zoran slavić

privid
srebra

edicija STRAŽILOVO knjiga 23

izdavač
srpska Čitaonica Irig
osnovana 1842.

urednik
rade obrenović

uređivački odbor
milan jelkić
vladimir bogdanović
rade obrenović

recenzenti
draško ređep
Pero Zubac
PRIVID SREBRA
NEKO DRUGO VREME
RAZLIVANJE SVETLOSTI
Kao sunđerasta magla vreme pod kožu hodi
Proklijava godina iz pokislog bilja
Iz obraza još leto sija
Osmeh mi ipak san progriza

Lutajuća me voda bistrinom razodeva

Sva svetlost tela prozračnog se razleva
Zaspao čekam mladu kožu bez oznaka
Rudača noći pohlepno toplinu odvlači
Jedrim ranjiv kroz nejasni miris prostora
Raskomadan na nejasne sluti
Žeđ u jabuku blistavu pretvorena
Let mi okrepljujući potkopava

OTEŽALE USPOMENE
Srebrnasto rastinje oka
Sedefom opominje
Na neke davno izmenjene krajolike
Na šume zelene onemoćale i uvele
Na uglačanu posudu otežalih uspomena
Na san koji se druge obale dotiče
Zaustavljeni časovnici
Bez ulja vremena Oprugama iskrzanim govore
O trošnim komorama tela
O vatrama koje su gorele bez pepela
O mesečini razasutoj po glasu
O vedrini neprovidnoj neposvećenima
Miriše crna ljubičica uspomena
Bol bi bila nepomična
Da me ne prati prošlosti zgusnuta senka
DRUGO VREME

Začelje sopstvene misli

Prijatne dodire iznutrašnje
Vremena otromelog priželjkuje
Suveniri duše i disaNJe i varenje
Zavesa uspomena o kičmu okačena
Žilicama stvrdlog sna misao krote

Smrt zasad obojena samo gostuje

Skrivena u pauzama govora presudnog
Kože smekšale i kostiju čeonih

U praznini lobanje sat hladnokrvno otkucava

Proticanje hrane poređene aortom dragocenom
U saću sopstvenog vremena neko drugo se javlja

Misao o kraju u krhkom podzemlju reci

Iz materije telesne što zvukom se
odaje ljuspa je rashlađena izokrenutog trajaNJa
PRISUSTVO TUGE

Razodenuta se tuga
Iz starih uljanih slika sliva
Kaplje pohabano vreme preko rama
Pozlata ogorčala
Naporom pejzaž posiveli
I izmišljeni
U uspomeni zadržava
Sunce samo krupno
Zlatooko
U uglu visi
Slikarev san izbledeli
Na okupu drži
U bojama nema više čistog zvuka
Prozuklo pogledu ravan izmrežena
IščekivaNJe jalovo uzvraća
Preti zagušljiva tuga
Skrivena iza lika
Lepljiva u san se uliva
Nemirom nebo unutarnje da raskuje
SLUTNJA
Kad se rebra provide noći
Prolaznost s jutra slutNJom me zaskoči
U svetlu mlakom lepolika obmana blista
U srcu slojevi se magle detiNJstva dele
San se u duši gorko rascvetava
Davni zaziv probuđen opet saznaNJem
Oporavak iz čega hraNJivi da sagradim
Kad kostur rastrežNJen u sećaNJu prepoznajem
I znam da dan je razmak između noći
Sve što se presudno sprema mojoj mekoj lobaNJi klija
Zato noć posrebrena ni sama ne sni
MORE POD LOBANJOM
U mutnom mom umu jedno more peni
Modar dan tamo zaseban traje
Kobne ptice u grlu zlatnom
Prokletstvo obala zamračenih
Kroz krvotok mi zatravljeni
UzbuNJeno pronose
Besmisao tuge nikako da proputujem
U more davno žedan da uronim
Zamke prikrivene odasvud
Kao ugljenisano drveće izrastaju
Pohod se započeti buđeNJem zaustavlja
I uvek iznova mlekom snova nastavlja
^udesno more pod lobaNJom što se valja
Opojem svojim prazninu zaustavlja
RešeNJe zamke u moždinu zabodene
Lepotom bi me mirisnom obnovilo
Put je samo kroz meso neprohodan
PRIVID SREBRA

Srebro zvoni tmurno u obelelim kostima

Rastaču se žilice svetla rasušena
Iz tela smo utišanog izgnani
Zagušen znak u pesku se otiskuje

Smrt skrivena u zaleđu disanja

Na ploču se preslikava presudnu
Prebistrena voda razmišljanja
Uzalud prerasta opustošene kapilare

Kosti omekle talogom kiša

U ravnodušnu se ulegninu ruše
Hod rastrežnjeni u zaseok neba zaklet
Prividom srebra još traje

IGRA
Na planši se čudoreka igra nemira začinje
Mač drhtavi šaljivo grudi meri
Bele heroine
Voljom volju strelovito gone
Korak razlistan
Prostoru disanja oblik omeđuje
Skok obnaženi
U trenu dogodi se
Poklič bez rane iz kičme se otme
Naklon nesmerni
Pljesku gustom u susret poteče
Tlo čvrstinom novom u telo prodire
Dok suza san doimlje krvotokom
Smrt preživijena
Pobednicu jezom opominje

NASTANAK MELANHOLIJE
U misao sata ukradeno mrvim zlato
Odaja podsećaNJa nedohodom kazaljki zbori
Vreme probuđeno brojčanik zvukom izjeda
TlapNJa mi ranu misao prepadom zatiče

Opruga - ruka gustinu meri tame užurbano

Razboljen vazduh prahom otiče
Krah se iz vedrine nevine zaleće
Misao se sata ipak raspada

U glavi mojoj tišina se naseljava

MORE
Slika slojevita u oku zatečena
Krvotokom se muklo razlistava
Beskraj onemeli
U lobaNJi zarobljen precvaloj
S dlana presahlog odagnati ne mogu
U nelagodnoj peni
Prazno što more razotkriva
U zaleđu svetla zgusnuta
Razbuđen te vidim
Oporom razlažeš se tugom
Prazno sad more sleđeno
Pervazom spužvastim zasvedeno
Vid mi jedini razboljeva
Iz nutrine snom uzmućene
Bol hidri nalična pristiže
More mi razlaže disanje

ZAVET
Moje će te oko začuđeno
Svanućem svakim
U izmaglici disanja obnaženo
ZebNJom sećati
Zalud ćeš glas mi raspukli
Usnom vlažnom od sumraka rasplitati
U dodirima prisnim što stvari odaju
Dah prepoznavaćeš rastuženi
Godine što oporom
Tela nam sad ugodna
Zamorom ruše
U tebi će mene zaludnog
Drhtavom utrobom obnavljati
Putujući neugodnim vremenima
U trupla tiha pretvoreni
Jalovog polena davno prepuni
^ekaćemo zanosni krik tišine
Iza lica ti nezaspao tad
Gledaću krotko
Mirisom trava onemeo
Razbojen likom ti običnim.
VLASNICI TIŠINE
VLASNICI TIŠINE
Postaćemo lako semenje obnaženo
i bistri kao nebo samleveno
od mesečine ukradene pozlaćeni

Postaćemo vlasnici tišine neobične

zatvoreni u ljuspe zaboravljene
sahranićemo se u mulj prevreli

Postaćemo putnici od puta razboljeni

pomao crni, hladni i umrljani
ukusom minerala razneženi

Na zalasku praznine plemenite

gde more vazduha jedrinom se raspinje
u utrobi ptice zimske završićemo
MIMOHOD

Mimohod se u naša pluća vitka

zvučan od praska provaljenih boja
nesanicom sliva
Raste bol zlooka pod suncem ponoćnim
uz rebra hrapava
nakana se suluda uspinje

Zgušnjava se jesen u kaplju zamućenu

padam u svetlucanje neba uskipelog
u govoru varke razaznajem

Progriza me misao prošlih putovanja

od sveg mi saznanja samo zamor preostaje
živa se rastače snovanja voda

Postoji zemlja gde uvek je samo java

u nama plamsaj svaki se zaustavlja
mimohod se u voće gnjilo zaodeva
UGLJENISANE SLIKE

Mesta na kojima smo se voleli

Razoren to je privid bcz horizonta
Ogledala od dijamantskog stakla
TrajaNJe nemaju
Naseljena predvečerja jedinog mi pamćenja
KretaNJem nesmislenim san zaklapaju
Mesta kojima smo se prepoznavali
Od dodira potonjih
Oblik gube dvojaki
Svetlost koju gledam pozleđenu
Na novo sklapanje jučerašnjeg sveta
Poziva
Ugljenisane slike
Ne tako davnih predela
Na čvorove vatre nesanicom zamrzle
Mesta na kojima smo plodne kiše udisali
Ravnotežom uzmemirenom
Setno se obrušavaju
ZNAK
Žutilo tvoga oka već bolom slutim
Likom se nedodirna javiš
Sećanjem plavičastim tiha
Dolazak obznaniš
PustiNJu svakoliku zasenim razorom tela
Okamenjena ptica bela
Tvoj je to glas odbegli
U let se kliktavi pretvori
Prostor uzbuni buktanjem okolni
Glava moja razbokori obiljem
San tišinom javu u raspamet preobrati
Zriš tako u disanju mom
Kao jednogodi cvet
Ruke mi pružaš
Grlim ih
A njih nema
Kletvom ludom leto nas ovo zadocnelo
Zgodi
Mirisne trave trepere
Zlato spava u njima oporom
Vetar ih somotom obmanjuje
K zemlji uporno svija
Tu gde tišina obitava mi smo zatečeni
Pod kamenom već je glava

LETO
Evo u plucima tvojim gipkim
Rastinje straha kao da slutim
Raste iz mora modrog bleda neman
Tako poznatog lika
Iz ćutanja našeg zrak svetla se tvori
Ali kako u žilicama glasa razaznati
Presudno zvono spasa

TRAG
Kako glasom izbledelim dozvati
Prozukli ukus tvoje usne
Vrelinu s bojom krvi
Taj istočnik duše
Odlaskom kad sam razbuđen
Za pesmom lomnom posežem
Reči bezvučjem obmanute
U bol se samo nasmejanu razlažu
U traganju uznemirenom
Vlažan me dodir zaludnog susreće
Raskoš zdele
što ludo krije biser znani
U povest maglovit
Zvukom lepršavim nedohvatnu
Se kruni
Usnu ti hranjivu
Usnom tek slutim

PRISUSTVO MORA
U plućima more užareno
Kretnjom me nesmislenom raspinje
Kroz šupljinu utrobnu
Riba zalutala promiče
U gutanju se zapliće
Komadić sunca oblikom razuden
Uzaludno se nebo u svesti uspostavlja
Snim let usplahireni
Kad kiša nas sustiže
Ti maglom u nevid zasvedena
Oči mi javom razlažeš
U plavet jučerašnju
Koračm tela prozračnijeg
Na ramenima nije viša glava
Dubina štedro snom tela odgovara
zabluda o putovanju
IZVAN NAŠEG VIDA
Nekadašnja slika
U sivo ohlađena
U podzemljima još živi našeg krvotoka
Iščezli tonovi hranjivih iluzija
Zebnjom utrobnom
Na opore sećaju vode
što spoljašnjost sveta papiru predaju
Tuđa prošlost ravnodušna
Tek noktom se zarezana kruni
Zagasita tecnost istrošena vremena
Do nas mladošću hladnokrvnom
Zaštićenih u ružu providnu prerušena
Prokapava
Izvan naseg vida
Patina se zgrušava
Nekadašnja slika ohlađena
U današnju se obrće
NAPUŠTANJE SNA

S one strane zamornog ćutanja

Srebro se radosno ne rasprskava
Tek sklupčani kamen traje ohlađeni
Sačekati misao otrežnjenu treba
Iz uspavane vode da se javi
Da zgrušana bol prozukom progovori
Iza čela tanka nemuštim jezikom
Da poruka kupača iz jezera tišine
Doplovi posve ogorčala
I moždinom razređenom zavlada

U međurečje gde tišina modra se grana

U krtolu od svetla tamo sam odbegao
Samoće se ruža nemirisna otvara
U ime disanja i san se napušta

S kapilarima izmrežane strane budućeg ćutanja

Uslovljena sigurnost uspavljuje maštu
OKU SRNA TI

Srna ti nerazbudena u pogledu sni

Krvotok moj zanemeli med uspomenama pribira
Praznina magnetna istok srebrnast sledi
Sklad kako svetlosti obojene izatkati
Snim šarenilo neba koje disanjem razgoniš
Ležiš suzom kao jasika obnažena
Tugom mojom belokosom prekrivena
Meduza vremena iz dosega te odvlači

Razgoni zrenje mlaz lepote u vodi otkrivene

U stopalima bekstvo od leta krhkog
Lagodnim znakom obične smrti
Razaznaje gnjilom što voćki osmeh lomi

Otkrivene sluti hrapavim zaleđem

Sutrašnju misao provide
U oku srna ti nerazbuđena hajku sluti
NI SAN SPAS NIJE

Ni san bezbedno sklonlšte nije

Beskrajan nemir osećam u begu
Prirodom vlada misao razorena
Jezero tesko kroz zenice mi lije
Ko preduboko u svetlost zaroni
Zaklon nek ne traži
Tragači me uvek pronalaze
Iz vlastite hajke ni san spas nije
I znam
Samo se bol i dalje zbiva
Uzaludna je zrelost tkiva
Od koje onemeo bežim
Prestravljeni pohod u mozak sveli
Od kazne izuzetih još je teži
Plamti prostor unutarnji
Dok neoset kamen pocrneli
Ne naseli
Bol je san javom raskidani
SREĆA

Svoje kosti neotvrdle

Na san zagubljen oslanjam
Da vatrom dosegnem označeno vreme
Jučerašnje
Umesto krikom
Koštanim blagom proplanak tuge zaodevam
San se mlečni razbaštinjen
S poprišta izmiče
Kosti za bol nedozrele
Ljigavoj praznini predajem
Modrim me rastinjnjem sećanje raspinje

NI SAN MI NIJE DOM

Ni san mi nije dom
Lobanja leta prorasta me izludelim biljem
U krv se zgrušanu pretvara
U paperje se sna kao trublja zaodeva

Pod suncem kamenje nemilo niče

Crno i klisko na poteru opomnje
Pepelom što u meni se miče
Gnjev razaznajem iza čela što se valja

Ko sad da me čista nedogledom pronese

Kad zvezda smrtna u san već prodire
Kad malaksao poželim Ijuspu tišine
Kad vatra u cvet disanja zaroni

Ni san mi nije dom

Tek cvet ružin bljeskom zaveden
Iz glave raspukle izlučeni biser
Buđenje ipak presudni čin postaje

SA DNA SNOVA
Penju se zore nove
S dna pobesnelih snova
Smerom sunca od plavog olova
Oči se brodolomne plamenom produžuju
U tami grudnoj želje se tvore
Obamrli težinom snova
Ka blagu se užarenom kreću
Skrhana voda paprat im ruku obliva
Penju se zadihano niz skelet
Mahovinom gladnom obrasli
Uspinju se čudno silazeći
Svetlucava varka u plićaku pepela
Kao dodir se žuđeni pričinja
PeNJu se obamrli zaluđeno
S noči dugotrajne
Zora se umorom nasledenim kruni

NARUŠEN SAN
Budan putujem komešanjem sna
Kaplje snovanja rosom mraznom zru
^okoti kroz mleko iskona provučeni
Uspavanim oćima grozdove jave nose
Java bez zvuka kao avet se priviđa
Bez mirisa ojađeni san narušava
Duša zgrčena prazninom se prolama
Zvuk zvezdani noć spolja zapljuskuje
Miris iz vrta nesanice oko glave luta
Blaženog se ćutanja nemoć rastače

Bivši san bezmirisan beščujan

Pejzažu unutarnjem srž oduzima

ZABLUDA 0 PUTOVANJU

Snom ostajemo usamljenici

Tonemo prostorom krtica očarani
Dugovečna stabla crnilom napojena
Lepljivom nam tišinom kazuju
Tajnu o skrivenom mestu kratkotrajnu

Snom se grafici prošlosti okrećemo

Talasasto zlato
Kao maglina se lepote priviđa
Miris truleži tek slutnjom zvoni
Tonemo danonoćno
KROZ groblja prirodnih boja
A smola nas sustiže zagaslih leta

Bolovi u pravila pretvorenl putovanja

Vatrom nas srebrnastih iščkivanja prelivaju

Od dna modrinom snova poprskana

Iscljenj skorelih očekujemo oz1eda

Tonemo vidom
Za vaseljenska ognjišta prikovani
U kolevku iskona kožom zakleti
Našem se putovanju praznina sprema
Pod samom površinom kraj nas razodeva
RASKRŠE
KAMEN
Nevidom bekstva pred hajkama
To raskršće presudno
Zanemareno
Iz ovog vremena što traje
Samoća kamena u opoju vazduha
Prividom se rascvetava
Povratka udolina pod suncem se raspada
Obilje samo se zaludom uvećava
Podivljalo bilje na samoći izniklo
Bezmirisno se prevrtljivosti
Vetra ovlaženog podaje

Kamen je samoća zamrzla

U polju letom zatrpanom
Svetlo belo pustolinom zavedeno
Znak to je
Koga nepogodom slutim
U lepoti zanemeloj
DETINJSTVO U OGLEDALU
Pesma opojna prostor zadobija
ogledala što prazninu pamti vremena
Ivica jednostavnih cvet taj varljivi
neiscrpnu tajnu krije
Toči se naša uglačana uspomena
od latica svetla staklu poverena
TkaNJe mašte suzdržano dvoseklu sliku sigurnosti gradi
DetiNJstvo korenom još zanemelo
u sećaNJu se ogledala lomno smeši
Ruši se čisti oblik obnavljanja
oporo mleko premora pesmu razara
PUTNIK

Nadanuta mesečina
Putnika dajlinom opominje
Kraj sveta brodu u boci slican
Zamorom ga zdravi
Vatra u ruci smrtnoj sto nosl
Sumrakom dogoreva
Ograničen zivot kroz bilo mu
Nemir saopštava
TrajaNJe puta neizvesnog
Neko drugo ište vreme
Obala ova gde se završava
Početkuom bezdna zove
Mutno će oko sna začetak paperjem prcpoznati
kako će putnik brod iz boce
Uspravni izdvojiti
Korakom što još zvezde prate
U ČAŠI MOŽDANOJ
Kako da slika nepostojem obojena
boli nabujaloj pod kišom upornom
penom se nesigumom suprotstavi
U čaši moždanoj
nad zemljom dubokom i tromom
sloj neba samo površni pluta

POHOD
Lovac bisera
U utrobu uzbunjenu
Režnjeve sunca južnog plaho slaže
Dah svoj uvežbani
Za dvominutni pohod smrtl sprema
Staklasta dubina uzavrela
Dna nestvarnog razigrava se
Boga drevnog on od rđe čisti
Strahom iznenadnim
I međ rebra vitka stavlja
Oko se kopnu još jednom zaleti
I skok
Uron ga hladan uzima
Muk i plavet posvoje
Ruke u pokret se sam pretvore
U izronu grč mu kosti razmaknu
Krv u čudu zaurla
Šaka blede površine se ipak
Uspavane dotakne
Biser suncem podvodnim zaplamti
Dodir ga zraka mlakog
Prokletstvom svetlosti poprska
Dlan mu tamnoputi trenom
Prah bezimeni ukrasi
Dan sutonom već okrNJen
Ranodušno traje
SAM U VRTU
ZABLUDA 0 PUTOVANJU
Snom ostajemo usamljenici
Tonemo prostorom krtica očarani
Dugovečna stabla crnilom napojena
Lepljivom nam tišinom kazuju
Tajnu o skrivenom mestu kratkotrajnu
Snom se grafici prošlosti okrećemo
Talasasto zlato
Kao naglina se lepote priviđa
Miris truleži tek slutnjom zvoni
Tonemo danonoćno
Kroz groblje prirodnih boja
A smola nas sustiže zagaslih leta
Bolovi u pravila pretvoreni putovanja
Vatrom nas srebrnastih iščekivanja prelivaju
Od dna modrinom snova poprskana
Iscelenje skorelih očekujemo ozleda
Tonemo vidom
Za vaseljenska ognjišta prikovani
U kolevku iskona kožom zakleti
Našem se putovanju praznina sprema
Pod samom površinom kraj nas razodeva
ZALEĐE LETA
Uglavilo se leto iščašeno
U prozaično moje meso
Uselio se nemir zmijolik
U mlečno potkrovlje glave
Rasuti glas svetlosti gubi svoju
U korenu se vida tisina razliva
Odlazak tvoj u prisoju
Razuđenu već tvori moru

Leporeko plače mekušna srčika

što zrak opoja odaji sna doprema
Uglavila se reč pregruba
U višebojni ti sluh
Zaleđe se leta ukotvilo u tišinu

LET

Iznad temena penom zasvedenog

Svila se osmehnuta leprša
Pad magnovenjem svetlucavim traje
Uvire telo moje u vazduhu pletivo
Bučna još ptica otvor u zraku
Rasvetljen nadleće
Okom mi mehaničkim
Nemir blaži
Nogama pamuk providni razgrćem
Plućima presahlim
Brzinu razaznajem
Svila se nevidom zgusnuta
Nadima
Let uslovljeni
Usporava
Lebdi moj strah
Podnebljem ohlađenim
Neke bivše slike
U sebi izvrnutom prepoznajem
Plove tela sasušena koritom sunovrata
U polju osneženom
Sladostrašćem disanja zavedenog
Put me praznog zaboravlja
LUTANJE
Iz ove hrapave kože rasušene
Nikud s mutnim sjajem
Zaptiveni su svi izdani lepote
Nedogled podivljali san obrasta

Tamni misao srebra u moždini

Tmina je topi opora
Privremena to je smrt
U prostor bezličan izlučena

U gustini tela bunar svetlosti trune

Žedan prašumom toplih trava lutam
Iz ove hrapave kože rasušene
Nikud ni u čvor krvi ni u cvet sunčani
SVEMOĆ VATRE

Korenom rasteš prema nebu ravnodušnom

Opora koža biserno otočje što skriva
Od pljuska nelagodna san ti pokriva
Vedrinom bojažljivom ipak

Mreža uspomena već zamorom se razliva

Pesme ti kristalne opiranje
U potaji talasanjem glasa razaznajem
Znam sada posve jasno

U telu tvome život ne buja

Prisustvo zvezda kroz staklo smućeno
U zenicania tvojim bespovratno slutim
Gorki putuju sokovi krvotokom

Zalazi leto klonulo u meh pluća neveseli

Crna se svetlost u dahu tvome uspostavlja

Usnom rasanjenja
Maglenu je u kretu željom zaodevam
HIad prevratni mirisno ti tkivo
U pustoline razodeva

Korenom rasteš ka nebu raseljenom

U telo iznevereno praznina procvetava
Svemoć se vatre u komori privida
Kolebanjem samo kiše održava

Znam sada posve jasno

U tebi presudno se putovanje sprema
Mesečina te promukla na zrenje nagoni
Razbuktava se u seni jarki cvet nevremeni
UMOR SVETLOSTI
Umire svetlost u razlaganju boja
Tkanje uzdržano u olupini još samo šumi
Navikom oka sliku reljefnu prepoznajeni
Memla iz kamena crnog zlosutno hrli
Svenula svetlost tlo zeleno zaokuplja
Između preostalih boja dozivanje lebdi
U krošnjama hrastova čudni plodovi zru
Senke se u tami raspojasane traže
Mi čekamo strahom u utrobu zagledani
Kako li će gravura budućeg izgledati
Pitamo se
Dal ' možda prazninom i sami da otplovimo
JESEN
Na zlato lišća krv srne se prospe
Dok tajna seobe oslobodi se tela
Skelet zaostali od slada prolista
Drvo iz tela što mi izrasta
Srebrom jesenjeg daha u pokret prerasta
Poslednjim nebom na put se sprema misao
Godina se kruni peludom omamnim
Nozdrve što bojom putovanja spira
Vetra razvigoma zaverenički ipak nema
Dosluh to je sa prevratom sfera
Plazma se opstanka u nalet kiše utapa

SAM U VRTU
Usporenim disanjem
Razgrađeno vreme me dotiče
Sluzava gorčina bilja
Prohladna pluća ispunjava
U vetar ojužen misao mi uvijena
Tperi snovima plavkastim
Napupljena
Napušten u vrtu
Mesečinom natrunjenom
Saznajem providnom kožom
Presud mešaNJa boja
Nanos me noći zvezdotočne
Uzbunjenog zatiče
Iz zemlje šuštave
Pod stopalom vrelim
Magična svetlost izniče nelagodom
U krvotok platinasti
Zaboravom uvire
A jutra mlekom poprskanog
Niotkud nema

Začaranost to je vrta
što jesen seje
Iz utrobe moje utekla
Sasvim svele

ZIMA
Prisnost nelagodnu prema zimzelenu
Pred Ijuspama slutim studeni
Izbeći razdiranje što buktanja iluziju
u oku jesenjem prevratom raslojava

Pletivo mrzlog pristiže krčevinama

Užeglog vremena

Zimzelen se svilom lednom zaodeva

U žar okrnjeni malokrvlje prokapava
Zeleno je privid
U zemJju zaravnjenu prsti ne mogu
Sokovi udaljeni rastinju još stižu
Prisnost osmehnut izgubih i prema zimzelenu
SLUČAJNA ZVEZDA
SLUČAJNA ZVEZDA
Dogodi se zvezda
U zaklaćenom promicanju
neba pravog
dovoljno plavog
Ni noć
ni mrak
Slučajem užari se san lutajući
Iz jezgra boli šikne bakarni znak
Paznina se rascveta
Belo
žuto
crveno
Srce ravnomerno
pomereno
Spajanjem tame i sluti odbegle
Slučajnu zvezdu prepozna
misao prevlada
nespokojem dogodi se raznežena
i zaustavljena
Trenom

ZALUDNOST IGRE

Pesma zanoći u oku

Od milja rastale se grozdovi sna
Zapevaju iz krvi ishitrene seni
Iz tela mladog
Pre bola i uskrsnuća
bliskog
Miro opojem zacrveni
Suzu suncem višečujnim ozarenu
Zenicama celivam
U podnožju glave um moj omamljeni
Izmaglicu seje
Račvom mozga
Sazvučja slogovi opet romore
Pesma me to plaha iz potaje zaziva
Zaludost igre samo snom zametih
Onemoćah ipak glasom
Groznicom izdvojen
U jeres zatomljen
Posumnjam u svetlost njenog lika
Tek Ijuspa nevere
Bespovrat me već sustiže
Pesma međ rebra rani
Odaju sećanja razdrobi
Progonstvom kažnjen
raskolnim
Putujem
Udove svoje slamam
nezahvalno
A srh h se božanski
iznova javi
Pesma me opet pohodi
Iz tela mi prozračnog kosti izmiču
Pesma to prokteta dušu plodi moju
Zabludelu.
OTKRIĆE
Pena pod mesecom zamrznuta
Zvozdoznalcu se umornom pričinjava
Presudnom maglinom rastakanja
Iz modrine izvire krhke
Noćna školjka opsenom raznežena
Bljeskom ga tajne nepresušne mori
Suludo disanje u skučenom umu
Ogromni plod neprobuđenih mora
Zaludom porađa
Neponovljiva magija razmaknutog trajanja
Vedrinom nejasnog rukopisa
Zvezdoznalcu umornom pamet uzima
Dvoostruka praznina oko mu zamućeno
Kad istok svetlosti krene
Nadmoćno zaplahne
Alge se oblačne tad nebom prošire

OSTATAK SVETLA
Napustiš sebe zadovoljnog
iznenada
Dogodi to se obično
Kad neokrunjeni san se raspada
Uz kičmu se okraćalu
zadihan uspneš
I poneseš lak
U srcu sparušenom ostatak svetla
Što bezizborom jos traje
Naporom znatnim
Lobanju okorelu otvoriš
U prostor zaroniš neudobni
Truplo ostavljeno
navikom još diše
Dok privid ga kretnji ne oda
Lebdiš nestvaran
ozona prepun
Zemlja hranljiva i ncbo obećano
Darovima mame
Kolebaš se znatiželjan
i gledaš očima vatrostalnim
u prostor pomisii
U zaleđu jave
što zavodljivo se roje
Rukama izraslim
tek na vratnicama vida
Smrt brižljivo zgotovljenu
Lagano dodiruješ
I ćekaš
Al trajnog zadovoljstva nema
Prevara vekovna
i ogoljenog te čeka
Nazad u telo
koje ti nevreme sprema
U meso što tamni i drema
i smrt je plod prestvarni
JUTRO

Zvuk rastvoren dolinu obojenu pronalazi

Boje površinske kratkotrajnost odaju
Dolina snom zatrpana prozračnost graničnu udiše
Kopno u strmoglavu pronadeno
Nemirno postoji
Zvonko nebo puteve neiskušane iznova saznaje

Raste raskol razuma razređenog

BIedo božanstvo bljesne tek iz visa
Misao doline mirno trune

Sam na suncu ranom slom slutim

Boje se smenjuju razne
I brzo krune

Kopno postaje sve veće u zaleđu sene

Nebo noćno se raspada žurno
Svetlost nova već je korenom lažna
Jedna glava namerom u zemlju zakopana
Više ni okom ne spava
Dan joj poletan iz temelja izrasta
PUSTA ZEMLJA

Ova zemlja do koje niz stube silazim

Travom zaraslim oknom
Sivkasto je pusta
Ova zemlja sivkasto postoji u dubini
U jezgro je disanje skrivena
Tamo gde po sećanju obećano ostrvo spava

Ova zemlja sivkasta u dubini se raspada

Rastinje ka površini izmiče
Pesak i glina se razmnožavaju
Ova zemlja pusta guši me prazninom
Rovom memljivim do nje umoran prodirem
Pesak prstima već dotičem

Ova zemlja sivkasta po kojoj prevaren kročim

Zaleđen me preosetljivosti kloni
Ne prepoznajem je zbog sličnosti boja
SADRŽAJ

NEKO DRUGO VREME

Razlivanje svetIosti
Otežale uspomene
Neko drugo vreme
Prisustvo tuge
Slutnja
More pod lobanjom
Privid srebra
Igra
Nastanak melanholije

VLASNICI TIŠNE

Vlasnici tišine
Mimohod
Ugljenisane slike
Znak
Leto
Trag
Prisustvo mora
ZABLUDA 0 PUTOVANJU

Izvan našeg vida

Napuštanje sna
U oku srna ti
Ni san spas nije
Sreća
Ni san mi nije dom
Sa dna snova
Narušen san
Zabluda o putovanju

RASKRŠĆA

Kamen
Detinjstvo u ogledalu
Putnik
U čaši moždanoj
Pohod

SAM U VRTU

Zaleđe leta
Let
Lutanje
Svemoć vatre
Umor svetlosti
Jesen
Sam u vrtu
Zima

SLUČAJNA ZVEZDA

Slučajna zvezda
Zaludnost igre
Otkriće
Ostatak svetla
Jutro
Pusta zemlja
IZ RECENZIJA

Stalno istražujući u svom svetu, podstičući pramenove svetlosti u pravcu nevidljivog, ali
slutljivog predela, sav od snoviđenja i bola, meko i toplo opisujući sve ovo što nastaNJuje naš
san i podstiče našu imaginaciju, Slavić je ostvario jednu knjigu nalik na stare gravire, ali iznutra
ozračenu i bitno osvojenu savremenim ritmom, bolom od ovoga sveta, istinom opstanka.
Tradicionalno se vezujući za elemente takozvane stražilovske linije naše poezije, Slavić ovde
pokazuje interes za istraživanje, za veliku avanturu pesme koja ne prestaje, koja se ne ugiba,
kojoj je sve isto, ali svemu isto ne pokazuje lice.
Draško Ređep

Između, u stvari, unutar, razlagaNJa vremena i prostora na razumljivost, kao potvrdu NJihovog
prisustva, u Slavićevoj poeziji prevladava slika kao vid govora, oplemeNJena čistotom jezika
često premoćna nad rečju, poput umenja Zeukslisovog pri slikanju grožđanih bobica koja
obmanjuju nebesne golubice. Pesma: slika ostavlja mogućnost čitaocu da se prepozna u svom
određenju vremena, dok neumitno traju *zaustavljeni časovnicl* kao simbol protoka bića u
vremenu. Između pohabanog i probuđenog vremena, pesnik nadgrađuje privid tišine i osame,
pun nemira, začuđen pred son jer — *ni san mi nije dom.«

Pero Zubac

Već u prvoj Slavićevoj pesničkoj zbirci, "Privid srebra" (1974), postuliran je osnovni tematski
krug kome se pesnik vraća u jednoj varijanti unutrašnjeg produbljenja i u svim narednim knji
gama poezije. Kroz pomešane perspektive krajolika unutrašnjeg i spoljnjeg sveta vide se te te
matske koordinate - vrt, more, ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje tamnih prostora sveta,
slike, ali i njenog privida.

Nenad Šaponja

ZANIMLJIV LIRSKI SVET

Zoran Slavić "PRIVID SREBRA"
"Stražilovo", Novi Sad, 1974.

Ova lirika ispovednog tona nalazi izvorište u predelima sna i intime, da bi se putem
sublimacije lirskog doživljaja u omeđen sistem metafore postepeno okretala prema opštim
istinama i jednom temeljnom odnosu prema svetu i prema egzistencijalnim problemima savre
menog čoveka. Tako je Zoran Slavić istovremeno i pesnik sumornih i sutonskih raspoloženja,
intimist koji vlada modernim poetskim izrazom, te svoj bol i neprebol kazuje u nizu sugestivnih
pesničkih slika, ali i liričar koji posredno otkriva lice i naličje čovekove teskobe, zemne ogra
ničenosti i nemoći da se sopstveni nemiri prevladaju. Emotivan ton prepliće se ovde - ako pos
matramo zbirku u celini - s elementima objektivne, nešto hladnije intonirane, intelektualne poe
zije. Ali trajnog sklada između ova dva vida pevanja nema: pesnik je u svom suštinskom
opredeljenju ipak najbliži izvesnoj neoromantičarskoj liniji savremene srpske poezije, a u
središtu njegovog lirskog kruga nalaze se pojmovi karakteristični za romantičarski spektar
osećanja ( tuga, bol, usamljenost, tišina), pa i kolorit njegovih pesama ima u sebi nešto od tra
dicije romantizma.
Slavićeva poezija, međutim, deluje moderno svojom metaforičnošću, izgrađenim
jezikom i težnjom da se kroz pesmu uspostavi jedan odnos prema svetu koji nije izrazito emoti
van ni jednostran. Pesnik prihvata svoju egizistencijalnu situaciju kao neminovnost; on nije ni
buntovan ni gnjevan, ali ni malodušan, već s prividnim mirom sabira i odmerava rezultate
svoga iskustva. A kao logična posledica toga islustva, kao kraj avanture čoveka nezadovoljnog
svetom javlja se bekstvo ili san. U toj, čini se ključnoj tački svoje pesničke misli, Slavić čini
pokušaj da prevaziđe - barem pesmom - ograničenost ljudske teskobe: on idući dalje
zaključuje da san nije ni spas ni dom, a da je bekstvo, dovedeno do do svoje krajnje
konsekvence, kao bekstvo od sebe i iz sebe, takođe nemoguće:

"Prevara vekovna i ogoljenog te čeka

Nazad u telo koje ti nevreme sprema"

Od svog nevremena ne može se pobeći - s njim se treba sukobiti, i to je način i zaloga

bivstvovanja i trajanja.
Svojim poetski izrazom Zoran Slavić uspešno korespondira s tokovima i tekovinama
savremene srpske i hrvatske poezije, nalazeći svoj poetski prostor, svoju stvaralačku
individiualnost. Zbirka "Privid srebra" donosi stoga jedan zanimljiv lirski svet i višestruko
nagoveštava pesnikove mogućnosti.

IVAN ŠOP

"Književne novine", br.498, 1.11.1974.