Filip Vandenberg

OSMI GREH
 PROLOG
Uprkos tome što je zvonio nekoliko puta, vrata stana su ostala
zaključana. Tu se izgubio i udario pesnicom o vrata. Dvojica muškaraca u
njegovoj pratnji, obučeni u crno, su se pogledali iznervirani.
„Otvorite zaboga!” vikao je u besu. „Želimo samo ono što je najbolje
za vas. Otvorite za ime Boga, Svevišnjeg!”
Iz unutrašnjosti stana se začuo uplašeni ženski glas: „Ne poznajem
vas. Šta hoćete? Nestanite!”
Glas je zvučao uznemireno, ali nikako histerično, kako je očekivao. U
nekom drugom slučaju Don Anselmo bi se okrenuo na peti i otišao. Sa
iskustvom od četrdeset godina na ovom terenu znao je i suviše dobro da
je ponekad potrebno nekoliko pokušaja kako bi se dospelo na cilj. Ali, u
ovom slučaju je sve bilo drugačije, sasvim drugačije. A Don Anselmo se
dovoljno dugo borio sa sobom, da li da popusti pritiscima sa najvišeg
mesta i krene u užasan posao.
Jer, iako je Don Anselmo u svom svešteničkom životu već hiljadu
puta ili više isterivao đavola ili zle demone sa tako neobičnim imenima
poput Inkubus, Enoh ili Levijatan i oslobađao nesrećne ljude
nepodnošljivog duševnog bola, svaki novi slučaj ga je koštao izuzetnog
samoprevazilaženja.
Ne samo zbog telesnog napora koji ovaj postupak iziskuje. Pre svega
su doživljaji koji idu ruku pod ruku sa njegovim zadatkom ti koji su se
duboko ukopali u njegovom sećanju. Tu je spadalo i to da neki demoni,
zvali se oni Baal ili Forkas, jedan sa tri glave, drugi izuzetno mišićav i
opake lukavosti, nisu ni pred njim uzmicali, već ulazili u njega.
U jednom slučaju ga je zaposeo Abu Goš, demon krvi koji je godinama
bio uz jednu sakatu devicu iz Peruđe, a da on nije ni primetio ovu dosadu.
Tek kada je počeo da sam sebe seče i povređuje i krenuo da uz pomoć
makaza odseče svoj beskorisni - priznaje - organ za rasplod, jedan od
braće je obratio pažnju i sprečio ga.
Kada su mu stavili brzo nabavljenu relikviju Svete Margarete od
Kortone, demon se povukao iz Don Anselma. Margareta je u mladosti
živela u grehu i sramu, ali je kasnije kroz asketizam i šibanje same sebe
našla pravu veru. Pritom je zasekla sebe duž bedra i po stomaku.
Ponovo je Don Anselmo lupao o vrata i pritiskao zvono. „Da li ste
zaboravili da imamo sastanak?”
„Sastanak? Ni sa kim ja nemam sastanak.”
„Dogovorili smo se prošle nedelje. Ne sećate se?”
„Prošle nedelje nisam još ni bila ovde,” začuo se glas iz unutrašnjosti
stana.
„Znam,” odgovorio je Don Anselmo. Ne zato što je to bilo tačno, već
pre svega što nije hteo da pruži ženi više povoda za uzrujanost.
„Tipično,” mrmljao je stariji od dvojice pratilaca, jedan visoki
pedesetogodišnjak gole, sjajne lobanje i preplanulog tena kao u
trijentinskog planinskog vodiča. „Mi neurolozi govorimo o
neurasteničnoj šizofreniji. Nije to redak fenomen, kod njega pacijent gubi
sećanje na stvari koje su se zbile u bliskoj prošlosti.”
„Besmislica,” primetio je Don Anselmo nestrpljivo. „To je demon
Isaakaron. On briše sve jasne misli i usmerava svako delanje na
zavođenje i požudu ili, kako se to danas kaže, seks.”
Drugi pratilac, bucmasti mladić rumenih obraza i kratko ošišane kose,
je spustio pogled i posmatrao postiđeno svoje glanc polirane cipele.
Njegovo ponašanje je nesumnjivo ukazivalo na to da se radi o studentu
svešteničkog seminara.
Obema rukama je uplašeni student čvrsto držao dršku crne kožne
tašne nalik koferu u kojoj je spakovana oprema neophodna za isterivanje
đavola: ljubičasta stola, dve flaše različite vode, debela bela sveća, kapsula
od nikla sa prahom fitilja osveštane sveće, krst od mesinga, petnaest sa
dvadeset i pet centimetara, remen za vezivanje iz trgovine opremom za
kola i knjiga u osmini u crvenom kožnom povezu i sa natpisom utisnutim
zlatnim slovima:

RITUALE ROMANOM EDITIO

PRIMA POSTTYPICAM[1]

Buka je privukla neželjenu svedokinju koja je sprat niže radoznalo

pružala svoju glavu kroz gelender stepeništa. Kada je student primetio
dao je Ocu znak glavom i pokazao ka stepeništu.
Don Anselmo se sagnuo preko gelendera i zašištao promuklim
glasom: „Nestanite, ovo vas se ne tiče!”
U tren oka žena je nestala. Nekoliko spratova niže čulo se kako se
vrata zatvaraju.
Potpuno neočekivano su se sada otvorila vrata stana. Poput prikaza
Marije iz XIX veka stajala je tu u tankoj nebo plavoj spavaćici, bledog lica
i bez šminke, a poludugu kosu je samo ovlaš podigla i upravo time dobila
na izvesnoj lascivnosti.
Kakva lepa žena, pomislio je Don Anselmo koji je nije poznavao, ne po
liku, ali su ga upozorili i znao je šta mu sledi. On je i bio taj koji se prvi
pribrao.
Jer dok su druga dvojica i dalje stajali tu i gutali ženu očima kao
hranu za bogove, Otac je stavio nogu u vrata. Iz stana ih je zapahnula
zapara. Ništa neuobičajeno za stan na poslednjem spratu u ovo doba
godine. Ni noć nije pružala rashlađenje.
Uprkos vrućini i zbunjenosti, čak i stida pred trojicom muškaraca,
lepa žena je okovratnik spavaćice držala priljubljenim obema rukama.
„Da li ste vi iz policije? Imate li nalog za pretres?” pitala je zbunjeno i
zurila u njih krupnim očima.
Don Anselmo joj je pod nos stavio pismo. „Mi nismo iz policije,
sinjora. Znate o čemu se radi!”
Ali sinjora je bila suviše uznemirena da bi pročitala šta tu piše, uz to,
bilo je napisano na latinskom. Videla je samo papski grb u zaglavlju i
pošiljaoca „Cita del Vatikano”, kao i debelo podvučeno NORMA
OBSERVANDA CIRCA EXOERCIZANDAM A DAEMONIC
Osnovno znanje latinskog koje je stekla u školi bilo je dovoljno da
glomaznom crkvenom latinskom da smisao: smernice za isterivanje
demona.
Lepa sinjora je duboko udahnula. Isterivanje đavola!, proletelo joj je
kroz glavu.
Slušala je o tome, čak je gledala i holivudski film o tome, naslovljen
„Istetivač đavola”, jezivo delo, ali je sve to smatrala fikcijom. Nezamislivo
je da danas još ima nečeg takvog.
„Slušajte, mora da se radi o zabuni!” Glas joj se pojačao: „Ne verujete
valjda stvarno da me zaposeo đavo?”
Don Anselmo je namestio zagonetan osmeh: „Sotona neretko
ovladava najlepšim stvorenjima koje je Gospod Bog stvorio.”
Na to je lepa sinjora počela da se smeje glasno i izveštačeno. Smejala
se, zagrcnula i krenula da kašlje kao da ispušta dušu iz tela i zamalo da se
uguši od sopstvenog smeha.
Otac je bacio rečit pogled ka neurologu u pratnji, a doktor mu je
odgovorio blagim klimanjem glavom. Na kraju je pružio ruku i odgurao
ženu u stranu.
„Ne želimo da privlačimo dalje pažnju,” rekao je dok je ulazio u stan.
Pratioci su ga sledili nemo i bez podizanja pogleda. Sinjora je bila suviše
iznenađena da bi ih zaustavila.
„Inače, moje ime je Don Anselmo,” rekao je dok je razgledao s
ukusom namešten salon. „A ovo je neurolog, doktor … ime nije bitno u
ovoj stvari. Angelo, budući teolog u kojeg ulažemo nade, će mi pomagati
u oslobađanju.” Angelo se nespretno poklonio poput umetnika iz cirkusa
koji najavljuje svoju tačku. A onda je Ocu dao tašnu.
„Slušajte, šta znači sve ovo?” Pogleda čvrsto uperenog u telefon lepa
sinjora je stajala ispred sofe nasred sobe. Kada je Otac počeo da vadi
sadržaj putne torbe na niski klupski sto, žena je krenula da traga za
mogućim izlazom iz ove proklete situacije. Sa strahom u očima je
posmatrala svaki predmet ponaosob kojeg je Don Anselmo izvlačio iz
tašne.
„Molim vas, šta znači ova besmislica?” Postala je glasna. „Odmah da
ste napustili stan!”
Kada je ugledala četiri remena koje je Otac raširio pred njom na stolu
ispustila je piskavi vrisak kojem nije bilo kraja. Tada je osetila kako joj
bucmasti student prilazi s leđa i snažno gura na jastuke.
Doktor joj je prišao istog trena. Ugledala je injekciju u njegovoj ruci.
Počela je da se otima kao suluda. Ali svaki otpor je bio zaludan. Osetila je
ubod u desnu butinu. Plafon je počeo da se pomera. A onda je nastupila
prijatna obamrlost.
S osećanjem ravnodušnosti je pojmila da joj student vezuje stopala
oko članaka, stavlja remen oko ručnog zgloba. I kada je podigao i odneo
na snažnim rukama u spavaću sobu nije više videla povoda da se brani.
Na krevetu nad kojim se nadvijao mirišljavi baldahin student je čvrsto
svezao tako što je provukao remenje ispod kreveta i zavezao ih u čvor.
Doktor joj je stavio desnu ruku na vratnu žilu i merio joj puls.
„Četrdeset i šest puls,” rekao je i podigao obrve. „Teško je bez indikacije
dati odgovarajuću dozu pacijentu.”
„To je Isaakaron koji je obuzeo,” vikao je Don Anselmo, a oči su mu
caklile. „Ali ću ga isterati iz lepog tela ove žene.” Đavolski osmeh je
prešao preko lica isterivača. Video je da je stigao njegov čas.
Brzo je prebacio ljubičastu stolu preko sebe. Onda je otvorio zatvarače
na obe flaše sa vodom. Iz prve je posuo malo vode u dlan i poprskao
njome lepu sinjoru.
Ona nije pokazala nikakvu reakciju. Tek kada je ponovio postupak sa
vodom iz druge boce počela je lepa sinjora da vrti glavom ulevo i udesno.
Telo joj se propelo nagore i ravnim glasom je rekla: „Šta to radite sa
mnom, svinje? Odvežite me! Tri tipa na jednu slabu ženu! Zar vas nije
stid?”
Student se trgnuo i ustuknuo, kao da ga je pogodio grom Svetog Duha.
Stisnuo je kapke kao da oseća bol pakosnih reči. Doktor je napeto
posmatrao Oca, kako li će ovaj reagovati. Don Anselmo nije pokazivao
nikakvu reakciju.
„To je demon koji govori iz nje i koristi takve reči,” šištao je. A
okrenut neurologu: „Možda se pitate zašto sam prskao različite vode.
Hteo sam da budem siguran da u ovom slučaju nemamo posla sa
histerijom. U stanju histerije neki samo reaguju kao da su zaposednuti,
na primer, kako bi se prikazali zanimljivim. Onda bi sinjora bila slučaj za
vas, doktore, a ne za egzorcistu. Stoga sam počeo sa egzorcizmus
probativus. Najpre sam poprskao sinjoru običnom vodom, kao što se
videli, nije pokazala nikakvu reakciju. Voda iz druge boce je, pak, bila
sveta vodica. Sami ste mogli da iskusite kako je demon reagovao na to.”
„Don Anselmo…” prekinuo je student svog učitelja. „Don Anselmo …”
„Ćutite po mogućstvu,” naredio je Otac studentu i uzeo crvenu knjigu
„Rituale Romanum” u ruku. Sigurnim pokretom je okrenuo željenu
stranu. A onda je uzeo krst u desnu i počeo, pri čemu je savio koleno pred
sinjorom koja je drhtala, sa ritualom:
„Svemoćni Oče, jedini Bože, požuri ovamo kako bi spasio od propasti
čoveka kojeg si stvorio po svom obličju. Usmeri, o Gospode, svoj bes
protiv životinje koja odbacuje tvoj vinograd. Tvoja moćna desnica neka ga
napadne da odstupi od tvoje Sluškinje, da se više ne usudi da je drži
zatočenu, nju koju si ti smatrao dostojnom da bude stvorena po tvom
liku.”
Lepa sinjora je kidala remenje kojim je bila vezana za krevet. Kaiševi
su je boleli i ostavljali su tamnocrvene tragove. Koliko joj je to položaj
dopuštao, bacala se sa jedne strane na drugu i pri tome je razotkrila svoje
savršeno telo bez mane pogledima muškaraca. Borila se za vazduh.
I sam na rubu nesvesti student je raskopčao svoju belu, znojem
oblivenu svešteničku kragnu. Od kada je sa jednom i po godinom prestao
da sisa majčino mleko nije video nijednu sekundarnu odliku pola iz
ovakve blizine. Pošto je sa zadovoljstvom upio uzbudljivo sramnu sliku,
pogledao je prekorno Don Anselma.
Neurolog, po prirodi pre svom polu posvećen i naviknut na slične
simptome histerije, bio je manje impresioniran, ali je pomislio da bi
postupak mogao da bude prevelik teret za psihu i telo lepe sinjore. „Hitno
savetujem da prekinete postupak,” vikao je usred vriske, kukanja i
jecanja koje je lepotica ispuštala.
Don Anselmo kao da ga je prečuo.
Ponovo je poprskao besnu sinjoru svetom vodicom iz bočice. Izmučen
glas joj je u međuvremenu dobio takvu silinu da je i sam isterivač počeo
da viče jakim glasom: „Naređujem ti, ko god da si, nečisti duše, i svim
tvojim sledbenicima koji zaposedaju ovu sluškinju Boga, da kažeš svoje
ime, dan i sat svog izlaska, bilo kojim znakom. I ti moraš meni,
nedostojnom rabu Božjem, u svemu da se povinuješ. I ne smeš ovom
stvorenju ili prisutnima da naneseš nikakvo zlo!”
Tek što je Don Anselmo završio sa pozivanjem lepa sinjora je počela
svom snagom koju je još imala u glasu da viče. „Upomoć! Upomoć! Zar
me niko ne čuje? Upomoć, upomoć!”
Uzvici su bili tako glasni da je Otac dao znak studentu da sinjori stavi
jastuk preko lica kako ne bi celu kuću digla na noge.
„Prestanite, ne možete to da radite!” naredio je doktor studentu i
pokušao da mu otme jastuk. Ali uz Božju pomoć i ogromnu snagu
mladosti ovaj je gurnuo neurologa u stranu tako da je ovaj posrnuo i pao
na pod.
„To ne moram da trpim!” zapenio je doktor od besa, podigao se na
noge i odhramao do izlaza. „Smatrajte da je naša saradnja završena,”
vikao je dok je odlazio. A onda je zalupio vrata za sobom.
Jastuk preko glave lepe sinjore je prigušio njene povike. Konvulzivni
pokreti kojima je pokušavala da se oslobodi iz remenja su se nastavili.
Pogled na nju je kod studenta izazivao nove, grešne misli. Kako li se,
razmišljao je, tek prikazuju anđeli neba kada već đavo na zemlji uzima
ovako zavodničko obličje?
Don Anselmo, zbog godina pre oslobođen ovakvih misli, nije dao da ga
to ometa i nastavio je, kako bi dovršio svoje delo:
„Prizivam te, stara zmijo, sudijom nad živim i mrtvima, nestani
smesta iz ove devojke koja u krilu crkve nalazi utočište. Naređuje ti Bog
Otac. Naređuje ti Bog Sin. Naređuje ti Bog Sveti Duh. Naređuje ti vera
svetog apostola Pavla. Naređuje ti krv mučenika. Naređuje ti molitva svih
svetih. Naređuje ti snaga hrišćanske vere. Nestani dakle ti zavodnice,
neprijatelju vrline.”
„Don Anselmo, Don Anselmo,” vikao je student. „Pogledajte samo!”
Drhtao je celim telom.
 Poglavlje 1
Alberto, vozač kardinala, pritiskao je gas malog „fiata” tako jako da je
motor zacvileo poput mučene životinje. Kardinal Gonzaga je sedeo
uspravno i kruto poput egipatske statue na zadnjem sedištu. Teškim
glasom je zakreštao: „Moramo da stignemo na cilj pre svitanja!”
„Znam, ekselencijo!” Alberto je pogledao na sat, zelene brojke na
komandnoj tabli su svetlele: dvadeset i dva časa, deset.
Naposletku se saputnik pored Alberta probudio iz ćutanja. Od kada su
ubrzo nakon Firence na autoputu A 1 skrenuli ka Bolonji monsinjor nije
progovorio ni reči. Monsinjor Sofiči, privatni sekretar kardinala,
zasigurno nije bio od onih što ćute. Ali u ovoj situaciji mu se od
uzbuđenja steglo grlo.
Sofiči je pročistio grlo silom. A onda je rekao, ne skrećući pogled sa
zadnjeg svetla kola ispred njih: „Nikom nije od koristi ako završimo u
nekom jarku kraj puta, ni vama, a svetoj Majci Crkvi pogotovo ne, ako mi
dopuštate ovu napomenu, ekselencijo!”
„Ah šta!” šištao je Gonzaga nevoljno i brisao rukavom crnog žaketa
znojem okupanu ćelavu glavu. Vrućina sparne avgustovske noći mu je
zadavala muke. Alberto ga je posmatrao u retrovizoru. „Bila je to vaša
ideja, ekselencijo, da ovu stvar prevezemo privatnim kolima. Vaše
službeno vozilo ima klima uređaj i to bi u vašoj situaciji sigurno bilo od
koristi.”
„To ne morate da mi kažete,” odgovorio je Gonzaga odsečno svom
šoferu.
Sada se umešao i monsinjor: „Da, crna limuzina sa znakom Vatikana!
Najbolje još i da imamo policijsku pratnju sa rotacionim svetlom i najavu
u vestima večeras: Ove noći na autostradi od Firence ka Bolonji Njegova
Ekselencija kurijski kardinal Filipo Gonzaga…”
„Ućutite!” prekinuo je kardinal bujicu reči svog sekretara. „Ni reči
više. Nisam se žalio. Odlučili smo da je najbezazlenije ako se tri muškarca
noću voze u neuglednom ‘fiatu’ od Rima u pravcu Brenera. Basta.”
„Samo dobronamerna napomena, ekselencijo,” izvinio se Alberto. A
onda su njih trojica ponovo utonula u napetu tišinu.
Alberto je držao brzinu vozila stalno na sto šezdeset kilometara na sat.
Kardinal na zadnjem sedištu je zurio napeto kroz šoferšajbnu napred,
tamo gde su prigušeni farovi probijali sebi put s mukom.
Sofiči, žilavi četrdesetogodišnjak sa kosom koja mu je štrčala kao
četka i naočarima sa zlatnim okvirom, pomerao je usne u kratkim
razmacima, kao da se moli. Pri tome je pravio zvuk kao slavina koja
kaplje.
„Zar ne možete da se molite u tišini?” pitao ga je kardinal iznervirano.
Poslušno poput ukorenog deteta monsinjor je prestao da pomera usne.
Iza Modene, gde je A1 vodio dalje na zapad u pravcu Milana, a A 22 se
odvajao ka severu, urlanje motora je prekinula melodija „Haleluja”
Hendela. Melodija se čula iz unutrašnjeg džepa sakoa Sofičija. Nervozno
je sekretar izvadio mobilni telefon i pogledao na displej. Istežući se
nezgodno pružio je telefon pozadi: „Za vas, ekselencijo!”
Gonzaga, u mislima negde drugde, pružio je levu ruku, a da nije ni
pogledao svog sekretara: „Dajte ovamo!” Naposletku je pritisnuo telefon
uz uvo.
„Pronto!”
Neko vreme je slušao nemo, a onda je kratko rekao. „Shvatio sam
lozinku. Nadam se da ćemo moći da zaustavimo vreme. Inače se osećam
kao egipatska mumija, kao onaj …” zastao je.
„Tut-ank-Amun!” javio se Sofiči sa prednjeg sedišta kao pomoć.
„Tačno. Kao taj Tut-ank-Amun. Bogu slava.”
Kardinal Gonzaga je vratio mobilni. „Ako krene po zlu, moći ćete
uskoro da skinete novu melodiju na mobilni,” napomenuo je sa
sarkazmom u glasu.
Sekretar se okrenuo ka njemu: „Šta bi sada još trebalo da krene po
zlu, ekselencijo?”
Gonzaga je podigao teatralno obe ruke, kao da hoće da krene sa „Tebe
Boga hvalimo”; ali reči su mu pre zvučale bogohulno: „Malo je mnogo to
što naš Gospod Isus u zadnje vreme očekuje od nas. Ne bi me iznenadilo
da nam plan u zadnjem trenutku propadne.”
Neko vreme su ćutali zamišljeni. Naposletku je Gonzaga progovorio
šapatom, kao da bi neko mogao da ih prisluškuje: „Lozinka je ‘Apokalipsa
20,7’. Alberto, da li ste me razumeli?”
„Apokalipsa 20,7,” ponovio je vozač i klimnuo glavom ozbiljno. „Kada
nas očekuju?”
„U tri sata i trideset. U svakom slučaju još pre svitanja.”
 „Madonna mia, kako to da izvedem?”
„Uz Božju pomoć i gasom do daske!”
Skoro beskrajno i pravo je autoput vodio kroz dolinu Poa. Po noći i uz
povećanu brzinu ovaj put prosto mami u san u roku od nekoliko sekundi.
I Alberto je morao da se bori sa snom.
Ali onda mu je svrha putovanja prošla kroz glavu. Apsurdni poduhvat
sa kojim su bili upoznati smo sekretar kardinala, monsinjor Sofiči, i on.
Kardinal se obratio Sofičiju nakon još jednog podužeg perioda
ćutanja: „Stvarno je ova lozinka promućurna. Upoznati ste sa tekstom
tajnog Otkrivenja?”
„Naravno, ekselencijo.”
„I sa poglavljem dvadeset, sedmi stih?”
Sofiči je počeo da zamuckuje: „Upravo taj stih mi nije trenutno
poznat; ali sve ostale mogu svakako da citiram po sećanju.”
„U redu je, Sofiči, sada znate zašto ste stigli samo do monsinjora, a ne
dalje.”
„Ako smem da primetim, ekselencijo, smerno se klanjam pred titulom
koju mi je služba donela!”
Gonzaga je odlično znao kako da svog mlađanog sekretara uvek
iznova uvredi na perfidan način. Sofičiju je ostala samo sloboda njegovih
misli.
Vazduh u kolima je bio jako zasićen „Za gospodina” šanel mirisom,
parfemom za muškarce koji je iziskivao navikavanje, a koji je kardinal
kupio po povoljnoj ceni u odabranom butiku na železničkoj stanici
Vatikana. Kardinal je imao običaj da ovom mirišljavom vodicom natrlja
svoju ćelu boje marcipana od kada mu je crkvenjak Santa Maria Majore
nakon jedne svečane službe kao najveću tajnu otkrio da je navedena
procedura pospešivala rast kose.
I otpozadi i u tmini kardinalu nisu promakli trzavi, nevoljni pokreti
glavom koji su pratili misli njegovog sekretara. „Reći ću vam šta je
napisano u 20,7!”
„Nije potrebno,” prekinuo je Sofiči kardinala. „Imao sam samo kratak
gubitak sećanja. Dotična rečenica glasi: ‘Kada se navrši hiljadu godina,
Sotona će biti puštena iz jame’.”
„Poštovanje, monsinjor,” odgovorio je Gonzaga. „Mada ne
prepoznajem vezu sa našom misijom.”
 Alberto, koji je od početka bio upoznat sa tajnim poduhvatom, se
suzdržao od blesavog kikotanja i usmerio pažnju na vozilo koje mu se
prilepilo za branik pre trideset kilometara. Svaki put kada je „fiat”
ubrzavao i ovaj neprijatni vozač mu je ostajao za petama. Ako bi usporio,
i kola iza njega bi usporila.
Kako bi se rešio dosadnog prilepka, Alberto je dao gas.
Negde između izlaza Mantua i Verone desilo se: uz motor koji je urlao
kola koja su ih pratila su krenula da pretiču i smestila se tako blizu
Albertovog „fiata” da je ovaj bio primoran da naglo zakoči. Alberto je ovaj
riskantni manevar prokomentarisao psovkom najgore vrste, na šta je
sekretar pročistio grlo uz primedbu. Odjednom se sa desne sirane vozila
pojavila ruka i crveni treptavi signal: Policija.
„Još i to,” zastenjao je Alberto. Nevoljno se povinovao snažnim
pokretima ruke policajca kojima mu je davao znak da prati uputstva.
Policijska akcija je bila brižljivo planirana. Trista metara dalje bio je
neosvetljen parking. Uputili su vozača da sledi policijsko vozilo do tamo.
Tek što je Alberto zaustavio vozilo tri muškarca sa automatskim
pištoljima su iskočila iz svog vozila i opkolila „fiat” sa oružjem spremnim
za paljbu.
Sofiči je prepleo ruke i počeo da pomera usne tako da se jasno čuje.
Na zadnjem sedištu kardinal je sedeo ukočen i nepokretan, kao da je
mrtav. Šofer kardinala je prišao ovoj situaciji pre opušteno. Nemo je
vrteo prozor dole i zatreptao u jarko svetlo baterijske lampe.
„Izlazite!”
Vrlo polako i nevoljno je Alberto poslušao grubu naredbu. Ali tek što
je izašao po jedan karabinjer ga je uhvatio pod levu i desnu nadlakticu, a
onda su mu stavili ruke na krov.
Alberto, čovek koji se nije plašio ni u jednoj situaciji i u tom pogledu
nije bio baš tipičan Italijan, ispustio je mučni vrisak koji uopšte nije bio
primeren. Smirio se tek kada je osetio cev pištolja trećeg karabinjera na
leđima.
„Slušajte,” povikao je nakon što su ga policajci pretresli od gore do
dole tražeći oružje. „Ja sam šofer Njegove Ekselencije kurijskog kardinala
Gonzage.”
„U redu,” odgovorio je voda ove trojke, „a ja sam kineski car. Papire!”
Alberto je pokazao na gepek. Vođa je pustio svoju žrtvu i otišao do
gepeka. Pri tome je na tren osvetilo unutrašnjost vozila. Uplašio se.
„Je li mrtav?” Okrenuo se ka Albertu.
„Taj tu!”
„To je kardinal Gonzaga!”
„To ste već rekli. Na to ćemo se kasnije vratiti. Hoću da kažem da ovaj
čovek ne daje nikakve znake života.”
„Ima razloga za to.”
„Baš me zanima da ga čujem.”
Kroz otvorena vrata vozila kardinal je čuo raspravu policajca sa
vozačem. Stoga je svečano podigao svoju desnu ruku.
Policajac je napravio korak unazad.
„Stvarno sam mislio da je tip mrtav,” promrmljao je drugoj dvojici.
A oni su se smestili sa obe strane kada je Alberto otvorio gepek.
„Bogorodice,” povikao je jedan od njih, smeteni tip i za glavu višlji od
druge dvojice i verovatno vođa operativne grupe. Sam Bog zna šta li je
očekivao da vidi u gepeku malog „fiata” ali svakako ne purpurno crveni
pojas, pažljivo spakovan, na crnoj, takođe brižljivo spakovanoj odori sa
crvenim aplikacijama sa sve purpurnom kapicom.
Iz mape od crvene kozje kože je Alberto izvukao pasoš sa amblemom
boje zlata „Citta del Vaticano.[2]” Njega je predao karabinjerima.
Tražeći pomoć policajac je bacio pogled prema kolegama, a kako su
ovi još uvek držali pištolje na gotovs, zašištao je kroz zube da bi trebalo
da spuste oružje.
Slika u pasošu kardinala svakako nije odgovarala sadašnjem stanju - I
na kardinale vreme ima štetan uticaj - ali nije postojala ni trunka sumnje
u to da je ovaj dokument pravi. Ime: S.E. Filipo Gonzaga, kardinal kurije,
prebivalište: Grad Vatikan.
Policajac je odgurnuo kolegu i stao salutirajući pred zadnji prozor iza
kog je Gonzaga i dalje sedeo nepokretan.
„Izvinite, ekselencijo,” vikao je karabinjer kroz zatvoreni prozor.
„Nisam mogao znati da se ekselencija dala na put u jednom starom
‘fiatu’. Ali, samo sam vršio svoju dužnost…”
Gonzaga je pogledao prezrivo policajca koji se grčio, a onda je malo
spustio svoj prozor i pružio zahtevno levu ruku.
Oprezno i sa vrhovima prstiju je karabinjer vratio pasoš. Salutirao je,
a onda je snažnim pokretom tela dao drugoj dvojici znak da nestanu.
„Ovo je još dobro prošlo,” frknuo je Alberto i pao u sedište vozača.
 Poglavlje 2
U ponedeljak ujutro je noćni voz iz Minhena za Rim pristigao sa
zakašnjenjem u stanicu Termini. Malberg je loše spavao, a doručak koji
su mu doneli u spavaća kola je bio omanja katastrofa.
Na peronu železničke stanice Malberg je vukao svoj kofer zlovoljno za
sobom. Na besprekornom italijanskom rekao je taksisti svoj cilj: „Via
Đulija 62. Hotel ‘Kardinal’, per favore.
Ovo se pokazalo greškom utoliko što je taksista iz nepoznatih razloga
počeo da priča svoj život strancu sa znanjem jezika, pri čemu Malberg
nije bio ni najmanje zainteresovan i od čega mu je u sećanju ostalo samo
pet ćerki.
Hotel nije bio daleko od Trga Navona u kraju sa brojnim trgovcima
antikvitetima i antikvarima. Malberg je već nekoliko puta boravio ovde
tako da ga je portir uveliko pozdravljao u crveno opremljenoj recepciji.
U sobi na prvom spratu je bezvoljno raspakovao kofer - mrzeo je
pakovanje i raspakivanje kao ništa - a onda je zgrabio telefon i okrenuo
jedanaestocifreni broj jednog mobilnog.
Prošla je takoreći večnost dok se neko javio na drugom kraju. Javio se
uspavani ženski glas: „Halooo?”
„Marlena?” pitao je Malberg nesigurno.
„Lukas, ti? Gde si? Koliko je sati?”
„Dakle, po redu,” počeo je Malberg zabavljen. „Da, ja sam. Upravo sam
se smestio u hotel ‘Kardinal’. A sada je deset i četrdeset i pet. Još neko
pitanje?”
Žena na drugom kraju se nasmejala: „Lukas, isti si šaljivdžija od
ranije!”
„Imali smo dogovoren sastanak, sećaš se?”
„Znam. Ali pre podne nije moje vreme. Slušaj: pokupiću te za sat
vremena u hotelu. A onda ćemo zajedno kolima do markize. Vidimo se
uskoro.”
Posmatrao je zbunjeno slušalicu telefona, kao da je očekivao još jedno
‘do viđenja’, ali Marlena je već spustila slušalicu.
Zapravo je znao koliko je Marlena promenljiva, njenu naviku da
donese odluku u trenutku ili da se preda naletu zanosa. Naposletku su
dve pune godine delili školsku klupu. Ali, kako to već biva, nakon škole
su izgubili jedno drugo iz vida. A kada su se ponovo sreli na
dvadesetogodišnjicu mature, Lenhen je - kako je ranije pomalo
omalovažavajuće zvao Marlenu - bila iznenađenje, čak uzrok
oduševljenja. Jer ta nekada dosadna Lenhen se razvila u lepu, čak
atraktivnu ženu.
Od studija biologije za zvanje magistra je Lenhen odustala ubrzo
nakon mature. Zašto je otišla u Rim nije umela ili nije htela da objasni.
Kao ni to od čega je zapravo živela. U svakom slučaju je za razliku od svih
ostalih iz razreda bila neudata. To je čudilo.
Na Lukasa Malberga koji je kao antikvar sa dobrom zaradom živeo u
Minhenu je Marlena svakako ostavila dobar utisak. Kada se sreo sa njom
prošle nedelje pomenula je u razgovoru da poznaje izvesnu osiromašenu
markizu koja bi htela da proda zbirku knjiga svog pokojnog supruga -
među njima su i vredni tomovi iz XV veka. Malberg je odmah izrazio
interesovanje. Morao je da prizna, nisu samo knjige bile to što ga je
pokrenulo na put za Rim.
Bio je samac dobrog izgleda, a Marlena jedna atraktivna žena. A Rim
je pružao savršenu kulisu za uzbudljivu aferu.
Naravno, Marlena je kasnila. Lukas nije ni očekivao drugačije.
Saobraćaj u Rimu ionako svaki dogovor pretvara u apsurd. Ali kada
Marlene oko pola jedan još uvek nije bilo, Malberg je podigao slušalicu i
okrenuo broj njenog mobilnog. Ali javio se samo aparat za primanje
poruka. Kada je izabrao njen fiksni broj, dobio je automatsku poruku:
„Ovaj broj trenutno nije dostupan.”
Pretpostavio je da je pogrešio broj, te je ponovo okrenuo. Nakon
trećeg pokušaja Malberg je odustao. Zbunjeno je pogledao kroz prozor na
ulicu. Nakon još pola sata ponovo je pokušao. „Ovaj broj trenutno nije
dostupan.”
Postao je uznemiren. Ako se nešto dogodilo - zašto se Marlena nije
javljala?
Na ceduljici je pored njenog broja zapisao i adresu: Via Gora 23.
Ispred hotela je ušao u taksi.

***

Kuća u Trastevere, petospratna kocka kao i većina kuća u ulici,

ostavljala je pomalo utisak zapuštenog zdanja. Sigurno je imala sto
godina, a pompezni ulaz sa dva visoka stuba sa obe strane nije mogao da
zavara u pogledu potrebe za hitnim renoviranjem.
Malberg je iz priče znao da je Marlena živela u potkrovlju, u
prostranom stanu sa terasom i pogledom na Tibar i Palatin.
Prošao je pored stamene portirke koja je u prizemlju
nezainteresovano pogledala kroz odškrinuta vrata i usmerio se ka liftu.
Nasmejao se kada je na ploči na vratima pročitao ime kućepaziteljice:
Felini. Čudovište od tamnog mahagonija i sečenog stakla je ispuštalo
zvuke kao da se žali i frkće još i pre nego je posetilac kročio unutra.
Odjekivali su kroz čitavo stubište dok se lift spuštao dole. Malberg koji je
bio nepoverljiv prema svakom kretanju sa podizanjem od zemlje je
odlučio da krene stepenicama.
Vazduh stubišta je bio težak. Osećao se miris voska za poliranje i vode
za pranje. Na putu gore umalo ga dva muškarca nisu oborila dok su
uveliko žurili dole.
„Zar ne možete da pazite!” povikao je za ovom dvojicom.
Kada je stigao na zadnji sprat obrisao je znoj sa čela.
Dvokrilna, u belo obojena vrata nisu imala pločicu sa imenom. U zidu
je bilo zvono od mesinga. Pozvonio je.
Iz unutrašnjosti stana se nije ništa čulo.
Nakon nekog vremena pozvonio je po drugi put, a kada nije bilo
nikakve reakcije od Marlene, pozvonio je i treći i četvrti put. Naposletku
je dlanom lupao o vrata i doviknuo: „Ja sam, Lukas! Zašto ne otvaraš?”
U tom trenutku su se vrata otvorila - bila su samo prislonjena.
Oklevao je. Oprezno je kročio unutra.
„Marlena? Je li sve u redu? Marlena?”
Osluškivao je otvorenih usta.
„Marlena?”
Nije bilo odgovora.
Odjednom je nešto krenulo da ga tišti. Iznenada je osetio strah,
strepnju pred nepoznatim. „Marlena?”
Brižljivo je vodio računa da izbegne da pravi bilo kakav zvuk dok je
stavljao nogu ispred noge. Jak, ne neprijatan miris poput mirisa ljiljana je
visio u vazduhu. Više nesvesno je primetio brokatne tapete zlatne boje u
hodniku, skupocene aplikacije i antikvitetni nameštaj.
 Salon, sa ukusom namešten enterijer sa teškim tapaciranim
nameštajem i bogatim američkim tepisima, je bio u neredu. Što se stana
tiče, Marlena nije preterala, pogled na Rim je oduzimao dah. Ovde se
moglo lepo živeti.
I pre nego što je zapao u sanjarenja sustigla ga je stvarnost: telefon je
bio na podu, utičnica je bila iščupana iz zida. Ovde nešto nije bilo u redu.
Upravo je hteo da podigne telefon sa poda kada mu je pogled pao na
otvorena vrata ka kupatilu.
Na crnim pločicama je sjajila velika bara. Prišao je korak bliže. Sada je
znao odakle potiče miris ljiljana. Skupo ulje za kupanje. Kada je stao na
vrata otkucaji srca su mu odzvanjali u ušima.
Kao opčinjen zurio je u luksuznu belu kadu u uglu: tamo je ležala
Marlena u kadi koja se prelivala, sa glavom pod vodom, sa otvorenim,
izokrenutim očima, usta su joj bila razvučena u grimasu kao da je u borbi
na smrt ispustila vrisak bola. Duga tamna kosa je plutala poput vitica loze
u vodi. Iako joj je od sunca preplanulo telo bilo lepo i golo nešto
zastrašujuće je izbijalo iz njega. Ukočeni udovi su podsećali na mrtvu
pticu koju je more izbacilo na sprud.
„Marlena,” mucao je kao da plače. Znao je da je svaka pomoć stigla
suviše kasno. „Marlena…”
Koliko je kao paralisan i bez pokreta stajao na vratima, to nije znao.
Odjednom je čuo glasove na stubištu. Morao je da nestane iz stana što je
pre moguće. Ako ga nađu ovde, odmah će postati sumnjiv. Jer to da je
Marlena izvršila samoubistvo činilo mu se apsurdnim.
Malberg se okrenuo i bacio kratak pogled u luksuzan salon kada je na
stočiću pored ugledao sveščicu. Pomisao da je Marlena možda tu upisala
njegovo ime, adresu i broj telefona ga je naterala da uzme sveščicu i strpa
u džep sakoa. Potom je izašao iz stana i tiho zatvorio vrata za sobom.
Kako da neprimetno nestane iz stambene zgrade? Zgrada nije bila
tako velika da bi nepoznati posetilac mogao da ostane neprimećen.
Na vrhovima prstiju se odšunjao dva sprata niže kada se staromodni
lift koji je išao po sredini stubišta pokrenuo ka gore. Kroz žičanu mrežu
koja je obuhvatala šaht lifta kao kavez, Malberg je prepoznao ženu
srednjih godina. Kao ga da nije primetila. Kada je stigao u prizemlje,
pogledao je unutra.
Kao i ranije, vrata stana portirke su bila malo odškrinuta. Iz
unutrašnjosti je dopirala glasna muzika sa radija. Malberg je oklevao.
Kada bude prolazio pored kućepaziteljice ona će ga primetiti.Tada mu je
slučaj pritekao u pomoć.
Debela, čupava mačka sa nečim u ustima je odjednom izletela kroz
vrata. Portirka, krupna žena sa modernom kratkom frizurom i
svetlucavim kreolima u uvu, pratila je životinju uz glasnu viku sve do
ulice. Ovu priliku je Malberg iskoristio da neprimetno izađe iz zgrade.
Naglašeno opušteno hodao je duž ulicu Gora u pravcu Tibra. U sebi je
ključao. Osećao je kako mu hladan znoj klizi niz vrat i imao je potrebu da
trči najbrže što može; ali ga je unutarnji glas opominjao da bi tako samo
izgledao sumnjiv.
Bilo je čudno, sva zbunjen osećao se nekako odgovornim za
Marleninu smrt. Zvučala je tako veselo na telefonu. Zašto je toliko dugo
čekao? Došao je prekasno. A onda je krenuo da jeca. Plakao je tako
otvoreno, da su mu slane suze lile niz lice.
Šta se za ime sveta desilo na petom spratu u broju 23 u ulici Gora?
Još pre tri sata je razgovarao sa Marlenom preko telefona. Sada je mrtva.
Ubijena. Marlena!
Kada je skrenuo u prometnu Viale di Trastevere koja je vodila pravo
ka obali Tibra, pred očima mu se pojavila slika Marleninog tela koje je
plutalo pod vodom. U muci krenuo je da trepće na suncu kako bi se
oslobodio ove noćne more. Skoro slep je koračao dalje. Samo što dalje od
ovog užasnog mesta! Pružio je ruku u pokušaju da zaustavi taksi; ali sva
taksi vozila bi samo projurila pored njega.
Naposletku je stao na ulicu kako bi ga primetili. A onda je osetio
užasan udarac koji mu je oduzeo dah. Na trenutak mu se učinilo da leti.
Drugi udarac mu je pogodio glavu, a onda je pala noć oko njega.
 Poglavlje 3
Kada je Lukas Malberg ponovo došao k svesti, gledao je u ozbiljno lice
medicinske sestre. Najbliže moguće čuo je ujednačeni piskavi zvuk koji
ga je nervirao.
„Gde sam?” pitao je sestru.
„U klinici Santa Sesilija. Imali ste nezgodu.”
Tek sada je primetio da ga glava boli. Bilo mu je zlo, i imao je
problema da diše.
„Nezgodu? Ne mogu da se setim.” Pokušao je da se skoncentriše, ali
bezuspešno.
„Nije ni čudo, imate potres mozga. Ipak možete da se smatrate
srećnim. Osim razderotine na glavi još ste dobro prošli.
Opipao je čelo i osetio povez. „Nezgodu, kažete?”
„Na Via di Trastevere. Vozač je utekao.”
Ma koliko da je mozgao, iz tame sećanja nije isplivala nikakva
nezgoda. Ali odjednom, kao da je neka iskra zapalila um, u glavi mu se
rasplamsala jedna slika: Marlenin leš u vodi kade. Zastenjao je.
„Ne morate da brinete,” odgovorila je sestra. „Za nedelju dana ćete biti
otpušteni. Ono što vam je sada potrebno jeste pre svega mir.”
Skupio je obrve i pogledao sestru upitno: „A inače?”
„Kako to mislite?”
„Mislim, inače se ništa nije dogodilo?”
Odmahnula je glavom. A onda je pitala: „Mogu da vas ostavim
nasamo koji tren?”
„U redu,” odgovorio je.
Sam u goloj beloj sobi morao je da se bori sa strahom. Aparat za EKG,
na koji je bio priključen, pištao je tako da mu je mrvio živce. Uz najveću
koncentraciju pokušao je da sredi svoja sećanja: putovanje za Rim u
noćnom vozu, dolazak u hotel „Kardinal”, razgovor telefonom sa
Marlenom, a onda noćna mora, Marlena mrtva u kadi.
Pri ovim mislima je aparat za praćenje ubrzao frekvenciju svog takta.
Istog trena se sestra vratila u pratnji lekara.
„Doktor Ličani.” Doktor mu je pružio ruku. „A kako se vi zovete?”
pitao ga je Ličani poslovno.
„Lukas Malberg.”
 „Vi ste Nemac?”
„Da. Doktore, ali ja ne mogu da se setim nesreće.”
Ličani je uputio sestri značajan pogled. A onda je iznenada pitao:
„Koliko je tri puta devet?”
„Doktore,” pobunio se Malberg, „ja sam u potpunosti u redu. Samo što
- ne mogu da se setim nikakve nesreće!”
„Tri puta devet?”
„Dvadeset i sedam,” zarežao je Malberg nevoljno. I povreden dodao:
„… ako se nisam zabunio u računici.”
Doktor Ličani se nije dao zbuniti: „Imate li rodbinu u Rimu koju bi
mogli da obavestimo?”
„Ne.”
„Ovde ste na odmoru?”
„Ne, pre poslovno.”
Pre poslovno se odvijao i dalji razgovor između lekara i pacijenta.
Završio se izjavom lekara: „Zadržaćemo vas ovde nekoliko dana na
posmatranju, sinjor Malberg. A što se tiče vašeg manjka sećanja u vezi sa
nesrećom, ne morate da se brinete. To je sasvim normalno. Pre ili kasnije
će se vaša moć sećanja ponovo uspostaviti.”
„A žice?” pomenuo je Malberg gledajući s prigovorom na kablove koji
su vodili do aparata za praćenje.
„Sestra vam ih može skinuti. Prijatan dan, sinjor.”
Nakon što ga je sestra oslobodila iz mreže kablova i izašla iz sobe,
pogledao je oko sebe. Ali osim EKG-aparata sa kojeg su kablovi visili
poput hvataljki polipa, nije bilo više ničeg. Samo beli, goli zidovi i beli
ormar kraj zida. Bela stolica sa njegovom odećom.
Na noćnom stočiću od čeličnih cevi ofarbanih u belo bila je njegova
aktovka i pored notes koji je uzeo iz Marleninog stana. Pogled na njega
mu je zadao udarac u pleksus. Pozlilo mu je.
Primetio je kako mu ruke drhte kada je počeo da prelistava notes.
Nespretni rukopis kao u devojčice nije se nekako uklapao u samosvesnu
pojavu Marlene. Još veće iznenađenje predstavljali su unosi: nikakva
imena, nikakve adrese, samo čudno šifrirane reči. Šta li znače ovi unosi?

Leatare:Maleaki
Seksagesima: Jona
 Reminiscere: Zaharja
Okuli: Nahum

Strahovi da bi njegovo ime moglo da bude zapisano u Marleninom

notesu su se, međutim, pokazali neosnovanim. Nije bilo nikakvih
uobičajenih imena. Zbunjen spustio je zapise sa strane.
Marlena! Iznenada je ponovo video njenu glavu potonulu pod vodu i
dugu kosu koja je plutala poput vitica loze. Znao je da tu sliku nikada
neće zaboraviti. Počeo je da razmišlja da li se u svojoj panici poneo kako
je trebalo, da nije možda bilo bolje da je obavestio policiju.
Kakav je bio smisao toga da pobegne odatle? Zar nije upravo time
učinio sebe sumnjivim? A kućepaziteljica? Da li je moguće da ga stvarno
nije videla? Da li bi ga prepoznala u slučaju suočavanja?
Kaleidoskop misli i mogućnosti mu je jurio kroz ionako načet um,
slike su se gomilale i činile ga samo još više zbunjenim. A usred svega
toga bi se uvek iznova pojavljivale Marlenine širom otvorene oči pod
vodom. Koliko li je patila, pre nego što je smrt oslobodila?
Nikad ranije u životu mu smrt nije prišla toliko blizu. Smrt je Malberg
poznavao iz daljine. Kada bi u novinama ili iz vesti saznao da je neko
umro. Tada bi smrt doduše registrovao, ali ga nikada nije stvarno
dodirnula. Smrt Marlene, međutim, ga se ticala neposredno. Tek sada je
shvatio kolika su mu bila očekivanja sa kojima je doputovao lepoj
školskoj drugarici.
Sav uznemiren se pridigao u bolničkoj postelji. Morao je da sazna šta
se dogodilo sa Marlenom. Ovde nije hteo, ovde nije mogao više da ostane.
Trenutno se osećao još suviše slabim. Ali sutra - to je čvrsto odlučio -
sutra će napustiti kliniku.
 Poglavlje 4
Uski kolski put je išao strmo uzbrdo. Sofiči, sekretar kardinala je
preuzeo volan nakon duge noćne vožnje. Sada je Alberto spavao na
sedištu do vozača, a čak ni duboke udarne rupe na neasfaltiranom putu
nisu mogle da ga probude.
U prvoj brzini Sofiči je upravljao „fiatom” kroz uske krivine. Duboko
pale grane šiblja sa obe strane udarale su u šoferšajbnu.
„Možemo se samo nadati da nam nijedno vozilo neće doći u susret,”
primetio je kardinal državni sekretar Gonzaga nakon dugog ćutanja. Još
uvek je sedeo uspravan kao motka na svom zadnjem sedištu. Celom
dužinom puta ni oka nije sklopio.
Nakon što su posle Visbadena sišli sa autoputa, Gonzaga je preuzeo
zadatak vodiča puta na sebe. Put koji je istočno od Rajne vodio ka zamku
Lajenfels, bio mu je zapisan na cedulji. U Lorhu, jednoj hiljadu godina
staroj varoši, seoski put je išao gore u Vispertal, bio oivičen bujnim
brdima sa vinogradima i vodio do jednog račvanja.
Gonzaga, koji je bio suviše ponosan da nosi naočare za čitanje, držao
je uputstvo za put u ispruženoj ruci.
„Sada se samo držite leve strane,” kreštao je hrapavim glasom.
U međuvremenu je počela da pada kiša.
„I vi ste sigurni, ekselencijo, da je ovo pravi put,” pitao je Sofiči
nesigurno.
Gonzaga nije ništa odgovorio. Ponovo je proučavao cedulju sa opisom
puta. Naposletku je zašištao: „Šta znači siguran, i ja se vozim ovim putem
prvi put. Ali nekuda ovaj prokleti put mora da vodi!”
Sekretar se trgnuo i Alberto se probudio iz sna. Kada je primetio
nesigurnost kojom Sofiči upravlja vozilom, ponudio se da ponovo
preuzme volan.
Strmi put je bio tako uzak i tako zarastao da su Sofiči i Alberto imali
muke da izađu i zamene mesta.
Vladala je mrtva tišina. Mogla se čuti samo kiša koja je dobovala po
žbunju. Dok se Alberto uvlačio iza volana kardinal je spustio prozor. Svež
miris kao od mahovine je ušao unutra. Gonzaga ga je halapljivo upijao. Iz
daljine se čuo lavež pasa.
„Dalje!” naredio je kardinal.
 Alberto je pokrenuo motor, ali kola nisu htela da upale.
„Još i to!” Gonzaga je nevoljno frknuo kroz nos.
„U ime Presvete Device,” uveravao je Alberto koji se osećao krivim
zbog ove nevolje, „moja kola me nikada nisu ostavila na cedilu. Ovo je
prvi put, ekselencijo.”
Ovaj je napravio nevoljni pokret rukom. A onda je lupnuo Sofičija
otpozadi po ramenu.
Monsinjor Sofiči je shvatio šta kardinal državni sekretar time hoće da
kaže. Iz pregratka je Alberto iskopao kapu i dao je Sofičiju.
„Ne može biti daleko,” doviknuo je Gonzaga kroz otvoreni prozor za
svojim sekretarom. Sofiči je nestao nakon nekoliko metara uzbrdo iza
sledećeg skretanja.
U trenucima poput ovoga je monsinjor proklinjao, iako iz duboke
pobožnosti, svog nadređenog. Nisu ga uzalud u kuriji zvali, iza leđa:
Gonzaga la iena, Gonzaga Hijena. Nikada se nije znalo kako stojite kod
njega. U svakom slučaju je drugi čovek iza Pape u Vatikanu imao više
neprijatelja nego prijatelja. Iskreno rečeno, Sofiči nije znao nijednog za
koga bi mogao da kaže da je prijatelj Gonzage.
Uprkos svemu je monsinjor delovao verno predan svom gospodaru.
Čovek poput njega je svoj zadatak posmatrao kao službu Svevišnjem. Bez
razmišljanja je, kada ga je Gonzaga uputio pod zakletvom ćutanja u
poduhvat, preuzeo sveti zavet da će tajnu poneti sa sobom u grob.
Kako je išao uzbrdo, put je postajao sve teži. Sofiči je dahtao i borio se
za vazduh. Nije baš bio sklon sportu. Vlažno šiblje sa obe strane puta ga
je udaralo po licu i nije baš doprinosilo da mu se raspoloženje popravi.
A onda je odjednom, nakon oštrog skretanja, zatreperio kameni zid
kroz granje. Sofiči je zastao. U međuvremenu mu je vlaga prodrla kroz
odeću, a kada je uperio pogled ka nebu, primetio je visoko iznad drveća
zidove i tornjeve masivne tvrđave.
„Isuse-Marijo,” otelo mu se poluglasno. Pogled na građevinu sa
njenim grudobranima, tornjevima i udubljenjima u zidovima ga je
uznemirio. Zamišljao je da je tvrđava Lajenfels gostoprimljivija.
Nesigurno je vukao noge ka kapiji tvrđave. Kada je prišao bliže
prepoznao je stražarsku kuću iza rešetaka ulaza. Iza sićušnog prozora
stražarske kuće je gorelo svetlo iako je već bio dan. Sve je ovo delovalo
opasno i tajanstveno, a Sofiči je samo uz napor mogao da zamisli da je
ova tvrđava visoko iznad Rajne stvarno trebalo da posluži svrsi koju je
Gonzaga naveo.
Iz unutrašnjosti tvrđave nije dopirao nikakav zvuk, nikakav glas,
nikakvi koraci, ništa. Na vrhovima prstiju Sofiči je pokušao da baci pogled
u prozor: sićušna soba u vidu kvadrata je ličila na monašku ćeliju. Goli
zidovi, glomazni sto, ispred njega stolica, naspram prozora drveni ležaj
bez podloge, iznad toga na zidu staromodni telefon. Na neudobnom
ležaju dremao je čuvar sa prekrštenim rukama. Jarka, gola sijalica na
plafonu ga je sprečavala da zaspi. Ova idila je bila narušena, doduše,
automatskim pištoljem koji je ležao na stolici na dohvat ruke.
Upravo je Sofiči hteo da zakuca i stavi do znanja da je tu, kada je čuo
zvuk motora. Albertu je ipak pošlo za rukom da pokrene svog „fiata”.
Brzinom hoda se mučio uzbrdo.
Stražar u kućici se uspravio preplašen, zgrabio oružje i piišao prozoru.
Sofiči je gledao u bledo, iznureno lice.
„Lozinka!” naredio mu je stražar.
„Lozinka,” zamucao je Sofiči kada je ugledao pištolj uperen u sebe,
„Apokalipsa dvadeset, sedam.”
Bledi stražar je zatvorio prozor, skinuo slušalicu sa telefona na zidu i
javio dalje.
Uz zavijanje je teška gvozdena rešetka krenula da lebdi u visinu kao
da je pokreću ruke duha i potom nestala gore u tornju kapije.
Alberto je zaustavio kola. Ubrzo potom je stražar stupio ispred ulazne
kapije i mahnuo ka kolima da udu u dvorište tvrđave. Očekivali su ih. Iz
dvorišta manastira koji je okruživao petostrano dvorište tvrđave slili su
se sa svih strana u crno obučene figure. U trenu su napravili učtiv krug
oko kola.
Sofiči im je prišao i pomogao kardinalu državnom sekretaru da izađe
iz kola. Ovaj je delovao ukočeno i skoro zbunjen pred ovolikim ljudima.
Jedan visoki čovek uskih ramena u tamnoj odori i sa dugom, unazad
začešljanom kosom je prišao Gonzagi i pitao bez pozdrava, pre poslovno:
„Da li je sve prošlo glatko?” Zvao se Aniset.
Kao kardinal državni sekretar Gonzaga je bio navikao na posvećenije
tonove. Njegova služba mu je davala najvišu počast, a on nije bio
spreman da je se odrekne ni u ovoj situaciji.
„Dobro jutro, gospodine kardinale,” odgovorio je Gonzaga, a da se nije
upustio u pitanje svog sagovornika. „Kakva gadna okolina.” Njih dvojica
su se znali od ranije. I jedan i drugi su odlično znali s kim imaju posla.
Fatalno u ovoj situaciji bilo je samo to: Aniset je imao kardinala državnog
sekretara u šaci. I zbog toga je Gonzaga mrzeo ovog Aniseta koji se
samohvalno nazivao Velikim Majstorom, a to je više nego što jednom
hrišćaninu sleduje - o kardinalu da ne pričamo. “Što se tiče vašeg
pitanja,” odgovorio je kardinal naposletku, „da, dobro je prošlo.”
Aniset je vrlo dobro registrovao ciničnu nijansu u Gonzaginom
odgovoru; ali, ponašao se kao da nije primetio tihu ironiju. Da, na
njegovo oporo lice je zalutao čak i ljubazni osmeh kada je sada pokretom
ruke pozvao kardinala da ga prati.
Tvrđavu Lajenfels je sredinom XIX veka sagradio jedan čudni Englez
po uzoru na srednjevekovne utvrde. Radovi, međutim, nikada nisu
dovršeni, zato što se Džejms-Tomas Bulver - kako se Englez zvao - jednog
ledom okovanog Velikog petka nagnuo nad grudobranom tornja tvrđave i
nakon pada od trideset metara ispustio dušu.
Pruski fabrikant dugmadi koji je kupio nedovršeno zdanje nije,
takođe, imao prilike da uživa u njemu, jer ga je još pre konačnog
dovršenja njegova voljena, jedna piću sklona berlinska vodviljska
plesačica, upucala iz ljubomore.
Od tada kreće priča da je tvrđava Lajenfels prokleta. Građevina je
tokom decenija postala ruina, jer se nije našao nijedan kupac koji je bio
spreman da pored kupovne cene uloži još koji milion u restauraciju i
završetak tvrđave.
Stoga su se gradski oci Lorha, u čiji je posed ova svojina u
međuvremenu prešla, silno začudili kada se jednog dana pojavio Italijan
po imenu Tesina. Čovek je bio negovanog izgleda, obučen u skupu odeću
i vozio je tamnoplavi „mercedes” 500. No, to je otprilike bilo jedino što se
o njemu sa sigurnošću moglo reći.
Neki su smatrali da je advokat i da zastupa zapravo neki mračni red,
drugi su znali za veze sa ruskom mafijom. Niko to nije mogao da dokaže.
Činjenica je da je Tesina platio gotovinskim čekom, i kupovnu cenu i
restauraciju. Tu je pitanje porekla novca stavljeno u pozadinu.
Kardinal državni sekretar je verovao da zna tajnu onoga što se krije
iza zidova tvrđave Lajenfels. Misli mu se nisu vrtele ni oko čega drugog.
Brinuo se zbog toga i užasno mu je bilo zlo od same pomisli na to. Osim
toga, smatrao je da je poražavajuće to što mora da sledi naređenja Aniseta
i da trčkara za njim poput psa.
Put je vodio kamenim stepenicama sa spoljne strane na prvi sprat
tvrđave. Išle su strmo nagore, a nije bilo gelendera za koji bi mogao da se
drži. Bio je umoran i iscrpljen i imao je problema da se penje uz stepenice
sa skupocenom odorom koja ga je obavijala.
Kao u procesiji, jedan iza drugog, ljudi obučeni u crno su sledili
kardinala. Neki su mrmljali nerazumljivo, drugi su prelazili put ćutke i
zamišljeni.
Kada su stigli gore mala, gvožđem optočena vrata su vodila u salu
vitezova. Masivni koritasti svod je natkrilio dugi, uski prostor. Bio je
dobro osvetljen i bez nameštaja, ako se izuzme jedan trpezarijski sto koji
je stajao na sredini.
Pomalo bespomoćno je kardinal Gonzaga potražio pogledom svog
sekretara. Ovaj je u gomili - moguće da je bilo stotinu muškaraca –
ulovio njegov pogled, prišao svom gospodaru u pomoć i pomogao mu da
skine ogrtač. Muškarci su napravili krug oko kardinala poput gladnih
pasa oko lovine kada su ugledali šta se krije ispod ogrtača. Kao na
nečujnu komandu krenuli su odjednom da okreću vratove.
Samo je Aniset odolevao nevidljivoj sili koja je kretala od Gonzage. U
očekivanju i sa izrazom lica koji je lutao između trijumfa i radoznalosti
posmatrao je kako Sofiči odmotava grubu tkaninu boje okera koju je
kardinal imao oko sebe poput korseta.
Dok se Gonzaga tri puta okretao oko svoje ose, sekretar je odmotavao
tkaninu i presavio je nekoliko puta. A onda je smotuljak stavio na sto na
sredini sale. Muškarci koji su ovaj postupak posmatrali s napetošću su
ostali nemi.
„In nomine domini,” mrmljao je Aniset sardonički i počeo da otvara
tkaninu.
Stotinu očiju je pažljivo pratilo svaki zahvat rukom Velikog Majstora.
Iako je svako u sali tačno znao šta se dešava pred njihovim očima,
atmosfera je bila napeta do pucanja.
Po dužini je Aniset tkaninu već raširio na dužinu od preko dva metra.
Sada je kardinal prišao sa drugog kraja i zajedno sa Velikim Majstorom
otvorio dvostruko presavijeno platno.
„Ovo je početak kraja,” pobedonosno će Aniset. Do ovog trenutka se
Veliki Majstor suzdržavao i postupao hladnokrvno i bez osećanja. Sada,
međutim, kada je gledao u rašireno platno, grabio je vazduh i ponovio
iznova: „Početak kraja.”
Ljudi oko njega su gledali skeptično, neki su pokazivali znake
zbunjenosti. Jedan mali, ćelavi čovek jarko crvene glave uhvatio je čvrsto
čoveka pored sebe i sakrio lice u njegove grudi, kao da ne može da
podnese to što vidi. Drugi je vrteo glavom, kao da hoće da kaže: Ne, ne
može biti! Treći, čije je obrijano teme ukazivalo na monašku prošlost,
iako je umesto mantije imao tamno odelo, se kao u ekstazi žestoko
udarao po grudima.
Pred njima je ležalo platno u koje je Isus iz Nazareta bio umotan po
smrti na krstu. Senke tragova su na platnu ostavile otisak izmučenog
čoveka, poput negativa. Jasno su se mogle razaznati prednja i zadnja
strana na razmaku od pola metra. I bilo je potrebno samo dovoljno dugo
zuriti u mesto na kom bi trebalo da je bilo lice da slika dobije
trodimenzionalni oblik.
Kardinal državni sekretar je teško disao. U napetost koju je pogled na
platno i kod njega izazvao se umešao bes na Aniseta i bratstvo.
Sa strane je Veliki Majstor prišao Gonzagi. Ne pomerajući pogled sa
dragocene relikvije i kao da mu je čitao misli, prošaputao mu je: „Mogu
da razumem, ako me mrzite gospodine kardinale. Ali verujte mi, nije bilo
nikakve druge mogućnosti.
 Poglavlje 5
Nakon tri dana boravka Lukas Malberg je napustio kliniku Santa
Sesilija. Ovo se desilo protivno volji lekara i uz izričitu opomenu da
izbegava svaki napor, pre svega svako uzrujavanje.
To je bilo lakše rečeno nego učinjeno. U njegovoj zagušljivoj hotelskoj
sobi - bilo je otprilike vreme odmora u avgustu - Malberg je pokušao
najpre da razbistri misli. Potajno saučesništvo u misterioznoj smrti
Marlene je uticalo na njegovu sposobnost rasuđivanja i poimanja. I
nakon sati provedenih u razmišljanju, Malberg se ozbiljno zapitao da li je
stvarno sve to doživeo, da nije sanjao. Zamišljeno je prelazio rukom
preko korica Marlenine beležnice. To u svakom slučaju nije bio san.
Morao je da sazna šta se dogodilo.
Mučen sumnjama izvukao je cedulju na kojoj je zapisao Marlenin broj
i zgrabio telefon. Okrenuo je broj i na svoje čuđenje čuo je da zvoni.
„Halo?”
Malberg je premro od straha. Nije mogao da progovori.
Neki ženski glas je ponovio pitanje, ovog puta energičnije. „Halo? Ko
je to?”
„Lukas Malberg,” zamucao je i nastavio. „Marlena, da li si to ti?”
„Ovde je markiza Lorenca Falkonijeri. Rekli ste Malberg? Antikvar iz
Minhena?”
„Da,” odgovorio je poluglasom i gledao zbunjeno u cedulju.
„Moram da vam saopštim jednu žalosnu vest,” počela je markiza
oklevajući. „Marlena je mrtva.”
„Mrtva,” ponovio je Malberg.
„Da. Policija još uvek ne zna da li se radi o nesreći ili samoubistvu …”
„Nesreća ili samoubistvo?” ljutito će Malberg. „Nikako i nikada!”
„Još se ne zna,” ponovila je markiza hladno i kontrolisano. „Mislite,
Marlena nije bila tip žene koja bi sama sebi oduzela život? Moguće.
Možda je nisam dovoljno dobro poznavala. Inače, ko može da vidi šta se
zbiva u čoveku. Onda je to verovatno ipak bio nesrećan slučaj.”
„Nije bila ni nesreća!” izletelo je Malbergu. Uplašio se zbog svojih reči.
Markiza je zaćutala na tren. „Odakle vi to znate?” pitala je
nepoverljivo.
Malberg je ćutao postiđen. Imao je neprijatno osećanje da se sve više
upliće u ovu stvar sa kojom zapravo nema nikakve veze. U levoj je držao
cedulju sa Marleninim brojem telefona. Ispod je stajao broj markize.
Očigledno je u uzbuđenju pobrkao ova dva broja.
„Vi ste dakle zainteresovani za moje knjige,” čuo je sada markizu.
Njene reči su bile neočekivane i zvučale su pre poslovno, u svakom
slučaju ne kao da su do malopre razgovarali o smrti jedne osobe koju su
lično poznavali.
„Ja sam antikvar,” odgovorio je Malberg. „Živim od toga da kupujem i
prodajem vredne knjige.”
„Dobro sam upoznata sa vašom profesijom, sinjor. Markiz, Bog da mu
dušu prosti, je puno kupovao na aukcijama, ali i kod antikvara u
Nemačkoj. Bio je skoro opsednut time da poseduje ovu ili onu knjigu. Za
pojedine knjige je davao pravo bogatstvo. Laici nikada ne bi mogli ni da
naslute vrednost tih knjiga. Stoga se uzdam u vašu pravičnost ukoliko
sklopimo posao. Kada bi mogli da dođete?”
„Kada vam odgovara, markizo?”
„Recimo oko pet?”
„Odgovara mi.”
„Moju adresu imate, sinjor Malberg.”
„Zapisao sam je.”
„Ah - još nešto: nemojte se uplašiti kada ugledate kuću. U donja tri
sprata niko ne živi. Naći ćete me na četvrtom spratu. Bon đorno!”
Kuća se nalazila između trga Navona i lukaTibera u sporednoj ulici
Koronari, nedaleko od Malbergovog hotela. Krenuo je peške.
U ulicama je vladala teška vrelina leta. Većina Rimljana je napustila
grad. Mirisalo je na prašinu i izduvne gasove. Malberg je tražio senovite
delove ulica.
Dobro je da ga je markiza pripremila na stanje kuće, inače bi glatko
prošao pored oronulog zdanja. Ne, kuća nije ostavljala utisak luksuza.
Kao mesto stanovanja žive markize ova zgrada je delovala pre ofucano. U
svakom slučaju je videla bolje dane.
Delovi baroknih gipsanih ukrasa koji su oivičavali prozore su ispali, sa
fasade je otpadao malter, a oronula ulazna vrata nisu videla boje od doba
Piranezija.
Ušao je. U polutamnom stepeništu ga je zapahnuo vlažni hladni
vazduh. Nevoljno ga je podsetio na Marleninu kožu.
 Kada je stigao na najviše odmorište jedna krhka, u crno obučena žena
je izašla na vrata. Kosa joj je bila začešljana glatko unazad i bila je
savršeno našminkana. Savršene noge su naglašene crnim čarapama i
sandalama sa visokim potpeticama. Strog poput njenog spoljnog izgleda
bio je i izraz njenog lica kada je pružila ruku Malbergu i hrapavim glasom
rekla: „Sinjor!”
Ništa više nije rekla.
„Malberg, Lukas Malberg. Vrlo je ljubazno s vaše strane što ste me
primili, markizo!”
„Oh, gospodin sa manirima,” odgovorila je markiza i zadržala mu ruku
na tren. Imala je tamne, suzne oči.
Zbunio se. Kadenca njenih reči ga je učinila nesigurnim. Da li je htela
da se našali s njim?
„Ako biste krenuli za mnom, sinjor,” nastavila je markiza i krenula
napred.
Jednu markizu je zamišljao sasvim drugačije, nikako malenu, ni
krhku, a kamoli ovako zapanjujuću i dobrog izgleda. Moguće da je bila u
srednjim četrdesetim, možda i pedesetim. U svakom slučaju je
prikazivala određenu klasu, jednu klasu u kojoj godine igraju podređenu
ulogu.
Lorenca Falkonijeri je odvela Malberga u veliku prostoriju u obliku
kvadrata koju je pre svega odlikovalo to što su sva četiri zida, osim jednog
širokog prozora i vrata sobe, od poda do plafona bila ispunjena regalima
sa knjigama. Okrugli crni sto sa jednom stopom od lavljih pandži u
sredini biblioteke je bio okružen dotrajalim kaučem sa plavozelenom
šarom pauna i ogromnom foteljom sa pravim naslonom i visokim
stranama.
„Kafu?” pitala je markiza nakon što mu je ponudila mesto za sedenje.
„Vrlo rado, ako vas time ne remetim.”
Markiza je nestala i imao je priliku da osmotri biblioteku izbliza. Već
sami hrbati knjiga su obećavali značajna dela.
„Slobodno razgledajte,” odjekivao je glas markize iz kuhinje. „Zbog
toga ste i došli!”
Radoznao je prišao regalu naspram prozora i izvukao jednu knjigu
povezanu u braon teleću kožu. Otvorio je prvu i poslednju stranu i klimao
glavom odobravajući. Potom je uzeo drugu knjigu sa istim povezom iz
regala i uradio isto, potom treću i četvrtu.
„Pretpostavljam da znate šta imate,” primetio je Malberg kada se
markiza vratila sa srebrnim poslužavnikom i spustila dve šolje kafe na
crni sto.
Lorenca se spustila na sofu i primetila s kakvom pažnjom je u rukama
držao jedan tom. „Iskreno rečeno - ne,” odgovorila je, „samo znam, da je
markiz platio bogatstvo za to. Na žalost se uopšte ne razumem u stare
knjige i primorana sam da se poverim stručnjaku poput vas.”
Malberg je podigao tešku knjigu sa obe ruke poput trofeja uvis.
„Ovo je četvrti tom jedne Kolbergerove Biblije, jedna inkunabula iz
1483. godine i retkost prvog reda. Ali, ono što je posebno u ovom slučaju
jeste to što su tu i prva tri toma. Ovakav nalaz je izuzetno redak i naravno
ima svoju cenu.” Otvorio je poslednju stranicu knjige i pokazao prstom
na poslednji pasus.
„Vidite ovde, kolofon!”
„Kolofon?”
„Znak štampara. U petnaestom veku kada je veština štampanja bila
još u začetku svaki štampač je dan završetka jedne knjige beležio kratkim
unosom na poslednjoj strani, što je uporedivo sa potpisom na slici. Ovde
vidite: ‘Eksplicit Biblia Anthonij Koberger ano salutis
M.CCCC.LXXXIII.V. Decembris’ - dakle: ovu Bibliju je završio Anton
Koberger leta gospodnjeg 1483, dana 5. decembra.”
„Zanimljivo,” čudila se markiza. „Priznajem, nisam se nikada
interesovala za stare knjige svog supruga. Da budem iskrena, čak sam ih i
mrzela.”
Malberg je seo pored nje kraj stola.
„Mrzeli? Kako se knjige mogu mrzeti?”
„To hoću da vam kažem, sinjor!” Tamne oči markize su sevale besno.
„Strast za sakupljanjem mog muža je uveliko prevazilazila njegove
finansijske mogućnosti. Kako bi mogao da udovolji svojoj strasti za
knjigama razvio je drugu strast, postao je kockar. Kazina Baden-Badena,
Beča i Monte Karla su mu postala dom. Ponekad bi dobijao visoke svote,
ali jednog dana me iznenadio uvidom da smo bankrotirali. Tri nedelje
kasnije markiz je umro. Srčani udar.”
„Žao mi je, markizo.”
„Markiza, markiza!” ljutila se Lorenca Falkonijeri. „Verujte mi, sinjor.
Ta smešna plemićka titula mi je pre jedna neprijatnost, uvreda. Vidite i
sami u kakvom je stanju kuća. Za restauraciju mi nedostaje novaca.
Podstanari su se već iselili. A naći kupca za jednu ovako oronulu zgradu
je skoro nemoguće. To je tužno nasleđe markiza. Zovite me Lorenca.”
„Drago mi je,” zamucao je Malberg smeten. „Ja sam Lukas.”
„Lukas?” Markiza je imala običaj da govori takvim tonom da bi mogli
da pomislite da se sprda sa vama. To je Malberga činilo nesigurnim.
„Dobro, Lukase. Šta nudite za Kolbergerovu Bibliju?”
„Teško je reći…”
„Koliko?” Lorenca nije popuštala.
„Stvari stoje ovako,” branio se, „Biblija nije paginirana, što znači da
stranice nemaju odgovarajuće brojeve. Morao bih prvo da proverim da li
su ova četiri toma kompletna. Ako je to slučaj, nudim vam dvadeset
hiljada evra.”
Lorenca ga je gledala ispitivački.
„To nije uopšte loša cena,” uveravao je. „Uostalom, zainteresovan sam
naravno i za ostale knjige.”
„Verujem vam. U svakom slučaju je Marlena rekla da mogu slepo da
vam verujem.” Lice joj se smračilo. „Kako je to samo moglo da se desi…
To je strašno.”
Klimnuo je glavom postiđeno. „Još uvek verujete da je to bio nesrećan
slučaj?”
„Vi ne? Zašto ste tako sigurni?” Markiza ga je pogledala popreko.
Nesvesno je dodirnuo unutrašnji džep u kojem je još uvek imao
Marleninu beležnicu. Bilo bi lakomisleno poveriti se nepoznatoj markizi.
Slegnuo je ramenima. Naposletku je pitao: „Kako ste uopšte saznali da je
Marlena umrla?”
„Od policije. Moj broj je bio sačuvan u Marleninom telefonu. Jedan
inspektor je rekao da je Marlena pronađena mrtva u kadi. Da li sam
spremna da pružim podatke o njoj. Bila sam potpuno dotučena, a
inspektor mi je postavio nekoliko bezazlenih pitanja. Više ne znam šta
sam odgovorila. Dao mi je svoj broj ukoliko se setim još nečeg što bi
moglo da doprinese razrešenju ovog slučaja.”
„I? Da li ste setili još nečeg?”
Odmahnula je glavom. A onda je ustala i prišla prozoru. Nije htela da
joj vidi suze u očima.
 Malberg se meškoljio u fotelji. Rado bi rekao nešto utešno, ali nije
znao šta. Naposletku je ustao.
„Smem li dalje da razgledam?” pitao je smeteno.
„Da, naravno,” odgovorila je Lorenca i nestala.
Pogled na skupocene knjige koje su bile u odličnom stanju mu je
dopustio da na tren zaboravi Marleninu groznu sudbinu. Uskoro mu je
postalo jasno da čitava kolekcija daleko prevazilazi njegov budžet za
kupovinu.
Samo je „Šedelova hronika sveta”, tom nirnberškog doktora i
istoričara Hartmana Sedela iz 1493. vredela koliko i pristojna kola srednje
klase. Knjiga je sadržala više od hiljadu drvoreza svih bitnih gradova
srednjeg veka. Kolekcionari su davali bogatstvo za to.
Grozničav nemir je u antikvaru izazvala jedna pre neugledna knjiga u
kvartu. Potrajalo je neko vreme dok je shvatio da se radi o legendarnom
izdanju komedija Terencija za kojom tragaju kolekcionari i antikvari
čitavog sveta već pola veka. U knjizi iz 1519. je reformator Filip
Melanhton ostavio rukom pisane korekcije za novo izdanje. Od vremena
Melanlitona su vlasnici ove knjige dokumentovani bez greške. U svojoj
istoriji dugoj pola milenijuma ova knjiga je dospela iz Nemačke u
Englesku. Tu je došla u posed jednog jevrejskog kolekcionara na jednoj
aukciji, a on je vratio u Nemačku u XIX veku. Bežeći od nacista
kolekcionar je prokrijumčario skrivenu ispod mantila u Njujork gde je,
prinuđen nuždom, prodao jednom kolekcionaru sa Floride. Njegovi
naslednici su je u nekom trenutku dali u prodaju. Ali, pre nego što je
branša obaveštena o tome, ova bibliofilska dragocenost je našla novog
vlasnika. Jednog Evropljanina, pričalo se. Nije se moglo saznati ništa više
od toga.
Malberg je video kako mu ruke drhte. Spontano je hteo da saopšti
markizi kakvo je blago ovde čuvala. Ali već sledećeg trenutka je shvatio
da bi time, ako želi da kupi ovu knjigu, samo naneo štetu sebi. Svakako,
ćutanje u ovoj situaciji je bili krajnje nemoralno. Ali, zar nisu svi oni
živeli u krajnje nemoralnom svetu? Jednom svetu u kojoj lukaviji vara
neukog?
Na kraju, kao antikvar je živeo od toga da kupi knjige povoljno i da ih
uz dobit proda dalje. Da li bi trebalo da markizi da ponudu? U kojoj
visini? Deset hiljada evra? Dvadeset hiljada evra? Zasigurno će odmah
pristati na ovu trgovinu. Mogao bi da napiše ček. Stvar bi bila savršena. A
on bi napravio posao svog života.
„Još jednu kafu?”
Trgnuo se. Toliko je bio utonuo u misli da uopšte nije primetio
Lorencu.
„Izvinite, kako vidim, potpuno ste se predali poslu.”
Malberg se mučio da stavi osmeh na lice i gledao je kako markiza
doliva kafu. „Stvarno je zadivljujuća ova kolekcija,” primetio je - samo da
nešto kaže. „Stvarno zadivljujuća.”
Jeka zvona na vratima ga je oslobodila bespomoćnosti.
„Izvinite me na tren.” Lorenca je nestala iz sobe.
Jednim uhom je pratio nemiran tok razgovora sa nekim čovekom koji
je imao visok falseto, a koji ga nije baš zanimao. Kao opijen vratio je
skupocenu knjigu na njeno mesto. Kako da postupim?
Udubljen u misli gledao je u vrata koja su, uokvirena knjigama, levo
vodila u drugu prostoriju. Bez nekih zadnjih misli otvorio je vrata dok je
Lorenca još bila zauzeta nepoznatim posetiocem.
Iza njih se pojavio jedan budoar uređen prilično neukusno, sa jednim
ležajem, jednom foteljom visokog naslona i strana presvučenih zlatnim
brokatom i komodom sa ogledalom prelakiranom u boju ljuske jajeta –
što je bilo sve, samo ne po njegovom ukusu.
Upravo je hteo da se vrati kada mu je pogled pao na niz fotografija
veličine zaštitnih korica knjiga koje su ukrašavale zid sa prednje strane
ležaja. Sve slike su imale isti motiv: Marlenu, Marlenu golu ili u donjem
vešu.
Kao opčinjen zurio je u privlačnu galeriju slika. Razum mu se opirao
da izvuče ikakve zaključke iz ovoga. Bio je sluđen. Markiza je mogla da se
vrati svakog trena. Radije će se povući.
Tek što je zatvorio vrata budoara za sobom kada se Lorenca ponovo
pojavila u biblioteci. Izvinila se ljubazno za kratko odsustvo, a da nije
ulazila u razloge. „Ali sam sigurna da se niste dosađivali.”
Odmahnuo je glavom i smešio se lažno. Zabranjeni pogled na budoar
markize je odjednom postavio stvari naopačke. Otkriće u njenoj spavaćoj
sobi je odjednom nadvladalo sve ostalo.
Dok je praćen Lorencinim nezainteresovanim pogledom vadio druge
tomove iz regala i glumeći interesovanje prelistavao, pokušao je da
razjasni zbog čega bi jedna žena okačila slike aktova njegove prijateljice
iznad kreveta.
Za to je postojalo samo jedno objašnjenje.
Malberg nije imao zapravo ništa protiv toga da žena voli ženu, ali u
slučaju Marlenine smrti je bliska veza ove dve žene naravno dovodila do
nekih pitanja.
Nesposoban da se dalje koncentriše na skupocene knjige vratio je tom
na mesto. A kada ga je Lorenca pogledala upitno, rekao je nesigurno da
ne bi više da se zadržava i da će joj ie narednih dana javiti sa konkretnom
ponudom.
 Poglavlje 6
Već je bio sumrak kada je Malberg izašao na ulicu. U ulici Koronari je
bilo malo saobraćaja. Nije ni čudo, većina Rimljana je napustila grad i
provodili su avgust na moru ili u selu. A turisti su radije boravili u
tratorijama na trgu Navona ili sa one strane reke u Trastevere.
Krenuo je prema hotelu. Majica mu se zalepila za leđa poput folije. Ali
nije to bilo samo zbog vreline večeri, to što mu je znoj izbijao iz svake
pore. Pomisao da je moglo doći do svađe iz ljubomore između Lorence i
Marlene mu je terala jezu niz leđa.
Kada je još jednom razmislio o susretu sa markizom setio se da ga je
primila uplakanih očiju, ali da je potom vrlo brzo prešla na dnevni red. A
što se tiče njegovih sumnji prema njenoj teoriji o nesreći ili samoubistvu,
reagovala je uznemireno i oštro. Takođe, nije bilo nikakvog očiglednog
objašnjenja za to što je sa jedne strane smatrala da nije dovoljno dobro
poznavala Marlenu, a sa druge su joj njene gole slike ukrašavale spavaću
sobu.
Nešto se ovde nije uklapalo i pitao se šta li je to. Otišao je u svoju
hotelsku sobu i smestio se ispod hladnog tuša. Potom je obukao svoje
lagane lanene pantalone i polo majicu.
Raspitao se kod portira za neki riblji restoran u blizini, ali ga je ovaj
uputio na jednu mladu ženu koja je ga je čekala ispred staklenog zida ka
unutrašnjem dvorištu hotela.
„Zovem se Katarina Lima.” Lepa mlada žena mu je prišla. „Pišem za
novine, časopis Gvardijano.”
Nije mogao da sakrije iznenađenje.
„I šta bih mogao da učinim za vas, sinjorina? Ne verujem da smo se
već sreli. Ovako prijatna pojava bi mi svakako ostala u sećanju.”
Osmehnula se sigurna u sebe. Ovu vrstu komplimenta nije retko čula.
„Markiza Falkonijeri mi je rekla da ste prijatelj Marlene Amer. - Mislim:
bili. I, rekla je da vas mogu naći ovde u hotelu.”
„Šta znači prijatelj,” ton mu se naglo promenio. „Proveli smo nekoliko
godina u istom razredu i kasnije smo izgubili jedno drugo iz vida. Kako to
već ide. Nedavno srno se ponovo sreli.” Zaćutao je na tren. „Ali, zbog čega
želite sve to da znate?”
„Ja, dakle… Naime, radi se o sledećem,” počela je novinarka izokola.
„Kao novinarka živim pre svega od kontakata sa bitnim ljudima…”
„To mi nije nepoznato, sinjorina.”
„Dakle, od jedne takve kontakt osobe sam dobila nagoveštaj da bi
trebalo da se pobliže interesujem za smrt izvesne Marlene Amer. Smem
da računam na vašu diskreciju, zar ne, sinjor Malberg?”
Postao je uznemiren. Nemim pokretom ruke dao je znak novinarki da
bi trebalo da odu u unutrašnje dvorište hotela.
„A markiza vas je uputila na mene?” pitao je pošto su se smestili u
belo obojene stolice od vrbovog pruća.
„Da,” odgovorila je Katarina. „To nije trebalo da uradi?”
Slegao je ramenima, a da nije dao odgovor.
„Moj izvor iz policijske uprave mi je rekao da je istraga u slučaju
Marlene Amer obustavljena po naređenju iz samog vrha. I to,” nagnula se
napred i pogledala ga značajno, „iako su svi dokazi ukazivali na ubistvo.
Za sada rezultat istrage glasi: smrt usled nesrećnog slučaja. Pad u kadi.”
„Po naređenju iz samog vrha?”
„Tako je.”
Ćutao je na tren. Ovo je stvarno bili vrlo čudno. Pogledao je
novinarku.
„Vi imate sumnje s tim u vezi?”
Katarina je klimnula glavom. „Moj izvor je potpuno siguran!”
Osmehnuo se kiselo. „Znate, ubistvo s predumišljajem nije baš moja
struka. Iskreno rečeno nikada do sada nisam imao posla sa policijom.
Kakav bi interes neki čovek iz uprave mogao da ima da ponovo pokrene
istragu u slučaju koji je proglašen nesrećom?”
„Oh, tu postoje mnogi razlozi. Mogao bi, na primer, biti neko ko je
lično poznavao Marlenu Amer.”
„Moguće. Ali ne i verovatno.”
„Ili postoji neki rivalitet na nivou hijerarhije.”
„To je već verovatnije.”
„Ako isključimo čin osvete mafije, onda bi državni sekretar u
nadležnom ministarstvu ili čak i ministar mogli biti umešani u ubistvo…”
„Verujem,” prekinuo je novinarku, „da tu precenjujete Lenkin značaj!”
„Lenkin?”
„Tako smo je ranije zvali.”
„Lenka! Zvuči nekako smešno. Oh, izvinite na mojoj glupoj primedbi,
sinjor. Smem li sada da vam postavim nekoliko pitanja?”
Klimnuo je, potvrđujući. Zašto mu je markiza natovarila tu novinarku
na vrat? Da li je znala više o njemu?
„Kakav je čovek bila Marlena?” pitala je novinarka oprezno.
„U svakom slučaju nije bila osoba koja ne može da se nosi sa životom
i koja bi se udavila u kadi.” Odgovor je zvučao džangrizavo. „A kada smo
se poslednji put sreli, nije baš ostavila utisak da je nesigurna na nogama
što bi moglo da vodi pretpostavci da se okliznula u kupatilu.”
„Ako vas dobro razumem, i vi verujete da je reč o ubistvu? Zašto?
Imate li za to ikakve osnove?”
Uplašio se. Naravno da od početka nije verovao ni u šta drugo nego da
je Marlena ubijena. Odjednom je pred očima imao onu dvojicu koja su ga
skoro oborila trčeći niz stepenice. Ali, to naravno nije mogao da kaže ovoj
novinarki. Samo je gledao bez reči.
Tek sada je primetio da je Katarina Lima stvarno lepa kao slika. Njen
opušten stil oblačenja, skoro previše, je moguće doprineo tome da to nije
odmah primetio. Imala je ružičaste izbledele farmerke i bluzu
neodređene boje na kojoj su samo gornja tri dugmeta bila vredna pažnje,
a pružala su pogled na poštovanja vrednu bistu. Bila je visoka. Voleo je
visoke žene. Kada je pogledao njenu dugu plavu i na vratu u rep svezanu
kosu javile su se sumnje u to koliko je prirodna. Jer, uske obrve iznad
ukoso postavljenih očiju su bile tamne, skoro crne. Doduše, nije pravilo
prirode da kosa i obrve moraju biti iste boje. Dok joj je nos bio malen,
usne su joj bile pune kao kod mlade Sofije Loren - pogled na njih ga je
učinio da je na tren zaboravio razlog njihovog susreta. Uz to je i pričala
brzo kao Italijanka sa severa. Svakako da je vladao jezikom, ali je sada već
imao poteškoća da je prati.
Nisu joj promakli njegovi pogledi kojima je odmeravao. U svakom
slučaju je rekla iznenada: „Izvinite zbog mog neformalnog oblačenja, ali
kada sam izašla iz kuće nisam znala da ću se sresti sa vama.”
Osetio se ulovljen na delu i pokušao je da otkloni neprijatnost iz ove
situacije time što je ozbiljno odgovorio: „Da, verujem u ubistvo.”
„Shvatam.” Klimala je glavom levo, desno. Nakon kratkog
razmišljanja rekla je: „Izvinite što vas pitam: u kakvom ste odnosu bili sa
sinjorom Amer?”
„Mislite, da li smo bili u vezi?” Izvukao je mali osmeh iz sebe.
„Odgovor je, ne. Ona je bila jedna stara školska prijateljica. Ne više od
toga.”
„A sinjora se nikada nije udavala.”
„Ne. Barem ne koliko ja znam.”
„Čudno. Navodno je bila vrlo atraktivna.”
„Da, to je tačno. Inače je prošla divan preobražaj, od ružnog pačeta do
labuda, takoreći. Do kraja našeg školovanja, naime, je bila sve, samo ne
lepa. Ali kada sam je nakon toliko godina ponovo video skoro da sam
ostao bez daha. Od neugledne Lenke je postala izuzetno atraktivna
Marlena.”
„Da li Marlena Amer ima rodbine?”
„Ne, koliko znam. Njena majka, ispričala mi je, je umrla pre dve
godine. Otac joj je još ranije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ne, nema
druge rodbine.”
„Da li je imala neprijatelje? Ili je napravila napomenu na osnovu koje
bi se moglo zaključiti da se osećala ugroženom?”
Trudio se da zadrži bistru glavu.
Sparno veče i dosadna pitanja novinarke teško da su bila pogodna da
mu olakšaju situaciju u kojoj se našao.
„Slušajte, sinjorina Lima, kada se ponovo sretnete sa nekim nakon
dvadeset godina, imate puno toga da kažete jedno drugom. Tada takve
stvari ostaju u pozadini.”
„Shvatam,” primetila je Katarina izvinjavajući se. Ali je već u sledećem
trenutku išla dalje: „Kako ste zapravo saznali za smrt sinjore?”
Neprimetno se trgnuo. Nije bio siguran da li je novinarka primetila
kako je reagovao. Pokušao je da sakrije svoju reakciju: „Markiza me
obavestila. Zar vam nije to rekla?”
„Ne mogu da se setim, ne!” Katarina Lima je stavila desni kažiprst na
usne, kao da razmišlja.
Nije bio tip koji bi dopustio da ga jedna novinarka satera u ćošak. Pre
svega zato što nije bilo razloga za to. Ali nekako je razgovor postepeno
prešao u saslušanje i odjednom se ponovo našao u sumnjivoj ulozi da
mora da se brani. Ustao je.
„Izvinite ako nisam mogao da vam budem od pomoći. Ono što sam
znao o Marleni, to sam rekao. Sada me izvinite. Imam još obaveza.”
„Ali, ne, sinjor. Vrlo ste mi pomogli. Izvinite vi ako sam bila suviše
direktna sa svojim pitanjima. Tek sam na početku svojih ispitivanja.
Smem li da vam ostavim svoju kartu za slučaj da se setite još nečeg
bitnog?”
Više iz ljubaznosti nego iz uverenja odgovorio je: „Naravno, sigurno
ću se zadržati još nekoliko dana u Rimu. Znate gde me možete naći.”
Zamišljen stavio je kartu u džep svoje polo majice.
 Poglavlje 7
Teške kapi kiše udarale su o okrugle prozore tvrđave Lajenfels. Drveni
krevet sa jednostavnim vunenim ćebetom kao madracom nije bio najbolji
preduslov dobrog sna. Sofiči, sekretar kardinala, zurio je u tami u debele
drvene grede na plafonu.
Alberto, sa kojim je Sofiči delio malenu sobu, se okretao na svom
ležaju sa jedne na drugu stranu. Jedan čovek obučen u crno im je sa
nekoliko šturih reči dodelio smeštaj za ovu noć, golu, visoku prostoriju
od jedva deset metara kvadratnih, sa dva drvena ležaja i jednom stolicom
za odlaganje odeće, lavaboom u uglu, doduše sa tekućom vodom.
„Ni vi nemate mira, monsinjor?” javio se Alberto šapatom u tami.
„Inkvizicija nije gore postupala sa svojim prestupnicima,” zevnuo je
Sofiči u naletu sarkazma.
„Gde je kardinal? Odjednom je nestao.”
„Nemam pojma. Iskreno rečeno, trenutno mi je prilično svejedno.
Kako je samo Gonzaga mogao tako da se zaboravi. Svima nam je začinio
supu.”
„Ako se ne varam,” odgovorio je Alberto, „crkva je sama izmislila
celibat. Iz reči našeg Gospoda Isusa svakako ne proizilazi ništa tome
slično.”
„Moje poštovanje! Primećuje se da niste neki običan šofer, već u
službi kardinala državnog sekretara.”
„Monsinjor,” uzbuđeno će Alberto, „zaboravljate da sam na
univerzitetu Greogirjana studirao tri semestra teologiju pre nego što mi
je Elizabeta prešla put.”
„Znam, Alberto, znam.”
„Nekako,” počeo je Alberto nakon nekog vremena provedenog u
ćutanju, „osećam se ovde kao u zatvoru. Kakvi su to samo ljudi koji se
predaju nečem poput ovog. Šta znači ljudi - neljudi je prava reč!”
„Pssst!” sekretar kardinala je pustio dugi ton kao šištanje. „Znate da je
kardinal zabranio da progovorimo i reč o našoj tajnoj misiji i ovim
ljudima. Moramo da računamo sa time da zidovi imaju uši.”
„Mislite da nas nadgledaju i prisluškuju?”
Sofiči nije odgovorio.
Alberto je ustao i napipao put do lavaboa. Okrenuo je slavinu i pustio
da voda teče.
„Čemu to?” pitao je monsinjor dok se Alberto tapkajući po mraku
vratio na ležaj.
„Trebalo bi češće da gledate trilere, monsinjor! Onda bi znali kako se
oprema za prisluškivanje izbacuje iz upotrebe.”
„Ah.”
„Da. Šum vode nadvladava svaki šapat. I dok mikrofoni za
prisluškivanje prenose samo najjači zvuk možemo sada bez razmišljanja
tiho da razgovaramo. Verujete li da ćemo se ikada izvući živi i zdravi
odavde?”
„Mislim da mogu s tim u vezi da vas umirim, Alberto. Ovi ljudi su
suviše prefinjeni. Ne mogu da zamislim im je cilj da puste jednog
kardinala, njegovog sekretara i šofera da nestanu u nekoj mračnoj ćeliji.
To bi skrenulo previše pažnje na njih. A ako ‘Fideles Fidei Flagrantes’ od
nečeg zaziru, onda je to javnost.”
„’Fideles Fidei Flagrantes’!” podrugivao se Alberto, „da puknem od
smeha.”
„Znate šta to ime znači?”
„Ako me moje s mukom stečeno znanje latinskog nije izneverilo,
nešto poput: verni koji gore za veru.”
„Tačno. Zvuči cinično, skoro grozno u odnosu na činjenicu da im se u
redovima motaju mračni likovi od kojih bi čak i okoreli mafioza imao još
šta da nauči.”
Kroz prozorska okna se probijalo prvo bledo svetlo svitanja. Alberto je
otišao do lavaboa i krenuo da se umiva. A onda je seo na ivicu kreveta i
promrmljao: „Kada bih samo znao šta ovi tipovi time postižu. Šta vi
mislite, monsinjor? Šta pokreće ove samozvane zaštitnike vere da se
domognu pokrova našeg Gospoda Isusa …”
„Za koji nije čak ni sigurno da nije krivotvorina iz srednjeg veka.
Verujte mi, Alberto, to pitanje mi krade san od kada me je Gonzaga upleo
u ovu stvar.”
Glave poduprte sa obe ruke Alberto je zurio prema prozoru. Uspravio
se u strahu kada je neko sa spoljne strane pritisnuo kvaku.
Sledećeg trena je jedna tamna prilika ušla u sobu. Čovek je nosio
poslužavnik sa priborom za doručak i upaljenom svećom. Treperavo
svetlo mu je osvetljavalo belo lice na čudan način. Bez reči je zatvorio
vrata za sobom i stavio poslužavnik na jedinu stolicu. Upravo je hteo da
izađe iz konačišta kada se okrenuo još jednom.
„Sve ovo vam je možda neobično,” prošaputao je polako, „ali Veliki
Majstor ne ceni električno svetlo. Osim u nekoliko prostorija nijedna
lična soba u tvrđavi nema električno svetlo. Gospod Bog koji daje dan i
noć po svojoj volji bi jednim treptajem mogao da pretvori dan u noć i noć
u dan ako bi to želeo. Električno svetlo, kaže Veliki Majstor, je đavolje
delo.”
Sofiči se prvi povratio i rekao: „Taj stav je, međutim, u potpunoj
suprotnosti sa tajnim istraživanjima koja se vrše u tvrđavi Lajenfels i
koja ne bi bila moguća bez električnog svetla.”
Nepoznati u tamnoj odori je nemirno kršio ruke. „Na žalost, to nije
jedina protivrečnost sa kojom Fideles Fidei Flagrantes žive…”
Sofiči je pogledao brata ispitivački. Bio je srednje veličine, oko trideset
godina star i delovao je smeteno poput iskušenika.
„To ne zvuči baš kao da ste se pridružili bratstvu sa oduševljenjem.”
Brat je progutao knedlu. Naposletku je odgovorio ogorčeno: „Tu imate
pravo.”
„Ali vi ste se dobrovoljno priključili bratstvu. Ili su vas primorali?”
„To ne. Ali, privukli su me obećanjima koja su se u stvarnosti
pretvorila u suprotnost. Najavljeno carstvo nebesko je postalo čistilište,
da ne kažem pakao - ako shvatate šta hoću da kažem.”
„Tu nema puno toga da se shvati,” odgovorio je Sofiči. Čudio se što im
se tip ovako bez oklevanja poverio. „A zašto ne okrenete jednostavno leđa
bratstvu?”
„Odavde nema povratka. Ne za mene!”
Monsinjor je skočio: „Šta to treba da znači?”
„To znači da tvrđava Lajenfels ima jedna ulaz, ali nijedan izlaz. Barem
ne za one koji se jednom priključe bratstvu Flagrantes. Onaj koji pristupi
bratstvu ostavlja svoj dotadašnji život za sobom. Njegovo poreklo,
obrazovanje, čak i položaj mu se brišu u trenu. Osim u slučaju nekolicine.
Ja sam ovde Cefirinus.”
„Cefirinus?”
„Ime pripada jednom od svetaca koji se više ne slave, koji su u vreme
Drugog vatikanskog sabora izbrisani iz kalendara, jer su pre legendarni i
navodno nisu podržani istorijskim ispitivanjima.”
 „To mi nije nepoznato, brate u Hristu. Ali, zašto Flagrantes posežu za
ovim starim imenima?”
„Iz protesta prema papskim tendencijama za liberalizacijom. Među
ovim zidovima se dešavaju stvari koje niko ne razume - osim nekolicine.
A oni zadržavaju i svoja svetovna imena. Na žalost, ja ne spadam u njih.”
„Zašto su vas onda primili?”
„Zbog čega! Doneo sam ne beznačajno bogatstvo iz nasleđa i nadao
sam se mirnom životu.”
Cefirinus je obojici dao po jednu staromodnu šolju i parče suvog
hleba. Sofiči i Alberto su već imali bogatiji doručak. Ali, nisu ništa jeli
dvanaest sati. Zato su predano uživali u suvom hlebu.
„Da li ste razmišljali o tome šta se trenutno ovde zbiva?” pitao je
Sofiči napola punim ustima.
„Mislite na stvar sa pokrovom našeg Gospoda?”
„Upravo to!”
„Ah, znate, u tvrđavi Lajenfels se dešava toliko zagonetnih stvari, da
tu ne postavljate sebi pitanja.”
Zastao je. Čuo se neki šum u hodniku.
„Molim vas, zatvorite česmu,” zašištao je Cefirinus uzbuđeno.
Alberto je uradio kako mu je rečeno. Njih trojica su napeto osluškivali
u tišini. Koraci su se približili i nestali.
Nakon nekog vremena Alberto je ponovo otvorio slavinu.
„Zašto to radite?” pitao je Cefitinus. Sveća je zatreperila i osvetlila mu
lice.
„Imamo svoje razloge,” odgovorio je Alberto koji nije verovao bratu
uprkos njegovim oštrim rečima.
„Recite mi, bolje, šta je sa kardinalom?” pitao je iznenada. „Gde je
Gonzaga?” Vratio je praznu šolju na poslužavnik.
„Ne brinite, proveo je noć nekoliko prostorija dalje u sopstvenoj ćeliji.
Zatekao sam ga kako hrče kada sam mu odneo doručak.”
„Ono što bi me zanimalo,” vratio se monsinjor, „priča se da Flagrantes
poseduju nezamislivo bogatstvo, račune u Lihtenštajnu i prihode od
nekretnina.”
Preko Cefirinusovog kao testo bledog lica je preleteo gorak osmeh.
„Ne samo to. U podrumu tvrđave nalazi se stari, dobro obezbeđen lagum
u kojem su zlatne poluge poređane u količini koja bi centralnoj banci
Evrope služila na čast.”
„A da li ste videli to zlato?” pitao je Alberto.
Cefirinus je slegnuo ramenima. „To ne. Od nas niko nema pristupa
lagumu. Ali svi pričaju o tome.”
Sofiči je vrteo glavom i rekao: „Ni prvo, ni jedino bratstvo koje pod
okriljem vere igra đavolu u korist. Ali ne bih da vam priđem suviše blizu!”
„Nikako,” odgovorio je brat, „Flagrantes iznose Sveto pismo po
sopstvenom nahođenju. Pre se drže apokalipse po Jovanu, gde stoji:
‘Kupi od mene u vatri pročišćeno zlato da bi postao bogat’.”
Monsinjor se iznenadio. „Tajno Otkrivenje Jovanovo izgleda igra
veliku ulogu kod bratstva Flagrantes.”
„A reći ću vam i zbog čega,” složio se brat sa Sofičijem. „Tekst
Apokalipse sadrži toliko zagonetki da se skoro sve može tumačiti po volji
u njemu. Ali, izvinite me sada. Mislim da sam već suviše rekao. Po volji
Božjoj!”
Nečujno kao što je i ušao Cefirinus je nestao sa poslužavnikom za
doručak.
Alberto je otvorio prozor i udahnuo prohladni jutarnji vazduh. U prvoj
svetlosti dana prepoznao je daleko dole neasfaltirani put kojim su došli.
Od Rajne koja se skrivala iza drveća i gustiša žbunja, su se uzdizali velovi
maglene koprene. Mirisalo je na vlažno lišće. Sa one strane reke čulo se
šuštanje brzog voza.
Sasvim iznenada je kardinal državni sekretar Gonzaga ušao u sobu.
Iza njega jedan brat kojeg još nisu sreli.
„Odlazimo,” rekao je Gonzaga tiho. Izgledao je uznemireno.
Na Alberta i Sofičija je ova vest delovala kao oslobođenje. Niko se nije
usuđivao da išta pita. Zajedno su polako koračali za bratom.
U unutarnjem dvorištu tvrđave ih je čekao Albertov „fiat”. Alberto je
voleo svoja kola, kao što to svi muškarci rade; ali nikad do sada nije
osetio toliku privrženost svom vozilu kao u tom trenutku kada je
pokrenuo motor. Sofiči se smestio na mesto suvozača. Gonzaga na zadnje
sedište.
Nije bilo nikog nadaleko i naširoko. Ulazna kapija je stajala otvorena.
Alberto je dao gas. Zvuk koji oslobađa.
Jaka kiša tokom noći je ostavila duboke brazde u neasfaltiranom
putu. Alberto je vozio brzinom hoda nizbrdo.
 Iza prve krivine jedan čovek im je iznenada preprečio put sa
ispruženim rukama.
„To je Cefirinus!” uzviknuo je monsinjor zaprepašćeno. „Odakle se on
stvorio?”
U pocepanoj odeći i sa raširenim rukama Cefirinus je izgledao kao
strašilo za ptice.
„Ko je to? Odakle znate njegovo ime?” režao je kardinal nevoljno.
Ali pre nego što je Sofiči uspeo da odgovori, Cefirinus je prišao sa
strane vozača. Alberto je spustio prozor.
„Molim vas,” dahtao je brat van sebe, „povezite me sa sobom!”
„Kako ste došli ovde?” pitao ga je šofer.
Cefirinus je pokazao ka gore i Alberto se nagnuo kroz prozor. Iznad
njih je visio konopac iz jednog prozora.
„Vi ste …?”
„Da,” odgovorio je Cefirinus bezglasno.
Sa zadnjeg sedišta Gonzaga je brujao nestrpljivo. „Šta će ovaj čovek?
Vozite dalje!”
„Molim vas za ime Boga,” preklinjao je brat.
Alberto je pogledao upitno ka monsijoru. Ali ovaj nije reagovao.
Alberto je slutio šta bi za Cefirinusa značilo ako ga ostave da stoji ovde.
„Dalje!” vrištao je kardinal.
Na to je Alberto zatvorio prozor. Još je video očajničko lice brata. Tada
se čuo pucanj. Mlaz krvi se prolio po prozoru. Cefirinus je pao ćutke na
zemlju.
Trajalo je beskrajne sekunde pre nego su svi shvatili šta se desilo.
Kada je Sofiči ugledao krv koja se slivala niz prozor stomak mu se
prevrnuo. Izbacio je glavu iz kola i ispovraćao se.
Tada je Gonzaga ponovio ljutito: „Vozite, Alberto!”
Alberto je oprezno pustio kočnicu i dao gas.
 Poglavlje 8
Uporan zvuk kao zujanje je trgnuo Malberga iz sna. Kroz zavese
hotelske sobe je padao uski zrak sunca. Sat kraj kreveta je pokazivao
osam sati pedeset minuta. Mrzeo je kada telefon zvoni pre deset.
„Malberg!” javio se mrzovoljno.
„Ovde je Lorenca Falkonijeri,” čuo je živahan glas markize.
„Vi? Čemu zaslužujem čast u ovaj rani čas?” brundao je. Nije još bio
pri sebi.
„Nadam se da vas nisam probudila. Ja lično jedva da sam oka sklopila
ove noći. Ova vrelina! Pri tome sam razmišljala.”
„I, koji je ishod?”
Očekivao je da će pomenuti svoj odnos sa Marlenom.
Ali, onda je rekla: „Spremna sam da vam prodam kompletnu kolekciju
knjiga za dve stotine i pedeset hiljada evra. Pod uslovom da se posao
okonča u roku od dve nedelje. U suprotnom ću u nekom stručnom
časopisu objaviti kolekciju na prodaju.”
„Dve stotine i pedeset hiljada evra!” Odjednom je bio skroz budan.
Nakon svega što je do sada video kolekcija je verovatno vredela tri puta,
ako ne četiri puta više. Ponuda je imala samo jednu začkoljicu: kako da za
dve nedelje nabavi ilve stotine i pedeset hiljada evra?
Nije loše zarađivao. Vodio je ekskluzivnu antikvarnicu u Ludvigštrase
u Minhenu. Ali njegov životni stil na visokoj nozi i kirija za prodavnicu na
najboljem položaju, njegov etažni stan u Minhen-Grinvaldu i troškovi za
osoblje su iziskivali mesečne troškove od trideset hiljada evra. U nekim
mesecima su izdaci bili veći od primanja.
„Malberg! Da li ste još tu?”
„Da, da,” mucao je odsutno. „Razmišljam kako da na brzinu nabavim
četvrt miliona evra. Dve stotine i pedeset hiljada evra - to nije sitnica.”
„Znam,” odgovorila je markiza. „Ali oboje znamo da je vrednost knjiga
mnogo veća. Razmislite o ovome. Imate dve nedelje vremena. Dve
nedelje od danas, ni dana više.”
„Shvatam.”
Lorenca Falkonijeri se kratko pozdravila i ostavila ga pomalo
zbunjenog.
Sa svojim bankarom Haraldom Janikom iz „HVB” je stalno bio na
ratnoj nozi. Svaki put kada mu je za kupovinu nekog skupog predmeta
bio potreban kredit, bankar je nalazio hiljadu izgovora i uveravao ga da će
ga odobravanje tako visoke sume bez zaloga koštati posla. Štampana
stara hartija - imao je običaj da kaže - u svakom slučaju nije nikakav
zalog.
Morao je brzo da dela. I to je i uradio.
Preko telefona je rezervisao let LH 3859 iz Rima - Fjumičino do
Minhena, poletanje u trinaest časova, sletanje u četrnaest časova trideset
i pet minuta. Taksijem se odvezao do markize, napravio par snimaka
kolekcije digitalnom kamerom i dva sata kasnije sedeo je u avionu za
Nemačku.
U Minhenu ga je put sa aerodroma najpre odveo do „HVB” centrale na
Promenadeplacu. Šljašteće zdanje iz sedamdesetih godina XIX veka je
smrdelo na novac kao i sva velika bankarska zdanja. Tokom leta Malberg
je sastavio strategiju pregovora. Uz to je na aerodromu dao da mu
odštampaju fotografije koje je tog jutra napravio u formatu trideset puta
četrdeset.
Iznenadio se kada je bankar izašao u susret njegovoj želji za kreditom
manje odbojno nego što je očekivao. Slike velikog formata su čak naišle
na njegovo živo interesovanje.
Malberg najpre nije mogao da objasni sebi promenu stava kod Janika.
No, još nije ni pomenuo sumu koja mu je hitno potrebna.
„Kolika je ukupna vrednost?” pitao je Janik odozgo.
Malberg je progutao knedlu. „Mislite na tržišnu vrednost ili na sumu
po kojoj mogu da kupim knjige?”
„Kao bankara i radi davanja kredita zanimaju me, naravno, obe.”
„Tržišna vrednost od dva do tri miliona je sigurno realistična.”
Harald Janik je zazviždao tiho kroz zube. „A kolika je cena po kojoj
kupujete?”
„Dve stotine i pedeset hiljada evra.”
„I tu sumu hoćete kao kredit?”
„Tako je.”
„Sačekajte trenutak!” Bankar je ustao sa svog pisaćeg stola od
cevastog čelika, bez trunke prašine, i nestao.
Malberg je razmišljao kako da se suoči sa odlukom kojom ga odbijaju.
Ali, dok je još razmišljao o tome, a nije nalazio rešenje, Janik se vratio.
 „Vi ste mi u potpunosti poznati kao ozbiljan poslovni čovek,” počeo je
neuobičajeno prijateljski. „Iako ne možemo da potvrdimo vaše navode ad
hoc, verujemo vam. Nakon konsultacije sa izvršnim odborom dobićete
kredit od dve stotine pedeset hiljada evra na dvanaest meseci uz dnevnu
kamatu - pod jednim uslovom!”
„A to je?”
„Ponudićete našoj banci najbolje komade iz kolekcije po povlašćenoj
ceni.”
Malberg nije znao šta ga je snašlo. Gledao je Janika ispitivački, da li
ozbiljno misli to što je rekao.
Janik je primetio njegov sumnjičav pogled i rekao: „Čudite se mojoj
velikodušnosti.”
„Iskreno rečeno, da.”
„Morate znati da strategija investicija ‘HVB’ sve više obuhvata i
umetnička dela i antikvitete. Vremena dvocifrene stope rasta na tržištu
nekretnina su prošla. Najznačajnija umetnička dela danas pripadaju ili
državi ili velikim bankama. Pored vrednosti investicije, i faktor gradnje
imidža tu igra bitnu ulogu. Kako želite ovih četvrt miliona, u kešu ili kao
bankovni ček?”
„Kao bankovni ček,” odgovorio je Malberg skoro stidljivo. Nije
zamišljao da će ovo pitanje ovako lako da se reši. Kada se prisećao koliko
je malo volje Janik pokazivao pri ranijim davanjima kredita, onda skoro
da nije mogao da veruje svojoj sreći. U svakom slučaju je Lukas Malberg
napustio banku pola sata kasnije sa čekom u vrednosti od četvrt miliona
evra u tašni.
Pre nego što je krenuo na put nazad u Rim svratio je do svoje
antikvarnice u Ludvigsštrase. Gospođica Klajnlajn, diplomirana
bibliotekarka koja je bila pred penzijom, vodila je posao skoro deset
godina. Njena spoljašnjost nije bila baš poziv na kupovinu, ali je zato
njena stručnost to bila utoliko više. Prepoznavala je sve štampače XV
veka po njihovom tipu pisma, a što se tiče prvih pedeset godina
umetnosti štampanja znala je svako pojedinačno izdanje. A njih je ipak
bilo dve hiljade.
Kada je ušao u antikvarnicu gospođica Klajnlajn - davala je značaj
staromodnom oslovljavanju - je upravo imala mušteriju koja se
interesovala za jedan ilustrovani misal iz XVI veka. Malberg ga je kupio
pre tri ili četiri godine na aukciji u Holandiji i začudo do sada nije imao
kupca.
Vešto ubeđujući i sa puno strpljenja objašnjavala je gospođica
Klajnlajn zainteresovanoj mušteriji bakroreze u boji i pisane tekstove. U
međuvremenu je Malberg u kancelariji pogledao nedeljni bilans. Po
iskustvu, avgust je bio mesec sa najslabijim prometom u godini. Ljudi iz
muzeja i kolekcionari su bili na odmoru.
Razgovor o prodaji je slabo išao. Malberg, koji je jednim uhom slušao
šta se zbiva, je stekao utisak da se mušterija uplašila od cene od četiri
hiljade evra.
„Izvinite što se mešam,” izašao je iz kancelarije, „ali kod ovog misala
je reč o jednom neuobičajeno dobro očuvanom primerku sa originalnim
povezom. Pogledajte raskošne bakroreze. Boja je iz tog vremena.
Pregledali smo je pod kvarcnom lampom. A što se cene tiče, voljan sam
da vam izađem u susret. Recimo tri hiljade i petsto!”
Pažljivo je prelistavao stranu po stranu skupocenog toma. Više
nesvesno je primetio navode datuma za jevanđelja u svetoj misi:
‘seksagesima’, ‘okuli’, ‘letare’. Setio se.
Izvukao je iz unutrašnjeg džepa Marleninu beležnicu. Gospođica
Klajnlajn je pogledala svog šefa upitno. Mušterija se odlučila za
kupovinu. Ali Malberga posao više skoro da nije zanimao.
Kako se nije odmah toga setio! Iza neobičnih unosa krili su se tačno
određeni datumi. Brzo je zatvorio beležnicu. Bez reči se povukao u
kancelariju i smestio se za izanđali sto za pisanje u stilu bidermajera koji
mu je služio kao radni sto. Glave oslonjene o ruke posmatrao je otvorenu
beležnicu.
Kakva se tajna krila iza ovih čudnih unosa? Odjednom nije više bio
siguran da li je to uopšte bio Marlenin rukopis. Činjenica da je našao ovaj
kalendar u njenom stanu nije neminovno značila da se radi o njenim
ličnim unosima. Uzdahnuo je. Najradije bi čitav taj užasni događaj, u
kojem nije odigrao baš pohvalnu ulogu, zaboravio. Ali, kako se činilo, duh
Marlene ga je pratio.
Nakon okončanja posla gospođica Klajnlajn je ušla u kancelariju i
stavila sedam novčanica od po pet stotina evra na sto. Bila je suviše
suzdržana da bi ga pitala za razlog njegovom čudnom ponašanju.
„Gospođice Klajnlajn,” počeo je naposletku, a da nije skidao pogled sa
beležnice. „Vi ste donekle upoznati sa Biblijom, u svakom slučaju se u
Stari zavet razumete bolje od mene. Šta vama govore ovi unosi?”
Gospođica Klajnlajn je pocrvenela zbog reči hvale svoga šefa. Ali, to
nije bilo ništa neuobičajeno. Stariju gospođicu je bilo lako postideti, a
nije bila baš navikla na pohvale. Nespretno je namestila prevelike
naočare sa okvirom od toga i počela da lista beležnicu pri čemu je nakon
svake strane vlažila desni prst na donjoj usni.
Malberg je nije ispuštao iz vida i nije mu promaklo kako je gospođica
Klajnlajn nakon svake strane jedva primetno vrtela glavom. Naposletku
je podigla pogled i pitala: „Šta bi ovo trebalo da bude? Martin Luter u
svakom slučaju nije napravio ove zapise.”
„Naravno da ne,” režao je nestrpljivo. „Mene zanima samo sadržaj.”
„Apokrifi, hoću da kažem, prilično zagonetno. ‘Latare’, ‘seksagesima’,
‘reminiscere’, ‘okuli’ - to su kalendarski navodi iz hrišćanskih crkvenih
godina. I to uvek nedelje.”
„A imena iza? Tu se radi o imenima, zar ne?”
„Bez sumnje. Ako se ne varam …” Uzela je jedan mnogo puta
pregledani biblijski leksikon iz regala u zidu i brzo listala. „Sećanje me
nije ostavilo na cedilu,” rekla je pobednički i pomerila greben naočara do
korena nosa „U hebrejskom kanonu,” počela je da čita, „istorijske knjige
Isusa Navina znače do druge knjige kraljeva ranih proroka. Njima
nasuprot stoje potonji proroci, koji se dele na ‘velike’ i ‘male’ proroke.
Veliki proroci su: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo. Dvanaest manjih
proroka su: Osija, Joilo, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Habakuk,
Sofonije, Hagaj, Zaharija, Malahije.”
„Naum, Zaharija, Malahije mrmljao je Malberg bezglasno. „Imena
koja se pojavljuju i u beležnici. Barem neka od njih.”
„Tako je. Ali, ako mi dozvolite da primetim: sve to nema smisla.
Moguće da je…”
„Moguće da je?”
„Dakle, pomisao je apsurdna. Ne, zaboravite!”
Nije hteo da je dalje gnjavi. Bojao se da bi mogla da mu postavi
neprijatna pitanja. Uostalom, smatrao je da ima istu misao u glavi kao i
njegova bibliotekarka.
 Poglavlje 9
Vožnja ka gornjem toku Rajne u pravcu Frankfurta je protekla u
tmurnom rasploženju. Niti je kardinal državni sekretar Gonzaga, niti
monsinjor Sofiči pustio glasa od sebe. I Alberto je ćutao. Uperio je pogled
pravo na put ispred sebe.
Događaji u protekla dvadeset i četiri sata su izuzetno potresla ovu
trojicu. Niko nije imao oči za romantične predele Rajne koju je sunce na
izlasku okupalo sjajnom svetlošću.
Na raskrsnici Visbadena Alberto je skrenuo na A3 u pravcu
aerodroma. Jutarnji saobraćaj ga je naterao da uspori. Iz pravca
severozapada je poletala jedna mašina za drugom, neke toliko nisko da je
Alberto nesvesno uvlačio glavu.
Najviše je Sofiči patio zbog ćutanja koje je trajalo skoro sat vremena i
razmišljao je šta bi mogao biti razlog njihovoj nemoći da pričaju. Da li je
to bio stid od kojeg su svi zanemeli ili ono nepojmljivo u koje su sva
trojica bila umešana.
Sofiči je odahnuo kada je Alberto zaustavio kola na delu za
privremeno zaustavljanje ispred terminala A. Gonzaga je bez reči izašao
iz vozila. I kada je Alberto izvadio malu putnu torbu iz prtljažnika i dao je
u ruku kardinalu, ovaj je samo ćutke klimnuo glavom i nestao iza
staklenih ulaznih vrata. Alberto i Sofiči su nastavili put nazad kolima.
Gonzaga je imao dve karte u jednom pravcu kod sebe. Jedna je bila na
ime doktora Fabricija, druga na ime gospodina Gonzage. Jedna je važila
za let od Frankfurta do Milana, druga za let Milano-Rim. Gonzaga je
stvarno na sve mislio.
Stjuardesa na šalteru „Alitalia” je upozorila putnike da požure. Na
velikoj tabli su treptale zelene lampice „ukrcavanje”. Gonzaga je požurio.
Ne sme da propusti ovaj let. U poslednjem trenutku je stigao do kapije 36
i zauzeo svoje mesto u poslovnoj klasi u „boingu” 737.
Trajalo je beskonačno minuta dok se poluprazna mašina pokrenula i
stala u red aviona koji su čekali. Kada je avion konačno uzleteo kardinala
je preplavilo osećanje slobode. Strepnja proteklih dana se nije dala
otkloniti. Konačno je ova noćna mora okončana.
Nakon strmog uspona „boing” je zauzeo kurs ka jugu. Gonzaga je
gledao nezainteresovano kroz prozor. Iznad sedišta mu je šuštao klima
uređaj. Znak za vezivanje je ugašen i kardinal je krenuo da drema.
Odjednom je bio mrtav umoran. Sada je teret spao sa njega i pokušao je
da spava.
„Izvinite što vam se obraćam.” U polusnu je čuo glas čoveka sa sedišta
pored. Do sada ga nije primećivao, jer je sedište pored njega pri poletanju
bilo prazno. Sada je tu sedeo neki čovek. Pogledao ga je u lice i uplašio se.
Nepoznati čovek je imao šešir i koža glave je imala tamne crvene pege od
opekotina. Nije imao trepavica, ni obrva.
„Hteo bih da vam ponudim jedan posao,” rekao je unakaženi čovek
tiho.
„Posao?” Gonzaga je podigao obrve. „Hvala, ja nisam …”
„Ako vam je stalo,” upao mu je nepoznati u reč, „ako vam je stalo da
svetu Majku Crkvu spasite od haosa, trebalo bi da me saslušate
gospodine kardinale!”
„Slušajte, ne znam šta hoćete od mene i šta želite da postignete svojim
čudnim oslovljavanjem sa ‘gospodine kardinale’. Zato vas molim da me
ostavite na miru!”
Čovek crvenog lica se pravio nevešt i vrteo je glavom. Pri tome je
mahao nečim što se Gonazgi najpre učinilo da je beznačajno parče
plastične folije. „Nemojmo se pretvarati, gospodine kardinale. ‘Čeruti’
flanelsko odelo još uvek nije u stanju da sakrije identitet jednog
kardinala državnog sekretara.” Cerio se bezobrazno.
U sekundi je Gonzaga pokušao da uspostavi vezu između događaja
prethodne noći i čoveka na sedištu pored njega. Pokušaj je bio
bezuspešan.
„Ko ste vi i šta hoćete?” pitao je Gonzaga nepoverljivo.
„Moje ime nije bitno. Želim da vam ponudim jedan posao.”
„U redu, onda. Slušam.”
„Ovo ovde je sićušni komad pokrova našeg Gospoda.”
Gonzaga je osetio kako mu je udar struje proleteo kroz telo od glave
do nožnih prstiju. Sada je posmatrao celofansku vrećicu koju mu je
nepoznati čovek držao ispred nosa: sićušni komad materijala, ne veći od
poštanske marke, vakumiran između dve folije. Žućkasta oker boja i
tkanje su stvarno imali sličnosti sa Torinskom plaštanicom koju je odneo
u tvrđavu Lajenfels.
Gonzaga se trudio da umanji značaj situacije. „Pretpostavimo da se
kada je reč o ovom predmetu radi o uzorku pokrova našeg Gospoda -
kako običavate da se izrazite, onda se postavlja pak pitanje šta ja sa time
da radim?”
„To, kardinale Gonzaga, je prepušteno vama. Možete dati da predmet
nestane u trezoru Alfa vatikanskog tajnog arhiva, a možete ga i uništiti.
To bi verovatno bilo i najsigurnije rešenje.”
Gonzaga je postajao sve uznemireniji. Opekotinama obeleženi nije
samo njega dobro poznavao. Mora da je bio upoznat i sa poduhvatom
Apokalipsa 20,7. Kako bi inače došlo do ovog susreta?
No, ono što ga je potpuno izbacilo iz takta jeste to što je upoznat sa
vatikanskim tajnim athivom. Odakle je znao da su arhive-trezori
označeni slovom grčkog alfabeta? I odakle je znao da trezor Alfa krije
najveće tajne hrišćanstva, dokumenta kojih zvanično uopšte nije bilo,
poput obdukcionog nalaza Jovana Pavla I koji je nakon trideset i tri dana
u činu Pape pronađen mrtav u svom krevetu? Ili „Konstitutum
Konstantini” koji je krivotvoren u srednjem veku, a učinio crkvu jednim
potezom pera najbogatijim zemljoposednikom Zapada?
„Najpre bi trebalo da podvrgnemo predmet temeljnom ispitivanju,”
primetio je kardinal. „Uostalom, i to će vas možda iznenaditi, u Torinskoj
plaštanici nedostaju ukupno 3 sićušna komada tkanine koja su u ranije
doba ubačena od strane stručnih časnih sestara.”
„Vi mi ne govorite ništa novo, gospodine kardinale. Ono po čemu se,
pak, ovaj predmet razlikuje od druga dva uzorka tkanine: samo se na
ovom sićušnom komadu tkanine mogu naći tragovi krvi. A šta to znači ne
moram da vam dalje objašnjavam.”
Kao opčinjen zurio je Gonzaga u sićušno parče tkanine u obliku
trapeza. Jasno je mogla da se raspozna žućkasto-smeda sena u obliku
kapljice. Da, tačno se sećao komadića oblika trapeza koji je nedostajao u
pokrovu koji je u međuvremenu zakrpljen. Gospode, kako je ovaj bogalj
dospeo u posed te relikvije?
Kardinal se nije usuđivao da neznancu postavi to pitanje. Bio je
sasvim siguran da na to neće dobiti nikakav ili, ako uopšte, onda
pogrešan odgovor. Očajnički je pokušavao da nađe zajedničku nit kojom
bi sve mogao da poveže, zbivanja poslednjih dana i neočekivani zahtev
neznanca. Ali u ovako kratkom vremenu nije nalazio nikakvo
objašnjenje, čak ni teoriju koja bi makar i donekle dopuštala neki
zaključak. Uostalom, bio je suviše uzrujan da bi iz tog zbunjujućeg
zbivanja izvukao logične zaključke.
„Uopšte još niste pitali za cenu,” prekinuo ga je čovek na sedištu
pored u mislima.
Samo ga je upitno pogledao.
„Dakle,” nastavio je neznanac svoju priču, „ovakva vrsta predmeta
naravno nema tržišnu vrednost kao neka slika Ticijana ili Karavađa. Ali,
mislim da bi se kretala u okviru cena prethodno navedenih. Šta vi
mislite?”
Gonzaga nije imao ni blage predstave koliko jedan Ticijan ili Karavado
vrede. Uostalom, opirao se i da razmišlja o tome. Kako može da se poredi
jedan sasušeni ostatak krvi našeg Gospoda Isusa sa slikom, uljem na
platnu, nanetim ljudskom rukom?
„U svakom slučaju,” nastavio je neznanac, „ovu relikviju sam mogao
da ponudim i bratstvu Flagrantes na prodaju. Ali, hteo sam da budem fer
i najpre pitam Vatikan. Mogu da pretpostavim da je ovaj komadić tkanine
crkvi vredniji nego bilo kom drugom.”
Tip je dakle bio obavešten. Gonzaga je i goreo i ledena jeza mu je išla
niz leđa. Svakako, sve ovo je mogao da bude čisti blef. Ali za običnog
prevaranta je znao suviše detalja. Onaj koji zna oznake trezora u tajnom
arhivu Vatikana nije neko s kim se treba šaliti.
„Ne znam šta ste zamišljali,” počeo je Gonzaga izokola. „Da li ste
mislili da ću sledećeg trenutka izvući blanko ček iz tašne? Ili šta?”
„Gospodine kardinale,” rekao je neznanac uzbuđeno, „ trebalo bi da
našu ponudu shvatite sasvim ozbiljno!”
„Našu? Ako vas dobro razumem, vi niste samostalni u ovome, iza vas
stoji neka kriminalna organizacija?”
Unakaženi čovek je bio vidno uznemiren i da bi se smirio, a možda i
zato što mu je bilo donekle neprijatno, prešao je nadlanicom desne ruke
preko providnog celofana. Nije odgovorio.
„Navedite konačno vašu cenu!” pritiskao je kardinal.
„Dajte ponudu i udvostručite sumu!”
Gonzaga je ključao od besa. Ovaj tip je bio siguran u sebe.
Nakon dužeg ćutanja sa obe strane neznanac je ustao, sagnuo se ka
Gonzagi, pri čemu je njegova pojava delovala još opakije, i rekao: „Možete
još da razmislite o vašoj pondi. Nazvaću vas narednih dana.”
 I sa time je nestao iza srebrno sive zavese koja je odvajala poslovnu
klasu od ekonomske.
Gonzaga je gledao odsutno kroz prozor. Bio je kao oduzet. Pet hiljada
metara ispod njega se protezao švajcarski planinski lanac Alpa. Na
najvišim vrhovima je bilo snega. Bilo mu je jasno da se upustio u opasnu
igru, prokleto opasnu igru.
 Poglavlje 10
Kada se Lukas Malberg narednog dana vratio u Rim našao je u hotelu
poruku od Katarine Lime: „Molim vas da mi se hitno javite. Došlo je do
novosti u slučaju Marlene Amer.”
Tajanstveni unosi u Marleninoj beležnici su mu na trenutak skrenuli
pažnju sa najznačajnijeg posla u njegovom životu koji je hteo još danas
da završi. Za to je pripremio i ugovor kojim mu po predaji bankovnog
čeka „HVB” u visini četvrt miliona markiza Falkonijeri prepušta svoju
celokupnu kolekciju knjiga.
Problem koji je još trebalo da reši jeste transport vrednog tereta od
Rima do Minhena.
Nakon što je ušao u sobu u hotelu „Kardinal”, zgrabio je slušalicu i
okrenuo broj novinarke.
Katarina se činila vrlo uznemirenom - novinari su po običaju uvek
uznemireni - u svakom slučaju je predložila da se nađu na ručku u „Kolin
Emilijan”. A kako je Katarina uprkos svoj uznemirenosti i preko telefona
slala dobru porciju šarma, osobina na koju je Malberg bio vrlo prijemčiv,
bez oklevanja je pristao i krenuo tamo.
Lokal se nalazio u „Via deli Avinjonezi”, maloj ulici odvojenoj od
buke, a navodno je bio tajna preporuka i poznat po odličnoj kuhinji
regiona Emilija Romanja. Očekivali su ga.
Sećao se Katarine u sasvim drugom izdanju, ležerno, da ne kažemo
suviše ležerno obučene, sa praktičnom frizurom u vidu kose svezane u
rep i bez šminke. Sasvim neočekivano mu je prišla u kratkoj suknji i beloj
bluzi sa okruglim otvorom. Pustila je kosu, a usne su bile blago
našminkane. Drugačije nego kod prvog susreta kada je njen tok teči bilo
skoro nemoguće zaustaviti, Katarina je sada ostavljala pre snužden
utisak. Pričala je izrazito sporo, skoro oprezno, pri čemu se osvrtala oko
sebe, da niko ne prisluškuje razgovor u napola punom lokalu. Barem je
on stekao taj utisak.
„Nešto je trulo u priči o Marleni,” počela je tiho, „i to prilično.” Pri
tome je gurnula Malbergu fotokopiju nečega preko stola.
„Šta je ovo?”
„Obdukcioni nalaz Instituta za sudsku medicinu Univerziteta Rima.
Nadležni patolog, izvesni doktor Martino Veber, je utvrdio da ima
hematoma na potiljku. Osim toga slomljen koren nosa, mesta na kojima
je nedostajala kosa i ostaci nekog sedativa u krvi. Ispod noktiju je Veber
našao tragove kože koji ukazuju na borbu.”
Malberg je nemo klimnuo glavom. Dok je Katarina pričala pred očima
mu se pojavila slika Marlene, njenog tela koje pluta pod vodom. Duboko
je udahnuo, kao da je hteo da krene u objašnjavanje da se sve ovo
poklapa sa onim što je video svojim očima. Ali, onda se ipak odlučio za
ćutanje.
„A ipak je istraga obustavljena!” nastavila je Katarina. „Da li shvatate
ovo, sinjore?”
Malberg i uznemirena novinarka su naručili testeninu i vino kuće.
Katarina je čekala na odgovor. Ali Malberg je uporno ćutao. Ona dvojica
na stepeništu! Jer po njemu nije dolazilo u obzir da je između Marlene i
markize došlo do takve svađe. To da su njih dve imale sasvim poseban
odnos, jeste. Iz Lorence Falkonijeri je izbijala izvesna hladnoća koja je
delovala privlačno i muškarcima i ženama. Marlenu nije video čitavu
večnost. Šta je uopšte znao o njoj? Za sve ove godine je očigledno postala
neka druga. Ali šta je za ime svega sprečavalo islednike da razjasne smrt
Marlene? Zašto je postupak obustavljen?
Dok je bezvoljno čeprkao viljuškom po testenini osećao je da ga
novinarka posmatra. Bukvalno je osećao njen ispitivački pogled. Bio je
siguran da je Katarina Lima znala više nego što je govorila. Bez sumnje,
nije mu verovala.
Upravo je hteo da joj kaže istinu, hteo da obelodani da je on otkrio
ubistvo, ali ga je Katarina Lima pretekla: „Ne znam šta da mislim o tome.
Zapravo ne bih smela uopšte da se sastajem više sa vama.”
„Šta to znači? Mislio sam da istražujete slučaj.”
„Da. Do juče. Juče su mi uzeli priču na prilično neprijatan način.
Nakon sastanka redakcije u jedanaest Bruno Bafil, moj glavni urednik,
me je pozvao i obavestio me da sam od tog trena oslobođena svojih
zadataka kao policijska novinarka i dodeljena odeljenju ‘razno’. Priča
‘Marlena Amer’ je umrla.”
„Umrla?”
„Tako se kaže u novinarstvu kada se obustavi istraživanje.”
„Ne shvatam to.”
„Ni ja, sinjore.”
 „Da li je tako nešto uobičajeno?”
„Da, naravno, ako neka priča na osnovu istraživanja ne pruža ništa
više, kada se na primer ispostavi da ubistvo nije ubistvo, već nesrećni
slučaj, kao što se to hiljadu puta dešavalo, onda se prestaje sa daljim
ispitivanjima i okreće se drugom slučaju.”
„Ali nije bio nesrećan slučaj! Bilo je ubistvo!”
„Vi to verujete, a ja znam. Stoga je još zagonetnije što sam prebačena
u drugo odeljenje. Čini mi se kao da su me sklonili kako ne bih mogla da
napravim nikakvu štetu. Ali to priču čini samo još zanimljivijom.”
„I šta ćete sada uraditi?”
„Ostajem pri priči, nezvanično, naravno. Kao policijska novinarka
stvorila sam tako dobre kontakte da bi bilo suludo odreći ih se. Priče koje
idu pod ‘razno’ me stvarno ne zanimaju. Šta me briga da li Đina
Lolobriđida ima ljubavnika koji je trideset godina mlađi, ili Mario Andreti
deset vanbračnih ćerki? Mene fasciniraju ambisi ljudskog života. Sledeće
nedelje ću tražiti novi posao. Basta.”
Njena iskrenost ga je fascinirala. Očigledno je zagrizla za ovaj slučaj.
Nanjušila je jednu veliku prču, veću možda nego što on može i da sluti.
„Na šta mislite u slučaju Marlene Amer?” pitao je oprezno. „Zločin
mafije?”
Katarina se nasmejala izveštačeno. S podsmehom je primetila:
„Možda je i KGB ili CIA iza toga! Iskreno, zločini imaju najčešće jedan
uglavnom bezopasan, emotivni razlog. Većina ubistava imaju svoj uzrok
u zabludelim osećanjima, u ljubavi, ljubomori, mržnji, zavisti ili osveti. I
to je ono što čini moje zanimanje tako zanimljivim. No, dobro. Trebalo bi
bolje da kažem, činilo.”
Malberg je klimnuo glavom i pretvarao se kao da ga zanimaju njeni
crteži. Zapravo je tražio odgovor na pitanje zašto je novinarka zagrizla baš
za ovaj slučaj. U velegradu poput Rima sa visokom stopom kriminaliteta
su ubistva bila svakodnevica. I dok je slušao jednim uhom, u njemu se
polako javilo neko čudno osećanje.
Kada je gledao Katarinu nije mu bilo lako da prihvati pomisao da
možda igra dvostruku igru. Radije bi joj udelio komplimente. Izgledala je
jednostavno božanstveno. Ali nekako je Marlena stajala između njih.
Katarina je prestala da priča. „I šta sada nameravate?” požurio je da je
pita.
 „Trebalo bi da rasvetlimo život Marlene Amer. To je jedini način da
unesemo svetlost u tamu ovog slučaja.”
Odlično je primetio da je rekla „mi”, da ga je kao da se to
podrazumeva uvukla u njeno dalje istraživanje.
„Smem, valjda, da računam na vašu pomoć?”
„Naravno. Ja lično imam pravu potrebu da saznam zašto je Marlena
morala da umre.”
Katarina je otpila gutljaj vina. „Bila je prijateljica markize,” rekla je
zamišljeno. „Verujem da je ona jedina koja bi u ovom trenutku mogla
dalje da nam pomogne. Da li dobro poznajete Lorencu Falkonijeri?”
„Šta znači dobro.Tek sam je jednom sreo. Ostavila je utisak osobe iz
više klase na mene, iako je verovatno videla i bolje dane. Zanima me
njena kolekcija knjiga. Istini za volju, već sam joj dao ponudu i ona je
pristala.”
„Dobar posao?”
„Izuzetno. Antikvar živi od toga da povoljno kupi čitave Kolekcije i
potom prodaje knjige dalje komad po komad uz dobitak.”
Novinarka se nasmešila.
„Šta je tako smešno u tome?” pitao je Malberg
„Izvinite, sinjore. Do danas sam antikvara zamišljala sasvim
drugačije.”
„Stvarno? Kako?”
„Dakle, pomalo hirovito, pomalo prašnjavo i sasušeno, kao i stare
knjige.”
Nasmejao se zbunjeno. „Nadam se da ćete promeniti vaše mišljenje!”
“Što se vas tiče, u svakom slučaju.”
Kao i svi muškarci i Malberg je bio izuzetno prijemčiv na lepe reči.
Doduše, stvarno nije izgledao loše. Bio je visok, sportski tip, iako da se
jedva bavio sportom, imao je tamnu, gustu kosu, tip poput Džordža
Klunija, kako mu je jedna bivša devojka rekla.
„Da li biste pod ovim okolnostima bili voljni da me ispratite do
markize,” pitala je.
„Ionako sam hteo da je potražim.”

***
 Pola sata kasnije su krenuli zajedno.
Noću se nije osećala teška sparina koja je morila proteklih nedelja,
već je temperatura bila prijatnija. Jesen se bojažljivo najavljivala.
Kada je taksi skrenuo iz „Via dei Koronari” u usku sporednu ulicu u
kojoj se nalazila kuća markize, Katarina se uznemirila.
„Zaustavite,” naredila je vozaču i pokazala na suprotnu stranu ulice:
ispred ulaza u kuću markize su bila parkirana kola policije. Čovek u
uniformi je stajao raširenih nogu ispred vrata.
Malberg je pogledao novinarku upitno: „Šta ovo treba da znači?”
Katarina je slegla ramenima. „Sačekajte ovde!” Izašla je iz kola i otišla
preko do policajca. Nakon kratkog razgovora se vratila.
„Kaže da se radi o akciji policije. Nije bio voljan da pruži dalja
obaveštenja. Protiv koga je ta akcija ne može da kaže. Samo trenutak!”
Dok je Malberg plaćao taksi Katarina je napravila par koraka u stranu
i izvadila mobilni iz tašne okačene preko ramena. Teatralnim pokretima,
uobičajenim za sve Italijanke dok telefoniraju, razgovarala je sa nekim.
Naposletku se njen stav promenio u nemo čuđenje.
Kada se vratila izgledala je sluđeno. „Uhapsili su markizu,” rekla je
zamišljeno.
„Dakle, ipak,” otelo se Malbergu.
„Šta to treba da znači: dakle, ipak?”
„Markiza je ubila Marlenu. Gospode!”
Katarina je mahala divlje rukama. „Sinjore, o čemu pričate? Moj izvor
u policiji mi je upravo objasnio da postoje jaki dokazi da je Lorenca
Falkonijeri od smrti svoga muža vodila međunarodni lanac prodaje
kradene robe koji je bio specijalizovan za trgovinu ukradenim
inkunabulama i kodeksima.”
„Markiza?” Zvučao je pre veselo, nego iznenađeno. „Uveravala me je
da ne zna ništa, ali baš ništa o starim knjigama. A pri tome nije ostavljala
utisak da laže.”
„Profesionalni kriminalci imaju tu osobinu. Ubice retko kada
izgledaju onako kako zamišljamo ubice. A kradljivci koji rade sa robom
vrednom milione evra vrlo rado pružaju sliku jada i bede. Primećuje se da
su vam ti krugovi nepoznati.”
Dok su još razgovarali sa druge strane ulice je iz trošnog zdanja izašla
markiza sa po jednim karabinjerom sa strane. Imala je svetli laneni
kostim kratkih rukava i sandalete visokih potpetica. Kada je ugledala
Malberga, zastala je i podigla i imena. Pri tome je nagnula glavu u stranu,
kao da hoće da kaže: žao mi je. Sada izgleda nema ništa od našeg posla. A
onda je ušla u policijska kola koja su je čekala.
„Jedan kolekcionar koji živi u Monte Karlu je pokrenuo lavinu,”
primetila je Katarina dok je gledala za policijskim vozilom. „Markiza mu
je ponudila prastari tom sa rukopisom reformatora Melanhtona za pola
miliona. Ono što nije znala jeste da je upravo ta knjiga pre dve godina
ukradena prilikom jedne provale u njegov stan. Greška u koracima.”
Malberg se nasmejao, glasno i izveštačeno, kao da je hteo da se
oslobodi neke noćne more. Kada je ulovio Katarinin upitni pogled, pružio
je ruku u unutarnji džep sakoa, izvukao bankovni ček i držao ga vrhovima
prstiju ispred nosa novinarke.”
„Četvrt miliona? Nije valjda …”
„Jeste. A ja sam mislio da ću napraviti posao svog života. Čudan splet
okolnosti me je, pak, sačuvao od bankrotstva mog života.”
„Onda bi mogli da čestitamo što vam je posao propao.”
„Da, možete.” Vrteo je glavom. „Ne razumem samog sebe. Zapravo je
trebalo da posumnjam kada mi je markiza ponudila čitavu kolekciju za
četvrt miliona evra. Ali pohlepa za dobitkom zamućuje razum. Bogu hvala
je ovo još dobro prošlo.”
Daleko je odlutao u mislima kada mu je novinarka iznenada postavila
pitanje: „Možete li da pretpostavite da između smrti Marlene Amer i
mračnih poslova markize postoji veza? Naposletku, njih dve su se
poznavale.”
„Svakako,” izletelo mu je. „Ne bi ovo bilo prvo ubistvo iza kojeg se
krije neka dragocena knjiga.”
 Poglavlje 11
Devojka je trčala laka kao pero duž šetališta pored Rajne u Kelnu.
Imala je udobnu odeću za džoging i njena duga kosa svezana u konjski
rep je veselo lelujala tamo-vamo. Sa reke koja se tromo valjala u
jutarnjem suncu je dolazila prijatna svežina.
U kratkim razmacima devojka bi zastala, okrenula se i dnviknula:
„Šekspire! Šekspire!”
A onda se odnekud pokrenulo jedno belo klupče, jedan slatki
vesthajland-terijer i pridružio se svojoj gospodarici koja je trčala. Zašto
žene rado daju imena velikih pesnika ili umetnika svojim psima je
uostalom toliko nejasno i zagonetno kao i tajno Otkrivenje Jovanovo i ne
iziskuje dalja objašnjenja.
Na mestu gde su usidreni parni brodovi za izlete Keln-Diseldorf na
Rajni „Šekspir” je počeo tako histerično da laje kao da je tuce besnih
rotvajlera krenulo za njim. Dozivanje devojke nije uspelo da umiri
životinju i kada je naposletku prišla uznemirenom psu otkrila je nešto
užasno.
Tokom noći je Rajna izbacila leš golog utopljenika. Uhvatio se u
plutajući gat i išao gore-dole sa glavom nadole i rukama raširenim u vodi.
Leš muškarca - o takvom je bilo reči - je stavila policiju Kolna pred
težak zadatak. Brzo je postalo jasno da nije reč ni o nesrećnom slučaju,
niti o samoubistvu, jer je četrdesetogodišnji muškarac imao na glavi ranu
od metka koja mu je smrskala levi deo lobanje i dovela do smrti u deliću
sekunde. Sudeći po stanju u kom se leš nalazio i uzimajući u obzir brzinu
toka reke islednici su došli do zaključka da je čovek postao žrtva zločina
negde između Bingena i Nojvida.
Obdukcija dva dana kasnije je potvrdila prvobitnu pretpostavku:
čovek je upucan sa veće razdaljine oružjem velikog kalibra, verovatno
mašinke ruskog porekla. U lobanji je imao dva metka. Nije bilo tragova
baruta.
Pored toga su patolozi univerzitetske klinike u Kelnu primetili
povrede na desnoj butini koje nisu bile povezane sa smrću i na osnovu
starosti nisu dopuštale zaključke o uzrocima.
Sa verovatnoćom od osamdeset odsto, rekli su patolozi za zapisnik,
između trenutka ubistva i bacanja leša u reku je prošlo dvanaest sati. U
plućima i stomaku su bili tragovi rečne vode. Na osnovu toga se može
isključiti da je čovek ubijen dok je plivao ili plutao na vodi. Analiza krvi
nije ukazivala na konzumaciju alkohola ili droga.
Pod oznakom fajla K-103-2174 nadležni državni tužilac je počeo
istragu protiv nepoznatog.
Sledećeg dana je u „Kelner ekspresu” izašla slika izobličenog čoveka
na naslovnoj starni. Velikim slovima je ispod pisalo:
Misteriozno ubistvo.
Ko poznaje ovog čoveka?
 Poglavlje 12
Bilo je još rano jutro kada je kardinal državni sekretar Gonzaga seo
ispred dva uredno složena brda dokumenata. Kancelarija u apostolskoj
palati, neposredno ispod privatnih odaja Pape, mu je pružala pogled na
Petrov trg. Povremeno bi kroz poluotvoren prozor doprli glasovi odozdo:
brbljivi očevi franjevci koji su išli iz „Palaco del Tribunale” do
ispovedaonica Sv. Petra. Mehanički je Gonzaga potpisivao dokument po
dokument. Nije izgledao baš prisutan i svaki čas bi zamišljeno gledao
kroz prozor, kao da ga se soba sa spisima ne tiče. Naposletku je stavio
svoju crnu mastionicu sa strane, nagnuo se nazad i namestio crveni pojas
koji se svijao oko crne mantije.
Bez kucanja sekretar kardinala je ušao u prostoriju: „Dobro jutro,
ekselencijo, jutarnja pošta!”
„Nešto bitno?” režao je Gonzaga i preleteo pogledom neoivorena
pisma.
„Koliko je do mene da to ocenim, ne, ekselencijo. Osim …”
„Da?”
Sofiči je izvukao jedan papir iz gomile. „Imejl od Arhangela Gavrila!”
„Prilično blesavo, zar vam se ne čini?”
„Ideja nije moja, već sestre Judit iz reda franjevačkih sestara
Evharistije koja vodi internet-kancelariju i koja je svojim kompjuterima
dala imena arhangela Mihaila, Rafaela i Gavrila.”
Gonzaga se smeškao mučeno. Smeh mu je bio stran. Smeh, imao je
običaj da kaže, je maska đavola. Za sedam godina provedenih kao
kardinal državni sekretar Gonzaga je naučio da se teret njegove službe
može izdržati samo sa dozom cinizma. A onda je odjednom zastao. Tekst
imejla je glasio:
„Ekselencijo. Bilo mi je drago, da ne kažem zadovoljstvo, da se
sretnem sa vama tako blizu nebu. Što se tiče moje ponude da vam
prepustim uzorak krvi našeg Gospoda, čini mi se da je cena od stotinu
hiljada dolara primerena. Daću sebi slobodu da vam se u narednim
danima javim radi razjašnjenja modaliteta pod sledećim imenom: Lice sa
opekotinama.”
Više od bezobrazluka sadržaja kardinala je šokiralo ime potpisnika.
„Ludak,” primetio je Sofiči i slegnuo zbunjeno ramenima. „Skoro
svakodnevno se nađe neko ovakvo pismo u pošti. No, ono po čemu se ovo
razlikuje jeste posebna umetnost formulisanja. Šta bi trebalo da znači
kada piše da se sreo sa vama ‘tako blizu nebu’?”
Gonzaga je ustao iza pisaćeg stola, prekrstio ruke na leđima i išao
nervozno gore-dole. Naposletku je zatvorio prozor kao da želi da izbegne
da neko prisluškuje razgovor, i rekao: „Sofiči, vi ste mi veran sekretar i do
sada nisam imao nikakvog razloga da se žalim. Bez razmišljanja sam vas
uputio u odnose sa pokrovom našeg Gospoda.”
„Ne znam na šta ciljate, ekselencijo. Da li vam je neka indiskretnost sa
moje strane dala povoda da se žalite?” Izgledalo je skoro kao da Sofičija
muči griža savesti.
„Ne, nikako. Hteo sam samo još jednom da vam napomenem koliko je
nezgodna ova stvar. Stoga vas molim, ni reči, čak ni napomena nekome
izvan. A u ovom slučaju je svako neko izvan, čak i kardinal kurije.”
Sofiči je klimnuo nemo glavom.
„Na letu iz Frankfurta za Milano,” počeo je Gonzaga tiho, „se pored
mene odjednom smestio jedan neznanac i stavio mi pod nos hermetički
zapečaćen komadić tkanine, ne veći od poštanske marke i u vidu
geometrijske figure trapeza.”
„Neka nam se Gospod smiluje. Slutim strahote. Komadić tkanine koji
nedostaje u pokrovu!”
„Vaša slutnja vas ne vara, Sofiči. Samo, stvar je još gora nego što
mislite. Na sićušnom komadu tkanine se jasno može videti trag krvi…”
„Ne! A ja sam mislio da je stvar konačno okončana našom posetom
tvrđavi Lajenfels!”
„To sam i ja mislio.”
„Da li imate predstavu možda ko je taj misteriozni poslovni čovek?”
„Neznanac je prećutao svoje ime. A čak i da se predstavio dao bi lažno
ime. Ono što je bilo posebno na njemu jeste žalosna pojava. Imao je
užasne tragove opekotina na licu i pokušao je da ih prikrije crnim
šeširom sa širokim obodom.”
„I šta ćete sada da uradite, ekselencijo? Ne nosite se valjda mišlju da
ispunite njegov zahtev? Mislim, stotinu hiljada dolara je puno novaca za
komad tkanine za koji čak nije sigurno da je uopšte pravi. S druge strane
…”
Gonzaga je pustio da prođe dosta vremena. Naposletku je odgovorio
polako: „Šta je stotinu hiljada dolara u poređenju sa štetom koju ta
relikvija može da nanese. Znate o čemu govorim.”
„Znam!” Sofiči je klimnuo snažno glavom. „Ipak reč je o čistoj uceni
…”
Kao da je monsinjor dao znak, u tom trenutku je zazvonio telefon na
pisaćem stolu kardinala. Sofiči je podigao slušalicu i slušao, a onda je
dodao Gonzagi: „Za vas!”
„Dobili ste moju poruku?” Kardinal je odmah prepoznao glas.
„Da,” odgovorio je tiho.
„Dobro. Očekujem vas sa tom sumom u plastičnoj kesi. Sutra, kada
padne noć, oko devet časova.”
„A gde?”
„Na ‘Piaca del Popolo.’ Pretpostavljam da ćete doći sa šoferom i sedeti
kao i uvek desno. Neka u kružnom toku ide spoljnom trakom i kruži oko
obeliska sve dok ne dam znak treptavom baterijskom lampom. Napraviću
krst lampom. Tada neka vaš šofer zaustavi kola. Sve će biti obavljeno za
deset sekundi.”
„Ali…”
„Nema ‘ali’. Novac za robu. Poverenje za poverenje. Neće biti drugog
termina za primopredaju.” Nepoznati je prekinuo vezu.
„Ekselencijo!” Sofiči je zabrinutog pogleda stao ispred kardinala.
„Niste valjda pristali?”
„Jesam, Sofiči, jesam!”
„Stotinu hiljada …”
„Dolara.”
„A kako ćete knjižiti tu sumu, ekselencijo?”
„Pustite slobodno da to bude moja briga. Za slučajeve ove vrste postoji
tajni fond. Stoga ne morate da razbijate glavu time.”
Sofiči se poslušno naklonio. Tajni fond za izuzetna pitanja crkve mu
nije bio nepoznat. U kuriji su takođe kružile avanturističke sume koje su
čuvane na tajnim računima i stajale na raspolaganju za posebne
slučajeve. Navodno je taj novac poticao iz takozvanih donacija sa kojima
su osobe na visokim položajima kupile razvod braka. Fond je postojao
bez vođenja knjiga, a pristup je imao samo kardinal državni sekretar
Gonzaga.
„Situacija nije bezopasna,” primetio je monsinjor ozbiljnog lica. „Ko
god da se krije iza ovog neznanca, ti ljudi imaju znanja nekog iznutra.
Kako inače objasniti da je telefonski razgovor završio direktno na vašem
privatnom aparatu. Sestre Familije Paolina na telefonskoj centrali ne bi
nikada spojili anonimnog pozivaoca.”
Gonzaga je podigao pogled: „Dakle verujete da postoje tajni kontakti u
podzemlju koji se protežu i iza Leoninskog zida?” Kardinal je izvukao
ogromnu maramicu iz mantije i obrisao znoj sa lica.
Monsinjor Sofiči je napravio bolnu grimasu. A onda je razgledao
nokte desne ruke i odgovorio, a da nije podigao pogled. „Ko će to znati,
ekselencijo?”
 Poglavlje 13
Narednog dana Malberg je krenuo do Marlenine kuće u ulici Gora 23.
Događaji prethodnog dana, a u vezi sa markizom, su ga prilično potresli.
Kao omamljen se oprostio od novinarke i vratio u hotelsku sobu sa
flašom „Barbareska” iz obližnje trgovine vinima. Teško crno vino nije bilo
bez dejstva i poslalo ga je u svet snova čitavih deset sati.
Što se tiče snova, ovi su bili haotični i nerazjašnjivi, baš kao i situacija
u koju je dospeo bez učešća sa svoje strane. Ali, drugi glas mu je govorio
da bi trebalo da nastavi svoju istragu tamo gde je sve počelo.
Malberg se začudio što su ulazna vrata kuće zaključana; no, imao je
sreće, lepo obučena sinjora je upravo izašla i pridržala mu je voljno vrata
da uđe.
Na stepeništu se osećao miris tek nanete farbe. Vladala je mrtva
tišina. Iako je bio zainteresovan za kućepaziteljicu, od koje se nadao
informaciji o Marleninim posetiocima, vuklo ga je da ode najpre na peti
sprat.
Kao i pri prvoj poseti Malberg je odustao od staromodnog lifta i
krenuo stepenicama. Dok je polako išao nogu pred nogu, u mislima mu
se stalno javljala slika mrtve Marlene koja je plutala u kadi. Kao da se
trenutni snimak neizbrisivo urezao u njegovo sećanje.
Uznemiren, zastao je. Najpre je pomislio da se zabunio u spratu. Ali
onda je video da se ovde stepenice završavaju. Sećao se dvokrilnih, u belo
ofarbanih vrata stana i zvona uvučenog u zid. Umesto toga je stajao
ispred belog zida. Samo su sa leve strane, naspram odmorišta, bila mala
čelična vrata koja su vodila ka tavanu. Iza toga svakakvog smeća.
U tom trenutku je lift krenuo i odozdo su mu do uha doprli zvuci
jadikovanja, šištanja, koje je još onda primetio.
Sve ovo je malo previše za tebe, pomislio je. Očigledno ti više ne
polazi za rukom da razlikuješ stvarnost od mašte.
Vrteo je glavom u neverici. Da li se to sećanje igralo sa njim? Od
detinjstva su ga stepeništa plašila i užasavala. Neka vrsta fobije koja ga je
upravo sada bacila u zbunjenost. Verovatno se ipak zabunio po pitanju
sprata.
Okrenuo se da ode. Na spratu niže je bilo dvoje ulaznih vrata, levo i
desno, i jedna i druga su bila obojena u belo, ali su izgledala drugačije od
vrata Marleninog stana. Zazvonio je na desnim. Ništa. Naposletku je
pokušao sa levom stranom. Neki pas se oglasio. Koraci. Otvorio je starac
sa divljom crnom kosom. Imao je muke da obuzda dogu koja je divljala.
Kada je ugledao Malberga zalupio je vrata i pre nego što je ovaj rekao i
reč.
Kao ošamućen krenuo je dole niz stepenice. Zastao je ispred vrata
kućepaziteljice i osluškivao. Dopirala je klasična muzika sa radija. Nije
bilo zvona na vratima. Zakucao je.
Očekivao je kućepaziteljicu sa kratkom kosom. Stoga je, kada su se
vrata otvorila, ostao najpre bez teksta. Pred njim je stajala starija časna
sestra ispijenog lica strogih crta, u smeđoj odori sa crnom maramom.
„Da, izvolite?” pitala je tamnim, promuklim glasom. Videlo se da se
svojski trudila da deluje prijatno.
Pošto nije bio u stanju da odgovori, pogledao je pored časne sestre
kako bi osmotrio unutrašnjost stana. Koliko je mogao da vidi, sve je
delovalo uredno.
„Hteo sam da razgovaram sa domarom,” mucao je zbunjeno.
„Domarom? Ovde nema nikakvog domara!” I pomalo sa visine je
dodala: „Sine.”
Uzaludno je Malberg tražio pločicu sa imenom na vratima. „Ali, pri
mojoj zadnjoj poseti je u ovom stanu živela jedna kućepaziteljica,
otprilike četrdeset godina stara, pomalo krupna i kratko ošišana!”
Časna sestra je uvukla ruke u rukave svoje odežde što je ostavljalo
utisak izvesne distance. Skupila je oči i odmerila stranca od glave do pete.
„A kada je to navodno bilo?” pitala je naposletku.
„Nije uopšte tako davno, pre nedelju dana, ne više.”
„Mora da se varate.” Nekako je s mukom izvukla osmeh na lice.
Delovao je pre cinično, kao da hoće da kaže: sirota ludo.
„A stan na petom spratu? I tu se valjda radi o mojoj zabludi?” počeo je
da se ljuti.
Izraz ispijene žene se smračio i oporim glasom je odgovorila: „Ne
znam o čemu govorite, sinjore. Na petom spratu ove kuće nalazi se tavan.
Ništa više. Da li vam je dobro?”
Najradije bi joj skočio na vrat. Osećao se ismejanim. Najradije bi joj
prkosio: glupa kozo, video sam stan svojim očima. U njoj je živela žena po
imenu Marlena Amer. Neka stoka je ubila. I sve to što se ovde zbiva nije
ništa drugo nego jedno zlonamerno režiranje kako bi se zataškalo
ubistvo.
Ali već sledećeg trenutka se sabrao. Možda je sve ovo bila samo
zamka. Možda su namerno hteli da ga izbace iz takta kako bi videli koliko
zna? Možda su mu već bili za petama? Da li je policija mogla da zna da je
on našao Marlenu mrtvu?
Nije imao čak ni alibi, nije ni mogao da ga ima, jer se neposredno po
ubistvu zadržao u njenom stanu. Sve više mu je postajalo jasno u kakvoj
se nezgodnoj situaciji našao.
Kao iz daljine čuo je glas časne sestre koja je ponovila pitanje: „Da li
vam je dobro?”
„Jeste,” uveravao je Malberg. „Molim vas, izvinite, mora da sam se
zbunio po pitanju zgrade.”
Sestra je klimnula glavom s razumevanjem, a on se kratko pozdravio i
nestao.
Na suprotnoj strani ulice je išao gore-dole dobrih petnaest minuta. Pri
tome je čvrsto držao pogled na ulazu broja 23 u „Via Gore”. Ni sam nije
znao na šta zapravo čeka. Bio je zbunjen. Naposletku je odustao i krenuo
peške nazad do hotela.
Kada je prešao Tibar preko mosta Ponte Sisto zazujao mu je mobilni.
„Ovde Katarina. Dobro je da sam vas dobila. Imam novosti!”
„I ja!” Zastao je i pogledao sa mosta u smeđe zelenu reku.
„Pričajte,” vikala je novinarka uzbuđeno.
„Potražio sam kuću u kojoj je Marlena živela.”
„I? Ta recite više!”
„Ništa ‘i’. Baš ništa.”
„Šta to za ime svega treba da znači?”
„Znači da stan više ne postoji. Navodno nije nikada ni postojao, a
navodno Marlena nikada nije ni živela u toj zgradi.”
„Onda ste se jednostavno zbunili u adresi. Kada je neko uzbuđen
takve se stvari lako dese. Uostalom, u nekim kvartovima Rima jedna
zgrada liči na drugu.”
„Moguće; ali znam tu zgradu. Znam taj stan u kojem je Marlena
živela. Video sam ga svojim očima!”
„Kada?”
„Onog dana kada je Marlena ubijena …”
 Nakon jedne skoro beskrajne pauze Katarina se javila ozbiljnog glasa:
„Hoćete time da kažete…”
„Da, video sam Marlenu. Ležala je mrtva u kadi.”
„To nije moguće.”
„Jeste!”
„Zašto ste mi to prećutali?”
Progutao je knedlu. „Hoćete da čujete istinu?”
„Naravno.” A nakon pauze: „Da li ste još tu?”
„Da. Nisam znao da li mogu da vam verujem. To je istina.”
Nakon nekog vremena Katarina je odgovorila: „Shvatam. A šta vas je
navelo da promenite mišljenje?” Zvučala je nekako razočarano.
„Mislim da ovo nije pravi trenutak za skrušeno priznanje. Ali ako
hoćete, izvinjavam se.”
„Nije potrebno,” odgovorila je jetko. A onda je dodala ozbiljnim
tonom: „Tužilac je dao da se leš Marlene sahrani. Slučajno sam saznala
da je sahrana danas u četrnaest časova na groblju Kampo Verano.”
„To se sve brzo odvija. Zar vam se ne čini?”
„Suviše brzo. Ja ću svakako biti tamo i posmatrati šta se zbiva iz
daljine.”
„Ne verujete valjda stvarno da ćete na groblju naći i Marleninog
ubicu.”
„Ne, to svakako ne! Samo me zanima šta se tamo zbiva. Uostalom na
sahranama upoznajete najzanimljivije ljude.”
Katarinine reči su mu zvučale prilično ironično, ili je to samo
umislio?
„I ja bih vrlo rado prisustvovao kao posmatrač,” rekao je nakon pauze,
dok je razmislio. Pogledao je na sat. Još malo pa će jedan sat. „Gde će,
rekoste, da bude sahrana?”
„Kampo Verano. To je kod ‘San Lorenco fuori le mura’. Onda bi
trebalo sada da krenete. Očekujem vas u blizini glavnog ulaza.”
Taksijem je morao da prođe ceo centar grada. Pored stanice Termini
gde se pravila popodnevna saobraćajna gužva je stigao na dogovoreno
mesto sastanka nakon otprilike sat vremena.
Ispred groblja se guralo mnoštvo ljudi. Sahrane su se odvijale na pola
sata. Katarina je bila vidno nervozna. Malberg nije mogao da objasni zbog
čega je tako nemirna.
 „Moram nešto da vam pokažem,” rekla je i uhvatila ga pod ruku.
Pored glavnog ulaza je bila tabla na kojoj su navedene sve sahrane za
taj dan i grobna mesta.
„Da li vam nešto pada u oči?” pitala ga je dok je na spisku i ražio
Marlenino ime.
Klimnuo je glavom. „Da li ste sigurni da smo na pravom mestu?”
Kažiprstom je pokazala na unos: četrnaest časova, ‘Skonoskjuto’, 312
E.
„Nepoznata?” pogledao je upitno. „Zašto nepoznata?”
„Izgleda da je neko zainteresovan za to da sakrije zadnje putovanje
gospođice Marlene Amer. Pođite za mnom!”
Mesto 312 E se nalazilo u zadnjem delu groblja. Pored pompeznih
mauzoleja uticajnih rimskih porodica dospeli su nakon dužeg pešačenja
kroz džunglu nadgrobnih spomenika do navedenog prostora.
Katarina ga je zadržala za rukav. „Tamo!”
Na maloj razdaljini od njih stajalo je tuce fino, u crno obučenih
muškaraca ispred otvorenog grobnog mesta. Otac u odori za službu, sa po
akolitom sa strane koji su kadili tamjanom, pričao je revnosno. Bilo je
teško razumeti njegove reči iz daljine.
Ono što su čuli u zaklonu jednog nadgrobnog spomenika zvučalo je
poput:
„ … Ona nije bila loš čovek, iako je to možda utisak koji se stiče… Zar
nije Marija Magdalena, grešnica, bila najvernija saputnica našeg Gospoda
… Onaj koji je bez greha među vama, neka baci prvi kamen…”
U uglu oka je primetio kako je Katarina izvukla kameru iz tašne i
ubacila memorijsku karticu. Onda je izvadila objektiv i napravila u
kratkom razmaku više slika.
„Ne pitajte me, molim vas, zbog čega ovo radim,” šaputala je kako bi
predupredila pitanje.
On je odmeravao svakog ožalošćenog pojedinačno. Odjednom je
nastalo komešanje. Dvojica od ove fine gospode su krenula da se tuku.
„Ne shvatam,” rekao je Malberg. „Ovako nešto još nisam video.”
„Najbolje bi bilo da nestanemo pre nego nas neko primeti.”
Katarina se okrenula i trgla se: pred njima je stajao izuzetno visok tip
u tamnom odelu, jedna vrlo negovana pojava, kockastog lica i pretećeg
pogleda.
 U trenu je sklonila kameru iza leđa.
„Hoću da ovog trena prestanete sa vašim aktivnostima,” rekao je tip u
crnom odelu visokim glasom koji uopšte nije išao uz njegovu spoljašnost.
„Ne znam o čemu govorite,” odgovorila je Katarina koja je prva došla k
sebi.
„Ovo je jedna čisto privatna stvar,” ustvrdio je lik u crnom odelu, „ne
želim da se pri tome prave fotografije. Zato, dajte mi memorijsku
karticu!”
Oklevala je. Nakon što je pogledala Malberga, koji je klimnuo glavom,
otvorila je nevešto kameru i dala nepoznatom čip.
Ovaj ga je uzeo, smrvio palcem i kažiprstom i stavio ostatak u
unutarnji džep dvodelnog odela. A onda je prekrstio ruke na grudima i
zašištao: „A sada, nestanite, pre nego što potvrdim svoje reči!”
Bilo im je draže da postupe kako im je rečeno, posebno zbog toga što
je ožalošćeno društvo obratilo pažnju na njih.
Već su krenuli kada je čovek u crnom odelu tiho dobacio U njima: „I
zapamtite jedno: ponekad je bolje da se sa čovekom sahrani i istina!”
„Shvatate li ovo?” pitao je Malberg kada su stali na ulicu ispred ulaza
u groblje.
Nije pokazivala nikakvo uzbuđenje. Konačno je odgovorila, vrteći
glavom: „Ne mogu da se otmem utisku da je ovo ovde priča mog života.”
 Poglavlje 14
Laboratorija tvrđave Lajenfels je bila opremljena aparatima i
instrumentima na kojima bi joj zavideo svaki univerzitet: kompjuteri
visokih performansi formata ormana za odeću, elektronski mikroskop,
nekoliko inteferentnih spektrometara i centrifuga, kompjuterski
tomograf najnovije izrade, termoluminescentni sklop za testiranje i tuce
ravnih monitora visoke rezolucije u svim prostorijama koji su bili
međusobno umreženi.
Laboratorije koje su prelazile jedna u drugu su zauzimale čitav gornji
sprat nepokornog zdanja tvrđave. Drugačije od uobičajenog, kada je ovde
prevladavala užurbanost, ovog jutra je vladao koncentrisani mir.
U središnjoj prostoriji laboratorije je sedeo molekularni biolog
profesor Ričard Murat ispred ekrana svog kompjutera, i oko njega su bili
citolog dr Dulacek, genealog Džo Vilenborg, toksikolog profesor Mejsik,
hemičar Erik van de Bek i hematolog Ulf Gruna.
Kada je Aniset, bled i sa uvek vlažnom, unazad začešljanom kosom,
ušao u labotatoriju, Murat je nakratko podigao pogled, a onda je nastavio
dalje nemo da radi na svom kompjuteru. Niko nije rekao ni reči. Kao
opčinjeni muškarci su zurili u ekran.
Stisnutih usana, što je ukazivalo na njegovu napetost, Murat je
pokušavao da poklopi dva naizgled beskonačna niza jednog barkoda.
Svaki put kada bi pokušaj propao, vrteo je glavom. Izgledao je očajan, jer
više puta ponovljeni pokušaj nije davao rezultat. Naposletku je gurnuo
svoj blutut miš u stranu i okrenuo se na svojoj hromiranoj stolici.
„I vi ste sigurni da niste naseli na lažnjak?” pitao je tiho okrenut ka
Anisetu. Izrazito bledo lice potonjeg je u sekundi dobilo crvenu boju.
Izgledao je kao da će istog trena pući od besa. Grabio je vazduh. Ali, pre
nego što je uspeo da odgovori, genealog Džo Vilenborg je stavio ruku na
njegovu svijenu podlakticu i rekao:
„Nemojte zameriti Muratu na pitanju. Profesor je jedan od onih
naučnika koji svoju struku cene više od stvarnosti. Uveren sam da bi vas
naterao da poverujete da je zec u srodstvu sa ježom ili obrnuto ako bi za
to našao neku molekularno biološku hipotezu.”
Dr Dulacek, istraživač ćelija, se nasmejao glasno dok su se ostali
posramljeno mrštili. „Nauka,” rekao je Dulacek potom stidljivo. „Nauka
zapravo počinje da bude zanimljiva tek onde gde za većinu prestaje.”
A Mejsik, toksikolog, kojem je prethodila njegova slava, je imao
hiljade smrtonosnih formula u glavi i bio je u stanju da čak i mrvice
hleba pretvori u zlokoban otrov, je dodao: „Tamo gde prestaje znanje,
počinje vera, a to je, zna se, najveći problem čovečanstva.”
Za ove reči je Mejsik pokupio slaganje svih strana. Samo je Aniset
zurio odsutan duhom u monitor. Svako od prisutnih je znao koliko je
opasno kada Aniset ćuti. Sigurno će u sledećem trenutku imati nalet
besa. Bio je poznat po tome.
Aniset je zapravo bio jedini među Fideles Fidei Flagrantes o kojem se
znalo nešto više. Po zvanju kardinal on, koji je u velikoj meri važio za
papabilnog, izvukao je deblji kraj pri poslednjem izboru Pape u korist
izuzetno konzervativnog sledbenika Petra. To nikada nije prežalio i
zakleo se na osvetu crkvi.
I sa drugom braćom reda u tvrđavi Lajenrels nije bilo drugačije: svako
je bio stručnjak u svojoj oblasti, svako potcenjen, kinjen, razočaran;
svako sa propalom karijerom i svako spreman da se osveti čovečanstvu
svojim sredstvima.
Čvrst zakon - a u tvrđavi Lajenfels su vladali drakonski zakoni – je
obavezivao sve Flagrantes na apsolutnu tajnost po pitanju sopstvene
prošlosti.
Za Murata, kojeg su zvali „mozak”, se znalo da je razočaran što mu
nije data Nobelova nagrada, okačio univerzitetsku karijeru o klin, ostavio
ženu iz nepoznatog razloga i potražio utočište kod bratstva. Barem se to
moglo pročitati u svim novinama, a uz to se pominjalo revolucionarno
otkriće na polju istraživanja gena, otkriće koje prevazilazi svaku maštu i
stoga je bilo ignorisano od strane komiteta za Nobelovu nagradu.
Po prirodi različiti kao voda i vatra, Murat i Aniset su se ipak
sprijateljili. Zajednička žeđ za znanjem ih je spojila kao dva usijana
komada gvožđa - mada iz različitih razloga. I stoga je Aniset delovao
neočekivano kontrolisano, skoro miroljubivo, kada je odgovorio na
Muratovo pitanje.
„Da, sasvim sam siguran da se radi o pokrovu Isusa iz Nazareta, ne o
falsifikatu, već o originalu. Naposletku sam, pre nego što sam krenuo u
ovaj projekat, pratio put pokrova svim sredstvima koja su mi stajala na
raspolaganju. I budite sigurni, profesore, kao kardinal kurije i vođa
vatikanskog tajnog arhiva sam u to vreme imao pristupa sredstvima i
mogućnostima o kojima drugi mogu samo da sanjaju.”
„To mogu i te kako da zamislim,” primetio je Van de Bek, hemičar,
ironično. On je bio najmirniji od svih, a njegovog oštrog jezika su se
bojali.
Aniset je prešao preko primedbe Van de Beka i nastavio: „Kada je u
pedesetim i šezdesetim godinama XX veka molekularna genetika slavila
prve spektakularne pobede, do rimske kurije je stigao dopis Džona
Tajsona, profesora sa Harvarda, u kojem je ukazivao na to da bi njegova
nauka - on je, inače, dotle bio vrlo religiozan čovek - mogla da dovede
učenje crkve u veliku nevolju. Pri tome je pomenuo Torinsku plaštanicu i
izložio scenario užasa za budućnost crkve. Pojedinosti ne moram dalje da
vam objašnjavam. Najbolje bi bilo, smatrao je religiozni profesor sa
Harvarda, ako bi se ispostavilo da je najznačajnija relikvija hrišćanstva
falsifikat.”
„Prilično apsurdno,” primetio je Vilenborg, genealog. „Ali, mogu da
pretpostavim zbog čega.”
„I ja,” potvrdio je Ulf Gruna, hematolog. „Stvar je sasvim
jednostavna.”
„To nam je svima u međuvremenu uveliko poznato,” upao je Aniset
hematologu u reč.
Dulacek je klimnuo glavom.
Ali Ulf Gruna, koji je imao običaj da krv jednostavno označava
životom, nije popuštao i rekao je, okrenut ka Anisetu: „Zbog čega ste
sigurni da nas kardinal Gonzaga nije prevario?”
Na to je Aniset krenuo da besni: „Ne znam šta hoćete da postignete
vašim neprijateljskim stavom. Do sada sam smatrao da svi imamo isti
cilj. Možda ćete u nekom trenutku da se prisetite da je Gonzaga kardinal
državni sekretar!”
„Upravo! Kao kardinal državni sekretar imao je na raspolaganju sve
mogućnosti da naredi da se napravi još jedna kopija.”
Aniset se cerio prezrivo: „Gospodin će se kloniti toga da nas vuče za
nos. Ne moram da vam kažem šta bi to značilo za njegovu karijeru. Sama
činjenica da nam je Torinsku plaštanicu isporučio na noge pokazuje
koliko su vaše primedbe neprimerene. Uostalom, Torinsku plaštanicu
znam koliko i sopstvenu posteljinu od kada se čuva u vatikanskom
tajnom arhivu…”
„Hoćete da kažete,” prekinuo je Vilenborg tok Anisetovih reči,
„poznajete predmet koji smatrate originalom koliko i sopstvenu
posteljinu. Da li je stvarno original, a ne kopija koju je Vatikan dao da se
izradi, ako se dobro sećam, za to, barem za sada, nemate nikakve dokaze.”
Aniset je osetio kako su svi pogledi upereni ka njemu. Trzaj oko
uglova usana je otkrio nesigurnost. Gutao je na prazno, ali nije
odgovorio.
„Sigurno,” odgovorio je Murat, „postoje u skladištima ispod Sv. Petra,
gde se čuvaju najneverovatnije stvari, i druge mumije sa smene milenija,
iz čijeg materijala vešti krivotvorac može uz pomoć natrijumhlorida da
napravi verodostojnu kopiju. Kao što je to očigledno bio slučaj sa ovim
predmetom.” Bacio je preziran pogled na ekran gde su još uvek mogla da
se vide dva različita barkoda.
Aniset je frktao. Podignutog kažiprsta, koji je vidno drhtao poput
suvog lista na jesenjem vetru, uzvratio je profesoru: „Predlažem da
grešku potražite najpre kod sebe, kod vas i vaših metoda ispitivanja.
Raspolažete najmodernijim i najskupljim instrumentima, ali niste u
stanju da date konkretan iskaz o pokrovu. Ako sumnjate u verodostojnost
relikvije, u redu, onda od vas tražim dokaze. Dokle god takvih dokaza
nema, polazimo od toga da se kada je reč o pokrovu koji je kardinal
Gonazga doneo radi o onome u koji je umotan Isus iz Nazareta. Da li sam
se jasno izrazio?”
Murat je promrmljao nešto poput „Onda možemo opet da počnemo
sve ispočetka.” Jasno i glasno je potom rekao: „To nas u našim planovima
vraća nedeljama unazad. To vam je valjda jasno?”
Aniset je podigao obe ruke: „Trebalo bi da uzmemo primer iz kurije. U
Vatikanu se ne računa po danima ili nedeljama, čak ni po mesecima.
Uveren sam da ako bi postojala veća merna jedinica, gospoda ne bi
računala ni po godinama. Od kakvog je značaja onda nekoliko nedelja!”
Dr Dulacek je sa Muratom zbog kritičnih dodirnih tačaka njihovih
nauka ionako stajao na ratnoj nozi. Stoga nije čudilo što je u istom dahu
izneo provokativno pitanje. „Da li je uopšte neko razmislio o tome da li je
Muratova hipoteza održiva? Hoću da kažem - da li radimo na rešenju
problema za koji nedostaje najhitnija pretpostavka, naime problem?”
Murat se nakostrešio ispred svog monitora poput pauna. Ali i pre
nego što je našao prave reči, Dulacek je nastavio: „Nemojte me shvatiti
pogrešno, ja vrlo cenim kolegu. No, ne bi bio prvi kod kojeg se značajna
naučna hipoteza ponaša poput atoma pri cepanju jezgra.”
„A kako se atom ponaša pri cepanju jezgra, ako smem da pitam?”
rekao je Aniset.
„Raspada se. Ništa više.”
U jednom skoku Murat je bio gore i bacio se na Dulaceka. „Bedni
citologu, bedni!” vikao je van sebe od besa i zgrabio ga za gušu.
Niti Dulacek, niti je neko od onih što su stajali okolo mogao da spreči
da Murat svog protivnika obori na pod i davi ga dok ovaj nije poplaveo.
Snažnom toksikologu profesoru Mejsiku je pošlo za rukom u poslednjoj
sekundi da oslobodi Dulaceka od podivljalog molekularnog istraživača.
 Poglavlje 15
Katarina se već dva dana nije javljala Malbergu. Slutio je zašto ga je
kažnjavala ćutanjem. Verovatno je to smatrala kršenjem poverenja, to što
joj je prećutao da je ubrzo po ubistvu bio u Marleninom stanu. Kada se
osvrnuo na to morao je da prizna: napravio je grešku. Ne bi mogao ni da
joj zameri ako bi njega povezala sa ubistvom.
Nije znao njenu ličnu adresu. Ime nije mogao da joj nađe u
telefonskom imeniku Rima. Zaključio je da bi trebalo da je potraži u
redakciji „Gvardijana” u „Via del Korzo”.
Ulaz u salu barokne raskošne građevine su čuvala dvojica u crno
obučena vratara koji su svakog posetioca kritički odmeravali.
Recepcionerka, elegantne pojave i srednjih godina, mu je prijateljski
klimnula glavom i pitala ljubazno: „Šta mogu da učinim za vas, sinjore?”
„Hteo bih da razgovaram sa sinjorom Katarinom Lima.”
„Imate zakazano, sinjore?”
„Ne. Odnosno …” počeo je da zamuckuje. „Reč je o privatnoj stvari.
Ali, zapravo …”
Plavokosa recepcionerka je podigla obrve. „Ako biste, molim vas, seli!”
rekla je tonom koji nije dopuštao protivurečenje. A pri tome je otvorenim
dlanom pokazala ka nizu sivih stolica. „A koga smem da najavim?”
„Zovem se Malberg.”
Neko vreme je posmatrao osobe koje ulaze i izlaze u hol, a onda je
odjednom Katarina stajala pred njim. Delovala je uznemireno. Po
uplašenom pogledu je mogao da zaključi da joj je bilo neprijatno zbog
toga što je došao.
„Imate hrabrosti,” rekla je tiho i povukla ga u stranu i pre nego što je
uspeo išta da je pita. Gledao je zbunjeno.
„Javni tužilac je jutros izdao nalog za vaše hapšenje.”
Nasmejao se histerično, a Katarina mu je stavila ruku na usta. „Tiho,
za ime sveta. Stvarno je ozbiljno. Pod sumnjom ste da imate veze sa
ubistvom Marlene Amer.”
„Ja?”
„Pri istrazi je policija naletela na pismo sa vašim imenom i
pošiljaocem, u kojem najavljujete svoj dolazak na dan ubistva. Kao što
znate u Italiji važe vrlo stroga pravila po pitanju prijavljivanja. Poređenje
sa policijskim kompjuterom je pokazalo da ste se stvarno prijavili
nekoliko sati pre ubistva u hotelu ‘Kardinal’ i da ste po izjavi svedoka
malo kasnije izašli iz njega.”
„A otkud vi sve to znate?”
„Kao što sam vam već rekla, policijska novinarka, izvinite bivša
policijska novinarka ima najbolje kontakte sa istražnim organima.”
„Ja sam dakle ubica,” zaključio je cinično.
„Ali to nije sve! Navodno ste kod jedne banke u Nemačkoj krišom
izvukli četvrt miliona i putujete sa bankovnim čekom na tu sumu.
Stvarno vam se ne piše dobro, Lukas.”
Kao da je odsutan duhom Malberg je gledao kroz Katarinu. Bilo mu je
teško da prihvati novonastalu situaciju. „I verujete da su te optužbe
istinite,” mucao je ravnim tonom.
Nagnula je glavu u stranu, kao da hoće da kaže: šta biste vi poverovali
u mojoj situaciji? Naposletku je odgovorila: „Moram da priznam da sam
do ovog jutra, nakon što sam saznala za ove navode, stvarno sumnjala da
ste možda ubili Marlenu. Vi ste načitan, svetski čovek i ne bi vam palo
teško da smislite priču koja vas pere od optužbi za ubistvo. Priznajem da
sam se čak i ljutila na sebe što sam vam tako slepo verovala. Ali tu je
jednostavno bila ta neverovatna priča koja me držala prikovanom. Ali
sada, ovog jutra, se desilo nešto čudno.” Gledala ga je dugo i ispitivački.
„Nešto čudno?” ponovio je tiho i pobledeo. Deloveo je bespomoćno,
smeteno, kao da će sledećeg trenutka da prizna: jeste, ja sam to učinio. Ja
sam ubio Marlenu Amer.
Katarina je pogledala u stranu da bi bila sigurna da ih niko ne čuje. A
onda je rekla ozbiljnim glasom: „Kada sam rano jutros dobila novine na
sto…”
Dalje nije stigla, jer se odnekud oglasio razglas i objava: „Katarina
Lima molimo hitno četrdeset sedam trideset. Katarina Lima hitno
četrdeset sedam trideset.”
„Izvinite me na trenutak,” prekinula je. Otišla je do aparata na zidu i
okrenula 4730. Nakon kratkog razgovora spustila je slušalicu i vratila se.
„Šef službe,” rekla je izvinjavajući se. „Ako se slažete naći ćemo se
negde popodne u gradu, u svakom slučaju ne ovde u blizini. Rekla bih,
ispred taksi stanice kod stanice Termini. Recimo u trinaest časova. I, šta
sam još htela da kažem: bilo bi bolje da se ne vraćate u hotel.”
 Nemo je pratio pogledom dok nije nestala u liftu.

***

Malo posle jedan pojavila se na dogovorenom mestu. Krenuo joj je u

susret, s olakšanjem. Sumnjao je da li će uopšte doći. Jer ono što mu je
usput pomenula nije baš ostavljalo prostora za poverenje. Na putu do
železničke stanice razbijao je glavu time šta li je to mogla da pročita u
novinama.
U tratoriji na uglu ulica Kavur i Đovani Đoliti, koja nije zaslužila da
joj se ime pomene, poručili su testeninu. Bezvoljno je čeprkao po
lepljivim rezancima sve dok Katarina nije izvukla „Korijere” iz tašne i
otvorila mu stranicu sa lokalnim događajima.
Pokazala je na dvostruku kolumnu sa jednom slikom iznad:

KARDINAL DRŽAVNI SEKRETAR FILIPO GONZAGA JE

UMEŠAN
U NESREĆU

Prigušenim glasom čitala mu je vest: „U saobraćajnoj nesreći koja se

juče dogodila na Pjaca di Popolo kardinal državni sekretar je zadobio
lakše povrede. Gonzaga je bio sa svojim vozačem u malom, ličnom vozilu
potonjeg, kad je ovaj iznenada i bez vidljivog razloga zastao u kružnom
toku. Kola službe za ekspresnu dostavu paketa koja su išla iza nisu mogla
blagovremeno da se zaustave i naletela su na kola kardinala. Pri tome je
crkveni velikodostojnik, koji nije bio vezan, izbačen sa zadnjeg sedišta
napred, pri čemu je izgubio svest. Gonzaga i njegov vozač su prebačeni u
kliniku Gimeli. Pri odvoženju malog vozila koje je u potpunosti uništeno
u nesreći u vozilu je pronađena plastična kesa sa stotinu hiljada
američkih dolara. O svrsi i poreklu novca i na pitanje zašto kardinal
državni sekretar nije išao službenim kolima, već kolima svog šofera,
Vatikan nije dao nikakvo obaveštenje. Gonzaga i njegov vozač su u
međuvremenu otpušteni sa klinike.”
Malberg je gledao ne shvatajući. „U mojoj situaciji,” režao je
prebacujući joj, „ovakva vest me, iskreno rečeno, uopšte ne zanima.”
„To će se odmah promeniti,” uzvratila je hladno.
 Bez reči je stavila fotografije pored članka u novinama. Na njima je
bilo tuce u crno obučenih ljudi prisutnih na sahrani Marlene.
„Mislio sam da ste čip sa fotografijama dali dugajliji na groblju.?”
Nasmejala se lukavo: „Ah, znate, novinari pri obavljanju svog posla
razvijaju izvesnu rutinu. Izvući bitne memorijske kartice iz kamere i
pustiti ih da nestanu u tašni takođe spadaju u to.”
„Ali, ja i dalje ne vidim nikakvu vezu između slika i novinskog članka.”
„A sada?” Sa obe ruke mu je stavila jednu fotografiju ispred lica,
očigledno uvećanje isečka.
„To” počeo je da zamuckuje, „pa to je…”
„…Kardinal državni sekretar Gonzaga!”
„Ali šta traži kardinal na sahrani Marlene?”
„To se i ja pitam.”
Odgurnuo je tanjir sa testeninom u stranu i prešao rukama preko lica.
Video je pobednički izraz na Katarininom licu. Gledala ga je poput
pokeraša koji je iznenada izvukao krca iz rukava. „U svakom slučaju
prisustvo kardinala državnog sekretara nije nikakva slučajnost.”
„Naravno da nije. Između Marlene i kardinala mora da je postojala
neka tajna veza.”
„Ako mene pitate …”
„Pitam vas!”
„Tajna veza se nije ograničavala samo na kardinala državnog
sekretara. Pogledajte gospodu obučenu u crna odela malo bolje.” Dodala
mu je još slika. „Mislite ova gospoda sa blago rumenim voštanim licima
se lakše mogu zamisliti u crnoj mantiji, nego u krevetu jedne žene?”
„Upravo to mislim.”
„Ali šta je za ime sveta Marlena imala sa Vatikanom, te su visoki
zvaničnici poslali odmah čitavu delegaciju na njenu sahranu?”
„To je uistinu pitanje sa kojim bi trebalo da se pozabavimo.”
Dugo je gledao u Katarinu; a onda je rekao: „Po vašim rečima bih
zaključio da se vaše nepoverenje prema meni nešto umanjilo.”
„Donekle bi to moglo tako da se kaže.” Nasmejala se. ,.U svakom
slučaju,” dodala je, „time nalog za hapšenje ni izdaleka nije izbačen iz
igre.”
„Ali sada imamo dokaze da je Marlena bila umešana u nekakve teške
malverzacije!”
 „Teške malverzacije?” Smejala se. „To što se pola kurije pojavilo na
Marleninoj sahrani najpre ništa ne dokazuje. To je indicija.Trag koji bi
kod istrage mogao da nestane u pesku. S druge strane je čudno to što je
Marlena Amer sahranjena anonimno. Kako je to pisalo, onako lepo?
‘Skonoskjuto’, nepoznata! Ove čudne veze, i način na koji je sve to
međusobno spojeno, je u svakom slučaju vrlo sumnjivo.”
„Uistinu.” Pružio je ruku u unutarnji džep i izvukao Marleninu
beležnicu. „Pogledajte ovo.”
Pogledala ga je upitno. „Šta je to?”
„Beležnica Marlene. Našao sam je u njenom stanu.”
Radoznalo je prelistala kalendar.
„Gomila čudnih imena. Šta ovo znači?”
„To vam mogu reći. Prvi pojam je određen datum u crkvenoj godini,
na primer ‘okuli’ - prva nedelja posta.”
Katarina ga je pažljivo slušala. „A imena iza njih?” htela je da zna.
„To su proroci Starog zaveta.”
„Drugim rečima,” počela je Katarina koja je odmah povezala o čemu
se radi.
„Osobe sa kojima se Marlena očigledno sastajala su verovatno imale
neke veze sa crkvom,” završio je rečenicu za nju.
„Onda nismo na lošem tragu sa našim pretpostavkama,” rekla je
Katarina. Ćutala je tren. „Skoro da se bojim da će istraga prevazići naše
skromne mogućnosti.”
„Bojite se Katarina?”
„Naravno. Samo se budale prave da su bez straha.”
„Šta da radim? Da odem u policiju i kažem: evo me, bio sam doduše u
stanu, ali nemam nikakve veze sa ubistvom?”
„To teško da bi bilo od pomoći. Uhapsili bi vas i ne biste imali ni
najmanju šansu da dokažete da ste nevini. A rimske zatvore ne bije baš
dobar glas. Predlog: najpre ćete se skloniti kod mene. Biće malo tesno;
ali, trenutno ne vidim drugu mogućnost.”
„Učinili biste to za mene?”
„Imate li bolji predlog? Dakle. Uverena sam da ne postoji sigurnije
mesto. Hajdete!”

***
 Katarina Lima je živela u kvartuTrastevere, u ulici Paskara, nedaleko
od železničke stanice. Ovde su sve kuće ličile jedna na drugu: visoke
zgrade od pet do šest spratova iz pretprošlog veka, delom neke i starije, sa
masivnim okvirima prozora i pompeznim ulazima koji su bili
dijametralno u suprotnosti sa stepeništem koje se raspadalo.
Što se tiče stanovnika kvarta Trastevere, nigde kao ovde nisu bili
siromašni i bogati, elegancija i beda, stari i mladi zbijeni. Prvobitno
sirotinjska četvrt Rima Trastevere se pre pedeset godina postepeno
pretvorila u traženi stambeni deo. Penthaus na zavoju Tibera u blizini
bazilike Santa Sesilija je bilo skoro nemoguće platiti. Ipak, između
luksuzno saniranih starih zdanja i skupih restorana živelo je još uvek
dovoljno običnih, ali ponosnih stanovnika koji su jednom godišnje, u
leto, slavili „Festa de Noantri”, „slavlje nas ostalih.”
Na putu do kvarta Trastevere, gde su se krenuli taksijem, Katarina je
pripremila Malberga na sve ovo; ali je on slušao samo jednim uvom. U
mislima je planirao šta dalje i pri tome mu je sve više postajalo jasno da
je više nego ikad upućen na njenu pomoć. Novi preokret u dešavanjima je
učinio od njega, koji je tražio Marlenine ubice, onog koga love. A ukoliko
se do malopre nosio mišlju da jednostavno prihvati da Marlene više
nema među živima, onda im je sada polako postajalo jasno da nema
drugog izbora nego da rasvetli tminu ovog zločina.
„Stigli smo!” njen glas ga je prenuo iz misli.
Nakon onog što je opisala očekivao je najgore. Ipak je bio nekako
razočaran kada je ugledao staru, bezbojnu zgradu u kojoj je živela.
„Drugi sprat!” rekla je dok su se penjali stepeništem ukrašenim
plavim pločicama. Na njegovo iznenađenje zvonila je na vratima i ubrzo
ih je otvorio mladi čovek sa crnom kosom i vitke figure, u dobroj formi.
Poljubila ga je u obraz. „Ovo je Paolo,” rekla je okrećući se ka
Malbergu, a Paolu: „Ovo je sinjor Malberg iz Monako di Bavijera.
Stanovaće kod nas neko vreme.”
Paolo mu je pružio ruku, kao da je to najprirodnija stvar na svetu da
ona dovede jednog muškarca sa kojim će od sada deliti stan.
Kako je bilo glupo sa moje strane, razmišljao je, da pomislim da jedna
ovako lepa devojka živi sama.
 Poglavlje 16
Sa pakovanjem novina pod miškom Sofiči je žurio na širokim
kamenim stepenicama apostolske palate na drugi sprat. Kako se ne bi
spotakao povukao je mantiju desnom, jer je, za razliku od uobičajenog
koraka, išao po dva stepenika odjednom.
Kada je stigao gore, zauzdao je žurbu. Naglašeno ležerno išao je duž
dugog hodnika do kardinala državnog sekretara, bezglasno i neprimetno
je nestao iza visokih vrata od hrastovine na kojima je stajala fina pločica:
„Monsinjor Đankarlo Sofiči, Sekretar”.
Sofiči je bacio novine na pisaći sto. Zamišljen skinuo je naočare i
obrisao maramicom lice, kao da je hteo ono što je upravo video da izbriše
iz sećanja. A onda je otvorio jednu novinu za drugom i počeo makazama
da iseca članke koji su izveštavali o misterioznoj saobraćajnoj nesreći
kardinala državnog sekretara.
Nije bilo neuobičajeno da gospoda kurije dobiju na stolu cenzurisane
novine. Obično su se isečci ograničavali na slike opscenog sadržaja. U to
su spadale pre svega sekundarne oznake ženskog pola - primarne da ne
pominjemo - ali i prikazi lepih dečaka, Bog zna, zbog čega.
Sofiči još nije završio svoj posao kada se na vratima koja su vodila u
Gonzagine odaje pojavio kardinal.
„Nisam vas još očekivao, ekselencijo,” zamucao je monsinjor
smeteno. „Kako se osećate?”
Gonzaga je uz svoju odeždu kardinala - do grla zakopčana mantija,
crveni pojas i crvena moceta - imao tamnosivu kragnu oko vrata iz koje
mu je ćelava glava virila kao uzgajani šampinjon. Umotan u auru „Pur
mesje” kardinalu nije promaklo da se Sofiči trudio da sakrije isečke iz
novina ispod gomile papira.
„Nemojte se truditi, monsinjor,” rekao je, a da nije odgovorio na
pitanje svog sekretara. „Oprezni član kurije mi je već stavio primerak
‘Korijere’. Pretpostavljam da na ovoj diskretnoj napomeni ne treba vama
da zahvalim.”
„Ekselencijo, za ime Presvete Device i svih svetih …”
„U redu je. Rekao sam da nikada ne bih vama pripisao tu zlobu.”
Gonzaga je pogledao, sa rukama prekrštenim na leđima, ka
veličanstvenoj kasetiranoj tavanici koja je ukrašavala sve prostorije na
spratu. A onda se ponovo obratio Sofičiju: „Glupa priča u koju smo
dospeli. I nakon prizivanja Svetoga Duha mi nije na pamet palo nikakvo
verodostojno objašnjenje koje bi se moglo dati. Ili vama nešto pada na
pamet s tim u vezi?”
„Mislite, zašto je kardinal državni sekretar u privatnim kolima svog
šofera noću, u vreme za spavanje, zastao usred kružnog toka?”
„I to. Još više sam, međutim, u stisci sa objašnjenjem po pitanju
stotinu hiljada dolara u plastičnoj vreći. Da sam barem prenosio taj novac
u aktovci! Poneo sam se kao neki napuljski mafiozo!”
„A gde je novac ostao?”
„Ne brinite, monsinjore, jedan inspektor ga je sa sve plastičnom
kesom vratio sve do poslednjeg centa i uz račun. Ali, ne radi se o tome.
Radi se jedino i isključivo o okolnostima pod kojima je došlo do nesreće.
U svakom slučaju ne mogu ni da krivim novine ako uzmu ovaj događaj
kao osnovu za divlje spekulacije.”
Sofiči je mrkim pogledom odmeravao novine koje su ležale raširene
pred njim na stolu. Gutao je.
Gonzaga je vrteo glavom. Nakon nekog vremena je nastavio:
„Bezbožnici, ti koji šire ovakve vesti. Bog neka ih kazni za njihovu
oholost. Za svaku beskorisnu reč koju ti ljudi izgovore moraće da
odgovaraju kada im kucne sudnji čas!”
„Kaže Matej 12,36.”
„Ko?”
„Blagovesnik Matej!”
„Svejedno. Tamo će u svakom slučaju biti leleka i stiskanja zuba!”
Matej 13,50 pomislio je Sofiči. Ali se suzdržao da to izgovori, jer je
znao izlive besa svog šefa. A da je Gonzaga svoje fraze uzimao velikim
delom iz Novog zaveta je bilo opšte poznato.
U trenutku ćutanja, u kom su obojica razmišljala o onom drugom, u
sobu je uleteo Džon Duka koji je mahao nekim novinama kao zastavom i
bio zajapuren od besa: „Ekselencijo, mislim da nam svima dugujete
objašnjenje!”
Sofiči je pogledao uplašeno u Gonzagu. Bilo je izuzetno neuobičajeno
da se neko ovako žustro obraća kardinalu državnom sekretaru. Džon
Duka koji je kao i prethodnik bio profesor kanonskog prava i osim toga
počasni doktor Univerziteta Bolonje, Genfa i Edinburga, vodio je „Istinito
per le Opere Religioze”. To što je zvučalo tako plemenito i uzvišeno nije
bilo ništa drugo do banka Vatikana, preduzeće sa obrtom u milijardama i
smeštenom u nizu zgrada nalik utvrđenju koje su se predano poput
neupadljive drage priljubile uz apostolsku palatu. Gledano iz ptičje
perspektive je ovaj aneks od tesanika imao oblik velikog slova „D”. One
koji su se podsmevali je to podstaklo da primete da je to skraćeno od
„diabolo”, što nije značilo ništa drugo do đavo.
Džon Duka, kao i obično fino obučen u sivi flanel i sa srebrno sivom
kravatom, važio je za opakog bankara. Za razliku od prethodnika glas
apsolutne ozbiljnosti je stigao pre njega, reputacija koja uopšte nije
spadala u one koje se same po sebi podrazumevaju u ovoj delatnosti. Pri
tome nikada nije studirao za to zanimanje, a kamoli se bavio njime, već je
svoj zadatak preuzeo preko noći i državu Vatikan, koja je 2002. još imala
gubitak od 13,5 miliona evra u roku od dve godine pretvorio u preduzeće
koje ostvaruje dobit. Od tada je Džon Duka važio za čudotvorca i kandidat
za čast oltara, kako se na fin način parafraziralo proglašenje za svetitelja.
„Shvatite me na pravi način,” Duka je stao naspram kardinala
državnog sekretara, „nije mi zbog sume koju ste uzeli u svom tajnom
poduhvatu. Za to ćete naći neko objašnjenje a možda i ne. Pitam vas pre
da li vaš način poslovanja nije pokrenuo loša sećanja u javnosti.”
Gonzaga se okrenuo. Kragna oko vrata ga je pri tome naterala na
držanje slično drvenoj figuri.
„Mislite li da ja radim ovako nešto namerno,” bljuvao je kardinal
državni sekretar. „Možda je nesreća bila promisao Božja.”
Džon Duka se namrštio, a usne su mu se suzile. „Ekselencijo, bilo je
potrebno više od deset godina i puno je truda uloženo kako bi se učinilo
da se mračne finansijske mahinacije kurije zaborave. Možda smem da vas
podsetim na to da sam tome dao ne mali doprinos!”
Kardinal državni sekretar je pogledao Duku prezirno, kao da hoće da
kaže: Vi? Vi od svih?
Barem ga je Duka tako shvatio, te je nastavio: „Ili ste možda već
zaboravili šta nam je nesrećni monsinjor Pol Markinkus iz Čikaga, odakle
je potekao i Al Kapone, zakuvao? Ili mafiozo Mikele Sidona iz Ptija kraj
Mesine? Papa Pavle VI koji je, kao što se zna, mrzeo novac koliko i greh,
je osobi koja je prala novac za njujorški klan Gambino poverio toliko
novca da se time crkva Sv. Petra mogla srušiti i ponovo sazidati.”
 „Ćutite, ne želim to više da čujem!” Gonzaga je prešao nervozno preko
vlažne ćele i blagi miris znoja je ispunio sobu.
„Hoćete da me sprečite da kažem istinu?” uzvratio je Duka punim
glasom. „To nije nikakva tajna: Pape nikada nisu umele da barataju sa
novcem. A oni koji su to znali su uvek verovali pogrešnim savetodavcima.
Nakon što je Mikele Sidona zbog države izbačen iz opticaja sedamdesetih
godina prošlog veka Markinkus se poverio, kao i milione kurije, ne manje
sumnjivom Robertu Kalvi koji je vodio banku ‘Ambrozijano’ u Milanu i
ulagače prevario za oko 1,4 milijarde dolara. Svi mi znamo kako se ta
avantura završila. Kalvi je pronađen obešen u Londonu, ispod mosta
Blekfrajers. Mikele Sidona se oprostio od ovoga sveta nakon ukusnog
ručka u zatvoru Vogere, jer mu je testenina bila začinjena otrovom za
pacove. A monsinjor Markinkus? On je unapređen u kardinala. Ali nije
imao prilike da se raduje boji purpura, jer je mogao slobodno da se kreće
samo unutra zidova Vatikana. Na teritoriji države Italije bi ga uhapsila
policija.”
„Da,” smirivao ga je Gonzaga, „to su bila nesrećna vremena za koja ni
na koji način nisam odgovoran. Dakle, zbog čega mi sve to pričate?”
Sofiči koji je kamenog izraza lica slušao bankara klimnuo je glavom
odsečno.
„Jer ova priča” Duka je nadlanicom lupao o novinu koju je doneo, „jer
ova priča pogoduje tome da se događaji iz tih dana ponovo pomenu!
Znate šta sledi: tada su istupanja iz crkve dramatično porasla. A to baš ne
pogoduje poslovnoj situaciji naše presvete crkve.”
Kardinal državni sekretar se okrenuo svom sekretaru: „Monsinjor, vi
ćete odmah napisati odgovor i poslati svim novinama koje su objavile ovu
vest!”
„Za ime Boga, ekselencijo!” uzviknuo je Džon Duka uzbuđeno, „to bi
samo dodatno pogoršalo stvar.”
„Pogoršalo? Zašto? Novine su u obavezi da objave svaki odgovor, bez
obzira na sadržaj.”
Sofiči je prišao sasvim blizu Gonzagi i rekao mu šapatom i utišanim
glasom: „Da li to znači da hoćete da opovrgnete ono što se zbilo?
Ekselencijo, ima svedoka koji su videli nesreću i kesu sa novcem! Slika
koja protivureči tome bi bila potpuno neverodostojna. Uostalom, to bi bio
greh prema apodiktičkom pravu: Ne kuni se lažno.”
 „Poštedite me toga, monsinjore. Katolička teologija morala, je već i u
crkvi prouzrokovala dovoljno štete. Setite se sukoba sa Martinom
Luterom. Uostalom, i sam Petar se nije pridržavao zapovesti kada je tri
puta slagao i izdao Gospoda pre nego što je petao dva puta zakukurikao.”
„Marko 14,” zaključio je Sofiči namerno.
A Gonzaga je nastavio: „Ipak ga je Gospod izabrao za svog zamenika
na zemlji.”
Džon Duka se ponovo umešao. „Šta to treba da znači, ekselencijo?
Koliko znam u Svetom pismu nigde ne postoji mesto u kojem se laž
navodi kao preduslov za položaj zamenika Boga na zemlji.”
„Naravno da ne. Time samo hoću da kažem da za slabog čoveka
postoje situacije u kojima se svakako može poslužiti jednom laži. Pre
svega ako time, kao u mom slučaju, može da predupredi štetu po svetu
Majku Crkvu.”
Bankar je vrteo glavom. Ljutito je bacio svoju novinu uz ostale na sto i
zatvorio vrata za sobom.
„Tsss!” kardinal državni sekretar je zašištao u srdžbi i vrteo glavom.
Naposletku je promrmljao: „Nedostojan je ovog položaja. Zar ne mislite i
vi tako, monsinjor?”
 Poglavlje 17
Čitava dvadeset i četiri sata Katarina Malberg nije objašnjavala u
kakvom je odnosu sa Paolom. Nije bilo teško pogoditi, ali za doručkom
sledećeg jutra koji je, kao i svuda u Italiji, bio prilično skroman, Katarina
i Paolo su krenuli sa žestokom razmenom reči pri čemu se opet nije
radilo ni o čemu drugom nego o novcu. Paolo, po zanimanju mašin-
bravar, je izgubio posao zbog sumnjivih dodatnih delatnosti, ali je to
međutim odmah opovrgao. Pre je svoj gubitak posla pripisivao opštem
lošem stanju u privredi. Na vrhuncu rasprave koju je Malberg ćutke
pratio, Katarina je Paolu nabila na glavu: „Odavno bih te već izbacila da
mi nisi brat!”
Najpre je Malberg pomislio da nije dobro čuo, iako je jasno čuo reč
„fratelo”. Naposletku se usudio da se umeša u svađu i pitao: „Da li sam
dobro razumeo? Vi ste brat i sestra?”
„Da,” odgovorila je Katarina nabusito, „zar to nisam pomenula?”
„Ja bar ne mogu da se setim.”
Iz trena u tren raspoloženje joj se menjalo, te je odgovorila sa
osmehom: „S obzirom na vašu situaciju, to je valjda nebitno. Zar ne
mislite?”
Klimnuo je glavom krotko poput jagnjeta, a Paolo je ustao i nestao.
Vrata stana su se zatvorila uz prasak.
Kao da je htela da se izvini za Paolovo ponašanje, slegnula je
ramenima. „Naš odnos, trebalo bi da znate, nije nikada bio baš dobar.
Trik je u tome da smo doduše oboje vukli isti konopac, ali sa suprotnih
strana. Ja kao policijska novinarka, a Paolo kao - pa, recimo - sitni lopov.
Neću vam prećutati da je Paolo već jednom ležao. Ali on nije loš čovek, to
mi možete verovati. Samo je imao pogrešan pristup.”
Moglo se videti na njoj da pati zbog načina života svog brata.
„Ne morate da se izvinjavate zbog svog brata,” primetio je pomirljivo.
„Nadam se samo da vam neću biti prevelik teret.”
„Ne brinite,” nasmejala se. „Doduše, moraćete sami da se brinete za
svoju ishranu. Odmah iza ćoška je sjajna picerija. Ovde su vam ključevi
od stana. A sada me izvinite. Vratiću se oko šesnaest časova. To je jedina
prednost u mom novom odeljenju. Imam prilično tačno određeno radno
vreme. Kao policijska novinarka si zapravo stalno na poslu. Dakle, vidimo
se tada!”
Malberg se odlučio da radije provede dan u Katarininom stanu. Ne
zbog toga što se bojao da izađe iz kuće! Osećao se prilično sigurno i
verovao je da nije ostavio nikakve tragove koji bi mogli da navedu policiju
na njegov.
Katarinin stan se sastojao iz dve sobe, kuhinje i staromodnog kupatila
sa još starijim tušem koji se nalazio u niši u zidu. Dva prozora dnevne
sobe i jedan Katarinine spavaće sobe su bila okrenuta ka ulici. Prozori u
kuhinji i kupatilu su gledali na unutrašnje dvorište u kojem su pre podne
boravile brbljive gospođe, a popodne deca koja su galamila. Bio je uređen
po uzoru na katalošku prodaju - ako se izuzme masivni crni sekretar,
pisaći sto iz XIX veka.
Sve ovo nije baš pogodovalo popravljanju njegovog lošeg raspoloženja,
tako da se smestio za masivni sekretar, podupro glavu na ruke i krenuo
da razmišlja. Pustio je da mu se sve što se dogodilo od trenutka kada je
Marlena ubijena do sada još jednom odmota u glavi. Rođen u znaku
device, sa podznakom u lavu, navikao je da trezveno analizira stvari i
shodno tome dela. Ali ma koliko da je tragao za ključem, za detaljem koji
bi objasnio događaje proteklih dana, misli su mu uvek završavale u
ćorsokaku. Imao je osećaj kao da se vrti u krug.
Kakvu je ulogu imao kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga u
Marleninom životu? Ili, pre: u njenoj smrti? Zašto tajna, anonimna
sahrana? Zašto je njen stan zazidan poput mauzoleja? Zašto je bilo
potrebno jednostavno izbrisati njenu prošlost?
Zašto? Zašto? Zašto?
Odjednom je počeo da skicira raspored Marleninog stana na parčetu
papira - onako kako ga se sećao. Nesigurnim potezima je crtao odmorište,
ulazna vrata u stan, kupatilo u kojem je pronašao, kao i ulazna vrata ka
tavanu. Zastao je.
Skica je možda bila samo približna stvarnim merama. Ipak se pitao da
nije između Marleninog salona i tavana postojao još jedan prostor ili
vrata koja su ih povezivala. Iz razumljivih razloga pri prvom ulasku u
stan ga je zanimalo sve, samo ne raspored prostorija u stanu. A kada je po
drugi put potražio zgradu i pregledao tavan od gomile starih stvari i
nameštaja u sećanju mu je ostao samo jedan odvratni otman za odeću iz
vremena Vitorija Emanuela.
 Čitavog dana, koji je proveo u razmišljanju u stranom okruženju,
borio se sa sobom da li da još jednom potraži zgradu u kojoj je Marlenin
stan nestao kao da ga je zemlja progutala. Jer, bio je siguran da se iza
zazidavanja stana i nestanka kućepaziteljice krije plan da se uklone svi
tragovi koji su podsećali na Marlenu.
Doduše, nije našao odgovor na pitanje kako da se neprimetno uvuče u
kuću i na tavan. U svakom slučaju, ni pod kojim uslovima nije smeo da
bude otkriven. Nije smeo da rizikuje.
Katarina je izgleda kasnila i pošto nije bio voljan da bude sam u stanu
sa Paolom, koji će se verovatno uskoro vratiti, izašao je na ulicu, kupio
novine i smestio se pod suncobran male tratorije.
Bezvoljno je prelistavao zbivanja dana u novinama i pio kampari.
Odjednom je imao osećaj da ga neko posmatra. Neki tip srednjih godina,
preplanulog lica i kratko ošišane prosede kose, ga je odmetavao kroz
polustisnure kapke. Delovao je pomalo ofucano i pio je jedan makijato za
drugim.
Iako nije uopšte delovao neprijatno, ovaj stranac mu je delovao
nekako sumnjivo. Svakako da su mu živci bili napeti, mnogo toga je
doprinelo tome u zadnje vreme; osim toga, morao je da računa sa tim da
nije samo policija tragala za njim. Naglašeno ležerno je mahnuo rukom
konobaru, zamolio za račun i upravo hteo da krene kada je nepoznati
ustao i prišao mu.
„Izvinite, sinjore,” rekao je i seo preko puta njega za sto. „Ne bih da
budem nametljiv.”
„Da li se poznajemo?” pitao ga je Malberg glumeći ravnodušnost.
Nepoznati mu je pružio ruku preko stola: „Zovem se Đakopo
Barbijeri. Vi ste Nemac?”
„Da. Zašto pitate?”
„Dobro govorite italijanski. Da li već dugo živite ovde?”
Malberg je odmahnuo glavom. „Ovde sam poslom.”
„Shvatam.”
„Zašto vas to zanima?”
„Imate pravo. Najpre bi trebalo da vam kažem nešto o sebi. Dakle, ja
sam detektiv ili devojka za sve ili tip za prljave poslove. Nazovite to kako
vam je volja. Do pre godinu dana sam bio policajac, pre loše, nego dobro
plaćen. A onda sam napravio grešku. Ili, bolje rečeno, dopustio sam da
me uhvate u tome. Moja krivica. U svakom slučaju su me preko noći
izbacili na ulicu. Od tada se držim iznad vode pomoću povremenih
poslova. A vi?”
„Ovde sam da kupim stare knjige. Znate, Rim je u ratu mnogo manje
uništen bombardovanjem od velikih gradova Nemačke u kojima je
spaljeno dve trećine kolekcija starih knjiga. I to baš u zemlji u kojoj je
stvorena štamparska delatnost! U Rimu, sa njegovim bezbrojnim
crkvama i manastirima u svakom slučaju ima više knjiga i biblioteka
nego u bilo kom drugom gradu.”
„Ali knjige za kojima tragate se ne nude, valjda, na buvljacima?” čovek
se iskezio.
„Tačno. Znate, po tom pitanju imate svoje kontakte. U mom poslu se
takoreći živi od dobrih kontakata. Ali, zbog čega želite sve to da znate?”
„Zato što me zanima. Možda bih vam čak mogao biti od pomoći ,
sinjor Malberg.”
Malberg se prepao. Zar je uopšte pomenuo ime ovom neznancu? Nije
bio siguran. „Kako biste mi pomogli?” pitao je.
„Mislim da ste u priličnoj nevolji.”
„U nevolji? Kako to mislite?”
Neznanac je slegnuo ramenima i skrenuo pogled ka tlu. Kao da nije
baš hteo da izgovori ono što sledi.
„Šta treba da znači ova insinuacija?” bio je uporan Malberg. „Odakle
znate moje ime?”
Čovek je namestio nadmoćni osmeh koji Malberg nije uspeo da
protumači. I odgovor mu je bio zagonetan: „Ja sam velikinepoznati.”
Malberg ga je gledao zbunjeno.
„Šta mislite, odakle Katarina Lima dobija svoje informacije?” nastavio
je. „Ja jesam doduše otpušten iz policijske službe, ali okolnim putevima
još uvek imam pristupa svim službama. Znam da je za vama raspisana
poternica.”
Malberg je sedeo kao skamenjen. Da li je Katarina, možda, dala da ga
prate? Kakvu ulogu ona zapravo ima u zagonetnom slučaju ubistva? Da li
je njihov sastanak bio stvarno slučajan? A ovaj Đakopo Barbijeri? Sme li
da mu veruje? Kome uopšte još može da veruje?
„Da li me već dugo posmatrate?” pitao ga je Malberg nakon nekog
vremena provedenog u bezuspešnom razmišljanju.
 Barbijeri je razvukao lice. „Očekivao sam to pitanje. Ne! Katarina me
zamolila da bacim koji pogled na vas. Boji se da bi mogli da napravite
grešku koja bi poništila svu dosadašnju istragu. Možda vam ovo zvuči
čudno, ali verujte mi sinjor Malberg, Katarina vam misli dobro.”
„Da napravim grešku - šta to treba da znači?”
„Najpre se radi o tome da vas sačuvamo od hapšenja.”
„Mislite, mogu samo još noću i u avanturističkoj odeći da se usudim
da izađem na ulicu?”
„Gluposti. Rim je ogroman grad. Čak i ako je raspisana poternica za
vama, jedva da imate čega da se bojite dokle god se držite određenih
pravila igre i ne ostavljate tragove tragačima.”
„Zar ne možete biti malo jasniji?”
„Naravno. Nikako ne bi smeli da se vratite u vaš hotel.”
„To mi je jasno. A dalje?”
„Nadam se da u protekla dva dana niste razgovarali preko mobilnog
telefona.”
„Ne. Samo iz hotela. Zašto je to bitno?”
„Za policiju je to sitnica da utvrde mesto sa kojeg telefonirate do u
dvadeset metara tačno.”
„To nisam znao!”
„Zbog toga vam to i govorim. Uostalom ne bi trebalo da kreditnom
karticom podižete novac na automatu. Svi imaju kamere koji ovekoveče
svakog ko podiže novac na fotografiji. Ako koristite karticu za plaćanje u
prodavnici, to nije nikakav problem. Osim toga ne bi trebalo da prolazite
na crveno i da izbegavate lokacije koje su na neki način povezane sa
vašim slučajem.”
„Sa mojim slučajem!” negodovao je Malberg. „Ne postoji nikakav
slučaj Malberg. Ovde se radi o ubistvu Marlene Amer i razlozima zbog
kojih se njena smrt prikriva.”
„U pravu ste,” primetio je Barbijeri umirujući ga. „Ali trenutno vam to
nije ni od kakve pomoći. U svakom slučaju bi trebalo da se klonite svih
tih stvari. Jer imajući u vidu napore koji su uloženi u slučaju Amer
morate računati sa time da se grob i stan mrtve sinjore, verovatno i kuća
markize, nadgledaju.”
Bez sumnje, pomislio je Malberg, ovaj Barbijeri je obavešten o svim
detaljima. „Onda znate,” počeo je sa oklevanjem, „i to da je na sahrani
Marlene bio prisutan i kardinal državni sekretar Gonzaga.”
„Sada ću vam nešto reći,” odgovorio je Barbijeri i odmahnuo glavom.
„Za skoro dvadeset godina u policiji nisam se nikada sreo sa jednom
ovako zagonetnom pričom. Očigledno je da tu postoje odnosi o kojima ni
ne slutimo. Događaji nakon smrti Marlene Amer pre upućuju na
zaključak da se iza ovog nedela krije jedan drugi, još veći zločin.”
I baš si ti, pomislio je Malberg, umešan u jedan takav slučaj.
Odjednom je ponovo video Marlenino lice pred sobom, onakvo kakvim ga
je pamtio sa poslednjeg susreta razreda: tamne oči, napućene usne i
visoke jagodice. Čuo je njen duboki, baršunasti glas koji se toliko izmenio
od školskih dana. I u mislima su mu se pojavile uske uličice bavarskog
grada u kojem su išli u školu, kamene stepenice koje su vodile do zgrade
opštine i stara jezuirska škola sa njenim akustičnim hodnicima i reka
koja je delila mali grad u dva dela. Sve je to video pred sobom, kao da je
juče bilo i pitao se kako je sudbina mogla da gurne Marlenu iz ovog
potpunog reda u haos koji joj je doneo smrt i u koji je dospela pri kraju
života.
Pri poslednjem susretu su dugo i uzbuđeno pričali, pri čemu je on -
sada mu je to bilo jasno - rekao mnogo više o sebi nego ona. Ali, kako to
već biva pri susretu nakon toliko todina, anegdote i sećanja su potisnula
dublje razgovore. Sada je sebi prebacivao zbog toga.
Nakon duge sijeste koja u Trastevere traje duže nego u drugim
delovima Rima život se ponovo vratio u ulicu: deca koja galame, roletne
koje čangrljaju dok ih guraju gore pred malim prodavnicama, i glasni
povici sa gornjih spratova.
Nakon dužeg ćutanja Malberg se okrenuo Barbijeriju: „Iako to
smatrate rizičnim, moram još jednom u kuću u kojoj je Marlena živela.
Njen stan je jednostavno zazidan. Sve to valjda treba da ostavi utisak da
tamo nije ni živela. Za to mora da postoji neki razlog. Možda ću naći neki
trag…”
„Rekli ste da je stan zazidan? Hoćete li možda da upotrebite
pneumatski čekić? A šta očekujete u jednom praznom stanu? Molim vas!
Ne izlazite se nepotrebnom riziku!”
Barbijeri mu je uzeo novine i naškrabao broj telefona na ivici. „Za
slučaj nužde. Ukoliko vam budem potreban.”
 Poglavlje 18
Niko nije primetio kako je malo posle ponoći na tornju tvrđave
Lajenfels jedan prozor malo odškrinut. Ubrzo potom se u otvoru pojavila
strela sa gvozdenim vrhom. Bila je uperena nadole, pravo na krov
unakrsnog krila. Skoro nečujno je strela hrlila kroz bledu mesečevu
svetlost. U deliću sekunde je pogodila u visini oluka nešto maleno što je
ispustilo samrtni krik. A onda je zalepršalo tri sprata niže na kaldrmu.
Tišina.
Nekih deset minuta kasnije hematolog Ulf Gruna i istraživač ćelija dr
Dulacek su izašli u dvorište tvrđave kroz uska vrata šiljatog luka. Dulacek
je okačio na sebe dugački botanički kontejner za uzorke, oko trideset
centimetara u dužinu i deset centimetara u širinu.
„Nisam znao da ste tako dobri u gađanju strelom,” mrmljao je
Dulacek dok je držao ruku iznad očiju i pregledao unutrašnje dvorište.
„Prošlo je nekoliko godina,” odgovorio je Gruna šapatom, „tokom
studija u Engleskoj bio sam član jednog saveza. Trenirali smo dva puta
sedmično. Od tada nikada nisam prestao da se bavim ovim sportom.”
„Nije bezopasna takva jedna strela!”
„U svakom slučaju. Pri tome nije toliko u pitanju strela, koliko luk. Sa
dobro nategnutim preciznim lukom možete svakako da ubijete čoveka na
dvesta metara.”
„I potpuno bezglasno!”
„I to - za razliku od pucnja iz pištolja.” Gruna je pokazao na ćoše u
zadnjem delu dvorišta. „Tamo!”
Grunova strela je prostrelila jednog goluba koji je spavao u oluku
krova.
Dulacek je otvorio kontejner od lakog metala, izvadio iz njega u belu
krpu uvijenu staklenu pipetu i skalpel i dao Gruni praznu posudu. Ovaj je
podigao strelu sa mrtvom pticom i strpao goluba u kontejner.
„Moramo da požurimo,” šaputao je Ulf Gruna. Za razliku od svojih
reči, on je bio oličenje mira i spokoja.
Dulacek je klimnu glavom.
Sa baterijskom lampom kao izvorom svetlosti popeli su se zavojitim
stepenicama do laboratorije. U drugoj prostoriji od niza njih, koje su bile
međusobno spojene nalazila se hematološka laboratorija. Gruna je sve
pripremio.
Zatamnio je jedini prozor koji je gledao na dvorište i upalio svetlo.
Nakratko su ih bolele oči od jakog neonskog svetla.
Skalpelom je dr Dulacek odvojio glavu od trupa goluba. Pipetom je
Gruna pokupio krv koja je navrla. Tek što je napunio pipetu krvlju,
prestala je da teče.
„Ovo bi trebalo da bude dovoljno,” zaključio je zadovoljan.
Gruna je strpao glavu i trup mrtvog goluba nazad u kontejner. Potom
je ugasio svetlo i skinuo zastor.
Dulacek je zadržao Grunu za ruku. „Učinilo mi se da čujem korake.”
„U ovo doba?”
„Znate da Erik van de Bek radi noću, kao i Aniset. U ovo doba, doduše,
nikad još nisam video svetlo.”
Osluškivali su neko vreme u tami. A onda je dr Dulacek odmahnuo
glavom: „Hajdete, ionako nemamo puno vremena!”
Lelujava svetlost baterijske lampe im je pokazivala put do laboratorije
profesora Murata. Ova prostorija je bila najveća od svih i bila je na kraju
niza. Imala je tri prozora koji su za razliku od ostalih laboratorija gledali
na dolinu Rajne, a ne u dvorište.
Gruna je zatvorio vrata i upalio svetlo.
Na dugoj radnoj površini stola u vidu mlečno bele staklene ploče sa
svetlom ispod stajao je još uvek set za ispitivanje kojim je molekularni
biolog hteo da „skine svet sa šarki”. Barem je tako Murat govorio o svom
otkriću i naveo bratstvo „Fideles Fidei Flagrantes” da uzmu navodnu
originalnu Torinsku plaštanicu u svoj posed.
Pre četiri dana je Muratov prvi pokušaj demonstracije propao. Tim je -
uostalom ne po prvi put - podelio Flagrantes u dva tabora. Jedni su ga
šapatom nazivali egoističnim hvalisavcem, dok su drugi bili čvrsto
ubeđeni u to da je Muratu, „mozgu”, potrebno samo malo vremena; onda
će dati konačni dokaz svoje hipoteze.
Kako ne bi ostavili ni najmanjeg traga Dulacek je stavio gumene
rukavice. Oprezno je uzeo pipetu sa krvlju pri čemu je uski otvor zatvorio
kažiprstom.
„I vama je ‘mozak’ podjednako mrzak koliko i meni,” primetio je
Gruna tiho dok je s pažnjom pratio svaki pokret nikom Dulaceka.
„To se ne može osporiti!” istraživač ćelija je kratko podigao pogled.
„Uopšte ne cenim naučnike koji se ponašaju kao da su Bog lično. A to
kažem ja, kao agnostik!”
„Ako vas dobro razumem, onda smatrate da je Muratova hipoteza
besmislica?”
„Besmislica? Ne, naprotiv. Čak se bojim da je Murat u pravu sa
svojom teorijom. U svakom slučaju je opsednut njome i neće odustati od
istraživanja sve dok ne nađe dokaz. A onda neka nam je Bog u milosti!”
„Bog?”
„Da, o tome se naposletku i radi. Nazovite to Bogom, Apsolutom,
Dobrotom, Duhom, Razumom ili Svetlošću. Svejedno.”
Dok je Gruna posmatrao kako profesor skida stakleni poklopac sa tri
ravne staklene posudice veličine dlana, primetio je začuđeno: ,A ja sam
vas smatrao prirodnjakom, a ne religijskim filozofom!”
„Stvarno?” uzvratio je Dulacek i pri tome se nije mogla prečuti izvesna
ironija. „Moguće da je vaše područje, hematologija, manje pogodna za
dodirivanje sa filozofskim međama. Što se tiče citologije i molekularne
biologije istraživanje se skoro svakodnevno sudara sa religijskom
filozofijom. A na toj tački se mišljenja razilaze.” Dulacek je kratko
podigao pogled. „Ne znam da li ste Murata osmotrili malo bliže.”
„Šta znači osmotrio! To da je profesor malo čudan lik mi nije
promaklo. Ali za to nije potreban poseban dar posmatranja. To znaju
valjda svi Flagrantes u tvrđavi Lajenfels.”
„Nisam mislio na to. Mislio sam da li ste već pokušali da uklopite
njegova posebna svojstva u neki sistem?”
Ulf Gruna ga je gledao iznerviran. „Iskreno rečeno, Murat kao čovek
me do sada nije nimalo zanimao. Jedino što me na njemu fascinira jeste
njegovo istraživanje.”
Dulacek je pincetom iz prve posudice izvadio jednu nit, jedva dva
cenrimetra dugu. Sa pipetom u desnoj i niti u levoj namočio je predmet
jedva primetno krvlju goluba. Tako je postupio i sa jednim milimetar
velikim čvorom tkanine i jednim sićušnim komadom lana, ne većim od
nokta na malom prstu, koji su se nalazili u druge dve posudice.
„Zašto za ime sveta baš krv goluba,” pitao je Dulacek za sebe. Nije
očekivao odgovor od hematologa. Nije ga ni bilo.
Nakon nekog vremena Gruna je odgovorio: „Činjenica je da krv
goluba u spoju sa kiseonikom brže oksidira neko krv bilo kog drugog
toplokrvnog ili hladnokrvnog stvora, tako da je nemoguće utvrditi starost
uzorka krvi. Kao što sam rekao: za to, do sada, nedostaje bilo kakvo
objašnjenje.”
Dulacek se smejao od uva do uva. Bio je to zloban osmeh. Naposletku
je rekao: „Nadam se da će Murat odustati kada i sledeći pokušaj
propadne. Da li ste mu videli lice kada je sedeo ispred ekrana i pred
okupljenim ljudima morao da prizna da ne funkcioniše?”
„Naravno. Mislim da su svi pri tome osetili izvesno zadovoljenje.
Moguće da je Murat naučnik visokog statusa, ali kao čovek je gad.”
„Kombinacija koja, inače, uopšte nije tako retka. Ali, pomenuli ste
malopre o Muratovim svojstvima iza kojih stoji neki sistem.”
„Dakle, svi mi u tvrđavi Lajenfels imamo svoje posebnosti. Inače
valjda ne bi ni bili ovde. Svi mi na neki način patimo od sebe samih. Kod
Murata je to doduše posebno jako izraženo. Ako mene pitate, smatram da
je profesor psihopata. Ne znam da li ste već primetili da izbegava dnevno
svetlo, da se gadi mesa i vina i odbija svaku vrstu poseda i telesnog rada,
poput manihejca ili katara.”
„Baš kao i Aniset!”
Dulacek je klimnuo glavom: „To je valjda i razlog zbog tega se njih
dvojica tako dobro razumeju. Samo …„ istraživač ćelija je napravio dugu
pauzu, kao da je hteo da pribere misli, „sve to nema nikakve veze sa
njihovim mračnim planovima. Jer, to su planovi agnostika koji ne veruju
ni u šta drugo osim u sebe same …”
Gruna je podigao obe ruke, braneći se. „Trenutak, sve to je malo puno
odjednom, katari, manihejci. Možete li poluobrazovanom hematologu to
malo bliže da pojasnite? Mislio sam da smo svi mi članovi bratstva
Fideles Fidei Flagrantes. Njihova pravila igre su već dovoljno
komplikovana. A ponekad nije baš ugodno svoj život prilagodavari
zahtevima bratstva.”
Dok se Dulacek trudio da sve u Muratovom oglednom setu vrati na
mesto kao što je bilo, kako su ga zatekli, i skidao gumene rukavice sa
ruku, rekao je: „Što se tiče katara i manihejaca, reč je o neobičnim
pokretima ranog srednjeg veka koji do danas prave probleme. Katari su
došli iz jugoistočne Evrope u dvanaestom veku. Nazivali su se ‘čistim’ ili
dobrim ljudima’ i imali su ne malo sledbenika ovde u Porajnju. Raširili
su se i Engleskoj, južnoj Francuskoj i na severu Italije. Crkva ih je gonila
kao jeretike, jer su opovrgavali Stari zavet i katoličku hijerarhiju. Ali ono
što je bilo najgore jeste da su smatrali da Isus nije imao zemaljskog
života, jer je sve zemaljsko zlo.”
„Mogu da zamislim da rimski Papa to nije baš voleo da čuje. A
manihejci?”
„Manihejstvo je nastalo u rano hrišćansko doba. Poreklo i vodi od
izvesnog Maniheja iz Vavilona koji se u trećem veku proglasio
prosvetljenim i navodno je razapet na krstu poput Isusa. U mešavini
hrišćanstva i budizma je našao novu religiju u kojoj je kralj tmine, neka
vrsta đavola, igrao bitnu ulogu. Išao je toliko daleko u svom poricanju
sveta da je čak propovedao suzdržavanje od reprodukcije. Isus je za
manihejce bio samo eonski izaslanik vladara svetlosti. Takvu jeres
naravno nije mogla da se dopadne crkvi i već u srednjem veku je
zabranila jeretičko delanje. Ipak su se uvek iznova javljale manihejske
ćelije, zameci, koje su najčešće bile obavijene velom tajne poput Tajnog
Otkrivenja.”
„Vi ste neotkriveni teolog!”
„Znam,” primetio je Dulacek s izvesnom ironijom u glasu, „otkriću
vam jednu tajnu: pre nego što sam se posvetio istraživanju ćelija, bio sam
benediktanski kaluđer.”
„Pravi, sa sve kukuljom i postrigom?”
Dulacek je klimnuo glavom. Na temenu blago posdele kose Gruna je
primetio krug prekriven nežnim čupercima kose.
„Tako nečeg se ne možeš rešiti celoga života,” brundao je Dulacek
tiho.
„A zbog čega…?”
„Mislite, zbog čega sam okačio kukulju o klin?”
Gruna je klimnuo glavom i posmutrao ga u iščekivanju.
„Zato što sam već nakon pola godine kao beneđiktanac došao do
uverenja da se nalazim na pogrešnom putu. Takav jedan manastir je
jedna velika čudna mešavina u kojoj svako sa više ili manje uspeha
pokušava da se uhvati u koštac sa svojim psihičkim problemima. Većina
pak uzaludno. Tok dana u manastiru mi je dopuštao da se puno bavim
religijskom filozofijom. A što sam dublje zalazio u tematiku, to mi je sve
više bilo jasno da je hrišćansko verovanje jedna utopija, religija sa
pseudonaučnom pozadinom koja neće izdržati egzaktno ispitivanje.
Ovako izokola sam dospeo do prirodnih nauka. Moja doktorska titula
nije, inače, „doktor rerum naturalium”, već samo „doktor theologie”. Ali
to ovde niko ne sluti. Vi me nećete valjda odati?”
„Naravno da ne!” uzvratio je Gruna ljutico.
Pri svetlosti baterijske lampe krenuli su ćutke zavojitim stepenicama
nadole, istim kojim su došli. Kada su stigli do niše prvog sprata, gde su
im se putevi razilazili pošto su im ćelije bile u suprotnim pravcima,
Gruna je zastao i postavio Dulaceku šapatom pitanje: „Izvinite što sam
radoznao. Šta postižete time što sabotirate Muratov rad? Znate da sam na
vašoj strani. Dakle, možete mi slobodno reći istinu.”
„Istinu? Sasvim jednostavno. Zameram Muratu njegov uspeh.”
Dulacekov glas je zvučao čvrsto i nemilosrdno.
 Poglavlje 19
Narednih dana koje je Lukas Malberg proveo kod Katarine iskrsli su i
prvi problemi zajedničkog života. Nije bilo jednostavno izlaziti na kraj
međusobno na ovako malom prostoru. Pre svega je Malberg imao
poteškoća da se snađe sa haosom koji je Paolo svakodnevno pravio.
Situacija je dodatno pogoršana time što su se tek što je Katarina
ujutro izašla iz kuće pojavili navodni prijatelji Paola i od ranog časa se
mašili alkohola: glumci bez posla, automehaničari koji se smatrali
rođenim za trkače i tipovi sa zlatnim prstenjem na rukama o čijem
načinu sticanja novaca Malberg nije hteo da razmišlja. Malo pre nego što
se Katarina vratila iz redakcije, tipovi su nestali, ostavljajući za sobom
oblake dima i prljave čaše.
Na Malberga ovi tipovi, među kojima se nalazila i jedna dražesna
devojka baršunastog glasa, navodno je radila sinhronizacije, nisu
ostavljali baš utisak poverenja. Stoga je odlučio da potraži sebi drugi
smeštaj.
Kada je Katarini izneo svoju nameru nije najpre naišao na
razumevanje.
„Dakle, u redu, situacija nije baš jednostavna, ali s obzirom na
posebne okolnosti možda ipak najsigurnija moguća da ostanete
neprimećeni. Znam da ste navikli na bolje; ali više vam jednostavno ne
mogu ponuditi.”
„Gluposti,” pokušao je da je razuveri, „ja sam zadovoljan malom
sobom. Potreban mi je samo mir. Uostalom, mislim da je bolje da
prekinem odnos podstanara pre nego što svi troje počnemo da se
svađamo.”
Uvređena, Katarina je slegnula ramenima. „U redu, ako tako mislite.”
Paolo, koji je naizgled nezainteresovano pratio razgovor ispred
uključenog televizora se ubacio: „Mislim da znam za nešto.”
„Ti?” uzvratila je Katarina koja je retko kada shvatala svog brata
ozbiljno. „Sinjor Malberg traži sobu ili stan u kojima bi bio siguran od
obaveze prijavljivanja.”
„Upravo to,” klimnuo je glavom Paolo, „samo trenutak.” Zgrabio je
telefon i nakon kratkog razgovora spustio i rekao okrenut Malbergu:
„Samo dve ulice dalje sinjora Paperic iznajmljuje sobu umetnicima,
slikarima i piscima…”
„Ali i sumnjivim likovima,” upala mu je Katarina u reč. „Ako to
izuzmemo, ovo uopšte nije loša ideja.”
Malberg nije mogao da se otme utisku da je Paolo bio srećan da ga se
reši. „Sinjora Paperic?” pitao je. „Nemica?”
„Oh ne, prava pravcijara Rimljanka,” odgovorio je Paolo. „Doduše
potiče od jednog nemačkog slikara koji se pre sto pedeset godina nešto
duže zadržao u Rimu.” I namignuvši dodao je: „Barem tako tvrdi. Možete
sutra pogledati sobu, uz pozdrave od Paola. Ulica Luka 22.”

***

Uveče, pre nego što je Malberg hteo da krene da se iseli iz Katarininog

stana, desilo se nešto čudno i desilo se potpuno neočekivano - u svakom
slučaju nije više verovao da će se dogoditi.
Kao i uvek Paolo je pola noći proveo van kuće. Malberg i Katarina su
malo popili. Ne toliko da im alkohol pomuti razum, ali sasvim dovoljno
da ostave suzdržavanje po strani i krenu u zanimljiv razgovor.
Iako jedva da je nešto znao o Katarini, ona je na vešt način uspela da
ga natera da priča o sebi. Bilo da je to bilo namerno ili slučajno, tako se
stvorila određena napetošću ispunjena atmosfera koja prethodi čarima
seksualne privlačnosti.
Do sada su se ophodili jedno prema drugom sa suzdržanom
ljubaznošću. A nepoverenje koje su oboje imali nije bilo - kada se pogleda
sa ove tačke - bez osnova. Dva sveta su se približila jedan drugom, i mada
su oboje išli ka istom cilju nijedan nije našao pristup biću onog drugog.
Na Katarinina dosadna pitanja Malberg je voljno odgovarao. Što se
žena tiče u mladosti nije - kako se to na nemačkom obično kaže - puštao
da mu išta promakne. Pohotna frizerka iz salona preko puta, blondina,
kose začešljane unazad i do u godinu dvostruko starija od njega da je
zavela u šesnaestoj, ili ili je bilo obratno. Više ne zna tačno. Sa ljubavlju
to nije imalo ničeg zajedničkog. Sa seksom možda. U svakom slučaju ne
više od pet puta. Zvala se Elvira.
Sa istom privlačnošću mu se u prvom semestru filologije primakla
Zdenka, tamnih očiju, crne kose i izuzetno inteligentna. Verovao je da je
u ćerki jugoslovenskih doseljenika našao veliku ljubav. Venčali su se,
oboje po dvadeset i dve godine stari. Nisu imali dece u braku koji je trajao
tek tri i po godine. Od tada mu se u životu jedna veza nizala za drugom.
Najduža je trajala jedva pet godina i ostala mu je u potpunosti u lepom
sećanju.
Verovatno je on kriv za sve promašaje. Više no jednom je čuo
primedbu da je u suštini oženjen svojim knjigama i da, što se žena tiče, je
sposoban samo za morganatički brak.
Dok je pričao o svom životu, Katarina ga je fiksirala ozbiljnim
pogledom. Naposletku je rekla skoro tužno: „Nekako mi vas je žao.”
Nakon pauze provedene u razmišljanju, pitao je: „Zašto vam je žao
mene?”
„Uvek ste gospodar svojih osećanja.”
„To je tačno. Ali stvarno ne mora da vam bude žao zbog toga.”
Gledao je siguran u sebe. U njenim očima se ogledala inelanholija. Ali
već sledećeg trenutka iz tih očiju je zaiskrila čista strast. Odjednom je sve
bilo drugačije. Čula su mu pomahnitala kada ga je Katarina direktno
pitala: „Lukas, da li bi spavali sa mnom?” Mislio je da ne čuje dobro.
Iznenađen naslonio se nazad u pletenoj stolici.
Više nije znao da li je budan ili sanja. Odjednom je bio nesiguran šta
da odgovori na ovo neobično pitanje. Postoje pitanja, pomislio je, koja se
jednostavno ne postavljaju. Ovo je bilo jedno od takvih pitanja, jedno
sasvim nepristojno pitanje na koje se može dati samo nepristojan
odgovor, a ne sa jednostavnim da’ ili ‘ne’. Čak ni ljubazno sa, „Biću tako
slobodan,” ili snishodljivo, „Ako mislite.”
Još dok je razmišljao šta da kaže Katarina ga je pretekla. Ustala je,
povukla svoju kratku lanenu suknju gore i sela na njega. Kada su im se
pogledi sreli počela je da mu otkopčava pantalone. Malberg je sklopio oči
i predao se onom što oseća.
Njen osmeh, pune usne i koketerija pogleda su ga uznemirili još od
prvog susreta. I mada je bio sve samo ne stidljiv, potisnuo je sve fantazije
koje je Katarina, svesno ili nesvesno, izazivala. Hteli su zajedno da
rasvetle jedan opasan slučaj. Seks je u tome bio samo štetan.
Ovakve misli su nestale u trenu kada je osetio njen jezik koji se
nestrpljivo probijao u njegova usta. Ljubili su se dugo i strastveno, topla
ruka joj je našla put kroz sve slojeve njegove odeće i obuhvatila ud.
Zastenjao je od uzbuđenja i zgrabio je. Na tren se odmakla od njega, a
onda je raširila noge i rekla samo jednu reč: „Hajde!”
Divlje je povukao na sebe i ušao u nju.
Tihi uzvici koje je ispuštala su ga uzbuđivali do ludila. Da li je zbog
toga što je prošlo puno vremena od kada je poslednji put ili je to bilo zbog
neočekivanog prepada kojim ga je iznenadila, ali nije mogao da se seti da
je ikada imao ovako dobar seks.
Izmoreni pali su na pod gde su grabili vazduh i ostali da leže jedno
pored drugog. Katarina je prva našla reči. Okrenula se ka njemu i
poduprla na laktove. „Nadam se da ti nije bilo neprijatno,” rekla je dok
mu je sklanjala pramen kose sa lica.
Pogledao je, a onda je ponovo sklopio oči. Na uglovima usana mu je
zaigrao osmeh. Ostao je bez reči.
 Poglavlje 20
Lukas Malberg je imao poteškoća da se orijentiše kada se sledećeg
jutra probudio oko deset. Proveo je noć na kauču koji mu je i prethodnih
noći služio kao krevet. Po običaju, Paolo te noći nije dolazio kući, a
Katarina je već izašla.
Kakva žena, pomislio je Malberg i trljao san iz očiju. Pri tome mu je
pogled pao na cedulju u desnoj cipeli. Podigao je i pročitao: Nadam se da
ti nisam suviše poremetila život. Poljubac, Katarina.
Morao je da se nasmeje.

***

Uprkos svemu što se desilo Malberg se držao svog plana i otišao je do

sinjore Paperic.
Kuća u ulici Luka se razlikovala od ostalih u kraju pre svega po tome
što je ostavljala utisak potpuno održavane zgrade. Čak i stepenište koje je
u većini kuća uTrastevere noćna mora, je na prvi pogled delovalo prijatno
i prijateljski.
„Paperic-kamere-rumz”. Mesingana pločica na vratima stana na
prvom spratu je ukazivala na pansion.
Malberg je pritisnuo zvono.
Vrata su se otvorila i u polutami hodnika su se pojavili obrisi punije
žene od nekih šezdeset godina. Jaka šminka je verovatno trebalo da
skrene pažnju sa povećeg podvaljka. I mada je bio četvrtak i uz to
septembar, kada nijedan praznik gregorijanskog kalendara nije označen
krstom, sinjora je imala elegantni tamni kostim na sebi kao da se sprema
u crkvu. Nepoverljivo je odmeravala neznanca, a pošto joj ni pozdrav, ni
pitanje kojim poslom je tu nije prešlo preko usana, Malberg je prvi počeo:
„Zovem se Malberg i tražim na nekoliko nedelja smeštaj. Paolo Lima me
je poslao.”
„Paolo Lima? Tako, znači.” Odjednom se smrknuto lice sinjore
ozarilo. „Jedna propalica, ali bezopasna. Uđite!”
Sinjora je išla prva, a Malberg je pratio kroz mračni hodni preko čijih
zidova je bio razapet materijal sa crvenim šarama i ukrašen slikama sa
širokim ramovima. U velikom salonu sa tri ogromna prozora koji su
gledali na ulicu se osećao miris voska za podove i starog nameštaja. Teške
zavese skupljene u stranu; pružale zaštitu od sunca. Ono što je od bledog
sunca prodiralo u unutrašnjost je gutao jedan izgaženi crveno i plavo
prošan orijentalni repih, veličine najmanje pet sa šest metara.
Četiri stola različitog stila, ali tamnije boje, dva okrugla druga dva u
vidu kvadrata, vodila su do zaključka da salon sa, inače, samo jednim
crnim kredencom i stolom za posluživanje služi za posluživanje doručka.
Teško dišući sinjora Paperic se spustila za jedan od stolova i odmah ga
je pitala, pri čemu mu nije ni ponudila da sedne „Možete li da platite
čeriri nedelje unapred?”
Prilično pogođen klimnuo je glavom i promucao: „Naravno.”
„Dobro,” odgovorila je sinjora. „Morate da shvatite, ja vas ipak ne
poznajem. A sa ljudima koje Paolo šalje sam već imala loša iskustva.”
„Naravno,” ponovio je Malberg. Nije bio siguran da li će u ovom blago
prašnjavom okruženju moći dugo da izdrži.
„Ne moram da vam kažem kakvi ljudi su već nalazili smeštaj u mojim
prostorijama,” počela je stanodavka svoju priču i pri tome su joj zasjale
vodnjikave oči. Malberg je očekivao imena poput Lućino Viskonti,
Klaudija Kardinale ili Klaus Kinski. Ali, onda je krenula da ređa imena
koja nikada nije čuo i koja teško da su poznata i nekom punokrvnom
Rimljaninu. „Sa najavom,” nastavila je naposletku, „sto i pedeset
nedeljno, bez najave dve stotine. Pošto vas šalje Paolo Lima
pretpostavljam da vam nije osobito stalo do prijave boravka u policiji.”
„To bi mi bilo drago. Ali, dopustite mi da objasnim …”
„Nema potrebe za vašim objašnjenjima, sinjore - kako vam beše ime?”
„Malberg. Lukas Malberg iz Monaka di Baviera.”
„U redu, sinjor Lukas. Neka ostane na tome. Vaše ime sam već
zaboravila. Ako želite pokazaću vam vašu sobu. To je jedina koju imam
na raspolaganju za gospodina sa vašim potrebama. Pođite za mnom,
molim vas.”
Zapovednički ton sinjore i sumračni dah pansiona nisu mu delovali
privlačno i već se nosio mišlju da se ljubazno pozdravi kada ga je uvela u
prostranu sobu sa skupocenim antikvitetnim nameštajem i malim,
odvojenim kupatilom. Kroz dva prozora sa pogledom na mali kvadratni
trg i bunar usred njega je prodiralo jutarnje sunce. Ni u snu nije očekivao
ovakav stan.
 „Primate valjda ček?” pitao je Malberg.
„Zašto da ne - ako ima pokriće.” Sinjora Paperic ga je pogledala strogo.
„Poseta dama samo do 22h!” dodala je. „A sada najbitnije.”
„Najbitnije?” razmišljao je šta li sada sledi.
Stanodavka je pokazala na zidnu lampu desno pored vrata. „Kada ova
lampa zatreperi, preti opasnost. Kao što znate mi imamo vrlo stroge
zakone po pitanju prijave, a neretko se dešavaju nenajavljene kontrole.
Ukoliko se kontrolori pojave dok ste ovde, ja sa ulaza šaljem signal.”
,A onda? Ne mogu da nestanem u vazduhu.”
Po prvi put se na licu sinjore skamenjenom ispod šminke pojavio
tračak osmeha, nadmoćni smešak koji ovoj rezervisanoj dami ne bi
uopšte pripisao.
Pravog tela sinjora Paperic je prišla jednom baroknom ormanu koji je
stajao na sredini desnog zida i kojem se Malberg divio od prvog pogleda:
izrazito ukrašen rimski barok, šesnaesti vek, sa uvrnutim stubovima sa
obe strane i umecima na oba krila.
Malberg je zapravo očekivao da mu taj orman stoji na raspolaganju,
ali kada je sinjora Paperic otvorila desno krilo njene haljine su krenule da
naviru, one koje je očigledno godinama unazad tu ostavila. Snažnim
pokretom ruke gurnula je iznošene jakne, suknje i kostime u stranu.
Malberg se zapanjio.
Iza odeće su bila druga vrata zatvorena jednostavnom preklopnom
bravom. Jednim pokretom je gurnula bravu nagore. Vrata su se otvorila i
pružala pogled u drugu, manju prostoriju u koju očigledno nije bilo
drugog ulaza.
„Hajdete,” rekla je sinjora i pošla pogurena kroz orman.
Prostorija, jedva tri sa šest metara, imala je uski, visoki prozor, upravo
upola širok kao ostali prozori u pansionu. U belo okrečeni zidovi su bili
goli, nameštaja malo: jedan sto, jedna stolica, ofucan kauč, stari orman,
jedva metar širok.
„U slučaju nužde ste ovde sigurni. Ne smete samo da zaboravite da
zatvorite spoljna i unutrašnja vrata ormana i da navučete odeću.”
Malberg je osetio izvesno divljenje prema dosetljivoj sinjori.
„Sigurno ste čuli za Lorenca Lorenconija,” pri metila je suvo i pri tome
je povukla u crno obojene obrve nagore.
„Mislite na kuma čiji su leš pre nekoliko godina upecali u Tibru?”
 Sinjora je klimnula glavom i bacila demonstrativno pogled na kauč.
„Ne!” uzviknuo je Malberg ozlojeđeno.
„Da. Bio je tri meseca moj gost. Za poslednji mesec mi je još uvek
dužan kiriju. Jednog dana je rekao da hoće da ugrabi samo malo vazduha.
Ali se nije više vratio. Sledećeg jutra je njegov leš plutao Tibrom.”
Malbergu je bilo neprijatno. Zar je morao da se krije u skloništu
mafije? Već je hteo da se zahvali i oprosti kada mu je postalo jasno da
mora. Ipak je bio osumnjičen za ubistvo. Čak i ako bi odustao od svojih
planova da traži Marleninog ubicu, on nije bio slobodan čovek. Morao je
da računa sa tim da će ga prvom prilikom uhapsiti. Ovde je mogao da se
oseća donekle sigurnim.
Iako mala prostorija nije već duže provetravana, Malberg je duboko
udahnuo. Iz unutrašnjeg džepa sakoa je izvadio čekovnu knjižicu,
naškrabao nekoliko brojeva na predviđeno mesto i potpisao se kratko. A
onda je papir dao sinjori.
Sinjora Paperic je bacila brz pogled na ček i poljubila ga, što je bio
njen način. Ona je inače ljubila i novčanice koje su joj davali što je u
pogledu higijene delovalo još sumnjivije od demonstrativnog
potvrđivanja ljubavi prema čeku. Naposletku je nestala kroz vrata
ormana; pri tome se okrenula još jednom i dobacila: „Telefon se naravno
posebno plaća!”
Nakon što je Malberg izašao iz tajne sobe i doveo u red orman sa
tajnim vratima, pogledao je svoj novi smeštaj. Svakako da je živeo i u
većoj udobnosti, ali s obzirom na okolnosti kod sinjore Paperic se
svakako moglo izdržati. Zadovoljan se spustio na kauč koji će mu služiti i
kao ležaj za spavanje, prekrstio ruke pod glavom i počeo da razmišlja.
Noć sa Katarinom je na trenutak potisla Marlenu u drugi plan. Stalno
su mu se misli vraćale na neočekivani doživljaj koji ga je toliko
zaokupljao. Pre svega ga je zaokupljalo pitanje: Kako bi to trebalo dalje da
ide? Jer svakako treba da ide dalje. Osećanja koja je gajio prema Katarini
su bila suviše jaka za usputnu avanturu za jednu noć.
Bližilo se podne i počeo je da broji sate kada će Katarina da se vrati
kući. Zanimljivo, spavao je sigurno sa više od tuce žena – o tačnom broju
nikada nije vodio zapisnik - ali sada se odjednom osećao nesigurnim kako
da nastupi sa Katarinom.
Dve stvari su moguće doprinosile ovoj nesigurnosti: pod jedan,
neobične okolnosti koje su ih spojile. Pod dva, jedva da su se poznavali.
Dok je tako razmišljao držao je pogled uperen u orman sa tajnim
ulazom. Preko lica mu je preleteo osmeh. U kakav je milje upao!
Sumnjivi pansion sa ne manje sumnjivom stanodavkom. Orman sa
tajnim vratima u jednoj ne manje tajanstvenoj sporednoj prostoriji.
Zastao je na tren.
Pred njim se odjednom otvorio novi put.
 Poglavlje 21
Pod maskom konzervativnog poslovnog čoveka Aniset je sleteo na
aerodrom Fjumićino u Rimu. Taksi za čijim volanom je bio tunizijski
vozač ga je doveo do hotela „Hasler”, Trg Trinita dei Monti. „Hasler” je
bio umetnički smešten tik iznad Španskih stepenica. Tamo je imao
rezervisanu sobu sa veličanstvenim pogledom.
Nakon što se osvežio i uživao nekoliko minuta u pogledu na krovove
grada, zaključio je da je vreme da se prošeta do kafe Aranjo u Nizini Trga
Kolona.
Tamo, i to ne u kafeu Delji Inglezi ili kafeu „Del bon gusto” u kojem je
svako svakog znao, imao je ugovoren sastanak uz poštovanje najveće
diskrecije.
U Aranju su ga već čekali. Džon Duka, šef IOR, kao i uvek bio u sivom
flanelu, delovao je uzrujano. Pozdrav im nije bio srdačan. Nije ni čudo,
njih dvojica nisu bili baš prijatelji. Jedino što ih je spajalo bio im je
zajednički neprijatelj. A to je, pobogu, bilo dovoljno.
„Šta pijete?” pitao ga je Džon Duka ljubazno.
„Kafu,” odgovorio je kratko.
Nakon što je Duka naručio kafu, počeo je: „Smem, valjda, da vas
zovem Aniset?”
Aniset je klimnuo glavom zlovoljno. „U redu. Aniset mi je ime od kada
sam okačio mitru o klin. Pređimo na stvar.”
„Preko telefona ste nešto napomenuli!”
„Tačno tako. Reč je o Torinskoj plaštanici.”
„Zanimljivo.”
Dukina primedba je nervirala Aniseta: „Vaša ironija će vam odmah
presesti. Naime: do pre nekoliko dana je moje bratstvo verovalo da se
plaštanica Isusa iz Nazareta nalazi u našem nadzoru.”
„Stvarno?” odgovorio je Duka jetko. „Verujem da vas s time u vezi
moram razočarati, Aniset. Koliko znam plaštanica se od ne tako davnog
vremena čuva u tajnom arhivu Vatikana. Na podstrek kardinala Moroa je
zamenjena za krivotvorinu. Što znači da se kopija danas nalazi u Torinu, a
original u Vatikanu.”
Aniset je napravio ozbiljno lice: „To vi verujete!”
„Kako to mislite?”
 „Trezor u Vatikanu u kojem se čuvao zapečaćeni paket sa plaštanicom
je, naime, prazan.”
„Izvinite, Aniset, odakle vi to znate?”
„Ta plaštanica je u posedu bratstva Fideles Fidei Flagrantes.”
„To smatram jednostavno nemogućim.”
Aniset se nasmejao nadmeno: „Toga nikad dovoljno. Kardinal državni
sekretar nam je isporučio relikviju lično, takoreći do vrata bez naknade.”
„Gonzaga?”
„Tako se zove njegova ekselencija.”
„Trenutak!” prekinuo je Džon Duka svog sagovornika. „Obojica
imamo posla sa istim protivnikom. Verujem da bi trebalo da se borimo sa
otvorenim vizirima i da jedan drugom ne pričamo bajke. Ponoviću:
smatrate da vam je Gonzaga, odnosno vašem bratstvu, isporučio
plaštanicu. Pa to je potpuno apsurdno!”
„Ne usuđujem se da vam protivurečim! Još apsurdnije ova stvar
postaje time što plaštanica koja je čuvana u tajnom arhivu Vatikana i koja
je sada u našem posedu nije original, već jedna prokleto dobro urađena
kopija.”
„To bi značilo da je plaštanica koja se čuva u Torinu ipak original!”
„To je jedna mogućnost.”
„A druga?”
Aniset je skupio usne. „To bih rado od vas čuo!”
„Mislite da postoji još jedna kopija u opticaju?”
„To, dragi Džon, bi ipak bilo suludo. Jer se time povećava rizik
otkrivanja, i to za sto odsto. Ne, ne smatram da je Gonzaga toliko glup. Po
mom mišljenju ovde se odvija nešto što je u suprotnosti sa bilo kakvim
logičnim objašnjenjem.”
Džon Duka je zbunjeno mešao kafu u šolji. Nakon nekog vremena je
podigao pogled i osvrnuo se po lokalu da proveri li ih niko ne prisluškuje.
Ovakvi sastanci mu nisu bili strani. Posebne vrste poslova i novcem se
nikada nisu dogovarali u skupim restoranima, a ni u Vatikanu gde su
dugi hodnici imali hiljade očiju i široke prostorije hiljade ušiju. Za
susrete za koje niko nije trebalo da zna si se mešao sa narodom.
„Kako vas procenjujem,” počeo je Duka ponovo, „vama nije bitna
sveta relikvija našeg Gospoda?”
„Tu ste u potpunosti u pravu.”
 „Onda vas pitam zbog čega, za ime sveta, vam je potreban baš
original? Original je potpuno ne tržišni. Vrednost je čisto ideološke
prirode.”
Aniset je ćutao. Skoro da je postiđeno pogledao u stranu. „Onda mi,
pak, dopustite pitanje,” nastavio je Džon Duka naposletku, „šta hoćete
zapravo od mene? Ili mislite da sam ja nekako umešan u ovu priču?”
„Za ime sveta, ne!” Aniset je podigao obe ruke. Ali nije delovao baš
ubedljivo.
„Ne morate stalno da mi govorire da vam nisam baš simpatičan,”
objasnio je Duka. „Dakle, šta hoćete?”
„Podatak, jednostavno podatak.”
„A to bi bio?”
„Recite mi ime i adresu čoveka koji je plaštanicu krivotvorio na tako
izvrstan način.”
Džon Duka nije reagovao i pogledao je pravo pored Aniseta.
„Čovek,” ponovio je Aniset, „je genije, umetnik visoke klase, arheolog,
alhemičar i prirodnjak u jednom i, kako mi se čini, uz to i teološki
obrazovan. Ako bi trebalo da ga poredim sa nekim, onda mi na um pada
Leonardo da Vinči. Ali, on je već pet stotina godina mrtav, a od tada nije
bilo nikog ni prineti njemu.”
Prilično s visine Duka je odgovorio: „Dragi prijatelju, zašto bih vama
otkrio ime tog genija - pod uslovom da ga uopšte znam?”
Aniset je rukom povukao dugu kosu unazad, što je uvek bio znak
izrazitog nemira i napetosti. A onda je ljutito odgovorio: „Manite se
konačno vaših igrica! Verujem da precenjujete vaše, a potcenjujete moje
mogućnosti. Ali, ako ste uporni, možemo da se bijemo i sa jačim oružjem.
Reći ću samo ‘Ordo JP’.”
Zajedljivim osmehom Aniset je posmatrao trzaj oko uglova usana
Duke i nastavio: „Naravno da ćete sada reći: Šta znači ‘Ordo JP’? Ali pre
nego što to uradite, hteo bih nešto da vam pokažem.”
Ležerno je Aniset izvukao iz džepa sakoa gomilu presavijenih papira i
raširio ih pred Dukom.
„Odakle vam to?” pitao ga je bankar uzbuđeno.
Bez odgovora na pitanje Aniset je počeo: „Ordo JP je bio precizno
opisani plan za ubistvo Pape Jovana Pavla I na kojem je radilo desetak i
više članova kurije. A među učesnicima,” pod nos mu je stavio list papira,
„pojavljuje se ime koje bi vas moglo zanimati: Džon Duka. Ostalo štivo se
odnosi na tačan tok događaja od 8. do 28. septembra 1978, dana kada je
Papa legao da spava i više se nije probudio …”
„Prestanite!” zašištao je Džon Duka suzdržanim glasom i odgurnuo
papire koje je Aniset raširio pred njim od sebe.
Nakon nekog vremena tokom kojeg su se gledali nemo, Duka je
rekao: „Čestitam, dobro ste obavešteni, iako ste već tada bili u drugom
taboru. Onda znate i kako je to tada proteklo. Kada je Jovan Pavle izabran
za Papu pretio je da će isušiti močvaru u kojoj se IOR nalazi. No time je
potpisao sebi smrtnu presudu. Previše ljudi unutar i izvan kurije su imali
mračne tajne. Bojali su se za karijere i bogatstvo, novac koji je bio skriven
u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i San Marinu. Ukoliko crkvena država nije
htela da bankrotira postojalo je samo jedno rešenje: Jovan Pavle, pričljivi
čovek naivne pobožnosti morao je da se ućutka. Gonzaga je razradio
planove Ordo JP. Danas verujem da je Gonazga nečista finansijska posla
IOR iskoristio samo kao zaklon da ukloni Jovana Pavla. Siguran sam da
se Gonzaga nadao, baš kao i vi, da će biti izabran za novog Papu. Samo
time se može objasniti gorčina u kojoj je potražio utočište.”
„A ko je znao za zaveru?”
„Svi bitni ljudi kurije i većina kardinala, ne svi. Šta mislite, zašto je
neiskusni Poljak Vojtila izabran za Papu? On je došao iz komunističke
zemlje i nije imao pojma o finansijskim poslovanjima. U toj situaciji je
on bio pravi čovek za to. Ali zašto vama pričam tako nešto?”
„Možda zato što vas grize savest.”
Džon Duka je slegnuo ramenima: „Ja sam samo nabavio nikotin-
sulfat, jedan podmukao otrov. Kapljica je dovoljna da otera čoveka u
grob. Gonzaga je saznao da tek izabrani Papa svako veče pred spavanje
pije čašu vode. Sve ostalo se razrešilo samo od sebe. A pošto Pape dotle iz
opravdanih razloga nikada nisu podvrgavane obdukciji, rizik da se ubistvo
otkrije je bio mali.”
„Savršeno,” primetio je Aniset sa demonskim osmehom, „stvarno
savršeno. Sada shvatam i kako je jedan u finansijske poslove potpuno
neupućeni benediktinac mogao da postane šef ‘Istituto per le Opere
Religioze’.”
Džon Duka je spustio glavu i pogledao Aniseta odozdo: „Očekujem od
vas da ćutite. Čak i da sutra objavite moje reči u novinama sve bih
opovrgao i optužio vas za laž.”
„Vi ste budala, Džon!” Aniset se igrao sa gornjim dugmetom sakoa i
izvadio tanki beli kabl na kuglici ne većoj od beladone. Na kablu je visio
sićušni apatat za snimanje, ne veći od kutije za šibice.
Kada je Duka video da je uleteo Anisetu u klopku skočio je, bacio se
preko stola, pri čemu mu je šolja sa kafom pala u širokom luku na pod i
razbila se, i pokušao da otme Anisetu elektronsku spravu.
Ovaj je, pak, bio spreman na to, zgrabio mu je ispruženu desnu ruku i
zavrnuo je kao mengelama ka spolja tako da je Duka tiho jauknuo.
Samo su tri stola bila zauzeta u lokalu, kraj dva su sedeli engleski
turisti, a za trećim bradati čovek koji ovoj svađi nije pridavao neki značaj.
Sudeći po njegovom preobraženom pogledu ionako više nije baš razumeo
svet.
„Vi ste svinja,” šištao je Duka nakon što je Aniset popustio svoj hvat.
„A vi?” odgovorio je Aniset dok je trpao aparat u džep pantalona.
„Inače, ne morate da se brinete. Verovatno neću koristiti ovaj zapis.”
„Šta znači ‘verovatno’?” bankar ga je gledao pun mržnje.
Aniset je sačekao da osoblje pokupi krhotine. Tek što je devojka
nestala, odgovorio je: „Hoću da znam ime krivotvorca. Kako se zove
genije koji je stvorio ovo umetničko delo - jer o umetničkom delu je reč
bez pogovora.”
Džon Duka je izgledao kao da mu je laknulo. Očekivao je sasvim
druge zahteve. Stvar je imala samo jednu začkoljicu: „Bojim se da mi
nećete verovati,” primetio je plačnim glasom, „ali ne znam njegovo ime.
Nikada me ta stvar nije zanimala. To je Moro uradio, takoreći, na svoj
račun. Verujte mi!”
Aniset je naslonio glavu na levu ruku. Desnom je nevoljno brisao
mermernu ploču stola. „Kopija plaštanice mora da je koštala čitavo
bogatstvo. Ne mogu da pretpostavim da je kardinal Moro platio
krivotvorenje iz svog džepa.”
„Naravno da ne.”
„A sumnjam i da se ovakva kopija može nabaviti za nekoliko hiljada
evra. A to znači da je odgovarajući ček ili transfer morao da prođe kroz
vaše knjige. Vatikan restoraterima daje godišnje nekoliko miliona.
Transfer jednom krivotvorcu pri tome uopšte nebi upao u oko. Ali, kako
se dalo pročitati u novinama, kurija se prilično olako lišava novca.”
 „Mislite na neprijatnu priču sa Gonzaginom nezgodom na Trgu Del
Popolo?”
„Izrazio bih to ovako: od jednog kardinala državnog sekretara se ne
očekuje baš da se noću kreće sa stotinu hiljada dolara u plastičnoj kesi.
Sigurno znate više o tome.”
„Moram da vas razočaram. To je jedna od onih priča koju Gonzaga
takoreći sam vodi.”
„Naravno samo u korist svete Majke Crkve!”
Duka se nije pomakao. Naposletku je rekao: „Dajte mi tri dana.
Pobrinuću se da otkrijem krivotvorca.”
„Rekli ste tri dana?” Aniset se smeškao za sebe. „Bogu je bilo potrebno
sedam dana da stvori svet, a vama je potrebno tri dana da iskopate jednu
adresu.”
„Ali, to nije tako jednostavno…”
„Očekujem vaš poziv sutra u deset. Boravim u hotelu ‘Hasler’. I ne
zaboravite šta nosim sa sobom u džepu.”

***

Malo posle deset se čulo kucanje na vratima. Aniset je pustio unutra

kelnera koji je nosio doručak. Potom je otpio gutljaj kapućina i upravo je
hteo da se posveti svom kroasanu kada je zazvonio telefon.
Duka se javio bez pozdrava: „Imate li nešto za pisanje?”
„Slušam,” odgovorio je Aniset isto tako kratko i zgrabio olovku.
„Ernest de Konink, Luizenstrat 84, Antverpen.”
„Belgijanac?” uzviknuo je Aniset preneražen. „Da li ste sigurni?”
Džon Duka je dao sebi bezobrazno puno vremena za odgovor. Kao da
je uživao u napetosti trenutka. Nakon beskrajne pauze rekao je izokola:
„Šta znači siguran. Ovako stoje stvari: u kratkom roku sam naišao samo
na dva transfera koja je kardinal Moro tražio, u visini od dve stotine i
pedeset hiljada evra. Transakcije su obavljene u razmaku od šesnaest
meseci i obe su otišle na isti račun u Nederlandsbank u Antverpenu.
Primalac: Ernest de Konink.”
„To ništa ne znači,” prekinuo ga je Aniset.
„Trenutak! Odmah ćete promeniti mišljenje. Osim transfera
sekretarijat kardinala Moroa je rezervisao dva leta sa ‘Alitalia’ u razmaku
od šesnaest meseci. Jedan na ime Gonzaga Rim-Brisel-Rim, a drugi na
ime Konink Brisel-Rim-Brisel.”
„To svakako zvuči vrlo zanimljivo.”
„Očigledno je Moro odneo original plaštanice u Antverpen, a
krivotvorac je doneo original i kopiju u Rim.”
„Nadam se da ste u pravu sa vašom teorijom. Inače neka vam je Bog u
milosti.” Aniset je spustio slušalicu i istog dana otputovao.
 Poglavlje 22
Uz svu strogoću koju je sinjora Paperic pokazivala svakog dana, život
u Lokandi je imao jednu veliku prednost. Malberg je ostao apsolutno
anoniman, jer ostali stanari, tri samca i jedna koliko atraktivna, toliko
arogantna gospođa od oko četrdeset godina, su ustajali rano i odlazili
svojim poslom pre nego što bi Malberg ušao u sobu za doručak. Uveče je
svako nestajao u svojoj sobi. Do susreta sa ostalim gostima pansiona je
retko kada dolazilo.
Uz to je sinjora Paperic imala običaj da svakog dana u 17h izlazi iz
kuće i da se vrati tek nakon dva sata - što je bila pogodna prilika za susret
sa Katarinom.
Prvi susret u nepoznatom okruženju je prošao malo uštogljeno, što je
bilo manje do Katarine, a više do Malberga. Stres proreklih dana, pre
svega neočekivani izliv strasti, je žestoko poremetio njegov emotivni
život koji je do tada bio pod jakom kontrolom razuma.
Napeta atmosfera nije promakla Katarini. „Ako hoćeš,” primetila je i
nagnula glavu u stranu, „ako hoćeš možemo jednostavno da zaboravimo
ono što se juče dogodilo.”
„Da zaboravimo?” skočio je i išao sa rukama u džepovima u svojoj
sobi gore-dole. Odjednom je stao: „Ti to ozbiljno?”
Katarina je slegnula ramenima. „Čini mi se da ti je neprijatno posle
toga. Ali, desilo se. Neka vrsta nesreće. Izvini, mislim da govorim glupe
stvari.”
„Kakva besmislica!” prošao je rukom kroz kosu. „Jednostavno se
nedovoljno poznajemo. A okolnosti pod kojima smo se sreli nisu bile baš
idealna pretpostavka za zaljubljivanje.”
„Između nas je Marlena. Da li sam u pravu?”
„Šta pričaš. Marlena je ubijena. Marlena je mrtva!”
„Ti si je potajno voleo. Tačno?”
Ponovo je zastao. Gledao je Katarinu, ali nije odgovorio.
Na to mu se bacila u naručje. Žestokim pokretom mu je priljubila lice
uz vrat. „Znala sam,” šaputala je.
„Ne, ne, nije to,” rekao je tiho i nežno joj milovao kosu. „Nesumnjivo
je Marlena bila atraktivna - kao i mnoge druge žene koje sam poznavao.
Ali nije bila kao ti. Pre je reč o toj tajnoj sili koja me tera da rasvetlim
njenu smrt. Njenu smrt koja trenutno potiskuje sva ostala osećanja.
Nikada neću zaboraviti kako je tamo ležala u kadi. I neću se smiriti dok
ne saznam okolnosti i ko je njen ubica.”
„Onda ima još tračka nade za mene?”
Nasmejao se: „Blesava devojko. Pitanje je pre da li ćeš me ti onda još
hteti.” Poljubio je u čelo. A onda usne.
„Dovoljno poljubaca!” izvukla se iz zagrljaja. „Šta ćeš onda da radiš?”
„U svakom slučaju moram još jednom u zazidan stan Marlene. Ko god
da je to naredio imao je razloga za to. Pitanje je samo …”
„Kako da se uđe u stan čiji je ulaz zazidan.”
„Možda postoji još jedan ulaz, kao ovde.” Pokazao je palcem ka starom
baroknom ormanu u sobi. „Na tavanu Marlenine zgrade je takođe ovakvo
jedno čudovište. Siguran sam da se iza njega krije drugi ulaz u stan. Samo
- kako ćemo ući u zgradu?”
„Paolo!” primetila je suvo. „Teško da ima ijedne brave koju ne može
da obije.” Kada je videla njegov sumnjičav pogled, rekla je: „Možeš da mu
veruješ, Lukas. Dopadaš mu se.”

***

Dogovorili su se za 22h kraj malog kioska u ulici Gora odakle se

zgrada na broju 23 mogla dobro videti.
Kada je Malberg stigao u dogovoreno vreme Katarina i Paolo su već
bili tamo. Imala je farmerke i patike, a on se osećao malo preterano
obučen u svom svetlom lanenom odelu. No, nije mogao da se vrati u
hotel, a do sada nije imao vremena za novu odeću.
Za razliku od većine ulica u Trastevere u kojima su se tratorije i
restorani nizali jedni za drugim, ulica Gora je bila donekle uspavana.
Ulične svetiljke na zidovima kuća su slabo osvetljavale usku ulicu. Bledo
svetlo je laskalo starim fasadama.
Malberg je preleteo pogledom preko zgrade pod brojem 23. Odjednom
je ispružio ruku i pokazao na prozor na petom spratu.
„Vidite, u Marleninom stanu gori svetlo,” rekao je uzbuđeno. „Nije
moguće!”
„Tamo, na petom spratu?” pitala je Katarina, a Paolo je stavio ruku
iznad očiju kako bi bolje video i rekao: „Mislio sam da je stan zazidan.”
 Brat i sestra su ga gledali nepoverljivo. Osećao se sateran u ćošak. U
naletu očaja stavio je ruke na lice: „Nisam lud!”
Katarina ga je još uvek gledala: „Da li si siguran? Mislim, u uzbuđenju
se ponekad vide stvari…”
„Znam šta sam video!” šištao je Malberg ljutito.
Katarina je bila nesigurna: nije ga poznavala ovakvog.
„Onda bi najpre trebalo da proverimo šta se tamo gore dešava!”
umešao se Paolo. „Sačekajte ovde.”
Kao noćni šetač Paolo je prešao preko ulice Gora. Pred ulazom broj 23
je pogledao još jednom u oba pravca. A onda je izvukao nešto iz džepa
pantalona i krenuo da se bavi bravom.
Nije prošlo ni deset sekundi i Paolo se okrenuo. Tiho je zviznuo kroz
prste. Malberg i Katarina su krenuli za njim preko ulice.
U tmini stepeništa Lukas je dao Paolu baterijsku lampu. Malberg se
odšunjao napred. Odmah se osetio miris voska za podove i vode za
pranje. Lelujavi zrak baterijske lampe im je pokazivao put do poslednjeg
sprata.
„Tamo!” prošaputao je Malberg i napravio kvadrat na zidu lampom.
„Tu su bila vrata u njen stan.”
Sa leve je Paolo u međuvremenu otkrio požarna vrata ka tavanu
zgrade.
Malberg je osvetlio bravu.
„Nije pomena vredno,” prošaputao je Paolo i odmahnuo rukom. I
stvarno, za nekoliko sekundi je obio i ovu bravu. Nisu napravili ni
najmanji šum kada su svo troje nestali iz teških gvozdenih vrata.
Tavan je bio najmanje dvadeset metara dug, ali samo upola širok i
drugi kraj se gubio u tami. Tri zazidana kamina kojih se skidao malter i
zbunjujuće krovne grede presecale su prostoriju. Morali su da saviju
glave.
Stari nameštaj koji bi bio na čast svakom buvljaku, pola tuceta bicikli i
gomila dečjih kolica, a najstarija svakako sto godina stara, kutije za
municiju iz II svetskog rata, ofucane vreće sa starom odećom, merdevine
oslonjene o kamin, mašina za šivenje sa pedalom i aparat sa početaka
televizije činili su zbunjujući, pomalo jeziv skup kao iz filmova Alfreda
Hičkoka. A iznad svega je visio miris prašine koji je štipao.
Svetlošću batetijske lampe je Malberg pokazao na orman nalik kutiji
pored ulaznih vrata.
Paolo je očekivao da je orman zaključan, ali kada je pogle dao pobliže
bravu, oba krila su se otvorila kao sama od sebe.
Malberg je prišao i osvetlio unutrašnjost. Nije očekivao se u ormanu
nalaze druga vrata kao u Lokandi sinjore Paperic, ali je ipak bio razočaran
kada je bezuspešno i bez obzira i sadržaj ormana opipao zadnji zid ovog
komada nameštaja.
„Moraćemo da pokušamo da pomerimo orman od zida,” rekao je i
obrisao rukavom znoj sa čela. Okrenuo se ka Paolu „Hajde, pomozi!”
Katarina je držala lampu dok su Lukas i Paolo gurali teški orman od
zida. Otežavajuća okolnost je bilo to što je trebalo da to urade nečujno, po
mogućstvu.
Skoro da su uspeli kada se u unutrašnjosti otkačila jedna fioka i njen
teret, desetine starih posuda i čaša, rasuo po podu. Svo troje su ostali kao
ukopani u mestu. Tresak je bio dovoljno jak da probudi čitavu kuću.
„Brišimo odavde!” siktao je Paolo.
Katarina se okačila o levu ruku brata.
Malberg je stavio prst na usne i osluškivao.
Još je bilo tiho. Ali već u sledećem trenutku će se otvoriri vrata na
stepeništu. Čuće se koraci koji se bliže i otkriće ih.
No, ništa se nije desilo. Ni glasa. Tišina je pritiskala. Kako je moguće
da niko nje čuo buku?
Minutima su ostali nepokretni, jedva su se usuđivali da dišu u
iščekivanju. Malberg je držao snop svetla uperen u vrata. Paolo se prvi
pribrao.
„Ne mogu da verujem!” ponavljao je. „Neko je morao da čuje buku.”
U svakom slučaju je stari orman stajao dovoljno daleko od zida da je
Malberg mogao da baci pogled iza.
„Ništa,” primetio je razočarano. „Nikakva tajna vrata, ništa.”
Paolo je prišao i lupkao svijenim prstom po zidu iza ormana.
Odmahnuo je glavom. Naposletku je uzeo batetijsku lampu od Malberga i
počeo da pregleda sve uglove i krila tavana. Malberg je stajao po strani u
tami. Izgubio je nadu.
Odjednom je osetio Katarininu ruku na desnom ramenu. Uhvatio je
levom. „Od početka mi nisi verovala,” primetio je tiho.
„Zaboravi!”
 „Misliš da sam sve samo umislio. Nema nikakvog zazidanog stana.
Možda sam izmislio i Marlenino ubistvo.” Reči su mu zvučale
rezignirano.
„A sahrana? Zagonetna beležnica? Poternica za tobom?”
Spustio je glavu. „Više ni sam ne znam u šta da verujem.”
„He!” Paolo je uzviknuo prigušeno. Uzbuđeno je mlatarao baterijskom
lampom po vazduhu. Na zidu sa ormanom, otprilike četiri metra iznad
poda, igralo je svetlo. Trebalo je dva puta pogledati da bi se primetilo da
su u udubljenju oronulog zida smeštena vrata.
„Merdevine!” uzviknuo je Paolo tiho.
Malberg je prislonio merdevine i popeo se oprezno gore. Vrata nisu
imala kvaku, samo običan otvor za ključ. Bez ključa ili posebnog alata
nije bilo šanse da se otvore.
„Pusti mene da to završim,” rekao je Paolo nestrpljivo.
Običnom žicom bicikle Paolo je pomerio bravu. Trzaj i vrata su se
otvorila. Iz unutrašnjosti je slab snop svetla pao na prašnjavu drvenariju
tavana.
„Šta vidiš?” uzviknula je Katarina.
Bez odgovora Paolo je krenuo da se spušta. Kada je stigao dole rekao
je tiho: „Vidi se neka vrsta galerije sa ležajem, skupocenim sekretarom i
naslonjačem. Sve deluje prilično uredno.” Pokazao je nagore. „Ne bi me
čudilo ako bi se iznenada promolila nečija glava.”
Malberg i Katarina su se pogledali.
„A sada?” pitao je Paolo nestrpljivo.
Ne gubeći daha, Malberg se popeo uz merdevine i nestao na vratima.
Nije imao pojma šta da očekuje, predao se onom što ga je nedeljama
teralo dalje.
„Halo,” uzviknuo je oklevajući. „Ima li koga?”
Sa galerije koju je okruživao tamni drveni gelender je bacio pogled na
prigušeno svetlo salona koji mu je bio poznat. Zašto je dole gorelo svetlo
ako nema nikog?
„Halo?” ponovio je. I ovog puta nije bilo odgovora.
Na suprotnom zidu su stepenice sa drvenim stepenicima i bez ograde
vodile dole. Vodeći računa da ne pravi buku krenuo je da se spušta
stepenik po stepenik, tačno četrnaest. U stanu je vladala mrtva tišina.
Kada se spustio u salon pogledao je oko sebe. Osećao se kao paralisan
i teško se okretao oko sopstvene ose.
Nevoljno mu je pogled ostao prikovan za vrata koja su vodila u
kupatilo. Disao je sa prekidima i čuo kako mu krv dobuje u ušima. Iako je
znao da su mu misli besmislene zurio je u vrata i čekao da Marlena uđe u
sobu, obučena u beli mantil, kose skupljene pozadi u peškir, i kaže: zašto
tek sada stižeš? Čekala sam te. Imali smo dogovoren sastanak. A Malberg
je odgovorio: Da. Ali sam sanjao nešto loše. Ne bih da pričam o tome.
Bitno je da smo se našli. Šta je bilo trebalo bi da zaboravimo što je pre
moguće. Prišao joj je i povukao u naručje i šaputao u uho: sada će sve biti
u redu.
Zastao je. Čuo je svoje ime: „Lukas, Lukas!” osetio je jak stisak ruku
koje su ga drmale da se trgne i potrajalo je nekoliko sekundi pre nego što
je shvatio ko to stoji ispred njega: žena u njegovom naručju nije bila
Marlena. Bila je to Katarina koja mu se nečujno približila.
„Gde je Paolo?” pitao je uzbuđeno pošto se vratio u ivarnost.
Katarina ga je još uvek držala čvrsro. „Ne brini,” odgovorila je. „Paolo
sedi gore ispred vrata i čuva stražu.”
Prilično naglo se izvukao iz njenog stiska i pokazao na vrata ka
kupatilu. „Tamo je to bilo, tamo!” mucao je. Sećanje inu je steglo grlo.
Jedva da je mogao da govori.
Katarina je klimnula glavom i prišla vratima, okrenula se loš jednom
kao da ga pita: treba li? Kako se Lukas nije pomerao, pritisla je kvaku,
upalila svetlo i nestala u kupatilu. Krenuo je za njom oklevajući.
Prostorija sa belim pločicama i šljaštećim mesinganim armaturama je
bila neprijatno čista. Skoro da je delovala sterilno poput operacione sale,
tako savršeno čista. Utisak je pojačan time što je kupatilo bilo potpuno
prazno: nijednog peškira, ni sapuna, ni čaše za četkicu za zube ili
šampona - ničeg. I ničeg što bi ukazivalo na ubistvo Marlene.
Kada je izlazio iz kupatila pogled mu je pao na mesto gde se sećao da
je bio ulaz u stan. Dao je Katarini znak. Zastao je tren pre nego što je
pritisnuo kvaku dvokrilnih vrata. A onda ih je otvorio.
Iza je bio goli zid.
U neverici Katarina je vrtela glavom. Preko lica mu je preleteo
pobednički osmeh.
„Da li mi sada veruješ?” pitao je ne očekujući odgovor. A onda je
ponovo zatvorio vrata koja nisu nikuda vodila.
 Salon je predstavljao sliku s ukusom uređenog stana. Sa leve strane,
nasuprot kupatilu, je stajao regal sa knjigama visine do plafona, a
prekinut je ugrađenim vratima koja su vodila u spavaću sobu.
Vrata su bila samo prislonjena, kao da je neko napustio prostoriju u
žurbi. Malberg je oklevao, imao je teškoća sa tim da tek tako ušeta u
Marleninu spavaću sobu. Ali onda se naterao i polako gurnuo vrata.
Desnom je pipao tražeći prekidač. Dve zidne sijalice sa tri plamena su
kupale sobu u toploj svetlosti. Francuski ležaj je zauzimao skoro čitav zid
preko puta.
Zastao je. Iznad kreveta su visile iste frivolne slike koje je već otkrio u
spavaćoj sobi markize Falkonijeri.
„Je li to ona?” pitala je Katarina nakon što je pobliže osmotrila
fotografije.
„Hm,” odgovorio je Lukas glumljenom ležernošću.
„Bila je neverovatno privlačna žena.” Katarina je gledala slike
ljubomornim pogledom.
On se pravio kao da nije čuo napomenu i okrenuo se ka ormanu za
odeću sa leve strane. Orman je bio krcat haljinama, suknjama i
kostimima najelegantnije vrste. Bez sumnje, Marlena je živela na visokoj
nozi.
Kada se vratio u salon krenuo je da traži indicije iz kojih bi možda
mogao da donese zaključke o njenom životu. Između troje vrata kružnog
luka ka krovnoj terasi visila su u šarenom nizu možda dva tuceta
uramljenih fotografija različite veličine. Na jednoj, zajedničkoj fotografiji
sa mature, primetio je sebe nekoliko redova iza Marlene. Kako se samo
promenila.
Ostale fotografije su prikazivale Marlenu na odmorima: sama ispred
Ajfelovog tornja, na kamili jaše kroz pustinju, na palubi broda za
krstarenje po Karibima. Ali i u pratnji muškarca u gondoli u Veneciji, na
zgradi Empajer stejt u Njujorku i ispred Brandenburške kapije u Berlinu.
„Ko je taj čovek?” pitala je Katarina čiji je pogled takođe išao preko
fotografija.
„Ne znam,” odgovorio je Lukas u skladu sa istinom.
Taj čovek je bio vidno stariji od Marlene, visok i tanke sede kose i nije
delovao posebno simpatično kada se bolje pogleda. Učestalost kojom se
nepoznati pojavljivao na fotografijama je slutila na to da se verovatno ne
radi o slučajnom poznanstvu ili kratkotrajnom odnosu. Njemu Marlena
nije nikada pomenula partnera. Pre je stekao utisak da je bila ponosna na
to da je sama i da ne želi da zna za muškarce. Ne, Fotografije na zidu ga
nisu dovele ni korak dalje i javile su se prve sumnje da se nije zaleteo u
svom pokušaju da nađe tragove u Marleninom stanu. Neprijatni red,
skrupulozna čistoća koja je sjala sa svih strana su navodila na samo jedan
zaključak: osobe odgovorne za njenu smrt su uklonile sve tragove koji bi
mogli da navedu na neke zaključke.
Razočaran i pre nevoljno je otvorio rasklopnu ploču pisaćeg stola
baroknog sekretara levo od ulaza u kupatilo. Ovde isti provokativni red i
čistoća kao i svuda: papir za pisma i koverte uredno poređane i
nameštene, spajalice u providnoj plastičnoj posudi, nekoliko rolni
selotejpa, otvarač za pismo i makaze, nijedno lično pismo, nijedna
beleška, nikakav zapis, ništa.
Malberg je otvorio malu fioku u sredini. Malo se zaglavila, te je
drmusao dršku. Odjednom se čuo tihi metalni zvuk i fioka se dala
otvoriti. Bila je prazna. Ali kada je hteo da je ponovo zatvori osetio je
otpor. Kada je pogledao, primetio je lanac sa jednostavnim medaljonom.
Katarina je prišla i posmatrala nalaz. „Kakav je to čudan znak na
medaljonu? Slegnuo je ramenima. „Liči na neku vrsru krsta iz runa.”
Razmišljao je na trenutak, a onda je strpao medaljon u džep.
Okrenuo se ka običnom sefu u zidu u visini očiju. Vrata su bila možda
trideset sa pedeset centimetara, sa bravom sa brojevima, i samo
naslonjena. Kada ih je otvorio zapahnuo ga je miris jakog sredstva za
pranje. Kao i što se nije dalo drugačije očekivati, sef je bio prazan.
„Ljudi su se svojski potrudili,” primetio je tiho. „Ovo su bili
profesionalci na delu koji ništa, ali baš ništa nisu ostavili slučaju.”
Katarina je klimnula glavom i prešla pogledom preko regala sa
knjigama. „A to čini sve samo još zagonetnijim.”
Knjige, hiljadu do hiljadu i dvesta ih je možda bilo, nisu bile tako stare
da bi mu pobudile interesovanje kao antikvara. Naučne knjige različitih
struka, knjige o umetnost i putovanjima su činile najveći deo, jedva da je
bilo beletristike.
Pogled mu je slučajno pao na malu knjigu sa crvenim kožnim
hrbatom. Odmah je prepoznao. Tu knjigu joj je poklonio na godišnjici
mature: pikarski roman u školskom miljeu. Naslov: Punč u plamenu. Ta
knjiga mu je od mladosti bila među omiljenima.
Sada je izvadio iz regala i otvorio prvu stranu. Zapisao je posvetu:
Na sećanje na prvu godišnjicu mature i zajedničke školske dane -
Lukas.
Zamišljeno, skoro nežno je pustio da mu stranice klize kroz prste kada
je odjednom zastao. Između stranica 160 161 je bila potvrda avionske
karte „Lufthanze”. Spustio je knjigu sa strane i pogledao bolje račun.
„Šta je to?” pitala je Katarina kojoj ovo otkriće nije pro maklo.
„Let za Frankfurt, račun, na ime Marlene Amer.” Zastao je. „Ali
datum, datum!” ponavljao je tiho.
Katarina mu je uzela račun iz ruke i pogledala ga upitno: „Avgust,
26?”
„Dan nakon što je Marlena htela da otputuje u Frankfurt, ona je
ubijena. I mada smo se dogovorili i hteli da provedemo nekoliko dana
zajedno u Rimu ona nije ni pomenula da planira put.”
„Ne shvatam,” rekla je Katarina i podigla potvrdu ka svetlu. „Možda je
promenila rezervaciju.”
„Tako je!” odgovorio je u naletu rezignacije. Minutima je zurio ispred
sebe u prazno. Da li je Marlena bila u bekstvu? Šta je tražila u
Frankfurtu? I ko je hteo da spreči taj put po svaku cenu? S određenom
gorčinom je zaključio da ženu, koja je odjednom postala bitna za njega,
uopšte nije poznavao.
Račun u knjizi je bio jedini dokaz koji je promakao policiji, njenim
goničima ili kome god ko je stajao iza cele ove stvari. Da li je možda
namerno sakrila račun u njegovoj knjizi kako bi mu ostavila poruku?
Šanse da je pronađe su bile jedan prema hiljadu. Ako je htela na ovako
neobičan način da mu kaže nešto, zašto onda ne sa nekim jasnim
uputstvom? Čemu ova igra?
Razmišljao je napeto. Ali što je više razmišljao, to mu je pre bilo jasno
da je račun možda sasvim slučajno završio u njegovoj knjizi. Možda je
upravo čitala tu knjigu. Zazvonilo je na vratima i pošto niko nije trebalo
da zna da planira put ostavila je u knjizi i vratila u regal. Vrteo je glavom.
Katarina mu je vratila potvrdu. Brinula je njegova duboka zbunjenost.
Iako je zbog posla imala dar za kombinovanje, ni ona nije znala šta dalje.
Uostalom, nije joj bilo prijatno u tuđem stanu kojeg je pokrivao veo
mračne tajne.
 „Paolo,” uzviknula je skoro šapatom gore, „da li si još tu?”
„Ne brini,” uzvratio je isto tako tiho. „Ali bih bio vrlo zahvalan ako bi
veče priveli kraju. Uskoro će četiri sata, a baterija lampe se polako prazni.
Osim toga sam umoran kao pas. Nisam više baš mlad.”
Nije odgovorio na Paolovu šalu, već je rekao: „Mladić je u pravu.
Završavajmo.” Uzeo je knjigu i vratio račun unutra. „Bolje da
nestanemo.”
Klimnula je glavom s olakšanjem. Bilo joj je drago da napusti stan ove
neobične žene.
„I ostavi svetlo da gori!” šapnula je na putu ka galeriji.
 Poglavlje 23
Ispod slike Sv. Boromea kojeg je u kardinala državnog sekretara u XVI
veku uzdigao ujak Papa Pije IV, srela su se tri gospodina obučena u crno
koja su zainteresovano gledala u nju. Monumentalna slika u birou
prefekta kongregacije za doktrinu vere je bio jedini ukras na zidu inače
prazne prostorije. Masivno široki pisaći sto je zauzimao čeoni deo. U
sredini je bio goli trpezarijski sto sa četiri uglaste stolice sa obe strane i
još jednom na gornjoj uskoj strani odakle je pogled padao na krst na zidu.
Susret je protekao najpre u tišini. A čak i pozdrav je bio ograničen na
nemo klimanje glavom, s poštovanjem, čim bi neko ušao u prostoriju.
Ovo nije bilo neuobičajeno kod ovakvih susreta, jer kardinal Bruno
Moro, starešina Svetog Sabora je bio neprijatelj suvišnih reči. Neobično,
međutim, je bilo vreme sastanka. Plave skazaljke njegovog roleksa,
poklon ranije biskupije za njegov sedamdeseti rođendan, su pokazivale
23h. U ovo vreme je u Vatikanu obično vladao sveštenički mir gospodina.
Dok je Moro sedeo za pisaćim stolom i još bio udubljen u svoje spise,
osobe koje su ulazile jedna za drugom zauzimale su mesta za golim
srednjim stolom. I jedna za drugom su stavljale desnu ruku preko leve
nadlanice i zurili ispred sebe, kao da očekuju najavu Strašnog suda: sa
leve, okrenut visokim prozorima prostorije, bio je monsinjor Đovani Sači,
privatni sekretar poslednjeg Pape sa vojničkom frizurom, jeftinim
naočarima sa niklovanim okvirom, i izrazom lica kao da se sada već
užasava noći na suvom šiblju. (Pričalo se, naime, da se Sači predaje
samokažnjavanju po uzoru na Sv.Dominika.) Sači je bio na visokom
položaju tajnog arhivara Njegove Svetosti i šef vatikanskog arhiva.
Sa moći koja mu je preneta nadzirao je dokumenta koja nikada ne
smeju da se obelodane običnom hrišćaninu: o tajnim manastirima u
kojima se odgajaju deca sveštenika i biskupa; o svecima koji su za života
bili mnogo manje sveti nego što nas pobožne slike u crkvama teraju da
pomislimo. O gresima sumnjivih Papa. I o poništenju braka ličnosti na
visokim položajima i njihova ništavna obrazloženja.
Pored monsinjora se smestio Frantisek Savacki, bele kose, u srednjim
pedesetim i pogurenog držanja, izgledao je kao da teret odgovornosti za
sve patnje sveta počivaju na njegovim uskim tamenima. Kao prefekt
Saveta crkve za odnose sa javnošću na Saveckom je bila neprijatna
dužnost da kratko i pogodno prenese samotne odluke Njegove Svetosti
narodu. On je, međutim, morao vešto da uništi u začetku i plamen
rasprave, na primer kada se radilo o preputijumu, udnoj navlaci našeg
Gospoda Isusa, i pitanju da li je Isus pri telesnom putovanju ka nebu
poneo taj deo sa sobom, kojem, nekolicini zapravo, odaju počast na
zemlji kao relikvijama.
Daleko udaljen od takvih bogohulnih misli, ali pored njega zurio je
Arčibald Zalcman mršteći nos na tamnu ploču stola sa koje je izbijao jak
miris sredstva za poliranje nameštaja. Zalcman, preletač kurije što je
iznedrilo mnoge zavidne među sveštenstvom, je uprkos mladosti - a u
Vatikanu to znači tik iznad šezdesete - uspeo da dogura do prosekretara
za obrazovanje i time je bio zadužen za sve crkvene univerzitete i
obrazovne institucije. Čak ni zavidna osoba nije mogla da mu ospori
neverovatno opšte obrazovanje.
Nasuprot njemu, leđima okrenut tamnom prozoru, sedeo je Džon
Duka koji se pre dosađivao, direktor IORa, kao i uvek u sivom flanelu i sa
finim ironičnim osmehom na usnama što ga je jasno razlikovalo od
ostalih u crnim odorama.
Profesor Džek Tajson, sin legendarnog profesora sa Harvarda Džona
Tajsona koji je doneo Vatikanu svojim predlogom da zamene Torinsku
plaštanicu krivotvorinom grdne nevolje, čekao je sa desne strane Duke i
pokušavao da prekrati vreme time što je tiho lupkao prstima desne ruke,
po ploči stola. Ako bi naćuljili uši mogli ste da svakako da prepoznate
„Marš na reci Kvai”.
To je opet činilo nezadovoljnim monsinjora Abatea, privatnog
sekretara kardinala Bruna Moroa koji je sa naoštrenom olovkom i hrpom
praznih listova zauzeo mesto pored Tajsona kako bi zapisao svaku
rečenicu koja se ovde izgovori, jer kardinal je zastupao mišljenje da samo
ono što je zapisano ima značaja. Abate je bacio prekorni pogled ka
Tajsonu, ali tek kada se to pokazalo uzaludnim, monsinjor je jako zavrteo
glavom tako da je profesor prestao da lupka uz gest izvinjenja.
OsimTajsona koji je posebno doleteo iz Masačusetsa radi kolokvijuma
i po prvi put smeo da baci pogled iza Leoninskog zida, svima prisutnima
jedno je bilo zajedničko: bili su ogorčeni protivnici kardinala državnog
sekretara Filipa Gonzage.
„Zamolio sam vas da dođete ovde u noćni čas,” Moroov promukli glas
je prekinuo napetu tišinu dok se podizao iza stola i smeštao za čelo
konferencijskog stola, „jer se ovde među nama desio neviđeni prekršaj.”
Pokretom ruke koji je tražio odgovora kardinal je dao znak tajnom
arhivaru Pape.
Sačijev natmuren izraz se još smračio i ne dižući pogled monsinjor je
promrmljao: „Plaštanica našeg Gospoda Isusa, podsećam da je reč o
originalu - je nestala iz trezora tajnog arhiva.”
Na to je skočio Frantisek Savacki i uzviknuo krajnje uzrujan: „Šta
znači nestao, brate u Hristu? Da li bi bili tako dobri da se izrazite malo
preciznije?”
„Nestao znači da nije više tu!” tajni arhivar je podigao pogled.
„Trenutak,” ubacio se Arčibald Zalcman, „tajni arhiv Vatikana je,
koliko znam, obezbeđen kao Banka Engleske i samo tri čoveka na planeti
imaju nesmetani pristup tim prostorijama. To su Njegova Svetost,
kardinal državni sekretar Gonzaga i vi, monsinjore, kao šef tajnog arhiva.
Time se broj osumnjičenih prilično smanjuje. Zar ne mislite?”
Sači je snažno klimnuo glavom i gledao bespomoćno u krug ljudi pri
čemu su mu stakla naočara sjala kao da žele da odbiju neprijateljske
poglede koji su s prekorom bili upereni ka njemu. „Ostaje mi zagonetka
kako je to moglo da se dogodi,” promucao je tihim glasom.
„A od kada znate za tu nesreću, eminencijo?” pitao je Džon Duka
okrenut ka kardinalu.
„Od pre tri nedelje,” odgovorio je Moro i stegnuo nervozno naslone
svoje stolice. „Hteo sam da pružim monsinjoru Sočiju priliku da reši ovu
stvar pre nego što tu katastrofu vama saopštim.”
„Ko do sada zna za to?” Arčibald Zalcman, prosekretar za obrazovanje
je nervozno klizio na svojoj stolici tamo i vamo.
Sači je hteo da odgovori, ali mu je kardinal uzeo reč. „Kada me
monsinjor obavestio zamolio sam ga da Njegovu Svetost ostavi u
neznanju. Neka uživa u svom odmoru u zamku Gandolfo. A kada je Sači
pitao kardinala državnog sekretara s tim u vezi, Gonzaga je dobio napad
besnila koji je nedostojan jednog hrišćanina i osumnjičio tajnog arhivara
sa svoje strane.”
Privatni sekretar kardinala je žurno zapisivao.
„Za ime Bogorodice Deve i svih svetih!” Zalcman je lupiti dlanom o
sto. „Na kraju ostaju samo dvojica osumnjičenih, monsinjor Sači i
kardinal državni sekretar Gonzaga!”
„Ako mene pitate …” Moro je prekrstio ruke kao da se sprema da
započne ponizno molitvu. Pri tome su mu pobeleli kosti na rukama.
Naposletku je nastavio: „Svi mi, koji smo se okupili ovde, nismo prijatelji
Gonzage - neka nam Bog oprosti. Ali nijedno mesto u Pismu ne traži da
volimo zlo…”
„Eminencijo, izgovorite šta mislite,” prekinuo je Frantisek Savacki
kardinala. „Gonzaga postaje sve više rizik za kuriju, Mora da nestane.”
Monsinjor Abate je bacio upitan pogled kardinalu Morou, kao da pita:
da li stvarno da zapišem ove reči? Ali starešina Svetog Sabora mu je
pokazao prstom na protokol i Abate se predano posvetio tom nalogu.
„Da li dobro razumem,” primetio je Arčibald Zalcman tihim glasom.
„Mislite na postupak uklanjanja iz službe? Tako nečeg je bilo poslednji
put u srednjem veku i to uz pomoć sirove sile!”
Kardinal Moro je slegnuo ramenima. Ćutao je.
S oklevanjem, što uopšte nije odgovaralo njegovoj naravi, javio se
Džon Duka za reč: „Ako smem da primetim - stičem utisak da je sa vašim
kardinalima kurija imala malo sreće u poslednje vreme…”
„Govorite o bivšem kardinalu Tesini?” pitao je prosekretar Zalcman.
„Baš tako.”
„To je lanjski sneg! Navodno se povukao u neku tvrđavu na Rajni.
Verovatno još nije preboleo svoj poraz pri izboru za Papu.”
„Tesina?” pitao je Savacki.
„On je sebe i svoje ime u međuvremenu okrenuo u suprotnost,”
objasnio je Duka.
„Šta to treba da znači?” hteo je Savacki da zna.
„Bivši kardinal ne čita više svoje ime s leva na desno, kako je to
svojstveno jednom bogobojažljivom hrišćaninu, već s desna na levo kao
oni koji su neprijateljski nastrojeni prema našoj veri.”
„A-n-i-s-e-t,” sricao je sekretar monsinjor Abate poluglasno sebi u brk.
Kardinal Moro se instinktivno prekrstio.
A Arčibald Zalcman, prosekretar za obrazovanje, dodao je
objašnjavajući: „To je ime jednog demona, antihrista i otelotvorenje zla.”
Kardinal je odmeravao Džona Duku kroz sužene kapke: „Odakle znate
zapravo …”
„Mislim,” počeo je Džon Duka izokola, „da vam dugujem objašnjenje.”
 Kardinal Bruno Moro je uzvratio nestrpljivo: „Stvarno me činite
radoznalim!”
Duka je klimnuo glavom: „Da skratim - pre nekoliko dana sam se
tajno sreo sa bivšim kardinalom koji se sada zove Aniset…”
Nemir se raširio ogoljenom prostorijom.
„Izdajice.”
„To nije moguće!”
„I dalje?”
Duka je podigao obe ruke: „Manje ćete osuđivati moje ponašanje kada
saznate dalje okolnosti. Aniset nas, celokupnu kuriju, drži u šaci. Izložio
je na stolu preda mnom spisak Ordo JP i pretio da će ga objaviti ako ne
izađem u susret njegovim zahtevima. Ne moram da vam govorim čija
imena se nalaze na tom spisku.”
Odjednom je zavladala mrtva tišina.
Moro je vrteo glavom: „Bivši kardinal kao ucenjivač! O čemu se
radilo?”
„O plaštanici našeg Gospoda Isusa!”
Svi oko stola su pogledali Džona Duku kao da im je upravo zapretio
večitim prokletstvom.
„Kako to,” promrmljao je Moro promuklim glasom, „da je taj tip znao
za zbivanja oko plaštanice? Samo je tuce upućenih, među njima profesor
Džon Tajson. A on je dao svetu zakletvu da će odneti tajnu u grob. Tako je
bilo, zar ne?” Moro je odmerio Džeka Tajsona pogledom koji seče.
Ovaj se branio žustrim pokretima ruku: „Gospodine kardinale, moj
otac Džon mi je tek pred smrt rekao u šta se sa svojim pismima Papi
upustio. I budite uvereni da iako znam za detalje, mogu da ćutim kao
zaliven.”
Moro je odmerio ljude sa obe strane stola. Naposletku im je pogled
ostao na Džonu Duki. „I šta je Tesina ili Aniset ili kako se već taj vrag
zove hteo?”
„Smatrao je da su on i njegovo bratstvo u posedu plaštanice našeg
Gospoda Isusa.”
„Nemoguće!”
„To sam i ja rekao. Ali Aniset je bio uporan. Čovek koji je van svake
sumnje je lično isporučio relikviju u tvrđavu bratstva Fideles Fidei
Flagrantes…”
 „Ne govorite dalje,” prekinuo je kardinal Moro šefa IOR, „taj čovek je
bio Filipo Gonzaga!”
Đovani Sači je ispustio kratak, ali jak krik, kao da mu je neko zabio
nož u leđa. „Gonzaga, kardinal državni sekretar,” stenjao je i stalno
odmahivao glavom.
„Ta stvar, međutim, ima jednu začkoljicu,” nastavio je Džon Duka, „i
to je razlog zbog kojeg mi se obratio. Poznati naučnici, članovi njegovog
bratstva, smatraju da im Gonzaga nije odneo pravu plaštanicu, već kopiju
čiju je izradu naložila kurija.”
„Ali, to je potpuno nemoguće,” besneo je kardinal. Glava mu se
zacrvenela. „To bi značilo da je plaštanica u Torinu ona prava. Sva
objavljena ispitivanja, pak, tvrde suprotno. Ne, to je sasvim apsurdno!”
„To sam i ja rekao. Ali Aniset je smatrao da možda postoji sasvim
jednostavno objašnjenje. Krivotvorac plaštanice nije napravio samo
jednu, već dve kopije!”
Sav usukan monsinjor Savacki je klimnuo glavom tako da mu je brada
skoro dodirnula ploču stola. „Sa stanovišta krivotvorca,” rekao je
zamišljeno, „to znači dvostruki profit!”
„Moja braćo u Hristu,” počeo je Arčibald Zalcman, „pođimo od toga da
imate pravo sa svojom pretpostavkom, onda se postavlja pitanje: A gde se
nalazi prava plaštanica našeg Gospoda Isusa?” Zalcman je pogledao
upitno oko sebe. „Ko se krije iza ovog svetogrđa?”
„Tu mi, zapravo, pada na pamet samo jedno ime,” odgovorio je
kardinal Moro. Sači se složio s njim.
Takođe i monsinjor Savacki.
„Kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga,” rekao je Džon Duka. Uz to
je slegnuo ramenima, kao da mu je neprijatno zbog odgovora.
„Gonzaga, Gonzaga, Gonzaga,” vikao je kardinal Moro sve žešće.
„Ponekad mi se čini da nam je Bog poslao đavola u obličju jednog
kardinala kako bi nas stavio na proveru!”
Moroov sekretar Abate je spustio glavu i prekrstio ruke kao u molitvi.
Već je prestao da zapisuje reči svakog pojedinačno. Iskustvo ga je naučilo
da napisano može postati najoštrije oružje protivnika.
Okrenut Džonu Duki kardinal Moro ga je pitao: „Brate u Hristu, još
niste uspeli da saznate o čemu se radilo u vezi sa onih stotinu hiljada
dolara koje je Gonzaga imao pri sebi prilikom saobraćajne nesreće?”
 „Na žalost, ne. Kao što znate kardinal državni sekretar raspolaže
sopstvenim budžetom za posebne namene. Taj budžet ide preko ličnog
računa koji se ne pojavljuje ni u jednom bilansu banke Vatikana, niti
IOR. Račun i njegov saldo se, koliko mi je poznato, čuvaju u jednom od
sedam trezora tajnog arhiva, gde se nalazila i plaštanica našeg Gospoda.”
Na to su se sve oči uperile u Đovani Sačija, šefa tajnog arhiva.
Monsinjor je vrteo glavom: „Ne, ne, ne! Neka me Gospod sačuva tog
iskušenja. Pri preuzimanju svoje službe kao tajni arhivar zakleo sam se
pred Bogom da poštujem sve zakone Majke Crkve. A u to spada da tajne
koje su mi znane zadržim za sebe i kada mi kucne čas, da ih ponesem u
grob.”
„Čak i ako je u igri dalji opstanak svete Majke Crkve?”
„Crkveni zakon ne zna za iznimke. Upravo vama, eminencijo, ne
moram to da objašnjavam. Uostalom, neću počiniti greh ako vam
saopštim da znam gde Gonzaga čuva podatke o svojim računima.”
Nepoverenje se raširilo.
Monsinjor Savacki je bacio pogled sa strane u neverici, a da nije
pogledao tajnog arhivara. U neprijatnoj tišini primetio je iznenada: „Ko
kaže zapravo da je Gonzaga dobio grešni novac za plaštanicu našeg
Gospoda? S obzirom na značenje predmeta stotinu hiljada dolara bi bilo
čisto bogohuljenje. A Gonzaga nije čovek koji bi prodao plaštanicu za
sitniš.”
„Da li je moguće,” ubacio se Arčibald Zalcman, „da svi mislimo isto?”
Kardinal je klimnuo glavom: „Novac za ćutanje!”
Zalcman: „Gonzaga je novcem hteo da ućutka nekog ko je upućen u
tajnu.”
Džon Duka je klimnuo glavom i primetio naposletku: „Trebalo bi
posmatrati kardinala državnog sekretara. Njegova česta putovanja,
nejasni kolokviji unutar kurije, sve to ga u velikoj meri čini sumnjivim.”
Bruno Moro je razvukao svoje ionako zabrinuto lice: „Kako mislite to
da izvedete brate u Hristu? Gonzaga samim položajem ima zadatak da
održava kontakt kurije sa ostatkom sveta. On je sa jedne strane ministar
spoljnih poslova papske države, a sa druge šef vlade unutar Leoninskih
zidina. To sa sobom donosi mnoštvo konferencija, kolokvija i razgovora.
Kako biste da pratite tog čoveka, a da ne upadnete u oči?”
„Ako smem da primetim,” ubacio se monsinjor Abare u raspravu,
„trebalo bi pokušati da privolimo Đankarla Sofičija, sekretara kardinala
državnog sekretara, na našu stranu.”
Predlog je dobio podeljeni odjek. Savacki i Zalcman su smatrali taj
pokušaj riskantnim. Po monsinjoru Savackom to bi bilo kao da Gonzaga
priđe monsinjor Abateu i pokuša da špijunira njegovog gospodina
kardinala Moroa. Naravno da bi se Abate odmah obratio Morou.
Džon Duka, pak, je Sofičija smatrao čovekom koji pati pod
arogancijom i zapovedničkim ponašanjem kardinala državnog sekretara
kao pas i koji uprkos izuzetnom položaju i poodmaklim godinama nije
uspeo da dogura ni do papskog namesnika. „Mogao bih da zamislim …,”
počeo je.
„Najpre je do kardinala Gonzage da predloži Sofičija titulu papskog
namesnika,” prekinuo je Moro misli Džona Duke.
„Eminencijo,” odgovorio je ovaj, „da li stvarno verujete bi Njegova
Svetost vama odbio molbu da unapredite Sofičija Pogodan razlog se uvek
može naći. Za kardinala državnog sekretara Gonzagu bi to čak bila prava
sramota. A Sofiči bi se, u to sam siguran, istopio od zahvalnosti. Na taj
način bi imali vašku u krznu Gonzage.”
„Nije loša zamisao!” Po prvi put je preko Moroovog lica preleteo
osmeh, doduše lukav.
Na to je skočio monsinjor Sači i uzviknuo uzbuđeno: „Braćo u Hristu,
da li vam je uopšte jasno da smo opet spremni da na zlo odgovorimo
zlom? Zar nismo narovarili već dovoljno krivice na sebe? Mi, ljudi crkve,
sledbenici svetog Petra ponašamo se kao farisejci u hramu koje je
Gospod nekada proterao iz svog doma. Naš interes se odnosi pre na porok
i zločin nego na veru i spasenje. Žeđ za moći i uticajem na apostolsku
hijerarhiju se više ne ustručavaju ubistva. Kako govori prorok Jeremija? -
Uistinu, poverenje dajete podmuklim, bezvrednim izrazima. A onda
dolazite i ulazite u ovaj hram koji je dobio ime po meni, pred moj lik i
govorite: ‘Mi smo spašeni!’ No onda nastavljate sa svim tim užasima. Da
li ovu kuću smatrate pećinom razbojnika?”
Van sebe, monsinjor je skinuo naočare i čistio stakla belom
maramicom. A onda se spustio u stolicu.
Kardinal Moro ga je gledao dugo i ispitivački. Nije bio navikao na
ovakve ispade besa od pre suzdržanog tajnog arhivara. Kada su im se
pogledi sreli, starešina Svetog Sabora je počeo opasno tiho: „Monsinjor,
vaša plemenitost i vera u zakon vam služi na čast, ali je činjenica da se
đavo ušunjao među naše zidove i ovladao najvišim zvaničnicima. A kako
nas istorija crkve uči, sa đavolom se u teškim slučajevima može izaći na
kraj samo sa vatrom i mačem. Kako, brate u Hristu, da se oslobodimo
lanaca u koje je crkva sputana usled mrskih okolnosti?” Moro je bivao
sve glasniji: „Pitam vas, kako? Odgovorire mi, monsinjor!”
Sači je gledao nemo ispred sebe.
Morov govor je postajao vatreniji: „Zar ne shvatate da se ovde za vas,
mene, za sve nas radi o egzistenciji? Ne radi se samo o nama, reč je o
opstanku Crkve. A ključna figura u tome je kardinal državni sekretar
Filipo Gonzaga.”
„Šta zapravo govori protiv postupka za smenu sa dužnosti?” pitao je
Đovani Sači oprezno. „Vi, eminencijo, koliko znam pripadate jednom od
dvadeset i pet nadzornika odbora.”
„Ah, brate u Hristu, to bi bilo najkomplikovanije rešenje naših
problema. ‘Sakra Romana Rota’ se sastoji od različitih grupacija i struja u
Vatikanu, od konzervativnih i naprednih elitista i populista. Naći većinu
je stoga izuzetno teško. Uostalom, takav proces može pod nadzorom
Apostolske signature da prođe nekoliko instanci. Presuda može trajati
godinama, čak decenijama. U međuvremenu bi đavo već završio svoj
posao. Ne, moramo da nađemo drugo rešenje. Ali, sada ste vi na redu,
profesore Tajson! Razlog zbog kojeg smo vas pozvali … “
Kardinal Moro je zaćutao. Pogledao je ka vratima. Moro je znao zvuk
pritiskanja kvake. Sada su i ostali obratili pažnju.
U otvoru vrata se pojavila ćelava glava Gonzage.
„Video sam još svetlo,” rekao je kardinal državni sekretar pomalo
smeteno. „Sveti Sabor još zaseda u ovako kasni čas?”
Dok je ulazio i zatvarao vrata za sobom, širio se jak miris njegovog
skupog parfema. Ali, u ovoj situaciji okupljenima se činilo kao da njuše
dah đavola.
 Poglavlje 24
Malbergu je polako ponestajalo novaca. Znao je da će upotrebom
kartice ostaviti trag; dakle, potrebna mu je imovina. Naravno, mogao je
da nazove gospođicu Klajnlajn koja vodi njegove poslove, kako bi mu
prebacila određenu sumu na Katarinin račun. Ali ni to nije bilo bez rizika.
Stoga se odlučio da se Katarinim malim „nisanom” odveze u Minhen.
Obećao je da će se vratiti sledeće večeri.
Kada je stigao u Minhen izbegao je da ode u svoj stan u predgrađu
Grinvalda. Umesto toga se odvezao pravo u antikvarijat u Ludvigštrase.
Bilo je oko šesnaest časova kada je tamo stigao i nakon što je pogledao
oko sebe da proven da ga neko ne prati, ušao je.
Pri tome mu je u susret došao jedan visoki, lepo obučeni muškarac.
Malberg je još video kako se smešta u limuzinu koja ga je čekala i polako
odlazi u pravcu centra grada.
„Vi, gospodine Malberg?” pozdravila je gospođica Klajnlajn svog šefa.
„Ne možete verovati šta se ovde sve dogodilo. Već dva puta je policija bila
ovde!”
„Znam, znam,” pokušao je da smiri uzrujanu poslovođu i povukao je u
kancelariju iza. Tamo joj je ukratko ispričao šta se dogodilo, da nema
nikakve veze sa ubistvom Marlene i da je kupovina knjiga od markize
propala.
„Potreban mi je novac,” rekao je nakon što je završio.
„Nema problema,” odgovorila je gospođica Klajnlajn. „Upravo sam
prodala ‘Šedelovu hroniku sveta’ za četrdeset i šest hiljada evra.” Otvorila
je zelenu čeličnu kutiju na pisaćem stolu u kojoj su obično čuvali dnevni
Pazar. „Rus ili, Ukrajinac,” dodala je, „razumeo se pomalo u stare knjige,
uopšte nije ni pokušao da se cenjka i platio je gotovinom.”
Sa zadovoljstvom je Malberg gledao svežanj novčanica od po petsto
evra u kutiji i nakon što je proverio jednu novčanicu i utvrdio da je
ispravna, rekao je: „Uknjižite deset hiljada evra za ličnu upotrebu, a
ostalo odnesite u banku. A ima još nešto!”
Izvukao je knjigu koju je strpao u Marleninom stanu u tašnu i izvadio
bankovni ček koji je već danima nosio sa sobom. „Molim vas da ovaj ček
vratite uz potvrdu. Ali budite oprezni. Gubitak bi imao katastrofalne
posledice. Znate da svaki nosilac može i da unovči taj ček.”
 Gospođica Klajnlajn je klimnula glavom malo uvređeno. Da joj
Malberg objašnjava značaj jednog čeka delovalo joj je potpuno suvišno.
„I kako bi ovo trebalo dalje da se odvija? Mislim, šta nameravate sada
da uradite? Hoćete li ići u policiju?” pitala je oprezno.
„Besmisleno!” brecnuo se. „Nestaću pre nego što iko sazna da sam bio
ovde. Moram da se vratim u Rim. Samo tamo mogu da objasnim šta se
uopšte dogodilo. Na nekoliko nedelja možete i bez mene da se snađete.
Nadam se da ćete me obaveštavati telefonom o zbivanjima. Doduše ne sa
ovog aparata, a ni sa mobilnog. Siguran sam da prisluškuju sve veze.
Imate li nekog kome možete verovati kod koga bih vam mogao ostaviti
poruku ako je neophodno?”
„Moja sestra Margot,” odgovorila je gospođica Klajnlajn. Uzela je
kockasti blok za pisanje, zapisala broj telefona i dala mu cedulju. „Trebalo
bi još da proverite poštu,” rekla je i pokazala hrpu pisama, „mislim da je
nekoliko privatnih stvari među njima.” A onda je novac, izuzev deset
hiljada evra, izvadila iz kutije i strpala ga sa sve čekom u svoju tašnu.
„Požurite se, banke će uskoro da se zatvore,” dobacio je za njom i
zaključao vrata prodavnice. Na kraju je stavio natpis „zatvoreno” na
staklo.
Kancelarija je imala jedan jedini prozor sa rešetkama okrenut ka
unutrašnjem dvorištu. Čak ni leti se nije dešavalo da ovde zaluta zrak
sunca. Iako je napolju bilo još svetlo morao je da upali lampu na pisaćem
stolu sa žutim abažurom, pomalo neukusnu spodobu iz tridesetih godina
prošlog veka.
Otvaračem za pisma počeo je da otvara poštu koja je bila pred njim na
stolu. U mislima je bio daleko kada je mu je pogled pao na kvadrarni blok
sa kojeg je gospođica Klajnlajn malo pre toga otkinula list.
Ostavio je jedno nebitno pismo sa strane i počeo da švrlja popreko
naslonjenom grafitnom olovkom preko bloka. Na ovaj način je kao dete
kopirao novčiće. Sada je već nakon nekoliko poteza primetio broj telefona
koji mu je gospođica Klajnlajn zapisala na cedulju.
Iznenada je zastao, izvadio knjigu koju je izvadio i otvorio je. Još uvek
je potvrda leta bila između 160 i 161. stranice. Primetio je nešto već prvi
put kada je uzeo knjigu u ruke u Marleninom stanu. Izgleda da je
Marlena iskoristila stranicu kao podlogu za zabelešku.
Oprezno se dao na posao da olovkom dobije otisak zapisa. Mukotrpan
zahvat pri kom je postojala opasnost da sve upropasti ako suviše
revnosno prione na posao.
Već nakon nekoliko poteza mu je postalo jasno da se otisak koji je
Marlenin zapis ostavio sastojao od dva uska reda teksta i jednog
telefonskog broja:

tel - nkfu - of
m - iserp - z
+ 49 69 215-02

Udahnuo je. Da li je ovo bio trag kojem se nadao?

Pozivni broj sa kodom zemlje 0049 je ukazivao na Nemačku, 069 je
bio pozivni za Frankfurt na Majni, a trodelni nastavak je upućivao na
firmu sa ispostavama.
Najradije bi zgrabio telefon i okrenuo broj. Ali to je eventualno bio
prevelik rizik.
Odahnuo je kada se gospođica Klajnlajn konačno vratila i donela mu
potvrdu o vraćenom čeku.
„Moram da odem,” promrljao je jedva razumljivo i zgrabio knjigu sa
računom aviokarte. Brzo je strpao svežanj novčanica od po petsto evra uz
nju i cedulju sa telefonom sestre gospođice Klajnlajn. „Svako dobro!”
Kao da je hteo da se oprosti od dragocenih knjiga, okrenuo se ispred,
u prodajnom delu antikvarnice. Gospođici Klajnlajn nije promaklo ovo
čudno ponašanje. Progutala je knedlu i pitala suzdržano: „A kada ćete se
vratiti?”
„Ne znam,” odgovorio je, „stvarno ne znam. Imam još puno toga da
završim. Dakle: srećno sklapanje poslova!”
Bio je umoran kao pas i odlučio je da provede noć u jeftinom hotelu
na južnom obodu grada. Hotel sa visokoparnim imenom „Diplomat” je
bio poznat kao ozbiljno prenoćište. Osim toga se u podrumu nalazio grčki
restoran u kojem su služili najbolje lignje u gradu.
Pošto propisi za prijavu u Nemačkoj nisu tako strogi kao u Italiji i
nijedan portir u hotelu ne pita za pasoš, uzeo je pod imenom Andreas
Vaker sobu na drugom spratu na kom su u hodniku bili aparat sa
napicima i jedan za čišćenje cipela.
Bezglasnim uzdahom se spustio u jedinu fotelju, a onda je otvorio
knjigu čiji je književni sadržaj u međuvremenu postao manje bitan i
zgrabio telefon. Nesigurnom rukom je okrenuo broj koji je učinio
vidljivim na stranici knjige.
Birao je broj kao u transu, nije znao ko će se javiti na drugom kraju, a
nije ni razmišljao šta će reći. Samo je slutio da je ovaj broj nekako
povezan sa Marlenom.
Kada je čuo da zvoni zastao mu je dah. Odjednom je bio potpuno
budan. Na drugom kraju se čuo prijatan, mazni glas žene: „Hotel
Frankfurter hof. Dobar dan.”
Oklevao je. Pokušao je da dođe do nekog zaključka iz onog što je čuo.
Očajnički je zurio na otisak koji je učinio vidljivim u knjizi. Prvi red se
lako mogao dopuniti u ‘Frankfurter hof. A time je objašnjen i drugi red:
na Kajzerplacu.
U međuvremenu je čuo nestrpljivi glas telefonistkinje: „Halo? Ta
javite se. Halo!” Devojka je prekinula vezu.
Razočaran tresnuo je slušalicu. Očekivao je više. To da je Marlena
htela da otputuje u Frankfurt mu je bilo jasno. A da je za boravak
rezervisala hotelsku sobu nije delovalo nimalo čudno. Opet ćorsokak.
Naprosto da padneš u očajanje.
 Poglavlje 25
Kada je Aniset izašao iz taksija u Antverpenu, ispred kuće u
Luizenstratu 84 počela je da rominja kiša. Kuća, između Štathuisa i
Vemarkta, je bila kao i sve ostale kuće sa Dve strane ulice, uska i sa četiri
sprata.
Došao je nenajavljen. S jedne strane zato što Ernest de Konink nije
imao telefon - barem njegovo ime nije bilo navedeno ni u jednom
telefonskom imeniku, a sa druge zato što je morao da računa s time da bi
krivotvorac odbio svaku posetu ako bi unapred znao za njegov zahtev.
Iznad zvona na kući sa brojem 84 nije bilo imena i nakon što je
pozvonio nije najpre bilo nikakvog šuma. Tek kada je jače pozvonio na
trećem spratu se otvorio prozor i pojavila se čvornovata lobanja sa
retkom kosom i dugom, talasastom belom kozjom bradicom. Nekako mu
se činilo da je ovog starca već negde video.
„Gospodin De Konink?” uzviknuo je Aniset.
„Ovde ne živi nikakav De Konink,” dobio je oštar odgovor. Starac je
zalupio prozor.
Otvorenim dlanom je Aniset obrisao kišu sa lica kada je sa prvog
sprata kuće sa druge strane ulice čuo neki ženski glas: „Morate da pitate
za Majstora ili još bolje Leonarda. Inače De Konink neće reagovati. Malo
je čudan, znate!”
Još i pre nego što je stigao da išta pita, glava starije gospođe je nestala
iza zavese.
Sve ovo mu se činilo čudnim, ali kako bi stigao na cilj, pokušao je
ponovo i zazvonio svom snagom.
Kada se čvornovata lobanja pojavila po drugi put na prozoru, Aniset je
doviknuo: „Majstore Leonardo, nakratko. Rado bih razgovarao sa vama.
Reč je o vašoj umetnosti.”
Sledećeg trenutka je odozgo poleteo ka njemu gvozdeni projektil,
Aniset nije znao šta ga je snašlo, a spasio se skokom u stranu. Na kanapu
je u vazduhu visio ključ veličine dlana. Nasuprot prvom utisku Aniset je
ovo prepoznao kao poziv da otključa ulazna vrata i uđe. Tek što je otvorio
vrata ključevi su mu istrgnuti iz ruke i jurišali istom brzinom ponovo
gore.
Nad spratom se nadvio mračni svod. U zadnjem delu te prostorije
koju je slabo osvetljavala zidna lampa bile su stepenice, strme poput
merdevina, za sprat iznad. Kada je kročio na prvi stepenik krenulo je
stenjanje i krckanje koje se pojačavalo sa svakim daljim korakom.
Kada je stigao gore u susret mu je izašao sasušeni starac u crvenim
hulahopkama i srednjevekovnom prsluku i u tom trenutku je Aniset
shvatio zašto mu se učinilo da ga je negde već video. Ernest de Konink je
izgledao kao Leonardo Vinči. Skoro da bi pomislio da je to stvarno on.
„Pozdravljam vas, Majstore Leonardo,” rekao je Aniset tonom koji nije
mogao da navede na zaključak da ismeva starca. „Moje ime je Aniset.”
„Vi ste sveštenik, nemojte mi se praviti!” vikao je Leonardo
iznerviran. „Mrzim vas sve.”
„Nisam sveštenik, to mi možete verovati!” odgovorio je Aniset
žestoko. Ispod mantila je imao sivo odelo i zeleno prošaranu kravatu i
pitao se kako je starac došao do tog iskaza. Ljudi duhovnog statusa
doduše imaju karakterističnu fizionomiju – uz to idu blago zarumenjeni
obrazi, bledo lice i veštački nadahnut pogled - ali Aniset je mislio da se
nakon godina apstincije već rešio tih odlika. Očigledno se varao.
Kako se ne bi dalje uplitao, rekao je: „Dobro, reći ću istinu. Bio sam
kardinal kurije, ali to je bilo davno.”
„Rekoh ja. Imam oko za to,” mrmljao je Leonardo skoro nerazumljivo
i dodao kratko: „Šta hoćete?”
„Reč je o plaštanici našeg Gospoda Isusa iz Nazareta.”
„Ne znam za to.”
„Majstore Leonardo! Nemojmo se pretvarati. Obojica znamo o čemu
govorimo.”
Starac koji je do sada razgovarao sa njim sa sigurne udaljenosti je
prišao bliže.
Aniset je video kako mu je brada zadrhtala i iskre u duboko
postavljenim očima. „Znate ko sam?” pitao je napetim glasom.
„Naravno. Vi ste Leonardo, genije.”
Starac je namestio postiđen osmeh i milovao talasastu bradu. U trenu
mu se izraz lica promenio i pitao je kratko: „Ko ste vi? Ko vas šalje?”
„Kao što rekoh, bio sam član kurije, zapravo čak papabile[3] pre nego
što sam postao žrtva intriga u Vatikanu. Tada sam preko noći okačio
svoju crvenu ešarpu o klin i osnovao bratstvo Fideles Fidei Flagrantes,
društvo genija razočaranih u životu, od kojih je svaki stručnjak u svojoj
oblasti. Danas nas je stotinu pametnih muškaraca i živimo u tvrđavi
Lajenfels visoko iznad Rajne.”
Leonardo je gledao zainteresovano: „I šta želite da postignete?”
„Da poboljšamo svet.”
„Tri reči sa visokoparnim sadržajem.”
„Tačno. Stalo nam je do toga da iskorenimo glupost sa uve planete.”
Leonardo je prišao još bliže i Aniset je napravio korak nazad. Video je
kako rade vijuge u glavi ovog bradatog: „I kakvu ulogu u tome igra
plaštanica Gospoda Isusa?”
„Odlučujuću ulogu. Doduše, samo original!”
„Šta to treba da znači?” Leonardo je odjednom pokazivao znake
nervoze. Palcem i kažiprstom je uvijao bradu. „Šta hoćete da kažete
time?”
„Vi ste po nalogu kurije napravili kopiju Torinske plaštanice.”
„Tačno. I?”
„Na žalost, kopija je tako dobra da se ne može razlikovan od
originala.”
„Kome to kažete! Ali šta vas dovodi ovamo?”
„Upravo to. Moram da znam po čemu se kopija razlikuje od originala.”
Leonardo se nasmejao. „Ta neću vam valjda to odati.”
Aniset je odmeravao starca. A onda je rekao: „Divim se vašoj
umetnosti, Majstore Leonardo. Do sada nijednom čoveku nije pošlo za
rukom da napravi savršenu kopiju plaštanice. Vi ste prvi i zasigurno ćete
ostati jedini.”
Ovaj kompliment je prijao starcu. „Barem neko ko ume da ceni moj
rad,” grgorio je za sebe.
„Vi,” Aniset je oklevao. „Vi ste samouki?” pitao je kako bi održao
razgovor u toku.
„Samouk?” Leonardo se nasmejao gorko. „Zar stvarno verujete da se
sve to može naučiti na sopstvenu inicijativu?” Pri tome je napravio širok
pokret rukom i pokazao na slike i skulpture koje su stajale u ateljeu koji
je zauzimao čitav prvi sprat.
Aniset je pogledao oko sebe letimično. Moćne krovne grede su
delovale teskobno. U svetlosti skromnog osvetljenja na zidovima su
mogle da se prepoznaju nedovršena slika blaženog Jeronima iz
vatikanskog muzeja, takođe nedovršeno „Poklonstvo mudraca” iz galerije
Ufici, „Madona u kamenoj pećini” iz Nacionalne galerije Londona i
„Portret muzičara” iz Ambrozijane u Milanu. Između toga modeli od gline
različitih skulptura i planovi i crteži optičkih i mehaničkih naprava. Osim
toga i tuce cedulja na zidu ispisanih u odrazu ogledala. Sve bez reda
postavljeno u nepreglednom haosu.
„Ne,” nastavio je Leonardo, „moj majstor i učitelj je bio niko manje do
Andrea del Verokio.” Mora da je primetio Anisetov sumnjičavi pogled, jer
je dodao još: „Verujete mi valjda?”
„Zašto bih sumnjao u vaše navode, Majstore Leonardo,” odgovorio je
Aniset. Nije mogao da sluti da je ovom laži neočekivano zadobio
Leonardovo poverenje.
„Ljudi ovde, naime, me smatraju čudakom,” nastavio je starac i pri
tome je iskrivio lice kao da boli to što je izgovorio, „neće da veruju da sam
ja Leonardo, čovek iz sela Vinči kraj Empolija, koji je 2. maja godine 1519.
po rođenju Hrista sklopio oči u zamku Klo-Lise kraj Amboaza i sahranjen
u crkvi Sen-Floranten. Verujere valjda u reinkarnaciju?”
„Niti sam orfičar, niti pitagorejac, ali kada posmatram vaša dela
mogao bih doći u iskušenje da promenim svoje poimanje seobe duša.
Čini mi se da je u vama vaskrsao Leonardo da Vinči.”
Starcu su ove reči prijale poput melema. „Smatraju me obično
krivotvorcem ili onim ko kopira iako povremeno prodam neko svoje delo.
Pri tome nikada u životu nisam bio u Luvru, galeriju Ufici sam video
jednom spolja, a da ne govorim o Vatikanu u Rimu. Kopije ili
krivotvorine! Da ne puknem od smeha! Kako samog sebe da kopiram ili
krivotvorim? Nje,” govorio je uzbuđeno i pokazivao na sliku Madone u
kamenoj pećini, „nje u međuvremenu ima već u tri verzije, prva je u
Londonu u Nacionalnoj galeriji, druga je u Parizu u Luvru, a juče sam
dovršio treću. Da li sam zbog toga krivotvorac?”
„Zasigurno ne, Majstore Leonardo!”
Ponovo je starac prišao korak bliže i stavio ruku na obraz kao da hoće
da otkrije neku tajnu nepoznatom. „Većina ljudi je glupa. A najgluplji su
nadobudne glave koje se zovu doktorima i profesorima. Oni veruju da
mogu da ocenjuju umetnost, iako nikada nisu imali slikarsku četku u
ruci, da ne pominjemo gvožde za oblikovanje. Moju Mona Lizu smatraju
najznačajnijim umetničkim delom sveta. Pri tome sam portret gospođe
Đokonde iz Firence sklepao za tri dana jer je dami bio potreban
odgovarajući rođendanski poklon za njenog muža Frančeska, a previdela
je termin. Najznačajnije umetničko delo sveta! Da ne puknem od
smeha!”
„Uz dopuštenje, Majstore Leonardo, to jeste veličanstveno umetničko
delo.”
„No, dobro, može da prođe. Danas bih to bolje uradio. Mada…”
„Mada?”
„Znate, zadnjih godina sve više gubim volju za slikanjem. Budućnost
ne pripada umetnosti, već nauci. Arhitektura, mehanika, hemija i optika
će više promeniti svet nego što je umetnost ikada mogla.”
Tokom Leonardove digresije u svet umetnosti i nauke, Aniset je
razmišljao kako da usmeri jednosmerni razgovor ka Torinskoj plaštanici,
a da ne naljuti ludaka koji se sumnje smatrao vaskrslim Leonardom da
Vinčijem.
Na to je starac sasvim neočekivano počeo: „Sada ćete naravno pitati
zašto sam se predao takvoj prevari kao što krivotvorenje Torinske
plaštanice. Hteo bih da odgovori pitanjem.”
Aniset ga je gledao iščekujući.
Ovaj se osmehivao oprezno i nakon beskrajne pauze kao: „Da li biste
vi bacili u vetar pola miliona evra?”
„Pola miliona?”
„Pola miliona! I to još iz crkvene kase! Inače me privlačio izazov da
učinim mogućim ono što je izgledalo skoro nemoguće.”
„Shvatam na šta mislite. Bilo vam je stalo da napravite kopiju
plaštanice koja će odoleti i naučnim ispitivanjima.”
„Barem površno. Namerno je kopija takva da ne može odoleti tačnoj
analizi. To je barem bila smernica kardinal Moroa. Dugo mi je bilo
potrebno da makar rudimentarno proniknem u to šta se tu zapravo zbiva.
U nekom trenutku mi je u svakom slučaju postalo jasno da je visokoj
gospodi u Vatikanu kopija plaštanice bitnija od originala.”
Aniset je klimnuo snažno glavom. „Ali vi znate razlog zbog kog je
Morou i kuriji bilo toliko stalo do kopije?”
„Recimo ovako: pretpostavljam. Najpre nisam ni slutio. Mislio sam da
je purpurnim haljinama potrebna kopija kako bi je izlagali ili za druge
povode, ili da su se bojali da bi Original mogao biti ukraden i postati
predmet nezamislive ucene. Po pitanju vere u Isusa iz Nazareta može se
stajati kako je kome volja, ali je za milijardu ljudi ovaj gospodin telesni,
sin Boga i utoliko je njegova plaštanica od neprocenljive vrednosti.”
Gledali su se u oči neko vreme kao da procenjuju koliko mogu
verovati jedan drugom. Pre svega su Aniseta morile sumnje da li se reči
starca mogu uzeti zdravo za gotovo. Naposletku je pokazivao jasne
znakove paranoidne šizofrenije Koja je neretko obuzimala izuzetno
nadarene i natprosečno inteligentne ljude.
Što se Leonarda tiče, on je na neobjašnjiv način stekao poverenje u
stranca. Možda i zbog toga što mu je ovaj pružao osećaj da ga shvata
ozbiljno.
„Mene bi zanimalo,” počeo je Aniset oprezno, „kako vam je pošlo za
rukom da napravite kopiju predmeta za kojeg u stručnim krugovima
tvrde da ga je prosto nemoguće reprodukovati. Nije ga moguće
reprodukovati stoga što do sada niko nije na osnovu prirodnih nauka
mogao da objasni kako je nastao otisak na tkanini. Ja lično se temeljno
bavim tom literaturom, ali je svaka teorija nezadovoljavajuća. A ono što
svaki pokušaj objašnjenja čini tako teškim jeste činjenica da je Isus iz
Nazareta ostavio na plaštanici otisak, takoreći rendgenski snimak.”
„Kome to kažete!” Leonardo se smeškao lukavo. „Izgled čoveka na
plaštanici nam je uopšte poznat tek od 1898, kada je prvi put
fotografisana kamerom sa pločama. Odjednom se na negativu video
realistični prikaz čoveka sa natprirodnim sposobnostima.”
„Natprirodnim sposobnostima? Majstore Leonardo, to morate da mi
pojasnite.”
„Dakle, ostavimo sasvim po strani da li se po pitanju tog mrtvaca radi
stvarno o Bogu i Spasitelju koji se očekuje hiljadama godina, no za mene
je van svake sumnje da je taj čovek ili Bog ili ko god da je to bio imao
natprirodne sposobnosti. Pretpostavljam da je iz njega izbijala neka vrsta
zračenja koja je uzrokovala meke senke na pokrovu.”
„Smela teorija, Majstore Leonardo! Ali vi ste poznati smelim
teorijama. Ako sam dobro obavešten vi ste već pre pet stotina godina
izmislili padobran i podmornicu…”
„A ljudi su me proglasili ludim. Tada, na dvoru vojvode Milana, sam
imao svoje najplodonosnije vreme. Istovremeno pak, sam morao da
trpim najveće neprijateljstvo crkve. Naposletku nisam video drugog izlaza
osim da beleške vodim zapisane kao odraz u ogledalu kako mi ne bi svaki
dominikana koji naiđe od toga napravio zvrčku. Ogledala, trebalo bi
znate, su u to vreme bila retka i skupocena, a ljudima religije zbog taštine
bila čak i zabranjena upotreba ovog đavolje dela. Iz nostalgičnih razloga i
zato što mi je bilo teško da i odviknem, ja sam zadržao taj običaj do
danas.”
„Pričali ste o zračenju koje bi mogla biti uzrok odraza na plaštanici.”
„Tačno tako. Danas sam čak siguran da je to jedino očigledno
objašnjenje. S jedne strane su hemijske analize pokazale da se ne radi o
nanosu boje. Nisu pronađeni nikakvi tragovi pigmenta boje. S druge
strane su rađeni pokušaji u kojima su ljudi u istom položaju kao na
Torinskoj plaštanici premazivani bitumenskim jedinjenjima i potom
pokriveni pokrivani lanenim platnom. Rezultat je bio jednoznačan: otisci
su bili nejasni i ni izdaleka nisu imali sličnosti sa uzorom. Ukoliko se,
pak, posmatra original, stiče se utisak kao da je odraz mrtvog udahnut.”
„Utoliko više se divim vašoj hrabrosti da se usudite na kopiju
plaštanice. Učinili ste me radoznalim. Zar ne bi želeli da me makar
delimično uputite u vašu tajnu?”
Starac je mahao glavom levo-desno tako jako da mu se brada od
pokreta uvijala. „Potpisao sam ugovor kojim mi osim večnog prokletstva
preti i povraćajem pola miliona evra u slučaju da progovorim i jednu
jedinu reč o toj akciji.”
„Tako gledano vi ste već prekršili taj ugovor, Majstore Leonardo. Ali,
stvarno možete da mi verujete. Kada se sutra vratim u tvrđavu Lajenfels
neću se više sećati da sam ikada bio ovde i steo se sa vama.”
Leonardo je oklevao tren, a onda je namignuo Anisetu i rekao:
„Pratite me!”
Smeštene u zidu drugi niz stepenica je vodio nagore. Leonardo je išao
po dva stepenika odjednom i pokazivao pri tome izuzetnu gipkost da se
Aniset pitao da li je starac stvarno toliko star koliko se prikazuje. Bilo mu
je teško da ga prati.
Kada su stigli gore pojavila se skoro prazna prostorija, opremljena
samo najosnovnijim za laboraroriju, sa staklenim ormanima na zidovima
i stolom za eksperimente ispred tri prozora okrenutih ka ulici. Reflektori
na plafonu su podsećali na one u foto studiju. Pod je bio popločan belim
pločicama, kao i visoki zidovi. Kao i atelje sprat niže, i laboratorija je
zauzimala čitav sprat.
 Najviše je u oči upadala crna kocka, nekih dva i po metra široka i
toliko visoka, na desnoj strani prostorije.
Leonardo je uživao u Anisetovoj zbunjenosti nekoliko trenutaka sa
očiglednim zadovoljstvom. Smeškao se nadmoćno. Naposletku je počeo
nasumično: „Kameru opskuru sam izmislio već pre pet stotina godina.
Verovatno ste čuli o tome. Ona je koliko jednostavno, toliko i zapanjujuće
čudo prirode. Ovo ovde je doduše pomalo veliki primerak, ali za moje
potrebe upravo odgovarajuća. Hoću nešto da vam pokažem.”
Otvorio je jedna jedva primetna, uska vrata sa strane kocke i ugurao
Aniseta unutra. „Ne morate da se bojite. Ali, ako želite da znate kako je
nastala kopija Torinske plaštanice, onda morate da dopustite da se proces
izvrši nad vama.”
Tek što je Aniset ušao u kameru opskuru, Leonardo je već zatvorio
vrata.
U unutrašnjosti je vladala ugnjetavajuća tišina. Kao iz velike daljine je
čuo da je Leonardo uključio reflektore na plafonu. Ali, nije ništa video.
U međuvremenu se Leonardo svukao. Onda je sa prednje strane
kamere izvukao čep koji je stavljen tačno u dijagonalnoj sredini i stao go i
jadan ispred belog zida preko puta. Desnom svijenom rukom je prekrio
svoje privatne delove. Levom je uhvatio desni ručni zglob. Stao je sa obe
noge paralelno i namestio ih kao u mumije.
Minutima je Leonardo ostao nepokretan i sa sklopljenim očima u tom
položaju. Znao je šta se dešava u unutrašnjosti crnog kućišta.
Iznerviran, čak šokiran, zurio je Aniset koga je retko kada nešto moglo
da izbaci iz takta u odraz levo pored sebe. Fokusirani zrak svetla koji je
padao kroz rupu sa prednje strane je na beli laneni zid bacao sliku slabog
kontrasta. I što je duže posmatrao sliku koja je bila okrenuta naglavačke,
to mu je bilo jasnije: čovek koji je stajao naglavačke na platnu je u dlaku
bio sličan čoveku na Torinskoj plaštanici.
Kao ošamućen izleteo je Aniset iz crnog kućišta kamere. Ne obraćajući
pažnju na golotinju Leonarda vikao je sa uzrujan: „Vi ste jedan veštac,
Majstore Leonardo, čarobnjak i medij, a uz to i jedan prokleto dobri!”
Dok se starac oblačio Aniset je stalno vrteo glavom kao da nije hteo da
pojmi ono što je video. Naposletku je pitao „Ali kako ste naneli svoj odraz
na platno?”
Leonardo se smeškao za sebe. Nakon nekog vremena je rekao s istim
tim osmehom: „To je uistinu bio najteži deo poduhvata. Ali sam se
nejasno sećao jednog spisa koji sam sastavio pre pet stotina godina koji
je, međutim, danas za boravljen. Tada sam bio našao rešenje kako da se
sačuva slika u kameri opskuri i prenese na platno. Možete li da me
pratite?”
„Naravno!” uveravao ga je Aniset.
„Znao sam samo,” nastavio je Leonardo, „da u tome srebro ili zlato
igraju neku ulogu. Stoga sam eksperimentisao sa oba i nakon nekoliko
nedelja došao do iznenađujućeg rezultata; pri rastvaranju srebra i zlata u
sumpornoj kiselini nastaje sulfat srebra Ag, S04. Ako natopite platno
ovim rastvorom, onda će tkanina nakon sušenja - ako i samo blago –
postati osetljiva na svetlo poput filma u kameri od 35mm.”
„A vi lično ste bili model za Isusa iz Nazareta.”
„Za ime svega, nemojte me samo na to podsećati! Morao sam da
izdržim šesnaest sati bez pomeranja ispod usijanih reflektora. A onda je
umalo sve bilo uzalud. Naime, ispostavilo se da je osvetljenje još uvek
nedovoljno. Bledi negativ je još livek bio svetlije toniran od odraza na
originalu.”
„Dakle, još jednom sve ispočetka!”
„Dobri ste. Platno koje mi je Moro doneo nije moglo da se nabavi.
Poticalo je iz XIV veka, ali je bilo tkano na isti način kao i Torinska
plaštanica, kao riblja kost u tehnici tri prema jedan. To znači da je pri
tkanju potka išla najpre ispod tri osnove, a onda iznad jedne osnove, a
onda opet ispod tri osnove i tako dalje. Tipična mustra tkanja koja je
opstala više od hiljadu godina. Sam Bog zna odakle Morou to platno.”
„A kako je vama pošlo za rukom da pojačate kontrast odraz? Koliko
znam nijedan stručnjak koji je dobio kopiju na uvid nije izrazio sumnju u
verodostojnost Torinske plaštanice, iako je to bila kopija koju ste vi
napravili.”
Leonardo je okrenuo oba dlana ka spolja i odgovorio: „Kao i tako često
u životu, kada je nevolja najveća, slučaj pritekne u pomoć. U to vreme
sam upravo slikao autoportret i kao što znate u slikarstvu jaja igraju
veliku ulogu. Rani italijanski majstori su koristili žumance i boju u istim
merama. Dugo godina je belance služilo kao osnovni premaz, takozvani
albuminski premaz. A u sneg umućeno belance se koristi kao podloga pri
pozlati. Iz radoznalosti sam eksperimentisao za autoportret sa kuvanim
jajima. Moguće da sam na raspolaganju imao sto komada. Ali svi pokušaji
da tonove mesa autoportreta - inače, slikao sam se nag - prikazem što
prirodnije su propali. Razočaran požderao sam dobro tuce tvrdo kuvanih
jaja, sočno začinjenih solju i biberom, a pola tuceta sam od besa bacio o
zidove, pri čemu je jedno palo na kopiju koja je bila suviše svetla.
„Tek onda ste dragocenu kopiju potpuno uništili!”
„Uništio? Naprotiv. Mesto na kom je jaje pogodilo osvetljenu kopiju je
tri dana kasnije imalo isti kontrast kao i or ginal. Fenomen se zasniva na
stvaranju tankog gornjeg sloja od srebrnog sulfida pomoću vodonik-
sulfida u tragovima.”
„Genijalno, Majstore Leonardo, stvarno genijalno! Ali, tu je bio još i
problem zagorelih delova i mrlja od krvi si originala.”
„Ah, šta! To me najmanje mučilo. Za zagorele delove iz godine 1532,
kada je plaštanica umalo stradala u plamenu u kapeli dvorca Šamberi,
poslužila je stara pegla sa ugljem. Ostatak su učinili polisulfidi natrijuma
koji su obojili platno od žute do smeđe. A što se tiče ostataka krvi
postojalo je samo jedno tešenje: krv goluba koja uz dodatak kiseonika
brže stari od vodenog cveta.”
Aniset je dugo razmišljao. Naposletku je postavio pitanje „Majstore
Leonardo, da li je moguće da je original iz Torina nastao na isti način?”
Starac je iskrivio lice i na čelu su mu se pojavila uspravna crta od
besa: „Slušajte,” počeo je naglašavajući reči, „ako ima ikog ko bi mogao da
potvrdi verodostojnost Torinske plaštanice, onda sam to ja. I kažem vam,
to platno je pre skoro dve hiljade godina obmotavalo jednog čoveka koji
je posedovao natprirodne sposobnosti. Da li je taj čovek bio mrtav,
naizgled mrtav ili živ, da li je to bio Sin Božji ili propovednik namernik
kojih je u to vreme bilo tusta i tma, to je već druga priča. To je pitanje
vere. Moje područje je umetnost, ne vera. Ono što je činjenica jeste da je
platno koje mi je služilo kao šablon pravo kao i moja Mona Liza u Luvru.
Ovaj Isus nije znao za kameru opskuru. Nju sam izmislio tek hiljadu i po
godina kasnije. A samo uz pomoć tog otkrića je moguće napraviti kopiju
koja će izdržati svako poređenje.”
„Izvinite zbog moje sumnje,” ubacio se Aniset, „ali upravo pitanje
verodostojnosti je ono što me dovelo ovamo.”
Leonardo je išao uznemiren gore-dole po laboratoriji. Uzalud je Aniset
pokušavao da dokuči šta mu se zbiva u glavi. Odjednom se prolomilo
zvono na vratima. Leonardo ga je pogledao upitno.
„Očekujete posetu?” pitao je Aniset oprezno.
Leonardo je odmahnuo glavom. „Pođite, odvešću vas napolje. Bolje je
za vas da vas ne vide ovde!” Sa ovim rečima je gurnuo svog posetioca do
stepenica i napravio pokret i rukom dajući mu znak da požuri.
Još dok su se spuštali niz dvoje stepenica dole zvono na vratima se
ponovo oglasilo. Kada su stigli u prizemlje Leonardo je otvorio uska
drvena vrata. Vodila su u dvorište iza. Držite se desne strane,” prošaputao
mu je Leonardo, „tamo ćete izaći na uski sokak Fojergase koji se
nedaleko odavde spaja sa ulicom Luizenstrat.”
Ponovo je zazvonilo, sada jasno nestrpljivo. „Dođite sutra ponovo,”
doviknuo je Leonardo tiho, „imam još nešto važno da vam kažem. I
koristite ulaz sa zadnje strane!”
A onda su se vrata u dvorište zatvorila. Kada je izašao na ulicu
primetio je tamnu limuzinu koja tu nije ranije stajali. Odmah su mu oči
upale neobične tablice: CV-5. Vozilo rimske kurije.
 Poglavlje 26
Kiša je prestala kada je Aniset krenuo ka obali reke Šelda. Bilo je
gužve na Jordenskeju. Ljudi koji su razgovarali preko mobilnih su mu
dolazili u susret. Primetno veliki broj Ortodoksnih Jevreja u crnoj odeći i
sa uvijenim loknama. I Aniset je odjednom imao teškoće da se snađe u
sadašnjosti.
Ernest de Konink, koji je sebe nazivao Leonardom, ga je nakratko
odveo u neki drugi svet. I čudio se tome kako je slepo i bez ikakve
primedbe sledio ovog čoveka u njegovim objašnjenjima. Pri tome je
potpuno ostavio po strani ono zbog čega je zapravo došao. Svakako, puno
je saznao, ali je postavio premalo pitanja.
Sa rukama nabijenim u džepove mantila išao je uzvodno. Izgubljen u
mislima gledao je za baržama koje su brektale i prolazile pored njega. Na
kraju Plantin keja mahnuo je rukom da zaustavi taksi.
Nakon dvadeset minuta vožnje ga je ćutljivi vozač, Indonežanin
mekog bledog lica, ostavio u Karei Omstrat ispred hotela „Firean”. Mali
hotel smešten podalje od buke ulice je sijao zahvaljujući ukrasnoj fasadi
u jugendstilu i baldahinu od livenog gvožđa iznad ulaza.
U međuvremenu je pao mrak. Kroz ulice je zviždao vetar i odlučio je
da više ne napušta hotel. Na međuspratu, levo pored ulaza, nalazio se
mali restoran sa malim, ali finim menijem. Nakon odličnog obroka sa
ribom povukao se u svoju sobu na prvom spratu.
Ruku prekrštenih iza glave ležao je Aniset na krevetu i posmatrao
sliku na zidu preko puta. Prikazivala je izgled starog grada Antverpena,
kopija jednog od bezbrojnih flamanskih slikara koje je ovaj grad iznedrio.
A sada i ovog Leonarda, prošlo mu je kroz glavu, nesumnjivo jedan
genije koji umetnošću slikarstva vlada poput Leonarda da Vinčija, čovek
koji je njegovo umeće usvojio u toj meri da se poistovetio sa svojim
velikim uzorom. Aniset nije znao šta da misli o njegovom ponašanju. Da
li je stvarno lud, ili se samo igra svojom ludošću i ismeva čovečanstvo?
Šta god da je istina, Ernest de Konink zvani Leonardo je bio jedna
fascinantna ličnost. Kao stvoren za bratstvo Fideles Fidei Flagrantes.
Moraće da učini sve da ga pridobije za njihove potrebe. Za to je osmislio
jednu strategiju. Geniji, to je znao po stanovnicima tvrđave Lajenfels, su
bili tašti…
 S ovim mislima je zaspao. Probudio se kada mu je u sobu doprla
zvonjava zvona obližnje crkve. Dok se još opijen snom brijao u kupatilu,
sređivao je misli. A onda je doručkovao i platio svoj račun u hotelu.
Poslednji deo puta do Luizenstrata je prešao peške. Vetar se utišao i
svež jutarnji vazduh mu je razbistrio misli.
Leonardo mu je savetovao da koristi zadnji ulaz. Stoga je krenuo kroz
sokače Fojergase čiji je pločnik još bio mokar. Pored kanti za smeće u
zadnjem dvorištu stigao je do vrata kroz koja ga je Leonardo prethodno
veče izveo. Pošto nije bilo zvona zakucao je skupljenom pesnicom o vrata.
Leonardo nije reagovao.
Stoga je Aniset pritisnuo kvaku. Vrata nisu bila zaključana.
„Majstore Leonardo!” uzviknuo je nakon što je ušao pod lukove kuće.
„Majstore Leonardo!”
Kao i prethodnog dana svetlo je bilo upaljeno na svodu i Aniset je
krenuo ka strmim stepenicama koja su u zadnjem delu vodila ka gore.
Polako je išao stepenik po stepenik u nadi da će glasno škripanje
stepeništa da ukaže Leonardu ni ranog posetioca.
„Majstore Leonardo!” uzviknuo je još jednom. „Majstore L…”
Reč mu je zastala u grlu. Sa plafona ateljea visio je Leonardo na
konopcu koji mu je bio vezan oko vrata. Iz otvorenih usta mu je ispao
jezik, beo poput pokvarenog komada mesa. Oči, dve kugle od mlečnog
stakla, izašle su iz otvora i zurile u prazno. Pošto je glava bila okrenuta u
stranu mogao je da vidi resastu zadnju stranu brade.
Leonardo je bio obučen u srednjevekovni prsluk i crvene hulahopke
kao i dan ranije. Leva ruka je padala pravo. Desna je bila blago svijena, a
rukom je prekrivao intimne delove, baš kao na najvećem od svojih
majstorskih dela, kopiji Torinske plaštanice. Slučajnost? Ili poslednja
poruka?
Odjednom je Leonardo počeo da se vrti oko sopstvene ose. Aniset je
ispustio krik užasa. A onda je primetio promaju zbog kojeg je leš čoveka
krenuo da izvodi jezivi ples smrti.
Neočekivani prizor mu je najpre uskratio svaku misao. Tek polako je
dolazio k sebi. Šta se dogodilo? Prethodne večeri Leonardo nije davao
nikakve naznake da je umoran od života.
Osvrnuo se oko sebe. U ateljeu je vladao isti haos kao i juče. Sve slike
su visile na svom mestu - barem koliko je mogao da se seti. Samo je
primetio jedne merdevine u vidu slova „A”, nekih dva metara visoke,
odmah desno pored stepeništa. Sumnjao je u to da ih je prethodnog dana
video na tom mestu.
Spoznaja ga je pogodila poput groma: Leonardo je visio dobrih metar i
po od poda i nije bilo nikakvih ukaza kako je uopšte svezao konopac na
gredi tavanice. Nije bilo čak ni stolice, koja bi inače bila suviše niska.
Ostale su samo merdevine. Ali one su bile oslonjene o zid.
Aniset je polako shvatio da Leonardo nije počinio samoubistvo.
Istovremeno mu je postalo jasno i da je bilo vreme da što pre nestane
odatle.
 Poglavlje 27
Celim putem ka Santa Madaleni se Katarina pitala kako je markiza
Falkonijeri mogla toliko nisko da padne. Santa Madalena je bilo ime
ženskog zatvora u Rimu u kojem se Lorenca Falkonijer nalazila već dve
nedelje. Svakako, osiromašeno plemstvo je u Italiji pre bilo pravilo nego
izuzetak, ali se nije baš često događalo da jedna markiza na takav način
dospe na krivi kolosek.
U svom poslu policijske novinarke Katarina je stekla iskustvo kako da
nabavi dozvolu za posetu u zatvoru. Morala je da razgovara sa markizom.
Naposletku je bila prijateljica Marlene. Možda je mogla da rasvetli
zagonetku Marleninog života.
Dok je vozač upravljao taksijem kroz jutarnji špic Katarina nije mogla
da se otrese misli da bi Lorenca Falkonijeri mogla čak, na neki način, da
bude upletena u ubistvo Marlene. Barem kao prisna prijateljica. Ali, koji
je bio motiv za to?
Na parkingu ispred mračne zgrade od cigala koja je samom svojom
vojnom arhitekturom ulivala strah, prohladan vetar je dizao oblake
prašine. Ulaz u zatvor je bio malen s obzirom na kompleks zgrada ove
veličine. Ali to je valjda i bila namera građevinara. U svakom slučaju,
Katarina je osetila izvestan strah kada su se vrata zatvorila za njom.
U predvorju je bio šalter sa razdvojnim, neprobojnim staklom. Iznad
isečenog ovala na sredini je bio natpis „Ovde govoriti”. Katarina je rekla
povod kojim je došla, da razgovara sa markizom Falkonijeri.
Gospođa u nekoj vrsti uniforme, sa naočarama i kratko ošišana, je
pitala grubo: „Rodbina?”
Katarina, spremna za ovo pitanje, je takođe kratko odgovorila: „Drugo
koleno.”
Gospođa je iznervirano pogledala kroz neprobojno staklo.
„Moja majka i sestra markize poriču iz iste porodice.”
Uniformisana je malo razmislila, barem je tako izgledalo, a onda joj je
pružila formular kroz oval i rekla nenadano ljubazno: „Ako biste ovo
popunili. I vašu ispravu - molim.”
Nakon što je uradila kako joj je rečeno, levo pored šaltera se oglasila
električna brava i vrata su se otvorila.
U prostoriji bez prozora sa belim pločicama i jarkom neonskom
svetlošću je sačekala druga žena u uniformi koja je stajala iza jednog
stola. Uniformisana je tražila da stavi tašnu na sto. Onda je pregledala
Katarinu cičećim instrumentom koji je izgledao kao reker za stoni tenis.
Naposletku je pustila da ode u dugi hodnik gde je sačekala sledeća
nadzornica. Ova joj je klimnula glavom neočekivano ljubazno i zamolila
je da pođe za njom.
Prostorija za posete je bila u podrumu i imala je samo dva uska
proreza za svetlo od staklenih kocki odmah ispod plafona. Nameštaj se
sastojao od jednog stola u vidu kvadrata i dva stolice i još jedne stolice
pored ulaznih vrata bez kvake.
Katarina je sela za sto.
Potrajalo je malo pre nego što se markiza pojavila.
„Vi?” pitala je začuđeno, „Vas sam najmanje očekivala!”
Markiza je imala sivo plavu suknju i istu takvu bluzu iz kojih se širio
miris dezinfekcionog sredstva. Kosu je samo svezala u punđu. Bila je
bleda i rezignirana.
„Došla sam ovde zbog Marlene Amer,” počela je Katarina bez
okolišenja.
„Onda ste došli uzalud!” odgovorila je markiza nevoljno i krenula da
ustane i izađe iz prostorije.
Katarina je uhvatila za podlakticu: „Markiza, molim vas!”
„Ne želim više da imam nikakva posla sa novinarima,” uzvratila je
Lorenca Falkonijeri otrovno. „Imala sam po tom pitanju samo loša
iskustva, shvatate li?”
„Markiza, nisam došla kao novinarka, već iz ličnih razloga. Molim vas,
verujte mi!”
„Šta to treba da znači: iz ličnih razloga?”
„Sećate li se Lukasa Malberga?”
„Antikvara iz Nemačke?” Markiza se nasmejala zlobno. Kako se ne bih
sećala. Ta on me je uvalio u ovo sranje!”
Katarina se uplašila. Nije očekivala ovako vulgarne izraze od markize.
„Grešite,” uzrujala se, „Malberg nema nikakve veze sa tim.
Kolekcionar knjiga po imenu Žan Andre je pokrenuo stvari. I vidio je da
ste mu ponudili knjige koje su poticale iz njegove kolekcije. Te su nestale
prilikom provale pre šest ili sedam nedelja. To je mogao da dokaže
pomoću foto-ekspertiza.”
 „Žan Andre!” Markiza je vrtela glavom u neverici. „Trebalo je da
znam! Došao je po preporuci i išao tako ciljano na neke od najboljih
primeraka, kao da su već njegovi. Nije ni postavljao pitanja o poreklu.
Kada sam mu rekla cenu odgovorio je da bi još da razmisli. Kako sam
mogla da budem iako glupa!” Markiza se lupila šakom o čelo.
„Vidite, nije Malberg taj koji vas je izdao. On je samo bio poslednji
potencijalni kupac!”
Lorenca Falkonijeri je poduprla glavu s obe ruke u zurila u zid preko
puta. Držanje joj je odražavalo duboko očajanje. Sigurno je već zažalila
što je pod uticajem svog muža postala varalica.
„I šta želite od mene?” pitala je markiza nakon što su obe neko vreme
ćutale.
„Smrt Marlene Amer postavlja tolike zagonetke. A Lukas Malberg ne
može da živi sa tim. Ne može tek tako da pređe na uobičajeni dnevni red i
da se pretvara kao da se ništa nije desilo.”
„Nije ni čudo. Malberg je jurio za njom.” Markiza se nasmejala suvo.
Katarina je slegnula ramenima kao da hoće da kaže: možda. To da je
Malberg bio fasciniran lepom Marlenom nije moglo da se spori.
Uzdahnula je: „Sada nije reč o tome,” rekla je odlučno i otresla nalet
ljubomore. „Sinjora Marlen je ubijena. A gde god se napravi pokušaj
rasvetljavanja njene smrti nailazi se na zid ćutanja. Javno tužilaštvo i
policija, čak i Vatikan i moj nedeljni časopis kao da žele da se ubistvo
zataška. A vi, markizo Falkonijeri, da li i vi imate razloga da se ponašate
kao da se ništa nije dogodilo?”
„Da nećete možda da mi prikačite ubistvo Marlene?” uzviknula je
markiza iznervirano.
„Nikako,” uzvratila je Katarina istom uzrujanošću. „Ali, ako nemate
nikakve veze s tim, zašto ne govorite o tome? Ne mogu da se oslobodim
sumnje da je Marlena Amer vodila dvostruki život i uplela se u neku stvar
koja je na kraju koštala života.”
„Šta se to vas tiče?” pitala je Lorenca Falkonijeri oholo. „Zar niste
rekli da ste došli ličnim poslom?”
„Imate pravo, markizo, najpre mi je bilo stalo do priče, ali u
međuvremenu mi je stalo samo do … do duševnog mira Lukasa
Malberga.” Pocrvenela je.
„Ah, tako stoje stvari.”
 „Da, tako je.”
„Vi i Malberg…”
„Da.”
Lorenca Falkonijeri je ponovo zurila u prazno i ćutala. Moglo se videti
kako joj vijuge rade u glavi. Naposletku je izletelo iz nje: „Muškarci su svi
seronje. Taj Malberg nije nikakav izuzetak. Ali verovatno ste još suviše
mladi da biste to primetili.”
Katarina je osetila kako u njoj raste neverovatan bes. Najradije bi
zgrabila ovu ogorčenu ženu za vrat, ali je unutarnji glas odgovorio od toga
i opomenuo na razboritost. U tom slučaju, govorio joj je glas, nećeš imati
više nikakve šanse da išta izvučeš iz markize.
„Vi ste jako voleli Marlenu, zar ne?” počela je neposredno.
Markiza je nevoljno namrštila čelo i stisla usne kao da želi da zadrži
odgovor za sebe. Ali nakon nekoliko trenutaka je ponovo vladala sobom.
„Jednostavno smo privukle jedna drugu. Nismo imale sreće sa
muškarcima. Muškarci su jednostavno svi …”
„To ste već rekli, markizo. Da li smatrate da je moguće da smrt
Marlene ima nekakve veze sa nekom pričom sa muškarcima?”
Lorenca Falkonijeri je ćutala. Zurila je nemo u prazno. Katarina je
kopala dalje: „Da li je moguće? Dajte neki odgovor!”
„Nije to,” odgovorila je markiza mucajući i nakon podužeg oklevanja.
„Već? Slušajte, Marlena Amer je ubijena! Ako vam je Marlena bila
tako draga kao što ste nagovestili, onda zaslužuje da doprinesete
rasvetljavanju ovog zločina. Zar ne mislite?”
Lorenca je ravnodušno nagnula glavu u stranu i rekla: „Ne znam
kakve koristi od toga. Niti ćete vi, niti taj Malberg ikada otkriti šta se
stvarno zbilo. A i da otkrijete, to bi za vas bilo sve samo ne dobro, možete
da mi verujete kada to kažem. Život mi više ništa ne znači - inače bi
trebalo da sam srećna što sam u pritvoru. Ovde se mogu osećati još
donekle sigurnom. A sada me izvinite.”
Ustala je, krenula ka vratima i pokucala.
Čuli su se koraci koji su se približavali.
Pre nego što su se vrata otvorila markiza se još jednom okrenula. I uz
lukav osmeh, kao da joj je to pružalo đavolski užitak, to da ostavi
Katarinu bez jasnog odgovora, rekla je: „Nikada nećete saznati istinu …”
„Zašto ne? Preklinjem vas!”
 „Znate li tajno Otkrivenje Jovanovo, Apokalipsu?” Katarina je
odmahnula glavom.
„Tako sam i mislila. Pročitajte poglavlje 20, stih 7.” Njen smeh je
prošao Katarini kroz srž i kosti.
Vrata su otvorena sa spoljne strane i Lorenca Falkonijeri je nestala.
 Poglavlje 28
Po povratku iz Minhena Lukas Malberg je uzeo taksi do korza Vitorio
Emanuele i otišao peške u ulicu „Via dei Baulari” u pravcu Kampo dei
Fiori.
Kasno popodne ovde je vladala gužva i šarenilo pijace koje je bronzu
izliveni dominikanac Đordano Bruno mračno posmatrao s visine. Niko
nije udostojio pogleda tvrdoglavog filozofa na njegovom visokom
kamenom pijedestalu. To nije ni bilo moguće, jer su bezbrojni suncobrani
pijace zaklanjali pogled ka nebu. Pri tome je Đordano Bruno svakako
zaslužio malo pažnje. Naposletku je umro baš na tom mestu gde mu se
nalazio spomenik pre više od četiri stotine godina, spaljen na lomači. To
je bilo sedam godina pošto ga je sveta inkvizicija proglasila jeretikom.
Malberg, upućen u istoriju i književnost, je pre povratka predložio ovo
mesto za sastanak, ali ne da bi sa Katarinom delio sudbinu Bruna. Pre,
kako je rekao preko telefona, zato što je živa pijaca bolja od bilo kog
drugog mesta.
Katarina je išla oko spomenika po prepodnevnoj vrućini sada po osmi
put. Odjednom su je oko struka uhvatile dve ruke otpozadi. Okrenula se i
Malberg je zagrlio.
„Tako sam srećna što si ovde,” rekla je i pomalo se postiđena izvukla
iz naručja.
„A tek ja,” uzvratio je Lukas. „Kida živce kada nemaš sa kim da podeliš
svoje probleme.”
„Da li si napravio korak dalje? Preko telefona si nešto napomenuo.”
Nadlanicom je obrisao znoj sa čela. „Znaš, ono što deprimira, jeste da
sa svakom novom spoznajom, za koju veruješ da bi mogla da te odvede
korak dalje, pojavljuju se dva nova pitanja. Ali daj da pričamo o tome u
miru. Gladan sam kao vuk.”
Katarina je pogledala na obe strane, a onda je podigla kažiprst leve
ruke i pitala: „Da li znaš ‘fileti di bakala’?”
„‘Fileti’ šta?”
„-’di bakala’?”
„Zvuči egzotično u svakom slučaju. To jeste nešto za jelo, zar ne?”
„Fileti bakalara! Odmah u blizini, kod Largo dei Librai, je jedan mali
lokal. Tamo ima najboljih fileta bakalara u gradu!”
 „Šta čekamo?” Lukas je uzeo za ruku. Pored brda paradajza, tikvica i
artičoka, duž osušenih pečuraka i složenih salama, sira, maslina, ljutih
papričica od čijeg mirisa vam krene voda na usta, gurali su se ka izlazu.
Žene na pijaci i vlasnici tezgi su nudili svoju robu u ovo doba po
sniženim cenama, jer se bližilo podne.
Kroz buku gungule pitao je Katarinu: „A ti, šta si ti postigla?”
„Ni ja nisam prošla bolje od tebe,” odgovorila je hod „Posetila sam
markizu u zatvoru. Nadala sam se da ću saznati nešto o Marleninom
dvostrukom životu. Ali osim nekoliko nejasnih napomena koje teško da
će nam dalje pomoći nisam saznala ništa suštinski bitno. U
međuvremenu sam stekla utisak da markiza nije više sva sa sobom. Da li
ti je poznat tajno Otkrivenje Jovanovo?”
„Apokalipsa?”
„Upravo to!”
„Kako si došla baš do apokalipse?
„Dakle - najpre je markiza nagovestila da je cela stvar vrilo opasna, a
onda je počela da se smeje kao luda i rekla da bi trebalo da pročitam tajno
Otkrivenje Jovanovo, određeno poglavlje. Čekaj…” Katarina je izvukla
cedulju iz dekoltea haljine pročitala: „Poglavlje 20, stih 7. Da li ti to nešto
govori?”
Malberg je ostao kao ukopan u mestu. Slušao je samo na pola. U
mnoštvu glasova čuo je uzvik jedne prodavačice: „Lep spanać imamo još
za vas, upola cene sinjora Felini!”
Nije velikodušna ponuda prodavačice bilo to što mu j privuklo pažnju,
već ime koje je izgovorila: sinjora Felini. Felini, ne baš često ime - na
pločici sa imenom kućepaziteljice Marleninog stana stajalo je upravo to
ime!
Odmerio je ženu iz neposredne blizine. Nije ga znala; ali on je video
na tren, onda, kada je otkrio Marlenin leš i nestao iz zgrade glavom bez
obzira. Sličnost je bila neverovatna: krupna građa, po modi kratko
ošišana kosa i šljašteći kreoli na oba uva. A opet je izgledala sasvim
drugačije.
Sinjora Felini je sa udaljenosti ostavljala skoro negovan utisak. Tome
je pre svega doprinela elegantna haljina koja ga je potpuno zbunila.
Mogao je da se zakune da je Marlena imala istu tu staklo zelenu haljinu
Feragama prilikom njihovog susreta generacije. On nije znao ništa o
modi, ali ga je kroj haljine koji je isticao liniju tela tom prilikom
spontano naveo na kompliment.
„Lukas?” Katarina ga je privukla sebi. Već je primetila njegove
poglede. „Za ime svega, Lukas, ne zuri u tu ženu tako, nije baš toliko
lepa.”
Odmahnuo je rukom kao da hoće da kaže: uopšte se ne radi o tome; a
onda je rekao tiho: „Nećeš verovati, ali to je portirka iz Marlenine
zgrade!”
„Koje navodno nikada nije bilo, jer su u tom stanu oduvek živele
časne sestre?”
„Upravo ta.”
Pogledala ga je nepoverljivo. „Ti si ozbiljan? Ili tražiš izgovor? Možeš
slobodno da mi kažeš ako te ona pali. Muškarci ponekad teže običnom.
Meni je u svakom slučaju obična. A ta haljina uopšte ne ide uz nju -
pored toga što je suviše uska.”
„Moguće da je sve to tačno,” smešio se uprkos uzrujanosti , „ali veruj
mi da je to sinjora Felini, ona koja je nestala iz kuće u ulici Gora.”
Katarina je suzila oči i odmerila doteranu sinjom. „I ne varaš se?
Mislim, s obzirom na sve što te u poslednje vreme snašlo ne bih mogla
čak ni da ti prigovorim ako ti se pričinjava.”
„Pogledaj haljinu!”
„Skupa krpica! Ko zna kakvu je protivuslugu pružila za to. Tašna joj je
svakako ‘Hermes’!”
Malberg je držao sinjoru na oku i prišao sasvim blizu Katarini: „Ona
nosi haljinu Marlene. Siguran sam da je Marlena imala tu haljinu kada
sam je poslednji put video - video živu.”
Zapanjenost je bila ispisana na Katarininom licu.
Sinjora se udaljila i postojala je mogućnost da se izgubi u gužvi pijace.
„Hajde,” upozorio je Malberg, „moramo da vidimo šta namerava.”
„Šta bi mogla na Kampo dei Fiori? Da kupuje, morač, crni luk,
paradajz!” Katarina nije baš verovala u njegovu priču.
Dok su držali sinjoru Felini u vidokrugu, primetila je: „To bi značilo
da je ova osoba bila u stanu Marlene.”
Slegnuo je ramenima: „Činjenica da se ovde šećka i pretvara da je fina
dama dopušta u svakom slučaju zaključak da je dobila pristojan novac za
ćutanje.”
 „Misliš, ona zna bliže okolnosti Marlenine smrti?”
„Ta pretpostavka i nije pogrešna.”
Sinjora Felini je šetala pijacom naizgled nasumično, nije ništa kupila,
skrenula je levo, onda ponovo desno i naposletku se vratila na mesto gde
je Malberg primetio. Moglo bi se pretpostaviti da se trudi da se otarasi
potencijalnih pratilaca.
No onda je bacila odjednom pogled na sat, ubrzala korak i napustila
Kampo dei Fiori u pravcu trga Farneze. Prošla je pored desne od dve
fontane koje su ukrašavali trg i išla ciljano ka palati u kojoj je bila
smeštena francuska ambasada.
U hladu moćne palate je išla dosađujući se gore-dole, kao da nekog
čeka.
Lukas i Katarina su stajali iza fontane levo i posmatrali je.
Nakon otprilike deset minuta sinjora Felini je pokazala jasne znakove
nervoze. Muškarac na vespi se približavao. Imao je farmerke, crvenu
majicu kratkih rukava i crnu kacigu sa vizirom od pleksiglasa.
Kao da se nije žurio i sasvim opušteno je namestio motor. Dok je
skidao kacigu išao je ka sinjori. Ova mu je nešto govorila, očigledno mu je
prigovarala, jer je kasnio. Na kraju je, oprezno gledajući oko sebe, izvukla
kovertu iz tašne i predala je nepoznatom.
„Čudno,” rekao je Malberg ne gledajući u Katarinu, „zar se i tebi ne
čini?”
„U svakom slučaju,” odgovorila je ne skrećući pogled.
Čovek je otvorio kovertu i izgledalo je kao da palčevima obe ruke
prebrojava novčanice. No, suma ga izgleda nije zadovoljavala. Besno je
smotao kovertu i strpao ga u desni džep farmerki. Onda je smakao kacigu
sa glave i krenuo žustro da govori nešto ženi.
„Luuukas?” Katarinin glas je zvučao izgubljeno. „Luuukas! Reci da
ovo nije istina.” Stisla mu je ruku tako jako da je bolelo.
„Pa to je Paolo!” uzviknuo je zaprepašćen. „Paolo, tvoj rođeni brat!”
Uhvatila ga je čvrsto. Zarila mu je lice u rame.
„Mislim da mi duguješ objašnjenje,” primetio je ljutito.
Gledala ga je širom otvorenih očiju. „Lukas, i ja sam iznenađena
koliko i ti. Zar misliš da…”
„Nemoj sada da pokušaš da mi objasniš kako nisi imala pojma o
dvostrukoj igri svoga brata!” Zvučao je besno. Katarina se trgla.
 „Tako mi Bogorodice i svega što mi je sveto, ne, nisam znala da je u
dosluhu sa ovom ženom. Ni sama ne znam šta ovo znači. Paolo je
prevarant - ali nije zlikovac!”
Okrenula se. Krenule su joj suze.
Nije pokazao da ga je to dotaklo: „Znaš šta to znači,” rekao je. „Ko god
da se krije iza ovog zločina bio je obavešten o svakom mom koraku. Ta
navodno tako sigurna soba u pansionu Paperic je bila nameštaljka.
Verovatno tamo postoji i prislušni uređaj. A kako je Paolo izigravao
nevinašce kada smo tražili ulaz u Marlenin stan, to je bilo remek delo
glume. Na takvom bratu ti se može samo čestitati!”
„Kako samo možeš biti tako nepravedan.” Stegla je pesnice. „Nemoj
samo mene kriviti zbog toga što mi je brat otišao na stranputicu.”
„Da, tvoj brat koji me toliko voli - to si rekla, zar ne?” bio je van sebe.
Pomisao da je Katarina igrala igru s njim ga je razbesnela. „Ti deliš stan
sa svojim bratom, živite zajedno kao da ste u braku, a hoćeš da mi tvrdiš
ta ništa nisi znala? To treba da poverujem? Malo je previše to što tražiš
od mene.”
„Lukas, molim te, veruj mi!”
„Rado bih. Ali ne mogu. Upravo sam se razočarao u tebe. Šteta, ja sam
u svakom slučaju imao časne namere.”
I ja, htela je da kaže, ali nije stigla. Okrenuo se i nestao brzim
korakom u pravcu Kampo dei Fiori.
Gonjen strahom počeo je da trči. Bio je potpuno smeten i što se više
udaljavao od trga Farneze, to mu se više mutilo u mislima. Izbegavao je
ljude koji su mu išli u susret, svakih pedeset metara je menjao stranu
ulice, zastajao i okretao se kako bi proverio da ga neko ne prati, ubrzavao
korake i po novo usporavao. Šta raditi? Kljucalo mu je u glavi.
A da se predaš?
Kao iz daljine čuo je glas, oprezan, nesiguran glas: A da se predaš?
Ne, on nije ubio Marlenu! Ali, može li to da dokaže? Ili drugim
rečima: Mogu li to da mu dokažu? Verovatno je njen stan bio pun
njegovih otisaka. A on je bio taj sa kim je Marlena htela da se sastane. On
je bio taj koji nije nazvao policiju kada je našao mrtvu. Jeza mu je prošla
niz leđa. Šta su znali ljudi koji su stvarno ubili Marlenu? Da li su ga
tražili kako bi ga ućutkali?
U panici je trčao kroz male ulice. Odjednom je pred njim bila ulica
Luka. Kada mu je u vidik dospela Lokanda sinjore Paperic znao je šta
ovde traži. U podne je u pansionu bilo mirno. Žurno se popeo uz
stepenice. Zastao je na tren ispred vrata kako bi se smirio. A onda je
pozvonio.
Sobarica je otvorila, ljubazno ga je pozdravila. Uzvratio je isto
ljubaznim pozdravom. Srećom sinjora Paperic nije bila tu. Naterao se da
polako pređe dugi hodnik.
U sobi je na brzinu skupio svoje stvari - ionako nije bilo puno toga – i
natrpao ih u putnu torbu od platna za jedra. Osvrnuo se još jednom na
brzinu. Neprimetno je napustio Lokandu.
Nikada u životu se nije osećao tako bespomoćno, tako bez odgovora
na to šta dalje. Kome još može da veruje? Ko bi mogao da mu pomogne?
Kao ošamućen išao je neko vreme duž Lungotevere dei Tebaldi
poredTibra, prešao tromu zelenosmeđu reku kod Ponte Sista i okrenuo
se, bez razmišljanja, u pravcu juga, ka četvrti Trastevere.
U nekoj pekari sa ogledalima na zidovima i stolovima za stajanje je
žvakao sendvič, ne zato što je bio gladan, već kako bi smirio želudac. Uz
to je bio kafu s mlekom.
Gledao je u čoveka koji je zurio u njega iz ogledala. Posmatrao ga je iz
upalih duplji. Kosa mu je padala divlja preko lica koje je bilo izbrazdano
dubokim borama. Čovek je izgledao nezdravo, gonjen, bled. Ne zuri tako
glupo! Najradije bi viknuo. Potrajalo je neko vreme pre nego što je
shvatio da je to on, Lukas Malberg, taj čovek u ogledalu, taj oronuli,
potpuno uništeni tip protiv koga kao da se čitav svet urotio. Koji je bez
krivice upao u nešto što ga je u potpunosti izbacilo iz koloseka. „Hoću da
vratim život koji mi je nekada pripadao,” mrmljao je nerazumljivo očajan.
Zvučalo je kao molitva.
Elisa na plafonu pekare je prijatno rashlađivala Malbergovu znojem
natopljenu kosu. Maramicom je tapkao i kupio znoj sa vrata. Pri tome je
na pod pala cedulja koju je nosio već nekoliko dana sa sobom: „Đakopo
Barbijeri” i sedmocifreni broj.
„Smem li da telefoniram?” pitao je ćelavog pekara i stavio kovanicu na
štand. Potom je okrenuo broj.
Barbieri se javio sa uobičajenim „Pronto!”
„Malberg ovde. Sećate li se još ko sam?”
„Ali svakako, sinjor Malberg. Ionako sam hteo da vas kontaktiram. Šta
mogu da učinim za vas?”
„Dopustite mi jedno pitanje.” Zaćutao je na tren da razmisli. „U kom
ste odnosu sa Katarinom Lima?”
„Ne razumem vas, sinjore.”
„Mislim, da li ste joj prijatelj? Ili imate neke obaveze prema sinjori?”
„Ne znam ni za jedne,” odgovorio je Barbijeri bez oklevanja. „Ali, zašto
pitate?”
„Stvari stoje naime ovako. Imam opravdan razlog da pretpostavim da
Katarina Lima igra dvostruku igru. U svakom slučaju njen brat Paolo
uzima novac od ljudi koji su povezani sa ubistvom Marlene Amer.”
„To nije moguće!”
„Jeste. Zajedno sa Katarinom sam gledao kako Paolu Limi daju novac.
Katarina kaže da nije ništa znala o tome. U svakom slučaju ne verujem da
je bila neobaveštena kako tvrdi.”
Barbijeri je ćutao poduže. Naposletku je odgovorio: „Da li ste sigurni?
Znam je samo poslovno, ali je se sećam kao vrlo čestite osobe kojoj su
prestupi brata teško padali. Ali, to što vi kažete nema nikakve veze sa
malim prestupima. Kada me je zamolila da vas držim na oku povremeno
bilo je to pre radi vaše zaštite…”
„Slušajte - ne mogu da se izlažem riziku!” prekinuo ga je, „Da li bi bili
voljni da mi pomognete?”
„U svako doba.”
„Pod jednim uslovom! Katarina ne sme ništa da sazna o tome.”
„Imate moju reč, sinjor Malberg.”
„Sigurno znate da sam po Paolovoj preporuci našao smeštaj u
pansionu u ulici Luka.”
„To mi nije nepoznato.”
„Otišao sam odatle, jer sam morao da pođem od pretpostavke da je
moje sklonište otkriveno.”
Barbijeri je čujno uzdahnuo. „To je u svakom slučaju bio pravi potez.”
„Sada tražim novi smeštaj. Bez policijske prijave, shvatate! “
„Hm…” Barbijeri je razmišljao. „To neće biti jednostavno, a da se ne
uvuku novi likovi u priču.” Ćutao je neko vreme. „Ali ako biste se snašli
sa sobom u skromnom dvoiposobnom stanu mogao bih vam za prvu
nuždu ponuditi siguran smeštaj.”
A još kako je hteo!
 Jedva pola sata kasnije zazvonio je kraj vrata sa imenom D. Barbijeri.
Kuća je bila smeštena u sporednoj ulici iza protestantskog groblja između
Monte Testaćio i Cestijeve piramide. Kao i većina kuća u okruženju i ova
je pamtila bolje dine. Ali bitnije od savremene udobnosti mu je trenutno
bilo to što je mogao jednostavno da nestane ispod radara.
„Nadam se da niste zvali sa mobilnog!” primio ga je Đakopo Barbijeri
na ulazu u stan.
„Ne brinire,” odgovorio je, „vaše reči od onda sam i te kako primio k
srcu: nikakav hotel, nikakvi čekovi, nikakve kreditne kartice, ni mobilni.”
„Dobro,” primetio je Barbijeri i poveo ga u stan. „Ali trebalo bi da
izbegavate i mesta koja su igrala neku ulogu u vašoj dosadašnjoj istrazi.”
Klimnuo je glavom, iako mu razlog za to nije bio baš jasan.
Na prvi pogled je Barbijerijev kutak odgovarao upravo klišeu o domu
samca. U kuhinji su se gomilali sudovi od pet dana. Barbieri mu je ulovio
pogled i rekao: „Morate da izvinite. Nisam očekivao posetu. Ponekad je
ovde malo haotično. Kraj moje karijere kao inspektora je označio i kraj
braka. Iskreno rečeno, zbog toga mi nije čak ni žao. Da li ste uopšte
oženjeni?”
„Ja, ne. Oženio sam se jednom sa dvadeset i dve, sa dva deset i pet
sam bio ponovo slobodan. Od tada sam ono što se otvoreno naziva samac.
Ali, ako takođe mogu biti iskren - moj život vuka samotnjaka je do sada
pre bio posledica propuštenih mogućnosti nego ishod čvrstih odluka.”
„A onda je ta Marlena Amer ušla u vaš život i to vas je baš pogodilo,
jesam li u pravu?”
„Kako ste to zaključili?”
„Iskustvo u poslu,” odgovorio je Barbijeri kratko.
Malberg se smeškao smeteno. „Priznajem, Marlena je prilikom našeg
susreta pokrenula prilično jaka osećanja. Dobro, jesam došao u Rim zbog
te kolekcije knjiga, ali ne samo to. Možete li da zamislite šta se zbivalo u
meni kada sam našao Marlenu mrtvu u kadi?”
Barbijeri je klimnuo glavom nemo.

***

Soba koju mu je ponudio je stvarno bila samo sobičak sa uskim

visokim prozorom. No, zato je gledao u zelenilo i bilo je prijatno sveže.
Jednostavan otoman i rezopal-otman iz šezdesetih godina su morali da
posluže za prvu nuždu. I mada je skromno pokućstvo bilo sve samo ne
udobno, osećao se nekako dobro.
Situacija nije mogla da porekne izvestan humor kada su Barbijeri i
Malberg prionuli da operu sudove od pet dana. Dok je Malberg brisao
tanjir krpom da ga osuši, kao da treba pobediti u takmičenju za najbolju
domaćicu, pitao je neposredno: „Vi ste imali obdukcioni nalaz Marlene
Amer u ruci. Koji je vaš utisak?”
„Iskreno tečeno…,” počeo je Barbijeri.
„Molim za to!”
„Dakle, meni se od samog početka nametala sumnja da postoje dva
nalaza autopsije različitog sadržaja. Pravi i ulepšani. Tako nešto se
naravno dešava samo uz pomoć poprilične sume za miro.”
„Da li ste često nailazili na tako nešto tokom vaše karijere?”
odmeravao je sagovornika s pogledom iščekivanja.
„Ne baš često,” odgovorio je Barbijeri, „ali se sećam jednog ili dva
slučaja…”
„I kako je došlo do toga?”
Bivši policajac se okrenuo i pogledao zbunjeno u stranu. Kao da nije
bio voljan da odgovori. Onda se nakašljao i rekao izokola: „U oba slučaja
je mafija bila iza toga.”
„Mafija?”
„Možete misliti kako se stvar završila!”
„Ne.
„Recite mi.”
„Javni tužilac koji je kritikovao sumnjivu autopsiju je smenjen sa
položaja i nestao je negde u regiji Pijemonte. Više se nije čulo za njega.”
„Ali, ne verujete valjda stvarno da je mafija iza ubistva Marlene
Amer!”
„Vama smeta pomisao da ima i izvesne veze sa kurijom. Nemojte se
varati s tim u vezi. Oni koji povlače konce u mafiji imaju genijalnu
sposobnost po pitanju postavljanja naizgled nemogućih odnosa. Sećam se
slučaja jednog poznatog laboratorijskog stručnjaka iz medicine. Profesor
je vodio jedan institut u Ostiji u kojem su testirali i sportiste na doping.
Niko se ne bi usudio da renomiranom naučniku opovrgne iskrenost. Ali
profesor je imao tajnu strast, rulet. A ta strast ga je bacila u ogromne
dugove. Jednog dana mu je nepoznata osoba ponudila da isplati dugove
tako što će nakon trke da zameni izvesne probe urina konja. To je
godinama išlo dobro, a da niko nije sumnjao. Stvar je pukla tek kada je
supruga razotkrila profesora. Iz osvete, zato što je varao sa mlađom.”
Malberg je vrteo glavom. U prošlosti je naučio da piše sulude priče. Ali
dovesti Marlenu u vezu sa mafijom se ipak činilo apsurdnim.
„Kako mi je Katarina rekla,” nastavio je Barbijeri, „priikom tajne
sahrane sinjore Amer videli ste skup gospode obučene u elegantnu
crninu…”
„Od kojih je jedan bio ćelavi kardinal državni sekretar Filipo
Gonzaga,” prekinuo ga je. „To je van svake sumnje.”
„Dakle, to pak nikako ne isključuje mogućnost da su ostala gospoda
članovi takozvanog finog društva. Shvatite ne želim nikako da tvrdim da
je sinjora bila umešana u poslove mafije. Samo hoću da kažem da tu
mogućnost ne treba isključiti.”
„A to znači?” pitao je zbunjen.
Barbijeri je slegnuo ramenima. „Trebalo bi da sednemo i sagledamo
sve informacije koje smo do sada sakupili o slučaju, na papir. Siguran
sam da ste do sada sve čuvali samo u glavi; osobe, mesta, iskaze svedoka i
istragu. Ali ljudski um nije kompjuter i vaše sećanje, uz svo poštovanje,
kako nameravate da sve to zadržite u njemu? Iz mog iskustva kao
inspektor znam da su najčešće sitnice te koje nas vode ka rešenju nekog
slučaja. Sitnice koje je ljudski um davno odbacio i time zaboravio.”
Malberg je klimnuo glavom slažući se. „Ono što stvar čini tako teškom
jeste problem da se prepozna neka logika u svi ovim događajima.”
 Poglavlje 29
Markiza Falkonijeri je mrzovoljno treptala u maglinu jutarnjeg sunca
ispred ženskog zatvora Santa Madalena. Zamenila je tamnu odeću ove
ustanove svojom. Ali svetli kostim od lana je visio mlitavo sa nje, a
suknja je bila izgužvana kao kmetska odežda. Skupila je kosu pozadi, a
šarm koji je ranije sijao iz njenog lica je ustukao pred izrazom gorčine.
Na savet njenog po dužnosti dodeljenog branioca, Lorenca Falkonijeri
je dala obimno priznanje: da, znala je za prevare svog muža i nakon
njegove smrti pokušala da ukradenu robu proda čoveku.
Iz drugog pokušaja je njen advokat uspeo da ubedi sudiju da ne
postoji nikakva opasnost od bekstva. Posle toga je sud oslobodio pod
uslovom da se jednom nedeljno prijavi u najbližoj policijskoj stanici.
Sada je sa putnom torbom u ruci u kojoj su bile njene sitnice čekala
na taksi koji je uprava zatvora pozvala za nju. Markiza se nije osećala
dobro u svojoj koži, nije se osećala slobodno i još uvek nekako zatvoreno,
zatočenom u sumnjivoj prošlosti. I mada je - barem za sada - bila
slobodna, činilo joj se kao da još uvek gleda kroz rešetke na prozoru svoje
ćelije.
Kada je taksista konačno stigao smejao se provocirajući, Lorenca
Falkonijeri je prešla preko drskosti i navela ulicu Koronari kao
odrednicu. Za malu sporednu ulicu u kojoj joj je bila kuća, ionako nije
znao nijedan taksista Rima.
Tokom prvog kilometra je vožnja protekla u tišini. Markiza je zažalila
što je sela na mesto suvozača, jer je tip stalno gledao sa strane.
„Bolje da vodite tačuna o saobraćaju,” upozorila ga je.
„Naravno, sinjora,” odgovorio je taksista naglašeno ljubazno.
Istovremeno se osetio ohrabrenim da postavi pitanje: „Koliko dugo?”
Potom je ponovo namestio svoj provokativni osmeh.
„Šta to treba da znači: Koliko dugo?”
Pesnicom i ispruženim palcem desne pokazao je unazad: „Mislim,
koliko dugo ste morali da boravite u Santa Madaleni?”
„To vas se stvarno ne tiče!” odgovorila je iznervirana. „Zašto želite da
znate?”
Taksista je slegnuo ramenima: „Onako! Jednom sam imao mušteriju,
jednu sinjoru srednjih godina, prijatnog izgleda, koja je isto upravo izašla
iz Santa Madalene. Kada sam je pitao: Kuda? Odgovorila je: ‘Nebitno
kuda. Nisam ništa videla petnaest godina.’ Petnaest godina, to morate da
zamislite! Sa mnom je potrošila skoro sav novac koji je zaradila u ćuzi.
Pre nego što je izašla, bilo je već skoro veče, nisam mogao da izdržim da
je ne pitam zbog čega je toliko dugo odležala. Znate zbog čega sinjora?
Upucala je svoju suparnicu. I rekla je da bi to ponovo uradila bez
razmišljanja. Bio sam srećan kada je izašla.”
„U tom pogledu ne morate ničeg da se bojite kada sam ja u pitanju,”
primetila je Lorenca Falkonijeri suvo. „Imala sam svega dve nedelje to
zadovoljstvo, a nisam nikoga ni ubila.”
„Samo dve nedelje?” Taksista je zvučao skoro razočarano, „Mora da je
bio prokleto dobar advokat.”
Markiza je klimnula glavom. Nije je zanimalo da nastavi razgovor.
„Da li vas neko čeka?” prekinuo je vozač nakon dužeg vremena
ćutanje.
Lorenca nije odgovorila i gledala je nezainteresovano kroz vetrobran.
„Pitam vas samo stoga što nas od Santa Madalene prati tamni
mercedes. Može biti i slučajnost, naravno.”
„To i ja verujem,” odgovorila je uzrujano. Ko bi je već pokupio ili čak
pratio kada je i sama tek rano jutros saznala za otpuštanje?
Kada je taksi skrenuo u ulicu Koronari markiza je izvukla novčanicu
od dvadeset evra iz tašne i dala je vozaču: „Ostatak je za vas. Ako biste me
ostavili tamo napred na ćošku …”
Izašla je i krenula ka uskoj sporednoj ulici sa oronulim kućama. Oko
podneva je leva strana ulice, gde je bila njena kuća, bila u senci. Uživala je
u hladovini senke. U hodu je kopala po putnoj torbi za ključevima stana
kada je prepalo oštro trubljenje.
Okrenula se i pogledala u jarki sjaj vatre. Dolazio je pravo ispred nje iz
prozora sa strane tamne limuzine. Nije se čuo pucanj. Barem markiza
ništa nije čula. Osetila je samo jak udarac u levu stranu grudi. Udarac koji
je bio tako jak da joj je oduzeo dah. Pokušala je da dođe do daha. Uzalud.
Usled napora je levo, gde je kucalo srce, krenuo mlaz tople krvi i natopio
joj odeću.
Tek sada - prošle su sekunde i vozilo iz kojeg je došao jarki sjaj vatre
je nestalo u bekstvu - tek sada je shvatila da je neko pucao u nju. Nije
osećala bol. Šok, kažu, potiskuje svaki osećaj bola.
 Da li će sada da umre? Pucanj pravo u srce mora da bude smrtonosan.
Umiranje, uvek je to tako zamišljala, mora da je bolno. Gde je bol?
Umesto bola došla je obamrlost. Nestali su svi zvukovi, osim grubog
čangrljanja uzrokovanog njenim disanjem na trzaje.
Lorenca Falkonijeri je primetila kako su joj kolena popustila i da je
puzala na sve četiri preko kaldrme poput psa. Razmišljala je o sporednim
stvarima. Da li je prebacila sredstva za poslednji telefonski račun, da li
ima čist donji veš na sebi i ko li će skinuti pločicu sa imenom sa vrata
stana. Onda nije mogla više da se drži, prevrnula se nemo u stranu, i
ostala sijenih kolena da leži na leđima. Iz usta joj je tekla krv.
Markiza je zurila u nebo.
„Možete li da me čujete?” Lice koje nije znala.
„Možete li da me čujete?” Stalno: „Možete li da me čujete?”
A onda se glas udaljio, postao tiši, jedva čujan. Odjednom je bilo tiho.
Tišina kakvu još nikada nije doživela.
 Poglavlje 30
Pronto!
Uspavano Katarina je posegla za telefonom. Novinari nisu
ranoranioci, a poziv ujutro u osam je u njihovim krugovima bio skoro
uvreda. A nakon jučerašnje rasprave sa Malbergom nije čitave noći oka
sklopila.
„Zovem se Mezomedes, doktor Ahil Mezomedes, iz Prvog javnog
tužilaštva Rima.”
„I da mi to kažete zovete me u vreme predviđeno za spavanje?” upitala
je nevoljno.
„Izvinite sinjora Lima, mogu kasnije ponovo da nazovem.”
„Ne, ostavite! O čemu se radi?”
„O slučaju Marlene Amer.”
Odjednom se razbudila. „I kakve veze ja imam sa tim?”
„Dao sam da mi još jednom donesu dokumentaciju,” nastavio je javni
tužilac, „i moram da kažem da tu ima čitav niz nepravilnosti. Čak bih
rekao da stanje dokumentacije otvara više pitanja nego što daje odgovora.
Između ostalog sam naleteo na izveštaj iz vašeg časopisa koji upućuje na
vas kao istražnu analitičarku. Hteo bili nekom prilikom nakratko da
porazgovaram sa vama. Nameravam da ponovo pokrenem ovaj slučaj i za
to mi je svaka informacija bitna.”
„Imate hrabrosti, doktore Mezomedes! Koliko znam dosije Marlene
Amer je uprkos brojnim pitanjima i nepravilnosti zatvoren.
Pretpostavljam da je to učinjeno po nalogu sa najvišeg mesta. Verujete li
da tu možete još nešto da učinite?”
„Verujem u pravednost, sinjora Lima, a ovo mi je prvo nameštenje
kao javnog tužioca!”
„Nadam se ne i poslednje,” izletelo joj je.
„Kako to mislite?”
„Znate,…” zastala je, motala je stvarno da odmeri svaku reč, „svi koji
su se do sada bavili ovim slučajem su naleteli na zid. Ili su špijunirani. Ili
…”
„Ili?”
„Ili su verovatno za novac navedeni da obustave dalju istragu.”
„A vi?”
 „Ne, nisu mi nudili novac. Ali sam premeštena u drugo odeljenje. I
time mi je slučaj oduzet.”
„Zanimljivo!” zaključio je Mezomedes. „Stvarno zanimljivo.”
„Ako biste to tako nazvali. Ja bih pre rekla misteriozno. Vrlo
misteriozno!”
Odjednom joj je prošla misao da javni tužilac hoće da je ispita samo
zbog Malberga. Nije ni dovršila misao kada je Mezomedes onako usput
pomenuo: „Vi ste upoznali i tog antikvara Malberga za kojim se još traga.
Da li znate gde je?”
Zaćutala je. Šta je ovaj Mezomedes znao? Da li je ovo klopka? Čak i da
je htela nije mogla da kaže gde se Malberu, sada nalazi. Kada je nakon
svađe pokušala da ga nađe u pansionu nije više bio tamo. A ni Paolo se
više nije pojavljivao.
„Sinjora Lima, da li ste još tu?” glas javnog tužioca je bio hladan i
uporan: „Pitao sam, da li znate gde se nalazi taj Malberg.”
„Malberg? Ne. Odakle vam to?”
„Pomenuli ste ga u svom izveštaju.”
„Da, sećam se.” Pravila se neuka. „Zašto ga uopšte traže?”
„Na osnovu mojih dokumenata on je verovatno bio poslednji koji je
video Marlenu Amer živu. U svakom slučaju je kratko pre njene smrti još
razgovarao sa njom telefonom. To je proizašlo iz istrage.”
„Ah, da! Mislite da je on ubica?”
„Rekao bih to ovako: Malberg je pod sumnjom. Sama činjenica da je
nestao čini ovog čoveka u velikoj meri sumnjivim.”
„Da li ste uopšte sigurni da se dao u skrivanje? Mislim, možda uopšte
ne zna da ga traže. Možda je na nekom putovanju u inostranstvu u
Engleskoj ili SAD kako bi obavio nove kupovine.”
„Svakako je moguće, ali teško da je tako. Istraga u Nemačkoj je naime
pokazala da čak ni njegovi radnici ne znaju gde se trenutno nalazi. Ne
mogu da se otmem utisku da se još mota ovde po Rimu.” Zastao je
nakratko: „Da li biste bili premni da se sastanete sa mnom?”
„Da li je to sudski poziv?”
„Nikako. Molim vas za to.”
„Kako god, ako smatrate da će to biti od koristi.”
„Kada vam odgovara, sinjora?”
„Danas po završetku posla oko osamnaest časova.”
 „Dobro. A gde?”
„Da li znate mali kafe u ulici Marsala preko puta ulaza sa strane
stanice Termini?”
„Ne, ali ću ga naći. Osamnaest časova. Hvala vam, sinjora.”

***

Mezomedes je već čekao kada je Katarina po izlasku iz redakcije ušla

u mali kafe. Bio je mlad, čak vrlo mlad za posao držvnog tužioca. Hteo je
da bude u skladu sa svojom funkcijom i imao je odgovarajuću frizuru,
sivo dvodelno odelo i savršeno čiste cipele na pertlanje. Muškarac koji
nije baš njen tip no, ne treba da se udaje za njega.
„Hoću da vam kažem istinu,” počeo je Mezomedes razgovor pošto su
se smestili u zadnji deo lokala. „Ovde sam na svoju ruku. Jer, kao što ste
tačno rekli, dosije Marlene Amer je zvanično zaključen. Ali kao mladi
javni tužilac imale šansu da napravite karijeru samo ako vam pođe za
rukom da dospete do spektakularnih slučajeva. Da, ja sam uvrteo sebi u
glavu da napravim karijeru. A pošto je to uobičajenim putem u ovom
poslu vrlo teško ostvariti došao sam na ideju da pokrenem spektakularne
zaključene slučajeve. Slučaj Marlene Amer se naprosto nameće.”
„Ah, tako znači.” Zapanjila se. Iskrenost je mladog javnog tužioca
činila skoro simpatičnim. Bila je voljna da mu pomogne pod uslovom da
joj bude donekle simpatičan, za taj slučaj je imala keca u rukavu. „I šta
mogu da učinim za vas?” pitala je naposletku.
Mezomedes je otvorio svoju staromodnu aktovku koju je u grčevito
držao između nogu ispod stola i prelistavao uzbuđeno kroz štos papira.
Kada je konačno našao to što je tražio, rekao je: „Čitajući vaš izveštaj u
‘Gvardijanu” stiče se utisak da znate po pitanju slučaja Amer mnogo više
nego što ste objavili.”
„Vaš utisak vas ne vara, doktore!” odgovorila je hladno.
„Tu ima jedan trag koji, ako uspem da ga dokažem, cilja u sasvim
drugom pravcu. Nemojmo da se pretvaramo, ni vi, ni ja ne verujemo da
se Marlena Amer udavila u kadi. A to da je antikvar Malberg ubio sinjoru
je pre pretpostavka koja se zasniva na tome što je ubrzo po njenoj smrti
nestao. Za bilo kog donekle dobrog advokata bi to bila dečja igra da
poništi nalog za hapšenje. Za to je dokazni materijal jednostavno
nedovoljan.”
„Zašto vi sami ne poništite jednostavno nalog za hapšenje? Onda
Malberg ne bi imao čega da se plaši i mogao bi, možda, čak da doprinese
tome da se rasvetli ovaj slučaj.”
Mezomedes je duboko udahnuo. „Znate, sinjora, naša pravda je jedna
spora stara dama, nepokretna i pretenciozna. Ona hoće da je uvek malo
mole ili joj postave zahteve, Vrlo je lako izdati nalog za hapšenje, ali
poništiti ga je jedna komplikovana procedura.”
„A pri tome ste rekli da verujete u pravednost!”
„Pravednik mora puno da pati. To je napisano već i u psalmima. Ali,
da pređemo na stvar!” Mezomedes je stavio nekoliko DIN-A4 strane
ispred sebe na sto. „To je kopija obdukcionog nalaza u slučaju Amer.
Znate da je patolog Martino Veber došao do nalaza: Marlena Amer je
umrla usled utapanja u kadi.
Priznajem, tako nešto se dešava, čak ne tako retko, pre svega kada je
alkohol u igri. Ali o tome u izveštaju Instituta sudske medicine nije reč.
Pominju se nasuprot tome hematomi u predelu ramena i grudi. Dakle,
moglo bi se pretpostaviti i da je sinjora gurnuta pod vodu i da se borila.
Najzanimljivije međutim mi je bio ukaz na određene ostatke mirisa u
kućnom mantilu sinjore: olibanum, benzojeva smola, stiraks, toluanski
balzam i kora cimeta.”
„Kora cimeta, da, da,” ponovila je Katarina u naletu cinizma.
Mladi javni tužilac se nije dao omesti: „Meni su ovi sastojci bili
nepoznati kao i vama, sinjora. Stoga sam se obavestio u Institutu za
kriminološku hemiju. Rezultat će vas iznenaditi: olibanum, benzojeva
smola, stiraks i toluanski balzam su smole, dakle sasušeni sok drveta,
koji se koristi za pravljenje mirišljavog tamjana.”
„Tamjana?” namestila je izraz neverice.
„Ali to nije sve,” nastavio je Mezomedes, „benzojeva smola i toluanski
balzam su izuzetno retki i shodno tome papreno skupi. Sijamska i
benzojeva smola sa Sumatre se sastoje u suštini iz estra benzojeve
kiseline koniferil alkohola. U malim količinama sadrže i vanilin i koriste
se za pravljenje ekskluzivnih parfema. Toluanski balzam je još
skupoceniji. Ta smola se pre svega dodaje teškim orijentalnim
parfemima. Dakle, oba su suviše dragocena da bi se spaljivala. Na svetu
međutim postoji jedan jedini proizvođač koji prodaje tamjan sa ovim
sastavom. Gram navodno za pet stotina evra. Taj sedi u Lombardiji i ima
jednog jedinog klijenta - Vatikan.”
Katarina je udahnula duboko. Hiljadu misli joj je proletelo kroz glavu.
Htela je spontano da zgrabi tašnu. Ali uzbuđenje je trajalo samo sekund,
a onda se ponovo sabrala.
„S tim u vezi bih mogla i ja nešto da vam kažem,” primetila je
glumljenim mirom. „U svakom slučaju…”
„Neće vam biti na štetu, sinjora,” tumačio je Mezomedes njeno
oklevanje. „Ako sam vas dobro razumeo stalo vam je do toga da se povuče
nalog za hapšenje za tog Malberga.”
„Odakle vam to?”
„Slušajte, moj je posao da čujem i vaške kada se zakašlju. Bio bih loš
javni tužilac ako ne bih iz sitnih nagoveštajj donosio zaključke.”
Katarina se meškoljila na stolici. A Mezomedesu naravno ni to nije
promaklo.
„Ne mogu ništa da obećam,” nastavio je, „ali ako slučaj krene novim
tokom, uveravam vas da ću se uključiti u poništenje naloga za hapšenje
Malberga.”
„Držaču vas za reč,” odgovorila je Katarina. Odmeravala ga je. Na tren
je oklevala da li da nameru pretvori u delo. A onda je iz tašne izvukla
kovertu i dala je Mezomedesu.
Pogledao je upitno.
Ćutala je. Rukom mu je dala znak da otvori kovertu. Naposletku je
uradio kako mu je rečeno.
Izvukao je četiri fotografije formata 13x18 cm i kopiju isečka iz
novina. Pomalo zbunjen raširio je sadržaj koverte ispred sebe. Isečak iz
novina se odnosio na saobraćajnu nesreću kardinala državnog sekretara
Filipa Gonzage i sadržao je sliku kardinala.
„A ove fotografije? Šta bi one trebalo da znače?” Mezomedes je vrteo
glavom.
„To su slike koje sam napravila prilikom sahrane Marlene Amer.
Možda ćete prepoznati ćelavog gospodina u crnom odelu. Obično trčkara
unaokolo u jarkom purpurnom.”
„Gonzaga!” uzviknuo je javni tužilac iznenađen.
„I ovde, i tu, i ovde!” Katarina je pokazala na ostale slike. „Kardinal
državni sekretar Filipo Gonzaga.”
 Mozemedes je odmeravao slike kritičkim pogledom. Na kraju je
rekao: „U pravu ste sinjora Lima. I sigurni ste da su ove slike napravljene
na sahrani Marlene Amer?”
„Apsolutno sigurna.”
„U dokumentaciji o slučaju začudo ne postoji nikakav ukaz na
sahranu.”
„To bi me prilično iznenadilo.”
„Ali odakle ste znali …”
„Kao novinarka imam svoje izvore informacija o kojima čak i javni
tužioci mogu samo da sanjaju. A znate da i me po zakonu o štampi ne
možete naterati da odam svoje izvore.”
„Znam, sinjora. I znam da vi to znate.” Katarina se smeškala
samosvesno.
„Ali ako vam je potreban još neki dokaz, onda bi to bio sledeći: nakon
što sam napravila ove slike prišao mi je jedan čovek. Tražio je čip iz moje
kamere i pri tome je imao takav preteći stav da sam, htela to ili ne,
morala da postupim kako mi je rekao. Otvorila sam kameru; ali umesto
memorijskog čipa dobio je programski. Stari trik sa tašnama među nama
izveštačima.”
Mezomedes je izbacio donju usnu, gest kojim je zadobio Katarinino
poštovanje. „To baca novo svetlo na ovaj misteriozni slučaj. A kada
razmislim o izveštaju o nezgodi kardinala državnog sekretara onda tog
Gonzagu vidim sasvim drugačijim očima. Zašto bi se kardinal kurije vozio
unaokolo sa sto hiljada dolara u plastičnoj kesi u ličnim kolima svog
šofera noću kroz Rim? Svakako ne s namerom da podeli novac
siromašnima.”
„Ne, to ni ja ne mogu da zamislim.”
„A taj Malberg se ne vidi na fotografijama?”
„Malberg? Zašto baš Malberg?”
„Dakle, moglo bi se zamisliti da postoje izvesne veze između Malberga
i kurije…”
Katarina se uplašila. „To nije moguće,” mrmljala je bez razmišljanja.
„Odakle vam to, doktore Mezomedes? Smatram Malberga pristojnim
likom koji je sticajem nesrećnih okolnosti uvučen u ovaj slučaj. Da
odgovorim na vaše pitanje. Ne, Malberg se ne može videti na ovim
forografijama.”
 „Što, pak, ne mora da znači da nije prisustvovao iz daljine ovom
događaju.”
Katarinu je prožela jeza. Nije znala kako da proceni ovoji mladog
Ahila Mezomedesa. Ili je bio pronicljiviji nego što bi se to na prvi pogled
reklo, ili je bio toliko naivan kao što se pravi, ali je imao instinkt koji
odlikuje dobrog javnog tužioca. Skoro da joj se činilo da hoće da je satera
u ćošak. Da li je znao više? Da nije već pod njegovom prismotrom?
Mezomedes je naslonio glavu na ruke i ponovo su mu oči letele preko
fotografija na stolu ispred njega. Nije podigao pogled kada je naposletku
rekao: „Sada i tragovi tamjani u odeći sinjore imaju smisla. Da trag u
slučaju Amer vodi u Vatikan je međutim pomalo čudno. U svakom
slučaju u stvar povlači za sobom pravne začkoljice. Jer sa stanovišta
državnog prava Vatikan, najmanja država na svetu sa svojih četrdeset i
četiri hektara, je izvan granica. To znači da se nalazi izvan državne
jurisdikcije Italije. Doduše, u prošlosti su zločini osuđivani uvek po
italijanskom pravu. Da to nije baš česta pojava možete verovatno i sami
da pretpostavite.
„Pogotovo kada je reč o jednom kardinalu!”
„Ako me sećanje ne vara, to se poslednji put dogodilo u doba
renesanse. Doduše, tada još nije bilo Italije, barem ni u današnjem
državnom obliku. Uostalom, trag zločina koji vodi u Vatikan ne mora
neminovno da završi u odajama jednog kardinala.”
Katarina je klimnula glavom slažući se, iako je razmišljala o svom
udelu u tome. Razgovor je postajao sve neprijatniji po nju i razmišljala je
grčevito kako da okonča sastanak.
Javni tužilac je podigao pogled. Kao da joj je čitao misli. U svakom
slučaju je bila smetena kada je Mezomedes rekao: „Sigurno imate težak
dan za sobom. Neću vas više zadžavati. Da li ste, inače, već čuli za
tragičnu smrt markize Falkonijeri? Pomenuli ste damu u svom
izveštaju!”
„Markiza je …”
„Mrtva! Upucana. Ubrzo pošto je puštena iz pritvora.”
„Ali to nije moguće!”
„U ovoj zemlji je puno toga moguće, sinjora Lima.”
Katarina je progutala knedlu. „A ubica?”
„Kolega pri državnom tužilaštvu je preuzeo istragu.” Mezomedes je
slegnuo ramenima.
„Kada se to dogodilo?”
„Danas oko podneva. Ispred njene kuće. Ubistvo nosi potpis mafije.
Svedoci su videli kako je pucano u nju iz kola u pokretu. Policija je našla
markizu u ogromnoj lokvi krvi. Ovaj način rada je poznat iz Napulja…”
„Ali, to bi značilo da je mafija umešana i u slučaj Marlene Amer.
Naposletku je markiza bila prijateljica Marlene Amer!”
„Mislim da je malo verovatno da to ima neke veze sa slučajem Amer.
Pre bih rekao da se motiv za ubistvo nalazi u obimnim prevarama
markize. A tu mafija ne dopušta da se neko igra sa njom.”
Javni tužilac je govorio kao da je taj slučaj već stavio ad akta. Već je
stvorio mišljenje o tome i nije pokazivao ni najmanje interesovanje da
dovede smrt Lorence Falkonijeri u vezu sa Marleninim ubistvom.
Katarina je opet počela da sumnja u njegove namere. Ako je imao
ozbiljne namere da rasvetli Marleninu smrt, onda nije trebalo da
jednostavno markizino ubistvo opiše kao čin mafije i završi s tim. Većina
ubistava koje je mafija počinila nikada nije rasvetljena. Poslednji
razgovor sa Lorencom Falkonijeri joj se odjednom ponovo javio u
sećanju. Pre svega njena zagonetna napomena o Apokalipsi.
„Da li ste upućeni u Bibliju, doktore Mezomedes?” prekinula je
poduže ćutanje.
„U Bibliju? Kako da shvatim vaše pitanje?”
„Da li vam je poznato tajno Otkrivenje Jovanovo?”
Mezomedes se nasmejao zbunjeno. „Zašto me to pitate?
„Onako.” Smatrala je da je bolje da prećuti svoju posetu zatvoru. Nije
ni najmanje bila zainteresovana da joj se ime pojavi u nekim
dokumentima istrage.
Javni tužilac je pogledao poslovno na sat. „Zadržao sam vas dovoljno
dugo. Ali vi ste mi puno pomogli. Slike bili rado zadržao kod sebe. Smem
li da vas nazovem ako imam još neko pitanje?”
„Naravno,” odgovorila je i ustala. Bila je srećna da se rešila ovog lika.
 Poglavlje 31
Kao i svakog prvog četvrtka u mesecu kardinal državni sekretar Filipo
Gonzaga je u devet i trideset napuštao Vatikan na zadnjem sedištu svog
noć plavog službenog „mercedesa 500 S”. I kao i svakog prvog četvrtka u
mesecu je njegova limuzina išla kroz kapiju ka Kortile di San Damazo.
Cilj je bila Kvirinalska palata, sedište predsednika Italije.
Obično je Alberto, vozač kardinala, vozio uvek istim putem, ali ovog
puta je Sofiči bio za volanom. On je prešao Ponte Vitorio Emanuele i
krenuo bulevarom istog imena ka istoku.
Jednočasovni razgovor sa predsednikom države je bio stalni dogovor i
služio je pre svega informisanju i usaglašavanju državnih strategija. Tako
je bilo i ovog četvrtka.
Kao i obično je razgovor između predsednika i kardinala državnog
sekretara protekao kruto i bez novih saznanja za onog drugog. Ali je
učinjeno dovoljno za konvenciju.
Kada je Gonzaga nakon tačno šezdeset minuta krenuo nazad i Sofiči
usmerio tešku limuzinu kroz visoku ulaznu kapiju Kvirinalske palate,
predložio je sekretaru za volanom da krene zaobilaznim putem preko
Trinita dei Monti, crkve povrh Španskih stepenica za koju skoro niko ne
zna da su je sagradili Francuzi. Ovakve zaobilazne staze nisu bile
neuobičajene i nisu čak ni primećivane, jer se kardinal državni sekretar u
svojim obilascima sa razgledanjem skrivao iza crnih stakala.
Kada su kola nekoliko koraka dalje od crkve San Đakomo skrenula u
usku ulicu Kanova, vozač motora sa saputnikom im je preprečio put. U
retrovizoru je Sofiči primetio još jednog na motoru sa saputnikom. Ali
pre nego što je stigao da reaguje i zaključa vrata dvojica saputnika
obučena u crnu kožu su skočila sa sedišta. Jedan je otvorio vrata vozača,
drugi zadnja vrata. Kao hipnotisan je Sofiči zurio u iglu koju je čovek u
kožnom odelu preteći držao uperenu ka njemu. A onda je usledio žestok
ubod u vrat i sledećeg trenutka su Sofičiju čula obamrla.
Kardinal je udarao oko sebe kada je shvatio da mu sledi ista sudbina.
Ali je čovek u crnom bio brži, pogodio ga je injekcijom pravo u mesto gde
grlo prelazi u vrat. Gonzaga je imao osećaj kao da mu se telo u sekundi
sledilo. Ovaj do sada nepoznat osećaj je nadjačao sposobnost osećanja
bola, sposobnost da sastavi ijednu jasnu misao. Sve oko njega je postalo
hladno i prazno poput svemira.
Nijedan prolaznik na ulici nije primetio napad. Čovek u kožnom odelu
koji je onesposobio vozača je prebacio Sofičija na sedište suvozača i
preuzeo volan. Drugi u crnom je gurnuo kardinala u stranu i zauzeo
mesto pored njega. A onda je tamnoplavo vozilo pojurilo u pravcu severa.
Dvojica motorista su nestali u suprotnim pravcima.

***

U ledenim naletima se Gonzagi vratila svest. Dolazila je i nestajala i

ponovo se vraćala. Smrzavao se i ruke su ga bolele kao da je hiljadu puta
slavio Dominus vobiskum. Istovremeno je primetio da je snažno drhtao.
Potrajalo je neko vreme pre nego što je primetio uzrok tome. Jer još više
od drhtavice udova je kardinala uznemiravalo okruženje u kojem se
nalazio. Ćelavi Filipo Gonzaga je visio, svezan prekrštenih ruku, na kuki
za meso. Tek uz muku su mu stopala našla uporište na glatkom cementu
poda. Levo i desno od njega su se njihale po dužini presečene svinjske
polutke na istim kukama. Mirisalo je na usirenu krv. A hladnoća
prostorije je činila disanje vidljivim kao pri šetnji zimi po planini Albani.
Neonska svetla su kupala meso koje je na tone visilo sa niske tavanice u
svetlosti bez milosti.
Bespomoćno je vukao mesarsku kuku za koju je bio vezan. Bolan
poduhvat, jer su se plastični kaiševi još više usecali u meso pri svakom
pokretu.
Drhteći od hladnoće pokušavao je da razmišlja. To mu je polazilo za
rukom samo na mahove. Ledeni vazduh se pokrenuo i širio talas
hladnoće koji je samo pojačao njegovo drhtanje. Nije znao koliko dugo je
već visio u ovoj ledari. Glava je počela da ga boli. Više nije osećao ruke.
Duž nogu se hladnoća pela poput ljigavih pipaka hobotnice.
Bio je sposoban samo za još dve misli. Prva: Ko stoji iza ovog napada?
I - sa određenom pauzom - druga: Neće te ubiti - zašto bi se ovoliko
pomučili da bi te poslali u onostrano?
Iz razglasa koji se nalazio smešten negde u plafonu hladnjače se čulo
krčanje i ubrzo se oglasio skoro neljudski muški glas: „Vi ste, nadam se,
svesni vaše situacije Gonzaga. Temperatura u vašem zatvoru je trenutno
minus čeciri. U narednih devedeset minuta će se temperatura spustiti na
minus osamnaest stepeni. Bojim se da vaše crno odelo nije odgovarajuća
odeća za tu temperaturu.”
„Slušajte,” uzvratio je kardinal, a pri tome mu je glas zvučao kao da
govori u praznu kofu: „Ne znam ko ste, niti šta nameravate, ali sam
uveren da ne želite da me ubijete.”
„U to ne bih bio tako uveren,” odgovorio je glas preko razglasa.
Gonzagi se činilo da je ovaj izgovor sa jasnim naglašavanjem vokala
negde već čuo. Ali, gde?
„Nakon pola sata na minus osamnaest,” nastavio je glas, „otkucaji srca
se toliko usporavaju da gubite svest. Nakon još od dvadeset minuta srce
staje. Za dve do tri nedelje će vaše meso zajedno sa ostalim svinjskim
polutkama transportovati u mesaru na veliko u Čivitavekiji na dalju
preradu. Stoga bi trebalo da razmislite da li bi da izigravate heroja ovde.”
„Šta hoćete?” pitao je drhtavim glasom. „Ta recite više!”
„Plaštanicu - iz - Torina!” razglas je naglašavao svaki pojedinačni slog.
„To nije moguće.”
„Šta to treba da znači?”
„Plaštanica našeg Gospoda se ne nalazi više u Vatikanu.”
„Slušajte dobro, Gonzaga!” Intonacija je postala žustriji „Ovde ne
razgovaramo o kopiji! Ja govorim o originalu.”
„Original se nalazi u Nemačkoj.”
„Upravo ne, Gonzaga, upravo ne!”
Koliko su to duboko zamrznute vijuge njegovog mozga još dopuštale
kardinalu je palo na pamet da je samo bratstvo Fideles Fidei Flagrantes
moglo da stoji iza otmice. Pokušao je da se seti Anisetovog glasa. Ali je
pokušaj propao. Naposlet je rekao: „Kako možete biti tako sigurni u to?”
„Gonzaga, vi bi trebalo lično da postavljate manje pitanja a meni
odgovorite na moja. Čini mi se da su vam godine purpuru uzele smisao za
realnost. Imate još otprilike osamdeset minuta, ne više, ali ni manje.
Osamdeset minuta odlučuju o vašem životu. Teško mogu da zamislim da
vam je stalo da vas unesu u Martirologium Romanum.”
Gonzaga se zagrcnuo. Da li je ovo ipak Anisetov glas? U svakom
slučaju je govornik koristio termine koji iziskuju teološko obrazovanje.
„Martirologijum” koji je objavljen po prvi put krajem XVI veka navodi sve
svece koje je crkva priznala kao i njihove dane.
„Duboko smrznuti mučenik bi u svakom slučaju bila novina!” dodao
je nepoznati.
„Prestanite!” Gonzaga je postao glasan - barem koliko su mu
okolnosti dopuštale. „Ako hoćete da me ubijete, učinite to. Ili hoćete
novac? Recite mi šta tražite. Ispuniću vaše zahteve.”
„Smatrate da je čitav svet na prodaju. Imate sasvim beda karakter,
gospodine kardinale!”
„A vi ne?” Iako okolnosti nisu bile baš stvorene za to da ga ohrabre,
Gonzaga je pokazao neverovatnu hladnokrvnost. Odjednom je pitao: „Da
li radite za Aniseta, bivšeg kardinala Tesinu?”
Pitanje je bilo neočekivano i dočekano sa zbunjenošću. U svakom
slučaju potrajalo je nekoliko sekundi pre nego što je odgovor stigao preko
razglasa: „Pre bih rekao da Anisel radi za mene!”
Gonzaga nije mogao da pohvata ovo. Ali polako je stekao utisak da je
nepoznati postajao sve nervozniji. „Koliko minuta imam još?” pitao je
provocirajući.
„Sedamdeset i pet minuta, ako ne odgovorire na moje pitanje. Ako
progovorire, odmah ćemo vas odvezati i pustiti na toplo. Temperatura
između polutki je minus devet. Spoljna temperatura je prijatnih dvadeset
i osam stepeni. Plus, naravno!”
Precizni navodi su izazvali šok kod Gonzage. Prvobitno drhtanje je
postalo prava drhtavica. Počeo je da sumnja da može da izdrži još
sedamdeset i pet minuta.
„Dakle,” čuo je uporni glas, „gde je plaštanica iz Torina? Original!”
„U tvrđavi Lajenfels. Lično sam je odneo tamo. To mi možete
verovati!” Glas je pretio da mu otkaže. Na usnama su mu se stvorili
kristali leda. Imao je potrebu da ih obriše o rame. Ali vrat mu je stajao
krut i nepokretan između ruku zavezanih nagore.
„Rekao sam, original!” vikao je glas iz razglasa. „Original!”
„Za ime Presvete Bogorodice i svih svetih! Original je to šio sam
odneo u Lajenfels. Kao što verovatno znate, to se nije desilo baš
dobrovoljno.”
„Poštedite me detalja. Samilost mi je pod kontrolom.”
„Činjenica je da sam u Nemačku odneo original.”
„Dobro, ako ne želite! Razgovaraćemo za petnaest minuta. Možda će
vam se dotle vratiti sposobnost sećanja o tome gde se nalazi prava
plaštanica iz Torina.”
 Gonzaga je čuo jasno krčanje. A onda je bilo tiho. Samo je rashladni
uređaj puštao monotoni zvuk, tiho jezivo cviljenje.
Nepovezane misli su mu jurile kroz glavu: sećanje na šarenilo trave
na vetru poljana oko zamka Gandolfo kada je u leto posećivao Papu.
Vožnja do tvrđave Lajenfels sa plaštanicom omotanom oko tela. Zraci
sunca koji su u podne padali kroz visoke prozore apostolske palate i
pravili svetleće trake u prostorijama kao na slikama svetaca Rafaelita.
Pred Gonzagom se pojavila zamagljena slika Madone sa crnom kosom,
tamnim očima i otvorenim miderom iz kojeg su navirale bujne grudi.
Odjednom se plašio. Bojao se da će izgubiti svest pre nego što se
nepoznati ponovo javi. U panici i glasom koji podrhtava dozivao je, skoro
da mu je hladnoća svezala grlo: „Hej tamo, ti kukavice! Ima li nekog ko
me čuje?”
Kratkim dahom je pratio svoj dah koji je nestajao između polutki. Nije
bilo odgovora. Čak ni krčanja razglasa. Bez pomeranja usana počeo je
Filipo Gonzaga da govori ispovedanje vere u misi na latinskom. Hiljadu
puta i više je Gonzaga izgovorio veroispovedanje, mehanički, poput
mašine. Ali sada, u užasnom okruženju gde je hladnoća grizla sve delove
tela, gde se bojao da će svakog časa da izgubi svest, razmišljao je ozbiljno
o značenju reči: Kredo in unum deum, patrem omnipotentem, faktorem
koeli et terre, vizibilium omnium et invizibilium. Et in unum dominum
Jezum Kristum, filium dei unigenitum. Et eks patre natum ante omnia
sekula…
„Možete li da me čujete?” prekinuo je nepoznati preko razglasa tok
njegovih pobožnih misli. „Još samo nekoliko minuta, a onda ćemo postići
idealnu temperaturu od minus osamnaest stepeni.”
Gonzaga je hteo da odgovori, ali nije išlo. Bojao se da će mu donja
vilica otpasti ako je pokrene nadole. Samom sebi je ličio na mermernu
statuu Mikelanđela. Udarac čekićem i on će se raspasti u hiljade komada.
Pojedinačni delovi, ruke i noge, prsti će se raspasti na tvrdom podu.
„Gonzaga, možete li da me čujete?” ponovo je čuo nepo znati glas.
Ćutao je.
„Prokletstvo, kolabira!” čuo je iz razglasa. „Povisite temperaturu.
Mrtav kardinal nam uopšte nije od koristi. Naprotiv, leš kardinala pravi
samo probleme.”
To je bilo poslednje što je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga
primio k svesti. A onda mu se zacrnilo pred očima.
 Poglavlje 32
Tokom noći je počela da pada kiša. To je bila prva kiša za dva i po
meseca nakon jednog suvog leta.
Iako ga je Barbijeri upozorio da se kloni izvesnih mesta, Malberg je
ujutro krenuo na groblje kod Kampa Verana gde je Marlena anonimno
sahranjena. Da ga je neko pitao šta tamo traži i zašto se nije obazirao ni
na jedno upozorenje verovatno ni sam ne bi znao odgovor. Osećao se kao
da ga neko goni.
Još uvek je bio razočaran Katarininim bratom Paolom koji ga je izdao,
duboko. Još više ga je međutim bolela spoznaja o Katarininoj izdaji. Od
kada su se posvađali na Kampo de Fiori nije mu se više javljala. Za njega
je to bio jasan dokaz njenog nečasnog ponašanja. Da li je ljubomora
prema Marleni naterala na izdaju? Slegnuo je ramenima. Sada je stigao
do tačke kada se život može podneti još samo sa nekoliko promila. I zbog
toga je sa sobom nosio flašu „Averna” koju je kupio u jednoj prodavnici
na ćošku. Lepljiva tečnost mu je zamenila jutarnju kafu.
Krupne kapi kiše su mu dobovale po licu kada je ušao na prostrano
groblje. Mokra odeća mu se lepila kao druga koža za telo. Izgledao je kao
propalica kakve su se u velikom broju motale oko stanice Termini.
Tačno je zapamtio položaj grobnog mesta. Ali u uzbuđenju je tada
verovatno ponešto pobrkao. U svakom slučaju je potrajalo pre nego što se
donekle snašao u širokom polju groblja sa mauzolejima nalik
hramovima, zbirkom kičastih figura anđela i pompeznim kamenjem sa
suznim iskazima.
Iako je bilo još rano jutro na groblju je vladala užurbanost kao na
nekoj od rimskih pijaca. Svako se bavio sobom i svojom tugom i
pokušavao da je prevaziđe na svoj način. Pred jednim običnim, ali ne i
neukrašenim grobom je sedela starica pod kišobranom i čitala pokojnom
suprugu naglas novine - kao što je to verovatno radila mnogo godina
svakog jutra. Na drugom grobu, čiji je natpis ukazivao da je pokojnica
supruga zabavljča, su se gomilali medvedići, svileno cveće i crvena
licitarska srca poput nagrada u gađanju na vašaru. Iz daljine se čuo bi glas
govornika nad grobom koji je doživotnu ciciju uzdizao u dobročinitelja:
„On je često bio uzor svima nama.”
Nakon dugog lutanja Malberg je naleteo na traženi sektor 312 E. Ali
na mestu gde bi trebalo da je Marlenin grob nalazila se grobnica sa crnim
mermerom i natpisom uklesanim u crni kamen koji ga je potpuno
zbunio:

JEZAVELJA
Ne boji se onoga
što ćeš propatiti

Jezavelja? Malberg se osvrnuo. Bio je siguran da je bio Marlenin grob.

Jezavelja? Šta je ovaj čudni natpis trebao da znači?
Nakon svega što je do sada doživeo nije se više ni čudio vražjem
namernom zbunjivanju. U ovakvim trenucima osećao prepuštenim
nadmoćnijem protivniku.
Dok je razmišljao o smislu imena i natpisa iz pozadine približavao
čangrljavi zvuk morora. Okrenuo se i primetio bager uskog prečnika koji
je išao ka njemu. Prošlo je vreme u kojem su grobovi kopani lopatama,
razmišljao je. O kopačima grobova više nije moglo da bude reči, prošlo
mu je glavu. Pre o bageristima grobova.
Tako da bageristi grobova nije više poklanjao pažnju, je gutljaj iz flaše,
sklopio oči i pokušao da vodi razgovor Marlenom za koju je znao da je
dva i po metra niže u zemaljskom carstvu.
Pokušaj je propao, jer je bagerista grobova, svega jedan grobova dalje,
zastao i zaustavio motor. Hidraulika mašine potvrdila prekid napajanja
jakim šištanjem i bagerista je otvorio zastakljena vrata.
Zapanjen Malberg je posmatrao kako se iz unutrašnjosti uskog
kućišta izvlači mali čovek čija je zdepasta građa pokretala pitanje da li je
reč o muškarcu ili ženi. On ili ona je imala bledo lice. Tamna kosa je bila
tako kratko ošišana da se na pojedinim mestima nazirala koža. Ono što je
njegovoj ili njenoj - pojavi nedostajalo na visini tela je našlo izraza u
njegovim - ili njenim - očima. Nikada nije video tako krupne oči.
Tek kada mu je niska pojava prišla došao je do spoznaje, na osnovu
pokreta, da je reč o muškarcu. Kopači grobova su po prirodi neobični
ljudi, ali ovaj koji mu je uz ljubazno klimanje glavom prilazio je bio još
neobičniji.
Rukama i nogama je izvodio čudne pokrete. Uz to nije izgovorio ni
reči, barem ne one koje su mogle da se čuju. Pre je usnama oblikovao
različite vokale. Tek polako je Malberg shvatio da je bagerista gluvonem.
Kažiprstom je na smenu pokazivao na njega, pa na Marlenin grob.
Malberg je ovo shvatio kao pitanje da li su on i pokojnica u nekom
odnosu.
Klimnuo je glavom.
Potom je čovek bledunjavog lica stavio desnu ruku na srce i pogledao
ga krupnim očima.
Da, klimnuo je Malberg potvrđujući. Voleo je. Počeo je da se čudi kako
je moguće dobro se sporazumeti bez jezika. Naposletku je izvukao flašu iz
džepa, odvrnuo zatvarač i dao malom čoveku.
Ovaj je napravio pokret rukom da odbija. Tek kada je Malberg uzeo
dobar gutljaj, prihvatio je. Pri tome se zagrcnuo i krenuo da iskašljava i
dušu. Ali kada je došao do daha dao je znak koliko mu je ,Averna” prijala.
Uz to se s mukom osmehnuo.
„Da li si ti iskopao grob?” pitao ga je Malbetg smatrajući da bagerista
može da mu čita reči sa usana.
Da, odgovorio je ovaj i pokazao na mašinu koju je ostavio. Ali onda se
desilo nešto neočekivano. Maleni je pokazao najpre na Marlenin grob, a
onda je stavio kažiprst desne ruke na usne, kao da napominje: ne smem
ništa da kažem.
„Šta to znači, ne smeš ništa da kažeš?”
Zapanjen je pratio njegove pokrete rukom kojima je prebrojavao
novac iz desne u levu ruku.
„Platili su ti da ćutiš?”
Da.
„Ko?”
Sa ovim pitanjem je naišao na jasno odbijanje. Ne, neće odgovoriti na
to pitanje.
Ali kada je Malberg izvadio pedeset evra iz džepa i stavio mu u ruku,
maleni je naglo promenio svoje držanje. Sklopio je ruke kao u molitvi. A
onda je krenuo da mlatara divlje rukama i pokazao u određenom pravcu.
„Pobožni čovek te je potplatio da o svemu ćutiš?”
Da. Sa obe ruke je bagerista grobova napravio obrise visoke kape. To
je učinio tako precizno da mu nije bilo teško da prepozna šta hoće da
kaže.
„Biskup ili kardinal iz Vatikana?”
 Da. Njegove izražajne oči su zasvetlele. Bio je ponosan kako ume
dobro da se izrazi.
„Ti si poznavao tog čoveka?”
Da.
„Je li to bio Filipo Gonzaga, kardinal državni sekretar?”
Taj je. Kopač grobova je lupkao kažiprstom na levi dlan.
„A ime na nadgrobnom spomeniku? Jezavelja, da li znaš šta to znači?”
Maleni je odmahivao glavom suviše jako tako da je Malberg
posumnjao da sagovornik zna više nego što je spreman da prizna.
Verovatno je morao da zavuče ruku dublje u džep kako bi ga naveo da
govori. Čovek koji putuje sa sto hiljada dolara u plastičnoj kesi, pomislio
je, teško da će platiti pedeset evra kada se radi o tome da se svedok
ućutka.
Dok je razmišljao o visini iznosa kojim bi se niski rastom zadovoljio
uzeo je još jedan gutljaj iz flaše. Nije primetio da ga neko već dugo
posmatra. Kada je hteo da strpa flašu ponovo u džep sakoa, neko mu je
prišao s leđa i pokušao da mu otme flašu. Okrenuo se.
Bila je to Katarina. Gledala ga je prekorno i nije rekla ni reći.
„Čemu to?” mucao je smeten. A onda je postao nepoverljiv. „Otkud si
znala da sam ovde?”
Kopač grobova je napravio bespomoćni gest, popeo se u svoj uski
bager i otčangrljao dalje.
„Nisam znala,” odgovorila je, „ali mi je neka slutnja govorila da ćeš se
kad-tad pojaviti ovde.”
„Slutnja, je li!” nasmejao se ogorčeno i uzeo gutljaj iz flaše. „Na žalost
ja nisam ništa slutio i verovao sam ti. Šta su ti ponudili za informacije
koje si skupila o meni? Čestitam, dobro si odigrala ulogu, skoro za
Oskara! Ja nisam doduše primetio da imam posla sa glumicom. Seks sa
tobom, odličan! Kako si odlglumila ljubav i strast, sjajno. Gde se uči tako
nešto? Kod dana koje se mogu kupiti u Trastevere?”
Katarina je mahnula i opalila mu desnom šamar. „Pijan si,” zaključila
je. „I nepravedan si. Kunem se da nisam imala pojma o Paolovim
spletkama. Svakako, Paolo nije tip kojem možeš slepo verovati, ali mi je
brat. A do sada mi je uvek govorio istinu kada bih ga pitala za povremene
poslove i sitne lopovluke kojima je plaćao svoje izdržavanje. Ja sam mu
dala boravak u stanu kako bih ga bolje držala pod kontrolom. Paolo je
labilan i kada vidi novac pregore mu svi osigurači. Za novac će uraditi sve,
čak i stvari kojima drugi neće da prljaju ruke. Možeš mi verovati, mene
lično je Paolo najviše razočarao.”
Malberg je trljao obraz. „Krenuće mi suze. Verovatno ne očekuješ da
ću ti poverovati i slovce.”
Slegnula je ramenima kao da hoće da kaže: šta da radim da mi
poveruješ? A onda je odgovorila: „U svakom slučaju sam izbacila Paola.
Stavila sam mu stvari ispred vrata - ionako i nije bilo puno – i promenila
bravu na vratima. Ne želim vi ništa da imam s njim. Nije čak pokušao ni
da ospori to šio se dogodilo. Kada je odlazio plakao je kao školarac i
tvrdio da će sve da ispravi.”
„Možeš svašta da mi napričaš,” odgovorio je Malberg tvrdoglavo.
„Ti moraš da mi veruješ, Lukas, molim te! Upravo sad kada izgleda
kao da ćemo u slučaju Marlene Amer napravi neki pomak.”
Na tren je naćuljio uši.
„Javio mi se jedan mladi javni tužilac,” nastavila je Kataarina, „izvesni
Ahil Mezomedes. On bi da pokrene slučaj ispočetka.”
„Da ne puknem od smeha,” izletelo mu je. „Baš sada kad je dosije
zatvoren po naredbi više instance. I zbog toga dolazi upravo k tebi?
Verovatno je to ponovo neka od tvojih priča.”
„Javni tužilac me pitao za tebe,” nastavila je Katarina, da nije ulazila u
njegove primedbe. „Rekla sam da ne znam gde se trenutno nalaziš.”
„Onda sam još imao sreće,” uzvratio je cinično.
„Stvarno umeš da budeš gadan,” gledala ga je besno. „Ipak bih da ti
otkrijem još jednu novinu.”
Pravio se kao da ga se njene reči ne tiču. Nezainteresovano je zurio u
crni nadgrobni kamen sa imenom Jezavelja. Jezavelja? - Zar to nije bila
žena iz Starog zaveta, ćerka tirijskog kralja udata za kralja Izrailja Ahava?
Malberg nije bio tako upoznat sa Biblijom kao gospođica Klajnlajn koja
mu je vodila poslove, ali Jezavelja, u to je bio siguran, je bila ona
idolopoklonička žena koja je, kako to piše u tajnom Otkrivenju
Jovanovom, nagoni kmetove na blud.
Dok je uzalud razmišljao o značenju rečenice: „Ne boji se onoga što
ćeš propatiti,” slušao je kao iz daljine Katari glas: „Markiza je mrtva.”
Pogledao je iznenađeno: „Reci to još jednom!”
„Markiza je mrtva. Pucali su iz kola u pokretu u nju ubrzo pošto su je
pustili iz pritvora. Kao što znaš, dan ranije sam je posetila u zatvoru u
nadi da ću saznati nešto više o njenom odnosu sa Marlenom Amer.”
„I ništa nisi postigla.”
Vrtela je glavom: „Ako ćemo iskreno, ništa ili skoro ništa.”
„Šta to treba da znači, ‘skoro ništa’?”
„Ništa što bi tebi ili meni nekako bilo od pomoći. Izjasnila se samo o
muškarcima uopšteno. Muškarci, rekla je, su svi …”
„Seronje!”
„Upravo je to rekla.”
„Omiljena uzrečica razočaranih žena. I, moguće, ponekad sasvim
opravdan. I to je bilo sve što si saznala od nje?”
„Činilo mi se kao da se oprostila od života.”
„Zašto?”
„Ne znam. Rekla je nešto poput - da joj je još stalo do života bila bi
iskreno zahvalna što je u zatvoru - tu si barem na sigurnom. Znala je da
je u opasnosti. Nisam mogla da procenim značenje njenih reči. Niko
pametan ne bi iz te napomene izvukao zaključak da su joj neke mafioze
za petama.”
Zbunjen i bez odgovora Malberg je prešao rukavom preko lica mokrog
od kiše.
„Javni tužilac Ahil Mezomedes,” nastavila je, „mi je rekao da je
markiza ubijena. Inače to ne bih znala. Taj događaj je na čudan način
sličan smrti Marlene Amer. Iako se radi o ubistvu, nijedne novine nisu
našle za shodno da izveste o tome . “
Malberg je klimao glavom zamišljeno.
„A kada sam se opraštala, Lorenca Falkonijeri mi je rekla da nikada
nećemo saznati prave veze,” nastavila je Katarina.
„To si već rekla na Kampo dei Fiori.”
„Da. Ali onda, na izlazu, rekla je još nešto oko čega stalno razbijam
glavu. Pitala je da li znam za tajno Otkrivenje Jovanovo. Nisam časna
sestra, a moje zanimanje za Stari zavet je dosta opalo od školskih dana.
Stoga sam rekla da ne znam. Naposletku je markiza rekla da bi trebalo da
se pozabavim dvadesetim poglavljem, sedmi stih. Pri tome se nasmejala
kao luda. Bilo je jezivo.”
„Tako dobro ni ja ne znam Apokalipsu!” izvukao je nekako ironičan
osmeh iz sebe.
 „I ne moraš. Ja sam u međuvremenu saznala o čemu se radi.”
„I sa kojim ishodom?”
„To mesto glasi: ‘Kada se navrši hiljadu godina, Sotona će biti pušten
iz jame.’ Imaš li predstavu o tome kakve to veze ima sa ubistvom markize
i smrću Marlene Amer?”
Nije ni čuo njeno pitanje. Jer još pre nego što je završila, zbrisao je
kao da ga sam đavo goni i nestao u lavirintu grobova.
 Poglavlje 33
Kada je crkvenjak San Sebastijana ujutro malo pre šest hteo da uđe u
crkvu iz ulice Apija Antika kroz sporednih ulaz, zastao je uplašen. Za više
od trideset godina koliko je bio u službi nikada nije zaboravio da zaključa
mala vrata koja su vodila u sakristiju. Ali ovog jutra je ključ otkazao
poslušnost, jer vrata uopšte nisu bila zaključana.
Salvatore, tako se zvao osedeli služitelj crkve koji je sa svojom
čupavom bradom ličio na starozavetnog proroka, pripisao je zaboravnost
poodmaklim godinama i počeo u sakristiji da sprema liturgijske odore za
dan. U međuvremenu je započela i jutarnja smena spremačica i raširila se
po prostoru crkve.
Baš kada je crkvenjak završio pripreme čuo je kroz vrata koja su
vodila u prostoriju iza oltara jetki vrisak. Salvatore je istrčao napolje.
Ispred prostorije za hor je ugledao spremačice koje su se u zadnjem delu
crkvenog broda okupile oko ispovedaonice.
Koliko su mu to stare noge dopuštale, potrčao je da vidi šta se
dogodilo.
„Lucia je htela da pomete ispovedaonicu,” vikala je šefica četvoročlane
grupe za čišćenje, crkvenjaku, „a onda je otkrila njega!”
„Koga?”
Spremačica je pokazala na otvorena vrata ispovedaonice. Salvatore se
prekrstio. Na klupici središnjeg dela je sedeo ćelavi čovek sklopljenih
očiju, ukočen, kao da je mrtav.
„Za ime Presvete Bogorodice,” izgovorio je namah Salvatore, pri čemu
mu je brada kao u proroka drhtala kao da je trbuh ose, „ako se ne varam,
to je ekselencija Gonzaga, kardinal državni sekretar!”
Jedna starija spremačica je pala na kolena i prekrstila ruke. Druga je
krenula da plačljivim glasom oplakuje mrtvog, kao što je to običaj na jugu
zemlje. Druge dve su prekrile lice rukama.
Salvatore je prišao bliže beživotnom kardinalu. Lice je bilo bledo kao
u mrtvaca, oči upale. Tek nakon nekoliko minuta je primetio da se desna
slepoočnica kardinala jedva primetno pomerila.
„Živ je!” uzviknuo je crkvenjak uzbuđeno. „Hitnu pomoć, brzo!”
Jedna od žena je otrčala na telefon u sakristiji. Za svega dva minuta se
odnekud začula sirena kako se približava.
 Salvatore je upravo otvorio glavna vrata kada su dva ambulantna
vozila uz vrisak sirena i sa upaljenim plavim svetlima stala ispred
stepenica.
Trčećim korakom je lekar, žilavi mladi muškarac od svojih trideset
godina, prešao put do ispovedaonice u pratnji dvojice medicinskih
tehničara sa nosilima.
„Reč je o kardinalu državnom sekretaru,” primio ga je crkvenjak i
pogurao spremačice u stranu. „Požurite!”
U belo obučeni lekar je stavio uvo na grudi kardinala, onda mu
povukao kapke nagore kako bi proverio reflekse. Kada je hteo da opipa
puls, zastao je: u desnoj šaci je karaldinal čvrsro držao smrvljenu ampulu
sa natpisom „Dormikum 5 x 2 ml”.
Jedan od tehničara je pogledao doktora upitno. On ga je pogledao
iznerviran: „Anestetik!” primetio je ravnim tonom.
„To znači da je kardinal omamljen injekcijom i onda ovde ostavljen?”
Lekar hitne je klimnuo glavom i uzeo najpre desnu, a onda levu
unutrašnju stranu podlaktice onesvešćenog čoveka. „Ovde,” rekao je i
pokazao na dva uboda. „Puls najviše četrdeset. Dajemo ‘Alenksade’, dva
kubika.”
Iz kofera mu je tehničar dodao jednokratni špric i željeni ampulu.
Uvežbanom rukom je stavio injekciju.
Nakon nekoliko sekundi je kardinal otvorio oči, najpre levo, a onda
desno oko. Uplašene poput kokošaka spremačice su se razbežale. Kroz
brod crkve su odzvanjali histerični povici; „Un mirakolo, un mirakolo -
čudo!”
Doktor se približio licu kardinala do na par centimetara: „Možete li da
me čujete, ekselencijo?”
„Nisam gluv!” uzviknuo je Gonzaga glasno i u naletu crnog humora.
„Gde sam?”
„U San Sebastijanu u ulici Apija. Da li znate kako ste dospeli dovde?”
pitao ga je lekar oprezno.
Gonzaga se tresao. „Hladno mi je,” odgovorio je i trljao ruke. „Nije ni
čudo na minus osamnaest stepeni u hladhjači klaonice.”
„Spremačice su ga našle,” umešao se crkvenjak kako bi prekrio
neprijatno brbljanje kardinala. „Ulaz sa strane u crkvu nije bio zaključan,
iako se mogu zakleti u Bogorodicu da sam ga sinoć pri obilasku
zaključao.”
Lekar je odmerio zabrinuto kardinala: „Moramo da obavestimo
policiju. Očigledno su vas omamili injekcijom i doveli ovamo protivno
vašoj volji.”
„Nikakva policija!” šištao je Gonzaga tihim, napetim glasom. „Ne
želim nikakvu policiju i smem da zamolim za krajnju diskreciju. Govorim
u svojstvu kardinala državnog sekretara Vatikana. Da li ste me razumeli?”
„Kako želite, ekselencijo!” odgovorio je lekar. „U svakom slučaju mi se
čini primerenim da vas odvedem u Gimeli kliniku na pregled. Ne znam
koliko je vaša euforija trajala i da li je ostavila trajne posledice. Savetovao
bih vam hitno…”
„Tek nikakvo zadržavanje u klinici!” kardinal je divlje mlatarao
rukama. „Želim da izbegnem svaki skandal. Da li se razumemo?”
„Naravno.”
Uz velike napore Gonzaga je pokušao da se oslobodi iz neudobnog
položaja na baroknoj stolici. Kada je jedan od tehničara hteo da mu
pomogne ovaj ga je tako snažno odgurnuo od sebe da se ovaj skoro
sapleo.
„Ako mi je potrebna pomoć, umeću da vam stavim do znanja,” pljuvao
je. A kada je pogledao kroz otvorenu glavnu kapiju ispred koje su čekala
ambulantna kola sa rotirajućim plavim svetlom, zarežao je: „Ugasite već
jednom ovo vražje svetlo! Kakav utisak će steći bogobojažljivi hrišćani
kada ugledaju kola hitne pomoći ispred crkve San Sebastijana.”
„Zar ne bi trebalo barem da vas vratimo u Vatikan?” pitao je lekar
zabrinuto. „Šta god da su vam uradili, ekselencijo, to je vaša stvar. A vi
imate vaše razloge zbog kojih želite da prećutite ovaj zločin javnosti. Ali
kao lekar sam u obavezi da vas uputim u opasnosti po vaše zdravlje usled
stanja u kom ste.”
„Vaša revnost vam služi na čast, doktore,” odgovorio je Gonzaga, „ali
stvarno je neosnovana. Dajte mi još samo nekoliko minuta dok se
oporavim.”
„Ako želite, ekselencijo…” Intonacija kojom je odgovorio lekar nije
ostavljala sumnje u to da se nikako nije slagao sa ponašanjem kardinala.
Dok su tehničari sa nosilima izlazili iz crkve, doktor je seo u poslednju
klupu i izvukao iz tašne radnu svesku u kojoj se zapisuju sve intervencije.
U kratkim razmacima bi radi provere pogledao u Gonzagu.
 Kardinal je duboko disao i puštao je dah šumno iz sebe U crkvi je bilo
zagušljivo i vazduh se nije činio baš pogodnim da mu poboljša stanje.
„Zar ne bi radije izašli na otvoren prostor?” čuo je lekara.
Nije reagovao. Bio je suviše zaokupljen svojim mislima koje su ga
odjednom preplavile: Zašto su ga doveli upravo ovde u baziliku San
Sebastijana? Slučajnost ili se iza toga krila dobro promišljena namera?
Ispod crvke su se protezali kilometri hodnika koji su krili istoimene
katakombe. Bazilika i katakombe nisu bili nepoznati kardinalu.
Podzemna groblja San Sebastijana su tokom čitave godine bila ishodište
hiljada pobožnih hodočasnika. Nisu bile tako raširene poput obližnjih
Kaliktus katakombi, svega nekoliko ulica dalje. Tamo su se hodnici ređali
po četiri sprata jedni iznad drugih, a sa preko dvadeset kilometara u
dužinu bili su pogodni da se izgubiš u tom lavirintu.
Katakombe San Sebastijana, pak, su prisvajale kovanicu „katakombe”.
Ad katakumbas, kod pećina, su još stari Rimljani pozne antike nazivali
tajanstveno mesto iznad kojeg je još za vreme cara Konstantina
podignuta crkva. Smatra se da su dugo pre nego što je izgrađena crkva Sv.
Petra ovde apostoli Petar i Pavle sahranjeni pošto su stradali smrću
mučenika. Tek kasnije su crkva i katakombe dobile ime po Sebastijanu
koji je ovde umro na užasan način. Rimski plaćenici su koristili
bespomoćnog čoveka kao živu metu za svoje strele i kada je još davao
znake života dotukli su ga motkama.
O tome je Gonzaga morao da razmišlja. Zurio je ispred sebe u prazno.
I odjednom je ponovo čuo ledeni glas iz hladnjače: Ne mogu da zamislim
da vam je stalo da vas unesu u Martirologijum Romanum… Duboko
zamrznuti mučenik bi u svakom slučaju bio novina!
Sve to nije moglo da bude puki slučaj, proletelo mu je kroz glavu.
Počeo je da drhti od hladnoće, iako je u zdanju vladala mučna omorina.
Oni koji su vukli konce otmice su imali teološko obrazovanje. Ili su
raspolagali znanjem filologa drevnih jezika ili istoričara antike. Ili oboje?
Doktoru nije promakla drhtavica kardinala.
Iz pozadine se ponovo pojavio crkvenjak San Sebastijana.
„Trebalo bi da izađete na sveži vazduh!” upozorio ga je lekar.
Oslonjen na doktora i crkvenjaka Gonzaga je izašao napolje gde se
spustio na ispust zida.
„Sve je u redu,” primetio je pošto se brzo oporavio. „Samo sam se setio
nečeg užasnog.” A onda okrenut doktoru: „Smem li da se poslužim vašim
mobilnim?”
Lekar mu je dao svoj telefon. Gonzaga je okrenuo broj osluškivao.
„Za ime Boga, ta javite se već jednom!” vikao je nestrpljivo. Kada je
ulovio prekorni pogled lekara, kardinal državni sekretar je nastavio, sada
sa jasnim suzdržavanjem: „Sofiči, brate u Hristu, ta javite se već jednom!”
Iz telefona se čula automatska poruka: „Pozvani korisnik nije
trenutno dostupan.”
 Poglavlje 34
Mrgodno je Lukas Malberg ujutro pri brijanju gledao u ogledalo.
Jedva da je mogao da prepozna sebe. Nije ni čudo, okolnosti nisu bile
pogodne da prikaže svoju spoljašnjost kao mladoliku i svežu.
Dok se u Barbijerijevom uskom kupatilu brinuo o skromnoj nezi tela,
postavio je sebi pitanje zašto je markiza morala da umre dok je on još
trčao unaokolo živ. Ili je, pomislio je, bio suviše nebitan po pitanju
slučaja Marlene, ili je imao nešto što bi drugima još moglo biti od koristi.
Do dugo u noć je sedeo sa Barbijerijem i pokušavao da odmeri
najnovija saznanja. Bili su polumrtvi od priče, pri čemu su dve flaše
„Kašteli” vina učinile ostalo. Lukas Malberg je krenuo da oslovljava
Đakopa Barbijerija na ‘ti’ i oko pola dva su krenuli na spavanje sa
odlukom da sledećeg dana razviju strategiju za dalje korake.
Tokom zajedničkog doručka koji je bio skroman poput jutarnjeg
obroka u manastiru Trapista, zamumlao je hrapavim glasom: „Inače,
sinoć sam ti prećutao nešto što mi više ne izbija iz glave.”
Barbijeri ga je pogledao radoznalo.
„Juče na groblju, kod Marleninog groba, sam imao neobično
priviđenje. Više nisam siguran da li sam to samo umislio. Dok mi je
Katarina pod kišom koja je lila kao iz kabla pričala i citirala taj stih iz
Apokalipse - o Sotoni koji će biti pušten iz tamnice - video sam iznenada
iza jednog nadgrobnog kamena tamnu pojavu. Muškarac u dugom crnom
mantilu je stajao tamo kao da se stvorio iz tla i zurio je u nas preko.”
„Nećeš valjda sada da kažeš da je to bio đavo,” prekinuo ga je
Barbijeri.
„Mogao bih se zakleti da je to bio kardinal Gonzaga.”
„I?” pitao je Barbijeri uzrujano.
„Ništa ‘i’. Potpuno sam se izgubio i pobegao,” objasnio je Malberg
postiđen.
„Misliš da se nameračio na tebe?”
„Nakon priče sa Paolom ne bih ni to isključio.”
Jednim pokretom ruke je Barbijeri sklonio posude od doručka na
stolu u stranu. A onda je izvadio blok za pisanje, stavio ga ispred sebe na
sto i reklamnom hemijskom krenuo da žvrlja po papiru: markiza Lorenca
Falkonijeri. Iza imena je stavio krst.
 Kada je ulovio Malbergov upitni pogled, počeo je: „Verujem da je
markiza ključna figura u našem slučaju. Ako uspemo da rasvetlimo njen
život, onda ćemo posledično naći i ubicu. A ako znamo njenog ubicu,
onda imamo i trag koji vodi ka Marleninom ubici.”
„Tako je to jednostavno!” Lukas se smejao Đakopu. „Zar stvarno
misliš da je ubica Marlene i markize jedan te isti? Pa to je smešno!”
„Da li sam to rekao? Kažem, ako uspemo da rasvetlimo nasilnu smrt
markize, iz toga će verovatno proizaći informacije o smrti Marlene
Amer.”
„A kako nameravaš da rasvetliš život markize? Ona je mrtva i njena
smrt se očigledno stavlja pod tepih, baš kao i Marlenina. To neće biti
lako.”
Barbijeri je podigao obrve. Izgledao je skoro arogantno kada je rekao:
„Onaj koji voli jednostavnost ne bi trebalo da postane inspektor
kriminalistike.”
Malberg je klimnuo glavom slažući se. ,A kako zamišljaš dalje
korake?”
„Počećemo sa onim što je blizu.”
„A to bi bilo?”
„Posmatraćemo kuću markize dan i noć i videćemo šta će se desiti.”
„Šta bi trebalo da se desi? Ništa!”
„Tu bi čak mogao biti u pravu.”
„Dakle, čemu onda taj napor?”
„U naizgled bezizglednim slučajevima kao što je ovaj, onaj koji traži se
hvata za svaku slamku. Zapamti to!”
Lukas je napravio grimasu: „Ako tako misliš.”
„Meni se čini da prštiš od žurbe!”
„Izvini, ali ne čini mi se da će biti ičeg od tvoje namere.”
„Imaš li bolju ideju?”
Ćutao je.
„Dakle. Dajem ti predlog. Sešćemo da osmatramo tri dana. Ako za to
vreme ne naletimo ni na koga sumnjivog, prekidamo i tražimo neku
drugu mogućnost. Misli na to da se ovde tek na drugom mestu radi o
markizi. Najpre nas zanima Marlena Amer.”
„Znaš li,” počeo je Lukas oprezno i nakašljao se blago, „da je markiza
bila zainteresovana za Marlenu kao ženu?”
 „Šta to treba da znači?”
„Mislim, seksualno zainteresovana!”
„Markiza lezbos? Odakle ti to?”
„Dakle, kada sam bio kod markize da ocenim njenu kolekciju knjiga,
za koju se u međuvremenu ispostavilo da je stečena krađom, imao sam
priliku da slučajno bacim pogled u spavaću sobu. Iznad njenog kreveta su
visile uzbuđujuće slike…”
„… Marlene!”
„Upravo. Marlena u zavodničkim pozama, u korsetima i sa halterima i
crnim čarapama.”
Barbijeri je zviznuo tiho kroz zube.
„A šta je sa Marlenom Amer? Da li je i ona bila lezbejka?”
„To teško mogu da zamislim. Jer u Marleninom stanu sam našao slike
na kojima je zajedno sa nekim nepoznatim muškarcem, da se
razumemo!”
„To ništa ne znači,” odgovorio je Đakopo kratko. „Čak i jednom
nemačkom antikvaru ne bi trebalo da promakne da ima žena koje vole
kako žene, tako i muškarce.”
Primetio je žaoku, ali nije ulazio dalje u raspravu.
„U Italiji,” nastavio je Barbijeri, „se homoseksualnosti prilazi sa
mnogo manje tolerancije nego u Nemačkoj.”
„Ali to još uvek nije dovoljan motiv za ubistvo!”
Barbijeri je slegnuo ramenima. „Lakoumnih ima svuda. Možda se
tamo napolju negde mota neki ludak.”
 Poglavlje 35
Kardinal Bruno Moro je vrteo glavom i dubokim glasom je krenuo da
dreči: „Gonzaga, uvek iznova Gonzaga! Samo Bog, Gospod, zna na kakvo
nas je teško iskušenje stavio sa ovim kardinalom državnim sekretarom!”
Besan, krupni čovek se uspravio sa svojom crvenkastom kovrdžavom
kosom u naslonjaču.
Satima je Moro, starešina Svetog Sabora, većao sa Zalcmanom,
prosekretarom za obrazovanje i Savackim, prefektom Saveta crkve za
poslove s javnošću, o daljim koracima. Nestanak kardinala državnog
sekretara Filipa Gonzage i njegovog sekretara Đankarla Sofičija nakon
njihove posete predsedniku države je trebalo držati u najvećoj tajnosti.
Dok je Frantisek Savacki savetovao da se hitno uključi rimska policija
u slučaj, Arčibald Zalcman i kardinal Moro su odbili taj predlog. Pre svega
se Moro bojao skandala ako se ispostavi da je Gonzaga ponovo krenuo u
neke od čuvenih pohoda na svoju ruku.
Činjenica da je Gonzaga dao da ga vozi sekretar Sofiči umesto, kao što
je to obično radio njegov vozač Alberto, je već pokrenula nezgodne
sumnje, dok se naposletku ispostavilo da je Alberta oborio grip, te stoga
nije bio u mogućnosti da obavlja svoje dužnosti.
Držeći pogled čvrsto uprt u sliku Sv. Boromeja kardinal Moro je
odlučio da nakon debate koja je trajala više od tri sata sačeka do šest
ujutro narednog dana. Ako se Gonzaga i njegov sekretar ne pojave dotle,
uključiće policiju i krenuće u obimnu potragu.
Tek što je završio sa svojim izlaganjem kada je njegov lični sekretar
Abate ušao u prostoriju i hteo nešto da mu šapne u uho.
„Možete slobodno glasno da govorite, monsinjor!” ljutio se Moro. „Za
razliku od drugih članova kurije kod mene nema tajni.”
Na to je sekretar rekao: „Eminencijo, napolju je jedan javni tužilac.
Hteo bi da razgovara sa članom kurije visokog ranga.”
Moro, Savacki i Zalcman su se pogledali zabrinuto. Iako je svako od
njih pomislio nešto drugo, ipak su na kraju mislili isto: ovo ne sluti na
dobro.
„Zamolite javnog tužioca da uđe!” rekao je Moro svom sekretaru i pri
tom napravio milostivi pokret rukom.
„Zovem se Ahil Mezomedes iz Prvog državnog tužilaštva Rima,”
predstavio se mladi javni tužilac.
Moro, Savacki i Zalcman su takođe rekli svoja imena i funkcije u
kuriji.
„Šta vas dovodi kod nas?” pitao je kardinal iako je slutio da se radi o
nestanku kardinala državnog sekretara.
Ćutke je Mezomedes iz aktovke koju je poneo izvukao jedan koverat i
potom pola tuceta fotografija velikog formata. Njih je raširio pred
prisutnim velikodostojnicima na stolu.
„Ovi snimci su napravljeni prilikom sahrane na Kampo Veranu,”
komentarisao je Mezomedes svoj postupak. „Pretpostavljam da vam
pojedine od prikazanih osoba nisu u potpunosti nepoznate.”
Zalcman je osmotrio jednu od fotografija pobliže i rekao: „To je
kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga!”
Moro je uzeo Zalcmanu fotografiju iz ruke. „Ne znam šta ovo znači.”
„Da li su vam poznate i druge osobe na slici?” pitao je javni tužilac
naglašavajući reči.
„Čemu vaša pitanja? Mislio sam da donosite vesti o tome gde se nalazi
kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga.” Moro je vratio Mezomedesu
forografiju i pogledao ga upitno.
Javni tužilac je napravio zbunjeno lice: „Ne razumem vas, eminencijo.
Moja istraga se tiče ponovnog pokretanja jednog postupka koji je malo
preuranjeno stavljen ad akta. Reč je o smrti izvesne Marlene Amer čije je
beživotno telo pronađeno u njenoj kadi. Obdukcioni nalaz je ukazivao na
smrt usled davljenja nakon unosa barbirurata.”
„Izvinite,” prekinuo je kardinal javnog tužioca, „da bi nam to saopštili
posebno ste se pomučili da dođete ovamo?”
„Nikako,” odgovorio je Mezomedes. „Samo bih hteo da znam zašto su
kardinal državni sekretar Gonzaga i drugi članovi kurije bili prisutni na
sahrani obične smrtnice. Osim toga, tražim objašnjenje kako su izvesni
tragovi mirisa dospeli u kućnu haljinu mrtve.”
„Mladiću,” prekinuo je Moro javnog tužioca podrugljivim osmehom.
„Ne želite valjda da jednog člana kurije smatrate odgovornim za parfeme
jedne sumnjive dame!”
„Ne, gospodine kardinale, ne može biti reči o parfemu. Radi se o
tamjanu!”
„Tamjanu?” Moro je zaćutao uplašen.
 „I to o tačno određenom tamjanu!” dodao je Mezomedes. „’Olibano br.
7’ - koji se koristi samo još u Vatikanu.”
„Znači, ne radi se uopšte o nestanku kardinala državnog sekretara?”
„Kardinal Gonzaga je nestao?”
Monsinjor Savacki je klimao snažno glavom: „Već dva dana, nakon što
je bio u zvaničnoj poseti predsedniku države.”
Kardinal Bruno Moro je prvi shvatio zabunu i odmah reagovao tako
što je čitavu stvar umanjio: „Znate, Gonzaga je vrlo zauzet čovek i, inače,
pomalo osoben. Povremeno ide kako samotnim, tako i svojevoljnim
putevima…”
Mezomedes je klimnuo glavom s razumevanjem: „Sećam se
odgovarajućih novinskih izveštaja…”
„Mislite na nezgodu Njegove Ekselencije na Pjaci di Popolo i kesu sa
sto hiljada dolara.”
„Upravo to!”
„Naposletku se ispostavilo da je reč o zabuni. Bitnije je bilo to da je
Svevišnji Bog sačuvao ekselenciju od ozleda tela i života.”
Moro je uzeo javnom tužiocu fotografiju iz ruke i ponovo je
posmatrao. Potom je vratio i rekao: „Uostalom, siguran sam da osoba na
toj slici nije kardinal državni sekretar Gonzaga.”
„A ovaj?” Kažiprstom je Mezomedes pokazao na još jednu osobu.
Moro je naborao čelo kao da će time izoštriti pogled. Na posletku je
odmahnuo glavom.
„Čudno,” primetio je Mezomedes, „kada sam ušao u prostoriju i video
vas po prvi put, eminencijo, mogao sam se zakleti da ste vi drugi
muškarac na fotografiji.”
„Smešno!” Kardinal je izvukao belu maramicu iz mantije i obrisao
koliko nepotrebno, toliko glasno, nos. To je potrajalo izvesno vreme, u
svakom slučaju dovoljno da starešina Svetog Sabora razmisli.
Kada je završio sa ceremonijom i vratio maramicu u gornji deo odore,
promenio je intonaciju: „Da li je ovo ispitivanje? Nije mi poznato da je
državno tužilaštvo Rima zamolilo kuriju za pomoć. Izgleda da ste još
neiskusni u svojoj službi. U svakom slučaju na vatikanskom tlu nemate
ni najmanja prava Zato pakujte vaše zagonetne slike i nestanite, vi,
sinjor…”
„Mezomedes!” Mladi javni tužilac se nije dao zastrašiti i odgovorio je:
“Što se tiče vaše napomene o mom manjku iskustva, eminencijo, moguće
je da ste potpuno u pravu. Ali, ovo i nije ispitivanje. U najboljem slučaju
uzimanje izjave svedoka. Nadao sam se da će vaše izjave donekle
razjasniti ovaj slučaj.”
„A to razjašnjenje tražite od svih mesta baš ovde, u Vatikanu?”
„Sada, eminencijo, moram doduše da kritikujem vaš manjak iskustva
u pravnim pitanjima. Slučaj o kojem se ovde radi se dogodio na
italijanskoj državnoj teritoriji i stoga potpada pod italijansku jurisdikciju.
A što se mene tiče, ja sam član Prvog državnog tužilaštva Rima. Nije mi
potrebno posebno odobrenje za moje istrage. A pogotovo ne kada je reč o
ubistvu.”
„Ubistvo?” Monsinjor je prekrstio ruke kao da se moli i pogledao
teatralno u plafon. „Peta zapovest!”
„Peta zapovest,” ponovio je javni tužilac ravnim tonom.
Na pisaćem stolu kardinala je zazujao telefon.
Abate, lični sekretar kardinala koji je pratio razgovor iz pozadine je
podigao slušalicu:
„Gospodin kardinal državni sekretar!” uzviknuo je uzbuđeno.
Moro je pojurio ka telefonu i oteo Abateu slušalicu iz ruke: „Brate u
Hristu! Svi smo bili vrlo zabrinuti zbog vašeg boravka! - Naravno da niste
dužni da mi polažete račune. - Šta znači navodno. Svi smo u istom brodu,
čamcu Petrovom. Do viđenja, brate u Hristu!”
Spustio je slušalicu. I tihim glasom je dodao za sebe: „Gonzaga se
ponovo pojavio. Gospod nam se smilovao.”
Mezomedes se ljubazno naklonio i povukao bez reči. Čuo je dovoljno.
Smrdi do neba, pomislio je. I to baš na ovom mestu od svih.
 Poglavlje 36
Dva dana osmatranje kuće markize nije donelo nikakvih rezultata.
Nakon smrti Lorence Falkonijeri je staro zdanje bilo praktično
nenastanjeno.
Malberg i Barbijeri, koji su se smenjivali na svaka tri sata, su u
međuvremenu počeli užasno da se dosađuju. Prvog dana je Malberg, dok
je išao gore-dole ulicom, još razmišljao o čudnoj smrti dve žene. Drugog
dana je počeo da broji korake od kraja ulice do spoja sa ulicom Koronari.
Nije došao ni do kakvog konačnog rezultata, jer je, kako se ispostavilo,
dužina njegovih koraka varirala zavisno od doba dana. Prepodne je pravio
duže korake, a popodne su mu koraci postajali znatno kraći.
Naposletku je smatrao da mu je mišljenje potvrđeno i da ga
osmatranje kuće neće odvesti ni korak dalje. Uz to je postajalo sve teže
držati kuću markize na oku, a da te niko ne primeti.
Predveče drugog dana se u ulici pojavio jedan čovek. Svesno je išao ka
kući markize, pritisnuo je zvono, sačekao tren i udaljio se, pri čemu se još
jednom okrenuo i pogledao nagore.
Malberg je razmišljao tren da li da se obrati čoveku, ali je potom
odbacio tu misao i krenuo da ga prati.
Čovek je imao ožiljke od opekotina na licu. Nedostatak trepavica i
obrva je delovao jezivo. Oni koji su mu išli u susret su ga zaobilazili ili
prelazili na drugu stranu ulice. To je Malberg prateći čoveka u stopu
mogao jasno da primeti.
Zaokupljen više praćenjem čoveka sa opekotinama na licu nego li
rimskim saobraćajem, Malberg je pri prelasku ulice isrčao pravo pred
kola. Mogao je da zahvali brzoj reakciji vozača što ga nije udario. Ali kada
se izvinio kod vozača i hteo da nastavi sa praćenjem, čovek crvenog lica je
nestao u saobraćaju.
„Moguće da je moje posmatranje bez značaja,” rekao je po povratku
Barbijeriju, „ali čovek sa ožiljcima od opekotina na licu je zvonio na kući
markize. Na žalost sam izgubio iz vida.”
„Čovek sa spaljenim licem, kažeš? Srednjih godina, visokog čela i
polućelav, možda metar devedeset visok, mršav?” Pri Barbijerijevom
opisu osobe profesija inspektora je jasno dolazila do izražaja.
„Poznaješ ga?” pitao ga je Malberg uzbuđeno.
 „Poznajem je pogrešna reč. Ali sam tog čoveka video još prvog dana
popodne. Iskreno rečeno učinilo mi se da me lice sa opekotinama
posmatra. U svakom slučaju sam ja imao taj utisak pošto se čitav sat
motao oko ćoška ka ulici Koronari i naglašeno ležerno gledao pored mene
kada bih se približavao. Ispred njega je na tlu bilo najmanje deset
opušaka.”
„Mogao bih da poplavim od besa što mi je utekao. Pitanje je da li je
stvarno hteo kod markize.”
„Rekao si da je zazvonio.”
„Da, to sam video.”
„Dakle ne zna da je markiza mrtva!”
„Ne, a i odakle kada nijedne novine nisu izvestile o smrti,”
„Znači, onda će sigurno još jednom da svrati.”
Malberg je duboko udahnuo i izbacio vazduh zvučno kroz usne.
„Slutim užasne stvari. Misliš da bi trebalo da nastavimo sa osmatranjem i
sutra.”
„Lukas,” Barbijeri ga je uhvatio za rame, „to nam je za sada jedina
nada. Taj čovek će i treći put doći kod markize. Onaj koji dragoceno
vreme provodi u tome da satima čeka na nekoga neće tek tako odustati.”
„Zvuči logično,” odgovorio je Malberg.

***

Naredna dva dana nisu donela željeni rezultat. I Barbijeri je u

međuvremenu postao pomalo malodušan. To je dovodilo do napetosti
između njih, jer je sada Malberg bio ubeđen da je lice sa opekotinama na
licu u ovoj situaciji jedini koji mu može pomoći da krene dalje.
Već su prestali sa osmatranjem za taj dan kada je Malberg u sumrak
još jednom izašao iz kuće kako bi ponovo otišao do stana markize. Ni sam
nije znao šta ga je nagnalo na to.
Neke stanovnike ulice je već poznavao iz viđenja. U zaštiti sumraka
sakrio se u jedan ulaz popreko naspram kuće markize i čekao.
Možda su prošla dva minuta kada je neko otvorio ulazna vrata iza
njega. I pre nego što je mogao da se okrene ili izmakne, osetio je u leđima
hladnu cev revolvera. Nesposoban da progovori i reč, Malberg je podigao
obe ruke.
 „Šta hoćete? Zašto me pratite?” čuo je usiljen, visok glas kao u
kastrata.
„Ne znam na šta mislite,” promucao je. Osećao se kao oduzet. Strah ga
je celog prožeo. Morao je da razmišlja o markizi koja je svega nekoliko
koraka dalje, na drugoj strani ulice, hladnokrvno upucana.
Čovek u tami iza njega nije popuštao: „Danima vas posmatram,” čuo
ga je, još uvek osećajući pritisak cevi u leđa, ..dakle, šta hoćete?”
„Ništa,” odgovorio je Malberg tihim glasom, „stvarno ništa.” Tek što je
odgovorio dobio je jak udarac u potiljak. Pucao je u tebe! Pomislio je i
uspaničio se. Osećao je i jak bol, pokušao je da opipa ranu koju je metak
napravio, da oseti krv koja mu reče niz vrat. Ništa od toga.
Naposletku je shvatio da ga je nepoznati samo udario pištoljem.
„Dakle?” čuo je uporni glas iza sebe. Telo mu je bilo napeto. Svaki
mišić je drhtao. Nije imao nikakve volje da izigrava heroja. „Reč je o
markizi Falkonijeri…”
„To sam i mislio. Koji bi inače bio razlog da posmatrare ovu od Boga
zaboravljenu kuću? Poznajete markizu?”
„Ne baš. Sreli smo se jednom. Hteo sam da kupim zbirku knjiga
njenog supruga.”
„Ah, tako. Šta je htela za tu staru hartiju?”
„Četvrt miliona.”
„I vi biste to platili?”
„Da, naravno. Kolekcija vredi višestruko. Ali se nažalost ispostavilo da
se kod ovih skupocenih knjiga radi o kradenoj robi. Ali to verovatno
znate.”
„Ništa ja ne znam!” uzvratio je žustro nepoznati. Pri tome ga je
zgrabio za ramena i okrenuo ga ka sebi.
Najpre je Malberg ugledao prigušivač, deset centimetara dugu cev
debelu kao palac i plavetnog odsjaja, prikačen za cev pištolja. Iza toga se
pojavilo lice preplavljeno mrljama od opekotina, bez trepavica i obrva.
Skoro da je to i očekivao. Lice sa ožiljcima od opekotina mu je bilo
poznato iz daljine. Ali sada, iz blizine, pogled na njega je bio još jeziviji.
Kao da je opekotinama obeleženi uživao u svom dejstvu na Malberga;
prošle su beskrajne sekunde, da nije ni reč rekao.
Zašto, razmišljao je Malberg, se ponaša ovako? Da li je hteo da ga
zaplaši? To mu je već i te kako pošlo za rukom iznenadnim prepadom. U
mešavini besa i očajanja Malberg je rekao drhtavim glasom: „Sklonite već
jednom tu prokletu gvožđuriju. Čovek bi mogao baš da se uplaši!”
Ove reči nisu bile bez dejstva. Nikada ne bi poverovao da će lice sa
tragovima opekotina da mu ispuni molbu i spusti otužje. A ipak se to
desilo. U trenu se ohrabrio. Zurio je u čoveka ćutke kao da bi pogledima
mogao da ga drži u šahu.
Mora da je on bio taj, pomislio je Malberg, lice sa opekotinama mora
da je ubilo markizu. Ta pomisao nije baš pogodovala da održi hrabrosr
koju tek što je otkrio.
„Čini mi se,” rekao je, „da smo se sukobili oko sasvim različitih
namera. Ja sam inače Malberg, Lukas Malberg, antikvar iz Minhena.”
Očekivanje da će i lice sa opekotinama da se predstavi mu se nije
ispunilo. „Naravno, vaše ime možete slobodno da zadržite za sebe,”
primetio je provocirajući.
„Imena su laž i prevara,” odgovorio je čovek. „Zovite me jednostavno
lice sa opekotinama. Tako me zovu svi moji prijatelji.” Nasmejao se
zlurado.
Reč „prijatelji” je zvučala neobično iz usta ovog čoveka. Lukas
jednostavno nije mogao da zamisli da ovaj tip ima ijednog prijatelja. Pre
je bio od onih koji idu sami preko leševa.
Odjednom ga je obuzela strašna misao. Odmerio je lice sa
opekotinama iz prikrajka. Crte su imale nečeg nemilosrdnog u sebi, tako
da bi moglo svašta da se očekuje od njega - čak i ubistvo Marlene?
„Otkud znate Marlenu Amer?” pitao je neposredno. Čudio se samom
sebi odakle mu hrabrost za ovo pitanje. Napeto je posmatrao svaki pokret
sagovornika.
„Marlenu Amer? Ko je to?” na tren je lice s opekotinama delovalo
nesigurno. Reakcija koju mu Malberg nikada ne bi pripisao. „Zar bi
trebalo da znam tu damu?”
„Bila je prijateljica markize Falkonijeri.”
„Zašto kažete bila?”
„Markiza je mrtva.”
„Znam. Samo sam hteo da proverim da li i vi to znate. Za jednog
antikvara koji se bavi starudijama niste uopšte naivni. Da li ste
zainteresovani,” nastavio je, „da uđete u moj posao sa markizom?”
„Zavisi od toga o čemu se radi. Je li reč o starim knjigama? u tom
slučaju nemam nikakvih potreba trenutno.”
„Rekli ste da ste bili spremni da platite dve stotine i pedeset hiljada
evra za knjige?”
„Bez razmišljanja. Da se kad je reč o zbirci markize nije radilo o
kradenoj robi.”
Lice sa opekotinama je namestilo izraz kao u pokeru: „Nudim vam
posao sa manjim ulogom i većim šansama za dobit. Da li ste
zainteresovani?”
“Što da ne,” odgovorio je prividno. U stvarnosti nije imao ni najmanje
volje za sumnjivu ponudu. Za njega je bilo van sumnje da se kod lica sa
opekotinama radi o profesionalnom kriminalcu kojih je bilo na stotine u
predgrađima Rima. Ali morao je da ga zadrži. Barem dotle, dok se ne
razjasne odnosi između njega i markize, a možda čak i između Marlene.
„Da li imate sto hiljada dolara na raspolaganju?” pitao ga je čovek sa
opekotinama.
„Šta znači na raspolaganju. Ne nosim toliki novac sa sobom u džepu.”
„To nisam ni očekivao. Mislio sam do kada možete da nabavite tu
sumu? Pod pretpostavkom da se dogovorimu oko posla.”
„Slušajte, lice sa opekotinama, vi govorite ovde o nekakvim čudnim
transakcijama. Zaboravite. Neću da se složim s poslom za koji čak ni ne
znam o čemu se radi. To mi zvuči krajnje neozbiljno. Zar nećete konačno
da mi kažete o čemu se radi?”
Lice sa opekotinama se meškoljio poput zmije koja skida kožu. Čovek
koji mu je do malopre ulivao samrtni strah se osećao sateran u ćošak. „To
se ne može tako jednostav reći u dve, tri rečenice,” odgovorio je. „To je
stvar u koju umešan Vatikan, predmet za koji je kurija spremna da plati
mnogo veći iznos od ovog koji tražim od vas, ako imate dara za
pregovaranje.”
„Gluposti,” pobunio se Malberg. „Ne verujete valjda stvarno da ću vam
poverovati. Da je tako kao što tvrdite, onda dozvoljeno pitanje: zašto sami
ne dogovorite taj posao?”
Nespretno je lice sa opekotinama sklonilo oružje ispod sakoa.
Malberg nije mogao da se otme utisku da je to učinio u ovom trenutku
kako bi dobio na vremenu.
„Pokušao sam,” odgovorio je naposletku, „ali je pokušaj propao.
Znate, pre sam čovek za grube stvari. Konkretan zadatak - jedan pucanj,
ako je potrebno dva - i stvar je gotova. Ili provala - ciljani plen - tri dana
osmatranja i planiranja za petnaest do dvadeset minuta sve je gotovo. Ali
posao od sto hiljada dolara sa kardinalom kurije, to nije lak zadatak za
mene. Shvatate li?”
Dok je govorio Malberg je posumnjao da bi ovaj tip mogao biti
umešan u misterioznu saobraćajnu nesreću kardinala državnog sekretara
Filipa Gonzage. Da li je tih sto hiljada dolara koje je Gonzaga nosio sa
sobom u plastičnoj kesi bilo namenjenu licu sa opekotinama?
Iako nije imao ni najmanju volju da sklapa sumnjive poslove i mada
nije imao nikakvog poverenja u lice sa opekotinama - strah koji je
doživeo kada je osetio hladnu cev oružja u leđima je još bio duboko u
njemu, ipak je naizgled potvrdio svoje interesovanje.
„Znate,” nastavio je, „kada se sudbina tako gadno poigra sa nekim kao
što je sa mnom, onda je samo još jedno bitno na svetu, a to je novac. Nije
nimalo bitno kako izgledate ako vam je džep pun. Ceo svet se može
kupiti. A izreka da novac ne čini čoveka srećnim je potpuna budalaština.
Onda bi svi siromasi trebalo da budu srećni.”
Malberg je klimnuo odsutno glavom. „Hteli ste da mi kažete o čemu
se zapravo radi,” primetio je naposletku.
Lice sa opekotinama je vrtelo glavom. „Ne ovde i ne danas!”
„Naravno da ne.” Ovaj predlog mu je išao na ruku. „Ali, razumećete da
ću se pobrinuti za novac tek kada sve činjenice budu na stolu.”
„Nisam ni očekivao išta drugo,” odgovorio je čovek sa opekotinama.
„Nikada ne možeš biti dovoljno oprezan. Svet je loš. Predlažem da se
nađemo sutra u deset.”
„Dogovoreno. A gde?”
„Ispred Mikelanđelove ‘Piete’ u crkvi Sv. Petra, odmah desno kod
ulaza.”
„Molim?”
„Razumeli ste me dobro.”
I pre nego što je Malberg uspeo da izrazi svoje čuđenje, lice sa
opekotinama je nestalo u pravcu ulice Koronari.
 Poglavlje 37
Kada se Malberg vratio u stan Barbijerija doživeo je iznenađenje.
Barbijeri je imao posetu. Katarina je imala belu bluzu i bezobrazno
kratko suknju. Pustila je kosu i našminkala blago usne, kao onda
prilikom njihovog drugog susreta u Koline Emlijane u Via delji
Avinjonezi. Ovako obučena ga je već jednom skoro dovela do ludila.
„Nije ono što misliš,” branio se Barbijeri pred njegovim prekornim
pogledom. „Čekala je pred vratima kada sam došao kući.”
„U redu, ne dajte da vam smetam,” režao je i okrenuo se na peti.
Ali pre nego što je stigao do vrata Katarina ga je sustigla i stala mu na
put: „Ti prokleta tvrda glavo!” rekla je besno. Pri tome mu je stavila ruke
oko vrata i gurnula nogu između njegovih. „Kako samo da te ubedim da
je Paolo i mene prešao?”
Osetio je njeno toplo telo, njušio miris koji je lebdeo iz puštene kose,
hteo je da je privuče sebi, ali osećaj nepoverenja je još bio tu. Zapravo mu
je i te kako bio potreban neko kome može da veruje. Jasno je video
žudnju u njenim tamnim očima. Gospode, pomislio je, ako postoji neka
žena koja mi može skrenuti misli, onda je to Katarina. Marlenu je morao
konačno da zaboravi.
Pretvarao se da ga ne zanima. Skrenuo je pogled i pokušao da se
izvuče iz njenog zagrljaja, iako su mu po prvi put došle sumnje da se
možda ogrešio o nju.
„Saslušaj barem šta ima da ti kaže,” čuo je Barbijerijev glas iz
pozadine.
Nevoljno je seo za kuhinjski sto naspram Barbijerija. Katarina mu je
bez reči dala cedulju sa adresom u Lungotevere Marcio, što nije bila
uopšte loša adresa između mosta Kavur i mosta Umberto sa leve strane
Tibra.
„Šta je ovo?” pitao je glumeći mir.
„Nova adresa sinjore Felini,” odgovorila je. „Od Paola,” dodala je skoro
stidljivo. „Rekao je da mu je žao i da bi hteo da ispravi sve što je zabrljao.
Stvarno hoće da ti pomogne!”
„To je hteo već jednom,” primetio je Lukas ljutito.
„Znam. U međuvremenu mi je priznao kako se sve odvijalo. Paolo je
saznao, nakon što smo bili u Marleninom zazidanom stanu, od jedne
komšinice sinjore Felini koja živi dve kuće dalje da je ova od nekog
nepoznatog dobila puno novca za ćutanje. Primetila je neke stvari u kući
u ulici Gora o kojima nije htela da govori. Mora da je sinjori ponuđen
poveći iznos. U svakom slučaju je bio dovoljan za stan na najboljem
mestu i stil života nekadašnje kućepaziteljke se promenio preko noći.
Paolo je uspeo, ne znam kako, da dobije novu adresu sinjore. A pri tome
je naleteo na neobične veze, tragove, koji vode u Vatikan. Odjednom je
znao stvari koje nije smeo da zna. U svakom slučaju su bile toliko bitne
da je sada on postavljao zahteve. Ali su hteli da ga se reše za smešnu
sumu. Pri primopredaji novca koju je izvršila sinjori Felini, a koju smo
zajedno posmatrali, došlo je do svađe.”
Malberg je ćutao.
„A gde je Paolo sada?” pitao je Barbijeri.
„Ne znam,” odgovorila je Katarina. „Razgovarali smo samo telefonom.
Rekao je da ga prate i da mora da nestane. Lukas, hoće hitno da razgovara
sa tobom. Znam da ti to teško pada, ali moraš da mu oprostiš!”
Njene reči su ga razbesnele: „Ah, tako lako to tvoj fini gospodin brat
zamišlja: Izvini, neće se ponoviti. - Hvala lepo, snaći ću se već i sam. Bez
pomoći sumnjivog sitnog kriminalca.”
Zgužvao je cedulju i bacio je u ćošak. Živci mu nisu bili najbolji
trenutno. Odjednom je ponovo video užasno lice čoveka sa opekotinama
pred sobom. Polako mu je svega bilo previše.
„Ti si lud!” iznervirao se Barbijeri i podigao papir. „Možda nam Paolo
stvarno može dalje pomoći.” A Katarini: „Gde nižemo da ga nađemo?”
Vrtela je glavom. „Nije čak ni nagovestio gde se trenutno nalazi. Čini
mi se da se boji. Ali će mi se javiti narednih dana.”
Đakopo je pogledao Lukasa prekorno: „Ako ti odbijaš da razgovaraš sa
Paolom, ja ću.”
„Ne mogu da te sprečim u tome,” odgovorio je Malberg. Ustao je i
gurnuo stolicu pod sto kao u jeftinoj birtiji u predgrađu. „Samo ne treba
da zaboraviš da poneseš i pristojnu sumu gotovine. Jer bez novca kod
Paola, kao što se zna, ništa ne ide. A sada me izvinite. Moram hitno da
udahnem još malo vazduha.”
Na ulici je duboko uvukao sveži noćni vazduh u pluća. Drhtao je i
povukao kragnu jakne gore. Bez planova, sa rukama u džepovima, šetao
je duž ulice Kajo Kestio i skrenuo u pravcu kapije San Paolo. Masivno
zdanje iz antike je stajalo okupano svetlošću reflektora.
U baru na ćošku je uzeo duplu grapu i slistio je u jednom cugu. Nije se
osećao dobro u svojoj koži. Bilo mu je žao zbog grubih reči prema
Katarini. Ni sam nije više verovao da je znala o Paolovim spletkama; ali je
bio suviše ponosan da to prizna.
 Poglavlje 38
Deset minuta pre dogovorenog vremena je Malberg ušao u crkvu Sv.
Petra. U bledoj svetlosti crkve je „Pieta” Miklanđela delovala skoro
obično, uz to se horda turista željnih doživljaja gurala ispred kapele sa
strane i pri tom su zaklanjali jedni drugima pogled.
Prigušenim glasom punim strahopoštovanja je turistička voditeljica u
tamno sivom kostimu neodređenih godina pričala o Mikelanđelu. U
dvadeset i prvoj, objašnjavala je, došao je iz živopisne Firence u propali
provincijski grad Rim. Nije Papa, već jedan francuski kardinal dao
mladom umetniku u zadatak izradu ove skulpture. Kardinal je polagao
vrednost na to da dobije najlepše umetničko delo koje postoji u Rimu. Tri
godine je Mikelanđelo radio na belom komadu mermera…
Malberg je osetio da ga je neko uštinuo otpozadi za struk. Okrenuo se.
Desno od njega je stajalo lice s opekotinama. Delovao je prilično ofucano,
kao da je proveo noć na klupi u parku.
Kada je Lukas krenuo da kaže nešto, čovek sa opekotinama je stavio
prst na usta i pokazao glavom u pravcu „Piete” ukazujući na to da treba
da sluša priču gospođe koja vodi grupu.
Mikelanđelo, nastavila je ona, je bio tako ponosan na svoje delo da je
protivno običaju tog vremena po završetku dela uklesao svoje ime u
porub ogrtača Bogorodice. To je jedini potpis na nekoj Mikelanđelovoj
skulpturi. A mladi umetnik je krišom, noću, uklesao u mermer. Kada je
nalogodavac primetio „štetu” bilo je suviše kasno.
Malberg je pratio samo jednim uhom. Iz ugla oka je posmatrao lice sa
opekotinama.
„Ah, šta,” primetio je ljutito. U gomili ljudi se osećao sigurno, uprkos
strahu da ga je nepoznati namamio u klopku.
Rasprave, nastavila je gospođa, je prikaz Majke božje pokretala već pet
stotina godina. Bogorodica deluje pre mlado, lepo i plemenito kao da je
ljubljena, a ne majka sina. Mikelanđelo je objasnio svoj prikaz time da
čestite žene deluju mnogo svežije od onih čija je duša već potpala pod
grešne žudnje.
„Pređimo na stvar,” šištao je Malberg nestrpljivo. „Zašto ste me doveli
ovamo?”
Lice sa opekotinama mu se primaklo. „Prošlo je već nekoliko godina,”
počeo je visokim šapatom, „od kada mi je dat najneobičniji zadatak koji
sam do tada dobio. Izaslanik kurije koji je razumljivo prećutao svoje ime
mi je ponudio pedesi i miliona lira, što je po današnjem kursu dvadeset i
pet hiljadi evra, za upad u katedralu Torina. Najpre sam pomislio da je
neko umetničko delo izazvalo pohlepu nekog kardinala. Nikakav
problem! Tokom godine nestaje na hiljade umetničkili dela iz crkava i
katedrala da ih nikada više ne nađu. I – uz svu skromnost - alarmni
sistem koji ne mogu da premostim tek treba da bude izmišljen! Ali, u
ovom slučaju se nije radilo samo o provali. Trebalo je da zamenim
čuvenu Torinsku plaštanicu za navodno savršenu kopiju. A onda je,
trebalo da u kapeli, gde je plaštanica čuvana, podmetnem požar. Tek to
treba zamisliti!”
„Neverovatna priča,” šapnuo je Malberg. „Ali zašto meni to pričate?”
„Odmah ćete shvatiti.” Lice sa opekotinama ga je gurnulo u stranu
nakon što su ga već neki slušaoci odmerili prekorno. U zaštiti jednog
stuba je nastavio sa pričom: „Pedeset miliona lira nije bilo sitnica.
Prihvatio sam posao, nabavio planove katedrale, danima boravio u crkvi,
zapisivao svaki pokret i svako moguće skrovište i razradio svoj plan.
Jedne nedelje veče sam pustio da me zaključaju sa sve kopijom
plaštanice u katedrali i dao se na posao.”
Malberg i dalje nije shvatao na šta lice sa opekotinama cilja.
„Zanimljiva priča,” primetio je ironijom sumnjičavog. „Pod uslovom
da je tačna uopšte. Ali, u čemu se sastoji vaša ponuda?”
„Strpljenja! Strpljenje je majka uspeha,” odgovorio je čovek sa
opekotinama. „Sve je išlo po planu. Posebnim alatom sam otvorio kivot u
kojem su čuvali plaštanicu i zamenio orginal za kopiju. Čudan osećaj me
je prožeo kada sam uzeo u ruke laneno platno u kojem je navodno Isus iz
Nazareta položen u grob. Nisam doduše pobožan čovek, ali naposletku
tako nešto se ne dešava svaki dan.” „Tu ste u pravu. Ali …”
Lice sa opekotinama je podigao ruku. „U tom trenutku mi je palo na
pamet da isečem sićušno parče iz lanenog kuna. Plaštanica je ionako
imala nekoliko oštećenih mesta. Umislio sam da niko neće primetiti.
Sečivom sam odvojio komad platna, jedva veći od poštanske marke, i
smestio ga u džepu jakne.”
Čovek sa opekotinama je pružio ruku u unutrašnji džep sakoa i
izvadio celofansku vrećicu u kojoj se moglo videti izbledeo komadić
platna. A onda ga je držao pred nosom Malberga poput trofeja.
Malberg je počeo polako da shvata o čemu se radi. Nekoliko sekundi
je zurio u celofansku vrećicu, bez reči. Priča je zvučala tako neverovatno
da mu je bilo teško da poveruje. S druge strane je zvučala tako neobično
da nije mogao da veruje da je izmišljena.
„Najpre sam,” nastavilo je lice sa opekotinama, „odneo originalnu
plaštanicu na sigurno tako što sam je stavio iza jednog oltara sa strane. A
onda sam uslišio želju svog nalogodavca i zapalio omofor pomoću
zapaljive hemijske supstance ispod kivota. - Znate li koliko lako omofor
gori?” pitao je u naletu ironije. „Pogledajte me, onda ćete znati! Sve se
odvilo tako brzo. Pre nego što sam se osvestio, gornji deo tela mi je bio u
plamenu. Od bola sam vrištao kao svinja na klanju i valjao se po podu.
Nekako mi je pošlo za rukom da ugasim odeću koja je gorela. Sklonio
sam se iza sporednog oltara gde sam sakrio pravu plaštanicu i čekao da
primete požar i stignu vatrogasci. U sveopštem haosu sam mogao
neprimetno da izađem iz katedrale sa plenom. Sada možete pretpostaviti
da taj posao nije bio bez rizika. Utoliko je popriličan iznos od pedeset
miliona lira mojih nalogodavaca bila čista uvreda. To mi je doduše
postalo tek kasnije jasno.”
„A šta se desilo sa kopijom plaštanice? Da li je izgorela?”
Lice sa opekotinama se nasmejalo izveštačeno. „Skoro. Nije mnogo
falilo i plamenovi bi prešli na kivot u kojem je čuvana plaštanica. Ne,
platno je samo na nekim preklopima malo oprljeno. Gornja i donja strana
od tada imaju blage ostatke čađi. Ali to krivotvorinu čini samo vernijom i
bilo je sasvim u skladu sa namerama mojih nalogodavaca.”
„A original?”
„Original nije ni najmanje oštećen. Sledećeg dana sam ga isporučio u
dogovoreno vreme na dogovoreno mesto sastanka i uzeo svoj novac. A
znate šta?” Lice sa opekotinama se okirenulo i pokazao glavom ka „Pieti”
Mikelanđela.
Gospođa koja je vodila turiste je u međuvremenu otišla dalje sa
grupom. Nekoliko trenutaka je vladala tišina. Malberg je razmišljao. Nije
znao kako da oceni lice sa opekotinama. Već po spoljašnjosti ovaj čovek
nije bio tip sa kojim bi baš sklapao poslove. Ništa nije govorilo protiv toga
da jednostavno ostavi lice sa opekotinama da stoji tu i nestane. A opet je
bilo nečega što ga je odvraćalo od toga: slutnja da susret sa obeleženim
nije bio slučajnost. I da je čudna trgovina bila u vezi sa nečim potpuno
drugačijim.
„Dozvoljavate,” rekao je ljubazno i hteo da uzme celofansku vrećicu iz
ruke lica sa opekotinama.
Ali je ovaj sklonio dragoceni predmet. „Ne, ne dozvoljavani,”
odgovorio je bez dvoumljenja. „Moraćete da razumete.”
Na izvestan način Malberg je čak imao razumevanja nanjegov oprez.
Nesumnjivo je obojici manjkalo poverenja u onog drugog. U svakom
slučaju se Malberg pravio da ga zanima da naprave posao.
„Ko zapravo garantuje verodostojnost komadića platna? Razumite me,
ne želim da vas ikako predstavim prevarantom, ali mi jedva da se
poznajemo!”
Lice sa opekotinama je klimnulo glavom kao sveštenik na ispovesti
koji prima priznanje grešnika. A nakon što je sklonio vrećicu u levi
unutarnji džep izvukao je iz desnog presavijenu kovertu i dao je
Malbergu.
U koverti su se nalazila tri rendgenska snimka u formatu 13 x 18cm.
Na jednom su jedna pored druge bile prednja i zadnja strana Torinske
plaštanice. Na drugom se mogao primetiti isečak na plaštanici na kojem
je moglo da se vidi da nedostaje parče, a što je bila posledica delanja lica
sa opekotinama. Treći snimak je prikazivao u skladu sa merama upravo
onaj komad platna koje mu je lice sa opekotinama nudilo na prodaju.
Jasno je mogla da se raspozna struktura niti platna.
„Ako preklopite ova dva negativa,” rekao je sa ponosom u glasu, „onda
ćete utvrditi da se struktura sićušnog isečka tačno poklapa sa
celokupnom strukturom plaštanice.”
Malberg je stavio oba negativa jedan preko drugog i okrenuo ih spram
svetla koje je padalo sa kupole u brod crkve. I stvarno - komplikovana
mustra riblje kosti strukture platna se bez prelaza nastavljala na mestu
koje nedostaje. Lice sa opekotinama je stvarno mislilo na sve.
„Dakle?” pitao je pritiskajući.
„Šta, dakle?” odgovorio je Malberg iako je tačno znao šta ovaj misli.
„Da li ste zainteresovani? Sto hiljada dolara u velikim novčanicama!”
Deset puta je zaredom raširio prste obe ruke.
„Da,” odgovorio je Malberg razvučeno. „U principu, da.” Osećao se
prilično bespomoćno u ovoj situaciji. Trenutno nije imao pojma kako da
izvrda licu sa opekotinama.
„Recimo za nedelju dana? Isto mesto, isto vreme.”
„Shvatio sam.”
 Poglavlje 39
Kada je javni tužilac Ahil Mezomedes tog jutra ušao u kancelariju u
Palati pravde sekretarica ga je pogledala zbunjeno iza monirora.
„Burčielo je pitao za vas. Bio je ljut. Treba odmah da odete kod njega!”
Mezomedes je stavio aktovku na pisaći sto i krenuo u kancelariju
glavnog tužioca. Očekivali su ga.
Đordano Butčielo, stameni, u časti osedeli pravnik, važio je kao
najjače oružje u borbi protiv mafije. Ali je bilo i glasova koji su tvrdili da i
on ima izvesne veze sa takozvanim finim krugovima. U svakom slučaju je
kao šef Prvog tužilaštva Rima bio šef tucetu uglavnom mladih javnih
tužilaca - a među njima i Ahilu Mezomedesu.
„Doktore Mezomedes,” počeo je pri čemu je preterano naglašavao
titulu kao da je hteo da se podsmehne, on kome je taj akademski stepen
ostao uskraćen, „Doktore Mezomedes, rekao sam da dođete pošto mi je
dospelo do ušiju da ste samovoljno pokrenuli istragu u postupku koji je
obustavljen.”
„To je tačno, sinjor glavni tužilac. Nisam znao da ima nečeg
neprimerenog u tome ili čak protivno zakonu.”
Glavni tužilac je skinuo svoje crne naočare i bacio ih preko pisaćeg
stola koji je bio veličine onog za stoni tenis. A onda je prekrstio ruke
preko stomaka i počeo: „Po zakonima ove zemlje javni tužioci ne uživaju
tu privilegiju lične i poslovne nezavisnosti kao sudije. Treba da sledite
uputstva vaših pretpostavljenih. Pojedinačni javni tužioci postupaju
samo kao zastupnici prvog službenika državnog tužilaštva, a to sam ja. Ne
sećam se da sam vam ikada dao odgovarajuće uputstvo da ponovo
pokrenete slučaj Marlene Amer.”
„Ne, sinjor glavni tužilac,” odgovorio je Mezomedes poslušno, „ali, ako
smem da primetim, ja ovaj slučaj nisam nikako pokrenuo ispočetka.
Samo sam imao uvida u dosije, u svrhu studija takoreći, i pri tome sam
naišao na nedoslednosti i nepravilnosti koji pokreću sumnju…”
„Dakle sumnjate u ozbiljnost mog posla,” prekinuo je Burčielo priču
mladog javnog tužioca.
„Nikako!”
„Ja sam obustavio postupak. Dosije nosi moj potpis. Ta žena se
udavila u kadi. Time je slučaj jednom i za svagda završen. Govorili ste o
nedoslednostima?”
„Dakle, to je s jedne strane rezultat obdukcije. Uz dopuštenje, aljkav
rad.”
„Kvalifikacije doktora Martina Vebera su van pitanja!”
„Nisam ni rekao da je drugačije. Ali ni visoka kvalifikacija ne
isključuje mogućnost da jednom imate loš dan. Učinilo mi se kao da je
nalaz obdukcije nastao za pisaćim stolom. Same fraze iz kojih se ne mogu
izvući nikakvi zaključci. A jedini neobični trag je ostao bez napomene.”
„Na šta mislite, doktore Mezomedes?”
„Tragovi mirisa u kućnoj haljini pokojnice, mešavina skupocenih
smola drveta poput olibanuma i toluanskog balzama od kojih se pravi
najskuplji tamjan na svetu. Tamjan koji se koristi još samo u Vatikanu.”
Burčijelo se zakašljao kao da mu je tamjan nadražio grlo.
„Zanimljivo,” rekao je uz drsko cerenje, „a kakav zaključak ste izvukli iz
toga? Nadam se ne da je Papa umešan u ovaj slučaj!”
Glavni tužilac je krenuo da se smeje i dobio napad kašlja. „Ova priča je
dobra!” ponovio je nekoliko puta. „Priča je stvarno dobra!”
Kada se konačno smirio i osušio znoj sa crvenog lica, Mezomedes je
mirno odgovorio: „Papa, ne. Ali možda kurija!”
„Ne razumem vas.” Glavni tužilac je zaćutao zbunjeno.
Mezomedes je imao još jednog keca u rukavu. I sada ga je iskoristio:
„U časopisu Gvardijano’,” počeo je uzvraćajući, „se tada pojavilo izvrsno
izveštavanje o slučaju, a članak je napisala novinarka po imenu Katarina
Lima.”
„O Bože, to ime mi nije nepoznato!” Burčielo je podigao ruke u znak
potvrde. „Nemam nikakvo mišljenje o toj vrsti istraživačkog novinarstva.”
„Kako god, taj članak sadrži niz činjenica koje se mogu dokazati, a
koje se nigde inače ne mogu pročitati. Stoga sam stupio u kontakt sa
novinarkom. Pri tome mi je pokazala fotografije koje je napravila
prilikom sahrane Marlene Amer.”
„Da, i? Na šta ciljate doktore Mezomedes? Sve sahrane izgledaju isto.”
„To bih da osporim. Postoje male i velike sahrane, sa i bez blagoslova
crkve, ali ova mi je delovala ipak prilično neobično. Jer barem dvojica
kardinala kurije su bila prisutna na sahrani Marlene Amer, možda čak i
više. Na slikama se u svakom slučaju mogu jasno raspoznati kardinal
državni sekretar Filipo Gonzaga i starešina Svetog sabora Bruno Moro.”
 Burčielo je skočio i krenuo gore-dole ispred pisaćeg stola sa rukama
prekrštenim na leđima.
„Ne verujem,” mrmljao je tiho za sebe. Pri tome je držao pogled čvrsto
uperen u pod.
„Fotografije ne ostavljaju mesta za sumnju, u svakom slučaju barem
što se tiče dvojice pomenutih. Nisam baš upoznat sa velikodostojnicima
Vatikana, ali moguće je da se na slikama mogu prepoznati i drugi članovi
kurije.”
„A koji?” Glavni tužilac je naglo stao i pogledao Mezomedesa. „I šta to
ima da znači?”
„Rekao bih ovako: to je već neobično. Ne mogu da zamislim da bi
ijedan član kurije zalutao na moju sahranu. Odakle su visoka gospoda
uopšte znala da je leš dat na ukop? Zašto je Marlena Amet sahranjena
anonimno? I zašto je jedan od prisutnih na sahrani pokušao da uzme
memorijsku karticu sa fotografijama od novinarke? To su samo neka
pitanja koja mi se javljaju s tim u vezi. A pretpostavka da između kurije i
rimskog pravosuđa postoje izvesni kontakti ne izgleda bat neosnovana.”
„Smešno!” Burčielo je nevoljno vrteo glavom. A onda je prišao sasvim
blizu Mezomedesu i rekao, skoro šapatom: „Da li vi stvarno hoćete da
uništite vašu karijeru? Daću vam jedan dobar savet. Ne motajte se više po
ovom blatu. Mogu da vas razumem. Naposletku sam i ja nekada bio mlad
i ambiciozan.”
To teško da mogu da zamislim, bilo je Mezomedesu na vrh jezika, ali
je progutao odgovor i umesto toga rekao: „Ovde se ne radi o ambiciji,
sinjor glavni tužilac. Ovde se radi samo u pravdi i pravu.”
Burčielo se cerio bezobrazno. „Pravednici moraju mnogi da pate. To je
zapisano već i u psalmima.”
„U psalmima stoji i: Pravda mora da ostane pravda!”
„Vi ste tvrdoglava budala, doktore Mezomedes. Mogu samo da se
nadam da vam vaša tvrdoglavost neće izaći na nos.” Glas mu je zvučao
nekako preteći.
Mezomedes se osetio kao da je odjednom u nekom američkom filmu
o gangsterima u kojima su javni tužioci uvek korumpirani i bez savesti.
A onda je zazvonio telefon.
Glavni tužilac je podigao slušalicu: „Pronto!”
Mezomedesu se učinilo kao da je Butčielo stao u stav mirno pred
nepoznatim sagovornikom.
„Ne,” odgovorio je, „reč je samo o previdu… naravno da ću se
pobrinuri za to i preuzeti stvar u svoje ruke … Izvinite zbog neugodnosti…
primite izraze mog osobitog uvažavanja, ekselencijo!” A onda je spustio
slušalicu.
Mezomedesu je rekao: „To je to. Mi se razumemo.”
 Poglavlje 40
Dva dana i dve noći je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga
proveo u svojim zatamnjenim ličnim prostorijama u Apostolskoj palati.
Odbijao je svako jelo i nije nikog puštao k sebi, čak ni ličnog lekara Pape
kojeg je kardinal Moro pozvao u pomoć. Gonzaga je hteo da bude sam.
Bilo mu je teško da se snađe u stvarnosti. Uz to ga je u nepravilnim
razmacima tresla jaka groznica od hladnoće koja mu je oslabljeno telo
bacala u trzaje kao da je pod jakom strujom.
Čim bi mu se udovi van kontrole smirili Gonzaga je pokušavao da
razbistri svoje misli. Ko je bio iza otmice? Imao je dovoljno neprijatelja,
ali samo je malobrojne zanimala Torinska plaštanica.
Od izobličenog glasa u klaonici koji je dopirao preko razglasa su mu
ostali samo delovi reči u sećanju i činjenica da je taj čovek koristio
teološke stručne izraze. To i nemilosrdnost njegovog postupka su
ukazivali najpre na Aniseta, starešinu Fideles Fidei Flagrantes.
Ako ima nekog ko je znao za verodostojnost plaštanice onda je to bio
Aniset. On lično je odneo plaštanicu Anisetu u tvrđavu Lajenfels i da se
pri tome radilo o originalu, a ne kopiji mogao je on lično da potvrdi.
Barem je to bila plaštanica koja je čuvana u Vatikanu. Naposletku je on
bio taj koji je uzeo iz trezora i obmotao je oko svog tela.
Ne, razmišljao je Gonzaga, taj Aniset otpada. Koliko se sećao glasa
preko razglasa je postavio pitanje da li radi za Aniseta i na to je dobio,
nakon duže pauze, odgovor da Aniset radi za njega.
Ko je dakle bio glas u hladnjači?
Ujutro trećeg dana samoizabrane izolacije Gonzaga je osetio jaku glad.
Pomisao na svinjske polutke između kojih je i sam poput komada mesa
visio uplašen satima, mu je do sada gadila svaku vrstu unosa hrane. Sada
je zgrabio telefon i naručio kod časnih sestara koje su bile zadužene za
ishranu članova kurije, uključujući Papu, doručak - bez salame i šunke,
kako je izričito naglasio.
Malo kasnije neko je zakucao na vrata i monsinjor Abate, lični
sekretar kardinala Moroa, se pojavio sa poslužavnikom na kojem je bio
željeni doručak, „Mesađero” i „Oservatore romano”.
„Dobro jutro, ekselencijo, u ime Gospoda,” rekao je Abate sveže
obrijan i u besprekorno ispeglanoj mantiji.
 Gonzaga obučen samo u purpurni bademantil Masimilijana
Gamarelija, papskog dizajnera u ulici Santa Klare je podigao pogled.
„Gde je Sofiči?” zarežao je kada je prepoznao sekretara svog smrtnog
neprijatelja.
Ovaj je slegnuo ramenima. „Do danas se nije pojavio. Kardinal Moro
će uključiti policiju.”
Gonzaga je ustao iz naslonjača u kojem je proveo protekla dva dana i
razmišljao. A onda je otišao do srednjeg prozora svoje radne sobe i zurio
kroz zatvorene žaluzine na Petrov trg. Široki trg oivičen kolonadama
Berninija je u ovo doba još uvek bio miran i napušten.
Okrenuo se: „Recite kardinalu Morou da ne želim da se policija
uključuje radi Sofičija. Sofiči će se pojaviti kao i ja. Verovatno je u nekoj
ispovedaonici u crkvi San Đovani u Lateranu ili u San Pijetru de Torroza
u Vinkoliju ili u Santa Mariji Madore.”
Monsinjor ga je pogledao začuđeno: „Ekselencijo, kako ste došli baš
do tih kuća Gospodnjih?”
Nestrpljivo je dunuo kroz nos. „Nisam rekao da se Sofiči može naći u
nekoj od tih crkvi. Samo sam govorio o mogućnosti da bi moj sekretar
mogao da se nađe u nekoj od njih. Da li je to tako teško shvatiti?”
„Ne, ekselencijo, razumem na šta mislite.”
„Naposletku sam i ja ostavljen u jednoj crkvi …” Zaćutao je.
Nemirnim, skoro ludačkim pogledom je odmerio poslužavnik koji je
monsinjor Abate ostavio na stočiću sa strane.
„Tražio sam doručak bez kobasice i šunke,” krenuo je da besni, „i šta
mi vi donosite, monsinjor? Šunku!”
„Ali danas nije ni petak, niti neki drugi dan kada zakoni Crkve traže
uzdržavanje od mesa. Sestre su mislile da bi trebalo da povratite snagu,
ekselencijo!”
„Tako, tako. Sestre su mislile.” Kardinal Gonzaga je uzeo kovertu sa
papskim grbom sa stola i prstima počeo da trpa jedno parče šunke za
drugim u kovertu. Kada je ispraznio tanjir, olizao je ivice i zalepio je i dao
je zbunjenom monsinjoru rečima: „Stare dame neka se, moliću, brinu za
svoje zdravlje. Recite im to!”
Abate se ljubazno naklonio kao da su mu upravo dali molitvenik za
jutarnju misu, a ne kovertu sa pet parčeta šunke. A onda je nestao bez
ijedne reči istim putem kojim je došao.
 Kardinal Filipo Gonzaga nije mogao da se seti da je tokom svog
svešteničkog života ikada sam otvorio žaluzine prozora svog smeštaja. U
Apostolskoj palati je to bila stvar sestara, kao i brisanje prašine i
nameštanje kreveta. Ali ovog jutra je Gonzaga lično otvorio visoke
žaluzine srednjeg prozora svoga stana. A onda se gladan bacio na doručak
koji je uprkos vraćanju šunke bio još uvek dovoljno bogat: kajgana od
četiri jaja u srebrnoj posudi, tri vrste sira, med i tri marmelade, dva topla
sendviča, uz to crni i beli hleb, činijica griza sa dodatkom suvog grožđa i
oraha, velika šolja kiselog mleka i čajnik sa crnim engleskim čajem.
Uz čitanje jutarnjih novina doručak kardinala Gonzage je obično
trajao tri četvrt sata. Ali ovog jutra se završio naglo nakon dvadeset
minuta, a da se nije posvetio svom grizu.
U lokalnom delu „Mesadera” je kardinal naišao na sledeću vest:

Leš nepoznate
osobe u Fontani di Trevi

Rim - Prilikom obilaska je majstor fontane Karlo di Stefano juče oko

šest sati ujutro u Fontani di Trevi, dnevnom ishodištu hiljada turista,
našao leš nepoznate muške osobe kako pluta u vodi. Čovek star oko
pedeset godina je plutao raširenih ruku i sa licem pod vodom. Nakon
prvih rezultata istrage čovek mora da je umro između dva i šest sati
ujutro. Do sada nije moglo da se utvrdi da li je nepoznati pod uticajem
alkohola pao u fontanu i udavio se ili je u pitanju zločin. Leš je odvežen
na obdukciju u Institut sudske medicine Univerziteta. Policija moli za
dalje informacije koje bi mogle biti od pomoći u istrazi.
Gonzaga je skočio i pojurio na telefon: .Alberto? Izvezite kola. Moram
odmah u Institut sudske medicine pri Univerzitetu. Ali brzo.”
Petnaest minuta kasnije je kardinal bio na putu ka patologiji. Kao i
obično je sedeo desno na zadnjem sedištu i kao i obično je vožnja
protekla u tišini. Kardinal državni sekretar je mrzeo vožnju kolima kao
što drugi ljudi mrze letenje. Saobraćaj u Rimu je osudio kao đavolju
rabotu, jer je i njemu u hladnim danima januara terao znoj na čelo. Ničim
izazvani sudar na Pjaci di Popolo i otmica od pre nekoliko dana si mu
naizgled davali za pravo. Ipak nije mogao da uskrati sebi ovaj način
prevoza.
 Iz kola je nazvao šefa patologije, doktora Martina Vebera. Naveo je da
bi eventualno mogao da pomogne u identifikaciji nepoznatog pokojnika.
Njegov lični sekretar Đankarlo Sofiči je nestao pre nekoliko dana bez
traga.
Već su ga očekivali kada je stigao. Patolog je poveo Gonzagu u
suteren. Gonzaga je imao teškoće da drži misli poi kontrolom. Nije baš
voleo ovog Sofičija, ako ćemo iskreno prilično ga je nervirao, iako je bio
bistar i znao Bibliju kao niko. Ali Sofiči je bio onaj tip gubitnika, večitog
drugog i takvih je crkva, bogami, imala dovoljno. Od Adama do Petra - čak
i Biblija je bila prepuna gubitnika.
U sobi sa belim pločicama, skoro sve sobe u podrumu su bile u belim
pločicama, je doktor Veber otvorio jedna vrata, ne veća od onih za frižider
dovoljan za samca. Jednim pokretom ruke je izvukao nosila prekrivena
belim čaršavom, iz zida. Ispod čaršava su se nazirali obrisi mrtvaca.
Patolog je bez reči povukao čaršav u stranu.
Gonzaga se zabezeknuo. Hteo je nešto da kaže. Ali nešto mu nije dalo
da progovori. Vilica mu se ukočila. Stisnuo je zube.
Da je mogao da govori, rekao bi: Ovo nije Sofiči, moj sekretar. Ali
znam ovog čoveka, ne znam kako se zove, niti gde živi, ali ga prepoznajem
po ožiljcima od opekotina po licu. Već smo se jednom sreli, onda na letu
iz Frankfurta za Milano. Dao mi je suludu ponudu. Sto hiljada dolara za
sićušni komad platna, ne veći od poštanske marke. Ali onda …
„Poznajete li ovog čoveka?” prekinuo je doktor Veber misli Gonzage.
Kardinal se prenuo uplašeno: „Da li poznajem mrtvaca? Ne. Ovo nije
moj sekretar. Žao mi je.”
Zvučalo je čudno, način na koji je to izgovorio. Naposletku je pitao: „I
kako je sirotan izgubio život?”
Ledenim mirom patologa koji se iz dana u dan suočava sa smrću
odgovorio je: „Ciljani udarac ivicom šake u vrat. Brza smrt. Mesto zločina
i mesto gde je leš pronađen se ne poklapaju.”
„Nisam to uopšte hteo tako tačno da znam!” Gonzagin glas nije
zvučao manje ledeno od glasa patologa.
 Poglavlje 41
Kao i većina Rimljana Katarina Lima nije imala garažu za kola. Mogla
je da govori o sreći kada bi našla mesto za parkiranje u ulici Paskara, gde
je živela. Uglavnom je morala da parkira kola dve ili tri ulice dalje od
stana, a ponekad je zaboravljala gde je ostavila svog malog „nisana” dan
ranije, tako je bilo i ovog petka kada je imala velike planove.
Malbergovo odbojno ponašanje je užasno pogađalo. Situacija je bila
potpuno haotična. Činilo joj se da je potpuno poludeo u svojoj paranoji i
ogorčenosti. Ipak je čvrsto odlučila da ne odustaje.
Danima je loše spavala, jedva da je jela i misli su joj se vrtele samo
oko jedne teme. Srećom joj je novi zadatak u redakciji „Gvardijana” davao
dovoljno slobode da sazna jednu bitnu stvar.
Već je svitalo kada je našla svoja kola u jednoj od sporednih ulica.
Imala je buket belih ljiljana i cedulju sa adresom sinjore Felini uz sebe,
onu koju je Lukas lakomisleno bacio na pod. Nekadašnja kućepaziteljica
je verovatno bila jedina koja je mogla da kaže nešto o misterioznoj
povezanosti Marlenine smrti sa visokom gospodom iz Vatikana. Da li joj
brat Paolo zna sve pojedinosti nije joj bilo sasvim jasno. Ono što je bilo
sigurno jeste da je znao više od nje i Malberga.
Katarina nije sumnjala u to da za Lukasa i nju može biti zajedničke
budućnosti samo ako se „slučaj” Marlene Amer razjasni. U suprotnom će
Marlena biti uvek između njih.
Zbog posla je znala kako navesti ljude da govore. I zato je smislila
precizan plan za svoj poduhvat. Sinjora Felini nju nije znala, ali ona je
znala sinjoru, to je bila prednost koju ne treba omalovažiti. Ipak je ona
znala ponešto o njoj. A sa time će se suočiti sa Felinijevom koja se
osećala sigurnom u svom novom životu. Naravno da neće izdati izvor
svojih informacija i prećutaće da je Paolova sestra. To će učiniti sinjoru
nesigurnom. A nesigurni ljudi će pre pružiti informacije nego ljudi koji se
uljuljkuju u sigurnosti.
Zadubljena u misli skrenula je „nisanom” u pravcu severa uz tok Tibra
ka Lungorevere Marcio, jednom od najfinijih delova grada. Nije bila tajna
da su pojedine kuće više klase za izdavanje nalaze u posedu Vatikana.
Ovde je dakle boravila sinjora Felini od kada je prenagljeno iseljena iz
stana kućepaziteljice u ulici Gora.
 Nije loša zamena, pomislila je Katarina, dok je posmatrala sa druge
strane ulice reprezenrativno zdanje. Mora da je pogled na reku i drugu
obalu i Anđeosku tvrđavu bio veličanstven.
Tri stepenika su vodila do pompeznog ulaza. Sa leve strane, iza
obojenog parčeta stakla veličine šake, bila je video kamera. Ispod toga pet
dugmeta za zvono, bez imena, označeni samo rimskim brojevima I, II,
III, IV i V. Onaj koji živi ovde nije polagao na pominjanje imena.
Naravno da je mogla da zvoni. Paolova cedulja je tačno navodila
adresu Felinijeve: Lungotevere Marcio 3-II. Ali onda bi se oglasio
interfon. Najdalje bi još stigla da čuje mrzovoljno „Pronto!” da bi čim
iznese povod kojim je došla, razgovor sigurno bio završen i pre nego što
je počeo. Stoga je odlučila da radije sačeka dok neko od stanara zgrade ne
uđe ili ne izađe iz kuće.
Nije dugo potrajalo pre nego što se ispred kuće zaustavio taksi iz kojeg
je izašao elegantni stariji gospodin.
„Kod koga biste želeli?” pitao je ljubazno kada je video kako čeka.
„Sinjore Felini,” odgovorila je, što je i bilo tačno.
„Ne poznajem je. Ovde ne živi nikakva sinjora Felini. Verovatno ste se
zabunili u kućnom broju, sinjora. Ovo ovde je broj tri!”
„Broj tri, znam. A nisam se zabunila u kućnom broju. Sinjora tek
odnedavno živi ovde.”
„Kako rekoste da se zove?”
„Sinjora Felini, drugi sprat!”
Stariji gospodin je odmerio Katarinu sa strane. Držanje mu je
otkrivalo izvesno nepoverenje. Ali kada mu se Katarina prijateljski
osmehnula, stavio je ključ u bravu i pitao: „Da li ste već zvonili?”
„Ne, hoću da iznenadim sinjoru Felini.” Mahnula je buketom.
„Onda pođite sa mnom,” rekao je gospodin i otvorio ulazna vrata.
„Polovinu puta idemo zajedno. Ja stanujem na četvrtom spratu.”
Lift u sredini stepeništa obloženog zelenim mermerom je sijao od
bogatstva i blagostanja. Vrata od uglačanog mahagonija i peskiranog
stakla su se otvorila skoro bešumno.
„Posle vas,” rekao je stariji gospodin i pustio je da prva uđe. A onda je
pritisnuo dugmad II i IV. A pogledom na buket, pitao je: „Poseban
povod?”
Katarina je odmahnula glavom. „Ne, nikakav poseban povod. Tek
tako.”
Uz blagi drhtaj je lift stao na drugom spratu. Pozdravila se ljubazno i
starac je uzvratio. A onda je lift krenuo dalje.
Iza dvokrilnih vrata stana je dopirala glasna muzika koja nije baš išla
uz određen ukus kojim je luksuzna kuća odisala. Uzalud je Katarina
tražila pločicu sa imenom, ali je postojalo samo zvono smešteno u zid u
vidu levka, ništa više.
Zazvonila je.
Glasna muzika je odjednom stala. Čula je kako neko ide vamo-tamo.
Naposletku su se koraci približili ulazu. Vrata su se otvorila, ali samo
malo.
„Sinjora Felini?” pitala je Katarina. Pri tome je već prepoznala
nekadašnju kućepaziteljicu. Imala je roze podsuknju i grešno skupe
cipele sa visokom potpeticom, „prada”. Između prstiju desne ruke je bila
upaljena cigara, a ona se malo ljuljala. Bez sumnje je popila koju.
„Šta hoćete?” uzvratila je Felinijva hrapavim, prilični običnim glasom.
A onda joj je pogled pao na buket.
„Treba da vam predam cveće,” odgovorila je Katarii „Od sinjora
Gonzage.”
Još pre nego što je Katarina shvatila šta se dešava, zalupila joj je vrata
ispred nosa. Drugačije je zamišljala ovaj susret. Stajala je tu kao pokisla
pudlica. Nije računala sa ovakvom reakcijom. Ali moglo se pretpostaviti
da će žena koja je preko noći prebačena u nov život ovako da reaguje.
Katarina se ljutila na sebe. Htela je upravo da se okrene i ode, kada su
se vrata ponovo otvorila.
„Uđite unutra,” rekla je Felinijeva. Obukla je bademantil. Katarina je
bila tako zapanjena da se najpre nije ni po merila. Tek kada je Felinijeva
suzila oči i klimnula glavom pozivajući je da uđe Katarina je krenula
unutra.
„Morate da razumete,” krenula je sinjora da priča dok je bila napred u
mračnom stanu, „nova sam ovde, a toliko slušam o provalama u kraju.
Jednostavno je čovek nepoverljiv.”
„Da, nikada čovek ne može biti dovoljno obazriv,” odgovorila je
Katarina s razumevanjem, „u svakom slučaju nikada ne bih pomislila da
bi mogli da me smatraju provalnikom.”
„Upravo. Zato sam i posumnjala. Izvinite.”
 „Već zaboravljeno.”
U salonu koji je bio slabo osvetljen sa dve lampe, Katarina joj je dala
buket. Namerno je izabrala ljiljane. Jer ako je bilo cveća uz koje je išao
miris svešteničkog, onda je to bio ljiljan,
Nijedan cvet hrišćanske ikonografije nije morao da izdrži toliko toga
kao ljiljan. Pošto središte stabljike ljiljana miriše kao sveže mleko, važio
je kao simbol materinstva device, time znači i „nevinost”.
„Od koga je, rekoste, cveće?” pitala je sinjora loše glumljenom
ravnodušnošću.
„Od izvesnog gospodina Gonzage,” odgovorila je Katarina. „Znate!”
„Ah, Gonzaga, da naravno!” Držanje kojim je sinjora Felini uzela
buket je još kako otkrivao da joj verovatno nikada nije ili, ako i jeste,
onda vrlo retko slato cveće.
„Neću da vam oduzimam dragoceno vreme,” primetila je Katarina i
napravila pokret kao da će da krene. Plan joj se odvijao po zamisli.
„Imam dovoljno vremena,” odgovorila je sinjora. „Znate, živim ovde
sasvim sama u velikom stanu. Priznajem, otmena kuća na najboljem
mestu, ali upravo sam se preselila i jedva da poznajem nekog u kraju.
Tokom nedelje se motam po pijacama grada. To mi odvlači misli. Ranije
sam bila kućepaziteljica, tada se uvek nešto događalo.”
„Kućepaziteljica?” Katarina je glumila čuđenje. Okrenula se po
ogromnoj dnevnoj sobi u kojem se gubilo nekoliko otrcanih i ne baš s
ukusom odabranih komada nameštaja.
„Nasleđe? Onda vam se može čestitati!”
Sinjora Felini je klimnula glavom. „Ne, nemam materijalnih briga.
Ali… ” kao da je bila malo sluđena, „kako rekoste da je ime osobe koja je
poslala cveće?”
„Sinjor Gonzaga - kao kardinal državni sekretar!” Katarina je
posmatrala svaki pokret gospođe Felini.
Delovala je izuzetno nesigurno i kao loša glumica pokušavala je da
prekrije ovu nesigurnost: „Možda cveće i potiče od kardinala državnog
sekretara Gonzage. Moguće je!”
„Zašto da ne, da li poznajete kardinala lično?”
„Još kako, što znači ne, samo sam ga upoznala kratko. Ne, zapravo ga
uopšte ne znam.”
„Navodno je prilično gadan i brutalan po pitanju interesa kurije.”
 „Tu ste u pravu.”
„Dakle Filipo Gonzaga vam nije baš nepoznat.”
Sinjora je bacila pogled na buket cveća koji je nemarno stavila na
staru, oronulu fotelju. „Naravno da poznajem Gonzagu,” izletelo je
iznenada iz nje, „znam ga čak i suviše dobro!” Tek što je izgovorila ove
reči kada se uplašila od sopstvene brbljivosti: „Ah, zaboravite, pričam
previše. Neću dalje da vas opterećujem svojim problemima.”
„Problemima? Izvinite, sinjora, vi živite ovde u feudalnom stanu na
jednoj od najboljih adresa u Rimu. Stvarno, zavidim vam! Kada se
nagnete kroz prozor gledate Anđeosku tvrđvu i Vatikan, a vi pričate o
problemima! Ja sam inače Margarita Marguta.” Pružila joj je ruku.
„Lepo ime.” Sinjora Felini je prihvatila rukovanje.
„I ja tako mislim,” odgovorila je Katarina i pomislila; obzirom da sam
na brzinu smislila ime, stvarno i ne zvuči tako loše.
„Verovatno ne možete da pretpostavite,” krenula je sinjora, „da je
pogled na Vatikan pre deprimirajući, nego što oduševljava.”
„Iskreno rečeno, uprkos svoj dobroj volji ne mogu da zamislim.
Silueta Sv. Petra je jedna od najpoznatijih i najuzvišenijih prizora cele
Italije.”
„Moguće,” odgovorila je sinjora Felini, „ali to ne znači da su zbivanja
unutar zidina podjednako uzvišena. Hoćete i vi jedan gutljaj?”
Nije ni sačekala odgovor i otišla do stola na kojem je stajala flaša
crnog vina, uzela čašu i sipala skoro do ruba. Onda je dala Katarini
zapanjujućom sigurnošću i pokazala joj da se smesti na plesnjivu sofu.
„Samo jedan gutljaj,” izvinila se Katarina i uzela malo vina iz prepune
čaše. A onda je sela. S izvesnim zadovoljstvom je gledala kako gospođa
Felini takođe puni svoju čašu do vrlu i uzima dva, tri dobra gutljaja.
„Sumnjate u neporočnost gospode iz kurije?” pitala je bez okolišanja.
Sinjora je napravila omalovažavajući pokret rukom, kao da je htela da
kaže: kada bi samo znali!
Najrazličitije misli su joj proletele kroz glavu. Kako da navede
gospođu Felini da priča? Bez mnogo truda je izgleda u pogodnom
trenutku zadobila njeno poverenje. Sada samo nikakva pogrešna reč.
Onda bi upropastila priliku. U sebi je drhtala od uzbuđenja. A pred
domaćicom se pravila smirenom, približavala čašu usnama, a da nije pila
i rekla saosećajno: „Čini se da ste puno toga propatili, sinjora!”
 Gospođa Felini je pogledala u pod i stisla usne: „Ne bih da me
podsećaju na to,” primetila je ogorčeno.
„Ne želim da vas ikako pritiskam,” odgovorila je Katarina. Ustala je
kao da hoće da ode.
„Molim vas, ostanite!” rekla joj je Felinijeva. Uzela je još jedan dobar
gutljaj vina. Pri tome joj je pogled pao na buket na fotelji preko puta.
Poput lavice koja se prikrada plenu približila se buketu, zgrabila ga i
opalila cvetovima o sto tako da su se raspršili na sve strane po sobi.
„Gonzaga može da nabije sebi svoje cveće u dupe!” vikala kao van
sebe i nastavila dalje sve dok nije držala samo stabljike u ruci.
Katarina je gledala zapanjena. Kosa sinjore Felini je bila razbarušena
kao nakon borbe. Tragovi crne šminke oko očiju su joj se slivali niz
obraze. Bademantil je visio poluotvoren sa nje. Ali kao da je se nije ticalo
što izgleda tako jadno. Uzela je čašu u ruku i pogledala je kao da se ogleda
u ogledalu. A onda je ispila do kraja i lupila njom o sto.
„Bilo je malo žestoko,” primetila je ne gledajući nepoznatu gošću.
„Ako vam prija,” odgovorila je Katarina naizgled s razumevanjem.
„Takav izliv besa pročišćava dušu.”
Rukavom bademantila je sinjora prešla preko lica. To nije nimalo
poboljšalo njen izgled, naprotiv.
„Mrzite tog Gonzagu,” primetila je Katarina oprezno.
Felinijeva je otišla do prozora i gledala u tminu. U tromoj vodi Tibra
su se odslikavala ulična svetla suprotne obale.
„Gonzaga je jedan vrag,” mrmljala je za sebe, „verujte mi.”
„Ali, zar nije on taj koji vam omogućava ovakav život?”
„Da, ali to nije protivrečnost.” Okrenula se i prišla Katarini. Nadute
oči i umazano lice su delovali zastrašujuće. „Kao kućepaziteljica u ulici
Gora sam u svakom slučaju bila srećnija. Ovde se osećam odbačenom i
zatvorenom u zlatni kavez. Zabranili su mi svaki kontakt sa prošlošću,
štaviše, osudili su me na ćutanje. Već i naš razgovor me baca u paniku.
Izričito mi je zabranjeno da sa bilo kim razgovaram o događajima koji su
se zbili u zadnje vreme.”
Katarina je jedva primetno vrtela glavom: kakve li mračne tajne ova
žena vuče sa sobom?
„Ponekad,” nastavila je gospoda Felini, „vidim i prikaze Osećam se kao
da me prate dok idem kroz grad i krećem se cik-cak kao zec u bekstvu. To
me dovodi na rub ludila. U međuvremenu znam da moj strah nije bez
osnova.” Glas samo što joj nije pukao kada je glasno i jako uzviknula: „Ja
se bojim, bojim, bojim!”
Sinjora se stropoštala u fotelju i zurila je ispred sebe.
„Mene se to ne tiče,” primetila je Katarina kako bi smirila situaciju,
„ali iza vašeg straha se izgleda krije taj Gonzaga?”
„Fini gospodin kardinal kurije Filipo Gonzaga!” Sinjora se smejala
cinično. „Nijedan čovek mi ne bi poverovao kadi bih objavila svoju priču.”
Svih mu vragova, ta progovorite više! Htela je da kaže Katarina, ali se
suzdržala. Naposletku je rekla: „Trebalo bi da odete nekoliko dana na
odmor! Na Siciliji je još toplo u ovo doba godine.”
„Odmor! Kada sam bila obična kućepaziteljica nisam mogla da
priuštim sebi odmor. Ko bi radio umesto mene? Sada, kada mogu da
priuštim sebi odmor i čak imam dovoljno vremena na raspolaganju, ne
smem. Zabranjeno mi je da napuštam Rim. Onda više ne bih bila pod
Gonzaginom kontrolom.”
„A još niste pokušali da pobegnete iz vašeg nevidljivog zatvora?”
Sinjora je prekrstila ruke. „Potcenjujete moć Gonzage. Ne bih daleko
stigla. Gonzaga svuda ima svoje ljude.”
„Kako ste uopšte dospeli u vezu sa kardinalom Gonzagom?” pitala je
Katarina oprezno.
„He, šta mislite o meni,” rekla je sa gađenjem sinjora Felini. „Ne
verujete valjda da sam imala nešto sa tim ćelavim čudovištem. Bože
sačuvaj. Jasno, takav kardinal ima i svoje potrebe - celibat manje ili više.
Ali kada ih ima, onda već traži nešto bolje od kućepaziteljice koja je
prošla svoje najbolje godine.”
„Nisam to tako mislila,” izvinila se Katarina. „Nisam htela da vas
uvredim.”
„U redu je, u redu je.” Jezik sinjore je bio sve teži i tezi, a Katarina je
imala muke da razume kada je rekla: „Kao portirka saznate ponešto,
znate. Ponekad više nego što biste zeleli. Nije radoznalost bila ta zbog
koje su vrata kod mene stajala od ranog jutra do kasno uveče otvorena.
Ali pristojna kućepaziteljica bi trebalo uvek da ima pregled nad tim ko se
zadržava u zgradi. I naravno da sam primetila ćelavca obučenog u
crnosivo koji je redovno dolazio nedeljom i ostavljao jak oblak mirisa za
sobom. Gledao je pravo ispred sebe i po običaju je držao nos gore kao
čovek starog rimskog plemstva. Čak i kada bih proturila glavu kroz vrata
nije obraćao pažnju na mene, a da ne pominjemo jedno ‘Buona sera,
sinjora’. Ne, taj tip nije imao nikakve manire, iako se pravio vrlo finim i
isijavao izvesnom nepristupačnošću. Meni je od početka bilo jasno da
kada je taj ćelavi u pitanju može biti reči samo o nekom svešteniku.
Međutim, da se radi o kardinalu, i to čako državnom sekretaru, to sam
tek kasno saznala i to pod užasnim okolnostima.”
Katarina se pravila naivna: „A šta je hteo kardinal kod vas u ulici
Gora?”
Sinjora je ispraznila ostatak flaše u čašu i uzela gutljaj i počela
zluradim cerenjem: „Na petom spratu kuće, za koju sam bila odgovorna,
je živela jedna fina dama. Ne ono što u sada mislite sinjorina, već jedna
prava dama! Poreklom je bila iz Švedske ili Nemačke, u svakom slučaju
daleko sa severa. Verujem da je studirala, ali od čega je živela nije mi
nikad bilo jasno. Nije ni imala neki stalan posao. Zvala se Amer.”
Drhtavim rukama je Katarina stegla svoju još uvek prepunu čašu. Nije
joj bilo lako da sakrije uzbuđenje. „A kardinal je stvarno išao u posetu toj
ženi sa petog sprata? Kako uzbudljivo.” Glumila je divljenje.
„Kardinal je dolazio tako redovno kao ‘amin’ u crkvi.”
„Možda zbog naučnoistraživačkog rada? Ili je možda bio u srodstvu sa
njom?”
„Da se ne nasmejem! Sveže obrijan i naparfemisan i sa buketom u
ruci? To mora da je bio fin rad!”
Katarina se pravila iznenađenom. „Ipak, rekli ste da Malena Amer nije
bila putana, već dama!”
„Jedan kardinal u teranju ne čini nekog kurvom!” odgovorila je
sinjora Felini dok je desnom obuhvatila praznu flašu. Odjednom je
zastala i pogledala Katarinu širom otvorenih očiju. „Rekli ste Marlena
Amer?” Glas joj je zvučao isprano, tiho i preteće.
„Da, Marlena Amer,” ponovila je Katarina.
„Odakle znate njeno ime?”
Najradije bi se ugrizla za jezik. Kako je mogla da bude taku glupa. „Vi
ste mi rekli njeno ime!” odgovorila je naposletku.
„Jaaa? Kakva glupost. Mislite valjda da imate jednu pijanu staricu
pred sobom kojoj možete svašta da napričate. Ko ste vi i šta hoćete?”
„Ja sam samo donela cveće, ništa više!” Katarina je počela da se
preznojava. Sve je tako lepo uklopila i razotkrila se glupom
nesmotrenošću.
Izgledalo je kao da se sinjora Felini u trenu otreznila. „Kakva
budalaština,” frktala je i pri tome joj se lice razvuklo u grimasu, „Gonzaga
mi nikada nije slao cveće i nikada to ne bi uradio. Kako sam mogla da
padnem na tako glup trik!”
Osvešćena sinjora se nakostrešila pred Katarinom.
Uplašena Katarina je pogledala ka vratima. „Slušajte,” počela je
oklevajući, „dužna sam vam objašnjenje.”
„Vaša objašnjenja me ne zanimaju!” šištala je sinjora. „Jedino što
želim da znam jeste: Ko ste vi i šta hoćete?”
„Dobro, ne zovem se Margarita Marguta. Zovem se Katarina Lima i ja
sam novinarka.”
„Sve je laž! Ne verujem vam ni reči. Dakle, ko vas je poslao da me
ispitate?” Veštim pokretom je sinjora Felini zgrabila flašu za vrat i udarila
o ivicu stola tako da se ova polomila.
Krhotina stakla je pogodila Katarinu u obraz. Osetila je kako joj topli
trag krvi klizi niz obraz. U odbranu je podigla obe ruke. Skočila je i
pogledala sa obe strane tražeći put za bekstvo.
Poput oružja je Felini držala slomljenu flašu u ispruženoj ruci ka
Katarini. „Hoću da znam ko vas je poslao!” ponovila je i pri tome je
naglasila svaku reč.
„Niko me nije poslao. Smirite se!” Podignutih ruku se Katarina
pomerala unazad ka vratima.
Ledeni pogled sinjore je pokazivao odlučnost. Bez sumnje su joj od
pića otkazale sve kočnice. Kako, razmišljala je Katarina, bi mogla da se
odbrani od napada? Ako se Felinijeva sjuri na nju sa krhotinama jedva da
ima neku šansu.
Ne ispuštajući jedna drugu iz vida žene su se osmatrale sa razdaljine
od dva metra. Katarina je disala jedva čujno i kratko. Oprezno kao da
hoda po žici uzmicala je korak po kotak unazad. Kada je stigla do vrata
koja su vodila u hodnik, Felini je zastala, kao da se predomislila.
Okrenula se i išla, kao da se ništa nije desilo, preko krhotina i
razbucanih cvetova ljiljana do ofucane fotelje. Uz uzdah se stropoštala u
jastuke. A onda je uzviknula i pritom su joj uči sevale pune mržnje: ,A
sada nestani, ti kurvice, i zaboravi sve šta si čula. Inače ćeš me upoznati!
Napolje!”
Bez oklevanja Katarina joj je izašla u susret. „Ostaviću vam moju vizit
kartu,” rekla je, „ukoliko vam budem nekad potrebna.”
Odustala je od lifta od straha da bi mogao da se zaglavi. Tako da je
požurila niz mermerom obloženo stubište i disala duboko duž
Lungotevere Marcio. Sveži večernji vazduh joj je prijao.
Ono što je upravo doživela je potvrdilo njene najcrnje slutnje: pijana
sinjora kojoj je kurija bogato platila za ćutanje. A onda - Marlena!
Marlena koja je imala grešan odnos sa kardinalom glavom i bradom -
jedna fina dama! To je bilo iznenađenje koje baca sasvim novo svetlo na
njenu smrt. Ipak je stvar ostala zagonetna. Svakako, imalo je smisla pošto
se odnos kardinala kurije sa jednom finom damom nasilno prekinuo
ubistvom. Ali zašto, prošlo joj je kroz glavu, su visoka gospoda kurije
onda prisustvovala njenoj sahrani?
 Poglavlje 42
Aerodrom Frankfurt, kapija 26. zgrada 456 B, uobičajena arhitektura
od čelika i stakla. Na ulazu tabla sa plavo-narandžastim natpisom:
„FedEks”.
Žilavi četrdesetogodišnjak koji je parkirao svoj tamno plavi
„mercedes” blizu ulaza je bio u žurbi. Oči su mu sevale nemirno iza
naočara sa zlatnim okvirom. Izgledao je umorno, kao da je bančio cele
noći. Izgužvano odelo nije ostavljalo baš negovan utisak. Levom rukom je
pritiskao mali paket uz sebe, deset puta dvadeset centimetara, izlepljen
selotejpom.
Ciljano je krenuo u unutrašnjost zgrade, orijentisao se na tabli sa
rasporedom i stao ispred šaltera iza kojeg mu je negovana blondina
poslovno poželela dobro jutro i istim tonom i uobičajenom rutinom
pitala: „Šta mogu da učinim za vas?”
„Vrednosni paket,” odgovorio je kao rana mušterija poslovnom
opuštenošću i gurnuo paketić preko tezge.
Fedeks blondina je uzela paket u ruku i delovala malo iznervirana
time što je lagan. Onda ga je stavila na elektronsku vagu koja je potom
pustila piskav ton i izbacila malu nalepnicu. Pročitala je adresu:

Đankarlo Sofiči
Hotel „Krone”, Rajnuferštrase 10
65385 Asmanshauzen

U hotelu je Sofiči rezervisao apartman.

„A pošiljalac?” pitala je ne podižući pogled.
„Takođe Đankarlo Sofiči!”
„A adresa pošiljaoca?”
Mušterija je zaćutala. A onda je rekao: „Sita del Vatikano, 1073 Rim.”
Blondina je podigla pogled i nabrala čelo. A onda je zapisala navedeno.
„Vrednost osiguranja?” pitala je.
„Sto hiljada evra.”
Vidno iznervirana sortirala je iza šaltera neke papire. A onda se
osvrnula tražeći pomoć. Ali nije bilo nikog ko bi joj priskočio u pomoć u
ovoj situaciji.
 „Morate da date neku identifikaciju!” primetila je pošto se ponovo
sabrala. Gurnuo je pasoš preko šaltera: Monsinjor Đankarlo Sofiči. Bez
reči je blondina oblikovala ime usnama. Naposletku mu je vratila
dokument.
„Rekli ste sto hiljada evra?”
„Da,” stiže odgovor.
„Onda morate da deklarišete sadržaj!”
„Napišite: naučni uzorak!”
„Neće biti baš jeftino,” primetila je dok je ukucavala podatke u
kompjuter.
Sofiči je izvukao aktovku i dao joj kreditnu karticu preko šaltera.
„Kada mogu da očekujem isporuku?” pitao je, potpuno gospodar
situacije.
Nakon dugog pogleda u ekran, odgovorila je: „Sutra od deset. Ali, ako
želite, stvar se može i ubrzati…”
„Ne, ne, ne žurim se. Sutra od deset.”
Nakon što se potpisao i dobio potvrdu i kreditnu kartu u nazad, čudni
klijent je nestao bez mnogo buke. Dva minuta kasnije je usmerio svoj
tamno plavi mercedes na A3 u pravcu Visbadena.
Ovako rano ujutro nije na autoputu još bilo puno saobraćaja. Sofiči je
morao da se prepusti mislima.
Gonzaga, u to je bio siguran, do danas nije imao pojma šta se zapravo
dogodilo. Sigurno ga još uvek smatra vernim sekretarom po kome može
da gazi kao po otiraču. Nekog ko smatra da je titula monsinjora vrhunac
njegove svešteničke karijere i tri puta dnevno zahvaljuje milom Bogu na
ovoj milosti. Možda ga smatra i mrtvim, pošto je prošlo već nedelju dana
od kada je otet.
Šta god da misli, kardinal državni sekretar je već prešao na svoj
dnevni red. On, Sofiči, je znao da Gonzaga ide preko leševa. Zbog toga je i
zadovoljstvo koje je sada osećao bilo veće. Gonzaga ga je potcenio. Nikada
u životu ne bi poverovao da je bio u dogovoru sa licem sa opekotinama.
Priznaje, nije to bila njegova ideja. Lice sa opekotinama je došlo kod
njega i predložio je da on, Sofiči, nagovori Gonzagu na taj posao. Najpre
nije hteo da poveruje u ono što mu lice sa opekotinama priča. Da je on taj
koji je uzeo uzorak Torinske plaštanice sa namerom da ga unovči, isuviše
unovči.
 Nije da mu je novac nešto značio. Mnogo smišljenija mu se činila
prilika da se osveti Gonzagi. Previše često i previše duboko ga je Gonzaga
ponižavao, ponašao se prema njemu kao prema psu, podsmehivao mu se
samo tako. Jednom je hteo da okrene uloge, jedan jedini put.
Po nalogu lica sa opekotinama je pomoću lažnog faksa dogovorio
sastanak na Pjaci di Popolo. Vrteo je glavom: Da li sam mogao da slutim
da će Gonzaga da bude umešan u naletanje jednog vozila na drugo?
Preko podzemnih kanala je u međuvremenu lice sa opekotinama
saznalo da je Gonzaga, kojeg je Aniset ucenio, odneo u tvrđavu Lajenfels
kopiju, a ne original. Naučna ispitivanja su to potvrdila. Stoga je lice sa
opekotinama nanjušio nov, još veći posao: Pomoću bande profesionalaca
je lažirao brutalnu otmicu. Naravno da sam bio upućen u poduhvat. Inače
bi me verovatno strefio šlog.
Na žalost je otmica bila čist promašaj. U svakom slučaju je Gonzaga i
u mučilištu hladnjače, koja ga je zamalo koštala života, ostao pri tvrdnji
da je odneo Torinski original u tvrđavu Lajenfels.
Nesumnjivo je time sićušni komad materijala koje je lice sa
opekotinama iseklo iz plaštanice postao još vredniji. Uz pomoć njega je
moglo da se dokaže da je plaštanica u tvrđavi Lajenfels, uprkos suprotnih
naučnih saznanja, ipak prava. Aniset i njegovo čudno bratstvo mi nisu bili
nepoznati, naposletku sam bio tamo kada je Gonzaga predao plaštanicu
Isusa iz Nazareta. Zato sam i hteo Anisetu da ponudim dragoceni uzorak
materijala. Ali je lice sa opekotinama igralo prljavu igru i ponudilo taj
predmet izvesnom Malbergu koji je na neki način bio umešan u ovaj
slučaj. Dok je on, Sofiči, pratio lice sa opekotinama, bio je svedok kada je
ovaj ponudio taj uzorak materijala plaštanice iz Petrove katedrale na
prodaju. To nije smeo da uradi i prođe nekažnjeno.
Lice sa opekotinama je bilo vrlo neomiljeno u krugovima podzemlja.
Važio je za samotnjaka, a takvi ljudi nisu posebno cenjeni. Oni su
neuračunljivi i opasni. Isti ljudi koji su pomogli licu sa opekotinama u
otmici kardinala državnog sekretara su ga naposletku poslali u smrt. To
nisam hteo. Samo sam dao nalog da mu otmu celofansku vrećicu sa
uzorkom matetijala. O ubistvu nije bilo reči. Neka se Gospod smiluje
njegovoj duši.
Tako je razmišljao monsinjor Đankarlo Sofiči za volanom tamno
plavog „mercedesa”. Božanstvenim predelima oko Rajne između Eltvila i
Asmanshauzena koji nisu ni u jedno doba godine tako lepi kao u jesen,
kada vinogradi zasjaje crveno i zlatno, jedva da je poklanjao pažnju.
Magla se dizala sa brežuljaka i brda sa desne strane Uferštrase u
jutarnjem suncu. Kroz poluotvoren bočni prozor je dopirao onaj po malo
morbidni miris reke. Nakon kiša proteklih dana Rajna je dobila smeđu
boju.
U Lorhu je Sofiči skrenuo desno i krenuo uskim seoskim putem u
Vispertal. Još se dobro sećao ovog puta. Kada je stigao do teške kapije
koja se podizala i koja je svakom u pozvanom onemugaćavala ulazak u
tvrđavu Lajenfels, ostao je neko vreme sa upaljenim motorom. Svesno
nije najuvio svoj dolazak.
Radoznao i mračnog pogleda čuvar je provukao glavu kroz sićušni
prozor tornja kapije.
„Apokalipsa 20, 7!” doviknuo je Sofiči starcu. „Najavi me kod Aniseta.
Zovem se Sofiči. Poznajemo se.”
Manje je ovo potonje, a više lozinka dovela do toga da se gvozdena
kapija otvori izvesnim automatizmom, a istim tim automatizmom se
mračni izraz lica čuvara pretvorio u usiljeni osmeh.
Sofiči je dao gas. Popločani put u visoko postavljeno dvorište i tvrđave
je bio strm. U prvoj brzini je motor službene limuzine glasno zavijao.
Kada je stigao gore, ugasio je kola i izašao.
U kaldrmisanom unutrašnjem dvorištu je bilo tiho. Iz daljine se čuo
zvuk brzog voza koji tutnjao sa leve obale Rajne, i odjekivao je između
zidova visokih šest spratova. Zidovi su bili vlažni i mirisalo je na buđ. Svi
prozori, sem jednog sa desne strane na prvom spratu, su bili zatvoreni.
Iza njega se pojavilo bledo lice Aniseta. Duge kose strogo začešljane
unazad kao kod glumca Bernarda Minetija malo pre nego se rastao s
dušom, pogledao je Sofičija upitno.
Nije morao ni reči da kaže, već i sam njegov odsutan izraz lica je
govorio: „Ne sećam se da sam vas pozvao ovamo. Kako ste uopšte ušli
ovde? Ko vas šalje?”
U poređenju sa prvom posetom tvrđavi Lajenfels sekretar kardinala
nije uopšte delovao stidljivo, niti je oklevao. Naprotiv, namestio je
nadmoćni osmeh, nešto što je među Fideles Fidei Flagrantes bilo
potpuno nepoznato i odgovorio: „Najpre vam upućujem srdačne
pozdrave. Doduše, ja bih da predložim da ne razgovaramo u hodu. Vrlo je
moguće da ovde zidovi imaju uši kao u Vatikanu i da vam uopšte nije
tako prijatno da drugi budu svedoci našeg razgovora.”
Aniset je uz buku zatvorio prozor. Nakon nekoliko trenutaka se
pojavio u vratima sa špicastim lukom dole, uskih ramena, glave isturene
napred i obučen u sivu odeždu sa kopčanjem do vrata kao nastavnik iz
XIX veka.
Cela njegova pojava je delovala kao da je iz nekog drugog vremena. Ali
na to je Sofiči bio navikao u Vatikanu.
„Stvarno me zanima šta taj Gonzaga ima da mi saopšti.” Aniset je
prilazio posetiocu ne pružajući mu ruku.
„Gonzaga?” odgovorio je Sofiči upitno. „Ne dolazim po nalogu
kardinala državnog sekretara, dolazim po svom nahođenju i slobodnoj
volji. Reč je o Torinskoj plaštanici.”
Na to se bledo lice Aniseta smrklo u trenu. Postalo je tamno crveno i
preteće je izgovorio: „Gonzaga nas je slagao. Ali ja ću mu to vratiti, recite
mu to!”
„Ako smem da primetim,” krenuo je Sofiči, „ja stvarno smatram da je
kardinal Gonzaga vama doneo original plaštenice našeg Gospoda Isusa.
Više se boji da vas prevari nego što to mislite. Gonzaga se boji za svoj
položaj kardinala državnog sekretara. Uostalom, još nije u potpunosti
prestao da se nadi da će postati Papa. Ambicije u karijeri se ne
zaustavljaju pod zidinama Vatikana. Ali, kome to govorim!”
Aniset je nagnuo glavu unazad - što mu je očigledno bilo teško – i
pogledao u dvorištu nagore da proveri da ih neko ne sluša. A onda je
gurnuo Sofičija kroz uska vrata špicastog luka i pokretom ruke u pravcu
strmih stepenica koje su se otvarale pred posetiocima i rekao: „Dođite!”
Stepenice su vodile pravo u radnu sobu Aniseta. Kroz okrugla stakla
jedinog prozora je prodiralo samo bledo svetlo dana. Uređenje je delovalo
spartanski. Širok, čvornovati drveni sto kakav se u manastirima koristi
kao trpezarijski, je stajao na strani nasuprot prozoru. Ostali zidovi su bili
od poda do plafona popunjeni regalima u kojima je bilo poređano na
stotine knjiga i dosijea. Pri pogledu na ovaj haos Sofiči se zapitao kako je
moguće ovde išta naći.
„Dakle, šta hoćete?” ponovio je Aniset kratko i pokazao nepoželjnom
gostu rukom da sedne na neudobnu stolicu ivičastog naslona.
„U mom posedu,” počeo je Sofiči pošto je seo, „se nalazi sićušni
predmet uz čiju pomoć je moguće utvrditi verodostojnost Torinske
plaštanice. One plaštanice koju čuvate ovde u tvrđavi Lajenfels.”
„Mislite na mesto koje nedostaje, a koje je svojevremeno isekao onaj
zlikovac?” Zluradim osmehom je Aniset izvirivao iza svog pisaćeg stola.
Vrteo je glavom i uzdisao: „Taj Gonzaga! Đavo u purpuru!”
„Gonzaga nema nikakve veze s tim,” odgovorio je Sofiči hladno. „On
čak ni ne zna da sam ovde. Zvanično od kada sam otet važim i dalje za
nestalu osobu.”
„A vaša luksuzna limuzina?”
„Službeno vozilo kardinala državnog sekretara! U izvesnim krugovima
je to dečja igra da se jedne registarske tablice zamene drugima.”
Anisetu je palo na pamet da je potcenio ovog Sofičija. „Vi ste dakle
ozbiljni u tvrdnji da imate uzorak materijala iz Torinske plaštanice.”
„Tako je.”
Anisetovo lice se ponovo razvuklo u zlurad osmeh. „Samo je šteta što i
lice sa opekotinama to smatra.”
„Lice sa opekotinama je mrtvo. Njegov leš pluta sa glavom nadole u
Fontani di Trevi.”
Aniset je progutao knedlu. Moglo se videti da razmišlja. Hteo je da
izbriše izvesne stvari iz sećanja, obrisao je rukom lice. „Da li je to tačno?”
pitao je nesigurno.
Na ovo pitanje je Sofiči bio spreman. Izvukao je novinski isčak iz
sakoa i stavio ga starešini bratstva pod nos. Ovaj je bacio pogled na papir i
klimnuo glavom. „Ponovo jedan zlikovac manje na ovom svetu,” primetio
je sarkastično, „Za njega nije šteta.” Hladnoća njegovih reči je nadmašena
samo krutom atmosferom tmurne sobe.
„Možda mi sada verujete,” rekao je Sofiči. „To lice sa opekotinama je
bilo gangster. On je i sa drugima pregovarao o prodaji tog uzorka
materijala. Mene je pri tome hteo da izluči iz igre. I to pošto sam odradio
celokupnu pripremu. To naravno nisam mogao da dopustim.”
Dugo je Aniset, za razliku od uobičajenog ponašanja, ćutao.
Naposletku je rekao: „Onda ste vi lice sa opekotinama…”
„Kuda vi razmišljate!” upao mu je Sofiči u reč, „to je bila nesreća na
poslu, takoreći.”
Aniset je slegnuo ramenima. Ova izjava ga nije dotakla. Odjednom je
delovao uznemireno: „Da li imate predmet kod sebe?” Gledao ga je
ispitivački.
Preko lica monsinjora je preleteo arogantni osmeh. Znao je da će doći
ovo pitanje i uživao je u svakoj sekundi. Sada je on bio u poziciji
nadmoćnog i činilo mu se kao da se sagovornik iza pisaćeg stola sve više
smanjuje.
„Kako to razmišljate,” odgovorio je na kraju, „preduzeo sam mere
predostrožnosti za bilo kakve nepredviđene situacije.”
„Ne shvatam. Šta to treba da znači?”
„Zar ste stvarno mislili da taj skupoceni predmet nosim sa sobom u
džepu? Videli smo u slučaju lica sa opekotinama kuda ga je to odvelo.”
„Shvatam,” Aniset se sve više divio potcenjenom monsinjoru. Nije
očekivao odgovor, ali je ipak postavio pitanje: „A gde se sada nalazi taj
predmet?”
„Možete pitati, ali ne očekujte da ću vam odgovoriti na to Ali ako ja
smem da vam postavim jedno pitanje: Zbog čega je taj sićušni predmet za
vas od tolikog značaja, kada je reč samo o deliću plaštanice koja je ionako
u vašem posedu?”
Aniset je razvukao lice kao da ga je ovo pitanje zabolelo, „To,
monsinjor, vam ne mogu reći. Odgovor bi bacio vas, Majku Crkvu i
milijarde poklonika u zbunjenost i očaj. Svrha je Fideles Fidei Flagrantes
da znaju stvari koje su svetu nepoznate. Shvatate?”
Neko vreme su sedeli ćutke jedan naspram drugog. Sofiči je
razmišljao o krupnim rečima Aniseta. A Aniset je razmišljao kako bi
mogao pregovara sa ovim gnusnim monsinjorom.
„Da li imate uopšte neki dokaz za verodostojnost vašeg predmeta? Ne
možete da me zavarate. Rođenim očima sam video kako se te stvari
krivotvore.”
Provocirajuće, opušteno je Đankarlo Sofiči izvukao kovertu sa
rendgenskim snimcima iz tašne i dao je Anisetu preko stola.
Aniset se suviše dugo bavio Torinskom plaštanicom da ne bi odmah
prepoznao dokaze verodostojnosti. Stalno je držao oba negativa spram
svetla koje je slabo prodiralo kroz staklo, stavljao ih jedan preko drugog i
posmatrao ih suženim očima.
„Čestitam,” rekao je naposletku. „Stvarno savršen rad!”
„Da bi ostali pri istini,” odgovorio je monsinjor, „to je zasluga lica sa
opekotinama, ne moja.”
 Aniset kao da je prečuo ovo. Barem se pravio da jeste. Nakon poduže
pauze razmišljanja, zakašljao se značajno i krenuo ponovo: „Zar ne biste
da mi konačno otkrijete gde ste sakrili dragoceni predmet?”
„Ne, to neću uraditi,” odgovorio je Sofiči sa nijansom ljutine. „To je
moja svrha da znam stvari koje su svetu nepoznate. Shvatate.”
Naizgled opušten, Aniset je u sebi ključao od besa. Niko od članova
bratstva, čak ni profesor Murat, se ne bi nikada usudili da se ovako sa
njim poigravaju. Trebalo bi ga ubiti, proletelo mu je kroz glavu, baciti ga
sa najvišeg mesta kule dvorca. Ali pomisao da bi onda predmet bio
zauvek izgubljen mu je obuzdala bes.
„Dobro, monsinjor, pričajmo o novcu. Jer to je valjda razlog zbog
kojeg ste se toliko potrudili u ovoj prilici.”
„Da,” odgovorio je Sofiči razoružavajućom otvorenošću. „Trebalo bi da
znate da se ne vraćam više u Vatikan. Odlučio sam da zamenim mantiju
za odelo Kardena.”
„Ah, tako stoje stvari.”
„Da, tako je. Već sam sklopio kontakte sa Južnom Amerikom. U Čileu
i Argentini postoje luksuzne stambene zajednice za ljude koji su okačili
mantiju ili kukulju o klin. Na žalost život u tim hotelima za odbegle nije
baš jeftin. Ali, kome ja to govorim!”
„Dakle, koliko?” Aniset je nabrao nos.
„Recimo …” Sofiči je pogledao u plafon, kao da se tu pojavio znak
upozorenja kao pri svečanom obedu vavilonskog kralja Valtazara, „pola
miliona!”
„Argentinskih pezosa!”
„Američkih dolara!”
„Nemoguće. Vi ste ludi, Sofiči.”
„O tome bi se uistinu moglo raspravljati.”
„Nudim vam polovinu. U gotovini i malim apoenima koji ne upadaju
u oči, sa bankovnom trakom.”
Sofiči se meškoljio na tvrdoj stolici. Znao je da će teško naći drugog
zainteresovanog klijenta za ovaj predmet. Barem ne nekog koji je
spreman da plati dve stotine i pedeset hiljadi dolara za deset kvadratnih
centimetara platna.
„U redu,” rekao je monsinjor i pružio ruku Anisetu preko stola, „četvrt
miliona američkih dolara!”
 Aniset je ignorisao pruženu ruku i pogledao sagovornika odozdo.
„Kada možete da isporučite?” pitao je. Ponovo se o potpunosti sabrao.
„Kada želite, sutra ujutro oko jedanaest. Roba za novac. Ali bez
trikova!”
„To je stvar časti,” odgovorio je Aniset i prepustio se svojim mislima o
tome.
 Poglavlje 43
Hotel „Krone”, polubrvnara u vidu dvorca sa erkerima i malim
tornjevima, je bio neposredno na obali Rajne. Apartman koji je rezervisao
sa elegantnim belim ugradnim plakarom i ukusnim sekretarom u stilu
bidermajera je isijavao nemačkom udobnošću. Sa prozora je pogled padao
na široku reku. Barže su ostavljale brazde u tromoj vodi. Ali Sofiči nije
imao oko za romantiku Rajne.
Otišao je rano u krevet, kao što je navikao. Ali nije mogao da spava.
Najpre zbog toga što su sa obe strane Rajne tutnjali vozovi. Drugo, zato
što su ga mučile druge brige, hoće li mu se planovi ostvariti. Nije bio čvrst
tip kakav se predstavio Anisetu. Strah da će u poslednjem trenutku nešto
krenuti po đu mu je svezao grlo.
Negde oko tri ujutro ga je san savladao. Kada se probudio bilo je osam
i trideset. Naručio je bogat doručak u sobu. U mislima je još jednom
prolazio tok dana koji mu predstoji. Nije smelo ništa da krene po zlu.
Malo pre deset je otišao u hol hotela. Naizgled dosađujući se spustio
se na sofu odakle je imao pogled na ulaz u hotel.
Potrajalo je možda dvadeset minuta pre nego što je ispred hotela stalo
belo „FedEks” vozilo. Brzim korakom je vozač prešao srepenice do ulaza
u hotel. Očekivali su ga.
„Zovem se Đankarlo Sofiči,” prišao mu je gost hotela. Kurir ga je
pogledao nepoverljivo. „Možete li da pokažete pasoš?”
„Da, naravno.” Sofiči mu je dao svoj pasoš. Vozač-kurir je bacio pogled
na sliku u pasošu, a onda je odmerio gosta hotela. „U redu,” rekao je, „ako
biste da potpišete prijem pošiljke.”
Odahnuo je, potpisao i uzeo paketić uz sebe. „Želim vam još prijatan
dan!” rekao je čovek iz „FedEksa” reda radi.
„To će se već pokazati, mrmljao je Sofiči za sebe. Okrenuo se i hteo da
se vrati u sobu kada se ukopao poput statue od soli, kao Lotova žena pri
pogledu na Sodomu. Pred njim je stajao kardinal Bruno Moro. A u
njegovoj senci sekretar monsinjor Abate. Obojica uredno obučena u
najfiniji tamni sivi flanel. Abate je držao pogled oboren, kao da mu je
neprijatan ovaj susret. Moro se cinično smejao.
„Baš ste se promenili,” primetio je uz pogled na Sofičijevu kratko
ošišanu kosu.
 „Kako ste me našli?” promrmljao je bez daha i ne odgovarajući na
Moroovu napomenu.
„Dobili smo ukaze od policije da ste se pobegli u Nemačku. Ali bolje
da o tome porazgovaramo u vašoj sobi!”
Sofiči se nesigurno osvrnuo oko sebe. „Ne bih znao o čemu imamo da
razgovaramo. Uostalom imam sastanak. Ako biste me izvinili, gospodine
kardinale …”
Krenuo je ka izlazu, ali mu se Moro isprečio na put: „Ne želite nikakav
skandal. Stoga vas molim!” Pokretom ruke je pokazao na stepenice.
„Šta znači, skandal?” krenuo je Sofiči da se buni.
„To ću ja vama reći, monsinjor! Namestili ste sopstvenu i otmicu
kardinala državnog sekretara. Gonzaga ima težak sindrom uzrokovan
stresom, od tada je u psihijatrijskoj nezi. Uzeli ste službena kola
kardinala državnog sekretara i sa lažnim tablicama se odvezli iz zemlje.
Sofiči, Sofiči, kako ste duboko pali.”
„Mislim da je bolje da vi ćutite,” odgovorio je Sofiči ljutitim pogledom.
„Zar niste vi odlučili da Torinsku plaštanicu zamenite kopijom kako bi
nauci bila uskraćena svaka mogućnost da dokaže da je Isus iz Nazareta
bio sasvim običan čovek?” Zaćutao je.
Moro i Abate su se pogledali značajno.
„Gospodine kardinale!” promucao je sekretar.
Moro je klimnuo glavom. „Slutio sam to. Original plaštanice našeg
Gospoda se nalazi u rukama bratstva nesrećnog kardinala Tesine, koji se
sada zove Aniset kao jedan od sedam đavola.”
Uznemiren Sofiči je gledao oko sebe da proveri nema li svedoka
njihovom razgovoru. Sada je Sofiči bio taj koji je hteo da nastave razgovor
u njegovoj sobi. „Pratite me!”
Soba je bila još uvek nepospremljena, kakvom je ostavio kada je
izašao. Moro i njegov sekretar su seli na sofu, a Sofiči je privukao stolicu
uz stočić.
„Da li sam u pravu?” bio je uporan kardinal Moro.
Sofiči nije odgovorio.
„Dakle jesam.”
„Ja nemam nikakve veze sa tim,” odgovorio je Sofiči.
„A zašto ste onda ovde? Koliko znam deli vas svega par kilometara do
tvrđave Lajenfels, sedišta otpadnika. Nameravare li, možda, da se
pridružite elitnom klubu odbeglih? Sofiči, bojim se da je to prevelik
zalogaj za vas.”
„Verujte šta vam je volja. U Vatikan se više ne vraćam.”
Samozadovljnim osmehom Moro je odgovorio: „To je za obe strane
najbolje rešenje.”
Dugo vremena je Moro gledao kako Sofiči privija uz sebe paketić.
Tome nije pridavao nikakav dalji značaj, štaviše nastavio je razgovor i
postavio pitanje: „Gonzaga je ipak taj koji je doneo original ovamo?”
Sofiči je klimnuo nemo glavom.
„Zašto je to uradio? Zar je hteo da nanese štetu Majci Crkvi?”
„Nije mogao drugačije.”
„Šta znači, nije mogao drugačije,” odgovorio je Moro ljutito. „Da li to
znači da je bio ucenjen?”
„To se ne može osporiti.”
„Zbog one žene?”
Monsinjor Abare je pogledao, ruku prekrštenih preko stomaka,
postiđen u stranu.
„Ta đavolja rabota!” zapenušio je Moro. Skočio i krenuo nervozno
gore-dole u sobi. Bojažljivo je Abare pratio svaki njegov korak. „Kako je
moguće tako pasti pred izazovima đavola!”
Sofiči je njihao glavom tamo-vamo. „Svake godine hiljade naše
sabraće napuštaju službu, jer ne mogu da se odupru grehu. Seks je uspeo
pokušaj prirode, da se isključi razum.”
„Od jednog kardinala državnog sekretara bih očekivao više duhovne
čvrstine.”
„I jedan kardinal državni sekretar ima izvesne potrebe.”
„Sofiči!” vikao je Moro ljutito. „Zar ste izgubili razum? Zar ne znate
više reči apostola Pavla?”
„I te kako,” odgovorio je Sofiči, „vi govorite o prvoj poslanici
Korinćanima, u kojoj apostol kaže da je dobro za one koji nisu u braku da
ostanu takvi kao on.”
Abate je klimnu glavom slažući se, a Moro je rekao: „Zar ste zaboravili
reči apostola?”
„Naprotiv,” odgovorio je Sofiči, „Pavle je naime rekao: ‘Ako ne možete
da se suzdržite, onda se venčajte. Jer je bolje venčati se, nego goreti.’ To
važi i za jednog kardinala državnog sekretara. Ali, pošto je brak prema
papskom pismu ‘Sakerdotalis celibatus’ zabranjen…”
Moro i Abate su ostali bez reči. Bilo je besmisleno sa sinjorom
Sofičijem razgovarati o citatima iz Biblije. Stari Novi zavet je znao kao
„Oče naš”.
Morou nije promaklo da je Sofiči nervozno gledao na sat. „Stoji vam
na čast da ste kao sekretar uz Gonzagu,” primetio je smirujući situaciju.
„Ali to ne menja na činjenici da kardinal državni sekretar jedan izdajnik
stvari Crkve. Bog će ga kazniti.”
„Ko je među vama bez greha, govori Gospod, neka baci prvi kamen!”
„U redu,” pokušao je kardinal da zaustavi Sofičija. „A ste vi zamislili
vašu budućnost?”
Nesigurno je otpadnički monsinjor grizao donju usnu.Pri tome mu je
pogled pao na kovertu sa rendgenskim snimcima koja je nesmotreno
ležala pored poslužavnika sa doručkom.
„Za mene,” odgovorio je, „ne morate da se brinete. Živim u uverenju
da od Crkve ne mogu da očekujem pomoć.”
„U to, činjenica je, možete biti sigurni! Ne kolje se krava koja vam
daje mleko.”
„Nikako. Da ostanemo u živopisnim prikazima: Nemam nameru da
zakoljem kravu. Hoću bez buke da nestanem sa livade. Tu ima razlike.”
Moro je napravio pokret rukom kao da odbacuje rečeno. „Ko nije uz
mene, taj je protiv mene, kaže Gospod. Ali još uvek niste odgovorili na
moje pitanje.”
„Koje pitanje?”
„Pitanje: Šta vas zapravo dovodi ovamo u tvrđavu Lajenfels? Da li ste
pristalica otpadničkog kardinala? Takoreći vaš u krznu kurije?”
„Mislite šta vam je volja, gospodine kardinale. A sada vas molim da
odete!”
Moro i sekretar su mu ispunili želju bez protivrečenja, a Sofiči je
žurno spakovao svoj kofer.
 Poglavlje 44
Od kada se Malberg ponašao onako odbojno prema Katarini, između
njega i Barbijerija je vladala izvesna napetost. Barbijeri ga je nazvao
tvrdoglavim i sebičnim i povrh toga glupim, jer nije hteo da shvati da ga
Katarina stvarno voli. Stvarno nije mogao da krivi Katarinu za loš
karakter njenog brata.
Loše raspoloženje je pojačano ovog červrtka ujutro još i kišom koja je
sipila i sivom maglom koja je danima visila nad gradom i činila da ulica
iza protestantskog groblja izgleda još neutešnije nego sunčanim danima.
Barbijeri je bacio mrgodan pogled kroz prozor. Na današnjem
dnevnom redu je bilo jedno osmatranje. Ovakvi zadaci su mu
predstavljali glavni izvor prihoda. U ovom slučaju je supruga službenika
iz Ministarstva pravde htela da zna kako stoje stvari sa vernošću njenog
muža. Fotografija i cedulja sa neophodnim podacima su morali da budu
dovoljni kako bi se ušlo u trag službeniku Ministarstva pravde.
Kako bi napravio potrebne forografije kao dokaze, koristio je digitalnu
kameru „Nikon D80” sa jakim teleobjektivom. To je bila najbitnija
investicija detektivskog posla. Shodno tome je oprezno baratao sa
cenjenom spravom. Sa četkom je otklonio jedva vidljive tragove prašine
sa objektiva. Potom je namestio kameru i napravio proizvoljnu sliku kroz
prozor.
„Valjda računaš sa tim da će ti klijenti isporučiti dokaze takoreći na
noge?” podrugivao se Malberg.
„Gluperdo,” uzvratio je Đakopo jetko i sklonio kameru u trska zelenu
tašnicu koja se nosi preko ramena, napravljenu od platna za jedra. „Ali na
tvom mestu bih bacio pogled kroz prozor. Takav pogled kroz prozor može
ponekad da ima vrlo pozitivan uticaj na raspoloženje.”
Malberg nije shvatio na šta Barbijeri misli. Ipak - te reči su mu
probudile radoznalost. Ustao je od kuhinjskog stola na kom su zajedno
doručkovali i prišao prozoru.
Kiša je još jače padala, a pogled kroz prozor nije bio baš pogodan za
popravljanje njegovog lošeg raspoloženja. A onda je u ulazu sa druge
strane ulice ugledao jednu mladu ženu. Imala je kratki mantil sa
kapuljačom. Odmah je prepoznao. Katarina.
U prvi mah se prijatno iznenadio, ali već sledećeg je morao da se seti
nesrećnih odnosa sa njenim bratom Paolom „To je Katarina,” rekao je
tiho i sa namerom da potisine svaku emotivnu reakciju. „Koga li čeka?”
To je bilo retoričko pitanje. Tek što ga je izgovorio primetio je i sam
kakve gluposti priča.
„Na koga li?” oponašao ga je pridikujući Đakopo. „Verovatno na
Leonarda di Kaprija ili Breda Pita. Sa tim izgledom i tom inteligencijom
ta sinjorina bi mogla da ima sasvim drugačije tipove. Ali ne, devojka je
morala da se zagleda bas u jednog takvog čudnog ozlojeđenog Nemca!
Reći ću ti nešto. Ja ne bih izbacio Katarinu iz kreveta. Ja ne! Možda ćeš
jednog dana shvatiti koliko si glup. Onda ću je rado tešiti.”
Barbijerijeve reči su pokrenule lavinu besa u Malbergu. Van sebe je
kao bik jurnuo na Đakopa i udario ga pesnicom. Pogodio ga je u nos i u
deliću sekunde je Đakopu krenuo crveni trag krvi preko usana i brade.
„Upozoravam te! Dalje od Katarine!” šištao je Malberg.
„He,” odgovorio je Barbijeri dok je nadlanicom brisao krv sa lica, „ko
mi je to ljubomoran? Izgleda da Katarinu voliš više nego što priznaješ.
Inače bi ti bilo svejedno sa kim se mota. Ili?”
Tip je imao pravo, pomislio je Malberg. Bilo mu je žao kada je video
šta je napravio tim udarcem. Po prvi put je razmišljao o tome da bi mogao
da izgubi Katarinu. A ta misao mu se uopšte nije dopala.
„Izvini,” odgovorio je i dao Đakopu maramicu. „Pomisao da bi
Katarina mogla da bude sa drugim me baca pravo u paniku.”
„Dakle, na šta čekaš? Idi dole i reci joj to što si upravo sada meni
rekao! Pre nego što bude kasno!”
Malberg se dvoumio tren. Bilo mu je teško da prizna da je napravio
grešku. Preveliko nepoverenje i razočaranje su ga učinili slepim za njenu
ljubav. U suštini je odavno znao da njegovo tvrdoglavo držanje za njenu
„izdaju” ne pije više vodu. A još nešto je znao odjednom: Katarina je bila
deo njegovog života.
„U pravu si, Đakopo!” rekao je, bacio vetrovku preko sebe i istrčao iz
stana.
Kada ga je videla kako prilazi, požurila mu je u susret ne obraćajući
pažnju na saobraćaj. Lukas je zastao zbunjen. Da, stideo se zbog svog
ponašanja. „Lukas!” Nije je zanimalo kako će reagovati, bacila mu se u
naručje. Držao je čvrsto, kao da nije hteo da je ikada više pusti. „Žao mi
je,” rekao je promuklim glasom. „Žao mi je.”
 Ni ona, ni on nisu primetili baru u kojoj su stajali do članaka. Ni
trubljenje kola u prolazu nisu primećivali. Ljubili su se dok je kiša padala
po njima, ljubili se dok im nije ponestalo daha.
Osećao je kako mu se odeća kvasi. Ali to nije bio neprijatan osećaj.
Vlaga se mešala sa toplotom koja je izbijala iz Katarine. Po prvi put u
proteklim nedeljama je svet ponovo bio u redu.
Ni Katarini nije bilo drugačije. Kada ga je konačno pustila, da bi
ugrabila vazduh, rekla je bez daha: „Luda sam za tobom!” Pošto joj nije
odgovorio, zaćutala je. „Da li si čuo šta sam ti rekla? Luda sam za tobom.”
Klimnuo je glavom. Nije imao reči. „Kakva sam budala bio,” rekao je
naposletku. „Trebalo je jednostavno da ti verujem, čak i kada su okolnosti
govorile protiv tebe. Ova tvrda glava nije jednostavno htela da prihvati da
nisi ništa znala o Paolovoj izdaji.”
„A sada? Da li mi sada veruješ?”
Klimnuo je glavom i privukao je sebi. „Dođi!” rekao je potom. „Ima
suvljih mesta na kojima možemo da razgovaramo životu uopšte i našoj
situaciji posebno.” Poveo je u ulaz i odveo držeći je za ruku u Barbijerijev
stan.
Barbijeri je već izašao iz stana kako bi se pozabavio svojim poslovima.
Pomogao joj je da skine potpuno mokri mantil i počeo da je suši
peškirom.
„Koliko dugo si izdržala dole?” pitao je dok joj je nežno tapkao lice da
je osuši.
„Hm.” Slegnula je ramenima. „Možda jedan, dva sata.” rekla je pre
pitajući.
„Ti si luda,” grdio je.
„Zar to nisam već rekla?” odgovorila je.
„Pa nisi mogla da budeš uopšte sigurna da ću te videti!”
Tapkala je nogom. „Bila sam sigurna, prilično sigurna čak.” A nakon
što je namignula: „Imam dobar razlog zbog kojeg sam htela da hitno
pričam s tobom.”
„Sada sam radoznao. Nešto prijatno?”
„Pre nešto razočaravajuće. Barem za tebe.” Uzela mu je peškir iz ruke,
presavila ga po dužini o stavila ga oko vrata.
„Pričaj više,” rekao je prateći svaki njen pokret.
„Bila sam kod gospođe Felini. Nadam se da mi nećeš zameriti što sam
po pitanju Marlene na svoju ruku nastavila dalje i istražujem. A pošto si
njenu novu adresu bacio nehajno…”
Progutao je knedlu. Sadašnjost, koja se činila tako dalekom, ga je
ponovo sustigla.
„Za bivšu kućepaziteljicu,” počela je oprezno, „sinjora živi sasvim
komforno u stanu u Lungotevere Marcio. Bez kirije naravno, u kući koja
pripada crkvi.”
„To me ne čudi!” nasmejao se ogorčeno. „Nakon svega što smo do
sada saznali. Čak je i kuća u ulici Gora u kojoj radila kao kućepaziteljica u
posedu crkve.”
Klimnula je glavom, slažući se. „Kao kućepaziteljica je znala sve šta se
zbivalo u zgradi. Između ostalog i to da je Marlena Amer sa visokim
dostojanstvenikom kurije prekinula celibat.”
„Gonzaga!” upao joj je u reč. Zacrveneo se i nije mogao više da govori.
„Ne može se osporiti. Gonzaga je imao odnos sa Marlenom.”
Dugo je gledao. Razum mu se bunio da primi ono što je upravo
saznao. Katarina je slutila bes i bol koji su se skrivali iza njegovog krutog
pogleda. „Gonzaga i Marlena,” mrmljao je ravnim tonom. „Znači Gonzaga
je bio taj koji se krio iza imena proroka u njenoj beležnici.”
Nekoliko minuta su stajali jedno naspram drugog, ćutke. Nekako joj
je bilo lakše, ali nije osećala nikakvo zadovoljstvo što mu je otvorila oči. A
klonila se i nipodaštavajućih primedbi. Zbunjena, okrenula se i otkopčala
bluzu koja joj se još uvek skroz mokra priljubila uz telo. A onda je počela
da se suši peškirom.
„Prehladićeš se,” čula ga je kako govori. „Hoćeš da se istuširaš sa
mnom?”
Uhvatio je otpozadi i počeo da petlja oko suknje dok ova nije skliznula
na pod. U trenu se rešio svoje odeće. A onda je gurkao ispred sebe u malo
kupatilo u kojem nije bilo ničeg osim lavaboa i tuša.
Zajedno su uživali u toploj vodi koja je padala iz staromodne prštalice.
Okrenula se i priljubila uz njega. Primetila je kako se želja budi u njoj.
Dok joj je milovao grudi osetila je da se uzbudio. Pritisnuo se uz nju,
iskajući. Šum vode je nadjačao njeno tiho stenjanje. Savila se blago
napred. Zapanjila se s kakvom lakoćom je prodro u nju.
„Moraš da je zaboraviš, obećaj mi to,” rekla je kada se ponovo malo
ispravila i davala više otpora njegovim sve žešćim pokretima. Osećaji
ispod vode koja je golicala su joj pomutili razum. Osećanje je bilo
neuporedivo i ako joj je išta više prolazilo kroz glavu, onda je to bila
pomisao da se Lukasa, tog čudnog tipa, nikada neće rešiti.
Ni on nije osećao drugačije. Ništa ne uzbuđuje muškarca više od
uzbuđenja žene. Na tren je pomislio na Marlenu i iznenadio se kako je
lako prešao preko razočaranja. A onda više uopšte nije razmišljao. Moćan
orgazam kome nije bilo prestanka, koji su oboje osetili u istom trenutku,
ga je naterao da sve zaboravi.
Čvrsto zagrljeni skliznuli su na pod tuša. Zatvorio je vodu. Osećao je
njen vreli dah na licu. Sklopila je oči kao da se bunila da prihvati kraj
uzbudljive igre. Već ih je bolelo izvijanje koje im je uska tuš kabina
nametnula. Ali je to bio bol koji prija, bol koji je prešao u slast pre nego
što je zaboleo.
O staklo malog prozora je još uvek dobovala kiša. Katarina se
suzdržala od smeha, jer joj je palo na pamet da je ovoj prokletoj kiši koja
nije htela da stane imala da zahvali za najbolji seks svog života.
Lukas se naposletku izmigoljio iz prepleta njihovih tela. A onda joj je
pomogao da ustane i odneo u sobu pored. Pošto nije našao ništa bolje,
stavio joj je stolnjak oko ramena. Vlažnu odeću je stavio preko naslona
stolica u kuhinji da se suši.
Zamišljen se vratio Katarini. Sa stolnjakom oko ramena sedela je tu
kao šaka jada. Samo joj je pogled govorio da je sve samo ne nesrećna.
Pomerio joj je razbarušenu kosu s lica i seo pored nje. „Jedno ipak ne
shvatam,” počeo je zamišljeno dok je zurio pravo ispred sebe, „ako je
kardinal Gonzaga bio u vezi sa Marlenom…”
„Sada si razočaran,” prekinula ga je Katarina. „Dugo sam razmišljala
da li da ti kažem. Ali ako hoćemo da napredujemo u našoj istrazi, bitno je
da znaš za to.”
Klimnuo je glavom slažući se i počeo ponovo: „Ako su Gonzaga i
Marlena stvarno bili u vezi, onda ne mogu da zamislim da je kardinal na
neki način odgovoran za njenu smrt.”
„Da li ti je pomisao da ljubavnik ubije svoju ljubavnicu apsurdna? A
da se ipak pojavi na njenoj sahrani? Svakog dana se dešavaju ubistva u
vezama, iz ljubomore, mržnje ili pohlepe.”
„U stvari imaš pravo,” primetio je s oklevanjem. „Ali kakve je nastrane
razloge mogao da ima jedan kardinal državni sekretar?”
 „Možda je božji čovek imao strah da bi se njegov odnos mogao otkriti.
A šta bi to za jednog kardinala državnog sekretara značilo ne moram dalje
da objašnjavam. Ali se isto tako može zamisliti da je Marlena Amer
ucenjivala Gonzagu.”
„To Marlena nikada ne bi uradila!” bunio se Malberg.
„Ko će to znati? Do danas nisi smatrao mogućim da će Marlena
završiti u krevetu sa pravim pravcijatim kardinalom kurije.”
Vrteo je glavom. Još uvek nije mogao da shvati Marlenino ponašanje.
Morao je da se narera da nepojmljivo prihvati kao dato.
Kao iz daljine je čuo ključeve u bravi ulaznih vrata. Nije video
posebnog razloga za paniku u tome. Tek kada je pogledao Katarinu
obučenu samo u stolnjak skočio je, samo sa peškirom oko bokova, i stao
ispred Barbijerija.
Ovaj nije mogao da sakrije smešak. Čak i kada je Malberg objasnio da
su pokisli i da su okačili odeću da im se suši, Đakopo je kroz smeh rekao
da ne mora zbog toga da se izvinjava, a pri tom je namignuo.
Istog trena je Katarina izašla iz kupatila. Bez reči, samo sa
polupokretom ruke je mahnula Barbijeriju. Ovaj je gledao malo zbunjeno
kada je prepoznao svoj stolnjak prisvojen u druge svrhe. „Mislim,” rekao
je naposletku, „daje to najdražesnija upotreba koju je moj miraz ikada
imao.”
Njegove reči su opustile neprijatnu situaciju. „Neću više da smetam,”
rekao je Barbijeri i izvukao iz svoje platnene tašne presavijene novine.
„Samo sam pomislio da bi ovo moglo da vas zanima.”
Lukas i Katarina su se pogledali upitno dok je Đakopn širio novine i
dao je Malbergu rečima: „U Fontani di Trevi je juče ujutro plutao muški
leš.”
„A šta ja imam sa tim?” pitao je Malberg, a da nije ni pogledao novine.
„Zvao se Frederiko Gare!”
„Ne znam. Žao mi je.”
Barbijeri je polako postajao nestrpljiv: „Zar nisi rekao da ti je ispred
kuće markize pretio muškarac sa gadnim ožiljcima od opekotina na licu?”
„Da, to sam rekao.”
„Možda bi onda bio tako dobar da pogledaš sliku u novinama!”
Preleteo je pogledom preko članka. Ispod natpisa: „Mrtvac u Fontani
di Trevi!” je pisalo o čoveku u pedesetim čiji je leš otkriven u
najpoznatijoj fontani sveta i koji je identifikovan kao Frederiko Gare.
Obdukcija je pored starijih rana od metka i noža došla do nalaza da je
Gare, u krugovima kriminalaca poznat pod imenom ‘Lice sa
opekotinama’, zadavljen i bačen u fontanu.
Ogromnim očima je Malberg gledao sliku u novinama. Nije bilo
sumnje: to je bilo lice sa opekotinama sa kojim se sastao ispred
Mikelanđelove „Piete”.
„Šta je bilo? Ta reci nešto!” navalila je Katarina na njega.
Ali ovaj je samo vrteo glavom.
 Poglavlje 45
Otprilike u isto vreme je Sofiči vozio tamno plavi „mercedes” lošim
makadamom uzbrdo. Zbog neprijatnog susreta sa Moroom i Abateom je
kasnio. Nervozno je gledao u retrovizor da li ga neko prati. Morao je da
pođe od toga da kardinal i njegov sekretar neće tek tako da mu se sklone
s puta.
Uostalom je imao neki neprijatan osećaj po pitanju ovog Aniseta. Iako
je nastupio krajnje samouvereno naspram njega, ta sigurnost je bila čista
gluma. I te kako je znao koliko je bivši kardinal bezobziran u svojim
delima kada se radilo o tome da sprovede svoje interese.
Dobro se pripremio za pregovore sa Anisetom i različite moguće
reakcije zapisao na cedulju. No suprotno njegovim očekivanjima su se
bez mnogo rasprave složili oko sume od dve stotine i pedeset hiljada
dolara. Da li je to bila finta?
Držeći čvrsto volan, kako mu kola ne bi ispala iz uhodanog traga, sve
više je sumnjao u to da je dorastao ovom Anisetu. On, beznačajni
sekretar kardinala državnog sekretara, koji čitavog života nije bio navikao
ni na šta drugo, osim da sprovodi naredbe više instance.
Na sedištu suvozača je još ležao neotvoren paketić sa spornim
sadržajem. Pored toga koverta sa rendgenskim snimcima malog formata.
I za to dve stotine i pedeset hiljada dolara? Pri čemu je bratstvo ionako
već u posedu plaštanice Isusa iz Nazareta?
Nešto, proletelo mu je kroz glavu, nešto se nije uklapalo u ovoj
situaciji. Plaštanicu su onda isporučili Fideles Fidei Flagrantes takoreći
na noge, bez naknade, a iza toga je stajala žestoka ucena. Ali nije bilo
objašnjenja za to zbog čega bi jedan isečak veličine poštanske marke iz
ove plaštanice istim tim ljudima bio vredan toliko novaca.
Skoro simbolično mu se činila činjenica da strmi put koji je uzbrdo
vodio ka tvrđavi Lajenfels nije nudio nijednu mogućnost izmicanja ili
okretanja. Padine sa obe strane su činile nemogućim. Da je postojala
mogućnost, Sofiči bi na mestu okrenuo i o svemu ovome još jednom
razmislio, ovako je postojao samo jedan pravac: uzbrdo. Jednostavn nije
smelo da krene po zlu!
Više iz navike nego iz uverenja Sofiči se tri puta prekrsti. Isplanirao je
sve u detalje. Na ime Frederiko Gare je rezervisao noćni let za Buenos
Ajres, iz Frankfurta u devetnaest dvadeset. U unutrašnjem džepu sakoa je
imao pasoš na isto ime. Uzeo ga je od lica sa opekotinama čije je civilno
ime bilo Gare. Slika u pasošu je napravljena pre nesreće u požaru, dakle
nije bila baš nova i uz to razlog zbog kojeg se Sofiči usput ošišao kod
jednog brice u gornjem delu Italije na tri milimetra. Ako skine naočare sa
zlatnim ramom, onda je Đankarlo Sofiči bez daljnjeg mogao da prođe kao
Frederiko Gare.
Dve stotine i pedeset hiljada dolara! Puno novca! Novac mu nikada
nije nešto značio. Već i zbog toga što ga nikad nije imao. Isuviše je dobro
bio upoznat sa problemima otpadnika od sveštenstva. Onaj koji se
odrekne duhovničkog staleža je ostajao kao novorođenče: bez prihoda,
bez socijanog, bez perspektive. Dve stotine i pedeset hiljada dolara će biti
dovoljno da u Južnoj Americi započne novi život.
Kada je stigao ispred kapije tvrđave Lajenfels Sofiči je zaustavio teška
kola. Pošto je poslednji deo puta vodio strmo nagore, povukao je ručnu.
Naćuljio je uši zbog čudnog zvuka. Zvučalo je kao da se otkinula struna
nekog žičanog i strumenta, jedno visoko „pling”. Istog trena je „mercedes
krenuo da se kotrlja nadole.
Instinktivno je Sofiči pritisnuo kočnicu. Delić sekunde kočnica davala
otpor daljem kretanju unazad kola, a onda je pedala popustila, otišla do
kraja i naposletku se zaglavila u pod.
Širom otvorenih očiju je Sofiči video kako žbunje sa obe strane puta,
juriša odpozadi pored njega, sve brže i brže dok odjednom nije video
nebo, jer su se kola, zbog padine okrenula postrance. To je bilo poslednje
što je monsinjor Đankarlo Sofiči primio k svesti.
U prvoj krivini koja je pravila ugao od devedeset stepeni se zadnji deo
kola zabio u padinu. Uz tresak su se zadnje staklo i šoferšajbna rasprsli u
mrežu. Potonja je ispala iz rama i odletela poput paraglajdera u pravcu
šume. Kola su se propela, kao da je konj pod bičem, otišla gore i
prevrnula se nekoliko puta dok se krovom napred nisu razbila o veliko
deblo hrasta. Kao nokautirani bokser se olupina srušila na tlo. Rasprsli
hladnjak se još oglasio tihim šištanjem. A onda je odjednom sve bilo
jezivo mirno.

***
 Uzbuđeno mašući rukama su se iz pravca kapije tvrđave približavala
tri muškarca. Strmi put ih je sprečavao da idu brže. Plesnjiv miris
listopadne šume se mešao sa smradom prolivenog ulja i benzina.
U svojoj suludoj vožnji su kola napravila čistinu u predelu. Ostaci kola
su ležali rasuti trideset metara unaokolo.
Trojica muškaraca su izgledali potpuno smireno kada su stigli na
mesto nesreće. Jedan od njih je bio Aniset.
Dok su se dvojica mlađih oprezno približavali uništenom vozilu, kao
da se boje da bi olupina mogla da eksplodira, Aniset ih je tešio: „Ne bojte
se, momci, vozila u saobraćajnoj nesreći ne eksplodiraju, u najgorem
slučaju gore. Takvih scena ima samo na televiziji!”
Polako je provirio u unutrašnjost vozila, odnosno ono što je od njega
ostalo. Ovo se obmotalo poput oktopoda oko hrasta. Petom je kročio i
gurnuo levi prozor unutra koji je, osim poprečne pukotine, ostao čitav.
„Tu nema više pomoći!” primetio je hladno kada je ugledao Sofičija.
Glava mu je ležala, bizarno okrenura u stranu, na vazdušnom jastuku
koji je eksplodirao. Iz usta i nosa je tekla tamna krv. „Sirota svinja,”
komentarisao je Aniset užasni prizor. Zvučalo je kao da mu je stvarno
žao.
„Trebalo bi da nazovemo policiju,” rekao je jedan od mladih pratilaca i
izvukao mobilni iz džepa.
„To nije hitno,” odgovorio je Aniset, „pomozite mi da ga izvučemo iz
olupine.”
Zajedničkim snagama su pokušali da otvore zaglavljena vrata. Ali ma
koliko se trudili, pokušaj je bio bezuspešan. Naposletku se Aniset
gornjim delom tela uvukao u olupinu. Preko Sofičijevog leša se provukao
do sedišta suvozača, Tamo je na ulubijenom podu ležalo to što je tražio:
paketić i koverta.
Izaći iz olupine nije bilo manje teško. Kada je konačno uspeo,
pogledao je zgađen niz sebe: sav je bio umazan krvlju.
Kao dragoceno blago je držao sićušni paket sa obe ruke. Usta su mu se
razvukla u osmeh. Mešavina znoja i krvi koja mu je išla preko lica mu je
davala izgled đavola.
„Dobar posao,” grgutao je i pogledao dvojicu pomagača s
odobravanjem.
Oni su se okrenuli i spremili da se vrate u tvrđavu.
 „Trenutak!” opomenuo je Aniset i izvukao iz džepa kutiju šibica.
Zapalio je šibicu i bacio je u demolirani deo sa motorom iz kojeg je kapao
benzin. U trenu su se kola zapalila. A onda se okrenuo muškarcima:
„Dakle, hajdemo!”
Nakon nekoliko koraka su zastali i okrenuli se još jednom. Plamenovi
su leteli pet, šest metara visoko i napravili crni oblak dima.
„Minsinjor je verovao,” rekao je tiho, „da ću mu, tebi ništa – meni
ništa, baciti četvrt miliona dolara u grlo.” Bacio je paketić iznad glave. „Za
ovaj smešno mali paket! Mora da je znao koliko nam je ovaj komadić
platna bitan.”
„Da li sada konačno da nazovem policiju?” pitao je jedan od dvojice
pratilaca.
Aniset je slegnuo ramenima i odgovorio: „Kako god.”
 Poglavlje 46
est joj je stigla od javnog tužioca Ahila Mezomedesa i to krajnje
neočekivano. Bilo je jutro malo posle dever. Upravo se tuširala uz
prijatna sećanja kada je telefon zazvonio. Javni tužilac joj je javio da je
nalog za hapšenje Malberga ukinut, da je istraga obustavljena.
Katarina je bila zapanjenja i laknulo joj je u isti mah. „To su stvarno
dobre vesti,” odgovorila je, dok joj je voda kapala sa kose. „Doduše,
zamolila sam vas već jednom da ne zovete u vreme spavanja. Upravo ste
me ulovili ispod tuša.”
Mezomedes se nasmejao. “Što se tiče mog neprimerenog vremena za
pozive, izvinite sinjora. Zaboravio sam da je moj dnevni raspored
drugačiji od vašeg. Izvinite. Ali, ko rano rani, dve sreće grabi. To važi pre
svega za jednog malog javnog tužioca. Što se međutim vašeg prethodnog
iskaza u vezi sa Malbergom tiče, da ste ga samo jednom videli i da se
verovatno nalazi u inostranstvu, nadam se da me ne smatrate tako
glupim da mislite da vam verujem. Imam informacije da je Malberg čak
još uvek u Rimu. Ali, kako god, samo sam hteo da vas obavestim o
najnovijem razvoju događaja.”
„U redu je,” odgovorila je miroljubivo i vodeći računa da smiri svoje
uzbuđenje. „A da li ste u vašoj istrazi u slučaju Marlene Amer napravili
neki pomak?” dodala je onako usput.
Jasno je čula kako je duboko udahnuo. „Moram da govorim tiho,”
počeo je izokola. „Taj slučaj je sve tajanstveniji. Svejedno, činjenica je da
mi je glavni tužilac Burčielo izričito zabranio da slučaj ponovo pokrenem.
I to iako sam mu izneo nova saznanja koja naprosto iziskuju ponovno
započinjanje postupka.”
„Mislite na slike koje sam napravila prilikom sahrane Marlene!”
„I na to. Ali njih Butčielo nije imao na raspolaganju kada je obustavio
postupak. Ni druge činjenice koje su navedene u dosijeu nisu naišle na
pažnju: čudni tragovi mirisa u kućnom mantilu pokojnice, hematomi na
gornjem delu tela. Kada sam suočio glavnog tužioca sa tim, odbacio je ta
saznanja kao nebitna. Prebacio mi je da sam suviše ambiciozan i
savetovao mi da se manem obustave postupka. Postojala je opasnost da
uništim svoju karijeru.”
„I hoćete li da poslušate njegovu naredbu?”
 „Naravno da ne. Ne mogu da se otmem utisku da se ovde čak ni ne
radi o slučaju Marlene Amber, već da se iza smrti sinjore krije jedna
sasvim druga priča. Da se možda čak radi o nekoj vrsti nesreće na radu.”
„Žao mi je. Ne razumem o čemu govorite,” rekla je, mada je slutila šta
mu je prolazilo kroz glavu.
„Dakle, pod pretpostavkom da je kardinal kurije umešan u slučaj…”
„Mislite da je sinjora Amer imala nešto sa nekim članom kurije!”
„Vaše fotografije svakako podržavaju tu hipotezu.”
„Ne samo moje fotografije.” Ispričala mu je ukratko o svom sastanku
sa sinjorom Felini i onom što je pri tome saznala. Mezomedes je
reagovao iznenađeno.
„Čestitam. Mogli bi da radimo zajedno. Vi ste jedna pa metna mlada
žena. Mogu da zamislim da vam vaše ophođenje otvara vrata koja
muškarcu ostaju zatvorena. Sa druge strane, ja imam izvore informacija
kojima čak ni novinarka poput vas nema pristupa.”
Uopšte nije loša ponuda, pomislila je, možda čak i jedina mogućnost
da se rasvetli tajna Marlenine smrti. Ipak je ostala skeptična. Bilo je
nečeg u vezi sa tim Mezomedesom što joj je ulivalo nepoverenje.
Htela je da dobije na vremenu da porazgovara najpre sa Malbergom
pre nego što donese odluku. „Vaš predlog,” rekla je naposletku, „ne zvuči
nezanimljivo. Ali, dopustite mi jedno pitanje: zar nije rizično po vas da
delate suprotno volji glavnog tužioca? Zašto onda to radite?”
Čula je cinični smeh sa druge strane. „Zašto to radim? Reći ću vam.
Ponašanje glavnog tužioca daje povoda za pretpostavku da je i sam
upućen u ovu zaveru. A razotkriti takvog čoveka, je san svakog javnog
tužioca u usponu. Sećate se afete ‘Votergejt’?”
„Izvinite doktore Mezomedes, to nije bio javni tužilac! Dvojica
novinara su razotkrili aferu sa izvestiocem!”
„Znam, ali su svojom istragom smakli jednog američkog predsednika i
postali poznati širom sveta.”
„To je tačno,” odgovorila je zamišljeno. Ovaj Mezomedes je bio
izuzetno željan dokazivanja, to je primetila već pri prvom susretu. A kako
se činilo, već je toliko zagrizao za slučaj Marlene Amer da nije više
puštao.
Bez sumnje će im ovaj čovek još biti od koristi. Moguće je da je
Mezomedes bio u pravu sa svojom pretpostavkom da ta zavera prevazilazi
mogućnosti pojedinca.
„I kako ćete sada dalje postupati?” pitala je oprezno.
„Rado bih nekom prilikom pobliže osmotrio stan Marlene Amer,”
odgovorio je. „Tekuća dokumentacija ne pruža nikakve iskaze o uslovima
stanovanja ili ikakve informacije o samom stanu. U tom pravcu, shodno
dokumentaciji, nije bilo nikakve istrage od strane policije. Iskreno
rečeno, to ne mogu da zamislim. Ostaje samo pretpostavka da su ti
rezultati istrage uništeni.”
„Iz kog razloga, doktore?”
„Kada bih to znao, napravio bi veliki korak dalje. U svakom slučaju mi
se čini kao da je trebalo određene činjenice ili osobe isključiti iz slučaja.
Kada mi je glavni tužilac Burčielo otkrio da je ponovno pokretanje istrage
nepoželjno, slučajno sam postao svedok jednog telefonskog razgovora.
Zvučalo je kao da je Burčielo dobio naredbu. Obigravao je kao sluga i
oslovljavao nepoznatog sagovornika sa ‘ekselencijo’.”
„Ekselencijo?”
„Da. Ekselencijo. U međuvremenu sam se obavestio o tome uz koga
takvo oslovljavanje ide: pod Pijom XI je oslovljavanje koje je dotle važilo
samo za patrijarhe i apostolske nuncije prošireno na sve biskupe i vodeće
prelate kurije. Od Vatikanskog koncila II je ovo pravilo ponovo ukinuto i
uvedeno oslovljavanje ‘eminencijo’. Danas je ovo oslovljavanje
uobičajeno još samo za ambasadore i izaslanike i za kardinala državnog
sekretara u Vatikanu.”
Na objašnjenje javnog tužioca je odgovorila dugim ćutanjem.
„Sinjorina, da li ste još tu?” prekinuo je Mezomedes parališuću tišinu.
Nakon svega što je do sada saznala o Gonzagi, nije bila iznenađena.
Ali da je Gonzaga upleo prste čak i u rimsku državno tužilaštvo je vrlo
uznemirilo.
„Da, još sam tu,” odgovorila je. „Samo mi prolaze neke stvari kroz.
glavu kojima do sada nisam pridavala značaj.”
„Ako vam ikako mogu biti od pomoći …” izletelo mu je.
„U redu je,” prekinula je razgovor. Nije mogla da se otme utisku da je
Mezomedes zainteresovan za nju koliko i za slučaj Marlene Amer.
 Poglavlje 47
Bilo je čudno: kada je saznao od Katarine da su ukinuli nalog za
njegovo hapšenje, Malberg nije osetio ni najmanju radost. Naprotiv. Prva
pomisao mu je bila: to nije ništa do nameštaljka. Lukas, budi oprezan!
Katarina ga je ubeđivala poput anđela da prihvati pomisao da je sada
slobodan čovek. Bez sumnje su ga događaji proteklih nedelja promenili.
Osećao se kao da ga sve i svako proganja. Sada je morao da pokuša da
obuzda svoje nepoverenje i zauzda sumnje koje su stalno stvarale nove
pretpostavke. Pre svega, morao je ponovo da nađe put u svoj uobičajeni
život.
Najpre je odbio Katarininu opomenu da bi trebalo konačno da se
pobrine za svoju antikvarnicu uz primedbu da ne može tek tako da pređe
na uobičajeni dnevni red sve dok se ne rasvetli smrt Marlene. Nakon
duge rasprave Katarina je odnela pobedu i Malberg je prihvatio da na dva
dana odleti u Minhen kako bi proverio da li je sve u redu. Prekosutra,
najavio je, bi se vratio u Rim.
Ipak, sada je ponovo mogao da rezerviše let na svoje ime i plati
kreditnom karticom. Gospođica Klajnlajn, kojoj je telefonom javio da
dolazi, se raspametila kada mu je čula glas. Ona je, tako mu je stavila do
znanja, nakon nedelja bez ikakvih vesti već počela da sluti najgore.
Na putu do aerodroma „Fjumićino” je taksista vešto koristio svaku
rupu u saobraćaju da se kreće brže ka odredištu. Malberg nije mogao
drugačije nego da osmatra da li ga neko prati. Toliko su ga događaji
proteklih nedelja pogodili. Uprkos gustom jutarnjem saobraćaju stigao je
na cilj nakon četrdeset minuta vožnje.
Žurba taksiste se pokazala bespotrebnom, jer je let ,»Alitalia” AZ
0432, poletanje u devet i četrdeset i pet, sletanje u Minhenu u jedanaest i
dvadeset i pet, kasnio. „Kašnjenje” je svetlelo zelenim lampicama na
velikoj tabli sa rasporedom u hali za odlaske. Riđokosa stjuardesa na
šalteru aviokompanije „Alitalia” je nalazila reči utehe za otprilike
jednočasovno kašnjenje koji je bilo uslovljen promenom gume na
regionalnom „Embraer” mlažnjaku i delila vaučere za bogati doručak u
bistrou.
Doručak mu je dobrodošao, jer je izašao iz Barbijerijevog stana, a da
nije popio ni šolju kafe - o kajgani sa šunkom ili sličnim izazovima da ne
pričamo. Prekosutra, kada se bude vratio - to je čvrsto odlučio - iseliće se
i naći sebi prikladan hotel.
Dok se dosađivao između kajgane sa šunkom i krofne sa želeom od
malina, Katarina ga ne nazvala na mobilni da mu kaže koliko ga voli. U
rano jutro ovako nešto uvek prija.
Dok su razgovarali o nebitnim stvarima, pogled mu je leteo preko
gužve u aerodromskoj zgradi. Pri tom mu je u oči upao pilot u elegantnoj
uniformi, u pratnji četiri stjuardese. Kada se približio, pogledi su im se
sreli. Malberg se namrštio.
Pilot je zastao.
„Lukas?” pitao je nesigurno.
„Maks?” odgovorio je ovaj u neverici i završio razgovor telefonom.
Školski drug Maks Sidou mu je ostao u sasvim drugačijem sećanju.
Prilikom poslednjeg susreta generacije se jedini pojavio u kožnoj jakni i
farmerkama - na negodovanje pojedinih zagovornika odela. Sada je imao
na sebi besprekornu uniformu sa četiri trake, uz to belu košulju sa tamnu
plavom kravatom.
„Kako je svet mali!” uzviknuo je Sidou dok su se grlili, „Šta te dovodi
ovde u Rim?”
„Ah, to je duga priča.”
„I ne baš inteligentno pitanje. Šta li bi jedan kulture željan čovek kao
ti mogao da traži u Rimu!” Pogledao je na sat, onda se okrenuo
stjuardesama i rekao da krenu prve. Doći će za pet minuta.
„Ja sam na letu za Kairo. Upravo zagrevaju moj ‘Erbas A320’. A ti si
ponovo na letu nazad u Minhen?”
Klimnuo je glavom. „Hoću samo kratko da proverim da li je sve u redu
u Minhenu. Prekosutra se ponovo vraćam u Rim.”
„Živiš ovde? Zavidim ti. Ja sam još uvek u Frankfurtu.”
„Ne, nije tako,” odgovorio je Malberg. ,Ako tako hoćeš - ostao sam
zaglavljen u Rimu zbog izvesnih okolnosti.”
„Shvatam, Lukas Malberg, vuk samornjak, koji je uvek znao pre šta da
radi sa knjigama, nego sa ženama, se zaljubio u jednu vatrenu Rimljanku.
Čestitam, kako se zove, poznajem li je?”
Malberg se nasmejao. Maks je i dalje bio isti onaj na-pre-pad tip kao i
ranije. I što se tiče žena, dakle.
„Katarina,” odgovorio je, „zove se Katarina, novinarka je. A ako si je
ikada sreo, onda ću to uzeti kao povod da ti saspem zube u grlo.”
Slatko su se nasmejali.
„Ali, ozbiljno,” nastavio je Malberg, „Katarina nije jedini razlog zbog
kog sam već deset nedelja u Rimu. Zbog Marlene sam ovde.”
„Marlene Amer? He, nisi se valjda zagrejao za Marlenu. Vidi samo:
Lukas, za koga bi to najmanje rekao, se zabavlja sa dve žene u isto vreme.
Moram da kažem, sjajno je kako se Marlena izvukla. U odnosu na ranije!
Sećaš li se još onih odvratnih pulovera koje je sama plela, a u kojima je
dolazila u školu?”
„Maks!” pokušao je da zaustavi svog školskog druga. „Marlena je
mrtva.”
„Ne pričaj gluposti!” rekao je Sidou i pogledao ga zaprepašćeno. „Nije
moguće,” rekao je naposletku tihim glasom. „Nesreća?”
„Ležala je mrtva u kadi.”
„Srčani udar!”
Malberg je vrceo glavom. „Ima naznaka da je ubijena.”
Sidou je pogledao nervozno na sat. Kasnio je. Ipak je seo sa
Malbergom za sto. „Ali, to je užasno,” rekao je tiho. „Jesu li uhvatili
ubicu?”
„Ne. Čak ga nisu posebno ni tražili.”
„Šta to znači?”
„Postupak je obustavljen. Cela ta priča je prilično misteriozna.
Marlena je sahranjena tajno na groblju. Ali ne kao Marlena Amer, već bez
imena. U međuvremenu su stavili nadgrobni spomenik sa zagonetnim
imenom Jezavelja i rečenicom iz tajnog Otkrivenja: ‘Ne boji se onoga što
ćeš propatiti’.”
„To zvuči jezivo!”
„A to nije sve. Tajnoj sahrani je prisustvovala delegacija kurije i
najmanje dva kardinala. A njen stan u ulici Goria zazidan. U stanu
kućepaziteljice su sada pobožne časne sestre koje nikada nisu čule za
stanarku zgrade po imenu Amer. Marlenina najbolja drugarica, jedna
markiza, je upucana pred svoje kuće, na ulici.”
„Lukas, ne pokušavaš valjda da se šališ sa mnom?” Sido ga je gledao
nepoverljivo.
„Voleo bih da je tako. Ne, Maks, to je istina. Iako kao da je triler. Na
žalost sam ja bio poslednji koji je telefonom razgovarao sa Marlenom.
Stoga su me naravno smatrali osumnjičenim. Od tada mi je policija bila
za petama. Sve dok pre nekoliko dana nije ukinut nalog za hapšenje. Sad
možeš da zamisliš zbog čega sam krenuo da rasvetlim o slučaj sam.”
„Jesi li došao do nečega?
„Ma kakvi! Što se više udubljujem u priču o njenoj smrti, to se sam
više uvaljujem u slučaj. Sada se već osećam Ričard Kimbl - u bekstvu.”
„Ali, sigurno imaš neku pretpostavku?”
Odmahnuo je rukom. „Dosadašnji rezultati nadmašuju horizont
običnog antikvara. Ono što dodatno otežava slučaj jeste činjenica da
moram da priznam: iako smo dve godine zajedno gulili školsku klupu,
zapravo je uopšte nisam poznavao.”
„A pri susretu generacije,” upao mu je Sidou u reč, „je svako pričao
samo o sebi. Po principu: moja kuća, moj posao, moja kola, moja
ljubavnica.”
„Tako je. Samo je jedna osoba prećutala svoj život, kao da krije neku
veliku tajnu: Marlena.”
„Sada, kada to kažeš … u pravu si. O Marleni se ništa nije saznalo.
Znaš li, inače, da ima sestru lepu kao slika, nekoliko godina mlađu, koja
je stjuardesa u ‘Lufthanzi’? Zove se Liana.”
„To prvi put čujem.”
„Jednog dana je na spisku moje posade stajalo ime Liana Amer. Pitao
sam je: da li ste možda u srodstvu sa izvesnom Marlenom Amer. Mislim,
to ime i nije tako često. Da, odgovorila je: Marlena mi je sestra. Ali kako
se ispostavilo nisu se baš volele. To izgleda nije retka pojava među
sestrama.”
„Da li imaš adresu te Liane Amer?”
„Ne. Znam samo da živi u Frankfurtu, kao i ja. Ali, da se vratimo na
Marlenu i na njen tajanstven život; moram još nešto da ti kažem s tim u
vezi. Malo posle našeg susreta generacije sam imao odmor u Rimu.
Zapravo, samo da bih ubio vreme pogledao sam u telefonski imenik i
našao Marlenin broj. Nazvao sam je i pozvao je na večeru u restoran po
njenom izboru. Naposletku, znala je bolje od mene koja je kuhinja
trenutno tražena. I došla je. Ali je kao prikolicu imala jednog - reći ću to
tako - vrlo čudnog pratioca.”
„Čudnog pratioca? Kako to misliš?”
„Prokletstvo, tip je bio mnogo stariji od nje i ne baš ona vrsta
muškarca iz snova - ako shvataš šta hoću da kažem. Imao sam utisak kao
da bdi nad svakom reči koju je izgovorila. A kada bih ja postavio pitanje,
prekidao je i menjao temu. Jedino što je bilo simpatično što mi je ostalo
u sećanju s njim u vezi - bio je levoruk, kao Albert Ajnštajn, Bil Klinton i
ja.” I sa izvesnom ironijom je dodao: „Nije potrebno valjda nikakva
posebna napomena da su levoruki, usled genetike posebno inteligentni
…”
„Znam, Maks, znam,” prekinuo ga je Malberg. „To si i tokom našeg
školovanja još kako dokazao. U tom pogledu sam takođe usled genetike,
pre bio dešnjak. - Ali, da se vratim Marleninom pratiocu. Šta se
ispostavilo tokom razgovora?”
„Ništa. Bio je to jedno prilično dosadno veče.”
„Ali, ko je bio taj tip? Mislim, mora da se predstavio!”
„Naravno. Ali mi je bio tako antipatičan da sam mu nakon deset
minuta zaboravio ime.” Pogledao je na sat: „Sad već stvarno moram da
krenem. Bilo je lepo što smo se sreli. Mislim da se tokom celog
školovanja nismo ovako ispričali. Bio bih ti zahvalan ako bi me, što se
Marlene tiče, obavestio o toku stvari.”
To mu je obećao. A nakon što su razmenili telefone, Maks Sidou je
nestao kroz kapiju koja je namenjena samo članovima posade.
U međuvremenu mu se doručak ohladio.
Iz razglasa se čula najava: „’Alitalija’ objavljuje polazak leta AZ 0432
za Minhen koji je kasnio. Mole se putnici da krenu ka izlazu 33.”
Ustao je zamišljen. Maksov susret sa Marlenom i njeni zagonetnim
pratiocem mu nije izlazio iz glave.
 Poglavlje 48
Od svoje tajnom obavljene otmice je kardinal državni sekretar bio vrlo
nepristupačan. Bio je nezadovoljan Bogom i svetom. S obzirom na načeto
zdravlje odbijao je, za razliku od svog običaja, da prisustvuje jutarnjoj
misi u Sikstinskoj kapeli.
I ovog jutra se Gonzaga premišljao za svojim radnim stolom, uokviren
brdima spisa koji su se u međuvremenu nagomilali. Tek od kada je Sofiči
nestao je Gonzaga postao svestan kakvog je ličnog sekretara imao. U
ovakvim trenucima je skoro pomalo žalio što se ponekad tako loše
odnosio prema monsinjoru.
Zazujao mu je telefon na stolu. Mrzovoljno je podigao slušalicu:
„Da?”
„Da li je to kancelarija kardinala državnog sekretara?” Odlučan ženski
glas.
„Ko se javlja?”
„Ovde je kancelarija šefa policije.”
„O čemu se radi?”
„Šef policije bi rado razgovarao sa kardinalom državnim sekretarom.
Stvar je hitna.”
„Ovde govori kardinal državni sekretar!”
Odlučan glas kao da se čudio što je tek tako dobila kardinala na vezu.
„Ekselencijo, da li ste u mogućnosti da još danas primite u posetu šefa
policije? Reč je o vašem sekretaru Đankarlu Sofičiju.”
„Neka dođe!” vikao je Gonzaga u telefon. „Najbolje odmah nakon
molitve svetoj Devi Mariji!”
Odlučna gospođa koja je govorila u ime rimskog šefa policije je imala
maturu, ali su joj ipak uobičajeni sveštenički izrazi bili strani. Ipak joj je
bilo neprijatno da pita kardinala državnog sekretara za sekularno vreme
sastanka u nadi da će šef policije Rima sigurno shvatiti šta neobično
određenjee vremena ima da znači.
I stvarno se tamna „lančija” šefa policije u pratnji dva karabinjera na
motorima pojavila malo posle jedanaest na ulazu u Kortile di San
Damazo. Dvojica švajcarskih gardista su ispratila posetioce do Gonzagine
kancelarije u vatikanskom dvorcu.
Antonijo Kanela, šef policije, stoički, dobro uhranjeni službenik
najvišeg ranga primanja je imao crno odelo i uz to je nosio težinu tereta
punačkog tela dok je s mukom pratio gardiste preko širokih mermemih
stepenika kojima nije bilo kraja na treći sprat. U desnoj ruci, je imao crnu
aktovku.
Levo i desno pored ulaza u prijemnu sobu kardinala državnog
sekretara, dvojica u uniformi su zauzela stav. U skladu sa propisima,
gledali su pravo ispred sebe kada je Kanela zakucao i ne čekajući na
odgovor, ušao.
Vrata ka Gonzaginoj kancelariji su stajala otvorena kao da je odsutan.
Ali na jako nakašljavanje šefa policije se pojavio bez reči u okviru vrata.
Nemo je pružio Kaneli prsten na ispruženoj desnoj ruci. Šef policije, za
glavu niži od kardinala, nije mogao drugačije nego da nagovesti poljubac
prstena kardinala.
Kanela koji je bio poznat po svom kritičnom stavu prema kuriji je
smatrao ovo ljubljenje prstena prilično blesavim. No, pošto je bio u
zvaničnoj poseti, nije mogao da dopusti sebi raspravu. Širokim pokretom
ruke kojim je opisao celu prijemnu sobu, Kanela je postavio Gonzagi
direktno pitanje: „Da li je ovo takoreći radna soba Đankarla Sofičija,
vašeg sekretara?”
„Šta je sa Sofičijem? Da li imate neki znak života s njegove strane?”
pitao je kardinal ljutito.
Kanela je napravio tužan izraz lica kao neki loš glumac kojem ne
prihvataju ulogu. Odgovorio je: „Monsinjor Sofiči je mrtav. Žao mi je,
ekselencijo.” Uz to se poklonio očigledno protivno svojoj volji.
„Ubijen je,” šištao je Gonzaga. Glas mu je pre bio pun besa, nego
žalosti. „Gde su ga pronašli?”
„Odgovor će vas verovatno iznenaditi. Monsinjor je poginuo u
saobraćaj noj nesreći u Nemačkoj …” Kartela je otvorio aktovku i izvadio
faks. „U blizini jedne tvrđave na Rajni. Tvrđava se zove Lajentels.”
Gonzaga se spustio na stolicu i pokazao prstom da i Kanela treba da
sedne.
Šef policije je odmeravao svaki pokret na Gonzaginom licu. Video je
šta se odvija u njemu. Izgledao je iznenađeno, ali nikako potrešeno. Čak
ni mesto na kom je Sofiči umro nije pobuđivalo pitanja u njemu.
„Da li imate neko objašnjenje šta je monsinjor tražio u …” čitao je sa
papira u ruci, „tvrđavi Lajenfels?”
 Gonzaga je postao nesiguran. „Monsinjor Sofiči je bio na službenom
putu,” odgovorio je naposletku.
„Tvrđavi kraj Rajne?”
„Šta se to vas tiče?” uzvratio mu je Gonzaga drsko. „Tvrđava
Lajenfels,” lagao je, „je sedište jednog hrišćanskog bratstva koje rimska
kurija podržava. Braća u Hristu rade na jednom naučnoistraživačkom
radu za crkvu.”
Kanela je klimnuo glavom kao da mu je taj odgovor dovoljan. „Onda
je valjda i razjašnjeno zašto je Sofiči bio na putu vašim službenim kolima,
ekselencijo.”
„Mojim službenim kolima? To vozilo je odavno već nestalo!”
Gonzaga je izgledao potreseno. Naprosto se izbrbljao, ipak je pokušao
da izokola ispravi grešku time što je rekao: „Ako bolje razmislim,
prisećam se da me je sekretar zamolio da koristi moj ‘mercedes’. Da, sada
se jasno sećam!”
Zapravo se očajnički trudio da sredi misli pod kojim okolnostima je
Sofiči sa njegovim službenim ‘mercedesom’ koji je nestao od kada je otet
stigao do tvrđave Lajenfels.
Kada je ugledao Kanelin upitni pogled ka njemu, zbunio se. „Naš
odnos, morate znati, nije bio najbolji,” dodao je. „Đankarlo je ponekad
radio na svoju ruku. Drugim rečim leva ponekad nije znala šta desna
radi.”
„Shvatam,” odgovorio je Kanela, iako nije imao blage predstave šta se
tu zbivalo. „Onda sigurno imate objašnjnje i zbog čega su na vaš službeni
‘mercedes’ stavljene lažne nemačke tablice.”
„Lažne tablice? To je nemoguće!”
„Ekselencijo, zar mislite da su naše nemačke kolege izmislile ovu
priču kako bi se pravili važni?” Kanelino okruglo lice se zacrvenelo. Vidno
uzrujan kopao je po aktovki i izvadio providnu foliju sa nečim spaljenim
što se lako moglo prepoznati kao ostaci pasoša. „I naravno ne znate ni
zbog čega je vaš sekretar imao ovaj pasoš pri sebi. Glasi na ime Frederik
Gare, onog Garea koji je pre nekoliko dana plutao mrtav Fontani di
Treve. Ekselencijo, mislim da bi trebalo da odustanete od vašeg stava
blokade i ispljunete istinu!”
Na to je kardinal počeo da besni: „Zar sam ja čuvar svog sekretara?”
Sofiči, razmišljao je, bi sigurno propratio njegov iskaz ukazom na citat:
Prva knjiga Mojsijeva, 4. Poglavlje.
Stoga je Gonzaga bio još više zapanjen kada je šef policije propratio to
tim citatom i nastavio: „Čuj, krv tvog brata me doziva iz zemlje!”
Kardinal je upravo hteo da oda priznanje Kaneli za njegovo
poznavanje Biblije kada mu je do svesti doprlo značenje tog citata.
„Dakle, vi verujete,” pitao je oprezno, „da je Soft skončao nasilnom
smrću? Da li ste upoznati sa pojedinostima nesreće?”
Kanela mu nije odgovorio i udubio se u još jedan list aktovke.
„Trenutak,” rekao je kada je primetio Gonzagino nestrpljenje. A onda
je odgovorio: „Izveštaj o saobraćajnoj nesreći naših nemačkih kolega se
zasniva na dva podatka. S jedne strane na iskaz jednog člana bratstva koji
boravi u tvrđavi Lajenfels. Taj čovek kaže da je sa tornja kapije video kada
se kola zaustavila na strmom delu puta i odjednom krenula da se
kotrljaju unazad sve dok se nisu prevrnula i u plamenu se slupala u šumi.
Sa druge su kriminalistička ispitivanja pokapaza da kočnice vozila nisu
radile. Da li je neka manipulacija uzrokovala nesreću nije do sada
razjašnjeno. Olupina je skoro potpuno sagorela.”
Još dok je Kanela objašnjavao slučaj na Gonzaginom stolu je zazujao
telefon. Na drugom kraju se javio Bit Keler, šef obezbeđenja Vatikana i
vođa švajcarske garde, grupe vojnika koja od Julija II bdi nad sudbinom
Pape i bezbednošću Vatikana.
Keler, utrenirani dvometraš sa nauljenom crnom kosom i izgledom
Arnolda Svarcenegera, je obično izgledao opušteno poput čoveka kojeg
ništa na svetu ne može potresti. Ali danas je delovao prilično
uznemireno.
„Ekselencijo,” počeo je bez uvoda, „moram hitno da razgovaram sa
vama. Molim vas!”
Gonzaga nikada za sedam godina u kojima je imao posla sa Kelerom
nije video ovog gardistu tako uznemirenog. „Zar nećete da mi kažete o
čemu se radi?” prekorio je kardinal šefa obezbeđenja.
„Reč je o onom čoveku sa spaljenim licem koji je pronađen mrtav u
Fontani di Trevi. Sigurno ste videli njegovu sliku u novinama. Njegovo
ime je navodno…” Bit Keler je zaćutao.
„Frederiko Gare,” priskočio mu je Gonzaga u pomoć.
„Da, mislim da se tako zvao. Taj čovek se pojavljuje na našoj kameri
za nadzor.”
 „Bogalj sa licem u opekotinama? Gospodine Keler, dođite odmah!”
Gonzaga je spustio slušalicu.
„Izvinite što sam slušao,” umešao se Kanela, „da li ste rekli Frederiko
Gare? Onaj Gare koji …”
„Upravo taj! Moj šef obezbeđenja javlja da ga je prepoznao na jednoj
od kamera za nadzor. Keler je već krenuo ovamo.”
Šef policije je strpao dokumenta u crnu aktovku. Na kraju je rekao:
„Ekselencijo, da li biste mi dozvolili da bacim pogled na snimak? Možda
bi to moglo biti od pomoći policiji Rima.”
„Nemam ništa protiv,” odgovorio je kardinal uz lukav osmeh. „Recimo
to ovako: ruka ruku mije.”
Istog trena je ušao šef obezbeđenja. Bit Keler je nosio laptop ispod
miške. Šefa policije je znao sa različitih instruktaža na kojima su često
pregovarali na istom nivou, Kanela kao šef policije i Keler kao šef
obezbeđenja crkvene države. Prisustvu šefa policije mu je svakako dobro
došlo.
Nakon napada na Mikelanđelovu „Pietu” devedesetih godina mere
bezbednosti u Vatikanu su pooštrene. Uz to je došao i video nadzor svih
ugroženih objekata u vatikanskim muzejima i crkvi Sv. Petra.
Uz poslednju reč tehnike je na DVD-u čuvan svakih deset sekundi po
jedan snimak sa osamnaest različitih kamera. Koliko je tih kamera za
nadzor bilo u Vatikanu je bilo poznato samo nekolicini koji su se bavili
bezbednošću, a među njima su bili Gonzaga i Keler.
Bez daljih informacija Keler je uključio laptop. Na monitoru je bila
Mikelanđelova „Pieta”. Ispred nje grupa turista sa gospođom koja ih je
vodila.
Gonzaga i Kanela su suzili oči i pratili skakutave slike koje su letele
pred njima.
„Tamo!” uzviknuo je Keler odjednom i zamrzao sliku. Na desnom
obodu se pojavio lik muškarca. Njegovo unakaženo lice se jasno
raspoznavalo. Bez sumnje: Frederiko Gare, lice sa opekotinama. Keler je
pustio mašinu da radi.
Na monitoru se lice sa opekotinama okretalo na sve strane. Verovarno
da proveri da ga ne posmatraju. A onda se približio nekom nepoznatom
sa kim je očigledno imao dogovoren sastanak na tom mestu.
„Sinjori, da li poznajete ovog čoveka?”
 „Ne,” odgovorili su Gonzaga i Kanela kao u jedan glas. „Ali čovek sa
spaljenim licem,” nastavio je kardinal, „je bez sumnje taj Frederiko Gare
čiji je leš pronađen u Fontani di Trevi.”
„Trenutak,” prekinuo ga je Kanela i izvukao čađavi pasoš iz aktovke.
Dok je držao jako načetu fotografiju u pasošu pored monitora rekao je sa
izvesnom rezervom. „Moguće je da ste u pravu, ekselencijo. Što se mene
tiče, ja imam poneku sumnju. A ako smem da dozvolim sebi pitanje,
odakle vam ta sigurnost da identifikujete ovog čoveka kao Frederika
Garea. Vi ga uopšte ne poznajete.”
„Naravno da ne,” odgovorio je Gonzaga, „živog ga nikada nisam
video…”
„Rekli ste to sa čudnom primesom u glasu!”
„Dakle,” kardinal se zakašljao zbunjeno, „na ovom mestu bi verovatno
trebalo da dam objašnjenje: kada su novine prvi put izvestile o
nepoznatom lešu u vodi, pomislio sam najpre da se radi o mom ličnom
sekretaru Đankarlu Sofičiju. Bio je nestao pre nekoliko dana, kao da ga je
zemlja progutala. Odvezao sam se u patologiju univerzitetske klinike i
naslutio najgore. Ali leš koji mi je patolog pokazao nije bio Sofiči. Bio je
to ovaj čovek!”
Gonzaga je lupkao kažiprstom snažno po monitoru.
„A odakle znate njegovo ime?” Kanela je odmeravao kardinala sa
strane.
„Njegovo ime? Zar sam stvarno rekao njegovo ime?” Gonzaga je
krenuo da muca.
„Ah, da, sećam se. Jedan ili dva dana nakon prvih vesti je ‘Mesađero’
objavio da je čovek iz Fontane di Trevi identifikovan, da se radi o jednom
već dugo poznatom profesionalnom kriminalcu po imenu Frederiko
Gare. Da, tako je bilo.”
Keler, šef obezbeđenja, je slušao ćutke, ali sa velikim interesovanjem.
Ono što je Gonzaga pričao mu je bila novina. Zašto kardinal nije prijavio
nestanak njegovog sekretara? „Smem li sada da vam pustim dalje video
snimke?” pitao je naposletku.
„Ima još?”
„Svakako, ekselencijo. A ovi snimci mi deluju u izvesnom smislu
zagonetno. Napravljeni su drugom kamerom i iz drugog ugla.”
„Dajte više da vidimo!” rekao je Kanela uzbuđeno.
 Nakon jednog klika su se na ekranu pojavila ista ona dvojica
muškaraca, u srednjem brodu crkve Sv. Petra, sada snimljeni iskosa,
odozgo tako da su njihova lica, čak i mimika, mogli jasno da se
raspoznaju. Kao da su žustro razgovarali. A pri tome je lice sa
opekotinama svaki čas gledao unaokolo.
Gonzaga i Kanela su stajali naslonjeni o sto i pratili snimak kada je
kardinal odjednom zastao kao da ga je grom pogodio.
Kanela koji nije imao objašnjenja za ono što se dešavalo na ekranu je
odmeravao kardinala nepoverljivo. Ovaj je krutim pogledom pratio scenu
u kojoj lice sa opekotinama vadi celofansku vrećicu iz sakoa i drži je pred
nosom nepoznatog. Izgledalo je kao da je ovaj hteo da uzme vrećicu, ali
pre nego što uspeo, unakaženi je ponovo sklonio u džep u treptaju oka.
Keler je zaustavio snimak.
Gonzaga nije imao nikakvih sumnji u vezi sa onim što se upravo
zbivalo pred njegovim očima. I te kako se sećao leta iz Frankfurta za
Milano, kada ga je putnik na sedištu pored iznenada oslovio i ponudio
mu baš ovu celofansku vreću sa sićušnim parčetom plaštanice Isusa iz
Nazareta na prodaju. Opekotinama obeleženi je tačno znao vrednost tog
komada tkanine. A koji je značaj imao, to je kardinalu u međuvremenu
postalo jasno.
Ali, ko je bio nepoznati pored lica sa opekotinama? Stasit čovek u
najboljim godinama? Teško je zamisliti da je on bio umešan u nekakve
kriminalne poslove ili da je član Fideles Fidei Flagrantes. No, ako nije ni
jedno, ni drugo - zašlo je zainteresovan za ovaj komadić platna?
„Ekselencijo, šta vam je, ekselencijo.”
Kao iz velike daljine je Gonzaga čuo uporan glas švajcarskog gardiste:
„Imate li objašnjenje za ponašanje ove dvojice?”
Gonzaga je mucao zbunjeno kao da ga je Keler uhvatio u grehu kojim
krši šestu zapovest: „Zar nije naš Gospod Isus sam isterao lopove iz
hrama? Sramota je ovo. Sada se više dileri ne zaustavljaju ni pred
kapijama Sv. Petra.”
„Mislite, dakle,” ubacio se Kanela, „da su kamere ovde zabeležile
dogovor o kupovini heroina ili nešto slično?”
„To bi se moglo pretpostaviti, zar ne?”
Šef obezbeđenja je gledao kardinala u neverici. „To bi značilo da đavo
tera svoje i pod kupolom Sv. Petra.”
 „Slučaj za odeljenje za narkotike,” primetio je Kanela lakonski i dodao
ironično: „Zašto bi se talas droge zaustavio pred zidinama Vatikana?”
Na to je kardinal skočio: „To je jednostavno jedan zloban napad na
integritet Vatikana i crkve. Vaša primedba je čist bezobrazluk i dokaz da
đavo čak i u najvišim službama države tera svoje. Primite po mogućstvu k
znanju: u Vatikanu nema nikakvih droga. Svevišnji neka nas sačuva i
sakloni te đavolje tvari!”
Na te reči je kardinalu pukao glas. Pri tome je bacio pogled ka svom
šefu obezbeđenja Bitu Keleru tražeći pomoć, kao da kaže: Podržite me
više!
Ali Keler je ćutao.
Umesto toga je pritisnuo dugme na uređaju za puštanje i ponovio
snimak. „Ovde,” rekao je i pokazao na moniror, „vidimo još jednu scenu
koja ostavlja otvorena pitanja. Lice sa opekotinama daje nepoznatom tri
slike - barem sam u prvi mah mislio da su fotografije. Nakon što sam
nekoliko puta pregledao scenu došao sam pak do zaključka da bi moglo
da se radi o negativima ili rendgenskim snimcima. Ovde, vidite,
nepoznati stavlja folije jednu preko druge i drži ih spram svetla!”
„U pravu ste!” uzviknuo je Kanela uzbuđeno. U šali je dodao: „Ako
vam nekada zatreba nov posao, pozovite me!”
„U redu,” odgovorio je Keler ležerno. „Ali to nije sve. Ovaj snimak
pokazuje kako čovek sa opekotinama na licu svom sagovorniku pokazuje
obe ruke sa ispruženim prstima kao da time naglašava broj deset. Na
sledećoj slici vidimo lice sa opekotinama u sličnom stavu i još uvek sa
raširenim prstima obe ruke. Prvi i drugi snimak su napravljeni u razmaku
od tačno deset sekundi.”
Gonzaga se zbunio. „Šta hoćete da kažete time, Keler?”
Šef obezbeđenja je zaustavio sliku. A onda je rekao: „Pogledajte na
sekundaru vaših satova.”
Kardinal i šef policije su se pogledali ne shvatajući. Naposletku su
uradili kako im je rekao. Ovaj je raširio prste obe ruke i izveo
podlakticama jedan pokret deset puta kao da hoće da natera kola koja mu
dolaze u susret da uspore.
„Koliko je to trajalo?” pitao je.
Kanela je slutio na šta cilja.
„Tačno deset sekundi,” odgovorio je.
 „Tačno je deset sekundi između ova dva snimka. Deset puta isti
pokret - daje sto. A sada posmatrajte usne lica u opekotinama!”
„Drži usne stisnute, kao da hoće nešto da sakrije,” umeša se Gonzaga.
„Moguće, ali ne i verovatno, jer njih dvojica upravo pregovaraju o
nečemu.”
„‘Mile’ - hiljadu!” ubacio je Kanela u debatu. „Tip drži stisnute usne
kao da oblikuje reč ‘mila’. Ako se dovede u vezu sa pokretima ruku
moguće je zaključiti da lice sa opekotinama traži sto hiljada od
nepoznatog!”
„Dolara?” uzviknuo je kardinal uznemireno.
Kanela je odmahnuo rukom. „Dolara ili evra, zar je bitno. U svakom
slučaju značajnu sumu. A time se postavlja pitanje ko je spreman da plati
toliko za nešto, ako ne trgovac drogom koji radi u velikom stilu?”
Keler se pravio kao da ne primećuje Gonzaginu uznemirenost i da mu
desna ruka drhti. Kao šef obezbeđenja Vatikana znao je da država Vatikan
ima poseban starus, ali da je u ostalom bio država kao i svaka druga, sa
dobrim i lošim i pripadnicima kako jedne, tako i druge strane. Nije samo
jednom Keler morao da izlazi na kraj sa samovoljnim aktivnostima
kardinala državnog sekretara, i ne po prvi put ga je Gonzagino ponašanje
donekle zbunjivalo. Naposletku je kardinal državni sekretar bio njegov
najviši nadređeni, ako se izuzme zastupnik Boga na zemlji. Ovaj, pak, se
nikada nije spuštao u nizine vatikanske službe obezbeđenja. Pre je
zastupao mišljenje da Gospod Bog drži svoje ruke zaštitnički nad
Papama. Pri tome je istorija dokazivala suprotno. Otrov, bodeži i gole
ruke su neretko donosile kraj jedne papske ere.
Šta je, međutim, Gonzaga znao da su ga ti video snimci toliko
uznemirili?
I Kaneli nije promaklo čudno ponašanje kardinala. Gledao ga je sa
strane i postavio pitanje: „Gospodine kardinale, da li je moguće da ste
nam nešto prećutali…”
„Ili da barem imate neku predstavu o tome šta se zbiva ovde na
ekranu?” upao mu je Keler u reč.
Gonzaga je obrisao vlažno čelo i grabio vazduh. „Da li je ovo
saslušanje?” vikao je ljutito i udario rukom o sto.
„Ekselencijo!” odgovorio je Keler. „Izvinite ako tako deluje. Ali ovaj
događaj je suviše bitan i osim toga suviše zagonetan da ne bi i neka
naizgled sporedna informacija mogla da bude od koristi. I sami znate da
čak ni opasnost od terorističkog napada nije moguće isključiti u ovim
nesigurnim vremenima. Zbog toga ću ponoviti svoje pitanje: Da li imate
neku predstavu…”
„Neee!” urlao je Gonzaga. „Lice sa opekotinama znam samo sa
patologije, a ovog drugog nisam nikada video. A sada me ostavite na
miru!” Kardinal je pritisnuo vrhove prstiju obe ruke na slepoočnice i
glave crvene kao rak stenjao je: „Moji živci! Moji živci!”
Keler je sklopio laptop i zaglavio ga ispod miške. Kanela je nagovestio
naklon i rekao: „Moje saučešće zbog smrti vašeg sekretara Sofičija!” I
Keler je klimnu glavom pomalo nespretno. Zajedno su napustili
kancelariju kardinala.
Te noći kardinal Filipo Gonzaga nije imao sna. Gonjen slutnjom da je
ćutanjem postao sumnjiv šefu policije ustajao je svaki čas, prilazio
prozoru i gledao na jarko osvetljeni trg Sv. Petra. Još uvek je bilo mračno
kada je je ujutro zaspao nakratko i zaronio u noćne more.
Gonzaga je sanjao da trči nag duž beskrajnog hodnika u kojem se sa
obe strane sa plafona njišu svinjske polutke. Kada je bolje pogledao
pokazalo se da su te polutke svezana ženska tela sa oblim grudima i
golim stidnicama. Svi pokušaji da se prekrsti i time prekine đavoljske
pojave su propali, jer su mu ruke visile pored tela, teške kao olovo. A kad
se osvrnuo, prepoznao je tuštu i tma biskupa i kardinala, časnih sestaia i
monsinjora u slikovitim odeždama, naoružanih mačevima poput anđela
osvete. Počeo je da trči kako bi umakao svojim progoniteljima. Ali ovi su
bili sve bliže i bliže. Prvi je već zamahnuo mačem i udario kako bi ga
prepolovio. Na to se Gonzaga probudio, okupan u znoju i drhteći celim
telom.
 Poglavlje 49
Embraer regionalni mlažnjak je sleteo sa zakašnjenjem od devedeset
minuta na aerodrom u Minhenu. Let „Alitalia” AZ 0432 je inače dobro
protekao. Malberg je dremao u avionu pošto je ostale putnike, koliko mu
je to vidno polje dopuštalo, do tančina odmerio i procenio ih kao
bezopasne. Zar je bilo čudno što je još uvek patio od neke vrste manije
gonjenja? Polako će morati da se navikne na to da ga više ne traže po
osnovu naloga za hapšenje.
Pozdravili su ga sitna kiša i jaki naleti vetra koji je šamarao vlažno
jesenje lišće preko trotoara kada je ispred hale dolazaka terminala ušao u
taksi. U stan u Minhen-Grinvaldu nije ušao više od dva meseca, ali se
ipak odlučio da prvo ode u antikvarnicu u Ludvigštrase. Nikada do sada
od kada je vodio antikvarnicu nije bio toliko odsutan. U svakom slučaju
je mogao da ima poverenja u gospođicu Klajnlajn.
Činjenica je da su Malbergove sumnje bile neosnovane. Promet
poslednja dva meseca je čak, nasuprot uobičajenom toku događaja po
kome letnji meseci donose manje posla, porastao. Bilo je vreme, žalila se
gospođica Klajnlajn da Malberg obavi nove kupovine. A tržište
inkunabula i skupocenih knjiga je bilo kao pometeno od kada su
špekulanti otkrili staru hartiju - kako su u šali imali običaj da kažu - kao
investiciju. Doduše, bilo je ponuda, ali najčešće samo dela niže, u
najboljem slučaju srednje kategorije i to u stanju koje teško da je
dopuštalo vrhunske cene.
Zadubljen u poslovne knjige Malberg je primio poziv iz Rima.
„Lukas, ti li si?” Bio je to Barbijeri.
„Čudilo bi me da si me dva dana ostavio na miru,” režao je Malberg u
telefon. „Dakle, šta je bilo?”
„Došlo je do nove situacije. Stvarno jedna blesava priča!”
„O čemu to govoriš? Zar ne možeš da se izraziš malo jasnije?”
Pauza. Lukas je čuo Đakopa kako frkće i zvučalo je kao da je besan.
Na kraju je izbacio ljutito: „Zašto mi nisi rekao da si se sreo sa tim
čovekom sa unakaženim licem nekoliko dana pre nego što je njegov leš
krenuo da pluta u Fontani di Trevi?”
„Dakle - mislio sam da to ne igra nikakvu ulogu. Čovek je umro pre
nego što sam uspeo ponovo da se sretnem s njim. Zašto?”
 „Po Rimu kruže slike koje te prikazuju u prisnom razgovoru u četiri
oka sa tim ružnim likom!”
„Ne pričaj gluposti! Šta se dešava?”
„To ću ti reći. Usrano je već kada se upuštaš sa kriminalcem poznatim
policiji. Ali to što si se sa njim našao baš u crkvi Sv. Petra nije baš potvrda
inteligencije. Javna je tajna da svaki ćošak te najpoznatije građevine u
svetu nadgledaju video kamere. A služba bezbednosti Vatikana nije za
potcenjivanje. U svakom slučaju su prilikom poređenja snimaka otkrili
slike tog lica sa opekotinama i predali dalje policiji Rima. Na žalost su na
slikama prepoznali i izvesnog Lukasa Malberga…”
Kao da se oduzeo. Nakon nekog vremena u kom su obojica ćutali,
promucao je: „Reci da to nije istina!”
„To jeste istina!”
„A odakle ti znaš sve to?”
„Još uvek imam najbolje odnose sa policijom. Slike sam video svojim
očima. Uopšte nisi loše ispao.”
„Stvarno mi nije sada do šale!”
„Ne, ozbiljno: ne bi me čudilo ako bi te pre ili kasnije doveli u vezu sa
ubistvom lica sa opekotinama.”
„Ali to je suludo!”
„Čitav život je sulud. Trenutno ne moraš da se brineš, jer vlasti još
uvek tapkaju u mestu po pitanju navodnog saučesnika.”
„Slaba uteha,” odgovorio je Malberg.
A Barbijeri je dodao umirujući ga: „Samo sam hteo da te upozorim.
Kada se vraćaš u Rim? Vraćaš se, zar ne?”
„Da, naravno. Let nazad je rezervisan za prekosutra. ‘Alitalia’ AZ 0433.
Stiže u devet i dvadeset i pet. Možda se nađe neka verna duša koja će me
pokupiti. Šta si, inače, mislio sa tim: budi oprezan?”
„Nikakvo ponašanje koje pada u oči pred kamerama za nadzor na
aerodromima i javnim mestima. I pazi na crvenom i vodi računa o
ograničenju brzine, jer tu seva. Takve slike su već mnogima koji su
smatrali da su bezbedni donele velike brige. A što se tiče verne duše, ona
stoji pored mene.”
Bio je srećan i laknulo mu je kada je čuo Katarinin glas. Skoro
pobožno je slušao njene reči, a da nije čuo šta govori. Video je pred
sobom, njene tamne oči i u mislima je pustio da mu ruke klize preko
njenog tela.
„Sve će se razjasniti,” čuo je kako kaže i nakon duže pauze: „Slušaš li
me uopšte?”
„Da, da,” zamucao je zbunjeno. „Ja, ja samo uživam u sećanjima.”
Shvatila je na šta misli. Uz blagi podsmeh u glasu rekla je: „Zar ne
možeš da misliš i na nešto drugo?”
„Ne,” odgovorio je brzo. „I ne želim.” Duboko je udahnuo, kao da se
bori sam sa sobom da se vrati u stvarnost. „Čula si šta je Barbijeri rekao.”
„Da.”
„I ja imam vesti,” dodao je.
„Ne oteži!”
„Marlena je imala sestru. Zove se Liana, stjuardesa je i živi u
Frankfurtu. Možda ona zna više o tajnom životu svoje sestre. U svakom
slučaju se ne nadam previše. Marlena nikada nije pomenula da ima
mlađu sestru. Čini mi se da nisu bile u najboljim odnosima.”
„A odakle ti znaš za nju?”
„Na aerodromu ‘Fjumićino’ sam sreo Maksa Sidoua, školskog druga.
On je pilot i zna Lianu Amer.”
„Zašto je jednostavno ne nazoveš? Možda ipak zna nešto ili zna nekog
koji bi mogao dalje da nam pomogne.”
„Da, možda.”
„Dakle. Vidimo se prekosutra. I ne pravi gluposti, Ljubim te.”
I pre nego je stigao da odgovori, spustila je slušalicu.
„Da li je sve u redu?” gospođica Klajnlajn je prišla Malbergu. Iz
prodajnog dela je posmatrala kako nekoliko minuta gleda odsutno ispred
sebe.
„Samo sam razmišljao. To mora da je dozvoljeno. Ali, ako biste bili
voljni, pronađite mi jedan broj telefona.” Uzeo cedulju i nažvrljao: Liana
Amer, Frankfurt/Majna. „Nazovite informacije, a možda ćete imati sreće
na internetu.”
„Biće učinjeno, šefe,” odgovorila je gospođica Klajnlajn sa
nepogrešivom ironijom u glasu. Nije volela kada joj je naređivap.
Dok se Malberg bavio nakupljenom poštom, mučila je misao kako da
se skine sa sebe sumnju da je na neki način umešan u ubistvo lica sa
opekotinama. I što je duže o tome razmišljao, to mu je bilo jasnije da
neće biti lako da objasni svoje postupke, niti razlog svoje istrage. Kakve je
to rizike nosilo sa sobom saznao je u proteklim nedeljama. Bez sumnje je
Barbijeri bio u pravu kada mu je savetovao da se ponaša što je moguće
neupadljivije.
Gospođica Klajnlajn mu je bez reči gurnula cedulju preko stola koju
joj je pre tri minuta dao.
„Kako ste dobili broj tako brzo?” pitao je - više iz ljubaznosti.
„Tako što sam išla putem koji je otvoren svakom korisniku telefona
po plaćanju naknade: nazvala sam službu obaveštenja!” odgovorila je
jetko.
Držao je cedulju obema rukama i zurio u broj. Niti je znao Lianu
Amer, niti je imao pojma u kakvom su odnosu bile setre. U svakom
slučaju morao je da izbegne da Liana unapred postavi gard i odbije bilo
kakvu dalju informaciju. Ali kako to da spreči? Da li je uopšte znala da je
Marlena umrla?
Zamišljeno je vrteo cedulju među prstima. A onda je zgrabio slušalicu
i okrenuo broj. Nakon što je zvonilo nekoliko puta zakrčala je veza i čuo
se ženski glas sa sekretarice: „Ovde je broj Liane Amer. Na žalost
trenutno nisam kod kuće, jet sam na letu za Madrid, Rim, Atinu ili Kairo.
Ako imate nešto važno da mi saopštite, obratite se bez ustručavanja
mojoj u gotovini plaćenoj sekretarici. U suprotnom ćutite zauvek. Molim
da ostavite poruku nakon zvižduka.”
Kao začaran slušao je signal. Nije bio spreman na uključivanje
sekretarice. Kako, proletelo mu je kroz glavu, da se ponaša? Da li da
spusti slušalicu? Ako navede razlog svog poziva, Liana Amer bi imala
priliku da razmisli hoće li da razgovara o sestri. Za slučaj da još uvek nije
dobila obaveštenje o Marleninoj smrti, zadovoljiće se nagoveštajem.
„Ja sam školski drug vaše sestre Marlene. Sigurno ste već upoznati s
tim šta joj se dogodilo i bio bih vam zahvalan ako bi mogli kratko da
razgovaramo telefonom. Daću sebi tu slobodu da vas još jednom
kontaktitam.”
S olakšanjem je spustio slušalicu.

***

Pao je već mrak kada je izašao iz antikvarnice u Ludvigštrase u

Minhenu kako bi krenuo u Grinvald, predgrađe u južnom delu, sa
luksuznim vilama i stanovima i najvećom stopom provala u gradu. Pre
deset godina je kupio stan ovde, u vreme kada se takva nekretnina u
ovom kraju još mogla platiti.
Nekako preko volje, što nije umeo da objasni, je ušao u svoj stan.
Odbojnost je pojačao zagušljiv vazduh koji ga je zapuhnuo kada je otvorio
vrata. Pre deset nedelja, usred divnog leta, je napustio taj stan opremljen
skupocenim antikvitetnim nameštajem. Sada je bila jesen i vreme sve
samo ne prijatno.
Otvorio je širom sve prozore. A onda je skinuo sako, okačio ga u
garderobi, spustio se na kauč, čudovište od crven smeđe engleske kože i
prekrstio ruke ispod glave.
Razmišljao je i pri tom počeo da sumnja da li je izabrao pravi put po
pitanju poziva Marleninoj sestri Liani. Možda bi bilo bolje da je potražio
lično i bez upozorenja. U tom slučaju teško da bi mogla da ga odbije. A
onda mu se oglasio mobilni.
Malberg je očekivao poziv od Katarine, ali umesto prijatnog „Halo!”
čuo je tamni, ledeni glas: „Malberg, vi ste?”
„Da,” odgovorio je zapanjen. „A ko ste vi?”
„To nije bitno,” dobio je kao odgovor.
„Slušajte, ako ne smatrate da je bitno da pomenete svoj ime,” počeo je
ljutito, ali nije mogao da završi rečenicu.
„Marlena je mrtva,” prekinuo ga je nepoznati. „Zašto njuškate po
njenom ličnom životu? Ostavite pre svega Lianu van toga!”
„Ali Marlena je ubijena! Ko god da ste, gospodine Nepoznati, ako vam
je stalo do Marlene ili njene sestre, onda morate biti zainteresovani za
razotkrivanje tog zločina!”
Tu je došlo do pauze koja je trajala beskonačno.
„Halo?” pritisnuo je slušalicu uz uvo. Ali je čuo samo daleko šuštanje.
Upravo je hteo da prekine vezu kada je tamni ledeni glas ponovo počeo da
govori.
„Malberg, ovo je ozbiljno upozorenje! Drugog neće biti. Postajete
polako napadni. Setite se Đankarla Sofičija, sekretara kardinala Filipa
Gonzage!” krčanje, šuštanje, a onda se veza prekinula.
Ustao je. Osećao se kao da ga je neko izribao. Poziv nepoznatog je
pokrenuo nove zagonetke: Ko je bio taj čovek? Odakle je znao njegov broj
mobilnog i ime? Kako je znao da je zvao Lianu Amer? Šta je trebalo da
znači napomena o sekretaru Gonzagi?
Bilo je hladno i Malberg je počeo da drhti. Zamišljeno je zatvorio
prozore i pogledao kroz zamrljane prozore na ulicu mokru od kiše. Bila je
pusta u ovo vreme.
Kako bi rashladio čelo iza kog su misli ključale, naslonio je glavu o
vlažno staklo prozora. Sklopio je oči. Negledanje mu je prijalo. Tama
pokreće tok misli. Ali ove noći je sve izgledalo uzaludno.
Ispred kuće su se zaustavila kola. Otvorio je oči, odmakao se korak od
prozora izvan snopa svetlosti koji je ulično svetlo slalo nagore. Jedan
muškarac je izašao iz kola i nestao u kući preko puta. Ubrzo su se na
drugom spratu upalila svetla, tačno u visini njegovog stana.
Uplašen, bacio se na prekidač i ugasio svetlo. A onda je ponovo prišao
prozoru. U stanu preko puta je takođe ugašeno svetlo. Srce je krenulo da
mu lupa kao da je pretrčao kilometar. Zurio je pravo u fasadu zgrade
preko. Nije se usuđivao ni da spusti roletne.
Zašto nije uvukao nepoznatog sagovornika u razgovor? Zašto se
ponašao kao smušeni osnovac?
Iz kuće preko puta je muškarac od malopre ponovo izašao na ulicu,
otišao do svojih kola i odvezao se dalje. U situacijama koje su prenaporne
za um - prošlo mu je kroz glavu - čak i mačka postaje tigar. Grabio je
vazduh. A onda ga je ponovo mobilni trgao iz misli.
Najpre nije hteo da se javi. Ali kada nije hteo da prestane da zvoni,
javio se oklevajući, ne pominjući svoje ime: „Da?”
„Prokletstvo, gde si ti?” čuo je Katarinu. Njen glas je bio kao spasenje.
„Bogu hvala!” rekao je tiho.
„Kako - Bogu hvala?” pitala je. „Ništa nisam rekla. Je li sve u redu kod
tebe?”
Počeo je da muca: „Da, odnosno ne. Upravo sam dobio jedan čudan
poziv.”
„Od koga?”
„To bih i sam voleo da znam. Muškarac je imao dubok, leden glas. I
kada sam ga pitao nije hteo da kaže ime.”
„A šta je hteo?”
„Da prestanem da njuškam po Marleninom životu. A pre svega treba
da se klonim njene sestre. A onda je rekao nešto čudno: trebalo bi da se
setim sekretara kardinala Gonzage. Zaboravio sam mu ime.”
 „Monsinjor Đankarlo Sofiči?”
„Da, mislim da se tako zove.”
Usledilo je dugo ćutanje.
Nakon nekog vremena on je počeo: „Katarina, zašto ćutiš? Šta je
bilo?”
„Bojim se za tebe,” odgovorila je naposletku.
„Bojiš se?” trudio se da ostane smiren. „Zašto?”
„Zar ne čitaš novine?”
„Na žalost, ne! Do sada nisam imao vremena za to.”
„Italijanske novine su izvestile o tragičnoj smrti sekretara kardinala
Gonzage.”
„Šta je tako tragično u tome?”
„Doživeo je saobraćajnu nesreću na putu na brdu koji vodi ka jednoj
tvrđavi na Rajni - tvrđava Lajenfels. Da li znaš za nju?”
„Nikada čuo. Ima puno starih tvrđava na Rajni.”
„Priča je vrlo misteriozna. Sofiči je izgoreo u svojim kolima. A to je bio
službeni ‘mercedes’ kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage. Kola su
nestala nekoliko dana pre toga u Rimu. U trenutku nesreće su imala
falsifikovanc nemačke tablice.”
„Čudno,” primetio je, „stvarno čudno!” Pravio se opušten kako je ne bi
još više uznemirio. U stvarnosti mu je stalno kroz glavu prolazila pretnja
nepoznatog: Setite se Sofičija! Odjednom je shvatio šta je nepoznati hteo
da mu kaže. Setite se Sofičija! - To je bila pretnja smrću. A zar to nije bio
dokaz za to da navodna nesreća monsinjora nije bila nikakva nesreća, već
ubistvo predstavljeno kao nesreća?
„U jednom od izveštaja o Sofičijevoj misterioznoj smrti,” nastavila je
Katarina, „sam primetila fotografiju te tvrđave na Rajni. A sada se drži: na
fotografiji postoji detalj koji ukazuje na smrt Marlene Amer.”
„To zvuči bizarno.”
„I jeste. U tvrđavi naime boravi jedno čudno bratstvo koje raspolaže sa
puno novca i još više znanja.”
„Ali koja je veza sa Marlenom?” Ćutala je.
„Halo?” pitao je. „Halo?” Veza se prekinula. Primetio je kako mu srce
jače lupa. Pokušao je da je pozove, ali nije mogao da je dobije. To je bilo
stvarno čudno. A onda je čuo zvuk za poruku. Poslala mu je sms.
„Uzimam prvi let za Minhen. Sačekaj me molim te na aerodromu.
Volim te, K.”
Spustio se u ogromnu fotelju sa visokim naslonom koji mu je služio
za udobno sedenje kada je uzimao pod lupu blago ljubitelja knjiga. Ali o
tome se trenutno nije moglo razmišljati. Nervozno je zabacio glavu i
zurio u plafon.
Katarinine reči nisu bile pogodne da ga ohrabre. Jače no ikada ranije
je osećao koliko mu je potrebna, koliko se navikao na nju.
Najradije bi legao da spava, ali je bio suviše nemiran.
Odjednom je skočio. Iz fioke baroknog sekretara je iskopao ključeve
svog „jaguara XJ”. Kao i baterijsku lampu. A onda je obukao kožnu jaknu
i krenuo u podzemnu garažu.
Limuzina bordo boje je stajala tu kao što je ostavio, fina, elegantna i
kapriciozna među svim tim limuzinama marke „mercedes” i „audi” i
kupeima „poršea.” Malo prašnjava, naravno, ali to se i dalo očekivati
nakon što je stajala deset nedelja.
Poput psa tragača se približavao svojim kolima. I mada su jake sijalice
podzemne garaže pružale dovoljno svetla, upalio je baterijsku lampu i
uperio je u unutrašnjost kola: ništa, barem ništa što bi mu bilo sumnjivo.
Sa strane vozača je klekao na zeleno premazani beronski pod i
osvetlio ispod „jaguara”. Nikada još nije video svoja kola odozdo. U
svetlosti baterijske lampe je odmerio svaki detalj. No, slabo se razumeo u
tehniku kola. Kako da oceni da li je na pod kola stavljen neki deo koji tu
ne pripada?
Oprezno je stavio ključeve u bravu. Ali odjednom se osećao kao
oduzet. Desna ruka se protivila da okrene ključeve. Oprezno je ponovo
izvukao ključeve iz brave. Osećao je znoj na vratu. Marlenina senka ga je
ulovila. Ponovo.
 Poglavlje 50
U tvrđavi Lajenfels je vladala napetost do pucanja. Napetost i
nepoverenje među Fideles Fidei Flagrantes su u međuvremenu bili toliki
da su se jedni drugima sklanjali s puta. Tokom zajedničkog obroka u
trpezariji jedva da se još pričalo. Međusobna komunikacija braće se svela
na gestikulaciju poput klimanja glavom i odmahivanje rukom. Moglo bi
da se pomisli da je reč o redu trapista strogih obreda čiji članovi traže
smisao života u ćutanju.
Sve je počelo nakon što je kardinal državni sekretar Gonzaga doneo
plaštanicu - kako su kratko nazivali relikviju - u Lajenfels i profesor
Murat počeo sa svojim analizama. Aniset se hvalio naveliko i davao
uzbudljive izjave da ako se Muratova hipoteza potvrdi, onda će bratstvo
raspolagati sa više moći nego svi vladari sveta zajedno. Da, pričalo se o
novom svetu i mogućnosti da se uništi rimokatolička crkva.
U međuvremenu je bivši kardinal kurije, Tesina uveliko izgubio veru
u istraživanja molekularnog biologa Ričarda Murata i pred svedocima
tvrdio da profesoru koji se klonio svetla nije izgleda bez razloga osporena
Nobelova nagrada.
S obzirom na grupice i partije koje su se obrazovale u tvrđavi
Lajenfels, primedbe Aniseta nisu ostale skrivene od profesora. Koram
publiko je pogledom na bivšeg kardinala odgovorio: prirodnjaci ne bi
trebalo da se hvataju ukoštac sa neukima poput teologa. Od tada se
komunikacija među njima dvojicom svela na nekoliko reči u toku dana.
Muratov problem se sastojao u tome da je za potvrdu njegove teorije
bila potrebna genetska analiza ostataka krvi Isusa iz Nazareta. Ali svi
odgovarajući pokušaji su do sada propali, jer su na plaštanici pronađeni
ostaci krvi, ali su svi bili različitog porekla.
Odgovarajuće DNK analize su dale rezultate od kojih se Muratu dizalo
ono malo kose na glavi, a njegovi protivnici u bratstvu su slavili. Pojedini
ostaci krvi na Torinskoj plaštanici su bili novijeg porekla. Drugi su
poticali od osoba ženskog roda. Pojedini DNK tragovi, pak, čije bi poreklo
moglo da se datira oko smene era su se pokazali lažnim ili analitički
bledim, a time i neupotrebljivim.
Aniset je počeo da sumnja da je plaštanica koju je Gonzaga doneo u
Lajenfels ipak genijalna, u Anrverpenu napravljena kopija. Na žalost, De
Konink je umro pre nego što je mogao da odgovori na ovo pitanje.

***

Izgledalo je da je ovo dan kao i svaki drugi - pun napetosti i

nepoverenja. Nakon večere u trpezariji je Aniset vukao svoje ispijeno telo
preko četiri stepeništa nagore gde su bile laboratorije. Kao i obično je
profesor Murat provodio veče u zadnjem delu prostorija laboratorije, nije
se moglo razgovarati sa njim, bio je loše volje i u svađi sa Bogom i
svetom.
Murat je prepoznao Aniseta već izdaleka po njegovom teškom koraku
i šištavom disanju nakon prelaska preko sto stepenika. Jedva da je
podigao pogled kada je starac ušao u jarko osvetljenu prostoriju.
Ljubaznosti u ophođenju poput „dobro veče” ili „kako je” su odavno
prestali da koriste. Stoga su Murata Anisetove reči još više iznervirale
kada je počeo prijateljskim tonom: „Kako napredujete, profesore?”
Murat je bacio pogled na veliki sat iznad laboratorijskog stola, kao da
je hteo da proveri da li je počelo neko novo vreme, a onda je pogledao
Aniseta popreko i rekao mrgodno: „Manite se vaših šala. Odlično znate da
ćete prvi saznati, ako mi pođe za rukom da ostvarim napredak. Uostalom,
trebalo bi da ste navikli s vašim prethodnim poslodavcem da razmišljate
u većim vremenskim razmacima. Naposletku je kuriji bilo potrebno sto
godina da razmisli hoće li sveštenik svojoj zajednici okrenuti lice ili
pozadinu.”
„Izvinite, profesore, nisam mislio ništa loše. Uostalom, ne moram
vama da objašnjavam da se već dugo vremena ne osećam obaveznim
prema poslodavcu na kojeg ste ciljali.”
„Dakle, šta hoćete? Mislim, osim toga da mi saopštite da vam je
strpljenje na izmaku.”
„Ali nikako, profesore, nikako!”
Murat se nervirao. Otkud ova iznenadna promena raspoloženja bivšeg
kardinala? Uzalud je potcenjeni istraživač pokušao da pročita naznake
ironije ili gorčine na Anisetovom licu. Intrige i taktika su bili deo
svakodnevice u tvrđavi Lajenfels. Kao i promena raspoloženja i prelazak
u jednu ili drugu partiju. Aniset, Murat, Dulacek, Vilenborg, Mejsik, Van
de Bik i Gruna, vodeće glave bratstva Fideles Fidei Flagrantes su svaki
raspolagali svojom bazom moći. A njihova naklonost za ovog ili onog se
stalno menjala.
Aniset i Murat su prvobirno bili prijatelji. Osnova njihovog
prijateljstva, njihov zajednički cilj, je bila sve trošnija što su istraživanja
molekularnog biologa duže trajala. I bila bezuspešna.
„Čemu onda imam da zahvalim sumnjivo zadovoljstvo vaše kasne
posete?” nastavio je profesor sa svojim podsmehivanjem.
Aniset, kao i obično u tamnoj mantiji bez revera zakopčanoj do vrata,
počeo je da otkopčava gornju dugmad. Naposletku je iz unutrašnjeg
džepa izvukao celofansku vrećicu veličine dlana koju je dobro upakovanu
upecao iz Sofičijevih kola pre nego što su ova odletela u vazduh.
Kada je profesor Murat prepoznao šta on to drži u ruci, počeo je da
muca: „To - je - to - je …”
„Deo koji nedostaje u plaštanici.”
„I vi ste sigurni?”
„Apsolutno siguran, profesore!”
„Izgleda da se na njemu mogu razaznati ostaci krvi,” primetio je
Murat i okrenuo relikviju spram svetla.
Aniset je klimnuo glavom, „Nadam se da su ovog puta stvarno ostaci
krvi koji bi se mogli pripisati Isusu iz Nazareta.”
Profesor je odmerio bivšeg kardinala: „Odakle to znate. Ako je tako,
onda smo rešili sve probleme!”
„Znam. Ali, da odgovorim na vaše pitanje: ovaj sićušni komad platna
se već poodavno nudi na crnom tržištu. Ni pomoću lukavstva i puno
novca kardinal državni sekretar Gonzaga nije uspeo da dođe u posed ove
relikvije. Poslednji zahtevi su išli na šestocifreni broj. Toliko se ne traži
za predmet koji nije vredan te cene. U svakom slučaju imam utisak da
nismo jedini koji se interesuju za ovaj uzorak platna. Moguće je …”
„Nemoguće,” upao mu je Murat u reč. „Verujete da bi još neki
istraživač mogao da se bavi istom stvari?”
„Upravo sam to mislio!”
„Gospodine kardinale!”
„Mogu lako i bez tog oslovljavanja.”
„U redu. Gospodine bivši kardinale. Proveo sam pola života u tome da
razvijem ovu hipotezu. A, uz svu skromnost, i danas važim za istaknutog
stručnjaka na polju molekularne biologije i molekularne genetike, iako je
prošlo već nekoliko godina od mojih dana na Vajthed institutu u
Kembridžu, Masačusets. Ne moram valjda da pomenem da sam ja taj koji
je zaslužan za to što taj istraživački institut uživa svetski ugled.”
„Niko ne želi da vam ospori te zasluge, profesore. Ja po najmanje i
radovao bih se ako biste bili u pravu. Jer ako neko bude ispred nas, to bi
bila katastrofa za čitavo bratstvo.”
„Znam,” odgovorio je Murat s osmehom čoveka koji je još uvek
siguran u sebe.
Bez reči je stavio gumene rukavice. Sa podignutim rukama nalik
gangsteru koga su uhvatili na delu ovaj čovek blede puti, koji se kloni
dnevnog svetla izgledao je još jezivije no obično. Naposletku je otvorio
jedan od ormarića sa mlečnim staklom napred i izvukao posudu od
pleksiglasa, četrnaest sa šesnaest centimetara, sa presavijenom
plaštanicom.
Na stolu usred prostorije, ne mnogo drugačijem od stola za seciranje
na patologiji, raširio je polako plaštanicu. Otisak ljudskog obličja nalik
negativu se dao samo naslutiti. Tim više je mesto veličine poštanske
marke koje je nedostajalo bolo oči.
Aniset mu je dao celofansku vrećicu sa dragocenim sadržajem.
Pincetom je profesor izvadio uzorak platna. Napetost mu je bila ispisana
svuda po licu.

***

Sprat niže i jedva dvadeset metara po vazdušnoj liniji dalje od mesta

zbivanja, u ćeliji dr Dulaceka, sedeli su u to vreme dotični citolog i
hematolog Ulf Gruna nagnuri nad sićušnim prijemnikom, ne većim od
pakle cigara. Uzalud je Dulacek pokušavao da pojača zvuk elektronske
sprave. Ali osim šištanja i šuštanja nije mogao da se čuje nijedan jedini
ton.
„Šta se dešava?” šaputao je Dulacek nestrpljivo. „Ništa ne čujem!”
Gruna, kome je pre nedelju dana pošlo za rukom da neprimetno
postavi bubicu ispod laboratorijskog stola profesora Murata, je slegnuo
ramenima. „Ni ja ne znam šta se dešava. Do malopre je prislušni uređaj
još funkcionisao.”
„Ali sada više ne. Prokletstvo, baš sada kada je postalo napeto. Murat
nije valjda otkrio to čudo?”
„Nemoguće. Zvučalo je sasvim drugačije.”
Odjednom je zakrčalo iz prijemnika. „Kako ste uopšte dospeli do dela
koji nedostaje, gospodine bivši kardinale?”
Dugo ćutanje. Dulacek i Gruna su se gledali iščekujući. Još uvek
ćutanje.
Isti glas: „Dajte da pogađam: ima veze sa Sofičijem, sekretarom
kardinala Gonzage. Ali upravo ste rekli da Gonzagi nije pošlo za rukom da
se dokopa ovog predmeta. Ne shvatam.”
Na to glas Aniseta: „Nije ni potrebno, profesore. Mnogo bitniji je
dokaz da se po pitanju tog predmeta ne radi o krivotvorini!”
Murat: „Naravno. No, što se Sofičija tiče mogu se čuti svakakva
nagađanja. Priča se da je nesreća izazvana.”
Aniset: „Stvarno, to se priča? I da je tako. Da li bi nešto promenilo u
našoj situaciji?”
Bez odgovora.
Ponovo Aniset: ,A sada dodajte više taj uzorak platna mesto koje
nedostaje!”
Zvukovi iz blizine, neodređeni.
Nakon naizgled beskrajnog minuta - Aniset: „Stvarno. Pogledajte kako
idu niti tkanja!”
„Murat: „U pravu ste. Bez sumnje.”
Aniset: „Struktura tkanja platna se tačno nastavlja u komadu koji
nedostaje. Ovako nešto ne može da se krivotvori. Znači da nam je
Gonzaga ipak doneo original.”
Murat: „Onda ne shvatam zašto u svojim analizama mogu da dođem
do rezulrata.”
Dulacek i Gruna su se nasmejali.
Aniset: „To je, činjenica, stvarno čudno, ali sada imate novu šansu.”
Murat: „Neću vam protivurečiti. Ako se tragovi krvi na ovom komadu
mogu analizirati, onda … ne usuđujem se da pomislim!”
Kada nakon duže pauze još uvek ništa nije moglo da čuje, Gruna je
rekao sav uznemiren: ,A šta se sada dešava?”
„Sada se grle i ljube!” primetio je Dulacek suvo i stavio ruku preko
usana kako bi prigušio glasni smeh.
Konačno se iz zvučnika ponovo čuo glas, ovog puta Aniseta: „Koliko će
vremena biti potrebno do prvog rezultata?”
„Dajte mi tri ili četiri dana. Dotle ću dragoceni premet držati u svojoj
ćeliji.”
Dulacek je pogledao Grunu značajno, kao da hoće da kaže: noćas
idemo u lov na golubove.
 Poglavlje 51
Malberg je taksijem došao po Katarinu na aerodrom i kupio sveže
zemičke, sir, šunku i žele od dunja za njihov doručak. Sad su sedeli za
šankom u kuhinji. Katarina je napravila grimasu i vratila šolju na tacnu.
„Znam šta hoćeš da kažeš,” pretekao je. „Kafa mi ima ukus kao D i F!”
„Kao D i F?”
„Nemački izraz, skraćenica od ‘kao dupe i Fridrih’. Niko ne zna kako je
taj izraz nastao, ali svako zna njegovo značenje. Ima ukus kao D i F znači
da jednostavno ima odvratan ukus.”
„To nisam rekla!”
„Ali pomislila! I čak ti dajem za pravo. Kuvanje kafe na žalost ne
spada u moje vrline.”
Dok je mazala ukusni žele od dunja na polovinu zemičke rekla je
lukavim smeškom: „Dakle, što se kuvanja kafe tiče - da je do toga, bila
bih još slobodna.”
„Inače?”
„Dakle, o tome treba pregovarati.”
Lukas je uzeo za ruku. Zacrvenela se. Pomislila je da će Malberg
iskoristiri neobičnu situaciju između želea od dunja, zemički i šunke
kako bi je zaprosio. U tom pogledu Nemci nisu baš imali stila - ali, desilo
se nešto drugo.
„Rekla si da u novinskom članku o Sofičiju postoji nešto što ukazuje
na ubistvo Marlene,” rekao je.
Katarina ga je pogledala zaprepašćena. Ali već sledećeg trenutka je
savladala razočaranje.
„Da,” odgovorila je i iskopala iz putne torbe isečak iz novina. „Članak
je iz novina ‘Mesadero’ od juče.”
Letimično je pogledao tekst u četiri kolone koji je izveštavao o
Sofičijevoj nesreći i na kraju postavio pitanje zbog čega je sekretar
Gonzage bio na putu službenim kolima kardinala i državnog sekretara i
to još sa falsifikovanim nemačkim tablicama. Novinama se posebno
misterioznim činilo to što je Sofiči nastradao na putu ka tvrđavi
Lajenfels, sedištu bratstva koje je neprijateljski raspoloženo prema crkvi.
Ni reči koja bi ukazivala na Marlenu. Članak nije nudio ništa novo.
Pogledao je Katarinu razočarano.
 „Fotografija,” rekla je i pokazala na sliku ispod članka koji je
pokazivala kapiju tvrđave Lajenfels. „Znak iznad ulaza!”
Malberg se namrštio: na tabli sa amblemom iznad ulaza je jasno
prepoznao krst sa drugim, popreko postavljenim ili deblom ukoso, ispod.
Ovaj runama sličan simbol je već negde video. Da, naravno.
Otišao je do pisaćeg stola, otvorio fioku i izvadio fini zlatni lanac sa
ovalnim medaljonom koji je tek juče ostavio. Bio je to lanac koji je
svojevremeno poneo sa sobom iz Marleninog stana.
Medaljon je imao isti simbol kao amblem na fotografiji u novinama.
Vrteo je glavom u neverici. Šta je ovo trebalo da znači?
Uzela mu je medaljon iz ruke: „Možda smo sa Gonzagom i gospodom
iz kurije pratili potpuno pogrešan trag.”
„I ja sam upravo to pomislio,” odgovorio je Malberg. „U svakom
slučaju mora da postoji veza između kurije i bratstva.”
„I veza sa Marleninom smrću!”
„Ne usuđujem se da mislim na to,” zario je lice u dlanove.
Gledala ga je. „Zašto si zapravo poneo tada taj lanac sa sobom?” pitala
ga je naposletku i odmeravala čvrstim pogledom.
Odgovorio je s oklevanjem: „Ne znam. Stvarno. U svakom slučaju ga
nisam smatrao nečim što će me podsećati na Marlenu, ako to misliš.
Možda je to bila neka vrsta intuicije, šestog čula, neki unutarnji glas koji
mi je rekao da bi ovaj lanac mogao biti od značaja nekom prilikom. Ili
čista slučajnost. Kako se uzme!”
Stavila je lanac sa tajanstvenim medaljonom ispred sebe na šank u
kuhinji. Bez reči su oboje zurili u svetlucavo nešto.
I ponovo je bilo tu, nepoverenje između Katarine i Lukasa koje se
uvek javljalo kada se radilo o smrti Marlene.
Bilo joj je teško da poveruje da nije imao zadnjih namera kada je
poneo sa sobom Marlenino lanče. U proteklim nedeljama joj je uvek
padalo u oči koliko je bio vezan za Marlenu. U međuvremenu je njegovo
ponašanje pokazivalo odlike opsesije. A nije joj baš bilo lako da poveruje
njegovim tvrdnjama da nikada nije imao nešto sa Marlenorn.
Malberg je, pak, osećao njenu odbojnost svaki put kada bi se Marlena
pomenula. Prvobitno, kada je u slučaj bila umešana još zbog posla, imala
je izvesne simpatije prema Marleni. Ali od kada su se zbližili, ta simpatija
se pretvorila u odbojnost. Ako je još bila zainteresovana za razjašnjenje
ovog slučaja onda je to bilo samo zbog toga da mu učini uslugu i da čitavu
tu priču konačno privede kraju.
Bez reči je vrteo kašičicu u kafi i pratio kružne pokrete tamne
tečnosti.
Nakon nekog vremena je podigao pogled. „Bojim se.”
Stavila je ruku na njegovu. „Ne moraš da se bojiš!” Znala je da je
njena napomena nerealna - nakon događaja proteklih dana.
„Rekao sam ti za anonimni poziv,” počeo je ponovo. „Od tada mi te
reči više ne izlaze iz glave: setite se Sofičija! Sinoć, kada nisam mogao da
spavam, došlo mi je odjednom pomisao na šta je nepoznati možda mislio.
Odšunjao sam se u podzemnu garažu i pogledao svog ‘jaguara’ pobliže
koji je tamo parkiran više od deset nedelja.”
„Za ime Boga, Lukas, sada shvatam zašto se bojiš! Možda je Sofiči
izgubio život zato što su mu sredili kola. Nisi valjda otvarao vrata kola.”
„Nisam. Jer, nekako sam imao osećaj da nešto nije u redu s mojim
kolima. Ne mogu da kažem šta, to je samo neka slutnja.”
„Moraš odmah da pozoveš policiju!”
„To sam i ja prvo pomislio.”
„Zašto to još nisi uradio?”
Vrteo je glavom. „Da li si razmislila šta bi to značilo? Sigurno bih
morao da odgovorim na niz neprijatnih pitanja Da li imam neprijatelje ili
možda pretpostavku ko bi ta ne poznata osoba koja me je nazvala mogla
da bude. Drugim rečima, slučaj Marlene Amer bi odjednom bio od javnog
značaja. Njene ubice, koje su do sada mogle da se smatraju sigurnim, jer
su svi koji nešto znaju u međuvremenu podmićeni, zastrašeni ili ubijeni,
bi mogli da nestanu ispod radara ili odrede mene kao cilj novih napada.
Ni ti, inače, ne bi onda bila sigurna.”
Uzbuđena skočila je i vikala žučno: „Onda uzmi ključeve kola, idi u
garažu, otvori vrata kola i pokreni ih!”
„Ne!” viknuo je Lukas ne manje iznerviran. „To neću uraditi.”
„Dakle!” zgrabila je telefon i dala mu slušalicu. „Na šta još čekaš?”
 Poglavlje 52
Još iste večeri je Katarina odletela nazad u Rim. Laknulo joj je.
Stručnjaci za eksplozive iz republičkog istražnog biroa su pregledali
Malbergov ‘jaguar’ i nisu otkrili nikakvu bombu, niti izmene na kolima.
Lukas je posle toga morao da prođe neprijatno saslušanje. Istraga o
anonimnom pozivu je pokazala da ga je u dato vreme nazvao neko iz
javne govornice u zapadnom delu Frankfurta.
Umorna i iscrpljena stigla je Katarina na rimski aerodrom
„Fjumićino”. Ali u trenu joj je umor nestao: videla je dvojicu dobro
obučenih, snažnih muškaraca kako su pod ruku držali ženu koja je divlje
mahala oko sebe i izveli je na silu, bez izazivanja preterane pometnje, iz
zgrade aerodroma.
U gužvi noćnog saobraćaja ova scena jedva da je privukla pažnju, a ni
Katarina ne bi primetila šta se zbiva da nije bilo tog pogleda žene kojim je
tražila pomoć, preklinjala je u prolazu. To je bila sinjora Felini!
Katarina je zastala uplašena. Držanje jednog od otmičara je davalo na
znanje da je ispod jakne imao oružje upereno u ženu. Ispred ulaza ih je
čekao ‘alfa romeo’ sa zatamnjenim staklima. Otmičari su je ugurali na
zadnje sedište kola. Uz škripu guma, kola su odjurila dalje i nestala u
noći.
Nije bila potrebna posebna moć zaključivanja da bi se shvatilo da je
sinjora Felini pokušala da nestane iz Rima. Znala je da je prate u korak.
Ali očigledno nije znala koliko savršeno ovo nadgledanje ide.

***

Kada je sledećeg jutra ušla u redakciju Katarina je bila neispavana i

shodno tome zlovoljna. Ionako je svoj posao, koji je nekad radila sa
oduševljenjem, smatrala samo još načinom da zaradi za hleb.
Njena sekretarica, razvedena četrdesetogodišnjakinja koja je bila
prevashodno zainteresovana za muškarce voljne da se vežu, dočekala je
sa neizostavnom jutarnjom cigarom među usnama i kratkim pozdravom:
„Poziv od šefa. Da odmah dođete kod glavnog urednika.”
U rano jutro to nije značilo ništa dobro i nije nikako pogodovalo tome
da joj popravi raspoloženje.
 Bruno Bafile, glavni urednik časopisa „Gvardijano” je vrebao iza svog
ogromnog pisaćeg stola nad nacrtima naslova za sledeće izdanje.
Nepoverljivo je odmerio Katarinu kroz debela stakla naočara sa okvirom
od roga. To je bio njegov način da zadobije poštovanje.
Nakon nekog vremena je prešao na stvar: „Ako hoćete , možete
ponovo da se vratite u staro odeljenje,” mumlao je i pogledao u
dokumenta.
Katarina je bila spremna na skoro sve, samo ne na ovo. Pogledala ga je
sumnjičavo, da li sme da poveruje u njegov reči. Ali ovaj se nije pomicao.
„Mislite, mogu da se vratim svom poslu kao policijska novinarka?”
pitala je u neverici.
„Upravo to mislim. Dobrih policijskih reportera, pre svega policijskih
reporterki nema puno. To se u proteklim nedeljama pokazalo i kod nas.”
Za čoveka kao što je Bruno Bafile su ove reči bile kompliment, ako ne
i prava oda priznanja. Jer za glavnog urednika je odati priznanje bila
nepoznanica. Nasuprot tome je na nizak način umeo da pred svima
istakne slabosti svojih saradnika.
Nije znala kako da protumači njegov zahtev. Naposletku je bez daljeg
objašnjenja preko noći prebacio iz jednog u drugo odeljenje. Otkud sada
ova neočekivana promena mišljenja?
Katarinino iznenađenje ga je učinilo nervoznim. Bez razloga je kopao
po nacrtima naslova na svom stolu i sa izvesnom žurbom u glasu rekao:
„Možda se nisam poneo baš korektno. Ali, verujte mi, bio sam pod
ogromnim pritiskom. Iskreno rečeno, do danas ne znam tačno o čemu se
tu tačno radilo.” Skinuo je debele naočare i počeo da čisti staklo
maramicom.
„Valjda ni sami ne verujete u to!” odgovorila je. Osećala se prilično
hrabrom.
„Naređenje je stiglo iz samog vrha,” dodao je čisteći naočare. „Bila je
to pretnja upućena meni - ukoliko ‘Gvardijano’ nastavi da izveštava o
slučaju Marlene Amer. Šta mi je drugo preostalo? Naposletku sam znao
da ste policijska novinarka koja ne odustaje. Gospode, da li je to tako
teško razumeti?”
„Da,” odgovorila je. „Ali ono što još manje shvatam - zašto sada taj
slučaj nije više opasan? Šta se to promenilo?”
Stavio je ponovo naočare i otvorio fioku. Skoro zgađen izvukao je
jedan dokument i dao ga Katarini: „Je li ovo dovoljno da mi ne
postavljate dalja pitanja?”
Začuđena, uzela je papire, novi ugovor za vodeću urednicu i policijsku
novinarku sa posebnim zadacima i povišicom od pet stotina evra.
„A koji su uslovi povezani s ovim?” pitala je nakon što je ovlaš
pregledala ugovor.
„Uslovi? Nikakvi.”
„Znači mogu bez ograničenja da istražujem slučaj Marlene Amer?”
Podigao je pogled i pogledao je odozdo. „Radite šta smatrate da je
ispravno. Razjašnjenje tog slučaja se ionako ne može sprečiti nakon što
se već i jedan nemački časopis pozabavio tim slučajem. A sada krenite na
posao.”
„U redu, šefe!” Okrenula se. Pri tom joj je u oko pao nemački časopis
„Štern” koji je ležao na jednom stolu. Prva stranica je imala sledeći
naslov:

SMRT JEDNOG
SEKRETARA
KARDINALA

„Možete da ponesete,” primetio je Bruno Bafile kada je ulovio njen

radoznali pogled.
„Hvala, šefe!” uzela je časopis i otišla.
Za početak jednog običnog radnog dana je sve ovo bilo malo previše.
Činilo joj se kao da joj se život ponovo promenio u trenu. Začudo, imala
je ponovo svoj stari posao, čak i unapređenje i više novca u izgledu, a
osim toga su joj ukinuta sva ograničenja za pravljenje izveštaja. Ipak se
nije previše radovala, čak nije osećala ni zadovoljenje. Sumnjičavost i
izvesna nesigurnost su joj zadavali brige.
Najpre se posvetila članku u nemačkom časopisu, renomiranom listu,
poznatom po ozbiljnosti, koliko i po davanju prednosti škakljivim
temama.
Nemački joj je bio drugi jezik u srednjoj školi i priča sa Lukasom joj je
učvrstila znanje jezika, tako da joj čitanje članka nije zadavalo teškoće.
Kada je završila, zamislila se. Članak nije dovodio ni do kakvih
zaključaka o tome da bi smrt Sofičija mogla da ima neke veze sa smrću
Marlene Amer. Ime joj nisu čak ni pomenuli - a da ne govorimo o
misterioznim okolnostima koje su joj pratile život.
Kako je Bruno Bafile došao do toga da poveže ova dva slučaja?
 Poglavlje 53
Sala aukcijske kuće „Hartung & Hartung” na trgu Karolinen u
Minhenu je bila popunjena do poslednjeg mesta. Gusto zbijeni, sedeli su
bibliotekari iz velikih biblioteka Evrope, trgovci knjigama i antikvari iz
prekookeanskih zemalja i naravno kolekcionari koji su se nadali ovoj ili
onoj prilici.
Aukcionar, niske, negovane pojave sa retkom kosom i naočarama sa
zlatnim okvirom je imao jednostavno nemoguć zadatak da u tri dana
licitira 2540 predmeta u vidu knjiga, rukopisa i autografa.
Malberg je iskoristio priliku da kupi novu robu za svoj antikvarnicu.
Kao i obično zauzeo je mesto u poslednjem redu, tajna zanata među
profesionalnim kupcima kako bi se svi ostali ponuđači držali na oku i
donosili zaključci iz njihovog ponašanja u kupovini.
Na taj način je kupio sedamnaestoredni vodič iz 1415. godine, prva
ponuda šesnaest hiljada evra, za osamnaest hiljada evra. Povoljna
kupovina za latinski rukopis sa bordurama u boji i crveno-zlatnim
inicijalima i, dakle, delo koje donosi pri prodaji dobit od sto odsto.
Kod knjige o lekovitim travama u velikom formatu od Hijeronimusa
Boša iz 1577. godine je doživeo neuspeh. Knjiga sa reljefnim kožnim
povezom i mnogobrojnim drvorezima biljaka iz tog vremena važila je za
jednu od najlepših knjiga o lekovitim travama XVI veka i poticala je iz
manastira Vajngarten. Od štampanja su bili poznati svi prethodni
vlasnici. Ovakva knjiga je naravno imala i svoju cenu. Ali Malberg nije bio
spreman da plati dvostruku cenu od procenjene koja je iznosila 30,000
evra i prestao je sa licitacijom kod dvadeset hiljada evra.
Borba u licitaciji je bila živa. Kada je aukcionar nakon nekih dva sata
ponudio kataloški broj 398 kroz salu je prošao talas šapata.
Knjiga iz sredine XIX veka, vešto plasirana od strane aukcionara,
danima je već punila stranice novina - odeljak umetnosti, i pokrenula
nagađanja oko cene koju će postići, ali i o sadržaju dela.
Činjenica je da je knjiga latinskog naslova „Peccatum Octavium” -
„Osmi greh” bila senzacija. Jer zvanično ovaj primerak nije trebalo da
postoji, pošto je to delo Pije IX zabranio. Po papskom nalogu su u to
vreme morale da se pretraže sve biblioteke, a pronađeni primerci su
morali biti spaljeni u prisustvu svedoka.
 Autor dela bio je avgustinski monah i istraživač iz oblasti prirodnih
nauka po imenu Gregor Mendel, onaj Mendel po kome su Mendelovi
zakoni dobili ime, osoba koja je utrla put genetici. Mendel je poticao iz
austrijske Šlezije, današnje Češke, i tamo je primerak ležao od kraja rata
neprimećen u jednoj antikvarnici između prvih izdanja Karla Maja i
nemačkog primerka „Hrabrog vojnika Švejka” u odeljku „strani jezici”.
Jedan student genetike je kupio knjigu za dvadeset evra, jer je znao ime
pisca. Doduše, knjiga je, ako se izuzme latinski naslov, bila napisana na
čudnom nečitljivom jeziku, s kojim ovaj nije znao šta će. Tražeći pomoć,
dotični student se obratio renomiranoj aukcijskoj kući i dobio
obaveštenje da je reč o dragocenosti među knjigama i da bi na aukciji
mogla da dostigne šestocifrenu vrednost.
„Počeću sa cenom od pedeset hiljada evra! Da li neko nudi više?”
Aukcionar je napravio značajnu grimasu dok je leteo pogledom po
ponuđačima u sali. Jedne novine su vrednost knjige čiji je sadržaj bio
obavijen tajnom, kao i njeno poreklo procenile na sto hiljada evra.
„Pedeset i pet, šest, pedeset i šest, sedam, pedeset i sedam, osam.
Osamdeset hiljada po prvi put!”
Tišina.
„Osamdeset i pet hiljada!” Aukcionar je pokazao na gospodina u
dvodelnom sivom odelu u prvom redu.
„Sto hiljada evra!” Iz pozadine se javila saradnica koja je bila na
telefonu sa ponuđačem. „Sto hiljada po prvi put…”
Istog trena je krenula borba sa licitiranjem u kojoj su ponuđači u sali i
preko telefona u roku od četrdeset sekundi doterali cenu na dve stotine i
trideset hiljada evra.
„Dve stodne trideset hiljada evra,” ponovio je aukcionar glumljenom
mirnoćom, „po prvi put… po drugi…”
Odjednom, kao da se probudio iz sna, čovek pored Malberga je ustao,
bledi lik sa dugom, unazad začešljanom kosom, sa brojem za ponuđače
„222” u ruci.
„Dve stotine i trideset pet hiljada evra za gospodina u poslednjem
redu. - Po prvi put, po drugi - niko više - po treći put.”
Aplauz u sali kao i obično kada se postignu posebno visoke sume.
Malberg je osmotrio suseda sa strane. Ovaj nije napravio nikakav
izraz i gledao je pravo ispred sebe, kao da ga se ništa od ovog ne tiče. I
tokom daljeg nastavka aukcije u kojoj su nuđene skupocene knjige
štampane pre 1501. nepoznati je ostao nepomičan poput statue.
„Izvinite što vas ovako slobodno oslovljavam,” šapnuo je bledom tipu.
„Da li ste kolekcionar?”
Poput marionete je nepoznati okrenuo glavu ka njemu i gledao ga iz
duboko postavljenih očiju. A onda je odgovorio ne neprijatno, ali sigurno:
„Mislim da vas se to uopšte ne tiče, gospodine!” Iako mu je nemački bio
savršen mogao je da se nasluti blagi italijanski akcenar.
„Naravno da ne,” odgovorio je Malberg i time smatrao ovaj razgovor
završenim. Ali je bledi čovek upitao dalje: „Na osnovu čega ste došli do
zaključka da bih mogao biti kolekcionar?”
„Dakle…” odgovor mu nije padao lako. „Samo kolekcionari daju tako
izuzetno visoku sumu za knjigu sporne vrednosti.”
„Mislite da je knjiga krivotvorena?”
„Nikako. Za razliku od tržišta umetničkim delima, na trištu knjiga se
retko kada pojavljuju krivotvorine. Sigurno se upoznati sa izrekom:
Kamil Korot je za života naslikao dve hiljade slika, tri hiljade ih visi samo
u Americi. Ne, krivotvoriti knjige iz ranog doba štampe iziskivalo bi
previše truda i novca. Uostalom je lako ustanoviti tačnu starost
pergamenata i papira.”
„Tako gledano je Mendelova čak i relativno mlada knjiga!”
„Upravo. Njena vrednost se sastoji u tome što je unikat, ima određenu
istoriju i - naravno - sadržaj.”
Navodni kolekcionar je odjednom počeo da pokazuje interesovanje za
Malberga: „Vi ste upoznati sa sadržajem knjige:’“
„Da, odnosno - ne. Znam samo o čemu se u knjizi radi.”
„Ah.” Nepoznati je namestio nadmeni osmeh, manje kao izraz sreće,
koliko znanja i nadmoći i nastavio da prati licitiranje. „Onda znate više od
mene,” dodao je uz blagi podsmeh.
Malberg se osetio kao da ga je otkačio. Očigledno ga ovaj čovek nije
shvatao ozbiljno. Nagnuo se ka njemu i rekao mu šapatom: „Izuzetno
mali broj ljubitelja knjiga, čak i stručnjaka, je upoznat uopšte sa
postojanjem ove knjige Gregora Mendela. Pri tome spada navodno u
najznačajnija dela koja su ikada napisana. No, pošto je važilo za nestalo i
uz to je sastavljeno zagonetnim jezikom, delo je palo u zaborav. Nije ni
čudo što su knjiga i njen sadržaj dali povoda divljim spekulacijama. Ali to
je vama sigurno odavno poznato. Novine su pune toga.”
„Ne, ne!” bledi čovek je odjednom bio impresioniran. „Izgleda da
znate mnogo više od onog što piše u novinama. Pitam se samo odakle
potiče vaša mudrost?”
Sada je Malberg bio taj koji je pokazao izvesnu arogantnost i
odgovorio sa nadmoćnim osmehom: „Studirao sam bibliotekarstvo i
sastavio diplomski rad o nestalim delima svetske književnosti. Tu spada i
delo ‘Pekatum oktavijum’ Gregora Mendela. Nisam mogao da slutim da
će jednog dana ipak da se pojavi jedan primerak.”
Bližilo se podne i tihi razgovor dvojice u zadnjem redu je već počeo da
izaziva nezadovoljstvo u sali.
„Da li biste mi učinili to zadovoljstvo da ručate sa mnom?”
Stilski izrazi koje je čovek koristio nisu promakli Malbergu. „Sa
zadovoljstvom,” odgovorio je ne sluteći kakva će avantura time biti
pokrenuta.

***

Bistro u obližnjem umetničkom paviljonu je isijavao hladnoćom i

strogošću postmodernističke arhitekture i bio je poznat po svojoj
vrhunskoj mediteranskoj kuhinji.
Između testenine i grilovanog lovrata kojeg je prepredeni konobar
preporučio, nepoznati se ponovo vratio temi: „Mislite da neće biti lako
prevesti knjigu koja je napisana neobičnim jezikom?”
„Sigurno ne. Ali koliko se sećam Fridrih Franc, brat iz lavre Sv. Tome
u Brnu, je u jednom od svojih dela ukazao na tajanstvenu knjigu Gregora
Mendela. Kako po pitanju sadržaja, tako i po pitanju šifrovanog jezika.
Očigledno nije trebalo da ni sabraća iz lavre znaju o rezultatima njegovih
istraživanja.”
„Znate značenje naslova knjige?” Nepoznati je imao lukav osmeh.
„Ako ću iskreno - ne.”
„Onda imam bar neku prednost u odnosu na vas!”
Malberg nije mogao da se suzdrži: „Baš sam radoznao!”
Nepoznati je ispravio gornji deo tela poput govornika za
propovedaonicom i teatralnim pokretima ruku krenuo: „Teologija morala
poznaje sedam glavnih grehova. To su gordost, srebroljublje, razvrat,
zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev i lenjost. Prema Mateji, 12.
poglavlje, reče Isus: Svaki greh i huljenje biće oprošteni čoveku. Ali onda
je jevanđelista pomenuo još jedan, osmi greh, greh prema Svetom Duhu.
A taj, reče Isus, neće biti oprošten, niti na ovom niti na onom svetu.”
Malberg je dugo ispitivački gledao svog sagovornika. „Vi ste teolog,”
primetio je.
„Kako ste došli do toga?”
„Koristite izraze koji su uobičajeni samo među teolozima.”
Ovaj je slegnuo ramenima bez odgovora na pitanje. Umesto toga je
nastavio: „Vekovima su teolozi pokušavali da odgonetnu o čemu se po
pitanju greha prema Svetom Duhu radi. Sigutan sam da Gregor Mendel
daje odgovor na to pitanji u svojoj knjizi.”
„Koliko sam učio,” primetio je Malberg, „Sveti Duh u Bibliji zastupa
samo znanje i spoznaju. A to bi značilo da je Mendel otkrio nešto što bi
bilo bolje da nije. Tome u prilog i svakom slučaju govori zabrana knjige
od strane Pape. Čudan čovek, taj Gregor Mendel. Zar se i vama ne čini?”
„Svakako. Ali njegova čudnovatost je verovatno imala dublji razlog.
Znate da Gregor Mendel za života nije priznat za pronalazača osnovnih
zakona nasleđivanja. Tek godinama nakon njegove smrti su ponovo
otkrivene osnove savremene evolucione biologije i pravila nasleđivanja
kod ljudi. To što se osećao neshvaćenim, je možda bio povod Mendelu da
je svoje najveće otkriće dugo zadržao za sebe i hteo u vidu knjige da
otkrije samo posvećenom krugu malobrojnih.”
Nepoznati čovek bledog lica je davno prestao da jede. Odmeravao je
Malberga dok je govorio, kao da je hteo nešto da mu poveri. Naposletku
je rekao ozbiljnim glasom: „Da li biste smeli da preuzmete na sebe da
dešifrujete tekst knjige ili da ga prevedete? Sigurno ćemo se složiti oko
honorara. Za posao bez greške bih mogao, zavisno od truda neophodnog
da se kod jezika raskrinka, da zamislim sumu od sto hiljada evra.”
Sto hiljada evra! Malberg je pokušao da ostane ležeran. Diplomski rad
je doduše davno završio; ali ako se dobro sećao brat Fridrih Franc je u
svom delu pomenuo jedan jednostavni mađioničarski trik koji je Mendel
primenio: prilikom pisanja na nemačkom jeziku je latinski alfabet
zamenio grčkim, vrsta kriptografije koja je prvu primenu našla u vreme
renesanse.
„Doduše,” čuo je nepoznatog kako govori dok je razmišljao o sistemu
kodiranja, „morali bi svoj posao da obavljate u tvrđavi Lajenfels na
Rajni.”
Svi znakovi za uzbunu su krenuli da urlaju u njemu. Da li je ovaj
čovek bledog lica rekao tvrđava Lajenfels? Tvrđava Lajenfels gde je
monsinjor Sofiči izgubio život pod misterioznim okolnostima?
Kao da je poludeo. Tvrđava Lajenfels - tvrđava sa zagonetnim
simbolom iznad ulazne kapije? Onim simbolom koji se pojavljivao i na
Marleninom medaljonu?
Osećao je kako mu krv bubnja u ušima i zurio u zaslepljujuće beli
stolnjak. Šta je ovo za ime sveta trebalo da znači? Situacija u koju je ne
sluteći upao nije mogla da bude puki slučaj.
„Morate da shvatite,” nastavio je neznanac, „nisam spreman da tako
dragocenu knjigu ispustim iz ruku.”
„Naravno da ne,” mucao je Malberg. Nije imao pojma kako bi trebalo
da se ponaša u novonastaloj situaciji. Da jednostavno nestane je
verovatno bilo loše rešenje. On je znao odakle nepoznati čovek potiče.
Pitanje je bilo, da li nepoznati zna njega.
Neverovatno, pomislio je Malberg. Naposletku je on taj koji je krenuo
u razgovor sa bledolikim, a ne obrnuto. A neznanac je najpre bio vrlo
odbojan.
„Kada bi mogli da počnete?” pitao je nepoznati, a da nije sačekao
njegov pristanak. Kao da mu je odjednom bilo hitno.
Malberg se počešao po bradi, kao da prelistava raspored za sledeću
nedelju. Zapravo je bio suviše zbunjen da bi dao brz odgovor. Već je hteo
da odbije, jer uopšte nije znao šta mu se sprema. S druge strane je ovo
bila prilika da možda reši slučaj Marlene.
Osećao je probojne oči čoveka uperene u sebe i nije se usuđivao da
mu uzvrati pogled. Kada je konobar došao i sklonio posuđe, Malberg je to
doživeo kao spas.
„Ne verujete mi,” rekao je nepoznati razbijajući neprijatnu tišinu. „Ne
mogu da vam zamerim.”
Nikako, hteo je Malberg da odgovori. Ne zato što je to odgovatalo
istini, već pre iz ljubaznosti i kako bi objasnio svoje smereno ćutanje. Ali,
nije došlo do toga, jer je bledi čovek stavio na sto i otvorio crnu aktovku
koju je tokom jela držao ispod stola između nogu.
Širom otvorenih očiju je Malberg posmatrao sadržaj: dobrih pola
miliona evra, sve po pet stotina evra novčanice, spakovane u svežnjeve od
po deset hiljada evra i obmotane bankovnim omotima Nemačke banke.
Neznanac je uzeo dvadeset hiljada iz aktovke i gurnuo ih ka Malbergu
preko stola: „Smatrajte ovo akontacijom za posao koji ćete obaviti.”
„Ali, vi me uopšte ne poznajete,” zamucao je Malberg i osvrnuo se na
sve strane. Zbunjen i sledeći odjednom neku slutnju, dodao je: „Ja se,
inače, zovem Andreas Valter.”
„Aniset,” odgovorio je sagovornik, „zovite me Aniset sada sklonite
novac sa stola.”
Aniset? Jedan od najlukavijih demona? Čudno ime, proletelo je
Malbergu kroz glavu. Ali nije dopustio da mu se nemir primeti.
„Dakle, kada bih mogao da računam na vas?” bio uporan čovek koji je
sebe zvao Aniset. „Smem da računat na vas?”
„Naravno,” odgovorio je Malberg i sklonio novac sa sto u džep jakne.
„Recimo prekosutra, ako vam odgovara.”
„Vrtite glavom?” Anisetu nisu promakle Malbergovi skoro neprimetni
pokreti glavom.
„Do pre dva sata nismo se ni znali,” odgovorio je ovaj zabavljen, „a
sada mi stavljate 20,000 evra na sto i nadate se da ću vam se javiti i
uraditi nešto, za šta ni sam nisam siguran da li mogu.”
Aniset je slegnuo ramenima: „Verujte mi, moje poznavanje ljudi me
još nije ostavilo na cedilu.”
Malberg se trgnuo. Ovaj odgovor bi mogao da se uzme i kao pretnja.
Ali, sada se odlučio za taj put. Sada nema povratka. Morao je da razmišlja
o lancu sa zagonetnim medaljonom koji je tek juče ukazao na neki trag i
otvorio nova pitanja. Pitao je Aniseta direktno:
„Čime se bavite u tvrđavi Lajenfels? U novinama se moglo pročitati
…”
„Sve je laž,” prekinuo ga je Aniset. „Nadam se da ne verujete onom što
piše u novinama. Znate to blaćenje po novinama! Bratstvo Fideles Fidei
Flagrantes nose visokokvalifikovani naučnici, istoričari i teolozi čija
istraživanja nisu naišla na priznanje u javnosti. Bilo da je to zbog toga što
ih glupani u njihovoj okolini nisu razumeli, ili zato što su ih takmaci
ocrnili. Svima je zajednička volja da pojme čudo ljudskog postojanja. A u
to spada naravno i fenomen vere. Shvatate.”
Malberg je samo delimično shvatao na šta Aniset cilja. Bez sumnje je
tajanstvena knjiga koju je upravo skupo platio imala izvesno značenje u
ovim istraživanjima. Trenutno ga je sve to, pak, malo zanimalo. Više ga je
zaokupljalo pitanje koja je veza mogla da postoji između bratstva i
Marlene.
„Ah, šta sam još hteo da vas pitam,” rekao je iznenada, „ima li žena u
vašem bratstvu?”
Aniset je napravio grimasu i odgovorio pitanjem: „Vi ste oženjeni?”
„Ne. To je samo pitanje.”
„Žene bi samo uzrokovale nemir u našem bratstvu. Verujte mi.”
Napravio je dramsku pauzu i pogledao kroz stakleni zid lokala napolje.
„Za slučaj potrebe seksualnog zadovoljenja ima u Koblencu i Kelnu
voljnih dama. Nadam se da ste time dobili odgovor na vaše pitanje.”
„Da, naravno,” odgovorio je Malberg kratko. To što ga je Aniset
pogrešno razumeo bilo mu je neprijatno.
„Dakle, dogovorili smo se?” Aniset ga je gledao prodorno.
Malberg je klimnuo glavom suzdržano. „Nadam se da ću vam biti od
koristi svojim radom.”
„Vi ste upravo pravi čovek!” Aniset je pokušao da se nasmeje, što mu
međutim nije uspelo. „Srećan je sticaj okolnosti koji nas je povezao. I još
nešto: ćutanje je najviša zapovest našeg bratstva.”
„Shvatam.”
„A kada budete stigli u tvrđavu Lajenfels navedite samo lozinku
‘Apokalipsa 20,7’. To će vam otvoriti vrata.”
Malberg je primetio da su mu se ruke ovlažile. Kao pod prinudom
promrmljao je: „Kada se navrši hiljadu godina. Sotona će biti puštena iz
jame.”
Njegove reči su zapanjile Aniseta: „Čini mi se da je u vama protraćen
teolog. Pri tome nije čak ni svim teolozima poznat tačan tekst tajnog
Otkrivenja Jovanovog.”
Malberg je slegnuo ramenima i pokušao da omalovaži svoje znanje.
Da li je trebalo da kaže: markiza, najbolja prijateljica Marlene, je malo
pre nego što je ubijena nasred ulice, pomenula upravo tu lozinku? Zar je
trebalo da objasni zagonetnom, bledom čoveku da je od tada razbijao
glavu time, šta je markiza Falkonijeri htela svojom napomenom da kaže?
Stoga je odgovorio: „Za čoveka poput mene koji se bavi starim
knjigama, Apokalipsa jednostavno spada u opšte znanje.”
 Odgovor je pogodio metu.
U svakom slučaju je Aniset klimnuo glavom s odobravanjem. „Ljudi
poput vas,” rekao je nakon kratkog razmišljanja „su kao stvoreni za
bratstvo. Trebalo bi da razmislite o tome,” A onda je mahnuo konobaru i
tražio račun.
Istog trena je Malbergu zazujao mobilni u džepu jakne.
„Izvinite,” rekao je, ustao i požurio iz lokala na ulicu. Katarina se
javila.
Malberg je prekinuo: „Ne mogu sada da govorim. Izvini. Zvaću te za
deset minuta,” završio je razgovor.
Kada se vratio u lokal, Anisetovo mesto je bilo prazno. Na tren se
ljutio. Ali, samo tren.
 Poglavlje 54
Bilo je oko deset sati uveče. Na televiziji je upravo na „Rai Uno” išla
jedna od neopisivih TV emisija sa slabo obučenim devojkama i glupavim,
polućelavim moderatorom, kada je neko krenuo besomučno da zvoni na
vratima. Katarina je pogledala na sat. U ovo vreme!
„Da, molim?” pitala je kroz zatvorena vrata.
„Sinjora Felini,” dobila je kao odgovor. „Moram hitno da razgovaram
sa vama.”
„Vas sam ponajmanje očekivala,” rekla je Katarina dok je pomerala
lanac u stranu i otvarala vrata. Uplašila se. „Zaboga, šta se dogodilo?”
Žena koja je do skora nosila skupu odeću i tašne iz ulice Kondoti je
izgledala jadno. Nesumnjivo je ponovo pila. Lice joj je bilo umazano.
Kosa joj je divlje padala po licu. Grabila je vazduh.
„Juče na aerodromu,” promucala je isprekidanim rečima, „prepoznali
ste me, zar ne?”
„Da. Šta se to desilo? Ali, dajte uđite prvo!”
U dnevnoj sobi je Katarina ponudila stolicu neočekivanoj gošći.
„Činilo mi se da vam je jedan od onih muškaraca pretio pištoljem. U
svakom slučaju nije izgledalo kao da dobrovoljno idete sa tim tipovima.”
Sklupčana kao šaka jada i boreći se sa suzama sinjora je klimnula
glavom. „Htela sam da odem. Jednostavno da odem. Nije bitno kuda.
Pomislila sam da mogu da kupim kartu u poslednji čas, uđem u prvi
avion i ostavim sve iza sebe. U žurbi nisam primetila da su me već na
putu za aerodrom pratila dvojica muškaraca. Upravo kada sam htela da
uđem u deo za putnike su me odjednom dvojica uhvatila pod laktove.
Jedan je tiho rekao: ‘No, no, sinjora, zar vam se više ne dopada kod nas?
Ne možete tek tako da zbrišete. To je u potpuno suprotno svim
dogovorima. Znate to!’ Drugi mi je sa strane gurnuo cev pištolja u rebra.
Nije rekao ni reči, ali sam njegovo držanje svakako shvatila kao pretnju.
Da li ste več nekada osetili cev pištolja u rebrima?”
„Bože sačuvaj. Mislim da bi mi srce stalo.”
„To sam i ja najpre pomislila. Ali jednostavno nije stalo. Naprotiv,
udaralo je kao ludo, tako da mi je u ušima bubnjalo kao da su orgulje.”
„Da li ste znali te tipove?”
„Ne, barem ne po imenu. Ali da su radili po nalogu Gonzage, u to ne
sumnjam. Jedan se naime odao kada je rekao da je bekstvo protivno
svakom dogovoru.”
„Ne shvatam. Šta to znači: protivno svakom dogovoru?”
Sinjora Felini je pomerila kosu sa lica i držala pogled prikovan za pod.
Nakon nekog vremena je rekla: „Bojim se, užasno se bojim.”
„Da, shvatam,” odgovorila je Katarina. Ustala je i donela flašu amareta
iz ormarića u kuhinji. Sinjora, pomislila je, ima potrebu da se ispovedi
kao nikada ranije. Verovatno je potrebno samo je malo podstaći kako bi
progovorila.
Napunila je dve čaše skoro do vrha. Jednu je dodala Felinijevoj.
„Salute!” rekla je ne gledajući sinjoru.
Sinjora je uzela čašu i sasula je u jednom gutljaju.
Katarina se pomakla bliže. „Šta su ti tipovi mislili kada su rekli da je
to protiv svakog dogovora?”
„Dakle,” počela je Felinijeva oklevajući, „tu je taj proklet i ugovor!”
„Sa kardinalom državnim sekretarom Gonzagom?”
Sinjora je nemo klimnula glavom, a da nije gledala u Katarinu.
„Ugovor kojim se obavezujete na ćutanje.”
Ponovo je klimnula glavom.
„Da ćutite o odnosu koji je ekselencija imala sa Marlenom Amer.”
Katarina je gledala kako sinjora bez reči steže čašu. Ruke su joj
drhtale. Kao i usne.
„To je ono što je pokrenulo Gonzagu da kupi vaše ćutanje?
Na to se prolomilo iz sinjore: „Da je samo to! Čitava priča prevazilazi
svaku predstavu. Morate da znate: u smrt Marlene Amer je umešana
skoro cela kurija!”
Na tren je Katarina posumnjala da sinjora pod uticajem alkohola nije
preterala - naposletku nije znala koliko je ova već popila. Ali kada je
sinjora počela da govori, Katarina je brzo shvatila da sinjora nije
preterala.
Polako, ponekad mucajući i boreći se da nađe reči, sinjora Felini je
pričala: „Mogu da pretpostavim da ste nakon svega što ste saznali o
kardinalu Gonzagi mišljenja da je on dao nalog za ubistvo Marlene. Ali ta
pretpostavka je pogrešna!”
Katarina je gledala s nevericom. Kapci sinjore su bili teški i samo
napola otvoreni.
 „Nije Gonzaga? Ali ko stoji iza toga?”
„Gonzaga ima u kuriji smrtnog neprijatelja, starešinu Svetog Sabora
kardinala kurije Bruna Moroa…”
„Mislire da je Moro … ali zašto je baš Moro …”
Felinijeva se uveliko mučila da deluje trezveno. Ipak je zaplitala
jezikom kada je odgovorila: „Naravno da grešni odnos kardinala državnog
sekretara nije ostao tajna u Vatikanu. U izvesnim krugovima je to
nedeljama bilo na dnevnom redu. Naposletku se pod kardinalom
Moroom okupio tajni savet da bi se savetovali o tome kako da pristupe
ovom problemu. Vekovima nije bilo ovakvog skandala među zidinama
Vatikana. A ako se obelodani, smatrao je Moro, mogao bi da nanese veću
štetu crkvi od monaha iz Vitenberga. Stoga je sve moralo da se odigra u
najvećoj tajnosti.”
„Ali zašto Moro svoje planove nije usmerio protiv svog krvnog
neprijatelja Gonzage?” Katarina se nemirno vrtela na stolici.
„Činjenica je da su prva razmišljanja ciljala na to da seGonzaga ukloni
na neki način. Ali Đovani Sači, šef tajnog arhiva i poverenik Moroa, je
ukazao na to da su sećanja na tajanstvenu smrt Jovana Pavla još uvek
sveža i da bi ih javna rasprava ponovo pokrenula. Nisu hteli nikakav
skandal.”
„To mogu da zamislim,” primetila je Katarina. „Ali ako se sazna da je
Moro dao nalog da se Marlena ubije, onda je skandal barem podjednako
velik!”
„To se neće desiti.”
„Zašto ne?”
„Zato što nikada nije dat nalog za ubistvo.”
„Ne shvatam.”
„Shvatićete odmah - Mogu li da dobijem još jedan gutljaj?” Sinjora
Felini je gurnula ka Katarini praznu čašu.
I stvarno je amareto izgleda ubrzao njen tok reči: „Monsinjor Sači je
taj koji je odjednom izneo tvrdnju da postoji samo jedno objašnjenje za
sramno ponašanje kardinala državnog sekretara: žena je posednuta
demonima i omaijala je Gonzagu.”
„Ah, tako je to jednostavno! Kako se nisam odmah setila toga,”
uzviknula je Katarina s ironijom u glasu. „Ti pobožni starci u Vatikanu
još uvek smatraju da je žena uzrok svih nevolja na zemlji.”
 „Kada je kardinal državni sekretar bio na jednom od službenih
putovanja,” nastavila je Felinijeva bez uzrujavanja, „Moro je dao
egzorcisti Don Anselmu pismeni nalog da nad Marlenom Amer izvede
veliko isterivanje đavola - ako je potrebno i silom.”
„Gospode,” rekla je Katarina tiho.
„Naravno da se Marlena žestoko borila. Svojim ušima sam čula njene
krike. Naposletku sam ja bila kućepaziteljica i ništa mi nije moglo
promaći od onog što se zbivalo u zgradi u ulici Gora 23. Videla sam tri
muškarca kako se penju gore. Stoga sam osluškivala na vratima. Kada
sam čula religijske izraze za isterivanje bilo mi je jasno da su hteli da
isteraju đavola iz sinjore.”
„Da li verujete u tu koještariju?”
Felinijeva je vrtela glavom. Govor joj je postao znatno sporiji: „Slutila
sam zlo kada su krici sinjore postali prigušeni kao da su joj stavili jastuk
preko glave. Odjednom je postalo tiho. Nakon nekog vremena je jedan od
pratilaca sitom otvorio vrata, gurnuo me u stranu i pojurio niz stepenice,
kao da ga đavoli gone. Iz unutrašnjosti stana sam čula reči: ‘Don
Anselmo, Don Anselmo! Pogledajte samo!’“
„Šta je to značilo?”
„To sam se i ja tada pitala. Potrajalo je nekoliko minuta pre nego što
sam shvatila šta se dogodilo. ‘Mrtva je!’ vikao je pratilac isterivača đavola.
Ubili smo je!’ - Glupost,’ odgovorio je Don Anselmo, ‘demon je taj koji je
ubio njeno grešno telo.’“
„Šta se onda dogodilo? Pričajte dalje!”
Sinjora Felini se ispravila i udahnula. „Mladi pratilac egzorciste je
počeo da se grči od plača. Vrištao je i kukao i pretio da će skočiti kroz
prozor i prošlo je najmanje deset minuta pre nego što se smirio. Sve
ostalo sam mogla samo da slutim, jer njih dvojica su razgovarali još samo
šapatom. Čula sam kako puštaju vodu u kadi. Potom zvuk kao da se neko
vuče. Ostalo je poznato.” Sinjora je zastala.
„A onda?”
„Možete da pretpostavite šta se dešavalo u meni. Bila sam na kraju sa
živcima. Morala sam da računam s tim da će egzorcist i njegov pratilac
svakog časa da napuste stan sinjore. Zato sam se vratila u svoj.”
„A onda? Šta ste onda uradili?”
„Ništa. Najpre, barem.”
 „Šta znači, ništa. Mora da ste nekako reagovali!”
„Bila sam kao omamljena, nesposobna za bilo kakvu jasnu misao. A
onda taj čovek koji me je video! Možda to ne možete da shvatite, ali kada
doživite nešto tako, vaš razum se isključuje. Tek uveče sam se ponovo
usudila gore i otvorila vrata svojim rezervnim ključem. Tada sam videla
sinjoru sa glavom pod vodom mrtvu u kadi. Na podu joj je bila kućna
haljina boje neba. Okrenula sam se na peti i nestala. Ostavila sam vrata
stana otvorena kako bi se zločin barem brzo otkrio. Poštar je na kraju bio
taj koji je otkrio stravični prizor.”
Ispovest je prilično pogodila Katarinu. Glave oslonjene u ruke zurila
je u tlo. Imala je teškoće da shvati ono što je čula. To je dakle bilo
objašnjenje zbog čega su ljudi iz kurije bili prisutni na tajnoj sahrani
Marlene! Osećali su se krivim zbog njene smrti. A to je objašnjavalo i
zbog čega je došlo do koškanja između Gonzage i Moroa kraj groba.
„Da li je osim Gonzage bilo i drugih muškaraca koji su se udvarali
Marleni Amer?”
Sinjora je trljala oči i zevala bez pardona.
„Mislite, da li je sinjora Amer imala visok promet muškaraca? Ne, to
se ne može reći. Nisam je lično poznavala. Njeni porodični odnosi me
nisu zanimali.” Nasmejala se kiselo. „Doduše, nije mi promaklo da se
povremeno pojavljivao jedan tip, ne baš mlađan, a ni nešto lep. Dolazio je
vrlo retko i govorili su na nemačkom među sobom.”
„Da li je po ičemu upadao u oči?”
„Ne. Najupadljivije na njemu je bilo to što je neupadljiv. Kao
muškarac je bio prosečan, ako shvatate šta mislim.”
Nakon dužeg razmišljanja Katarina je pitala direktno: „Kako je
zapravo kardinal Gonzaga znao da ste prisluškivali?”
Felinijeva se borila sa teškim jezikom kada je odgovorila: „Na početku
sam se i ja to pitala. Ali onda sam se setila trećeg čoveka koji je prvi
napustio Marlenin stan. Ko god da je to bio, on mora da je rekao Gonzagi
za mene. U svakom slučaju je Gonzaga sledećeg dana stajao pred mojim
vratima i objasnio da moram istog dana da napustim stan.”
„Tražio je malo previše.”
„Može se reći. Ali kardinal državni sekretar nije trpeo protivrečenje.
Imala sam izbor: mesto na groblju ili stan iz snova na najboljem mestu,
bez kirije, i doživotnu apanažu. Jedini uslov: moje ćutanje.”
 Sat je pokazivao da je davno prošla ponoć. Katarina je bila umorna
kao pas. Šta da radim sa ovom sinjorom u stanu? Stvarno joj je bilo žao
ove žene. Očigledno je bila na kraju sa živcima. Ali kako ona može da joj
pomogne?
Katarina je ustala, prišla prozoru i pogledala u ulicu Paskara na kojoj
nije bilo žive duše. Ništa sumnjivo nije mogla da primeti, nikakve mračne
prilike koje se motaju po ulici.
„Kako vam je pošlo za rukom da se rešite vaših čuvara?” pitala je u
prozor.
„Kroz dvorište iza preko kanti za smeće i krov od garaže sa kojeg sam
pobegla u iznajmljenu kući u paralelnoj ulici.” Sinjora Felini je čupkala
uništenu odeću. „Mislim da mi se to vidi.”
Minutima je Katarina gledala ulicu pod okriljem noći. Osećala je neku
čudnu, uznemirujuću atmosferu. Nakon svega što se do sada dogodilo
morala je da računa s tim da će joj sinjora Felini - bez svoje volje -
natovariti Gonzagine ljude na vrat. Naslonila je čelo o hladno staklo. Šta
da radi?
Malberg! Mora da razgovara sa Lukasom. Potreban joj je njegov savet.
„I šta ste sada mislili da uradite?” pitala je Katarina u noć.
Kada nakon dužeg čekanja nije dobila odgovor, okrenula se.
Vrata stana su stajala otvorena. Sinjora Felini je nestala.
 Poglavlje 55
Ahil Mezomedes je iza svog pisaćeg stola sijao preko celog lica kao
osvajač koji je postigao veliku pobedu. Mladi javni tužilac je ponudio
Katarini mesto i bez okolišanja prešao na stvar.
„Pozvao sam vas,” počeo je odozdo i pomalo pokroviteljski, „jer treba
da budete prva koja će saznati za to. Mogu valjda da računam sa vašom
diskrecijom?”
Već na telefonu se Mezomedes ponašao prilično tajanstveno u vezi s
tim zbog čega je pozvao u svoju kancelariju u državnom tužilaštvu. „Zar
nećete konačno da mi kažete o čemu se radi?”
„Burčijelo je umro. Srčani udar.”
„Glavni državni tužilac Đordano Burčijelo?”
„Njegova sekretarica ga je našla jutros kako sedi za svojim pisaćim
stolom, sa očima okrenutim nagore. Stona lampa je još gorela. Mora da
se desilo juče, kasno uveče.”
„To je vrlo žalosna vest, doktore Mezomedes; ali ja uopšte nisam
poznavala glavnog državnog tužioca Burčijela. I da biste mi to saopštili
tražili ste da dođem u vašu kancelariju?”
„Ne zbog toga,” smeškao se nadmoćno. „Odmah ćete shvatiti. Na
pisaćem stolu mrtvog glavnog državnog tužioca su stajali ovi papiri!”
Katarina je uzela dosije sa natpisom „strogo poverljivo” i počela da ih
prelistava, najpre radoznalo i polako. A onda, kada je shvatila o kakvom
se štivu radi, sve brže. Uskoro je podigla glavu i pogledala Mezomedesa
nesigurno, kao da hoće nešto da ga pita.
No ovaj je predupredio njeno pitanje: „U ovim dokumentima,” počeo
je poslovno, „se nalaze svi odgovori na pitanja koja su se postavila u vezi
sa smrću Marlene Amer.”
„Ali to nije moguće!”
„Jeste!” Mezomedes joj je uzeo dosije iz ruke. „Očigledno je Burčijelo,
stari lisac u ovom poslu, već rano spoznao da će Gonzagina taktika
čuvanja tajne jednog dana da prsne i na svoju ruku istraživao dalje.
Jednostavno je bilo suviše saučesnika čije je ćutanje kardinal državni
sekretar skupo platio. U dosijeu …” Mezomedes je prelistavao žurno
papire. „… ovde, se nalazi čak i neformalna beleška: ‘primio pedeset
hiljada evra, Đordano Burčijelo.’ Državni tužioci ne dobijaju baš tako
visoke plate da ih pedeset hiljada evra u gotovini ne bi dovelo u
iskušenje.”
„Kako izgleda, ipak ga je mučila griža savesti. U toj meri čak da mu
srce nije izdržalo.”
„Tako je. Burčijelo nije svom telu pružao više od odlaska do obližnje
tratorije. Tako nešto se sveti u sklopu sa psihičkim opterećenjem.”
Katarina je oklevala. „Ono što bi me zanimalo,” počela je izokola, „da
li iz dosije proizilazi ko je pucao na markizu?”
„Svakako. Doduše ubica nije pomenut imenom, ali se desilo po nalogu
Gonzage.”
„Kardinal je stvarno đavo u purpuru. Uz svu odbojnost - takvog
čoveka crkva nije zaslužila.”
„Tako mi Boga, nije!”
„Da li Gonzaga ima i to lice sa opekotinama na duši? Da li dosije daje
odgovor na to?”
Mezomedes je klimnuo glavom zamišljeno. „To će vas verovatno
najviše iznenaditi. Čak je i Gonzaga, taj đavo, našao sebi ravnog. Njegovo
ime je monsinjor Đankarlo Sofiči.”
„Sekretar kardinala državnog sekretara?”
„Upravo taj. Neprimetna pojava, bezbojna osim purpurnog pojasa koji
je nosio oko stomaka. Izgleda da je patio pod omalovažavanjem kojim se
Gonzaga odnosio prema njemu i zaključio jednog dana da se osveti svom
šefu. Znao je Gonzagine mračne mahinacije i da je ekselencija išla preko
leševa. Tako da mu je vratio istom merom.”
„Taj neugledni sekretar kardinala!” Katarina je vrtela glavom.
„Najprepredeniji zločinci se odlikuju izvesnom neupadljivošću.
Verovatno ste već često nailazili na tu činjenicu u svom poslu.”
„Imate pravo.”
„U svakom slučaju je Sofiči taj koji je dao da se ubije lice sa
opekotinama kako bi došao u posed uzorka platna Torinske plaštanice.
Lice sa opekotinama je najpre Gonzagi ponudio taj predmet. Iz
nerazjašnjenih okolnosti trgovina nije obavljena. Umesto toga se
odjednom izvesni Malberg zainteresovao za taj uzorak platna.”
„Malberg?”
„Da, Malberg. Gde se taj tip zapravo nalazi?”
Katarina je slegnula ramenima.
 „Slušajte,” krenuo je Mezomedes na nju. „Ne morate ništa da mi
glumite. Vaš odnos sa tim antikvarom iz Minhena je već zapisan u
spisima. Uostalom, vi jeste dobra policijska novinarka, ali loša glumica.”
„Nalazi se u Nemačkoj,” odgovorila je kako bi raščistila neprijatnu
situaciju.
Mezomedes je nastavio: „Sofiči je verovatno znao vrednost uzorka
platna i hteo je da sklopi posao na svoju ruku. Iz nekog razloga mu je bio
potreban novac, puno novca. A to je bila smrtna presuda licu sa
opekotinama. Ali izgleda da je Sofiči nanjušio još veći posao i namestio je
otmicu kardinala državnog sekretara. Verodostojnosti radi, je pri tome
dopustio čak i da njega otmu. U stvarnosti je krenuo službenim kolima
kardinala na put do jednog čudnog bratstva na Rajni. Iz razloga koji su mi
nepoznati, je tom bratstvu dao još veću ponudu. Ali Sofičija nije pratila
sreća. Iz dokumentacije proizilazi da je na putu ka bratstvu izgubio život
u saobraćajnoj nesreći.”
„I vi verujete u to?”
„Do sada nije moglo da se dokaže suprotno.”
Katarina je klimala glavom zamišljena. „Onda je slučaj Marlene Amer
zapravo razjašnjen,” rekla je naposletku.
„Recimo ovako: shodno dokumentaciji znamo detalje pod kojima je
sinjora izgubila život. Nesumnjivo je umrla prilikom obreda isterivanja
đavola.”
Katarina je klimnula glavom. To je već znala.
„Vatikan je na sve načine hteo da spreči da se to obelodani. Ipak ostaje
još mnogo otvorenih pitanja. Na osnovu njih se može pretpostaviti da je
smrt Marlene Amer pokrenula lavinu pod kojom se skriva tajna o kojoj
niko od nas ništa ne sluti. Ovde na primer!”
Mezomedes je izvukao faks državnog tužilaštva Antverpena:
„Belgijske kolege istražuju slučaj smrti izvesnog Ernesta de Koninka. Bio
ga je glas da je najbolji krivotvorac na svetu. Našli su ga obešenog u
njegovoj kući u Anrverpenu. Ali od početka je postojala sumnja da li je to
stvarno bilo samoubistvo.”
„Doktore Mezomedes, nećete valjda da pretpostavite da bi taj
krivotvorac na neki način mogao biti povezan sa našim slučajem!”
„To je stvarno teško zamisliti. Ali verovatno ćete ubrzo promeniti
mišljenje kada vam kažem šta je državno tužilaštvo u Anrverpenu otkrilo.
Kolege su proverile račune krivotvorca i pri tome su naišli na dva prenosa
od ukupno pola miliona dolara.”
Katarina je tiho zazviždala kroz zube.
,A sada pogađajte od koga?”
„Nemam pojma.”
„Od IOR banke Vatikana, ‘Istinito per le Opere Religioze’! Kolege u
Anrverpenu su zamolile za pomoć na nivou službi. Ali shodno
dokumentaciji Burčijelo nije odgovorio na njihovu molbu. Već to čini ovu
stvar sumnjivom.”
Dok je Mezomedes fasciniran prelistavao dokumentaciju, Katarina ga
je gledala bez reči. Kao novinarka je i te kako znala da život stvarno piše
uzbudljive priče. Ali ovo je svakako bila najuzbudljivija. A ona, Katarina
Lima, je bila usred nje.
 Poglavlje 56
Kuda idemo?” pitao je taksista.
„U tvrđavu Lajenfels,” odgovorio je Malberg i bacio putnu torbu na
zadnje sedište kola. A onda je seo pored vozača.
Vozač ga je odmerio nepoverljivo sa strane. Rajnskim dijalektom je
rekao naposletku: „Mogu samo da vas odvedem do račvanja puta. Tamo
moram da se okrenem. Poslednji deo ćete morati, na sreću ili nesreću, da
pređete peške.”
„Zašto to?” odgovorio je Malberg iznerviran. Nakon dugog putovanja
vozom sa presedanjem dva puta raspoloženje mu ionako nije bilo
najbolje. Uz to je duvao hladan vetar preko prostora ispred železničke
stanice Lorha.
„Izgleda da još nikada niste bili u tvrđavi Lajenfels?” pitao ga je
taksista oprezno.
„Ne, zašto?”
Taksista je glasno frknuo kroz nos. „Mene se to ne tiče, ali onda
verovatno tamo nećete ni ući. Bratstvo se u potpunosti odseklo od sveta.
Ne puštaju nikog u tvrđavu. Pogotovo ne taksi vozila. I zbog toga što
zadnji deo puta ka kapiji tvrđave vodi kroz guduru, nema nikakve
mogućnosti da se okrene. Da li sada shvatate zbog čega moram da vas
ostavim kod račvanja?”
„U redu je,” režao je Malberg. „Sada krenite. Dokle već možete.”
„Kako želite,” odgovorio je taksista u naletu ljubaznosti i pri tom
salutirao naslonivši ravnu šaku poprečno uz čelo.
„Da li poznajete nekog iz bratstva?” pitao ga je Malberg dok je vozač
mučio starog dizelaša uzbrdo.
„Bože sačuvaj i sakloni! Zapravo se ništa ne zna o tim ljudima. Ali
lokalci koji su sreli ponekog kažu da izgledaju kao sasvim obični ljudi.”
„Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da izgledaju?
„Kao genijalci dakle, sa velikim glavama ili - ne znam n sam. Ljudi
puno pričaju kada se dan oduži.”
„Ah. A o čemu?”
„Na primer da oni gore sede na ogromnom blagu. Ili da istražuju
zabranjene stvari. Ili da ubijaju svakog ko bez poziva uđe na njihov
posed.”
 „I vi verujete u to?’
Taksista je slegnuo ramenima. „Od kada su oni ovde, došlo je do niza
misterioznih smrtnih slučajeva. Poslednji je bio pre nekoliko dana, kada
je jedan monsinjor iz Rima izgoreo svom vozilu. Ali, kao i uvek, svi
tragovi su nestali.”
Rado bi Malberg još razgovarao sa taksistom, ali ovaj je sada zaustavio
kola na šljunčanom putu, spustio prozor, ispružio ruku i pokazao u
pravcu gustog žbunja koje je uokvirilo uski put sa obe strane: „Pratite
samo put. Završava pred kapijom tvrđave. Ne možete da se izgubite.
Srećno!”
Reči vozača nisu zvučale baš ohrabrujuće.
Malberg je izašao, uzeo putnu torbu i koju je pored najosnovnijeg,
strpao nekoliko korisnih knjiga i dao vozaču novčanicu u ruku. Ovaj je
klimnuo glavom, okrenuo kola i odvezao se.
Odjednom je bilo tiho, skoro jezivo tiho. Jesenji vetar je tiho šuštao u
lišću. Mirisalo je na vlažno šumsko tlo. Poslednja kiša je napravila
duboke brazde u zemljanom putu. To je otežavalo uspon.
Dok je mrgodno tapkao nagore, počeo je da se dvoumi, da nije bilo
bolje da je poslušao Katarinu i Anisetu vratio novac. Nije imao pojma šta
mu se stvarno sprema i da li će mu uopšte poći za rukom da odgonetne
tajanstvenu knjigu Gregora Mendela. Da je bilo reči samo o knjizi i ni o
čemu drugom, sigurno bi se okrenuo.
Ali tu je bila ta čudna stvar, neobjašnjiva slutnja koja je gonila napred.
Ni sam nije mogao da objasni zašto je više verovao tom neodređenom
osećanju nego činjenicama. Jer, sve što je Katarina saznala od sinjore
Felini se bez omaške uklapalo u njegovu istragu. Sve je imalo smisla.
U bunilu svojih misli stigao je do cilja brže nego što je očekivao.
Nakon krivine sa grmljem i čvornovatim granama sa obe strane je
odjednom nikla moćna tvrđava ispred njega. Visoka kapija sa špicastim
lučnim svodom i gvozdenim rešetkama koje su se spuštale nije mu bila
nepoznata. Znao je sa fotografije u časopisu.
Pri slabom svetlu vetrovirog jesenjeg dana je, držeći ruku iznad očiju
da bi ih zaštitio, tražio uzaludno znak sa krstom nalik runi. Uporno je
gledao zidine iznad kapije. Najpre nije ništa video. Tek nakon dužeg
posmatranja izgledalo je kao da je znak sa simbolom polako izrastao iz
starih zidova, da bi već u sledećem trenutku nestao kao neka jeziva
prikaza.
Zabačene glave pratio je čudnu igru. Prošla je čitava večnost pre nego
je otkrio uzrok neobičnoj pojavi: dok su tamni oblaci jurili nisko preko
neba svetlo se stalno menjalo. Bacalo je senke koje su se rastvarale u
ništavilo. Senke su bile te koje su činile vidljivim reljef usečen u kamen.
Petnaest, možda dvadeset metara uvis su išle zidine tvrđave. Kapija
koja se spuštala, sa špicastim gvozdenim zupcima koji su dosezali do tla,
je izgledala kao nezasita usta Moloha koji je vrebao da proguta svakog ko
naiđe.
Malberg je zastao kada je u otvoru prozora tornja kapije, levo od
ulaza, ugledao crveno lice čuvara. Kako se činilo ovaj ga je već dugo
gledao.
„He, tamo!” Malberg mu je dao znak da hoće da razgovara sa njim.
Čovek crvenog lica je nestao. Nakon kratkog vremena se ponovo pojavio
iza rešetaka kapije.
„Ko ste vi? Šta hoćete?” pitao je osorno.
„Zovem se…” skoro da se izbrbljao, ali se u poslednjem trenutku setio
da je Anisetu dao lažno ime i odgovorio: „Zovem se Andreas Valter. Hteo
bih do Aniseta.”
„Recite lozinku!”
„Apokalipsa 20,7.”
Nemo je čuvar nestao u uskim vratima ka sobici u tornju. Uz zvuk
nalik grmljavini rešetka je krenula nagore.
Čuvar koji nije bio sklon priči se ponovo pojavio, pružio ruku i
pokazao u pravcu dvorišta unutar tvrđave. „Čekaju vas.” A onda je nestao.
Malberg se osećao kao uljez. Sumnjao je da će moći dugo da izdrži u
ovoj tmurnoj, plesnjivoj tvrđavi neprijatnog mirisa. Pet, šest spratova se
dizalo uvis sa svih strana dvorišta koje je imalo oblik trapeza. A kada je
podigao pogled ugledao je čisto nepoverenje: kamere, reflektore, aparate
koji detektuju kretanje, sirene. Većina ih je bila u jadnom stanju koje je
navodilo na pitanje da li uopšte funkcionišu.
„Vi ste kriptolog Andreas Valter?”
Kao da je nečujno izrastao iz tla, odjednom se pored njega stvorio
čovek lepog izgleda, srednjih godina i pružio mu ruku: „Ja sam Ulf
Gruna.”
„Kriptolog je pogrešan opis posla,” odgovorio je Malberg. „Samo se
razumem pomalo u stare knjige i spise.”
„Onda ste upravo vi čovek koji nam je potreban. Ja sam hematolog i
učestvujem u projektu ‘Apokalipsa’. Ako hoćete, pokazaću vam vašu
ćeliju.”
Ćeliju? To je zvučalo prokleto nalik zatvoru, pomislio je Malberg, ili
manastiru u kojem monasi uz molitvu i rad provode isposnički život.
„Rekli ste hematolog?” pitao je Malberg nesigurno.
„Da. To vas čudi?”
„Ako ću iskreno - da!”
Gruna se smeškao za sebe, kao da ga raduje to što je iznenađenje
uspelo. „Pođite,” rekao je i pokazao mu put. Pri tom je napravio širok
pokret rukom. To je bilo dovoljno da na tren pokaže crnu majicu kratkih
rukava koju je nosio ispod sakoa. No, nije majica privukla pažnju
Malberga, već lanac sa ovalnim medaljonom i modifikovanim simbolom
krsta, koji je bio isti kao onaj koji našao u Marleninom stanu.
Počelo je da mu se vrti. Grabio je vazduh, ali nije imao snage da uvuče
reski jesenji vazduh do samih vrhova pluća. Morao je da pazi da Gruna ne
primeti njegovu paniku i postavi neprijatna pitanja. Naposletku se
pokrenuo.
Preko uskih, zavojitih stepenica isklesanih u kamenu, koje izazivaju
vrtoglavicu kod nenaviknutih, njih dvojica su koračala polako gore na
drugi sprat. I pre nego što su stigli na gornje odmorište Gruna je zastao i
pogledao Malberga koji je zaostao za njim.
„Znam koje vas pitanje sada muči,” rekao je šapatom. „Hteli bi da
znate šta se krije iza projekta ‘Apokalipsa’. Ali moram da vas razočaram s
tim u vezi. Niko ne zna o čemu se tačno radi. Ni ja. Svi smo mi stručnjaci
u našoj oblasti, većina su vrhunski i na izuzetnom glasu, ali u suštini smo
svi mi samo dostavljači.”
Malbetg je nabrao čelo i bacio nepoverljiv pogled ka gore. Grunu je
bilo teško proceniti. Zašto mu je pričao sve to? Da li je hteo da ga zaplaši?
Šta je za ime sveta imao jedan hematolog da traži u tvrđavi Lajenfels?
Gruna je video Malbergovo zamišljeno lice i rekao: „Ne bi trebalo da
se čudite što razgovaramo ovde dole, ali su ove zavojite stepenice jedno
od retkih mesta među ovim starim zidinama koje se ne prisluškuje. A
privatni razgovori su nepoželjni u Lajenfelsu, tačnije rečeno čak su i
zabranjeni.”
 „Prisluškuje? Ko to radi?”
„Aniset. Kako je uopšte naleteo na vas?”
„Slučajno,” odgovorio je Malberg, „sedeo je na aukciji na kojoj je
kupio Mendelovu knjigu na mestu pored mene. Tada smo počeli da
razgovaramo i Aniset mi je dao ponudu. Gde je on, inače?”
„Kao i mnogi članovi bratstva, Aniset je noćna ptica. Retko kada ćete
ga videti u toku dana. Stoga je mene zamolio da se pobrinem za vas i
odvedem vas u vašu ćeliju. A sada pođite!”
Sve ovo se Malbergu činilo prilično čudnim. Atmosfera u
unutrašnjosti tvrđave je delovala tlačilački. Ne samo zbog manjka boja i
turobnosti starih zidina, praznina i tišina su bili to što je gušilo svaku
radosnu misao.
„Da li je taj Aniset stvarno tako tajanstven kakvim se pravi?” pitao je
Malberg dok je išao dugim hodnikom koji je nakon nekih pedeset koraka
skretao levo i kaskao za Grunom.
Ovaj se okrenuo i stavio kažiprst na usta.
U teskobno uskom hodniku su se ređala jedna vrata za drugim. Čudna
bajkovita bića i životinje pored vrata na zidu su zamenjivala brojeve.
Sigurno su prošli već nekih trideset ćelija, kada je Gruna stao pored jedne
sa salamanderom nacrtanim veštom rukom na zidu i otvorio vrata.
Prvi utisak je manje razočarao nego što se Malberg nadao. Ćelija je
imala nekih šest puta tri i po metra i ličila je - po uređenju - manje na
spartansku opremu monaha koliko na skromnu studentsku sobu sa
ormanom i krevetom na sklapanje od drvenih dasaka u jednom od
zidova, sofom za dvoje, udobnom foteljom i pisaćim stolom od
hromiranog čelika. Bilo je čak i telefona sa dugmićima.
Gruna je prišao lavabou, desno pored ulaza i pustio vodu. Dok je voda
šuštala rekao je pre šapatom: „To je jedina mogućnost da se zaštite od
mera preduzetih za prisluškivanje!” Pokazao je na plafon. Dugmad
veličine trešnje nisu ostavljala sumnju u svoju namenu.
„Zašto činite to za mene?” pitao je Malberg i ulovio sebe kako i sam
šapuće. „Mislim, uopšte me ne poznajete!” Umoran od puta spustio je
torbu na sofu.
Hematolog je podigao obe ruke. „Samo hoću da vas sačuvam od
mogućih gluposti. Da bi mogli da opstanete u tvrđavi Lajenfels morate se
ponašati u skladu sa onim što se po vašem mišljenju od vas očekuje.
Samo tako ćete ovde preživeti bez šteta po duhovno zdravlje. A što se
mojih motiva tiče, možda bi vi mogli da nam budete od veće koristi nego
mi vama. Shvatate?”
Malberg ništa nije shvatao. „Možete li da se izrazite malo jasnije?”
pitao je pomalo zbunjeno.
„Nema žurbe,” odgovorio je Gruna i pri tome je uspeo da izvuče
uzdržani osmeh. A onda je zatvorio vodu i povukao se.

***

Već je svitalo kada se Aniset pojavio kod Malberga u sobi - čak i u

mislima je odbijao da koristi izraz ćelija. Čovek uskih ramena sa belom
kosom je ušao bez kucanja.
Pozdrav je bio hladan i bez uobičajenih ljubaznosti, a kada je Aniset
ugledao Malbergovo iznenađeno lice, rekao je: „U tvrđavi Lajenfels nema
brava, niti ključeva, posledično nema ni zaključanih prostorija. To ste
sigurno već primetili. Nije ni uobičajeno da se kuca. Takvi stari običaji su
samo gubljenje vremena.”
Što se tiče navodnog gubljenja vremena, Malberg uopšte nije stigao da
kaže svoje mišljenje o tome ili odgovori, jer mu je Aniset rekao da pođe s
njim u arhiv koji se nalazio u krilu preko puta.
„Trebalo bi dobro da upamtite put,” primetio je dok su se ponovo peli
uz stepenice i, kada su stigli gore, promenili pravac. „Inače, ne bi trebalo
da se uplašite zbog navodnog haosa u našem arhivu. U suštini u
prostorijama vlada stvaralački nered. Svaki član bratstva stavlja svoje
papire, knjige i dokumenta na određenom, njemu dodeljenom mestu.
Samo priručnici i leksikoni stoje u posebnoj prostoriji svima na
raspolaganju.”
Čudan sistem za arhivu, pomislio je Malberg. Ali je među ovim
zidovima sve bilo prilično jedinstveno.
Komplikovani put do arhiva je Malberg već zaboravio kada su na
šestom spratu ušli kroz luk vrata u jednu prostoriju okrečenu u belo čija
je osnova opisivala veliko latinično slovo „D”. Pristup je bio tačno u
sredini zaobljenog dela, a od vertikalne grede tavanjače, su dva lučna
ulaza vodila u niz prostorija, jednu iza druge.
Mirisalo je na prašinu i neopisiv dah starih knjiga. Kratak pogled u
prvu prostoriju je bio dovoljan da utvrdi da je većina knjiga mnogo starija
od tvrđave u njenom današnjem stanju i time vrlo skupocena.
„Ovo je, dakle, vaša radna soba,” primetio je Aniset i okrenuo se
raširenih ruku oko svoje ose.
Jedini nameštaj se sastojao od dugog, uskog stola, nalik trpezarijskim,
koji se mogu naći u srednjevekovnim manastirima, i stolice sa
izrezbarenim rukohvatima. Pošto je soba bila nedovoljno osvetljena
uskim prozorom s leve strane jarke neonske sijalice su obasjavale
prostoriju - nije bilo baš pri kladno, ali jeste svrsishodno.
„A gde je Mendelova knjiga?” pitao je Malberg nestrpljivo.
Aniset je podigao obrve i nestao u vratima arhiva desno, Kada se
vratio držao je pre neuglednu knjigu poput trofeja. Naposletku je
pobožno spustio na sto.
Malberg je seo i otvorio naslovnu stranu. Kao antikvar je svakoj staroj
knjizi koju je po prvi put imao u rukama, pristupao sa strahopoštovanjem
i izvesnom radošću otkrića. Ali ova knjiga je bila nešto sasvim posebno.
Koliko je to kratko vreme dozvoljavalo, potkrepio se odgovarajućom
literaturom i najnovijim radovima o kriptologiji.

Gregorius Mendel
Peccatum Octavum

Je pisalo na listu sa naslovom na latinskom. Osmi greh.

Ali to je bilo i jedino razumljivo u ovoj knjizi. Već sledeću stranu,
verovatno sa predgovorom, je činio jedan zagonetan, nerazgovetan jezik.
„Dopustite mi jedno pitanje,” okrenuo se ka Anisetu. „Šta očekujete
od odgonetanja ove tajnovite knjige?”
Aniset se nervozno igrao sa dugmićima svoje odore i Malberg je imao
izvesno zadovoljstvo što mu je očigledno - mada mu to nije bila namera -
uspelo da ovog arogantnog čoveka sigurnog u sebe, izbaci iz takta.
„To ćete još blagovremeno primetiti,” odgovorio je naposletku. I skoro
jedva čujno je dodao: „Molim vas da imate razumevanja za to. Ako vam
pođe za rukom da odgonetnete tezultate Mendelovih istraživanja, onda
ćete ionako znati o čemu se radi. Ukoliko ne uspete, onda to neće
optetećivati ni vas, niti bratstvo. Kada biste da počnete sa radom?”
„Odmah sutra ujutro.”
 „Onda puno sreće!” Nestao je pre nego što je Malberg uspeo da ga pita
kako da nađe put nazad u svoju sobu.
Poslednja tri hodnika i dva niza stepenica je još imao u sećanju. Ali
onda se izgubio, jer odjednom više nije mogao da se seti da je ranije bio
na tom mestu. Kada je posle nekog vremena ponovo došao od tačke s
koje je pošao, odlučio je da pokuša sa suprotnim smerom i da pri
sledećem hodniku popreko ne skrene desno, već levo.
Džin od čoveka kojeg je pri tom sreo mu je samo kratko klimnuo
glavom, ne gledajući ga. Kao da je u mislima bio negde daleko i Malberg
se nije usuđivao da mu se obrati.
Nekako mu je pošlo za rukom da nađe svoju sobu sa salamanderom.
Ali, kada je otvorio vrata, uplašio se: Gruna se raskomotio na njegovoj
sofi.
„Zaboravio sam da pomenem,” počeo je kao da se to samo po sebi
podrazumeva, „da morate da poručite jelo u sobu, jer je ionako tabu
pričati za stolom. Okrenite samo devetku, javiće vam se šef kuhinje i reći
vam šta ima u ponudi.”
„Hvala, nisam gladan,” odgovorio je Malberg. To nije baš bilo tačno,
ali je bio umoran kao pas i samo je hteo da ima svoj mir.
„I ima još nešto,” počeo je ponovo Gruna. Kao da je to sasvim
uobičajeno, otišao je do lavaboa i pustio vodu.
„Da?”
„Tvrđava Lajenfels je sedište bratstva Fideles Fidei Flagrantes…”
„Znam!”
„Ali verovatno znate samo malo o cilju ovog bratstva. Sve što se do
sada moglo pročitati u novinama je, naime puko nagađanje. A pošto je
princip bratstva da ne demantuje ni jednu od ovih glasina, kruže
najapsurdnije priče. Nijedna nije ni blizu istini.”
„Onda me prosvetlite!” odgovorio je Malberg nevoljno. Nije imao
pojma šta ovaj Gruna zapravo namerava.
Hematolog je vrteo glavom: „Ne ovde i ne danas. Samo hoću da vas
upozorim. Sa Mendelovom knjigom ste se sticajem okolnosti uvukli u
đavolji krug. Mudar savet bi vam bio da ukoliko odgonetnete tekst vašu
tajnu sačuvate za sebe.”
Zbog čega? Hteo je Lukas Malberg da pita. Ali nije stigao. Jer, Gruna
je ustao, zatvorio vodu i napustio bez ijedne reči više, Malbergovu ćeliju.
 Poglavlje 57
Pre nego što se Malberg uvukao u krevet, negde oko devet časova
uveče, nazvao je Katarinu. Koristio je svoj mobilni, jer je bio siguran da
aparat u njegovoj prostoriji prisluškuju. Kako bi razgovor učinio
nerazumljivim neželjenim slušaocima, pustio je vodu.
„Da li je sve u redu?” pitala ga je. Glas joj je zvučao zabrinuto.
„Sve je u redu,” odgovorio je i dodao: „Ukoliko se ovde može govoriti o
redu.”
„Kako to misliš?”
„Znaš, ovde sve iziskuje izvesno navikavanje. Tvrđava Lajenfels je
nešto između hotela za stresom izmučene menadžere i manastira za
asketske monahe.”
„Onda si na pravom mestu!” našalila se ona. „I, imaš li već neku
predstavu šta se zapravo dešava u tom starom zdanju?”
„Katarina,” počeo je nestrpljivo, „tek sam nekoliko sati ovde, a ti tražiš
od mene da već sve znam! Jedan hematolog, koji me dočekao i koji ovde
izgleda boravi već godinama, je rekao da zapravo niko ne zna tačno šta se
ovde događa.”
„I ti veruješ u to?”
„Iskreno rečeno, ni ja to ne mogu baš da zamislim.”
„Ovde se u međuvremenu izdešavalo svašta nešto,” upala mu je u reč.
„Danas sam imala poziv i sastanak sa javnim tužiocem Mezomedesom.”
„Opet taj! Taj tip mora da je zaljubljen u rebe.”
„Čujem li to nešto poput ljubomore?”
„Da, naravno. Šta još?”
„Stvarno, Lukas. Mezomedes mi je pokazao tajni dosije o slučaju
Marlene Amer. U njemu su navedene sve istrage za koje smo
pretpostavili da se nikada nisu ni dogodile.”
„Dakle ipak. A odakle njemu taj dosije?”
„Od njegovog šefa, glavnog državnog tužioca Butčijela.”
„Burčijela?”
„Mezomedes mu je odmah uzeo dosije iz ruke.”
„Tek tako?”
„Pa, sad. Burčijelo je bio mrtav. Srčani udar. Za pisaćim stolom. Pred
njim je bio dosije, ‘strogo poverljivo’. Lukas, moramo obavezno da se
vidimo!”
„Kako zamišljaš da to izvedeš? Ja sam ovde na tragu nečeg sasvim
krupnog. Jedne stvari u koju je Marlena nekako bila umešana.”
„Lukas, oboje znamo pod kojim okolnostima je Marlena umrla! Zar to
nije dovoljno?” glas joj je zvučao ljutito.
„Ne. Mislim da sam svojom istragom naleteo na nešto što prevazilazi
sve pretpostavke. Sećaš se sigurno lica sa opekotinama?”
„Naravno. Čovek koji ti je pretio pred kućom markize i čiji je leš
jednog jutra plutao u Fontani di Trevi.”
„Upravo tako. Ali zaboravila si nešto bitno. Lice sa opekotinama je bio
taj koji me odvukao u crkvu Sv. Petra i ponudio mi za gomilu novaca delić
Torinske plaštanice veličine poštanske marke. Na tom sićušnom ostatku
platna se mogla razaznati fleka koja bi mogla poticati od krvi.”
„Krv Isusa iz Nazareta…”
„A time dolazimo do hematologa Ulfa Grune, člana ovog bratstva.”
„Lukas, to je divlja spekulacija!”
„Nikako. Taj hematolog, jedini čovek sa kojim sam do sada mogao da
pričam, je imao lančić ispod sakoa…”
„Daj da pogađam,” prekinula ga je Katarina. „Lančić sa krstom kao na
runama.”
„Tako je!”
„Sve je to prilično jezivo.”
„Znam, ni ja se ne usuđujem da razmišljam u tom pravcu.”
„A knjiga? Šta je sa knjigom?”
„Gore je u arhivu, mom novom radnom mestu. Držao sam je u
rukama. Čudan osećaj. Možeš mi verovari. Prilično sam uzbuđen.”
„Misliš li da ćeš uspeti?”
„Da odgonetnem tekst? Nisam baš siguran. Upravo sam se još jednom
zadubio u knjigu Fridriha Franca, brata Mendela po monaštvu. On
ukazuje na Mendelovu tehniku šifrovanja i čak da je napomene zbog čega
je sadržaj ove knjige tako značajan.”
„Lukas, obećaj mi da ćeš dobro voditi računa o sebi,” zvučala je
uplašeno.
„Ne brini. Obaveštavaću te redovno. Ljubim re!”
I time je razgovor završen.
 ***

Bio je umoran. Toliko umoran da se bacio na krevet u odeći i zaspao

nakon nekoliko sekundi.
Nije imao predstave koliko je spavao - ali odjednom je bio potpuno
budan. Tvrđava, koja se pre svega odlikovala tišinom među zidinama, kao
da je odjednom oživela.
Čudni, nedefinisani zvukovi su mu dopirali do uha iz svih pravaca,
zamirali i ponovo počinjali. Čuo je korake ispred svoje sobe koji su se
približavali i ponovo udaljavali. O spavanju nije više bilo reči.
Neće biti lako navići se na ovaj ritam rada, pomislio je. Hiljade misli
su mu se motale po glavi i mučilo ga je pitanje šta se u ovoj neobičnoj
tvrđavi zapravo dešava.
Nekih sat vremena se okretao levo i desno. Pogledao je na sat: pola
dvanaest. A onda je ustao. Kraj lavaboa je naprskao vodu na lice. A onda
je uzeo knjige koje je poneo sa sobom pod ruku i krenuo u arhiv.
Bio je spreman da će lutati kao što je pre nekoliko sati. Stoga je gledao
iznerviran, u ulaz ka arhivu koji je neočekivano brzo našao. Put ka tamo
je bio mračan, ali je prostorija ispred sa njegovim radnim mestom bila
jarko osvetljena.
Knjige je stavio na sto. Neodlučan je prišao jedinom prozoru u sobi i
pogledao napolje. Prozor je gledao na dvorište koje je sada bilo u tami. Iza
pojedinih prozora naspramnog krila zgrade, je treperilo svetlo. Ponegde
bi se ugledao neku senku koja bi prošla ispred. Naposletku je seo iza
širokog stola.
Mendelova knjiga je stajala pred njim poput trezora sa neprocenjivim
sadržajem. Samo je bilo potrebno naći ključ, staviti ga u bravu i pogledati
tajanstveni sadržaj.
Kao što je to Franc, sabrat Mendela, opisao Malberg je uzeo parče
papira i nažvrljao latinski alfabet u dva reda jedan ispod drugog. Slova ,J”
i „Q” je izostavio i time dobio dvadeset i četiri slova. Upravo toliko je
slova imao grčki alfabet.
Počeo je sa alfa i završio sa omega, a iznad je poređao slova grčkog
alfabeta, dakle alfa preko ‘a’, beta preko b, gama preko ‘c’ i tako dalje.
Doduše prva dva slova latinskog alfabeta su ista kao i ona grčkog. Ali
dva niza slova potom idu drugim tokom: u latinskom pismu posle ‘b’ ide
‘c’, u grčkom posle ‘b’ ide ‘g’. Grčki ne zna za ‘j’, stoga ga je Mendel
izostavio u latinskom alfabetu. Kao i ‘q’. A pošto u grčkom nema ni ‘w’
Mendel ga je opisao sa ‘f’.
Na taj način je Malberg dobio sledeći ključ za dešifrovanje:

Prva strana Mendelove knjige je počinjala rečima:

Fenn die satrend iape yxllendes rind…

Već ova prva rečenica je stavljala do znanja da mu predstoji pravi

Sizifov posao, jer nije morao svaku reč, već svako slovo da prenese u
sistem koji je Mendelov sabrat naveo.
Neko vreme se zadržao na spoznaji da svaki red knjige ima pedeset
slova i svaka strana trideset redova. To je činilo šesnaest hiljada slova po
strani. Mendelovo delo je imalo dve stotine i četrdeset strana. Znači
skoro četristo hiljada slova. Malberg je zario glavu među dlanove.
Obeshrabren, zapravo očajan počeo je naposletku sa radom. To je išlo
tako mukotrpno, kao što je očekivao, ali ipak brže nego što se bojao.
Nije prošlo ni petnaest minuta i ispod apokrifne rečenice su stajale
reči sa kojima je počinjala Mendelova knjiga:

Kada se navrši hiljadu godina…

Kada se navrši hiljadu godina? Tekst mu je zvučao poznato.

Grozničavo, kao posednut Malberg je dodao naredna slova u kodirani
sistem.
 Ubrzo je dešifrovao celu rečenicu:

Kada se navrši hiljadu godina

Sotona će biti puštena iz jame.

Skočio je. Nije se prevario. To je bila rečenica iz Apokalipse, poglavlje

20, stih 7.
Nekoliko trenutaka je stajao kao da se pretvorio u stub soli. Očajan
pokušavao je da u glavi stvori vezu između Mendelove uvodne rečenice i
lozinke bratstva. Iako je među starim zidinama bilo ledeno hladno, znoj
mu je izbijao iz svih pora.
Odjednom je čuo neki zvuk kao da je u biblioteci neka knjiga ispala iz
regala. Bio je suviše zaokupljen Mendelovom knjigom da bi obratio
pažnju na to. Ali odjednom se niotkuda stvorila neka osoba, čovek sa
retkom sedom kosom i ponosnog držanja. Pod levom miškom je imao niz
knjiga i dokumenta. Prošao je pored Malberga i nije ga udostojio ni
pogleda. Kada je već stigao do vrata, okrenuo se još jednom i obratio mu
se.
„Murat,” rekao je suvo, „Profesor Ričard Murat. Sigurno ste već čuli za
mene. Vi ste novi kriptolog?”
Malberg je ustao i odgovorio: „Andreas Valter. Što se tiče tog
‘kriptolog’, ne bih upotrebio taj izraz za sebe. Samo sam se tokom studija
bibliotekatstva intenzivno bavio nestalom knjigom Gregora Mendela.”
„I smatrate se dovoljno kvalifikovanim da odgonetnete nerazgovetni
jezik njegove knjige?” pitao je Murat s visine.
„To tek mora da se dokaže.”
Profesor ga je odmerio čkiljeći očima. „Mogli biste,” rekao je
naposletku, „ako budete uspešni u svom poslu i pod uslovom da nas
Mendel nije vukao za nos, postati pomalo besmrtni. Kao informator
molekularnog biologa Ričarda Murata.”
„To bi bilo zadovoljstvo,” odgovorio je Malberg sa izrazitom ironijom
u glasu.
Murat se nije više upuštao u to. „Ne moram da vam kažem,” nastavio
je, „da su sva crna dokumenta i rukopisi koji su obeleženi crvenim
krstom nalik znaku rune, tabu. Kao što ste primetili u Lajenfelsu nema ni
ključeva, ni brava, posledično ni trezora. Poštovanje prema drugom
iziskuje potpunu diskreciju. Od vas očekujem potpuno uzdržavanje.
Izričito vam zabranjujem da bacite i pogled u rezultate mojih istraživanja.
Razumemo se.”
Arogancija s kojom mu se obratio mu se gadila i bio je srećan kada je
ovaj, bez ijedne reči više, nestao. Svijen nad Mendelovom knjigom
Malberg je nastavio sa svojim radom. Pri tome nije mogao da se otme
utisku da je ovog Murata negde već video.
 Poglavlje 58
Grmljavina u daljini, je probudila Malberga sledećeg jutra. Zapadno
od Rajne, iznad Zonvalda se spremala gadna oluja.
Tek u četiri ujutro je otišao da spava. Toliko ga je tajnom obavijena
knjiga Mendela zaokupila. Da bi uživao u doručku, okrenuo je devetku i
izrazio svoje želje. Malo kasnije ušao je jedan od seminaraca bratstva i
stavio željeno pred njega.
Pri tome mu je šapnuo: „Gruna i doktor Dulacek vas očekuju u deset
gore na kuli tvrđave!”
Čudna vrsta komunikacije, pomislio je Malberg. U svakom slučaju je
sada znao kako se članovi bratstva sporazumevaju među sobom, a da ne
zapadnu u nevolju da ih neko čuje.
Pogledao je na sat. Ima još deset minuta da doručkuje. Bezvoljno je
progutao dve lepljive zemičke sa medom i marmeladom. Kafa, međutim,
je bila odličnog ukusa. A onda je krenuo.
Kula tvrđave, jedan masivan, kvadratni toranj, je nadvisivao
šestospratnu tvrđavu za još tri sprata. Zupcima ojačani ravni krov se
mogao doseći samo preko niza uskih drvenih stepenica koje su vodile
nagore u cik-cak rasporedu. Dobrih sto i trideset stepenika je delilo
prizemlje od vrha i bila je neophodna dobra kondicija da se stigne tamo.
Aniseta još nikada nisu videli na tornju. Stoga ga je Gruna i odabrao za
mesto sastanka.
Iako je bio sportski građen, Malberg je žestoko dahtao i grabio vazduh
kada je stigao gore. Već su ga čekali. Gruna mu je predstavio dr Dulaceka
kao prijatelja od poverenja, kao citologa i nekadašnjeg benediktinca.
„Sigurno ste već primetili da bratstvo nema samo ljude od poverenja u
svojim redovima,” počeo je Gruna izokola.
Malberg je bio opčinjen veličanstvenim pogledom koji se pružao iznad
doline Rajne gde se široka reka duboko ispod njih valjala svojim putem.
„Noćas sam upoznao profesora Murata,” odgovorio je. „Uz dopuštenje,
neprijatan savremenik! Zabranio mi je da njegova dokumenta, koja se
čuvaju u arhivi, uzmem u ruke. Izgleda da se boji da ću mu ukrasti neku
misao.”
„Čime smo već kod teme,” primetio je Gruna. „Uopšte niste daleko od
istine sa svojom pretpostavkom.”
 „Ne shvatam šta hoćete da kažete.”
Tamni oblaci su jurili iznad tvrđave Lajenfels. Kao da si mogao da ih
dohvatiš. Sve glasnija grmljavina je najavljivala oluju koja se bližila.
Gruna je zabrinuto pogledao ka zapadu. A onda je rekao: „Slagao sam
vas kada sam rekao da niko ne zna tačno šta se ovde zapravo zbiva.
Malobrojni to još kako znaju. U njih spadamo dr Dulacek i ja.”
Dok je Dulacek držao izlaz sa stepeništa na oku, Ulf Gruna je počeo da
priča: „Morate da znate da je Aniset nekadašnji kardinal kurije Tesina
koji je smatrao da su ga prešli prilikom zadnjeg izbora Pape.”
Malberg je klimnuo glavom.
„Iz razočaranja time je Tesina napustio kuriju, od tada se zove Aniset,
a ovo bratstvo je osnovao sredstvima sumnjivog porekla. Preko oglasa u
velikim evropskim dnevnim listovima je tražio vrhunske naučnike,
istaknute stručnjake u svojim područjima, kojima je istraživačka
delatnost i sa time povezan uspeh opovrgnut. Nije to bila loša zamisao u
vremenima mobinga i borbe za karijeru. Na taj način je Aniset u kratkom
roku sakupio oko stotinu naučnika iz različitih oblasti oko sebe.”
„A među njima i vas dvojicu!”
„Tačno tako. Kao i ostali, ni mi u početku nismo znali do čega je u
suštini Anisetu stalo. Pri tome je okretanje imena iz. Tesine u Aniset
trebalo već da navede na razmišljanje. Aniset je najgori od svih demona.
Njegov simbol je krst sa crtom popreko, dakle precrtani krst, što bi moglo
da znači nešto poput: Nema spasenja.”
Malberg je stao između zubaca kule i pogledao u dubinu. Uhvatila ga
je vrtoglavica. Pri tome nije znao da li je visina tornja i otvoreni pogled
nadole ono što mu je pokrenulo vrtoglavicu ili Grunino objašnjenje. U
panici se zakačio za jedan od crepova koji su prekrivali vrhove zubaca. Ali
je crep popustio i skliznuo niz kosinu krova dole. Kao omamljen gledao je
let taneta koje je glasno udarilo o kameno tlo i razbilo se u hiljade
komadića.
Gruna mora da je primetio njegovo posrtanje. Stavio mu je ruku
otpozadi na rame i povukao ga nazad.
„Patite od straha od visine?” pitao je zabrinuto.
„Do sada nisam bio svestan toga,” promrmljao je Malberg. ,Ali,
dopustite mi jedno pitanje.” Disao je duboko kako bi se smirio. „Onda
svaki član bratstva ima takav simbol krsta?”
 „Tačno. Aniset daje svakom obavezu da tu oznaku stalno nosi sa
sobom, bez obzira na koji način.”
Kada su videli njegov upitni pogled, obojica su reagovala kao po
naredbi. Dulacek je izvukao krst ispod košulje, a Gruna ga je nespretno
izvadio iz džepa pantalona.
„Čovek kao Murat,” nastavio je naposletku Gruna, „se pokazao
srećnim pogotkom za Aniseta. Profesor molekularne biologije je bio
razočaran životom koliko i bivši kardinal. Tesini su zakinuli papsku
stolicu, Muratu Nobelovu nagradu. Švedski komitet je pogrešno ocenio
značaj njegovog istraživanja. Na osnovu manjka diskrecije je postalo čak
poznato da su ga gospoda ismevala. Razočaran, on se okrenuo od
uobičajenog akademskog života. Aniset je imao sluha za njega i primio ga
je u bratstvo.”
„A do kakvog je pionirskog otkrića Murat došao?” pitao je Malberg sa
neprijatnim osećajem.
„To će vam objasniti dr Dulacek, rekao je Gruna. „On zna više o
tome.”
Dulacek je naizgled nezainteresovano pratio izlaganje svog prijatelja.
Sada je pogledao Malberga kao da proverava je li sposoban da primi
njegove reči. Naposletku je rekao suzdržano, skoro pobožno: „Murat je
otkrio Božji-gen.”
„Božji-gen? Izvinite, ali ne razumem.”
„Pokušaću da to objasnim jednostavnim rečima: hiljadama godina, od
početka istorije čovečanstva ljudi su verovali u božanstva ili samo jednog
Boga. Bez obzira da li ga zovete Zevsom, Jupiterom, Budom ili Alahom.
To je već donekle zapanjujuće. Početkom devedesetih godina XX veka,
kada je došlo do prvog procvata u molekularnoj biologiji, naučnici su po
prvi put izrazili sumnju da bi vera mogla biti inicirana ljudskim genom.
Ali, među trideset hiljada gena čoveka izolovati jedan jedini koji je
odgovoran za to, da odrasli ljudi padaju na pod pred jednom drvenom
statuom ili u nekoj džamiji trljaju čelo o tepih, to je bukvalno bilo kao u
izreci, tražiti iglu u plastu sena. Do sada niko ne zna kako je Muratu
stvarno pošlo za rukom da nađe ovaj gen. Činjenica je: svi dokazi govore
u prilog tome da je Murat iz dezoksiribonukleinske kiseline, takozvane
DNK, izolovao gen koji je za to odgovoran.”
„Zanimljivo,” primetio je Malberg. Ali njegov komentar nije zvučao
baš ubedljivo.
„Taj jedan gen,” nastavio je Dulacek, „se kao i sve nasledne
informacije, prenosi sa jedne na drugu generaciju. Stoga je on odgovoran
za to što se čovek već rađa kao religiozno biće. I naravno, i za to što je u
pet hiljada godina ljudske istorije sagradio najlepše piramide, hramove,
crkve i džamije. Ali same te činjenice nisu ono što čini Muratovo otkriće
tako fascinantnim…”
Malberg je klimnuo glavom. Polako je shvatao na šta Dulacek cilja.
„Genima se može manipulisati. Čitao sam o jednom pokušaju sa
miševima koji su nakon manipulacije genima od strane jednog
neurobiologa postali odjednom, protivno svojoj prirodi, monogamni.”
„Na sličan način se može manipulisati i Božjim-genom kod ljudi. A
znate šta to znači. Muratova istraživanja bi mogla dovesti do toga da se
svaka vera u Boga uguši u začetku, da se uopšte ne dozvoli njena pojava.”
„Gospode,” izletelo je Malbergu. ,A koliko bi moglo potrajati pre nego
što nijedan čovek na svetu više ne veruje u Boga?”
Dulacek je slegnuo ramenima. „Nekoliko generacija. Onda će naši
hramovi, crkve i džamije biti samo još muzeji iz vremena kada se nije
znalo za Božji-gen.”
„Ne bih voleo da sam u Muratovoj koži,” primetio je Malberg i pri
tome razvukao lice. „Đavo nije mogao da smisli perfidniji plan.”
„Šta mislite, zbog čega se povukao u tvrđavti Lajenfels? Nije mali broj
onih koji bi ga radije videli mrtvog nego život. Ranije je putovao celim
svetom. Spadao je u onu vrstu koja se u naučnim krugovima zove
‘gospoda kolgerle’, naučnici koji na poziv putuju sa kongresa na kongres i
koje slave poput pop-zvezda. Ali, to je prestalo. Murat živi u Lajenfelsu
svoj život, a taj se znatno razlikuje od onog ostalih članova bratstva.”
Polako je Malberg počeo da shvata određene odnose. Očigledno je
Murat i u tvrđavi imao neprijatelje.
„Pri tome postoji, doduše, još jedna poteškoća,” prekinuo je Gruna
ćutanje. „Za manipulaciju Božjim-genom je profesoru Muratu potrebna
DNK koja ga ne sadrži. A to je najteži deo njegovog zadatka. Jer pod
pretpostavkom da mu je hipoteza tačna, onda po Mendelovim zakonima
nasleđivanja svaki čovek nosi Božji-gen u sebi. Stoga ostaje još samo
Torinska plaštanica sa ostacima krvi Isusa iz Nazareta.” Gruna se
nasmejao. „Šta mislite, zbog čega je Vatikan učinio sve da original iz
crkve u Torinu zameni krivotvorinom? Današnjim sredstvima bi bez
daljnjeg, mogla da se odredi krvna grupa gospodina Isusa. Da li vi
poznajete nekog boga krvne grupe O ili AB? Mi ovde imamo pravu
plaštanicu. A Isus nije mogao da ima taj Božji-gen u sebi, inače ne bi on
bio Bog, već samo običan čovek.”
Pri poslednjim rečima Grune je sevnula munja, moćni plamen preko
tamnog neba, praćen snažnim udarom grmljavine od kojih su zadrhtali
temelji tvrđave Lajenfels. Moglo bi se pomisliti da će stare zidine svaki
čas da se uruše. Uz to se osećao suvi dim i sumpor, kao da je đavo upravo
izašao iz procepa u zemlji.
To je znači bila tajna tvrđave Lajenfels! Malberg se raspametio. Ono
što su Gruna i Dulacek suvo rekli je bilo dovoljno eksplozivno da izbaci
svet iz šarki, dovoljno zapaljivo za novo doba.
Nemoćan da dođe do neke druge misli, promrmljao je: „I zbog čega
meni sve to pričate? Ja sam stranac za vas i nisam čak ni član bratstva!”
„Upravo zbog toga!” potvrdio je Gruna „Kao što ste već mogli da
primetite, skoro svako je svakom neprijatelj u Lajenfelsu. Ali, ako nekog
skoro svi mrze, onda je to profesor Murat.”
„Da budemo iskreni,” nastavio je dr Dulacek. „Do sada smo uspevali
da sabotiramo rezultate Muratovih istraživanja jednim čudnim trikom.
Sve testove smo uništili krvlju go lubova. Murat neće imati uspeha ni sa
novim uzorkom tkanine. Noćas će otkriti i da mu je poslednji pokušaj
propao. Pobrinuli smo se za to.” Dulacek se nasmejao. „Matori će
poludeti! Ali, pre ili kasnije će nas možda prozreti. Najkasnije onda kada
vi odgonetnete Mendelovu knjigu i profesor potvrdi svoju hipotezu. Taj
uspeh dopuštamo svakom, samto ne Muratu! Stoga smo mislili da bi vi
mogli možda…”
Nije stigao dalje. Ponovo je zasvetlio žuti snop preko neba odmah
praćen moćnim udarom grmljavine.
Njih trojica su uvukli glave i pojuriti ka stepeništu. Naišao je udar
olujnog vetra i izvukao Gruni teška drvena vrata iz ruke. Punim udarom
su dohvatila Malberga o desnu slepoočnicu tako da je ovaj pao na pod bez
svesti.
Nakon nekoliko trenutaka se povratio pod zaštitom krova stepeništa.
Teške kapi kiše su dobovale po crepu. Ležao je na gornjem odmorišru.
Zbunjeno je gledao u zabrinuta lica Grune i Dulaceka koji su se nagnuli
nad njim.
„Možete li da me čujete?” dozivao ga je Gruna nekoliko puta zaredom
kao da je Malberg potpuno pomerio svešću.
„Da,” odgovorio je ovaj oklevajući. Potrajalo je malo pre nego što mu
je postalo jasno da sve ono što mu se polako vraćalo u svest nije sanjao.
 Poglavlje 59
Oluja i kiša, grmljavina i sevanje su potrajali čitav dan. Tek kada je
počelo da sviće vreme se smirilo. Tada je Malberg krenuo do arhiva na
šestom spratu.
Čitav dan je proveo u tome da uklopi nove spoznaje koje su mu Gruna
i Dulacek saopštili u događaje protekle nedelje. Odjednom mu je bilo
jasno zašto je sićušni komad platna iz Torinske plaštanice koje mu je lice
sa opekotinama ponudilo na prodaju, trebalo toliko da košta. Sada je znao
i zašto je Aniset bio spreman da za nestalu knjigu Gregora Mendela plati
suludu sumu. Mendel, otac genetike, se mnogo pre Murata bavio istom
tom temom. Zanimljiva je, svakako, bila slučajnost da se Aniset poslužio
poput Mendela istom rečenicom Apokalipse po Jovanu, poglavlje 20, stih
7. Ali je njegov sadržaj izgleda obojici povlađivao na zagonetan način:

Kada se navrši hiljadu godina,

Sotona će biti puštena iz tamnice.

Avgustinski monah Gregor Mendel je slutio, da ukoliko je vera u Boga

utisnuta u biću čoveka, onda će jednog dana postojati mogućnost da se
taj fenomen izbriše iz njegovog sećanja.
Aniset, međutim, je znao nakon što je saznao za rezultate Muratovih
istraživanja da je ova teorija već stvarnost i učinio je lozinkom svoga
bratstva. Uz pomoć Muratovih istraživanja bi se stvarno oslobodila
Sotona. Užasna osveta, pre svega protiv rimokatoličke crkve sa kojom je
Aniset imao još neraščišćenih računa.
Ono za šta nije nalazio objašnjenja u razmišljanjima, bio je krst
bratstva koji je našao u Marleninom stanu. Njena smrt je, pak, dovoljno
razjašnjena. Ali ne i pitanje kako je lanac sa simbolom bratstva dospeo u
njen stan. Da li je neko izgubio lanac kod nje? Teško da je to mogao biti
njen lanac, jer bratstvo nije primalo žene. Hoće li ikada rešiti ovu
poslednju zagonetku u vezi sa Marlenom?
Marlena!
Svijen nad Mendelovom knjigom koju je neonsko svetlo arhivarnice
tako jarko obasjavalo da su ga oči zabolele, to pitanje mu nije izlazilo iz
glave. Da li ga je Aniset ipak namamio u klopku? Ako da, s kojim ciljem?
Ne, sve to nije imalo smisla i on je ponovo odbacio tu misao.
Podigao je glavu. Odjednom je video Marlenu pred sobom, doduše u
čudnom izdanju. Imala je smeđe-zelenu maskienu uniformu. Gornja
dugmad jakne su bila otvorena i pružala pogled u dekolte. Dugu tamnu
kosu je svezala u punđu. Bila je bez šminke, ali joj to nije oduzimalo od
draži.
A onda je ugledao njene ruke koje su držale revolver velikog kalibra.
Ni šest metara od njega udaljena podigla je polako oružje i uperila cev
tačno njemu u grudi.
Morao je tiho da se nasmeje. Pre očajničkim smehom. Stres proteklih
dana je nesumnjivo uticao na njegovu sposobnost opažanja. Već je često
imao ovakve halucinacije. Kod kreativnih i ljudi bogate mašte ovakve
pojave nisu bile retkost.
Da bi se vratio u stvarnost protrljao je oči. Ali privid nije hteo da
nestane.
„Marlena?” uzviknuo je polu upitno.
„Ustaj!” odgovorila je žena dubokim, baršunastim glasom. To je bio
njen glas, bez sumnje. Gledao je u neverici.
„Marlena! Ali ti si …”
„Mrtva? Vidiš da sam živa!” Nasmejala se prezirno i vrištala divlje
mlateći revolverom: „Diži konačno svoje dupe i ustaj!”
Hteo je nešto da kaže. Ali glas ga je izdao. Bez reči i bled kao smrt
uradio je kako mu je rekla, ustao i podigao polako ruke.
Marlena, ili žena koja je tvrdila da je ona, je stala iza njega i nabila mu
cev revolvera u leđa. Čudan osećaj, pomislio je. Nije mu bio potpuno
nepoznat. Očigledno mu se u novom životu češće događalo da mu neko
nabije pištolj u rebra. Ironija kao samoodbrana. Iskreno, užasno se
plašio.
„A sada kreni!” šištala je žena i podstakla svoju naredbu time što ga je
oružjem gurnula u pravcu vrata.
„Desno, pravo napred, ponovo desno!” usmeravala ga je iz predvorja
arhiva u dugi hodnik ka tornju tvrđave.
Pred stepeništem koje je vodilo gore do platforme je zastao. Nije se
usuđivao da se okrene. „Da li si ti stvarno Marlena?” pitao je oklevajući.
„Ne glupačica koju znaš iz škole. Ne ona koja je uvek izvlačila deblji
kraj. Ona koja je, kada su tipovi u pitanju, uvek morala da se snađe s
onim što ostane.”
„Nije moguće!” uzviknuo je dok ga je Marlena gurala duž dugi hodnik.
„Svojim očima sam video da si ležala mrtva u kadi! U vodi! Zar sam lud?”
glas mu je pukao.
„Možda,” odgovorila je Marlena sarkazmom koji joj nikad ne bi
pripisao. „Muškarci su ionako svi nekako ludi.”
Zastao je pred vratima koja su vodila u totanj i okrenuo upitno glavu
ka njoj.
„Hajde, idi gore!” režala je Marlena i propratila reči jačim pritiskom
cevi o leđa.
Malberg je vrisnuo. Manje zbog bola, koliko u nadi da će privući
pažnju. Uzalud.
A onda je čuo tiho ‘klik’. Toliko se ipak razumeo u oružje da zna kako
zvuči kada se otkoči revolver. Jedva se usudio da diše.
„Šta nameravaš?”
„Gore!” ponovila je i pokazala mu glavom ka strmim stepenicama
tornja.
Uplašen išao je oklevajući korak po korak, zastao na tren i razmišljao
da li bi mogao da uspe u tome da se okrene i obori je. Ali u ovoj napetoj
situaciji to nije delovalo kao dobra zamisao. Pogledao je u njene oči koje
su se iskrile od besa i morao je da računa s tim da će hladnokrvno da
pritisne obarač.
„Šta sam ti uradio?” mucao je dok je išao ka gore strmim stepenicama.
„Poštovao sam te, čak sam te i voleo. Zar to ne znaš?”
„Zaveži!” zarežala je. „Lažeš. Da je tako poneo bi se drugačije. Nisi
drugačiji od ostalih tipova. Čitavog života sam patila zbog toga što su
muškarci uvek birali moju sestru Lianu. Dok se Liana kao stjuardesa
motala sa bezbroj njih, ja sam se kao sivi miš posvetila studijama
biologije. Biologija! Ne baš najbolja mogućnost da upoznaš sjajne
muškarce!”
„Ali ja uopšte nisam poznavao tvoju sestru. Nisam ni znao da imaš
sestru!”
„Ponovo lažeš, čak si pokušao da je nazoveš.”
„Da. Ali tek kada sam slučajno saznao da postoji. Nadao sam se da ću
od nje dobiti bliže informacije o tvom životu pre.”
„Šta se to tebe ticalo?”
 „Marlena, mislio sam da si mrtva, ubijena! Onda mi je odjednom
postalo jasno da sam se beskrajno zaljubio u tebe. I pokrenuo sam sve što
sam mogao da otkrijem šta se zapravo dogodilo.”
„A upravo to nisi smeo da uradiš!”
„Ali zbog čega ne?” zastao je.
„Zato što si time pokrenuo lavinu. Verovatno si mislio da si vrlo
pametan kada si se ovde uvukao kao kriptolog. Kada mi je Ričard rekao
da si diplomski rad pisao o nestalim delima svetske književnosti naćuljila
sam uši.”
„Ričard?”
„Ričard Murat. Upoznala sam ga tokom studija biologije u Berlinu.”
„Mikrobiologa profesora Murata?”
„Upravo tog. Zar ga nisi prepoznao? Razgovarao je sa tobom
telefonom. A sada idi dalje!”
Morao je da razmišlja o dubokom, ledenom glasu koji mu je pretio.
Naposletku su stigli na platformu tornja. Tek pre nekoliko sati je od
Grune i Dulaceka saznao šta se u tvrđavi Lajenfels zbiva. Dan je uzmicao
pred tamom. Teško dišući uhvatio se čvrsto za jedan od zubaca
grudobrana. Izbegavao je da pogleda u preteću dubinu koja se mračna
otvarala pred njim. Na čelu mu je izbio hladan znoj.
Držeći cev revolvera uperenu u njega Marlena se smestila na
suprornu stranu venca grudobrana. I na njoj je moglo da se primeti
izvesno uzbuđenje. Primetio je da joj oružje podrhtava u ruci. To je
situaciju činilo još opasnijom.
„Reci više čemu ovo!” rekao je. „Šta hoćeš od mene?” pokušao je da
deluje samouvereno, ali mu je glas zvučao bedno.
„To ću ti rado otkriti,” odgovorila je hladno. „Znaš previše. Ali sada me
slušaj.” Gledala ga je kao luda. „Murat nije bio privlačan čovek. Nakon
razvoda je uz to imao i brdo dugova na vratu. Ali, bio je razveden i
udvarao mi se. Prvi muškarac koji me je obožavao. U međuvremenu ne bi
trebalo da ti je nepoznata činjenica da je došao do značajnog otkrića.”
„Znam, Božji-gen.”
„Znala sam da si upoznat s tim. A da bi se rešio dugova, Murat je
ponudio rezultate svojih istraživanja rimskoj kuriji po ceni od deset
miliona evra. Gospoda su se doduše pokazala vrlo zainteresovana, ali
nisu hteli da plate tu sumu, a Murat nije bio spreman da dopusti
cenkanje. Ostavio je svoju karticu u Vatikanu sa napomenom da je još
nedelju dana u Rimu i da ga mogu naći na mojoj adresi. Sledećeg dana je
ćelavi čovek u tamno sivom dvodelnom odelu stajao pred vratima, u
oblaku parfema, i hteo još jednom da razgovara sa Muratom. Ugledao me
i - kako je kasnije izjavio - bio je gotov. Kardinal, štaviše, državni sekretar
se zaljubio u mene!”
Malberg je vrteo glavom u neverici. Pogled na Marlenu koja je stajala
ispred njega poput Gorgone, čudovišta sa zmijama umesto kose, nije baš
doprinosio tome da sve to shvati.
„I.” pitao je tihim glasom, „da li je dogovor ikada postignut?”
„Ne. Gonzaga koji je došao po svom nahođenju i bio u potpunosti
upoznat sa značajem dokumenata, imao je na raspolaganju samo
ograničen budžet.”
Smatrao je da se smirila i napravio korak bliže.
Na to je podigla revolver i uzviknula: „Nazad. Ni korak dalje!” Odlučan
izraz lica je bio jedva raspoznatljiv u sumraku. Ali ono što je mogao da
vidi, je otkrivalo da je ozbiljna.
Kako je bio zbijen između dva zupca grudobrana uhvatila ga je
vrtoglavica. Krv mu je bubnjala u ušima. Rukama se kao kandžama držao
za zidine sa obe strane svestan da iza njega ima dobrih trideset metara u
dubinu. Bio je pod šokom. Nije bio u stanju da sastavi neku jasnu misao.
Kako može da se izvuče iz ove situacije? Bojao se. Nikada u životu nije
osećao toliki strah. Nije se usuđivao da je pita išta više. Iako je imao
gomilu pitanja. Mogla je da povuče obarač svakog trena. Ova žena je bila
van sebe - luda!
Samo je delimično slušao kada je nastavila: „U to vreme mi je ponovo
došla u posetu sestra, Liana. Kada je letela za Rim i nije imala ništa bolje,
svratila bi do mene. Nije se moglo izbeći da sazna za priču o kardinalu
Gonzagi. Htela je da ga upozna po svaku cenu. Nisam imala ništa protiv.
Ono što nisam slutila jeste da se nameračila na njega. Da to obavi sa
jednim kardinalom je za tu fuficu predstavljalo valjda posebno
zadovoljstvo. Jednog dana se vratila sa izleta po planini Albani sa
oblakom parfema u odeći koji mi nije bio nepoznat. Izleti su se
ponavljali. Tada sam je pitala o čemu se radi. Uopšte nije pokušala da išta
opovrgne. Mogu da imam svakog muškarca, rekla je drsko. Smišljala sam
osvetu. - Slušaj me!”
 Primetila je da je odsutan duhom i mahala je revolverom divlje i van
kontrole.
„Naravno da te slušam. Samo što nije baš prijatno pri tome zuriti u
cev otkočenog pištolja.”
Prešla je preko primedbe i nastavila dalje: „Kad je Liana ponovo
boravila na planini Albani” glas joj je dobio vrlo ironičan ton, „dobila sam
čudan poziv. Izvesni Don Anselmo je pokušao blagoglagoljivim rečima da
mi objasni da sam po prirodi jedan dobar čovek. Pod nesrećnim
okolnostima, međutim, zaposednuta sam od strane jednog zlog demona.
U suštini je, taj đavo, ciljao kardinala državnog sekretara Gonzagu. Već
sam htela da spustim slušalicu i kažem da se i sam nosi do vraga, kada mi
je odjednom nešto palo na pamet. Slušaš šta govorim?”
„Da,” odgovorio je brzo.
„Naravno da sam odmah shvatila da imam posla sa isterivačem
đavola. Pretvarala sam se da pristajem na njegov plan. Složila sam se za
termin i pobrinula da ne budem ja tu, već Liana. Htela sam da joj očitam
lekciju. Da će pri tome da umre, to nisam mogla da slutim. No moja
žalost je bila pod kontrolom. Ono što me jeste iznenadilo bilo je to što mi
je Murat, kod koga sam boravila za to vreme, saopštio da sam mrtva.
Čudan je to osećaj da saznaš da si mrtva. Izokola je saznao da je žena nad
kojom je protivno njenoj volji izvršeno isterivanje demona, umrla. Svi su
mislili da sam ja ta žena. Najpre su pokušali da prikažu smrt kao nesrećni
slučaj. Zahvaljujući bliskim kontaktima sa najvišim krugovima vlasti to
im je i pošlo za rukom. Potom je mrtva žena iz kade, sahranjena kao
anonimna.”
Iako to u ovoj situaciji nije igralo nikakvu ulogu, rekao je pod utiskom
njene priče: „Ali, mi smo upravo razgovarali telefonom! To mora da je
bilo pre smrti tvoje sestre.”
Nasmejala se zlobno: „Sa mobilnim je sve moguće. U to vreme sam
već bila ovde u tvrđavi Lajenfels. Htela sam da ti ostavim nešto za
razmišljanje, ali sam pre svega htela da te se rešim. Šta misliš, ko si? Zar
misliš da nisam primetila kako su ti oči sjale kada smo se ponovo videli
nakon toliko vremena? Misliš li da nisam znala šta si hteo tokom svoje
posete Rimu? Ali nisam zaboravila kako si me ismevao dok smo još delili
klupu u školi. Priznajem, kosa mi je bila ufrćkana, grudi ne ono što se
očekuje kod sedamnaestogodišnjakinje, a protezu sam morala da nosim
duže nego druge, a za bolju odeću jednostavno nisam imala novaca. Ali,
zar si morao sve to da mi kažeš u lice? Od tada sam te mrzela i nisam
prestala da te mrzim.”
„To nisam znao,” mucao je. „U svakom slučaju ne mogu da se setim
toga. Veruj mi, to je istina! Ali ako jeste bilo tako, onda mi je žao.”
„Da, sada ti je odjednom žao, jer si se usrao od straha!”
„Da, bojim se. Ubićeš me?”
„Da te ubijem? Ne!” vikala je van sebe. „Ti ćeš se sam ubiti! Tri koraka
nazad i svemu je kraj.”
U naletu hrabrosti izletelo mu je: „Ti si potpuno poludela. Ne, nećeš
me naterati da skočim. Pucaj zaboga, pucaj!”
Osetio je kako mu krv ključa u venama. Širom otvorenih očiju je
gledao Marlenu kako pravi tri ili četiri koraka nazad. Ni dvanaest koraka
dalje od njega, stala je između dva zupca. Dovoljno daleko da je ne
dotakne kada povuče oroz.
„Poslednji put. Tri koraka nazad!” šištala je.
„Nećeš pucati! Neću se baciti u bezdan!” U poslednjem svetlu
sumraka primetio da mu oko, cev revolvera i oko Marlene čine jednu
liniju.
A onda je, uz zvuk kao zvižduk, čuo kako je nešto jako udarilo.
Zbunjen pomislio je da nije čuo pucanj. Začudo nije ništa osećao. Čekao
je na bol.
Ali onda je video kako je Marleni ispao revolver iz ruke i da se zanela.
Okrenula se oko sebe i zamalo da je pala između zubaca. Ukočen od
straha i nemoćan da shvati šta se zapravo desilo, primetio je strelu koja
joj je bila zabodena u leđa. Još je video kako je pala glavom napred.
Nekoliko sekundi kasnije čuo je tup udarac.
Marlena?
Iz dvorišta tvrđave su se čuli uzrujani krici. Kao ošamućen stao je
između zubaca gde je Marlena nestala. Uplašen zakačio se za zidine i
pogledao u dubinu.
Devet spratova niže ležalo je Marlenino slomljeno telo.
Na stepenicama koje su vodile nagore čuli su se koraci. Gruna se
pojavio iz tame. Nosio je luk uz sebe. Preciznu spravu, od onih koje se
mogu videti na sportskim takmičenjima.
„Vi?” pitao je Malberg zapanjen.
 Gruna je klimnuo glavom. „Posmatrao sam vas preko puta. Najpre
sam mislio da je reč o bezopasnoj raspravi. Ali potom sam kroz nišan
luka video da je žena uperila revolver na vas. Onda sam znao da je
ozbiljno.”
„Niste smeli to da uradire,” mrmljao je Malberg za sebe. „Ne, to niste
smeli da uradite.”
„Dakle, bilo bi vam draže da ste vi sada dole u dnu zidina?”
Zaljuljao se. „Marlena,” rekao je izgubljeno, „Marlena.”
„Jedina žena među stotinu muškaraca. To ionako nije moglo dobro da
prođe. Ali Murat je izvukao pristanak Aniseta. Profesor je ostanak u
tvrđavi Lajenfels, a time i nastavak istraživanja, uslovio time da Marlena
sme da ostane. Živeo je sa njom.”
Dok je Gruna objašnjavao, Malberg je onjušio vazduh.
Sada je i Gruna primetio. „Miris paljevine!” uzviknuo je i pogledao s
užasom u ambis.
„Vatra, tvrđava gori!” vikao je kao izbezumljen.
Malberg se tetutajući dovukao do zubaca. Iza mnoštva prozora je
plamtela vatra. Najpre u krilu zgrade koje je bilo nasuprot tornja. A onda i
u drugim delovima niza zgrada poređanih u vidu trapeza.
Kao u transu posmatrao je jezivu predstavu, a da nije ni pomislio na
uzrok požara. Ni Gruna nije mogao neko vreme da se otme opčinjenosti
noćnim spektaklom.
Ali odjednom, kao da se probudio iz sna, promucao je: „Moramo da
izađemo odavde! Najbrže što možemo.” Gruna je uhvatio Malberga koji je
još uvek kao paralisan zurio dole, oko struka i povukao ga sa sobom ka
srepenicama.
Na šestom spratu, gde im je u susret došao gusti crni dim, Malberg je
hteo u dugi hodnik koji je vodio ka arhivi.
„Jeste li poludeli?” vikao je Gruna. A pri tome je iskašljao dušu iz tela.
Naposletku je povukao Malberga za rukav nazad ka stepenicama.
„Ali Mendelova knjiga!” kašljao je Malberg. „Ta knjiga je
nezamenljiva.”
„Vaš život je podjednako nezamenljiv, vi idiote!”
Ovo ribanje ga je pogodilo u srž i vratilo ga nazad u stvarnost.
Najbrže što su mogli trčali su dole niz drvene stepenice. Gomila
muškaraca koji su gestikulirali, kašljali, vrištali, gurali se ispred izlaza u
dvorište. I ovde je bio dim, uz to i ubistven smrad.
Kada su se konačno dokopali otvorenog prostora Malberg nije krenuo
pravo ka kapiji tvrđave, kao svi ostali. Skrenuo je levo, tamo gde je na
kaldrmi, ni deset metara od izlaza, ležalo klupče čoveka obučeno u
maskirno odelo. Strela koju je video zabodenu u Marlenina leđa je pri
udaru prošla kroz njeno telo i sada je vrhom virila iz grudnog koša.
Oblaci dima i vatra iznad njega su se širili. Popucali su i prvi prozori,
te se okrenuo ka kapiji. Još jednom se osvrnuo i pogledao u pravcu
tornja. Tamo je ugledao živu buktinju, osobu koja je gorela sa kanisterom
u ruci: Murat.
Na više mesta je profesor sipao tečnost iz kanistera i palio je svojom
odećom koja je gorela. Kada je ispraznio kanister, bacio ga je od sebe i
zaigrao kao đavo oko sirote duše. Smejao se ludačkim smehom i vrištao:
„Kada se navrši hiljadu godina, Sotona će biti puštena iz jame.”
Bez sumnje, kada mu je propao i poslednji eksperiment, on je
poludeo.
Njegovo jezivo vrištanje je uskoro nadjačano prštanjem vatre. Tada se
Malberg okrenuo i potrčao za ostalima.
U panici su se Fideles Fidei Flagrantes gurali u uski klanac. Svako je
hteo da pretekne onog drugog. Nebo se obojilo krvavo crveno. Bacalo je
zastrašujuće, bledo svetlo na prestravljena lica.
Sirene su zavijale u daljini, približavale se sa svih strana i spojile se u
jezivi hor koji je odzvanjao u ušima.
Kada je Malberg, okružen vrištućim muškarcima koji su mlatarali oko
sebe, dospeo do račvanja, gomila se raspršila. Najmanje ih je, poput
njega, odabralo ulicu koja je vodila ka Lorhu u dolinu. Kao da ih furije
gone braća, su čitavu noć lutali kroz šumu.
 Poglavlje 60
Vatra je harala tvrđavom Lajenfels do večeri narednog dana. Zbog
izolovanog položaja su svi pokušaji gašenja, bili bezuspešni. Prkosne
zidine su izgorele sve do temelja.
Plamenovi su uništili plaštanicu Isusa iz Nazareta - original. Kao i
dragocenu knjigu Gregora Mendela koja je vraćena u svest ljudi tek
nakratko, ali je naposletku zadržala svoju tajnu za sebe. Pre svega pak, je
uništen đavolski plan dvojice opsednutih o tome da promene svet i uzmu
mu ono što je mnogim ljudima davalo oslonac.

***

Malberg je ostatak noći proveo besan u hotelu. „Kruna” u

Asmanshauzenu. Bio je suviše uznemiren. Suviše uzrujan da bi
razgovarao sa Katarinom.
Tek ujutro oko sedam, nakon što se dugo tuširao kao da želi da spere
sa sebe užasne događaje prethodne noći, okrenuo je njen broj.
Javila se uspavana.
„Brinula sam se,” rekla je, „više puta sam pokušala da te dobijem. Šta
se desilo?”
„Marlena je mrtva,” odgovorio je Malberg tiho.
„Znam, Lukas, znam.”
„Ništa ne znaš,” odgovorio je dok je gledao u jasno jutarnje nebo, „i
neće biti jednostavno da ti objasnim.” Pri tom je nežno stisnuo slušalicu
kao da je njena ruka.

[1] Rimski pregled obreda. Prvo izdanje po originalnom delu.

[2] Grad Vatikan, (prim.prev.).
[3] kandidat za Papu, (prim.prev.)