Zbignjev Herbert

Kralj mrava

Privatna mitologija

Prevod s poljskog

Biserka Rajčić
Naslov izvornika:

Zbigniew Herbert: Król mrówek Prywatna mitologia

Arhipelag, 2013.

jocamx, bojana888
 I

Crnofiguralna vaza

grnčara Eksekija
Josifu Brodskom

Kuda plovi Dionis preko mora crvenog kao vino

prema kojim ostrvima pod jedrom vinove loze putuje

spava i ništa ne zna prema tome i mi ne znamo

kuda bukove lađe lake sa strujama ploviše

 II

Bogovi iz školskih svezaka

 H. E. O.1
Kasji

- Da li je to nužno? - upita Euridika.

Hermes se smeškao i ćutao. Išli su. A tama se pred njima razmicala i za povratak se
smesta zatvarala. I su prolazili tako kroz bezbrojne kapije.

- Da li je doista nužno? - upita Euridika. - Orfej je star - reče ona - prema tome,
uskoro ću početi da živim zajedno s njim. Sasvim sam zaboravila od kog bilja se pravi
odvarak koji leči njegovo grlo obolelo od pevanja. Šta znači ustajanje u zoru i šta muškarac
želi dotičući moj trbuh.

- Svega se sećaš - reče dobroćudno i neuverljivo Hermes.

- Lepo je od tebe što me bodriš i tešiš - reče Euridika.

Put vodi ka planini. To nije put već poslušno razmicanje stena. Kamenje miriše na
osušene munje koje je zaboravilo more, a sitno kamenje ispod nogu na smrt.

- Vidi li nas on? - upita uznemireno Euridika.

Hermes odmahnu glavom.

- Ali ja vidim njegova pleća. Uvek su me, to jest za života, uzbuđivala pleća
muškarca. Čak i ako su bespomoćni. Međutim, sada to ne osećam. Da li je u pitanju
osetljivost? Šta je to osetljivost?

- To je radost zbog dodira. Vrsta niže ekstaze - odgovori Hermes.

- Više nemam žive prste - požali se Euridika. - Ne bih mogla da udenem iglu niti
da izvadim trun iz draganovog oka.

1 Antroponimi i toponimi u Herbertovoj knjizi navode se prema: Dragoslav Srejović, Aleksandrina

Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd, Srpska književna zadruga, 1979, i
Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1986. - Prim.
prev.
 Još jedna okuka i počinje kosina. Nekako iskošena tama, nagnuta iznad druge, još
dublje tame.

- Euridiko - tiho reče Hermes - odaću ti tajnu usuda. Orfej će uskoro poginuti pod
nerazjašnjenim okolnostima. Tada ćeš postati slobodna. Za muža možeš uzeti nekog
zdravog klipana s plećima poput hrastovih grana, junošu bez mašte, ali utoliko mudrog da
neće želeti neostvarive stvari. Pojma nemaš koliko će život s talentovanim trapavkom biti
okrepljujući.

- Mislim - reče brzo Euridika - da će me moji zemljaci pre kamenovati nego što će
mi drugu udaju dopustiti. Za njih, ja sam oličenje vernosti i poezije, neka vrsta nacionalne
udovice. Postaviće me na stenu s koje ću izgovarati nadahnuta proročanstva ili zatvoriti u
hram, što se svodi na isto. Posle toga, umreću po drugi put. Kako se umire drugi put?
Nadam se da nije onako bolno i mučno kao prvi put.

Sve to je čuo Orfej u tami sa silovitim pljuskom. Prvi put se zadivio Euridikinoj
mudrosti. Da li je stvarno potrebno umreti da bi se osetio odraslim?

Pred njim poče da se otvara bazaltni pejzaž, dostojanstven poput spaljene šume,
netaknut kao oko vulkana, kao unutrašnjost guste materije, kao plavet noći sagorele do
ništavila.

Opevah svitanja sunca krunisanje

putovanje boja od zaranka do večeri

a zaboravih na tebe

besmrtna noći

Orfej se iznenada okrenu pema senima Euridike i Hermesa i u ushićenju uzviknu

jednu reč: - Pronađoh!

Seni iščezavaju. Orfej izlazi na svetlost dana. Ispunjava ga radosni ponos, jer je
otkrivenje spoznalo i novu vrstu književnosti, otada zvanu lirika melanholije i mraka.
 Antaj

Antaj beše sin Posejdona i Geje. Blago rečeno - neskladnog bračnog para. Jer nešto
drugo moglo se očekivati od žestoko sukobljenih stihija mora i zemlje. U tom slučaju,
Antaj je najverovatnije bio dete - mada je teško zamisliti detinjstvo napuštenog i
zanemarivanog džina. Divljačke svađe roditelja posve sigurno su negativno uticale na
formiranje njegovog karaktera.

Svi izvori se, međutim, slažu da je Antaj izrastao u neotesanog siledžiju nadljudske
snage. Njegove intelektualne sposobnosti behu skromne, a telo preterano bujno. I premda
nije pohađao nikakve škole, iz pomenute disproporcije je izvukao logički ispravan
zaključak, naime, postao je sportista.

Pokušaj smeštanja Antaja na mapu sveta nailazi na određene teškoće. U drevnim

mitovima njegova otadžbina bejaše Libija - upravo tamo je susreo Herakla - međutim,
kasnije, pod uticajem grčke kolonizacije severnih obala Afrike, taj bajkolik lik bi
potiskivan sve više na zapad, sve do Mauritanije, odnosno u zemlju iz koje su punski
trgovci proterali Grke. Kolonizatori nisu tvorci mitova, mada neumorno rade na njihovoj
geografiji. Čudovišta smeštaju na terene koje su okupirali konkurenti. Ta hvale vredna
procedura preživela je do današnjih dana.

O samom Antaju inače znamo, recimo, da se hranio mesom lavova ubijanih golim
rukama, jer je prezirao savremenu civilizaciju - močugom, kopljem, jamom iskopanom u
zemlji. Njegovo omiljeno zanimanje beše pozivanje susretanih putnika na pesničenje. I ta
pesničenja neminovno su se završavala smrću protivnika, primoranih na borbu.

Takav način života ne može izazivati naše simpatije i odobravanje. Ali dogodila se
neobična stvar - pesnik, poznati pesnik Pindar, požurio je u pomoć Antaju opkoljenom u
gradu, braneći ga od optužbi, da je bio samo običan ubica ili ogavan dželat. U jednoj od
svojih istamskih oda trudio se da otkrije smisao njegove prestupničke delatnosti ili u
najmanju ruku da je učini razumljivom.

Oblast u kojoj je živeo Antaj beše siromašna u kamenu. Samo je vetar povremeno
donosio prividne spomenike od peska, a na suvom horizontu pokazivali su se katkad
imaginarni gradovi od mermera.

Pindar je oplemenio Antaja, pripisavši mu hvale vrednu vrlinu sinovljevske

ljubavi. Tvrdio je da je ovaj sanjao da podigne hram u čast svoga oca. Jedini trajan
materijal kojim je raspolagao behu zemaljski ostaci njegovih nesrećnih protivnika. Nije
preostajalo ništa drugo osim da se taj građevinski materijal upotrebi. Ova sama po sebi
prilično stravična ideja ne razlikuje se previše od estetike baroka.

Antaj je, dakle, prikupljao kosti ubijenih, kao što dobar graditelj s ljubavlju
prikuplja kamen, ciglu i drvo. Brinuo je o tome da budu daleko od sunca, sveproždirućeg
peska i vlage.

Svakog časa menjao je projekat gradnje. Hteo je da mauzolej podignut u čast

roditelja ima idealne proporcije ljudskog tela.

Njegove apside behu od rebara, rebra je koristio i za svodove hrama. Sa svodova su

visile đinđuvaste koščice nadlaktice, stvarajući iluziju u vidu svetiljki i pauka.

Kosti kičme bile su stubovi. Vezivao ih je po nekoliko, da bi zgradi obezbedio

trajnu izdržljivost.

Svake godine, u vreme kiša i vetrova, hram se rušio i celokupan graditeljev trud
podsećao je na napušten log hijena.

Razbacane kosti ležale su na pesku. To je ličilo na podrugljivu šalu bogova koji

osuđuju uznošenje.

I svake godine Antaj je započinjao iznova, sa istom upornošću, odanošću i

beznadnom ljubavlju.

Antaj, viđen izdaleka i osvetljen odozgo, podsećao je na stenu koja polako klizi
bespućima. Njegov hod podsećao je na izveštačen hod glumaca u vestern filmovima. U
slučaju džina to uopšte nije bio manir već neophodna nužnost. Svu svoju energiju, svu
svoju snagu crpeo je iz zemlje, iz fizičkog kontakta sa stenom, glinom, čak i iz praha i
pepela.

Da nije činjenice da je bio dete bogova, što niko nije smeo da osporava, moglo bi se
misliti da ga je priroda tretirala maćehinski i iz rasejanosti mu uskratila određeno mesto u
sistemu vrsta. Ko može da tvrdi da forma drveta, na primer, kedra, ne bi bila primerenija
njegovom biću. Ali Antaj je bio zemaljsko stvorenje, lišeno korena, žigosano strahom od
vazdušnih provalija koje su ga sa svih strana okruživale. Ptice i zvezde okačene u visinama
ispunjale su ga odbojnošću, a svaki skok dovodio ga je do vrtoglavice i nesvesti.

Kada se sunce naginjalo prema zapadu - noći u pustinji padaju brzo: siva munja
sumraka, a kasnije i pomrčina - Antej koji nije imao dom, čak ni stalno mesto boravka,
gradio je svoje utočište, dubok podzemni hodnik, tako uzan da je mogao da smesti samo
njegovo telo u ležećem položaju. Uvlačio se u taj mračni i vlažni azil poput velikog crva,
tonuo u blag i krepak san.

Ovi noćni Antajevi običaji mogu se tumačiti simbolično - kao povratak majčinoj
utrobi ili nostalgično putovanje ka izvorima. Ali zbog čega gomilati skrivena značenja kad
se sve da objasniti jednostavnije, odnosno - ciklusima vegetacije.

Svako ko je boravio u pustinji sigurno je primećivao svežnjeve grančica i lišća koje

kotrlja vetar, naizgled potpuno obamrle. Na prvi pogled - smeće preostalo od stvaranja
sveta, mrvice sa stola majke prirode. Međutim, čim padnu prve kiše dolazi do iznenadne
metamorfoze i ono što se činilo zauvek odbačeno od života, pušta korenje, cveta, opojno
miriše, daje plodove - ukratko - živi rasipno, moćno i očaravajuće.

Postoje razlozi zbog kojih smatramo da je susret Antaja i Herakla bio slučajan,
neplaniran u kalendaru heroja, odnosno jedan od njegovih gostujućih nastupa. Zbog toga
nije zapisan na bronzanoj tabli junakovih glavnih radova. Svi izvori se slažu u pogledu
rezultata rvanja, mada je o njihovom toku različito informisano.

Diodorus Sikulus opisuje dvoboj kao rvački meč, povezan sa opkladom koja se
sastoji u tome da pobeđeni mora umreti (mada ne kaže kako usmrćen, svojeručno ili od
strane pobednika). To je vulgarno otrcana verzija koja navodi na pomisao pravila borbe
gladijatora ili, što je još gore, načela ruskog ruleta.

Drugi iskazi, takođe neblagotvorni, kažu da je Herakle svojim telom zaklonio ulaz
u Antajev podzemni azil, što se na jeziku kasnijih stratega karakteriše terminom „zauzeti
prostor izgladnjivanjem”.

Antaja nije oplemenio samo Pindar, već i Platon koji mu je pripisao profesionalnu
inteligenciju, posebno pronalazak određenih rvačkih poteza. Odnosno poezija, vreme i
filozofija su radili na tome da se borbi pridaju svojstva pravog agona u kome su protivnici
statistički imali jednake šanse.

Herakle je smesta shvatio da će voditi borbu bez presedana. Borbe i takmičenja

atleta zasnivaju se na tome da se trude da se neprijatelj liši uspravnog položaja, da se svede
na ležeći objekt. Međutim, Antaj oboren na zemlju uspravljao se sve krepkiji i spremniji,
bučniji i agresivniji. Prema tome, junak je morao da napusti uobičajenu taktiku i štaviše da
izmeni u nama duboko ukorenjene pojmove gore i dole, uzdizanjem pobednika i
bacanjem u prašinu pobeđenog. Jer svako podizanje uvis za Antaja je značilo smrt.

Književne poruke na temu susreta su oskudne, zbog toga je teško precizno

rekonstruisati njegov tok. Mozaici, skulpture, slikarstvo - po svojoj prirodi ovekovečuju
trenutak, a ne tok događaja.

Smatram da je sadržaj dvoboja, njegov strogi ekstrakt najbolje prikazao renesansni

slikar Antonio Polajolo. Slika je mala, takoreći minijatura koja se može prekriti šakom, ali
s toliko nagomilanom energijom da snagom nadrasta mnoge velike freske.

Polajolo nije podlegao iskušenju i Antaja je prikazao kao džina. Pravila humanizma
zabranjivala su takve ekspresionističke kaprice - zbog toga obojica protivnika imaju
ljudske proporcije. Nedostaje im i klasična lepota; pre su složan par plećatih, dugokosih
divljaka, istog izgleda. To je veoma valjana intuicija. Jer dvoboj je, u suštini, brutalan, u
svom finalu naturan, običan, bez traga plemenite jednostavnosti i tihe veličine.

Heraklove ruke stežu se kao gvozdeni obruči oko protivnikovih bedara. Odigao ga
je od zemlje i podigao do visine svojih pleća, na raskrečenim nogama, slično seljaku koji se
muči s vrećom koju zabacuje na leđa.

Antaj se više nije branio. Oslonio je stegnute pesnice na Heraklove laktove. Glavu
je zabacio unazad, podvio je noge. Njegova bespomoćna defanziva podsećala je na
bacakanje velike ribe u mreži: izbačaj celog tela unazad - izbačaj unapred - sve do
potpunog smirivanja klatna.

Širom otvorena usta, mada nije vikao. Asmatičari koji s naporom sakupljaju mrvice
vazduha ne troše uzalud svoju snagu na urlike i psovke. Za časak nastupiće kraj.

Herakle će oprezno pričekati sve do trenutka kada će se protivnikove ruke opustiti

uz telo, a noge početi bespomoćno da se klate kao noge obešenika. Tada će pažljivo
oslušnuti Antajevo ućutalo srce. A onda će, sa osećanjem olakšanja, teret zbaciti na
zemlju. Časak će stajati nad njim. Možda će s mrvicom melanholije pomisliti kako grčka
mitologija nije znala za reč vaskrsenje.

Pa ipak, Antaj se vraća, ulazi u našu svest. Ne više kao divljak, prostak već lišen
nasilnosti, takoreći nostalgičan.

U Gornjem Egiptu posmrtno mu je dodeljena titula boga. Jedan grad dobio je

njegovo ime. Ko bi pomislio da će se htonsko čudovište pretvoriti u apostola civilizacije i
građanstva.

U blizini mauritanskog grada Tingisa otkrivena je uzvišica ispod koje su ležali -

kako se verovalo - zemaljski ostaci džina. Bila je to grobnica a istovremeno mesto čuda.
Dovoljno je odgrnuti sloj zemlje i izmoliti atmosferske padavine. Veoma neobična karijera
- od razbojnika do zazivača kiše.

Može se rizikovati tvrdnja da je smisao mita o Antaju vezanost - odnosno pre

osećanje nego ideologija koju ne treba prenositi drugima. Veoma je teško ubediti bilo koga
u to da treba voleti ubogo parče zemlje, majušno poput senke magarca, senke topole, kao i
oronulu kuću, grad u ruševinama iznad presahle reke, rečju, mesto gde smo rođeni, a koje
nije moglo da nas ni ishrani ni odbrani.

Za nomade civilizacije, stanovnike mlaznih aviona, Antaj će zauvek ostati simbol

primitivnog varvarina. Mada je iluzorno smatrati da su kidanje veza i bolesna
pokretljivost nužan uslov napretka. Pritom se zaboravlja da se potera za suncem i globalne
utopije moraju završiti katastrofom. Na kraju krajeva, sve se svodi na izbor ili dodelu
mesta na groblju.

U senci Antajovih širokih pleća naći će milosrdno utočište sve one čudne izbeglice
koje u nemilosrdnim očima domorodaca poprimaju izgled neshvatljivih čudaka, čak
čudovišta.

Spasli su samo dva neznatna blaga - vlastiti jezik i imena koja u tuđim očima
odzvanjaju kao zvončići luda. Oteta im je zemlje, oduzeta im je voda u kojoj su posmatrali
lica svoga boga i zavojevača.

Sada bezglasno umiru u razređenom vazduhu tuđe slobode.

 Hadov pas

Juliji Hartvig

i Arturu Mjendzižeckom

Sačuvana su mnogobrojna svedočanstva o Kerberovoj anatomiji, kao i o njegovom

vegetativnom i psihičkom životu, mada ona ispoljavaju uznemirujuće međusobno
neslaganje. Ambicija ovog rada je bacanje novog snopa svetlosti na ovaj zamršeni problem.

Prema velikom pesniku, Kerber je jednostavno bio pas. Dante ga karakteriše kao
crva. Hesiod u Teogoniji dvaput pominje Kerbera, ali ne može da se odluči da li on ima
jednu ili pedeset glava. Pindar udvostručuje taj broj, dok Horacije Kerberu podaruje grivu
od zmija. Vajari i slikari prikazuju Kerbera s najviše tri glave. I tragičari su uzdržani i
zadovoljavaju se sa tri glave. Ovde se nameće opaska da jezik navodi na hiperbole i
preterivanja, a možda i na laži, dok iskaz u mermeru i boji nameće objektivnu
jednostavnost.

I tok borbe između Herakla i Kerbera - čuvara carstva mrtvih - nejasan je zbog
rđavo osvetljenog mesta radnje. Bio je to dvanaesti, poslednji i najteži posao heroja. Otuda
sakralni polumrak koji odgovara podzemnom svetu.

O kakvoj borbi je reč? Na osnovu književne arheologije ne može se stvoriti jasno

mišljenje - verzije su različite i međusobno suprotstavljene. Kolebaju se između krvavih
borbi i takoreći nedeljnog odlaska lovaca po plen. Jedni govore da je Kora Heraklu dala na
poklon Kerbera, kao što roditelji daju dečacima bicikl, zbog lepog ponašanja. Drugi tvrde
da je vladar podzemlja - Had - koji se smrtno dosađivao organizovao neku vrstu turnira u
kome su se životinja i čovek dugo i bolno borili.

Postavlja se pitanje Kerberovog karaktera. Demonizovan preko svake mere, u

Hadu je vršio dekorativnu ulogu hotelskog portira. Broj umrlih koji su želeli da se vrate na
zemlju bio je zanemarljiv. Kerber se nije pretrzao od rada. Bio je poput neke vrste natpisa:
„Opasan pas” ili „Izlaz ne postoji”. I kakav je to demon kad je dopustio da bude potkupljen
kolačem od meda. Celokupna njegova funkcija zastrašivanja svodila se na mahanje repom.

Bilo kako bilo, činjenica je da nijedan od protivnika nije bio ranjen, otuda
zaključak da to, sensu stricto, nije bila bitka već strateški manevar, opkoljavanje
protivnika i primoravanje na bezuslovnu kapitulaciju. Po svoj prilici, Herakle je primenio
klasični metod gušanja, ali to je već detalj. Prilično dovoljan da se zadihani junak pojavi s
plenom na površini sveta.

A gde se to dogodilo? Izvori su ponovo nepouzdani i pominju niz tačaka na mapi

sveta. Problem je akademske prirode. Iskustvo uči da u svakoj zreloj civilizaciji postoje
mnogi putevi za silazak u pakao. Čak brojniji od kioska s pivom ili poštanskih sandučića.

Kerber je u paklu lajao snažnim glasom. U Luvru se nalazi nema amfora na kojoj je
slikar Andikos uhvatio smisao dvoboja Herakla i Kerbera. Herakle zauzima stav
startujućeg trkača. Telo izbačeno napred, desna ruka isturena u pravcu čela zveri, u levoj
drži težak lanac. Kerber je dvoglav. Jedna glava je budna i ofanzivna, a druga se naginje do
zemlje, kao da čeka čovekov dodir. Takav je početak tragedije zvane pripitomljavanje.

Kako se osećao Kerber, žrtva napada? Laki skok izazvan borbom je prošao i sada je
počinjao drugi, tako snažan da je pretio srcu psa. Osećao se kao dubinska riba izvučena na
pesak.

Poput lavine na njega su padali zvuci, oblici i mirisi. Svet mu se prikazivao u

intenzivnim bojama, kao na platnima fovista: trava je bila plamena, drveće cinobersko,
krečnjačko stenje ljubičasto-crno, nebo zeleno. Jedino je Herakle posedovao blag ton, a
njegova figura bila opervažena finim i pulsirajućim konturama.

Nepodnošljiviji je bio potop pet hiljada mirisa.

Vatreno sunce iznad spečene zemlje.

Ispod hrasta na visokom bregu ležali su pas i čovek, jedan pokraj drugog.
 Jedan s drugog nisu spuštali pogled. Pre nepoverljiv nego neprijateljski.

Herakle je mirisao na krv, kožu i nepogodu. Kerber je bio belančevina u raspadu.

Pripadali su dvama nepomirljivim svetovima.

Heraklu je iznenada palo na pamet da ne bi mogao da spreči Kerbera ako bi ovaj

hteo da ga napusti, ako bi to iznenada poželeo. Zbog toga se odlučio da progovori. U
takvim slučajevima, zvučanje reči ima privlačnu moć.

Herakle: A sada, zveri, čuj me: ti si moj rob. Ako pokušaš da pobegneš, rascopaću ti
lobanju, odnosno lobanje - popravi se - u skladu s međunarodnim pravom.

Kerber otegnuto zareža.

Sada je noć i veliki mesec.

Kerber se podiže na dve šape. Herakle posegnu za svojom okrvavljenom močugom.

Kad iznenada odjeknu pesma.

Nema mnogo smisla opisivati muziku. Šta je bila Kerberova kantata, donekle mogu
da shvate samo oni koji su tokom zimskih noći na snežnim ravnicama osluškivali zavijanje
vukova. Onima koje je zaobišlo to čudo nudimo grubu transkripciju originala, slabu poput
pravog Rembranta i njegove reprodukcije u novinama.

Evo parafraze koju navodim prema radu Aleksandra Šmoka Der Wolf - sein
Wesen und seine Stimme (Tubingen, 1848):

Hurr hau-u-uh

hau hau

U-i-jaur-huuu

ho hau

Hurrrrr ho hauuuh

jaujau ho hurr hau-uh.

 Zatim zavlada prodorna tišina koja se ponavljala u jednakim vremenskim
razmacima.

Herakla ponese Kerberov glas poput ogromnog talasa okeana. Slušao ga je. Osećao
je želju da zajedno s njim arlauče, ali je znao da će se time kompromitovati, jer iz njegovog
grla neće izlaziti takav ponos i očajanje. Uzalud će pokušavati da opiše glasom - lance
zemlje, ambisna prostranstva, nebrojene izvore krvi skrivene u telu životinja, tajne vode i
žeđi, skrovišta svetlosti i širinu tmine.

Put kojim su išli prema kralju Euristeju, koji je trebalo da oslobodi Herakla kletve,
bio je dug. Kerber je počeo da se vezuje za Herakla. Njegova priroda čudovišta podlegla je
metamorfozi i prerasla je u prirodu psa.

Ljudi sentimentalne prirode mogli bi u tome otkriti nešto uzbudljivo, ali junak je s
obzirom na temperament istovremeno bio lišen osećanja i plah. U njemu je rastao bes,
iako ga je obuzdavao. Međutim, kada je podizao glavu, podizao je i Kerber. Pas je postao
ogledalo svoga gospodara, premda - dodajmo - krivo ogledalo, zbog različitosti spoljnjeg
izgleda.

Ali najgore je nastupilo nešto kasnije. Kerber je počeo da govori. U početku

nespretno, žvalaveći, izgovarao je reči papu, lulu. Vremenom, njegov rečnik je postao
bogatiji, a sintaksa složenija.

Herakle je, osobito noću, zaboravljao da putuje sa psom. Potiskivao je svoja

osećanja, ne zaboravljajući na svoju ulogu pratioca-roba.

Herakle: Ne dopadaš mi se, i to veoma.

Kerber: Ne može svako biti Herakle.

Herakle: Ovde čak nije reč o modi, ali mogao bi makar da imitiraš normalnog psa.
Pretpostavljam da ne bi imao veliki uspeh kod kuja.

Herakle je tu ućutao. Dotakao je delikatnu temu. Usput su videli ženske

predstavnike pseće vrste na koje Kerber uopšte nije obraćao pažnju.

Kerber: Da si kao ja živeo među telima koja se raspadaju, izgubio bi apetit na sve.
 Herakle: Zbog čega jedeš travu, njuškaš cveće i ne loviš čak ni zečeve. Na šta to
liči?

Kerbere, kako bi bilo da sada arlaukneš. Sećaš li se naše prve noći ispod hrasta?
Bože, što vreme leti. Tako lepo arlaučeš.

Kerber: Kako da arlaučem? Zbog čega si me pripitomljavao?

Herakle: Čuj me, džukče: svaki tupan ume da govori. Ima da arlaučeš, čuješ li me?!

Kerber: Neću da arlaučem.

Herakle: Onda spavaj!

Da - razmišljao je grozničavo Herakle - treba prekinuti ovu apsurdnu vezu. Kada je

kralj Euristej ugledao Kerbera i shvatio da je on pre komičan nego opasan, uvalio mu je još
jedan posao. Ljudi će se, međutim, lično uveriti da čitav zagrobni život ne vredi dve lule
duvana. I šta će tada biti s modom na smrt i njenim diskretnim prisustvom punim
nedorečenosti.

Zora. Herakle i Kerber se bude istovremeno, kao da su njihov san i budnost

povezani zajedničkim nitima.

Herakle: Čuj, psino: odavno nisam prinosio žrtve. Zbog tebe.

Kerber: Kako to zbog mene?

Herakle: Jer moram da te čuvam.

Kerber: Lepo s tvoje strane.

Herakle: Uopšte nije lepo. Postao sam ateista. Zanemarujem religiozne obaveze.
Vidiš li onaj hram na horizontu?

Kerber: Slabo vidim, proveo sam onolike godine u tami...

Herakle: Prestani da kukumavčiš nad sobom. Taj hram je prilično daleko.

Skoknuću tamo pre zalaska sunca. Sutra u zoru prineću žrtvu. Vratiću se u ponoć, a
možda i malo kasnije. Ti dežuraj. Da se ni korak nisi makao s mesta, da ne moram da te
tražim. Jasno?
 Kerber: Dežuraću.

Trčao je nasumice, čas oprezno zastajkujući, čas osluškujući, čas osvrćući se

uznemireno oko sebe. Skretao je s puta, menjao pravac, išao uz vetar, gacao kroz močvare,
preskakao potoke, da bi zatro trag i onaj uporni miris gospodara dopunjen mirisom
njegovog psa koji se lepio za svaku travku, svako zrnce peska, koji svaki četvoronožac
prepoznaje u letu kao poseban, svojevrstan, božanski vonj.

Ne beži se samo od neprijatelja već i od težine vezanosti - svi to rade ili im je to

iskušenje dobro poznato.

U suton Herakle je namestio sebi postelju u granju starog bresta. Zaspao je kao na
kuli, ne plašeći se.

Ujutru rano četiri para očiju pratila su svaki pokret probuđenog.

Dalje putovanje, ako se putovanjem može nazvati besomučna jurnjava ka cilju, do

granica izdržljivosti ljudskog i psećeg srca - odvijalo se skraćivanjem noćenja i odmora.

Herakle se dosađivao te je odlučio da Kerberu da nekoliko časova iz istorije

prirode, uzimajući u obzir najnovija naučna otkrića.

Pristalica deskriptivne metode, zagnjurio je ruku u travu zelenu poput vode.

- Vidiš, momče, ovo je Trifolium pratense - popularno zvana detelina. Višegodišnji

ili dvogodišnji vretenast ili razgranat koren. Na finim korenčićima javljaju se bradavice
koje sadrže bakterije koje asimiluju azot (kao i sve drugo vazdušasto). Maljavi izdanci.
Bledocrveni i tamnopurpurni cvetovi. Sabrani u okruglaste glavice, pri dnu obavijene
lišćem koje ih pridržava. Cevkasto-zvonaste čašice.

Opet je nešto tražio po travi i izvukao obli, crveni predmet.

- Ovo je Dorcus parallelopidens. Pravi prožrdljivko. Javlja se u listopadnim

šumama. Njegove larve razvijaju se u trulim hrastovima i bukvama. Razumeš li to, tele
jedno. Sutra ćemo porazgovarati o fotosintezi i ranom Kantovom radu Allgemeine
Naturgeschichte und Theorie des Himmels. A sada, tikvane, na spavanje.

Uveče su stigli u Mikenu.

Grad opusteo, sipila je uporna, ledena kiša, jer se bližila jesen. Hodali su
bezljudnim ulicama duž zidova boje džigerice. Napred Herakle koji je s naporom izigravao
pobednika. Za njim Kerber zadovoljan sobom, idiotski veseo, pokušavajući da ide uz
gospodara kao poslušni regrut.

Dakle, ništa, mada je to ništa poticalo iz trijumfalnog ulaska. Uostalom, bila je to

veoma dramatična priča, koja se događa jednom u istoriji sveta, zbog čega zaslužuje
lovorov venac - i gomile koje pozdravljaju, trube i svirku.

Od početka do kraja taj lepi cvet pobede nagrizao je crv i nad junakom se nadvila
zla kob - kob banalnosti koja je ponizila sve, lišila ga slave, lepi čin gurnula nisko, veoma
nisko u sferu anegdote. Možda bi za Herakla predstavljalo utehu da zna da ga je dok je
gacao kroz kišu i blato sa svojom aveti kralj Euristej užasnuto pratio s prozora svoje palate.

Kerber je poludeo. Nikada u svom životu nije video toliko ljudi koji su bazdili na
vino i beli luk. Postao je strah i trepet zelenih pijaca. Proždirao je neviđene količine
omiljenog karfiola, artičoka i krastavaca. Vršljao je po celeru na tezgama, plašeći piljare.
Deca su ga obožavala i jahala ga bez sedla.

Kralj Euristej nije hteo ni za šta na svetu da vidi ni Herakla ni Kerbera. Naredio im
je da napuste grad.

- Znaš li, džukče - govorio je Herakle - da mi je dosadilo ovo večno gladno skitanje
od grada do grada. Trebalo bi da osnujemo cirkus. Pred gomilama zjavala hodaćeš na dve
šape, a ja ću nad tobom preteći mlatarati bičem. Umeš li da hodaš na dve šape?

- Naravno - odvrati Kerber malčice uvređen. Ideja mu se dopadala.

Jednog dana Herakle je doneo iz obližnjeg grada sivu vreću od kučine i nemarno
rekao Kerberu da će od sada spavati na toj vreći, jer ga već sada žiga zbog spavanja na
goloj zemlji. Kerber je s poverenjem primio sve što mu je gospodar govorio i ni u jednoj od
njegove dve glave nije sevnula misao da se bliži tragično finale cele priče.

Na vjeki vjekov bez odgovora ostaje mučno pitanje: kako je Herakle mogao gurnuti
u dubinu mračnog otvora tu mokru, prljavu vreću punu bespomoćne dreke i cviljenja
izneverene ljubavi.
 Triptolem

Ovo je mit za umorne od okrutnosti sveta (isprazne okrutnosti ljudi i proračunate

okrutnosti bogova), mit ravan kao ravnica, umirujući mit, zbog čega ga naratori željni krvi
i intriga zaobilaze.

Triptolem je bio sin Keleja, kralja Eleusine, na čijem dvoru se zaustavila Demetra.

Dakle, bio je skroman lokalni heroj, mada je njegov značaj u priličnoj meri
nadrastao okvire Gote.

U znak zahvalnosti za pomoć koju je u potrazi za Persefonom našla u

Triptolemovom domu, Demetra je mladog sina porodice uvela u tajne rituala sejanja žita.

I Triptolem je krenuo u svet, objavljujući jevanđelje setve, jevanđelje žetve,

jevanđelje pšenice, jevanđelje raži, jevanđelje ovsa. Objavljivao je i jevanđelje žita, vozeći
se kroz svet kočijama koje su vukla dva zmaja.

Izgled naroda sakupljača plodova izazivao je sažaljenje pomešano sa gađenjem.

Zamislimo velike grupe nemarno obučenih skitnica oba pola, dece, odraslih i staraca koji
krstare rubovima prašuma, poljanama i šumarcima, saginju se, brzo čupaju busen trave,
podižu sa zemlje nešto lepljivo, guraju žurno i požudno u usni otvor, a zatim žvaću sa
izrazom krajnje malodušnosti.

Omiljena mesta zastanaka sakupljača plodova na putu su smetišta prirode, izrovane

obale jaruga, močvara, tajanstvenih udubljenja u zemlji, gde je vrvelo od žaba, škorpiona i
pauka.

Takvi bejahu sakupljači plodova.

Ako bi neko hteo da naslika portret nekog od njih, morao bi da stavi (da, onako
kako se na portretima astronoma stavlja dogled, a na portretima geografa - globus) u
desnu ruku busen rastinja s korenjem, dok bi leva ruka rezignirano visila niz telo, savijena
u laktu.

Upravo na te šake, ruke, pleća ukazivao je Triptolem, slabeći ih za borbu,

navikavajući ih na svrsishodne pokrete. Kalemio je u ropski savijena leđa pokret sejača,
narkotični pokret, pokret klatna u pleća, kao u vreme velike bitke.

Tada je Triptolem bivao istorijska nužnost. Svako odustajanje od toga pretilo je

sakupljačima plodova uprošćavanjem građe tela, padanjem na dno lestvice vrsta,
svođenjem na porodicu čovekolikih sakupljača plodova.

Samo u jednom jedinom trenutku sakupljači plodova su se uspinjali na viši nivo.

Predveče su sedali ispred svojih ubogih stanova, klečeći, i posmatrali zalazak sunca.
Obuzeti ekstazom, vršili su nuždu ispod sebe. Jer tada su bili bespomoćni. Po prirodi su
spadali u ružna bića, spremali su se za let ka sferama lepog, zbog toga estetika koja
dramatično traga za smislom postojanja mora da ostane u zahvalnom sećanju.

Sasvim drugačija je bila situacija konjanika.

Konjanici su svoj život posvećivali lovu. Obučeni elegantno, u uniforme boje svih
kolonijalnih armija, donosili su svoje trofeje u male dvorce položene na poljanama među
jelama, vešali o zidove svojih velikih prostorija kože i rogove, poput zaveta, što nije
izražavalo toliko njihovu pobožnost koliko imućnost. Sami su:

- naizmenično upadali u periode entuzijazma i melanholije, a takođe podlegali

opasnom običaju zapisivanja svojih misli,

- karakterisala ih je čas sklonost prema askezi čas prema neumerenom životu i opet
prema padanju u krajnju potištenost i očajanje,

- nisu uopšte obraćali pažnju na sudbinu sakupljača plodova, sa izuzetkom jednog

dana u kalendaru, tokom koga se odvijao ritualni masakr rođaka.

U skladu s prilagođavanjem višim načelima njihovi prednji zubi postepeno su

gubili prvobitnu dominaciju u korist zadnjih zuba, s obzirom na laku dostupnost hrane.

Uoči apostolskih putovanja Triptolem je kretao trezveno opskrbljen većom

količinom naučnih knjiga, kao i sa svim što nazivamo zaleđem dobre stvaralačke tehnike:
grafikoni, tabele, mape, laboratorije.

Znameniti sakupljači plodova dolazili su na Triptolemova predavanja i praktične

vežbe najpre odugovlačeći stvar, a kasnije masovno ih posećujući. I tako je srce apostola
pšenice raslo. Znao je da će prihvatanje zemljoradničke kulture ublažiti običaje.

Međutim, teško je ostati na liku koji nam je preneo mit: nadahnuti agronom koji
krstari svetom, učeći ljude korisnom umeću kako da seju zrna u brazdu, a kasnije da
sakupljaju sto puta veću žetvu, ističući svoj vlastiti way of life čiji stubovi su se oslanjali o
vrednoću i štednju.

Možemo pretpostavljati, iako za to nemamo nikakav dokaz, da je Triptolem

precizno ispunjavao volju stare boginje Demetre, ali da je obučavanje za njega samog
predstavljalo proces unutrašnjeg usavršavanja. Jer je postajao precizan kako u delovanju
tako i u podučavanju, sa izvesnom dozom manijakalnosti, svojstvenom pedagoškim i
ideološkim odstupanjima i neopravdanim očekivanjima, pretvorenim u uverenje da će
promeniti čoveka u savršenije biće - i da postoji ponos zbog pripadanja zemljoradničkom
staležu, što je trebalo da bude nešto znatno bolje od svih drugih poziva i takmičenja,
orijentacije ruku i umova, na čemu su se temeljile buduće populističke stranke.

Triptolemovo neizmerno dobro samoosećanje zasnivalo se na uverenju da sam

predstavlja ono što je u ljudskom rodu napredna snaga koja korača u budućnost. Zbog toga
su bogovi koji su tako ljubomorno čuvali tajnu vatre, videći šta se događa, primenjivali
politiku - motriti a ne reagovati. Verovali su da će ljudi sami izmisliti i dodeliti sebi
dovoljno bolnu kaznu.

Bila je sadržana u samoj reči: žetvene svečanosti. Bučne svadbe, praznici proleća i
žetve završavali su se radosnim žrtvovanjem ljudi. Dobri Triptolem za to nije znao. Bio je
to sporedni efekat njegove blagorodne misije.

Triptolema je pokretala ideja širenja zemljoradnje. Međutim, nedostajao mu je

polet, prema tome, njegova teorijska predavanja iz poljoprivrede, iz poznavanja tla, ona
koja su objašnjavala kruženje azota u prirodi, obrazovala su tabele i grafikone koji su
prikazivali njegove poglede. Triptolem je govorio da posle napornog rada seljake čekaju
dugi meseci slobodnog vremena, kada će jedni moći da se posvete književnosti, ozbiljnoj i
zabavnoj muzici, dok je za manje izbirljive rezervisana politika - što je za jelce puževa
predstavljalo rajsku viziju, odnosno potpunu apstrakciju.

Totalno dete, miroljubivi Triptolem, kako je mogao da pretpostavi da će se

seljacima osladiti ratovanje i da će krenuti u osvajanja, da će voditi pustolovan život u
raznim trojama i egiptima, biti subjekt i objekt istorije. Međutim, ljudi na konju, nekada
aristokratija ljudskog roda, doživeće svoj dubok pad i postati omiljene životinje u
lovovima seljaka, nemilosrdno desetkovani, da će biti odvođeni u ropstvo, dok sasvim ne
izgube svoje poreklo.

Dolasku Triptolema prethodila je fama o njegovim čudesnim ostvarenjima.

Odlazak je bio tih, bez oproštaja i svečanosti u znak zahvalnosti. Apostoli ne treba da
okreću glavu unazad. Dobročinitelj ne treba da se osvrće unazad. Za njim je ostala
pesmica:

Triptolem Triptolem

Triptolem Triptolem (bis)

Koriste je i danas mnogobrojni rokenrol bendovi rasuti po celom svetu. On sam ne

očekuje pohvale, niti čeka na aplauze. Njegovo blago lice, malčice nagrđena, oklembešena
donja usna fanatika zadrugarstva, misionara žita, evangeliste skroba nestaje u magli.
 Kralj mrava

Eak je bio sin Zevsa i kćeri boga reke Egine. Rodio se na pustom ostrvu i odrastao s
nejasnim uverenjem da je vladar tog pustog parčeta zemlje usred beskrajnih voda -
istovremeno vladar i izgnanik. Kao i većina nahočadi, nije brinuo o tome ko mu je otac.
Sačuvao je, međutim, nejasno sećanje na majku i njenim imenom krstio ostrvo.

Dakle, na početku behu ime, jalova zemlja i kralj.

Jedino Eakovo zanimanje bila je uzvišena dokolica. Na kraju krajeva, to je

privilegija, čak obaveza vladara - manifestacija umrtvljenog postojanja, dobroćudnog ili
opasno budnog prisustva, ali za to su još neophodne nečije oči, ogledala, inače svaki
patetičan nabor, svaki gest, svaki vladarski pogled u pustari prelazi u ništavilo. Jer nisu mu
bile date sposobnosti Robinsona Krusoa koji je sa ogromnim oduševljenjem i hvale
vrednim rezultatom prešao celokupan praktičan priručnik civilizacije. Eak je za sebe
pronašao prividno zanimanje, nazivajući ga u određenom duhu - kraljevskom inspekcijom
zemalja.

Stoga je danima putovao ostrvom, prolazeći preko sasušene trave, retkog žbunja i
drveća, stidljivo klokoćućih izvora čije su vode podlokavale kamen, iščezavale u pesku, ne
padajući im na pamet da mogu biti izvor makar i nekakve bedne rečice. Nikakve
vegetacije, gotovo nikakvih životinja, osim nekoliko preplašenih zečijih porodica, ali zato
obilje insekata, čitavi rojevi cikada, kukaca, mrava, mada su njihov hitinski škropot,
škripa, šumovi, odjeci pentranja predstavljali slabu podlogu za ono što nazivamo
simfonijom stvaranja sveta.

Tokom svetlih noći običavao je da organizuje gozbe u malom zalivu, do svitanja

posmatrajući senzacionalne Nereide koje su plesale pri bledoj mesečini, jata delfina i foka
koja su izlazila na obalu i talasala se kao da na leđima još nose klisku loptu okeana.
Zavideo im je, zavideo je čak jatima riba, jer je osećao neutaživu čežnju za zajednicom.

U osvit vraćao se još usamljeniji u svoju palatu - u ljubičastu senku pod hrastom - i
molio oca bogova da mu pošalje ljude, vatreno se zaklinjući da će prema njima biti dobar i
blag.

I Zevs se smilovao nad svojim odbačenim sinom. Eak je u snu video kako sa lišća i
grana hrasta pod kojim je spavao padaju mravi, nalik na crvenkastu rosu, i dotakavši
zemlju poprimaju ljudsko obličje. Kada se probudio, na ostrvu je bilo bučno. Vazduhom su
se uznosili glasovi, vrzmanje, nagovaranja, neobična pometnja.

Umesto nekakve parke pronađene u Nojevom kovčegu, na dar je dobio poprilično

parče ljudskog roda, kao i teško odrediva bića oba pola, nalik na alge, pritisnuta periodima
cvetanja i besmislom života, dugokose mladiće koji, umesto da se bave nečim pozitivnim,
tupo su zurili u prostor, što je ličilo na produbljivanje filozofije Dalekog istoka, kao i
odrasle muškarce i žene blagih, bezizražajnih lica, neklasičnih noseva i debelih udova i na
kraju nekakve starice koje muči reuma, kojima sve ispada iz ruku, i brbljive ili turobne
starce kojima je jedina uteha pred smrt što smatraju da je svet pošizio - rečju, Eak je imao
ljudstvo kakvo se poželeti moglo - uzorno nepopravljivo i čudesno obično.

Pobožni kralj nazvao je nove stanovnike ostrva - Mirmidoncima ili narodom

mrava. Na taj način hteo je da proslavi dobrotu boga i njegove neobične ingerencije.
Otkuda je mogao znati da je u tom nazivu skriven usud?

Osnovna obaveza vladara je da upozna karakter potčinjenih - vrline, mane, osobit

oblik njihovog mišljenja i čežnji. Zbog toga je Eak budno motrio na običaje Mirmidonaca,
trudio se da dopre do skrovitih mesta kolektivne svesti, ispoljavajući prema njima
ogromne simpatije, razumevanje, a kat-kad i brižno skrivan nemir ispunjen čuđenjem.

Mirmidonci su posedovali instinktivnu sposobnost za samoorganizovanje i to u

meri koja se retko sreće kod drugih naroda. Laćali su se svojih aktivnosti spontano,
dobrovoljno, poput dece koja pristupaju igrama. Podela rada nije im pričinjavala nikakve
teškoće, osim toga, odvijala se bez ikakvih nadzornika, goniča, inspektora, bez ikakve
hijerarhije i najmanjih tragova administracije. Jednostavno su složno radili od jutra do
sutra, sa izvesnom protestantskom revnošću, u nadahnuću, ne računajući na oduševljenje i
pohvale.

Istoričari civilizacije, etnolozi, strukturalisti brižno zaobilaze temu Mirmidonaca,

jer se ne uklapa u njihove jednostavne, trojne sheme. Taj izuzetni narod prognan je iz
naučnih priručnika, doktorskih disertacija, s međunarodnih konferencija, i nije sasvim
znao šta su sacrum, a šta profanum, gore-dole, dobro-zlo i na koji način je teza, koja se
uvek žestoko borila sa antitezom, na kraju mogla biti krunisana spasonosnom sintezom.

Istina je da se Mirmidonci nisu odlikovali ni pronicljivošću ni bujnom maštom.

Religija - čudnog li čuda, monoteistička - svodila se na staropelazgijski kult Majke-Koze.
U oblasti morala zaustavili su se nasred srede, između brojnih vrlina i glibovite močvare
mana. Strana im je bila sveta tradicija sređivanja sporova s bližnjima-braćom našim
metodičnim rascopavanjem lobanje kamenom, krađama, lažnim svedočenjima,
odbijanjem. Preljube su se događale samo osobama koje su patile od privremenog gubitka
pamćenja.

Mirmidonci su odlučno odbijali sve moguće stilove arhitekture. Svoja staništa

gradili su ispod zemlje. Ona su se sastojala od zamršenog sistema hodnika, mračnih trgova
i stambenih prostorija. To je imalo i svoje vrline: vatrogasna služba je bila suvišna, a
prirodna sredina očuvana. Iznad svega glasno su hvaljene čari podzemne klime, prijatna
hladovina, nezavisnost od kaprica aure i krepak san pod vlašću korenja, san bez zvezdanih
proročanstava i košmara, san nepropustljivo ispunjen muljem, glinom i peskom. Tokom
njihove duge istorije teško je bilo susresti makar jednog pojedinca koji, na primer, boluje i
od najblaže religiozne manije.

O metodama rada Mirmidonaca nauka ćuti, iako zaslužuju pažnju, s obzirom na to

da odudaraju od poznatih uzora, tj. krajnje su samorodni. Recimo, Mirmidonci su se
uzdali u ručni rad, jer su u doslovnom smislu odbacivali korišćenje oruđa, usluge točka,
čekrka, proste dizalice.

Naoružani samo zaoštrenim motkama i štapovima, obrađivali su uboge njive i bašte

s povrćem, dok je nemilosrdno sunce uništavalo plodove njihovog znoja. Radili su na
izgradnji puteva i kanala koje je neprestano zasipao pesak, provodili mukotrpno mesece i
mesece u večnom popravljanju svojih podzemnih staništa koja su im se rušila na glavu.
Prebacivanje kladice (za srednje obrazovanog dabra znači isto što i pojesti doručak)
predstavljalo je za Mirmidonce gigantski poduhvat koji se prenosio s pokoljenja na
pokoljenje.

Međutim, nikada nisu gubili oduševljenje, energiju i samopouzdanje. Napredak- ta

izdajnička sila koja čovečanstvo gura u rizičnu ekstravaganciju - gubio je na tome, mada je
zaposlenost, koja pruža osećanje sigurnosti, bila stopostotna.

Uvek su radili zajedno i uvek se činilo kao da ih je previše. Rvali su se sa otpornom

materijom i premda rezultati nisu bili impozantni, nisi mogao odvojiti oči od tih
napregnutih mišića živih ruku koje se bore s bezdušnom masom. Akustički efekti koji su
pratili to rvanje zasluživali su najveće divljenje. Gromki, junački usklici, uzajamno
raspevano požurivanje, ritmični zvuci koji su dopirali iz dubine pluća, uzvici trijumfa i
poraza - slagali su se u kantatu retke lepote. Pored radnika, okupljali su se bezubi starci,
uvećavajući i tako veliku gužvu, živo komentarišući podvige radnih kolektiva, pružajući
glasno savete i upućujući stroge prekore.

Takvi su bili Mirmidonci.

Eakova sudbina bila je samo kako se poželeti može. Voleli su ga bogovi i podanici.
Moglo se činiti da su se idile koje su sanjali Platon i Vladimir Iljič - obistinile u savršenom
vidu iako nisu bile utemeljene u teoriji ili uverenjima koja se menjaju već na trajnim
temeljima genetike.

U kraljevoj glavi klijale su nove, takoreći revolucionarne ideje. Žudeo je da svom

narodu podari slobodu, postepeno prenoseći na njega različite domene vlasti, da bi svoje
funkcije na kraju sveo na reprezentativne, čitanje prigodnih propovedi i dozivanje kiše.
Međutim, tu je naišao na pasivan i odlučan otpor Mirmidonaca koji su se ograđivali od
toga time da im je dosta kućnih poslova. Oduševljenje nisu izazvale ni titule - jeftina i
uglavno poželjna stvar - koje je hteo da podari nekim građanima, što je moglo dovesti do
stvaranja rodovske aristokratije i korisnih socijalnih napetosti. Kralj je i dalje rezidirao
pod hrastom, tako da je titula dvorskog komornika značila isto što i titula komornika
hladovine.

Eak je s obzirom na funkcije koje je vršio, kao i po prirodi, bio konzervativac, ali
prosvećeni konzervativac, svestan da nepomućena harmonija između vladara i podanika
nije u skladu sa zakonima prirode i da treba prihvatiti neizbežne promene, čak ih prizvati
iz mračnih kutova sudbine i na taj način lakše iskoristiti.

Stoga se latio oprezno reformi, počev od onoga što nije ni baza ni nadgradnja
(prema genijalnoj distinkciji učenog Džatesa), odnosno od jezičkih inovacija.

Jednog vrelog julskog dana sazvan je svečani zbor svih stanovnika na kome je kralj
proglasio da će se Egina od tada za sva vremena, u čast marljivih žitelja, zvati -
Mirmidonija. Na taj način želeo je da probudi uspavana osećanja nacionalne izuzetnosti,
ponosa, da podstakne čovekovu tajanstvenu sklonost ka uzvisivanju nad drugima i to iz
ništavnih razloga - zbog mesta rođenja, boje kože, oblika nosa. Odlučio je takođe da se
glavni put, tačnije rečeno, staza koja prolazi posred ostrva, nazove Put pobede.

Mirmidonci su naredbe primili mirno i klimanjem glava. Međutim, sve je ostalo

kao nekad, tj. po starom. Krotki stanovnici, nesvesni toga, u sporu oko univerzalija zauzeli
bi stanovište onih koji su izjavljivali da su opšti pojmovi u samim stvarima, da se ne
uznose poput opasnih oblaka iznad stvari. Zapravo, baš takvo beše njihovo prostaštvo.

Socijalna pedagogija, kao i svaka pedagogija, pretpostavlja gradaciju, prelazak sa

lakših stupnjeva na teže. I Eak je nakon prvog poraza pristupio sledećoj etapi
prosvećivanja naroda. Da bi svoje bandoglave provincijalce pripremio za susret s drugim
narodima, objavio je da će se uskoro na ostrvu održati Međunarodni sajam.

I zaista, u Eginu je došlo tušta i tma trgovaca, uglavnom s Krita. Mirmidonci su

izložili najbolje što su imali - motke za obradu polja, opanke od kore, grube ogrtače,
glinene lonce bez ikakvih ukrasa, kanapčiće od konoplje sa čvorovima koji su se ovde
smatrali bižuterijom. Gosti su, međutim, zasenili sve ošamućujućim bogatstvom
eksponata: poslovičnim đinđuvama, cicem, novim, automatskim modelima ralica,
predmetima za ubijanje životinja i ljudi, privescima, minđušama, dijademama od perja,
robom čiju namenu stanovnici Egine nisu ni slutili.

Oni su sve to razgledali bez većeg interesovanja, u njima nije proradio potrošački
instinkt, a potpuni skandal je predstavljala krajnja nezainteresovanost za robu koja je
svuda doživljavala uspeh, kao, recimo, bokali, amfore i vrčevi, na kojima su najbolji slikari
tog perioda prikazivali bogove, životinje i ljude u intimnim situacijama, predstavljenim do
detalja realistički.

Ubrzo posle posete trgovaca, koja se završila fijaskom, na ostrvu su slučajno

otkrivena bogata nalazišta srebra. Eak je u letu shvatio da je to dar bogova koji će izvući
Eginu iz zaostalosti, omogućiti joj skok iz primitivne naturalne privrede u novčanu
razmenu, probuditi strast za posedovanjem i konačno ukinuti monotonu podelu na debele
i mršave, bogate i siromašne. Međutim, nepopravljivi Mirmidonci su tucali dragocenu
rudu na kamenju, pretvarajući je u prah kojim su posipali hodnike svojih podzemnih
staništa.

Kralja suprotnosti nisu oneraspoložile. Ako neko jako želi da usrećuje ljudski rod,
teško ga je, nažalost, odvratiti od toga. Eak je znao da usrećivanje pretpostavlja kretanje,
težnje, penjanje uvis. Ipak nije znao da je napredak, da upotrebimo tu zlokobnu reč, samo
slika koja nije ni bolja ni gora od drugih priviđenja mašte. Međutim, Mirmidonci koji su
bili lišeni mašte i nikada nisu izražavali svoje misli (ali su sve više ostajali pri svojim
uverenjima) sigurno su znali da je život točak koji pokreće smrt, odnosno da je zatvoren a
ne otvoren, pojedinačan a ne opšti krug, da je smešten u svakom telu - ljudi, insekata,
drveća. Prema tome, prirodnija su bosa stopala koja tapkaju u krug nego marš za užasnim
džinom koji trijumfalno korača napred, prema ciljevima skrivenim iza horizonta, pravom
linijom koja polazi iz ništavila i teži ka boljem, radosnom ništavilu.

Posle neuspelih eksperimenata u oblasti baze i jezika Eak je odlučio da problem

sramne apatije svojih podanika reši preko nadgradnje. Intelektualni nivo prosečnog
Mirmidonca nije bio zadovoljavajući. Nikoga nisu privlačili ni nauka ni teologija. Primali
su svet onakav kakav je (naivni realizam). Postavljanje pitanja smatrali su gubitkom
vremena.
 Eak je počeo da dovodi na ostrvo najpoznatije filozofe s kontinenta koji su govorili
o svemu što im padne na pamet, kao što se sada radi na univerzitetima zapadne hemisfere.
Zamišljena je svečanost ogromnih razmera, koja će trajati godinama, u kojoj je građanstvo
moralo da učestvuje, zajedno sa ženama, decom i odojčadi.

Toga puta vladaočeva inicijativa naišla je na odziv koji je prevazišao sva očekivanja,
što je kraljevo srce ispunilo bezmernom radošću. Mirmidonci su hrlili na predavanja u
gomilama, i to bez ikakvog podsticanja. Sedali su u širokom polukrugu oko govornika,
zatvarali oči, poneki su otvarali usta, a drugi oslanjali glave o ruke, metafizički zamišljeni.
Vladala je tišina, samo povremeno prekidali su je duboki uzdasi.

Međutim, jednog dana došlo je do eksplozije. Kada je predavač završio svoje

predavanje fundamentalnom konstatacijom koja izražava ontološko načelo identiteta -
„treba konačno reći, odnosno misliti da ono što postoji - postoji, jer biće postoji, a nebiće
ne postoji” - razlegao se gromoglasan smeh.

To uopšte nije bio rugalački smeh, već eksplozija stihijske, neobuzdane radosti.
Mirmidonci su se valjali po zemlji, vikali, kikotali, a oni što su gubili dah posle su cičali,
cvileli, udarajući se pritom pesnicama po glavi - dok su im iz očiju tekle čiste suze
radosnice.

Posle tog incidenta filozofi su prestali da posećuju Eginu. Štaviše, ime

Mirmidonaca postalo je - nepravedno - sinonim duhovne neotesanosti. Premda su oni, a
ne neko drugi, došli do epohalnog otkrića da je svaki intelektualni rad svojevrsna
izopačenost i da njegovi rezultati sadrže priličan naboj komičnog. Ti izmišljeni problemi,
misaone konstrukcije, kategorije, pojmovi - ako se udubimo u njih - ispadaju nepobitno
smešni. Od svih mudrosti kojima su Mirmidonci počašćeni, u svoj svakodnevni jezik
preuzeli su jedino reč apejron. Za filozofe ona ima isto značenje kao i beskraj. Mirmidonci
su toj reči pridali svojevrstan smisao, karakterišući njom sve suvišne stvari, kao što su
smeće, oglodane kosti ili vazdušni vrtlog.

Iako se reformatorski napori Eaka mogu različito ocenjivati, stvorena je nova

situacija. Egina je izašla iz bestežinskog stanja i konačno postala deo grčke topografije.
Zbog toga je po svoj prilici počela da privlači neobične goste.

Bili su to mladi ljudi koji su se, najopštije rečeno, bavili prevozom. Morskim i
kopnenim prevozom - ideja.

Poput filozofa, imali su netaktičnu naviku da poučavaju bližnje kako da žive, ali za
razliku od filozofa to su činili na neposredniji način, bez intelektualnih zavrzlama, katkad
prilično nagao. Dakle, Mirmidonce su podučavali da se sve što je značajno, bitno, događa
u glavi, odnosno u izmišljenom svetu i da je taj svet jači od vidljivog sveta. Takođe su
Mirmidoncima objašnjavali da su veoma nesrećni i da je mera te nesreće činjenica da toga
uopšte nisu svesni. Osnovni uzrok njihovih nevolja je neuspešna, zastarela, nejaka
vladavina. Prema tome, treba oboriti Eaka i uvesti demokratiju.

Međutim, Mirmidonci su složno hvalili svoju sudbinu, ne znajući zbog čega bi

obarali svog blagog kralja, te su ispoljavali krajnju nezainteresovanost za demokratiju i s
naivnom iskrenošću priznavali da ne znaju šta ona tačno znači. Možda - govorili su - svet
teži u tom pravcu, ali zbog čega oni, Mirmidonci, treba da liče na ostali svet, a ne na sebe.

Prema svetim načelima teorije, prevrati uvek dolaze „odozdo”. U krajnje izuzetnim
slučajevima, dopustivi su i prevrati „odozgo”. Naravno, to je odstupanje i mora se brižno
prećutkivati, a posle svega, u skladu s načelima nauke, treba što pre izmisliti njegovo
poreklo, osnovu i hronologiju.

Prevoznici ideja su posle toga počeli da vode pregovore sa Eakom. Veoma su

hvalili njegovu volju za reformama, međutim - sam je priznavao - malo je postigao. Da bi
izvukli Mirmidonce iz zaostalosti, trebalo je posegnuti za traumatičnijim metodama.
Recimo, za krvlju.

Ta reč se provlačila više puta u svakom razgovoru. Siroti Eak je drhtao kao prut,
bledeo, povremeno čak plakao. Za svedoke je uzimao sve bogove, zaklinjući se da mu ništa
nije toliko strano kao nasilje i da nikada neće dozvoliti da se stanovnicima ostrva učini
nepravda. Ovi su na to odgovarali: kada se nešto neprijatno dogodi, baciće ga iza kulisa.
Kralj je bledeo, ridao i postajao mek.

Teško je prećutati pitanje koje se nametalo: zbog čega je Eak pristajao na te

razgovore ako su mu oni pričinjavali psihičke patnje? Bio je slobodan čovek, odnosno
mogao je nepozvane goste da izbaci iz kuće ili iz hladovine hrasta.

Prosto objašnjenje te zagonetke poziva se na neobičnu ljudsku crtu: ljudi, umesto

da sležu ramenima, smatraju da im je sveta obaveza da odgovaraju na idiotska pitanja,
drska zadirkivanja, postajući na taj način lak plen raznoraznih ludaka. Granica između
slučajne situacije i vezivanja za ceo život je veoma nejasna, što je dobro poznato
supružnicima. Međutim, mnoge neprijatnosti, čak katastrofe se mogu izbeći, ako se u
pomoć dozove zdrav razum, s tim što je to veoma retka vrlina duha, posebno kod
misaonih i finih osoba. Međutim, svako ili gotovo svako u sebi nosi nejasno osećanje
krivice i na osnovu tog osećanja krivice, sa malo lukavstva naš bližnji može nam učiniti
užasne stvari. Eak se smatrao slabim vladarom, a osim toga vladarom koji premalo voli
svoje podanike. Prevoznici ideja su to dobro znali i to znanje je bilo dovoljno da uzdrma
Eakovu psihičku strukturu ili, slikovito rečeno, da osvoje tvrđavu.

Scenario koji su Prevoznici ideja smislili i predložili kralju da ga potvrdi (poštujmo

ovu suptilnost) - bio je jednostavan. U označenom terminu izvešće se prividan državni
udar. Eak će biti lakše ranjen i - kao što je već rečeno - biće iznet iza kulisa. Potom će
nekolicina Mirmidonaca biće optužena za pokušaj ubistva kralja i na javnom suđenju biti
strogo kažnjeni. Tada će se stanovnici ostrva silom prilika podeliti na pristalice i
protivnike državnog udara, što će predstavljati početak plodnog antagonizma. Stvari će se
dalje odvijati u skladu sa zakonima dijalektike, od dobrog ka rđavom, dok na kraju iz sive
čaure ne izleti - leptir savršenstva.

Malo je falilo pa da se to ostvari. Istorijsku krivicu za usmrćivanje leptira - što sa

tugom treba primetiti - snose Mirmidonci, odnosno njihova neoprostiva tupost i
bandoglavost. Nijedan od optuženih jednostavno nije priznavao krivicu. Tu rečenicu
valjalo bi ponoviti nekoliko puta, jer zvuči fantastično. Ništa nisu pomogla ni blaga
ubeđivanja ni torture Prevoznika ideja.

S krajnjom žestinom Mirmidonci su ponavljali: da bi se podigao kamen, najpre

treba hteti podići kamen (drugim rečima, da bi ubili kralja, treba najpre to da žele). Svi
znaju da su voleli svoga kralja, a ko se pri zdravoj pameti dobrovoljno lišava predmeta
svoje ljubavi. Slabo ih je uveravao argument da je Eak nameravao da svoj život prinese na
oltar bolje budućnosti, jer to nikada nije pominjao, a istinski niko, čak ni zec, ne želi da
bude ubijen. (Uzgred, obratimo pažnju na primitivnu metaforu Mirmidonaca: kamen,
zec.)

Optužene su uverili da kralja više nema, da je otišao na bolji svet i da je njihov

otpor besmislen, tj. da se bore za senku. Međutim, Mirmidonci, koji su poznavali realnu
vrednost senke, odlučno su se branili, kako se samo brane očajnici. Kao maloumnici, bez
dubljeg razmišljanja, odbacili su argument da nisu subjektivno već objektivno hteli -
ubistvo. Taj sofizam, koji su izmislili poluinteligentni s političkim sklonostima, stariji je
nego što nam se čini. Optuženi su do besvesti ispitivali svoje dželate kako je moguće
spavati pored svojih žena (upravo njihov slučaj) i istovremeno činiti nešto na udaljenom
mestu. (Načelo izuzetog centra, pre moralno nego logično, osporavala je ili pre proširivala
polivalentna logika, koja na sreću još nije izmišljena.)

Ogorčenost, gađenje i prezir do te mere su ispunili srca Prevoznika ideja da su

odlučili da završe svoju misiju i napuste ostrvo. Da bi za sobom ipak ostavili nekakav,
makar i sitan trag, pobili su sve optužene, bez izuzetka. To je trebalo da znači - sekira je
zakopana, ali oni će tu, na prvi zov istorije, ponovo doći.

Restauraciju monarhije Mirmidonci su proslavljali u atmosferi nečuvenog

oduševljenja. Osobito što se Eak slavno vratio. Ako je to bilo moguće, još više su ga voleli
nego pre kratke invazije. Sam je pokušavao nešto da objasni, da se opravda, međutim, niko
nije hteo da ga sluša.

Griža savesti nije mu davala mira. Posmatrao je svoje podanike s nekom vrstom
žaljenja, jer mu niko ništa nije prebacivao. Njihovo poverenje za njega je predstavljalo
prebacivanje, a njihova potpuna odanost teret. Zbog toga je molio svog božanskog oca da
ga opozove sa tog mističnog ostrva, gde je dobro prirodno, a zlo uvek dolazi spolja i ni iz
čega, ničeg posrednog.

I Zevs se drugi put smilovao na svoga sina. Postavio ga je na rukovodeći položaj u

zagrobnoj dimenziji pravednosti.

U ushitu pripovedanja zaboravili smo da kažemo da se Eak dvaput ženio i da je u

svakom braku imao po sina. Oba dečaka, sada već mladići, bili su veoma lepi. O drugim
vrlinama teško je nešto reći. Tek kasnije se pokazalo da su beskrupulozni, što je odlika
pojedinaca koji se trude da velikim ambicijama nadoknade izvesnu urođenu tupavost.

Ovde prekidamo priču, jer u sveti gaj mita upravo ulazi Klio, krupna, gruba
devojčura, jaka kao konj i preko svake mere ordinarna - boginja uzurpatorka koja ponavlja
svoje otrcane fraze.
 Onaj odvratni Tersit

Veroniki Berens

Drugi sedoše svi i na mestima ostanu svojim

jedini još je Tersit naklapalo nešto priklap’o,

on je nepristojne reči i mnoge u srcu znao,

naopake, bez mere s vladarima da bi se svađ’o,

jer je tražio čim bi Argejce nasmejati mog’o.

Ilijada

Dok se odvija većanje helenskih vođa, narušava ga sumnjiv tip po imenu Tersit. U
epu se pojavljuje samo jednom i usred huke bitke i svađa vođa - njegovo ime se gubi kao
igla u plastu sena.

Ko je bio Tersit? Prema Homeru, čovek izložen opštem preziru - najružniji borac
koji je prispeo u Troju. Ćopav, grbav, šiljate glave i proređene kose. Pravi portret
jajastoglavog. Njegov fizički izgled bio je odraz njegovih duhovnih svojstava. U epu Tersit
je kukavica, klevetnik, večni nezadovoljnik.

Ako se udubimo u ep, u ovoj epizodi otkrićemo bogatstvo značenja.

U Ilijadi nema drugorazrednih likova. Delo je gigantski reljef na kome ima mesta
samo za junake koji se bore na velikom prostoru. Ako se pojave imena drugačija od Ahila,
Agamemnona, Diomeda, to su isključivo imena palih o kojima znamo samo da su dali svoj
život pod Trojom. Zbog čega je Homer napravio izuzetak s beznačajnim čovekom?
 Prvi odgovor glasi da je to učinio iz kompozicijskih razloga, zbog toga što je hteo
da u zagušljivu atmosferu od krvi i nasilja uvede momenat komizma, divertimento, nešto
što pruža trenutak predaha i čistog smeha. Međutim, ep se neumoljivo odvija pravom
linijom ka sudbini i u njoj nema usporavanja radnje, komičnih epizoda, slučajnih
događaja.

Ime Terist potiče od reči tersos, što znači bezobziran i predstavlja objašnjenje
njegovog karaktera. Homer, međutim, nije izmislio lik Tersita - prema drugim
predanjima, to ime znači i smeo, hrabar. Prema tome, to ime u poređenju s Tersitovim
karakterom nosi komičan naboj. To bi otprilike bilo kao kad bi Švejkovo ime na češkom
značilo: neustrašiv.

Iz toga sledi da rešenje zagonetke ne treba tražiti u etimologiji.

Zbog toga, vratimo se poemi.

Šta Tersit radi kod Homera? Narušava većanje vođa, kleveće Agamemnona zbog
toga da je rat za njega prilika za bogaćenje i kolekcioniranje skupocenog plena u vidu
bronze i lepih robinja. Zlata li tebi nedostaje zar iz Ilija što ga / nosi konjokrota koji
Trojanac k’o otkup za sina, / koga u putimaja ti dovedem il’ drugi Ahejac?

Dakle, ovde nije reč o nekom opštem Tersitovom nezadovoljstvu, već o krajnje
konkretnom, materijalnom razlogu nezadovoljstva. Prema tome, da li nepravedna podela
plena (robinje Brisejide koju je uzeo Agamemnon) predstavlja okosnicu epa?

Tersit se usuđuje da pravi zamerke vođama ne samo u svoje ime već i u ime onih
koji ćute. Zbog toga je on na neki način glas boraca kojima je učinjena nepravda.

Ali ko je zaista bio Tersit? Njegov društveni status kod Homera je nejasan. Ako je
bio običan komordžija u logoru, onda nije imao pristupa većanju vođa. Na listi brodova
njegovo ime ne figurira, te, prema tome, nije bio vođa. Samo toliko se može zaključiti iz
Homera.

Kako smo već rekli, tvorac Ilijade nije izmislio Tersitovo ime. Pojavljuje se i u
drugim mitovima. I tamo je manje-više kralj Etolije, sin Agrijev i rođak Diomedov, junaka
Trojanskog rata, jedan od malobrojnih koji se kao Nestor vraćaju živi iz Troje.

Drugi mitovi govore o tome da je Tersit učestvovao u lovu na kalidonskog vepra

koji je pustošio Meleagrova polja. Tokom lova došlo je do spora i Tersit je bačen sa stene.
Iz toga se može zaključiti da njegova odbojna ubogaljenost nije bila urođena već da je do
nje došlo u borbi. Tersit je bio invalid mitologije. Nije zasluživao sramne udarce sudbine
koje mu naočigled svih zadaje Odisej u Ilijadi. Upravo Odisej koji se nije isticao posebnim
junaštvom, koji je, da bi izbegao trojanski pohod, oponašao ludaka i plugom orao pesak
pored mora.

Kakav je bio Tersitov završetak? Homer o tome ne govori. Neposredan uzrok smrti
prema drugim legendama bio je spor (ponovo spor) sa Ahilom.

Kao što je poznato, u poslednjoj fazi rata pod Trojom na strani Ilija učestvovale su i
Amazonke pod vođstvom lepe kraljice Pentesileje. U ratu je Ahil smrtno ranio Pentesileju
(omiljen motiv mnogih slikara vaza) i, skinuvši joj šlem, zaljubio se u junakinju. Brutalnija
verzija mita kaže da se Ahil zaljubio u njen leš i na licu mesta izvršio čin nekrofilije. I to je
omiljena tema modernističkih drama o ljubavi i smrti.

Tersit ga je s pravom ismejao zbog tog sramnog čina i junak mu je, nemajući druge
argumente, izbio sve zube, a njegovu dušu je poslao u Ereb.

Toliko o mitovima.

Danas, bez Homerove saglasnosti, gledamo drugačije na Tersita. Ko je bio?

Predstavnik potlačenih, ili možda minojski knez koga su Ahajci lišili vlasti?

Njegovo jedino oružje bio je gnev, pobuna nemoćnih - beznadna, i možda upravo
zbog toga zaslužuje divljenje i poštovanje.
 Kleomed

Astipalaja.

Malo ostrvo arhipelaga Sporad koje se nalazi na jugoistoku od Peloponeza; tačnije -

to su dva ostrva - koja je povezivao uzak, močvaran klanac. Pesak, stene, malo uboge
vegetacije.

Šta se može reći o tom mestu na zemlji? Malo ili takoreći ništa. I to je potpuno
izuzetno u zemlji prenaseljenoj preko svake mere stvarnom istorijom i fantastičnom
istorijom, u zemlji u kojoj svaka pećina, šuma, izvor, planina ponavljaju odjek bogova i
heroja.

S tugom treba konstatovati da to nije bila kolevka umetnosti i mudrosti, otadžbina

proučavalaca zvezda, pesnika, talentovanih grnčara ili makar dinastija vladara čiji bi
živopisni zločini mogli biti predmet tragedije. Nijedan muškarac nije stekao slavu na
poljima velikih bitaka, nijednu ženu nije posećivao Zevs posle čega bi ona postala majka
bezbrojnih junaka.

Sve je ovde bilo obično i brojno. Vrh najvišeg brda, koje je u patriotskom zanosu
nazvano planinom, strpljivo su tabale ovce. Prestonica - gomila bednih, belih kućica,
bučna agora, nekoliko nezgrapnih hramova, bez ikakvog šarma. To je sve. Čak su i
katastrofe dostojne pažnje - epidemije i zemljotresi - zaobilazili to ostrvo.

Sudbina Astipalaje bila je prosečnost. I razum se mirio s tim. Život u senci, tihi put
do koga ne dopiru bure istorije, sve to ima svojih čari. Međutim, iako cenimo vlastitu
sigurnost, imamo pretenzije i osećanje žaljenja prema precima zbog toga što niko od njih
nije učestvovao u opasnim pohodima, nije poginuo na polju slavne bitke, ukratko, nije
učinio ništa dostojno pesme.

Zbog toga su se stanovnici Astipalaje, slušajući rapsode, osećali postiđeno. Čak je

nekom pala na pamet luda zamisao da upotpuni čuvenu listu brodova u Ilijadi makar
jednim brodom iz Astipalaje ili da imenuje mladića sa ostrva kočijašem nekog junaka koji
se borio pod Trojom. Neosporno je da su to bile skromne ambicije. Filolozi takve postupke
nazivaju - interpolacijom. Međutim, u vremenima o kojima pišemo tekst oba epa bio je
definitivno utvrđen, a pokušaj prodora u osvećenu i okamenjenu prošlost neizbežno bi na
glave popravljača sručio podsmeh. Niko se pri zdravom razumu ne koleba šta da izabere,
kada se pred njim nalazi okrutni izbor: ili večna komičnost ili večna odbačenost.

Uporna čežnja - kolektivna je volja koja neumorno i skriveno radi - nada je

mnogih bezimenih generacija da će jednom osvanuti dan i ostrvo će se po drugi put roditi,
izroniti iz pene zaborava, na trenutak postati slavno - i sve to se dogodilo na začuđujuće
jednostavan način.

U porodici kovača na svet je došao dečak kome su nadenuli ime Kleomed. Tako ili
slično tome trebalo bi da počinju sve velike povesti čovečanstva.

Kasnije, neodoljiva potreba za čudom pronalazila je i uvećavala broj proročanskih

znakova: na dan Kleomedovog rođenja raspukao se stari hrast, viđen je orao kako kruži
iznad grada, dok su drugi opet pričali o visokom talasu, o magli koja poprima oblike
olimpskih bogova, o dugi, kao i o neobičnoj svetlosti koja nije dopirala odozgo već iz
utrobe zemlje i sam materijal zemlje pretvarala u belu jutarnju zvezdu.

Mladi Kleomed je bio ponizan, tih, stidljiv. Bogovi su mu poslali dva dara koja
retko idu u paru i zbog toga se smatraju protivurečnim: lepotu i snagu. Lepota je statično
svojstvo, ukorenjeno poput lepote cveta, morskog zaliva ili blage letnje noći. Zadovoljava
se samom sobom, samopouzdana je, na kraju krajeva može da funkcioniše bez potvrde,
konkursa i venca. Lepi vode miran život i najčešće nisu upetljani u dramatične peripetije.
Što se tiče sile stvar stoji potpuno drugačije. Njena suština je u izazovu bačenom ljudima i
svetu. Ispoljava se isključivo kroz borbu, primanje i zadavanje udaraca, kroz sve višu
piramidu nezamislivijih i ubistvenijih činova.

Neka nam bude dopušteno da narušimo hronologiju i primetimo kako je nekoliko

vekova posle ovde opisanih događaja neki aleksandrijski stihotvorac sklepao ep o mladosti
Kleomeda-rvača. Sačuvani fragmenti tog dela mogu se naći u priručnicima poetike kao
zastrašujući uzori fatalne versifikacije, usiljenog patosa, siromaštva mašte, jer je autor
svom junaku pripisao dela drugih heroja iz prošlosti, ignorišući činjenicu da je Astipalaja u
najboljem slučaju mogla biti scena satirične drame a ne tragedije koja zahteva patetični
dekor.

Na tom ostrvu nikada se niko nije sreo licem u lice s Bogom. Pejzaž je bio
monoton, bez lavova, džinova, konja koji proždiru ljude, zemaljskih i morskih čudovišta,
tirana, ili pukotine u steni koja vodi u carstvo mrtvih.

Samo jedna legenda zaslužuje da u nju verujemo, ona kaže da je za vreme lokalne
verske svečanosti - a pre toga je odlučeno da se stari, drveni kip Atene zameni skulpturom
od mermera - na čelu procesije išao Kleomed i nosio veliku kamenu boginju lako, kao da
je maslinova grančica.

Odlučeno je da se mladić pošalje u Spartu, gde će se pod budnim okom učitelja

posvetiti temeljnim studijama. Pod tim se najčešće podrazumeva obrazovanje umova u
oblasti filozofije i matematike ili sticanje umeća u izgradnji kitnjastih, dugih rečenica i
složenih silogizama. Kleomed, u skladu sa svojim zanimanjem, vežbao je jahanje konja,
usavršavao se u veštini bacanja diska i koplja, u trčanju, nag i sa oružjem, u petoboju i
pesničenju.

Slat je na razna takmičenja, ali regionalna, istaknuti vajari su ih po pravilu

ignorisali. Zbog toga o njegovoj sudbini znamo gotovo sve, a o fizičkom izgledu gotovo
ništa, jer nije sačuvan nijedan portret njegove glave, torza ili čak pete.

Poznavaoci su se divili posebnom načinu Kleomedovog pesničenja. Uvek

usredsređen, na čudan način lišen ambicije, bezličan, kao da se predavao tuđoj moći koja
ga je vodila od pobede do pobede. Vladao je trezveno i umereno svojom energijom,
svestan da je milost sudbine nešto što mu je nakratko dato u posed. Smatralo se da su
zalihe njegove snage ogromne, ali je iz njih crpeo oprezno, da ne bi prekoračio granice
koje određuju ljubomorni bogovi.

Da li je bio miljenik publike? Publika na stadionima i u pozorištima hoće da doživi

oslobođenje kroz strah i saosećanje, želi da prati rvanje strasti, slepe presude sudbine,
gluve poraze i bučne trijumfe. Međutim, Kleomed je neprestano vodio usamljeničku
borbu s vlastitom senkom. Prisustvo protivnika bilo mu je strano, predstavljali su za njega
nepomično tlo, sa tog tla dizao se jedva primetno kao pobednik, uvek iznenađen, podozriv
što upravo on a ne neko drugi zaslužuje divljenje, čak obožavanje.

Skromni junak je privlačan lik i niko ne pita da li je poza dobro naučena ili možda
izvore takvog stava treba tražiti u dubokim slojevima duše. Prema tome, ko je stidljivi
pobednik? Neobičan hibrid, nespretan oksimoron, neko ko u sebi nosi neizlečiv
nedostatak. Čini se da se Kleomedov nedostatak sastojao u kompletnoj nesposobnosti
poistovećivanja s vlastitim delima. Iznutra rascepljen, bled, bezizražajan, malčice
uznemirujući, u suštini, bio je - užasno dosadan.

Zbog toga je upravo poznati spartanski atleta Telest, zaštitnik i učitelj mladića iz
Astipalaje, zaključio da će na panhelenskim igrama koje se bliže Kleomed, iako je
posedovao brojne sportske talente koji mu mogu doneti slavu, nastupiti kao rvač. Odluka
je bila arbitrarna i konačna. U svemu što je nepobitno skloni smo da vidimo mešanje
natprirodnih sila koje vladaju svetom. U suštini, stvar se u potpunosti može objasniti
ljudskim kategorijama.

Telestova zamisao je bila jednostavna, a takođe dobro svedoči o njegovom

orijentisanju u oblasti primenjene pedagogije. Naime, smatrao je da će Kleomed samo u
dvoboju pesnicama postići Formu, odnosno individualni oblik, da će konačno biti neko
određen ko se bez napora i kolebanja prepoznaje. Prema tome, šta je pesničenje? Otvorena
muška borba, i više od toga, alegorija rata, prefiguracija borbe na život i smrt. Upravo to -
smatrao je Telest - primoraće njegovog učenika da mobiliše sve svoje uspavane snage, da
na agresiju odgovori agresijom, da se jednom zauvek oslobodi provincijske stidljivosti i na
kraju pojavi kao ubedljiv, jasan i srećan pobednik.

Klemedov odlazak na olimpijske igre predstavljao je najveću svečanost koju je

Astipalaja ikada doživela. U luci su se okupili gotovo svi stanovnici ostrva. Budući
pobednik (niko u to nije sumnjao) pozdravljan je kao neko ko će prvi u istoriji proslaviti
rodnu zemlju - dugo, bučno i sa otvorenom nežnošću.

Kleomedov protivnik bio je slavni pesničar Hik iz Epidaura koji se dvaput na

olimpijskim igrama očešao o pobednički lovorov venac. Ovoga puta, siguran u sebe, išao je
da se bori otvoreno, udarajući velikom, otvorenom šakom, nalik na strogog učitelja koji
tuče neposlušnog učenika. Borba mora biti drama s teško predvidljivim epilogom, igra u
kojoj se koleba tas pobede; mora obilovati iznenađenjima, taktičkim zamislima,
smicalicama, oštrim napadima i munjevitim protivudarima. Međutim, gledaoci su
čašćavani dosadnim monologom; zbog toga su više voleli da prekinu dvoboj i nesrećnog
mladića pošalju tamo odakle je, odnosno na opskurno ostrvo, ovcama.

Ali tada je Kleomed krenuo u napad. Bio je to napad u njegovom posebnom stilu,
to jest takoreći neprimetan, i kao sve što je radio, neefikasan, naizgled trom.

Izjave svedoka su protivurečne i nejasne, s naporom su uspevali da shvate ne samo

smisao već i pojedine fragmente događanja.

I dogodilo se sledeće: najpre je Hik zastao u mestu, kao da je iznenađen, zatim se

povukao nekoliko koraka, neki su rekli da se bespomoćno osvrtao unaokolo, međutim,
iznenada je grunuo na pesak raširenih ruku. To je trajalo veoma kratko. Niko od gledalaca
nije znao šta se dogodilo.

Sudije igara našle su se pred teškim zadatkom, pred događajem bez presedana koji
je izmicao moći rasuđivanja. Jer sve je prekrila crna slika, a slike pružaju žestok otpor
interpretatorima. Na suncu u zenitu, nasred arene ležao je težak, zatvoren u sebi, ispunjen
tajnom - predmet. Zbog toga presuda sportskih sudija nosi žig bojažljive bespomoćnosti.

Na samom početku je utvrđeno da Kleomed nije prekoračio nijedno detaljno

utvrđeno pravilo borbe koga su se strogo pridržavali. Njegov protivnik nije podigao desnu
ruku, što bi značilo znak predaje. Pa ipak, Hik je poginuo. Hik više nije bio živ. Kleomedu
nije zamereno smišljeno ubistvo, ali nije dobio venac pobednika. Dvoboj je ostao nerešen.

Namere sudija mogu se smatrati razumljivim i moralno besprekornim. Mada je, s

tačke gledišta logike, njihov zaključak pun praznina, nedoslednosti i protivurečnosti. Jer
nije utvrđeno ono što je prvi uslov rasuđivanja, odnosno nije utvrđen uzrok Hikove smrti.
Može li se isključiti iznenadna smrt takmičara? Pesnik koji je umro nad nedovršenom
pesmom budi blagonaklono razumevanje u srcima žena, čak kritičara. Zbog čega tu nežnu
simpatiju uskraćivati rvačima? I dalje, ako se Kleomed borio pošteno i, kako je rečeno, ne
snosi nikakvu krivicu, zbog čega je kažnjen? I na kraju, zar ovaj nesrećni obrt u duelu bez
pobednika nije kukavički pokušaj nepoštovanja zakona sudbine koji uvek sve rešava - a
tako je i u tom slučaju bilo - neopozivo i okrutno, ostavljajući na bojištu samo pobeđene i
pobednike?

Kleomed je utonuo u žalost, tugu i očajanje. Odbacio je svet koji i tako nikada nije
razumeo. Odbacivanje je, međutim, bilo potpuno i opterećeno posledicama.

Starovekovni ljudi, kojima je bilo strano kopanje po lavirintima individualnih

dušica, izjavili bi da je njegov razum pomutila zlokobna boginja Atena - podstrekačica
umova bogova i ljudi. Za vernike takvo tumačenje je dovoljno. Mi koji opisujemo ono što
se kasnije desilo trudićemo se da izbegavamo psihologiju, a takođe i uzvišenu simboliku;
ograničićemo se na jednostavno prikazivanje činjenica, kao što je to činio Pausanija, od
koga smo preuzeli ovu priču.

I tako Kleomed stiže u Astipalaju. Krenu u grad. Usput naiđe na školsku zgradu. Na
njoj iskali bes promašenog olimpijca. Grunuše drveni stubovi. Ispod ruševina nađe smrt
šezdesetoro dece.

Stanovnici ostrva odlučiše da kazne zločinca na mestu prestupa, odnosno da ga

kamenuju. Kleomed je uspe da umakne. Pobegao je u Atenin hram. Neumoljiva svetina ga
je pratila.

U hramu se nalazila kamena škrinja, velika kao kraljevska grobnica, koja je služila
za čuvanje sakralnih objekata. Kleomed je pomerio težak poklopac u zavukao se unutra.

Osvetnici su se pojavili u hramu. Detaljno su pretražili svaku pukotinu u zidu,

svaki ćošak. Nisu zaobišli ni veliku kamenu škrinju. Uzalud. Kleomed je iščezao bez traga.

Čitajući Pausanijin izveštaj, instinktivno osećamo uznemirujući nedostatak poente,

naravoučenija, dna. Protagonista iznenada napušta scenu, bez reči propada u zemlju. O
njegovoj daljoj sudbini ćuti glasnik koji donosi glasine iz sveta - i sveznajući hor. I upravo
ovo je u suprotnosti sa načelima klasične drame, štaviše, svake umetnosti koja se izražava
realizovanim i razumljivim oblicima.

U pozorištu apsurda Kleomed bi mogao da računa na sjajnu karijeru. Samo

hronična neukost pisaca koji rade u preduzećima uvećava haos, objašnjava iznenađujuću
činjenicu da nisu otkrili zlatnu žilu. Imali bi pravog antijunaka u punom smislu reči, a ne
od vodnjikastih reči, kao i temu s tamnim bojama ništavila.

Vratimo se, ipak, prekinutoj niti: treba veoma jasno istaći bitnu stvar, naime,
Kleomedovu blisku srodnost sa stihijama. Bio je skroman atleta koji nije znao šta da uradi
sa opasnim darom. Shvatao je da ga je priroda obdarila snagom koju ni on sam ni bilo ko
drugi nije u stanju da obuzda. Prvenstvo nije domen genija već sposobnih pojedinaca koji
poseduju umeće oponašanja strasti i bezbednog balansiranja nad provalijom. Upravo to
umeće nedostajalo je Kleomedu. Zbog toga se pripovest o njemu odigrava na razmeđi
ljudskih stvari i fenomena prirode. Kosinom planine ili priče kotrlja se stena koja ruši sve
pred sobom. Ostaju samo ruševine i žrtve. Međutim, katastrofe su nevine.

Dno, pravo dno kleomedovske pripovesti bilo je krajnje realno - nekoliko trulih
dasaka koje čine pod skrovišta našeg junaka koje su se obrušile pod njegovom težinom. I
grunuo je dole. Prenuo se u mračnoj prostoriji nalik na malu, vlažnu pećinu.

Atenin hram nalazio se na omanjem uzvišenju, blizu mora. Grad je bio

nenaoružan. Znamo da su ratovi, pa čak i morski razbojnici mimoilazili bednu Astipalaju.
Teško je reći zbog čega su oni koji su podigli građevinu ispod temelja hrama iskopali
podzemni prolaz na koji se ubrzo zaboravilo.

Kleomed je dugo puzao po pomrčini. Kada je izašao na obalu, već je bila noć. Našao
je čamac i burno more ga je ponelo.

Kleomedovo putovanje je obilovalo svim onim od čega se nužno sastoje elementi

epske povesti - zamršenim peripetijama, lavirintima pustinja, usponima i padovima,
užasima i prostranim pejzažima. Za njim je išla i zloslutna senka koja je narušavala smisao
njegovih patnji i borbi, pustošila njegovo biće iznutra, gurajući ga sve dublje u oblast
neljudskih tvorevina. Ko je ona bila? Atom koji bludi prazninom svemira.
 Odisejeva lutanja već vekovima prati naše verno saosećanje. To se događa zbog
toga što stranstvovanje kralja Itake ima istovremeno natprirodne i ljudske razmere -
pokreće nebo i zemlju, zavidljive i prijateljski naklonjene bogove, sirene, čudovišta i srca
slušalaca. Međutim, pravi izvor naše simpatije je jednostavna činjenica da su sva stradanja
i udarci koji snalaze junaka cena koju plaća za povratak u otadžbinu. Kleomedov put kreće
se u potpuno obrnutom pravcu. Bežao je od voljenog ostrva gde ga je jedino čekala smrt
kamenovanjem. Bio je dezerter sudbine.

Na kraju, dospeo je u Korint i odlučio da tamo ostane neko vreme, jer ga je ovde
napustilo - ne sasvim, ali u dovoljnoj meri, odnosno da se smiri - osećanje straha. To
mesto nije izabrao zbog njegovih čari već iz najobičnijih razloga, zbog toga što su tu
pristizali brodovi iz raznih delova sveta, te je mogla prispeti i vest o voljenoj Astipalaji,
vest koja je mogla doneti oproštaj ili osudu zauvek. Čak i da nije tako bilo, bila je to
najprikladnija tačka na zemlji u kojoj možeš nestati drugi i poslednji put.

Nesuđeni olimpijski pobednik pridružio se kraljevski gostoljubivoj i beskrajno

obuhvatnoj klasi antičkog proletarijata. Razlikovao se od robova time što nije izlagan na
prodaju, te je, prema tome, cena njegovog života i truda bila znatno veća. Antički pridev
nije ukrasni epitet već odrednica za mesto u vremenu. Lice bede uvek i svuda je
podjednako nepomično i odbojno.

Živeo je, dakle, u gomili siromaha koji su se tiskali pod vedrim nebom ili u bednim
lepenicama izvan granica sjajnog grada, u beskrajno napuštenoj četvrti. Tu su dugo gorela
ognjišta čija svetlost je nalikovala na svetlost velike armije koja opseda grad, koja se
dosađuje i živi bez ikakvog reda. Čak san i bdenje nisu ljudima pravedno razdeljeni.

Kleomed je teško radio u znoju lica svog: nosio je glinu u grnčarske radionice,
povremeno su ga zapošljavali kraj peći koje tope čuvenu korintsku bronzu, ali najčešće u
luci koja je loša, bučna arena deklasiranih atleta. Bogat, raspusan, ogroman grad ležao je
izvan granica njegovih interesovanja.

Prema tome, stambeni kvartovi su bili očajno tesni - iz rupe u kojoj je spavao do
posla i nazad, to je bilo sve. Iznad glave imao je ravnodušno i neobećavajuće vreme, kao
vazduh. Kleomedova zemaljska sudbina bila je krhka i možda se zbog toga osetio sigurnim
u kosmosu. Poniženje pruža sigurnost. Nema boljeg skrovišta, boljeg skloništa od dna.

Osnovno zanimanje ili - bolje rečeno - Kleomedova duhovna disciplina bilo je

čekanje. Cilj čekanja - bio je povratak u Astipalaju. Znao je da će se to dogoditi onda kada
izumru svedoci njegovog zločina i za strpljivu vernost sudbina će ga obdariti milosrdnom
smrću na rodnom ostrvu, običnom i nevinom poput rođenja.

U početku se raspitivao kod svih moreplovaca da nisu slučajno pristigli sa obala

Astipalaje. Većina nije znala čak ni njeno ime, neki su je videli izdaleka - poput crnog
kamena koji je štrčao iznad površine vode. Ubrzo je Kleomed prestao s traganjima.
Njegova jednostavna filozofija se zasnivala na rezonovanju koje je podsećalo na logički
sasvim ispravan tok mišljenja ljubavnika: ja sam neraskidivi deo svoje zemlje, iznenada su
nas razdvojili, ali ako postoji poredak sveta, naš nepotpun život mora biti ponovo
sjedinjen.

Kako nazvati stanje Kleomedove duše? O njegovom unutrašnjem životu malo

znamo. Čini se da je tako otrcane fraze kao što su „čežnja” i „nostalgija” teško smatrati
preciznim u slučaju našeg junaka čija priroda je tako istorodna, jednostavna i izmiče
analizi.

Pitagorejci u jednom svom hermetičnom tekstu primećuju da ne izjedati vlastito

srce znači ne padati u jalovo očajanje. Pa ipak, možemo pretpostaviti da se, uprkos ovim
mudrim preporukama, Kleomed hranio svojim srcem, kao i da se ono preporađalo iznova,
kucajući zdravom, beznadnom sinovljevskom odanošću.

Bio je strpljiv, uvek usredsređen, zatvoren u sebe, samodovoljan. Bio je ponizan

pred ogromnom moći vremena. Dobro je znao da će težak posao, šibanje zime, kiše i žege,
na kraju izmeniti njegovu kožu, da će mu izbrazdati lice, pognuti leđa, da će mu korak
postati lelujav i nesiguran. Tada će moći da se bezbedno vrati u Astipalaju. Očekivao je
pocepani kostim ostarelog skitnice koji će stići niotkud.

Brinulo ga je samo jedno - veoma lagano je stario. Uprkos zakonima prirode, a

takođe zahvaljujući vlastitim naporima, još je ličio na onog mladića koji je jednog slavnog
jutra otišao po pobednički lovorov venac.

Prolazile su godine.

Savremena poetika s prezirom odbacuje slična mišljenja. Ona su podjednako

sumnjiva kao, na primer, konstatacija da su „poslednji zraci zalazećeg sunca padali na
staru kuću u senci prastarih lipa”. Estetičari govore da je to ružno i banalno. Možda i jeste.
Ali da li se slaže sa ukrašavanjem dubokih, odnosno opštih stvari veštačkim cvećem stila?
Dakle, godine su prolazile.

Slučaj - obrnuta strana medalje uslovno zvana nužnost ili njena kapriciozna i
rasejana varijanta - učinio je da je naš junak potpuno neočekivano u luci sreo čoveka koji
je svojim očima video Astipalaju, čak je tamo nedavno i bio. Srećni Kleomed ga je pozvao
uveče za svoje ognjište.

Taj čovek se zvao Heliodor - pretenciozno ime, dodato pokretnom, znojavom

čovečuljku, osuđenom na večno izbacivanje beskrajnog broja reči iz sebe. Oni koji su bili
u Pireju i videli prodavce sudbine, znaju o čemu je reč.

Po profesiji je bio putujući trgovac devocionalijama, a kada je interesovanje za to

zanimanje slabilo ili ga je izneveravalo, postajao je nadripesnik. U tome nema ničeg
protivurečnog. Obe profesije ili zanimanja milenijumima su se podržavale.

Inventar Heliodorovog dućana: egipatski ili slični egipatskim amuleti, vavilonski

ljubavni napici, glinene figurice, probadane čiodama izazivale su naglu ili - ako je neko to
želeo - dugu i bolnu smrt omražene osobe. Bavio se i tumačenjem snova. Tumačio ih je
uvek u korist sanjača, malo brinući o logici podsvesti (taj kumir još nije bio izmišljen), jer
je znao da ljudi žude za utehom.

Svet kao pojavu tretirao je kao vrstu popustljivosti, čak prezira, jer je smatrao da je
sam Demijurgova besmislena šala, a predviđao je i brzi kraj sveta. To je radovalo i druge
očajnike. Bio je bedan pesnik. Umeće putujućih aeda bilo je u stanju potpunog raspada.
Oni koji su imali nešto da kažu ovekovečivali su svoje misli i strofe na papirusnim
svicima.
 Sreli su se noću i Kleomed je - zbog potrebe srca ili možda podležući šapatima
naivne prepredenosti - zamolio Heliodora da mu precizno, koliko je to moguće, opiše
Astipalaju. Topografija priče u potpunosti se poklapala sa stvarnom topografijom. Naš
junak, smiren, namestio se ugodno pored ognjišta i pokrio ogrtačem. Priče koje izrastaju iz
zemlje najbolje je slušati u ležećem položaju.

Rapsod je krenuo glatko, ako izostavimo niz prepreka tipičnih za taj žanr ili
književne postupke u vidu ponavljanja, opisa prirode, odugovlačenja i žalostivih apostrofa
olimpskim božanstvima. Osim toga, sve je bilo istinito - Hikova zagonetna smrt,
krvoproliće dece, potera, bekstvo u hram. Zatim je na red došao drugi deo i Kleomed se,
slušajući o Kleomedu, udubio u priču koju u potpunosti nije znao.

Iz epske, promukle Heliodorove povesti pokušaćemo da uhvatimo samo bitne

stvari - raspoloženje gomile i činjenice.

Bilo je to sledeće: stanovnike Astipalaje - kada su nesumnjivo utvrdili da je

Kleomed nestao bez traga kao razišli oblak - obuzelo je tako veliko iznenađenje da je
potisnulo želju za osvetom i gnev. To nije bila naivna začuđenost, kao kad vidimo
dvoglavo tele ili zvezdu padalicu, već nešto što vodi u dubine, u dubine konačnih stvari.
Boja sećanja gomile bivala je sve mračnija, nemir je prešao u strah, a strah - u užas. Nad
malim ostrvom nadvio se ogroman veo tajne. Svi su očekivali kraj i verovali da potop,
zaraza, vatra, divlje beštije - već stoje na kapijama Astipalaje.

U suštini, na početku su se mogle opaziti metamorfoze svetlosti koje se ne mogu

ničim objasniti. Naizgled, nije delovalo nimalo opasno sve dok se sunčana kočija kretala
svojim uobičajenim putem. Međutim, stanovnici ostrva, sada osetljivi na svaku promenu,
zabrinuto su beležili pojave koje su, po njihovom mišljenju, prevazilazile sferu dopustljive
normalnosti.

Recimo, usred noći bez mesečine počela su da izleću iz zemlje mala, nisko puzeća
svetlašca koja su se palila i gasila. Gotovo svaki dan donosio je nove znake. Svi su
komentarisali jedan zalazak sunca bez prozračnog, vatrenog crvenila, potpuno žut
zalazak, nalik na šafran, a nakon njega usledio je bled sumrak koji je trajao veoma dugo,
ćutljiv, visok, tvrd zalazak koji je iznenada, kao presečen sekirom, ustupio mesto bazaltnoj
tami. Čak u samo podne, kada sa visina odzvanja oštra svetlost i plaši sve polusenke i
utvare boja viđeno je preletanje jedva vidljivih oblaka boje olova, boje teškog purpura,
boje pepela koji su se vukli po zemlji.

Sve to je povezivano sa iznenadnim Kleomedovim odlaskom i nagoveštajem

približavajuće, neizbežne katastrofe. Tada su noću pri svetlosti baklji duž ravnih obala
Astipalaje prolazile procesije, izgovarane su molitve besmrtnim bogovima da bi odvratile
kaznu božiju i da se onaj koji je apsurdno nestao vrati u svoju otadžbinu, jer mu je krivica
oproštena.

Kako te i druge ritualne mere nisu donele rezultate, odlučili su da nekolicinu

prestrašenih građana pošalju u delfsko proročište. Heliodor je nadugačko i naširoko opisao
njihovu plovidbu, prekomerne opasnosti i peripetije - da bi mu bile oproštene. Podlegao je
formi, a forma često proždire sadržaj.

Opšte je poznato da se proročica izražava na zamršen i nejasan način, što nije

umanjivalo, već je, naprotiv, uzvisivalo njegov autoritet. Na kraju krajeva, jezik
besmrtnika mora se razlikovati od jezika smrtnika. To se može tumačiti i prozaično: čovek
ne može da podnese nezavisnu, golu, ćudjivu tajnu. Ako je prate reči - posebno
najneobuzdanije i najmračnije - postaje podnošljivija.

Toga puta glas proročice je bio jasan, jednoznačan, artikulisan. Heliodor je

napravio svečanu pauzu. A nakon toga je izneo božanski dvostih - koji je zabeležio
Pausanija:

Kleomed. iz Astipalaje - poslednji iz roda heroja -

Besmrtnik, zbog toga mu čast odgovarajuću odajte.

Eto, to je ta povest. Završava se najveličanstvenijim akordom koji se može

zamisliti, naime, uspenjem.

Heliodor nije propustio da se pohvali da je vlastitim očima video spomenik koji su

stanovnici Astipalaje podigli u Kleomedovu slavu. Kip je bio veliki, poprilično glomazan,
prikazivao je mladića ruku ispruženih niz telo, stegnutih pesnica, s levom nogom malčice
napred ispruženom, zagonetnog osmeha. Svake godine, na dan neobičnog nestanka, u
podnožju kamenog Kleomeda prinošene su žrtve u vidu jagnjadi.

I Heliodor je ućutao. Čekao je. Čekao je, kao i svi autori, pohvalu. Čovek kome je
ta povest upućena ležao je nauznak, nepomičan, ne pokazujući bilo kakve emocije.

Putujući pesnik, nagnuo se nad njim. Ugledao je lice na kome se nije mogla opaziti
veličanstvenost smrti, nikakva veličanstvenost, već pre bespomoćna, tupa, ukočena
začuđenost.

Heliodor mu je pokrio glavu ogrtačem i otišao za susedno ognjište, jer je znao da su

jadni ljudi željni utehe.
 Narcis

Uprkos legendi koja mu pripisuje veliku lepotu, Narcis je bio običan mladić
vulgarnih crta, nečiste kože, širokih pleća i dugih udova. Podsećao je na one glupane sa
električnom gitarom ili na filmske junake koji uzalud tragaju za smislom života na dnu
prazne duše, koji posle idiotskih peripetija završavaju bedno, dok se trezveni gledalac od
sveg tog galimatijasa pijanki, krevetskih priča, tuča - seća samo marke automobila koji ih
je dobrodušno odvezao u provaliju.

Najverodostojniji portret Narcisa preneo nam je Karavađo. I sada ta slika visi u Vili
Borgeze i prikazuje uličara, jednog od onih koji ubijaju svog dobročinitelja daskom sa
plota. Uličar je nagnut iznad kaljuge. Karavađo se razumeo u to. Možemo mu verovati.

S obzirom na nedostatak drugih interesovanja Narcis je svoj život posvetio

slamanju srca. Brutalan i ciničan - šatrovačka varijanta čovečnosti - bio je miljenik
naivnih devojaka, čak zrelih žena koje uživaju u takvim tipovima, očekujući Bog te pita
šta, po svoj prilici pripitomljavanje. Osim toga, mogao je da računa s dugom umetničkom
karijerom. Međutim, brutalnost i glupost zahtevaju vezivno sredstvo, treći element, da bi
stvorili trajan molekul karaktera. Taj element je najčešće sentimentalizam.

Dakle, i on se zaljubio.

Izabranica se zvala Eho. Imala je sitne oči teško odredive boje, mala usta i uši.
Osim toga, bila je bogalj.

Teško je odrediti izuzetan inkarnat njenog tela, mada izraz inkarnat ovde nije na
mestu, s obzirom na etimologiju koja sugeriše - meso. Eho je bila bleda, na granici
avetinjskog, bleda poput ribe, nema i vodnjikava. Ostavljala je utisak da kad bi neko upro
u nju oštar pogled - što niko iz samilosti nije činio - bez napora bi ispod tanke gaze kože
otkrio njen delikatni skelet i majušno treperavo srce.
 Od vremena trojanskog pohoda do početka Trećeg svetskog rata - poprilično
vremena - niko nije zabacivao kosu, doslovno niko, kao ona. Ošamućujuća izvrsnost te
pojave mogla je da naruši godine askeze svakog pustinjaka. A to se događalo bez pomoći
ruku, počinjući od obrnutog kretanja mršavog vrata, tako brzog da je izmicalo pažnji,
posle čega je sledila kratka, veoma napeta pauza, povijanje celog tela, i svetla kosa padala
je na ramena, čekajući odgovarajući trenutak da se vrati na svoje mesto i ponovo zakloni
čelo i oči, pridajući licu izraz tajanstvenosti, životinjski, a istovremeno nevin izgled žrtve,
što su s pohotnom simpatijom interpretirali Grojze i drugi rokerski pokvarenjaci.

Neodoljivu čar pojave Eho najbolje su izražavale tekuće, često ponavljane opaske
na samu njenu pojavu - „ona nije u stanju da vlastitim snagama napravi deset koraka” ili
„neće preživeti ovu zimu, bez oslanjanja o nečije rame”.

Kako okarakterisati telesnu manu Eho? Za nju se govorilo - ćutalica, ali ta

karakteristika je neprecizna. Jer Eho je veoma precizno i jasno ponavljala poslednja dva
izraza kojima se rečenica završavala, rečenica kojom joj se neko obraćao. S tim što nije
govorila na osnovu vlastite inicijative. To je bilo u potpunoj saglasnosti s njenom
prirodom - sporom, flegmatičnom, popustljivom.

Narcisova ljubav prema Eho počela je da vene od trenutka kada je mladić došao do
uverenja da postaje zavistan od svoje izabranice, odnosno da gubi slobodu. Čari brižnosti
su izbledele. Narcis je uobrazio da mu Eho uništava duhovni život, kao da se moglo
uništiti nešto što ne postoji. U tome nema ničeg neobičnog - mnogi mladići koji mnogo
obećavaju napuštaju studije, tvrdeći da su profesori glupaci, što je donekle istina, ali to ne
treba brzopleto uopštavati; ili lupom vrata napuštaju Crkva i učlanjuju se u neku opskurnu
sektu, obaveštavajući svet da je tradicionalni Bog-Otac sramno izneverio nade koje su
gajili prema njemu.

Došlo je do raskida. Narcis se nije vratio svojim pređašnjim zanimanjima. Počeo je

da razmišlja.

Eho je, međutim, stupila u manastir prirode. Tada nisu postojali drugačiji
manastiri. Kada prolećne, zapate, šumske čestare i poljane posećuju grupe neobičnih ljudi,
natovarenih pečenim pilićima, sendvičima i tvrdo kuvanim jajima - nevidljiva Eho prati te
istraživače, ponavljajući poslednje dve reči njihovih bučnih uzvika. Može se reći da je iz
očajanja postala stjuardesa prirode.

A Narcis je, moglo bi se reći, razmišljao.

 Endimion

Priča je jednostavna i stara koliko svet. Velika dama zaljubljuje se u mladića koji
potiče iz nižih društvenih slojeva. Sve varijante ove delikatne situacije potanko opisuje
svetska književnost. U ovom slučaju imamo posla s dodatnom komplikacijom. Dama je
boginja meseca, a predmet njenih osećanja - lovac. Ta vrtoglava disproporcija položaja u
društvu ne sluti ni na šta dobro.

Brzo pada jonski sumrak: umoran od celodnevnog lova, Endimion leže na padinu
planine Latmos i obavijen mirisima majčine dušice, broća i lavande tone u dubok san.
Tada Selena, koja vrši svoju rutinsku inspekciju noćnog nebeskog svoda, ugleda sićušnu
figuru - lice okrenuto poverljivo prema nebu, otvorena usta i raširene ruke - nalik na dete
ispalo iz kolevke i Selena iznenada obuzeta naletom nežnosti napusti kočiju, približi se
mladiću i provede sa njim nekoliko nezaboravnih trenutaka.

Kakva šteta što se nije završilo na tome. Bila bi to zahvalna tema za mali reljef, a
najbolje za gemu, konkavnu gemu izrezanu u oniksu koja opalizira bledom svetlošću i
ispod mlečne, glatke površine ne čuva veliku već malu noćnu tajnu.

Sledećeg jutra posle ove epizode, koja se nametnula i zahtevala nešto više od
epizode, Selena se pojavila pred Zevsom. On se upravo vratio na Olimp s ne sasvim jasnog,
noćnog pohoda i loše raspoložen spremao se da reši neke zaostale stvari. Selena, bleđa
nego obično, s naporom se savlađivala.

- Zaljubljena sam - izjavila je ona.

- Pa dobro. Vrlo dobro - rekao je bez razmišljanja Zevs.

To nije bio odgovor u skladu sa situacijom. Zevs je dobro znao da je Selena -

blistava, hladna, distancirana, jedina puritanska boginja. Međutim, kada se takvim
osobama dogodi ljubavni skandal, potpuno gube glavu i spremne su na sve. Stvar je bila
ozbiljna i zahtevala je detaljno istraživanje.

- Kada je to počelo, odnosno koliko dugo traje? - upitao je on.

- Nije važno. Znam da sam ga oduvek volela.

- Mogu li barem da znam kako se zove tvoj izabranik?

- Endimion.

- Endimion? Nikad nisam čuo za njega.

- Endimion, lovac - objasnila je Selena s teško razumljivim ponosom u glasu.

Da, pomislio je Zevs, dogodilo se. Kada se tako pada, pada se nisko.

- Endimion, veliš. Da li je bar lepo građen?

- Lep je, veoma nežan i po svoj prilici mudar, mada se u to još nisam uverila. Bili
smo veoma kratko zajedno.

- I time to treba da se završi.

- Ne razumem.

- Tako treba da se završi - ponovio je Zevs, podvukavši to. - Taj tvoj pastir...

- Lovac - ispravila ga je Selena, na ivici plača.

- Svejedno. Upamti dobro, govorim ti ovo na osnovu iskustva, samo prolazni

doživljaji, dogodovštine jedne noći nešto vrede. Zato zaboravi to smesta. Ostavi ga na
miru ako želiš da imaš lepa sećanja. Ako uspeš to... Samo malo dobre volje, Selena...

- Zevse, ne želim sećanja. Želim Endimiona.

- Ubrzo ćeš otkriti da Endimion - kakvo nesrećno ime - priča gluposti, dahće kao
bik, a uz to vara te s nekakvom stajskom devojčurom. Ah, onaj miris prolaznosti,
zajednički svim ljudima.

- Zevse, da li razumeš da me je upravo zaveo njegov miris?

- Miris? - otac bogova, koji je bio osetljiv isključivo na čulo dodira, iznenada je
ispoljio interesovanje.
 - Da - reče Selena. - Volim njegov miris. Ljudi to nazivaju znoj.

Tu perverziju Zevs nije bio u stanju da shvati, dok je Selena i dalje govorila
egzaltirano.

- Shvataš li da Endimion nosi na koži miris bukovog lišća, borovih iglica, vode,
žege, lepljivih pupoljaka, drevne mahovine, sladak miris malina, trpki smreke, neobjašnjiv
miris hitinskih oklopa, osvežavajuću kiselinu mravinjaka, kao i oštar smrad zveri koji
ubija, smrad njihove dlake, krvi i straha. I mnoge druge, mnoge mnoge druge koje ne
umem da imenujem. Zevse, to nije ništa posebno za onog koji je zbog svog posla toliko
pomešan s prirodom. Slažeš li se? Međutim, ono o čemu govorim je samo površina,
ljuštura školjke, dok je u njenoj unutrašnjosti miris samog Endimiona koji se razlikuje od
svih drugih i neopisiv je. Obično se za taj miris kaže da je osoben.

Zevs je pažljivo slušao. Jer to je ugao stvarnosti koji bogovi zaobilaze - arome,
mirisi... Odavno su minula vremena kada su nebljani išli poslušno za nomadima, grčevito
se držeći, upijajući raširenih nozdrva žrtveni vonj mesa, loja, tada jedini dokaz dima,
postojanja, dokaz prolazne afirmacije, da su potrebni, pre nego što su im teologija i poezija
podigle trajnije, prefinjenije, neophodnije spomenike. Sada su na Olimpu imali prevagu
bledi, mermerni, svečani, pre apstraktni nego konkretni mirisi, kratko rečeno - bledi i
nikakvi. Zevs je mislio - suviše lakomisleno smo se odrekli čula mirisa, mada možda imaju
sposobnost potenciranja drugih saznanja, stoga bi možda trebalo u palatu besmrtnika
uvesti oštrije, podsticajnije, čak bogohulnije mirise. Trebalo bi razmisliti o tome.

Međutim, Selena je poludela. Zevs je hladno izjavio da joj izričito zabranjuje

održavanje bilo kakve veze s tim mladim ubicom šumskih životinja. Ako baš želi da
nastavi studije života nižih društvenih slojeva, neka ih proširi na valjače sukna, goniče
magaraca, moreplovce. I oni imaju neki miris. Osim toga, već sutra zahteva od nje izveštaj
da je stvar zauvek okončana.

Selena je otišla skrhana.

Sutradan se pojavila potpuno promenjena. U njenim očima plamtelo je drsko, jasno

ludilo. Bez ikakvog uvoda izjavila je da ne može da živi bez Endimiona.
 - Pa, dobro. Ne može da živi - rekao je otac bogova. - Zar nismo čista forma,
postojanje bez alternative, esencija postojanja. Možda mogu ipak da te utešim da će se ono
što sada proživljavaš više puta ponoviti.

- I upravo to je strašno. Čeznem za onim što je jedinstveno, neponovljivo, smrtno,

sjajno završeno, privremeno, konačno - prošaptala je Selena.

Zevsa je prožeo moćan, purpuran talas kraljevskog besa. Pre svake eksplozije besa
nije mogao a da sebi ne priušti malu propoved.

- Selena, upamti ko si. Gospa melanholije, ciklusa, rogalja. Gospa dugih litanija
magli. Gospa voda. Tako ti se mole ljudi - štedra darodavko, koja sve obdaruješ jeftinom
bižuterijom neba. Toliko stvari je povereno tvom staranju. Vodiš mesečare preko uske
klade između provalije i zanosa, pokrećeš velika peraja okeana, povlačiš bezvodne plime,
učiš kraljeve da ublažuju razlike, kao i da svako umetničko delo mora da ima vlastitu
svetlost i da bude blistavo poput ogledala. Koliko puta si spasavala zalutale putnike i kroz
zagrljaj spajala čežnjive ljubavnike.

Na ovom mestu Zevs je zastao. Odvalio je glupost. Ta nota jamačno se nije smela
doticati. Propoved nije služila ničemu. Reči su se apatično kotrljale, perle slika vrtele su se
u krug, iz toga nije proisticalo nikakvo naravoučenije. Pao je kao žrtva fatalno izabranog
tona i svi oni glupavi affertuoso, con tenerezza okončali su pustošenje. Na kraju, da bi
izašao iz retoričke zamke, riknuo je:

- Selena, Selena! Napusti stazu greha i vrati se na put vrline. Pobogu, pripadaš
trijumfalnoj crkvi astronomije. Pripadaš li ili ne pripadaš?

Usledilo je duže ćutanje, nakon čega je Selena rekla:

- Razumem tvoju uznemirenost. Postoji samo jedan izlaz. Moraš učiniti Endimiona
besmrtnim.

Suv tresak groma protutnjao je iznad sveta.

Selena, koja je dotle tačno ispunjavala svoje kosmičke obaveze, odbila je

poslušnost. Da je makar kao od bede nestala sa scene, to bi se protumačilo kao trenutna
slabost, kao iznenadna promena, remont programa. Da li je neko ipak osumnjičio boginju
za crni humor, rafiniranu sposobnost stepenovanja gotske strave i užasa? I na horizontu se
pojavio ogroman, krvav, nepomičan, vrebajući štit i trajao celu noć. To je mesec ponovo
plovio cik-cak kao pijanac, plašeći stada oblaka, ili se peo na vrh neba, da bi nakon
uznemirujućeg očekivanja grunuo dole kao kamen. Nijedan glas, što je bilo najužasnije,
nije sledio tu sumanutu patologiju. Olovna tišina lebdela je na visinama. A dole su zavijali
psi, more je izlazilo izvan obala, berza - taj nepogrešivi kriterijum društvenih raspoloženja
- utonula je u delirijum. U nekim društvima sada ispoljeni defekti mehanike neba
oduševljeno su primljeni i iz njih su izvedeni prikladni zaključci.

Izvesni poremećaji duha svojstveni demokratijama izrodili su se u radnu anarhiju,

a stari nihilizam očajnika zamenila je nova, drugačija, dinamična, vitalna, ubrzana verzija.
Nakon perioda radosnog rušenja i totalne negacije nastupio je period nove sinteze koja će
trijumfalno izjavljivati da istina i laž nisu u suprotnosti, a da zločin i vrlina, varvarstvo i
civilizacija mogu - čak su dužni - da vode miroljubiv suživot. Samo mali broj je osećao
kako ona nečujno detonira ništavilo, a gluve eksplozije apsurda kako potresaju oaze
slobode.

U totalitarnim sistemima pojačana je budnost - što je označavalo prelazak sa

mučnih represija na masovan, hladno kalkulisan teror. Jer vladari su izjavljivali da se
udarac koji zadaje bratu bratovljeva ruka uvek može racionalizovati, jer je manje bolan od
slepog, bezumnog nasilja prirode. Ljudi su čeličeni pre dolaska nepoznatog. Treba sagnuti
glavu pred životinjskim strpljenjem podanika koji su u ekstazi kolektivne poslušnosti
dodirivali neverovatne vrhove ili, ako neko više voli, dno poniženja.

Jadni Pitone! Uzalud, potpuno uzalud si napustio - skrovište da bi učestvovao u

apokalipsi, kako su predvidela proročanstva. Niko te nije ni primetio. Skrhan i ponižen,
povukao si se u svoj zabran u okolini Delfa, ispunjen gorkim saznanjem da je čovečanstvo
sazrelo, postalo dovoljno monstruozno i preuzelo u ruke kormilo apokalipse.

Vreme je letelo, trebalo je delovati, i to energično. Darivanje Endimiona

besmrtnošću nije dolazilo u obzir. Međutim, Zevs se setio mladog naučnika koji mu je više
puta učinio sitne, ali vredne usluge. Hipnos, da, Hipnos i niko drugi, samo Hipnos ume da
prepreči put mahnitoj anarhiji.

Bio je to skroman, ćutljiv mladić koji je istraživao fenomen sna. Mnogo kasnije, u
doba dekadencije, proglašen je, uz odlučujući uticaj pesnika, bratom smrti, smatrajući da
je njihov zadatak tešenje, pripitomljavanje onoga što je divlje, protivurečno, neshvatljivo.
Hipnos, koji je posedovao precizan i analitičan um, bavio se snom kao slabošću tela. Zbog
toga ga valja odvojiti od bande voajera, onih posmatrača snova koji svoje bespomoćne
pristalice prepuštaju užasnim vežbama i torturama, da bi ih na kraju, u ritama podsvesti,
lišili duše.

Hipnos je otprve shvatio svoj zadatak. Trebalo je Endimiona dovesti u stanje

hibernacije, ne odviše dubokog zimskog sna, da bi mogao da oseća određene spoljašnje
podsticaje, ali što je moguće duže držati ga u tom stanju. Jer Hipnos je bio anesteziolog.

Zevsu, kome su bile strane suptilnosti nauke, razjasnio je da će paralisanje

Seleninog ljubavnika na padini planine, pod uslovom da može da ga sreće na istom mestu,
mehanici neba povratiti njenu preciznost. Otac bogova je bio ushićen. Selena srećna.
Pacijenta nisu pitali za mišljenje.

I dogodilo se tako. Medeni mesec - i sledeći meseci - prošli su kao san u

nepomućenoj harmoniji, na obostranu radost svemira i ljubavnika. Selena je povratila
nekadašnju ravnotežu. Samo je bila malo ćutljivija i zamišljenija.

Plod ljubavi Endimiona i Selene bio je - doista astronomski broj potomaka: pedeset
devojčica i isto toliko dečaka, koji su dolazili na svet redovno, svakog mladog meseca.

Ali tu je i praznina, i više od toga, skandal, neoprostiv propust od strane

bajkopisaca. Niko ne zna šta se dogodilo sa njima. Nikakvo ljudsko sećanje nije upamtilo
čak ni njihova imena. A postoji istinski strah za sudbinu bića koja su na svet došla
lakomisleno, ako se uzme u obzir da im je otac bio spavalica, a majka se noću vucarala.

Lako je zamisliti tu izgubljenu centuriju, napuštenu gomilicu: idu u parovima

držeći se za ruke, uvek prehlađeni, uvek nabusiti, u sivoplavim uniformama sirotišta, sa
ljagom nepravde na bledim licima. Sudbina takvih stvorenja je jalovo beznađe. Devojke
postaju služavke bogatih, prostačkih buržuja, posle celodnevnog rintanja ležu u uske,
gvozdene krevete u zagušljivim sobičcima bez prozora i nade. Mladići - gladni, psovani,
tučeni - bave se svakojakim zanimanjima, a ako ih obuzme trenutna pobuna, neizbežno
dospevaju u tamnice. I idući tako u sivoplavim uniformama, jedan za drugim nestaju u
oblaku zaborava.

Celokupna istorija puna je senki. Šta je osećao Endimion obdaren svetlom ljubavlju
i osuđen na pomućenu svest? Možda je čak osećao Selenine promene kada mu se
približavala mladalačka, vitka, u vreme mladog meseca drhtava, topla, materinska, u
vreme punog meseca agresivna. Jedno je sigurno - bio je vezan za nju.

Dok je Selena bila stvarno zaljubljena. U poluotvorena Endimionova usta šaputala

je zaklinjanja, na koje joj je odgovarao odjek. Zadovoljavala se čarima savršene pasivnosti,
monologom vlastitih ushićenja i lenjim dopuštanjem.

Niko stvarno ne zna kada se to dogodilo. Selena je prestala da posećuje Endimiona.

Niko se nije sećao nijedne scene rastanka, prebacivanja, suza, odnosno svega što svedoči o
dubokoj patnji - razbijanja porcelana, ispumpavanja želuca ili čak blage neuroze. I
najgoreg mogućeg finala - iznenadnog napada otuđenosti. Kao lutka koja je pala s kreveta,
Endimion je ostao sam na zelenoj osulini planine Latmos. Raširene ruke nisu prihvatale
nikoga. Na licu je imao osmeh mladog seljaka koji se uoči odlaska u vojsku smrtno napio i
zaspao na senu. U suštini, to je intelektualno nikakav, ekspresivno bezbojan, jednostavno
- glup osmeh.

Čak ga je i miris kojim je zaveo Selenu napustio. Sada miriše na kišu, vlažno perje i
veštački san.

I dalje je lep, ali je potpuno neupotrebljiv.

 Olimpski general

Arej je bio Zevsov i Herin sin. Pripadao je krugu dvanaestorice olimpskih bogova,
ali se ne zna da li zbog toga što nije razumeo obožavanje broja „dvanaest” ili iz nekog
drugog, bitnog razloga bio je drugorazredni, pomoćni i uopšte prezirani bog.

Njegovo ime je poticalo od prideva. Prema tome, može li se zamisliti proleterskije

poreklo.

Na krhotini keramike iz Berlina vidimo Areja koji sedi na kraju stola. Veoma
podseća na onog nesrećnog Budenbroka čiji su nervi s jedne strane bili kraći. Ares je bio
jedini i težak neurastenik među olimpskim bogovima.

Homer prema njemu nije bio milostiv. U Ilijadi je pre demon rata i lakomisleni
ratnik. Homer mu čak priznaje dva svojstva koja ga izdvajaju: jačinu nogu i jačinu glasa. U
jurišima konjice i bekstvu bio je nenadmašan. Kada ga je Diomed ranio, urlao je kao deset
hiljada muškaraca.

Grčki bogovi su bili besmrtni, ali i izloženi ranjavanju, bolestima, poniženjima.

Arej je ovo poslednje dobio najviše.

Za vreme pobune džinova savladali su ga strašni, dugokosi Aloadi, Posejdonovi

sinovi, i okovanog strpali u bronzani kovčeg, iz koga je izašao nakon trinaest meseci, jedva
živ i potpuno slomljenog morala.

Arej je ubio Posejdonovog sina, međutim, nije priznavao ubistvo. Dakle, bio je
lažov, a ta crta karaktera tesno je povezana s kukavičlukom.

Herakle ga je primorao da pobegne sa Olimpa.

U vojnim veštinama uglavnom je insistirao na strategiji, priznajući isključivo besan

napad kao načelo, posle koga je sledilo besomučno bekstvo. U tom pogledu donekle je
podsećao na Napoleona.

Njegova protivnica je bila razborita Atena, sjajan strateg i taktičar. Precizno je

razmatrala šanse i nikada se nije upuštala u haotične tuče.

Arej se angažovao u ratu bez ikakvih ideoloških motiva. Rado i često je činio
izdaje.

Najviše je voleo da ubija svojeručno i ta sklonost ukazuje na njegovo varvarsko

poreklo.

Jedino su ga voleli mladi regruti koji su odlazili u rat s dubokim uverenjem da je to

vesela zabava. Ali, ne vraćajući se, nikada nisu potvrđivali tu iluziju.

S pravom se primećuje da je Arej ispreplitan brojnim mitovima, što znači da je bio

predmet najcrnjih spletki. Zbog toga nije posedovao kult, a hramovi posvećeni njemu su
retki i skromni.

Među grčkim bogovima sa akademskim obrazovanjem i finim manirima Arej je bio

pravi varvarin.

Evo kako Herodot opisuje Arejev kult kod Skita:

U svim opštinama po svim okruzima načine Aresu jedno svetilište. Tu donesu

snopove suvog korova na jednu gomilu koja je duga i široka oko tri stadija, a visina joj je
manja, pa gore na njoj naprave jednu kvadratnu površinu, čije su tri strane strme, a uz
jednu se može penjati. Svake godine dodaju toj gomili još sto pedeset kola suvog granja,
jer je vetar i nevreme stalno smanjuju. Svi na tu gomilu stavljaju jedan starinski gvozdeni
mač koji predstavlja Aresov kip. Ovom maču prinose svake godine na žrtvu konje i druge
domaće životinje, i to još više nego ostalim bogovima. Svakog stotog od zarobljenih
neprijatelja prinose na žrtvu, ali drukčije nego stoku. Poprskaju im glave vinom, pa ih
zakolju iznad jedne posude, a zatim tu posudu odnesu gore na gomilu granja i polivaju
mač krvlju. To nose gore na lomaču, a dole se pored svetilišta ovo dešava. Odsecaju od
leševa zaklanih ljudi desnu ruku do ramena i bacaju je u vazduh, pa kad obave i druge
uobičajene obrede, razilaze se svaki na svoju stranu. Ruka ostaje na onom mestu gde je
pala, a leš na drugom mestu.2

Međutim, kako su ratovi postajali sve više oblast politike, opskurnih savetnika i
ciničnih kapitalista, Arej je izgubio svoj rang - degradiran je. Taj apostol haosa je
kljoknuo. Ostario je, mada još preti, ističući da je snažan i da će svakom oboriti ruku. Pije.
Psuje kao nekad.

Šta ostaje bivšim generalima u nesnosnoj tišini zvanoj miroljubiva koegzistencija?

Krevetska osvajanja. Kao i bilo ko drugi čija se stvaralačka kreativnost ili makar marljivost
ne poštuje, stoga se zadovoljava jeftinim erotizmom.

Tintoreto je to sjajno prikazao na slici „Afrodita i Arej koje je razotkrio Hefest”.

Gola Afrodita, zastrašujući Hefest i Arej ispod kreveta između papuča i noćne posude.

Arej je je tada otkrio u sebi jaku sklonost ka zaverama, lopovskim bandama i

terorističkim organizacijama. Njegov dotadašnji život i skromno obrazovanje našli su
oduška u podmuklim ubistvima i konstruisanju primitivnih bombi.

Sada sedi na kafanskoj terasi, odakle mirno posmatra grad.

Pogleda na sat. Pravi se miran.

Tačno određenog časa u centru grada rascvetava se ogavna ruža. To traje časak.
Zatim odjekuju buka i zavijanje sirena. I iznad grada - i patnji nevinih - diže se crna
zavesa dima.

Taj grad više nikada neće biti kao što je bio pre eksplozije.

Arej plaća kafu i lagano silazi stepenicama srama.

2 Herodotova istorija, sa starogrčkog preveo Milan Arsenić, Beograd, Dereta, 2003, str. 180-181. - Prim. prev.
 Sekuritas

Rišardu Pšibilskom

Na početku Carstva Rimljani su uveli u Panteon novo božanstvo. To se dogodilo

kradimice, nakon izvesnih kolebanja, bez teološke pripreme i prikladnih ceremonija.

Sekuritas, kada je postavljena na oltar - jer je jednostavno tako nazvana - trebalo je

da brine o bezbednosti imperatora. Međutim, ta vezanost za jednu ličnost, premda tako
važnu, lišila je boginju neophodnog svojstva univerzalizma.

Trezveni Rimljani opazili su u prirodi nove boginje bezbednosti teško rešivu

protivurečnost, čak klicu sukoba. Jamstvo posebne zaštite imperatora od strane
natprirodnih sila može ga dovesti u stanje preteranog samopouzdanja, oholosti i
arogancije. Što po pravilu za građane biva pogubno.

Tada je smišljeno kompromisno rešenje. Pored imperatorovog Sekuritasa odlučeno

je da na nebesima bude - simetrična Sekuritas građana. Međutim, time se komplikacije
nisu okončale. Jer valjalo je razrešiti da li to treba da bude jedno božanstvo sa dve
zaštitničke ruke ili svako posebno, sa različitim opsezima vlasti. A ako su dva posebna -
kakav bi bio njihov uzajamni odnos? Hijerarhija i podela kompetencija su za svaku
administraciju, pa i nebesku, ključna stvar.

Pojava nove boginje izazvala je burnu raspravu i podelu javnog mnjenja. Pristalice
jake vlasti bile su oduševljene otkrićem novog božanstva. Smatrali su da je ono nužno i
pravovremeno, i da je tako čisto rimsko, odnosno što je, po njihovom mišljenju, učinjen
kraj sramnom običaju kopiranja dekadentnih helenističkih uzora. Glasno su isticali
zahteve - da se ne ulazi u suptilne verske sukobe, ne uzbuđuju duhovi, već da se srca
sjedine oko novog kulta.
 Republikanci (ili pre njihovi tužni ostaci) energično, mada tiho, zalagali su se za
jednu Sekuritas svih građana, ističući da je i imperator na kraju krajeva, takođe građanin,
što nije naodmet podsećati ga u svakoj mogućoj prilici.

I, konačno, proroci i sveštenici su sačuvali, konzervativcima svojstvenu,

dalekosežnu suzdržanost, ograničili su se na izradu nejasnog memorijala koji su poslali
senatu. A senat u skladu s tradicijom nije mogao brzo da donese odluku, već je dugo većao
i iscrpno razmatrao sve razloge pro et contra, da bi posle više meseci odložio to bitno
pitanje - postojanje jednog ili dva zaštitnika bezbednosti - sine die. I niko nije opazio kako
se dogodilo da na nebeskom trgu ostane samo imperatorova Sekuritas.

Nije nam poznato njeno lice, da li je bilo blago ili okrutno, niti da li su simboli,
rituali i kult složeni ili jednostavni, nijedna molitva ili uzdah pristalica. Sekuritas koristi
privilegiju neoznačenih izraza i nemerljivih vrednosti koji se klate od nule do
beskonačnosti. Zahvaljujući tom svojstvu, ima sposobnost pronicanja u sve, dovoljan je
trenutak nebudnosti pa da postane vlakno našeg tela, skelet predela s dugom, vezivo
zvezdanog neba, prirodni poredak stvari.

Samo se na novcu (najstarijem od Neronovih vremena) može videti njen nejasan

lik: žena u hitonu, s kopljem u ruci - stoji ili sedi. Banalan položaj i uzvišena nepokretnost
postoje da bi nas uspavali. Teško je u malom krugu izraziti ono što je njegova suština -
pasju budnost i besomučnost hajki.

Žrtve Sekuritas, tačnije, nedojedene žrtve, izbegavaju da govore o njoj. Zbog čega?
Malobrojni koji su se usudili da iznesu svoja otkrića susreli su se s nepoverenjem, izazvali
su osećanje gađenja. Jako uverenje da ono što se dogodilo bližnjem redukuje, prazni
rezervoar loše sudbine, da nas tuđa nesreća otkriva, povećava naše šanse za
preživljavanjem. Spasonosna iluzija odnosi se uvek na pobedu nad jednostavnom logikom
činjenica. I tako će zauvek ostati.

Pogrešio bi onaj koji bi smatrao da neprestano sveprisustvo boginje podržavaju

proroci, opsednuti ili sveštenički kolegiji. Sekuritas izbegava pompu, razmetanje, čak
javnost. Stroga je i zadovoljava se bezbojnim izvršiteljima.
 Kako ih nazvati? Naizgled nevažan problem, mada je, u suštini, reč o važnoj stvari,
naime, o pokušaju određenja nečeg što je jedini, materijalni dokaz postojanja nevidljive
Sekuritas. Narodna tradicija prenela nam je desetine eufemističkih, smešnih, vulgarnih
odrednica i ceo rudnik anegdota, međutim, ta prekomernost pre otežava izbor. Prema
tome, kako ih nazvati? Funkcioneri - zvuči uopšteno: stražari - patetično. Agenti - odviše
policijski. Biramo emocionalno neutralan termin - sluge.

Sluge uzalud čekaju svog Prusta. Veliko umeće odugovlači s priznavanjem

odgovarajuće pravednosti i krunisanjem napora. Napeta pažnja, ubrzavanje-usporavanje
koraka, iznenadni koluti i piruete u velegradskom baletu, spratovi, hodnici, napor
pamćenja, strpljivo stajanje na uglu ulice, isprazni sati u kafani nad pročitanim novinama,
sastavljanje od šapata koje smo čuli, delova razgovora, papira, muva na plafonu - dokaza
krivice, sve to nije stostruko odjeknulo u romanu-reci, figuralnom slikarstvu, operi.

Borba slugu. Ne ona očigledna, protiv neprijatelja bezbednosti, već duhovna, bliska
askezi, čak samoubistvu. Nadljudski napor volje, da bi se izgubila lična svojstva, odbacila
lična fizionomija, na koju je profesija utisnula pečat kao velike boginje - a sačuvati čisto
lice prolaznika. Tek u trenutku napada, abordaže koja se zasniva na delikatnom ili
brutalnom sudaru, izvinjenju i nadovezivanju razgovora o tobožnjoj zajedničkoj
poznanici, odmoru u planinama, pripadnosti zabranjenoj organizaciji - tek tada budno oko
opaziće kako se dobrodušno obličje rastapa i ispod vode pomalja otežalo, pravo lice sluge.
Sve to je preistorija. U početku idilični, nezgrapni i neumešni, idu s duhom vremena i
napretkom nauke, nošeni visokim talasom elektronike.

Tuga slugu. Sekuritas im ne poklanja toplinu, a oni koji su joj dali ceo život dužni
su da odbace svaku nadu u nagradu. Jer ona je hladna, tehnička boginja čiji se potestas
zasniva na zakonima prirode, a ne na zakonima čoveka. Sekuritas je stvorila zatvoren
sistem koji crpi energiju iz samog sebe (stari san o perpetuum mobile), u taj sistem uvela je
mnoga tela u vidu planeta koje kruže označenim orbitama oko nepomičnog središta vlasti.
Narušavanje tog sistema čini se nemogućim, kao i promena zakona gravitacije. Sluge to
predosećaju, a istovremeno znaju da su apsolutno zamenljivi. Ako se čelo boginje samo
namršti - padate u nepostojanje. I pored toga, ili upravo zbog toga, služe verno. Jer mnogi
od njih pretpostavljaju neumoljivu nužnost varljivoj, opasnoj slobodi.

Proučavaoci mitova posvećuju veoma malo pažnje boginji Sekuritas. Neki čak
smatraju da je ona bleda personifikacija. Međutim, potpuno greše. Da li je bilo koje drugo
antičko božanstvo opstalo do našeg vremena i da li poseduje tako izvrsno zdravlje? Upravo
ta činjenica trebalo bi da bude podsticaj za produbljene studije i saznajne refleksije.

Znamo da je svaki bog vladao određenom sferom stvarnosti, imao ljubomorno

čuvane lovačke revire, omiljenu ljudsku divljač. Domen Sekuritas je nejasan i karakteriše
ga nejasna opasnost. Celokupna njena invencija usredsređuje se na neprestano izmišljanje
sve novijih opasnosti. Spretno ih dozira, vlada umećem gradiranja. Katkad se zadovoljava
pobunjenim predgrađem, kasnije obuhvata opsednuti grad, putuje kao kuga s kontinenta
na kontinent, prisvaja zemlju, vodu, vazduh. Njene granice su pokretne. Ko ih određuje?
Sigurno strah.

Odvija se bez hramova, žrtvenog ognja, procesija, svetih orgija. Zadovoljava se

ispovedanjem vere naše sirote fiziologije. Kucanje srca, iznenadno oduzimanje nogu,
hladan znoj, krici u snu. Ne pevamo mi antifone u njenu slavu, već naša tela.

Sekuritas spada u vrstu čudovišta. Šta su u poređenju s njom oni dečji monstrumi -
džinovi, smukovi, poluljudi, poluživotinje, poušivani hibridi. Sekuritas nam je veoma
slična - ona je čudovište s ljudskim licem.

Kao i svako božanstvo, crpe životnu snagu iz naših nada i strahova. Sekuritas
poseduje pozamašno znanje iz psihologije. Ne rasipa večnu mladost, jer je to dućan
šarlatana, ne obećava onostrane svetove, ne zavarava se pravednošću, jer u dubini duše svi
računamo jedino s konačnim milosrđem. Sučeljava nas sa okrutnom alternativom -
opasnost ili sloboda. Tertium non datur.

U našoj smušenoj epohi Sekuritas može da računa s gomilom pristalica. Cenimo

bezbednost, igru u kojoj je glavni dobitak jedva ulog, bedni žeton koji omogućuje nastavak
zabave sve dok ruka služi.

Bezbednost, kakva bezbednost! Uznemirujuća formula sreće. Život bez borbe.

 Atlant3

Teško je pomiriti se s nepravdom koja seže do neba.

Razmotrimo stvar: imena Ahila, Prometeja ili Herakla izazivaju u nama živ odjek.
Zahvaljujući Kamijevom peru, Sizif je postao alegorija naše sudbine. Međutim, o Atlantu
vlada muk. Ne dotiče srca i umove. On je izgnanik mašte, izrod bogova i ljudi. Posvećeno
mu je iznenađujuće malo kipova, fresaka i pesama.

Smatram da je osnovni razlog te zanemarenosti njegova neproduktivna statičnost,

sleđena, nema ćutnja. Atlantov brat Prometej, koji je bio prikovan za stenu, upućivao je
bogovima neobične pogrde. Jedino moguće kretanje okovanih je - govor. Prometej je to
odlično shvatao: pokretao je eter i eter je prenosio grmljavinu njegovih grdnji.

Odisej, Jazon, Tezej i toliki drugi dugoprugaši mitologije, svi su postali junaci
drama. Atlant to nije nikada. Upravo je Aristotel zalupio pred njim vrata umetnosti,
iznevši u Poetici opasku da bez radnje nema tragedije, iako je tragedija moguća bez
karaktera.

Celokupan karakter, celokupno Atlantovo biće iscrpljuje se u dirinčenju. Ta

aktivnost je malo patetična, a uz to je prilično obična. Taj titan podseća na siromahe koji
se večno bartrgaju s teretima, nose ih na leđima, guraju, vuku za sobom kofere, škrinje,
zavežljaje - čak u svoje tajanstvene pećine, podrume, barake, iz kojih izlaze nešto kasnije
još opterećeniji - i tako u nedogled.

Atlant nosi nebeski svod. To je kazna, prokletstvo i zanimanje. Zbog toga mu niko
nije zahvalan. Niko ga ne hvali. Niko ga ne podstiče. Navikli smo na to. Tako treba da
bude. Kažemo: neko mora da radi.

3 Prema Rečniku grčke i rimske mitologije Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović,

ispravno je Atlant, a ne Atlas, iako se i ovo ime pojavljuje u literaturi. - Prim. prev.
 Ne znamo kako izgleda. Naučnici koji su posvetili toliko vremena i pažnje
proučavanju unutrašnjeg života gliste, pacova i domaće guske upitani u vezi s njegovim
ponašanjem - ćute. Da li se, na primer, premešta s noge na nogu? Da li čvrsto zatvara očne
kapke? Da li je ono što dopire iz njegovih grudi krkljavo disanje ili su to jauci? Niz lice mu
klize slane kapi - znoja ili suze?

Mnogi tvrde da se Atlant ne odlikuje bujnom maštom i da to, po svoj prilici, odbija
od njega ljude željne senzacija. S obzirom na to da o njemu veoma malo znamo, recimo
oprezno da mu je priroda uskratila lukavstvo, prepredenost, podvale, umešno
spletkarenje, kovanje zavera i državnih udara. Da li mu onda zbog toga možemo zamerati?
Mada je struktura sveta satkana od suprotnih elemenata, oni se međusobno podržavaju -
zlo i dobro, nepokretnost i pokretnost, genijalnost i tupost.

Šta on misli? Ljudi osuđeni na težak rad nemaju za to ni snage ni volje. S velikom
verovatnoćom možemo pretpostaviti da u njegovoj glavi nikada nije sinuo Samsonov plan.
Samson je bačen u tamnicu, čekao je presudu, prema tome, imao je vremena da skuje
svoju osvetu. Atlant nema vremena. Ima samo večnost. Atlant traje. Neki kažu da je to
dobro.

Samo jednom, jedan jedini put, uspeo je da se oslobodi pritiska sudbine. Priča je
poznata, pa ćemo je ispričati u skraćenom obliku.

Bilo je to ovako: Herakle je morao da za kralja Euristeja dođe do zlatne jabuke iz

vrta Hesperida. Vrt se nalazio nedaleko od Atlantove postaje, a osim toga, Hesperide su
bile njegove kćeri. Ove složene transakcije zahtevale su poverenje, pa ih je bilo najbolje
obavljati u okviru porodice. U odsustvu titana Herakle se obavezao da ga zameni, za
prijateljsku pomoć bilo bi mu uzvraćeno dobijanjem željene voćke.

Atlantovo putovanje u vrt Hesperida po svoj prilici je bilo njegov najčudesniji

doživljaj. Išao je lak - poput krilatog stuba - kroz svet, lišen tereta, kao da je stvoren od
rose, plavog vazduha i svetlosti. Osećao je čudesnu lakoću svih stvari. Prokleto nebo prvi
put mu se učinilo eteričnim, dalekim - i istinski lepim.

Kada se vratio Heraklu, ošamućen i srećan, rekao mu je naivno da će sam odneti

jabuku Euristeju. Lukavi heroj se složio s tim, ali je zamolio Atlanta da na časak pridrži
nebeski svod, jer mora da stavi podmetač na ramena. I to se dogodilo. Posle toga junak je
bez skrupula napustio titana i sve se vratilo na stari, kosmički poredak.

Cela ova povest moralno nije primerena, a društveno je čak neukusna. Ne zna se
zbog čega se priča deci. Takođe je teško shvatiti zbog čega je junak lepe metope iz
Olimpije Atlant donosi jabuku Hesperida upravo krivac - prevarant Herakle. Prikazan je
kao lepi adeta. Dok je Atlant prikazan kao prilično neotesana, ograničena ljudina.
Neumoljivo vreme oštetilo je metopu. Najviše je stradao Atlant.

U hramovima Agriđenta kasnije su taj motiv preuzele generacije arhitekata, ali je

Atlantu data podređena uloga konzole, muške karijatide. Njegova mitska skala je
umanjena. Ponovo je ponižen, kao da se zaboravilo da je jedno pridržavati nebesa, a drugo
biti ukras fasade. Dodeljena mu je dvoznačna i prilično podla funkcija podupiranja
balkona i stepeništa u palatama lenjih aristokrata, bogatih skorojevića, a da ne govorimo o
bankama, policijskim prefekturama i ministarstvima javne okrutnosti.

Njegova pustinjačka usamljenost. Ni dan ni noć mu nisu donosili olakšanje. Kao i

svi drugi koji dugo obavljaju svoju neefikasnu obavezu, držan je izvan granica našeg
saosećanja i razumevanja. Jedini Atlantov prijatelj je njegov teret.

Čak se ne zna da li bi ga obradovala vest da je nedavno u hetitskom epu otkriven

njegov dalji rođak koji nosi prilično zvučno ime - Upeluri. I on tegli. To se može proveriti
u izveštajima Austrijske akademije nauka. Nažalost, objavljuju se u veoma malim tiražima
i nisu predodređeni fizičkim radnicima.

Bogovi, titani, heroji, ah, kako je to fascinantna i bogata galerija različitih psihičkih
devijacija. U njihovom svetu se roji od monomanijaka, paranoika, melanholika,
šizofreničara, a da i ne pominjemo blaga odstupanja kao što su alkoholičari i erotomani.
Na toj živopisnoj pozadini Atlantov lik se ocrtava prilično bledo. On je katatoničar
mitologije. Katatoničar i nosač.

Međutim, smatram da je zaslužio bolje mesto u ljudskom sećanju. Takođe, nisam

siguran da li mu je s pravom uskraćen rang simbola.
 Jer, na kraju krajeva, Atlant predstavlja znatan deo čovečanstva. Uz malo naše
dobre volje i mašte, mogao bi da postane zaštitnik neizlečivo bolesnih, zaštitnik osuđenih
na doživotnu robiju, gladnih od rođenja do smrti, ponižavanih, lišenih svih prava, čija je
jedina vrlina nemi, bespomoćni, izvesno vreme nepomični gnev.
 Prometej

Pustara nekakva. Hermes kaže Prometeju:

- Sada vidiš zbog čega se sve upravo ovako završilo. Bio si preterano nestrpljiv,
Prometeju.

Dok je to govorio, vazduh je ispunjavao osuđenikov krik. Hermes je, međutim, to

dozvoljavao - da bi dijalog tekao skladno i tečno.

- Dakle, sada shvataš - svoj plan valja ostvarivati postepeno, lagano, petoletka po
petoletka, od pamtiveka do pamtiveka. I sve novije krugove čovečanstva treba upućivati u
tajne, a u slučaju da se stvar razotkrije montirati monstruozan lažni proces i krivce kazniti
zbog krađe tajni bogova.

Prometejev krik.

- Istini za volju, bogovi su se lako pomirili s krađom vatre. Brzo je degradirana i

oterana u kuhinje. Sve što je mogla da uradi bilo je da greje lonce. Jer to više nije bila
nebeska vatra koja proždire gradove. Sada su već svi zaboravili da je gnev bogova izazivalo
sećanje na Prometejevu krađu.

Krik. Dijalog teče dalje.

- A sećanje rađa savest - nastavlja dalje Hermes, razvlačeći samoglasnike, kao da se

sladi tom reči koja je trenutno neprimetna, ali, pojačavajući se kao vatra, u trenucima
iskušenja zahvata dušu. - Ono što se jednom probudi ne može se više uspavati, što Orestu
nalaže da u potrazi za oproštajem bludi putevima. Dakle, ti si stvorio čoveka, jer bogovi ne
znaju za grižu savesti.

Prometejev krik.

Hermes odlazi. Ni on nikada u životu nije osećao čari griže savesti.

 Stari Prometej

Piše memoare. U njima pokušava da objasni mesto junaka u sistemu nužnosti, da

uskladi međusobno suprotne pojmove poput bitisanja i sudbine.

Vatra u kaminu veselo pucketa, po kuhinji se vrzma žena - egzaltirana devojka

koja nije mogla da mu rodi sina, ali se teši da će i bez toga ući u istoriju. Priprema večeru
na koju će doći lokalni sveštenik i apotekar, sada najbliži Prometejevi prijatelji.

Vatra pucketa u kaminu. Na zidu ispunjen orao i pismo zahvalnosti tiranina

Kavkaza kome je pošlo za rukom da zahvaljujući Prometejevom pronalasku spali
pobunjeni grad.

Prometej se tiho smeje. Sada je to njegov jedini način ispoljavanja neslaganja sa

svetom.
 Arahna

Arahna je bila kćer trgovca farbama u jednom jonskom gradu. Studirala je tkanje
na Božanskoj akademiji lepih umetnosti u Atini, na kojoj je dobila diplomu summa cum
laude i predskazana joj je vrtoglava karijera. Ko je mogao da pretpostavi da će se to
predskazanje ostvariti na tako katastrofalan način. Stanje stvari - kratkotrajno predivo.

A još više u nerazumnoj Arahninoj glavi. Slavu tkalje podsticao je otac sa veoma
shvatljivim ciljem, reklamom, tako da su oboje koračali jedno pokraj drugog parčetom
jonske zemlje otetom varvarima. Idući kroz vreme kao kroz oblak melijske bele, okera iz
Sinope, plave iz Sorenta i Tintoretove zelene, koja još nije bila otkrivena, već samo
naslućena.

Neobuzdana i preglasna slava doprla je do ušiju zaštitnice umetnosti Atene koja je

zatražila konkurs. U izmenjenom vidu pojavila se u Arahninoj radionici. Obe su trebalo
da tkaju zavesu, nazvanu banalno, mada, kako se pokazalo, lukavo. Arahne nije slutila
lukavstvo i predstavila je veoma ukusan komad tkanine koji je prikazivao erotski život
bogova. Njena predstava erotskih figura i drugih detalja, kojima su prikazani bogovi, bila
je bogata i uznemirujuće smela.

Atena, osetljiva na neobičnu povezanost umetnosti i istine, nije želela da se

umetnost sukobljava sa običajima. Odbacila je bučno te drske scene pocepala Arahninu
tkaninu kojom je smela umetnica trebalo da se obesi. Prema drugoj verziji, Atena je
pretvorila Arahnu u pauka.

Dijego Velaskez de Silva je bio umetnik koji je na jedinstven način u svom životu
usklađivao protivurečne faze umetnosti - dvorskog života, vernosti - i izdaje, toplog - i
hladnog. Na velikom platnu „Las Hilanderas” vidimo unutrašnjost kraljevske radionice
svete Elizabete u kojoj mlade devojke predu pređu. U dubini se nalazi scena koja bi mogla
da prikazuje Atenin sud nad Arahninom tkaninom. Ona ne prikazuje, već vodi u
neobičnu izolaciju.

I tu luta tajna tog neobičnog suda: apstrakcija, smrt, geometrija, udaljavanje od

svakojakih, raznorodnih oblika života.
 Istorija Minotaura

U još nedešifrovanom linearnom pismu A ispričana je istinita životna priča princa

Minotaura. Bio je - uprkos kasnijim intrigama - istinski sin kralja Minosa i Pasifaje. Dečak
se rodio zdrav, ali sa nenormalno velikom glavom - koju su proroci smatrali znakom
buduće mudrosti. U suštini, Minotaur je izrastao u snažnog, malo melanholičnog kretena.
Kralj je odlučio da ga preda svešteničkom staležu. Međutim, sveštenici su objašnjavali da
ne mogu da prihvate nenormalnog princa, jer to može umanjiti autoritet religije - već
načet otkrićem točka.

Tada je Minos doveo u Grčku pomodnog inženjera Dedala - osnivača popularnog

pravca pedagoške arhitekture. Tako je nastao lavirint. Putem sistema hodnika, od
jednostavnih do sve složenijih, različitih nivoa i stepeništa apstrakcije, trebalo je da uputi
princa Minotaura u načela ispravnog mišljenja.

Muvao se tada nesrećni princ hodnicima indukcije i dedukcije, pritiskan

učiteljima, odsutnog pogleda dotičući vidljive freske koje uopšte nije razumeo.

Iscrpevši sva sredstva, kralj Minos je odlučio da se oslobodi izroda porodice.

Naručio je (takođe iz Grčke, koja je vrvela sposobnim ljudima) veštog ubicu Tezeja. I
Tezej je ubio Minotaura. U toj tački mit i istorija se poklapaju.

Kroz lavirint - već nepotreban bukvar - vraćao se Tezej noseći veliku, krvavu
Minotaurovu glavu izbečenih očiju u kojima se prvi put začela mudrost - koju obično nudi
iskustvo.
 Ahil. Pentesileja

Kada je Ahil kratkim mačem probo grudi Pentesileje i triput okrenuo oružje u rani,
video je - u iznenadnom saznanju - da je kraljica Amazonki lepa.

Položio ju je brižno na pesak, skinuo joj težak šlem, raspustio kosu i nežno joj
prekrstio ruke na grudima. Međutim, nije imao hrabrosti da joj zatvori oči.

Pogledao je, još jednom, oproštajnim pogledom i, kao primoran nepoznatom silom,
zaplakao je - onako kako ni on, a ni drugi junaci tog rata nisu plakali - tihim, zaklinjućim,
utišanim i bespomoćnim glasom, u kome su se vraćali jadanje i kadenca pokajanja,
nepoznata Tetidinom sinu. Na Pentesilejin vrat, grudi i kolena poput lišća su padali
samoglasnici te tužbalice, obavijajući njeno telo koje se hladilo.

Sama se pripremala za večna lovišta u tajanstvenim šumama. Njene još

nezatvorene oči izdaleka su gledale u pobednika sa upornom mržnjom plave krvi.
 Hekaba

Vreme - u svakoj pristojnoj epici - stoji sa strane kao lakej, izvan ljudi i predmeta. I
samo ga katastrofe podrivaju s mesta i tada počinje naglo da prodire u unutrašnjost sa
svom svojom razornom moći - lomi, gazi, pretvara u ruševine.

Na primer, Troja - živo gori u huci rušećih tavanica. Vreme vatre - brzo, zadihano
poput vetra boje crnih i crvenih ruža. Jedva se čuju jauci pobeđenih i uzvici pobednika.

U prvom planu sedi očajna Hekaba. Na njena kolena grčki vojnik je bacio krvav leš
njenog malog unuka.

Sada očekujemo da sloj koji povezuje nebo i zemlju ispusti tako snažan glas da na
trenutak sve stane kao ukopano. Ali glasa nema, postoji samo jeziva tišina.

Hekaba cepa u paramparčad svoj peplos i njeni spretni dugi prsti s brižnom
nežnošću obavijaju zavojima malo telo da se ne bi videla krv, ništa što može izazvati užas.
Pritom, šapuće mališanovo ime i taj šapat što se sastoji od tri sloga koja se ponavljaju jeste
- uspavanka.

Njena put stare žene ponovo se zatvorila i vratila u drevna vremena detinjstva, u
epohu čuda, kada se mogao oživeti svaki mrtav predmet.

Za trenutak, dželati će iz Hekabinih ruku oteti igračku. Tada će je dobrodušni

bogovi pretvoriti u kučku, jer samo veliko srce životinja može smestiti tolike nesreće. I
tada će se, da bi našla utehu, baciti u more.
 Fija

Sve se dogodilo tako naglo, premda je Fija, prema svetoj legendi, oduvek bila oteta
devojka, odvedena na nebo usred bela dana.

To se dogodilo bez ikakvog očiglednog razloga, bar za one koji su nastanjivali taj
deo Atike na kome se proizvodilo vino i napasala stada ovaca, što je bilo melanholično
zanimanje Fije, u sjaju i blago pomerajućim senkama, kao na brojčaniku sata koji u to
vreme nije postojao.

Jednog dana u baštu njenih roditelja došli su konjanici na zapenjenim konjima.

Nakon kraćeg vremena nestali su istom brzinom kao i kad su se pojavili, odvodeći sa
sobom Fiju. Od početka do kraja junakinja ovog događaja bila je potpuno nesvesna onoga
što se oko nje događa. A nije se malo događalo.

Odvedena u baraku pokraj zidina, nije imala vremena ni da se osvesti a već su je

obukli u belu haljinu protkanu zlatom i smestili na bojna kola. U desnoj ruci je držala
dizgine, u levoj koplje koje se završavalo bleštavom oštricom.

Zaprega je izašla na ulice Atine. Nemo je prolazila probijajući se kroz sve gušću
svetinu iz koje su dopirali uzvici oduševljenja i neprijateljstva. Uzvikivano je ime
Pizistrata.

Zaprega koju je vodio štitonoša kretala se sporo. Upravo je skrenula u ulicu kojom
su se kretale panatenajske procesije.

I tu je dostiže prvi kamen.

 Žrtva

Isflekani čaršavi, pepeo od cigareta oko malih tanjira na stolu za kojim zaseda
Olimp, nepromenjene salvete i cveće u kristalnim vazama, monotona lista jela, slab izbor
vina - već to je svedočilo o dubokoj krizi u svetu bogova. Bogovi su izostajali ili su
samovoljno napuštali savetovanje, neprivlačno i mimo pravila jeli darove božije, spavali za
stolom ili glasno ispuštali gasove. Rečju, sudbina sveta izmicala im je iz ruku.

Zevs se sve češće susretao s Hermesom u četiri oka.

- Takav kraj sveta mogao se predvideti - rekao je Zevs Hermesu - nismo besmrtni,
helas, ali način na koji se to odvija po formi zaslužuje kaznu. Za sobom nećemo ostaviti
ništa, čak ni lepe uspomene. Mada sve tokom naše vladavine nije bilo rđavo - prema tome,
valjalo bi nešto učiniti - rekao je Zevs Hermesu.

Hermes je predložio da se neko od bogova izabere za žrtvu i ljudskim rukama

prinese na žrtvenik. Kao mali sofizam. Konačno, to je vrsta animacije koju praktikuju
mnoge religije. Do sada nije uspevala, ali trebalo bi još jednom pokušati. Recimo, da Bog
pozove profesora filozofije da održi predavanje, pa makar to bilo predavanje ateiste. Na
kraju krajeva, ništa se ne rizikuje. Zavesa koja odvaja svetove - natprirodni i zemaljski -
odavno je sva u rupama.

Dionis se neverovatno lako složio da, eksperimenta radi, rizikuje sebe u ulozi
žrtve. Objašnjavao je to time što je život za njega odavno izgubio čari i smisao, kao i da
pati od migrene, da je alkoholičar, što mu otežava izvršavanje obaveza za koje je zadužen.
Čitava stvar je izgledala, u suštini, brzo i bezbolno sređena.

Ali da li stvarno bezbolno? Zevs je pomalo sumnjao u to.

- Hajde, ispričaj kako je stvarno bilo - rekao je Hermesu.

- Pa, sve se dogodilo bez prinude i nemilih, trivijalnih scena.

- Da li je Dionis patio? - upitao je naivno Zevs.

- Ne samo da je patio nego je plakao i Boga za svedoka dozivao.

III
 Deset staza vrline

1. Bogove ne treba pozivati u pomoć ni u krajnjim slučajevima, jer u to vreme

mogu biti zauzeti nečim drugim, tako da naša preterana nametljivost može izazvati
suprotan efekat. Osim toga, sumnjivo je da bilo koji ljudski izveštaj može dopreti do
njihovih ušiju zbog lavina, eksplozija decibela, a da ne pominjemo magnetne bure.

2. Treba voleti bogove, jer to pročišćava srca.

3. Mnogo šta ukazuje na to da su poštovanje ukazivano roditeljima, briga o

siromašnima, starcima, siročadi, brižan odnos prema životinjama - besmrtnicima dragi.

4. Možemo se svuda moliti. Hramovi su najgora mesta. U njima vlada zadah.

5. Ne ubijati. Truditi se da dobro mislimo o ljudima, pozajmljujući im od svetaca

razne vrline. Uzdržavati se od ogovaranja koja su najodvratnija vrsta mučkih ubistava.

6. U čulnoj ljubavi izbegavati preterivanja, kao i preteranu savesnost. U prirodi je

bolji par srećnih ljubavnika nego složen odnos suptilnih neurastenika, pogotovu u
njihovoj dečijoj verziji, u vreme posmatranja sumornog spektakla svakodnevnih mučenja
protoplasta.

7. Truditi se da budeš srećan, jer samo takvi ljudi mogu pružiti sreću drugima.

8. Može se krasti samo onoliko koliko vam je potrebno za održavanje golog života.
Ne pravi od toga ideologiju.

9. Izbegavati ideologiju koja obećava konačno oslobođenje čovečanstva. Obdareni

delićem slobode dužni smo smesta da je ograničimo, s obzirom na dobro bližnjih.

10. Postoje samo duhovni gresi. U grehe tela upisana je kazna - progresivna
paraliza razvratnika, masno srce odviše lakomislenih gozbenika, ravni tabani - cinkaroša.
 IV

Tekstovi iz kruga Kralja mrava

(Nedovršeni tekstovi ili tekstovi

od kojih je pisac odustao)

 Antiep

Tako beše na početku.

Priča koju je pećinski Homer ispričao oznojenim slušaocima odevenim u kože koji
su jaukali od straha i oduševljenja - bila je kratka, istinita i konačna. Neka ta tri prideva
budu tužno svedočanstvo moje bespomoćnosti, potpune nemoći saznavanja izvora.
Ispričana u jednom dahu, sadržala je sve što se pošteno može reći o bogu, stvarima,
čovekovoj prirodi. Takođe i o početku iz haosa, krhkoj harmoniji i smrti u haosu.
Nekoliko kreštavih stihova, gruba formulacija sudbina. To je sve. Time bi trebalo da se
završi usmena, deskriptivna, lična, ljubavna, junačka, horska, filozofska poezija. Svekolika
poezija.

Ljudsko pamćenje je nesavršeno. Niko nije u stanju da ponovi remek-delo. Nije u

stanju ništa da ponovi. Pogotovu što je to bio jedva znak, prvo i poslednje slovo azbuke,
remek-delo sažetosti. Ono se nije sastojalo od elemenata, zamenljivih delova, bilo je samo
element, delić pramaterije. I iz tog nedostatka pamćenja, iz tog fatalnog zaboravljanja
nastala je književnost.

Da bi se zaglušila nečista savest, počelo se sa stvaranjem epova, u početku

skromnih, polisilabičkih, kojima je silom prilika još lutao odjek pećinskog Homera. Zatim
je savest utihnula. Neko samouveren izmislio je načelo mimezisa.

Prema tome, pisalo se sve raznovrsnije, šire, maglovitije, koketiralo se s prirodom.

Tovareći na škripava kola umetnosti sve što su nosili tok istorije i ljudska invencija: nove
bogove, mašine smrti, kipove tirana, obožavane kipove i robu, nadu i čudovišta svesti.

Oni čestiti znali su za postojanje praepa i o tome da je nedostižan i nedostignut, da

se udaljava brzinom svetlosti. Zbog toga su svoje očajanje potapali u močvare jezika, u
veštačko osvetljenje, u metastaze stila i, na kraju recimo i to, u pretencioznu brbljivost.
Najplemenitiji su birali otvaranje žila i samoubistveno ćutanje. Odavanje poslednje časti
pesniku nad pesnicima.

Ogledalo koje prolazi drumom bedan je instrument saznanja, uz to - bizaran

instrument.

…......................................................................................................................................
................................................................................................

fermentacija slika

na kraju našao se delija,

koji je opisao oblake

 Vrt Hesperida

Karin Kivus

Daleko na zapadu nalazi se vrt posađen na mirnom moru nalik na oraću zemlju.
Ostrvo Hesperida čuva zlatnu jabuku.

Iznad njega sunce, mesec poput voćke, zanimljive zvezde.

Kroz ostrvo pospano teče potok - Laton koji Hesperidama koje se kupaju obnavlja
devičanstvo.

Tu je i Ladon, zarđala stoglava aždaja. Govori svim jezicima, zna i jezik krtice, sme
i deteline.

Hesperide pevaju:

Koliko je u godini veselih meseci?

Dvanaest veselih meseci.

Koliko je u godini mirisnih noći?

Trista, kao što je trista Mesečevih meseci.

Uveče se Hesperide odmaraju iznad mora koje na pesku ostavlja tragove svoga
disanja i uzdisanja.

Tri sestre prepuštaju se ritualu čulne lenjosti.

Izležavaju se rubensovski na suncu.

 Posejdonova svita

Zbignjevu Bjenjkovskom

On je, naravno, potpuno drugačiji nego što ga je izmislio i prikazao onaj švajcarski
slikar s maštom pivara i oznojenim rukama poslužitelja u kupatilu.

O, jadni Posejdone! Šta imamo zajedničko s tim grupnim portretom golaća koji se
brčkaju u toploj, plitkoj vodi. Bog, nereide i tritoni koriste kupke. Pokazuju svetu debele
zadnjice, nožne listove, pete, torza. Umesto mitske izvanrednosti i okeanske
beskonačnosti - građanski sitzbad.

Za trenutak izaći će na plažu, uvući se u kabine kupališta (sa srcem izrezanim na

vratima), vratiti se u mini kostimu, s kotaricama s pecivom i puterom, pečenim pilićima,
bocama vina.

Mljackanje. Isprekidani razgovori. Pospanost.

Nikada se nisam molio za olakšavanje patnji, smeh fortune, laku smrt. Molio sam
se sa oduševljenjem deteta i tvrdoglavošću starca da jednom u životu vidim Svitu. I
udostojen sam čašću kada sam na leđima ogromnog talasa u čudesnom sviraču nakratko
ugledao između toga i ništavila - i Posejdona, i Nereidu, i Tritona, i bilo je to tako
nedokučivo, kao mozaik od belih kapi na belom tlu, kao svadba delfina - upravo one
slavne srede kada se sa zapada približavala bura.

….....................................................................................................................
 Pegaz

Pegaz je stvorenje izuzetne lepote, gotovo savršene, divlji, odnosno

nepripitomljen, pust, slobodan, nezavisan - istinski uzvišen, nikada ukipljen u pozi
glupavih vladara.

Vekovima se smatralo da je tvorevina pesničke mašte. To je neoprostiva greška,

štaviše - nepravda koju konačno treba ispraviti.

Hiljadama godina bezimene generacije konja koji su nosili neljudske terete i

gojazne careve, beskrajnim ugarima vukli plugove, hranjene bičem, sputavane, ubijane u
besmislenim ratovima, mučene na konjičkim takmičenjima - stvorile su u snovima više i
sveto biće - krilato božanstvo. Paradigmu.

Ah, s vremena na vreme su im bacali nekakve mrvice priznanja ili zahvalnosti.

Aleksandar Veliki nazivao je gradove imenom svog Bucefala. Kada je ovaj umro
organizovao, mu je pogreb na račun države - i idući za smrtnim ostacima svoga druga,
tužno je plakao (uostalom, činio je to često). Dok je Kaligula imenovao Incitata za
konzula. Mada ne zbog toga da bi mu odao čast već da bi ponizio konzule. Brojni vajari
portretisali su kondotijere i okrutne generale na konjima - međutim, oni nisu ništa drugo
nego organski pijedestal. I pored toga, poniženi i uvređeni duh konja radio je neprestano,
u tišini štale, u metežu bitki.

Zbog toga neće biti preterano ako kažemo da je sveti Pegaz tvorevina kolektivne
mašte. Naravno, ne ljudske već samo - konjske.

Neosporno je da je mešanac. To, naravno, izaziva refleks odbojnosti kod svih

pristalica čiste rase. Ali ponovimo to još jednom, još više podvukavši: jedno je od najboljih
i najdostojanstvenijih oponašanja mešanaca naše planete. Na konkursu lepote, snage i
dostojanstva s njim bi se jedino mogao takmičiti njegov srednjovekovni rođak, jednorog.

Mitologiju nastanjuju genetički sumanuta čudovišta koja su mogla nastati

(izazivajući u nama strah i užasavanje) u glavi pijanog mesara koji je nasumice zašivao
glavu lava s telom koze i repom zmije. To ne samo što je nečasno već predstavlja i estetski
horor. Naučnici tvrde da je tu mogla pogrešiti semantika. Najpre je pronađena neka
labilna reč, maglovita poruka - a kasnije su dorađeni lik, ime i simbol koji usklađuju
suprotne elemente. Grci koji su bili veoma osetljivi na harmoniju ipak su podlegali
invaziji stranih naroda: Tračana, Persijanaca, Azijata, Egipćana, a da ne pominjemo
vlastitu mračnu Teogoniju. I upravo zbog toga lik Pegaza se ocrtava jasno i harmonično.
On doista nije mešanac mašte. On je otelovljenje visokih uzleta, slobode, integrity.

Samo jednom uspeli su da ga povežu. To je pošlo za rukom Belerofontu, uz opštu

pomoć opskurnih tehnoloških smicalica bogova. Uostalom, to nije bio nikakav junački
čin, već jednostavan stilistički postupak. Pegaz je svesno postao leteći konj. Međutim,
degradiran je na ulogu transportnog sredstva, na metaforu. O tome ću ispričati možda više
u traktatu o Belerofontu.

Čini mi se da je pravi skandal činjenica što su ga na podvalu uhvatili pesnici. U

antička vremena ni Homeru, ni Horaciju nije padalo na pamet da uzjaše Pegaza. To se
dogodilo kasnije, u vreme kada se mitologija tretirala neozbiljno, kao ornament, kao pauza
- kada je umiralo nadahnuće, kada je Pegaz bio samo reč - a ne neukrotivo biće,
unutrašnje nezavisno, koje nije imalo ničeg zajedničkog s tim što se obično naziva
književnost.

Postoji, međutim, jedan zahtev koji bi mogao da opravdava zahteve pesnika.

Poznato je da je Pegaz udarcem kopita stvorio izvor Hipokrene, u podnožju Helikona,
sedišta Muza. S tim što je to značilo da sa tog izvora mogu svi da piju: putnici, magarci - i
pesnici, pod uslovom da se vraćaju tom izvoru, odnosno početku. Ima ih malo i ne plove
tokom koji uzdiže srušene ideologije, zdrobljene ikone - i đubre.

Osim toga, nije bilo ničeg što bi dopuštalo spuštanje Pegaza na zemlju, i to zbog
dvoznačnih ciljeva kakva je književnost.

Na kraju krajeva, i epifanije moraju imati neki smisao.

Razmatrajući stvar pedantno, odnosno na nemački način, tj. profesionalno ili od

strane Literaturwissenschafta - krivicu snosi Mateo Marija di Skandijano Bojardo. U svom
nedovršenom viteškom epu Orlando innamorato upotrebio je Pegaza kao besprekorno
prevozno sredstvo. Međutim, treba biti pravedan. Zahvatao je ogromne regione i kretao se
širokim terenima vremena i prostora - od Pesme o Rolandu do Arturovog ciklusa i
dvorske renesansne poezije - ne govoreći o privatnim pasijama ili ljubavi kojoj je pridavao
astralnu dimenziju. Imam utisak da, pritom, nije imao nikakve loše namere.

Prirodno je što nije mogao da pretpostavi da će Pegaz postati omiljeni

četvoronožac književnika. Da će proizvođačima pera pridodati mrvicu vlastitog
dostojanstva. Prikovani za sto, umnožavaju svoje dosadne pesme i nikom potrebne
romanse, bedno plaćane, jedva tolerisani od strane svog okruženja - a u sedlu su ponositog
ata. Kakva iluzija! Fijakeristi imaju više dostojanstva.

Staro kljuse, metafora, sklonjeno je u štalu sa uverenjem da - staro i umorno - više

nije ni za šta. To se nije dogodilo bez velikih gubitaka u oblasti poetike, što ni u kom
slučaju ne znači poetizovanje već zanat. U razbijenom svetu ništa se ni sa čim ne može
upoređivati. Zbog toga - smatraju novatori - treba povećati broj tautologija egoista
(duhovnu samodovoljnost). Ego + Ego = Ego. E + E = E. I tada je svet savršeno beskoristan,
odnosno koherentan - jedinstven.

Pegaz je bez igde ikoga i jedinstven.

Siroti Pegaze! Sve to je nevažno. Ti si besmrtan konj. Oslobodio si se jarma, ali si

ostavio jaram onima koji se smatraju samozvancima po ugledu na tebe. Dobro znaš da
ljudi neprestano pokušavaju da upregnu božanstva - dobra i loša - u kola kako bi ta bedna
kola vozili dole, prema zabranjenim lopovskim jazbinama.

Za sada, ako se ništa temeljito ne promeni - ostani tamo gde si.

Pegaza treba ostaviti tamo gde mu je mesto.

Tokom avgustovskih noći, u blizini sazvežđa Andromede, presijava se njegova čista

dlaka.
 Aždaja

Vremenom postajem svestan da sam veoma star. Biti star ne znači patiti samo zbog
artritisa, već, pre svega, pripadati svetu pojmova koje sadašnjica ne razume, kao da je u
pitanju drugi, odavno objavljen i rasprodat stari rečnik, drugi stari atlas, druga knjiga
sveta. Niko, na primer, neće da veruje da sam imao dadilju, kao i Odisej. Ja i kralj Itake
imali smo dadilje. U svoje vreme bila je to moćna institucija.

U ozbiljne obaveze dadilje spadalo je uspavljivanje dece. Malobrojne, one su,

užasno lenje i prljave, pevale monotonim glasom glupave pesmice s beskrajnim refrenima,
na taj način otkrivajući pre naučnika, profesora Šulca iz Berlina, autogeni trening, jer su
se najčešće uspavljivale pre pacijenata (da, upravo ti pokušaji uspavljivanja najčešće su se
završavali glasnim hrkanjem dadilja). Većina je pripovedala bajke. U početku su se pričale
priče o cveću, ružicama, đurđevcima, belim radama, marljivim patuljcima (perfidna slika
radničke klase lišene klasne svesti), zatim su usledili dobre princeze i lepi prinčevi (što je,
po svoj prilici, imalo za cilj usađivanje deci slepe odanosti monarhiji), na kraju, na red su
dolazile životinje, obavezno meko paperjaste - kunići, zečići i mačići (mekoća i dobrota).
Jedini akcenat zla predstavljalo je povremeno pojavljivanje muhare.

Dobra deca su se uspavljivala već posle prvih hipnotičkih zahvata. Ali ako su i
dalje pružala otpor, dadilje su stavljale u pokret mašinu sa strahotama (treba dodati da
nisu studirale psihologiju, često čak ni azbuku). Sledila je eskalacija horora, puna mrtvaca,
zagušljivih podruma, sova, obešenjaka, odsečenih glava, grobalja, đavola. I tada su glavice
sa oreolima zlatnih loknica padale na jastuk, čvrsto su zatvarale okice, jer su više volele da
umru nego da to dalje slušaju.

Vrhunac horora bile su priče o alama. Borio sam se sa snom da bih dočekao željeni
završetak. Veoma sam voleo aždaje. Izazivale su u meni osećanje nežnosti i srodstva.
Uopšte nisam shvatao zbog čega ih tako okrutno ubijaju. Sanjao sam da kada porastem
oslobađam aždaje od ljudi.

Dospevao sam u stanje maštarija i uopšte mi se nije spavalo - samo sam želeo da se
borim. Kako efikasno sredstvo sa aždajama uopšte nije delovalo na mene, proglašen sam
nevaljalim detetom - a nešto kasnije, u skladu s tim: lošim učenikom, lošim mladićem,
lošim građaninom najbolje države. Na kraju, postao sam pakosni starac (o starcima se
najčešće govori da su zlobni, a ne zli, jer, na primer, ne mogu istinski muški da uvrede
ženu). Imam još malo vremena.

Kada sam imao devet godina, na školskoj ekskurziji posetili smo Krakov. Obišli
smo Kraljevski zamak. Nedaleko od Zamka nalazi se Aždajina jama. Nažalost, već
vekovima prazna - kako glasi legenda: izvestan lukav obućarski šegrt podmetnuo je ovna,
ali rasporenog, u čiju utrobu je stavio smolu i sumpor. Bila je to prva, još primitivna
bomba koju su anarhisti kasnije usavršili. Aždaja je, naravno, umrla zbog poremećaja
varenja.

Legenda dalje kaže da su joj svake godine prinošene žrtve u vidu najlepših
devojaka. Još ranije nametala mi se pretpostavka da se nije radilo o skretanju pažnje
društva sa činjenice da je vladar Krakova, seksualno razdražljiv i nezasit u svojim erotskim
fantazijama, konzumirao devičanstvo kćeri svojih podanika, a kasnije sve svaljivao na
aždaju.

Aždaja je postala simbol svih ljudskih zločina i grehova. A kako je bila živi simbol -
ubijena je. Neverovatno je da je toliko dugo postojala. Međutim, uništavana je kao sekte
jeretika, kao Jevreji, kao svi čudaci, kao oni koji misle drugačije.

Na početku ili u Knjizi postanja bila je obična zmija.

…..........................................................................................................................
 Uvod u Atlanta
(Autobiografska beleška)

Mitologija koja se učila u školi ispunjavala ga je odbojnošću, jer je predstavljala

trijumf antropomorfne bestije

- sakupljao je fosile, otiske noktiju

- mrzeo je rase pobednika, njegov savez s pobeđenima činio mu se nasleđenim po

planini, potoku, progonjenom insektu i melanholičnom džinu

- sve njegove simpatije usmerene su ka umornim i dvoznačnim junacima

Naslućivao je pakao besmrtnosti, plamenja koje ne sagoreva, pustinjskih visoravni,

beskrajnih inkantacija

Oni (bogovi) obdaruju nas štedrom i besmislenom ravnodušnošću, ne shvatajući da

očekujemo kaznu - kao milost

- voleo je čudovište i poniženog čoveka

- voleo je poniženog čoveka

> zar znanje o čudovištima za njega nije bilo propedeutika istorije?

 Aneks

(Druge verzije nekih dela)

 Narcis

Taj mit bio je ukorenjen u meni decenijama, postojao je, ali se nije razrastao, niti
razvijao kao pesnica odojčeta oko nepokretne zvečke.

Dakle, šta se može reći o Narcisu? Da je postojao, da je bio lep, da se zagledao u

svoj odraz u jezercetu i da je zaslepljen lepotom potonuo. A gde je uzvišena potvrda,
poruka, naravoučenije? Blene u vodu i odjednom - pljus. Haiku, baš kako nalaže moda
koju je pre više godina propagirao jedan klasik da bi zaustavio logoreičnost domaće
poezije. U suštini, mit je bio nepodnošljivo statičan, mada je postojao.

Bilo je pokušaja oživljavanja Narcisa. Izmišljena mu je žica, naravno, erotska. U

Narcisa se zaljubila šumska nimfa - Eho. Iz nepoznatih razloga Narcis je odbacio tu ljubav
i Eho se od žalosti pretvorila u šumsko božanstvo nekakve zabiti. Ekskurzijama gojaznih
buržuja je odgovaralo - ime. I tako je nimfa postala stjuardesa prirode.

Kao što vidimo, Narcisu su nedostajale crte karaktera ili makar klica tragične
krivice da bi se mogao ozbiljno tretirati, kao i da bi ga naše saosećanje i gnev sledili. U
najboljem slučaju, može tumačiti ime cveta, naravno, zavodljivog, jer ruža koja nema svog
kavaljera i trubadura, kao što znamo, ostaje bez mitova.

A kakav je bio redosled? Po svoj prilici, radilo se o očaranosti novom prirodnom

pojavom, o traganju za imenom, konačno o pokušaju prilagođavanja anegdote bez koje je
tako postojao, prema tome, bila je nešto slučajno i beznačajno, neobavezujuće. Zbog toga
je Narcis postao amblem tautologije.

Takva sudbina morala je snaći Narcisa čija je jedina vrlina bila - lepota.
 Žrtva – Dionis

1.

- Starimo, Dionise - rekao je otac bogova.

- Nesumnjivo - odgovorio je Dionis, nikada ozbiljan i neraspoložen za bilo kakvu

kavgu. - Ali i kamenje stari - dodao je mada mu se to poređenje učinilo pomalo
besmislenim.

- Mi starimo brže od kamenja - i u gorem stilu. Najgore je to što smo svesni toga.
Neki idiot iz Jonije rekao je pre šest vekova da ne postojimo - mada smo u to vreme bili u
najboljoj formi. Ja sam bio duboko uveren da bacam drvlje i kamenje i istinski sam ubijao
nevernike ili palio gradove.

- Prema tome - dodao je mudro Dionis - svet kao volja i predstava - donekle
anticipira razvoj filozofije. Bogovi nisu imali osećanje za vreme. Vreme se za njih sastojalo
od neprekidnog lanca dana i noći. Godine, decenije, vekovi, godišnja doba - za njih nisu
imali nikakvu samerljivu formu i vrednost.

- Sve je počelo od toga što se Afrodita razbolela od gripa. Nismo mogli da shvatimo
šta znači visoka temperatura i zbog čega kašlje kao stara piljarica.

- Svejedno je kako je započelo. Jedno je važno: prestali smo da budemo neophodni

ljudima.

- To je naša krivica. Potpuno smo zanemarili sveštenički stalež. Sada su to društva

nadmenih neznalica, dok riznice hramova nisu ništa drugo nego banke, sumnjive pećine
igara, menjačnice, ustanove za pranje novca. Osim toga, svi primaju mito.

- To je istina, naši posrednici su se osamostalili - što se moglo i predvideti - mada to

nije presudan uzrok naše propasti.

- A olimpski skandali? Potpuno odsustvo elementarnog poštenja. Počeli smo da

oponašamo ljude, a nismo stvorili uzore ponašanja. Čak nismo izmislili pristojnih deset
božijih zapovesti - ili makar hijerarhiju vrednosti.

- Ah, Dionise, postaješ dosadan i principijelan kao mladi apsolvent Sorbone. To o

čemu govoriš zavisi od čoveka. Treba - dođavola - sačuvati određenu podelu rada,
odnosno osnovnu podelu i hijerarhiju. Ko zna da li...

- Ne slažem se s tobom, Zevse - rekao je uzbuđeno Dionis. - S obzirom na to da

smo učestvovali u Trojanskom ratu ne vidim nikakav ozbiljan razlog da s kukavičkom
ravnodušnošću pratimo rat plemena Hutu i Tutsi...

- Dionise - rekao je prekorno Zevs - čim počneš o politici, gubim strpljenje.

Išli su dugo, ćuteći kao kamenje, vijugavom stazom na dnu senovite klisure koja se
naglo počela penjati, vodeći ka planinskom prevoju, odakle se i sa leve i sa desne strane
pružao pogled na more izorano vetrom. Sunce je visilo nisko iznad horizonta. Padao je
mrak.

- A propos - rekao je Dionis i ućutao. Jer ništa mu nije padalo na pamet.

Trenutak kasnije Zevs je, deleći samoglasnike, počeo svečanim, čak odviše
svečanim tonom, pogotovu što mesto nije bilo odgovarajuće - jer su čak i zrikavci ćutali.
Išli su kroz veliku tišinu, prekriveni zelenom senkom.

- Neko od nas mora da umre da bi ostali nastavili da žive.

- Zevse, ne razumem te u potpunosti.

- Potrebno je da jedan od nas da život.

- Oprosti, Zevse, ali...

- Jednog od nas treba žrtvovati. Jednostavno rečeno, jednog od nas treba ubiti na
stepeništu oltara, kao žrtvenog jarca. Tada će čovečanstvo shvatiti da smo spremni da za
njega nešto učinimo.
 Nastala je ćutnja.

Dionis je rekao: - Shvatam da želiš da ja budem žrtveni jarac.

Ponovo je nastala ćutnja - samo duža i dublja. Da se čulo lupanje srca.

Dionis se odazvao mirnim glasom koji, ipak, nije bio lišen note žalosti:

- Obojica znamo da nismo besmrtni. Dvesta ili trista godina ranije ili kasnije - nije
previše važno. - I nakon izvesne ćutnje: - Pa, dobro, Zevse, Dionis se slaže da bude žrtveni
jarac.

Zevs je duboko uzdahnuo.

- Moram ti reći da me to intrigira. Odnosno kako se čovek oseća. Imaću mogućnost

da se nađem u ljudskoj koži. Verujem da će pre pogubljenja uslediti i nekakvo naklapanje
sveštenika ili nešto slično.

- Uveravam te - rekao je Zevs - da će ceremonija biti svečana i uzbudljiva.

- Dođavola s tim - prasnuo je Dionis.

A zatim dodao: - A kada će biti?

- Uskoro - rekao je Zevs.

Uto su stigli na vrh planinskog prevoja.

2.

Na dan prinošenja Dionisa poput žrtve - Olimp je opusteo. Svi bogovi su izmislili
nekakve veoma važne i hitne poslove koje moraju obaviti. Apolon je odleteo u Egipat.
Atena je imala važnu konferenciju s Posejdonom na ostrvu Tasos. Zevs se sakrio u šume
Epira. Na trgu je ostao samo Hermes, najpouzdaniji bog, u čije zadatke je spadalo praćenje
duša na onaj svet.
 *

- Šta misliš, Hermese, da li je patio?

- Teško je to reći. U početku se ponašao kao da je u pitanju zabava, tek kasnije...

- Da li je vrištao?

- Još gore, Zevse - plakao je.

Napomene pripovedača: Bilo bi korisno da zainteresovani čitalac pročita studije

koje se odnose na našu temu, posebno produbljenu, monumentalnu studiju Umberta Eka,
A sacrifice of Dionysus /u/: Opera completa. - Roma - New York - Hong-kong, Random
House 1986 (Great books of XX century).

Gallato, Calasso. - Dioniso ecologico - antropologico - umano - divino - astrologico

e metafisico, Milano, Adelphi 1996.

Kolakowski, Pomian, Dionysos oui mais pourquoi. - Paris 1996. Bibliotheque

CNRS, Vol. 250.

Dr Helene Kapelusch, Werke, Vol. XXIII, S. 1950-2202. Leipzig, Neuer Aufbau

Verlag 1986 (Tausend Bücher über Nichts).

Baran, Umberto Ecco i jego Dionizos. - Warszawa, Harlequin 1996 (Biblioteka

Postmodernisty).
Napomene
 Crnofiguralna vaza grnčara Eksekija

Ova pesma trebalo je da bude uvod u knjigu Atlant. Druga (kasnija?) njena verzija,
s promenjenim naslovom (Crnofiguralno Eksekijevo delo) i bez posvete pojavilo se u
knjizi pesama Zbignjeva Herberta Rovigo (Vroclav, 1992, str. 57, neposredno posle pesme
u prozi Ahil. Pentesileja).

Dosad neobjavljivana u ovom obliku.

Posveta Josifu Brodskom nalazi se i u jednom rukopisu naslovljenom sa Hekabe.

Eksekija - čuveni atički grnčar i slikar vaza, predstavnik crnofiguralnog stila koji je
delovao u periodu oko 550-525 g. p.n.e. Poznato je devet dela s njegovim potpisom,
između ostalih, amfora koja prikazuje Ahila i Ajaksa koji igraju domine, nalazi se u
Državnim zbirkama antičke umetnosti u Minhenu i pehar ( kyliks) Dionis u čamcu, o
kome je reč u ovoj pesmi.

preko mora crvenog kao vino - parafraza poređenja „more tamno kao vino” iz
Odiseje (XIX. 120, u proznom prevodu Jana Parandovskog) koju je Zbignjev Herbert
citirao još ranije u esejima „Kod Dorana” iz knjige Varvarin u vrtu i u istoimenom eseju u
knjizi Lavirint nad morem.

Bogovi iz školskih svezaka

Pod ovim (privremenim?) nadnaslovom pojavila su se 1997. godine u dodatku

„Žečpospolite” („Republike”) najpre tri dela iz Kralja mrava (Atlant, Hekaba i Antaj), a
kasnije i istoimena pripovetka. U fusnoti Zbignjev Herbert je objasnio poreklo ta tri prva
teksta: Naslov „Bogovi iz školskih svezaka” pozajmljen je iz pesme Radjarda Kiplinga.
Nažalost, do danas mi nije pošlo za rukom da je pronađem.
 H.E.O.

Tekst je prvi put objavljen u časopisu „Književne sveske” (br. 33, zima 1991, s. 9-
10). Mi ga objavljujemo na osnovu prvog izdanja, upoređenog s rukopisima i mašinopisom
s kasnijim autorovim ispravkama.

Zbignjev Herbert je takođe promenio naslov u HEO, što je verovatno uslovilo da

ga je američki izdavač pogrešno dešifrovao kao EOS. U želji da izbegnemo ovu vrstu
grešaka, kao i da sačuvamo daleku asocijaciju na Rilkeovu pesmu „Orfej. Euridika.
Hermes” - sačuvali smo raniju verziju naslova.

Antaj

Tekst je prvi put štampan u dodatku „Plus Minus” „Žečpospolite”. Objavljujemo ga

na osnovu prve štampane verzije, upoređene s tekstom otkucanim na mašini i s ručnim
piščevim ispravkama.

Antaj - poznatiji u latiniziranoj verziji svog imena Anteus.

Pindar [...] u jednoj svojoj istamskoj odi - u Četvrtoj istamskoj odi (3,3), vidi
Pindar, Olimpijske ode (Krakov 1987, s. 133).

Diodorus Siculus - Diodor, polj. Diodor Sycylijski, iz Agirona na Siciliji; grčki

istoričar koji je živeo u I veku p. n. e. Pisac istorije Biblioteka u četrdeset tomova, od koje
su u celini sačuvani samo tomovi I-V i XI-XX, a ostali u fragmentima. O Antaju govori
tom IV, 17.

renesansni slikar Antonio Polaiulo - Antonio del Pollaiuolo (1432-1498), radio je

uglavnom u Firenci. Između ostalog naslikao je ciklus slika Heraklovi poduhvati.
Minijaturna slika na dasci Heraklova i Antajeva borba (18x12) nalazi se u Galeriji Ufići u
Firenci.

od htonskog čudovišta - htonski (od grč. chtonios) u grčkoj mitologiji znači „nastao
od zemlje”, „podzemni”: htonska božanstva - bogovi podzemnog sveta i smrti, ali i
plodnosti zemlje (između ostalih, Demetra, Had i Persefona) i tri sudije: Minoj, Radamant
i Ajak.

Tingis - danas Tanger, grad na severu Maroka; u antičko doba feničanska kolonija
osnovana krajem drugog veka p. n. e; oko 45. godine nove ere prestonica rimske
provincije Mauretanija Tingitana.

Dugo vremena Antaju je prethodio uvod koji je kasnije pisac precrtao:

Moj odnos prema Heraklu vremenom se menjao, dramatično se kolebao, od

dečačkog izraza poštovanja, mladalačkog divljenja, a kasnije čak do skeptične distance i
odbojnosti. Neko vreme nosio sam se mišlju da mu izmislim novu biografiju lišenu
neshvatljivih ludila i zločina. Bezbožna namera. Njegovu suštinu predstavlja sjajna
mešavina velikog i malog, patetičnog i odbojnog, božanskog i veoma ljudskog.

Međutim, čak i kada sam se udaljavao od junaka, nije me napuštalo divljenje

njegovoj marljivosti. Znam da to zvuči bogohulno. To je kao kad bi neko Afroditu nazvao
lepom devojkom, a za Hefesta rekao - sposoban kovač. Međutim, ostajem pri tvrdnji –
Herakle je bio vredan kao mrav, kao vulkan, kao protestantski zanatlija.

Poznati Dodekatlos ne iscrpljuje ošamućujuću marljivost heroja. Staze njegovih

putovanja prelaze se uzduž i popreko poznate i naslućivane geografije. A kakvo
rasipništvo pejzaža, na čijem tlu se odvijaju njegove borbe sa svetom pustinje i mora,
snežne ravnice i šume, onostrani svetovi i štale.

Još jedna stvar koja zaslužuje pažnju, mnogo toga što je Herakle uradio nekako na
marginama svojih osnovnih zanimanja, radeći takoreći u drugoj - pa čak i trećoj smeni.
Slično zvezdi preopterećenoj obavezama, s veoma neredovnim ličnim životom, dodajmo
još, koja s vremena na vreme uspeva da daje koncerte u dobrotvorne svrhe, čineći
nesebična dela, međutim, koja ne daju nikakav ton, nikakvu boju njegovom
veličanstvenom portretu.

Putujući po jabuku Hesperida, odnosno u široka prostranstva božijih vrtova

Herakle je nekako „usput” oslobodio Prometeja, ubio okrutnog tiranina Busirisa i borio u
dvoboju sa Antajem.

Dodekatlos - grč. dvanaest poslova (Heraklovih).

Busiris - Buziris, mitski kralj Egipta koji je naredio da se poubijaju svi stranci, da bi
ih prineo na žrtvenik Zevsu; pokušavao je da ubije i Herakla koji se vraćao iz vrta
Hesperida.

Poreklo imena Antanojos može razjasniti jedan od zaboravljenih pisanih uvoda u

tu priču:

Antanaj

Antanaj mi se otkrio u voštanoj tišini nekog od muzeja - danas se teško mogu

prisetiti da li se to dogodilo u Firenci ili u Kaselu, pre je u Firenci, međutim, pišući, kao da
sam malo zloupotrebio red i posegnuo za visokim stilom, kao da je reč o običnom
događaju koji je sudbina unapred planirala ili neki lakej sudbine - slučaj. U stvari, ni onda
ni kasnije tom susretu nisam pridavao veću pažnju i mnogo kasnije moje unutrašnje
uvoje, bez jasnijeg razloga, počelo da lovi zvuk tog imena, koji kao da dopire izdaleka,
poput metalnog uzvikivanja nekog nepoznatog u noćnoj tišini, i to tihog, ali veoma
izrazitog dozivanja - Antanaj, Antanaj. Odmah sam, da bih omalovažio taj incident - ili
pre smisao tih lakih zvučnih omama - bio sklon da ih tumačim neobičnom lepotom
imena, lepim rasporedom samoglasnika a-a-a-o, jer je to: a-a-a-o tako lepo - poput refrena
stare pesme koju, iako smo čuli samo jednom, ostaje zauvek u nama. Medutim, to
fonetsko tumačenje ubrzo mi se učinilo površnim i neubedljivim, pa sam počeo da
sagledavam problem iz ugla etimologije.

Hadov pas

Tekst je najpre je štampan u „Književnim sveskama” (br. 63, leto 1998, s. 6-10). U
našem izdanju oslanjamo se na prvo izdanje, upoređivano s prepisom na pisaćoj mašini i
piščevim rukopisima.
 Prema arhipesniku, Kerber je bio običan pas - vidi Homer, Ilijada (VIII, 368):

Onoga dana kada ga Euristej u podzemlje Hada posla

Da mu otme Hadovog psa iz mraka Ereba -

Hesiod. u Teogoniji - vidi Hesiod, Rođenje bogova (Theogonia) (310-312):

i drugo čudovište rodi, strah hvata ime izgovarajući,

koje sirovo meso žderaše - Kerbera bronzanog glasa,

okrutnog psa Podzemlja, koji imaše pedeset glava;

kao i op. cit. (769-771):

[...] strašan, nemilosrdan pas,

koji pakosna lukavstva znaše - onima koji tu ulaziše

umiljavaše se, repom mahaše i ušima mrdaše

Kora - Persefona, Zevsova i Demetrina ćerka koju je Had odveo u podzemlje.

slikar Andokid - atički grnčar koji je radio oko 540-520. godine p. n. e, za njega se
vezuje pronalazak crnofiguralne tehnike; neke njegove vaze ukrašavane su s jedne strane
crvenofiguralnom tehnikom, a s druge tradicionalnom - crnofiguralnom. Amfora iz Luvra
(oko 520/510. godine p. n. e, visoka 58,6 cm), o kojoj je reč, ukrašena je crvenofiguralnom
tehnikom (predmetna literatura pripisuje je i slikaru Andokidu).

Triptolem

Tekst je najpre objavljen u književnom tromesečnom časopisu „Kresi” („Krajine”)

(1998, br. 1/33, s. 5-6), teško je čitljiv i enigmatičan. U našem izdanju pokušavali smo da
rekonstruišemo tekst na osnovu piščevog kasnijeg rukopisa, nastalog, kako
pretpostavljamo, oko 1997. godine i s ranijim beleškama.

njegovo značenje prilično je nadraslo okvire Gote - aluzija na genealoško-

diplomatski godišnjak, Gotski almanah (1763-1944. i od 1956) koji je objavljivan u tom
gradu na nemačkom i francuskom jeziku.

u potrazi za Persefonom - svoje ćerke Kore koja se zvala i Persefona ili Prozerpina.

Kralj mrava

Tekst je najpre objavljen u političkom tromesečniku „Kritika” (1991, br. 34/35, s.

9-17). Ponovo je preštampan (sa autorovim izmenama) u „Žečpospoliti” (br. 2999, od 24-
26. decembra 1997, dodatak „Plus Minus”, s. III-IV) pod naslovom „Bogovi iz školskih
svezaka”. Osnova našeg izdanja je piščev prepis na pisaćoj mašini, s njegovim ručnim
ispravkama.

S Mirmidoncima ili narodom mrava - naziv Mirmidonci potiče od grčke reči

myrmeks - mrav. Potomci Mirmidonaca pojavljuju se u Troji, vidi Ilijada (IX, 185-191).

naučnika Džatesa - beleške koje se odnose na planiranu priču Tifon zbirke Kralj
mrava, nalaze se na listu sa ispravkama u knjizi J. V. Staljina, Marksizam i pitanja
lingvistike.

Bitak i mišljenje o bitku, odnosno spoznaja bitka, zapravo se podudaraju, jer ništa
ne postoji izvan bitka - Parmenidova polazna teza u njegovim razmatranjima suštine bića.
Parmenid iz Eleje (VI/V vek p. n. e), filozof, Ksenofanov učenik, osnivač elejske škole,
Heraklitov savremenik, sa čijim pogledima je polemisao; oko 480-470. godine p. n. e.
napisao je svoje filozofsko delo, ep O prirodi koji je sačuvan samo u fragmentima, odnosno
u citatima drugih autora.

apejron - grč. praosnova, prema Anaksimandru osnova celokupnog bitka,

beskonačna i neodređena materija. Anaksimandar iz Mileta (oko 610-540. godine p. n. e),
jonski filozof prirode tek je uveo termin arche - početak. Prema njemu, bogovi nisu
učestvovali u stvaranju sveta.
 Onaj odvratni Tersit

Tekst je najpre objavljen na osnovu kompjuterskog prepisa, upoređivan s prepisima

na pisaćoj mašini i sa autorovim rukopisom.

Drugi sedoše svi na klupe... - stihovi iz Drugog pevanja Ilijade (na poljskom u
Herbertovom slobodnom prevodu) dok u prevodu Miloša Đurića glase:

Drugi sedoše svi i na mestima ostanu svojim

jedini još je Tersit naklapalo nešto priklap’o,

on je nepristojne reči i mnoge u srcu znao,

naopake, bez mere s vladarima da bi se svađ’o,

jer je tražio čim bi Argejce nasmejati mog’o

Zlata li tebi nedostaje... stihovi iz Drugog pevanja Ilijade (na poljskom u

slobodnom prevodu Zbignjeva Herberta), dok u prevodu Miloša Đurića glase:

Zlata li tebi nedostaje zar iz Ilija što ga

nosi konjokrota koji Trojanac k’o otkup za sina,

koga uputimaja ti dovedem il’ drugi Ahejac?

omiljeni motiv mnogih slikara vaza - u Državnim zbirkama antičke umetnosti u

Minhenu nalazi se čuveni crvenofiguralni pehar anonimnog slikara Ahil ubija Pentesileju
(oko 460. godine p. n. e, prečnik 43 cm).

a dušu njegovu poslao u Ereb - u najmračnije dubine Hada.

 Kleomed

Tekst je prvi put štampan na osnovu nekoliko prepisa na pisaćim mašinama s

mnogobrojnim piščevim ispravkama.

Na jednoj verziji, pored naslova „Kleomed” dopisan je podnaslov (varijantni

naslov?) „Poslednji heroj”. U prevodu Džona i Bogdane Karpentjer, na engleskom se
pojavio 1984. godine u godišnjaku „Cross Curents”, god. 3: 1984, s. 235-244).

Astipalaja - jedno od sporadskih ostrva i istoimeni grad (danas Stampalija). Sporadi

(od grčke reči sporas - rasut) - dva ostrvska arhipelaga u Egejskom moru, između Kiklada i
obala Male Azije.

Pesak, stene, malo siromašne vegetacije - u ranijim verzijama: Stotinak kvadratnih

kilometara peska, stena i siromašne vegetacije.

pokušaj narušavanja zakona sudbine - u ranijim verzijama: pokušaj zalaženja u

oblast sudbine.

Ate - grčka reč koja znači otelovljenje zaslepljenosti i zabluda koje vode
prestupima i zločinu. U Ilijadi se javlja uglavnom bezlično, alegorijski, dok ga u
Devetnaestom pevanju (91-95) Homer opisuje na sledeći način:

Nego šta mogoh uradit? Božanstvo dela u svemu,

časna Divova čerka Grehota što svakoga ume

prevarit kleta; nežnim Grehota nogama lebdi,

tla ne dodiruje ona, no ljudima nad glavama hodi

štetu donoseć njima, od dvojice zaludi jednog.

Jednom prevari ona i Diva...

Homer, Ilijada (XIX, 91-95), prevod Miloš N. Đurić, Beograd, Dereta, 2004.
 Pausanija, od koga smo pozajmili istoriju - Pausanija (Pausan as), zvani Periegeta
(oko 115-oko 180. godine n. e), grčki pisac, putopisac i geograf koji je živeo u vreme
Antonija Pija i Marka Aurelija, autor dela Vodič po Heladi u deset knjiga. Kleomedov
život opisuje u Šestoj knjizi (9, 6-8), otprilike u vreme sedamdeset druge Olimpijade,
odnosno oko 488. godine p. n. e.

Heliodor - pretenciozno ime - u ranijim verzijama: trebalo bi ga dešifrovati kao

pretenciozan pseudonim.

Ugledao je lice na kome se nije mogla prepoznati uzvišenost smrti - u ranijim

verzijama: Ugledao je lice umrlog. Na njemu nije bilo uzvišenosti smrti...

Narcis

Tekst je najpre štampan u „Književnim sveskama” (br. 68, jesen 1999).

Objavljujemo ga na osnovu prvog štampanog teksta upoređivanog sa autorovim
rukopisima.

Vila Borgeze - parkovsko-palatni kompleks u Rimu. U palati se nalaze muzej i

galerija Borgeze.

jednog od onih koji ubijaju svog dobročinitelja daskom od plota - aluzija na smrt
Pjera Paola Pazolinija (1922-1975)?

izlazi bučno iz Crkve - u drugoj verziji: napuštaju tradicionalne velike religije.

Endimion

Tekst je najpre štampan u časopisu „Wiež” („Srodstvo”) (1990, br. 1, s. 3-8).

Objavljujemo ga na osnovu prvog izdanja, teksta prepisanog u kompjuteru i na pisaćoj
mašini sa autorovim ručnim ispravkama.

U Arhivu Zbignjeva Herberta nalazi se posebna cedulja s ručno prepisanim

fragmentom iz Plinija, predviđenim za moto „Endimiona”, koji nikada nije iskoristio:
 Međutim, najveće divljenje zaslužuje poslednja zvezda, najtešnje povezana sa
Zemljom, koja je uspešno sredstvo protiv mraka koji je pronašla priroda - Mesec. Nad
njegovim kapricioznim, neregularnim kruženjem lupali su glave mnogi naučnici i ljutili
se što im je najbliže nebesko telo najmanje poznato.

Plinije, Prirodna istorija (II, 42)

affettuoso - ital. prijazno, nežno, srdačno.

con tenerezza - ital. prefinjeno, otmeno.

Na visinama je lebdela olovna tišina - u jednom tekstu napisanom na pisaćoj

mašini pisac je precrtao dve rečenice i dodao cedulju sa sledećom novom verzijom:

Kad odlaze poslednje noćne spremačice, škrguću ključevi i bukači birokrate

uzjahuju pisaće stolove, započela je katastrofa. Započelo je:

- zavijanje pasa

- na berzi je započeo haotičan rast akcija, a ubrzo njihov opšti pad

- krvoločni diktatori sletali su u malu planinsku republiku, kupovali vile iznad

jezera i započinjali novo poglavlje života

- psi su prodorno zavijali.

Pošto je jasno da je u pitanju beleška, sačuvajmo je u fusnoti.

Jadni Pitonel - Piton, smuk (u drugim verzijama mita: zmijurina), sin majke
Zemlje, Here, koja ga je rodila partogenetički, u inat Zevsu (kako Robert Grejvs piše u
Grčkim mitovima, pozivajući se na Homerske himne Apolonu, 305). Poistovećivan je sa
Tifonom. Proždirao je ljude u podnožju Parnasa, blizu Delfa, odnosno tamo gde je Apolon,
koji ga je ubio strelama iz luka, hteo da sagradi proročište. U njegovu čast Zevs je osnovao
Pitijske igre.

Hipnos - sin Noći i Ereba, brat blizanac boga smrti Tanatosa, Morfejev otac.
 Olimpski general

Tekst je najpre štampan u „Opštem nedeljniku” (1990, br. 35, s. 7).

Alojevi sinovi - Oto i Efialt, džinovi, Posejdonovi sinovi koje mu je rodila

Ifimedeja (Alojeva žena). Zarobljenog u bronzanoj škrinji (velikom loncu), posle trinaest
meseci oslobodio ga je Hermes.

Evo kako Herodot opisuje Aresov kult kod Skita - reč je o njegovom delu Istorija
(IV, 61).

Sekuritas

Tekst je najpre štampan u samizdatskom političkom tromesečniku „Kritika” (1985,

br. 19/20, s. 5-7).

U Arhivu Zbignjeva Herberta nalazi se kserokopija tog izdanja sa autorovim

ručnim ispravkama (između ostalog, i s posvetom Rišardu Pšibilskom). Stoga je to osnova
nove verzije dela na koju se oslanjamo u našem izdanju.

Sekuritas - rimska personifikacija bezbednosti, kako građana tako i cele države.

Njen naziv je sačuvan do danas u nazivu zlokobne komunističke političke policije u
Rumuniji: Securitatea.

sine die - lat. na kukovo leto, kad na vrbi rodi grožđe.

Tertium non datur - lat. treće mogućnosti nema, ili-ili.

Atlant (Atlas)

Tekst je najpre štampan u „Opštem nedeljniku” (1980, br. 14, s. 4), izmenjena
verzija u „Žečpospoliti” (1997, br. 92, 19-20. jul, dodatak „Plus Minus”, s. 13), u poglavlju
naslovljenom „Bogovi iz školskih svezaka”.
 Oslanjamo se na verziju iz „Žečpospolite”, upoređivanu sa tekstovima napisanim
na pisaćoj mašini sa autorovim ispravkama, rukom.

Aristotel mu je pred nosom zalupio vrata umetnosti - Aristotel, Retorika: Tragedija

ne može postojati bez radnje, ali može bez karaktera.

Agrigentum - grč. Akragas, u novom veku Đirđenti, od 1927. godine Agriđento,

grad na južnoj obali Sicilije koji su osnovali grčki kolonisti 581. godine p. n. e. Više puta
rušili su ga Kartaginjani i Rimljani. Sačuvane su ruševine brojnih hramova, između
ostalih, Herinog i Demetrinog hrama.

Upelluri - anadolijsko (huritsko-hetitsko) božanstvo, ekvivalent Atlanta.

Prometej

Tekst objavljujemo prvi put na osnovu kompjuterski štampane verzije i piščevih

rukopisa.

Stari Prometej

Pesma u prozi iz knjige Zbignjeva Herberta Gospodin Kogito (prvo izdanje:

Varšava, 1974) koju je autor predvideo za Kralja mrava.

Arahna

Tekst je najpre štampan u „Opštem nedeljniku” (1999, br. 16, dodatak

„Kontrapunkt”, s. 14). Tekst objavljujemo na osnovu prvog izdanja, kompjuterske štampe i
piščevog rukopisa.

Las Hilanderas - špan. prelje, slika Dijega Velaskeza (ulje na platnu, 220x289 cm)
koja se nalazi u muzeju Prado u Madridu. Dosta pažnje posvetio joj je Hose Ortega i Gaset
u svojim studijama Uvod u Velaskeza.
 Istorija Minotaura

Pesma u prozi iz Herbertove knjige Gospodin Kogito koju je pisac planirao i za

Kralja mrava.

Pasifaja - (ne Parsifaja) ćerka Helije i Perseide, žene Minoja, kritskog kralja, koji
nije održao obećanje dato Posejdonu, što je izazvalo poznati razvoj događaja.

Ahil. Pentesileja

Pesma u prozi iz knjige Zbignjeva Herberta Rovigo (prvo izdanje: Vroclav, 1992)
koju je pisac predvideo i za Kralja mrava.

Hekaba

Tekst je najpre štampan u „Žečpospoliti” (1997, br. 167, 19-20. jul, dodatak „Plus
Minus”, s. 13) zajedno sa Atlantom i Antajem, u poglavlju „Bogovi iz školskih svezaka”.

Tekst objavljujemo na osnovu prvog izdanja uporedivši ga s mašinopisom i

rukopisima Zbignjeva Herberta (jedan je posvećen Josifu Brodskom).

Tipografija odgovara piščevom rukopisu i mašinopisu.

Hekaba - druga žena trojanskog kralja Prijama, majka četrnaestoro dece (prema
Euripidu, čak pedesetoro dece, između ostalih, Hektora, Kasandre i Parisa) koja su sva
izginula. Junakinja je dveju Euripidovih tragedija: Hekabe i Trojanki.

leš njenog malog unuka - Astijanakta, sina Andromahe i Hektora. Astijanakt je ime
koje znači Gospodar-Grada, Vladar-Grada. Osvojivši Troju, Grci su ga, bojeći se da će u
budućnosti poželeti da osveti roditelje i uništenje grada, bacili sa zidina. Prema nekim
izvorima, to je učinio Odisej, u svakom slučaju, huškao je druge da ubiju dete. U
Euripidovim Trojankama Astijanaktov leš na Hektorovom štitu Hekabi donosi grčki
glasnik Taldbije da ga vidi pre sahrane.
 Tragičnu sudbinu sina predosećala je i Andromaha (Ilijada, XXIV, 731-735).

Fija

Tekst je najpre štampan na osnovu kompjuterske verzije i piščevih rukopisa.

Uzvikivano je Pizistratovo ime - životnu priču Fije, obične devojke koja je zbog
svog visokog rasta postala žrtva velike politike, ispričao je Herodot u Istoriji (I, 60):

Posle kraćeg vremena dogovore se pristalice Megakla sa Likurgom, te proteraju

Pizistrata. Tako je upravo Pizistrat prvi put zauzeo Atinu i zaveo tiraniju, a pošto je nije
učvrstio, bio je zbačen. Njegovi protivnici su se uskoro ponovo digli jedan protiv drugog.
Pritešnjen sa svih strana pobunom, Megakle poruči Pizistratu da se, ako bi hteo, oženi
njegovom ćerkom i da ponovo zauzme vlast. Kad je Pizistrat primio i pristao na ovaj
uslov, oni se, da bi ga vratili u Atinu, posluže, po mom mišljenju, neobičnim i neozbiljnim
lukavstvom. Heleni su se, naime, još odvajkada isticali mudrošću nad varvarskim
narodima i bili su se davno oslobodili besmislenog sujeverja, pa ipak ona dvojica ovako
podvališe Atinjanima za koje se uopšte misli da su po mudrosti prvi među Helenima. U
Peanskoj oblasti bila je jedna žena po imenu Fija, visoka, bez tri prsta, četiri lakta, inače
izvanredno lepa. Nju opreme svim oružjem i obuku je u sjajne haljine, ukrase je
najskupocenijim nakitom da bi što veličanstvenije izgledala i uvezu je u grad. Ispred sebe
su poslali glasnike koji su trkom došli u grad i glasno vikali ono što im je bilo naređeno.
Vikali su: „O, Atinjani, primite sa radošću Pizistrata, kome sama boginja Atena ukazuje
najveću počast i dovodi ga natrag u svoju tvrđavu”. Dok su glasnici trčali i glasno
ponavljali naređenje, odmah se među masama u predgrađu pronese glas da Atena dovodi
natrag Pizistrata. A i sami stanovnici grada, uvereni da je ova žena sama boginja, pomole
se ovom ženskom biću i prime radosno Pizistrata.

panatenajske procesije - povodom Panatenaja, najvećih atinskih praznika u čast

Atene i u znak sećanja na političko ujedinjenje cele Atike svetkovane su svake četvrte
godine poslednjih dana meseca Hekatombajona (25-28). Svečanom panatenajskom
procesijom praćen je u Atenin hram novi peplos, specijalna tkanina tkana za svake
Panatenaje.

Žrtva

Prvo izdanje teksta objavljeno je na osnovu kompjuterske štampe i autorovih

rukopisa.

U Herbertovom arhivu sačuvana je ranija rukopisna verzija tog dela naslovljena

„Žrtva - Dionis”. Stavili smo je na kraj knjige u poglavlje „Aneks (Druge verzije nekih
dela)”.

helas - grč. nažalost, avaj!

Tekstovi iz kruga Kralja mrava

U ovom delu knjige objavljujemo tekstove koje je pisac nekada predvideo, a kasnije
ih je zanemario ili ih nije dovršio. Ponekad su to samo začeti tekstovi - u većini slučajeva
rekonstruisani su na osnovu rukopisa.

Uvod (Antiep)

Početni fragment teksta koji je možda zamišljen kao uvod u planirani ciklus
Privatna mitologija; rekonstruisan je na osnovu rukopisa.

mimezis - grč. reč, Aristotelova estetska kategorija koja znači oponašanje stvarnosti
u umetničkom delu.

Vrt Hesperida

Zbignjev Herbert ga je planirao za kraj knjige Atlant, a kasnije zanemario. Sačuvan

je u mašinopisu.

trista lunacija - velika godina trajala je sto lunacija.

 Posejdonova svita

Početni fragment nedovršenog teksta, rekonstruisanog na osnovu rukopisa.

onaj švajcarski slikar - pretpostavljamo da je reč o Arnoldu Beklinu (1827-1901),

između ostalog autoru slika U moru i Igra talasa (obe iz 1894. godine).

nailazila je oluja - tu se rukopis prekida. U ranijoj belešci određenje je preciznije:

pojavila se na sve tamnijem rtu Hosegora.

Hosegor - letovalište na Adantiku, blizu Bejona u Akvitaniji.

Pegaz

Tekst je rekonstruisan na osnovu rukopisa veoma teškog za dešifrovanje, stoga

pretpostavljamo da se i drugačije može dešifrovati.

koji je nasumice pozašivao glavu lava s telom koze i repom zmije - odnosno stvorio
je Himeru.

i ne plove nizvodno - uporedi razgovor sa Zbignjevom Herbertom: Ploviše uvek ka

izvorima, uzvodno, nizvodno plovi samo đubre („Kritika”, 1981, br. 8, s. 49-64).

Bojardo - Mateo Marija di Skandijano Bojardo (1441-1494), italijanski pesnik,

dvoranin ferarskih kneževa Este, guverner Modene. Njegovo glavno delo je pominjani ep
Orlando innamorato objavljen 1506. godine u 69 pevanja (dakle, više nego Ilijada i
Odiseja zajedno), koji, uz to, nije dovršen.

Arturov ciklus - legende o kralju Arturu i njegovoj družini - vitezovima okruglog

stola.

Aždaja

Početni fragmenti nedovršenog teksta koji je u Kralju mrava trebalo da ima

funkciju sličnu „Času latinskog” u Lavirintu nad morem. Tekst je rekonstruisan na osnovu
rukopisa.

Uvod u Atlanta (Autobiografska beleška)

Beleška Zbignjeva Herberta u vezi s nenapisanim tekstom, možda je reč o „Aždaji”.

Deset staza vrline

Tekst je najpre objavljen u „Žečpospoliti” (1997, br. 92, 19-20. april, dodatak „Plus
Minus”, s. 14), zajedno s dva druga kratka prozna teksta „Za put” i „Tomaš”, naslovljeni sa
„Putevi i staze”.

Ranije verzije (rukopis i mašinopis), naslovljene sa „Deset uputstava za pobožnost”,

nalaze se u dosijeu Kralja mrava. Bez obzira na to što su „Putevi i staze” mogli biti deo
druge celine, za nas „Deset staza vrline” predstavljaju pravi završetak ove nedovršene
knjige, na primer, kao što „Crnofiguralna vaza grnčara Eksekija” predstavlja njen početak.

Narcis

Prvo izdanje na osnovu kompjuterske verzije teksta i rukopisa. Kasnija verzija

ranije napisanog dela.

Žrtva - Dionis

Ranija verzija teksta „Žrtva” koja postoji samo u rukopisu.

Neki idiot iz Jonije je pre šest vekova rekao - ako ispravno pretpostavljamo, Zevs se
tako grubo izrazio o Ksenofanu (oko 570 - oko 475. godine p. n. e) koji je tvrdio da postoji
samo jedan bog (nasuprot mnoštvu bogova iz mitologije), ovaj razgovor s teškim
posledicama može se situirati na sami kraj Stare ere, čak možda na prelomu era, jer se
mitološki kalendar donekle mora razlikovati od gregorijanskog.
 Napomene pripovedača - ne moramo da uveravamo da je poklapanje imena u ovoj
šaljivoj bibliografiji sa imenima korifeja nauke i književnosti slučajno i nenamerno.
Pogovor
 Herbertovo najličnije delo

Knjiga Zbignjeva Herberta nije imala lak život. Poznato nam je da nije mogao - i
nije hteo - da pedesetih godina, u vreme mahnitanja socrealizma, objavljuje zvanično,
međutim, malo ko zna da je pokušavao da dopre do najvernijih čitalaca svojim pesmama
koje je marljivo prepisivao (u školske sveske), praveći od njih - kao pesnici koji su živeli za
vreme okupacije - rukopisne knjižice koje je poklanjao prijateljima. Jedna od njih
naslovljena je skromno i lukavo sa Bajke koju je 1953. godine (kao Patrik - pseudonim koji
je koristio za tekstove objavljivane u „Opštem nedeljniku”) poklonio Tadeušu
Hšanovskom. Još jednom ću joj se vratiti pri kraju teksta.

Čak i u vreme insceniranog liberalizma - o čemu najbolje svedoči sudbina

Lavirinta nad morem koju je opisala Barbara Torunjčik - neke njegove knjige izazivale su
iracionalan strah kod vlasti. Umesto da bude štampan, Lavirint nad morem je završio na
pisaćem stolu partijskog činovnika. Godine 1976. Herbertovo ime se našlo na indeksu
cenzure.

Nisu samo mehanizmi totalitarnog sistema, već su i obični slučajevi sudbine

njegovim knjigama otežavali put do čitalaca. Katažina Herbert je u nedavnom, ali važnom
i uzbudljivom intervjuu objavljenom u „Gazeti viborčoj” ispričala dramatičnu priču o
krađi rukopisa Gospodina Kogita u Berlinu i o njegovom čudesnom spasenju. Malo je,
dakle, nedostajalo pa da ta knjige, jednostavno, ne postoji.

Sudbina Kralja mrava možda nije toliko spektakularna, ali je takođe dramatična. To
je knjiga nad kojoj je Zbignjev Herbert valjda najduže radio - skoro dvadeset godina - ali
nije uspeo da je završi.

Naravno, to nije bila jedina knjiga koju je u to vreme pisao. Valja podsetiti na
veoma važne pesničke knjige: Izveštaj iz opsednutog grada, Elegija o odlasku, Rovigo, kao
i oproštajni Epilog oluje i knjigu eseja Mrtva priroda s džemom. Od dve knjige proze koje
je pisao istovremeno - Atilina verenica sačuvana je samo kao skica (jedva tri teksta), a
Kralj mrava nije doživeo konačnu redakciju.

Za razliku od Lavirinta nad morem, ne postoji nijedan mašinopis te knjige

pripremljen za štampu. Postoji kompjuterska verzija nastala u poslednjim godinama života
Zbignjeva Herberta, koju teško bolestan pesnik nije uspeo da koriguje. Prema
privremenom redosledu - devetnaest tekstova sadržanih u njoj, koje je sastavljač prepisao i
poređao po azbučnom redu (slično kao pesme u Epilogu oluje) - i tako je to i ostalo. Prema
tome, kada je reč o konačnoj kompoziciji knjige, taj jedini, definitivan tiposkript Kralja
mrava ne pruža nam jasan odgovor. Takođe, nismo sasvim sigurni ni u konačni oblik
tekstova sadržanih u njemu.

To se odnosi i na nekoliko priča koje su se u to vreme pojavile u dnevnoj i

književnoj štampi, čak i ako su to bile nove verzije ranije objavljivanih tekstova - kao što
je, na primer, naslovna „Kralj mrava” u „Žečpospoliti”, u kojoj se fanatični došljaci koji na
ostrvu hoće da uvedu nov poredak jednom nazivaju Transportni radnici a drugi put
Transporteri. Nažalost, nije prošlo bez grešaka ni jedino izdanje (sadrži jedanaest tekstova)
koje se pojavilo u Americi 1999. Kralj Eak u njemu je postao Ajaks, dok je naslov HEO
preveden kao Eos. Ovim napomenama ne bih želeo nikome da činim neprijatnosti, jer
znam da nema knjige bez grešaka i da se umetnost sastoji u tome da se u sledećim
izdanjima one popravljaju. Reč je o tome da negde po virtuelnoj planeti sada lutaju
Hermes, Euridika i Orfej kao Zornjača, što je možda lepa pesnička metafora, ali to nije
metafora Zbignjeva Herberta.

Zahvaljujući postojanju kompjuterski odštampane verzije, o čemu je već bilo reči,

bar se možemo domišljati koji su tekstovi trebalo da se konačno nađu u Kralju mrava. Svi
se (i „Hekaba” koja možda u to vreme još nije bila napisana - što je samo pretpostavka)
nalaze se u glavnom delu našeg izdanja naslovljenom sa „Bogovi iz školskih svezaka”.

Pod tim naslovom (ili možda zaglavljem) 1997. godine pojavili su se u

„Žečpospoliti”, „Atlant”, „Hekaba”, „Antaj” (kao „Antanaj”), konačno i sam „Kralj mrava”.
Da li je to trebalo da bude novi naslov knjige čije su se zamisli prethodno nazivale
Privatna mitologija, a kasnije Atlant i Kralj mrava? Nisam u stanju da odgovorim na ovo
pitanje. U dosijeu Kralja mrava nigde nisam uspeo da pronađem ni taj naslov ni njegov
izvor. Nema ga ni u poslednjem, fragmentarnom sadržaju te knjige koji sam pronašao u
drugoj fascikli, več samo u onoj o kojoj je bilo reči, u kompjuterski odštampanoj verziji. U
dva identična dela jednog odštampanog stiha (iz ciklusa „Brevijar” iz Epiloga oluje)
Zbignjev Herbert je ispisao svoje dve privremene verzije. Citiraću prvu od njih. Iako
sadrži manje naslova, u njoj se pojavljuje zbog toga što je prvi put u istoriji te knjige data
podela na delove:

1. Vreme giganta

Prometej - sud

Ahil. Pentesileja

Narcis

Arahna

Fija

Poslednji heroj - pesničar [Kleomed]

Polifem - idila

2. Dionisova žrtva

Kao što vidimo, tu su i dva naslova tekstova koje pesnik nije uspeo da napiše:
„Vreme giganta” i „Polifem - idila”. U drugoj, nešto opširnijoj verziji može se naći i sledeći
naslov: „Protej”. Da li je to bio novi plan knjige pisane godinama? To sigurno nikada
nećemo saznati. U svakom slučaju, ni u jednoj ni u drugoj belešci ne pojavljuje se naslov
„Bogovi iz školskih svezaka” koji nas interesuje. Ni u jednom rukopisu, ni u jednom
sadržaju koji sam video. Šta u takvom slučaju treba da uradi priređivač? Verovatno da to
zabeleži u fusnoti. Međutim, ne krijem da sam se vezao za taj naslov otkad sam čitao priču
iz Kralja mrava koja se nalazila ispod njega, još ne znajući da će mi biti dato da budem
priređivač. Stoga je to čisto lični razlog. Pre svega, bilo mi je stalo do toga da sačuvam i to
kako se razvijao - i kako se tokom vremena menjao. Jer Kralj mrava jeste i ostaće delo u
nastajanju - work in progress, kako je u šali u pismu svom nemačkom izdavaču Herbert
nazvao nedovršenu priču.

Teško mogu da odredim i kada je tačno nastala ideja o ovoj knjizi. Samo mogu da
pretpostavljam da je nastala krajem sedamdesetih, a možda 1979. ili 1980. godine, kada je
pisac boravio u Berlinu. U arhivi Zbignjeva Herberta nalazi se stranica s naslovom
Privatna mitologija ispisanim s leve strane, a s desne naslov Atlant. Atlant će se kasnije
duže vremena pojavljivati kao naslov planirane knjige. Da li je knjiga prvobitno trebalo da
nosi naziv Privatna mitologija? Veoma je moguće, jer o tome mogu posvedočiti barem dva
citata iz Floberovog Rečnika otrcanih fraza koji bi predstavljali njen moto. Bilo kako bilo,
ta formulacija savršeno određuje karakter dela u nastajanju. Zbignjev Herbert nije
pristupao pisanju sledeće popularne knjige o bogovima i junacima sa prvih stranica
mitologije. Njegovi junaci trebalo je da budu manje poznati bogovi, čudovišta i ljudi
upleteni u mitove i ljudsku - neljudsku - istoriju.

Na pomenutoj stranici nalaze se i naslovi nenapisanih tekstova (kao što su „Atlant”

i dve pesme u prozi iz Gospodina Kogita: „Stari Prometej” i „Istorija minotaura”), kao i
likovi dela koja tek treba da nastanu. Neka od njih (kao Narcis, Sekuritas, Kerber, Arahna,
Kleomed, Antaj, Hekaba, Orfej, Triptolem) srećemo konačno u Kralju mrava, a neka
druga, kao što su Orest, Laokon, Silvanus, Prokne, Mnemosina, Erinije i mnoga druga,
ostaće u svetu imena i pojmova. Između ostalih, Insomnija, Melanholijina sestra koju nisu
izmislili ni Grci ni Rimljani.

Sledeći „Plan knjige naslovljen sa Atlant koji je mogao nastati oko 1986. u Parizu,
konkretniji je. Sadrži trinaest naslova: 1) „Crnofiguralna vaza [grnčara Eksekija]”, 2)
„H.O.E.”, 3) „Antaj” [„Antaj”], 4) „Hadov pas”, 5) „Triptolem”, 6) „Kralj mrava”, 7) [„Onaj
nesnosni”] „Tersit”, 8) „Kleomed”, 9) „Narcis”, 10) „Endimion”, 11) „Olimpski general”,
12) „Atlant”, 13) „Vrt Hesperida”. Iz nekog razloga izostala je Sekuritas koja je u to vreme
bila objavljena, iako se pojavljuje u drugim sadržajima. Mesto „Vrta Hesperida” posle
izvesnog vremena zauzeće najpre „Deset recepta za pobožnost” [„Deset staza vrline”],
kasnije „Hekaba”. „Crnofiguralna vaza...” na kraju će biti precrtana, da bi se u izmenjenoj
verziji pojavila u knjizi pesama Rovigo. Ostalih trinaest tekstova činiće čvrst koren knjige
koja je lagano nastajala, najpre naslovljena sa Atlant, a kasnije sa Kralj mrava.

Sve faze nastajanja knjige trudio sam se da sačuvam u njenoj strukturi. Zbog toga
sam se odlučio da joj dodam podnaslov Privatna mitologija, a osnovno poglavlje da
naslovim sa „Bogovi iz školskih svezaka” iako nisam siguran da bi to bilo u skladu s
piščevom voljom. Odlučio sam da uključim tekstove koji su ranije trebalo da se nalaze u
Atlantu ili Kralju mrava, ali su iz nekog razloga izostavljeni. Jer oni su organski povezani
sa tom zbirkom. Na kraju sam odlučio da uključim i neke nedovršene tekstove,
rekonstruisane na osnovu rukopisa, iako bi možda trebalo sačekati do kritičkog izdanja.
Međutim, iskustvo uči da rad na takvim izdanjima traje godinama.

Treba se pribojavati i toga da se čitalac odavno izgubio u ovim priređivačkim

detaljima. Prema tome, recimo najjednostavnije: ljubitelj završenih dela trebalo bi da se
zaustavi na čitanju drugog dela, stavljajući u zagradu naslov koji sam dao. Jer taj deo sadrži
sve tekstove iz kompjuterski štampane verzije, koju sam pominjao u uvodu, najpouzdanije
sačinjenoj, zbog toga da bi pisac, već teško bolestan, mogao da izvrši konačnu redakciju
celine, što mu sudbina, nažalost, nije dopustila - poput, recimo, „Hekabe” koja je možda
izostavljena a možda nije ni napisana. Saznavši od Katažine Herbert da je azbučni redosled
plod čiste slučajnosti, trudio sam se da rekonstruišem odgovarajući redosled. Za polazište
sam uzeo upravo početne planove Atlanta. Ostalo sam složio onako kako su mi nalagali
intuicija i piščeve želje, tako da se „Žrtva” nađe na kraju. To je slučajnost, ali, zahvaljujući
tome što postoje dve verzije te povesti, „Žrtva” u našem izdanju dvaput okončava Kralja
mrava.

Na kraju, dužan sam da kažem nešto o metodu svoga rada. Poput izdavača
Lavirinta nad morem, rukovodio sam se načelom vernosti piscu. Svaku štampanu verziju
upoređivao sam s mašinopisom ili verzijom otkucanom na pisaćoj mašini, a kada je bilo
nužno, i sa rukopisima tekstova. Zbog toga se verzije sadržane u ovoj knjizi često razlikuju
od prve štampane verzije. U slučaju tekstova koji dosad nisu štampani na poljskom jeziku
(kao, na primer, „Kleomed”) trudio sam se da nađem poslednju verziju. To nije uvek bilo
lako, jer se događalo da moram da biram onu koja se činila poslednja, iako u to nisam bio
do kraja siguran. Zbignjev Herbert je često (u različitim fazama rada na tekstu) unosio
svoje ispravke i u mašinopis i u njegove kopije. Iz pisma sestri Halini Herbert-Žebrovskoj
(„Književne sveske” 2001, br. 74) možemo saznati kako je pisao svoju prozu: „Tehnički to
izgleda sledeće: prvi rukopis, drugi rukopis, treći rukopis i dva puta otkucan na pisaćoj
mašini.” Dva puta na pisaćoj mašini - ili već dva mašinopisa i izvestan broj kopija na
kojima su se mogle naći nove ispravke, precrtavanja i dopune. Kasnije se događalo da se
nađu i na kserokopijama ranije ispravljenih mašinopisa. Dosije Kralja mrava je ogroman -
pravi lavirint u kome se može lako zalutati - prema tome, računam s tim da sam mogao i
nešto propustiti. A da i ne pominjem to da dešifrovanje rukopisa Zbignjeva Herberta
pisanog sitnim slovima - tim istinskim remek-delima kaligrafije - nije uvek bilo moguće.
Možda bi od pomoći bila najnovija tehnologija, međutim, morao sam se zadovoljiti
„staklencetom i okom”.

Nisam hteo da ovu knjigu opterećujem takozvanim kritičkim aparatom. U slučaju

već štampanih tekstova to mi se nije činilo nužnim, jer strpljivi čitalac uvek može našu
verziju da uporedi s prvom štampanom verzijom. Jedino ne preporučujem korišćenje
interneta. Molim vas, verujte mi, biblioteke su jedan od najvećih pronalazaka
čovečanstva. Čak i poljske, koje su kratko otvorene.

Džon i Bogdana Karpentjer u uvodu američkom izdanju Kralja mrava podsećaju da

izvore te knjige treba tražiti u pesmama u prozi Zbignjeva Herberta iz pedesetih godina
koje je lukavo nazivao Bajke. U knjižici iz 1953. godine (već tada) koju sam pominjao na
početku uvoda možemo naći „Hermesa, psa i zvezdu” - prema tome, zar to nije
prefiguracija mnogih tekstova iz Kralja mrava? Pisac nije slučajno odlučio da u nju uključi
nekoliko pesama u prozi iz ranije knjige pesama, što je u drugim knjigama izbegavao.
Žaleći što Zbignjev Herbert nije stigao da napiše više tekstova predviđenih za ovu knjigu,
i dalje imamo osećanje da je ona rezime važnog motiva njegovog stvaralaštva - pritom,
možda najličnijeg dela pisca koji je toliko izbegavao razmetanje.
 *

Imao sam sreću da više puta slušam Zbignjeva Herberta dok čita svoje pesme.
Nikada ga nisam čuo kako čita svoju prozu. Mada čujem njegov živi glas u ovoj knjizi.

Trudio sam se da ga dešifrujem - u svakom smislu te reči. Veoma sam zahvalan

Katažini Herbert koja mi je, poverivši mi izdanje Kralja mrava, pružila tu mogućnost.

Rišard Krinjicki
 O piscu

Zbignjev Herbert (1924-1998), jedan od najvećih poljskih i evropskih pesnika XX

veka.

Pored poezije, Herbert je pisao i esejistiku, drame i kratku prozu.

Poezija i eseji Zbignjeva Herberta prevedeni su na sve veće svetske jezike.

Knjige pesama: Zrak svetlosti (1954), Hermes, pas i zvezda (1957), Studija
predmeta (1961), Natpis (1969), Gospodin Kogito (1974), 18 pesama (1983), Izveštaj iz
opsednutog grada (1983), Elegija o odlasku (1990), Rovigo (1992), Epilog oluje (1998).

Vrhunac Herbertove poezije predstavlja knjiga Gospodin Kogito: pesme na tu temu

Herbert je pisao tokom čitave svoje pesničke karijere.

Knjige eseja: Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda s džemom (1993), Lavirint nad
morem (2001), Gordijev čvor i drugi rasuti spisi 1948-1998. (2001).

Knjiga kratkih priča: Kralj mrava (2001).

Najpoznatija Herbertova drama jeste Filozofska pećina (1956). Napisao je još

nekoliko drama: Druga soba (1958), Rekonstrukcija pesnika (1960), Lutke (1961), Pisma
od našeg čitaoca (1972).

Najvažnije nagrade: Lenauova nagrada, Austrijska državna nagrada za evropsku

književnost, Herderova nagrada, Petrarkina nagrada, Nagrada Struških večeri poezije,
Međunarodna književna nagrada Velsa, Nagrada „Bruno Šulc”, Nagrada „Jan
Parandovski”, Jerusalimska nagrada za slobodu pojedinca u društvu, Nagrada „Vilenica”,
Nagrada „Tomas Sterns Eliot”, Nagrada grada Minstera.

U izdanju Arhipelaga objavljena je knjiga izabranih pesama Zbignjeva Herberta

Gospodin Kogito (2008).