I buduća rok-grupa i disko, ime su zapravo do
bili po gospođi Ani. Njen sin, inovator, umetnički ''provokator'' i reali
zator pozorišnih i likovnih atrakcija i ''instalacija'', koje je najčešće izvo
dio u pozorištu ''Dečiji bič'', uz slikarsku asistenciju Slavka Konculova.
Spomenuti Milan Vukotić, bavi se, sporadično, i štafelajnim slikarstvom.
Retka platna iz poznih sedamdesetih godina govore o njegovom nesva
kidašnjem likovnom rukopisu, nikada do kraja definisanom. Takva je i
slika '' Žena bez ruke, i riba''.
Iz drugog plana, zbog mladosti, u svim ovim ali i ostalim ekspe
rimentima, kao muzičar i crtač, učestvuje i Milorad Grujić, danas afir
misan književnik, koji i dalje povremeno neguje ludizam kao način svog
delovanja. U prelomnoj predstavi ''Romeo u Đulijeti'', on svira u grupi
''Cor''. Vojislav Laletin, istaknuti obrazovni tv. urednik u ovoj je pred
stavi asistent režije, dok se karijera uglednog glumca, tada talentova
nog amatera, Milenka Pavlova tek kasnije ubrzava. Sa Rucanteovom
'Mušicom''. Posle uspona i strmoglava pozorišnog ''šoka'' s kraja šezde
setih, zrenjaninska teatarska off scena nastavlja svoj život sa mnogo
manje dramatike. Sa novim optimizmom ali bez izraženije smelosti da
se provincijski mir iznova drastično remeti. Tačno četrnaest godina kas
nije, Vojislav Despotov će, sećajući se tih raskolničkih vremena, zapi
sati: ''Duh konkretizma, alternativizma, vizuelizma i, posebno, pam
fletizma, počeo je da se uvlači, preko malih i velikih mostova, u grad.
Na brzo sklopljenu scenu neobičnih multimedijalnih projekata stao je
smisleni pokušaj da se ukine tradicionalni odnos prema pisanju i knjizi,
prema samom životu, na kraju krajeva.... Bez mehanizma strpljivog če
kanja i principa mlitave nade.''
Uz sopstveni talenat i mladićku drskost, te mladiće volšebno ute
meljene u budućnost, podržavali su časopis ''Ulaznica'', koju je mudro
vodio Luka Hajduković, profesor Tihomir Savić, slikar Zdravko Mandić i
umni humanista - direktor i profesor Ivan Lerik. Svi oni sledili su zavet
Todora Manojlovića da treba stići '' bliže velikom suncu''. Pero Zubac,

6
potonji proslavljeni pesnik ''Mostarskih kiša'' i Milutin Ž. Pavlov, pesnik i
prozaista, u mnogome su participirali tadašnji zrenjaninski boemski
duh, ali i svest o izuzetnosti ovih raskidnih godina, međutim, u trenu
cima ''velikih potresa'' već su bili u Novom Sadu.
Znatno više od kurioziteta deluje i podatak da se u plaketi ''Na
sunčanoj strani zemlje'', iz 1964. koju je autor ovog teksta dobio kao
"uspešan učesnik Literarnog konkursa Kluba pisaca - Zrenjanin", sa
potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovića Šuma, neoče
kivano, nalaze i dve sasvim posebne pesme danas renomiranog sce
nografa Miodraga Tabačkog.
Uz ovu zrenjaninsku umetničku radionicu ''zudnje za razlikova
njem'', gradska muzička, zabavna, scena u kontinutitetu je produkovala
orkestre i muzičare koje je od velike jugoslovenske scene odvajalo
samo odsustvo kreativne drskosti. Po svim naknadnim poređenjima
kvalitet muzike koja se slušala na igrankama u Domu omladine, velikoj
sali Ekonomske škole, na terasi DTV Partizan, u izvođenju Komba 6,
Omega, Meteora, Tihuane 7, Pa šta onda, i ostalih ''električara'', bila je
često bolja od one uz koju su igrali Novosađan i Beograđani. Zrenjani
nci jedino nisu stvarali sospstvenu muziku, do kraja su ostali samo feno
menalni ''skidači'' svetskih hitova. I skoro niko od njih nije uspeo trajnije
i ubedljivije da prekorači zvučnu barijeru banatskih prostora. Razlog je
mozda ležao i u žanru muzike koju su svirali: pop je u to vreme bio
rašireniji od roka koji je po definiciiji robusniji i prodorniji. Građanski
Zrenjanin, sa ukusom purgerskog, bio je jači od onog radničkog koji po
pravilu regrutuje rokere, i fudbalske navijače. Muzička škola, mnoštvo
klavira, dugo opstajanje duvačkih instrumenata, možda i ravničarska
sklonost baladi, pored socijalnih i staleških preduslova prouzokovali su
ovakav profila, inače bogate i zapažene, muzičke matrice u Zrenjaninu
u godinama individualnih kreativnih gejzira. Ipak, mora se konstatovati
da je i odsustvo izraženije autorske ličnosti karakterisalo ovo doba
zrenjaninske muzičke scene.
Nekako na samom početku šesdesetih, zrenjaninski glumac
Branko Miličević, kasnije poznat i kao ''Kockica'', pokreće u Zrenjaninu
prvi 'gitarski ''orkestar ''Elektroni''. On i brat Aleksandar, i ostali, pod
velikim uticajem ''Šedousa'', započeli su epohu fine zabavljačke, pop
muzike koju je samo sporadično remetio opori zvuk rok end rola. Neg
de na isteku te prve dekade svirki i igranki, dopadljivih i u osnovi
benignih mladalačkih uzleta, za razliku od književnih i pozorišnih raski
dnih i jeretičkih ekeplozija, pevač Komba 6, Vladimir Grubanov prire
đuje zapažen solistički koncert, jedan od retkih, ako ne i i jedini, koje je
neki zrenjaninski pevač priredio u svom gradu. I baš je taj Kombo 6
neka je paradigma dobrog i suviše uglađenog muzičkog stila. Orkestar

7
koji je predvodio gitarista Pataki Ferenc, danas veoma cenjeni slikar-
naivac, sa trubom, saksofonom, basom, orguljama, bubnjevima i gita
rom, kao da je zaorao suviše snažan trag u ovdašnjoj popularnoj
muzici. Tako da se i posle 1972. kad ''Kombo 6'' gasne, nastavila boga
ta, relativno meka, slojevita ali i nedovoljno ambiciozna zrenjaninska
muzička priča.
Dok pisci samouvereno i raskidno gaze pravim rokerskim kora
kom, a teatarski zaljubljenici i žive taj pogled na svet, posvećujući se
čak sve više njegovoj ''koreografiji '' a manje suštini, protagonisti zabav
no-muzičke scene više se okreću zabavljačkoj strani muziciranja. U
opojnom i ušuškanom zvuku ''šlagerske'' pesme, takozvanog Pop-a, sa
malo Roka i Džeza, izuzetno kvalitetno, profesionalno odrađuju svirke
po kultnim mestima zrenjaninske zabave. U drugoj polovini te dekade,
u gradu se javlja i masa pravih rokerskih sastava koji muziciraju negde
na margini. Bez subjektivne i objektivne šanse da se afirmišu i opstanu.
Sa tek po nekim, kratkotrajnim, izuzetkom. Ali to je neka druga priča.

8
zrenjaninski rani radovi (4)

DOK MUZIKA SVIRA, STIŽU PRVE KNJIGE I POLIT. AFE

RE

Na samo početku sedamdesetih dramska avangarda je razbi

jena, barem kao celina koja proizvodi umetnički nemir. U fragmentima
će trajati još izvesno vreme. Vukotić i Martinov su u Beogradu, zrenja
ninskom pozorišnom životu vratiće se posle više godina, na kratko i
bez mladalačkog bunta. Ali i tada, već dosta prilagođeni jer ih je sistem
na neki način posvojio. Neki od ''pobunjenih'' glumaca nastavljaju kao
profesionalci u pozorištu ''Toša Jovanović''. Pavlov, Mačković, Kočalo
vić, Ružica Cvijetić. Pisci, međutim, još deluju sa ''anarhističkih'' pozici
ja iako ih buduća rutina nazvana ''prva knjiga'' već vreba.Vreba ih i po
litika. Već iza prvog ugla. Samo oni ne mare...
Sve vreme, međutiim, u pominjanom Domu omladine, traju i os
tale, ne manje značajne, kulturno-zabavne aktivnosti. To je period kada
su gospodarile igranke. U sali i bašti. Sa živom muzikom koja je animi
rala na stotine mladih Zrenjaninaca. U stručnoj i organizatorskoj ulozi
velikog animatora ove zabave javlja se, takođe muzičar, pevač, vokalni
solista, Vlada Grubanov. U godinama koje će se pamtiti on sugra
đanima obezbeđuje više nego kvalitetnu svirku.. Stalno, svakonedeljno
nastupaju: grupa ''Kombo 6'', ''Omega'', sa Bojanom Grujin, Rodolju
bom Popovim, Dragim Jablanov, Vladimirom Nikolićem i Velimirom
Mišom Kozarevim. Tu su i ''Meteori'', Ljube Granić, ''Pa šta onda'', koje
predvodi Veselin Vujičić, kao i ''Džambo džet''. Oni imaju tih godina sta
tus lokalnih zabavljačkih veličina.Zanimljvo je da je muzičar Aca Đerić
u to vreme prvi snimio i ploču. Njihove svirke prate, igraju uz tu muziku,
redovno preko hiljadu mladih. Sa rekordom jedne subote od čak 1.600
prodatih karata. Kada u prvoj polovini osamdesetih igranke postaju
demodirane, Dom u igru uvodi i diskoteku. Dva imena disk-džokeja
ostaju u pamćenju: Imre Kovač i Mića Janković Fleš. Od kojih ovaj dru
gi, kroz decenije u kojima traje, postaje naprosto zaštitni znak muzike
koja je sam život. U to vreme u Zrenjaninu gostuju i Korni grupa, grupa
Had, Yu grupa, Pro arte. Od domaćih muzičara gitarskog opredeljenja
pamte se kantautori Đoka Vojnović, Velimir Agić Aga, Milan Bojanić
Riza i Dragiša Zubanov Kraša. Kao medijator svih muzičkih aktivnosti
izdvaja se nekadašnji bubnjar Miša Kozarev.
U obnovljenom dramskom studiju, sada umesto Martinova rad

9
organizuje Vlada Grubanov, stasavaju glumica i recitatorka Ljilja Bog
danović, kao i recitatorka Gordana Uzelac. Dramska produkcija nije vi
še tako provokativna i ekskluzivna kao što je to u doba Martinova i
Vukotića, ali nižu se kvalitetna ostvarenja: ''Iznad čerge nebo plavo'',
''Beleške jedne Ane'' i '' Jel vidiš šta si uradio Kolumbo''. U njima glume
Radovan Luković, Jovica Jašin, Dragiša Kosara, Dragan Rajaćić, i zve
zda tih godina Ljilja Bogdanović, kao nezaboravna Kaporova ''Ana''.
Posle prevashodno literarnog šoka koji su uzazvali ''Pamfleti'',
njihovu različitost i drskost zrenjaninska sredina je naizgled previdela i
odnosno ignorisala, jer u stihovima i prozi pomenute knjižice, naime,
nije bilo izrazene i eksplicitne politike, pojavljuje se niz knjiga koje pot
pisuju neki od''pamfletista'', ali i pisci izvan tog kruga. Zapravo, kao da
je časopis ''Ulaznica'' ujedinio različite generacije zrenjaninskih književ
nika i pomogao im da objave svoja dela. Knjige, prve, sa nagoveš
tenim potencijalom i samosvojnim izrazom, dolaze u nizu. Prvi se javlja
1970. Vujica Tucić pesmama ''Jaje u čeličnoj ljusci''. Te iste godine Ra
divoj Šajtinac objavljuje ''Oružje ljudski ranjeno'', a Milorad Milenković
Šum štampa pesme u zbirci ''Letilica''.U toj godine izlazi i knjiga drama
pisca starije generacije Milana Tutorova ''Krajputaš za troje''. 1971.
donosi pesme Jovice Aćina ''Unakrst divljina pamćenja'' i roman Voji
slava Zorića ''Na ljuljašci'' , dok 1972. godine Zoran Slavić publikuje pri
povetke pod naslovom ''Samoća'' a Vojislav Despotov svoju zbirku nes
vakidašnjeg imena i još neobičnije sadržine i forme - ''Prvo, tj. pesmina
slika reči''. Ova je knjiga, možda najmanje sama sobom, iako je zbog
svoje ironijske petlje bila za korak ispred onog što se očekuje, izazivala
ne samo književne nesporazume već je indirektno učestvovala u prvom
pravom umetničko-političkom skandalu u gradu. Koji je već počeo da
zaboravlja ''dramske izazove malograđanštini'' ali je definitivno bio na
čet neodogmatizmom unutar komunističke epohe. Čiji se prvi udarac
odigrao sa protagonistima iz ''Jorgan sale heroja''. Utisak je da je ovaj
''slučaj'' sam grad izazvao, dok mu u potonjim, književnim skandalima
mnogi potpomažu.
Dok, zapravo, promocija prve knjige pesama Vojislava Despo
tova ''Prvo, tj. pesmina slika reči'', nije ni bila neposredan povod poli
tičkog sukoba sa mladim književnicima. Kako se, inače, decenijama
priča. Iako je po svojoj suštini i ona mogla sasvim da ''odgovori'' toj sv
rsi. Predstavljanje Despotova je, zapravo, održano istog dana, 9. juna
1972., ali u ranim večernjim časovima, i to na ''Tribini mladih'' Radni
čkog univerziteta. Sa skoro istim akterima koji će u disko-sali Doma
omladine, na književnoj večeri Vujice Rešin Tucića, biti učesnici ne
čega što se izrodilo u pravu vojvođansku polit. aferu. Na kojoj je
Despotov prisustvovao, ali ne kao autor knjige ''Prvo,tj. pesmina slika

10
reči''. Bio je tamo kao nezavisni intelektualac, pisac i prijatelj
V.R.Tucića. Čija sažeta verzija tog događaja glasi:
''U Domu omladine, u 21 čas održao sam nešto modifikovan
program nazvan ''Pokazana stvarnost''. Čitao sam odlomke iz romana
''Strahote podzemlja'' Reprodukovao informaciju o suđenjima piscima u
Novom Sadu. Najavio Ljubu Nikolića i Vojislava Despotova, kao goste.
Nikolić je bio pijan i dosta naporno i uz mnogo buke i batrganja rea
lizovao je projekat otkrivanja spomenika (figure-robota) na kojem je bilo
moje ime. Figura je bila okružena novosadskim političkim i kulturnim
institucijama. Posle otkrivanja, Nikolić ih je sve skupa sa bistom slupao.
Depa je dirigovao malim horom. Govorio sam pesme iz Jajeta u čeli
čnoj ljusci. Za to vreme, Ljuba me je uspešno ometao. Ipak sam istra
jao i završio veče po planu. Međutim,ubrzo je, izbio skandal''.
Već sutradan je krenula halabuka. Prvo kroz dnevnu štamu. Oči
gledno navijački. Bučno, sa elementima farse i političke groteske, po
činje to doba raskida idiličnog odnosa države i partije naspram nedo
gamtskog, drskog, nekomformističkog i samosvojnog umetničkog delo
vanja. Tucić i Despotov su označeni kao pojedinci koji ruše opštu po
litičku idilu. Oni koje treba što surovije sankcionisati. Čak i pretnjom ro
bije. Obojica napuštaju grad. Skoro proterani. Jedan se vratio, kao
pravi moderni klasik. Posle više od trideset godina. Doduše, već kao
poko jnik. Kome sabiraju dela. Drugi, svraća u njega, poluinkognito.
Ne krišom, već u očekivanju izvinjenja. Te 1972. svi Zrenjaninci, ili skor
svi, mirno su primili ovaj pogrom umetnika. I nastavili kao da se ništa ni
je desilo. A desiće se, iznova. I drugima.

11
zrenjaninski rani radovi (5)

BILO JEDNOM U ZRENJANINU

Pored autohtone, veoma personalne ali i generacijski uvezane

talentovanosti i latentne izuzetnosti, mlada zrenjaninska umetnička
avangarda nesumnjivo je bila podstaknuta i ''šezdesetosmaškim'', nika
da ne dosanjanim, snovima. Koji se nisu ostvarili jer nisu bili mogući
unutar komunističke doktrine. I što je još bitnije, utopije i postoje da se
nikad ne obistine! Zapravo, i probuđeni liberalizam, unutar titovskog,
već skoro potrošenog, političko-državnog koncepta, umeo je da izazo
ve i pronađe protivnike na neočekivanim mestima. Valjalo bi analizirati
koliko je ta nova ekonomsko-tehnokratska politička misao bila u suš
tinskoj diskrepanciji sa zbivanjima unutar sfere duha i umetnosti. Jer,
Martinov, Vukotić, Despotov, Tucić i ini, nisu činili ništa što demokra
tsko društvo ne bi moglo da podnese. Ironija je da su ubrzo i srpski libe
rali likvidirani na sličan način kao što su i sami odnosili prema nepo
željnim umetničkim pojavama.
Kasnije će određena okapanja sa lokalnom i širom političkom
nomenklaturom imati i Jovica Aćin, kao i Vojislav Zorić, čiji ''slučaj'' na
vodne upletenosti u emigrantsko-ćosićevsku ''rabotu'' i do dan danas
ostaje enimgatičan, premda je u jednom periodu ''čitan'' i drugačije.
Kad je talas umetničke gerile u Zrenjaninu utihnuo, od ''nepri
lagođenih,'' deluje samo još Milorad Grujić, društvena zbivanja se pre
bacuju u institucije. 1973. godine gradske vlasti odlučuju da Dom omla
dine integrišu sa časopisom ''Ulaznica'', Tribinom mladih Radničkog
univerziteta, Kamernim orkestrom, Gradskim horom i Koncertnom pos
lovnicom. Početkom 1974. počinje da radi ova nova radna organizacija
pod imenom Centar za kulturu. Za direktora je postavljen profesor Zo
ran Slavić dok iz prethodnih ustanova nastavljaju da rade Radoslav
Ristović, sekretar i glavni administrator Doma omladine, kao i književ
nik Radivoj Šajtinac i animator zabave Vlada Grubanov. Mlada
institucija, kadrovi željni afirmacije i trenutna podrška društvene sredine
dovode do niza uspešnih rezulata, čak u jugoslovenskim razmerama.
Pored dalje ekspanzije zabave, u Centru se veoma afirmiše izdavačka
delatnost i organizacija letnjih programa pod nazivom ''Zrenjaninsko
leto''. U amfiteatru Narodnog muzeja, od 1975. na otvorenom, odvijaju
se ekskluzivni kulturni i zabavni programi koji godinama opkupljaju

12
velik broj Zrenjaninaca. Na 470 sedišta znalo je da sedne preko 600
duša željnih letnjih atrakcija. Zapravo, taj amfiteatralni scenski prostor,
u lapidarijumu Narodnog muzeja, bio je preteča ekspanzije letnjih
umetničkih priredbi u Srbiji. Pre Beograda, Novog Sada... Prvih godina
prikazuje se monodrame, nagrađene i popularne (sa Petrom Kraljem,
Ivom Serdarem, Petrom Božovićem, Fabijanom Šovagovićem, Mirom
Banjac), da bi se kasnije prešlo na i gostovanja ansambla i muzičkih sa
stava iz zemlje i inostranstva. Grad postaje respektabilni letnji centar
kulture.
Sve to lepo i uzlazno traje do 1977. godine. Tada, međutim, u
jednoj analizi rada Centra za kulturu, upućenoj gradskim upravljačkim
strukturama, čitamo: ''Prošlo je pune tri godine rada Centra za kulturu i
za to vreme realizovano je oko 1200 različitih programa, susreta drugar
stva i manifestacija na jugoslovenskom nivou održanim u našem gradu.
Centar je bio organizator akademija, seminara, pružao je stručnu
pomoć radnim organizacijama, mesnim zajednicama, selima, priređi
vao koncerte ozbiljne muzike, kombinovane umetničke večeri, spek
takle, snimao specijalne emisije, organizovao rad filmske tribine, orga
nizovao posete pozorištima, bio uključen u rad sa omladinom preko
specijalizovanih programa (igranke, disko-večeri, šou-programi, ama
terske dramske predstave i sl). U izdanju Centra za kulturu za ove tri
godine izašlo je 21 broj časopisa ''Ulaznica'' i 40 knjiga u ediciji ''Ulaz
nica''.
Ali posle ovako pozitivnog uvoda, po logici političke prakse,
dolazi rastrežnjuće finale: ''Iako je Centar kako smo videli, svojim pro
gramima i akcijama ušao u sve strukture društvenog života kod nas,
moramo reći da nije istovremeno teklo i njegovo samoupravno,
normativno i kadrovsko rešavanje...''. Posle toga sledi smena direk
tora centra, a nešto kasnije i likvidacija ove ustanove. Neki skeptici, me
đutim, misle da svemu nije krivo nerazvijeno samoupravljanje i ''zapos
tavljanje duvačkog orkestra'', već da je pad i krah proizvela knjiga ''Dva
života jedne Živke'', koju je Centar izdao, a u '' u kojoj se lažno pred
stavlja naša radnička klasa'', što je, istini za volju, bilo manje važno od
činjenice da su negativni junaci ovog romana isuviše ličili na neke aktu
elne političke moćnike.
U zemlji je tada okončan obračun sa ''liberalima'', dogma se po
novo zahuktava a provincija izvršava političke domaće zadatke rev
nosnije nego što to Beograd i Novi Sad i traže. U narednim godinama,
stvaralačka umerenost i institucijalna disciplina postaju obrazac. Bunt i
avangarda mladih u budućim vremenima moraće da pronađu nove
stvaralačke izraze primerene demokratizovanijoj opštoj slici stvarnosti.
Ova priča o usponima i padovima zrenjaninske avangarde,

13
mladalačkog bunta, pokušaja da se institucije otvore za novo vreme,
želje da se iskorači iz provincije, u kontekstu našeg tadašnjeg komu
nizma, paradigmatična je i, ko zna, možda i poučna. Jedino je sigurno
da iz današnje perspektive te stvaralačke igre i iskoraci deluju roman
tično i nostalgično, bez obzira koliko su akterima izgledali dramatično i
značajno. Nailazi period u kome će komunizam prvo da sahrani svog
doživotnog predsednika, potom da tuguje a zatim, po hitnom postupku,
i da nestane. Da se izvrgne u nacionalizam, prelije u rat i svakojako ras
padanje. Zabava, kultura i socijalne delatnosti mladih naći će se pono
vo u složenim i protivrečnim, ali i znatno drugačijim, okolnostima i
organizacionim oblicima. Iz koji se intenzivnija i obimnija individualna
stvaralačka produkcija javljala samo kao izuzetak. Različita od one
koja je obeležila početak sedamdesetih. Odakle nas Vojislav Despotov
još pita: Kad biste se ponovo rodili, da li biste ponovo živeli?

14