Anders Roslund i Stefan Tunberg

PLES SA MEDVEDOM
Naslov originala: Roslund & Thunberg BJORNDANSEN
2014
Sa engleskog prevela Dubravka Petrović

Ako onda postane sada.

Ako sada postane onda.
Sedi u žutom kombiju folksvagen u kojem vonja na znoj i farbu i na još nešto što ne može da
odredi. Možda je to miris šolje od kafe na komandnoj tabli, one s benzinske stanice. Možda
ostaci duvana na suvozačkom sedištu. Možda vreća s gitom i molerske četke na sedištu iza
njega, koje je malopre kupio u prodavnici alata u Folkungagatanu. Ili alat i sto za lepljenje
tapeta u dnu kombija. Uzeo ih je iz prokletog skladišta koje je ona iznajmila - četiri godine
stoje pored njegove odeće i njegovog kreveta koji je nekada bio polovina njihove postelje.
To je taj miris.
Podrum. Skladište. Vreme.
Sunce bije u vetrobransko staklo, u tanak sloj sasušenih muva i prašine. To je ona čudna
vrelina što se pojavljuje niotkuda. Otvara prozor da bi se rashladio, ali unutra prodire još
vrelog vazduha.
- Ja sam.
- Znam.
- Kako je moj dečko? Sve u redu? Sve kako treba?
Tri sata vožnje od Stokholma. Gradić okružen fabrikama i četinarskom šumom. Celo
popodne polako kruži. Uputio se ka naselju sa supermarketom Konzum, kioskom s viršlama i
malim šljunkovitim fudbalskim terenom - ka zgradi u centru, trospratnici od crvene cigle.
Prvi put je tu.
- Sve je u redu.
- Šta radiš?
- Ništa naročito... sad ćemo da jedemo. Mama kuva.
Kada je ostavio grad iza sebe, putevi su se suzili, saobraćaj se usporio. Prošao je
V
kroz deo Švedske koji dugo nije video. Stao je na benzinskoj stanici na obodu grada - na BP-
u ili možda Uno-X-u - zavio cigaretu - možda je to bio Šel - zatvorio vrata telefonske
govornice i okrenuo broj koji zna napamet. Ona se javila, nije ništa rekla, samo je dala
slušalicu nj ihovom naj starij em sinu.
- A tvoja braća, Leo? Kako su?
- Isto... Kao uvek.
- I svi su kod kuće?
- Svi su ovde.
Poslednjih nekoliko kilometara vozio je polako, pored crkve i stare škole i glavnog trga gde
ljudi goli do pojasa i u kratkim pantalonama upijaju sunce koje će ubrzo za- meniti oblaci i
grmljavina - to je ta vrsta vreline.
- Možeš li da mi daš Feliksa?
- Znaš da neće da razgovara s tobom.
Sedi ispred trospratnice i zuri u vrata, a vrata zure u njega. Neće još dugo tu sedeti.
- Dobro... Onda mi daj Vinsenta?
- Igra se nečim, ili, mislim..
- Lego kockama?
- Ne, on...
- Vojnicima? Kaži mi šta radi?
- Čita nešto. Tata, vojnici su bili davno.
Prozor na trećem spratu zdesna, mora da je to. Najstariji sin mu je opisao stan nebrojeno
puta, te mu se čini da zna kako izgleda: kuhinja odmah levo od ulaza, smeđ, okrugao sto sa
četiri stolice, ne, pet; dnevna soba pravo, vrata s neprozirnim staklom; desno je njena
spavaća soba i druga polovina kreveta koju je zadržala; i dečja soba, Leova, Feliksova i
Vinsentova, baš kao onda kada su živeli svi zajedno.
- A ti?
- Ja sam...
- Šta ti radiš, tata?
- Vraćam se kući.
***
V
Četvorosoban stan je svet zvukova za sebe, stisnutih jedan uz drugi. Kada mama pusti vodu
iz česme u kuhinji, jednolično šuštanje vode sudara se sa zveckanjem pribora za jelo u fioci i
odsečnim zvečanjem kredenca s posuđem. Zajedno pokušavaju da nadjačaju televizor u
dnevnoj sobi, pošto Feliks sedi na ivici sofe i gleda crtane filmove čiji junaci krešte, zatim
muziku koja dopire iz dva Leova ogromna zvučnika i duboki glas iz slušalica vokmena
nakrivljenih na Vinsentovoj glavi, dok mu priča neku priču. Tako stisnuti, zvukovi se prepliću i
stapaju.
Špagete su gotove, a sos s mesom je vreo.
Mama podigne slušalice i prošapće da je vreme za jelo, a Vinsent trči kroz predsoblje i
viče klopa, onda još jedan krug, klopa klopa.
Isključuju televizor. Muzika prestaje.
Gotovo je tišina dok svi kreću ka kuhinjskom stolu, a onda se čuje još jedan zvuk i prekine
ih - zvono na vratima.
***
Vinsent je već krenuo natrag u predsoblje.
- Ja ću.
Feliks prolazi pored televizora i žuri prema ulaznim vratima.
- Ja ću.
Trkaju se. Vinsent, koji je bliži vratima, stiže prvi i hvata se za kvaku, ali ne da je okrene.
Feliks je korak iza njega. Sklanja Vinsentovu ruku, naginje se i kroz špijunku. Leo vidi
Vinsenta kako ponovo poseže za kvakom i ne može da je ne, a Feliks ustukne i okreće se sa
strahom na licu koji Leo odavno nije video.
- Šta je bilo?
Feliks pokaže glavom prema vratima.
- Tamo.
- Tamo... Šta?
Ponovo se čuje zvono. Dugo zvoni i Leo se približava vratima. Vinsent skače da otključa,
a Feliks neće da pusti kvaku.
- Felikse, Vinsente, pomerite se. Ja ću da otvorim.
***
Tučani tiganj je težak. Večera za trojicu sinova koji iz dana u dan jedu sve više. Kao i obično,
oseća oštar bol u ručnom zglobu dok ga spušta na drveni podmetač. Kipuću vodu izbacuje
kroz cediljku, stavlja malo putera u lonac, pa vraća testeninu. Iznosi lonac na sto.
Tišina.
 Posle isključenog televizora, dva zvučnika i pripovedača. Posle zvonjave na vratima i
glasnog nadmetanja trojice sinova ko će da otvori. Ona tišina koja nema nikakvog smisla.
Kasnije se neće ni sećati da li se zapravo okrenula, da li je čak imala vremena da se
zapita zašto dečaci stoje u mestu, da li je samo umislila da je tišina. Setiće se samo duže
kovrdžave kose i daha koji se ne oseća na crveno vino.
Toga i udaraca, ali ne kao nekad.
može
gleda
okre-
Ako je udari prejako, pašće, a on želi da ga gleda u oči dok je kažnjava, zato što ga
ignoriše, što je dala slušalicu najstarijem sinu. Mora da ga gleda u oči kada se dodirnu prvi
put posle četiri godine.
Tako da se verovatno okrenula.
Zato što joj se prvi udarac pesnicom desne ruke spustio na levi obraz i zato što njegova
ruka zatim kreće ka vratu, grabi ga i izvija tako da se gledaju u oči. Drugi, treći i četvrti udarac
je upravo suprotno, levom rukom u desni obraz,pogledaj me, brzi, siloviti udarci. Ona podigne
ruke, laktovi joj štrče kao bodlje od kože i kostiju na šlemu.
S jednom rukom na njenom vratu i drugom u kosi, prisiljava je da stoj i, mada je ona
otežala, želi da se spusti, da legne, da se zaštiti. Drži joj glavu i udara je kolenom, oseti me,
još jednom, oseti me, pa još jednom, oseti me.
***
Ne zbog toga što su prošle četiri godine, ne zato, već zbog očiju u kojima ne vidi onaj pogled
koji govori da se može dogoditi bilo šta. To je neko ko zna šta će se dogoditi. Izgleda kao da
neko drugi zadaje udarce, pesnica leve ruke udara mamino lice poput biča, polako i nečujno;
nekada ste mogli da čujete tatine udarce.
Ta užasna tišina. Leo ne shvata.
Zato mu toliko dugo treba. Da reaguje, da učini nešto. Tata je i tata i neko drugi. Mama ne
vrišti. Vinsent se krije iza njegovih leđa, a Feliks još uvek stoji pored ulaznih vrata.
Još uvek nisu iste visine. Da jesu, Leo ne bi morao da mu skoči na leđa. Kada tata počne
da je udara kolenima, kada Leo shvati da ovoga puta neće stati dok je ne ubije, on skoči.
Obesi se ocu oko vrata i stegne ga, dok ga tata najzad ne uhvati i ne zbaci sa sebe.
Međutim, ipak mora da pusti njenu glavu.
Leo sklizne i padne na pod, a majka, pometena, ustukne dva koraka i zaklanja lice koje
obilno krvari, uglavnom iz rane na jagodici, tamo gde ju je tata udario pesnicom. Tata kreće
za njom i ponovo je grabi, kao i ranije - hoće da ona gleda u njega dok je tuče.
Još jedan udarac. Pesnicom u nos i usta.
Međutim, uspeva samo još jednom da je udari, jer onda Leo ustane, uvuče se između njih
i podigne svoje ruke da je zaštiti.
Nemoj, tata.
Stoji u praznom prostoru. Između majke koja krvari i oca koji hoće opet da je udari, ali ne
može zato što sada ima drugo lice ispred sebe.
Onda ga Leo zgrabi.
Ne za vrat, tata je previsok za to, niti za ruke, Leo ne može da ih uhvati, već za
struk i deo grudnog koša.
Nemoj, tata.
Pokušava da stoji čvrsto na podu kuhinje, ali čarape mu se klizaju i mora da se osloni o
noge od stola, trudeći se da zadrži tatu koliko god može. Ne uspeva mu baš, ali tata bar pušta
maminu kosu.
 Mama beži iz kuhinje u predsoblje a zatim kroz ulazna vrata, širom otvorena. Sa- pliće se,
pada na uglačan kameni pod na odmorištu i umrlja ga krvlju dok ustaje. Ste- nje i šmrca na
svakom stepeniku dok silazi i beži.
Sada su ostali samo njih dvojica.
Leo drži oca rukama oko struka, ili možda grudi, i gura ga, kao da ga grli.
- Sada je na tebe red, Leonarde.
Oseća se hrana, špagete i sos od mesa, i mamina krv. Gledaju se.
- Razumeš, zar ne? Ja neću više dolaziti, ne ovamo. Od sada si ti odgovoran.
Sada su tatine oči drugačije, ne lutaju okolo, zaustavile su se. I mada tata ćuti, njegove oči
govore.
Ovaj roman je zasnovan na istinitoj pnci,
mada to nije važno.
SADA
Prvi deo
Leo je zadržao dah. Jaki, beli snop svetlosti baterijske lampe prošao je iznad njega. Prislonio
je lice na vlažnu mahovinu i zalutale izdanke borovnice i celim telom se još više priljubio uza
zemlju. Skriva se. Onda se snop svetlosti vratio na sivu betonsku
V
kocku, tražeći tamo. Čuvar uvek skrene udesno tri puta. Nije mu teško da posmatra njegovu
rutinu dok leži tu u šumi, tako blizu, samo nekoliko koraka od njega.
Prvo je uperio snop svetlosti prema bravi na sigurnosnim vratima i gledao da li ima
znakova provale.
Zatim je obišao oko kocke, s baterijskom lampom uperenom u betonske zidove.
Napokon je stao leđima okrenut kocki i pripalio cigaretu, verovatno odmarajući u tami, dok
se nije uverio da je sve isto kao što je bilo sinoć; da je tu gore samo vetar, nešto jaci nego
inače.
Leo je ponovo prodisao. Već sedam večeri zaredom leži tu, baš isto tako. Na istom mestu,
između dva gola stabla, tačno od osam sati. Nepomično. Samo vetar, neprestani huk sove i
poneki insekt.
Dok ne dođe čuvar. Najranije se pojavio u osam i dvadeset dva u ponedeljak, najkasnije u
devet i dvanaest u sredu. Večeras - Leo je pogledao u crvene kazaljke na ručnom satu - u
osam i pedeset pet. Stari volvo je parkiran ispred spuštene rampe otprilike u tom
vremenskom rasponu.
V
Čudan osećaj.
Ležati nekoliko koraka udaljen od čoveka koji je uveren da je potpuno sam i po-
V
smatrati svaki njegov pokret. Čoveka u uniformi koji uvlači dim cigarete, odgovornog za sva
vojna stovarišta u onome što se zove Stokholmska odbrambena oblast ili Broj četrdeset četiri.
Leo je namestio mikrofon na okovratniku, istegao vrat, podigao glavu s rastinja borovnice i
prošaptao.
- Rak napušta lokaciju.
Još uvek može da čuje krckanje gumenih čizama i da vidi svetlost baterijske lampe kroz
borove grane i retko rastinje. A čim čuvar odmakne niz vijugavi šumski put, pored Feliksa i
Vinsenta i spuštene rampe, upali motor i odveze se lokalnim putem, on i Jasper će ustati i
naći se ispred čeličnih sigurnosnih vrata.
***
Jarak između šume i terena prekrivenog šljunkom pun je vode. Čizme s kramponima su mu
proklizale na travi kada je potrčao i preskočio jarak, s teškom torbom u jednoj ruci
i pločom od lesonita u drugoj. Pogledao je unaokolo; usred šume veliki pravougaoni teren
posut šljunkom, s malom, sivom betonskom kockom u sredini.Tamo se zaputio. Prema
bunkeru.
Jasper je došao iz drugog pravca, s mahovinom i borovim iglicama u kosi, s isto tako
teškom torbom u rukama.
Nisu ništa rekli. Nije bilo potrebe.
Leo je položio ploču od lesonita dimenzija šezdeset sa šezdeset centimetara na zemlju,
ispred vrata bunkera.
Već dugo proučava zidove bunkera. Prvo, ako miniraju betonske zidove, to će se kasnije
videti pod snopom svetlosti čuvareve baterijske lampe. A biće i previše bučno.
Onda je proučio krov. Bilo bi lako ukloniti metalnu ploču koja štiti od kiše, odozgo
V
razneti betonski zid debljine petnaest centimetara i zatim vratiti matalnu ploču. Čuvar ne bi
primetio minirani krov. Ali i to bi bilo bučno.
Postoji samo još jedno rešenje. Pod. Tamo gde ima kontrapritiska, ekspolozija će biti pri
zemlji i širiće se naviše. Trebaće im manje eksploziva, što opet znači da će biti manje buke.
Leo je izvadio iz torbe kilogram teške plastične mase.
Plastični eksploziv m/46; osamdeset šest procenata pentrita i četrnaest procenata
mineralnog ulja.
Kleknuo je i pri svetlosti dve rudarske lampe oblikovao masu u dvanaest loptica težine
četrdeset grama. Masa je tvrđa i suvlja nego kupovno testo za keks od đumbira iz plastične
tube, ali uz malo napora je uspeo da je oblikuje. Otporna je na vlagu i udarce i dovoljno
stabilna da se može baciti u vatru, a da ne eksplodira.
Trinaest loptica svakako bi obavilo posao, možda šesnaest ili dvadeset.
Međutim, on je hteo dvanaest.
- Nije dovoljno.
Stavio je jednu po jednu kuglicu na ploču od lesonita, koja sada liči na časovnik s
četrdeset grama eksploziva za svaki sat.
- Dovoljno je.
- Ali u tabeli kaže...
- Vojska uvek koristi previše eksploziva. Oni ubijaju ljude u borbi. Prepolovio sam
količinu. Hoćemo da uđemo, a ne da uništimo ono što je unutra.
Posmatrao je Jaspera kako pokretom ručnog zgloba izvlači lopatu na rasklapanje iz torbe i
počinje da kopa. Sa svakim pokretom, rupa ispred i ispod vrata, nalik na ona na sefu, sve je
dublja.
Jedna loptica za svaki sat. Krug vremena.
Zna da je to glupo, ali saživeo se sa satom - uvek zna koliko je sati, čak i kada ga ne nosi.
Sat kuca u njemu, jednostavno živi tu unutra, oduvek.
U džepu torbe nalazi se nešto nalik grubom smeđem užetu.
Dva i po metra pentrita.
Kao zmija koja se migolji po lesonitu od jedne loptice do druge, pričvršćena lep- ljivom
trakom Počinje od podneva pa se rasteže do jedan, dva i dalje ukrug, povezuje eksploziv sve
do ponoći, gde joj viri kratki rep, fitilj.
- Gotovo.
Rupa ispod vrata - ispod poda bunkera - mora da bude dovoljno velika da u nju stane cela
ploča. Jasper se znoji, saginje se i kleči, s lopatom duboko u rupi. Leo se približio, nestrpljive
ruke im se sudaraju, dok skupljenim dlanovima izbacuju ono što lopata ne može da dosegne.
- Sada.
 Svaki je uhvatio po jedan kraj ploče, te su je oprezno ubacili u rupu, malo-pomalo, pazeći
da se dvanaest kuglica eksploziva ne zakače za nešto i da fitilj ostane da viri kao što treba.
Kada su bili sigurni da je lesonit ispod vrata, da je zaista na svom mestu ispod male
građevine sa samo jednom odajom, nagurali su šljunak u rupu i oko nje, dok je nisu
potpunosti zapečatili - to je taj kontrapritisak koji Leo želi da postigne.
- Zadovoljan?
- Zadovoljan.
Sati proračuna. Dani provedeni u nabavci materijala. Nede ljama je tumarao šumama u
gumenim čizmama, s korpom za pečurke pod rukom, zagledajući švedska vojna stovarišta.
Kada je pronašao stovarište petnaestak kilometara južno od Stokholma, u oblasti po imenu
Jetrigen, znao je da može da obustavi potragu.
Samo još nekoliko minuta.
Zgrabio je kratak fitilj koji viri iz rupe ispod vrata i pričvrstio ga lepljivom trakom za
detonator, koji je onda povezao s pozitivnom i negativnom žicom električnog kabla. Udaljio se
koliko god je mogao, preko šljunka i jarka, nazad u šumu. Zatim je spojio žicu na drugoj strani
kabla s pozitivnom elektrodom akumulatora motocikla.
- Felikse? Vinsente?
Ranije je podesio mikrofon, a sada i slušalice.
- Da?
- Nema nikoga?
- Nema.
Ne pomera se.
- Deset sekundi.
Samo on, povetarac i ništa više.
- I onda palim mašinu.
- Deset sekundi.
Leže jedan pored drugog ispod cirade prekrivene lišćem, mahovinom i travom, pored
crveno-žute rampe s metalnom tablom na kojoj piše ZABRANJEN PRISTUP
NEOVLAŠĆENIM VOZILIMA.
- I onda palim mašinu.
Vinsent čvrsto drži skoro metar i po dugačka klešta za sečenje gvožđa.
Feliks se ispravio i pogledao na sat. Protrljao je prstom stakleno kućište koje se od vlage
zamaglilo.
- Devet.
Trljao je sat dok nije video sekundaru a onda klimnuo glavom ka Vinsentu. On izgleda
zabrinuto - diše ubrzano i isprekidano.
- Osam.
- Jesi li dobro?
- Sedam.
Vinsent nije odgovorio. Nije čak ni pogledao u brata.
- Šest.
Trese se čak i teška cirada kojom su pokriveni.
- Pet.
- Nema nikoga, Vinsente. Sami smo.
- Četiri.
- Jel’ razumeš?
- Tri.
Prešao je rukom od drhtavih ramena do šaka koje grozničavo stežu klešta.
- Dva.
 - Samo ti se privida. Tamo je Leo. Sve je isplanirao. Biće u redu, Vinsente. Ovako je
bolje, zar ne?
- Jedan.
- Vinsente? Bolje je da smo uključeni i da... znamo? Nego da sedimo kod kuće na sofi
i ne znamo.
***
Eksplozija je odjeknula jače nego što je očekivao. Bunker je reagovao kao zvučna kutija
gitare. Kao školjka koja je pojačala prasak pola kilograma plastičnog eksploziva. Kada je pod
u jedinoj prostoriji građevine odleteo u vazduh, zvučna kutija je pojačala i zvuk koji je usledio -
udarce krhotina betona o tavanicu.
Dogovorili su se da sačekaju pet minuta.
To se nije dogodilo.
Leo je otpuzao, prikrao se i domigoljio do vlažnog šljunka, s lopatom na rasklapa-
nje u ruci. Glasno se nasmejao, prvo čak nesvesno. Kada je kleknuo i gurnuo desnu ruku
ispod sigurnosnih vrata bunkera i napipao... ništa, nasmejao se onako kao što retko čini.
Stvarno rupa! Rasklopio je lopatu, uklonio još malo šljunka, ubacio rudarsku lampu i uključio
je.
- Jaspere!
Okrenuo se ka šumi i suviše glasno doviknuo. Kao i smeh, to je bila refleksna radnja.
- Dođi! Dođi da vidiš ovo!
Snop svetlosti rudarske lampe obasjao je prostoriju bez prozora. Eno tamo. Kada se
uvukao, jasno je video prvo slovo.
K.
O bože. O bože!
Zavukao je glavu još dublje u rupu - polako se pojavilo sledeće slovo.
S.
O bože, jebote!
Još malo dublje. Još jedno slovo. P. Zaglavio se, ali je izvio vrat nagore da bi se približio
kutiji na dnu gomile, 5. Na ivici raznesenog poda vidi se veći deo duže strane kutije, 8, bela
slova na zelenoj pozadini.
KSP 58
Bio je u pravu.
Debljina, pozicija, armatura - postavljena tačno onako kako je mislio.
- Felikse? Vinsente?
-Da?
- Katanac?
- Upravo radimo na tome.
- Dobro. Kad završite s tim, dovezite se ovamo.
Leo je spustio mikrofon i izvadio slušalicu. Nekoliko minuta tišine bez radija. Do sada su
svaki korak izveli upravo onim redosledom kako je isplanirao. Dvojica leže na šumovitoj
padini pored puta. Dvojica na bregu u šumi, pored betonske zgrade kojoj nedostaje deo poda.
Sada je vreme za sledeći korak.
Rame uz rame, on i Jasper kopaju prolaz do rupe u podu, kao tunel za beg u ratu - ispod
bodljikave žice i van logora. Kopali su dok nije uspeo da proturi glavu, ramena, ruke i velikim
kleštima iseče šipke od kojih se sastoji betonski skelet u obliku rešetke. Isekao je i razdvojio
armaturu. Priljubio se uza zemlju, baš kao malopre eksplozija, rukama se uhvatio za ivicu
rupe, izdigao se i ušao.
Podesio je rudarsku lampu koja mu je malo spala sa znojavog čela.
Pogledao je oko sebe.
 Ako stane na sredinu. Ako raširi ruke. Toliko je mala da može da dotakne oba zida i
tavanicu.
Sve tri dimenzije su metar i osamdeset.
Snop svetlosti obasjao je isečenu armaturu. Liči na divlje rastinje koje se pomalja iz
razvaljenog poda, na grane koje rastu na sve strane. Zatim je osvetlio zidove i zelene
sanduke naredane jedan na drugi.
- Koliko ima?
Kroz tunel čuje Jasperov glas.
- Mnogo.
- Koliko mnogo?
Leo je brojao naglas.
- Jedan vod. Dva voda. Tri voda. Četiri...
Ukupno dvadeset četiri maslinastozelena sanduka.
- ...dve cele čete, jebote!
Sada je red na Jaspera da provuče jednako dugačko telo kroz tunel pod zemljom Smejao
se sve vreme. Kao i Leo, nije mogao da se obuzda. Stoje jedan pored drugog u kockastoj
sobi. Sa svakim njihovim izdisajem, prašina leti po mraku i polako se kovitla u snopu svetlosti
iz rudarskih lampi.
- Hoćemo li da otvaramo sada? Ili kasnije?
- Sada, naravno.
Oprezno je stavio ruku na sanduk. Gruba, gotovo neravna površina.
S lakoćom su izvadili eksere i podigli poklopac.
Eno ga. Mitraljez. Težina: 11,6 kg. Leo je uzeo pušku, dodao je Jasperu, a on je blago
savio kolena i nagnuo se, spreman za neki zamišljeni trzaj. Nije razmišljao, samo je polako
radio ono što su naučili u vojsci. Dužina: 127,5 cm. Pogledali su se kao dvoje ljudi na kraju
putovanja, koji pokušavaju da shvate da su napokon stigli na odredište. Kadenca: 600-850
m/min. Duge večeri skrivanja u šumi, noći provedene nad nacrtima, dok su pokušavali da
utvrde debljinu poda i koliko eksplozivne snage ima dvanaest plastičnih loptica, onaj prokleti
prasak koji su malopre čuli. I njih dvojica sada, tu u toj sobi koja krije alat za neki drugi posao.
V
- Sta misliš, koliko ih ima? Kad bi onako odoka trebalo da proceniš?
Leo je upravo hteo da otvori sledeći sanduk. Ali se zaustavio. Odgovor se nalazi tu, iza
Jasperovog ramena, delimično prekriven belom prašinom
- Ne moram da nagađam
Zakačen o kukicu na zidu, odmah levo od zaključanih vrata, list papira u plastičnoj foliji, a
pored njega hemijska olovka na kanapu.
- Prvi red: 124 automatske puške m/45. Drugi red: 92 automatske jurišne puške AK4.
Treći red: 5 KSP 58.
Leo se okrenuo.
- Inventar. Vojna procedura i propisi.
Otvorili su sve sanduke jedan po jedan. Metalne puške jedna do druge, dobro podmazane
i pažljivo složene.
- Zaboga, da li možeš da veruješ, Jaspere?
Leo je skinuo inventar s kukice i ponovo pročitao pažljivo složenu kombinaciju.
124 i 92 i 5.
Ovoga puta je nastavio da čita.
I video.
Ispod otkucanog detaljnog teksta o pravilima i rutinama, na samom dnu strane.
- Inspekcija ove lokacije...
 To ranije nije video.
- ...je izvršena...
Primakao se i uperio snop svetlosti rudarske lampe u beli papir. Napisano je rukom,
hemijskom olovkom Nečiji nečitljiv potpis.
Iznad njega godina.
A iznad nje - datum.
- ...upetak, četvrtog oktobra.
- Da?
- Pre manje od dve nedelje!
- Pa?
Leo je zamahao papirom toliko visoko da je udario o tavanicu.
V
- Čuvari otvaraju sigurnosna vrata da pogledaju unutra samo jednom u šest mese- ci.
Jel’ shvataš? To znači... da neće otkriti šta se ovde dogodilo... još pet meseci i sedamnaest
dana!
***
- Feliks zove Lea!
Feliks je pritiskao crveno dugme za prenos na mikrofonu.
Pokušao je da ga dozove nekoliko puta, ali bez uspeha, a svaki put je vikao malo glasnije.
- Ponavljam! Feliks zove Lea! Javi se!
Čekao je i nadao se da će čuti Leov glas koji je uz krčanje najzad dopro iz slušalice.
- Da?
Prigušeni prasak. To je sve što su čuli od eksplozije, pošto je zvuk prešao tih dves- ta
metara i već se raspršio na vetru.
Govorio je sebi u bradu.
- U vezi s... bravom.
Posle tog prigušenog praska ležali su nepomično jedan pored drugog pet minuta - po
Leovim instrukcijama - vreme je izmerio uz pomoć Vinsentovog disanja, jedan se- kund za
svaki udisaj i izdisaj, dok se nisu u potpunosti uverili da niko ne dolazi.
- Bravom?
- Da.
Pet minuta. Onda je, po planu, trebalo da se bace na najveći katanac koji su ikada videli,
pomoću najdužih klešta za sečenje koja su mogli da nađu, dugačkih metar i po.
- Odstupili smo od rasporeda zato što...
- Zato što?
- ...imamo problem
***
Leo se izvukao iz rupe u podu bunkera - nazad na šljunak. Nije na to računao. Ako ne mogu
da otključaju bravu, onda će sve biti uzalud. Potrčao je nizbrdo po neravnom šumskom putu,
ka dvojici mlađe braće koja sede s obe strane rampe zaključane čeličnim katancem debelim
više od centimetra.
- Mnogo mi je žao, jebote.
Tokom tog dugog i sunčanog leta, Vinsent ga je dostigao po visini. Ipak, telo
sedamnaestogodišnjeg dečaka sasvim je drugačije od tela dvadesetčetvorogodišnjaka.
- Leo... ne ide. Ne mogu da presečem.
Vinsent je slegnuo mršavim ramenima i raširio ruke predugačke u odnosu na telo. Gledali su
se, a onda se Vinsent sklonio ustranu.
- Felikse, onda ćemo ti i ja.
 Leo je seo na Vinsentovo mesto i otvorio klešta za sečenje sa drškama dugačkim kao
čovečje noge. Uhvatio je jedan kraj obema rukama, a Feliks je na drugom kraju rampe
uhvatio drugi kraj takođe obema rukama.
- Sad, brate.
Obojica su uprli svaki sa svoje strane klešta, zubi su se zarili u katanac. Dva veslača
guraju grudima vesla, guraju, guraju, guraju. U tom trenutku - dok im se prsti, šake, ruke i
ramena tresu, napinju, urlaju - zubi klešta presekli su debeli čelik na dva dela.
***
Prva mreža prikačena je za dve usamljene breze, a druga za gusto granje mladih četinara.
Vežbali su uveče u garaži u Skugosu i poslednji put u zoru, blizu jezera Drevi- ken, po
sličnom mraku, te su sada lako skinuli kamuflažne mreže koje skrivaju kami
one, uvili ih i bacili na praznu prikolicu. Dva crvena kamioneta micubiši, nalik na one što ih
obično imaju preduzimačke firme.
Kada je Leo otrčao nazad uzbrdo, druga dvojica su upalili kamionete i odvezli ih preko
mahovine i žbunja borovnice do otvorene rampe. Feliks je najzad dobio vozačku dozvolu
posle trećeg polaganja pre nekoliko meseci. Nije pao zato što je loše vozio, već zato što je
neprestano vozio prebrzo, a Vinsent je još suviše mlad da bi imao vozačku dozvolu. Posle
toga im nije dugo trebalo da se odvezu uzbrdo.
***
V
Četiri para ruku, četiri mladića, udaljeni nekoliko metara jedan od drugog.
Jasper kleči u bunkeru i stavlja puške jednu po jednu u tunel, Leo kleči ispred njega i
prihvata ih, Feliks stoji odmah iza njega, a Vinsent je na kamionetu.
Dugačak lanac u kojem svaka primopredaja između dva para ruku traje sekund i po.
- Dvesta dvadeset jedna automatska puška.
Svaki predmet iz betonske kocke biće na kamionetu za šest sekundi.
- Osamsto šezdeset četiri šaržera.
Leo je pogledao u crvene kazaljke na ručnom satu. Trebaće im trideset minuta i četrdeset
osam sekundi.
***
Počistili su tragove eksplozije, napunili rupu šljunkom spolja i odozdo, utabali dobro, skakali
po njoj, ponovo je utabali. Preobukli su se u plave kombinezone i isto takve plave radničke
košulje, obukli crne jakne s logotipom građevinske firme na vrhu rukava. Podigli su rampu i
izašli, sačekali Feliksa da izađe s katancem u ruci, identičnim kao onaj što su ga upravo
presekli - dugo mu je trebalo da pronađe katanac iz iste serije; važno je da ključ glatko uđe u
bravu, bez obzira na to što neće moći da se okrene. Sutra uveče, oko devet sati, kada čuvar
dođe u prljavom volvu da oslušne šumsku sovu, popuši cigaretu i prošeta oko vojnog
skladišta oružja na vrhu brda, sve će izgledati netaknuto. Pedantna lista inventara potvrdila je
da će proći skoro pola godine do sle- deće inspekcije unutrašnjosti skladišta, a unutra neće
izgledati netaknuto.
Leo nije primetio da peva. Naglas, za sebe. VOzio je Hurnsgatanom do mosta Lilje- holm na
auto-putu E4 i tu u srednjoj traci prvi put čuo svoj glas u kamionetu.
Na putu iz grada, ka jugu, po kiši.
Kupio je kafu i sendvič u kafeu, a onda otišao preko ulice do vlasuljara Nacionalne opere.
Bio je prva mušterija toga dana i sa zanimanjem je posmatrao okretne prste što usađuju po
nekoliko pramenova kose u plastičnu glavu, dok mu je devojka objašnjavala kako koristi
pravu kosu koju nabavlja na veliko iz Azije, a zatim je izbeljuje i boji. Onda je otišao do
optičara u Drotningatanu i kupio kontaktna sočiva koja je naručio, oba bez dioptrije i dovoljno
velika da mu pokriju cele dužice, bez imalo kontrasta na rubovima.
 Odlučiti kakav utisak želim da ostavim, obmanjujući posmatrača.
Pogledao je u retrovizor. Plave oči i svetla kosa. Uvek je više od braće ličio na majku.
Njena svetla put, rićkastoplava kosa. Imao je nos na nju - manji, četvrtastiji, s hrskavicom
tvrdom kao kamen. Zbog tih očiju, kose i nosa, niko nikada ne bi pomislio da je stranac, čak ni
druga generacija. Mali, špicasti švedski nos uvek izaziva manje pitanja i privlači manje pažnje
- ako bi vlasuljarka ili optičar kod kojih je jutros bio morali da opišu mušteriju koja je platila u
gotovini, opisali bi nekoga ko se nimalo ne razlikuje od drugih.
Neko ko se ne razlikuje od drugih - dakle, neprimetan.
Izašao je s auto-puta kod Albija na mestu gde se tri trake slivaju u dve, prošao Še- lovu
benzinsku stanicu i divnu crkvu iz dvanaestog veka, tamo gde prestaju neboderi i asfalt a
počinju livade i šume. Nekoliko minuta na auto-putu s dve trake, s kratkim ravnim deonicama i
oštrim krivinama.
Usporio je.
Eno je.
Rampa na kojoj je Feliks promenio katanac pre samo sedam sati, rampa gde će za samo
deset sati šezdesetogodišnji muškarac parkirati volvo, ugasiti cigaretu i prošetati se uzbrdo.
Opet bi zapevao. Da nema kiše. Počela je sinoć kasno, a sad pada još jače, brisači otiru
kapljice koje se pretvaraju u potočiće. Kiša pada i u sveže iskopanu rupu, dovoljno veliku da u
nju uđe čovek, njihov ratni tunel ispod betona. Tuda će proći Rak. Staće gumenim čizmama
na šljunak koji pokriva rupu. Nabili su je, utabali, izravnali, ali vreme je učinilo svoje. Ako kiša
nastavi, šljunak će polako tonuti, erodiraće i rupa će se videti pod svetlošću čuvareve
baterijske lampe.
Treba mi vremena.
Ne bi trebalo da otkriješ sada, zato što smo loše uradili posao, trebalo bi da otkri - ješ za
pet meseci kada otvoriš vrata.
Treba mi vremena da primenim novi način rada koji omogućava najveći profit bez
povećanog rizika; da obrazujem tim. Dakle - trebalo bi da ostanem. Da izađem, odem po kiši i
proverim da li se rupa vidi.
V
Sto je upravo ono što ne bi smeo da uradi.
Samo budala smišlja plan mesecima, sakrije plen i onda se sledećeg jutra vrati na mesto
zločina.
Nagazio je papučicu gasa i odvezao se istim putem kao sinoć, istim vozilom. Mada je
mnogo lakše voziti kamionet kada nije natovaren oružjem.
***
Meštani i prolaznici gradilište zovu Plava kuća. Ogromna metalna kocka nekada je bila fabrika
za preradu drveta u Staroj Tumbi. Leo je parkirao vozilo kao i sinoć - prednji deo automobila
okrenut je prema retkom rastinju, daleko od širokog auto-puta i pored zaključanog crnog
kontejnera.
Zgodno mesto. Nesmetano su istovarili puške, jednu po jednu. Skriveni od auto-puta i od
svih prozora okolnih kuća.
Spustio je prozor i slušao zvuke koji dolaze s velikog gradilišta, toliko poznate - glasna
muzika s radija isprskanog bojom, zatim kratki rafali pneumatskog pištolja za ukucavanje
eksera. Zakopčao je poslednje dugme na plavoj košulji, podigao plave tre- gere, protegao se i
izašao iz automobila.
Plava kuća.
Nekada velika fabrika za preradu drveta dugo je bila samo prazna ljuštura. Nekoliko
nedelja utrošeno je samo na uklanjanje starog inventara. Zatim su pojačali dva sprata
gredama, postavili izolaciju, podove i podelili prostor zidovima. Deo po deo, zgrada je
pretvorena u male nezavisne kancelarije, objekat koji neki promoter pokušava da otvori kao
Solbo centar.
- Jesi li se pobrinuo za sve?
Nikada nije razmišljao o tome kako Feliks hoda. Njegov tri godine mlađi brat prilazi mu
preko improvizovanog parkirališta i sa svakim korakom sve više liči na oca. Zauzima previše
prostora. Stopala su mu okrenuta na spolja, ramena široka, dok korača mlatara debelim
podlakticama kao da se proteže; izgleda lenjo, kao čovek koji je hodao po stanu koji je tako
davno bio njihov svet. To svi radimo - oponašamo, nasle- đujemo i pozajmljujemo.
Ja izgledam kao mama, ti izgledaš kao tata.
- Jesi li ih nabavio, Felikse? Jesi li završio?
- Mislim da Gabe hoće da nas zajebe za poslednju isplatu.
Feliks ga smiruje na neki neobjašnjiv način. Trebalo bi da bude suprotno, s obzirom na tu
gestikulaciju i način na koji se kreće; trebalo bi da bude zabrinut, da se ose- ća ugroženo.
- Eno ga unutra, broji svaki prokleti ekser.
- Jesi li se pobrinuo za to?
Mlađi brat skida plastičan poklopac koji pokriva prikolicu drugog službenog kamioneta.
- Gabe i njegovo zvocanje, jebote. Kao da može da nam ne plati samo zato što smo
zakasnili. Kao da to piše negde u ugovoru.
- Ja ću se pobrinuti za to. Nego, jesi li obavio svoj deo posla?
Feliks je skinuo beo plastičan poklopac.
- Odeljak osamdeset tri. Mislim da je ortopedija. Rasklopio sam ih, a onda su Vin-
senta iznenada strašno zabolele noge.
Nasred prikolice stoji širok sanduk sa sjajnom metalnom ručkom Do njega, ispod dva žuta
ćebeta s bolničkim logotipom - sklopljena invalidska kolica.
- Držač za noge?
- Funkcioniše.
Malo su približili dva kamioneta i otključali katanac na crnom kontejneru - svaka
građevinska kompanija ima na gradilištu takav kontejner koji služi za čuvanje alata i opreme.
Kada su otvorili vrata, zaklonili su vidik sa svih strana, te su podigli prazan sanduk i uneli ga.
U po bela dana, u naseljenom mestu, samo nekoliko metara od prometnog auto-puta.
Stoje tu. Ispred gomile naslaganih automatskih puški. Pod okriljem mraka, poredali su se u
lanac, kao ispred bunkera za oružje. Samo obrnuto. Vinsent je uzimao puške sa prikolice i
dodavao ih Feliksu, Feliks ih je prosleđivao Leu, a ovaj Jasperu, koji ih je redao u kontejner.
- Leo, gde si, dođavola!?
Gabeov kreštavi glas prolomio se kroz oktobarski dan.
- Kako ćeš, dođavola, sve ovo da završiš danas?
Izašao je i približava se kontejneru.
V
Šezdesetak mu je godina. Plavi kombinezon nekada mu je dobro stajao, a sada se
zategao preko velikog stomaka. U rukama drži kafu i kesu rolnica sa cimetom
- Jesi li uopšte dolazio ovamo prošle nedelje, jebote?
Leo je smireno udahnuo. Onda je prošaptao Feliksu:
- Zatvori. Ja ću da se pobrinem za njega.
Krenuo je od kontejnera prema ljutitom čoveku crvenog lica.
- Leo! Nije te bilo juče! Zvao sam te nekoliko puta! Možda ti radiš nešto drugo, ali šta
god da je, nije ova zgrada, jebote!
Brzo je pogledao preko ramena - Feliks zatvara teška vrata kontejnera. Onda čuje
kako je zaključao veliki katanac. Sadržaj se više ne vidi i sve opet izgleda kao sasvim obično
gradilište.
 - Ali sada smo ovde, zar ne? I završićemo...
- Nećete stići!
- ...danas. Kao što smo se dogovorili.
Gabe je toliko blizu, mogao bi da dotakne zid kontejnera. Leo ga je zagrlio jednom rukom i
okrenuo ga na drugu stranu, prema Plavoj kući, ne grubo, tek toliko da ga odvede od onoga
što niko ne sme da vidi.
- Baš me briga što si uzeo druge poslove! Jel’ razumeš, Leo? Imaš ugovor sa mnom!
Gabe glasno dahće dok ulaze u zgradu. Kreću se mnogo brže nego što je navikao. Tamo,
na drugom spratu, duboko u unutrašnjosti, biće indijski restoran, cvećara i sola- rijum. Na
prvom spratu: prodavnica automobilskih guma, štamparija, salon za manikir, a malo dalje,
pored unutrašnjih zidova Robanovepicerije, Jasper i Vinsent pričvršću- ju gipsani zid. Za
mesec dana neko će s jedne strane jesti kapričozu s više sira, dok će s druge neko stavljati
veštačke nokte.
- Vidiš! Niste završili, zaboga!
Taj jebeni glas. Prodoran, star i razdražljiv kao i sam nadzornik, glas gojaznog čo- veka.
- Završićemo.
- Sutra ujutru mi se useljava zakupac, jebote!
Gabe je nestao negde u mraku, ali se uskoro opet pojavio. Bez rolnica sa cimetom. Ali s
kafom.
- Imamo ugovor!
- Ako kažem da ćemo završiti, završićemo!
V
- Ako ne završite, ja ću zadržati poslednju isplatu! Sto bi trebalo da vam je jasno,
jebote!
Zaboga se pretvorilo u jebote. Ipak, Leo ne razmišlja o tome. Razmišlja kako bi voleo da
tresne tog malog nadzornika u vilicu.
V
- Čuješ me, Leo? Ovde sam otkad... smo se videli poslednji put. Pre nekoliko dana!
Gde si ti bio, Leo... jebote!?
Želeo je da mu priđe. Da ga pogleda u oči.
- Niko od vas nije dolazio nedelju dana!
Onda samo jedan udarac. Pravo u nos.
V
- Ti nadgledaš, Leo! Plaćam tvojoj firmi! Ti moraš da dovedeš radnike! Sta ste...
jebote, radili sve ovo vreme, Leo?
Međutim, ne udaraš ljude po nosu dok primenjuješ nov način rada i praviš tim.
Umesto toga, ponovo je prebacio ruku preko Gabeovog ramena, kao ranije.
- Dragi moj Gabe, jesam li te ikada razočarao? Jesam li ikada loše odradio posao?
Jesam li nekada zakasnio?
- Nisi, ali...
- Odgovori mi. Jesam li?
Gabe se ljutito izmigoljio iz Leovog prejakog zagrljaja i potrčao do drugog ugla metalne
zgrade.
- Ovaj zid ovde! Frizerski salon! Nedostaje sloj gipsa!
Pokazao je na nekoliko mesta, istovremeno.
- Da li će starim damama stavljati trajnu bez protivpožarnog zida?
Nastavio je uza stepenice.
 - Ovde, solarijum! Vidi! Dovratak - nema ga! Ne vidi se unutra! Ovde, u cvećari, pod
nije završen! Četiri pločice su pukle... ljudi treba da hodaju po njima u mokrim cipelama,
jebote!
Otrčao je niza stepenice i napolje na parkiralište, na kišu koja je ponovo rominjala.
- I... taj prokleti kontejner! Trebalo je to da sklonite! Za nekoliko nedelja tu bi trebalo da
bude parkiralište za kupce!
Nizak zdepast muškarac je nekoliko puta udario dlanovima po kontejneru koji zauzima
mesto na parkiralištu za kupce. Zvuk je prigušen zato što je spremište puno do vrha.
- Hajde, smiri se malo. Nemoj da dobiješ srčani napad, važi?
Nadzornikovo lice još je rumenije od trčkaranja unaokolo, nakupljen bes kulja iz njega i
spira se na kiši.
- Biće gotovo do ponoći. Treba mi ova firma, Gabe. Mislim da ne razumeš koliko mi
treba. Moja građevinska firma, naša saradnja, zaista mi je neophodno da se... proširim
Znojavo lice ga posmatra.
- Da se proširiš?
- Da povećam profit. Bez rizika.
- Ne razumem
- Ne mari, Gabe. Dobro je. Ali ti ne zvučiš dobro. Prilično teško dišeš. Brinem se za
tebe. Treba da ideš kući i odmoriš se. Završićemo do ponoći. Možeš se osloniti na mene.
Ispružio je ruku i drži je visoko između njih.
- Važi?
Gabeova šaka je mala, vlažna i meka u Leovoj.
- Dobro. Završićemo posao danas, ako ja tako kažem A onda ću da te častim rolni-
cama sa cimetom. Važi?
Leo je stajao između kontejnera i automobila, sve dok nije bio potpuno siguran da je lajavi
nadzornik odmakao niz ulicu; slušao je udaranje i brujanje - Feliksa, Vinsen- ta i Jaspera kako
damama koje će stavljati trajnu obezbeđuju zaštitu od požara, a mu-
šterijama koje će kupovati cveće mogućnost da kupuju u mokrim cipelama.
Stajao je tu i udarao masnim rukama po kontejneru punom automatskog oružja, u
blaženom neznanju.
Sledeći put.
Možda će hteti i da ga otvori.
Leo je krenuo, ali ne prema zidovima i podovima koji moraju biti dovršeni za dvanaest sati,
već na drugu stranu, preko ulice, prema naselju. Prema rešenju problema skladištenja - maloj
kući na sprat, s ograđenim dvorištem bez travnjaka, tik uz široki auto-put. Video ih je kako
iznose nameštaj. Sada tu stoji natpis NA PRODAJU. Prošao je pored visoke žičane ograde
do kapije, ušao, prešao preko asfalta i došao do kuće. Zavirio je kroz prozor levo od ulaza -
prazna kuhinja. Desno od ulaza - prazno predsoblje. Iza ugla, do sledećeg prozora - niša i
prazna soba. Opet iza ugla, do još jednog prozora - stepenice koje vode na sprat.
Prizemlje i sprat, bez podruma. Celo naselje je podignuto u koritu nekadašnjeg jezera.
Sve kuće sagrađene su na muljevitom terenu i mogu se nadograditi, ali podrumi se ne mogu
prokopavati.
Prošle nedelje nekoliko puta je prestajao da zakucava i buši i zastao da pogleda ružnu
kamenu kućicu, tako blizu auto-puta. I svaki put je video Fantomovu pećinu u obliku lobanje.
Zna da je to detinjasto. Ali takođe zna da je to način da zaštiti i sačuva ono što mora, a da
ostane neprimećen.
Prozor koji gleda u kuhinju - zavirio je ponovo. Otrcani linoleum na podu, ispucali zidovi,
kuhinjski kredenci i uređaji iz prohujalih vremena. Kuća koju niko ne primeću- je, a ko god tu
živi, ne može biti bogat.
 Na ulaznim vratima još jedan natpis „NA PRODAJU”. Pogledao je u fotografiju
nasmejanog prodavca nekretnina u odelu, sa šiškama očešljanim na stranu. Potražio je
olovku u unutrašnjem džepu i zapisao telefonski broj lokalne agencije za nekretnine na
poleđini računa vlasuljarske radnje.
Upravo takvu kuću je tražio. A prostrana garaža do nje je san snova. Fantomova pećina i
centar za obuku istovremeno. Popeo se na gomilu starih guma naređanih jedna na drugu i
obrisao prljavštinu s prozora da bi provirio u garažu s visokom tavanicom i dovoljno prostora
za četiri, možda čak i pet vozila. Takođe potpuno praznu. Savršen prostor za formiranje i
obuku grupe.
V
Cuo je vrata kako se otvaraju i zatvaraju.
Okrenuo se prema bašti susedne kuće, mnogo veće, s travnjakom pokrivenim mo-
V
krim lišćem i stablima jabukovog drveta u nizu, nalik na kvrgave kosture. Žena s malim
detetom stoji nekoliko koraka ispred kuće, na šljunkovitoj stazi; pogledala je u njega,
radoznalog mogućeg kupca, a on je klimnuo glavom
Udarci čekića i buka koja dolazi s one strane ulice - maska koju bi video neko ko
posmatra. Kuća s garažom tu gde on stoji - štab i mesto za obuku. A tamo, okrenuo se
ka šumi udaljenoj nekoliko kilometera - najuzbudljivija noć u njegovom životu.
A bilo je tako lako.
Zamislite tri brata i njihovog prijatelja iz detinjstva - svi po dvadesetak godina, svi
nepopularni klinci bez obrazovanja - koji odluče da izvedu najveću krađu oružja u istoriji
Švedske, Skandinavije, Zapadne Evrope, i sprovedu to u delo.
Uz malo opšteg znanja o građevinarstvu, dosta plastičnog eksploziva i starijeg brata koji
zna šta je moć poverenja.
Zvezdana noć.
Svetlija nego prošla. Ali isti put ka kući.
Nagurali su se u dva kamioneta i odvezli iz stambenog bloka do predgrađa sa soli- terima,
daleko od sada u potpunosti završene Plave kuće i zadovoljnog Gabea, daleko od
zaključanog kontejnera pored kojeg će pospani službenici što idu na posao prolaziti na putu
ka autobuskoj stanici.
Leo i Feliks su izašli iz automobila, svaki je uhvatio po jednu mesinganu ručku na sanduku
koji stoji na prikolici kamioneta. Sanduk s alatom koji nose naokolo već tri godine - težak od
čekića, odvijača, ključeva, libele, tankih makaza, električnih testera, bušilica, isprskanih
sasušenim bojama raznih nijansi i izubijanih kao svaki alat koji se neprestano pritiska, gura,
udara.
- Deset do dvanaest.
Podigli su sanduk i poneli ga. Težina se nije promenila uprkos novom sadržaju - novom
životu, nj ihovom drugom životu koj i upravo počinje.
- Još osamnaest sati.
Na putu ka zgradi i stepeništu prošli su pored niskog rastinja i oskudne leje sa cve- ćem
Leo je otvorio vrata. Dok su čekali lift, čuli su Jaspera i Vinsenta kako se smeju u podrumu,
tamo gde su spremišta.
V
Četvrti sprat.
Njegova vrata. Njihova vrata. Duvnjak/Erikson. Spustili su sanduk s alatom dok je Leo
tražio ključeve, izvukao svežanj reklamnog materijala iz otvora za poštu na vratima i bacio ga
u odvod za smeće.
Unutra gori svetlo.
 Ona sedi u kuhinji na jednostavnoj drvenoj stolici. Zujanje mašine za šivenje koju je dobila
od majke meša se s muzikom iz kasetofona, Juritmiks; često pušta muziku iz osamdesetih.
- Zdravo.
Lepa je, ponekad to zaboravi. Poljubac i nežan dodir po obrazu. Igla šivaće mašine
nabrala je, uhvatila, pa probola crnu tkaninu - gore-dole, gore-dole. Još jedan poljubac i onda
se okrenuo prema sudoperi i ormariću ispod nje. Još su tamo. Baš tamo gde ih je sakrio, u
dnu, iza deterdženata za sudove i sredstava za pranje poda.
Tri smeđe kutije. Ne prevelike, ali čvrste.
V
- Čekaj.
Već je krenuo napolje.
- Leo, nisam te videla... već danima.
Sinoć je ušao u stan i nije se zaustavio ni u kupatilu ni u kuhinji, već je otišao pravo u
spavaću sobu i legao na krevet što miriše na nju, ne na njen parfem, niti na tek opranu kosu,
samo na nju. Legao je blizu nje i zagrlio uspavano telo, dok je u grudima još osećao
eksploziju razvaljenog skladišta oružja.
- A jutros...
Radio-budilnik na noćnom stočiću pokazao je četiri i četrdeset dva, kada se okrenula i
zevnula, priljubivši nago telo još više uz njegovo.
- ...kada sam se probudila, više te nije bilo. Nedostaješ mi.
- Ne sada, Aneli.
- Zar ne želiš da vidiš šta sam napravila? Rolke? Ti si rekao...
- Kasnije, Aneli.
Upravo je hteo da pođe kroz predsoblje prema dnevnoj sobi, tamo gde su ostali već počeli
s raspakivanjem i prepakivanjem, kada je primetio praznu flašu od vina pored sudopere i
vlažan čep u njoj.
- Pila si? Treba da voziš.
- Samo malo. Još sinoć... Leo, bio si u šumi, a ja nisam ništa znala, kako ide, da li se
vraćaš kući, da li te je neko video i... Nisam mogla da spavam! A sada... šta ste radili?
- Na gradilištu. Nismo bili završili posao. Sad jesmo.
Već je izašao.
Zaustavila je mašinu za šivenje, iglu što ide gore-dole.
Ruke.
Zašto joj se tresu? Sama je htela da bude uključena u to. Prsluci su već gotovi i samo je
još ostalo da zašije dugačke rol-kragne. Kada će ona staviti maske Leu i Jaspe- ru i odvesti ih
do lokacije?
Kada joj se ruke ovako tresu, teško je uvući konac u iglu i ravno držati rolku.
***
Leo je spustio zastore na prozoru koji gleda na trgovinski centar u Skugosu, a Feliks na
prozorima balkona - dnevna soba izgleda baš kao i svaka druga, sa sofom, foteljom,
televizorom i policom za knjige, ali to će se uskoro promeniti.
Svi su prionuli na otvaranje sanduka s alatom, torbi adidas, papirnih kesa koje su Jasper i
Vinsent doneli iz podruma i tri smeđe kutije koje su stajale ispod sudopere. Ređali su
predmete na drveni pod u dugačkom nizu da bi imali uvid, kao pri vojnoj inspekciji pre
napada.
Sklopljena invalidska kolica sa crvenim plastičnim sedištem i naslonom, pokupljena iz
hodnika u bolnici u Hudingeu. Dva žuta ćebeta s logotipom bolnice našli su na odeljenju,
među usnulim pacijentima.
 Kesa s dve perike od prave kose iz Nacionalne opere i dva para smeđih kontaktnih sočiva
od optičara u Drotningatanu.
Dve puške AK4 i dve automatske puške iz crnog kontejnera na gradilištu. Cipele,
pantalone, košulje, jakne, kape, rukavice. Baterijske lampe. Vinsent će nositi jednu manju u
džepu, a Feliks će većom davati signale u različitim bojama. Dva bureta od
V
pet litara s benzinom. Četiri sportske torbe sa četiri štapa za hokej na parketu.
Invalidska kolica se mogu sklopiti u samo dva poteza. Leo je seo i otkotrljao se preko
uglačanog poda prema zidu kupatila, okrenuo se i dokotrljao se nazad. Nekoliko puta se
okrenuo u mestu, nagnuo se nadesno pa nalevo, pokušavajući da ih obori.
Stabilna su.
Odvezao se do kuhinjskih vrata, ali točkovi su se zaglavili na pragu. Ustao je, došao do
igle što pleše uz muziku Juritmiksa i pomazio je po obrazu kao ranije.
- Kako ide?
- Gotove su.
Tkanina prišivena za crnu rol-kragnu stoji baš kako treba. Snažno ju je povukla i šav je
izdržao i ostao nevidljiv. Njena zamisao, njen model.
- Za svaki okovratnik prišivena je maska. Sve funkcionišu.
Onda je pokazala na dva zelena prsluka.
- I prsluci. Kao što si hteo. Najlon biver. Jasperov ima četiri džepa spreda, za
v v r-r-i* * Vi* v .v v
osam šaržera. Ti imaš tri, za šest šaržera.
Probao je prsluk koji će nositi ispod vetrovke. Savršeno mu pristaje. Dobro poznaje
njegovo telo.
- Neće me sputavati.
- Siguran si? Nije suviše uzak? Mislim, sa šaržerima u džepovima i kada ustaneš iz
kolica?
- Aneli, pristaje mi baš kako treba. Niko neće primetiti.
Nagnuo se i poljubio je.
- Sve ono na podu dnevne sobe, to bi svaki amater mogao da nabavi. Ali ne i ovo. Ni
ovo.
Držao je prsluk u rukama i podigao jednu rolku s produženom kragnom.
- Detalji. U tome je razlika. To nam omogućava da se dovoljno približimo i dovoljno
brzo presvučemo.
Još jedan poljubac i nazad do kolica. Oslobodio ih je iz dovratka, rasklopio postolje za
noge i stavio desnu nogu. Pokušao je da sedne kao što bi seo neko s povređenom nogom.
Jasper je čučao pored njega, s tankim i providnim gumenim rukavicama na rukama, i otvorio
prvu od tri smeđe kutije - kalibar 7.62, municija s olovnim i čeličnim punjenjem - zatim drugu -
kalibar 9, zrna s metalnom košuljicom - i treću - svetleći meci s fosforom koji će ostaviti
crvene tragove dugačke nekoliko stotina metara.
Onda je napunio šaržere municijom i spojio po dva, oblepivši ih trakom
Četiri para za novonastale džepove na njegovom prsluku, tri para za Leov prsluk i po
jedan par za Feliksa i Vinsenta koji će ih nositi u torbicama oko struka.
- Niko ne gleda pravo u lice ljude koji se razlikuju. Mi ćemo to iskoristiti. Njihovu
predrasudu, njihov strah.
Leo se okrenuo u kolicima.
- A ako pogledaju, neće dugo...
 Kotrljao je kolica onako kako to čine invalidi s kojima je majka radila. Majka je nosila
uniformu medicinske sestre i ponekad trojici sinova dozvoljavala da dođu u dom, da ne bi bili
sami kod kuće. Tada su videli - kako odrasli skreću pogled, ne znajući šta bi.
- Jel’ tako? Ne gledaj u ono što je drugačije.
Jasper mu je dodao pušku AK4 i Leo je pokušao da je drži desnom rukom ispod žutog
ćebeta, pored noge spuštene na postolje.
- Preteruješ.
- Ne preterujem.
- Preteruješ. Zar ne preteruje?
Jasper je pogledao u Feliksa i Vinsenta, a oni su klimnuli glavom.
- Prenemažeš se, Leo. Ne izgleda prirodno.
- Tako su se kretali u kolicima. Ali vi to ne znate. Bili ste suviše mali.
Dao je pušku Jasperu - on ju je zakočio i obrisao belom krpom, dok nije uklonio sve otiske
prstiju, da bi mogla da se spakuje u sportsku torbu.
Onda je ustao iz kolica i pogledao po sobi.
Svima je prvi put. Niko od njih nikada nije izveo veliku pljačku. Međutim, svi imaju svoje
uloge i znaju šta treba da rade. A na podu ispred njega je sve što im treba, sva oprema i
odeća, na broju i spakovana.
Za manje od dvadeset četiri sata biće preobraženi.
Pet i trideset pet popodne. Još petnaest minuta.
Voze se u tišini.
Zadubljeni u misli.
Aneli je podesila retrovizor; visoka je u odnosu na malobrojne prijateljice, ipak primetno
niža od Lea, koji sedi pored nje u sredini, i Jaspera na suvozačkom sedištu. Crveno je.
Poslednji semafor pre Farste. Tu, u predvečerje, svetlo kao da ju je polako usisalo, što više
zuri u njega, to je više obuzima i odnosi sa sobom
Taj trenutak. Kada je odlučila.
Ne seća ga se - ali bi volela da se seća.
Trenutak kada je to postalo deo njenog života. O bože, da joj je neko pre samo nekoliko
godina rekao da je sposobna za tako nešto, da će učestvovati u pljački blindiranog vozila.
Možda to ipak nije bio jedan trenutak - možda je to sled nekoliko trenutaka kojih nije bila ni
svesna, slivenih u jedan. Možda je jednog dana neko rekao kako u šumi postoji bunker s
oružjem, a neko drugi je rekao kako to oružje možeš da iskoristiš za pljačku, ako isprazniš
bunker - kada si okružen takvim trenucima, možda polako postaješ deo njih. Zapravo, niko joj
nikada nije postavio pitanje; nije morala da ustane i odgovori potvrdno. Neuobičajeno postaje
uobičajeno, tuđe zamisli postale su moje i, odjednom, žena po imenu Aneli vozi automobil u
susret nečemu što nikada ne bi očekivala. Verovatno je zato previše naglo krenula kada se
na semaforu upalilo zeleno svetlo, a kola su se svaki čas trzala, što joj se inače ne događa.
Kao da papučica gasa, kvačilo i menjač ne pripadaju istom vozilu.
Drhti. Ne mnogo, ne toliko da Leo primeti, jer on se davno povukao u sebe. Drhti zato što
se nikada ranije nije toliko uplašila. Možda jednom, kada je rodila sina, što je bilo slično -
prekretnica kada nešto odlučite i znate da je s vašim starim životom gotovo.
- Tamo.
Leo je pokazao ka pločniku sa svetiljkama u nizu. Po njenoj proceni, do centra Farste ima
manje od sto metara.
- Stani između ove dve. Tu je najmračnije.
***
Leo je zatvorio oči, mir koji postoji samo tu, unutra.
Kada samo ja znam Kada niko drugi ne zna šta će se dogoditi. Samo ja znam svaki
sledeći korak.
Sede na širokom prednjem sedištu i čekaju njegov znak. Aneli mu je s leve strane, diše
brzo i plitko. Jasper je desno od njega, diše polako i ravnomerno, kao da pokušava da se
smiri.
Ugasili su motor i sada se vidi koliko je oktobarsko veče mračno. Sam je sedeo tu, četiri
večeri zaredom, na mestu za parkiranje koje gleda na zadnju stranu Foreksovog sedišta,
blizu autobuske stanice i ulaza u podzemnu železnicu. Zapisivao je vremenski interval
kretanja dva uniformisana stražara u blindiranom vozilu, rutu kojom voze, še- mu kretanja,
način komunikacije.
- Za šezdeset sekundi.
Ruke su opet počele da joj se tresu i on ih je uhvatio, pogledao u nju i držao ih dok drhtaji
gotovo nisu prestali. Još jednom ih je brzo pregledala, poslednji put.
Prvo perike od prave kose. Ako bi kasnije pronašli dlake, to ne bi bile dlake iz perike - već
nečija gusta, tamna kosa. Uverila se da dobro stoje i da im u potpunosti pokrivaju plavu kosu,
pobrinula se da nisu previše uredne i razbarušila i Leove i Jaspe- rove šiške.
Zatim šminka. Vbdootporna maskara na trepavicama i obrvama; nanela ju je pokretima
nagore, da bi izgledale gušće. U stanu su, u kupatilu uradili piling čela, obraza, noseva,
brada, vrata, kako bi se otarasili mrtvih ćelija i prljavštine, onda su naneli kremu, pa losion za
samopotamnjivanje - htela je da proveri da nema svetlih pečata ili možda tamnih, tamo gde je
suva koža upila previše losiona.
- Trideset sekundi.
Rekla im je da trepnu da vidi da li im smeđa kontaktna sočiva dobro leže.
Pregledala im je farmerke, jakne, čizme, Leovu vetrovku i Jasperovu kabanicu; zajedno su
pretražili radnje s muškom garderobom i složili se da bi to bila odgovarajuća odeća za dva tek
pristigla arapska emigranta.
Najzad, rolke.
- Nagnite se.
Nj ena idej a, nj en model.
- Obojica.
Savila je kragne, podigla, ih ponovo savila.
- Nosite ih previsoko. Da bi funkcionisale, morate da ih uhvatite i povučete preko lica,
a da se ne smaknu.
- Petnaest sekundi.
Namestio je prsluk, šaržeri mu malo pritiskaju grudi.
- Deset sekundi.
Tanke, kožne rukavice.
- Pet sekundi.
Nagnuo se da je poljubi i ona je malo ustuknula kada su je brkovi, takođe od ljud
ske dlake, dodirnuli po gornjoj usni; malo su krivi, nasmešila se i poravnala ih s dva prsta.
- Sad.
Aneli je otvorila vrata i izašla na pločnik, podigla poklopac belog kamioneta i izvadila
invalidska kolica i dva ćebeta. Podigla je jedan držač za noge, desni, s novim, kraćim
kundakom - cela AK4 može se sakriti ispod ćebeta. Jasper je pomogao „invalidu” da sedne
na plastično, tapacirano sedište i klimnuo glavom ka kamionetu koji odlazi.
Kreću se mračnim pločnikom Niz blagu nizbrdicu koja će ubrzo postati mnogo strmija -
rampa za utovar jednog od najvećih sedišta stokholmskog Foreksa.
Leo je pažljivo obeležio svaku deonicu puta.
Uvežbao je treću, poslednju deonicu: iskrcavanje iz gumenog čamca u mraku. Obavio
probnu vožnju drugom deonicom: prosečna brzina automobila pedeset kilometara na sat.
Prva i najosetljivija deonica: hodao je niz blagu nizbrdicu, tu kuda sada kotrlja kolica, i zna da
meta uvek stiže između pet i četrdeset osam i pet i pedeset tri popodne.
- Leo?
Jasper je zaustavio kolica i sagnuo se da odveže pertle i zaveže ih ponovo, da bi mu
neprimetno šapnuo:
- Još uvek preteruješ. Viđao sam tvoju majku kako radi s... drugačijim ljudima. Ne
kreću se tako. Ne balave tako.
Pertle na crnim čizmama ponovo su zavezane. Jasper je ustao i polako nastavio da gura
kolica kroz centar predgrađa, gde svi žure nekuda. Tada je Leo primetio dečaka. Ima pet,
možda šest godina. Samo nekoliko metara dalje, u grupi ljudi koji čekaju autobus.
Ljudi ne gledaju u ono što je drugačije.
Dečak je pokazao prstom i povukao majku za ruku.
Ljudi se ne sećaju kako neko izgleda, u trenutku kada pokušavaju da odluče da li će
skloniti pogled u stranu ili ne.
Dečak pokazuje prstom na njega - na invalidska kolica.
Međutim, dete ne vidi svet kao odrastao čovek.
Dečak viče.
Dete je opčinjeno, iskreno, nije imalo vremena da postane toliko plašljivo, jebote.
Puška ispod ćebeta. Šaržeri u prsluku oblepljeni trakom Ne viče dečak zbog toga, niti
zbog toga pokazuje prstom na njega, ali njemu se tako čini.
Ako još j ednom vikne.
Samo još jednom Odrasla žena pored dečaka ne sme da pogleda ka njima, međutim,
može nenadano da se predomisli, i možda će ih čak zapamtiti. Jasper je naglo
okrenuo kolica i požurio da se udalji od autobuske stanice, u manje osvetljeni deo.
5.48.
V
Čekaju i gledaju prema ulazu. Automobili, biciklisti, pešaci. Ulaze i izlaze.
5.49.
Samo još nekoliko minuta.
5.50.
Možda još dva-tri minuta.
5.51.
Uskoro.
5.52.
- Gde je, dođavola?
- Doći će.
- Već je...
- Doći će.
5.53.
Polako se približavaju - još manje od deset koraka do zida koji štiti ulaz u menjač- nicu.
Belom blindiranom kamionu treba vremena da stigne do ulaza, a da ne primeti dve osobe u
gomili, invalida i njegovog staratelja.
5.54.
Jasper je čučnuo, nije više mogao da stoji mirno. Morao je nešto da uradi, ali tako da
izgleda kao da samo čeka. Nema drugog načina. Odvezao je pertle na čizmama i ponovo ih
vezuje.
- Zdravo!
Nisu ga videli.
- Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!
 Nisu ga čuli.
- Kako se zoveš? A kako se ti zoveš?
Dečak od pet-šest godina koji je vikao.
- Zašto sediš u tome? Jesi li povređen?
Dečak se otrgao od majke i potrčao ka čoveku u kolicima koji mu deluje zanimljivo.
- Idi tamo.
Jasper govori engleski, s teškim naglaskom, a dečak odgovara na švedskom
- Zdravo? Kako se zoveš? Sta ti se desilo s nogama?
Jasper je gurnuo ruku kroz rupu u džepu kabanice i stisnuo automatsku pušku koja mu
visi na remenu oko vrata.
- Go back. [1]
- Gobek?
- Go back!
- Tako se zove? Gobek? To je baš lepo ime.
Pomerao je sigurnosnu polugu gore-dole, gore-dole. Razdražujuć kliktav zvuk. Dok ga Leo
nije ćušnuo laktom.
Stigao je. Kamion koji treba da opljačkaju.
- To your mama! You go back![2\
Dečak se nije uplašio. Ipak, činilo se da mu je neprijatno kada se Jasper sagnuo i
prosiktao mu na uvo, te je prestao da pilji i postavlja pitanja i poslušao, otrčavši do autobuske
stanice kod majke.
5.54.30.
Ponovo se kreću, ne prebrzo, ali dovoljno brzo.
Blindirano vozilo će se sada odvesti preko parkirališta i biće na zadnjem ulazu Fo- reksa
za osam do dvanaest sekundi. Leo je pogledao ispred sebe, iza sebe, prema belom kamionu
i u šestogodišnjaka kome majka drži lekciju o tome kako ne sme tako da razgovara s
invalidima.
Odlično mesto za zasedu.
Mračno je i uglavnom pusto, mada su samo nekoliko koraka od gradske vreve na trgu.
Treba samo preskočiti nekoliko metara do vozila koje se kreće unazad, prema vratima koja će
stražar uskoro otvoriti. Njegov zadatak je da pokupi poslednju isporuku gotovine toga dana.
Ubaciće je u sef kamiona zajedno s ostalim isporukama - Leo pretpostavlja da tu ima između
sedam i deset miliona kruna.
***
Petak veče. Još dva sata. Samuelson je pogledao u Lindena. Sedi pored njega već skoro
sedam godina, ali ga zapravo uopšte ne poznaje. Dva stražara su na prednjem sedi- štu
blindiranog kamiona: Linden voli da vozi, a on voli malo da izađe, protegne noge i popriča o
vremenu s radnikom obezbeđenja neke uspavane banke, dok torba koju obojica čuvaju
prelazi iz ruke u ruku. Nikada nisu zajedno popili kafu van posla, ni pivo.
V
Ponekad je tako, dvojica kolega ostanu samo to, kolege. Cak ni o deci ne razgovaraju. Zna
da Linden ima dvoje dece isto kao on, ali u poslednje vreme Lindenova deca provode tek
svaki drugi vikend kod njega. Kada s ljudima razgovarate o onome što su imali pa izgubili, to
često ne ispadne baš dobro.
Farovi kamiona pratili su ulične svetiljke, dok su obilazili oko parkirališta. Prošli su pored
ljudi koji čekaju autobus u dugačkom, krivudavom redu ili pokretnim stepenicama silaze u
podzemnu železnicu čiji vozovi kasne. Stražari gledaju kroz prozore, posmatraju unaokolo,
njihov posao je da prevezu i zaštite. Pored držača za bicikle je kiosk s viršlama; vlasnik sam
pravi kobasice i svake večeri stoji na prozoru s kece- ljom i osmehom na licu. Tri žene sede
na klupi, s prepunim cegerima, slično obučene, sa sličnim frizurama, gestikuliraju kao da
raspravljaju o nečem važnom Muškarac u
invalidskim kolicima i njegov staratelj razgovaraju s dečakom koji je bezmalo vršnjak
njegovog sina; majka odvlači dečaka. Malo dalje velika grupa tinejdžera; gurkaju se i
razgovaraju o tome kuda bi pošli. Gužva kao svake večeri, ništa više od toga.
Gotovo sedam godina. Svakog radnog dana. U rasporedu je to označeno kao K9, a to
znači da svakog dana treba da odrade ono što nazivaju Rutom banaka, a Rutu Fo- reksa
svakog drugog četvrtka i petka - mesta preuzimanja su Gradski terminal, Glavna stanica,
Stureplan, Stari grad, Skanstul, Naka, Sikla i najzad tu, Farsta.
Skrenuli su u oštru krivinu na autobuskoj okretnici, onda napravili blagi zaokret uz
jednolično pištanje blindiranog kamiona dok ide unazad nizbrdicom prema rampi za utovar,
do zaključanih zadnjih vrata.
Linden je ugasio motor, onda su se pogledali i brzo klimnuli jedan drugom; obojica su to
mesto videli na isti način - mirno, uprkos saobraćajnom špicu glavnog grada. Samuelson je
izašao i prešao samo jedan korak do zadnjih vrata. Pošiljka se uvek čuva dva hodnika niže, u
kancelariji šefa obezbeđenja, gde se na crno-belim ekranima emituju snimci sa četiri kamere
koje pokrivaju menjačnicu i poslednje klijente toga dana. Dve platnene vreće stoje na inače
praznom stolu - novčanice, metalni novac i račun napisan rukom, crvenom olovkom:
1.324.573 kruna.
***
Leo sedi u invalidskim kolicima i čeka da mu srce jače zakuca. Ali ništa se ne događa.
Spokojan je. U grudima i u mislima. Zna da oči koje gledaju na drugu stranu ne mogu da
svedoče. Zna da su kolica najbolji način da se približi ljudima koji su obučeni da prepoznaju
opasnost; približiće se dovoljno da uđe, uzme šta želi i nestane.
***
U desnom džepu jakne nosi dvosmerni radio pričvršćen crnom plastičnom trakom.
Samuelson će uskoro krenuti iz kancelarije šefa obezbeđenja, s današnjom gotovinom u
sigurnosnoj torbi. Doći će do zaključanih zadnjih vrata i dva puta pritisnuti dugme na svom
dvosmernom radiju.
Linden gleda unaokolo, dok sedi za volanom blindiranog kamiona.
Retrovizor, ništa. Prozori sa strane, ništa. Prednje staklo, ništa. Nema više ni invalidskih
kolica.
Dakle, to je sve, sredina tvog života. Stražar. Pa nije baš tako loše, jebote. Dobar posao.
Jednostavan, jasan. Sviđa mu se, voli red, rutinu. Pokupi torbu s novcem. Odvezi se na
sledeću lokaciju. Ponovo pokupi torbu s novcem.
Poslednja stanica za danas. Zatim pravo u depo, pa u civilno odelo i onda subota koja će
se pretvoriti u nedelju.
Dva zvučna signala u džepu jakne. Samuelson je na mestu.
Linden je pogledao unaokolo poslednji put, proverio sva ogledala, sve prozore. Odgovorio
je pritiskom na crveno dugme na radiju, dva puta.
Signal da je sve u redu.
Možeš izaći, tu, sada.
***
Petak je najprofitabilniji dan u nedelji za švedske menjačnice - a Farsta je poslednja stanica
za taj blindirani kamion, na toj ruti. Tada se u njemu nalazi najviše novca.
5.56.
Leo je odabrao metu, vreme i mesto napada. Svestan da će im invalidska kolica omogućiti
da priđu tek na pristojnu razdaljinu od rampe za utovar. Svestan da neće moći nigde da se
sakriju, moraće da savladaju stražara dok prelazi ona dva koraka što su mu potrebna da
stigne od zadnjih vrata zgrade do suvozačkih vrata kamiona. Moraju to da urade
neprimećeno.
5.57.
V V
Čekaju. Ckilje u metalna vrata.
Sada.
Kratak zvuk. Vrata se otvaraju.
Sada. Sada.
Nisu ništa rekli. Nisu se čak ni pogledali. Znaju tačno šta treba da rade.
Zgrabili su rol-kragne, podigli ih ih preko vrata, brade i nosa, sve do očiju.
Otkrili su AK4 ispod žutog ćebeta i mašinku ispod kabanice.
Istovremeno su se okretno prebacili preko zida i pošli prema kamionu na rampi za utovar.
***
Samuelson stoji pored metalnih vrata. U ruci drži sigurnosnu torbu koju su u njegovom
prisustvu napunili i zatvorili. U njoj se sada nalaze dve vreće od smeđeg platna, svaka
obeležena identifikacionim brojem i zapečaćena plastičnom žicom.
Onda je čuo - dva zvučna signala s radija.
Signal da je u redu.
Otvorio je vrata i izašao na rampu za utovar. Kao i uvek, čuo je jedan klik iz kamiona, kada
je Linden otvorio zadnja vrata koja vode u obezbeđeni deo.
Linden je sedeo na vozačkom sedištu kada je video Samuelsona kako izlazi sa sigurnosnom
torbom. Pritisnuo je dugme koje otvara unutrašnju bravu i hteo da se okrene prema kolegi,
kada je primetio još nešto. Nejasno, više kao fragment, nešto što spaziš, zapamtiš i pokušaš
da povežeš, a da nisi ni shvatio šta je to. Prvo - to je verovatno video kroz prednje staklo -
izgledalo je kao invalidska kolica koja je primetio ranije u gužvi, prevrnuta i prazna. Onda - u
retrovizoru sa strane - pokret, kao da neko pada sa zida prema njemu, neko potpuno crnog
lica koje ne liči na ljudsko. I najzad, Samuel- son je otvorio bočna vrata Vozi! bacio se unutra
Vozi, jebote! otkotrljao po podu kamiona, u zaklon. A sada, kada je sve to video i registrovao,
izgleda mu da se sve desilo istovremeno i usklađeno.
- Otvori vrata!
Taj jedan sekund mu je bio dovoljan da shvati.
Sada ima smisla.
Dve sekunde su bile dovoljne da ukuca prvu šifru - četiri brojke i čelična vrata na sefu su
se ponovo zatvorila i blokirala pristup novcu. Pošto je to uradio, još dve sekunde bile su
potrebne da ukuca drugu šifru - četiri cifre na komandnoj tabli kako bi mogao da okrene ključ i
upali motor.
- Jala, jala, otvori vrata![3]
Već je bilo kasno. Neko je skočio na haubu. Streljaju ga oči iznad crne maske, automatska
puška uperena je u njega.
Linden nije podigao ruke, nije se okrenuo prema vratima.
Nije uradio ništa.
A velika metalna cev je sve veća i bliža.
Tako nešto je zamišljao svakog dana u proteklih sedam godina. Kad god bi posma- trao
gomilu ljudi, pripremao bi se, ali kada se dogodilo, nije bilo kao što je zamišljao. Nije mogao
da zna da će započeti u grudima, nasred grudnog koša, i da će mu se popeti sve do grla. Da
neće moći da ga se otarasi, bez obzira na to što taj čovek urla.
- Ti, otvori vrata, jebote!
Onda je shvatio. Ne može da ga se otarasi, zato što ne urla on. Već neko drugi. Neko
pored njega. Još jedna prilika stoji pored njegovog prozora. Još jedno lice pod istom maskom,
crna tkanina preko brade, nosa, obraza, sve do očiju. Međutim, glas je drugačiji. Nervozan.
Ne zlobniji, ne jači, nego nervozniji.
Neko će stradati. To je taj osećaj u grudima. Smrt.
Prozor se razbio u paramparčad, zvuk je neprijatan i njegova jedina misao bila je
V
kako je neprijatan taj zvuk kada vam neko stane tako blizu i puca u vas. Cuo je dva metka i
izvio se unatrag, prislonio leđa i glavu uz naslon sedišta. Treći metak ga je pogodio u bradu i
grkljan, četvrti je pogodio komandnu tablu, peti suvozačka vrata, a on je refleksno aktivirao
alarm kontrolnog centra.
- Ti, otvori vrata!
Trideset metaka iz šaržera automatske puške ispali se za tri sekunde. Za pet metaka koje
je Jasper upravo ispalio kroz prozor kamiona bilo je dovoljno pola sekunde, ali njemu se činilo
da je mnogo duže.
- Ti, otvori ili si mrtav!
Leo je još uvek stajao na haubi kamiona s puškom uperenom u stražara za volanom, kada
je Jasper proturio vrh cevi automatske puške kroz delimično razbijeno sigurnosno staklo.
Drugi stražar koji je ležao na podu podigao je ruke iznad glave.
***
Samuelson je pogledao u Lindena i u krv koja se sliva niz vrat. Nikada ranije nije o tome
razmišljao, koliko je krv crvena kada je sveža. Ustao je s rukama iznad glave, otvorio vrata sa
suvozačke strane i pustio maskiranog muškarca s haube da uđe. On sada stoji u kamionu,
drži pušku prislonjenu na njegovu slepoočnicu i na lošem engleskom mu traži da otključa sef.
Pokušao je da objasni. Ali nije mogao da nađe reči. Ne na engleskom. Hteo je da objasni da
je sada sef zaključan i da se može otvoriti jedino pomoću šifre iz centrale. Traži reči kojih
jednostavno nema, dok maskirani čovek sluša i čeka. Tako je smiren i uzdržan, ne kao onaj
drugi s nervoznim glasom, onaj što je pucao kroz prozor. Odlučno lice, bezizrazno, čak i kada
mu je malo jače prislonio cev na slepoočnicu.
***
Linden sedi nisko u vozačkom sedištu, krv mu curi niz vrat.
Samuelson je na podu i glasno plače negde iza njega.
Ruka. Ruka koja pripada onom uzdržanom licu pretražuje mu džepove pantalona, jakne i
košulje, sve dok ne naiđe na ključeve.
Onaj nervozni viče i gura ga iz sedišta, a pošto ne može da ga pomeri dovoljno brzo,
prislanja mu pušku na grudi.
- Upali motor!
Cev se pomerila sa čela na usta. U usta.
- Upali! Ili pucam!
Cev mu je između usana, pritiska mu jezik. Naslonio se na tastaturu, treba ukucati četiri
brojke da bi se upalio motor.
- Ubiću te, ubiću, ubiću!
Ruka mu je utrnula, jedva je pokrenuo prste i ukucao šifru. Okrenuo je ključ i pono-
vo upalio motor.
***
Jasper je polako vozio uz strmi utovarni prilaz i preko pločnika, prema okretnici i izlazu iz
parkirališta. Van blindiranog kamiona niko nije čuo pet pucnjeva prigušenih zidovima oko
rampe za utovar. Pucnji su se raspršili u gradskoj vrevi - neko se glasno smejao, odlazeći od
kioska s kobasicom u ruci, neko je spustio kutiju za gitaru na pločnik i zapevao. Ljudi stoje,
sede i hodaju s kišobranima. Kiša rominja.
Nekoliko metara od utovarnog prilaza život teče kao da se ništa nije dogodilo.
***
Ako nastave da voze uobičajenom brzinom. Ako ne privuku pažnju, imaće dovoljno vremena
da isprazne sef i nestanu.
- Otvori unutrašnja vrata.
Leo je podigao svežanj ključeva i dodao ga stražaru. Tu je ključ koji otključava sef iza
zaključanih vrata.
- Vrata, molim vas, verujte mi, molim vas...
Sigurnosni pretinac u kome se krije još sedam ključeva od još sedam kutija sa sedam
pošiljki gotovine, a u svakoj više od milion kruna.
- ...molim vas, vrata su zaštićena. Šifrom. Posebnom šifrom! Mogu da se otvore samo
iz centrale... molim vas, molim vas...
- Otvori ili pucam.
Brzi pogled kroz prozor.
Leo je prepoznao stambene zgrade pored kojih su prošli u Ulici Lašbuda, odmah zatim
biciklističku stazu ispod Ulice Farsta, onda još malo i most preko Ulice Nine- svegen.
Napolju je stokholmsko predgrađe u pokretu. Unutra, jedan stražar leži i povlači se u svoj
svet, ne bi li izbegao sadašnjost, drugi stražar s krvavom bradom i vratom još uvek priča.
- Razumete? Molim vas! Samo... samo centrala može da otvori.
Samo još nekoliko minuta, ne više.
V
Ulica Nines, auto-put za Erbi, Ulica Sendal. Ponovo stambene zgrade, fudbalsko igralište,
škola.
Tamo gore, na vrhu strmog brda. Uskoro će ga proći. Kao da je nešto blesnulo kada je
svetlost farova tuda prešla.
Ako ih neko prati. Stići će dotle, ali dalje ne.
Feliks diše polako.
Udisaj, izdisaj.
Već dvadeset četiri minuta leži u visokoj mokroj travi, na vrhu brda gde su se pen-
V
trali i spuštali kao deca, na samom ulazu u Sendal, nedaleko od mesta gde se nekada
nalazila babina i dedina bela kućica.
Puška se trese, udisaj, izdisaj, posle svakog bi izgubio ritam i počeo ponovo, udisaj,
izdisaj. Jedna ruka je na rukohvatu, s kažiprstom na okidaču, druga na sredini ce- vi, oko uz
nišan.
Dole je Ulica Ninesvegen. Kao da može da je dotakne, mada je daleko. Razmrljani trag od
stopljenih svetala farova, automobili koji jure kući na jednom od najprometni- jih stokholmskih
auto-puteva. Iza njega je Farsta, vidi neonska svetla na zgradama; tamo je uperio pušku u
iščekivanju, otuda će doći Leo.
Parkirao je automobil iza opštinskog parka i prošao s torbom na ramenu, klimnuvši glavom
nekolicini koji su grabuljali i potkresivali rastinje na malim parcelama. Nastavio je kroz gustu
šumu i popeo se na brdo, gde je zauzeo busiju tačno u pet i četrdeset, po dogovoru, nekoliko
minuta pre zasede i pljačke.
Do najsitnijeg detalja se pridržavao Leovih uputstva koja mu bruje u glavi.
Felikse, namesti okidač na kratak rafal. Nanišani. Udahnuo je i izdahnuo, spreman. I
pucaj. Jednostavno, bato. Ako ih prate. Ako ih prate, Leo im neće dozvoliti da prođu
nadvožnjak. Pa, ne mogu tek tako da pucam u njih, znaš to, ne mogu da ih... ubijem. Već je
pucao ranije, naravno, nekoliko puta je vežbao u ukradenoj uniformi rezerviste, ali to je bila
samo igra. Slušaj, Felikse, sam sam namestiopušku i ne možeš promašiti; niko neće biti
povređen, niti treba da bude. Pucaj u motor i zaustavi automobil. Nema više igre. Ovo je
stvarno. Ako budem morao da pucam, Leo, ako pogodim prozor, ako... Udisaj, izdisaj. Sve
više drhti, cev puške sve više vibrira. Vidiš ono drvo? I most preko auto-puta? Drži pušku
ovako, kroz durbin ćeš videti krstić, i kada vidiš automobil... tu, nasred nišana , pucaj.
Svetlećom municijom. Vide- će da si dobar strelac. Okrenuo je ručni sat, prevelik za njegov
zglob. Obično ne nosi ručni sat, Leo brine o vremenu. Nemoj da razmišljaš, Felikse. Strelac
koji pogađa metu ne razmišlja. Usredsredi se. Usredsredi se! 6.04. 6.05. Trebalo bi da su tu.
Ako su oteli kamion. Jesi li razumeo? Ako su uspeli da savladaju stražare. Da, razumeo sam.
Ako dolaze. Da li si potpuno siguran, Felikse, znaš da imam poverenja u tebe?
Eno ga. Beli kamion.
Ne.
To nije taj. Beo je i velik, ali nije blindirani kamion.
6.06. Dva minuta kasni. Dva i po minuta.
Jebena puška mu klizi iz ruku, vibrira.
Tri minuta. Tri i po.
Eno. Eno!
Spazio je krov belog kamiona, iza mosta i oštre krivine ulevo. Pogledao je kroz durbin i
video za volanom lice pokriveno crnom rol-kragnom baš kao što je njegova. Zatim je iza
sedišta video Lea kako čuči ispred dvojice muškaraca koji leže na podu, jedan s rukama
iznad glave.
A onda ga je ugledao. Iza blindiranog kamiona. Automobil, dva muškarca sede na- pred.
Pratiće nas u obeleženom policijskom automobilu ili u neobeleženom koji je uvek je crn,
uvek saab 9-5 ili volvo V70. Crni automobil. Video je kada je pomerio cev puške. Ali ne može
da razazna marku. Pogledaj desnu stranu, trebalo bi da ima još jedan retrovizor sa strane,
tako ćeš znati da su policajci u civilu, i nemoj suviše da pritiskaš, samo povuci obarač.
Pogledao je kroz durbin.
Nije siguran, još jedan retrovizor, jednostavno nije siguran da ga vidi.
Pritisnuo je obarač još samo malo, s vrhom cevi uperenim u haubu crnog automobila.
***
Leo je pogledao u stražare, u Jaspera kako vozi i kroz prozor dok su prolazili pored brda.
Odozgo je dobar pregled - sve do mosta. Tamo je puška AK4 s durbinom koji je specijalno
naručio zato što bi pomoću njega svako mogao da pogodi bilo kakvu metu s razdaljine od
trista metara.
Ako ih neko prati. Jedan metak bi trebalo da bude dovoljan.
***
Feliks drhti. Crni automobil je još uvek blizu. Suviše blizu.
Čekaj, nemoj da ideš niti da puštaš pušku iz ruke dok ne prođemo i dok ne budeš siguran
da nas niko ne prati.
Beli blindirani kamion skrenuo je levo na raskrsnici posle mosta, kao što treba. Isti crni
automobil je i dalje tridesetak metara iza njega.
Udisaj, izdisaj.
Naslonio je durbin napred, na prste, i steže obarač, steže.
Onda je crni automobil, koji je možda imao još jedan retrovizor zdesna, naglo skrenuo
desno, u suprotnom smeru. Ubrzao je i nestao.
Feliks se više ne trese, drhturi i ubrzano diše.
Dve prilike sede u prednjem delu automobila. V)ze se kući. Jedan mali pokret pr
stom delio ih je od smrti, zato što su se vozili pogrešnim putem u pogrešno vreme.
Ustao je s mokre trave, stavio pušku u torbu i smaknuo masku s lica. Potrčao je. Niz brdo,
kroz šumu i opštinski park. U mraku se sapleo o nisku ogradu, ispustio je torbu, ustao i trčao
dok nije došao do automobila parkiranog u podnožju brda.
***
Prošli su brdo. Feliks nije pucao.
Ne prate ih.
Leo je pogledao u zaključana vrata. Unutra je još sedam pošiljki - osam, možda devet
miliona kruna.
Imali su nekoliko sekundi da reaguju. Trebala im je još jedna.
Stražar je uspeo da ukuca šifru i čelični zid se spustio i zatvorio prilaz sefu. Trebalo je sve
da ih otvore i isprazne pre no što stignu do dogovorenog mesta. To više nije moguće. Ipak,
imaju još malo vremena da odstupe od plana.
- Kuda... molim vas... kuda nas vodite?
Mogu da pucaju u vrata na dogovorenom mestu - ali to je suviše bučno.
- Šta ćete... molim vas, preklinjem vas... uraditi s nama?
Možda mogu da primoraju nekog u centrali da otvori sef - ali to će potrajati.
- Imam... molim vas, molim vas, molim vas, molim vas... imam decu!
Stražar koji leži na podu i malo krvari zavukao je ruku pod uniformu a Leo mu je zabio
pušku u rame.
- Ne mrdaj!
Zastao je, ali je ipak zavukao ruku još dublje u jaknu i nešto izvadio.
- Moja deca! Pogledajte! Slike. Molim vas, molim vas.
Izvadio je dve fotografije iz novčanika.
- Moj najstariji sin. Jedanaest godina. Pogledajte!
Dečak na šljunkovitom terenu za fudbal. Mršav, bled. Drži loptu pod rukom. Kosa mu je
mokra od znoja, smeje se stidljivo, plavo-bele fudbalske dokolenice su mu spale.
- A ovo... molim vas, pogledajte... ovo je... on ima sedam godina. Sedam!
Sto u trpezariji ili dnevnoj sobi i nešto što izgleda kao rođendanska zabava; mnogo ljudi,
sve stolice su zauzete, svi su lepo obučeni, sede oko belog stolnjaka i velike torte. Dečak
nema dva prednja zuba, naginje se i sprema se da ugasi polovinu svećica.
- Moji dečaci, molim vas, dva sina, vidite, braća...
- Okreni se.
Zgrabio je dve izbledele fotografije i bacio ih na pod.
- Dva dečaka, moji sinovi... molim vas!
- Okreni se! Na stomak! I ne mrdaj!
Gumeni čamac za četvoro. Na naduvavanje.
Poslednji deo preko mirne vode. Jezero Dreviken. Još jedan širok luk s rukom na
upravljaču dvotaktnog motora. Onda svetlost iza šume levo - Farsta - a napred tama -
šendalska plaža.
Vinsent je ugasio motor i klizio prema molu i plaži. Sudbina. Prvih kilometar i po je mislio
da kasni.
Zaustavio se na molu, izašao iz čamca i povukao ga u ševar.
Shvatio je zašto je Leo odabrao to mesto. Zaliv se ne vidi od bazena, plaža je odavno
zatvorena posle letnje sezone. Tu je majka nekada radila s hendikepiranom de- com njegovih
godina; neka su bila u kolicima, neka nisu.
Stajao je na dugačkom drvenom molu, polako se njišući. Tu blizu je još jedan mol, kraći i
stariji. Setio se onog leta kada je naučio da pliva. Leo ga je podučavao na su- vom i u vodi, a
onda je smislio novu plivačku značku. Leo ju je nazvao Mol i rekao da će Vinsent dobiti
unikatni primerak značke kada bude uspeo da otpliva deset metara od starog do novog
drvenog mola. Mlatarao je rukama i nogama i jedne večeri, kada su ostali otišli kući, uspeo je
da otpliva celu razdaljinu, a da nogama ne dodirne dno. Leo mu je aplaudirao i dao mu
značku - veliki komad drveta s izrezbarenim tekstom
 Klackao se gore-dole na ulegloj dasci, gore-dole - čak je i novi mol ostario. To je ona ista
daska za koju se uhvatio posle poslednjeg zamaha, kada ga je Leova ruka pridržavala da ne
potone u hladnu vodu. Leov glas je sve vreme bio tu i govorio mu da se usredsredi na sledeći
zamah, samo na to, ne na ono što oseća i vidi, već samo napred, sledeći zamah.
Pokušao je da diše duboko i zadrži topao vazduh u stomaku, ali nije uspevao. Kratki i
siloviti drhtaji izbacivali su vazduh napolje.
Već bi trebalo da su tu. Trebalo je da on bude tamo. Sve samo ne ovo - da ne zna.
Oseća se. Prislonio je nos uz ruku, nadlakticu, rame.
Oseća kako mu izlazi iz pora, dolazi iznutra i nema kuda da izađe. Vrnj koji nikada ranije
nije osetio, jak, rezak, prodoran - briga i strah koje ne može da zadrži u sebi.
Kleknuo je, sagnuo se do staklene površine ledene vode i pokvasio lice.
Puška mu je pritisla leđa i on ju je podesio. Automatska puška je mnogo teža kada vam
visi o ramenu. Leo mu je dao pušku u predsoblju pre nego što su se rastali, uvek drži cev
uperenu nadole, dok ne treba da je upotrebiš, naglasio je Leo dok mu je pokazivao, otkočeno,
zakočeno, otkočeno, čvrsto ga je zgrabio za ramena, samo zapamti, Vinsente, ti odlučuješ,
ne oružje. Stavio ju je u sportsku torbu i posmatrao ih kako odlaze u dva vozila građevinske
firme. Sam je otišao do Skugosa, pored škole i stazom duž jezera Dreviken prema plitkom
zalivu između dve stene. U plavičastom mra-
ku sklonio je suvo granje i sveže grančice omorike, dok nije ugledao žutu i plavu farbu;
dovukao je gumeni čamac do obale, gurnuo ga u vodu i povukao konopac motora;
V
znao je da mu treba četrdeset pet minuta do plaže u Sendalu.
Tu je isto tako mirno. Isto tako mračno.
6.11.
Već je trebalo da stignu.
***
Feliks je otrčao niz brdo, kroz šumu i opštinski park, do automobila. Prošao je uskim
makadamskim putem, zatim izašao na malo širi, asfaltiran, dok se nije obreo na nadvožnjaku
koji je malopre imao na nišanu. Taman mu se srce malo smirilo, disanje ujednačilo - kada je
čuo sirene.
Video rotaciona svetla
- Vinsente, gde si?
V
- Još sam ovde. Na molu. Čekam
Mobilni telefon je trebalo da upotrebi samo u krajnjoj nuždi.
- Još uvek... čekaš?
Ovo je krajnja nužda.
Vinsentov glas, jedva ga čuje.
- Da. Još sam sam Još nisu stigli.
- Jebiga... Jebiga.
- Felikse?
- Jebiga!
- Felikse, šta se...
- Policija je upravo prošla ovuda, jebote! Za nekoliko minuta biće tu kod tebe!
***
Vinsent drži mobilni telefon i Feliksov glas u ruci i oseća kako vonj straha izbija iz njega - jači
nego ranije.
U tom trenutku je video i čuo.
Automobil se zaustavio i svetlost farova obasjala je prozore kabina na plaži.
A onda - glasovi.
Glasno pričaju. Urlaju.
***
Leo je pogledao na sat.
6.12.
Niko ih nije pratio na kontrolnom mestu. I dalje imaju vremena da na silu otvore zaključana
vrata koja ih dele od još devet miliona kruna spakovanih u platnene vreće. Upravo je izlazio iz
kamiona - prazan bazen dugačak dvadeset pet metara, napuštene ljuljaške i Dreviken - kada
je Jasper izvukao stražara.
- Otvori, ili pucam!
Već je to video u kamionu. Dva čoveka saterana u ćorsokak.
- Ne mogu... Ne mogu!
Jasper je ustao i nabio cev automatske puške stražaru u usta.
- Pucam!
Stražar je kleknuo, plačući i pokušavajući da govori.
- Molim vas! Molim vas molim vas molim vas.
Jasper je otkočio pušku, odmakao se dva koraka i nanišanio. Crna čizma mu je potonula u
travu kada se nagnuo, prebacio svu težinu na levu nogu i čvrsto prislonio kundak na rame.
Prst mu je na okidaču, u očima se ne vidi ništa.
***
Automobil se zaustavio i ugasio svetla.
Vinsent je već čuo viku. Sada je čuo i pucnje.
Ne jedan. Ne pet. Dvadeset, možda trideset.
Zna da ne smeju da ga vide. Planirali su da budu samo dvojica pljačkaša. Stražari treba
da vide samo njih i da ih kasnije prijave.
Ali Feliks je pozvao. Policija je blizu. Vinsent nema izbora.
***
Zabolelo ga je desno rame: prija mu to. Ubrzano diše.
Jasper je ispraznio šaržer i požurio prema zaključanim vratima, dotakao ih.
Nijedna ogrebotna.
Izvadio je drugi šaržer iz prsluka.
Onda je čuo korake.
Tamo, u mraku, približavaju se.
Okrenuo se prema zvuku s puškom ispred sebe, spreman da puca.
***
Vinsent nema izbora - mora da ih upozori. Trčao je preko sitnog peska i trave gde su nekada
stavljali peškire, trčao dok nije ugledao obris kamiona, i pored njega, Lea i
Jaspera.
***
Jasper je uperio pušku u pravcu koraka. Lice. Siguran je. Tamo, u mraku. Ispalio je prvi
metak.
***
I Leo je čuo korake. Video je Jaspera kako je uperio pušku u tom pravcu. Video je kako steže
obarač i onda je prepoznao nešto, hod, pokrete gornjeg dela tela. Shvatio je - bacio se
napred, uhvatio cev i okrenuo je nagore.
***
- Feliks je zvao, rekao je da...
V
 Leo ga je prepoznao, nije smeo da bude tu, malopre samo što nije stradao. Šapuće, s
usnama na Leovom uvetu.
- ...policija dolazi, prošli su kontrolni punkt!
Leo je čvrsto stegao najmlađeg brata.
Trebalo je da ostaneš na molu.
- Vrati se tamo.
Mogao sam da te izgubim.
- I upali motor čamca.
Leo je pogledao u Jaspera i u još netaknuta čelična vrata. Moraju da požure. Vin- sent
nikada ne bi zanemario naređenje, osim u krajnjoj nuždi.
- Idi, odmah.
Prošlo je devet minuta od Farste do jezera Dreviken. A dodao je još četiri. Nema više
vremena.
- Odmah.
Jasper čuje glasove odnekud s vode. Leov glas. Iznad drveća može da razazna samo
plavičastu svetlost kako se približava. Spreman je da puca. Ima skoro ceo šaržer, trideset pet
metaka.
Leo će morati da sačeka. Hoće da im pokaže, da se suoči s tim gadovima.
- Odmah!
Svetla i sirene. Leo urla.
Jasper je potrčao, ali ne prema čamcu, već prvo prema stražarima, jednom pa drugom.
- Znamo vaša imena, šarmuta. [4]
Pogledao ih je i strgao im bedževe s džepova jakni. Imena, brojevi.
- Ako ikad progovorite.
Gumeni čamac dugačak tri metra klizi kroz šipražje. Leo je napred, Jasper u sredini, a
Vinsent pozadi, drži kanap motora.
Povukao je. Ništa. Povukao ponovo.
Opet ništa.
- Hajde, jebote!
Prsti mu klize, ne može dobro da uhvati - kada je uspeo, povukao je konopac još nekoliko
puta i ništa se nije dogodilo.
- Zaboga, Vinsente, saug!
Izvukao je četvrtasto dugme koliko god je mogao. Jako povukao kanap.
I upalio.
Leo je ponovo pogledao u mlađeg brata. Uvek je bio tako mali, ali sada je sam do- neo
odluku, nije poslušao naređenje, napustio je svoje mesto, da bi ih upozorio. Po- smatra
gotovo lepa, plava trepćuća svetla u noćnom crnilu. Ostala su iza stene, kada je čamac stigao
do otvorene vode i nestao u tami.
Jon Bronks je naslonio glavu na okno velikog prozora. Na čelu oseća sveže, bezmalo hladno
staklo. Lišće na golom, tek zasađenom drveću u nizu u dvorištu policijske stanice u
Kronobergu nedavno je požutelo i pocrvenelo, a sada je smeđe i pada na zemlju gde ga svi
gaze.
Deset do sedam, petak veče.
Nema mnogo života tamo. Nema mnogo života ni tu.
Trebalo bi da ode kući.
Možda i hoće.
Otišao je do čajne kuhinje nasred kancelarije, stavio lonče na rešo, sipao provrelu vodu u
duboku porcelansku šolju koju je neko drugi kupio i ostavio tu, i napravio sebi srebrni čaj.[5]
Obično pije tako. Svetlo je upaljeno samo u još dvema kancelarijama. U Karlstremovoj, četiri
sobe niže, i na kraju hodnika, gde glavni inspektor pred penzijom pušta muziku iz šezdesetih i
spava na smeđem somotskom kauču. On ne želi da završi tako, nikada neće završiti tako, da
večeri provodi u stanici ne bi li pobegao od samoće nalik crnoj rupi u koju se strmoglavljuje -
Bronks je tu upravo iz suprotnog razloga. On ne mora da se krije tu. Voli da ide kući kada
misli da je zaslužio, kada to sebi dozvoli.
Topla šolja u ruci, voda nema neki ukus, ali mu prija. Bronksov radni sto izgleda kao svaki
drugi. Gomile fascikli, paralelne istrage. Drugi su zatrpani papirima, ali njemu je to više kao
jesen na stolu, nešto od čega lakše diše.
Ispitivač Jon Bronks (JB): Legla je?
Ola Erikson (OE): Da.
JB: I onda... ste je udarili?
OE: Da.
JB: Kako?
OE: Seo sam na nju, na grudi, opkoračio sam je. Desnom rukom Ponovo.
JB: Ponovo? Znači, nekoliko puta?
OE: Ona se obično pretvara.
JB: Pretvara?
OE: Da, ponekad... Obično se pravi da se onesvestila.
Svake večeri. Otprilike u vreme kada bi trebalo da ide kući. Opsedaju ga istrage koje mu
ne dozvoljavaju da ode, da se uključi u život s druge strane prozora.
Tomas Serensen (TS): Odveo sam ga u njegovu sobu i pitao ga da li vidi nešto neobično.
Ispitivač Jon Bronks (JB): Neobično?
TS: Prokleta lampa je bila upaljena. Morao sam da ga kaznim JB: Šta to znači?
TS: Knjigom Po potiljku. Mora da shvati da to košta! To nije bilo prvi put.
JB: Da ste ga udarili?
TS: Da je ostavio lampu uključenu.
JB: Vaš sin ima osam godina.
(Tišina.)
JB: Osam (Tišina.)
JB: Nastavili ste? Da ga udarate? Knjigom.. debelom knjigom tvrdih korica?
TS: Aha.
JB: I onda... Hoću da pogledate fotografije još malo napred - leđa, telo, vrat, zadnjica?
TS: Ali vi razumete da je zaslužio?
Svake večeri iznova pregleda transkripte saslušanja, uglavnom sličnih ovom Ali ne zbog
napadača. Niti zbog žrtve. Ne zbog njih. Nikada ih nije video, ne poznaje ih. Ne ostaje on zato
nakon što se hodnici isprazne. Ostaje zbog samog napada. Pregleda fasciklu po fasciklu,
dokument po dokument.
Erik Linder (EL): Nije uradila ono što sam rekao.
Ispitivač Jon Bronks (JB): Na šta tačno mislite?
EL: Tačno to što sam rekao.
JB: I onda... šta ste vi uradili?
(Tišina.)
JB: Vidite fotografiju - doktor je rekao da ste prodavačici prvo polomili vilicu.
(Tišina.)
JB: Ovde - polomili ste joj jagodičnu kost.
(Tišina.)
JB: Ovo je fotografija grudnog koša, tu ste je više puta udarili.
(Tišina.)
JB: I nemate ništa da kažete o tome?
 EL: Ja?
JB: Da?
EL: Da sam hteo da je ubijem... ubio bih je.
Pa ipak. Iako mu nije stalo do tih neznanaca, kad god istražuje prekomerno nasilje, kao da
je sve budniji, zainteresovaniji - kao da ga neka sila uvlači i ne pušta. Sve dok počinilac ne
bude smešten u zatvorsku ćeliju, četiri sprata iznad.
- Jone?
Neko kuca. Stoji na vratima. Ulazi.
- Još si tu, Jone.
V
Karlstrem. Sef biroa. Njegov šef. Na sebi ima zimski kaput i nosi dve prepune papirne
kese.
- Karlstreme, da li znaš da se na mom radnom stolu za godinu dana nađe pedeset
slučajeva ozbiljnog nasilja?
- Još si ovde, kao uvek, svake večeri.
Dve strane fotografija tela žene. Bronks ih je podigao.
- Slušaj ovo: „Da sam hteo da je ubijem... ubio bih je”.
- A za vikend, Jone? Opet ćeš biti ovde?
Još fotografija iz druge fascikle. I njih je podigao.
- Ili ovo, Karlstreme: „Ali vi razumete da je zaslužio?”.
- Ako ostaneš, hoću da ostaviš to.
Još fotografija, ne naročito oštrih, verovatno ih je uradio isti forenzičar pri istom bolničkom
osvetlj enj u.
V
- Čekaj, ovo, ovo je najbolje: „Obično se pravi da se onesvestila”
Karlstrem je uzeo papire i naredao ih na sto, a da ih nije ni pogledao.
- Jone, da li si čuo šta sam ti rekao?
Pokazao je na zidni sad iza Jona Bronksa.
- Pre sat i sedam minuta napadnut je blindirani kamion u Farsti. Ukrali su više od
V
milion kruna. Automatske puške, pucnjava. Vozilo je oteto i odvezeno do plaže u Sendalu.
Tamo je opet došlo do pucnjave, kada su maskirani pljačkaši pokušali da otvore sef.
Karlstrem je podigao svežanj fotografija i mahnuo njima.
Onda ih je okrenuo licem nadole.
- Dakle, zaboravi na ovo. Ove istrage su okončane. Hoću da odeš tamo i preuzmeš
istragu. Odmah.
Nasmešio se.
- Petak veče, Jone. Cela subota. Možda i nedelja - ako budeš imao sreće. Karlstrem
je upravo hteo da uzme dve kese i ode, kada se predomislio i podigao
živog jastoga sa crnim tačkama i kleštima uvezanim gumicama.
- Moje veče, Jone. Domaći ravioli. List bosiljka na svakom kružiću testa. Dodaš
svežeg jastoga, rendane tartufe, so i maslinovo ulje. Saviješ krugove u polumesece, čvrsto
pritisneš krajeve da ih zatvoriš. Deca ih obožavaju.
Jon je uzvratio osmeh šefu koji svakog petka popodne trči na pijacu u Estermalmu da jede
sirov biftek, a onda sedi u kafeu i jadikuje nad činjenicom da je Evropska unija zabranila uvoz
pilića koji slobodno kljuckaju kukuruz.
Jedan čovek s jastozima s kleštima pričvršćenim gumicama. Drugi sa slučajem pljačke
blindiranog vozila.
Ti si dobio vikend kakav želiš, a ja sam dobio vikend kakav ja želim
***
Feliksu nije hladno, iako je nag. Iz istog razloga nije pucao u crni automobil pre nego što je
skrenuo.
Mir koji je samo njegov.
Da je umesto njega na onom brdu bio Leo, tri godine stariji brat koji je izvukao deblji kraj,
on bi pucao - da bude siguran. Da je Vinsent bio tamo, zaštićeni četiri godine mlađi brat
kojem je dozvoljeno da bude dete, on bi pucao - u panici. A da je Jasper, koji tako očajnički
želi da bude četvrti brat, bio tamo gore, on bi pucao - samo da bi pucao.
Feliks je pogledao unaokolo po mračnoj šumi i tamnoj vodi.
Sedeo je u automobilu kada je video plavu svetlost i pozvao Vinsenta koji je još uvek
čekao sam Onda se dovezao tu, po planu. Da bi sada i čekao sam
Bosonog na vlažnoj steni.
Navukao je tanko i usko ronilačko odelo s kratkim rukavima i nogavicama da bi iz- begao
plutanje; trebalo bi da zaroni duboko i da zaista potone.
U ruci mu je baterijska lampa, još uvek ugašena. Zuri u vodu i jasno vidi penušave,
dugačke talase na povetarcu, ali ništa više.
Tiho je. Suviše tiho.
Da li Feliks ne čuje? Ili je vetar prigušio brujanje gumenog čamca s motorom mer- kjuri?
Upalio je i ugasio baterijsku lampu - tri puta zeleno.
Znak.
***
Blago zakrivljeni zaliv, posle njega istureni greben i električni vodovi koji povezuju dve plaže,
nalik na debeli konopac za veš iznad njihovih glava, zatim strme hridi i eno, tamo napred.
Tamo.
Slabo, još uvek daleko i zaklonjeno drvećem na plaži, ali ipak se nazire - zeleno svetlo, tri
treptaja.
- Vinsente?
- Da?
- Menjamo mesta.
Leo je vežbao navigaciju po takvoj tami. U poslednjoj deonici biće blizu kopna, prolaziće
između oštrih, nevidljivih stena. Usporio je, s kormilom u ruci, napravio zaokret, zatim još
jedan.
- Jebote, Vinsente, uspeli smo!
Vinsent sedi blizu Jaspera koji mu je stavio ruku oko vrata.
- Niko nikada nije tako vešto oteo blindirani kamion, jebote!
Vinsent se raduje, kao i Jasper, ali ne ume da pokaže.
V
- Sta je je s tobom, Vinsente, zaboga? Jesi li dobro? Uspeli smo, jebote!
V
- Sta je sa mnom? Samo što me nisi upucao.
- Imao si naređenje da ostaneš na čamcu. Kako sam mogao da znam da ćeš se
pojaviti tamo?
- Da vas nisam upozorio, da nisam..
- Tiše sada. Obojica. Jaspere, skini periku, stavi je u torbu i umij se.
Leo je malo usporio. Propeler se sporo okreće u crnoj vodi.
V
Ona stena tamo. Siroki luk iza nje. Onda iza malog brda.
Tri odbleska.
Zeleno svetlo je sve jače, jasnije.
 Usmerio je čamac ka njemu.
Odredište je litica s dva tanka čempresa. Feliks stoji tamo u ronilačkom odelu, bosonog.
Stigli su.
Iskočili su na obalu s tri automatske puške i torbom iz menjačnice, a Feliks je iz visoke
trave nedaleko odatle uzeo četiri identične torbe adidas s farmerkama, košuljama, jaknama i
štapovima za hokej na parketu. Navukao je peraja i stavio masku, a onda su svi počeli da
utovaruju u čamac veliko kamenje koje je dovukao do obale, vezali dugačak konopac oko
svakog kamena i privezali ih za motor.
Leo, Vinsent i Jasper su gurnuli čamac u hladnu vodu prema Feliksu, a on je plivao pored
njega u smeđem ronilačkom odelu pripijenom uz telo. Kada je došao do sredine tesnaca,
izdigao se uz bok gumenog čamca i velikim nožem počeo da ga seče, praveći dugačke
rezove sa strane, po dnu, napred i pozadi. Kada je skoro sav vazduh uz šišta- nje izašao, a
čamac počeo da tone, zadao je još pokoji ubod tu i tamo.
Čamac je polako nestao ispod površine.
Ne može da vidi duboko, tek pola metra, ali zna po nautičkoj mapi da je na tom mestu
jezero duboko oko devet metara, te je zaronio za čamcem na dubinu od tri, možda četiri
metra i onda izronio. Tu su nebrojeno puta plivali kao deca, ronili tražeći nepostojeće blago, a
nikad nisu stigli ni blizu dna od plave ilovače, savršeno pogod-
nog da se tu zaglavi gumeni čamac.
Kada je stigao do obale, presvukli su se. Namestili su štapove za hokej da vire iz
istovetnih sportskih torbi. Normalnim hodom trebaće im tačno osamnaest minuta. Ići će
uskom stazom između visokih litica i jezera Dreviken, zatim kroz šumu, preko livade i pored
školske fiskulturne sale gde su mogli da igraju hokej na parketu, onda do šumarka s
oskorušama gde će se razdvojiti i ponovo se sastati kod vijadukta, dolazeći iz dva smera.
***
Jon Bronks je uzeo izveštaj o pljački blindiranog vozila i požurio prema automobilu u garaži
policijske stanice u Kronobergu, odvezao se preko mosta Vesterbrun i svratio da kupi
kobasicu. Pojeo je tih četiristo kalorija za isto vreme koliko je potrebno da se pročita recept za
raviole s jastogom Dok se vozio na jug pored Skanstula - ljudi su išli u provod u petak uveče,
jedan život zamenjivali drugim. Uobičajen sistem nagrađivanja.
Kada je primio izveštaj, prošlo je sat i sedam minuta od otmice. Dvadeset dva minuta u
automobilu. Dva maskirana pljačkaša koji su oteli blindirano vozilo i stražare već su negde
drugde.
Dao je gas, ali misli su mu ostale u fasciklama na radnom stolu. Muž je ubio ženu, a onda
seo i čekao policiju, nije mogao da obuzda strah od samoće, osećao se sve usamljenijim dok
ju je tukao. Otac je odveo sina kod lekara i primorao ga da slaže da je povrede od knjige s
tvrdim koricama zadobio tako što je pao sa skejtborda, dok se spuštao niz ogradu stepeništa.
I čovek koji je ćutao kada su mu pokazali fotografije prebijene prodavačice, ubeđen da je
mogao da se obuzda, da prestane kad god je hteo. Bronks ih je sve ispitivao te nedelje. Svi
su priznali. Ti počinioci su ga primorali da neprestano prelistava fascikle pune doživotnih
rana.
Sišao je s auto-puta gde se špic na kraju radne nedelje malo-pomalo pretvorio u vi- kend-
gužvu. Jurio je manjom ulicom u stokholmsko predgrađe Šendal, prošao pored stambenih
zgrada, zatim pored kuća i stigao do puste plaže u zalivu. Tačnije, trebalo bi da je plaža u
zalivu pusta. Umesto toga, video je tri policijska automobila, hitnu pomoć i otvoren blindiran
kamion.
Ti si dobio vikend kakav želiš. A ja sam dobio vikend kakav ja želim.
Iznad glave je čuo helikopter i pse kako laju u daljini. Kasnije će tamo. Prvo, beli kamion.
Došao je do kamiona, pet rupa od metaka u bočnom prozoru, zgrušana krv od brade do vrata
na stražaru koji leži pored medicinske tehničarke - ništa ozbiljno. Prave rane su unutra; one
neće zarasti.
- Ne još.
Mlada žena u zelenoj uniformi sa crvenim bedžom na grudima klimnula je glavom
prvo prema Bronksu, a onda prema stražaru na zemlji koji gleda unaokolo, a ne vidi. Mozak
mu ne obrađuje podatke, isključen je da ne bi otkazao.
- Dobro. Kada?
- U šoku je.
- Kada?
- Ne možete još uvek da ga ispitujete. Jel’ jasno?
Bronks je krenuo prema drugom stražaru koji ne prestaje da kruži oko kamiona u širokom
luku.
- Dobro veče, j a sam Jon Bronks i želeo bih da...
- Ja sam kriv. Razumete? Ja sam ih pustio unutra.
Malo brže, u još širem luku oko kamiona.
- Inače bi nas ubili. Razumete? Već su pucali kroz prozor. Ali onda, čelična vrata,
Linden ih je već bio zaključao, a oni su hteli da otvore, hteli su... ponovo su pucali.
V
- Čelična vrata?
- Tamo gde je sef. Ostatak novca.
Otvorena bočna vrata. Bronks je pogledao unutra.
- Znali su da ima još novca. Počeo je da puca. Onaj nervozni. Urlao je na nas, pretio.
U šaržeru automatske puške ima trideset šest metaka, da li ste to znali?
Jon Bronks je prišao bliže. Krv, krhotine i čaure od metaka na sedištima i podu. Na
komandnoj tabli potvrda: Foreks cetralna stanica 3001, ispod tankog sloja krhotina od stakla.
- Urlao je i onda... hteo da otvori.
Stražar je stajao iza njega i opet krenuo da kruži oko kamiona.
- Onaj nervozni. Jedan od Arapa.
- Arapa?
- Da. Jala jala. Šarmuta. I to. Ostatak na engleskom. S teškim naglaskom
Plastična sportska torba. Između vozačkog i suvozačkog sedišta. Jon je već viđao
takve torbe u pljačkama.
- Koliko?
Stražar je već krenuo da se udaljava.
- Izvinite... koliko je novca ostalo u sefu?
Glas je isprekidan, ali jasan. Leđima je okrenut Bronksu.
- Osam pošiljki iz osam menjačnica. Oko milion u svakoj. Uzeli su jednu.
Tri patrolna automobila. Dva psa. Jedan helikopter. Barikade, forenzičari. Dva počinioca
koji govore engleski i izgledaju kao Arapi oteli su blindirani kamion, dovezli ga do plaže i
pokušali da pucaju u sef. Onda su nestali sporednim ulicama u naselju ili stazama uz obalu.
Stražar po imenu Samuelson je nastavio da kruži oko kamiona. Bronks ga je pratio
pogledom - čovek koji ne zna kuda se zaputio - kada ga je pozvala medicinska tehni-
čarka u zelenom kombinezonu.
- Sada možete. Pet minuta.
Jon Bronks se vratio do drugog stražara koji leži na nosilima. Rukovali su se. Stra- žareva
šaka je hladna, vlažna, mirna.
- Jon Bronks, gradska policija.
- Jan Linden.
 Linden je pokušao da ustane, ali se spotakao i izgubio ravnotežu, te ga je Bronks uhvatio i
pomogao mu da ponovo legne.
- Jeste li dobro? Da li da...
- Pljačkaš... on se... nagnuo.
- Nagnuo?
- Onaj što mi je nabio prokletu... što mi je nabio u usta.
- Nagnuo, kako?
- Skoro je čučnuo, znate šta hoću da kažem? Kada je uperio pušku. U mene.
Stražar je savio noge u kolenima, da pokaže.
- Ovako... kao da drži pušku iznad sebe. Savijenih kolena. Jedna čizma mu je utonula
u zemlju.
V
- Čizma?
Opet je ustao s nosila. Ovoga puta je uspeo.
- Rekli ste „čizma utonula u zemlju”?
Krenuo je.
- Sada moram da idem kući.
Radnica hitne pomoći i Bronks su pošli za njim i uhvatili ga svako za po jednu nadlakticu.
- Uzeli su moj bedž. Znaju gde živim Pokušao je da se oslobodi, ali nije imao snage.
- Moja deca, zar ne shvatate, moram kući kod njih!
Zaplakao je. Radnica hitne pomoći ga je pažljivo odvela nazad do nosila. Ispitivanje će
morati da se nastavi sutra.
Onda je Bronks ostao sam.
Kamion ispred njega je osvetljen kao letnja pozornica, forenzičar ulazi i izlazi. Video je
slaba svetla tamo pozadi, na plaži, dok forenzičari idu od mola do mola.
Video je strah. Zna kako izgleda, kako zvuči. Naučio je da mu takav strah više nikada ne
promakne.
Prekomerna sila.
Ko namerno kinji ljude? Ko se služi strahom na taj način?
Neko ko ga je i sam osetio.
Neko ko zna kako to ide i zna da zaista deluje.
Jon je koračao prema vodi i svetlima što šetaju tamo-amo. Imali su dobro razrađen
plan - lokacija, vreme. Imali su teško naoružanje. Bili su izuzetno nasilni. Ostali su hladnokrvni
za vreme otmice. Izabrali su udaljenu lokaciju. Nisu početnici, nije im prvi put - ta grupa je već
radila slične pljačke.
Približio se dugačkom molu okruženom gustim šipražjem.
Tamo je još j edan forenzičar s baterij skom lampom.
Nekada jednostavno znaš.
Mračno je, ako se izuzme snop baterij ske lampe. Ipak, tako se kreće jedna jedina osoba
na celom svetu. Prišao je bliže. Sada je vidi.
- Benzin.
Još uvek izgleda mlado. Zna da to za njega ne važi.
- Ovde, na prvih nekoliko dasaka, trava i blato.
Čučnula je i uperila lampu u površinu vode, u blistave kapljice koje se stapaju.
- Otišli su ovim putem
To je bilo sve. Ništa više nije rekla, okrenula se i otišla nazad do blindiranog kamiona.
Kolega i ona će ga klečeći pretražiti i pokušaće, pomoću infracrvenog svetla, da pronađu ono
što se ne vidi golim okom.
Pogledala ga je kao da se ne poznaju.
 Tih prvih nekoliko godina mislio je na nju svaki dan, nekoliko puta dnevno. Razmišljao je
da se ponovo sastanu. Brinuo se, nadao i sanjao. Zatim, ne svaki dan, ali
V
skoro svaki. A sada... eto. Čak ni pozdrav, ni osmeh.
V
Čudan osećaj. Da ne postojite.
Jon Bronks se popeo na mol, klizav od rose. Farsta je tačno prekoputa vode, iza šume.
Na drugoj strani su južna predgrađa. Hiljade mesta gde se može ukotviti mali čamac.
Bila je u pravu.
Tuda su pobegli. Zločinci koji koriste silu, profesionalci koji su već pljačkali.
I ponovo će.
Aneli se smrzava. Ipak, ne želi da ode s terase. Odatle se vidi slabo osvetljen podvožnjak - a
Leo će se odatle pojaviti. Osim toga, cigarete je malo greju dok puši jednu za drugom -
minden, zeleno pakovanje, sa aromom mente i deluje kao da nisu štetne.
Još jedna cigareta.
Parkirala je automobil, dotrčala stepenicama i otvorila vrata stana, a da nije ni skinula
kaput. Prošla je kroz predsoblje i dnevnu sobu i izašla na terasu gde je čula sirene.
Zebnja.
Nema pojma šta se dešava. Policija je možda upravo sada tamo, možda pucaju u njih,
Leo je možda pogođen i upravo umire bez nje.
Mesecima ih je slušala dok pričaju o tome kako se diže u vazduh bunker s oružjem, kako
se prazni blindirani kamion. Slušala ih je, ali nije učestvovala, a kada bi u retkim prilikama
nešto rekla, niko nije obraćao pažnju na nju. Njih četvorica su čvrsto povezana grupa koju
može da oseti i dodirne, ali nikada ne bi mogla da bude deo nje. Leo je negde daleko kada je
s njom Prisutan je samo kada su mu tu braća i neko ko bi voleo da mu je brat. Više i ne jedu
zajedno. Hej, možeš li da nam kupiš riblje štapiće, one hrskave komade bakalara, malo veće,
znaš na koje mislim, jelda? Smršala je četiri kilograma, što je dosta ako ste već mršavi. Nije ni
primetio.
Još jedna cigareta. Udahnula je, duboko, ispunjavajući prazninu u sebi.
Sirena je sve više. Sve su jače. Odzvanjaju joj u glavi čak i kada pokrije uši dlanovima.
Ušla je i zatvorila terasu, ostavivši sirene iza zatvorenih vrata. Popila je preostalo vino, bocu
stavila na televizor. Sedam i trideset. Vesti. Nikada nije volela vesti. Nisu joj važne, ne tu, u
stanu u Skugosu. Uvodna špica, priče koje bi trebalo da su veoma važne zvuče joj kao one
sirene napolju. Slike ljudi kako leže na ispucaloj, sprženoj zemlji s naduvenim stomacima;
ljudi u odelima stoje pored cena akcija; ljudi skaču pred kamerama usred nekog rata i pucaju
u druge ljude.
Nasmejana voditeljka. Nju zna.
Dvojica teško naoružanih muškaraca odneli su preko milion kruna posle
pljačke blindiranog vozila u južnom Stokholmu pre samo sat i po vremena.
Usta. Samo to vidi. Usne se polako pomeraju.
Stražari su oteti uz pretnju vatrenim oružjem, a jedan je pogođen.
Pogođen.
Ko?
Aneli se približila televizoru i ženi što pomera usne. Nisam čula, zar ne shvataš! Ko?
Ponovo! Reci ponovo! Ko je pogođen? Zgrabila je daljinski upravljač sa stočića.
Policija je opkolila veliku oblast, ali još uvek nemaju nikakvih informacija
0 dvojici pljačkaša i mogućim suučesnicima.
V
 Onda je čula. Više od milion kruna. Ćula je od početka. Stražari su oteti uzpret- nju
vatrenim oružjem. Iako je stišala, slušala je vesti koje se prvi put u životu odnose upravo na
nju. Još uvek nema informacija. Videla je i slike. Tačnije, samo jednu. Jedino što su pokazali
na televiziji jeste napušten kamion. Iza plavo-bele policijske trake za obeležavanje mesta
zločina koja se vijori na vetru. Pored kamiona je nekoliko ljudi, teško ih je razaznati, ima ih u
policijskoj unifiormi, kao i onih u drugačijoj uniformi, koji sede na zemlji, jedan se vrzma
unaokolo, tražeći nešto.
1 onda kraj.
Slike iz švedskog Parlamenta pretvorile su se u slike iz sedišta Ujedinjenih nacija u
Njujorku.
Ne zna koliko dugo je trajalo. Možda trideset sekundi. Možda četrdeset pet. Ali to je bio taj
kamion, vesti su bile o njima, o njoj.
Vratila se na terasu da zapali cigaretu i nagnula se preko ograde da bolje vidi vija- dukt i
podvožnjak, skoro odigavši stopala od hladnog poda.
V
Sirene se više ne čuju. Sada samo vetar zavija. Čuje se još nešto, možda ptica ili neka
muzika što dopire kroz otvoren prozor stana ispod nje.
V
Osetila je da je lagana i još više se nagnula. Sta ako padne? Mnogo bi bolelo.
Ona je rekla Leu gde da nađe vlasuljara. Ona je rekla da može da ih preobrazi u dva
emigranta, bar se tako seća. Ona ih je našminkala i prvih nekoliko puta su se tresli od smeha.
Ona je smislila i sašila rolke s okovratnikom koji skriva lica, a Leo je rekao da su toliko dobre
da bi trebalo da ih prodaju drugim pljačkašima.
Eno ih, napokon.
Izlaze ispod vijadukta pod svetlom niskih uličnih svetiljki. Stajala je na terasi i gledala
odozgo i zato je prvo spazila cipele. Leove cipele izviru ispod podvožnjaka. Na Leove cipele
nastavljaju se Leova kolena, butine, grudi i glava, a zatim se pojavljuju i ostala trojica, korak
iza njega. Svi nose torbe sa štapovima za hokej, u kojima se nalaze automatske puške i više
od milion kruna.
Eno ih, napokon.
Preplavila ju je ona toplina koju oseća samo kada vode ljubav. Kao kada je prvi put videla
Sebastijana na svom stomaku, lepljivog i tek rođenog.
Htela je da otrči do vrata, ali nije. Ne sme da vidi koliko se zabrinula. Ne bi mu se
svidelo.
Jasper je ušao prvi. Izgledao je kao da se lomi iznutra, kao da očajnički želi nešto da joj
kaže, iznova i svaki put drugu verziju te večeri, dok najzad nije to pretočio u kratke rečenice.
Pogledao ju je u oči i prošaputao: Da li zaista razumeš kroz šta sam prošao, Aneli? Uneo je
sportsku torbu u dnevnu sobu i hodao isprsivši se, više nego ranije, ne izuvajući radničke
čizme. Umarširao je, zapravo, stavio torbu na pod, uključio televizor i pritiskao dugmad na
daljinskom upravljaču, dok nije pronašao odgovarajući kanal: Požuri, Leo, jebote, da vidiš!,
onda se smejao, pevao, uzvikivao, još uzbuđen Mi smo! zato što je bio gurnuo puščanu cev u
usta glavna! drugom ljudskom biću, pa je iscepao jaknu, košulju i majicu iz kojih se širio jak
vonj znoja vest!, odvezao potom čizme, skinuo pantalone i, s nabreklinom koja se nazire
ispod donjeg rublja: Mi smo glavna vest! igrao ispred trake s najvažnijim vestima na utišanom
televizoru. Mi smo glavna vest!
Onda su ušli Feliks i Vinsent. S rukama iznad glava, pobednički. Široki osmesi, prigušeni
izlivi radosti dok je naizmenično grle i smrde na znoj kao i Jasper. Onda su se bacili u fotelje s
ponosom i olakšanjem. Najzad je čula i njegov korak. Leo. Videla je ono što nije mogla s
terase - njegovo lice, oči. Poljubila ga je i prošaputala nemaju nikakvih informacija o nama,
upravo sam čula na vestima.
- Imali su vremena da zaključaju sigurnosna vrata.
Prošao je pored nje dok je išao ka kuhinji, s plastičnom kesom punom mobilnih telefona,
otvarajući ih jedan po jedan.
- Vrata?
Vadio je SIM kartice i sekao ih kleštima.
- Koja vode do sefa s novcem
Napunio je malu šerpu acetonom i stavio komadiće SIM kartica da se rastvore.
- Ali upravo su rekli na televiziji... da ste uzeli milion.
- I ostavili devet.
- Ostavili?
- Devet miliona kruna iza zaključanih čeličnih vrata, jebote. I to mojom krivicom Ja
sam.. neće se ponoviti.
Stavio je mobilne telefone bez SIM kartica u platnenu vreću.
- Ali sve ostalo?
V
- Šta sve ostalo?
V
Čvrsto je vezao kanap oko platnene vreće i zatvorio je.
- Okovratnici što sam ih sašila?
- Bili su savršeni.
- I šminka, kako...?
- Uspelo je.
Uzeo je čekić iz fioke ispod sudopere, stavio platnenu vreću na dasku za sečenje i
udarao po njoj, sve dok nije razbio četiri telefona u sitne komade koji se više ne mogu
sastaviti.
- Dobro si uradila, dušo. Kao da si bila s nama sve vreme, znaš?
Njegova ruka na njenom obrazu. Videla mu je na licu. Mislio je da će biti drugačije.
Trebalo bi da bude ponosan, radostan. Međutim, prazan je, već ju je napustio, zna ona to.
Iako se tek vratio kući, već razmišlja o narednoj pljački.
Isti izraz lica je imao i u dnevnoj sobi, pretvarajući se da je zadovoljan, dok je sedeo na
sofi između nje i Jaspera, a Feliks i Vinsent u foteljama. Isti izraz lica, dok su ostali
razgovarali glasno i zadovoljno; isti izraz, dok je Feliks prevrtao zamišljena invalidska kolica i
preskakao zid i svi se smejali, kada je Vinsent uzeo veliki prazan akvarijum za zlatne ribice i
napunio ga do vrha novčanicama u raznim apoenima, kada ga je Jasper grlio i želeo da
privuče njegovu pažnju, Leo, jesi li video, kad si bio na haubi, kako je pogledao prvo u tebe,
pa onda u mene, jesi li mu video oči, onda je podigao glas i pretvarao se da je ponovo Arapin,
znamo vaša imena, pretvarao se da im skida bedževe, šarmuta, doći ću po tebe.
Tada je shvatila na šta je sve to podseća. Kao da pričaju o filmu. Kao da su otišli na drugu
stranu, u grad, zajedno pogledali neki novi film i sada sede i piju pivo u nekom baru,
upoređuju omiljene scene, prepričavaju ih, nadmeću se ko će bolje oponašati glasove i
pokrete. Ona scena kada Arapin ispali pet metaka u bočni prozor, a jedan zakači stražara po
bradi, sećaš se toga? Ili ono kada tip sedi u invalidskim kolicima a mali priđe i počne da
postavlja svakakva pitanja? Ili kada onaj tip isprazni ceo šaržer u metalna vrata,tamo na plaži,
pa onda otkači i zamalo pripuca u pandure koji dolaze? Ili ono kada najmlađi izađe iz čamca,
iako ne sme, ili kada onaj drugi leži na brdu i ima na nišanu automobil za koji misli da je
možda neobeležen policijski koji ih prati, ili kada otpliva nasred jezera u ronilačkom odelu koje
mu steže mošnice? Shvatila je da nije bila tamo. Da nije gledala taj film Zato je sedela i ćuta-
la, stezala Lea za ruku, dok on nije primetio da su je zapostavili i ustao, prišao akvari- jumu i
sačekao da se svi utišaju. Kada su ućutali, počeo je da vadi pregršt po pregršt novčanica,
dvadesetice, stotke i petstotke, i da ih broji. Zatim je svima dao po deset hiljada kruna.
- Šališ se?
Feliks više ne sedi u pabu i ne prepričava scene iz filma. Ustao je iz fotelje u otrcanom
stanu otrcanog betonskog predgrađa i krenuo da uzima još novčanica iz akvari- juma.
- Hej?
Još novčanica.
- Hej! Felikse, šta to radiš, zaboga? Svako po deset hiljada.
- A ja kažem jel’ se ti to šališ?
- Deset hiljada.
- Jebote, tu ima više od milion kruna. Izlazim večeras. Hoću da potrošim pet hiljada, j
er sam zaslužio. A sutra moram da platim krnj u. I...
- Onda ćemo o tome tada. Sutra.
- Zaboga, deset hiljada kruna, toliko zaradi osamnaestogodišnjak u Mekdonaldsu!
- Sutra.
Feliks drži svežanj novčanica u ruci. Pogledao je oko sebe, zamislio se, a onda počeo
teatralno da vraća novčanice u akvarijum, jednu po jednu.
- Jesi li završio?
Jednu po jednu.
- Jesi li?
Dok ih nije vratio, sve do jedne.
Leo je uzeo parče papira iz kuhinje i zapisao nešto, dok su ostali sedeli i gledali.
- Da, tu ima milion. Ali računali smo na deset. Naravno da treba da se provedete i
proslavite, jebote, uspeli smo! Ali moramo i da živimo od nečega do sledeće prilike. To je moj
zadatak. Moramo i da omogućimo sledeću pljačku. I to je moj zadatak.
Papir stoji na sredini stočića, pored akvarijuma. Pokazuje olovkom kolone brojeva.
- Tamo napolju su parkirana dva vozila građevinske firme. To je ova brojka. Felik- se?
Vidiš? Imamo građevinsku firmu koja mora i dalje da izgleda kao građevinska firma, jer mora
da izgleda kao da ćemo raditi svaki dan. Vbzila, odeća, alat. Imamo troškove koje moramo da
podmirimo, da bismo mogli umesto toga da se bavimo ovim A kada se bavimo ovim poslom,
to je ova kolona... evo... perike od prave kose, kontaktna sočiva, odeća, obuća, ronilačko
odelo, a to će sve biti spaljeno, najam kontejnera za oružje, čamac i motor koje moramo da
potopimo. A to je samo za ovaj put. Sledeći put će koštati i više. Znate kako ide posao? Da
bismo zaradili, moramo da uložimo, dok ne budemo imali dovoljno, jebote. A onda ćemo
uraditi tačno ono što svi ostali motivisani preduzimači rade - prodaćemo kompaniju za profit,
jebote.
Pogledali su se. Ponovo su deca - onaj što izaziva i traži i onaj što prihvata izazov i
pobeđuje, uvek. Tako moraš, ako želiš da budeš glavni.
Ipak, nikada to nisu radili stojeći nad akvarijumom punim novčanica.
- Jesmo li se dogovorili?
Nema odgovora.
- Da čujem?
Feliks je napućio usne.
- Aha.
Leo ga je privukao i zagrlio.
- Ljutko mali.
Aneli sedi sasvim blizu njih, a ipak je tako daleko. Oni pripadaju jedan drugome. To je
sasvim jasno. Nikada nije razumela takvu bliskost braće i sestara; ima stariju
sestru i mlađeg brata i s njima uopšte nije tako, nikada nije bilo, a sada se retko i čuju. Ova
braća imaju poverenja jedan u drugog. Potrebni su jedan drugom Zaista. Nije sigurna da joj
se to dopada, zna da joj se ne dopada. Kada su ljudi toliko bliski, nekome sa strane je teško
da se ubaci i uklopi.
Leo sedi na ivici kreveta.
Znojavog lica, znojavih leđa. Tri i pet ujutru. Uporna kiša dobuje po prozorskoj dasci i u
njegovoj glavi. Smrzavao se kada je otišao u krevet, a sada se guši od vrućine.
Aneli čvrsto spava na drugom kraju kreveta, hrče, malo stenje, povremeno nešto
promrmlja, kao obično. Jaspere, nema priče o ovome u pabu, jebote, jel’ jasno? Leo je ustao.
Šta hoćeš da kažeš? Tvrdi linoleum je hladan, prija mu, osvežava. Neću ništa da kažem,
hoću samo da razmisliš malo - nalićeš se, jebote, poželećeš da pričaš
0 tome, da se hvališ. Taksi je krenuo iz Ulice Kulstigen 14 s dvojicom njegove pijane mlađe
braće i prijateljem iz detinjstva čije su misli još uvek u blindiranom kamionu, dok urla šarmuta.
Dobro, jel ’ misliš da sam toliko glup da rizikujem da vas izgubim, da izgubim ovo? Vi ste mi
kao braća! Leo? Jel ’ tako? S trideset hiljada u tri džepa od farmerki, na putu ka Krejzi horsu,
jedinom mestu gde će Vinsent moći sigurno da uđe.
Primetio je već s vrata.
Bila je vrlo napeta. Do onog trenutka kada ju je dodirnuo - onda joj se telo opustilo, lice
zaokruglilo, disanje usporilo.
Dok su se ostali spuštali liftom, usredsređeni na stokholmski noćni život, on ju je poveo do
kreveta, skinuo i grlio. Zaspala je. Stisak je popustio, zatvorila je oči, malo otvorila usta.
Obično on zaspi. A ona ostane budna. Ali sada, kada je gotovo, taj plan više ne važi, ona
spava dubokim snom, a on nikako. Kao da spokoja ima dovoljno samo za jedno od njih, kao
da ne može da se podeli.
Devet miliona kruna iza čeličnih vrata kroz koja nije mogao da prodre. Te misli ga lome i
ne daju mu da zaspi.
Ništa ne pomaže.
Kada je shvatio da ne može da spava, uradio je ono što uvek radi - izvadio usijano gvožđe
i proterao ga kroz lobanju, tamo gde je nekada bila fontanela, gurnuo ga polako nadole,
između hemisfera, leve i desne, apstraktne i konkretne, muške i ženske, jina
1 janga, muzike i buke, mašte i logike. Kad god bi udario o nešto, morao bi da počne
ispočetka. Da izvadi gvožđe, gurne ga kroz lobanju, a da pritom nipošto, nipošto, nipošto ne
dotakne nijednu od moždanih hemisfera. Mora da prođe kroz vrat i Adamove jabučice, do
mesta odakle potiče glas, te da ga ućutka - ako bi pogodio Adamovu jabučicu i glasne žice,
zavibrirale bi poput žica na gitari, praveći buku koja bi probudila misli. Uspeo bi nakon mnogo
pokušaja. Iz vrata bi gurnuo gvožđe još niže, kroz grudi i pored srca, tamo gde nema misli,
samo osećanja, jednako zbrkanih i podeljenih - lju
bav i mržnja, radost i tuga, prkos i pokornost. Ako bi užareno gvožđe uspelo da prođe pored
srčanog zaliska, a da ga ne dotakne, upalilo bi i on bi zaspao. Međutim, večeras mu
jednostavno ne ide. Prošlo je kroz mozak i vrat i grudi, ali nije mogao da ne dotakne srce, ma
koliko se trudio, a te proklete misli i dalje naviru - trebalo je da ponese plastični eksploziv. Da
ga je poneo, otvorili bi metalna vrata iza kojih se nalazilo još devet miliona kruna.
Prišao je prozoru i stajao tamo nekoliko minuta, posmatrajući predgrađe u kojem je
odrastao.
Isti soliteri. Isti asfalt.
Međutim, sada je izabrao drugačiji život. Život pljačkaša banaka. I biće najbolji u tome.
Zato što mora da bude najbolji. Mora da uspe, nije smela da postoji mogućnost da ih uhvate -
njegova braća su uključena u to i svi će biti finansijski nezavisni, zajedno.
Ja sam kriv.
 Zato ne može da spava - trebalo je da bude bolji večeras.
Neće se ponoviti.
Zevnuo je i utonuo u sofu, posmatrajući akvarijum do vrha ispunjen novcem Dva parčeta
papira virila su iz sredine, te ih je izvukao - zgužvane petstotke - stavio na stočić i pokušao da
ih ispegla dlanom Zna da je to detinjasto. Taj novac zaista ne zauzima mnogo mesta. Više od
milion kruna. U jebenom akvarijumu.
Izvadio je fasciklu iz radnog stola između sofe i police, stavio je na sto pored dve sveže
ispeglane novčanice od petsto kruna i otvorio.
Plan banke.
Četiri prolaza koji vode ka četiri kružna toka, svaki sa četiri izlaza, oblast pretrage s
ukupno šezdeset četiri moguća puta za beg.
Zvono na vratima.
Ćebe preko akvarijuma za zlatne ribice i poklopac na sanduk s alatom sa četiri puške
nedavno upotrebljene za pljačku blindiranog kamiona.
I zvono na vratima - ponovo.
Ustao je i pogledao preko parkirališta na ulicu koja vodi iz centra Skugosa. Prazna je.
Prilaz, prazan. Oprezno je hodao do spavaće sobe, tamo gde ona teško diše, i zatvorio vrata.
Onda je otišao do ulaznih vrata i sagao se da bi pogledao kroz špijunku.
Poznato lice. Leo nije shvatio koliko je napet, spreman.
- Zar nisi krenuo u grad? Da „potrošim pet hiljada jer sam zaslužio”?
- Nismo ni stigli do Krejzi horsa, jebote. Jasper je otišao u neki andergraund klub, a
onda je Vinsent otišao s nekom ribom Mogu li da spavam ovde?
Leo je klimnuo glavom prema vratima spavaće sobe i stavio prst na usta, skinuo ćebe s
akvarijuma za ribice i prebacio ga preko obučenog Feliksa koji je utonuo u sofu.
- Šta je to, dođavola?
Zgrabio je plan sa stola.
- Sledeća.
- Gde?
- Handels banka. U Svedmiri. Pokušaj da spavaš sada.
- Da spavam? Ziveli, brate! Za finansijsku nezavisnost!
- Ne radi se o novcu.
- A taj akvarijum, jebote, a? Pun je do vrha, jebote!
- Radi se o tome... da nam nijedan govnar više neće govoriti šta da radimo. Ili šta da
ne radimo. Posle ovoga, Vinsent, ti i ja nećemo više nikada zavisiti ni od koga.
Feliks je pogledao u starijeg brata koji nije mogao da spava, te je počeo da planira
narednu pljačku. Da bi izbegao ostala pitanja, otišao je do prozora, malo podigao zastore i
provirio napolje.
- Leo?
- Da.
- Ne razumem kako možeš da živiš ovde, jebote.
Leo po glasu zna da je Feliks pijan. Ali ozbiljan je.
- Ponekad poznaješ svaki žbun, svako stepenište.
- To i kažem!
- Odrasli smo ovde.
- Odrasli smo ovde, a ti si se vratio svojom voljom!
Neki automobil se okreće na parkiralištu. Biciklista je prošao ispod nadvožnjaka. Inače je
mirno, onako kako zna da bude samo između poslednjih vesti i dolaska jutarnjih novina.
- Preselićemo se.
- Ne razumem zašto si se uopšte vraćao.
 - Ponekad moraš.
- Ali ovamo!
- Možemo da se preselimo. Ponovo. Stvarno. Aneli želi kuću. A ja... već sam izabrao
jednu.
- Kuću?
- Da.
- Travnjak? Šišanje trave? Ti?
- Nema travnjaka. Ni podruma. U tome je stvar.
Prva pljačka četvorice početnika. Nije predvideo šifru za otvaranje čeličnih vrata. Umesto
deset miliona, samo jedan.
Nije sve isplanirao - ovoga puta ne.
Međutim, sledeći put sve će biti savršeno.
Feliksovo disanje sada je sporo i duboko, kao Anelino, a Leo stoji pored prozora
dnevne sobe i gleda kroz okno isprskano kapima kiše. Skugos - predgrađe južno od
V
Stokholma. Soliteri gotovo istovetni kao i svi ostali sagrađeni u Švedskoj šezdesetih i
sedamdesetih godina.
Taj asfalt je bio čitav njegov svet.
ONDA
Prvi deo
Napolju je dosta hladno.
Kasno veče, zimski mrak. Velike, bele, smeđe i pomalo sive snežne fleke na asfaltu i para
iz njegovih usta dok broji sopstvene duboke udisaje i izidisaje.
Nema jaknu. Ipak, nije mu hladno. Već neko vreme to rade, gore-dole, gore-dole.
V
Ćelo i obraze mu prekrivaju tanki slojevi znoja. Prelazi rukama preko lica, vlažne su, te ih
briše o pantalone.
Trospratna zgrada izgleda baš kao sve ostale. Ulica Loft broj petnaest. Pet koraka do
vrata. Malo okrene glavu, nije daleko od sledećeg ulaza, Ulica Loft broj sedamnaest. Gleda u
protivnika koji stoji tamo i posmatra ga.
Feliks. Njegov mlađi brat. Već je u prvom razredu.
Leo malo digne ruku i okrene je od direktne svetlosti ulične svetiljke. Svetlosmeđi kožni
kaiš i sat sa crvenim kazaljkama, kratkim i ružnim. Kada bude imao dovoljno novca, kupiće
novi, neki od onih u koje svi gledaju.
V
Čeka. Kazaljka koja pokazuje sekunde uvek se kreće istom brzinom, a ipak nekako
drugačije. Prelazi broj devet. Deset. Jedanaest. Podigao je ruku visoko.
- Sad!
Tačno u dvanaest.
Trči. Otvara vrata broja petnaest, Feliks otvara vrata na ulazu sedamnaest.
Prelazi po dva stepenika odjednom, osim onog poslednjeg koji je uvek neparan na
svakom stepeništu. U ruci drži gomilu papira, sedam različitih reklama od sedam različitih
kompanija; svežnjeve su zajedno napravili kod kuće, na podu u dnevnoj sobi.
Poslednja vrata na poslednjem spratu.
Otvara prvo sanduče za poštu i gleda na crvenu kazaljku na satu. Trebalo mu je dvadeset
četiri sekunde da se popne uza stepenice i ubaci prvi svežanj reklama. Na svakom spratu ima
četiri sandučeta čija vratanca mora da pritisne dlanom da bi napra-
V
vio dovoljno široki otvor. Jedno po jedno, najbrže što može. Čuje se tresak, a zatim trupkanje
crnih čizama na šniranje po podu, dok trči do sledećeg sandučeta.
Celog života tu živi. Deset godina. Predgrađe južno od Stokholma po imenu Sku- gos,
hiljade istovetnih solitera u nizu.
Sva vrata su gotovo ista, ali ne sasvim. Drugačija su imena, mirisi, zvukovi. Ljudi su često
kod kuće i gledaju televiziju. Ponekad neko sluša muziku i kroz otvor se čuju basovi i visoki
tonovi. Tu i tamo neko buši zidove, a često čuje ljude kako viču jedni na druge. Psi su najgori.
U tom ulazu ima jedan što čeka na drugom spratu. Onaj što skače na vratanca dok on
ubacuje reklame, koje ne smeju da se vide spolja u slučaju da oni što ga plaćaju naprave
nasumičnu proveru - jedan cent za svaki mali flajer, dva
za one veće.
Pas zalaje čim Leo krene ka vratima, teško telo je naslonio s druge strane. Otvara
vratanca poštanskog sandučeta, samo malo, vidi dugačak jezik i oštre zube i izgubi šest
sekundi zato što ga razjarene čeljusti primoravaju da ubacuje papir po papir.
Tu je i ono sanduče u prizemlju za koje mu treba dvanaest dodatnih sekundi - u ulazu
sedamnaest nema takvog stana.
Pita se dokle je Feliks stigao.
Prelazi tri stepenika odjednom, ali zna da mu je trebalo skoro minut i po da pokrije ceo
ulaz, zbog tog jebenog psa i tih vrata. Feliks će biti napolju s osmehom na licu, pomalo
nadobudan, petnaest sekundi pre njega.
Tako je. Kada Leo izađe iz ulaza, on stoji tamo, na startnoj liniji. Njegov mali brat je dobio
poslednju trku po stepeništu i verovatno će ga celo veče gnjaviti zbog toga.
Leo se nagne, s rukama na kolenima, i duboko diše ne bi li mu se srce malo smirilo. Traži
pogledom Feliksa, njegove oči, osmeh.
Nema osmeha. Mali brat je pobedio, ali se ne smeje.
Leo se ispravi i pođe prema njemu, ali se naglo zaustavi. Feliks nije sam. Neko stoji blizu
njega, ispred njega. Ružna, plava perjana jakna. Hase. Sedmak, tip koji ostaje u pušačkom
delu školskog dvorišta čak i kada zvoni za početak časa. Nikada nije sam, s njim je obično još
neko, niži tip koji i zimi nosi teksas jaknu; Kekonen, Finac kome nikada nije hladno.
Međutim, sada jeste. Sam. Drži raširene ruke. Iznad Feliksa i oko njega, ne da mu da se
pomeri.
V
- Sta radiš, dođavola?
Leo urla, to je njegov mali brat.
- Pusti ga!
Na Haseovim usnama vidi osmeh, pobednički osmeh koji bi trebalo da bude Felik- sov.
- Evo još j ednog pederčića.
- Pusti ga, zaboga!
- Pederčić urla, jebote! Pederčić ne razume, jebote! Rekao sam ti prošli put. Zar ne?
Rekao sam „još jednom”. Budem li još jednom ovde video tebe i tvog malog brata pedera,
jebote... ubiću vas!
Leo diše duboko kao malopre. Ali ne zato što je prelazio tri stepenice odjednom. Plaši se.
Besan je. Strah i bes imaju isti efekat, biju u grudima.
- Ne odlučujemo mi gde će se flajeri raznositi, jebote!
Bes i strah ga teraju da požuri prema rukavima Haseove plave perjane jakne koji se izdižu
ispred Feliksa. Sto se više približava sve je veći osmeh na licu tog đubreta. I dalje korača,
malo sporije. To nema smisla. Hese ne bi trebalo da se smeši. Visok je, ali nije snažan.
Trebalo bi da se plaši, kao Leo, trebalo bi da stoji drugačije, da se
pripremi.
 Ipak, on se smeši i gleda u nešto... iza Lea.
Kasno je.
Leo oseća ustajao, zaboravljen vonj. Prljava teksas jakna koja se skida samo kada
nastavnik naredi. Prepoznaje vonj, ali ne primećuje pesnicu, kada ga opali po vratu,
zahvativši obraz. Sigurno će pasti. Snegom umrljani asfalt približava se njegovom drugom
obrazu i čelu. Pao je, muti mu se pred očima. Neko mu se unosi u lice, neko niži od Hasea i
razvijeniji od njega. Kekonen, Finac kome nikada nije hladno. Krio se iza visokog žbunja i
napao Lea otpozadi, dok je Hase stajao i smešio se.
Asfalt je hladan. Ima vremena to da pomisli. Ali ne i da ustane.
Prvi udarac pogađa u obraz. Sledeći malo niže, u bradu. Poslednje čega se seća jeste
pomisao: kako je čudno kada večernja tama nestane u svetlosti ulične lampe; lampa je usisa,
te postane bela, pa onda opet crna.
Bol je najjači na levoj strani, pored rebara. Kada podigne tanak džemper i pipne kožu prstima,
oteklina je još tu.
Leo leži u uskom, prekratkom krevetu, noge mu dosežu sve do kraja. Nije baš svetio
napolju, ali svetlije nego kada je legao. Leži miran koliko god je to moguće. Tako ga malo
manje boli. Na polovini lica mu seva samo u jednom pravcu. Od čela, pored levog oka, pa niz
obraz.
Dok ustaje držeći se za ćebe i dušek, bol pulsira iz velike tačke nasred glave. Ogledalo je
iznad radnog stola. Zategnuta strana lica sada je manje crvena, više je plava i žuta i
natečena, kao i rebra. Pipnuo je. Boli još više. Vrhovi pristiju ne prelaze glatko zbog neravnina
kojih inače nema.
Bosonog, na prstima prelazi na drugi kraj sobe. Feliks se ne pomera, leži u krevetu
V
na stomaku, s obema rukama ispod jastuka, i priča nešto. Cesto priča u snu. Leo izlazi u
predsoblje, za razliku od juče, kada se krišom uvukao; pokušao je da ostane napolju, u
mraku, što je duže mogao, a da ne primete da ga nema; što kasnije dođe, manji su izgledi da
ga vide. A kada je otac provirio iza vrata, Leo je ležao okrenut ka zidu i pretvarao se da
spava.
Zatvara vrata od Vinsentove sobe, tamo je krevetić u kome je on nekada spavao;
trogodišnjak leži okrenut naopačke, s nogama na jastuku; prolazi pored mamine i tatine
spavaće sobe i zatvara njihova vrata. Zastaje tu za trenutak, kao što obično čini, usred tih
mirisa. Crveno vino iz očevih usta, menta iz majčinih, a sa čiviluka se najviše ose- ća miris
očevih ogromnih radnih pantalona što vise na gvozdenoj kuki, s nožem mora i metrom na
rasklapanje u duguljastom džepu. Miris koji je oduvek tu, kao farba koja se suši, ili sunce na
koži - sada ga podseća na Kekonenovu teksas jaknu. Polako je ispružio ruku prema
pantalonama. Stolarske pantalone vise tu već skoro dve nedelje, nedirnute. Obično je tako
zimi, oduži se period između dva posla.
Zvuk.
Iza zatvorenih vrata.
Leo čeka u tišini, zatvara oči i nada se da će prestati. I prestaje. Uvo naslonjeno na
ofarbanu površinu. Opet je tiho. Sigurno je majka. Obično ispušta neke zvukove kad prilegne
po povratku kući. Radila je nekoliko večeri zaredom u domu za hendikepirane koji ne mogu
da hodaju, a kada govore Leo ih ne razume. Naučio je da prepozna jutarnje zvukove. Dobro
je kada čuje očevo duboko disanje, oprezan je kada prestane. Leo čeka još malo, a onda
odlazi u kuhinju, uzima onaj novi hleb što ima ukus kao sirup, sir s velikim rupama i
marmeladu od pomorandže. Ne vadi toster, suviše je bučan, smućka sok od pomorandže u tri
čaše, centimetar žutog i ostatak hladna voda iz
česme. Kad god je blizu sudopere vodi računa da ne obori lonče sa skorenim crnim vinom, s
onim tamnim i stvrdnutim slojem koji se teško pere. Na pultu su gomile tiketa lutrije keno, na
prvoj gomili brojevi od jedan do petnaest precrtani su krstićima u različitim kombinacijama, na
drugoj su brojevi od petnaest do trideset; ne zna za ostale gomile, ali i one su deo sistema
koji otac koristi već toliko dugo. Broji opuške u pepeljari. Otac je ostao dokasno i neće ustati
još neko vreme. Leo se vraća do spavaćih soba, protrese Feliksa za ruku, a zatim i Vinsenta.
S prstom na ustima - moraju da budu tihi - pokaže prema maminoj i tatinoj sobi, a oni klimnu
glavom kao uvek.
Ćute dok jedu. Hleb što ima ukus na sirup, marmelada od pomorandže preko sira, puna
čaša soka. Malo pomeri stolicu, a uvo mu je sve vreme načuljeno ka predsoblju i roditeljskoj
spavaćoj sobi. Teško disanje - ne čuje ga više. Možda se tata samo okre-
V
nuo? Sta ako su preglasno žvakali te su ga probudili? Leo vadi poslednje parče hleba iz
plastične kese, maže ga puterom, dodaje Vinsentu kome su prsti, obrazi i kosa umazani
marmeladom.
Vrata. Siguran je da je to zbog tih prokletih, usranih vrata.
Tatini koraci, polako ide od sobe do kupatila - čuje ga kako piški, iako su vrata zatvorena.
Samo još pola sendviča. Dva gutljaja soka od pomorandže. Eno ga. Dugački, bledi torzo,
debele podlaktice, otkopčane farmerke, dugačka bosa stopala. Stoji na pragu i gleda unutra,
ispunjava ceo dovratak, postaje njegov deo.
Provlači prste kroz kosu i zagladi je; tata je uvek tako izgledao.
- Dobro jutro.
Leo žvaće. Kada žvaćeš, ne možeš da odgovoriš. Pošto žvaćeš i ne možeš da odgovoriš,
imaš vremena da se okreneš ka Feliksu i ostaviš samo desnu stranu lica izloženu.
- Rekao sam dobro jutro, momci.
- Dobro jutro.
Leo ih čuje kako brzo odgovaraju uglas, kao da hoće da se to što pre završi, pa da odu iz
te kuhinje i da se ne viđaju previše. Tata prođe iza njegovih leđa, otvori krede- nac, uzme
čašu i napuni je vodom. Zvuči kao da je popio pola, a onda se okrene prema stolu.
- Nešto se desilo?
Leo ga ne gleda, samo ga načas odmeri zdravim okom.
- Leo. Ne gledaš me.
Sada okrene glavu još malo, koliko je to moguće, a da ne otkrije previše.
- Da ti vidim lice.
Nije dovoljno brz. Feliks ga preduhitri. Sendvič je na stolu. Glasno kaže:
- Bila su dvojica na jednoga. Tata. Bili su...
Tata više ne stoji pored sudopere. Vide mu se obnažena ramena.
- Šta je to?
Leo se još više okrene u stranu, odmakne se.
- Ništa.
Tata ga uhvati za bradu. Ne jako, ali dovoljno jako, i i podigne je.
V
- Šta je ovo, dođavola?
- Leo... se branio. Branio se. Tata! On je...
Feliks je ponovo odgovorio pre nego što je Leo uspeo da izgovori jednu reč. Čudno.
Obično je vrlo pričljiv, puna su mu usta reči. Sada ih nigde nema. Kada su navrle, progutao ih
je.
- Stvarno?
Otac stoji, gleda u njega, pa u Feliksa, pa opet u Lea i traži njegov pogled, gleda, gleda.
 - Leo?
- Tata, udario ga je, video sam, mnogo puta, on je...
- Pitam Lea.
Oči ga uporno posmatraju. Usta ne odustaju od pitanja.
- Ne. Nisam ga udario.
- Bilo ih je dvojica, tata... bili su veliki, trinaest ili četrnaest i...
- Dobro. Dosta je.
Velike šake još malo mu podignu isprebijano lice, pažljivo ga dotakne prstima.
- Sada znam. Idi u školu, Leo. A kada se vratiš... sredićemo ovo.
Ne izgledaju bogzna šta dok ih gleda odozgo. Viši, plavokosi, s rancem i niži, tamnokosi, sa
sportskom torbom preko ramena.
Verovatno ih nikada nije posmatrao kako zajedno idu u školu. Prve nedelje je pratio Lea,
hodao je pored njega, objasnio mu sve, upozorio ga, dao mu uputstva - tamo je kao u džungli,
jebote, ili si lovac ili si plen, dobićeš pravdu samo ako je sam uzmeš, ti si Duvnjak i nijedno
đubre neće sesti tamo gde ti želiš da sedneš. Druge nedelje ga je Leo zamolio da hoda
nekoliko metara iza njega, onda je sledeće nedelje tražio da ga uopšte ne prati u školu. S
Feliksom nije čak ni pokušao. Imao je Lea i to je bilo dovoljno.
Međutim, nije dovoljno.
Najstariji sin ne može ni sebe da zaštiti.
Ivan razmakne dve saksije sa cvećem i obema rukama se nasloni na prozorsku dasku.
Kuhinja nije bogzna šta. Uzan prolaz, zatim trpezarija i prozor na sedmom spratu
V
s kojeg i Skugos i dve glave izgledaju sitno. Ali je njegova. Cetvorosoban stan s dva ulaza u
stokholmskom predgrađu koje donedavno nije ni postojalo, sve dok ljudi u odelima nisu
napisali nekoliko redova na listu papira, pokušavajući da reše akutan problem stanovanja
izgradnjom milion istovetnih stanova. Uzan prolaz s linoleumskim podom i pravougaona
trpezarija. Dođavola. Ceo život renovira kuhinje i jedino što imaju zajedničko jeste da nisu
slične.
Razbije prvo jaje, drugo jaje, treće jaje, četvrto jaje, reš ispržena, dosta posoljena;
muškarac mora da oseti da nešto žvaće. Stoji za šporetom i viljuškom meša kajganu u
V
tiganju, ali vidi samo to lice. Otečeno. Plavo. Žuto. Lice koje neće da nestane.
Pokušava da se usredsredi na dečju stolicu gde sedi Vinsent i maše dok tata kuva. Sipa
veliku čašu vode i popije pa prokuva vodu u čajniku koji pišti i pomeša je s nekoliko punih
kašika instant kafe, pije mu se jaka kafa.
Ne vredi. Ne može da odagna tu sliku.
Jedan otekli obraz, jedno oko natečeno i zatvoreno, izubijano lice.
- O!
Tanjir je na stolu, a šolja s kafom u ruci. Tada se Vinsent nagne, zgrabi hemijsku olovku i
naslagane tikete keno i počne da crta po jednom koji je već popunjen.
- Ne to, to... to je tatino. Nema žvrljanja po tome.
- Imaš ih mnogo.
- Prestani!
Posmatra trogodišnjeg sina koji neće da pusti tikete. Male ruke su mnogo snažnije nego
što bi čovek pomislio. Trogodišnjak, ali on vidi lice desetogodišnjaka i nikako
da se otrese te slike. Okreće glavu i zatvara oči, zatim se ponovo okrene, ali oteklina
neprestano raste. Lea tuku, on pada na zemlju i puzi, ne brani se.
Peto jaje, još jedna šolja instant kafe bez mleka. Još sedi tu, mada je davno završio, i
gleda kroz kuhinjski prozor, pogledom prati pločnik koji vodi prema školi od belih cigala, tamo
gde dvojica njegovih sinova provode dane. Dvospratnica u kojoj se nalaze osnovna i srednja
škola i gde otečeno lice sedi u klupi, odgovara na pitanja i nervozno gleda kroz prozor, tražeći
onoga što ga je pretukao. Onoga što možda čeka napolju da ga ponovo prebije.
Odj ednom mu se žuri.
Spusti Vinsenta na pod i kaže mu da ide u svoju sobu, da čeka tamo i ne budi mamu. Na
bose noge navuče prve cipele koje mu se nađu pod rukom, smeđe paradne cipele, nekada
lepe, a sada pohabane i bez pertli. Silazi liftom sedam spratova do podruma, prolazi
hodnikom u kojem nedostaju svetiljke, pored novih spremišta s metalnim rešetkama i onih
starijih od žice, s jednostavnim, drvenim vratima koja se više ne zaključavaju.
Kroz veliku rupu spremišta već vidi dušek. Plava presvlaka, unutra upredena, češljana
konjska dlaka; onaj tvrdi dušek kakav se više gotovo nigde ne može naći, sada kada svi hoće
da spavaju na vazduhu i perju, dušek na kome su zajedno spavali tih prvih nekoliko godina
gradskog života.
Težak je i vuče na suprotnu stranu. Zauzima ceo lift. Na putu do kuhinje obara ukrase u
predsoblju i odeću sa čiviluka. Dušek od konjske dlake star dvadeset godina prekriva ceo
pod, od frižidera do trpezarij skog stola. Pritisne ga levim kolenom, čvrsto zavije u rolnu i veže
konopcem na oba kraja. Premesti ga iz kuhinje u radnu sobu i nasloni na zid, pa prisloni uz
njega stolicu; visok je, ali ne dovoljno. Jednom rukom pridržava duguljasti predmet, a drugom
skida veliki abažur od pirinčanog papira, zatim pritisne dušek o kuku na tavanici, dok se ne
zakači i sada visi baš onako kako je zamislio.
Tek sada primećuje da ima publiku. Radoznale oči neće da ostanu u svojoj sobi.
- Šta je to?
Ivan se nasmeši, uzdahne i podigne najmlađeg sina.
- Novi luster.
Radoznale oči ga dugo posmatraju.
- Ne. Nije, tata.
- Ne. Nije.
V
- Šta je to, tata?
- Tajna.
- Tajna?
- Moja i Leova tajna.
Ide prema kuhinji. Obojica idu prema kuhinji. Sklanja ostatke konopca s kuhinjskog
stola i spušta malo telo u dečju stolicu uz užu stranu stola. Uzima novu flašu crnog vina s
držača za boce ispod sudopere, gde ima još devet praznih mesta. Vranac, to vino najviše voli.
Neukrotiv, crn pastuv propinje se na zadnjim nogama. Polovinu flaše saspe u lonče, nekoliko
kašičica šećera, onda zagreje i meša dok se šećer ne rastopi, te sipa vino u pivsku čašu.
- Supermed,[6] Vinsente.
Podigne čašu ka Vinsentu, a on se nasmeši i dotakne je, ostavivši mali, providan trag.
- Supermed, tata.
Ivan diže čašu do usta i zatvara oči. Vidi otečeno, plavo i žuto lice i bezmalo ga proguta.
Dug dan. Ali ne dovoljno. Na niskoj klupi igrališta osnovne škole Leo je sačekao mlađeg brata
kome časovi danas traju duže. Sedeli su tu zajedno, pričali, čekali, još malo pričali. Ni o čemu
posebno. Obojica su znali da samo ubijaju vreme. Ako budu dovoljno dugo sedeli tu, tata će
možda zaspati od vina kada stignu kući.
Jedan po jedan stepenik, svih sedam spratova.
Poslednji stepenik polako.
Polako.
 Njihova vrata izgledaju baš kao i sva ostala. Poštansko sanduče s vratancima koja se dižu
samo lakim pokretom vrhova prstiju. Crno zvono čuje se prigušeno, sa zakašnjenjem Kad god
neko nepoznat pozvoni na vrata, tata iznervirano pokaže prstom na metalnu pločicu s
natpisom Ne uznemiravaj.
Leo i Feliks se gledaju.
Ne želi da uđe. Primakne se vratima i pokušava da čuje tatine korake, a zapravo se ne
usuđuje da prisloni uvo.
Gledaju u natpis na vratima. DUVNJAK. Tri duboka udisaja i izdisaja.
Onda otvaraju vrata i ulaze.
- Leo!
Jedan korak i glas je već tu. Noge ne žele da nastave niz usko predsoblje i jednostavno se
ukopaju.
- Leo, dođi ovamo!
Tata sedi u kuhinji. Još uvek je u farmerkama, bez košulje. Prazna čaša stoji pored
gomilice tiketa keno, lonče na šporetu je prazno. Lakše mu je da gleda dole, da se usredsredi
na žuti linoleum, dalje od prodornih očiju, brade i donje usne koji već kreću prema njemu.
- Dođi.
Leo zakorači, a Feliks stane pored njega. Leo ga zaustavi, idi kod Vinsenta. Gurne ga
kada se ne pomeri dovoljno brzo, idi u Vinsentovu sobu i zatvori vrata. Još jedan korak. Sve
vreme gleda u pod.
- Da?
- Lice.
Sada manje gleda u pod, a više u očeve noge.
- Hoću da ti vidim celo lice.
S očevih nogu prelazi na njegov stomak, grudni koš, oči. Teško je prozreti šta misli.
- Jel’ te boli?
- Ne.
Ruka mu dotakne zategnutu, bolnu kožu.
- Nemoj da lažeš.
- Malo.
- Malo?
- Malo više.
- Idu u tvoju školu?
- Da.
- I znaš kako se zovu?
- Da.
- I nisi se branio?
- Ja...
- Idete u istu školu? Znaš kako se zovu? Ali nećeš... ništa da preduzmeš?
Tata se nadvije nad njim još strašnije.
V
- Plašiš se. Moj sin... se plaši? Duvnjak? Pa, svako se plaši! Cak i ja. Ali ne beže svi.
Ostaneš i pobediš strah. I napreduješ.
Krupno telo drhti. Zatim pokaže prema hodniku, prema radnoj sobi.
- Idemo tamo.
- Tamo?
- Odmah.
I opet. Kao malopre u predsoblju, noge neće da se pokrenu.
- Odmah.
 Leo ga čuje. Krene, mada polako, kada se vrata spavaće sobe otvore. Mama. Kosa joj je
raščupana, žuta spavaćica joj više ne stoji kako treba.
- Kakva je to dreka...
Tata šapuće, ali glasno.
- Vrati se u krevet.
- Šta se dešava? Ivane? Šta to radiš?
- Ne mešaj se u ovo.
V
- Šta... o bože, Leo, tvoje lice, šta...
- To je između mene i Lea. To je moja odgovornost.
Sve opet staje.
A onda tata stavi ruku Leu na rame, povuče ga bliže, ne mnogo, ali svakako prema sobi.
- A sada idemo tamo.
Feliks stoji iza zatvorenih vrata i osluškuje. Prislonio je uvo i čuje mamu kako pita tatu šta
smera i tatu kako joj kaže da gleda svoja posla.
Leov glas ne čuje uopšte, ma koliko se upinjao, i to mu se ne dopada. Zna da to nije
dobro. Oseća se kao kada ga je onaj gad Hase ogradio rukama s obe strane, pa ne može ni
napred ni nazad.
Zatim se oseća još gore.
Kao juče, kada nije imao vremena da upozori Lea da se Kekonenova pesnica približava
njegovom vratu.
Otvara vrata i izlazi u predsoblje. Mora. Ne može više da podnese.
Naleće pravo na mamu.
Ona ga čuje, ali ga ne vidi. Pogled joj je prikovan za zatvorena vrata radne sobe. Staje
pored nje i sluša, kao i ona.
Zvuči skoro kao... tup udarac.
Pa još jedan.
Ili možda više kao... bokserski udarac. Kao da neko boksuje. Još jedan udarac. Još jedan.
Još jedan. Još jedan.
Kao juče. Kada nije mogao ništa da uradi. Kada je plakao i vrištao okovan Hese- ovim
zagrljajem.
Otvara vrata pre nego što mama uspe da ga spreči.
Baš je čudno.
Nikada nije video tatu da stoji tako. Kleči na podu. Gornji deo tela naslonio je na velik plav
dušek, uvijen i svezan. Tata ga drži kao da ga grli.
A on nikad ne grli nikoga.
- Upotrebi težinu tela, ovako.
Leo je takođe go do pojasa. Izgleda kao tata. Gole grudi i farmerke.
- Celu težinu.
Tada Feliks shvati da plavi dušek visi s tavanice, tamo gde je bio papirni abažur.
- Udaraj telom, ne rukama, moraš svom težinom da udariš.
A Leo udara. Udara dušek koji tata grli.
Još jedan udarac. Još jedan. Još jedan. Još jedan.
- Kada neko hoće da te povredi.
Sada tata ustaje, skakuće u mestu, nisko i brzo, i udara viseći dušek silovito, veoma
silovito.
- Ciljaš u nos. Jedan udarac. Prvo udari većeg. Ako ga udariš u nos, zasuziće mu oči.
Prestaje da udara, klima glavom prema Leu. Leo trlja zglavke prstiju desne ruke koji su
već crveni i oguljeni.
 - Kada ga udariš u nos, on će se nagnuti. Budale se uvek nagnu kada im se suzni
kanali napune. To se dešava ako ga udariš u nos kako treba, kanali se otvore. Onda će stati
ovako, gledaj me, Leo, sa čelom vrlo blizu tvog.
Tata se naginje, veoma je blizu Leovim grudima, kao jarac spreman da rogovima udari
drugog jarca. Tada ih spazi. Pogleda u mamu koja traži objašnjenje, ali ga neće dobiti, te
umesto toga pogleda u Feliksa.
- Donesi vodu. Veliku čašu. Brat ti je žedan.
Glavom gurka Lea u grudi.
- Sada opet udariš. Ali nikada pravo. Onda ćeš udariti čelo, lobanju, to je najtvrđa kost
na telu, a moraš da zaštitiš ruke. Sledeći udarac je ovde.
Tata pokazuje na svoju bradu i deo obraza.
- U vilicu. Savij ruku, kao da udaraš popreko, sa strane i odozdo.
Stisne pesnicu i udari se u vilicu i jagodičnu kost.
- Ciljaš tu, jagodična kost je krhka. Celom težinom, kratak desni aperkat, odozdo
iskosa.
Leo udara. Udara i udara. Pokušava da savije ruku i udari baš tako kako tata hoće.
V
- Sta je s vodom? Trebalo je da doneseš vode, Felikse. Zar ti nisam rekao? Trči!
Feliks posluša, otrči u kuhinju, do česme iz koje teče mlaka voda i uvek treba dugo
čekati da poteče hladna. Puni veliku čašu i polako izlazi, držeći je obema rukama.
- Dobro. Od sada je to tvoj zadatak. Da nam doneseš vode svakih pola sata. Donesi
ovoliku čašu vode i daj je bratu. A sada... zatvori vrata.
Tata im okreće gola leđa. Naslanja ruke na Lea.
- Udario si ga u nos. Nagnuo se. Sada neprestano udaraš. Dok ne padne. Ako ih ima
više, odustaće. Jedan ili dvojica, svejedno. Nije važno. To je kao da... plešeš s medvedom,
Leo. Počneš s onim najvećim i udariš ga u nos - ostali će se razbežati. Plešeš i udaraš,
plešeš i udaraš! Moraš da plešeš oko njega i da udaraš, i mada ti to možda izgleda kao mali
zamah, time ga izmoriš, pa kad se zbuni i uplaši, udariš ga opet. Medveda možeš pobediti,
ako dobro plešeš i udaraš!
Feliks čeka da mama zatvori vrata, ali ona ulazi u toplu, zagušljivu sobu.
- Ivane, šta to radiš?
- Rekao sam ti da ideš.
- Vidim Leovo lice. Vidim Ali ovo...
- Mora da nauči da se tuče.
Mamin glas je drugačiji od tatinog. Kada urla, kao da te seče nožem
- Ne možeš ovako! Leo nije ti. Ti najbolje znaš kuda će ga ovo odvesti!
- Dođavola! Mora naučiti da se brani!
- Moramo u spavaću sobu! Ti i ja! Odmah, Ivane! Da popričamo o ovome!
Tata ćuti nekoliko trenutaka. Mada izgleda kao da će i on da zaurla na nju.
Prilazi mami i gura je iz sobe.
- O čemu da pričamo, Brit-Mari? Kako da se namesti kada ga sledeći put budu tukli? Koju
stranu da okrene, da bi ga udarali još jače? Mora naučiti da se zaštiti! Ili treba da bude kao
jebeni... Akselson?
Mama ćuti.
Feliks je stegne za ruku, kada tata zatvori vrata.
Feliksu noga malo podrhtava dok se proteže prema ormariću i zelenoj kutiji na vrhu, onoj što
ima ručku i beli krst napred. Mama je kutiju donela s posla, takvu verovatno imaju medicinske
sestre. Zgrabi kutiju, pa sedne na poklopac klozetske šolje i otvori je. Uzme nešto što liči na
zavoj i može da se odvije, a da se ne pocepa; zatim belu traku koja, nasuprot tome, može
lako da se iscepa; Feliks zna da se to zove hirurška traka. Sa zavojima i trakom u ruci trči
preko smeđeg tepiha u predsoblju, preko dnevne sobe i parketa koji je hladan i uvek krcka
kada tata hoda po njemu, do terase na koju se može izaći iz dnevne sobe i kuhinje.
Taj prokleti Finac u glupavoj teksas jakni.
Gledao je kako se to četvrtasto telo iznenada baca na Lea, napada ga otpozadi. Kao da je
Finac neki Indijanac, a on i Leo neka dva doseljenika u tuđoj zemlji, koji su odlutali duboko u
neprijateljsku teritoriju, a neprijatelj ih sačekao kada su se najmanje
V
nadali. Cuo je šta Hase i Kekonen rade zatvorenicima, kako ih izgrebu oštrim kamenjem
ispod pazuha dok ne prokrvare, pa im onda stave so na ranu. Zna šta su uradili Budi s trećeg
sprata koji se smrtno plaši pauka. Zarobili su ga za vreme rata u dvorištu. Vezali su ga i
skupili dugonoge pauke iz celog podruma, neki su bili velike muve, i sve ih stavili u kartonsku
kutiju. Onda su otvorili dno kutije, Hase ju je natakao Budi na glavu, a Kekonen mu je zalepio
stranice za vrat. Pauci ili muve su mu gmizali po licu i zavukli mu se u kosu, a duge noge su
mu se uvukle u uši, nos i usta. Feliks je video Budu posle toga. Video ga je kako se polako
vraća u svoju ulicu. Ratni zarobljenik nije znao ni gde je ni ko je.
On i Leo su dobro prošli.
Feliks izlazi na terasu, oseća hladan vazduh na licu. Pruža tati elastične zavoje i hi- ruršku
traku. On se, kao što to često radi, nagnuo preko ograde, i gleda u skugoški asfalt.
- Treba da udaraš. Šake će ti ogrubeti.
Tata se već okrenuo prema prugastim stolicama na rasklapanje gde sedi Leo, još uvek
malo crven u licu. Uzima njegove šake, otvara ih i stavlja mu zavoj oko zglavaka prstiju.
- Ali zasad ćemo morati ovako, da ih zaštitimo. Da bi mogao da vežbaš duže i češće.
Leva šaka. Desna šaka.
- Kada osetiš dodir na zglavcima, ideš do kraja, ispratiš pokret celim telom - i tada,, u
tom trenutku, prolaziš kroz njega.
Gaza se obmotava oko zglavaka, između palca i kažiprsta, onda poprečno oko ruč
nog zgloba, ukrug i ukrug.
- Stisni pesnicu.
Leo stisne savijenu desnu šaku i čeka da tata udari dlanom o nju.
- Kako ti se čini?
- Dobro.
Onda isto to s levom šakom. Leo udara uprazno nekoliko puta pred Feliksom, poskakuje i
trči kroz dnevnu sobu i predsoblje, udarajući uprazno, iznova i iznova. Tata ga prati nazad do
sobe, klekne i ponovo boksuje dušek koji se pomera i ispušta prigušene zvukove.
- Kako se zovu?
- Hase.
- I?
- Kekonen.
Tata udari u dušek koji se klati, a onda u sopstveno rame.
- Ovako to rade Hase i Kekonen, jebote! Oni udaraju... ovde. U rame! Svi njihovi
pokreti se završavaju tu!
Diže desnu ruku ka dušeku, okreće desnu stranu tela prema njemu i nastavlja da se
kreće.
- A ovako bi ti trebalo da udaraš. Ti udaraš kroz njih. Ti prolaziš skroz.
Tata pravi sitne korake, dok ne dođe iza Lea. Feliks ne može da vidi ništa osim dvoja leđa,
ali ne sme da uđe u sobu. Izvija se i stoji na prstima nasred praga. Izgleda da je tata uhvatio
Lea za ruku, da ga je okrenuo onako kako je sam okrenut.
- Ciljaš u nos. I on se rasprsne! Kao ogroman vodeni balon, jebote!
 Ono što ne može da vidi, može da čuje - kako udarac kreće iz ruke, nastavlja kroz Lea i
pogađa snažno, snažnije nego ranije.
- Mozak im je tu unutra, pluta u tečnosti. Kao zlatna ribica u akvarijumu! Kada prvo
udariš u nos, a onda u bradu... mozak poskoči. Haseov i Kekonenov mali mozak tresne o
zidove akvarijuma za zlatne ribice, jebote.
Leo opet udari.
- Nos! Brada!
Još jednom
- Nos! Brada!
Još jednom
- Nos! Brada!
Još jednom
- Nos! Telom! Brada! Isprati skroz! Nos! Njihov mozak, jebote! Brada! Treba da se
bućka!
Posle nekog vremena zabole ga nožni prsti. Visoki prag je oštar i ćoškast i teško mu je da
tu stoji. Osim toga, Feliks više nema tako dobar pogled, zato legne i odozdo po-
smatra kako Leo udara dušek. Izgleda gotovo smešno, nestvarno.
Posle mnogo udaraca u nos i bradu, i dalje leži tu, kada ga tata preskoči i ode u kuhinju do
šporeta i lončeta, da ponovo rastopi šećer u vinu za još jednu čašu superme- da, pre nego što
obuče radnu odeću koja je malo predugo visila u predsoblju - mora da da ponudu za posao
da bi ga možda za nekoliko dana dobio. Feliks leži i pogledom prati noge kako izlaze kroz
ulazna vrata. Dva brza udarca kada se vrata lifta otvore i zatvore, a zatim onaj mir koji ovlada
celim stanom kad god tata ode, kao da iznenada ima više prostora.
Leo neprestano udara plavi dušek. Poskakuje. Nos, brada, nos, brada. Zamahuje pesnicama
i kada udara čuje se tupi zvuk. Sam je umotao šake, isto kao što ih je tata umotao pre nego
što je otišao da ceo dan kreči kuhinju u nekoj kući u predgrađu. Leo zna da može da udara
snažnije i češće, samo da nema tog dosadnog bola. Svako jutro odradi jednu rundu pre
doručka i škole, trči kući u vreme ručka i udara, ali ne jede, onda celo popodne i veče i
ponovo noću, ako ne može da spava.
V
Čuje ga. Usisivač, drugi put tog popodneva.
Prestaje da udara.
Mama je ustala. Prošla je toliko puta, zavirivala, poznat mu je taj izraz lica, ne dopada joj
se što on vežba.
Udara ponovo. Nos i brada. Hase i onaj finski gad. Mogu da ga sačekaju bilo gde i
V
bilo kada, te ih je izbegavao. Čak se možda i krio od njih, dok ne bude spreman. Nos i brada,
Hase i to finsko đubre. Sada je već automatski. Celim telom je u tome. Ramena mu se
okreću, udara napred, otprati udarac i kroz njih.
- Vreme je da skinemo ovo.
Mama je isključila usisivač.
- To je kuka za luster. Tu bi trebalo da visi luster.
Donosi stolicu na tri noge, penje se i isteže prema tavanici i kuki, dok njen sin i dalje udara
i ne gleda je.
-Jel’ možeš da prestaneš s tim sada?
Snažni udarci, mnogo snažniji nego što bi očekivala, guraju dušek nagore.
- Jesi li čuo šta sam rekla? Prestani da udaraš.
Još jače.
- Leo?
- Nos i brada, mama.
On se okreće i priča istovremeno, po jedan udarac za svaki slog, a ona hvata dušek i drži
ga.
- Slušaj, Leo! Ko ti je to uradio? Kako se zovu?
Ona zagrli dušek i ispreči mu se, tako da mora da prestane da udara.
- Hase i Kekonen.
- Hoću puno ime i prezime.
- Zašto?
- Zato što ću da zovem njihove roditelje.
- Ne smeš to da radiš! Ako ih budeš zvala... zar ne znaš šta će se desiti?
Seda na stolicu, pored majčinih papuča s malom pufnom na sredini.
- Leo, srediću to.
- Samo ćeš napraviti još gore! Zar ne shvataš?
Više ne grli dušek, sad grli njega.
- Njihova puna imena.
On odmahuje glavom i čelo mu se tare o njene grudi.
- Dobro onda.
Ona se penje na stolicu, diže dušek i baca ga na pod.
- Sam ću to bolje da rešim! Ne mešaj se!
- Za početak, skini te smešne zavoje.
- Moram da vežbam!
- Smesta, Leo.
- Tata je rekao da moram da vežbam!
- A ja kažem da moraš da prestaneš.
Ne kaže više ništa. Nijednu reč. Ćuti dok ona ne završi s usisavanjem i kada dođe Feliks i
dok jedu užinu za kuhinjskim stolom i kada ih zamoli da se obuku, jer idu po tatu, kao obično.
Onda idu u nabavku, kao uvek.
U automobilu i dalje ćuti.
Sedi na suvozačkom sedištu, Feliks i Vinsent su na dugačkom sedištu iza njega, a tatina
oprema za krečenje je sasvim pozadi. Mama vozi, odvozi ih i dovozi, često to radi. Idu
nekuda, a on inače voli da se zajedno voze, to mu je verovatno najbolje od svega.
Od njihovog kraja sa soliterima do onog s porodičnim kućama samo je nekoliko minuta
vožnje. Zaustavljaju se ispred neke kuće i utovaraju ono što je tata ostavio ispred ulaza u
dvorište. Uzimaju četke, oprane su i prodorno vonjaju na razređivač, valjke u plastičnim
kesama i kante s farbom i lepkom za tapete, a tata razgovara sa starijom gospođom i od nje
dobija koverat.
Ne izgovara nijednu reč i prija mu što tako ćuti.
- Sine, kako su ti šake?
Otac kao da je nešto video ili osetio, mada sedi napred i gleda nekud neodređeno.
- A nos i brada? Kako to ide?
Leo dlanom dotakne neprevijene zglavke prstiju.
- Leo? Pitao sam te nešto.
- Ovaj...
Ne stigne ni da počne rečenicu. Mama ga prekida i odgovara umesto njega.
- Skinula sam dušek danas.
Tata se okreće prema njoj, izraz lica mu je još uvek isti.
- Šta?
- Skinula sam ga. Taj stari dušek na kome smo spavali kad smo se upoznali.
Sada. Sada mu se izraz lica menja.
 Obrazi se zatežu, usne se razvlače. Najviše se menjaju oči. Vrebaju.
V
- Sta si uradila?
- Mislim da ne treba o tome da razgovaramo u automobilu, Ivane.
- O čemu to tačno nećemo da razgovaramo u automobilu? O poplavelom licu našeg
sina i o tome da mora da bude sposoban da se zaštiti?
- Molim te, Ivane, možemo li o tome kasnije? Možemo li samo da odemo u nabavku,
da se vratimo kući, provedemo petak veče? I da o tome razgovaramo ujutru.
Tata ćuti i zato se svi zbijaju jedan uz drugog na zadnjem sedištu. A već se oseća na crno
vino koje je počeo da pije tokom poslednjeg sata na poslu.
- Dosta sam vežbao. Tata, znaš...
- Pokaži mi ruku.
Leo ispruži desnu ruku.
- Meka je.
Tata ga povuče za ruku i odgurne je.
- Suviše meka.
Leo ne gleda u tatu, već u mamu u ogledalu. Ona gleda ispred sebe, u automobile koji
izlaze s parkirališta na koje ona ulazi, ispred tržnog centra u Skugosu.
- Ali sada sam spreman. Tata? Nos i brada i onda celim telom i...
- Bićeš spreman kada ja kažem da si spreman.
Svi izlaze iz automobila. Nije dobro. Leo čuje prodorne glasove ispred ulaza u tržni centar
i gleda u tatu. Zna da tata ne voli te glasove. Zato malo zaostaje. Ne hoda pored tate, ne
sada, dok prolaze pored njih.
Sede na istom mestu kao i prošli put.
Oni najglasniji sede na klupama, a oni malo tiši na niskoj gvozdenoj ogradi. Sede u nizu,
sa zelenim pivskim konzervama u rukama; odrasli su, ali su mlađi od mame i tate. Tata često
zastane kada dođe do njih, pita ih zašto tu sede, zašto ne nađu posao kao i svi ostali; posle
nekog vremena, obično ih nazove parazitima i zuri u njih, naročito u jednog plavokosog,
kovrdžavog tipa u crnoj štepanoj jakni s kapuljačom i još jednog pored njega, s dugačkom,
smeđom kosom i sjajnim marsovkama na nogama. Međutim, ovoga puta tata ne kaže ništa. I
to mu prija. U stomaku. Kovrdžavi vikne nešto za njima dok tata skreće levo, ka prodavnici
pića, a Leo, Feliks i Vinsent idu za mamom u supermarket. Mama završava sa sedam kesa
punih namirnica, jedan deo plaća novcem iz tatine koverte. Svi pomažu da se kese odnesu
do automobila, čak i Vinsent drži veliku plastičnu kesu s toalet papirom
Stavljaju kese s namirnicama pored i preko tatine opreme za krečenje. Tata je već tu, u
rukama drži polupraznu flašu sa crnim konjem na etiketi. Kroz bočni prozor po- smatra
sedmoricu tipova koji sede na klupama i na ogradi. Paraziti.
Mama samo što nije krenula da se isparkira, kada tata zgrabi ključ i ugasi motor.
- Leo. Izlazi, ideš sa mnom.
Mama ponovo okrene ključ.
- Idemo kući.
- Nemoj da se svađaš sa mnom!
Tata okrene ključ u suprotnom smeru.
- Ti idi kući sada. Povedi Feliksa i Vinsenta.
Otvara vrata i izlazi iz automobila, stoji i čeka Lea da izađe, onda se naginje kroz prozor i
nalakti se na metalni okvir.
- Samo uradi kao što sam ti rekao. Vozi kući i povedi dečake sa sobom
Tata kreće, on za njim Nazad, prema tržnom centru. Leo poslednji put gleda u maminom
pravcu, ali ona ga ne vidi. Pali motor i izlazi iz uskog mesta za parkiranje.
 - Onaj, tamo u sredini. Vidiš ga? To je vođa. \bđa parazita.
Tata pokazuje na kovrdžavog plavušana u crnoj štepanoj jakni, najbučnijeg među svima,
koji očigledno ne mora da sedi na tvrdoj ogradi.
V
- Mislim da ću malo da... porazgovaram s njim Sta kažeš na to, Leo?
Zaustavljaju se tačno ispred njega. Ispred svih njih.
- Momci, slušajte me sada.
Kada bi samo produžili prema prodavnicama. Ili kada bi te klupe prepune ljudi samo
iznenada popustile. Ili kada bi pala atomska bomba. Onda ne bi morao da stoji tu.
Leo se smanjuje, zatvara oči. Nema nuklearne bombe.
- Vidite onu piceriju tamo? Idem tamo nešto da pojedem. Sa sinom Možda ćemo se
zadržati... četrdeset pet minuta. A kada izađemo, vi ćete nestati.
- Jel’ se ti to šališ?
- Ne želim više da vas čujem, jebote. I ne želim da vas vidim
Kovrdžavi plavušan mahne konzervom od piva.
V
- Sališ se? Jel’ čujete ovo? Ovaj žabar mora da se šali. A šta mi radimo kada je neko
smešan? Smejemo mu se.
Plavušan pravi široke pokrete rukama dok priča, maše poput dirigenta koji diriguje glasnim
smehom celog orkestra.
- Stvarno to misliš? Da da se šalim? Mali parazit i besposličar, jebote, ti si glavni, jel’
tako? Bojim se da nije. Pazi šta ti kažem, mali. Ako ti i tvoji prokleti drugari paraziti ne
nestanete sa svojim pivskim konzervama dok se ne vratim, uhvatiću vas za guše i pobacaću
vas u žbunje s guzicama uvis.
Leo se malo pomera i staje pored tate, celim telom okrenut ka piceriji; ako stoji tu, uopšte
ne mogu da ga vide. Sedmorica ih je. U štepanim vetrovkama i teksas jaknama. Mogli bi da
budu Haseova i Kekonenova starija braća. Sada urlaju, naročito onaj kovrdžavi, jebeno tursko
đubre, i onaj do njega u marsovkama koji im pokazuje srednji prst obema rukama i pljuje,
hoćeš da dobiješ batine, a, grčko đubre, pred sinom, uzima grumen zemlje i baca ga na njih.
- Tata nije Turčin.
Leo iskorači, nije potpuno vidljiv, ali više nego malopre. Važno mu je da nešto ka-
V
že.
- Nije ni Grk. On je polu-Srbin, polu-Hrvat. Mama mi je Šveđanka. Tako da sam
V
ja... trećinu Šveđanin.
Onaj što je pljuvao i bacao zemlju spušta konzervu s pivom na klupu i počinje da se
smeje, ovoga puta stvarno.
- Govno grčko, trećinu? Vbdi tog maloumnika i gubite se!
Restoran nije veliki. Devet stolova. Iznad svakog stola prekrivenog crveno-belim kariranim
stolnjacima vise male, tamne, okrugle lampe koje liče na fenjere od snega. Tri muškarca sede
sami svaki za svojim stolom i piju pivo, dva stola zauzimaju dva mlada para i jedu pice veće
od tanjira. Tata prilazi šankeru Mahmudu, naručuje pivo, finsku votku i veliku fantu od
pomorandže pa seda za sto pored prozora.
Nekoliko puta su već bili tu. Obično voli da dođe, da popije fantu s tatom u mraku. Ali sada
ne. Ne želi te mehuriće s ukusom pomorandže. Grlo mu je suvo i ne može da proguta
gazirano piće, kao da mu se nešto isprečilo negde između grudi i želuca.
- Ne piješ ništa?
Velike šake dižu punu čašu.
 - Zar nisi žedan? Uzmi gutljaj.
Leo odmahuje glavom
- Nije dobra?
- Aha.
Uzima gutljaj. I on se zaglavi tamo gde i ostalo. Blizu srca.
- Znaš li koliko ovde ima, Leo?
Tatin koverat s debelim svežnjem novčanica.
- Osam hiljada kruna. Ja moram da radim. Mama mora da radi. Svima treba novac. A
kada radim, Leo... ne mogu da te zaštitim. Moraš naučiti da zaštitiš sebe. I svoju braću.
Pola piva i cela votka.
- Tvoja mama ne razume da moraš da se zaštitiš. Oni paraziti tamo ne razumeju da
moraju da rade.
Otac pokazuje ka prozoru. Oni tamo napolju deluju nervozno, jedan stoji, onaj dugokosi
što je tatu nazvao grčkim đubretom.
- Vise tamo na jebenoj ogradi i galame zato što nemaju šta da rade. Misle da su
drugari, jer piju isto pivo. Braća, Leo! Porodica. To je mnogo više! Mnogo važnije! To znači...
da se uklapate jedni s drugima. Da pazite jedni druge. Šta god da se desi, držite se zajedno.
A oni? Dođavola! Samo jednog udariš po nosu, svi ostali će popadati, jebote.
S one strane prozora. Dugokosi je prestao da viče i sada odlučnim korakom hoda prema
restoranu.
- Ako se nešto bude desilo.
I tata ga vidi. Isturi bradu i donju usnu, spušta čelo i netremice ga posmatra ispod oka, kao
uvek kada odluči da nešto uradi, a tada svašta može da se dogodi.
- Gledaj me, Leo. Tata će ovo srediti. Mi smo porodica. Štitimo jedni druge.
Vrata se otvaraju.
Tip u marsovkama. Sada izgleda mnogo krupnije - dok je on sedeo, nije se videlo da je
viši od tate, jači.
Duga kosa mu poskakuje dok korača prema njima. Leprša napred-nazad između ramena.
Zaustavlja se i gleda u tatu koji je spustio čašu s pivom
- Imaš li vatre?
Stoji pored stola. Cigareta mu je u ustima. Tata sedi i ne pomera se.
- Hej, žabaru, imaš li vatre?
Dugačka kosa doseže sve do tatine čaše s pivom Naginje se i kosa mu upada u čašu.
Pomera glavu tamo-amo, a kosa se brčka u pivu. Onda se sve dešava veoma brzo. Kasnije,
kada Leo razmišlja o tome, prelazeći sekund po sekund, čak nije siguran ni da se to dogodilo.
Kosa u čaši.
Tata isuče nož mora iz radnih pantalona, čvrsto zgrabi kosu pa je istovremeno ise-
V
če.
- Ti, prokleti...
Dugokosi se zatetura unazad, napipavajući tamo gde je bila kosa.
- Ti, jebeni...
Opet ta prokleta vrata. Još trojica ulaze. Kovrdžavi plavušan i dvojica koji su se- deli pored
njega. Tata baca kosu na pod i ona pada pored nogara stolice, kao latice s ruže. Zatim ustaje.
I uradi to. Ono što je radio drugima s kojima je tako razgovarao - ali što Leo ranije nije
razumeo. A sada razume. Pesnica desne ruke udari u nos, a leva u bradu, ramena su
iskošena i snagom celog gornjeg dela tela udara pomoću zglavaka prstiju. Nosna kost puca i
on opet pomisli kako se baš čuje kada odrastao čovek padne ničice.
 I s drugim se isto desilo. S onim što je sedeo na ogradi. Jedan udarac u nos i on pada na
obično prazan sto pored toaleta.
Treći tip, onaj kovrdžavi, još uvek stoj i. Kao da čeka. A kada tata zakorači prema njemu,
on okrene glavu i podigne ruke.
- Ne!
I samo stoji tu.
- Nećemo... nećemo više nikad da sednemo tamo, mi...
- Sedi. Ovde.
Tata izvlači stolicu u kojoj je do malopre sedeo. Oni što su stajali napolju i pošli ka
restoranu sada odlaze, beže.
- Tu. Ali na pod. Do mog sina. Na kolena.
Plavušan zastane.
- Sedi!
Onda klekne.
Iza njega, šanker Mahmud je usplahiren.
- Ivane?
- Još malo, pa sam gotov.
Mahmud stavi ruku na tatino rame.
- Ivane, zaboga, ne možeš...
- Platiću štetu. Samo se smiri. Mogu da platim. U redu?
Tata mu pokazuje koverat, gledaju se nekoliko sekundi, onda Mahmud klima glavom,
pušta tatino rame, a tata se okreće ka momku koji kleči.
- Ti nisi vođa.
Nož mora. Tata ga drži u ruci ispred vođinog nosa.
- Pravi vođa ne šalje svog omiljenog slabića da umoči kosu u moje pivo.
Primakne nož.
- Pravi vođa ne šalje svoje lakeje. On ide prvi. Vodi.
Nožem mu dodiruje nos i usta i plavušan zaplače. Ne glasno, ali čuje se.
- Jesi li čuo, Leo?
Tata drži nož prislonjen na plavušanovo lice, ali gleda u sina.
- Šta?
- Moraš da slušaš!
- Šta, tata?
- Pravi vođa vodi.
Usta, lice. Plavušan malo odmakne glavu od noža, na sečivu su još uvek mrlje od bele
farbe.
- Ostani tu na kolenima! Pored mog sina!
Tatina šaka hvata kovrdžavu kosu i otkriva znojavi vrat.
- Leo?
- Da?
- Vidiš? Prvi udarac uvek u nos. Uvek celim telom.
- Video sam
Tata vuče kovrdžavu kosu dok mu prsti ne pobele.
- Dobar vođa snažno udara. Pravedan je. Nikada ne dozvoljava da mu tuku braću.
Preuzima odgovornost i vodi ih. Ovaj bedni parazit je poslao nekog drugog! Ne razume da
vođa uvek ide prvi.
Čaša s pivom još uvek stoji tamo, poluprazna. Tata klima glavom prema drugoj čaši sa
sokom, isto polupraznoj.
- Popij. Idemo.
 Leo odmahuje glavom, između grudi i stomaka oseća čvor, kao da mu je neko iščupao
grkljan i pokušao ponovo da ga sastavi.
- Ti ostani tu!
Kada su ustali od stola, plavušan je pokušao da ustane.
- Ti ostani tu gde sam ti rekao! Sve vreme, jebote! Dok moj sin i ja ne izađemo kroz
ona vrata i dok ne nestanemo iz tvog vidokruga!
Napolju je toplije. Ili se samo tako čini.
Ulaz u tržni centar u Skugosu još je tu. Međutim, klupe i ograda su pusti. Povetarac kotrlja
zelene konzerve od piva po zemlji, nekoliko cigareta još gori.
Leo udahne i izdahne. Sada se lakše diše.
Hodaju betonskom stazom koja prolazi kroz naselje sa soliterima, pored zatvorene škole i
pustog parkirališta. Još samo jedna uzbrdica do kuće, a onda se tata zaustavi i okrene.
- Čuješ li, Leo?
Vetar. Samo vetar.
- Šta?
- Zar ne čuješ?
- Ne.
- Tišinu.
Tata klimne glavom prema tržnom centru.
- Klupe, Leo. Ograda. Pre samo pola sata paraziti su sedeli tamo i blejali. Sada ih
nema. Zato što sam ja odlučio da će tako biti.
Stoje na mestu nalik onom gde je Leo ležao pre nekoliko dana.
V
Zbunje, svetiljke, betonska staza vodi do stepeništa.
Pita se da li tata zna. Ili je to samo slučajno.
- Snaga volje, Leo, razumeš? To je važno. Ako imaš dovoljno snažnu volju, možeš da
promeniš bilo šta. Ti odlučuješ. Niko drugi! Odlučiš i sprovedeš u delo.
Penje se peške sedam spratova. Trka se s tatom koji ide liftom. Ako pređe po dva
stepenika, onda samo dva koraka na svakom odmorištu, otvoriće smeđa ulazna vrata sekund
pre nego što tata otvori vrata od lifta. Prolazi pored kuhinje gde mama stoji za aluminijumskim
pultom okrenuta leđima, s rukama duboko u činiji od nerđajućeg čelika. Ćufte ili odrezak.
Prolazi pored Vinsentove sobe. Tamo mlađa braća sede na tepihu s nacrtanim gradom, s
tačno sedamdeset sedam vojnika. Pažljivo ređaju britanske komandose nasuprot američkim
marincima. Leo došapne da je to pogrešno, da se oni nisu borili jedni protiv drugih, a Feliks
šapne da zna, ali da Vinsent tako hoće.
Onda oseti kako mu se tata približava s leđa, brzo, i ide pravo u radnu sobu gde stoji
dušek naslonjen na zid. Penje se na stolicu s dušekom u jednoj ruci, podigne ga, dok drugom
skida lampu.
- Ivane?
Mama stoji u predsoblju.
- Već sam ti objasnila. Da ne želim da...
Na obema šakama ima meso od hamburgera i još malo na podlaktici.
- ...dušek visi tu.
- To nije dušek, jebote, to je vreća za udaranje. I sada visi tu. I visiće, sve dok naš sin
ne bude spreman.
Prelazi rukom preko čela i ne primećuje trag od mesa.
- Hans Okerberg. Jari Kekonen. Tako se zovu. Idu u sedmi razred škole u Skugosu.
Razgovaraćemo s njihovim roditeljima. Razgovarati, Ivane. Rešićemo to.
- Razgovarati? Nećemo razgovarati s njihovim prokletim roditeljima.
 - Zašto da ne?
- Zato što to neće rešiti ovo sranje! Takvi neće prestati dok ih ti sam ne nateraš da
prestanu. To tako funkcioniše, ali ti to ne razumeš, Brit-Mari.
Mama ponovo prelazi rukom preko čela. Još tragova od mesa. Leo vidi da primećuje, ali
joj to sada nije važno.
- Ti ne znaš šta ja znam o sukobu dece. Nikada te nije zanimalo, Ivane. Nikada nisi
hteo da upoznaš nikoga od mojih. Ni majku ni oca. Ni Erika ni Anitu. Ni moje prijatelje. Jedino
što te zanima jeste da se svađaš! Hoćeš da nas izoluješ. Kao porodicu. Samo ova prokleta
porodica!
- Napali su mog sina.
- Samo mi protiv celog sveta.
- Oborili su ga otpozadi i tukli, a ti hoćeš da razgovaram s njegovim ocem! Hoćemo li
da ih pozovemo i na večeru?
Tata udari dušek koji se zanjiše između njih.
- Najbolje je da ovo reše sami. Da se ne mešamo.
Leo čeka da uđe. Umesto toga, pogleda u pravcu Vinsentove sobe, u sedamdeset sedam
vojnika, koji su zapravo na istoj strani, kako pucaju jedni u druge i padaju, dok ne padnu svi i
onda mogu ponovo da se poredaju.
Tata i dalje stoji tu. Mama je u kuhinji.
Kreće prema vreći, skida košulju i zauzima položaj, prebacivši težinu na levu nogu. Udara
prvi put.
- Desna ruka štiti desni obraz.
Ne drži desnu ruku dovoljno visoko. Tata iskorači poput pantera i nežno ga udari dlanom
po licu.
- Desna ruka štiti desni obraz, Leo.
Leo posmatra tatu, stisne desnu šaku i udari levom. Tata ponovo izbaci dlan i ovoga puta
brada ga malo zaboli - još uvek drži desnu ruku suviše nisko.
Ponovo zauzima položaj.
Bose noge na hladnom podu. Sedi na ivici kreveta u tankom donjem vešu i zeva. Bučni
budilnik s grbom Njujorških rendžera ima kazaljke u obliku štapova za hokej. Petnaest do pet.
Iza tankih zastora još uvek je mračno.
Te nedelje je vežbao sam, svaki dan po nekoliko puta, jednom s tatom uveče, a onda bi
ustao rano ujutru.
Danas je poslednji put.
Odlazi u radnu sobu, udara u nos i bradu. Danas. Oseća u rukama i grudima i stomaku,
sve do đoke.
Da. I tu oseća.
Posle se malo odmori na terasi, gledajući u daljinu, preko krova škole, umije se i opere
zube nad umivaonikom i iznese doručak. Feliks ustane i probudi Vinsenta.
- Leo, šta je bilo?
- Ništa.
Kiselo mleko. Tost. Sok od pomorandže.
- Nešto jeste.
- Nije ništa.
V
- Izgledaš čudno. Nisi kao inače. Cak i ne pričaš kao inače.
Feliks uroni kašiku u kiselo mleko.
- Kao da... sediš tu, ali nisi sa mnom. Kao da sediš sam sa sobom
- Danas ću da ih sačekam
 - Sačekaš?
- Hasea. I Kekonena.
Feliks meša glupavo kiselo mleko, meša. Ne želi ga, nije mu do toga.
- Leo?
Onda se Leo okrene prema čiviluku i uzme tatino radno odelo. Ono koje tata obično nosi -
gotovo ga nikada nisu videli da nosi bilo šta drugo, osim kada su išli kod njega u zatvor pošto
je prejako udario nekoga - stolarska košulja i stolarske pantalone s alatom u džepovima.
- Leo?
Obojica znaju gde je nož. U dugačkom džepu na nogavici. Leo otkopčava džep. Drži nož
mora u rukama, oruđe kojim se može iseći nečija kosa. Stavlja ga u džep od jakne.
- Šta to radiš?
Stariji brat se već suviše povukao u sebe.
- Nož! Leo!
Ne može se dopreti do njega.
- Rekao sam ti. Danas. Sačekaću ih.
Hodaju zajedno istom stazom kojom jedan od njih hoda već skoro četiri godine, a drugi
skoro godinu dana. Nema čak ni nekoliko stotina metara, ako prepreče preko parkirališta,
prođu kroz žbunje i preko ulice, do školskog dvorišta.
Ćute. Kako da pričaš s bratom kada je nedokučiv? Samo stoje u dvorištu i čekaju.
Cak i posle zvona. Feliks više ne može da izdrži.
- Leo. Nož. Ti...
- Zvoni.
- ...nemoj...
- Za tačno četrdeset minuta zvoniće opet. Onda treba da otrčiš kući. Izađeš s tatom na
terasu.
- Ne razumem
- Kući. Tata. Terasa. Kada ponovo bude zvonilo. U redu?
Leo posmatra mlađeg brata koji neće da ode.
- U redu?
Nerado klima glavom.
- Kada bude zvonilo kao sada. Ali za kraj časa.
Dugačka, ružna, neprijatna zvonjava. A kada vam se mozak najzad oporavi, zazvoni
ponovo.
Leo gleda unaokolo.
Do malopre puno igralište osnovne i srednje škole sada je mrtvo. Nema više dece
V
koja su trčala, skakala, vrištala, gurala se, smejala i još trčala. Šest ulaza za šest razreda
usisali su ih kao usisivač; progutali, da bi ih opet ispljunuli za četrdeset minuta.
Stoji pored zida od cigala i posmatra igralište srednje škole, u podnožju brda. Nije prazno,
ne još. Tamo dole sporije ulaze u učionice. Dvojica najsporijih koračaju prema sedmom
razredu, jedan u teksas jakni, a drugi u plavoj perjanoj: Hase i Kekonen. Leo se toliko trese
da ga cigle grebu po leđima - od straha i nestrpljenja. Hase i Kekonen stoje nasred igrališta,
unutar iscrtanih belih linija, pored jarbola. Puše i dovikuju ostalima što ulaze, udaraju u leđa
učenike koji prolaze pored njih. Veliki su, čak i iz daljine. Hase je visok, s umornim, opasnim
očima, a Kekonen je dežmekast, prodornog pogleda. Ipak, ovoga puta Leo zna. Zna tačno šta
treba da radi. Ovoga puta on čeka njih.
Stoji blizu srednje škole, naslonjen na zgradu, dok ne krenu unutra. Izračuna vreme.
V
Sada bi trebalo da su u učionici. Ne treba mu sat, zna kada je prošlo pet minuta. Zuri niz brdo
i preko igrališta i ulazi u zgradu srednje škole, gde je već bio nekoliko puta i zna da uvek treba
da se drži zidova.
Prolazi pored reda ormarića, s rukom na nožu u unutrašnjem džepu jakne. Savršeno mu
pristaje u šaci, a drvena drška je glatka, kao da ju je tatina ruka uglačala svakod-
nevnom upotrebom.
Prolazi prvim hodnikom pored zatvorenih vrata i jakni na čivilucima. Neko svira u prvoj
učionici, a neko zviždi u sledećoj. Još jedan hodnik i još vrata. Hoda petim hodnikom i tu
ugleda ono što traži. Tamo. Vrata kabineta za fiziku. Jakne okačene o čiviluke pored vrata.
Zaustavlja se kod perjane jakne s masnom flekom na grudima i rupom od cigarete na rukavu i
teksas jakne s našivenim ustima s isplaženim jezikom, koja tu visi samo zato što je nastavnik
to tražio.
Više ne drhti. Sasvim je smiren.
Nož mu je gladak u ruci, dok pravi gotovo pravolinij ske rezove na leđima dve jakne,
nekoliko puta.
Onda se odmakne dvadeset koraka. To je dovoljno. Sedne tu i čeka.
V
Cas traje četrdeset minuta. Misli da je ostalo još dvadeset pet minuta.
Počinje da broj i. Sekund po sekund. Do šezdeset. Pa ponovo.
Uspeo je da odbroji skoro dvadeset pet puta, kada ceo hodnik ispuni dugačka, ružna,
neprijatna zvonjava. Ustaje i raskorači, stoji okrenut licem prema isečenim jaknama.
Uskoro. Uskoro.
Vrata se otvaraju.
Prvi učenici izlaze. Kolena mu klecaju. Prolaze jedan po jedan. Gornji deo tela je malo
nagnut.
Izlaze poslednji. Istovremeno, kroz uska vrata. Hase. Kekonen.
Vide jakne.
Vide isečena leđa.
Vide njega.
Leo diže ruku i maše im Trče. On trči. Hodnikom, pored ormarića, kroz izlaz, preko
dvorišta.
Gleda preko ramena. Približavaju se.
Uz brdo. Igralište srednje škole. Igralište osnovne škole. Preko ulice i kamenja, kroz
žbunje i preko parkirališta.
V
Cuje ih kako viču za njim
Feliksove noge trče brže nego što je mislio da mogu. Uza stepenice i sve do sedmog sprata,
umesto da čeka lift kojeg nikada nema.
Leo mu je objasnio.
Kada ponovo zazvoni.
Uleće u stan, kroz predsoblje i u kuhinju. Tamo tata sedi za stolom.
Za tačno četrdeset minuta.
Tata izgleda umorno, drži lonče s kafom i sipa je u porcelansku šolju do vrha.
Onda treba da trčiš kući. Izađeš s tatom na terasu.
V
- Sta radiš ovde, sine? U ovo vreme?
Feliks ne odgovara. Ne čuje pitanje. Trči do vrata od terase, neće da se otvore, okreni,
okreni, prokleta vrata... zatim ih otvara i penje se na prste da pogleda preko ograde.
Urlaju iza njega.
 Ali topot trčanja nadjačava dreku.
Diše iz stomaka, puni pluća i ona se šire. Nije znao da tako izgleda kada letiš. Preko
parkirališta i betonske staze, prema ulazu u zgradu.
Leo se zaustavlja i gleda gore.
Eno tamo, siguran je, Feliksova glava viri iznad ograde.
Onda se okreće i čeka gonite lje. Kolena mu se tresu, malo ih savija.
Diže ruke, desna ruka štiti desni obraz.
Feliks vidi Lea kako dolazi. Vidi kako staje ispred ulaza. Kako se okreće.
I onda.
Vidi dvojicu dečaka kako ga jure. Ovoga puta ne nose jakne. Ali on zna. Zna ko su.
- Dođi! Dođi, tata! Ovamo! Na terasu!
Veliki gutljaj tople kafe.
- Odmah, tata!
Međutim, tata i dalje sedi tamo sa šoljom u ruci, a Hase i Kekonen su dole s Leom. Hase i
Kekonen, jebote.
- Tata!
Snažno zgrabi tatu za ruku i vuče, vuče, vuče ga.
- Tata! Tata!
Tata napokon ustaje i izlazi bosonog na terasu, naslanja se na ogradu, kao i obično.
I ugleda. Ono što Feliks vidi.
- Tata! Leo je dole!
- Da. Leo je dole.
- I oni su tamo! Oni, tata! Moramo...
- Ne moramo ništa.
- Ne, tata! Hase! I...
- Leo mora to da reši. Rešiće on. I to sam.
Leo je izabrao mesto koje se jasno vidi s terase, blizu žbunja i uličnih svetiljki. Hase stiže prvi,
dahćući kao i Leo. Pilje jedan u drugog. Hase bez jakne. Hase je visok i mora da spusti
pogled, da bi gledao u Lea.
Raskorači se. Podignute ruke.
Poslednji pogled prema terasi na sedmom spratu. Feliks skače i vuče, dok ceo gornji deo
tela ne prebaci preko ograde. Tata je pored njega.
Samo jedan udarac. Desnom rukom. Pravo u nos.
Hase ne zna šta ga je snašlo. Samo padne na kolena, suze mu kreću na oči, krv teče niz
usta, bradu i vrat.
Leži na mestu nalik onom gde je ležao Leo.
Kekonen stiže za njim, dahće glasno i brzo.
Mnogo je niži od Hasea, ali jači. Prvi udarac zamalo promaši Leov obraz. Leova kolena su
gipka, noge mu rade toliko brzo da drugi i treći Kekonenov udarac nisu ni blizu.
Leov prvi udarac pogađa. Ne baš u nos, više u obraz i bradu. Dežmekasto telo još uvek
stoj i.
Uzvraća udarac.
Noge i stopala mu klize kao ranije, meko, brzo. Leo pogađa slepoočnicu, onda rame, pa
drugi obraz. Kekonen tetura i pogled mu se menja - finsko đubre više ne gleda razjareno i
prisutno, već uplašeno i odsutno.
Leo hoće da se okrene ka terasi, ka tati i Feliksu, a onda se sve preokrene. Ne vidi kako ni
zašto, ali tata najedanput viče i pokazuje, kao da hoće da ga upozori.
Da će ga neko zgrabiti otpozadi.
Neko je opet ustao i uhvatio ga za jaknu, čvrsto.
 Leo se migolji. Vuče. Mora da se otrgne! Još malo pa će se osloboditi njegovog stiska.
Kada ispadne iz džepa jakne.
Nož.
Tatin nož mora.
Nije dovoljno brz. Saginje se da ga uzme, ali noža nema. Kekonen je bio brži i maše
nožem ispred Lea.
Kada vam neko maše nožem ispred nosa, uglavnom vidite samo sečivo. Kada krene ka
vama. I kada vas ubode.
- Iseci tog gada!
Hase leži na prljavom asfaltu i viče Kekonenu, držeći se obema rukama za nos kao da
pokušava da ga uhvati, da ga drži na mestu.
- Iseci ga, jebote!
Prvi ubod zariva se duboko u Leovo rame. Odnosno, duboko u levo rame njegove debele,
štepane jakne. Nož mora pravi veliku rupu iz koje ispada belo, paperjasto punjenje.
Kada naiđe drugi ubod, Leo izvija gornji deo tela u stranu i nož prolazi kroz vazduh pored
njega. Treći dolazi brže i ravnije, ponovo para rukav jakne, ali poderotina je manja.
Hase urla Iseci ga! Iseci ga!, a Kekonen netremice gleda u Lea tim demonskim očima koje
mu se rugaju svaki put kada nasrne nožem. Cilja u Leovo lice i uspeva da ise- če jaknu još
dva puta, pre nego što se vrata iza njih otvore.
Leo se ne okreće, sečivo je suviše blizu. Ako se okrene, neće uspeti da izbegne sle- deći
nasrtaj.
Onda čuje. I zna.
Korake na asfaltu. Bose noge.
Tatini koraci.
Tatin zadah.
Tatin glas.
- Baci nož, ti đubre malo!
Kekonen baca nož. On pada, odskače od zemlje. Onda beže. Hase s rukama na nosu, a
Kekonen pogrbivši dežmekasto telo. Trče preko parkirališta i kroz žbunje, a kada stignu na
drugu stranu ulice, čuje se zvono koje oglašava početak sledećeg časa.
Stoje jedan pored drugog i zure u ogledalo prekriveno grafitima.
Jedan je visok sto devedeset pet centimetara, tamna kosa mu je začešljana unazad, a
drugi sto pedeset, s raščupanom plavom kosom
- Nož.
rp , 1V’* V 1 * * * V 1 1 Vi V1*V V*
*
Tata drži ispruženu ruku i u njoj nož sa crvenom drvenom drškom, čelično sečivo je s
jedne strane isprskano farbom Nož bi trebalo da bude u radnim pantalonama, u duguljastom
džepu, pored lenjira na rasklapanje.
- Nož, Leonarde!
Lift prolazi drugi sprat, treći sprat i Leo pokušava da pročita očev odraz u ogledalu. Drhti.
Tata obično drhti pre nego što počne da pije vino s istopljenim šećerom ili kada ga iznerviraju
skitnice i paraziti. Ali samo spolja. Ne ovako. Iznutra.
- Učio sam te kako da se tučeš. Rukama! A ti... uzmeš moj nož!
- Ne da bih se tukao njime.
- Ne treba ti nož, jebote!
- Da ih nateram da se tuku. Da ih namamim ovamo. Da bi mogao da gledaš.
Tata steže nož. Besan je. Uplašen.
Toliko je besan da se uplašio, toliko se uplašio da je besan.
 - Zar ne razumeš, dovraga, da si mogao... mogao...
- Ali ti si ga upotrebio. Isekao si...
- Prvo sam naučio da se tučem rukama!
V
Šesti sprat. Sedmi. Stigli su. Međutim, i dalje stoje u skučenom liftu.
Dokle god ne otvore vrata, dokle god se gledaju u ižvrljanom ogledalu - dokle god ostanu
u tom malom svetu.
- Moj dečko, dovraga.
Tatin glas takođe podrhtava. Leo ga posmatra u gornjem delu ogledala, tamo gde je sprej
malo tanji.
- Ali udario sam ga, tata. U nos. Zar ne?
Smeši se. Tata se smeje glasno kada prima koverte s novcem i ponekad kada pije crno
vino, ali retko se smeši. Kao sada.
SADA
Drugi deo
Pada kiša.
Pada svaki dan već nekoliko nedelja, a kišne kapi spiraju napunjenu rupu ispred kocke od
sivog betona. Odlučio je da ne razmišlja o tome, ali teskoba je uvek tu.
Leo čeka na prednjem sedištu automobila ispred tržnog centra u Skugosu, dok se
vetrobran pretvara u vodenu membranu od koje se ne vidi gotovo ništa. Od otvorenog tržnog
centra postao je zatvoren. Iste prodavnice na istom mestu. Supermarket pored prodavnice
pića i Mahmudovapicerija levo od ulaza. Mrlje na crveno-belim stolnja- cima verovatno su
veće, iza šanka je naredano više vrsta piva nego što se Leo seća, ali vlasnik je isti i uvek mu
klimne glavom kada ga vidi. Otvoreno nebo postalo je staklena tavanica, grube kamene ploče
zamenjene su gipsanim pločicama, a tamo gde su bile parazitske klupe i ograda, sada su
vrata koja se automatski otvaraju kada im neko priđe, kao što to upravo čini Aneli.
Napravila je samo nekoliko koraka, skinula plastični omot s pakle cigareta, pripalila jednu
u zaklonu ulaza i udahnula dim duboko, kao što to uvek čini kada je uzbuđena. Toliko je lepa.
Starija je od njega, pa ipak, od njih dvoje, ona uvek mora da kopa po tašni i traži ličnu kartu
kada ulaze u neki klub. Dok prilazi kolima, ne hoda, već lebdi. Leo često pomisli kako dobro
izgledaju dok se zajedno šetaju.
- Idemo na jug?
- Ne.
- Zapad?
- Uskoro.
- Sever?
- Videćeš, ima kuća na prodaju svuda.
Prvo je vozio prema Farsti, na sever, a ona je gledala kroz prozor nadajući se pomalo.
Zatim je skrenuo ka Hudingeu, na zapad, a ona bi povremeno pokazala prstom na neku
veliku kuću nalik na onu gde bi volela da živi. Kada je skrenuo na jug, prema Tumbi, obuzelo
ju je nestrpljenje dok ga je držala za ruku na menjaču. Polako je vozio kroz dobro poznati kraj,
pored malih kuća i solitera, asfalta i fabrika, većih kuća. Radnički kraj. Radnička klasa i mali
preduzetnici. Granica. Svet van Stokholma na putu da postane Stokholm
Leo se uklapa u to. Ume s glupim Gabeom, s Rofeom vodoinstalaterom, s Laseom
elekričarem i s Benkeom zidarom koji mu je dao trideset posto popusta na sve pločice. Ti ljudi
se ne uklapaju u Anelina maštanja, dok zamišlja kako plovi jezerom Dre- viken i posmatra
krovove koji se izdižu iznad šume pored obale. Očigledno se nada da su sada na putu ka
nekoj od takvih kuća.
Njena ruka na njegovoj. Čvrsto ga drži. U toj toploj, mekoj koži oseća se iščekivanje.
 - Aneli? Ovde.
Razmislila je, odmerila lepu kuću s početka veka, veliki travnjak, jabuku i krušku. Stegla
mu je ruku i poljubila ga u obraz i usta. Međutim, nije se zaustavio. Ne tu. Nastavio je do
susednog placa: prilaz s visokom gvozdenom kapijom, garažom za pet vozila i malom kućom
sa sumornom fasadom od sivog kamena.
- Ovde?
Prelazi pogledom, pokušavajući da ne gleda u barice na neravnom, betoniranom dvorištu,
uglavljenom između dva prometna auto-puta.
Ništa nisu postigli. Zamenili su stan na trećem spratu stambene zgrade za atomsko
sklonište u prizemlju.
- Nema ograde.
Leo je krenuo preko betonskog dvorišta, ona za njim.
- Leo?
Uhvatila ga je za nadlakticu i povukla.
- Nema. Jel’ tako? Nema ograde.
- Ima.
Leo je koračao u cikcak obilazeći duboke bare, prema sigurnosnoj ogradi visokoj tri metra,
s bodljikavom žicom na vrhu.
- Tu je bilo predstavništvo za prodaju automobila. Trebala im je takva ograda. Zar ne
vidiš? Niko nije mogao da uđe.
- Hoćeš da mi kažeš da je ovo... ovamo... ćemo se preseliti? Graditi zajednički život?
- Aneli...
- Ogromna garaža, jebote? Odvratno betonsko dvorište? Bodljikava žica, jebote? Ne
želim da živim ovde! Hoću belu drvenu ogradu, hoću pravo drveće i leje sa cve- ćem i
travnjak i rabarbaru i... Leo? Kao... ona kuća! Ona tamo! Drvena kuća sa šljun- kovitim
stazama i lepim kamenim pločama. Kao što imaju oni tamo.
Pokazala je na lepu, veliku susednu kuću, a onda su se vrata na kućici iza njih otvorila. Na
njima se pojavio čovek u sivom prugastom odelu i beloj košulji, s kravatom na tufne.
- Zakazao si sastanak sa... agentom?
- Dođi.
Aneli stoji nepomično, s kose joj se cedi voda. Kaput, pantalone i cipele su joj potpuno
mokri.
- Već nekoliko nedelja me navodiš na pomisao da ću se preseliti u pravu kuću. A onda
me dovučeš... ovamo?
Uhvatio ju je za ruku.
- Pošto smo već ovde.
- Leo?
- Da?
- Ne želim da živim ovako. Zar ne shvataš?
I za drugu ruku.
- Aneli, ovde će nam biti dobro. Za sada.
- Ne želim ovako da živim. Hoću...
- Razgovarali smo preko telefona, zar ne?
Odelo, kravata i uvežban osmeh. Suviše steže šaku dok se rukuje, misleći da će tako steći
poverenje. Leo se nasmešio, a Aneli ga je pogledala, odlučio si dapozoveš agenta, a nisi
razgovarao sa mnom, on je uzvratio pogled, kada smo već tu, hajde da pogledamo. Uzeo je
od agenta brošuru od sjajnog papira u boji. Agent je shvatio otkuda dolazi otpor i okrenuo se
u tom pravcu.
- Možda nije seoski letnjikovac. Niti vila s početka veka.
 Agent je pokazao ka automobilu, zatim ka logotipu građevinske firme na Leovoj jakni.
- Međutim, ova kuća je idealna, ako želite da vam kuća bude blizu radnog mesta, po
povoljnoj ceni.
Nastavio je da pokazuje tamo-amo, ali je iznenada spustio ruku. Kao da je namera- vao
da im pokaže okolinu, ali se predomislio kada je shvatio da nema ničega osim senke
ogromne plave zgrade prekoputa ulice.
- Mi smo renovirali tu zgradu.
Leo je klimnuo glavom prema zgradi.
- Solbo centar, Plava kuća.
Prodavnica automobilskih guma na uglu, indijski restoran, cvećara, solarijum i Ro-
banovapicerija. A odmah pored nje, zaključan kontejner.
Agent ga je video. Svi koji prolaze tuda videli su ga.
A niko ne zna.
Dvesta dvadeset jedna automatska puška - dovoljno vojne opreme za dve pešadij- ske
čete.
- Dakle, prijatelji, dobro došli.
Pokisli agent je raširio ruke i pokazao unaokolo.
- Na ovaj plac površine hiljadu metara kvadratnih, s pomoćnim objektima površine
trista metara kvadratnih i životnim prostorom od osamdeset metara kvadratnih.
Agent je pogledao u Lea. On je klimnuo glavom Aneli nije.
- Pre četiri meseca ovde je bilo predstavništvo za prodaju automobila. Pre toga,
proizvođač cevi.
V
Ostavili su barice i bodljikavu žicu za sobom i ušli u kuhinju u prizemlju. Ćuli su agenta
kako priča o gotovo novim uređajima i prednostima koje kuća pruža, o odlič-
nom rasporedu prostorija i isplativom grejanju. Čuju ga, ali ga ne slušaju. Aneli ne želi da ga
sluša, jer ne želi da bude tu. Leo ga ne sluša, zato što je već odlučio.
Iz prazne kuhinje u prazno predsoblje - tamo gde stepenice vode na prazan sprat, a levo
su zatvorena vrata prazne sobe.
Agent je širom otvorio vrata.
- Proširenje. Dodatna soba.
Pokazao im je otrcane zidove i pod, otprilike deset kvadratnih metara.
- Tu je bila kancelarija.
Leo je nekoliko puta čuknuo po gipsanim zidovima i na nekoliko mesta udario nogom o
plastičnu podnu podlogu, ali čuo je samo Aneline štikle kako više ne šetaju, već su se zaputile
napolje. Izvinio se i požurio za njom. Stajala je s druge strane prozora s cigaretom u ruci, na
kiši koja rominja, i odsečno uvlačila dim, onako kako to radi kada je razočarana.
- Za godinu dana.
Zagrlio ju je.
- Moći ćeš da imaš kuću kakvu god poželiš. Bilo gde. Po bilo kojoj ceni.
Njegova ruka na njenom obrazu.
- Ali sada nam treba ovakva kuća. Razumeš? Da bismo došli do toga, do te druge
kuće. Ova je savršena za građevinsko preduzeće. Kancelarija, mesto za obuku i stova- rište.
U naselju sagrađenom na dnu starog jezera. Kuće bez podruma. Moja Fantomova pećina.
Šiške, čelo i obrazi su joj mokri. On ih je pažljivo obrisao rukavom košulje.
Još jedna cigareta.
- Jebeni kamp.
Dimovi su malo duži i malo sporiji.
- Još više liči kamp nego naš sadašnji stan. Tvoja braća neće izbijati odavde.
 Uhvatio ju je za ramena. Gledaju u malobrojne sobe. Nežno ju je okrenuo ka sebi.
- Razumem da nije baš ono što si očekivala. Daj mi godinu dana, Aneli.
- Godinu dana?
- Godinu dana.
- Bilo gde? Baš bilo gde?
- Bez obzira na cenu.
Uzeo ju je za ruku, te su zajedno pošli nazad kroz predsoblje, do sobe u niši.
- Ovo ovde.
- Da?
- Ovo je tvoja soba. Možeš da je urediš kako god želiš.
- Moja?
- Tvoja soba iznad. A moja ispod.
Agent je stajao i čekao na stepenicama koje vode na sprat. Prošli su pored njega ka
budućoj spavaćoj sobi i došli do prozora koji gleda na susednu kuću.
- Za godinu dana?
Pogledao ju je, zagrlio.
- Za godinu dana. Obećavam. Onda prestajemo.
Aneli se okrenula, mahnula i sela u voz koji ide do Glavne stanice. Objasnila je zašto mora u
grad, ali on ne može da se seti, zato što nije slušao. Uputio se nekud drugde. Zakleo se da
tamo više nikada neće otići.
Leo je ostavio za sobom stanicu u Tumbi i vozio na jug pola sata, sporednim pute- vima
kroz šume i njive. Slagao je. Obično ne laže. Ni nju niti bilo koga. Stvarno ne voli da laže. U
detinjstvu nije imao izbora i često je morao da laže, jer bi istina bila mnogo gora. Sada ne
može da objasni zašto je slagao. Kako da objasni nešto što ni sam ne razume? Stajao je
ispred kuće koju su upravo rešili da kupe, zagrlio ju je i rekao da ne može s njom u grad, da
mora da se vidi s Gabeom zbog poslednje inspekcije. Lagao je zato što ne razume istinu -
otišao je da otplati dug nekome kome ne duguje ništa.
Tu je, u džepu košulje na grudima. Koverat. Zato se vraća tamo.
Samo zato.
Tada je bio tako siguran. Pre četiri i po godine, kada su otac i sin još uvek radili u istoj
građevinskoj firmi. Bacio je pojas s alatom i otišao. Leo, dao sam ti trideset pet hiljada
unapred, jebote. Novac je bio u pitanju. Moraš to da odradiš - pre nego što odeš. Nije samo
novac bio razlog. Duguješ mi, Leo, ne možeš da odeš! Ni za jednog ni za drugog. Hteo je da
ode, da se odvoji, da bude slobodan.
Ne vozi brzo. Jednoličan krajolik, nema svetla, mada je dan. Jezero s leve strane zove se
Malmšen, iznad mirne vode nadvio se tanak veo magle. Crno-bele krave na livadama, zatim
četiri kuće u nizu, pa još jedno jezero, Aksaren, isto tako mirno.
Leo, kukaš unaokolo kako dobijaš samo tri hiljade kruna nedeljno - šta bi ti, do- vraga, bez
mene i mojih gena? Ja sam provodio noći na podu i sekao plastičnu podlogu, da bismo na
vreme završili po želji mušterije. A ti, Leo, prigovaraš kako bi ja trebalo tebi da budem
zahvalan što radiš za mene! Ja sam provodio vikende lepeći tapete sam, da bi ti u petak
popodne umesto dve boce vina imao tri. Vratićeš se na ko- lenima. Otišao sam Vratićeš se na
kolenima, kada ti zatreba novac! Bacio sam pojas s alatom i otišao. Nisi ništa bez mene, Leo,
nikada nećeš uspeti sam!
Zaustavio je automobil nekoliko kilometara od odredišta. Napuštena benzinska stanica.
Zarđali Kalteksov znak njiše se na vetru, navučeni požuteli zastori na prozorima i nasred
dvorišta pumpa s mehaničkim brojevima koji su se nekada vrteli, a sada stoje na 76,40 kruna.
Spustio je prozor i udahnuo vlažan vazduh.
 Odlazio je i ranije, ali bi se uvek vraćao. Iako je počeo da prezire taj osećaj da je samo
alat, izvor prihoda, lutka u kući za lutke na svojoj stolici, pomoćni rekvizit na
sceni koja predstavlja porodicu - očevu porodicu. Toga dana je stvarno otišao. Naredne
godine Feliks je počeo da radi s njim Godinu dana kasnije Vinsent je napustio srednju školu i
trojica braće su započela zajednički posao.
Porodica. Zajedništvo. Ti si pokušao. Ja sam uspeo.
Poslednja deonica, još polja, još vode, uskim putevima. Nekoliko ambara, nekoliko kuća,
škola, nekoliko prodavnica. Trg Esmo. Samo pola sata vožnje od srca Stok- holma, a ipak
drugi svet.
Leo se polako približava.
Velika kuća od cigala, dobro održavana bašta s jučerašnjim lišćem sakupljenim u uredne
gomile. Parkirao se pored poštanskog sandučeta i video svetlo u prizemlju, otac je obično kod
kuće u to doba.
***
Poslednji zalogaj crnog luka u jednoj ruci, poslednji zalogaj dimljene slanine u drugoj.
Progutao je i zalio vinom Stočić u dnevnoj sobi prekriven je gomilama popunjenih tiketa lutrije
keno. Izvlačenje je svake večeri, u šest i pedeset pet.
Ivan se nagnuo, uzeo daljinski upravljač i pojačao zvuk na televizoru.
Prva žuta loptica: 30.
Druga žuta loptica: 40. U polju tačno ispod 30.
Treća loptica: 39. U polju levo od 40 i poprečno levo od 30.
Grupa. Dobro je.
V
Četvrta loptica: 61. U donjem levom uglu. Peta loptica: 51. U polju iznad. Pogrešna strana.
Pogrešna grupa na tiketu - na onom koji je uplatio.
Stišao je televizor i naslonio se u fotelji. Nije sačekao ostale žute loptice. Igra je već
gotova - 61 nije uneo u svoj sistem, to je broj koji se najređe pojavljuje, po njegovoj proceni.
Međutim, 39... i 40. Njih uvek koristi, često se pojavljuju i nalaze se u njegovoj šemi.
Većina ljudi ne shvata da se radi upravo o tome, o sposobnosti da se zapaze obrasci.
Kombinacije brojeva koje se često pojavljuju u grupama. Većina to i ne vidi, te na- sumice
ređa krstiće po tiketu. Slučajnost ne postoji. Uvek se javljaju iste kombinacije brojeva. Sve je
deo ciklusa i u nešto se uklapa.
Ivan drži četrdeset tiketa keno koji su upravo postali bezvredni. Mapu pomoću koje ide u
budućnost. Jedanaest krstića na mapi su njegova uputstva kako da stigne tamo. Zgužvao ih
je i bacio na pod.
Sutra u šest i pedeset pet. Sledeće izvlačenje.
Potpuno je utišao televizor i hteo da ustane, kada je čuo nešto drugačije. Kroz prozor.
Automobil se zaustavlja i vrata se otvaraju. Pomerio je zavesu koja tu visi otkako se uselio u
prizemlje kuće.
Veliki kamionet s logotipom građevinske firme sa strane. Parkirao se tačno ispred kuće.
***
Nečije lice na prozoru.
Leo zna da se otac naginje da bi video, da bi video njega. Da je ostavio olovku ili čašu s
vinom ili dimljenu slaninu. Malo je spustio naočare za čitanje i gleda preko njih, glave nagnute
u stranu. Prodoran pogled ispod oka.
Verovatno zbog toga Leo hoda šljunkovitom stazom onako kako to ljudi obično čine kada
znaju da ih neko posmatra, svaki pokret je malo sporiji - malo sporije je zatvorio vrata
automobila, zakoračio, stavio ruku na koverat u džepu jakne, da proveri da li je još tu. Kao da
posmatraču želi da da do znanja da je sada on odgovoran za svoja dela, da mu pokaže da se
vratio zato što je sam tako odlučio.
***
Saksija mu se našla na putu i Ivan ju je sklonio u stranu da bi bolje video.
Neki mladić prilazi kući. Prilično visok.
Prepoznao ga je tek kada su odlučni koraci stigli na pola puta do stepenica i vrata.
V
Kraća kosa. Četvrtasta brada. Ramena šira. Ostavio je dečaštvo za sobom
Leo.
Ivan je pogledao po kuhinji na koju se nastavlja predsoblje. Prvo je sklonio sa stola praznu
flašu od vina i stavio je u kesu za đubre ispod sudopere, zatim je bacio zgužvane tikete keno.
Prolazi nekoliko sekundi, pre nego što čuje zvono na vratima.
Brzo je navukao smeđe cipele na bose noge i sivu jaknu preko radne košulje. Neće imati
vremena da počisti, način života mu je ostao isti.
Stoje tu i gledaju se.
- Novi kamionet?
- Da.
- Baš je čist. Imaš poteškoća da nađeš posao, Leo?
Otac na sivom filcanom otiraču ispred zatvorenih vrata. Sin u podnožju stepenica, malo
izbledelih. Deli ih sedam stepenika i četiri i po godine.
- Za razliku od tebe, ja se brinem o svojim stvarima.
- Kamionet građevinca bi trebalo da bude prašnjav, Leo. Mnogo posla znači mnogo
prašine.
Ivan posmatra čoveka kakav je i sam mogao da bude. Leo, čoveka kakav nikada neće biti.
Sin u vodootpornim radnim čizmama i košulji od debelog platna sa džepovima
koji se zatvaraju nitnama i s mestom za logotip, sve pažljivo odabrano u specijalizo- vanoj
prodavnici. Otac u iznošenim paradnim cipelama, nekada uglačanim, i jednoj od pet identičnih
letnjih košulja kratkih rukava, kupljenih za četrdeset devet kruna u radnji s j eftinom robom na
rubu grada.
- Prašnjav? Nisam kao ti. Nikada ne idem prljav kod mušterija.
- I nije neki automobil, zapravo... nema mesta za dodatnu radnu snagu. Za dvojicu.
Mora da si zato došao? Ili ćeš da unajmiš neke patuljke. A, Leo?
- Imam još dva istovetna vozila. Zapravo, imamo još dva vozila. Pripadaju našoj firmi.
Ništa primetno. Treptaj, blagi trzaj na obrazu, donja usna malo izbačena. Ali Leo je video.
- Pa, mali... imaš li... radnike?
- Imam.
Dobro poznaje to lice.
- Koliko?
- Trojicu.
- Trojicu? Pa... oprezno sa sindikatom. Sa sindikatom građevinaca. Guraju nos u sve
što radiš. Kao Gestapo. Znaš, radnici uvek prave probleme.
- Mislim da neće. Znaš, tata, upravo sam završio veliki građevinski posao u Tum- bi,
Solbo centar. Više od šeststo pedeset kvadratnih metara. Komercijalni objekat, dobra zarada.
Zapravo... završili smo.
- Naša kompanija? Mi smo završili?
- Da.
Dobiće odgovor. Ako sačeka koliko treba.
- Nisam došao da angažujem... kako si rekao... dodatnu radnu snagu. Došao sam da
ti dam ovo.
 Leo je uzeo koverat iz džepa na grudima, iz onog koji je toliko puta pipnuo da proveri da li
je koverat na mestu. Pružio ga je Ivanu.
V
- Četrdeset tri hiljade.
Ivan je uzeo beli, malo zgužvani koverat i otvorio ga.
- Onih trideset pet hiljada što si mislio da ti dugujem. I pet hiljada kamate.
Novčanice od petsto kruna. Upotrebljene. Takve se čuvaju u sigurnosnim torbama i
prenose blindiranim kamionima.
Prsti koji smrde na crni luk uzeli su novčanice i izbrojali ih, jednu po jednu.
Osamdeset šest novčanica.
- Da... i još tri hiljade.
- Za šta?
- Hiljadu za svako rebro.
Leo je video kako otac nesvesno prinosi ruku punu petstotki levoj strani gornjeg
dela tela. Leo je bacio pojas za alat i počeo da se udaljava, dok je matori stajao i urlao o
zahvalnosti i vraćanju na kolenima. Ne seća se šta je još pričao, šta su vikali jedan drugom,
kada ga je tata uhvatio s leđa. Samo se okrenuo i udarao onako kako je naučio, ali ne u nos,
već u torzo.
- Mogu to sebi da priuštim, tata.
Tada, pre četiri godine, pogledao je oca u oči i otpratio udarac ramenom, nadlakticom,
pesnicom.
- Dakle, samo uzmi. Trebaće ti.
V
Cim ga je udario, osetio je kako nešto unutra puca.
Posle su stajali i ćutali. Tata presamićen, s podignutom desnom rukom, ne shvataju- ći da
ga je sin prvi udario, a Leo sa spuštenom desnom rukom, ne shvatajući da je zaista prvi
udario.
- Inače... kako ti ide?
- Imam dosta posla, dovraga. Polomio si mi tri rebra, ali me nisi slomio.
U Ivanovoj ruci je koverat pun novca, drugom rukom se naslonio na zatvorena vrata i ljulja
se. Smrzava se - tanka jakna preko letnje košulje kratkih rukava na nula stepe- ni.
- Ali, ako sam dobro razumeo... ti misliš da ne mari što si tek tako izašao iz posla,
otišao? Ovaj novac, moj novac, bio je avans koji nikada nisi zaradio.
- Radio sam za tebe četiri godine i dobijao bednu platu svake nedelje.
- Dobijao si ono što si zaslužio. Ni manje ni više.
- Nisam došao da se svađam s tobom Došao sam da ti dam tvoj novac, jebote. Sad
smo kvit.
Leo je krenuo prema automobilu. Otac je povikao za njim
- Kako su ti... braća?
Leo je stao i okrenuo se.
- Dobro su.
Evo ih. Pitanja.
- Znači... viđate se?
- Da.
- Još žive tamo, s njom, u tom... Falunu?
- Ovde su. U Stokholmu.
- Ovde?
- Da.
V
 - Kako... Sta... Jel’ studiraju?
- Rade.
- Rade?
- Da.
- Sta rade?
- Rade sa mnom
- Rade s tobom?
- Sa mnom
- I... Vinsent?
V
Covek od pedeset godina, bez čarapa u cipelama, odjednom izgleda mnogo stariji. Bledo
lice, još više je isturio bradu i donju usnu. Zaista se smrzava.
- Aha. I Vinsent.
Čvrsto se uhvatio za vlažnu, gvozdenu ogradu stepeništa, kao da skelet ne može da ga
nosi.
- Ali tek mu je šesnaest, sedamnaest, zar ne?
- Kao ja kada sam počeo da radim za tebe.
- Mislio sam.. da živi tamo, sa... njom
Koverat mu nezgodno leži u ruci, te ga je stavio u džep na košulji.
- Jel’ visok?
- Kao ti. I ja.
Kao da se ispravio, mada se još drži za ogradu.
- Ovoliko?
- Da.
- Dobri geni.
- Za koju godinu, biće još viši.
- Veoma dobri geni.
Smrznuto telo se otkravilo, našao je snage da pusti ogradu i krene prema Leu.
- A Feliks?
- Da?
- Kako je on?
- Bolje nego ikad.
Ivan je ispružio ruke uprazno.
- Toliko je vremena prošlo.
Leo zna šta sledi.
- Otkad ih nisam video.
Jednostavno zna.
- Leo? Sine? Zaboga, zašto ne razgovaraš s njima!
- Mislim da Feliks ne želi...
- Da se vidimo! Svi zajedno! Sva četvorica!
- ...da te vidi. Uopšte. Nikada više.
Približio se i stoji nekoliko koraka od Lea. Namirisao je ostatke jučerašnjeg vran- ca.
- Dakle, ne želi?
- Ne.
- Ali ti sigurno znaš da...
- A znaš kakav je Feliks. Kad nešto odluči, to je tako.
- Zaboga, pa to je bilo pre četrnaest godina!
- Pre četrnaest godina... i još nisi tražio oproštaj?
Sada su baš blizu. Osim crnog vina, oseća presan crni luk i kafU.
 - Kako može da bude toliko zadrt! Zar ne može jednostavno da zaboravi?
- To je kao kada ti neko pljune u lice. Zar ne, tata?
- Ti svakako možeš da razgovaraš s njim. Pa da se vidimo. Važi?
Te oči. Ubeđen je u to što priča.
- Bilo kako bilo, i ja sam usred nekog posla. Velikog. Leo? Hotel, pedeset pet soba u
kojima treba staviti tapete, ofarbati stolariju, uraditi prozore, znaš, najmanje trinaest hiljada po
sobi, stvarno veliki posao, jebote. Mnogo sam razmišljao o tebi. Kako bi trebalo da radimo
zajedno. Ja i ti. A sada i tvoja braća.
Te proklete crne oči od kojih je drhtao dok je rastao, od kojih je pobegao.
- Slušaj... tata?
- Da?
- Nisam više tvoj potrčko.
Ovoga puta te oči ga ne plaše. Ne više.
- Potrčko?
- Da.
- Ti misliš samo na sebe! Jel’ znaš, Leo?
Leo posmatra čoveka koji se smanjio. Kao da je nekada bio neko, a sada to više nije i
odustao je od pokušaja da ponovo bude ta osoba. Obrve neobuzdano štrče nalik na antene, a
odeća mu je prljava - i s te razdaljine osetio je vonj novog znoja preko starog.
- To si uvek radio. Stavljao sebe na prvo mesto.
Leo nije odgovorio.
- Samo si svoje dupe čuvao.
Zato što je odlučio da ne odgovori.
- Baš kao cinkaroš.
Ipak je odgovorio.
V
- Sta si to rekao, dođavola?
- Dođeš ovamo sav nadobudan, jebote, a? Godinama se ne javljaš. Nisam ja taj kojem
treba prebacivati. Zašto si onda došao sada, s četrdeset tri hiljade? Četrdeset tri hiljade!
Odakle si ih izvadio, iz dupeta? Jel’ treba da poverujem u to? Ne, ne. Kako si, dođavola,
mogao da zaradiš toliki novac? Bez mene? Koji se to posao toliko plaća?
Iz drugog džepa košulje Ivan je izvadio rukom smotanu cigaretu i pripalio.
- Zar misliš da ne vidim šta smeraš? S tvojim jebenim automobilima. Dolaziš ova-
mo da mi kažeš kako tvoja braća ne žele da vide sopstvenog oca. Da mi to nabiješ na nos,
jebote? Da stojiš tu kao da si bolji od mene? Baš kao cinkaroš! Cinkaroš!
- Nisam rekao nijednu prokletu reč! I ti to znaš!
- Ocinkario si me.
Svaki put isto. Može da urla ili da mu slomi još tri rebra. Nastaviće se, neće se ništa
promeniti. Leo je disao polako i odlučio šta će uraditi. Ispružio je ruku i vrhovima prstiju
potapkao oca po džepu jeftine košulje.
- Sad smo kvit.
***
Vozio je brzo kroz naseljeno mesto. Cinkaroš. Brzo pored škole, javnog bazena i biblioteke.
Cinkaroš. Zatim je naglo usporio. Tatin glas, cinkaroš, neće da nestane, kao ranije.
Prazna mesta za parkiranje ispred niskih crvenih zgrada na Trgu Esmo. Zaustavio se i
ugasio motor, zureći u prodavnice, banke, kafe, obućara, radnju za hemijsko čišćenje,
cvećaru.
Nisam ništa rekao. Imao sam deset godina i sedeo sam ispred tih prokletih debelih
pandura i nisam ni pisnuo, baš kao što si mi rekao.
 Ako malo bolje pogleda u daljinu, iza trafike na uglu može da vidi dimnjak od cigle na kući
gde tata živi. Tamo gde su nekada živeli zajedno, dok je još bilo moguće raditi s njim
Jer nijedan cinkaroš ne bi uradio ono što sam ja uradio.
Ne seća se dobro tog vremena, čak ni kada pokuša. Bacio je pojas s alatom, upoznao
samohranu majku stariju pet godina i odlučio da živi s njom u dvosobnom stanu u Hagsetri.
Nijedan cinkaroš ne bi mogao da opljačka blindirani kamion.
Tri meseca kasnije potpisao je s Aneli zajednički ugovor o najmu četvorosobnog stana u
Skugosu, tamo gde je nekada bio čitav njegov svet. Sve do sada.
Da li si nekada opljačkao blindirani kamion, matori?
Leo je otvorio vrata od automobila i krenuo prema maloj trafici na uglu. Duvan i novine i
tiketi lutrije za grebanje. Leo je stavio paklu kamela na pult i pokušao da iz- begne Jensonov
pogled. Još uvek gaji sedi venac, ostatke kose koju ni onda nije imao.
- Još nešto?
- Ne, to je sve.
- Nešto za tatu? Paket duvana i rizle, jel’ tako?
- Ne danas.
A da li policija ima neke informacije o meni?
Iskopao je nešto novca iz bočnog džepa na radnim pantalonama, nekoliko upotreb-
ljenih pedesetica od pljačke, i dodao ih Jensonu rukama prašnjavim od gita. On ih je stavio u
kasu, uvek malo otvorenu - čuo je kako se fioka otvorila, što znači da nema računa.
Ne. Nema. Baš ništa.
- I kako je prošlo?
- Prošlo?
- S lutrijom keno? Izvlačenje? Tvoj tata je uplatio priličan broj tiketa danas.
Leo nije odgovorio. Samo je klimnuo glavom i otišao, s paklom cigareta i malo sitniša u
rukama.
- Dugo te nisam video, mali.
Stigao je do novina pored vrata.
- Aha. Dugo.
Jenson se nasmešio.
- Čuj.
- Da?
- Pozdravi tatu.
O tebi su uvek imali informacije.
Leo je brzo pušio i isto tako brzo hodao pored izloga. Taj gad još uvek može da ga
iznervira. Zato što mu je dozvolio da ga iznervira. Dovraga, nije rekao ništa! Imao je deset
godina i nije ni pisnuo pred onim jebenim pandurima.
Koračao je napred-nazad po trgu sa cigaretom u ruci.
Napred-nazad. Napred-nazad.
A onda je iznenada stao.
Bio je tu ranije, ali kao da ih prvi put vidi.
Dve banke. Jedna do druge. Kao neki zaljubljen par.
Stoje između bakalnice i cvećare. Može im se prići kolima, a ipak imati pregled celog trga,
parkirališta i svake kretnje svakog neprijatelja.
Dve mete.
Na istom mestu. U isto vreme. Isti rizik.
Sada više ne puši brzo - oseća spokoj koji ga ponekad obuzme, onaj koji ne može da
poremeti čak ni očeva optužba da je cinkaroš.
Jon Bronks je pokušao da broji kišne kapi. Koliko ih je palo na gornji deo leve polovine okna.
U početku je uspevao. Dok se kapi nisu spojile, a spoljašnji svet zamutio. Njegove kolege trče
preko dvorišta policijske stanice, gojazni i nezgrapni, ne može da razazna njihove pokrete. Na
stolu iza njega poredano je osamnaest paralelnih istraga u fasciklama raznih boja od kojih
svaka označava šifru. Ne seća se nijednog dana bez kiše, otkako je slučaj na vrhu gomile
okupirao svu njegovu pažnju, potisnuvši u drugi plan sve ostalo što je pokušavao da čita.
Poput kišnih kapi na oknu, kako pokuša da radi na nekoj drugoj istrazi, tako mu taj slučaj
zamagli misli.
Maks Vakila (MV): Pričao je kao onaj čovek u radnjici.
Ispitivač Jon Bronks (JB): Koji čovek?
MV: Kao Ali. Nije bio on. Ali je zvučao kao Ali.
Pored dva stražara, jedini svedok koji im je prišao.
V
Šestogodišnji dečak.
Prišao im je dovoljno blizu da vidi lice, čuje glas.
JB: Kako je izgledao čovek koji je sedeo?
MV: Balavio je.
JB: Hoćeš da kažeš...
MV: Onaj što se zove Gobek, cela brada mu je bila vlažna.
JB: Gobek?
MV: Tako se zove.
Dete je videlo ono što odrasli nisu.
JB: A ostatak lica?
MV: Izgoreo od sunca.
JB: Bio je... malo crven?
MV: Potamneo. Kao da je leto.
JB: Dobro. Odlično ti ide. Da li se sećaš još nečega?
MV: Sećam se noge.
JB: Da?
MV: Bila je iskrenuta. Ili... virila je. Ispod ćebeta.
JB: Video si je?
MV: Aha. I cipelu na kraju.
Kao što dete ponekad vidi nešto što nije stvarno, bajku.
JB: A onaj što je stajao?
MV: Nisam ga dobro video.
JB: Bilo šta?
MV: Bio je ljut.
JB: Ljut?
MV: Pričao je brzo.
JB: I šta još?
MV: Oči. Izgledale su opasno.
JB: U kom smislu opasno?
MV: Bile su tamne.Vrlo tamne. Kao Džafar iz Aladina.
Dva teško naoružana pljačkaša koji izgledaju kao Arapi, govore engleski kao Arapi. Zato
što su želeli da posmatrači to vide i čuju. Izražen naglasak. Namerno izabrane arapske reči -
jala, jala, šarmuta, Alahu akbar - i on bi ih izabrao kada bi hteo da zvuči kao Arapin.
Sedeo je ispred gomila dokumenata, zevnuo, ustao i krenuo prema aparatu za kalu u
hodniku i šolji srebrnog čaja. Onda je nastavio ka mašini sa sendvičima i slatkišima gde uvek
uzima broj sedamnaest. Bela, okrugla vekna s margarinom, parčetom sira i kriškom
paradajza koja uvek nakvasi hleb dok ne postane kao sunđer. Izvadio je paradajz.
Silom naterate nekoga da vam se pokori.
Pretite da ćete ga ubiti.
Ta proračunata prekomerna upotreba sile je sredstvo kojim se postiže cilj. Ako neko to
može da prepozna, onda sam to ja - kao šaka odraslog čoveka koja neprestano udara
neposlušno telo. Nasilje koje uspeva, pomoću kojeg dobijate ono što želite.
Jon Bronks je otišao od mašine, ostavio sendvič, bacio ga je u đubre zajedno s kriškom
paradajza. Otišao je četiri kancelarije niže do šefa odeljenja i pokucao na okvir vrata kao i
obično.
- Imaš li minut?
Karlstrem je zatvorio knjigu, ili barem izgleda kao knjiga, i gurnuo je u stranu. Jon je ušao,
seo u slobodnu stolicu i pokušao da pročita naslov knjige, ali nije mogao da razazna reči na
povezu, neki francuski pisac, Bokuz.
- Da?
- Pljačka blindiranog kamiona.
Bronks je stavio tehničke detalje istrage na Karlstremov sto.
- Hoću da to bude prioritet?
- Da bude prioritet... kako?
- Treba mi najmanje nekoliko nedelja da se posvetim tome.
Karlstrem je uzeo fasciklu s police, prelistao je i okrenuo prema Bronksu.
- Tvojih osamnaest paralelnih istraga. Ostali slučajevi. Ostali osumnjičeni.
- Da.
- Teške telesne povrede i pretnje u toaletu Kafea Opera. Teška pljačka draguljar- ske
radnje u Udengatanu. Podmetanje požara u kineskom restoranu na Trgu Medborgar.
- Da?
- Pokušaj silovanja u parku Vitabergsparken. Dilovanje droge u Regeringsgatanu.
Podvođenje na Karlinom trgu. Zavera, Lilanigatan. Teška...
Karlstrem je zatvorio fasciklu.
- ...hoćeš da nastavim? Zašto bi trebalo da naredim nekome da preuzme tvoje druge
istrage?
- Počinioci su iskusni. Ovo im nije prvi put.
- Kome od tvojih kolega, Jone, koji svi imaju takođe osamnaest paralelnih istraga?
- I opet će opljačkati.
- Ja...
- Ponovo će opljačkati i upotrebiće veću silu nego u Farsti. A treći put će biti još
nasilniji.
Jon je pogledao u šefa - čoveka toliko različitog od sebe. U kancelariji nema ničeg
jednoličnog kao u Jonovoj. Tu sedi čovek ponosan na svoj život, to mu uliva sigurnost. Na
zidu iza Karlstrema visi svojevrsna mapa njegovog profesionalnog razvoja - levo je diploma
pravnog fakulteta, potvrda od policijskog streljačkog kluba je u sredini i najzad, desno,
uramljeno rešenje kojim se postavlja za šefa istražiteljskog biroa gradske policije. Na stolu je
druga mapa, mapa njegovog privatnog razvoja: poleđine tri fotografije. Jon zna da su na
njima dve ćerke, usvojene sestre iz Kolumbije, pet ili šest godina stare, i žena - Jon nikada
nije čuo da je šef za nju rekao nešto loše. Pored uramljenih fotografija je ergonomski gumeni
delfin kojim njegov šef trlja ramena otprilike svakih dvadeset minuta, nož za otvaranje pisama
od policijskog sindikata i knjiga Pola Bokuza, čiji naslov Jon sada može da pročita: Francuska
kuhinja.
 Ponovo će opljačkati i upotrebiće veću silu nego u Farsti. Kako to objasniti nekome ko to
nikada nije doživeo, nikada nije video tu vrstu nasilja? A treći put će biti još nasilniji. Kako to
objasniti nekome kad dokaz njegove stručnost visi na zidu iza njega, a budućnost stoji na
stolu ispred njega?
- Pljačkaši su imali jurišnu pušku AK4 i automatsku pušku. Vjno oružje. Pregledao sam
sve slučajeve krađa kod rezervista, na strelištima, vojnim stanicama. Ništa. Svakoga ko ima
odgovarajući dosije, bilo da je na slobodi ili na izdržavanju uslovne kazne. Ništa. Isključio sam
mogućnost da je reč o nekome iznutra, koliko je to moguće.
Nije siguran da ga šef zaista sluša. Sede jedan naspram drugog, svaki sa svoje strane
stola - Karlstrem se sreo s nasiljem samo na dužnosti, a Jon je odrastao s njim, proživeo ga.
Kasnije je odlučio da postane policajac, da bi se ponovo suočio s nasiljem
- Imamo dva odlučna pljačkaša koji su se držali plana. Oteli su blindirani kamion,
odvezli ga, ne prekoračujući brzinu, od Farste do plaže na Drevikenu, a pošto je ostatak
novca bio iza zaključanih vrata, pucali su u njih bez oklevanja i ispraznili ceo šar- žer.
Sluša ga. Jon je sada siguran.
- Bili su disciplinovani, vrlo usredsređeni i ni za trenutak nisu izašli iz uloge u toku
dvadesetominutne pljačke.
- Uloge?
- Nisu me ubedili. Za razliku od stražara, ja nisam toliko siguran da su Arapi. Kao što
onaj u kolicima nije bio invalid. Možda su rođeni ovde, samo dobro glume pod izuzetnim
pritiskom - koristili su puške kao alat, kao da im je nasilje struka, kao da su obučeni za
upotrebu prekomerne sile.
Fotografije njegove supruge i dece između njih, Jonu se čini kao da ih poznaje. Karlstrem
je jedan od onih koji pričaju o porodici.
- Takođe mislim da ih nije bilo samo dvojica. Moralo ih je biti više. U tom slučaju,
imamo bandu koja će nastaviti da se razvija.
Jon nikada ne priča o porodici. Nikome.
- Devet miliona je ostalo iza tih čeličnih vrata. To će za njih biti poraz, jebote. Nisu
uzeli ono što su planirali. Ovoga puta.
- Rekao si da su... obučeni za nasilje.
- Ne, nisam to rekao. Obučeni za upotrebu prekomerne sile.
V
- Sta ti to znači?
- Znači da su odrasli s tim
***
Jon Bronks je morao da požuri niz hodnik. Slučaj je upravo postao prioritet. Sada može
mesec dana da se posveti samo jednoj fascikli, onoj zbog koje je ionako zapostavio sve
ostale. Sišao je stepenicama tri sprata niže, nije ni čekao lift, i krenuo kroz uske hodnike
prema forenzičkoj laboratoriji. Prvo je provirio u mračnu komoru, zatim u prostoriju za
ispitivanje vlakana s odeće počinilaca, te onu za ispitivanje vlakana s
V
odeće žrtava. Nema je. Sane. Žene koja je stajala na molu i pokazivala prema vodi, u pravcu
kuda su pljačkaši verovatno pobegli, a onda otišla kao da ga nije ni prepoznala. Sana se
vratila u gradsku policiju iznenada kao što je nekada otišla. Pre nekoliko godina ju je izbegao
kada su prošli jedno pored drugog u Kungsgatanu - spazio ju je
izdaleka, nije joj video lice, ali je znao kako hoda; čekao je suviše dugo da pređe ulicu, te je
morao da prođe i da se pravi da gleda na drugu stranu kada su im se putevi sreli.
Njen crni kofer je na pultu u velikoj laboratoriji, pored rolne želatinskog filma, kutije s
pamučnim tupferima, nekoliko plastičnih posuda, epruveta, pincete i mikroskopa. Stoji u
drugom delu prostorije, pored metalnog ormarića ispunjenog isparenjem cija- noakrilata,
razvijajući otiske prstiju za neku drugu kriminalističku istragu.
Nakrivila je beležnicu i nešto piše. Grafitna olovka i papir s linijama. Još uvek.
- Zdravo.
Okrenula se i pogledala ga. Na licu joj se ne vidi ništa.
- Zdravo.
- Pročitao sam tvoj izveštaj, Sano. Nekoliko puta.
To je ono što je želeo da izbegne. Da stoji tu, pred njenim ravnodušnim licem
- Ništa nisam uspeo da otkrijem. Ali upravo sam pričao s Karlstremom Dao mi je još
vremena.
Nastavila je da piše, onda je odložila beležnicu u džep mantila i otvorila vrata na ormariću
sa cijanoakrilatom, te pustila da izađe ostatak isparenja.
- Jone, kao što znaš, nemam ništa više da dodam.
- Hoću da ga pređemo još jednom. Zajedno.
***
Sišli su stepenicama do garaže ispod celog bloka policijskih zgrada.
Pita se da li je i ona njega videla. U Kungsgatanu. Da li je videla da je okrenuo glavu. Da li
je i ona njega prepoznala, a da mu nije videla lice. Oboje su radili sa zaštićenim svedocima i
znaju šta je prvo što morate promeniti kako biste izgradili novi identitet - svoj specifični način
kretanja; to je prvo što će osoba od koje se krijete prepoznati u gomili; ne vaš nos, niti usta,
ruke, bradu, kosu ili odeću - pokret je ono što sve to povezuje. Trebalo je da promeni korak,
skrati ga, izbaci stopala ustranu, spusti glavu.
U jednom uglu garaže nalazi se mala kockasta zgrada veličine četiri mesta za parkiranje,
garaža unutar garaže. Tu se nalaze konfiskovana vozila forenzičkog odeljenja. Otvorila je
vrata i eno ga, nasred prostorije. Beli kamion. Bronks je ušao. Sedišta su prekrivena
najlonom. Krhotina, dokumenata i torbe više nema. Pretresao je i elimini- sao svaki izveštaj o
krađi vozila i čamaca u Farsti, Šendalu i okolini u vreme pre pljačke i došao do zaključka da je
dvojicu pljačkaša neko verovatno dovezao do prvog mesta zločina sopstvenim vozilom i
pokupio s drugog mesta zločina sopstvenim čamcem.
Uvukao se u zadnji deo s otvorenim sefom. Tehnički izveštaj je pokazao četvrti ni
vo tragova krvi, vlakana i otisaka prstiju dvojice savladanih stražara i ostalih stražara koji su
koristili vozilo. Ništa više. Nijedan trag nije od onih koje traže.
- Ulazni ugao od devedeset stepeni.
Otvorila je crni kofer koji uvek nosi sa sobom i na klupu ispred njih poredala pet čaura.
Onda je pokazala na rupe u prozoru s vozačke strane i putanje prema vratima sa suvozačke
strane, a Jon se setio serije fotografija iz njenog izveštaja na kojima tanke žice predstavljaju
liniju vatre.
- A ovde pored, pet iskrivljenih metaka, devet milimetara s košuljicom, koji su završili u
vratima kamiona.
- Kada sam ih uporedila... ovde, vidiš? Pet brazdi zakrivljenih udesno, razmaknutih
V
između 1,4 i 1,5 mm. Iz istog oružja. Švedske automatske puške m/45.
Mehanički. To je reč koju je Jon tražio. Tako razgovara o poslu. Jon se pita da li njena
izlaganja inače tako zvuče ili se samo trudi da pred njim izgleda nezainteresova- no.
Invalidska kolica stoje pored kamiona. Osumnjičeni je sedeo u njima sa ćebetom preko
nogu. Ukradena su iz bolnice u Hudingeu i, po rečima forenzičkog tehničara, na njima se
nalaze otisci prstiju sedam osoba. Otiske su uporedili sa sto dvadeset hiljada otisaka u
policijskoj bazi podataka. Bez rezultata.
- Ili su nosili rukavice. Ili nikada nisu bili predmet istrage.
 Stražareva košulja je zelena. To se nije dobro videlo na fotografijama. Pažljivo je gurnula
prst u gumenoj rukavici kroz rupu na desnom reveru.
- Imao je sreće. Da se samo malo nagnuo, metak bi prošao pravo kroz jagodičnu kost.
To je prvo što je rekla, a da nije mehanički odzvonilo kroz vazduh. Možda zato što on sada
stoji prilično daleko, te ga još nešto osim reči i glasa drži podalje od nje.
- Nisu uzeli ono što su nameravali.
- Oni?
Još malo se odmakao, da bi video ceo kamion s otvorenim bočnim i zadnjim vratima.
- Džafar iz Aladina. I neko po imenu Gobek.
- Džafar? Go... bek?
- Naš najbolji svedok. Šestogodišnji dečak. Tražimo nekoga ko ne postoji. Nekoga
koga je video mali dečak i još nekoliko njih, zato što su počinioci tako hteli. Ne veru- jem. Ne
verujem da postoje Džafar i Gobek.
Zna kako hoda, kako drži beležnicu kada piše i taj miris koji nesvesno traži u svakoj
prostoriji. Zna i kako izgleda kada se smeši, čak i kada stoji tako daleko kao sada.
V
- Jone, ja baratam vlaknima, krvavim mrljama, otiscima prstiju. Činjenicama. Onim što
postoji i što se može dokazati. Kao što si sam rekao, Džafar i Gobek ne postoje. Ne zaista.
Kao što ti i ja više ne postojimo. Razumeš?
Pošto je ona izašla, Jon Bronks je ostao u hladnoj garaži gde vonja na ulje i prašinu.
Koračao je oko praznog blindiranog kamiona iznova i iznova, ali je u mislima još uvek
ispitivao dva stražara koji pričaju o jednom pljačkašu. Slušao je i čekao, smiren i suzdržan
ispod maske. Bio je precizan kada im je prislonio vrh cevi na čela.
Oružje kao alat. Nasilje kao zanat.
Džafar ne postoji. Gobek ne postoji.
Obučeni za upotrebu prekomerne sile.
Ali vi postojite.
Leo je malo ležao na leđima kao što obično radi kada se probudi, pored njenog teškog
disanja. Aneli je od onih što spavaju raširenih ruku. A on ima lak san, lako se probudi. Uvek
se lako budio; u donjem rublju i bosonog, tiho se iskradao da napravi doručak za Vinsenta i
Feliksa, pored oca koji hrče i majke koja radi noću i ne bi je trebalo buditi.
Još uvek to radi, ustane pre nje i napravi doručak.
Hrče, kao i uvek kada tako leži, te ju je uhvatio za rame i okrenuo na bok. Poljubio ju je u
obraz i hrkanje je prestalo.
Spavao je. Bez obzira na cinkaroša. Bez obzira na to što je vratio dug nekome kome ne
duguje ništa.
Cinkaroš.
Britka i zašiljena, ta reč mu je probila odbrambeni mehanizam, kao što reči ponekad
umeju. Međutim, nije se zarila duboko, nije je dugo nosio u sebi.
Kutije za selidbu su pored kreveta. Izbrojao ih je sedam, a u dnevnoj sobi i predsoblju ima
ih još toliko.
Seli se u ružnu kućicu s ogromnom garažom - Fantomova pećina i rešenje problema
skladištenja. Nije ostao u iznajmljenom prizemlju nečije kuće, prepunom zgužvanih tiketa
keno.
Celu noć i sve do jutra nije bilo kiše. Sada opet pada. Iz sata u sat pada u popunjenu rupu
ispred sigurnosnih vrata, poslednjeg dostignuća tehnike. Vlažan šljunak nije nabijen kao onaj
oko rupe, možda će početi da tone i možda će ga primetiti čuvar u zelenoj uniformi, dok bude
pušio.
Protegla se i promrmljala nešto nerazumljivo, okrenula se na leđa i ponovo zahrka- la.
 Mora da razgovara s njom Da joj da uputstva. Mora da ode tamo, jedino ona može.
Leo je bio u hodniku kada je čuo korake ispred vrata, nekoga ko pravi po dva koraka
odjednom i nekoga ko gazi celim stopalom, a ipak je brz. Onda ona kratka pauza pre nego
što se oglasi zvono na vratima. Mlađi brat je zastao i sabrao se, ne čini ništa bez razmišljanja.
V
- Sta je to, dođavola?
Feliks u crvenoj, kariranoj flanelskoj košulji, preširokim iznošenim farmerkama i žućkastim
čizmama timberland. Jasper u kožnoj jakni, novim farmerkama još uvek tamnoplavim i crnim
patikama ribok.
Drvoseča i policajac u civilu.
V
- Sta ste to obukli, jebote?
Dani su se pretvorili u nedelje i oni su se malo-pomalo opuštali - a to je jedino što
ne bi smeli. Jasper je najlonsku jaknu kompanije zamenio kožnom od pet hiljada kruna, Feliks
izgleda kao da je upravo prošao kroz carinsku kontrolu posle puta oko sveta koji se završio u
Koki Biču.
- Svakog jutra tokom radne nedelje trebalo bi da ste ovde u plavim radnim panta-
lonama, plavoj košulji i starim radnim čizmama!
Leo je zatvorio vrata spavaće sobe, a Feliks i Jasper su otišli u kuhinju po svežu kafu.
- Naš paravan, zaboga! Ono što ljudi treba da vide. Jaspere, izgledaš kao tajni agent
koji radi kao telohranitelj, jebote! A ti, Felikse, možeš da putuješ kasnije, obećavam, da kupiš
polovnog mustanga u Sidneju, surfuješ, ispijaš hladna piva.
Izvadio je hleb, puter, sir, sok, kiselo mleko, male tanjire, šolje za kafu.
- Mi smo građevinci. Moramo tako da izgledamo. To je naš imidž. Nijedan govnar ne
sme da pomisli kako ovi zarađuju lovu kada ne rade ništa. Od sada više nećemo morati da
zakucamo nijedan jedini ekser. Ali ćemo ipak da radimo! Renoviraćemo neku kuhinju, uraditi
poneki krov. Treba nam firma, posao, paravan.
Ponovo zvono na vratima. Kratak, oprezan zvuk. Onda su se vrata otvorila.
- Ja sam
Vinsent.
- U kuhinji smo. Dođi na doručak.
Zastao je na vratima. Plave radne pantalone, plava košulja i ofucane radne čizme. Svi su
zurili u njega bez reči.
- Šta je bilo?
- Barem je neko shvatio.
- Shvatio šta?
Leo je izvadio filter i napunio četiri šolje crnom kafom, zatim se okrenuo ka Jaspe- ru i
Feliksu.
- Kada završimo s jelom, vas dvojica ćete uzeti kamionet i otići kući. Presvućićete se u
potpuno istu odeću koju nosi najmlađi u ovoj prostoriji. Kada to završite, odvezi- te se do
Kentine drvare i uzmite sto pedeset kvadratnih metara hrastovog parketa debljine dva
centimetra i to odvezite u Grenlandsgongen 32 u Ćisti. To je neka kompjuterska kancelarija
koju Gabe renovira. Tamo sačekajte mene i Vinsenta.
Jasper je spustio šolju koju je upravo uzeo.
- Jel’ ti to ozbiljno? Znači... radićemo?
- Od sada ćemo uzimati poneki posao. Jasno? Sto pedeset kvadrata drvenog parketa,
to možemo da uradimo za dva dana. I uvek...
- Ali dođavola, imamo...
 - ...uvek za ugovorenu cenu. Da bismo razvukli na najmanje nedelju dana. Uzima-
ćemo obimne, ali jednostavne poslove koje četiri stolara mogu da završe vrlo brzo, ali ćemo
ih razvlačiti i naplaćivati fiksnu cenu. Dolazićemo i odlazićemo da bi nas tu i
tamo videli.
***
Skugos. Ali njegov drugi kraj. Leo i Vinsent su se malo vozili pored škole i stana u kome su
proveli detinjstvo, prostranog, a ipak skučenog; vinske flaše, terasa, zatvorena vrata.
Leo je parkirao automobil, pa su hodali nizbrdicom kroz visoku travu između fud- balskog
terena i školske fiskulturne sale, tamo kuda su prošli posle pljačke noseći is- tovetne sportske
torbe s jasno vidljivim štapovima za hokej na parketu.
V
Šumskom stazom pored strmog brega kuda je nekoliko puta prošao tih dana, da bi
proverio da potonuli gumeni čamac slučajno nije isplivao na površinu. Izašli su na po-
luostrvo, mnogo manje nego kada je bio dete. Do njega je nekada plivao s druge obale; tu još
uvek stoje dva usamljena, mršava čempresa, naizgled izrasla iz stene.
- Još je tamo dole.
Pored dva velika kamena, reda niskog i trnovitog rastinja, retke sasušene i iskrivljene
paprati, tamo iza čempresa - nekoliko metara dugačka peščana plaža gde su pristali.
Tražili su i gledali preko vode.
- Da. Tamo je, skroz na dnu.
Leo je stavio ruku na Vinsentovo rame.
- Trebalo je da ga čuvaš, tamo na molu. Jel’ tako? Ali ti si ga ostavio.
- Ja...
- Iako smo se dogovorili da ćeš stajati tamo i čekati.
Vinsent se izmigoljio i sklonio bratovljevu ruku.
- Dođavola, ja... policija vam je bila za petama, morao sam da vas upozorim, ja...
Leo je zgrabio rame koje pokušava da otrese njegovu ruku.
- Dobro si uradio, bato, zaboga.
I nasmešio se.
- Bio si sam u mraku. Bio si uključen u sve ovo, Vinsente. I odlučio si. U naše ime.
Odlučio sam da ti verujem i ti si mi pokazao da sam bio u pravu.
Ponosna šuma, mada već pomalo umorna, tamna voda, u nijansama koje se javljaju samo
tokom onih nekoliko nedelja pre prvog snega.
- Ali sledeći put neće biti baš tako. Meta broj dva nije blindiran kamion, već banka, i to
okružena ljudima.
- Znam
- I... moram da budem potpuno siguran da si shvatio, zaista shvatio da možeš da se
povučeš, ako ne želiš ovo da radiš. Odmah. Neću ti ništa reći. Neće ni Feliks ni Jasper. To je
tvoje pravo, jebote. A moja je dužnost da ti to objasnim
Vinsent je iskrivio usne u osmeh.
- Ja želim ovo da radim.
- Ja sam tvoj stariji brat. Odgovoran sam za tebe. Ja sam vođa, kasnije nema
povlačenja. Ali sada možeš da se povučeš.
- Znam to. I ne želim da odustanem
Laki vetar, bele guske na malim talasima, kao da su u žurbi.
Ruka na ramenu prešla je na vrat i Leo je zagrlio sedam godina mlađeg brata. Idu napred.
Zajedno.
- Onda dobro.
 Krenuli su nazad krivudavom stazom kroz šumu, jedan pored drugog, na istu stranu kao
onda kada su koračali po mraku.
- Nosićeš pancir. Od kevlara. Bezbedonosni nivo dva. Bolji nego što imaju policajci. I
pušku s municijom, automatsku pušku, tešku četiri kilograma. Izgledaćeš krupnije. Crne
čizme, plavi kombinezon, maska na licu - izgledaćeš širi, viši i te mršave noge ćemo sakriti.
Ali ne i način na koji hodaš.
Leo je zastao i sačekao da i Vinsent stane.
- Hodaš kao sedamnaestogodišnjak. Znaš li to? Kada si potrčao prema stražarima i
kamionu, kada si se pojavio iza nas u tami i kada se Jasper okrenuo i uperio pušku u tebe...
Ja sam ga zaustavio. Prepoznao sam te, a da te nisam ni video. Prepoznao sam tvoje
pokrete - znao sam da si to ti.
Leo je produžio, polako; šumska staza se proširila, te je pravio primetno duže korake.
- Da bi ovo uspelo, moraš da izgledaš kao odrastao čovek. Da li razumeš, bato? U toj
banci, ti šalterski službenici iza stakla, oni posle svega moraju biti sasvim sigurni da su vrata
otvorila tri odrasla muškarca. Kada budu pregledali onih nekoliko sekundi snimka što će imati,
policajci moraju da vide tri odrasla muškarca. Pokret, Vinsente, to se primećuje. Pokret se
prepozna i zapamti. Moraju da vide bandu, profesionalce koji pljačkaju banke kao da su celog
života samo to radili. Treba da pomisle odakle su se, dođavola, ovi pojavili, ko su, šta su
spremni da urade, i da budu... vrlo zabrinuti. A neće biti zabrinuti, ako ti budeš hodao
unaokolo kao tinejdžer.
Staza više nije dovoljno široka za dvojicu.
- Pođi za mnom
Leo je otišao u travu, pravo preko livade.
V
- Čvrst korak. Celim stopalom Stopala okrenuta ka unutra, nema bacakanja nogu po
celom pločniku.
Leo se okrenuo i video brata kako pokušava da hoda kao muškarac.
- Dobro je, dobro je, Vinsente! Zamisli da si teži, težak si i znaš kuda si se uputio.
Tinejdžeri nemaju pojma kuda idu.
Zaustavio se, njegov mlađi brat takođe. Na pola koraka, raskoračen.
- Postoji razlika između čoveka koji zna kuda ide i čoveka koji zauzima prostor oko
sebe na putu ka odredištu.
- Razumem.
- I spusti težište. Ovako.
Leo se malo sagnuo, savio oba kolena. Vinsent je posmatrao i oponašao. Dok mu Leo nije
stavio ruku oko ramena i malo ga spustio.
- Ne ovde gore. Nemoj da se pogrbiš. Trebalo bi da spustiš... đoku, ovde, približi ga
zemlji nekoliko centimetara. Gledaj me. Razumeš? Od sada ti je đoka težišna tačka,
Vinsente, on te vuče ka središtu planete i pruža ti stabilnost. Spusti gornji deo tela. Ovako.
Osećaš?
Stajali su jedan pored drugog na otvorenom i poskakivali gore-dole, gore-dole.
- Osećam.
- Siguran si?
- Jesam.
Leo je snažno gurnuo Vinsenta rukom u grudi. Njegov bata nije pao, jedva da se pomerio
s mesta.
- Osećaš to? Bio si stabilan. Jel’ tako?
- Da.
- Dobro. Još nešto. Tvoj glas.
 - Moj glas?
- Ne smeš da zvučiš kao da si u pubertetu. Moraš da spustiš glas.
- Kako to misliš, da ga spustim?
- Ključevi. Kaži.
- O čemu... pričaš, zaboga?
- Samo kaži, Vinsente. Ključevi.
- Ključevi.
- Ne tako. Dublje. Kaži to iz grudi, iz stomaka. Kao da mi... naređuješ. Kaži još jednom
Daj mi ključeve.
- Daj mi ključeve.
- Opet! Dubljim glasom. I glasnije.
- Daj mi ključeve.
- Opet!
- Daj mi ključeve. Daj mi ključeve! Daj mi ključeve! Daj mi...
- Moraš da zvučiš odlučno, zaboga. Imaš dobar raspon glasa, od sada ga
upotrebljavaj! Jasno?
Hodali su prema automobilu, preko livade, pa uzbrdicom. Vinsent se blago njihao na
gipkim kolenima, ponavljajući daj mi ključeve kad god bi spustio desnu nogu.
Kompjuterska kancelarija u Ćisti. Leo je parkirao kamionet pored potpuno istog vozila s
identičnim logtipom s obe strane, „KONSTRAKSN INK.” Otvorio je vrata i izašao. I čeka.
Vinsenta koji je usput ćutao sve vreme.
- Hajde.
- Onda, rešeno je?
- Sta?
- Time ćemo sada da se bavimo?
- Čime?
- Plj ačkom banaka.
Leo drži otvorena vrata i posmatra Vinsenta koji još nije spreman da izađe.
Vratio se u kamionet.
Da bi odgovorio na pitanje koje nema veze ni s nestrpljenjem niti s iščekivanjem.
- Vinsente?
- Da?
- Meta kod kružnog toka, to je samo jedna banka. Samo vežba.
Jedan pored drugog, u istim radnim odelima. Obučeni da uđu i pošteno odrade parket s
dvojicom koja ih tamo čekaju.
Iz jednog sveta u drugi.
- Sledeći put... opljačkaćemo dve. Istovremeno.
- Dakle, za to se obučavamo? I onda smo gotovi?
- A onda, Vinsente, onda ćemo opljačkati tri... istovremeno.
Na istom mestu. U isto vreme. Isti rizik.
- To niko ne radi i nikada nije uradio. Znači da niko ne očekuje tako nešto. A mi ćemo
to uraditi u pravo vreme, kada budu imali najviše novca... pratiš me?
- Tri... istovremeno?
- Tri banke u isto vreme, u pravo vreme. Deset miliona, petnaest, možda čak
dvadeset. Tada ćemo prodati sve preostalo oružje i uzeti koliko budemo mogli za to. Tada
ćemo imati dovoljno. Prestaćemo da pljačkamo banke. Nećemo stati dok ne budemo imali
koliko nam treba.
- Ne razumem poslednji deo. Ko će da kupi oružje, dovraga?
- Policija.
 Vrata poslovne zgrade su se otvorila. Feliks i Jasper. U odgovarajućoj odeći. Došli su do
kamioneta, skinuli poklopac s prikolice i nestrpljivo mahali rukama.
- Vreme je da izađete!
Istovarili su prve pakete hrastovih dasaka za parket i stavili ih na asfalt. Pošto Leo i
Vinsent nisu izašli iz svog kamioneta, Jasper im je pokucao na bočni prozor.
- Izlazite, ti si rekao da je mnogo važno da uradimo ovaj posao, jebote!
- Uskoro.
- Jutros si imao drugu priču.
- Uskoro.
Leo je posmatrao malog brata zagledanog ispred sebe; saslušao je i sada u sebi
premerava to što mora da razume.
- Vinsente, to je kao... ples s medvedom
Njegov najmlađi brat uvek to radi - ćutke obrađuje informacije, premeće ih, analizira.
- Ples s... medvedom?
- Moraš da plešeš s medvedom, Vinsente. Ako želiš da pobediš. Nikada mu se ne
smeš suviše približiti. Inače ćeš stradati. Mnogo je krupniji od tebe. Može da te ras- trgne.
Međutim, možeš da plešeš oko njega. I čekaš. Udariš jednom Ako dobro udariš, nastaviš da
plešeš i da se pripremaš za sledeći udarac. To je baš kao... pljačkanje banaka. Mala grupa od
samo nekoliko pljačkaša može da nadmudri celu policiju. Svaki put udariš medveda, a to ga
nervira, zbunjuje. Nikada ne daš medvedu vremena da se oporavi, jedan udarac za drugim,
dok ne poludi. Ples s medvedom, Vinsente. Udariš ga, zbuniš, nestaneš. Onda opet, jedna
banka za drugom.
Leo je posegnuo ispod sedišta i izvadio prepunu plastičnu kesu u stanju raspadanja, bez
jedne drške.
- Evo. Literatura.
Vinsent je uzeo kesu, gurnuo ruku i izvlačio naslove, jedan po jedan.
Zamke - Vojni priručnik. Nijednu nije čitao. Eksploziv A - Improvizovane kapisle za
detonaciju. Nikad čuo za njih. Kuvar za anarhiste. Uglavnom tanke knjižice. C-4 u domaćoj
radinosti - Recept za preživljavanje. Poneko malo deblje izdanje. Kako napraviti prigušivače -
Ilustrovani priručnik. Sve na engleskom. Eksploziv B - Impro- vizovani eksploziv od azotnog
đubriva.
Prelistavao je neobavezno - tekstovi prepuni nerazumljivih izraza, s ilustracijama o tome
kako napraviti male bombe. Leo je otvorio vrata.
- To ti je domaći zadatak za ovu nedelju.
Vinsent je posmatrao kako Leo odlazi do gomile naredanih paketa drvenih dasaka i staje
kao da će rasporiti jedan od njih, ali umesto toga čvrsto zgrabi Jaspera za vrat i tobože se rve
s njim, kao što to ponekad čini kada hoće da nešto uspe. Feliks je spustio daske za parket i
skočio na obojicu. Teško je odrediti da li se tuče s Leom ili Jas- perom, možda ni sam ne zna.
Dva starija brata i prijatelj iz detinjstva.
Vinsent je vratio knjige u kesu s jednom drškom I nasmešio se.
Ne želi da odustane. Želi da učestvuje. Zajedno s njima.
Da opljačkaju banku, dve banke, tri banke.
Jon Bronks stoji na poslednjoj dasci mola, na korak od jezera. Setio se drugog mola iz davnih
letnjih dana - kao da čuje zvuk nogu po drvetu i majku kako ih doziva da se vrate. Sem je
jedan korak ispred njega, po pljusku trče od letnjikovca na malom ostrvu na jezeru Melaren
do vode, sve toplije i toplije sa svakom kišnom kapi; onaj osećaj kada ležite u slankastoj vodi
na leđima i posmatrate kako vam kapljice padaju na lice.
V
 Čučnuo je i rukom dodirnuo površinu tamnog, novembarskog jezera. Mnogo je hladnije
nego što se seća, verovatno tek iznad nule, a za mesec-dva uhvatiće se tanak led.
Kada je prvi put bio tu, bila je noć. Sada, po danu, vidi još uvek zelenu travu i neo- farbane
kabine za presvlačenje.
- Jone? Tu si?
Iza sebe čuje korake na drvenom molu. Nisu teški, ali dovoljno da se mol zanjiše tamo-
amo.
- Da.
- I šta zapravo... treba da radimo?
Sana je pokazala glavom prema jednostavnom aluminijumskom čamcu s motorom od
osam konjskih snaga, privezanom za mol.
- Jone?
- Rekao sam ti. Ovde se gubi trag.
- I šta ćemo da radimo ovde?
- Da otkrijemo kuda su otišli. Gde su pristali. Za kojim stolom sada sede i planiraju
sledeću pljačku. Tako nešto.
Bezizrazno lice. Ravnodušno. Sluša ga kao dok je postavljao ista pitanja ranije u garaži.
Glas joj je j ednako mehanički.
- Da bismo to otkrili, moramo po kiši da sedimo u nesigurnom čamcu na Drevike- nu?
Iako si se sam provozao tuda već nekoliko puta?
- Treba mi tvoja pomoć, da bih dokučio kako razmišljaju.
Jedna noga na molu, druga na sredini čamca. Ukrcala se, držeći u rukama dve kabanice.
Pružila mu je jednu.
- Trebaće ti. Kažu da će se kiša pojačati.
Dva puta je povukao kanap motora. Elisa je počela da se okreće u vodi po kojoj plutaju
zelene i crvene fleke od benzina, praveći sopstvena ostrvca na površini jezera. Odgurnuli su
se od mola, prošli kroz klonulo šipražje koje zna da više nije leto, te se
pokorno savilo da ih propusti, i krenuli prema pučini.
S plastificiranom mapom u Jonovom krilu, polako su prošli pored ostrvaca s imenima kao
što su Kaninholmen i Mirholmen, barem tako kaže jedva čitljiv tekst. Lako je držao kormilo
dok su prolazili pored obale sa čempresima i jelama. Ponegde su se pomaljali viši spratovi
solitera i krovovi poneke vile, sagrađene u blizini plaže u vre- me dok je to još bilo dozvoljeno.
Onda se jezero suzilo i Dreviken se pretvorio u za- liv s bujnim, nenastanjenim predelima s
leve strane - prirodni rezervat Flaten, bez zgrada, miran, prekriven listopadnim i četinarskim
šumama, s malim opštinskim parkovima. Druga strana je gusto naseljena - uzburkani splet
ulica i kuća i betonskih kompleksa. Zaliv je dovoljno uzak da bi odbegli čamac po mraku
mogao da pristane bilo gde, a da vrlo malo skrene s kursa.
- Koju bi ti stranu izabrala?
Sana je prvo proučila mapu, a zatim okolinu. Bacila je pogled na jednu obalu, pa na drugu
i pokazala prema onoj sa zgradama.
- Onu.
- I ja.
Jon se približio obali na koju će se usredsrediti - kriminalac u bekstvu pokušaće što češće
da menja pravac kretanja i tu negde bi izabrao mesto gde će nestati.
- Proverio sam, nema prijave ukradenih čamaca u ovom kraju.
- A ako je čamac bio njihov?
Sana je ponovo pogledala u plavu, zelenu i žutu oblast na mapi, kažiprst joj je na mestu
gde se boje spajaju.
 - Tu ima... pet, osam, jedanaest... petnaest marina. Najmanje. Ako je čamac njihov,
mogli su da pristanu bilo gde.
- Ovi momci ne bi pristali sa čamcem i ostavili ga, nisu oni takvi, oni čiste za sobom.
Prošli su pored prvog ostrva u ostrvlju Skruba, zatim pored ostalih, malo većih, ali isto tako
pustih. Tražili su po lepim plažicama u blizini solitera.
- Takvi pljačkaši se uvek otarase vozila koje im služi za beg. Ako je to čamac...
Radoznali galebovi za trenutak su narušili tišinu prodornim kricima.
- ...potopiće ga.
Bele ptice su nestale, otišle su da krešte nekom drugom.
- Uvale, zatoni, molovi, plaže. Mogli su da pristanu bilo gde. Neko ih je čekao s drugim
automobilom
- Ili bez njega.
Jon se nasmešio. Još uvek isto razmišljaju. Barem kao policajci.
- Ili bez automobila. U slučaju da više nisu morali da beže. U slučaju da im je to bila
poslednja stanica. I da tu žive.
Pokazao je glavom prema plažici iza čvornovatog stabla koje se naginje nad jeze
ro, s granama u vodi.
- Bilo je sedam sati, možda osam Obala i jezero su nestali u tmini. Gde god da su
pristali, neko ih je sigurno navodio svetlosnim signalima.
Dva zeca potrčaše preko litice, u panici bežeći od čamca.
- Dakle... kakve su tvoje pretpostavke?
- Pretpostavke?
- Da.
- Ti znaš, Jone, da ja nikada ne pretpostavljam Vrlo sam nezanimljiva i pišem samo
ono što sa sigurnošću mogu da potvrdim u tehničkoj istrazi.
V
- Ali šta vidiš? Sta misliš? Ako bi morala da... nagađaš?
- Ti možeš da nagađaš. Ti moraš da nagađaš, to ti je posao. Moraš da tumačiš ono
što vidiš na mestu zločina ili čuješ prilikom saslušanja. Ja ne tumačim Ja utvrđujem dokaze i
činjenice, ono što realno postoji, to je moj posao.
- A šta ako hoću da znam šta Sana misli, a ne šta je forenzički tehničar utvrdio?
Pogledali su se.
- Hajde.
Možeš da sediš u čamcu. Ili da se iskrcaš, pobegneš.
- Sana misli...
Ćutala je i odmahnula glavom
- Ne volim to. Nagađanje.
- Nasred jezera smo. Samo te ja čujem
Nije baš uzdahnula, ali bezmalo.
- Sana misli da su dvojica koji su napali i opljačkali blindirani kamion - do sada smo
utvrdili da su bila samo dva počinioca - i ranije pljačkali i da su bili kažnjavani. Sana misli da
sve njihove radnje upućuju na to: pucanje, brutalnost, svrsishodnost, rizik.
Plutali su prema obali, čamac se našao među kamenjem, te ih je Jon ponovo izveo na
ovoreno.
- I... Sana zna gde se uvek priča o tome. Tamo. Između zidova.
Pogledala je u njega, zaista pogledala, prvi put otkako su seli u čamac jedno naspram
drugog.
- Čim se dogodi ovakav zločin, unutra uvek postoji neko ko zna ko su počinioci,
sumnja na nekoga, raspravlja o tome ili želi da zna.
 Sana zna da mu je jasno o čemu priča.
- Tamo. Unutra. Besposleni ljudi, zatvoreni između četiri zida. Zar ne, Jone?
Ona je jedna od retkih s kojima je bio toliko blizak.
- Tamo. Gde pričaju o zločinima iz prošlosti. I o budućim zločinima. A naročito ako je
zločin bio uspešan, ako je neko nadmudrio sistem, ako policija nema pojma šta se desilo,
jebote. Jone, ne bi trebalo da sediš ovde sa mnom, niti da razgovaraš sa
mnom. To dobro znaš. Trebalo bi da odeš tamo. Da razgovaraš s njim S bratom Jer, ako smo
stvarno u pravu, ako su ovo ozbiljni kriminalci koji su već počinili zločine i opet će, onda on
zna mnogo više o tome nego ti i ja.
- Neću.
- Zašto nećeš?
- Neću ništa saznati tamo.
- Pa, morao bi da...
- Ne.
Prošli su pored šumske staze koja ide obalom pored Skugosa načičkanog soliteri- ma.
Razlika je toliko očigledna - spokoj, lepota i krhkost tik uz nešto tako nemirno, ružno i grubo.
- Nisi se promenio, Jone. Tražiš nešto lično. Kod drugih.
- Ni ti se... nisi promenila.
V
Svaki dan. Zivela je u njegovoj glavi i grudima, ma koliko se trudio da je potisne. Nije
mogao da ne misli na nju. Deset godina. Bili su zajedno samo dve godine, živeli zajedno
samo godinu dana, ali tada su bili mladi i godina je trajala duže.
- Bilo mi je drago. Kada sam ostavio onog preneraženog stražara, došetao do mola i
video... tebe. Zapravo, nisam te stvarno video, bilo je mračno, ali prepoznao sam tvoje
pokrete, znao sam da si to... ti.
Pokušao je s drugim ženama, naročito tih prvih nekoliko godina, ali ona bi se uvek
isprečila. Zene s kojima se viđao primećivale su, takmičile su se s nekim ko nije prisutan, s
prokletom senkom.
- Stvarno se nisi promenio, Jone. Zaboga... da li si me zato dovukao ovde u čamac po
kiši, jebote?
Naglo se okrenula, mapa joj je ispala iz krila, čamac se zaljuljao. Kao da je htela da izađe
u vodu.
- Znaš da ne želim o tome da pričam. Završila sam s tim, Jone. Znaš to! Sta si
naumio, dođavola?
Kao da je ponovo podeljen.
Čovek uspešan u komunikaciji, rasuđivanju i analizi, samouveren i bistar. I dečak koji
nema pojma kako ljudi razgovaraju.
- Mislim na tebe, svaki dan.
- Ja nikada ne mislim na tebe.
On je taj koji je otišao. A ona je patila. I kada ga je prežalila - pustila ga je.
On to zna. Pozvao ju je posle godinu dana i to mu je rekla. Da je odlučila da više nikada
ne pomisli na njega. Nikada. Kao da... nije ni postojao.
Sada je opet to rekla.
Odsekla je deo života i odbacila ga od sebe, najdalje što je mogla.
- Jel’ to sve, Jone?
Ćutao je. Opet je ona druga osoba, onaj dečak.
- Možemo li opet da budemo... policajci? Dvoje kolega? Možda da se pretvaramo da si
ovu plovidbu predložio kako bismo otkrili neki trag u kriminalističkoj istrazi?
Klimnuo je glavom jedva primetno.
 - Onda...
Podigla je mapu.
- ...znamo da, uprkos tvojim istražiteljima, potragama i pretraživanju terena, niste
pronašli nijednog svedoka koji ih je video kako se iskrcavaju.
Prešla je rukom preko plastike da skloni kišne kapi sa zamagljene mape.
- Takođe znamo da, bez obzira na pse tragače, helikoptere, barikade i forenzičare,
niste našli ni trag od njih.
Uskoro će stići do poslednjeg dugačkog zaliva u hladnom jezeru. Vreme je da krenu
nazad, te je gurnuo kormilo od sebe i čamac se polako okrenuo.
- Jedino što sigurno znamo, Jone, jeste da su dva maskirana čoveka otela blindirani
kamion i ostavila ga na plaži. A svaki počinilac koji izabere tako izolovano mesto vrlo dobro
poznaje kraj. Svakako poznaju to mesto, temeljno su ga istražili. Poznavanje lokacije jedina je
njihova prednost na koju su mogli da računaju.
Skrenuo je pogled s nje, prvi put otkako su se otisnuli s obale. Kanal se proširio i opet su
na otvorenom. Ubrzao je, četrdeset pet minuta do mola.
- Tražio si po kraju. Moraš da se vratiš tamo, Jone i nastaviš da tražiš.
Aneli je parkirala automobil tačno ispred rampe s teškim katancem, vrlo blizu autoputa. Volvo
240. Crven. Pažljivo su izabrali taj model i tu boju. Najprodavaniji auto-
V
mobil u Švedskoj. Leo ga je unajmio i platio zajedno s velikim kamionom pomoću kojeg će se
preseliti iz stana u kuću.
Povukla je ručnu kočnicu malo jače, mekša je nego inače. Parkirala se na nizbrdici i mora
da bude sigurna.
Spakovala je sve iz kuhinjskih ormarića i hodala iz sobe u sobu između naredanih
kartonskih kutija. Sele se, ali ne baš onako kako se nadala. Ipak, obećao je. Samo godinu
dana. Dok ne završe. Dok ona ne bude mogla da izabere bilo koju kuću, bilo gde, po bilo kojoj
ceni. Bez njegovog znanja, nekoliko puta je otišla autobusom i vozom do luksuznog kraja
Saltšebaden i sama se šetala pored ogromnih kuća s velikim baštama. Ponekad bi se vratila
trajektom, te bi prošla pored još većih kuća, s više soba nego što oni imaju kartonskih kutija.
Zna da će onog dana kada počnu tako da žive Sebastijan odlučiti da bude s njom.
Podvila je kišnu kabanicu i gurnula nogavice u gumene čizme, te krenula preko mahovine
i mokrog lišća, s korpom za pečurke u desnoj ruci. Leo joj je dao uputstva onako kako to
obično radi s braćom i to joj se veoma dopalo. Pažljivo je slušala kako bi zapamtila i uradila
tačno ono što traži. Nikada ranije nije skupljala pečurke. Sada se sagla da bolje pogleda - evo
je ona smeđa, karl-johan, pomislila je. Kakvo ime, jebote. Branje pečuraka. To nikada neće
razumeti. Tražila je pečurke, nije ih brala.
Još jedna, žuta, lisičarka, nju prepoznaje.
Najedanput - lavež.
Pas. Možda više pasa. I to blizu. Nije sama.
Ubrala je još nekoliko pečurki, nekoliko belih, nekoliko skoro crnih. Dno korpe mora biti
prekriveno, ako hoće da izgleda kao skupljač pečurki. Leo je objasnio nekoliko puta.
Ne voli pečurke niti bobičasto voće. Nikada nije razumela zašto ljudi vole šumu. Suviše je
pusto, sumorno, prepuno šumova za koje ne možeš tačno da utvrdiš odakle dolaze.
Opet lavež. Ovoga puta bliže. Veliki pas, možda nemački ovčar.
V
- Šta si radio danas?
- Vbzio sam bicikl.
- Po kiši?
- Ne pada toliko. Ne ovde.
 Ponekad kada se tako oseća pozove Sebastijana, to je uvek smiri.
- Ovde malo pada.
- Aha.
- U šumi sam.. berem male i velike pečurke. I razmišljam o svom dragom dečaku.
- Dobro. Sad moram da idem
- Ali...
- Tata se već obuo. Zdravo.
- Ljubim te i grlim. Videćemo se...
Ćutanje preko telefona. To je najgore.
- ...uskoro.
Spustio je slušalicu. Nije uspelo. I dalje je sama, šuma je i dalje sumorna, beskrajan drveni
kovčeg koji smrdi na trulo voće i zemlju.
Ima ih više. Sada ih čuje. Laju, upozoravaju nekoga.
Nesvesno se približila velikoj šljunkovitoj čistini. Manje drveća, više svetla i vaz- duha. To
je njeno odredište. Zato tumara unaokolo s korpom za pečurke u ruci i pravi se da bere. Da bi
prošla pored praznog skladišta oružja.
Međutim, tamo se nešto kreće. Kroz drveće i visoko žbunje spazila je ljude u zelenoj odeći
i čula glasove nošene vetrom
Otkrili su.
Zato Leo ne može da spava noćima i leži budan i u znoju, misleći da ona spava. Zbog
toga je već nedeljama zabrinut.
Desilo se.
Aneli je potrčala nazad nekoliko koraka. Mora da mu kaže, mora da zna. Onda je stala,
naglo kao što je i potrčala. Ništa ne zna. Zna samo da je neko tamo, nekoliko ljudi s psima.
Kreću se tuda gde su Leo, Jasper, Feliks i Vinsent digli u vazduh pod zgrade i iz nje ukrali
oružje. To je sve što zna. Dobila je uputstva kao i Leova braća, ima zadatak, uklj učena j e.
Okrenula se i ponovo polako pošla ka njima.
Psi oštrih čeljusti laju i balave. Seća se ujeda za levi obraz. Bokser je skočio na
petogodišnju devojčicu, a vlasnik je rekao da samo hoće da se igra. Danas pređe na drugu
stranu ulice kada vidi velikog psa kako ide ka njoj. A psi znaju koliko se plaši i zato žele njenu
pažnju.
Sada ih vidi.
Kroz šumu koja postaje sve ređa kako se približava, kroz poslednje drveće. Dva psa,
možda tri. I petorica... šestorica... sedmorica u zelenoj odeći. Ako nastavi i izbije na
šljunkovitu čistinu, psi će namirisati njen strah, pročitaće je. Ali nema izbora. Ako su otkrili
rupu, tunel, prazno skladište, Leo mora da zna.
Drvo obraslo žbunjem, tu gde počinje šljunak. Zašla je među granje, kao da ima još jedan
sloj odeće, može da stoji između grana. Odatle jasno vidi betonski bunker.
Sigurna je da su vrata zatvorena.
Još uvek su zatvorena!
Upravo je htela da ode, neprimetno kao što je i došla, kada je počela da gubi tlo pod
nogama. Polako. Krenula je da klizi niz blatnjavu ivicu jarka koji deli mahovinu od šljunka,
šumu od vojnog objekta. Začulo se odsečno škripanje - gumeni đonovi njenih čizama taru se
o šljunak.
Psi su nestrpljivi. Cimaju povoce.
V
Ćuli su je.
Aneli je gotovo izašla iz jarka, bila je nadomak vrha, kada je skliznula ponovo.
- Da li vam treba pomoć?
 Nije ih sedam, već osam. U uniformama, s belim šlemovima na kojima piše VP. Psi su
nemački ovčari, pogodila je, i prate svaki njen pokret.
- Vezani su?
- Ovo je vojna oblast.
- Malo se plašim pasa, ja...
Visoki vojnik s uvijenim, prosedim brkovima, očigledno glavni, okrenuo se ka psu koji stoji
ispred njega i posmatra je sitnim, prodornim očima.
- Hajde, Kalibar. Sedi.
Puška mu visi preko ramena na smeđem opasaču. Izgleda prijateljski.
- Mislio sam da se možda... upoznate.
Aneli, moraš da priđeš bunkeru.
- Samo mu prinesite ruku njušci.
To su Leove instrukcije. To joj je rekao da uradi.
- Samo ga... pustite da vas onjuši.
Aneli, odmah ispred vrata. Tamo je rupa. Hoću da znam da li je još uvek čvrsto ili je
šljunak počeo da tone.
- Vidite, dobar je, ako ste dobri prema njemu.
Sada se nasmešio prvi put. Aneli je pogledala u šlem. VP. Vjna policija. Onda u psa pored
njegovih crnih čizama i zapitala se da li može da nanjuši različite vrste straha. Onaj nesvesni,
instinktivni i onaj svesni strah od njegovih čeljusti, koji sada oseća zato što možda i oni sada
znaju da je betonski objekat na nekoliko koraka od njih prazan.
- Ja... jel’ ne bi smetalo da prođem? Na drugu stranu?
- Zapravo, smetalo bi. Kao što sam rekao, ovo je vojna oblast.
- Ah. Dobro.
- Mi smo vojna policija. Vežbamo ovde. Moraću da vas zamolim da odete.
- Nisam znala...
- Tamo dole je znak da je pristup zabranjen.
- Nisam.. videla. Hodala sam kroz šumu, parkirala sam na...
- A šta radite ovde?
Primetio je. Sva osmorica u zelenim uniformama su primetila. Da okleva.
- Ja...
Korpa. Spustila ju je na zemlju. Sada ju je podigla.
- Pečurke.
Pogledao je u zemlju prekrivenu korom brezovog drveta.
- Nemate baš mnogo.
- Nemam, ja...
- Ali ova... crna lisičarka. Vrlo je retka. Gde ste je našli?
Nasmejala se nervozno, usiljeno, ali se nada da barem zvuči malo opuštenije.
- Nikada ne treba otkrivati izvor informacija. Zar ne? Ali nema ih mnogo, znate, zbog
ove kiše.
- Ne možete ostati ovde.
Sada se i ona nasmešila. Malo je nakrivila glavu.
- Ako bih mogla samo da preprečim? Gospodine? Mogla bih brže da nestanem
odavde?
Pogledao ju je. Nastavila je da se smeši, koliko je mislila da je potrebno.
- Naravno. Pređite.
Posmatrali su je, podozrivo, čak i kada se zaustavila pored bunkera i okrenula.
V
- Sta je ovo? Ova zgradica? Kućica za pse?
 Približila se kao da hoće bolje da pogleda.
- Ne.
- Ne? Mogla bi da bude...
- Stovarište za mobilizaciju.
Nekoliko metara od vrata. Baš tu. Barem tako misli. Tu gde sada stoji ne tako davno bila
je rupa. Bezmalo može da dotakne sive zidove koji okružuju prazan prostor, školjku. Tako ga
je Leo nazvao, prazna betonska školjka.
- Stovarište za mobilizaciju?
Desna noga. Zgazila je malo čvršće na šljunak.
- U slučaju rata. Ako moramo da opremimo jedinicu.
Nije porozno, nije meko. Rupa koju su iskopali i napunili ne vidi se niti se oseća. Aneli je
ponovo krenula. Posmatraju je.
Na leđima oseća oštre, prodorne poglede.
Uspela je. Uprkos psećim čeljustima, uprkos bolu u grudima i znoju koji joj se sliva niz
leđa ispod kabanice.
- Izvinite.
Bila je tako blizu. Sada čuje njegov glas iza sebe, glasniji nego maločas.
- Izvinite!
Oklevala je. Zaustavila se. Zatvorila oči.
Visoke čizme, debela kabanica i crne lisičarke.
To je ona sada - žena koja luta po šumi i voli da tu provodi vreme.
- Da?
- Kažete da skupljate pečurke?
- Da. Zapravo... tražim ih, rekla bih.
Nakrivila je glavu. Prema ozbiljnom licu.
Zna.
- I... sigurni ste da ova nije otrovna?
Znaju.
- Otrovna?
Sve vreme su znali.
- Ova tanka žuto-smeđa, tu u sredini. Trebalo bi da proverite.
- Ja... mislite...
V
- Žuta lisičarka. Mogla bi biti šiljasta koprenka. Mnogi ih ne razlikuju.
Nasmešio se.
- Morate biti pažljivi.
Nasmešio se, iskreno. Nije joj tražio da se vrati. Nije ništa pitao o rupi niti o opljačkanom
skladištu.
Posle nekoliko trenutaka klimnula je glavom i nesigurno mahnula. Sve vreme dok je
prelazila preko šljunka želela je da se okrene, da vidi kako se udaljavaju, ali nije.
Potrčala je kroz šumu, preskačući korenje drveća i kamenje, i odvezla iznajmljeni
automobil do Tumbe brže nego što je bila svesna. Stajala je samo nekoliko metara od
spremišta za oružje. Leo, osetila sam, ne tone, šljunak je čvrsto nabijen. Mnogo se uplašila.
Prišla sam im. Pričala s njima. Pravi psi vojne policije, Leo, nemački ovčari, jedna od
najkrupnijih rasa. Držala je korpu nakrivljenu, da bi mogli da vide pečurke koje je ubrala.
Stajala sam tamo s osmoricom pripadnika vojne policije, gledali su u mene i nisu imali pojma
da ih obmanjujem.
Aneli se glasno smeje. To je tako dobar osećaj. Tumarala je šumom obuzeta dvojakim
strahom, zabrinuta da će psi otkriti oba. Shvatila je da ju je sve vreme pratio još jedan strah,
mnogo veći, ali sada ga se oslobodila i smeje se. Bojala se za voljenog čoveka, bojala se da
ne može ništa da učini; to je onaj strah kojeg se možete osloboditi samo ako se sami uverite.
Sada se uverila. Bila je tamo. Uključena je. Imala je zadatak koji niko drugi nije mogao da
obavi i obavila ga je bolje nego što bi se bilo ko od njih nadao.
Na vreme je dala žmigavac, prošla pored Plave kuće i krenula u suprotnom smeru. Ušla je
kroz kapiju njihovog novog doma, uglavljenog između auto-puta i industrijske garaže,
okruženog asfaltom i bodljikavom žicom. Ali samo još godinu dana. Ona to može, isto kao što
je obavila svoju misiju u šumi.
Ispred ulaza stoji kamion s otvorenim zadnjim vratima, potpuno prazan. Sve kutije sa
stvarima unete su u kuću. Nadala se da će Feliks, Vinsent i Jasper još uvek biti tu
kao obično, da čuju kad bude pričala Leu.
Od automobila do kuće ima nekoliko metara i kroz sve donje prozore vidi naredane kutije.
Uhvatila se za kvaku otključanih ulaznih vrata, kada ga je videla kako izlazi iz druge zgrade, iz
ogromne garaže, pa gotovo potrčala prema njemu.
- Leo...
I počela da priča pre nego što mu je prišla.
- ...vratila sam se!
Trebalo je da budu tu. Ostali.
- Od sada sam ja tvoja...
Trebalo bi da je čuju. Feliks, Vinsent, Jasper. Nju.
- ...kraljica pljačkaša!
Zagrlila ga je, poljubila u obraz, u usta.
- Bilo je ljudi tamo.
- Ljudi?
- Vbjna policija. Osmorica. S psima.
Ko zna zašto, šaputala je.
- Ali to je bila samo vežba. I uradila sam baš onako kako si rekao.
Njegov izraz lica. Promenio se.
- Uradila si... šta?
- Proverila sam šljunak ispred vrata. Zgazila nogom. Ja...
Ali ne kako bi trebalo. Promenio se iznutra.
V
- Sta pričaš, dovraga?
- Da. I nisu ništa posumnjali.
Promenio se iznutra, kao kada se povuče u sebe i razmišlja o nečemu što ona ne može
da dokuči.
- Dakle, stajala si tamo, metar od bunkera, i nagazila dok su te posmatrala osmorica
vojnih policajaca?
Ponovo ga je poljubila, sva ponosna.
- Da, a oni...
Leo je pogledao unaokolo. Prema susednoj kući za koju je pomislila da će biti njihova,
prema auto-putu i nekom automobilu koji stoji u jednoj od traka i zadržava saobraćaj iza sebe.
- Hajdemo unutra.
Zgrabio ju je, ne čvrsto, ali čvršće nego inače i dovoljno da je primora da pođe za njim.
Zatvorio je ulazna vrata.
- Vbjni policajci.
U predsoblju je prilično mračno. S tavanice visi samo dugačak kabl s golom sijalicom koja
se zanjihala tamo-amo kada je Leo naleteo na nju.
- Koji su obučeni da primećuju ono što ti ne primećuješ. A ti si stajala pored njih
i... nogom drljala po šljunku kao mačka što zatrpava mokraću!
Neprijatno i jako svetio.
- Leo, samo sam uradila ono što...
- Da li znaju kako se zoveš? Jesi li im rekla ime?
- Nisam..
- Jesu li videli automobil?
- Ja...
- Ako su ga videli, mogu da saznaju čiji je!
Obično je vrlo pažljiv i nikada ne gubi strpljenje, uvek je uzdržan.
Takvog Lea ne poznaje.
- Ne, ništa nisu posumnjali.
- Nisu?
- Kad ti kažem, Leo.
Viđala je to već. Ali samo u odnosu s drugim muškarcima - kada ga neko izazove. To joj
se čak i dopadalo, ulivalo joj sigurnost.
- Ako otkriju da je bunker potpuno prazan i ako te pronađu, ispitivaće te. To znaš, zar
ne?
Ali nikada nije bio takav, ni prema njoj ni prema braći, ni prema kome bliskom
- A na saslušanju će neki debeli policijski gad sedeti naspram tebe i sve što kažeš
okrenuće protiv tebe, tražiće nešto i neće prestati dok to ne dobije. Možeš li s tim da se
izboriš? Možeš li... moja kraljice pljačkaša?
V
- Sta je s tobom? Prestani!
- Jer, ako sada ne možeš da se izboriš sa mnom, nikada nećeš moći da izdržiš
saslušanje.
Nered je. Kartonske kutije naredane jedna na drugu, stolice, stolovi, svetiljke i police za
knjige, sve jedno preko drugog i jedno pored drugog.
- Nikada te ne bih odala.
Uzeo ju je za ruku i naslonio se na zid. Lakše je kretati se napred, ako bi samo pomakli u
stranu nekoliko kutija, došli bi do kuhinje.
- Na saslušanju. Ako bi neko pitao. Ako... Leo, pogledaj me... to znaš, zar ne? Nikada
te ne bih izdala.
- Ne bi trebalo da se nađeš ni na kakvom saslušanju. Ako odigraš ulogu kako valja.
Leo je pomerio dve kutije i aparat za kafu. Napravio je uzan prolaz do frižidera i
otvorio ga.
- Sada vodiš dvostruki život, Aneli. Jedan za javnost i drugi, tajni.
Prazan zamrzivač, samo posuda za led.
- Pre šest nedelja imao sam građevinsku firmu. Feliks, Vinsent i Jasper bili su moji
radnici. A ti, žena koju volim, moja verenica, moja devojka.
Iz kutije na šporetu pojavila se kofa za led.
- Pre šest nedelja.
Iz kutije ispod one s kofom, kuhinjska krpa.
- Onda smo ukrali oružje.
Izvadio je kockice leda iz posude za led i sručio ih u kofu.
- Zatim blindirani kamion.
Otvorio je frižider i uzeo jedino što je bilo unutra, bocu s gornje police.
- Gone nas. Aneli, da li ti je to jasno?... Stvarno. Ništa više nije kao ranije. Policija nas
traži... stvarno.
Obmotao je vrat boce belom frotirskom krpom.
 - Sve se promenilo i nastaviće da se menja. Ovo je samo početak, biće još gore i ti to
znaš. Sve znaš, zato što imam poverenja u tebe.
Lepa boca umotana u belu krpu našla se u kofi s ledom Veliki čep i otmena etiketa.
- Nikada ne smeš da ostaviš trag. Nikada ne smeš da rizikuješ da te vide. Ne znaju
ništa i nemaju ništa. Postoje i treba da postoje samo oni tragovi koje ja odlučim da ostavim Mi
smo petoro kriminalaca koji rade zajedno i nemaju policijski dosije. S tim se nikada ranije nisu
sreli. Okoreli kriminalci, počinioci ozbiljnih krivičnih dela, a ipak ih nema u policijskim bazama
podataka. Mi smo njihova noćna mora - ne postojimo!
Uhvatio ju je ponovo, ali ne kao malopre, već nežnije, i privukao k sebi.
- Dva života, Aneli. Jedan za susede. I drugi, stvarni: pljačkaši banaka o kojima će
pisati novine.
U jednom od inače praznih kuhinjskih ormarića stoje dve čaše, čaše za šampanjac,
potpuno nove, ranije ih nisu imali. Leo ih je stavio na sudoperu jednu pored druge i izvukao
čep. Čuje se onaj pucanj kao u filmovima, šampanjac se malo peni dok Leo puni krhke čaše.
- Zivela, Aneli. Za naš novi dom
Poslao je braću kući, jer zna da ih ne želim tu.
Stavio je skupu bocu dom perinjona u frižider, jer ja mislim da su mehurići koji mirišu na
žute jabuke i tost nešto prisno.
V
- Ziveli.
Podigla je čašu, pogledala ga, popila. Nije osetila ukus. Kao da joj se ne sliva u grlo, već
se izliva i curi po njoj. Ne razume. Smejala se u iznajmljenom automobilu, shvatila je čega se
plašila - da se nigde ne uklapa. To je donela sa sobom iz šume, osećaj da je uključena, a on
joj je to upravo oduzeo. Osećaj koji više ne može da prizove, ma koliko se smešila.
Volela je da hoda naga po uglačanom drvenom podu. Ona ga je naučila da spava nag, pere
zube nag, da njegovo koščato i bledo telo ima pravo da bude nago. Njihov stari kuhinjski sto.
Tog prvog jutra kada se stidljivost pretvorila u ćutanje, Jon je sedeo na istom mestu gde stoji
sada, a ona naspram njega. Pričali su besmislice da se ne bi pogledali, a njena stopala su
iznenada dotakla njegova. To je bilo dovoljno da povrati bliskost i poverenje od prethodne
noći. Ta stopala koja su dotakla njegova, dovraga. Mada je dugo mislio da ni pred kim ne
može da se obnaži.
Jon Bronks je sipao belo mleko u crni čaj.
Znaš da ne želim o tome da pričam. Završila sam s tim, Jone. Znaš to.
Prazna šolja sada je u sudoperi. Obukao se i izašao iz dvosobnog stana u dvorište u
zapadnom delu Sedermalma u Stokholmu. Hodao je po toplom novembarskom jutru. Jesen i
zima kao da su se uspavali, a kasno leto vratilo se da se još malo poigra. Prešao je preko
dvorišta, prema kući s početka veka u Hegalidsgatanu i velikoj crkvi s dva zvonika iznad
ulaza. Masivna, teška senka crkvenog zvona prigušeno odzvoni četiri puta u toku jednog
sata, što mu je smetalo prvih nekoliko godina, međutim, sada više nije siguran ni da li čuje
zvonjavu. Pored uvek otvorenog prozora odakle trešti Radio Stokholm i lokalni izveštaj o
saobraćaju, pa u kafe koji je zapravo pekara. Dva mala stola, miris svežeg hleba i pekar koji
prodaje italijanski hleb, peva italijanske opere i zna kakav hleb Jon voli, tvrd i bez paradajza.
Još jedna šolja čaja.
Posle dve godine, jednog dana je spakovao stvari iz njenog dela ormara, gel za tu- širanje
bez mirisa i pastu za zube, Drugi pol i Purpurnu kišu, stvari koje ljudi ponesu sa sobom kada
počnu da žive s nekim i tako se malo-pomalo nametnu nekome. Stavio je veliku žutu Ikeinu
kesu na tepih u predsoblju i rekao joj da ide. Dok se ona trudila da shvati, on je sedeo jedan
blok dalje, upravo tu, i ispijao biljni čaj, kako bi bio sasvim siguran da je imala dovoljno
vremena da zatvori vrata za sobom.
 Bronks je zgrabio čašu soka od pomorandže i manji, malo suvlji keks, među onima koj i j
oš stoj e u velikom plehu.
Mislim na tebe svaki dan.
Rekao joj je da se iseli. Zaključio je da mu se previše približila. U tom trenutku imao je svu
moć. Međutim, tada nije znao da, ako nisi oprezan s takvom moći, dovoljno odlučan, ako ne
znaš kako da je upotrebiš, deset godina kasnije neko će ti je oduzeti u aluminijumskom
čamcu. Odnela je sa sobom saznanje o toj moći, dok on oseća samo prazninu.
Ja nikada ne mislim na tebe.
Ista intonacija, ista suzdržanost kao kada piše tehničke protokole ili analizira moguća
mesta za pristajanje duž obale Drevikena.
Kafa, sok od pomorandže, tvrd hleb, čak i suv, okrugao keks - i opet je gladan. Prešao je
vrhom prsta po tanjiru i pokupio poslednje mrvice.
Plaže Drevikena.
Uvek se iznova vraća na njih. Tamo si tražio. Za trenutak nije zvučala mehanički. Moraš
da se vratiš i da nastaviš da tražiš. Sigurno poznaju to mesto, bili su tamo mnogo puta ranije.
Klimnuo je glavom pekaru u beloj kecelji i polako krenuo prema automobilima koji ganjaju
jedni druge u jutarnjoj vrevi u Longholmsgatanu. Stigao je do podnožja mosta Vesterbrun.
Hodao je između sinoćnjih barica do vrha, gde se prostire pogled kakav ne postoji nigde
drugde. Glavni grad je toliko lep. Brzo se odmakao korak od ograde, kao i obično, plašeći se
iznenadne potrebe da skoči kada se nađe tako visoko.
Džafar. I Gobek.
Bilo ih je više.
Neko ih je čekao u čamcu, na tom molu gde su psi izgubili trag. Neko ih je sačekao na tom
mračnom pristaništu i poveo ih.
Na drugom kraju mosta ograda je viša, onom ka ostrvu Kungsholmen i čvrstom tlu.
Ponovo hoda bliže ogradi, a pogled više nije tako uzbudljiv.
Verovatno je još neko uklj učen.
Neko ih je dovezao do Farste. Nema izveštaja o ukradenim vozilima, nema napuštenih
vozila. Niko ne bi došao metroom ili autobusom do mesta pljačke, u invalidskim kolicima i
maskiran.
Kamenim stepenicama do parka Rolambshov, pored rampe za skejtbord i terena za
boćanje i onih koji džogiraju, do druge strane ulice i skupih nekretnina pored obale, pa do
Kronoberga, sedišta švedske policije.
V
Četvorica ih je, možda petorica. Grupa. Svaka grupa ima vođu koji ih usmerava, koji je
iskusan, ima prošlost. Ljudi ne počinju da pljačkaju tek tako, iznebuha. Oni su plod sopstvenih
postupaka. Ko ste vi, Džafare i Gobače? Kako vam je ime u našoj ba-
V
zi? Da li ste nekada uradili nešto o čemu postoji arhiviran trag? Sta vas povezuje s tim
poslednjim tragom, s plažom i molom s kojeg ste nestali?
***
Sa šoljom kafe u ruci, Leo je pogledao u rano jutro kroz prljav kuhinjski prozor, u slabašno
sunce koje pokušava da se probije kroz oblake. Ima osećaj da nešto nije kako valja, kiša još
ne prestaje, navikao je na monotono dobovanje po prozorskom pragu.
V
Kutije za selidbu na podu i gole sijalice na tavanici. Sirom je otvorio prozor. Svež vazduh je
odneo smrad kanalizacije iz kuće koja je mesecima stajala prazna i čekala
nove vlasnike da puste vodu u toaletu, tuš kabini i sudoperi.
Uzeo je dve čaše za šampanjac s vrha kartonske kutije i stavio ih u sudoperu.
 Nije izgledala zadovoljno. Ali nije imao izbora.
Na vrhu druge gomile kutija stoje tri nacrta, jedan preko drugog. Leo je uzeo onaj na vrhu i
pogledao ga. Pokretna traka. Betonska cev. Sam je nacrtao svaki korak i zna kako sve
funkcioniše, kako će sve to zajedno sobu pretvoriti u njegovu Fantomovu pećinu.
Planiram sve što radim i znam da upravo ja upravljam svime.
S nacrtom u ruci otišao je iz kuhinje do predsoblja, pa do jedine sobe bez kutija, levo od
ulaza. Niša koju je prethodni vlasnik koristio kao kancelariju.
I to radim toliko dobro, da mi niko ništa ne može.
Kao kada je provodio školski raspust obrađujući nove aparate za naplatu parkiranja pored
kojih je prolazio na putu do škole - trebalo je samo čekićem i dletom skinuti dva metalna
zakivka na poleđini aparata, onda svakog dana, kada niko ne gleda, smaknuti olabavljenu
zadnju ploču i uzeti novčiće. Ili kada bi se na poslednjem času pretvarao da oštri olovku pored
prozora i nečujno ga odškrinuo, žurio kući i nameštao alarm, te se vraćao usred noći s
uspavanim Feliksom koji bi stajao napolju sa crnom kesom za đubre, dok bi Leo uskakao kroz
prozor i izbacivao makete koje je nastavnik naručivao - pravi avion erfiks iz Drugog svetskog
rata i Revelove modele automobila kao što su oni iz Američkih grafita; makete su koristili na
časovima pod nazivom „slobodno vreme”.
Tek kasnije je shvatio ono što je uvek bilo toliko očigledno.
Ako radi ono što ljudi ne očekuju.
Ako napreduje tako da drugi to ne vide.
Ako se drži pravila koja je sam postavio.
Novčići od petnaest centi iz aparata za naplatu parkiranja ili makete iz učionice. U oba
slučaja, to je bio njegov svet kojim sam upravlja i koji se ne vidi spolja. Odlučio je da nikada
ne radi ono što je otac radio, da pravi buku, da ga vide i uhvate. Postavi - će sopstvena
pravila, kao otac, ali će ih čuvati za sebe, da ih niko ne vidi i ne sazna za njih.
***
Jon Bronks uvek ulazi u policijsku stanicu u Kronobergu iz Bergsgatana. Svakoga jutra, cele
godine, prepešačio bi od male italijanske pekare, preko mosta Vesterbrun. Dvadeset minuta
mira, daleko od autobusa i metroa. Ima istu kancelariju od onog dana kada je život u uniformi
zamenio civilnim odelom Više nije policajac koji dolazi prvi na mesto zločina sa spremnim
pištoljem. Postao je detektiv, dolazi kasnije i od tragova sklapa sliku o događaju - odjek
pretećih glasova, toplota tela koje će se uskoro
ohladiti. Polako sastavlja mapu nasilja.
Otvorio je fasciklu i preleteo preko saslušanja svedoka, izveštaja o pretragama,
veštačenja. Smeđi koverat je na kraju - uvećane fotografije krhotina stakla na sedištu
kamiona, rupe od metaka u vratima. Bronks ih je okretao sa svih strana, približavao i
udaljavao, dok nije odustao, sklonio ih s tastature i ušao u arhivu u kojoj se nalaze sva
krivična dela. Kao što je Sana predložila, vratiće se tamo gde su Džafar i Gobek pos- lednji
put viđeni i potražiti bilo koga ko ima veze s napuštenom plažom u Šendalu, nekoga ko je
pažljivo prikrio sve fizičke dokaze, a ipak ostavio jasan obrazac ponašanja - prekomerno
nasilje.
Velika mapa je u drugoj fioci. Otvorio ju je i crvenim markerom počeo da iscrtava putanju
duž obale Drevikena. Prošao je duž crne linije koja označava ulicu, zatim skrenuo, dok se
najzad nije vratio do plaže, odakle je i krenuo, tamo gde trag nestaje.
Osam kvadratnih kilometara.
S prstom unutar obeležene oblasti, zaustavio se u svakoj ulici, ubacio svaku adresu u
sistem i obavio prvu pretragu - ljudi osuđeni na zatvorsku kaznu za nasilna krivična dela, koji
žive unutar te oblasti.
- Zdravo.
 Druga pretraga - ljudi osuđeni na zatvorsku kaznu za nasilna krivična dela počinjena
unutar oblasti, koji ne žive u toj oblasti.
- Jone? Alo?
Podigao je pogled s ekrana. Nije je ni čuo kada je ušla.
- Jesam li te probudila?
Sana se lako naslonila na okvir vrata držeći u ruci svežanj papira.
- Sve čaure su na poleđini obeležene brojevima 80 700.
Zainteresovano se osvrnula po prostoriji kada je ušla, možda kao forenzičar koji to čini
intuitivno, a možda samo kao radoznala osoba.
V V
- Što potvrđuje ono što već znamo. Švedska proizvodnja za vojnu upotrebu.
Dala mu je papire, ali još uvek gleda unaokolo. Bezlična soba. Kartonske kutije na podu
duž zidova. Kao da se nikada nije stvarno uselio, kao da je na autobuskoj stanici.
- Koliko dugo... si već u ovoj kancelariji?
- Otkad sam došao.
- To je bilo pre skoro deset godina. Nigde nikakvog tvog obeležja. Nijedna lična stvar.
Ni fotografija, ništa.
- Da.
- Jone... čak i ne miriše na tebe.
- Tako mi se sviđa.
Pregledao je papire, ne dižući pogled.
- Onda smo završili s ovim, Sano?
Nije video kada se okrenula i izašla.
- Da, završili smo, Jone.
Ali je čuo dobro poznate korake kako nestaju u hodniku.
Pogledao je u ekran i u rezultate prve pretrage.
Sistem je izbacio ukupno sedamnaest imena.
***
Leo je premerio. Niša ima tačno 11,4 kvadratnih metara.
Pogledao je kroz jedini prozor u sobi, prema ulazu, i video ih kako dolaze, sva trojica na
prednjem sedištu.
Prvi nacrt mu je još u ruci. Fantomova pećina i rešenje problema skladištenja. Parkirali su
se ispred vrata, pored niskog stepeništa i improvizovanog trema. Ne kasne. Obučeni su kako
doliči. Feliks je skinuo poklopac prikolice, a Jasper i Vinsent su istovarili trideset kilograma
tešku pneumatsku bušilicu, četiri ašova, četiri lopate, drveni sanduk s alatom, kesu s
hirurškim maskama i rukavicama i paket koka-kole.
- Mi smo pomerili granice, promenili pravila.
Dok Leo priča, oni unose alat u sobu.
- Granice i pravila važe samo do onog dana kada otvore bunker i otkriju da nedostaje
dvesta dvadeset jedna automatska puška.
Dodao je dužu polugu iz sanduka s alatom Feliksu, a on je uzeo kraću. Prvo tanke podne
daske, zatim žut plastični sloj, najzad sloj lesonita i iverice. Skinuli su sve, is- cepali. Jasper i
Vinsent su nosili komad po komad i ređali na gomilu pored kamiona.
- Sada ćemo još malo da pomerimo granicu. Ponovo da promenimo pravila.
Goli pod se ukazao posle samo nekoliko minuta.
- Dakle, kada budu otvorili bunker i otkrili krađu, mi ćemo imati sopstveni bunker za
oružje.
 S metrom na rasklapanje i olovkom u rukama, kleknuo je i nasred sobe obeležio
pravougaonik dimenzija dva metra sa metar i po. Onda je došla na red teška bušilica. Probila
je beton, vibrirajući oštrim i širokim čeličnim dletom.
- Imamo prednost. I iskoristićemo je. Delovaćemo brzo. Prva akcija je za trinaest dana.
Pokretnu traku su ostavili u prikolici, ali sada su je Jasper i Vinsent zajedno doneli.
V
Četiri drhtave, napete ruke stavile su nezgrapnu opremu u dvorište, zatim jedan njen kraj
unele kroz prozor - za uklanjanje zemlje i šljunka.
- Banka na kružnom toku.
Iznajmili su kamion koji bi trebalo da bude parkiran ispod produžetka pokretne trake,
zemlja mora da pada u prikolicu kamiona kako bi mogli da je odvezu. Feliks je dugo morao da
manevriše u rikverc, dok nije uspeo da namesti kamion kako treba.
Smrad, vonj biljaka što trule stotinama godina. Počeli su da kopaju ispod poda, lo-
pata za lopatom puna blata. Dva i po metra, da bi bili sigurni da su uklonili korito nekadašnjeg
jezera, mulj koji bi odmah počeo da se vraća. Desetine, stotine, hiljade lopata zemlje i svaki
kopa na svoj način. Leo posmatra Feliksa, kopaju istom brzinom, Feliks se ne umara; ako je i
umoran, to ne pokazuje; pravilni pokreti se ponavljaju; kopa ekonomično, malo bi mrdnuo
lopatom tamo-amo pre nego što je podigne, da bi pustio vazduh da prođe ispod i tako sprečio
zemlju da se vraća. U drugom uglu pravouga- onika, s blatom na licu i u kosi, Jasper frkće i
upire celim telom; uskoro počinje da usporava, priča, pokušava da izbegne rad zabavljajući
ostale. Vinsent je najbliži traci, vadi manju količinu zemlje, ruke su mu tanje, a leđa uža;
posmatra naizmenično Lea i Feliksa i pokušava da ih oponaša.
Trideset centimetara.
***
- Čim budemo ušli u banku i pucali u kamere, neko od službenika će uključiti prvi alarm. Ako
se neki policajac na kojeg nismo računali nađe u blizini s patrolnim kolima, mora da shvati da
nećemo oklevati da primenimo silu, i više nego što je potrebno.
Ekonomičan, zadihan, stavlja lopate pune blata jednu za drugom na traku, kroz prozor i u
prikolicu kamiona. Još uvek je donekle čvrsto.
Kopaju kroz vreme.
Pre sto godina, tu je bila retka šuma; pre dvesta godina na istom mestu se nalazilo pusto
jezerce; pre trista godina - jezero puno života, punoglavaca, ljuskara i riba.
- Tako to ide. Policajci neće, ne mogu i ne bi trebalo da intervenišu, ako imamo bolje
naoružanje nego oni.
Četrdeset pet centimetara.
***
- A iz čisto psiholoških razloga, nijedna jebena policijska patrola neće se usuditi da nam se
približi, ako im stavimo do znanja da smo bolje naoružani, usredsređeni, orga- nizovani i
spremni da pucamo.
Više ne može da se stoji na ivici blatom ispunjene rupe i da se kopa. Feliks i Leo stoje u
smeđem mulju i dodaju pune kofe Vinsentu, a on kleči iznad njih i prazni kofe na pokretnu
traku koja transportuje blato kroz prozor, do prikolice kamiona, gde stoji Jasper i ravnomerno
ga raspoređuje lopatom.
- Dakle, policija će posmatrati i zvaće pojačanje. Njihova oblast potrage, ona od koje će
krenuti, biće sve veća kako vreme bude prolazilo... ali, kada potraga počne,
mi ćemo već biti daleko.
Metar i dvadeset centimetara.
***
Sede i jedu picu iz Robanovepicerije u novootvorenom plavom tržnom centru preko- puta.
Vinsent je spustio kofu tople vode, a Leova pica, ma koliko dugo prao blatnjave ruke, i dalje
smrdi kad je prinese ustima. Drevno jezero ulazi u njega.
Metar i po.
***
- A kada smognu snage, već će shvatiti da imamo šezdeset četiri moguće rute za beg. I to će
ih obeshrabriti, na licu mesta.
Leo je spustio kofu na blato i izvio leđa.
Pre četrdeset dva dana iskopali su rupu ispod bunkera, nalik na tunel za beg iz logora za
ratne zarobljenike. Sada su iskopali skoro celu Fantomovu pećinu koja liči na masovnu
grobnicu u tom istom ratu.
- Odustaće. Poželeće da idu kući, svojim televizorima i sofama. I policajci imaju porodice,
decu, žene. Poželeće da odu nekud na piće u petak uveče. A mi ćemo promeniti odeću i
automobil i vozićemo se ka kući, ka svojim sofama i svom izlasku petkom uveče.
Dva metra.
***
Skoro su gotovi. Ali iscrpljeni. Jasper je od umora počeo da ispaljuje budalaste, nepovezane
rečenice o kadenci puške AK4 i o tome kako bi voleo da ima registarsku tablicu UZI 600 -
zamisli samo, Felikse, šeststo metaka u minuti. Feliks kopa još rav- nomernije, bez
razmišljanja i osećanja, samo vadi lopate retke, smrdljive, plave ilovače, jednu za drugom
Vinsent sedi na ivici rupe, mlateći nogama pored aluminijum- skih merdevina, jesi li umoran,
Vin.sen.te, zevnuo je kao dete, ne, nisam umoran, samo odmaram oči, i ponovo zevnuo.
Onda je došla Aneli s foto-aparatom i svi su pozirali i smejali se. Stoje zajedno kao fudbalski
tim koji je upravo dobio utakmicu protiv ilovače u toj dubokoj jami - Leo u sredini grli braću, a
Jasper ispred njih, s jednim kole- nom u mulju, prstima pokazuje znak V dobro, momci,
grupna fotografija, uozbiljite
se. Za svaki snimak sve glasnije su se smejali, gledajte, momci, tim za čučavce upravo je
opljačkao najveću klonju na svetu.
Dva metra i sedamdeset centimetara.
***
Leo je sklopio metar i proverio libelom da li su pod od ilovače i zidovi od mulja ravni i pod
pravim uglom Vbda je polako ulazila, kao u rupe koje su kao deca marljivo kopali na plaži, a
morska voda ih odmah zatim potapala. Znao je da će tako biti i šta mora da isplanira. U
svakom planu postoji ključni trenutak, prekretnica, kada se odlučuje o ishodu. Probijena
podloga ispod bunkera za oružje. Čamac koji se udaljava od blindiranog kamiona i nestaje u
mraku. Kada za dve nedelje budu kročili u banku u Svedmiri i pucali u kamere, kontrolu neće
preuzeti odmah, u tom trenutku. Tada se svašta može dogoditi; reakcije bankarskih
službenika i klijenata ne mogu se u potpunosti predvideti. Međutim, posle toga će iskoristiti
prednost nastalog meteža i nestaće s lica Zemlje - preobražaj iz pljačkaša banaka u stolare -
ceo plan će doći na svoje mesto i pružiće im prednost. Tako nešto amateri i kvazigangsteri ne
rade. Ne planiraju ključne tačke, ne vladaju prekretnicama, te dozvoljavaju policiji da preuzme
kontrolu.
- Leo?
Amateri koji ne isplaniraju svaki korak - koji odlaze s mesta požara, još uvek smr- deći na
dim - završavaju opkoljeni policijom. A kada nemaju kuda da pobegnu, moraju da plate.
- Leo?
Ključni trenutak. Prekretnica.
 Kao sada - iskopati rupu tamo gde ne bi trebalo da bude rupa, sve te stotine godina žele
da je vrate; suočiti se s vodom, obuzdati je, napraviti sistem koji omogućava da vodu
kontroliše on, a ne vreme.
- Leo, brate? Jesi li umoran?
Njegov najmlađi brat, nije ga video kada je ušao. Nasmešio se jer je malopre on njemu
postavio isto pitanje istim tonom.
- Ne, nisam umoran. Samo odmaram oči.
Vinsent stoji u predsoblju s prvom turom grubog, oblog, čistog šljunka u kolicima.
V
Čuo se vazduh kada je guma prešla prag i dokotrljala se do ivice; težak teret je skliznuo u
rupu. Jasper je dokotrljao sledeću turu, svaka je zapremine devedeset litara, Feliks sledeću -
trebalo im je dvanaest tura da dno prekriju tankim slojem šljunka. Sva četvorica su morala da
ponesu betonsku cev, dvojica s gornje strane i dvojica s donje. Cev će stajati u sredini tajne
sobe, metar u prečniku i pola metra visoka. Dovukli su pedeset dve ture šljunka da bi izravnali
pod i sve do ivice ispunili prostor oko beton-
ske cevi, koja će postati podna drenaža. Kada voda iz drevnog jezera počne da nadire,
napuniće cev, a plovak će automatski aktivirati drenažnu pumpu.
Leo gleda u cev, usredsredio se na blistavu površinu, ogleda se u čistoj vodi koja sipi kroz
šljunak i zna da je njegovim problemima sa skladištenjem došao kraj. Odraz mu se razliva i
pretvara u male krugove, a zatim u sve veće, koji nestaju kada stignu do zida cevi.
- Naš bunar želja, Leo.
Nešto srebrno je proletelo i leži na dnu cevi. Izvadio je novčić od jedne krune.
- Moraš da ga ostaviš tu, ako hoćeš da ti se ispuni želja. Zar ne znaš to?
Feliks stoji na ivici rupe, s rukom u džepu. Uzeo je drugi novčić i bacio ga, ali Leo ga je
uhvatio pre nego što je dotakao vodu.
- Ako sve predvidiš i svime upravljaš, ne treba ti sreća. Sve sam isplanirao. Ne treba
nam bunar želja.
Jon Bronks verovatno nikada nije bio tu. Nikada. Crkva, železnička stanica, pokriveni bazen,
biblioteka. Pored takvog predgrađa ljudi brzo prođu.
Spustio je prozore. Otoplilo je i kiša se pretvorila u maglu, te nije dobro video. Crvenim
markerom je obeležio oblast od osam kvadratnih kilometara i potražio u policijskoj arhivi
svako nasilno krivično delo počinjeno unutar oblasti - dobio je sedamnaest rezultata.
Blizu je. Niske zgrade okružene parkiralištima. Trg Esmo i odmah iza njega jednos-
pratnica od cigala. To mu je odredište.
Sedamnaest rezultata na ekranu za sedamnaest slučajeva u policijskoj arhivi u Kro-
nobergu, svi odavno zatvoreni, krivični postupci završeni. Jon ih je doneo u kancelariju,
razvrstao i složio u gomile po podu.
Dvojica počinilaca su umrli. Trojica ne žive u Stokholmu, već u Geteborgu, Berli-
V V
nu i u Spaniji, u Kosti del Sol; lokalna policija je potvrdila njihov alibi. Četvorica su u zatvoru,
bili su iza rešetaka kada je zločin počinjen. Petorica su osuđeni za silovanje i nanošenje
teških telesnih povreda, seksualno zlostavljanje dece s teškim telesnim povredama - takvo
ponašanje se ne uklapa u profil.
Bronks se zaustavio pored poštanskog sandučeta koje je vlasnik sam ofarbao. Neko ga
po smatra s prozora.
Ostale su mu tri preliminarne istrage. S njima je morao da se vidi oči u oči. Stavio je
predmete u automobil i pošao da se sretne s bivšim osuđenicima iz Šendala, za koje postoji
mogućnost da su sposobni za takav zločin.
 Prvi sastanak je bio samo dva bloka od policijske stanice, u Ulici Svetog Erika; čovek
osuđen za ozbiljna krivična dela u vezi s narkoticima. Četrdesetogodišnjak s te- lom
osamdesetogodišnjaka, pogrbljen, proređene kose, upalih obraza, zamagljenih očiju. Bronksu
je bilo dovoljno samo da ga vidi u prljavom stanu, pa da ga isključi kao osumnjičenog za
dvadesetominutnu pljačku. Brzo je izašao iz stana u centru grada koji gleda na Karlbergov
kanal i tek kasnije shvatio da su istih godina; da su izabrali drugačiji životni put, mogli su da
zamene mesta. Vreme se ne sastoji samo od sata i minuta.
Kuća od cigala s velikim vrtom Sudeći po verandi i prozorima, verovatno sagrađena
dvadesetih godina. Sada je siguran, neko sedi kraj prozora.
Od Ulice Svetog Erika odvezao se do Jakobsberga za sledećom proverom unutar
V
oblasti. Kratak susret; Jon Bronks je i njega isključio. Četrdeset sedam godina, osuđen za
ubistvo iz nehata - tada, dok je još imao noge. Gojazan čovek u prevremenoj penziji, ćelav;
pričao je tiho, bezmalo šaputao, i pio kafu u jednoj od tipskih kuća u nizu.
Posle smišljenog napada koji je prijavio kao odmazdu, dobio je proteze umesto nogu od
kolena nadole. Istraga je prekinuta pošto su svi svedoci povukli izjave.
Ostao je još jedan. Sedi tamo, iza zavese koja tu visi suviše dugo.
Bronks je otvorio fasciklu koja je petnaest godina bila u policijskoj arhivi, a sada se nalazi
na suvozačkom sedištu njegovog automobila. Mašinom kucane stranice opisuju
pedesetjednogodišnjaka koji je emigrirao iz Jugoslavije šezdesetih godina i bio u zatvoru više
puta. Poslednji put zbog teških telesnih povreda, osamnaest meseci u zatvoru u Norte ljeu.
Fotografije žene koja stoji ispred plave pozadine kao da se slika za školski album, plava kosa
vezana je u konjski rep da bi se vi dele povrede - veliki otok oko oka koji će se uskoro spustiti
i ozbiljna naprslina na čeonoj kosti koju je fo- renzičar oprao od krvi da bi se videla duboka
posekotina. Ali ostatak lica izgleda još gore - koža joj je sva u podlivima, popucali kapilari se
sjaje, žuti i plavi. Poslednje fotografije. Niže na telu, zdesna, bleda koža oko belog prslučeta i
velika modrica od pazuha do kuka. Bio je temeljan.
Bronks je okrenuo fotografije licem nadole. Ne želi da ih gleda. Međutim, već je kasno.
Kao što to često biva, iznenada su navrle slike neke druge majke i zapitao se da li bi i ona
tako stajala ispred foto-aparata nekog forenzičara da je ikada odlučila da ga prij avi - tamnij a
kosa u konj skom repu, s drugačij im otocima i masnicama.
Kiša je opet počela da pada, tek da sipi, ali dovoljno da ne vidi jasno kuću. Pomislio je da
uključi brisače, ali nije - ako on ne vidi kroz prozor, ne vidi ni čovek u prizemlju.
Još istraga, još presuda. Uvek za napad ili teške telesne povrede. Bio je u zatvoru u
Esterokeru, Asptuni i Jevleu. Napad na šefa gradilišta na projektu renoviranja u Hu- dingeu,
teške telesne povrede nanete kondukteru na trajektu od Slusena do Jurgordena, teške
telesne povrede nanete dvojici muškaraca u klubu u Regeringsgatanu, zatim napad na dva
policajca koji su došli na lice mesta da ga uhapse. Bez obzira na užasne fotografije prebijene
žene, on ne tuče samo ženu - to je čovek koji napada sve ljude, bez razlike.
Još jedan dokument u fascikli. Sistem pretrage je izbacio baš tu istragu.
OKRUŽNI SUD U HANDENU PREDMET BR. 301-1
OKRIVLJENI Duvnjak, Ivan

KRIVIČNO DELO izazivanje požara s teškim posledicama

ZAKON 8 ČL. 6

PRESUDA zatvorska kazna četiri (4) godine

 Jon Bronks je preleteo preko gusto kucanih stranica na kojima se opisuje potpuno
V
druga vrsta zločina. Izazivanje požara s teškim posledicama. Mala kuća u Sendalu, samo
nekoliko stotina metara od plaže i mola gde im se gubi trag. Zatvorsku kaznu je služio u
Esterokeru.
Osuđenik koji obično koristi fizički napad kao sredstvo, može se dovesti u vezu s oblašću
koju Bronks istražuje i može biti Džafar ili Gobek.
Bronks je izašao iz automobila i otvorio kapiju.
V
Na prozoru u prizemlju zdesna. Covek iza zavese je još tu.
***
Ojačali su pod i postavili pločice oko bunara. Naredali su betonske blokove duž zidova od
blata, od poda do tavanice, i zalili ih cementom Stavili su pumpu za taložnik na dno bunara i
povezali je s plovkom programiranim da signalizira porast nivoa vode.
Prvi nacrt je završen - pravljenje poda i zidova Fantomove pećine.
Leo ga je presavio, stavio u kutiju s alatom i izvadio sledeći. Šarke. Crni somot. Sef.
Njegova zamisao za ulaz kroz najobičniji podni sef, ulaz koji niko nikada neće moći da
pronađe. Izašao je iz sobe s otvorom u sredini dubokim dva metra i krenuo kroz dvorište
prema garaži.
Na pola puta je čuo zvuk zuba metalnog sečiva, koji grickaju polako prodirući kroz
poleđinu sefa. Kada je otvorio vrata, dočekale su ga varnice. Gvozdeni opiljci sago- revaju
dok se odvajaju od gvozdene mase. Feliks stoji u inače praznoj garaži, nadvijen nad teškim
sefom na dugačkom radnom stolu. Crna maska od poliamida otporna na toplotu štiti mu
znojavo lice.
- Felikse, odredio sam datum, vreme i mesto.
Poslednje varnice i zadnja ploča sefa se potpuno odvojila.
- Banka u Svedmiri, sreda jedanaestog decembra.
Sasvim običan sef. Kockast i prilično neugledan. Proizvodnja Hans Dalkvist Ink. fabrika
sefova iz More. Leo je podesio kombinaciju brojeva i otvorio ga. Pogledao je kroz njega. U
Feliksa koji stoji s druge strane i gleda u Lea.
- Onda dve banke istovremeno, u četvrtak drugog januara.
Parče crnog somota. Leo ga je razvio na drugoj polovini radnog stola, izmerio i obeležio
na poleđini belom kredom Sveže naoštrenim makazama isekao je somot na manje delove.
- Našao sam mesto. Dve banke razdvojene zidom Gradić s malim trgom u sredini.
Možemo bukvalno da dovezemo automobil do ulaza.
- Rute za beg?
V
- Možeš da biraš. Siroki auto-put 73. Ili bezbroj sporednih puteva. I svi vode ova
mo.
Tuba se malo osušila, Leo je sklonio stvrdnutu masu, a onda malim valjkom premazao
unutrašnje zidove sefa mlečnobelim fabričkim lepkom
- Gde je to?
- Esmo.
- Esmo?
- Da.
- U tom slučaju... mislim da je bolje da ideš sporednim putevima. Kroz Vegare i
Sunerbi. Ili Surundu. Sporednim putevima do Tumbe.
Kvadrate od somota su stavili preko lepkom premazanih unutrašnjih zidova. Razvukli su
materijal i trljali ga dlanovima dok se nije zalepio, bez mehurova i nabora.
 - Esmo, kažeš?
- Aha.
- Esmo, Leo? A... šta si ti radio tamo, dođavola?
Sede svaki s jedne strane velikog sefa bez pozadine. Teško je izbeći pogled.
- Leo?
- Da?
V
- Sta si radio u Esmu, dovraga?
- Inspekciju terena.
- Bio si tamo.
Feliks traži te dobro poznate oči.
- Leo?
Koje izbegavaju njegov pogled.
- Bio si tamo... kod njega. Bio si s tim matorim đubretom!
- Da. Bio sam tamo.
- Zašto?
- Zbog novca. Dugovao sam mu. To znaš, zar ne? Vratio sam dug. Da ne bih morao
nikada više to da slušam
- Ne dugujemo mu ništa, Leo, kada ćeš to da utuviš u glavu!? Mogao si da mu vratiš
bilo kada, jebote!
Još samo jedan komad somota. Zalepio ga je na poleđinu sefa - ulaz u Fantomovu
pećinu.
- Zašto onda... sada? Leo, odgovori mi, dođavola! Kada smo upravo opljačkali
blindirani kamion i kada planiramo još tri pljačke banke u sledećih mesec i po dana, jebote!
- Slučajno.
- Ma nemoj, slučajno! Hteo si da mu kažeš!
- Nisam
- Hteo si da mu kažeš!
- Zašto bih mu rekao?
- Zašto? Zašto? Poznajem te, Leo. Znam kako to ide s vama dvojicom. On ti napuni
glavu gomilom gluposti i tako to krene.
- Dođavola, što si poludeo? Zaboravi to. Felikse?
- Dobro. Zaboraviću sve. Zaboravi jebenu Svedmiru. Zaboravi jebeni Esmo. Odlazim.
Odmah.
Feliks je bio na pola puta do vrata garaže, kada ga je Leo uhvatio za rame.
- Zaboga, Felikse, smiri se.
Zaustavili su se usred koraka i stajali tu, gledajući se dugo.
- Leo, obećaj mi!
V
- Sta da ti obećam?
Feliks još uvek viče.
- Obećaj mi da nećeš više ići kod njega, dokle god ja vozim.
- Ja...
- Obećaj mi. Obećaj mi!
Leo je spustio drugu ruku na Feliksovo drugo rame.
- Dobro. Obećavam Jesi li zadovoljan? Obećavam da nikada više neću videti ni čuti
matorog.
Nakrivio je glavu, nasmešio se jedva primetno i nežno povukao Feliksa za ramena, malo
šira od njegovih.
 - Dogovorili smo se?
Mlađi brat nije rekao ništa, ali Leo nije ni očekivao odgovor.
- Dogovorili smo se, Felikse? Jesi li zadovoljan? Nikada više.
***
Bronks je pozvonio na vrata. Smešno zvonce u obliku cveta.
Ako čovek koji sedi iza zavese odluči da ustane, dođe hodnikom do vrata i otvori ih,
Bronks će uraditi isto ono što je uradio s onim gojaznim u Jakobsbergu i narkomanom u Ulici
Svetog Erika: postaviće pitanja koja nemaju veze s onim zbog čega je došao, ali će mu dati
odgovore koje traži - ko si ti danas, šta si sposoban da uradiš, gde si bio između pet i
petnaest i šest i četrnaest popodne devetnaestog oktobra.
Teški koraci. Neko gazi celim stopalom. Senka iza neprovidnog stakla na vratima. Neko
otključava bravu.
- Dobar dan, ja...
- Stiv nije kod kuće.
V
Covek je mnogo krupniji nego što je Bronks očekivao. Ne viši, ne jači, samo krupniji. Kao
neki ljudi kada im priđeš blizu.
- On je vlasnik, ja sam samo zakupac.
Tamna kosa začešljana unazad, prljavi i zarasli zulufi, kao neki dugokosi Elvis Prisli.
- Zato dođite kasnije.
Ogrubela šaka na mesinganoj kvaki spremna je da zatvori vrata. Zglavci na dva prsta
primetno upali, ravni, kažiprst i srednji prst, karakteristično za nekoga ko često udara.
V
- Ne tražim Stiva. Zeleo bih da razgovaram sa Ivanom Duvnjakom.
Bronks je izvadio policijsku značku u kožnoj futroli, a krupan muškarac ju je ovlaš
pogledao.
- Jon Bronks, gradska policija.
Pogledao je u njega i okrenuo se ka susednim kućama levo i desno, takođe s velikim
baštama.
- U poslednjih nekoliko nedelja dobili smo nekoliko prijava o provalama u ovom kraju.
Da li ste primetili nešto neobično?
- Pa policija ide naokolo i zvoni ljudima na vrata?
Isti ton kao Narkić i Debeli. Ljudi koji su navikli da otvaraju vrata policiji, da se vuku po
sudovima, da idu u zatvor. Uvek podozrivi, uvek se osećaju kao krivci, čak i pre nego što ih
optuže.
- Tako nekako.
- Dobro... šta onda hoćete od mene, dovraga?
Bronks nije očekivao ništa bolju reakciju, nikakvo ćaskanje o provalama u mirnom kraju.
Došao je da otpiše nekoga koga je sistem izbacio kao mogućeg počinioca.
- Pokazao sam vam svoju značku. Sada bih voleo da vidim vašu ličnu kartu.
- Nemam prokletu ličnu kartu.
- Nemate?
- Nemam.
- Ni pasoš? Ništa?
V
- Sta će mi pasoš? Jel’ to obavezno? Da li moram da pokazujem dokumenta kad god
mi neki policijski gad pokuca na vrata?
 Stoje blizu jedan drugog na uskom tremu. Kada je bio kod Narkića i Debelog, otprilike u to
vreme bi počeli da odgovaraju na njegova pitanja, našli bi neka dokumenta. Iako su se i oni
osetili optuženima, hteli su da skinu sumnju sa sebe.
- Možda da biste se uklopili u društvo?
- Jeste da živim u ovom iznajmljenom prizemlju, ali nisam deo nikakvog jebenog
društva.
Međutim, tom prkosu nema mesta. Taj bi mogao doveka da stoji tu i gunđa, svaki trenutak
videće kao novi izazov.
- A onaj automobil tamo?
Bronks je pokazao glavom prema prilaznom putu i starom, zarđalom saabu, s mo-
lerskim valjkom i sklopljenim merdevinama koje vire sa zadnjeg sedišta.
- Da li je vaš? Ako jeste, onda morate imati vozačku dozvolu.
V
Covek je prošao prstima kroz Elvisovu frizuru.
- Mislite da sam prokleti provalnik? Zaista? Verujete u to? Znači da ste potražili moja
jebena dokumenta koja postoje u vašem jebenom društvu.
- Gde ste bili između pet i trideset i šest i trideset popodne devetnaestog oktobra?
Nasmejao se kratko, ne preterano srdačno.
- A koji to provalnik operiše između pet i sedam?
Krupan muškarac koji zauzima toliko mesta sada je zakoračio napred.
- Uradio sam šta sam uradio. Izgubio sam kontrolu. Ali jebeni lopov... dovraga, to
mislite? Da se uvlačim u tuđe kuće i kradem stvari? Ja se ne šunjam okolo. Ja tučem. To
možete videti u vašim jebenim dokumentima.
Jon Bronks se nije pomerio. Ne pre nego što vidi neki dokument.
Pretukao si suprugu.
Bacio si napalm na kuću njenih roditelja.
Nasiljem do kontrole. Ne treba mi nikakav dokument za to, jer znam sve o tome.
- Dobro. Zaboga. Ali samo pod uslovom da se posle vratite u svoja prokleta policijska
kola.
Ostavio je otvorena vrata i otišao niz predsoblje, u prostoriju nalik na kuhinju, s gomilom
tiketa keno i dve flaše vina na stolu. Sivi sako prebačen preko naslona kuhinjske stolice i u
džepu izlizani novčanik.
- Hvala.
Bronks je uzeo plastičnu karticu koja je stajala u novčaniku pored računa i nekoliko
novčanica od dvadeset kruna. Vbzačka dozvola. IVAN ZORAN DUVNJAK. Izdata pre sedam
godina, važi još tri.
Vratio mu je dozvolu.
- Mogli ste odmah da mi je pokažete.
- A zašto bih? Dolazite ovamo, sa svojim predrasudama. Iako znate da nisam baš
ništa uradio već deset godina. I da se nikada ne šunjam po tuđim kućama kao neki pa- cov,
jebote.
- Da li neko može to da potvrdi?
Stoje jedan naspram drugog. Ipak, ne dovoljno blizu. Muškarac za koga je sada utvrdio da
je zaista Ivan Duvnjak malo se primakao, zabacio glavu i isturio bradu, pilje- ći u njega. Prošlo
je mnogo vremena otkako je Jon Bronks poslednji put na dužnosti bio uvučen u sličnu igru
moći.
- Dođete ovamo i pokušavate da me isprovocirate. Možda ćete i uspeti, ako nastavite.
Međutim, još uvek nema želju da se povuče.
- Da li vi to meni pretite?
 - Mislite šta god vam je drago.
- Može li neko da potvrdi gde ste bili popodne i uveče devetnaestog oktobra?
- Može Stiv.
- Stiv?
- Moj gazda. On živi na spratu. Može da potvrdi. Zovite njega. Radi u... zovite prokleti
gotlandski trajekt.
Stepenicama, pa stazom od ukrasnog kamena, do automobila. Bronks nije morao da se
okreće. Osetio je na leđima pogled iza zavese.
Imao je sedamnest rezultata. Osuđenici koji su odslužili kaznu, kriminalci i bivši kriminalci.
Proverio ih je i otpisao jednog po jednog. Ovaj je bio poslednji. Veruje mu. On udara, ali ne
krade.
Džafar i Gobek su negde drugde.
***
Prvi nacrt - soba ispod sobe. Drugi nacrt - iseći i ponovo zavariti poleđinu sefa. Treći nacrt je
u Leovoj ruci, već dopola završen - krov i ulaz u Fantomovu pećinu.
Uljna hidraulika. Otvor. Alke.
Prvo će postaviti armaturu od zida do zida, iznad iskopane tajne prostorije. Metalni skelet
će biti ubačen u nov betonski sloj; to će biti pod jedne sobe i tavanica druge, jedna se vidi,
druga se ne vidi, optička varka. Onda će spustiti rekonstruisani sef u sredinu čelične rešetke,
s bravom okrenutom nagore, a poleđinom sa zavarenim šarka- ma nadole. Dok nisu zakucali
drveni kalup ispod skeleta i u njega sipali redak cement, izgledalo je kao da sef lebdi u
vazduhu, svih četiristo kilograma.
- Hoću da čujem još jednom.
Leo je presavio nacrt, legao uz ivicu dužeg zida rupe i uzeo tablu od Feliksa koji leži s
druge strane.
- Šta da čuješ?
Siva i retka zrnasta masa progutala je armaturu. Ravnali su je povlačeći drvenu tablu s
jedne strane na drugu.
- Da obećavaš.
- Šta, Felikse?
Udarci u Feliksovim grudima podsećaju na udarce na vratima koja nisu smela biti
otvorena. On je kriv, on je otvorio vrata, a otac je utrčao u kuhinju i pokušao nasmrt da prebije
majku.
- Da obećavaš da ga više nikada nećeš videti.
- Kakvo si ti gunđalo! Uradio je šta je uradio, kažnjen je i prestani da gunđaš!
V
- Šta? Braniš ga? Obećaj mi ponovo, dovraga!
Betonska površina je potpuno glatka. Još tri koraka. Alke koje će moći da se po-
dignu. Uljna hidraulika s kompresorom, da bi pozadina sefa lepo legla. Poseban drveni kalup
u koji Leo sipa poslednji ostatak cementa postaće poklopac.
- Dobro. Obećavam Ponovo.
Ugradili su sef u pod - posle mukotrpnog rada, tajna soba je napokon gotova. Ustao je i
izašao. Iz sobe, iz kuće.
- Leo, ti me razumeš?
Feliks je pošao za njim, stao pored njega, ispred njega.
- Leo, zaboga!
- Nije bio nikakav otac. Pa?
Crevo leži na zemlji, pored mešalice za beton. Leo je uperio mlaznicu u mešalicu, napunio
je dopola i uključio. Okreće se ukrug, kao mašina za pranje veša.
- Zaista ne znaš?
- Felikse? Nismo više deca. Zaboravi to.
- Zar ne znaš da... se to nikada ne bi desilo, da nisam otvorio vrata.
- Koja vrate, jebote?
- Ja sam ih otvorio. Onda. Kada je naš matori pokušao da ubije majku, jebote. Ja sam
otvorio vrata i pustio ga da uđe.
- Nisi otvorio vrata.
- Otvorio sam vrata i...
- Ja sam otvorio vrata.
- Leo, ne šalim se, jebote.
- Ni ja se ne šalim Zašto bi ti, dovraga, otvorio vrata... njemu?
- Možda nisam znao da je to... on.
- Ti nikada ne bi otvorio vrata. Felikse? Uvek si toliko brinuo o onome što bi moglo da
se dogodi, jebote. Ne sećaš se dobro. Ja sam otvorio vrata.
- Ti?
- Ne sećaš se dobro. Ne bi trebalo da stalno razmišljaš o tome. Zato što sam ja otvorio
vrata.
- Ti si mu skočio na leđa kao majmun, jebote. Ti si stao između njih dvoje. Ali ja... ja
sam otvorio vrata i pustio ga unutra!
Iz mešalice koja se okreće dopire jednoličan zvuk - pljuskanje vode i grebanje.
- Tada sam odlučio, Leo! Nikad više! Čuješ? Čega god se taj mator gad uhvati, to ode
dođavola! Kada ćeš najzad to da utuviš u glavu, jebiga?!
Mešalica je čista. Isključio ju je, izbacio prljavu vodu i još jednom je isprao.
- Ako ga pustimo da se vrati u naš život, Leo... znaš kao i ja da će sve uništiti, sve što
smo mi napravili.
Ko zna zašto, stepenice uvek škripe kada se penje, nikada kada silazi. Šesnaest uskih
V
stepenika od borovine. Stivova kuhinja je iznad njegove. Čistija je, ima više stolica za stolom i
saksije sa cvećem na prozoru. Novine od pre dva dana su na stolici pored šporeta. Ivan ih je
uzeo, ali je pogledao i ispod sudopere. Tu se obično nalazi još naslaganih novina za
reciklažu.
Taj gad mu je došao na vrata. U farmerkama i crnoj kožnoj jakni. Ta policijska hulja je
pričala o sitnim kriminalcima koji se šunjaju po tuđim kućama poput pacova.
Vratio se dole, sklonio tikete keno i flaše u stranu i prelistao nacionalne i lokalne novine
dve nedelje unazad. Nema nikakve vesti o provalama u kraju.
Razbio bi vilicu toj policijskoj pičkici, samo da nije odlučio da to više nikada neće uraditi.
Otkrio je nešto drugo. Ima i drugih načina da se ljudi zaplaše, a da se ne završi u zatvoru.
Ako podignete glas i netremice posmatrate ljude pravo u oči, u toj prokletoj zemlji ljudi će se
povući. Kao da ste nekog opalili posred lica, a zapravo samo stojite pored njega. Postaće
neoprezni, spustiće pogled, odustaće.
Nije nikoga udario već deset godina.
Ipak, neki prokleti policajac se tako ponaša prema njemu, optužuje ga kao da nije prošlo
toliko vremena, kao da čovek ne može da se promeni.
Sivi sako i mokasine, kiša rominja. Nizbrdica koja vodi ka Trgu Esmo blatnjava je i klizava,
proklizavaju mu iznošeni đonovi. Prošao je pored bakalnica, banaka i restorana. Zvono iznad
vrata Jensonove trafike ispustilo je neprijatan zvuk. Kako to podnosi, dođavola, taj oštar
zveket svaki put kada nekome zatreba duvan?
Ivan je pogledao unaokolo, police s duvanom, pa police sa slatkišima, pa stalak s
novinama. Iza pulta nema nikoga. Onda je čuo zvuk vodokotlića iz pomoćne prostorije, gde
se nalazi mali toalet koji je letos procureo, te je Ivan pomogao da se zameni, a zauzvrat dobio
mnogo duvana.
- Ivane.
Zavesa se razmakla. Jenson je mokrim rukama zagladio proređenu kosu.
- Večernje novine. I jedne i druge.
- Danas nema rubrike za igre na sreću, Ivane. Znaš da izlazi samo utorkom
- Večernje novine.
Izvadio je presavijen, izgužvan koverat iz jedinog džepa na košulji. Odbrojao je petstotke i
stavio jednu na pult.
- Nemam ništa manje.
- Zamisli.
- Trenutno imam dosta posla.
- Sve si to zaradio molerišući i radeći stolariju? Pogrešio sam struku. Imaš pun
koverat, a ja jedva da imam da ti razmenim jednu petstotku. Ko plaća toliko?
- I ja se ponekad pitam Moraš da ih pronađeš.
Jenson je stavio kusur na otrcanu tezgu, novčanice od sto, pedeset i dvadeset kruna.
Ivan ih je prebrajao i prelistao novine, tu pored stola za igre na sreću.
- Ni jedna jedina prokleta reč.
- O čemu?
- O provalama.
- Provalama?
- U kraju. Nekoliko kuća.
- Ništa nisam čuo. Svi dolaze ovamo da pričaju. Znao bih.
Ivan je smotao novine i stavio po jednu rolnu u svaki džep sakoa.
Sedeo je pored prozora, kada je policajac došao u posetu koja je zapravo bila izgovor. Taj
gad nije bio kod komšija pre nego što je zazvonio na njegova vrata, a došao je sam. Da je
zaista došao da obiđe ceo komšiluk, parkirao bi se na trgu i krenuo pe- ške, ne bi stao ispred
njegovog prozora. Barem dva policajca bi došla da razgovaraju s bivšim zatvorenikom koji u
dosijeu ima napad na policajce. Uvek idu u parovima, kao hijene. Gad je došao da ga optuži
za nešto drugo.
- Jesi li pročitao?
- Nisam imao šta da pročitam
- Možeš da ih vratiš. Ne moraš da platiš. Uzmi paket duvana umesto novina.
Odvio je dva tabloida, izravnao ih najbolje što je mogao i uzeo paket duvana s donje
police.
- Sin ti je bio ovde.
Ivan je već bio na vratima.
V
- Raskrupnjao se. Široka ramena. Liči na tebe, Ivane, osim što je plavokos.
Isti oštar zvuk kada su se vrata polako zatvorila.
- Dugo ga nije bilo. Ponovo radite zajedno?
V
Covek s druge strane tezge, koji je ruku obrisao o kosu umesto peškirom, radoznao je.
Odgovor neće dobiti. Neće ga dobiti. Zato što njegov najstariji sin sada ima svoj posao,
zajedno s braćom
Ivan se bezmalo nasmešio.
Sinovi su barem nešto naučili od njega: da se drže zajedno, protiv svih, čak i protiv njega.
***
Kontejner stoji s druge strane auto-puta već više od mesec dana. Sada napušta Plavu kuću i
polako se kotrlja sve bliže. Ispred traktora nadiru dva velika zuba nalik na čelične slonovske
kljove - uskom ulicom pored susedne kuće, kroz visoku kapiju i preko
V
dvorišta. Čelične kljove su donele skoro dve tone, a onda ih spustile ispred prozora.
V
Čekali su da se cement osuši, te da se sef ugradi u pod. Ubacili su dva električna kabla -
jedan su povezali s hidraulikom, a drugi s običnim zidnim priključkom. Duž
zidova su ugradili police u dva reda.
Crni kontejner u jesenjoj tami. Moći će da rade neopaženo - da prebace sadržaj
kontejnera u kuću i dole, u Fantomovu pećinu.
Jasper hvata po dve puške istovremeno i dodaje ih kroz otvoren prozor, s kundakom
napred. Feliks stoji u sobi i preuzima puške, zatim ih dodaje Vinsentu koji se nadvio nad
sefom ugrađenim u pod i spušta ih unutra. AK4, jedna za drugom. Metalni sef kao da nezasito
guta automatske puške.
Leo bi verovatno trebalo da oseća umor u rukama i ramenima. Međutim, kada se popeo
merdevinama i izašao iz sefa, iz stomaka gladnog podzemnog čudovišta, smejao se, lak kao
pero. Lepo je tamo dole, a i tu gore. Pod oko sefa su prekrili linoleumskim pločicama,
poredanim kao šahovska tabla, zidovi su sveže ofarbani u toplu nijansu svetlosive, a ivice duž
poda i tavanice se sjaje od masne farbe koja će ujutru biti potpuno suva.
Otišao je na sprat.
Aneli spava na velikom krevetu obučena. Leži na stomaku. U poslednje vreme mnogo
spava; ljudi se nose s nervozom na različite načine.
Nežno ju je milovao po obrazu nadlanicom, dok se nije probudila.
- Koliko je... sati?
V
Ckilji i sklanja se od svetla.
- Pola sedam
- Tako rano? Onda me pusti da spavam
- Uveče.
Uzeo ju je za ruku i nežno je povukao.
- Dođi.
Pogledala ga je, ali se nije pomerila.
- Sada idemo da upoznamo Fantoma.
Aneli je ustala, ruke i noge još uvek je ne slušaju. Krenula je za njim ne znajući šta se
dešava. Niza stepenice i prema sobi naspram kuhinje gde su provodili toliko vremena.
- Neko je begunac.
- Begunac? Ko?
- Niko. Samo zamisli, Aneli. Neko beži od policije i krije se ovde u kući i oni dođu da ga
traže.
Obična soba. Pod, zidovi, tavanica. Svi su tu, zajedno, Leo, Feliks, Vinsent i Jasper.
Gledaju u nju, zadovoljni su.
- Ne razumem O čemu pričate?
Crno-beli linoleumski kvadrati dimenzija četrdeset sa četrdeset centimetara - gornji sloj
poda, ispod debelog tepiha gde svi stoje. Leo je pustio njenu ruku i čučnuo. Dobacio joj je još
jedan pogled, zadovoljan sobom, zarolao tepih, pokazao joj četiri
plastična kvadrata, dva bela i dva crna, i otkrio dve gvozdene alke.
- Policajac traži. Iz nekog razloga, zamisli, pronađu dve labave podne pločice. A onda
ovo, gvozdene alke, koje mogu da se uhvate i podignu.
 Uhvatio je okrugle alke, povukao nagore i podigao cementnu ploču.
- Provalili su, otkrili su poklopac. Onda vide ovo. Sef. Ugrađen u pod. Oh, kakva radost
za policajce, jebote. Dolijali smo!
Nežno je uhvatio bravu sefa.
- Onda, uz mnogo sreće, provale kombinaciju. Zamislmo da su otkrili kombinaciju
sefa.
Okrenuo je bravu i otvorio čelična vrata. A u sefu. Predvidljivi sadržaj. Mala plastična kesa
puna petstotki. Foto-aparat. Nekoliko metaka. Gomila papira koji izgledaju kao potvrde i
ugovori. Leo je izvadio sve i stavio na pod pored otvora.
- Slučajno su našli sef ugrađen u pod, okrenut licem nagore. Stoje tu gde smo mi
sada, drhte od uzbuđenja i neizvesnosti, a onda nekako uspeju da ga otvore. I vide - ovo.
Ništa. Kraj. Onda pređu u drugu sobu, zadovoljni što su pronašli skrovište s malo gotovine,
dokumentima koji se čine važnim, nekoliko metaka koje mogu da testiraju do mile volje.
Sef s ivicama od crnog somota, bez šavova, zapečaćen. Leo je otišao do jedinog prozora
u sobi i do razvodne kutije iznad njega, odvio šrafove na poklopcu i skinuo ga. Dva električna
kabla. Crveni i plavi. Samo to se nalazi u kutiji, dva slobodna kabla. Pogledao ju je i nasmešio
se kao malopre, spojio krajeve i zatvorio strujno kolo.
- Idi do sefa i pogledaj dole.
Lenji zvuk. Onda je pozadina sefa polako nestala na njihove oči... dole.
- Policajci su otišli. Ništa nisu našli. Sve je bilo ispod sefa.
V
Mali poljubac u obraz dok se vraćao prema rupi. Čučnuo je i zgazio na aluminijum- ske
merdevine, sišao i upalio svetlo. Najednom soba, tamo gde nije bilo sobe. Drvene police duž
zidova, u dva reda. Leo je bio poslednji u nizu kada su utovarali puške i poređao ih je
uspravno. Automatske puške na gornjoj polici, a jurišne AK4 na donjoj.
- Fantom u svojoj pećini.
Pet automatskih pušaka na podu, pored merdevina.
- Zar ne vidiš? Fantomov sef. Tu ostavlja poruke za Šumsku patrolu.
Njene bose noge na uskim prečkama merdevina. Zateturala se, povratila ravnotežu i stala
na hladan pod.
- Znaš, sef u policijskoj stanici. Fantom do njega dolazi tajnim prolazom, otvori dno
sefa i ostavlja poruke glavnom štabu Šumske patrole. Svaki put kada Fantom ili Poglavica
otvore sef, čeka ih nova poruka od članova Patrole i tako komuniciraju.
Soba s automatskim oružjem poređanim na drvenim policama - velika gotovo koliko i
bunker iz kojeg dolaze. Aneli gleda u merdevine niz koje se upravo spustila, u dva metalna
cilindra koji drže dno sefa i spuštaju tajna vrata.
- Pipni ovde.
Leo je uzeo Anelinu ruku i prislonio je na betonski zid.
- Suvo je, jel’ tako? Nema vode.
Kleknuo je i podigao poklopac na podu, velika betonska cev, taložnik s instaliranom
pumpom.
- Kuća je sagrađena na koritu jezera. Ne može se napraviti podrum Međutim, s ovim
ćemo moći da kontolišemo nivo vode. Kada voda dođe dovde, do maksimuma, pumpa se
automatski uključuje.
Leo i Aneli stoje zagrljeni u tajnoj podzemnoj komori s hladnim podom i otvorom na
tavanici. S dvesta dvadeset jednom automatskom puškom poredanom u dva reda.
Fantomova pećina koju niko nikada neće pronaći. To je sve što im treba za sledeću pljačku i
sledeću i sledeću.
Kada pokuša da gleda kroz crnu skijašku masku, izgleda kao kada neko gleda kroz dvogled u
starim filmovima - tamne ivice oko intenzivnije realnosti i jače boje.
- Još šezdeset sekundi.
Prvo što vidi jesu rukavi plavog kombinezona. Jasno. Iako su rupe oko očiju izrezane malo
nejednako. Dva rukava plavog kombinezona drže dugačku i tešku sivkastu automatsku
pušku.
- Još pedeset sekundi.
Kada pogleda gore, sve je isto, tamne ivice su još tu, ali sve je svesniji stvarnosti. Vidi da
čuči na podu velikog vozila, polovnog kombija dodž koji su kupili, rasturili i sada mu nedostaju
sedišta. Vidi tišinu. Koja u takvom kombiju izgleda drugačije. Ne spolja - svi nose automatsko
oružje, naravno, svi imaju rance, svi slično obučeni u kombinezone i čizme, s maskama na
licu.
Već iznutra.
- Još četrdeset sekundi.
Plavi dva sedi iza njega i on će voziti - potpuno je miran i zna šta treba da radi, bez obzira
na sve.
- Još trideset sekundi.
Plavi tri sedi naspram njega i on će pucati u zadnju kameru - ne može da spava već
nekoliko dana, zbog nestrpljenja.
- Još dvadeset sekundi.
Plavi četiri sedi do njega i on će skočiti na pult, uvući se kroz šalter i uzeti ključeve - drhti i
pokušava to da sakrije, nije siguran da li će moći da hoda kao muškarac.
- Deset sekundi.
Kroz okrugle rupe u tkanini posmatra kako drže isto oružje kao i on. Dakle, ako neko bude
stradao u banci. Ako ih neko bude naterao da pucaju - onda će to biti samo posledica. Pokret.
Mehanika. Pritisak okidača i oslobađanje energije koja će se pretvoriti u propulzivni gas i kroz
cev puške ispaliti osamsto pedeset metaka u minuti.
- Pet sekundi.
Ako neko bude to uradio, to će biti njihov izbor.
V
- Četiri, tri, dva, jedan... Sad.
Bočna vrata se otvaraju. Osam koraka do banke. Ulaz, poprečno iznad njega je prednja
kamera, okreće se i puca. Nečujno. Zato viče bum! bum! bum! mnogo puta. Plavi tri ulazi i
diže svoju pušku, celom težinom tela naslanja se na kundak, naginje se i nišani u drugu
kameru. Ni njegovi pucnji se ne čuju, urla prodorno BENG! BENG! BENG! Plavi četiri, tik iza
njega, prelazi preko dve žene koje leže na podu i trči ka
šalteru, baš kako treba.
- Šalterska službenica je zaključala prozor.
Plavi četiri se iznenada zaustavlja. U slušalici čuje Plavog jedan kako viče.
- Plavi četiri, reaguj odmah! Prozor je zatvoren!
Plavi četiri gleda prema šalteru, okleva.
- Ako je prozor zaključan, pucaj u njega!
Plavi četiri je obliven znojem i napokon uperi pušku u spušten prozor i šalterskog
službenika koji sedi iza, viče bum, bum, bum, tiše nego ostali i nekako beživotno.
- Dobro. Onda pauza. Nekoliko minuta.
Leo je podigao masku na čelo. Već četiri sata utrčavaju u zamišljenu banku u garaži i
istrčavaju iz nje, praveći sve manje grešaka. Stavio je automatsku pušku i gumene rukavice
na radni sto, skinuo mikrofon s revera i stavio ga u džep.
- Vinsente, šta sam rekao da uradiš, ako zatvore šalter?
 Plavi broj četiri je skinuo masku.
- Pucam u njega.
- I onda?
- Uskočim
- Moramo sve vreme biti u pokretu. Jasno? Ako izgubimo vreme, sve će otići do-
vraga. Mi moramo da kontrolišemo vreme, a ne oni.
Velika garaža je na Leovom posedu i građevinska firma tu obavlja pripreme. Na prljavom
podu lepljivom trakom su označeni ogromni pravougaonici, kopija ogranka Handels banke u
Svedmiri u razmeri 1:1. Traka označava spoljašnje zidove, a daska
V
prednji ulaz. Šalteri su napravljeni od iverice i vijaka. Pet lutaka nekad stoje, a nekad leže s
jedne strane šaltera - klijenti, tri lutke sede u stolicama s druge strane - šalter- ski službenici.
Kauboji i Indijanci na podu dečje sobe. Ili lutke kao rekviziti za pljačku banke u garaži.
Onda je postalo sada, igra je postala ozbiljna.
- Vinsente?
Feliks je ustao s vozačkog sedišta kombija parkiranog ispred banke od lepljive trake i
ostataka drveta.
V
- Šta se dešava?
- Već sam ti rekao!
S maskom na licu, Jasper je odgovorio na pitanje koje nije postavljeno njemu.
- On to ne može! Trebalo je da puca u prozor od pleksiglasa.
Feliks je pomerio jednog klijenta na podu i stavio ga pored neofarbanih delova iverice koji
predstavljaju šalter.
- Prozor će možda biti otvoren, zar ne?
- Leo mu je rekao da je šalterski službenik zatvorio prozor!
Jasper viče, međutim, Feliks se samo nasmešio. Ne voli da viče. Samo je čuknuo o parče
drveta na kojem je ispisano pet slova i ogroman svetloplav broj tri - ŠALTER 3.
- Ali šta je ovo? Prozor je otvoren, zar ne vidiš?
- Ovo je prokleta vežba!
- A ti si marinac kome se privida nešto što ne postoji, jebote. Prestani da napadaš
Vinsenta.
- Ne radi se o napadu! Mora da bude odlučan, ne sme da okleva! Oklevaš kada
nemaš poverenja u oružje. Jel’ tako, Leo?
Jasper je gotovo otrčao do dve ploče od lesonita koje vise s tavanice na konopcima i na
kojima je rukom napisano - kamera 1 i kamera 2 - i dotakao ih puškom.
- Tu i tu su kamere koje smo onesposobili. Znaš li zašto?
- Ja vidim samo dve ploče od lesonita na kojima si nešto naškrabao.
Jasper je vrhom cevi udario dve ploče koje su zavibrirale, te je zavrteo glavom
- Kada ispališ metak iz puške na otvorenom, ljudi mogu da se uplaše, automatska
puška je prilično glasna. Međutim, u zatvorenom prostoru zvuči potpuno drugačije. Prodorno.
Kao noževi koji se zabadaju u zidove i odskaču unaokolo dok ne popucaju bubne opne, a od
zvonjave u ušima ljudi postaju dezorijentisani. U zatvorenom prostoru ljudi su više nego
uplašeni, jebote. Bacaju se na pod, ne samo da bi se zaštitili - orijentacija je neophodna za
preživljavanje, jebote. Potražiće nešto sigurno, odakle mogu drugačije da sagledaju prostor,
kao što je pod. Jer, kada smo pucali u kamere, promenili smo i njihov ugao gledanja!
Jasper je pogledao u Feliksa koji ćuti, zatim u Vinsenta koji takođe ćuti. Leo je klimnuo
glavom
 - Zatim.. a ovo je najvažnije, jebeni policajci moraju da znaju da je opasno približiti se
mestu gde operišemo. Ako pak odluče da priđu, onda od njih zavisi šta će se dogoditi.
Leo se okrenuo prema mlađoj braći, Feliksu i Vinsentu.
- Jasper je u pravu. Ako upere oružje u nas, mi uperimo oružje u njih. Ako pucaju s
namerom da ubiju, mi pucamo s namerom da ubijemo. Ako su u pitanju njihovi životi ili...
shvatate?
Gleda ih u oči i zna da imaju poverenja u njega. Mora da dokuči da li on ima poverenja u
njih. Leo je posegnuo za pločama od lesonita koje predstavljaju kamere, trebalo bi da vise
malo niže - odvezao je konopce i malo ih spustio. Ostao je tu, malo se udaljio. Tako ima bolji
pregled. Kada moraš da odlučiš da li je neko dovoljno dobar. Pogledao je u Feliksa koji stoji
naslonjen na kombi i gleda u slušalice, u Vinsenta koji kleči i namešta ruku na jednoj lutki, u
Jaspera koji sedi u stolici šalterskog službenika i pomera kočioni mehanizam na napunjenoj
puški, gore-dole, gore-dole.
- U kola. Svi.
Mladić od sedamnaest godina koji nije ni bio u vojsci, mladić od dvadeset jednu
koji se prijavio, ali je bio oslobođen, i mladić od dvadeset dve koji se ponaša kao da obučava
marince. Njegov je zadatak da od njih napravi složnu gupu.
- Još jednom. Hajde! Ja ću da odbrojavam, tri minuta od... sada.
Leo je otvorio klizna vrata, iskočio iz kombija i prešao osam koraka do drvene daske i
lepljive trake. Za četrdeset šest sati pljačka banke neće biti samo vežba.
Sede u istom automobilu. Međutim, sada se voze na sever auto-putem E4, u praskozorje.
Automobil je ponovo običan kombi dodž, sedišta su pričvršćena za pod. To je deo plana
koliko i njihova obuka.
Nastavili su da vežbaju napad na zamišljenu banku, izlazeći iz kombija, do šaltera, pa do
trezora i ponovo. Plavi jedan je dvadeset osam puta otvorio bočna vrata, dvadeset osam puta
je grupa maskiranih muškaraca umarširala, zauzela svoja mesta, prošla celu vežbu, usavršila
svaku kretnju. Nikome u tom automobilu neće biti potrebno vre- me da misli. Plan im je
urezan u svest, plan koji će se ostvariti tamo gde ranije nisu ni kročili. Leo bi se prošetao
malim trgom do bakalnice, nekoliko puta pojeo nešto u su- sednoj piceriji. Ali nikada nije
otvorio vrata. Ne dolazi u obzir da iko od njih uđe u banku. Njihova visina, težina i način
kretanja ne smeju se naći ni na jednom snimku koji će se kasnije upoređivati sa snimkom
četvorice muškaraca u plavim kombinezonima i crnim maskama.
Asfaltirani put se suzio, a zatim pretvorio u makadam. Blizu su.
Samo je Aneli smela da stane s druge strane šaltera banke, ispred pravih kamera i
šalterskih službenika, okružena pravim klijentima. Za vreme svake kratke posete banci,
skicirala je jedan deo prostora na poleđini upotrebljene uplatnice, a on je sve sastavio na
kuhinjskom stolu i pretvorio u nacrt prostorije.
- Halo?
Mobilni telefon je u spoljašnjem džepu jakne. Javio se posle prvog zvona.
- Leo... koverat.
Taj glas.
- Nemam vremena sada.
- Tvoj dug, Leo, jebote. Novac u koverti. Rekao si da mi ne duguješ ništa, zar ne?
- Sada mi je nezgodno. Ne mogu da pričam.
- Dakle, ako dolaziš kod mene posle toliko godina s tolikom lovom, a misliš da mi ne
duguješ... onda mora da imaš još mnogo više. Nikada mi ne bi dao poslednji cent. Otkuda ti
onda taj novac, dovraga?
Desni taster. Ako ga pritisne, glas će nestati.
Pritisnuo ga je.
 - Ko je to bio?
Feliks ga posmatra zahtevajući odgovor.
- Nije važno.
- Zvučalo je kao da je važno.
- Pazi na put.
Feliks vozi, kao i uvek. Sada poznaje automobil, zna kako ubrzava, kako koči, volan je
postao produžetak njegovih ruku. Dodž kombi. U takvom vozilu će sedeti malo pre i malo
posle trominutne pljačke banke i u takvo vozilo će se prebaciti pošto po- begnu s mesta
zločina. Feliks je vežbao da ga vozi, ali je takođe do detalja proučio kako je sastavljen.
Trebalo bi da ukrade dva vozila noć pre pljačke. Proveo je sate i sate ubacujući parče tankog
metala u prostor između prozora i gumenog okvira, okrećući ga tamo-amo da bi došao do
brave, sve dok nije bio siguran da će moći da otvori vrata na dodžu za manje od dvadeset
sekundi. Takođe, neumorno je rastavljao bravu motora da bi pronašao najlakši način da upali
vozilo bez ključa.
Staro strelište se nalazi na kraju makadamskog puta. Parkirali su i čuli pucnje u daljini.
- Nekoga ima.
Vinsent posmatra uzvišenja prekrivena šljunkom Nalaze se na razdaljini od pedeset,
dvesta, trista, šesto osamdeset metara od peščanog nasipa koji prima i guta metke.
- Zar ih ne čuješ?
S torbom punom municije, četiri podloge za kampovanje i automatskim puškama, krenuli
su šljunkovitom stazom koja se pretvorila u puteljak. Dvojica muškaraca leže na uzvišenju, na
trista metara od meta i peščanog nasipa.
Leo je zastao i oslušnuo.
- MP5. Mora da su specijalci.
- Leo, idemo odavde...
Vinsent je povukao brata za nadlakticu.
- ...traže nas, zaboga!
Nose oružje ukradeno iz vojnog bunkera koje se može dovesti u vezu s oružjem ko-
rišćenim u pljački.
- Moramo da se kupimo odavde.
- Ne. Moraš da naučiš.
- Leo, zaboga, mi...
- Slušaj, policija traži dva Arapina.
Vinsent je usporio i ostao na kraju kolone. Viđao je Lea u tom izdanju, kada se s njim ne
može razgovarati, kada ima potrebu da izaziva, da pobedi, mada to nije neophodno, tek da
pokaže da može. Baš u tom trenutku, dvojica muškaraca u tamnim uniformama su ustala,
spakovala stvari i krenula.
Prema njima.
Izgledaju krupniji dok se približavaju s drugog kraja uskog puteljka, širokih ramena i širokih
vratova. Odrasli ljudi, čak ni Leo ne izgleda tako kada se kreće.
- Došli ste malo da vežbate, momci?
Šljunak im se čuje pod nogama, dok prilaze da vide oružje.
- Pretpostavljam... da ste rezervisti?
Sve se brzo odigralo. Stajali su na puteljku u koloni. A onda više nisu.
Jasper je iznenada iskoračio na travu i došao ispred Lea da bi ponosno pokazao oružje.
- Tako je. Rezervisti bataljona iz Jerve.
Drži pušku AK4 kao mermernu statuu. Samouveren osmeh urezan između špicastog nosa
i oštre brade otkrio je razmak između prednjih zuba. Vinsent je ustuknuo i zgrbio se. Jasper je
kao Leo - kao da mora nešto da uradi, samo zato što može. Ili nimalo nije kao Leo. Leo želi
nadmetanje, želi da pobedi. Jasper želi da ga vole, da se uklapa.
- MP5?
I odmah pošto su pogledali pušku kao da je to neka obična puška... Baš kada su hte- li da
nastave svojim putem
- Specijalci, jel’ tako?
Vinsent je zatvorio oči. Nije bilo dovoljno što se šepuri ukradenim oružjem i sve stavlja na
kocku. Jasper je morao da im priđe i opipa njihovo oružje. Stoji tamo, raz- menjuje zadivljene
poglede s njima i uživa. Ne divi se njihovom poslu, već onome što policajci imaju: bratstvo,
solidarnost, „čuvam ti leđa”.
- Da, mi smo specijalna jedinica. Srećno, nema vetra, lep je dan za gađanje.
Klimnuli su glavom onako kao što to ljudi rade kada su spremni da krenu. Dok su
prolazili pored njega, Vinsent je gledao u noge, dišući što je sporije mogao.
- Hej, ti.
Pored Vinsenta se zaustavio onaj što je najviše pričao i šepurio se.
- Da nisi ti malo mlad za ovo?
- Ja...
Vinsent je pokušao da podigne pogled, ali nije uspeo.
- ORS.
Leo je odgovorio.
- Omladina rezervnih snaga.
Policajac ne samo da je u timu specijalaca, već se i drži kao da je stariji od Lea. I dalje
gleda u Vinsenta.
- U tvojim godinama provodio sam vreme jureći devojke, a ne spremajući se za borbu.
Vinsent je pokušao, zaista je pokušao. Nasmešio se izveštačeno dvojici policajaca ne
dišući, iskrivio je lice kao da mu je neprijatno. I tako sve dok nisu uzeli svoje proklete puške
MP5 i nastavili svojim putem. Iako je Jasper već postavio prostirke za kampovanje na šljunak,
iako je Leo već uzeo gomilu meta iz barake i stavio ih ispred peščanog nasipa, a Feliks
otvorio kutije s municijom i raspodelio metke, ipak nije mogao da se opusti sve dok dvojica
policajaca nisu upalila motor i odvezla se prašnjavim makadamskim putem.
- Nisu proverili ni serijske brojeve, jebote.
Za razliku od Vinsenta, Leov osmeh je iskren, nije izveštačen; srećan je, ponosan. Skočio
se s njima siguran u pobedu i pobedio je. Sada je napunio šaržer s dvadeset metaka,
prebacio ga preko podlaktice u stojećem stavu i uključio automatsku vatru. Nanišanio je u
jednu od onih kartonskih figura i pritisnuo obarač. Lice od papira se raspalo u paramparčad.
- Da bi naučio da koristiš AK4, moraš da naučiš da stojiš.
Napunio je pušku i pružio je Vinsentu - ali je nije pustio.
- Ako se ne pripremiš za trzaj svom težinom tela, ako se ne nasloniš na pušku i
ramenom i levom rukom, cev će poleteti uvis i treći metak će završiti pola metra iznad mete.
Spustio se, prebacio težinu na levu nogu, stavio levu ruku na cev, naciljao i ispalio novu
rundu metaka, ovoga puta u srce kartonske siluete.
- Napunjena je.
Opet je pružio pušku Vinsentu i ovoga puta ju je pustio.
- Zatvarač treba da bude u prednjem položaju, puška treba da je otkočena.
Teško diše, ruke mu se znoje. Vinsent se naslonio na kundak kao što mu je Leo pokazao,
prebacio težinu na levu nogu kao Leo, stavio ruku na cev kao Leo. I opalio. Kundak je trznuo i
udario ga u rame. Cev je pobegla nagore kao da ju je neki nevidljivi konopac povukao.
Izgubio je ravnotežu, zateturao se i ponovo stao.
 Ispalio je dvadeset metaka u peščani nasip. Kartonska silueta ga posmatra nezainte-
resovano.
V
- Čvršće se ukopaj levom nogom, hajde, Vinsente! Usredsredi se!
Jasper je gotovo potrčao, kao kada su sreli specijalce, i nežno ćušnuo Vinsenta u levu
nogu.
- Raskorači! I guraj levom rukom kao što je Leo rekao. Gurni, zaboga!
- Zaveži!
Feliks je napustio svoje mesto isto tako brzo i stao između Vinsenta i Jaspera.
- Nema vikanja ni udaranja kada razgovaraš s mojim bratom Jel’ ti jasno?
- Pomerite se. Obojica.
Leo je sačekao da prestanu da zure jedan u drugog.
- Disanje, Vinsente.
Nežno je okrenuo lice mlađeg brata ka sebi.
- Udisaj, izdisaj. Udisaj, izdisaj. I onda... pucaj.
Kundak čvrsto priljubljen uz rame. Leva ruka čvrsto na cevi.
Vinsent je opalio ponovo. I... pogodio! Glavu, vrat, grudi kartonske figure.
Novi šaržer, još metaka. Sve dok se neprijatelji nisu predali, popadali jedan za drugim i
raspali se na sitne komade. Leo je požurio do barake po još meta. Ponekad, kao dan ranije u
garaži, zastao bi malo dalje i posmatrao najmlađeg brata kojeg je dizao iz kolevke, s kojim je
pravio crvene i plave gradove od lego kocki, kome je pra
vio sendviče s marmeladom. Suviše si mlad da glasaš. Suviše mlad da kupiš crno vino u
prodavnici pića. Nasmešio se ponosno. Ali umeš da pucaš iz automatske puške i za trideset
tri sata opljačkačeš banku.
Dovezli su se u dvorište kasno uveče. Leo je odneo kese s namirnicama Aneli, a Feliks,
Vinsent i Jasper su odneli opremu i oružje u garažu. Vinsent je stavio torbu sa šaržerima i
ostatkom municije na pod i osetio kako mu se desno rame trza samo od sebe. Kao da su
trzaji puške, jedan za drugim, zaživeli u njegovom ramenu, te mu sada besciljno gamižu po
mišićima i zglobovima poput crvića.
Ispalio je stotine metaka. Leo ga je pohvalio mnogo puta, iskreno. Međutim, Jasper je
neprestao tražio zamerke, isticao detalje koji se moraju popraviti, ali to više nije bilo važno.
Njegova nervoza jenjavala je sa svakim pogotkom u središte mete.
V
- Čišćenje pušaka.
Vinsent zna o čemu se zapravo radi. Uvek je bilo tako. Jasperova potreba da se uklopi,
baš kao tamo na stazi, kada se smešio i razgovarao s pripadnicima specijalne policije - kao
da nije bitno ni sa kim ni u šta, samo da se uklopi.
- Felikse, Vinsente, dođite, dođavola!
Jasper je stavio oružje na radni sto.
- Hej, morate da naučite kako se ovo radi!
Brzo je rastavio pušku na delove, jedan po jedan.
- Sada vi. Rastavite i očistite svoje puške. Ja ću da gledam
Feliks je spustio AK4 kojom je pucao u kartonske ljude, ali umesto da posluša, sagnuo se
prema Jasperu i prošaptao mu na uvo.
- Jaspere?
- Da?
- Zašto se ponašaš kao da imaš automatsku pušku u dupetu?
- Molim?
 - Svaka borbena vežba mora da ima vođu. Ali ti to ne razumeš! Zato što nisi išao u voj
sku.
- Ovo ću ti reći samo jednom Prestani.
V
- Sta da prestanem?
- Samo prestani.
- Ako se nađemo u neprilici, bićeš mi zahvalan.
- U neprilici?
- Ako oklevaš u borbi, poginućeš. Jednostavno, jebote.
- Slušaj... ako se nađemo u neprilici, ti ćeš za to biti kriv.
Jasper se približio i zuri u njega s visine. Vinsent je već viđao taj pogled - kao kada je
Jasper kupio palicu, pa se šetao unaokolo s njom i čekao da ga neko čudno pogleda. Dok nije
zaključio da ga je Veliki Stefe čudno pogledao, te ga je tresnuo dva
puta po ručnom zglobu. Kada je kost pukla, imao je taj isti pogled, tako lako, jeste li videli, kao
suva grančica, jebote. Kasnije te večeri je zažalio, bio je veoma zabrinut. Ne zbog Stefea, već
da ne dospe u nepriliku, pa da ga ne prime u vojsku. Sada stoji tamo i zuri u Feliksa tim istim
pogledom, a Feliks zuri u njega, kao uvek. U tom trenutku je Leo otvorio vrata i ušao, noseći
veliku kartonsku kutiju.
V
- Sta se ovde događa?
Odmakli su se jedan korak, bez reči.
- Ništa.
- Vidim da se nešto dešava.
Jasper je drugi put spustio oružje na radni sto.
- Dovodi u pitanje moju stručnost i dosta mi je toga, jebote!
- Ne tvoju stručnost, već tvoje ponašanje!
- Ponašanje? Ja nisam nikada dovodio u pitanje tvoju stručnost na građevini, kada bi
mi rekao da držim dršku čekića previsoko ili da sam ga odložio u pogrešnu kutiju, dovraga.
Slušao sam te i poštovao! Dakle, moraš da me slušaš, jebote, kada ja tebe učim nečemu u
čemu sam dobar!
Leo je stao između njih i polako ih razdvojio.
- Jaspere? Sada ćeš da ućutiš.
- Rekao si da ih naučim svemu što znam
- Ćuti i očisti pušku. A ti, Felikse? Slušaj Jaspera kada je ovo u pitanju, on zna o čemu
govori. Zna kako treba da se čuvate. Kao što je on branio vas! Kada su vas oni prokleti idioti
prebili i kada je ostao tamo, iako je dobio bejzbol palicom po glavi. Ostao je i tukao se s njima,
dok ja nisam došao. Zar se ne sećate?
Zna da su umorni i napeti. Ostalo je još samo malo vremena.
- Jasno?
V
Čekao je da jedan od njih nastavi da se svađa, kao i obično. Međutim, ovoga puta obojica
su ćutali i Leo je prvi prekinuo tišinu.
- Dobro. Hajdemo ponovo. Sa pancirima. U punoj opremi.
Kartonska kutija na podu garaže oblepljena je s previše trake i obmotana predugačkim,
dlakavim, grubim kanapima, a unutra ima previše najlonskih omotača. Američki pečati i
etikete - Oburn, Alabama. Nikada ne treba naručivati opremu od švedske kompanije. Ako bi
policija počela da istražuje kompanije koje se bave bezbednošću i tražila im da otkriju
podatke, upravo bi to otkrili. Kompanija Američki pancir, snab- devač američke vojske, daleko
je sigurnija mogućnost.
 Leo je otvorio kutiju i svima podelio pancire. Panciri od kevlara koje je prvobitno naručio
imali su nekakvu balističku zaštitu za vrat i ramena, te su bili neupotrebljivi. Stoga je naručio
još četiri, bez zaštite za vrat i ramena, procenivši rizik u odnosu na pokretljivost. Neophodno
je da se nesputano kreću po banci.
- Ako svi izgledamo isto.
Druga kutija stoji ispod stola već neko vreme. Četiri nova kombinezona, plava kao i ranije.
Vinsent je pocepao rukav na neki zavrtanj, kada je skakao preko drvenog okvira koji je
predstavljao šalter u banci, Jasperov je suviše uzak da bi ispod njega obukao pancir, a Feliks
je svoj isprljao uljem dok je odvrtao zavrtnje na sedištima automobila.
- Ako niko ne odskače, biće mnogo teže pružiti dobar opis.
Poslednji put.
Generalna proba. Pod punom opremom Opsada mete.
Iz dodža do improvizovane banke i nazad.
Za tačno sto osamdeset sekundi.
Onda će se šalteri opet pretvoriti u drvene daske i ivericu, a zidovi, prozori i trezor banke
završiće kao lepljiva lopta od zgužvane trake.
- Uzmi kantu s benzinom i kesu za đubre i pođi za mnom.
Leo je pokazao glavom ka Jasperu i ka garaži, čiju unutrašnjost niko ne može da vidi - zid
prema susednoj kući, živica prema auto-putu. Zarđalo bure stoji nekoliko koraka od garaže.
Ispraznio je kesu, a Jasper je sadržaj polio benzinom
- Pet i pedeset popodne. Deset minuta pre zatvaranja. Svi pokušavaju da obave
posao na vreme.
Dva palidrvca. Plamen je obuhvatio sve nacrte, skice i mape.
- Jaspere, moraš da se obuzdaš.
- Znam šta radim, dovraga.
Leo gleda u Jaspera kako zuri u plamen koji proždire planove i rute za beg.
- Kao kada si gurnuo cev puške onom stražaru u usta?
Ne gubiti kontrolu. Nikada se ne prepustiti nasilju, samo ga usmeravati. Davno je to video
kod oca, a sada i u Jasperovim očima - neobuzdan pogled, sklon nasilju.
- Ili kada si pucao u blindirani kamion, mada smo videli policijska svetla u daljini?
Razlika između slomljenog nosa i zapaljene kuće.
- Pogledaj me, Jaspere. Moram da znam da li mogu da računam na tebe. Mogu li?
Oko bureta se širi prijatna toplota, te su obojica približili dlanove.
- Da. Možeš da računaš na mene.
Još devetnaest sati i dvanaest minuta.
- Sta ako se zaglavim?
- Zaglaviš?
V
- Sta ako se zaglavim u prozoru?
- Kom prozoru?
- U šalteru? Kada budem prolazio?
Opljačkaće svoju prvu banku za četiri minuta i dvanaest sekundi.
- Nećeš se zaglaviti.
- Ali, ako se ipak zaglavim?
- Vinsente?
- Da?
- Pogledaj me.
- Gledam te.
- Nećeš se zaglaviti. Ako ne razmišljaš o tome, nećeš se zaglaviti. Jasno?
 Leo posmatra mlađeg brata kako otkopčava pancir do struka i zateže ga. Vide jedan
drugog, ali ne vide napolje, pošto čuče u zadnjem delu jednog od dva kombija koje je Feliks
ukrao kasno prethodne noći. Ipak, tačno zna gde su i koliko je vremena ostalo do banke - nije
video poslednji kružni tok, ali je osetio kada su ušli.
Tražili su kombi s logotipom sa strane i našli savršen primerak. Ogromne nalepnice s
natpisom Roto-Ruter. \bzilo može da priđe banci, a da ne izazove sumnju odmah, a svako ko
ga bude video moći će kasnije detaljno da ga opiše.
Dok su izlazili iz kružnog toka, Leo se uhvatio za ručku na zadnjim vratima kombija.
Vinsent i Jasper čuče naspram njega, držeći se za dve čivije koje vire iz poda. Još dvadeset
metara. Primetna neravnina dok izlaze iz Handelsvegena, zatim prelaze preko pločnika i
ulaze na Trg Svedmira. Poslednji deo, gume koče na vlažnom asfaltu, valjaju se po klizavom
trgu.
Leo je popravio štitnike za uši, uverio se da mikrofon čvrsto stoji na okovratniku
kombinezona i sačekao da Vinsent, Jasper i Feliks nameste svoje štitnike.
- Miki Maus.
Crne maske još uvek su podignute, zatim su navukli tkaninu preko lica. S te razdaljine
izgleda kao da je neko isekao tri slike iz časopisa i nalepio ih na tkaninu. Oči i usta od papira.
- Kapirate?
Jasper se nasmešio i poklopio štitnike za uši koji štrče kao velike okrugle lopte ispod crne
tkanine.
- Miki Maus, dovraga!
- Jaspere, dosta.
- Miki Maus, Miki Maus, Miki...
- Dosta.
Leo je upravo uverio Vinsenta da se neće zaglaviti u prozoru. Jasperovu nervozu je teže
primetiti - muškarac koji se priprema za ozbiljno nasilje i ponaša se neodgovorno, kao dete.
Njihova prva pljačka banke. Svako ima svoj način.
- Provera.
Predajnik je u desnom džepu kombinezona. Stavio je kažiprst na malo kockasto dugme i
rekao tiho.
- Jedan, dva. Jedan, dva.
Njegov glas u njihovim glavama. Glas koji će ih uskoro voditi.
V
- Čujete me?
Maskirano lice naspram njega je potvrdilo. Vinsent. Maskirano lice za volanom se
okrenulo i potvrdilo. Feliks. Maskirano lice poprečno od njega nije potvrdilo. Jasper.
- Alo? Jaspere? Moraš da uključiš zvuk.
Jasper je pevao Miki Maus, Miki Maus dečjim glasom, a sada je spreman da puca pravom
municijom u prostoriji punoj ljudi.
- Felikse, skener?
Feliks je parkirao kombi tako da može da vidi celu zgradu banke u ogledalu sa strane. U
retrovizoru može da vidi tri pljačkaša banke kako se spremaju da iskoče iz vozila.
- Imamo pravu frekvenciju. Znaćemo tačno gde se policija nalazi.
- Dobro. Vinsente?
- Da?
- Idemo pravo kroz njih.
- Pravo kroz njih.
Po zidovima i krovu zatvorenog kombija širi se čudan zvuk punjenja četiri automatske
puške istovremeno.
 - Za pet...
Pet i pedeset popodne.
- Četiri...
Leo je nežno spustio ruku na ručke na zadnjim vratima.
- Tri, dva...
- Čekaj!
Feliks je okrenuo retrovizor.
- Izlazi neki starac s hodalicom. Starica ide za njim.
Leo je spustio oružje. Odbrojao je. Vinsent je bio miran, Jasper usredsređen. Bilo je
vreme.
I prošlo je.
- Felikse, dođavola...
- Imamo vremena. Samo ćemo ih pustiti da izađu.
- Nema starca s hodalicom, jebote! Nema starice, jebote! Od sada... oni jednostavno
ne postoje! Idemo kroz njih. Tamo je samo naš novac!
- Jesi li završio?
- Felikse, mi...
- Starac s hodalicom I starica.
Feliks je okrenuo retrovizor.
- Izašli su.
Osam koraka do staklenih vrata Handels banke.
Nema griže savesti, nema nestrpljenja, nema prošlosti, nema budućnosti - svaki pokret je
deo sledećeg.
Prvo Leo. Vinsent korak iza njega. Jasper dva koraka iza.
Kiša sipi. Kroz masku se oseća miris lišća u kasnu jesen; mokrog, klizavog i požu- telog,
zalepljenog za kaldrmu na trgu. I svuda oči. Ljudi sede u nizu i piju pivo u piceriji, cvećar i
njegova žena u toploj odeći ispod nastrešnice s cvećem, dva klijenta na blagajni su se upravo
okrenula.
Videli su nas. Znaju da dolazimo. Ali još nisu shvatili.
Pravo lišće i prave oči. Prava kiša. Pravi ljudi. Pravo nebo i pravi vetar.
Prava vrata banke.
Gotovo je s vežbanjem. Nema povratka.
Vinsent se usredsredio samo na Leov potiljak. Samo da gleda u Leov potiljak i ostane tu.
Samo to da uradi i produži istom brzinom, stići će do banke i ući će za njim
Da bi uspelo, moraju da vide odraslog čoveka. Razumeš, bato?
V
Još šest koraka. Pet. Četiri.
Šalterski službenici će sedeti iza stakla u banci. Moraju biti sasvim sigurni da kroz vrata
ulaze tri odrasla muškarca.
Pancir je preglomazan i zateže mu kombinezon, te mu je teško da hoda normalno.
Moraš da se ispraviš dok hodaš. Da gaziš celim stopalom.
Automatska puška koja mu visi poprečno preko ramena još uvek ga seče, kao i ranije.
Zamisli da si teži, težak si i znaš kuda si se uputio.
Ma koliko se trudio da gleda u Leov vrat, čini mu se da nije bliže banci, zato što toliko pazi
da gazi celim stopalom
Nije bliže.
Nije bliže...
Nije...
- Vinsente?
 Leo se zaustavio. Samo korak od vrata. Rekao je u mikrofon povezan s tri para slušalica.
- Idemo pravo kroz njih.
Okrenuo se, stavio ruku na Vinsentovo rame, kao što to ponekad radi.
Idemo pravo kroz njih.
Glas starijeg brata u ušima mlađeg, glas koji je oduvek bio tu. Leo je jednom rukom
prekrio mikrofon, nagnuo se i drugom rukom podigao štitnik s Vinsentovog uveta.
- Vinsente?
I šapnuo.
- Znaš da te volim
Onda se okrenuo prema banci.
Leo je otvorio staklena vrata banke, a Vinsent je ušao za njim Volim te. To samo mama
priča. Prošli su kroz uzan ulaz s toplim vazduhom koji duva odozgo i on se pita šta je Leo
hteo da kaže. Da li je hteo da opusti mlađeg brata da bi mogao da hoda kao muškarac pored
ljudi koji još nisu shvatili ili će možda zaista poginuti i Leo to zna, ali ne zna kako da mu kaže.
Više ništa ne čuje.
Bilo je tiho kada se Leo okrenuo i ispalio osamnaest metaka u kameru koja se izvr-
nula kao cvet na tavanici, dugačke i lelujave latice oko objektiva. Tiho je bilo i kada je Jasper
ispalio petnaest metaka u drugu kameru koja se raspala i pala na pod, deo po deo.
- Plavi četiri!
Leo viče na njega, usne mu se pomeraju ispod crne tkanine, ali on ne čuje.
- Plavi četiri!
Vinsent je bacio pogled ka sklupčanim telima koja rukama zakljanjaju glave.
- Plavi četiri, šalter!
Pokrenuo se.
Pošao je prema šalterskim službenicima. Kasno je primetio ženu u žutoj štepanoj jakni i
stao joj na ruku, a šalterska službenica je spustila prozor s treskom, zaključala ga i legla na
pod iza pulta.
Ako je prozor zatvoren.
Ako ne bude mogao da skoči na pult i provuče se.
Ako se zaglavi.
V
- Šezdeset sekundi!
Leo je dotrčao do njega vičući nešto, zatim je ponovo podigao pušku, malo savio koleno,
leva ruka na drvenoj dršci. Deset, dvadeset, trideset, četrdeset metaka.
- Plavi četiri! Sad!
Vinsent ponovo čuje. Sve je kristalno jasno.
Staklo se zadržalo u vazduhu nekoliko trenutaka duže, kao da hiljade parčića još ne
shvataju da treba da padnu. Potrčao je prema šalteru koji više nije prepreka, pancir ga više
ne steže, remen ga više ne seče. Kada je potrčao, zaista je čuo kako đon njegove leve čizme
mrvi staklo na kamenim pločicama, zatim oštar fijuk kada je zgazio na pult,
V
đon desne čizme samleo je staklo na drvenoj ploči, kao kada grizete led. Cuo je kako obe
čizme udaraju o pod s druge strane šaltera, staklo se mrvi na tepihu, krhotine u platnenoj
torbi. Pošto je otrčao do unutrašnjih vrata i pustio Plavog tri, vratio se do šalterske službenice
urlajući daj mi ključeve od trezora, glasom koji zvuči baš onako kako je vežbao. Uspelo je -
prsti s manikiranim crvenim noktima ispružili su se ka njemu, držeći svežanj ključeva.
- Devedeset sekundi!
Stoji nasred banke, šestoro ljudi je pored njegovih nogu - mlada žena u žutoj štepanoj
jakni koja nije ni pisnula kada ju je Vinsent zgazio - muškarac u kaputu i smeđim mokasinama
koji je odbio da legne na pod, dok ga Leo nije primorao kundakom - uz pult prislonjena starica
koja ga prati pogledom, ne molećivo, ne uplašeno, već više kao da želi da zapamti šta se
događa - dvojica Vinsentovih godina iza velike palme blizu izloga, koji će posle pričati kako su
bili na licu mesta, usred pljačke banke - i žena sa cegerom iz kojeg je ispala kutija s
kukuruznim pahuljicama, hleb i crvena konzerva mleka u prahu.
- Sto dvadeset sekundi!
S mesta gde stoji nasred banke vidi Plavog tri kako otvara vrata trezora, trpa svež- njeve
novčanica s tri police u torbu na ramenu, puca u sef, otvara ga i uzima izbrojane i složene
novčanice od petsto kruna, povezane trakama od čvrstog papira. Takođe vidi kako Plavi četiri
planski ide od blagajne do blagajne, obara stolice ispred sebe, izvlači fioke, uzima gotovinu i
stavlja je u torbu.
Jasper radi savršeno. Vinsent radi savršeno.
Samo još Feliks.
- Plavi jedan zove Plavog dva.
Povukao je mikrofon na okovratniku bliže usnama, pogledao kroz prozor u kombi koji još
stoji na trgu s upaljenim motorom.
- Da li vidiš nešto?
- Vidim. Znaš ono mesto pored banke?
- Mislim...
- Mravlja picerija. Kakvo glupavo ime, jebote.
- Plavi dva... da li vidiš nešto?
- Trojica sede do prozora. Svi piju pivo. Zure u mene i piju i...
- Dovraga, Plavi dva! Sirene, policija, vidiš li nešto, čuješ li nešto?
- ...povremeno pogledaju prema banci. Mislim da je svetio pivo. Prilično velike čaše.
Feliks priča nešto drugo.
Bilo šta, samo da ne bude odbrojavanje, obuzdavanje, uzbuđenje.
- Hladno pivo na točenje, Leo. Čini se da jedu picu, pečurke iz konzerve i šunka. Ipak,
izgleda da se lepo provode.
Glas koji često gunđa i ispituje, ali na koji se uvek može osloniti. Zato sada priča o pivu i
pečurkama iz konzerve i trojici muškaraca u piceriji, smirujući starijeg brata koji stoji s one
strane izloga, u banci, i odbrojava vreme okružen prestravljenim ljudima.
- Sto pedeset sekundi.
Vreme je da Jasper izađe iz trezora. Da Vinsent završi s blagajnama. Da Feliks stavi ruke
na volan, pogleda u retrovizor i nagazi gas onog trenutka kada ih vidi kako izlaze iz banke.
Leo će nastaviti da odbrojava, izaći će poslednji i nadgledaće prelazak iz banke do
automobila.
- Sto šezdeset sekundi!
Uspeli su.
Vinsent je preskočio pult i potrčao u cikcak između ljudi koji leže ili stoje iza njega. Feliks
je s nogom na gasu ispred izloga. Leo, naravno, stoji nepomično, posmatra i broji sekunde.
Onda se začuo još jedan pucanj. Jasper. Trebalo bi da bude korak iza
Vinsenta, ali se zadržao u trezoru, puca u sledeći sef, otvara pretinac s petstotkama i trpa ih u
torbu.
- Sto sedamdeset sekundi!
I još jedan sef.
- Sto sedamdeset pet sekundi!
I još jedan sef.
- Sto osamdeset sekundi!
 Dogovorili su se da rade zajedno koristeći metod koji obezbeđuje najveći profit, bez
povećanja rizika - dogovor je upravo prekršen. Ponovo.
- Napolje!
Leo je nanišanio u tavanicu.
- Izlazi napolje!
I opalio.
- Napolje, napolje, napolje!
Dva metka ispaljena u tavanicu iznad trezora. Prašina i krhotine od plastike padaju na
ljude koji leže na podu štiteći lica. I onda, Jasper kao da je shvatio - ispustio je kutiju koju je
upravo ispraznio, zatvorio patent zatvarač na torbi i potrčao prema ulazu i trgu i automobilu.
Čuče jedan pored drugog. Ne idu daleko.
S malog trga, preko pločnika, skreću u ulicu desno. Kratka razdaljina do prvog kružnog
toka i onda odmah levo, ispod debelih betonskih stubova koji podupiru šine podzemne
železnice. Leo čuje voz kako prolazi iznad njihovih glava. Policija još nije zaustavila
saobraćaj.
Potpuno je mirno, potpuna tišina u večernjoj tami.
Gotovo pusto parkiralište, samo sto pedeset metara od banke koju su upravo opljačkali;
ispred njih je ulaz u stanicu podzemne železnice, desno je kiosk za viršle i bolnica u Sturebiju,
levo je naselje s malim kućama sagrađenim tridesetih godina.
S napunjenim puškama i skijaškim maskama.
Počeo je da odbrojava sekunde, ponovo.
Ostaće tu, u tom vozilu, tačno onoliko koliko je planirao.
Na groblju je uvek hladno.
Ipak, kada je pokriveno lišćem, nekako se čini da je toplije, ušuškano, negovano i
zaštićeno.
Jon Bronks je obrisao vodu s klimave klupe i seo.
Jedno od trideset hiljada konačišta na jednom od najvećih švedskih grobalja.
Nora Begravningsplacen. Severno groblje. Deo 18A. Parcela 575.
Dugo nije hteo da dođe tu, iako su nasilničke pesnice zakopane, zauvek izgubile moć.
Nadgrobna ploča je lepa. Crn, gladak mermer nema ni dvadeset godina, ali izgleda mnogo
starije, liči na nadgrobne spomenike iz mnogo ranijeg doba.
Sagnuo se, namestio zaraslu smeđu biljku nalik na vres i malo je zalio. Neko redovno
ostavlja cveće na beživotnu gomilu šljunka i zemlje i Bronks se često pita ko bi to mogao biti.
On to nikada ne radi. Majka? Zašto bi ona ostavljala cveće? Na očevom grobu?
Dlanom je prešao preko ivice nadgrobnog spomenika. ROĐEN. UMRO. Georg Bronks.
Kamenorezac je upotrebio silu da bi urezao zlatna slova u kamen. Imao je šesnaest godina
kada je smeđi sanduk bio položen u raku. Seća se kako je bio težak s jedne strane, samo što
se nije prevrnuo, i kako je majka stajala blizu i plakala. Samo toga se seća, njenog lica. Svi
ostali su se pretvorili u crnu masu, stopili su se u jedno telo - porodica, prijatelji, kolege, ljudi
koje je Jon znao po imenu, ali ih nikada nije sreo. Bela kravata mu je uštinula vrat, a posle ju
je skinuo i spalio; zakleo se da više nikada neće nositi kravatu.
Mama je htela da dođu na groblje sledećeg dana.
Pošao je s njom. Mislio je da je to zato što nije bila iskrena za vreme pogreba - zato što se
plašila da će crna masa videti šta zaista misli o mužu. Međutim, nije bilo zato. Još uvek nije
shvatila šta se dogodilo, šta se stvarno dogodilo - prihvatala je nasilje i dominaciju, iz dana u
dan. Onih nekoliko puta kada je Jon pokušao da priča o tome, da je pita kako joj je bilo, ona
kao da se nije ni sećala, šta hoćeš da kažeš, kao da je to ostalo negde tamo duboko unutra,
znaš šta hoću da kažem, gde majka više nije mogla da dosegne, Jone, ne volim kada tako
pričaš.
 Položili su vence na grob, rekli ono što se obično kaže.
Jon je stajao pored nje, a ona je odsutno gledala u gomilu zemlje i on je shvatio zašto je
plakala. Ne zbog oca, već zbog Sema koji se, za razliku od nje, nije predao. Ve- rovatno je u
tom trenutku odlučila da zaboravi.
Još nekoliko kapi vode. Mali fenjer se nakrivio, te ga je gurnuo u meku zemlju.
Automobil ga čeka ispred ulaza i on je polako napustio taj mir, vozeći prema gradu
Crkvenom ulicom u Solni. Bio je na pola puta do policijske stanice, kada je čuo prvi alarm.
Pljačka banke. Svedmira. Drugi kraj grada, suviše daleko. Nastavio je prema Kronobergu.
Onda je ponovo čuo glas. Teško naoružanje. Nešto mu zvuči poznato. Vojno oružje. Slušao
je i promenio pravac kretanja, uputio se na jug. Pucnjava. Još uvek ne zna zašto, obično tek
kasnije shvati, ali dao je gas.
***
- Lociran automobil kojim su pobegli.
Prave buku da im niko ne bi prišao, koriste automatsko oružje da zaplaše i zapanje.
Koriste prekomernu silu.
- Sto pedeset metara od mesta zločina.
Džafar. I Gobek.
- Parkiralište pored stanice metroa u Svedmiri.
Međutim, to je baš čudno.
Toliko čudno da nema nikakvog smisla.
Pljačkaši banke se ne voze sto pedeset metara da bi parkirali automobil, kupili karte i
odvezli se podzemnom železnicom.
- Osumnjičeni nisu napustili vozilo.
Jon Bronks je zgrabio radio-stanicu i rekao u mirkrofon:
- Bronks. Gradska policija ovde. Ponovi.
- Osumnjičeni NISU napustili vozilo.
Ono što je imalo vrlo malo smisla, sada deluje potpuno besmisleno.
Posle samo nekoliko sekundi vožnje, parkirali su se pored obližnje stanice podzemne
železnice.
I tu ostali.
U automobilu.
Malo pre nadvožnjaka, zaustavio ga je policajac u žutom, neonskom policijskom prsluku.
Tamo, odmah iza raskrsnice, blizu mesta zločina, vidi dva plava rotaciona
svetla - dva policijska automobila, poprečno parkirana s obe strane ulice.
V
- Zao mi je, ulica je zatvorena. Moram vas zamoliti da se vratite ili da skrenete levo ili
desno.
Bronks je iskopao iz unutrašnjeg džepa jakne značku u crnoj koži, bedž izrađen u žutoj,
plavoj i crvenoj boji.
- Jon Bronks, istražiteljski biro.
Mladi policajac čije se lice vidi u snopu svetlosti baterijske lampe pogledao je u značku i
klimnuo glavom, pokušavajući da odredi da li je tamnokosi, kratko podšišani muškarac na
fotografiji, prosečne visine i težine, isti onaj koji sedi na prednjem sedi- štu. Bronks je već
navikao na to. Kad god prolazi pasošku kontrolu, službenik nekoliko puta uporedi fotografiju s
njegovim licem pre nego što prepozna njegovu neodređenu pojavu.
V
Sto je njegov kolega najzad učinio. Klimnuo je glavom i promenio ton.
V
- Čini se da su još tu.
V
- Čuo sam.
- S teškim naoružanjem
- I to sam čuo.
Sklonio se u stranu i doviknuo prema drugoj strani raskrsnice - naš je, pustite ga. Bronks
je zatvorio prozor i ostavio za sobom zabrinuto lice policajca, krivudajući između ukoso
parkiranih policijskih automobila do potpuno puste ulice. Pusta je i pruga podzemne železnice
kojom u to doba dana obično prolazi voz svaka dva minuta. To je ono što je video u očima
mladog kolege. Sve što je uobičajeno nestalo je, a s tim i njegov osećaj sigurnosti. Farovi
automobila bi trebalo da se susreću u tami, šine bi trebalo da škripe ispod vozova teških
nekoliko tona, ljudi bi trebalo da su na putu ka kućama.
Usporio je na kružnom toku. Ispred banke na Trgu Svedmira na večernjem povetar- cu
njiše se plavo-bela plastična traka, sprečavajući pristup ljudima koji još uvek ne shvataju šta
se zapravo malopre dogodilo.
Parkirao se na biciklističkoj stazi i požurio kroz mokru travu ispod sivih stubova u obliku
kutija za šibice koji nadobudno podupiru šine iznad ulice.
- Koliko ljudi imate raspoređeno?
Prvi uniformisani policajac čeka na rubu neuglednog parkirališta, skrivenog ispod
ogromnih stubova. Bronks se okrenuo ka jednom od njih. Sličnih su godina, visok je,
prepoznao ga je, ali mu ne zna ime. Poručnik iz policijske stanice u Sederternu, jedan od
mnogih koje je upoznao baš tako, u istragama na granici dve jurisdikcije.
- Jedan tim je gore na platformi. Jedan iza kioska, tamo, vidiš? Jedan je tamo na stazi,
pored bolnice. Jedan tim na velikom platou pored one kuće tamo s upaljenim svetlima.
Bezimeni muškarac pokazuje celom rukom u različitim pravcima, a Jonu Bronksu je
neprijatno. Trebalo bi da zna kako se zove.
- A tamo ispred nas je tim specijalaca spremnih da krenu u akciju.
Parkiralište izgleda uobičajeno. Deset mesta za parkiranje između betonskih stubo- va.
Pored takvog mesta bi prošao, a da ga i ne primeti. Slabo osvetljen uličnim sve- tiljkama. Dva
parkirana vozila. Stari, smeđ ford sa šasijom koja kao da se raspada kad god prelazi preko
ležećeg policajca; Bronks kao da čuje staru izduvnu cev kako se sve više ulubljuje. I kombi
dodž, žut, bar mu se tako čini; boja se izgubila u tami, jasno se vide samo ogromna slova s
obe strane: Roto-Ruter.
- Zašto bi neko opljačkao banku i ostao u kraju, dovraga?
Bezimeni muškarac zuri u automobil kojim su pobegli pljačkaši. Tako je stajao kada je
Bronks stigao - kao da se sa svakim udisajem uvlači u čelično telo automobila i napušta ga sa
svakim izdisajem, noseći sa sobom po jednu novu sliku.
- Jone? Jel’ shvataš? Ako su još tamo. Kako je to drsko, jebote! Opljačkaš banku.
Uđeš u kola. Odvezeš se sto pedeset metara. Parkiraš se. I onda... čekaš.
Jone. Izgovorio je njegovo ime. Kasno je. Sada je red na Bronksa da ga oslovi, da dokaže
da ga je prepoznao, da potvrdi da se znaju.
- Da...
Krivica. Dovraga. Usred potere za četvoricom nasilnih pljačkaša banke? Međutim, to
jednostavno ne može da podnese. Ljude koji zaboravljaju imena. Oseća se kao da
nipodaštava nekoga ko je njega zapamtio, njega i njegovo ime.
- ...ni ja ne razumem
- Zauzmite pozicije.
Bezimeni ima radio-stanicu na okovratniku. Glas je jasan i glasan. Trebalo bi da bude tiši
da se ne bi čuo unutar kombija.
- Upad za pet, četiri, tri, dva, jedan... sad.
 Jedan po jedan, iz tame su se pojavili ljudi u crnom, sa šlemovima, pancirima i zapetim
puškama - osmorica se kreću kao jedan. Jon Bronks je to video nekoliko puta. I osetio
nekoliko puta. Pozicija za suočavanje s nasiljem Nikada nije video pljačku banke, ali je
kasnije pregledao snimke mnogo puta i jasno mu je - uniformisane policajce koji kruže oko
vozila podstiče isto što pokreće one unutra sa skijaškim maskama - suočiti se s neprijateljem,
proveriti da li imam ono što mi treba, da li mogu da postignem ono za šta sam se obučavao,
bez gubitaka.
Osam silueta se približava.
Jedna je ostala kod betonskih stubova i nanišanila u vozačko sedište. Dve su klekle i
uperile puške u zatvorenu bočnu stranu vozila. Dve su otišle s druge strane i naniša-
nile u zadnja vrata.
Više ne oseća dah za vratom.
Bezimeni ne diše, kao da je sa svakim udisajem i izdisajem uneo sve te slike u sebe i
sada ih drži tu, zamrznute.
Dvojica specijalaca nastavili su prema vozilu, zaustavili se na susednom mestu za
parkiranje i pogledali u kabinu. Nema nikoga. Ko god da je tu, skriva se u zadnjem de- lu
kombij a i svaka puška j e uperena u tom pravcu.
Još jedan.
Došunjao se do bočnih vrata i uperio baterijsku lampu.
Kombi je otključan.
Lako je spustio levu ruku na kvaku, hitro povukao vrata u stranu i bacio se na zemlju.
Ništa od eksplozija u tami.
Ništa od pucnjeva koji odzvanjaju o beton.
Ništa od povika i mržnje. Samo glas preko radija.
- Kombi je prazan.
Leo je pretresao lepu flašu i zatvarač je izleteo baš kao što treba. Preko uskih čaša pe- nuša
se šampanjac pol rože, dok nazdravljaju svoju prvu pljačku banke, pevaju i grle se. Aneli je
iskapila čašu i ponovo je napunila. Vinsent nije rekao ni reč otkad su izašli iz banke, a sada je
podigao čašu i urla kao i Feliks, oslobođen samodiscipline koja ih je držala na okupu,
samodiscipline koja će im uliti snagu kad god zatreba. Jasper ne prestaje da priča o tome
kako je pucao u svaki sef u trezoru i ponovo nazdravlja penu- šavim šampanjcem.
Zauzmite položaje.
Zaćutali su, približili se i slušaju policijski radio-prijemnik koji stoji nasred stoči- ća, među
polupraznim konzervama piva i tek otvorenim flašama viskija.
Upad za pet...
Promukli glas odbrojava dok se osmorica pripadnika specijalnih jedinica polako
približavaju vodoinstalaterskom kombiju.
...četiri, tri, dva, jedan...
V
Onda je glas zamro, kao i glasovi u sobi. Ćuli su nove zvukove, ne reči, ali i to je jezik.
koraci
teško disanje škripa vrata automobila
A onda.
Najmoćniji i najjasniji zvuk.
tišina
Tišina, dok grupa ljudi stoji tik jedan uz drugog i sluša poraženog protivnika.
Kombi je prazan.
Onda smeh. Jasper se smeje da se sve ori, kao kada da izdaje naređenja, kao neko ko
nikada nije bio svestan kako se smeje. Feliks se cereka čas glasno, čas tiho, u rasponu od
niskog do visokog C, zastajući da uzme dah. Aneli se povremeno ubacuje iz pozadine,
neprestano se smejući. Vinsent se jedva čuje, ali njegov smeh preovlađuje, prodire, a Leo se
smeši nekome ko više ne traži dozvolu, nekome ko hoda kao muškarac i ko je uskočio u
šalter banke. Zajednički smeh pretvorio se u ponovne zdravice s podignutim čašama, te su
morali da otvore i isprazne još boca. Leov pogled luta od lica do lica, on ne mora da se smeje,
zna kuda ide i možda je srećan. Razbio je prednost policije u paramparčad. Ti gadovi sada
stoje ispred prvog automobila i nemaju pojma kuda su nestala četvorica pljačkaša banke.
Udariti medveda u nos i plesati, predvideti i čekati da se protivnik uplaši, ciljati pravo u
središte, tamo gde su najjači i stoga najranjiviji - gde haos drema unutar reda i samo treba
upotrebiti silu, poljuljati njihovu sigurnost i zameniti je zbrkom.
A zatim iskoristiti taj raskorak.
Osećaj sigurnosti koji ljudi uzimaju zdravo za gotovo samo je iluzija. Haos i red su poput
dve čvrsto isprepletane zmije - zameniće mesta kada se pređe granica za koju nisu ni znale
da postoji. Nasilje stvara taj raskorak. Vreme je stalo za one koji su ležali na podu banke, za
one koji su vikali u radio-stanice da pljačkaši pucaju nasumično - to je ono što ne može da se
shvati, zato što nije logično. Zato su se još više zbunili a to mu je dalo tri minuta slobode za
akciju.
Stajali su tamo u uniformama i očekivali da sve to povrate, sigurnost, red. Otvorili su
bočna vrata. Praznog kombija. Pljačkaši su već kod kuće.
- Vinsente?
Usred zagrljaja i šampanjca, Leo posmatra Vinsenta koji nikada ne govori šta misli i
oseća.
- Da?
- Pođi sa mnom, Vinsente.
- Kuda?
- Samo dođi.
Napustili su atmosferu prožetu ushićenjem posle pljačke, sada već razblaženu
kombinacijom skupog alkohola i gustog duvanskog dima, i otišli u kuhinju, te sipali po četiri
prsta viskija u dve čaše. Napolju je mračno, a kuhinja susedne kuće je nalik na osvetljenu
pozornicu. Mlada žena je stavila staklenu činiju na okrugao sto, a mladi muškarac je smestio
bebu u dečju stolicu, stavio joj portiklu oko vrata i kašiku u ruku; neko je zahtevao da jede
sam
- Sećaš se? Uvek bi ispljunuo pasiranu bananu.
- Još uvek to radim
Imao si godinu dana. Ja sam tek bio napunio osam Otada je prošao ceo život.
- Bio si dobar danas.
- Nisam Oklevao sam
- Ali posle toga. Nisi napravio nijednu grešku. Preskočio si šalter, uzeo ključeve od
trezora, otvorio vrata Jasperu, ispraznio blagajne. Sve po satnici.
- Zastao sam Oklevao. Sve je moglo da ode dovraga.
- Rešio si problem, zar ne? Tri minuta smo držali sve pod kontrolom tamo. Moraš to
tako da posmatraš, Vinsente. Bili smo bezbedni, a ostali nisu. I zato smo imali vremena da
ispravimo grešku koju nismo predvideli.
Porodica u susednoj kući je počela da večera gulaš i salatu. Leo je podigao čašu i
sačekao da Vinsent podigne svoju. Popili su naiskap.
- Sada moraš to da zaboraviš. Čuješ me? Nisi zastao. Treba samo da misliš o tome
kako si bio dobar. To treba da poneseš sa sobom za sledeći put.
Otišli su do sobe iznad Fantomove pećine i prišli dvema torbama koje su do malo- pre
visile Vinsentu i Jasperu o pojasu dok su ubacivali novac.
 - Preko milion. Možda milion i po.
Debeli svežnjevi petstotki u torbama. Onaj miris gotovine napravljene delom od sirovog
pamuka. Stotke, pedesetice, dvadesetice, sve složeno po redu.
- Pa... šta kažeš?
Vinsent je stavio ruku u torbu sa stotinama hiljada kruna.
- Nestvarno.
Gledaju se. Onda se Leo okrenuo prema prozoru i kuhinjskom stolu u drugoj kući.
Jednogodišnjak više ne jede sam, otac sedi pored njega i briše mu majicu i kosu, zatim ga
hrani, kašiku po kašiku.
- Da. Nestavrno. Opljačkali smo banku. Nestali smo, jebote, a oni nemaju pojma kako
smo to izveli.
Krhotine stakla izgledaju drugačije pod direktnim osvetljenjem. Reflektori koje su fo- renzičari
postavili na malom trgu bacaju snopove svetlosti kroz izlog i stvaraju svetlu- cavu maglu od
hiljada parčića stakla.
Jon Bronks se nije okrenuo dok je odlazio. Ako se okrene, moraće da se suoči s
mikrofonima i kamerama i mnoštvom pitanja reportera. Kada je ulazio, uspeo je da iz- begne
sedam ekipa koje su čekale, a namerava tako i da nastavi.
Nasred banke prašina i krhotine s tavanice prekrile su crvenu konzervu s mlekom u
V
prahu. Žena je priljubila lice uz hladan kameni pod, a iz cegera su joj se prosule namirnice
pored čizama jednog od počinilaca. Sedela je na klupi u uglu i slušala Bronk- sova pitanja, ali
nije mogla da odgovori. Viđao je taj unezveren izraz lica. Potresena, pokušava da razluči
stvarnost. Serije glasnih pucnjeva oštetile su joj sluh, obe bubne opne su pukle, usled čega joj
neprestano snažno zuji u ušima.
Nije se okrenuo ni kada su dva kamermana potrčala za njim i povikala, dok je hodao preko
onog istog pločnika kuda je prošao automobil kojim su pljačkaši pobegli. Kada je stigao do
kružnog toka, još uvek na istoj ruti kao automobil, odustali su i potrčali nazad ka banci, u
potrazi za nekim drugim koga bi moglil da intervjuišu.
Podigao je prašnjavu konzervu s mlekom u prahu za bebe i pružio je ženi s oštećenim
bubnim opnama. Ukupno devet svedoka. Tri bankarska službenika i šestoro klijenata, svi su
ležali na podu ta tri minuta koji su se činili kao večnost. Dvoje su toliko
V
uzdrmani da ne mogu ničega da se sete. Šestoro koji su mogli da govore dali su prihvatljive,
ali oprečne izjave. Čak ni dvojica tinejdžera koji su zajedno stajali pored izloga nisu mogli da
se usaglase u vezi s izgledom počinilaca:
RIKARD TORESON (RT): Mislim... plavi kombinezoni, kao automehaničar- ski.
LUKAS BERG (LB): Ne kombinezoni, više kao jakne i pantalone sa džepovima sa strane.
Ko je pucao u sigurnosno staklo, ko je ispraznio trezor, a ko je odbrojavao:
RT: Nosili su maske preko celog lica, osim očiju.
LB: Nisu svi imali maske, ili mi se tako čini. Jasno sam bar jednom video usta.
Baš kao što svako drugačije tumači događaje kada se suoči s prekomernim nasiljem -
strah izvitoperi pogled, razmere, protok vremena.
RT: Bio sam pored njegovih nogu. Visok je najmanje sto devedeset. Siguran sam. Svi su bili
baš visoki, jebote.
LB: Bio sam pored njegovih nogu, oniži je, ne viši od mene, i nekako nabijen.
Samo jedan očevidac je bio u stanju da smireno i pouzdano opiše šta je video - žena u
pedesetim koja je bila iza ŠALTERA 3 u trenutku kada je maskirani muškarac naciljao i ispalio
oko četrdeset metaka u njen sigurnosni prozor. Sitne, tužne oči bile su usredsređene, mada
bi trebalo da su odsutne. Pokazala mu je kako je podigla ruku s crvenim noktima prema glasu
koji joj je rekao da preda ključeve trezora, dok su krhotine stakla padale s njene odeće, kose i
kože.
Inga-Lena Hermanson (IH): Šveđanin. Bez akcenta, bez dijalekta. Dubok, gotovo napet glas,
bezmalo predubok. A oči - kao da je gledao nekud iznad mene, kroz mene, nikada u
mene.
Zapovednički glas i oči koje su izbegavale pogled. Onda je dobacio ključeve pljačkašu koji
je ušao kroz zadnja vrata, videla je kada je priljubila obraz uz pod.
IH: Drugi je čekao malo dalje, imao je remen preko grudi, kao vojnik. Uši su im štrčale. Svima.
Jedan je tražio ključeve, drugi je otvorio trezor. Sigurna je da su obojica nekoliko puta
pogledala u onog što je stajao s druge strane pulta.
IH: On je odbrojavao. Nije morao da viče. Sve do kraja.
Uši koje štrče - slušalice. Tihi glas - mikrofon.
Vođa.
Komandant i oni koji slušaju komande.
Bronks je pogledao unaokolo dok je stajao na sredini kružnog toka. Uverio se da ga niko
ne prati kada je krenuo preko ulice, do parkirališta s praznim vozilom. \bz podzemne
železnice je prešao preko mosta iznad njegove glave, ritmičko udaranje dopire sa šina
ponovo otvorenih za saobraćaj.
Oprema za komunikaciju. Prsluci za municiju. Automatsko oružje.
Vojna operacija.
Sudeći po izjavi kompanije koja je vlasnik žutog kombija dodža s fosforescentnim slovima
sa strane, vozilo je ukradeno prethodne noći. Bronks je izračunao - negde između trinaest i
osamnaest sati pre nego što su ga upotrebili za beg. I tu su postavljeni
reflektori, forenzičari su se razmileli unaokolo.
- Ulaz u metro. Ulice ispred, iza i pored nas. Beskonačni redovi držača za bicikle.
Stojimo nasred proklete raskrsnice! Ovde putnici prelaze iz autobusa u vozove i obratno,
dolaze i odlaze peške ili na biciklima, svi su neprestano u pokretu.
Bezimeni policajac iz Hudingea kruži oko grubih stubova.
- I niko ih nije video kako izlaze iz kombija!
Bronks ćuti i gleda prema banci, trgu, kružnom toku. Odatle vode četiri ulice. Nakon
nekoliko kilometara, svaka od njih nailazi na novi kružni tok s četiri nove ulice. Četiri puta
četiri puta četiri. Šezdeset četiri mogućnosti. Toliko ima polja na šahovskoj tabli. Isto toliko
ruta za beg.
- Jone?
Bezimeni ga je ponovo pozvao po imenu. Jon ne može da ne odgovori - ne ponovo. Da se
pretvara da i on zna njegovo ime.
- Prošlo je četrdeset minuta otkako smo otvorili prvi kombi.
Možda da nastavi da priča, da se izvlači i da se nada da će mu sinuti.
- Savršeno mesto za pljačku.
Ne. Ne može.
- Oblast potrage je već prevelika.
Posle svakog odgovora, kolega s kojim je radio već nekoliko puta neprestano ga
posmatra.
- Ne znaš, jel’ tako?
- Šta?
- Erik.
- Molim?
- Moje ime.
Napravio je širok pokret rukom
 - Ako su se razdvojili? Ako su jedan po jedan izašli iz automobila i nestali odavde?
Ako je prvi ušao u voz pre nego što smo zaustavili saobraćaj, odvezao se nekoliko stanica i
izašao?
Onda se okrenuo prema autobuskoj stanici.
- Ako je sledeći ušao u autobus 163 i otišao na istok ili na zapad? Ako je treći otišao
biciklom, stazom do naselja tamo, a četvrti se jednostavno odšetao odavde u ono naselje
tamo?
Metro. Autobus. Bicikl. Peške.
Ili šezdeset četiri različite rute automobilom
Bronks se zagledao u unutrašnjost kombija. Juče je bio vodoinstalaterska pokretna
kancelarija, zatim je ukraden, te je postao borbeno vozilo, zatim je od borbenog postao vozilo
za beg, a za nekoliko dana, pošto ga pretrese forenzička laboratorija gradske policije, ponovo
će biti vodoinstalaterov kombi.
- Eriče?
Kolegi je drago, zaista. Mada je Jonu neprijatno da koristi ime koje je upravo čuo.
- Došli su ovamo spremni za rat. Odavde niko nije mogao da ode neprimećeno, noseći
automatske puške, pancire, prsluke s municijom i komunikacionu opremu.
Ponovo voz. Iznad glava. Pulsiranje vene u sistemu kojim cirkulišu ljudi.
- Mora da postoji neki svedok.
Jon Bronks je lako kucnuo po bočnim vratima koja su specijalci otvorili. Metalna školjka
zvuči jednako prazno kao i tada.
V
- Neko je video automobil kako dolazi. Neko ih je video kako izlaze. Četvorica odraslih
muškaraca sa crnim maskama ne mogu samo da nestanu bez traga.
***
Nestvarno.
Pošto je odgovorio na Leovo pitanje, Vinsent je ponovio tu reč još tri puta. Kada su
prebrojali svežnjeve petstotki u jednoj torbi: devetsto dvadeset četiri hiljade kruna. Nestvarno.
Kada su prebrojali svežnjeve novčanica različitih apoena i boja u drugoj torbi: osamsto deset
hiljadapetsto četrdeset kruna. Nestvarno! I kada su sabrali sadržaj obe torbe: milion i
sedamsto trideset četiri hiljade petsto četrdeset kruna. Nestvarno, jebote!
Leo i Vinsent sede jedan naspram drugog na podu, koji je ujedno i krov Fantomove
pećine. Daleko od penušavog šampanjca i srećnih, pijanih Feliksovih i Jasperovih glasova
koji nadjačavaju elektronski zvuk policijskog radio-prijemnika na stolu - trebalo je da vidiš,
Aneli - Jasper oponaša Lea kako puca u sigurnosno staklo iznad šaltera - tamo si, možeš li
da zamisliš, Aneli - zatim je savio kolena i pokazao kako se pravilno drži automatska puška -
to je borba, Aneli, i nikada ne smeš da oklevaš, kao što je Vinsent oklevao. Leo je odmah
video da Vinsent sluša. Pogledao ga je kao da kaže jebeš sve to, ustao i zatvorio vrata.
Već su mnogo puta to radili. Ipak, još uvek deluje svečano.
Savili su tepih, podigli podne pločice, čvrsto uhvatili metalne alke, podigli poklopac, otvorili
sef.
- Vinsente?
- Da?
- Postoji samo jedan jedini trenutak za vreme pljačke koji ne sme da omane. I nema
nikakve veze s onim što Jasper priča. Razumeš?
S dna sefa Leo je uzeo nekoliko svežnjeva upotrebljenih pedesetica, kutiju za nakit od
krokodilske kože i dva ručna sata roleks.
- Odlučujući trenutak. Ako tu zabrljaš...
Opet svečano. Otvaranje poklopca razvodne kutije i spajanje dva kabla. Gledaju
kako zadnja ploča sefa tone u tajnu prostoriju.
- ...Moraš upotrebiti ovo.
Pored torbi s gotovinom stoje dva sanduka. Otvorio je jedan i uzeo automatsku pušku
kojom je pucao da bi dezorijentisao devetoro ljudi.
- Međutim, dokle god ja planiram akciju i svi znaju tačno šta treba da rade, to se neće
dogoditi.
Seo je i spustio noge u rupu, sišao niz merdevine, uzeo kabl svetiljke na tavanici i uključio
ga - gola sijalica koja bode oči obasjala je podzemnu sobu.
- Samo jedan trenutak kada ne sme da krene naopako, Vinsente.
Podigao je ruke iznad glave da prihvati sadržaj torbi.
- Prva promena vozila. Preobražaj.
***
Bronks zapravo nikada nije voleo taj miris. Užegli miris ulja za prženje i roštilj ske ploče.
Masnoća životinjskog i biljnog porekla uvukla se ispod gipsanih ukrasa na zidovima i iza
radnih površina i tu ostala. Bronks diše na usta i gleda kroz izlog male zgrade uglavljene
između stubova podzemne železnice.
Jarko Kolka (JK): Došli su ujutru i otišli uveče. Ali onaj tamo, smeđ ford u sredini, on je došao
u vreme ručka. A veliki žut dodž... je došao pre otprilike sat vremena.
Prčvarnica s pljeskavicama čiji vlasnik ima jasan pregled slabo osvetljenog parkirališta.
Ako je neko nešto video, to samo može biti on.
JB: A žuti kombi, nikoga niste videli da izlazi iz njega?
JK: Ne.
Po Bronksovoj proceni, od ulaza u prčvarnicu do automobila ima najviše petnaest metara.
JK: Ali to nije tako čudno. Ponekad ljudi samo sede u kolima. I čekaju. Nekoga ko dolazi
vozom ili autobusom. Zatim odu.
Mršav muškarac neodređenih godina - zbog tog lica mu u prodavnici pića traže ličnu kartu,
iako je otac četvoro dece - na sebi ima kecelju koja je nekada bila čista. Ve- rovatno ih zato
onaj miris prati do restoranskog dela gde pored pulta stoje tri barske stolice.
JB: A danas? Da li ste videli sve koji su došli i otišli?
JK: Vidim sve svaki dan. Samo deset mesta za parkiranje. I stojim ovde... uvek.
Dve salvete iz metalnog držača na pultu i olovka iz unutrašnjeg džepa jakne. Bron- ks je
nacrtao deset pravougaonika i napisao smeđ na mestu gde stoji ford i žut tamo gde stoji
automobil kojim su pljačkaši pobegli.
JB: Ova dva automobila su tu sada. Da li se sećate još nekog?
JK: Još nekog?
JB: Automobila, da je bio tu u poslednjih nekoliko sati.
JK: Da. Tamo, na primer...
JB: Upišite ovde u polja.
JK: Tu... na tom mestu... karavan. Napisaću. Karavan. Ne sećam se boje.
JB: Dobro.
JK: A tu... tamnoplav dodž. Isti kao žut što tu stoji, ali do njega. Tamnoplav kombi dodž.
JB: A ostala mesta?
JK: Ništa. Bar ne nedavno.
Muškarac u beloj kecelji je gurnuo salvete preko pulta i hteo da ode.
JB: Nismo završili. Moram da znam koji automobili su otišli pošto se žut dodž parkirao.
JK: Posle?
JB: Pošto je stigao automobil kojim su pobegli.
JK: Ne sećam se.
JB: Pokušajte.
 S olovkom u ruci, pogledao je u parkiralište, zatim u salvetu, pa u Bronksa, te zaokružio
mesto u sredini, karavan.
JK: Ovaj.
JB: Kada?
JK: Ne znam, možda deset minuta kasnije.
JB: Samo taj?
Odsutno kucka olovkom po pultu. Bronksa nervira zvuk.
JK: Onda drugi dodž. Onaj tamnoplav.
Plav krug oko pravougaonika u kojem piše tamnoplav kombi dodž, nekoliko puta, dok nije
postao debeo i nepravilan.
JK: Možda... da, otišao je otprilike dva minuta kasnije. Ili pet. Ili... tako nekako.
JB: Ovaj?
JK: Da. Onaj kockasti do žutog kombija. Odmah do njega.
Salveta je u Bronksovoj ruci. Kockasti odmah do žutog kombija. Podigao je pogled sa
crteža mesta za parkiranje i pogledao prema pravom mestu. Slabo svetlo uličnih svetiljki
provlači se kroz tamu i pada na prazno mesto za parkiranje.
JB: Sigurni ste? Odvezao se odmah zatim?
JK: Siguran sam Nije išao u rikverc.
JB: U rikverc?
JK: Svi koji se ovde parkiraju ulaze spreda. Prednjim delom kola. Pa moraju da izlaze u
rikverc. Ali taj je bio parkiran... obrnuto.
Jon Bronks se ne seća zašto je zgužvao salvetu, samo ju je zgužvao.
Dva automobila parkirana na dva susedna mesta za parkiranje. Dva ista automobila.
Jedan je ušao prednjim delom, drugi zadnjim Gađao je salvetom kantu za smeće. I pogodio.
Tako prokleto lako - kao kada dvoje spavaju u položaju glava-noge.
Dva slična automobila parkirana jedan uz drugi, okrenuta u suprotnim smerovima, te su im
desne strane na razdaljini od samo dvadesetak centimetara - tamo gde su bočna vrata.
Bronks je klimnuo glavom vlasniku prčvarnice i poraženo uzdahnuo. Izašao je u mrak, u
oblast potrage koja postaje sve veća i veća.
***
Leo je ispružio ruke prema otvoru, zgrabio sportsku torbu punu novčanica od petsto kruna i
stavio je na policu na suprotnom zidu. Drugu torbu, s novčanicama raznih apoena, stavio je
pored kutija s municijom.
Parkirali su se tamo na parkiralištu usred dnevnog špica, među svim tim putnicima, s
napunjenim puškama i skijaškim maskama. Sedeli su u potpunoj tišini. Nepomično.
V
Voz im je prošao iznad glava. Autobus se zaustavio, putnici su izašli. Ćuli su glasove
dvojice dečaka koji su prošli pored njih, ne sluteći da se iza tankog lima kombija nalaze
odbegli pljačkaši banke.
- Panciri, Vinsente, dodaj mi.
Vinsent kleči pored otvora. Povukao je patent-zatvarač na jednom koferu - puške, šarzeri,
municija i prsluci za municiju.
- Ne to, u drugom koferu.
Patent-zatvarač se zaglavio, te je morao malo da ga cimne. Panciri, velike okrugle
slušalice, tanak mikrofon. Jedno po jedno, sve kroz sef, Leu u ruke i na policu iznad torbi
prepunih novca.
Ostali su tamo šezdeset sekundi. Dok Feliks nije otvorio bočna vrata, nagnuo se ka
susednom kombiju, parkiranom u suprotnom smeru, pritisnuo kvaku i otvorio i ta bočna vrata.
Dva istovetna kombija postali su jedan. Dvoja otvorena vrata, jedna pored drugih, skrivena od
pogleda. Mali skok iz jednog automobila u drugi. Feliks na vozačko sedište, Jasper i Vinsent
svaki s po jednom torbom u rukama. Leo je na kraju zatvorio vrata oba kombija koji su
ponovo postali dva odvojena vozila. Iste radnje kao pet i po minuta ranije, kada su krenuli
prema banci. Samo obrnuto.
- Vinsente? Kombinezone i skijaške maske ostavi na stranu, to ćemo spaliti.
Njihova prva vaZna promena vozila. Samo nekoliko stotina metara od banke koju
su upravo opljačkali. PreobraZaj. Niko ih nije video kako izlaze iz Zutog kombija, niko nije
znao da su se odvezli u sličnom plavom kombiju. I krug se proširio. Matematička formula koju
policija koristi prilikom svake potere - vreme proteklo od zločina po- monoZeno s razdaljinom
do poslednjeg vozila za beg. Taj krug postaje oblast pretrage i ukazuje na verovatnoću da se
počinioci pronađu.
Još kilometar i po do sledeće promene vozila, drugo parkiralište u drugom kraju, između
trospratne kuće i šumarka. Trideset sekundi da skinu kombinezone i maske i obuku radne
pantalone i košulje, trideset sekundi da u šumarku prebace torbe i kofere, dvadeset pet
sekundi da se potrpaju u poslednje vozilo - kamionet njihove firme Konstrakšn ink. koji će se
uskoro stopiti s ostalim građevincima na povratku kući posle napornog radnog dana. Feliks i
Leo na prednjem sedištu, Jasper i Vinsent ispod poklopca prikolice. Dvadeset minuta kasnije
bili su u dnevnoj sobi i preko radio-pri- jemnika slušali kako se specijalci prikradaju praznom
kombiju.
- Sada mi daj ono iz drugog kofera.
Kroz rupu u podu, Leo je uzeo automatsku pušku i AK4, obmotao crvenu traku oko cevi na
obema i odloZio oruZje na donju policu.
- Leo?
- Da?
V
Želi i on njemu da kaZe. Ali mu je čudno. Nikada to nije izgovorio.
- Samo da znaš...
Leo je uzeo poslednju automatsku pušku, mnogo veću i teZu, takođe označio cev cr
venom trakom i stavio je pored ostalih koje više nikada neće opaliti. Onda je pogledao
unaokolo. Još dvesta osamnaest automatskih puški.
- Šta?
Tako mu je teško da izgovori, možda će zvučati lažno ili izveštačeno, mada nije.
- ...I ja tebe volim.
Jon Bronks je uključio kompjuter i kliknuo na datoteku pod nazivom SVEDMIRA. U njoj se
nalaze dva dokumenta. Kursorom je stao na prvi pod nazivom KAMERA 1 - sigurnosna
kamera iznad ulaznih vrata. Kliknuo je i na tankoj donjoj liniji došao do vremena 17:51, vreme
kada su tri pljačkaša banke sa crnim maskama ušla u zgradu.
Ukupno pet sekundi snimka. Bez zvuka, bez boje. Slika se trese kao na svim snimcima
pokretnih sigurnosnih kamera.
Potiljak. To je prvo što kamera vidi. Crna glava s velikim ispupčenjima na oba uva u
sledećem koraku pretvara se u crni vrat.
Bronks gleda sliku po sliku.
Crna glava pravi poluokret gornjim delom tela tražeći kameru, diže oružje i nišani.
Slika po slika. Vidiš me. Trenutak po trenutak. Vidim te.
A u tvojim očima - nema besa ni straha ni stresa.
Pija Linde (PL): Mirisale su. Čizme. Na kremu za cipele. Znate, na benzin i ka- ramele, tako
mirišu cipele kad ih izglancate.
V
 Žena je upravo prišla šalteru držeći plastičnu kesu u desnoj ruci i broj u levoj, ona je na
redu. Tada primećuje da neko puca iz puške i pokušava da razluči nešto što nikada ranije nije
videla, da ubeleži nešto što nema sa čim da uporedi, za šta nema nikakvo uputstvo u glavi.
Ta praznina je prvo parališe, a zatim je uplaši i ona se baca na zemlju dok se pucnjava
nastavlja, a njen nagon za samoodržanjem preuzima kontrolu.
PL: Bile su tako uglačane. Dok sam zurila u njih mogla sam da vidim.. sebe.
Ne može da legne, ne može da se zaštiti, kao da nema nijednu kost niti zglob u telu. Nije
pokret, već pad. Sruši se najbrže što može i tresne o pod. Iako je van sebe od straha, ne
razume šta se događa, okreće glavu ponovo, nagore prema maskiranom licu, zato što je
zanima.
Jon Bronks je kliknuo na snimak i zaustavio sliku.
Dok je davala izjavu, sve vreme je sedela ispred njega naslonjena na prozor banke,
krvareći iz jednog uva; jedna bubna opna joj je svakako oštećena. Posle se samo srušila,
istrošila je poslednje atome snage i plakala zbog nasilja smišljenog s namerom da ih prestravi
i potčini. Došli su kao streljački vod i obavili streljanje, ne obraćajući pažnju na to ko stoji
ispred njih vezanih očiju.
- Jone?
Sana na njegovim vratima, kao prošli put. Još je u zgradi, mada je kasno.
- Završila sam s analizom. Kamera jedan, osamnaest metaka pre nego što je
eksplodirala. Kamera dva, petnaest metaka pre nego što se raspala i pala na pod. Trideset
četiri metka ispaljena u sigurnosno staklo, dvanaest u sefove i na kraju, samo koji tren pre
nego što će izaći, dva pucnja u tavanicu. Ponovo sam proverila. Ukupno osamdeset jedan
metak ispaljen u banci, što znači da je ovo, sudeći po statistikama, jedna od najnasilnijih
pljački u Evropi dosad.
Premestila se s noge na nogu i naslonila se na okvir vrata. Ostaće tu.
- FMJ, kalibar 7,62. Proizvodnja švedske vojske. Karlsborg, 1980.
- Da?
- Ne mogu da utvrdim da li su isti počinioci i isto oružje kao u pljački blindiranog
kamiona.
- Ali ne možeš ni da isključiš tu mogućnost?
- Istražitelj bi mogao da primeti neke sličnosti, Jone. Ali činjenica nema.
- Hoćeš da kažeš da možda imamo dve grupe opremljene švedskim vojnim oružjem
koje pljačkaju u istom kraju, iste jeseni?
- Nisam to htela da kažem. Ali forenzički dokazi to ne isključuju.
- U Farsti je ispaljeno skoro četrdeset metaka. A sada... osamdeset jedan? Prvo su
pucali na blindirani kamion, a zatim u banci. Neki od tih metaka mora da su iz istog oružja!
- Nisu.
- Nisu?
- Ništa nije korišćeno dva puta. Potvrdila sam sve što sam mogla da potvrdim
- Postoji šablon. Obrazac ponašanja.
- Da. Ali ne i činjenice.
Pogledao je u nju.
V
- Sta ako bih još jednom hteo da čujem Sanino mišljenje, a ne činjenice koje je
forenzički tehničar mogao da utvrdi?
- Videla sam.. pokrete koji se ponavljaju. Kamera broj dva. Trenutak pre nego što su
pucali u nju.
Okrenuo je ekran prema njoj dok je govorila.
 - Savijene noge, nisko težište. To su stražareve reči, doslovno, kada si uzimao izjavu
pored blindiranog kamiona. A sada, vidiš? Taj što puca i ovde stoji tačno tako.
Slika se trese i nema tona. Ali je jasna.
- Onda prst, ako malo uvećaš ovde... jasno se vidi da ga drži iznad obarača, savršeno
pravo, pored cevi, kao da pokazuje u nas.
Još nekoliko slika, zatim je Bronks ponovo zaustavio vreme i uvećao ruku u rukavici.
- Disciplina, Jone. Nikada ne izlagati ljude opasnosti, svaki pucanj mora da bude
siguran. Ovaj pljačkaš stavlja prst na okidač tek neposredno pre nego što će pucati, znači da
razmišlja o bezbednosti oružja, što opet znači da nije samouk. Obrazovan je. Bio je u stavu
za pucanje nebrojeno puta. Obučen je.
Samo četiri kilometra razdaljine između dva mesta zločina. Samo sedam nedelja između
dve pljačke.
Ipak - forenzički dokazi ukazuju na nešto drugo.
Ta dva zločina mogli su da izvedu različiti počinioci.
***
Pet i deset. Još dosta vremena do svitanja. Ako se napregne, može da čuje Aneli kako hrče
na spratu i zna da će ona još dugo spavati. On radi upravo suprotno, izbegava san da bi
mogao u potpunosti da sagleda šta se dogodilo dan ranije i da se pripremi za završnu fazu
pljačke.
S koferom teškim trideset kilograma na ramenu, Leo je prešao preko dvorišta po prvom
snegu. Samo nekoliko centimetara paperjastog praha, od kojeg su mu cipele po- belele, ali se
nisu ukvasile. Zaustavio se kada je došao do sredine dvorišta. Prijatan osećaj u grudima.
Duboki udisaji i izdisaji pretvaraju se u paru, vreli atomi se kreću brže nego njihovo okruženje
- poput tri pljačkaša koja uđu u banku i preuzmu kontrolu, krećući se brže nego nepripremljeni
i nepomični ljudi oko njih. Nekoliko puta je usta- jao tokom noći, čitao teletekst i slušao vesti
na radiju. Nemaju nikakav trag. Njegov plan je bio savršen i savršeno su ga sproveli u delo.
Otključao je garažu i upalio svetlo. Hladno je kao i napolju, te je približio dve gre- jalice,
uzeo kružnu testeru. Na radnom stolu je počeo da seče široku dasku od iverice na jednake
delove.
V
Cuo je kako se automobil parkira napolju.
- Svake godine isto, jebote!
Vrata su se otvorila i kamionet firme je ušao sa spuštenim prozorima.
- Maloumnici ne promene gume, jebote!
Feliks u radnoj odeći, raščupan, umorne oči izbegavaju Leov uporan pogled.
- Napolju je jebeni haos!
Nije sačekao odgovor, nije ni pogledao starijeg brata kada je izašao iz automobila i krenuo
pravo ka kompresoru i pištolju za ukucavanje eksera i sastavio pet jednakih komada iverice u
kockaste kutije.
- Felikse?
Leo je naučio da prepozna tu nervozu i naglašene pokrete. Sačekao je još malo, što je
obično najbolja strategija, otvorio kofer i uzeo tri puške označene crveno - dve iz Svedmire i
jednu iz Farste - i počeo da ih rastavlja na delove, ukupno četrdeset osam
Tri cevi i tri kundaka stoje u razdvojenim gomilama na ivici radnog stola, blizu ste
ge. Počeo je s najdužom cevi, onom što je bila deo automatske puške, pričvrstio ju je za
nakovanj, promenio sekač na testeri i isekao je na tri dela. Ponovo tišina.
- Ma hajde? Felikse? Juče smo opljačkali banku, jebote!
Feliks je napunio jednu trećinu mešalice vodom i uzeo vreću zgrudvanog cementa. Oko
njega se digao zid prašine, dok je sipao cement. Mašina se okreće prebrzo i previše bučno -
da je opušten, bio bi pažljiviji, ne bi se žalio na ljude koji se voze unaokolo s pogrešnim
gumama.
- Felikse? Vidim da te nešto muči, dovraga.
Jednoličan zvuk mešalice koja se vrti, vrti. Dok je Feliks nije iskrenuo i napunio kofu
gustom masom cementa.
- Mora da prestane.
- Ko?
- Samo da prestane!
- Ko?
- Jasper.
Feliks je zgrabio kofu i sipao cement u tek napravljene kutije.
- Mora da prestane da napada Vinsenta, jebote. To stalno radi! Za najmanju grešku!
Ako ne stoji kako treba na strelištu ili zastane nekoliko glupavih sekundi ispred banke. Ili dok
vežbamo ovde, počne da urla kao da je Ivan, jebote!
Kada su kutije bile dopola pune, Leo je maljem izravnao sve zatvarače, jedan za drugim, i
gurnuo ih u cement zajedno s komadima klipova.
- Zar ne primećuješ, Leo? To je Vinsent, naš bata!
- Mi smo tim i ja se trudim da ostanemo zajedno.
- I mnogo priča, dovraga. Ide naokolo u onoj kožnoj jakni za koju je dao pet hiljada i
onim prokletim čizmama što ih stalno nosi, flaj haj, ili kako se već zovu, i...
- Haj -tek magnum.
- Boli me uvo kako se zovu! Ide naokolo obučen kao pandur, jebote, i laprda kako je
specijalac ili...
V
- Sta si rekao?
- Jedno pivo u baru i posle nekoliko gutljaja Jasper kreće da priča bilo kome ko hoće
da ga sluša kako je u nekom timu specijalaca...
- U tim istim čizmama?
Poslednja kutija - delovi oružja potopljeni u masu od cementa.
- Felikse? U istim čizmama kao u banci i u blindiranom kamionu?
- U istim čizmama.
Leo je odneo teške kutije do prikolice kamioneta i pokrio ih poklopcem. Onda je pogledao
kroz krovni prozor u jutarnju tamu. Onaj dobar osećaj je nestao. Pažljivo planiranje nije
dovoljno - sekunde, prerušavanje, pokreti, glasovi, automobili za beg. Posle, kada se sve
vratilo u normalu, kada više nisu imali uputstva ni pravila, nije us
peo da ih drži pod kontrolom. Postoje i treba da postoje samo oni tragovi koje ja odlučim da
ostavim. Mora da bude još jasniji, da im još bolje objasni, da zahteva još veću odanost.
Vazduh je hladan. Retke pahulje svetlucaju.
Osećaj je nestao i mora da ga povrati.
***
Slab miris limuna. I prašina. Prljava krpa udara o pod u pravilnim razmacima - Jon Bronks
pretpostavlja da je otprilike dva sprata iznad.
Stepenište se ne čisti često. I tako rano ujutru? Trebalo bi da počne da čita obave- štenja
na tabli pored ulaza.
Požurio je iz zgrade gde živi toliko dugo, gde zna svačije lice, ali ne i imena. Dvosoban
stan u prizemlju zgrade u zapadnom Sedermalmu. Hladan, vlažan jutarnji vazduh. Prošao je
pored italijanskog kafea. Kao uvek, kroz zamagljen prozor je klimnuo glavom vlasniku koji
melje kafu iza pulta.
V
 Sedam nedelja između dve pljačke. Četiri kilometra razdaljine između dva mesta zločina.
I vojna oprema.
Ponovo je pregledao svaki izveštaj u kojem se spominje krađa oružja iz vojnih objekata.
Ovoga puta je uključio još teže naoružanje, KSP 58, mitraljez koji je veoma teško naći na
crnoj berzi - krađa tako moćnog oružja uvek izazove pažnju policije.
Ništa. Nigde.
Pešački prelaz u Longholmsgatanu. Trideset hiljada automobila dnevno. Dok žuri preko
ulice, Bronks se obično trudi da ne diše do snežne nizbrdice s druge strane.
Tri sata sna, a ipak je potpuno budan. Došao je kući u pola četiri ujutru, legao je odmah,
ali je ostavio upaljenu lampu pored kreveta, upoređujući snimke iz banke od pet i dvanaest
sekundi s dvadesetominutnom otmicom blindiranog kamiona. Pre sedam nedelja, navodno
muškarci s Bliskog istoka. Juče, disciplinovana grupa nalik na vojnike. Tek kada je ugasio
lampu, shvatio je da postoji samo jedan svedok koji može da kaže da li se radi o istim
počiniocima - a on živi na svega deset minuta hoda od njega.
Nizbrdo, pored semafora na kojem je stalno crveno svetlo, preko mosta prema Rej-
mešholmeu, uspavanom i zaboravljenom kraju Stokholma, sa zgradama iz četrdesetih
godina, naređanim uz kanal. Labudovi kruže ispred dve starice s plastičnim kesama punim
bajatog hleba. Bronks voli različita lica grada, a ovde, samo trista metara od auto-puta toliko
zagađenog izduvnim gasovima da mora da zadrži dah, priroda i dalje vlada.
S druge strane mosta je mali kiosk koji drži mladić odrastao u Kuvajtu. Otvara rano
svakoga jutra i uvek je ljubazan. Bronks je zastao, kupio doručak - koka-kolu, čokola-
dicu i nekoliko novina.
Ubrzo je skrenuo i pregledao naslove - NAJNASILNIJA PLJAČKA U EVROPI - činjenice
koje je dao službeniku za odnose s javnošću - ISPALJEN 81 METAK - moraš nešto da im daš
da bi većinu toga mogao da zadržiš za sebe - VOJNE AUTOMAT-
V
SKE PUŠKE - ravnoteža između poverljivosti policijske istrage i prava na informacije na koje
se poziva javnost, jer ona i plaća taj isti policijski posao. Posle naslova i teorija na stranama 8,
9, 10, 11 u oba dnevna lista koji se pozivaju na važne izvore bliske istrazi - što često znači da
se jedan novinar konsultovao s drugim - prema jednom četvorica pljačkaša su plaćenici,
prema drugom pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija ili nezaposleni vojnici iz bivšeg
Istočnog bloka.
Zgrada se nalazi na kraju ulice, pored šume i staze. Nosači za kanue prekriveni su prvim
snegom, kao i molovi za ulazak u vodu i pristajanje koji se protežu duboku unutar slankaste
površine.
Ušao je u zgradu iz četrdesetih, sa stepenišnom ogradom i liftom iz tog perioda. Pe-
V
ti sprat. Četvora vrata s jedne strane, ali ni na jednim ime koje traži, četvora vrata s druge
strane i na trećim, LINDEN.
Pozvonio je i čekao.
Otvor za poštu s prezimenom odštampanim belim slovima na plavoj pozadini. Iznad visi
crtež napravljen voštanim bojama i zelenom farbom Četiri kruga, svaki sa četiri linije, dečji
crtež. Dva velika kruga i dva mala. Mama, tata, deca. Porodica.
Pozvonio je ponovo.
- Da?
Stariji muškarac je otvorio vrata. On nije na crtežu.
- Tražim Jana Lindena.
Bronks je pokazao značku.
- Jon Bronks. Gradska policija. Radi se o...
 - Znam o čemu se radi. Međutim, moj sin se ne oseća dobro. Bilo bi đete neki drugi
put.
Starac može da mu bude otac. Prijatan glas, prijatno lice. On nikada da bude Jonov otac.
- Samo deset minuta. Onda obećavam da ću otići.
Starac je oklevao, ali ne zbog sebe.
- Videću da li hoće da razgovara.
Mogao je biti peta figura na crtežu, deda s bradom Nestao je u prostoriji koja je
verovatno dnevna soba. Bronks je krajičkom oka video televizor i stakleni stočić. Vrata su
otvorena na sobi do nje, dečja soba, srebrni robot čuva stražu na plastičnoj stolici, crteži po
zidovima i krevet od borovine na sprat, s velikom ribom što pliva na čaršavima i jastučnicama.
Sudeći po njegovoj izjavi, Jan Linden je izvadio dve fotografije iz novčanika za vreme otmice.
Jednu izbledelu fotografiju na kojoj se slatko
bolje da done bi mogao
dete sa smaknutim fudbalskim čarapama smeši u objektiv. I još jedno dete bez dva prednja
zuba koje duva u svećice na rođendanskoj torti.
- Možete ući. Ali samo na deset minuta.
Jon Bronks je izuo cipele i upravo hteo da zakorači preko praga dnevne sobe, kada ga je
starac zaustavio.
- \bleo bih da ponovite.
- Odlazim za deset minuta.
- Dobro. Možete sesti ovde.
Sofa je suviše niska da bi mogao da se ispravi, a veštačka koža ga pecka po leđima. Na
zidovima vidi sve ono čega nema na njegovim Narandžasti dalekarlijski konji i autentične
afričke maske proizvedene u Kini. Posle nekog vremena je ustao, nekako je neprikladno,
samo oni gosti koji su pozvani i dobrodošli treba da sede na sofi.
V
Cuo je kako neko polako vuče noge po drvenom podu.
V
- Dobar dan. Ja sam Jon Bronks. Sreli smo se u Sendalu. Odmah posle...
- Posle?
Covek koji dva meseca kasnije još uvek jedva preživljava svaki dan, plače, urla, uzima
lekove. Bronks je već viđao takve. Neki se povrate. Neki nikada više ne mogu da žive kao
nekad.
- U ambulantnim kolima. Tada smo pričali.
Bezizrazne oči ga posmatraju. Ne prepoznaje ga.
- Sada bih ponovo da popričam s vama.
Penzionisani otac pridržava četrdesetogodišnjeg sina. Nosi sive, vunene čarape bez
prstiju, trenerku razvučenu oko kolena, neobrijan, s tankom, prljavom kosom koja mu pada
preko zabrinutih očiju, kao da mu je neprijatno i ne želi da ga vide takvog - is- traumirani
stražar.
- On... govorio je.
Linden je utonuo na isto mesto na sofi gde je Bronks sedeo malo pre toga.
- Sve vreme. Kada mi je gurnuo pušku u usta.
- Govorio je... šta?
- Pucaj. Pucaj u njega.
Tama koja se pretvorila u nemir koji se pretvorio u nesanicu koja se pretvorila u još veću
tamu. Jon Bronks misli da razume. Jedno vreme je i sam tako živeo.
- Pogledajte.
 Koverat s dve crno-bele fotografije. Bronks je stavio na stakleni stočić zamrznute slike sa
snimka bezbedonosne kamere.
- Oni što ste ih videli...
Jedna fotografija malo levo. KAMERA 1. Slikano odozgo, uvećanje očiju i usta.
- ...da li vas podsećaju...
Jedna malo desno. KAMERA 2. Sira fotografija na kojoj se jasno vide kako stoje u
stavu za pucanje.
- ...na nekog od ovih ljudi?
Linden je drhtavom rukom primakao crno-bele slike.
V
- Sta... je ovo?
- Juče. U pet i pedeset jedan popodne. Pljačka banke u Svedmiri. Ako uporedite ovu
dvojicu s dvojicom muškaraca koje ste videli u Farsti, da li primećujete neke sličnosti?
Linden je pokušao da podigne dve fotografije, ali papir mu je iskliznuo kroz znoja- ve
prste.
- Juče?
- Da.
- Pet pedeset jedan?
- Da.
Pokušao je da primakne fotografije, ali su se zalepile za stakleni sto, te je odustao i
prekrstio ruke preko stomaka, kao da se štiti od nečega.
- Kad su završili, jedan od njih se okrenuo. Ne onaj što nam je uzeo bedževe. Onaj
drugi, smireni. Nije mu se uopšte žurilo, otišao je do prednjeg sedišta i...
- Jane?
- ...napravio nekoliko pokreta rukom, kao ja sada. Onda sam čuo krhotine kako padaju
na pod. Da se ne posečete. To je rekao. „Da se ne posečete”.
- Jane, ako ti se ovo ne radi, ne moraš.
- Sklonio je staklo, da se ne povredimo. Zar ne shvatate? Prvo je rekao: „Pucaj u
njega”. A onda...
- Jane, već je prošlo deset minuta. Toliko smo obećali, ne više.
- ...sklonio je krhotine? Ne razumem. Ne razumem
Otac Jana Lindena nije mogao da dopre do sina, on ga ne čuje. Nagnuo se ka stolu i
rukom oborio obe fotografije na pod.
- Nosite to sa sobom i idite.
- Samo još jedno pitanje. Pljačkaš koji je sklonio krhotine, ako ga uporedite s ovim
fotografijama, da li mislite da je jedan od njih...
- Dosta!
Otac zaštitnik.
- Te fotografije nisu iz filma! Zar vi, kao policajac, to ne vidite? To nije prokleti video
koji iznajmite i zakasnite s vraćanjem, platite kaznu pedest kruna i... sve je opet u redu. Ovo
je stvarno!
- Znam da je stvarno. Živim s tim iz dana u dan. Ali vaš sin je jedini koji mi može
pomoći da napredujem u istrazi, da zaustavim te gadove, kako niko više ne bi morao da
prolazi kroz ono kroz šta on sada prolazi.
Fotografije leže na čupavom tepihu, pored noge niskog stočića. Pale su licem nago
re i obe ih posmatraju.
Otac Jana Lindena je seo pored sina na sofu.
- Molim vas, uzmite svoje fotogrfije.
- Još jedno pitanje.
 - Uzmite ih.
Bronks je kleknuo i uzeo fotografije koje su se zalepile za tepih.
- Hvala vam.
Starac je ispružio ruku.
- Mogu li da ih uzmem?
Uzeo je fotografije i stavio ih pred sina.
- Jane?
Jan Linden je zatvorio oči i odlutao. Sada gleda u fotografije u očevoj ruci.
- Pogledaj ih, Jane, hajde. Ne mogu ti više ništa.
Linden posmatra. Dugo. Ali ništa ne govori.
- Da li je to bio neko od njih, Jane?
Onda je podigao drhtavi kažiprst i polako ga prineo jednoj od fotografija.
- On.
- Prepoznaješ li ga?
- On je uperio pušku u mene. Znam. Na plaži, pored automobila.
- Jesi li siguran?
- Tako je stajao. Spustio se. I držao oružje baš tako. Imao je iste oči.
Stražar se povukao u sebe isto kao što se i otvorio.
Jon Bronks je bez reči klimnuo glavom ocu u znak zahvalnosti i izašao iz stana čo- veka
koji verovatno više neće moći da živi bez terapije, koji će posle godina bolovanja otići u ranu
penziju i koji će za zločin nad njim izvršen dobiti skromnu odštetu od dvadeset devet hiljada i
dvesta kruna. Tako to ide. Pljačkaš banke ne uzima samo novac iz trezora, već nešto što se
podrazumeva, otima ljudima osećaj sigurnosti, a to je pravi zločin za koji bi jednoga dana
trebalo da im se sudi, optužnica za razbojništvo bi trebalo da postane optužnica za
ugrožavanje sigurnosti.
***
I dalje pada sneg. Jutro je prošlo u vožnji s Feliksom na suvozačkom sedištu. Leo se
povremeno zaustavljao u saobraćaju, neprestano uzalud okrećući Jasperov broj. Sačekao je
ispred kioska dok je Feliks kupovao četiri glavna stokholmska dnevnika. Nastavio je
Hurnsgatanom do kafea prekoputa vlasuljara Nacionalne opere, gde su popili kafu i pojeli
sendviče i počeli da upoređuju naslove na prvim stranama novina. Dok su pili drugu šolju
kafe, pojavio se Vinsent sa još dva regionalna dnevnika iz kioska na Glavnoj stanici,
Sidsvenskan i Geteborgpost, gde su naslovi bili malo manji, ali
ipak na prvim stranama. Leo je otišao posle treće kafe i platio s nekoliko prljavih novčanica od
dvadeset kruna, uzetih iz fioke u šalteru banke pre jedva petnaest sati. Zagrlio je braću, kao i
obično, i osetio koliko su obojica opušteni - to je najlepše vre- me, neposredno posle uspešne
pljačke, a nekoliko nedelja pre sledeće.
Vozio je obilaznicom na jug i kad god bi kočio zbog neravnina na asfaltu, pet drvenih
sanduka punih delova od pušaka udaralo bi o zidove prikolice kamioneta. Uputio se ka
Svedmiri. Desetominutno skretanje s puta, ali ne može da izdrži. Kada je stigao, obišao je dva
kruga oko kružnog toka.
Danju izgleda drugačije.
Parkiralište je ograđeno, a automobil uklonjen. Policijska traka vijori se oko trga i banke,
nekoliko ljudi ulazi u susednu piceriju, ali inače je pusto. Upravo obrnuto od onih sto
osamdeset sekundi agresije, straha, ludila. Sada izgleda bezmalo kao da se nije ni dogodilo,
kao da nije bilo stvarno.
Nastavio je da zove Jaspera, ali on se nije javljao na telefon, te je odlučio da ode do
njegovog stana i zvoni mu na vrata dok ne otvori. Pored kućica u Sokengatanu, do starijih
zgrada u Bagarmosenu, na rubu velikog prirodnog rezervata.
V
Drugi sprat. Čini se da je zvono na vratima isključeno, kao da je neko odvrnuo metalno
zvonce. Udarao je na vrata, protresao otvor za poštu, nagnuo se i vikao.
Potrajalo je nekoliko minuta, dok se raščupani Jasper u belim gaćama nije napokon
pojavio i uveo Lea u stan, srećan i ponosan kao onih nekoliko puta kada mu je Leo bio u
poseti.
Usko predsoblje. Teške čizme na dve police. Nema onih koje je nosio za vreme pljačke
banke i ponovo u baru. Jasper je otišao u kuhinju, otvorio ormarić, čulo se zveckanje čaša.
Pružio mu je nešto vrelo.
- Kafa s malo mleka. Kao što voliš.
Dvosoban iznajmljen stan. Crne zavese odvajaju dnevnu sobu, sofa, sto i televizor. I
polica. Oltar.
Prigušivači vol. 1 ruger MK1 i standardni model automatskog pištolja.
Prigušivači vol. 2 ruger 10/22.
Uredno poslagane knjige, priručnici, brošure.
Prigušivači vol. 3 puška AR-7 stoj i do Prigušivači vol. 4 UZI poluautomatski pištolj & SMG,
zatim Hejdjukova knjiga o prigušivačima, zatim Prigušivači u kućnoj izradi, zatim Američki
pancir.
Druga polovina literature koju Vinsent tek treba da dobije. Pored knjiga stoji bajo- net i
zelena beretka sa zlatnim amblemom, nalik na Leovu - Jasper se prijavio u taj puk da bi
služio kao i on, samo dve godine kasnije. Fotografija u zlatnom ramu, Jasper u snežnobelom
kombinezonu s napunjenom puškom ispod ruke, za vreme vežbe koja je na trenutak bila
pitanje života i smrti.
Jasperov oltar. Svet koji mu još uvek toliko znači, premda on u tom svetu ne znači
ništa. Ceo život je želeo da jednoga dana postane oficir. Međutim, ocenili su da nije sposoban
da bude vođa, te je dobio previše nisku završnu ocenu da bi nastavio obrazovanje u vojsci.
Ponekad bi sagoreo u toj želji.
Kao na primer, kada je Jasper došao iz puka u Norlandu na prvo odsustvo u Stok- holm,
te celog vikenda stajao nagnut, spreman, rub beretke savršeno poravnat s linijom kose,
dugmad besprekorno zakopčana, marama vezana po propisu i uglancane čizme. Tako je
marširao kud god bi krenuo.
Otišli su u kuhinju po još malo kafe.
Dnevne vesti od toga jutra stoje nasred kuhinjskog stola. Cela strana o pljački banke u
Svedmiri - velike fotografije trga prepunog potresenih svedoka. Levo od novina stoje crne
čizme, dosežu sve do potkolenice, osamnaest rupica za pertle, koža i gor- teks. Desno od
novina - kutije s pastom za cipele i krpe za glancanje.
- Sedeo sam i čekao celu noć. Nijedne slike s kamere koju sam upucao.
Leo je pogledao u Jaspera. Moraće bolje da mu objasni.
- Jaspere?
Da pljačkaš banke nije pljačkaš banke samo za vreme pljačke. Sve što radi mora biti deo
njegovog novog identiteta. Pre, za vreme i posle pljačke.
TT Av 1 v* *v I*v
- Uspećeš samo ako se saživiš sa onim što radiš.
Leo je dotakao obe čizme. Meka koža, čvrst gumeni đon. Savitljivije nego klasične vojne
čizme. I savršeno razgažene.
- Najbolji umetnici ne prestaju da budu umetnici kada odu kući na večeru. Najvažniji
berzanski posrednici ne prestaju da budu berzanski posrednici u pet popodne. Sada si
pljačkaš banaka. Moraš biti dosledan. I dalje si pljačkaš banke, van policijskih barikada.
Potraga za nama neprestano traje. Oni sede tamo u jebenoj policijskoj stanici u Kronobergu i
pokušavaju da odgonetnu ko smo. Ako napravimo jednu jedinu grešku, otkriće nas.
Okrenuo je čizme naopačke i iz njih su ispala dva silikonska uloška za pete.
- Moraš sve vreme da razmišljaš i dišeš kao pljačkaš banke.
- Hej, dovraga, pazi na uloške!
V
- Sto znači da ne možeš da nosiš ove čizme, Jaspere. Jel’ ti jasno? Nikada više.
Moramo da ih spalimo. I da kupimo nove.
V
- Sta hoćeš da kažeš, jebote?
- Nosio si ih u Farsti. I juče. I nosio si ih po barovima. Zaboga, Jaspere! Sve što
koristimo moramo posle da uništimo. To znaš.
Jasper je kleknuo da pokupi uloške za pete koji su pali ispod stola.
- Znaš da sam... ove sam... razgazio!
Leo stoji pred čovekom koji je samo nekoliko sati ranije pucao pravim mecima okružen
civilima.
- Očistio sam ih i izglancao i... znaš da su tako udobne, jebote!
V
Covek koji želi da bude nešto što nikada neće biti. Kao s beretkom na oltaru, čvrsto se drži
nečega što drugi ne žele da mu daju. Haj-tek magnum. Najbolje borbene čizme na svetu.
Prvo su ih koristili američki policajci i taktičke jedinice, zatim švedski policajci koji ih kupuju u
istoj prodavnici u Sveagatanu.
- Znam da ih voliš. Jasno mi je. Ali, ako uzmu otisak pa pronađu tvoje čizme, gotovi
smo, jebote.
Leo ih još uvek drži u ruci i otvara jednu po jednu fioku u kuhinji.
- Poneću ih sa sobom Spaliću ih. Da ti ne bi morao. Imaš li plastičnu kesu?
- Sam ću.
- Ja ću ih spaliti.
Jasper je stegao uloške za pete i otvorio fioku punu upotrebljenih plastičnih kesa, zgrabio
čizme i strpao ih unutra. Plastika je šuštala dok je vezivao drške, a zatim je predao kesu Leu.
- Dobro.
Oltar s naslaganim uputstvima za upotrebu eksploziva.
Te čizme na stolu što su čekale na glancanje znače mu više nego većina ljudi.
To je bezmalo previše.
- Dobar si, Jaspere. Stvarno dobar, jebote.
- Šta?
- Za vreme pljačke. Nikada ne oklevaš. Bez tebe ovo ne bi bilo moguće.
Vratio mu se osmeh koji je imao kada je otvorio vrata i video Lea ili kada je poslužio kafu s
baš onoliko mleka koliko treba.
- Ali ima još nešto.
- Šta?
Ponosni osmeh je izgubio samopouzdanje.
- Pogledaj me, Jaspere.
- Da?
- Ima nešto o čemu hoću da razmišljaš sledeći put. Nešto o čemu smo već pričali.
V
- Šta, Leo, šta treba da radim? Uradiću bilo šta, znaš to, jebote.
- Kada kažem da prekineš - moraš da prekineš.
 Jasper ne obuzdava nasilnost, dopušta da nasilnost upravlja njime. Nosi sa sobom snove
o vojnoj karijeri, i premda nije zadovoljio uslove, još uvek pokušava da dokaže da su pogrešili,
tako što ispali pokoji metak više nego što je potrebno.
- Kada vreme istekne, izlazimo iz banke.
Jasper nema dugme pomoću kojeg će da se zaustavi. Ako mu Leo ne pomogne da ga
pronađe, Jasper neće pucati u sefove i kamere. Pucaće nekome u glavu.
- Leo, zaboga! Uzeo sam novac iz onih sefova zbog nas! Uzeo sam sve ono što smo
planirali. A sve smo to mogli da izbegnemo, da se Vinsent nije zaustavio ispred banke
kao budala. Usporio me je!
Jasper je izvukao kuhinjsku stolicu i seo.
- Leo, zaboga! Razmišljam o tome sve vreme, kako bismo mogli da budemo bolji,
delotvorniji, da uzmemo više para. Ti... Leo?
Pogledao ga je tužno i ljutito u isto vreme.
- Ovo je sada moj život. Ti, Feliks i Vinsent. Sve delim s vama!
Leo je seo na stolicu naspram njega.
- Ti si nama potreban. Rekao sam ti. Ne bismo mogli bez tebe. Znaš to.
Neko vreme su ćutke sedeli. Onda je Leo ustao držeći par čizama u plastičnoj kesi. Jasper
se nasmešio, ponovo.
- Slušaj... i ja sam nešto razmišljao.
- Da?
- Sledeći put. Esmo. Na putu ka kući, posle dvostruke pljačke... mogli bismo još j ednu
da oplj ačkamo, j ebote.
- Još jednu?
- U Surundi.
Surunda. Leo zna tačno gde je ta banka. Samo devet kilometara udaljena od dve su-
sedne banke u Esmu. Tu banku je posmatrao pre nego što se odlučio za Svedmiru. Međutim,
tada je o njoj razmišljao kao o jednoj meti, a ne kao o trećoj, na putu ka kući posle prve
dvostruke pljačke banke u švedskoj istoriji.
- Veliki posao, ali nije neizvodljivo.
Jasper je video da ga Leo zaista sluša, te je podigao glas.
- Znam da je izvodljivo! Ako se pobrinemo da policija bude negde drugde, jebote.
Ako... dojavimo da je podmetnuta bomba.
- Bomba?
- Na Glavnoj stanici. Ili aerodromu Arlanda. Samo da bude dovoljno daleko.
Leo je zakoračio napred.
- Nećemo pretiti nikakvom bombom na Glavnoj stanici.
Jasper je posmatrao Leovo lice koje se približava i uskoro će ponovo biti naspram njega.
Ne razume. Glas i pogled su mu prijatni, a ipak odbija njegov predlog.
- Pa, ako...
- Nećemo pretiti nikakvom lažnom bombom.
Leo je spustio kesu sa čizmama na pod.
- Napravićemo pravu bombu.
Toliko lepih kuća. Epelviken. Zaliv jabuka. Čak je i naziv lep. Jon Bronks je ceo život proveo u
Stokholmu, ali nikada nije bio u Epelvikenu. Samo nekoliko minuta vožnje i ulazi se u drugačiji
svet, kao da je ceo kraj odvojen nevidljivom ogradom.
Vozio se pored uskih tramvajskih šina u Nokebiju do škole, zatim manjim ulicama, pa dole
do vode. Bronks je gledao imena i adrese na poštanskim sandučićima i zaustavio se ispred
kuće tik uz jezero Melaren. Travnjak je prekriven tankim slojem snega. Klimnuo je glavom
baštenskom patuljku koji kao da čuva stražu. Oko njega tragovi stopala dvoje male dece i
jednog odraslog čoveka - možda su ostali tu posle ceremonije postavljanja plastičnog patuljka
sa zamrznutim osmehom na licu.
V
Pozvonio je na vrata, ispod zvona stoji natpis DOBRO DOŠLI. Osetio je miris hrane. One
domaće hrane koja se dugo priprema.
- Zdravo.
V
Šestogodišnja devojčica, verovatno starija ćerka. Sva u belom, s krunom od sveći- ca na
glavi, spremna za proslavu Dana Svete Lucije, kao i mnoge devojčice njenih godina širom
Skandinavije.
- Zdravo. Jel’ ti tata kod kuće?
Ispravila je lentu od sjajnog papira.
- Ja sam Lucija, a ko si ti?
- Pa, onda, ja sam... božićni vilenjak. Dobro, gde ti je tata?
- Ti nisi božićni vilenjak. Ja sam.
V
Mlađa ćerka je stigla. Četvorogodišnja devojčica u svetlucavoj pidžami.
Odmerila ga je od glave do pete.
- Čak i ne ličiš na vilenjaka.
Onda su obe nestale. Čuo je mlađu kako ljutito viče: Tata, neko je došao i laže, i zvuk
težih koraka.
- Jone?
Njegov šef, glavni inspektor stokholmske policije, u kariranoj kecelji s kuhinjskom krpom
zakačenom s j edne strane.
- Možemo li da razgovaramo? Deset minuta. Obećavam da ću onda otići. I ovoga
puta.
- Ovoga puta?
- Danas idem u kratke posete. Hoćeš li da me pustiš unutra ili nećeš?
Mala i velika odeća na čivilucima i vešalicama u predsoblju. Male i velike cipele na podu.
Lucija i vilenjak sede u dnevnoj sobi pored kutije s keksom od đumbira. Karlstrem ga je poveo
prema stepenicama.
- Gore je malo mirnije.
Popeli su se na sprat, do Karlstremove radne sobe. Stari pisaći sto, prepune police s
knjigama i fotelja za goste na koju se Bronks sručio.
- Pre osam nedelja ukradeno je preko milion kruna i ispaljeno četrdeset metaka.
Divan pogled kroz prozor - smrznuta voda iza koje se vidi Stokholm.
- Pre dvadeset dva sata skoro dva miliona kruna i osamdeset jedan metak. Manje-
više u istoj oblasti i s istim naoružanjem Ista grupa se pojavila iznebuha i nestala bez traga.
Najednom je odozdo doprla muzika, božićne pesme.
- Ako pretpostavimo da im ne treba mnogo vremena da se pripreme za treću pljačku.
Nekoliko nedelja? Možda mesec dana? Onda nam toliko ostaje da otkrijemo ko su ti ljudi. I da
ih pohapsimo kod kuće, dok se voze na posao ili u teretani, ili dok izlaze iz prodavnice s
kesama u rukama. A ne kada naprave grešku prilikom sledeće pljačke. Zato što, s ovakvim
obrascem ponašanja, neće oklevati da upere oružje u nas.
- Tata?
Mala ruka je otvorila vrata i devojčica obučena kao Lucija ušla je u sobu.
- Da?
- Šta radiš?
- Radim.
 - Šta?
- Neko je uradio... nešto loše.
V
- Šta su uradili?
- Nešto loše što rade odrasli.
- Šta je to?
- Idi dole kod mame. Uskoro silazim
Deca. Porodica. Drugi svet. Bronks nije siguran, ali učinilo mu se da mu je Lucija
namignula kada je odlazila.
- Jutros sam sedeo sa čovekom kome je oduzeto dostojanstvo. Ne želim to ponovo da
radim
Pogledao je u Karlstrema.
V
- Četrdeset godina. Ne može sam ni da ustane. Otac mora da ga pridržava, debele
čarape, prljava kosa i poniženje u očima.
Zatim u lep radni sto.
- Rekao sam ti da će ponovo opljačkati. I opljačkali su. I nastaviće da pljačkaju.
Kroz drugi prozor vidi se nešto potpuno drugačije od svih onih odluka s kojima se
njegov šef suočava svaki dan - plastični patuljci obavijeni božićnom rasvetom.
- Ista grupa?
- Ista grupa.
- Kako možeš da budeš...
- I ranije sam bio siguran, a sada imam i prepoznavanje.
Karlstrem nikada ne uzdiše, nije on takav.
- Od sutra, Jone. Ostavi sve ostale istrage. Posveti se tome dok ih ne sprečimo da
opljačkaju još neku banku.
Bronks je klimnuo glavom i krenuo prema vratima i stepeništu, ka izlazu.
- Rekao sam sutra.
V
Sef ga poznaje. Jon Bronks bi otišao pravo u kancelariju u Kronobergu i tamo proveo celo
veče.
- Saslušao sam te i dobićeš svoju istragu. Pod jednim uslovom. Da ti uradiš nešto za
mene.
- Da?
- Moraš da ostaneš na večeri. Osećaš kako lepo miriše, Jone, jelda? Majčina dušica.
Celer. Vlašac. I jako crno vino.
Kasnije je sedeo na jednom kraju stola sa šefom, vilenjakom, Lucijom i šefovom suprugom
koju je tek tada upoznao, druželjubivom ženom, od onih koje zapamte ime svakome na
zabavi i trude se da se svako oseća važnim Kod njega nije upalilo. Bilo mu je toliko neprijatno
dok je sedeo i pretvarao se da je deo porodice, da je jedva jeo i slušao priču o Lucijinoj
priredbi u obdaništu i teško mu je bilo čak i da odgovori na pitanje koliko već dugo poznaje
njenog muža. Odbio je Karlstremovu ponudu da popiju konjak i osetio olakšanje kada je
zahvalio i krenuo da otvori vrata.
- Jone?
Karlstrem je stavio ruku na Bronksovu nadlakticu. Nije mu se to dopalo.
- Ostaješ dokasno svake večeri.
- Da.
- Tražiš i tražiš.
- Da.
 - I sve tvoje istrage se odnose na prekomerno nasilje.
- Tako svet funkcioniše.
- Na kraju svog radnog dana, zatvorim sve fascikle svih istraga na kojima radim i
ostavim ih u fioci, a sutradan odlučim da li želim opet da ih uzmem. Ali ti ih otvoriš pre nego
što odeš, vadiš fotografije polomljenih kostiju i podliva oko očiju. I čitaš. Satima.
- Tako to ide.
Ruka na nadlaktici kao da ga vuče nadole, kao da ga drži u mestu.
- Ne čitaš te slučajeve da bi ih rešio. Zar ne?
- O čemu pričaš?
V
- Želiš da mu se približiš. Njemu.
- Hvala na večeri. Bilo je lepo.
Bronks već dugo drži kvaku i sada ju je okrenuo i otvorio vrata. Međutim, ruka je i
dalje na ramenu.
- Nisam završio.
Karlstrem ga čvrsto drži.
- Jone, tebi nije stalo do tih ljudi u fasciklama. Ne zanima te kako se zovu, niti gde će
završiti. Samo pokušavaš da... shvatiš.
Vrata između toplote i hladnoće. Hladnoće koja se uvlači ispod jakne i toplote ljudi koji
jedu francusku hranu i kaputi im vise u predsoblju.
- Ali nikada nećeš uspeti. Niti razumeti. Ako ne odeš da ga vidiš. Nekada. Zar ne,
Jone? Možda bi trebalo da odeš sada, kada imaš nekoliko nedelja prednosti. Idi tamo.
Karlstremova ruka na njegovoj nadlaktici. Ne bi trebalo da je tu. Izmakao se.
- Dosta.
Karlstrem mu je šef, a ne drugar.
Jon Bronks je širom otvorio vrata i zatvorio ih za sobom. Sneg jače pada. On jače oseća.
Idi tamo.
Zna da je šef u pravu.
Sneg je škripao pod Leovim gumama dok se vozio kroz neku sumornu šumu. Parkirao se oko
kilometar i po unutar nacionalnog parka Naka, tamo gde se široka staza sužava u puteljak.
Skinuo je poklopac na prikolici i izneo pet teških sanduka do stenovitog brda koje se spušta
na pustu obalu.
Pri slaboj svetlosti farova, bacio je sve sanduke na led. Tamo gde su potonuli otvorile su
se rupe u ledu, koje će se uskoro ponovo zalediti i zatvoriti membranu iznad zacementiranog
isečenog oružja. Alge će na proleće prekriti tvrde površine drvenih kutija koje se više neće
razlikovati od morskog dna. Pozeleneće kao staklo akvarijuma na uskom ormariću između
njegovog i Feliksovog kreveta koji nikada nisu čistili.
Stopalom je napravio rupu u dubokom snegu, te sklonio zemlju i mahovinu lopatom na
rasklapanje. Ostale su još crne borbene čizme koje su stajale na Jasperovom kuhinjskom
stolu i čekale da ih izglanca. Posuo ih je benzinom za upaljače, pustio da upiju kao ugalj a
zatim ih zapalio. Crni dim je kuljao i štipao ga za oči i nos, dok su sjajna koža i tvrd gumeni
đon nestajali u plamenu.
V
Oružje isečeno na komade. Čizme spaljene. Uvek uništiti tragove, uvek biti u pokretu kada
te gone. Čak ni Feliks ni Vinsent ne znaju gde je ostavio ono što nikada ne sme biti
pronađeno. Nije da im ne veruje, veruje im, ali želi da im pomogne u slučaju da se dogodi ono
najgore - istražitelj će na saslušanju tražiti dokaze koji osumnjičenog dovode u vezu sa
zločinom. Nikada neće morati da sede tamo niti će biti dovedeni u položaj da ih neko proglasi
cinkarošima. Kao što je on sedeo ispred tog debelog pandura koji je uporno zahtevao
odgovore.
Nisam te izdao. Nisam se izvukao. Spasao sam te.
Para izbija po hladnoći dok se vraća kroz park, zatim kroz grad. Ulazi kroz kapiju i eno ih,
čekaju ga nasred dvorišta. Pozvao je Feliksa i rekao mu da ga sačeka kod kuće. S druge
strane je čuo buku, zvukovi iz bara naspram tišine u šumi. Feliks se bunio, kao što je Leo i
očekivao, ali posle nekog vremena je pozvao Vinsenta, seo u taksi i došao.
V
- Sta je toliko važno, dovraga?
Leo je čuo glas alkohola. Uvek je znao koliko je čaša ili flaša popijeno, kao da pijanstvo
ima sopstveni glas koji on prepoznaje kada čuje samo jednu reč.
- Pričaćemo u garaži.
Taksi još stoji nedaleko odatle, s upaljenim motorom.
- Ti plaćaš, brate. A biće još skuplje ako uđemo. Zato što se vraćamo a on će nas
čekati dok ne završimo.
- Uđite.
Leo je kucnuo taksisti na prozor i dao mu dve novčanice od petsto kruna. Još nije ni
zatvorio prozor, a već je upalio znak na krovu i nestao.
- Možete zvati drugi taksi kada završimo.
U garaži je mračno i hladno. Upalio je svetio i uključio grejalicu. Vinsent je pošao za Leom,
dok je Feliks namerno ostao napolju. Kada je Leo raširio detaljnu mapu Stokholma i južnih
predgrađa, tek onda je odlučio da uđe.
- Ovde.
- Šta ovde?
- Esmo, za otprilike dvadeset dana.
Crvenim markerom je zaokružio oblast na jednom kraju mape, pored auto-puta i nedaleko
od otvorenog mora.
- Ozbiljno?
- Niko nikada nije opljačkao dve banke u isto vreme.
- Ali dovraga, to već znamo! Zato smo morali da ostavimo sto pored prozora i da
sedimo u taksiju četrdeset pet minuta?
- Felikse, slušaj me.
- Slušaj ti mene! Sedeli smo u pabu, na Dan Svete Lucije, večerali smo, pili pivo... a
sada sam ovde u ledenoj garaži, jebote? Uskoro je Božić, jebote! Moramo malo da se
odmorimo!
- Slavićete sledeće godine.
Leo je poravnao mapu kao da je stolnjak na stolu za kojim njegova braća sede.
- Niko nije opljačkao dve banke istovremeno. Zato ćemo mi opljačkati tri.
Crvena linija ide od kruga oko gradića po imenu Esmo, na zapad auto-putem 225
do drugog kruga oko još manjeg grada po imenu Surunda.
- Na putu ka kući. Proći ćemo ovuda. Mala banka, potpuno nezaštićena.
Feliks je prvo pogledao u nasmejanog brata, a zatim u mapu označenu crvenim
flomasterom.
- Ko je ovde pijan, ja ili ti?
Oteo je marker Leu iz ruke i nacrtao novi, veći krug.
- Odavde ne postoje rute za beg, jebote. Zar ne? Misliš da bi trebalo da im damo
priliku da otkriju gde smo? Da ih pustimo da nas opkole?
Leo je zgrabio olovku i nacrtao krst van mape, direktno na drvenoj površini radnog stola.
- Neće, ako ne budu imali ljudstva da nas opkole.
 Pogledao je u njih i i pokazao na krst van mape.
- Ovo je... Glavna stanica. Stokholm. Udaljena pedeset kilometara. Tu će imati pune
ruke posla... pokušavajući da deaktiviraju bombu.
Ravnica. Bela kao kreda. Bio je mrak kada je izašao iz Stokholma, ali sada se razdanilo.
Sunčevi zraci odbijaju se o sneg i zaslepljuju ga dok vozi.
Karlstremova ruka je još uvek na njegovoj nadlatktici.
Bilo je baš glupo što je ostao na večeri. Onog trenutka kada je prihvatio pevca u vinu,
presekao je veze između šefa i podređenog. Karlstrem zna za njegovu prošlost, policija zna
sve koji služe doživotnu robiju, ali to nikada nije spomenuo. Po hodnicima policijske stanice
ljudi ne stavljaju jedni drugima ruke na ramena, ali na večeri s porodicom, okruženi
sigurnošću i pažnjom, zbližavaju se.
Besciljno se vozio Stokholmom kroz mrak, malo pre ponoći je seo u prepunu tavernu i
otišao kući nekoliko sati kasnije. Opet je spavao tri-četiri sata, popio šolju kafe u automobilu,
na putu ka zatvoru u Kumli, udaljenom dvesta dvadeset kilometara. Zna da to ne radi zbog
Karlstrema, pa ipak, isto tako je siguran da je Karlstrem u pravu.
Kao što je i Sana bila u pravu.
Upotrebili su sve kontakte na bilo koji način povezane s podzemljem. Uzalud. Ostao je još
samo jedan - onaj koji samo Bronks ima.
U daljini, iza polja, vidi siv betonski zid s bodljikavom žicom, visok sedam i po metara.
Prošlo je nekoliko godina otkad je bio tu. Ipak, dok se približava, obuzima ga isti osećaj - da li
su unutra zaista ljudi koji tu hodaju i razmišljaju, spavaju, jedu i žive veliki deo svog života?
Parkirao se blizu ulaza, izašao i pozvonio.
- Jon Bronks, gradska policija.
Zvučnik na vratima krči.
- Jon Bronks, gradska...
- Cuo sam vas.
- Došao sam da vidim Sema Larsena.
- Nemate zakazano.
- Evo sada zakazujem.
- Šest sati unapred. Cak i za policiju.
- Ovo nije jebena poseta. Ovo je kriminalistička istraga.
Čuo je vrata kako se otvaraju, zatim prešao kratku razdaljinu do stražarske kućice gde
sedi stražar u uniformi okružen nemaštovitim božićnim ukrasima - plastična zvez- da na
jednom prozoru i ružan jarac od slame na jednom od monitora koji prenose sliku s pedeset
osam kamera.
Pokazao je značku i dobio karticu za posetioce koju bi trebalo da nosi na grudima, ali ju je
stavio u džep. Stražar ga je dopratio do odeljenja za posete i ostavio ga u sobi
s bračnim krevetom prekrivenim zaštitnim omotačem od debele plastike, jednostavnim stolom
s isto tako jednostavnim stolicama, umivaonikom sa slavinom koja kaplje i pogledom na zid
kroz prozor s rešetkama. Nema Božića, nema godišnjih doba, tu ljudi nemaju privilegiju da
mere vreme.
Moraće da čeka oko petnaest minuta, ako se dobro seća. Još uvek je tako. Upravo toliko
vremena je trebalo da se vrata otvore i dva stražara pregledaju da li je sve kako treba, zatim
izađu i zatvore vrata za sobom. Ostavili su čoveka kojeg su doveli sa sobom. Stariji je od
Jona Bronksa tačno dve godine, tri meseca i pet dana. I viši za dva i po centimetara. U
poslednje vreme, i trideset dva kilograma teži. Nekada su bili iste građe, ali osamnaest godina
svakodnevnog dizanja tegova učinilo je svoje - izgradnja muskulature usled nemogućnosti da
se gradi bilo šta drugo.
- Zdravo.
 Pogledali su se. Jedan je u farmerkama, sakou i zimskim čizmama. Drugi u širokim
pantalonama od materijala koji je krut i ujedno mek, u iznošenoj majici sa zatvorskim
amblemom na grudima i papučama na bosim nogama.
- Rekao sam... zdravo.
Bronks je seo za klimav sto. Sem je otišao do prozora s rešetkama i pogledao u zid iz
drugog ugla.
- Kako si?
Posećivao ga je u početku, onih prvih nekoliko godina otkako je osuđen na doživotnu
robiju, prvo u zatvoru u Halu, zatim u Tidaholmu. To je bilo pre nego što je shvatio da, kada
nema svrhe meriti vreme, nema ni nade, ni budućnosti. Kada je Bronks najzad shvatio da
takav život menja ljude, proredio je dolaske, te je na kraju prestao da dolazi. Verovatno je prvi
put u toj sobi za posete.
- Slušaj... sledeći put ćeš morati da se najaviš, jebote. Kao svi ostali. Kao ljudi koji nisu
policajci. Sledeći put kada se vratim u svoje odeljenje, ne želim da me ispituju zašto nisam
ništa mesio. Ti bi trebalo to da znaš, kao i svi. Najgore što ovde može da ti se desi jeste da te
poseti policajac bez ikakve najave!
Sem još uvek stoji pored prozora s rešetkama, leđima okrenut Bronksu.
- Pitao sam te kako si.
- Kako sam?
- Da.
- Otkada to tebe zanima, dovraga?
Okrenuo je široka ramena i pogledao ga.
- Pošto ne možeš da mi odgovoriš, da te pitam šta uopšte radiš ovde?
Jon Bronks je izvukao drugu stolicu ispod stola. Bolje je nego što se nadao. Barem
pričaju.
- Dve velike pljačke. U Svedmiri i u Farsti. Ista grupa.
Ipak, stariji brat je ostao da stoji.
- Mama je bila prošle nedelje.
- Teško naoružanje. Veoma dobro isplanirano.
- Ponudio sam joj mramorni kolač. Sećaš se ukusa mramornog kolača, Jone?
- Da li misliš da bi to mogao da bude neko s kim si služio kaznu? Sigurno...
- A pre toga... mafini.
- ...ljudi pričaju ovde, zar ne?
Jedan sedi. Drugi stoji.
- Nisi dolazio tri godine, jebote! Onda dođeš i misliš da...
Nagnuo se preko stola, van sebe od besa.
- ...ću ti dati informacije! Da mogu da ti poslužim u istrazi, jebote!
Sem se tresao kada je krenuo ka metalnom disku pričvršćenom za vrata i pritisnuo crveno
dugme.
- Jebi se, Jone!
- Seme, znaš da želim i da te vidim Brat si mi.
V
- Cak i kada bih nešto znao, svakako ne bih tebi rekao, dovraga! Ali ne znam Niko ne
zna! Niko ovde nije čuo za njih! Da li me razumeš, brale? Ti tipovi su potpuno nepoznati.
Nikada nisu bili u zatvoru. A opet, tačno znaju šta rade.
Sem ga posmatra očima u koje Jon ne može da pronikne. Prst mu je ponovo na crvenom
dugmetu. Pritisnuo ga je i nagnuo se prema mikrofonu.
- Poseta je završena.
- Imate još više od pola sata.
V
- Sta nisi razumeo? Hoću natrag na svoje odeljenje.
Gola i ružna soba, nekoliko kvadratnih metara izvan sveta. Izbegavaju da se pogledaju
baš kao onda kada bi se svađali kao deca, kada bi radili sve samo da ne pogledaju jedan
drugog.
- Znači, mama je bila?
Mramorni kolač. Mafini. Zatvorenici koji su osuđeni na dugačke kazne i za koje se smatra
da predstavljaju opasnost uvek peku kolače pre posete. Bronks se nasmešio nesigurno. Soba
za posete u zatvoru najvišeg nivoa bezbednosti - kolač na rasklimatanom stolu pored bračnog
kreveta.
- Kako je izgledala?
Iako može, nikada je ne posećuje. Međutim, njegov brat je u zatvoru i viđa je redovno.
- Seme, znaš li da je češće viđaš nego ja?
V
Culi su korake s one strane i stražari su otvorili vrata.
Sem je već hodao između dva stražara, kada se okrenuo.
- Trebalo bi.
- Sta?
- Da je posetiš. Ostarila je.
Posmatrao je kako stariji brat nestaje u hodniku, njegova široka leđa između dva mršava
muškarca u uniformama. Vratio je bedž za posetioce, prošao pored centralne stražarnice,
izašao kroz kapiju u zidu i onda nepomično sedeo u automobilu.
Zidovi visoki sedam i po metara. Cetiristo šezdeset tri najveća kriminalca u Švedskoj na
odsluženju dugih zatvorskih kazni. Jedan je izabran da govori u ime svih njih, jedan od retkih
s kojim svi razgovaraju.
Njegov brat.
V
Cak ni Sem nije čuo ništa, ne zna ništa. One koje Bronks traži ne poznaje niko unutar tih
zidova, kao ni izvan njih.
Upalio je motor i odvezao se. Sneg se još uvek svetluca na suncu.
Dvesta dvadeset kilometara kasnije bele i čiste ulice u blizini zatvorskog zida zameni- le su
blatnjave i prljave, kada se auto-put E4 za Stokholm pretvorio u auto-put Esinge, a zatim u
garažu u steni ispod policij ske stanice u Kronoberškom parku.
Jonu Bronksu trebaju informacije o kriminalcima koji su počinili razbojništva. Zato je, posle
tri godine, ušao u najbolje čuvani zatvor u Švedskoj, gde se o takvim zločinima neprestano
razgovara, nagađa i razmenjuju se znanja.
Niko ništa ne zna.
Istražuje i goni ljude bez kontakata, bez lica, koji se ponašaju kao okoreli kriminalci, imaju
znanje i pristup oružju, ali niko u zatvoru ne zna ko su oni.
Automatska vrata glatko su se otvorila i on je ušao u policijsku garažu. Gotovo je puna.
Dok je tražio mesto, razmišljao je o drugima što sede u kancelarijama po ceo dan; kako
provode vreme, kako se reči i dokazi iz istrage ispoljavaju na papriru? Koračao je ka liftu,
kada je čuo zvuk iz male garaže unutar garaže, tamo gde forenzičari drže vozila na kojima
rade. Otišao je tamo i ušao. Eno je, isto kao prošli put. Tada je stajala između kamiona i
invalidskih kolica, a sada leži dopola u kombiju s nalepnica- ma „Roto-Ruter” na bočnim
vratima, s infracrvenom lampom u ruci.
- Prvi automobil. Kombi dodž.
Sana se izvukla i otišla do drugog vozila, a lampu s infracrvenim zracima zamenila je
onom s ultraljubičastim.
 - Drugi automobil. Kombi dodž.
Isti onaj mehanički glas. Pita se da li je toga svesna ili joj je glas takav samo kada
razgovara s njim.
- Stariji model. Ukraden noć pre pljačke. Upotrebili su nešto poput ovoga.
Podigla je dugačku alatku, metal koji viri iz drvene drške, i uperila je prema maloj,
crnoj, kvadratnoj nalepnici na vratima kombija, malo ispod bočnog prozora.
- Brzo kao da imaš ključ. Gurneš... ovde, kroz metal i... klik, u kolima si.
Sklonila je nalepnicu i otkrila rupu, otvorila vrata i uvukla se ispod volana.
- A kontakt-brava. Ovo nikada nisam videla. U žice su stavili francuske vijke za drvo
od nerđajućeg čelika, debljine dva i po milimetra, male i oštre.
Podigla je masku koju su pljačkaši posle vratili. Isto su uradili i tu - pobrinuli su se da
prikriju da je brava obijena, da bi se što kasnije otkrilo, ne bi li dobili na vremenu.
- Jedan vijak ovde, gde ulazi ključ, ne previše, samo dva-tri obrta. Brava se raširi i
ostane tako. Zatim jak udarac u glavu vijka... običnim dletom... i upalio si motor.
Završila je. Bronks je prepoznao način na koji okreće leđa kada više ne želi da pri
ča. Otvorila je laptop koji je stajao na krovu automobila. Nije rekla ni zdravo. On je rekao
zdravo, ali ona nije čula. Bio je na pola puta do lifta kada ga je pozvala.
- Jone? Nisam završila.
Stao je i okrenuo se.
- Nisi?
- Još nešto.
Okrenula je ekran prema njemu i sačekala da priđe.
- Ova fotografija.
- Video sam je.
- Znam Ali pogledaj ponovo.
KAMERA 2. U dvanaestoj sekundi. Odozgo.
- Mikrofon. Pokušavala sam da razaznam marku.
Pljačkaši u plavim kombinezonima, crnim čizmama, crnim maskama.
- Povećala sam fotografiju i usredsredila se na okovratnik, nekoliko sekundi pre nego
što su ušli u banku.
Premotala je i zaustavila snimak.
- U četvrtoj sekundi, petnaest fotografija. Hoću da vidiš svaku ponaosob.
Glas joj nije više toliko mehanički. Primakla mu se. Bronks tačno zna kako miriše. Kako je
to čudno. Kao da je neko drugo vreme. Kao da će izaći odatle i otići u zajednički stan. Kao da
nije prošlo deset godina.
- Ovde.
Prvi pljačkaš je samo na korak od ulaza.
Onda se zaustavlja.
- Gledaj mu ruku.
Uvećala je fotografiju.
- Vidiš?
Jon je klimnuo glavom Jasno vidi.
Onaj što ulazi prvi, vođa, zaustavlja se i okreće, spušta oružje i stavlja levu ruku preko
okovratnika, tamo gde je mikrofon, prekriva ga dlanom. Naginje se i desnom rukom sklanja
slušalice s uveta drugog pljačkaša.
- Zenhajzer. Mikrofon. Ali to nije važno. Bar zasada.
Četiri sekunde, šezdeset fotografija, još jednom.
- Pokret... ovde.
Ruka preko mikrofona. Ruka na slušalicama. I onda, Bronks je siguran... nešto šapuće.
 - To nema smisla.
Uvećala je sliku usta i tankih usana. Dve svetle linije unutar tamne tkanine oblikuju se u
reči.
V
- Ruka. Šapat. Nema smisla.
Sana stoji blizu i gleda u Jona - baš kao što vođa na zaustavljenom snimku stoji blizu i
posmatra onog tik iza sebe.
- Slika grupe disciplinovanih vojnika. A onda... ovo. Bliskost. Stavlja ruku preko
mikrofona i diže slušalice, kao da je s ljubavlju. Vidiš? Neposredno pre nego što će pucati
pravim mecima.
Dva meseca danonoćne policijske istrage. Bez ijednog traga. Ne zna ništa o njima. Ali
ovo. Jon Bronks vidi i oseća. Sada nešto zna. Ne zna tačno šta je to, ali prvi put otkako goni
senke, vidi prave ljude. Ljude koji stoje jedan uz drugog onako kako dva razbojnika ne bi
trebalo da stoje.
Nešto što je bezmalo prepoznao.
- Možeš li da vratiš fotografiju na originalnu veličinu? I ponovo pustiš snimak? Prve
četiri sekunde?
Sana je pustila snimak.
- Zaustavi... ovde. Uvećaj... to. Njegovo lice. Samo to.
Tri pljačkaša u koloni na ulazu u banku i Bronksov kažiprst na ekreanu. Pokazuje onog u
sredini.
- Jel’ vidiš? Zatvara oči.
One rupe gde su oči. Jasno se vidi. Zatvorene su.
- Pusti dalje.
Kursor na satnici, pušta snimak ručno, kadar po kadar.
- Okleva. Zabrinut je.
Oči ispod maske su i dalje zatvorene.
- Uplašio se i ovo je... kao zagrljaj, dovraga! Vbđa se uhvatio za mikrofon, ponaša se
zaštitnički. Spremaju se da uđu i izvedu veoma nasilnu akciju i stoje tamo... spojeni bliskošću.
Jon Bronks nije ušao u lift, ponekad mora da se kreće, da natera srce da brže kuca, da
svakim izdisajem izbaci sav vazduh iz pluća kroz grlo.
Penje se stepenicama. Bezmalo trči hodnikom.
Zatim je širom otvorio prozore i pustio vlažan, hladan vazduh iz policijskog dvorišta da se
pomeša sa suvim i toplim kancelarijskim.
Izgledali su toliko bliski. Dva pljačkaša. Ne bi trebalo da izgledaju tako.
Trebalo je da mu vođa naredi - međutim, oklevanje drugog pljačkaša je bilo važni-
je
.
Bronks je prepoznao nešto.
Jedan viši, drugi malo niži. Jedan širokih ramena, drugi još ne sasvim razvijen. Stariji i
mlađi.
Bliskost. Poverenje.
Ruka preko mikrofona i ohrabrujući glas. Zatim su ušli u banku, zajedno.
To je Bronks prepoznao. Vezu između njih. Neko ko je oduvek bio tu, ko ga je grlio noću,
govorio da će sve biti u redu, a kasnije te noći ušunjao se u roditeljsku spavaću sobu i zabo
nož ocu među rebra. Stariji brat koji ga je grlio i šaputao mu i smirio ga, neposredno pre nego
što će izvršiti nasilje.
Nekoliko puta je duboko udahnuo pored otvorenog prozora. Jon Bronks sada zna. Prvi put
od početka istrage zapravo nešto zna. To više nisu potpuno nepoznata lica, sada nazire neki
obris.
 Bliskost. Poverenje.
Braća.
Vreme se promenilo u poslednjih nekoliko nedelja. Sneg se topio sve do Božića, a bo- žićno
jutro je osvanulo s kišom koja je zemlju pretvorila u prljavu lapavicu od leda, snega, šljunka i
prašine. Tome se i nadao. Siv Božić i ulice bez snega. A prognoze i dalje predviđaju
temperature iznad nule i kišu. Nada se da će takvo vreme potrajati - suva površina olakšaće
im beg posle pljačke banke.
Četiri sendviča sa sirom zavijena u aluminijumsku foliju. Šolje, kašike, mleko i te-
V
gla sa šećerom u plastičnoj kesi. Doručak. I ručak je spreman. Čili s mesom i vekna hleba.
Skuvao ga je prethodne noći, dok je Aneli raščišćavala božićne ostatke iz frižidera.
Leo stoji pored brižljivo ukrašenog prozora i posmatra sivo, maglovito svitanje. Dve saksije
sa cvećem na prozorskoj dasci i između njih porcelanski anđeo - ima samo jedno oko, a bela
farba skoro sasvim je oguljena s jedne strane. Nekada je stajao u Anelinoj roditeljskoj kući, a
sada desetak dana u godini stoji u njenoj kuhinji, pored božićne zvezde. Svuda po kući su
ukrasi. Ogromni plastični Deda Mraz pored frižidera, još jedan, skoro isto toliki, na gornjoj
polici iznad čiviluka u predsoblju, nekoliko manjih na stepenicama koje vode na sprat i jedan
ispod jelke u dnevnoj sobi. Svake godine u decembru ukrase vadi iz kutije na kojoj piše
BOŽIČNI UKRASI. To je do- nela u njegov život, nešto što njoj znači. Leo vidi koliko je
radosna i ushićena dok raspoređuje ukrase po kući i premešta ih dok im ne nađe pravo
mesto.
Porcelanski anđeo s oguljenim ivicama i hrpa plastičnih Deda Mrazova.
To je samo datum. Kao dvadeset peti novembar ili dvadeset peti oktobar. Možda joj samo
treba nešto čega će se držati kako vreme prolazi: Nova godina, Uskrs, početak leta, takođe
samo datumi. Te odluke je doneo neko drugi; iskoristio je kalendar kao način da upravlja
životom drugih ljudi. Važno je ono što sam odlučiš i sprovedeš u de- lo. Važno je imati
sopstveni kalendar - drugi januar, kada će se dogoditi prva trostruka pljačka u švedskoj
istoriji, ili sedamnaesti februar, jedanaesti mart, šesnaesti april, ostali datumi koje je izabrao
za pljačke i koji stoga nešto znače.
Podigao je porcelanskog anđela, okrenuo ga i pokušao da pročita pečat na dnu, a zatim
ga vratio.
Očekivanja.
Krhka kao i porcelan. Mora nežno da joj saopšti da ne očekuje previše, da joj objasni da
taj Božić zapravo nije Božić, da će sledeće godine, kada sve bude gotovo, proslaviti kako
dolikuje, baš kao njihovi susedi s druge strane ograde koje Aneli voli da posmatra kroz
kuhinjski prozor. Nekoliko puta je prišla prozoru na Badnje veče. Jeli su šunku, kupus, ćufte i
zapečeni krompir, dao joj je božićni poklon za sina, da mu
odnese kada bude išla da ga poseti odmah posle Božića. Čak su upalili sveće i nekoliko sati
gledali Paju Patka i božićni program s Karl-Bertilom Jensonom, kao svi u Švedskoj. Napokon
više nije mogao da izdrži, te je otišao u Fantomovu pećinu i nastavio da radi na svom
kalendaru.
S plastičnom kesom u ruci, izašao je napolje u vlažnu jutarnju tamu. Mešavina snega i
kiše na asfaltu probila mu je kroz tanke đonove. U garaži je upravo suprotno. Su- vo i toplo,
grejalica prijatno zuji, dobro je osvetljeno jakim sijalicama. Vinsent, Feliks i Jasper već čekaju,
sedeći na drvenim stolicama oko stola od lesonita i dva sla- mena konja. Mapa je prostrta
preko stola.
- Kafa i sendviči.
Leo je podelio šolje s kafom i sendviče.
- Mleko?
 Preko cele mape - crvena, gotovo prava linija. Počinje u četvrti koja se zove Kro- noberg u
centru Stokholma, gde se nalazi sedište švedske policije, završava se pedeset kilometara
dalje, na Trgu Esmo, tamo gde dve banke dele zid. Linija prolazi kroz stok- holmske četvrti
Hudinge, Hanmge i Nineshamn i predstavlja ključni trenutak za skretanje pažnje policije i beg
s mesta zločina.
- Meta broj jedan.
Novčić od deset kruna je u Leovoj ruci. Stavio ga je na jedan od sivih kvadrata pri kraju
crvene linije koji označava gusto naseljeno mesto.
- Meta broj dva.
Još jedan novčić od deset kruna. Preko prvog novčića.
- A ovde.
Blizu obe mete. Automobil za beg.
Automobil igračka, crven kao i linija.
- To si ti, Felikse.
Ima toga još mnogo. Kartonsku kutiju su svi prepoznali. Tri plastična maslinastoze- lena
vojnika koji su nekada stajali na podu stana u Skugosu. Visoki su četiri-pet centimetara i
mirišu kao nekad. Američki vojnici u razmeri 1:72.
- Ovo je Vinsent. I Jasper. A ovde... evo mene.
Razdvojio je zlatne novčiće i stavio poslednju plastičnu figuru na jedan.
- Meta broj jedan, Leo otvara vrata. Meta broj dva, Jasper i Vinsent otvaraju vrata. U
dva i pedeset popodne.
A sada, automobil. Dinki tojs. Crveni folksvagen, model 1300, buba, još uvek u originalnoj
kutiji. Nikada nisu mogli da se nateraju da je bace.
- Feliks će se pobrinuti za automobil. Kao u Svedmiri.
- Kao onda.
Neko drugi sada živi u tom stanu, u toj sobi. Leo je igračku ukrao za Feliksa u pro- davnici
Igračke i hobi u tržnom centru u Skugosu.
- Baš kao onda, Felikse.
Još jedna, veća kutija puna plastičnih figura u razmeri 1:72. Isti oštar miris, ali figure su
smeđe, sa zaobljenijim šlemovima i drugačijim oružjem nego Amerikanci.
- Ruski vojnici.
Zgrabio je celu šaku vojnika i spustio ih na liniju, te poredao duž nje. Zatim je stavio
nekoliko na tri lokacije malo dalje.
- Policajci. Svi. Većina radi ovde... u sedištu gradske policije. Zatim nekoliko ov- de, u
stanici u Hudingeu, i ovde u Handenu. Najmanje ih ima ovde... u Naki.
Pobrinuo se da svi stoje tamo gde treba. Onda je skupio ruke oko njih, kao džin koji ih
hvata i polako gura prema tački gde se spajaju putevi, šine i linije podzemne že- leznice - ka
sivom delu na mapi s gustom infrastrukturom koja predstavlja centar Stokholma.
- I svi će doći ovamo. Svi će biti upravo ovde, zajedno, na Glavnoj stanici. Baš tamo
gde mi nećemo biti.
Pogledao je u Jaspera i klimnuo glavom.
- Zato što ćemo tu postaviti bombu. Pravu bombu u ormariću na Glavnoj stanici.
Vinsent je do tada ćutao, kao i obično. Sada je tresnuo šolju s kafom o lesonit i vojnici koji
su se još držali na nogama su popadali.
- Vinsente, zaboga...
- Da li smo sada postali i teroristi?
- Bomba neće eksplodirati. Ali moraju da vide da je prava.
Leo je skupio gomilu vojnika oko Glavne stanice.
 - Naša prva diverzija biće zatvaranje Glavne stanice. I dok se policija bude okupljala
ovde, baveći se demontiranjem bombe, mi ćemo pljačkati dve banke pedeset kilometara
dalje.
Nije pomoglo. Vinsent je pomerio polovinu vojnika prema Starom gradu, a drugu polovinu
prema Kronobergu.
- I šta onda? Opet ćemo zapretiti da ćemo nešto dići u vazduh? Zamak? Sedište
policije? Ili nešto još veće?
Malo je ljutit. Malo ponosan. Leo se nasmešio Vinsentu, dok je strpljivo vraćao vojnike u
blizinu Glavne stanice.
- Naša druga diverzija. Dva crvena automobila.
Folksvagen buba koji je stajao sam na polici iznad Feliksovog kreveta. Leo ga je uzeo
kažiprstom i palcem i pomerio preko mape - od dve banke prema sporednim pu- tevima koji
prolaze kroz seoski predeo.
- Imaćemo automobil koji svi prepoznaju. Njega će ono malo policajaca što bude
ostalo na južnoj strani grada naći... ovde.
Pomerio je automobil od puta kuda će se voziti do većeg puta s druge strane, autoputa za
Stokholm. Tuda se neće voziti.
- On će stajati ovde. I zato će policija blokirati put. Misliće da idemo tuda.
- Ne razumem
- Vinsente, mi...
- Ne razumem kako si mogao da sediš sa mnom u tom automobilu, daš mi gomilu
knjiga i kažeš mi da ćemo da pljačkamo banke.
- Pa?
- Bomba nije pljačka banke.
- Vinsente?
- Molim?
- Ako napravimo bombu i ako je upotrebimo, neće eksplodirati. Jasno?
Vinsent nije više pomerao vojnike. A nije ni spustio pogled. Gleda u starijeg brata.
- Ne razumem
- Vinsente, zar ne možeš...
- Ne razumem zašto pravimo bombu, jebote. Zatim dovodimo sebe u opasnost tako
što prvi automobil koji će svi prepoznati ostavljamo na auto-putu, gde ga svi vide!
Leo nije više ljutit. Mada je i dalje malo ponosan zato što Vinsent uporno zahteva
odgovore.
- Automobil je ovde, na glavnom putu?
- Da.
- I policija će blokirati put?
- Da.
- Ovde, iza automobila, policija je na putu ka banci iz drugog pravca, iz Ninesham- na,
i tu je blokirano?
- Da.
- Onda ćemo biti potpuno opkoljeni.
- Ne.
- Da, zato što...
Pomalo je ponosan i na sebe, dok objašnjava.
- To je upravo ono što treba da misle. Međutim, mi ćemo biti ovde, Vinsente, na
jednom od sporednih puteva, na putu da opljačkamo treću banku.
Treći novčić od deset kruna na mapi. Sporednim putevima u još manje naselje, Su- rundu.
- Još uvek mi nije jasno.
Leo je tek pomalo ponosan, dok vadi drugi automobil iz kese.
- Da li znaš koliko mi je trebalo da ga nađem? Obio sam sve prodavnice igračaka u
gradu, a onda sam ga spazio u izlogu antikvarnice na obilaznici.
Replika automobila za beg - crveni folksvagen buba, model 1300 - pored novog novčića
od deset kruna.
- Bićemo u ovom automobilu na sporednom putu.
Zatim je pokazao na drugi kraj mape.
- U isto vreme, isti automobil će biti ovde, na glavnom putu, okružen blokadama sa
svih strana.
Leo je pogledao u Vinsenta koji više nema primedbi, bar tog jutra.
- Magija, drugari. Još četiri dana.
Skučen je. Svaki put kada skreće, Feliks se ramenom češe o vrata. Iako je pomerio se- dište
unazad koliko god je to moguće, kolena mu udaraju o komandnu tablu kada menja brzine.
Ako promeni položaj, butinama dodiruje volan.
Nije ni jak ni lak za vožnju. Međutim, nisu ga zato odabrali - svako ko ga bude video
prepoznaće ga i kasnije lako identifikovati.
Sačekao je da se podignu vrata od garaže i ušao. Snop svetlosti farova osvetlio je radni
sto i ogromnu mapu s tri novčića od deset kruna i dva crvena automobila Dinki tojs pored
hrpe minijaturnih vojnika. Zatvorio je vrata i uzeo alat koji uvek koristi kada proučava novi
model automobila - cevasti ključ, klizni čekić, odvijač.
- U ovome?
Jasper sedi pored Vinsenta i Lea u dnu prostorije za drugim radnim stolom i otvara četiri
kartonske kutije i četiri meka paketa umotana u tanak najlon.
- Aha. U tome.
Onda je ustao i prišao automobilu.
- U... bubi, jebote? Felikse, to su bile samo igračke. Nisi valjda mislio da je Leo
ozbiljan, jebote?
- Odlično, Jaspere.
- Kako ćemo, dovraga...
- Zaista odlično, Jaspere. Ne znaš ništa o kolima, ali si ga prepoznao i znaš kako se
zove. Baš kao i svi na Trgu Esmo.
Dve minijaturne replike istog modela stoje na mapi. Najpoznatiji automobil na svetu. Taj
automobil je iznajmio i sada će ga prostudirati, skinuće vrata, sešće za volan i razmontiraće
bravu volana i motora, mnogo puta, zatim sve sklopiti bez ikakvog traga, a posle toga će da
ukrade dva ista takva za samo nekoliko sekundi.
- Stvarno je prokleto mali, to je tačno. Ali je tačno i ono što smo rekli.
S kutijom u jednoj ruci i najlonom u drugoj, Leo je ustao od radnog stola i stao između
Jaspera i Feliksa, u jaz otvoren pre nekoliko nedelja koji ne sme da se proširi.
- Ali ja sedim na suvozačkom sedištu. Jel’ tako?
Sva trojica, svi viši od sto osamdeset centimetara, stoje u nizu pored zaobljenog krova koji
se naglo spušta preko zadnjeg sedišta, gde je još skučenije nego napred. Leo je namignuo
obojici, prekinuo Jasperovo gunđanje i dodao Feliksu paket umotan u najlon.
- Veličina XL.
Novi kombinezon, crni. Feliks ga je protresao dok nije visio između njih kao beživotno telo.
- I ove. Broj jedanaest.
Dao je Jasperu smeđu kartonsku kutiju koja miriše na kožu čak i tako zatvorena.
V
 - Ove čizme nose izraelski padobranci. Četiri para, isti broj, s potpuno novim đonom
Kada policijski forenzičari počnu da mile naokolo tražeći tragove stopala i praveći odlivke, svi
će biti... identični.
Feliks je obukao kombinezon, Jasper je obuo čizme.
Novo oružje. Nova odeća. I novi automobili.
Leo je lako udario rukom po metalnom krovu.
- Trebaju nam dva istovetna. Marka, model, boja. Počećemo ovde, na jugu, pa ćemo
se razdvojiti. Ako ne budemo oba pronašli ovde, uradićemo isto što i prošli put, pretražićemo
severni deo grada. Imamo tri dana.
U osnovi jednostavna naprava. Potpuno mehanička. Dugačka, uska, metalna kutija dopola
napunjena ekserima, vijcima i čivijama i plastičnim eksplozivom m/46. Fitilj je povezan s
upaljačem na oprugu koji je pričvršćen za kraću stranu metalne kutije. Jednostavna lančana
reakcija. A vodi ka B, a B vodi ka C. Kada se otvori kraća strana, upaljač oslobađa fitilj i
sadržaj metalne kutije eksplodira, ubijajući sve živo u blizini.
- Jesi li ga video, Felikse?
Leo sedi na radnom stolu u garaži, s crvenom čeličnom žicom u ruci. Isekao je tač- no
deset centimetara. Mape, novčića i vojnika više nema, spaljeni su - svi znaju kako, gde i
kada.
- Felikse, alo?
- Molim?
- Jesi li video Vinsenta?
Feliks je zamenio burgiju za drvo onom za metal. Rupica mora da bude tačno na sredini
gornje strane kutije, na sredini poklopca koji skriva eksere i eksploziv.
- Dolazi.
- Kada?
Leo je proturio parče crvene žice kroz rupu i spojio je s upaljačem na oprugu.
- Felikse, kada dolazi, dovraga?
- Evo sada.
V
Čuju kucanje na vratima garaže.
Leo je otvorio - hladan, čist vazduh i prigušen prasak negde u daljini.
- Dvadeset do dvanaest. Kasniš.
- Nisam mogao da nađem taksi.
Zatvorio je vrata i zaključao ih, zagrlio mlađeg brata, odmakao se jedan korak i glasno
zviznuo Vinsentu koji ispod jakne nosi tamno odelo i belu košulju bez kravate.
- Dovraga, izgledaš skoro kao odrastao čovek.
- Dve hiljade kruna. Danas sam ga kupio.
Vinsent drži kesu u ruci. Predao ju je Leu i ušao u garažu.
- Jel’ to... bomba?
Leo je ispraznio kesu i složio je. Dve flaše bolinžea. Na radnom stolu ima tek toliko mesta
da se boce spuste pored tri čaše za šampanajac.
- Da.
- Dobro. Onda smo baš to. Teroristi.
Vinsent je posmatrao sivkastocrnu kutiju i čuo Feliksa kako odmotava lepljivu traku s
rolne.
- Naša majka bi mogla da stavi torbu u susedni ormarić, jebote!
- Mislio sam da smo završili s tom pričom
- Ti si završio, Leo, ja nisam
- Vinsente?
 - Da?
- Nećemo je staviti tamo da nekoga ubije, kao što sam ti već rekao. Stavljamo je da bi
shvatili da je ozbiljno. Ako budemo stavili lažnu bombu, prozreće je.
- Ali šta ako... ako eksplodira. Ipak.
- Molim?
Leo se primakao bliže.
- Ako... eksplodira. Slučajno.
Osetio je vonj alkohola.
- Vinsente? Nisi čekao taksi, jebote.
Onjušio ga je nekoliko puta, namerno.
- Bio si kod kuće i pio si.
Leo je pokušao da pogleda mlađeg brata u oči, ali nije uspeo, zato što on netremice
posmatra kutiju sa crvenom žicom koja viri iz rupe na poklopcu.
- Vinsente? Ako hoćeš nešto da mi kažeš, kaži. Hajde. Braća smo! Ne moraš da se
napiješ da bi razgovarao sa mnom.
- Već sam rekao. Nije u redu.
- Kako to misliš nije u redu?
- Pogrešno je. I ako opet bude tako... ja neću da učestvujem
- Vinsente, slušaj me.
Leo je malo podigao poklopac ispod kojeg se vide ekseri, vijci i plastični eksploziv.
- Ako je ovo osigurano...
Pokazao je kažiprstom na crni upaljač s oprugom u obliku cevi.
- ...neće eksplodirati.
Zatim je provukao prst kroz prsten od crvene žice s druge strane upaljača.
- Dakle, ako bih malo više povukao za ovo...
Onda je povukao.
- ...ako odlučim da izvučem osigurač...
Posmatrao je Vinsenta kako gleda u žicu.
- ...onda bi bio dovoljan najmanji pokret. Ali samo ako izvučem osigurač.
Pažljivo je izvukao prst iz prstena.
- Ovako će biti. Slušaj me. Prvo ćemo dojaviti policiji da postoji bomba u ormariću za
prtljag na Glavnoj stanici. Oni odu tamo i vide da se radi o pravoj bombi. Moraju da odrade
svoj posao, a mi svoj. Opljačkamo dve banke u Esmu i jednu u Surundi na putu ka kući, oni
blokiraju čitav grad, postave ljude svuda i nekoliko sati ih drže
pedeset kilometara daleko od nas. Niko neće biti povređen, Vinsente. Niko neće stra-
V
dati. Cak ni gospođa koja bude stavila torbu u susedni ormarić.
Feliks je stavio komad lepljive trake preko poklopca, zatim još jedan za svaki slučaj.
Stajao je između braće i slušao, ali nije stao ni na čiju stranu. Shvatio je o čemu se radi, mada
se to nikada ranije nije desilo. Vinsent se prvi put pobunio, kao što to Feliks obično radi. I
završilo sa kao uvek. Stariji brat kojeg dobro poznaje nije se dao ubediti, već je svojim
poletom uspeo da ubedi sve ostale. Tako da, ako neko treba da promeni mišljenje, to su uvek
mlađa braća. Mogu da prihvate ili da odbiju. Da urade kako Leo kaže ili da odustanu.
- Onda smo se dogovorili. Zar ne?
Vinsent je jedva primetno klimnuo glavom
- Dobro. Pošto je deset minuta do ponoći, vreme je da otvorimo flaše.
Složio je jaknu, uzeo čaše i flaše i krenuo prema vratima.
- Nismo se baš... dogovorili. Ima još nešto.
Feliks se nagnuo preko radnog stola da naglasi da ne žuri mnogo.
 - Mislim, pošto nam je mali brat ovde.
Okrenuo se ka Vinsentu.
- Ko je otvorio vrata?
Vinsent nije razumeo.
- Vinsente? Onda... kada se tata pojavio na vratima.
Leo je pogledao u Feliksa, a Feliks u Lea koji vrti glavom.
- Zaboga, Felikse, još uvek pričamo o tome? Jedanaest i pedeset dva minuta. Idemo.
Sada je Feliks pogledao u Lea i odmahnuo glavom
- Da. Pričamo o tome.
Kada su iskopali rupu za Fantomovu pećinu. Dok su smrdeli na ilovaču i mulj. Pored
mešalice za beton su se svađali oko toga ko je otvorio vrata, ko je pustio nekoga ko nije smeo
da uđe. Malo-pomalo, shvatili su da svaki od njih misli da je on otvorio vrata.
- Vinsente, ko je otvorio vrata kada je matori došao u stan i pokušao da ubije mamu?
- O čemu pričate vas dvojica?
- Kada je tata izašao iz zatvora. Kada smo se preselili u Falun. Došao je.
Feliks je pogledao u Lea. Ja ću. Leo je pogledao u Feliksa. Ja ću.
- Ko je otvorio vrata, Vinsente?
- Felikse, dođavola, imao je... šest godina. Sta je on to sada? Svedok?
Vinsent je pogledao u obojicu.
- Sedam. Imao sam sedam godina. Kada je pokušao da ubije mamu.
Feliks je uradio ono što Leo obično radi. Stavio je ruke Vinsentu na ramena.
- Zaboravi da smo ti starija braća. Kaži mi šta si video. Da li sam ja otvorio vrata ili
Leo?
Leo je flašom šampanjca pokazao prema satu.
- Tako je. Reci nam čega se sećaš. Onda će Feliks biti zadovoljan i moći ćemo da
idemo.
Stajao je tamo. Feliksova ruka je na kvaki. Leo prilazi.
- Hajde! Vinsente, šta si video? Jesam li to bio ja ili Leo?
Skočio je. Ali nije mogao da dohvati. Zamalo.
- Ja sam.
Onda je uspeo, dohvatio je, okrenuo.
- Ja sam otvorio vrata.
Leo se nasmejao, ne glasno, ne radosno.
- To je diplomatski odgovor.
Feliks se nije ni nasmejao.
- Dovraga... ma hajde! Kaži nam istinu, nećemo se naljutiti, obećavam.. ko, Vinsente,
ko je to bio?
- Ja sam. Sećam se. Stajao sam tamo i okrenuo bravu i pritisnuo kvaku i otvorio vrata.
- Dakle, to si bio ti?
- Da.
Feliks je pocrveneo kao uvek. Postao je napet. Pokušao je da shvati kako su sva trojica
mogla da stoje jedan pored drugog blizu onih vrata i da svaki kasnije misli da ih je baš on
otvorio.
- A gde sam ja bio, dovraga? Zar nisam bio tamo? Leo mu je skočio na leđa, ti si
otvorio vrata, a ja... ja sam možda sedeo na stolici u kuhinji? Na klozetskoj šolji? Možda
nisam ni postojao... možda ste vas dvojica pljunuli mami u lice, a ne ja? Zar ne? Koji od vas
dvojice?
- Zar je to važno, j ebote?
- Važno je, jebote. Meni.
 Velika garaža. Potpuna tišina.
Napolju se čuju vatromet i petarde, sve jače.
- Ti si pljunuo. Ali to zapravo nema smisla. Nešto... drugo je bilo.
Leo je klimnuo ka Feliksu.
- I stvarno nije više važno.
Tri čaše za šampanjac u Leovoj ruci i trideset sekundi do ponoći. Podigao je vrata garaže
prema noćnom nebeskom tepihu prepunom zvezda padalica. Na nebu pršte boje, cvetovi se
otvaraju i zatim nestaju. Skinuo je zlatnu foliju s grlića boce i izvukao čep koji je odleteo u
nepoznatom pravcu.
V
- Ziveli.
Tri ruke s mehurićima u čašama.
- Ziveli za Jetri gen, Farstu i Svedmiru.
Podigao je čašu prema nebu - zeleno, crveno, žuto i plavo.
- I živeli za sledeću godinu. Za Esmo i Rimbo i Kungsern i Ulared.
Bunker s oružjem. Blindirani kamion. Jedna pljačka. Dvostruka pljačka. Trostruka pljačka.
Onda su gotovi. Prodaće to sranje pandurima, skinuće pljačkaška odela i zauvek nestati.
- Ali pre toga, Esmo. Za dva dana.
Težina je nekako drugačija. Ekseri, vijci, zavrtnji i plastični eksploziv vuku mu rame nadole,
preko podlaktice, dok šaka drži dršku kofera. Uobičajenim korakom prolazi pored ljudi koji
jedu kobasice, čitaju večernje novine, piju kafu iz papirnih čaša i često gledaju u monitor s
informacijama koji prekriva ceo zid iznad glavnog ulaza. Najlonska torba teška je oko deset
kilograma. Nosi je prilično visoko da bi izgledalo da je lakša, kao da se u njoj nalazi odeća i
možda torbica s kozmetikom, ono što bi nosio neki putnik koji prelazi preko mermernog poda
Glavne stanice.
V
Sva ta tela u pokretu. Zeleznička stanica u glavnom gradu je zona za sebe sa sops-
tvenim jezikom, mesto koje razdvaja i spaja ljude. Svi su tu, ali niko nije bitan.
Međutim, niko nije kao on. Senka sa samo jednim ciljem
Naći i otvoriti ormarić. Staviti torbu. Zaključati ga. Otići.
Do tog trenutka, njegov zadatak bio je da se uklopi, da izgleda kao da putuje u Stokholm ili
se odande vraća.
Putnik sa crnom pletenom kapom na glavi, u sasvim običnom zimskom kaputu.
Kada iz Vasagatana uđe u prostran hol kroz obrtna vrata, treba da krene u polukrugu kroz
gužvu i pored blagajni, zastane ispred monitora sa obeleženim odlascima utopi se u u gomilu
- bez obzira na čuvare i kamere. Kasnije, niko neće moći da vidi ko je od-
V
govoran za otkazivanje svih vozova koji saobraćaju u celoj Švedskoj.
Kao turista kome treba nekoliko sati odmora od teške torbe, mora brzo da ode od
monitora kraj pokretnih stepenica, prema nizu ormarića za odlaganje prtljaga.
***
Parkiralilšte za kraće zadržavanje ispod mosta, prekoputa Hotela Šeraton, jedino je mesto
blizu Glavne stanice za koje je Leo siguran da je van dometa kamera na krovu. Video je
Jaspera kako nestaje kroz glavni ulaz i stapa se s morem glava što se kreću gore-dole. Već
nekoliko minuta sedi za volanom kamioneta kompanije, s upaljenim motorom. Kada se Jasper
ponovo pojavi, pokupiće Feliksa i Vinsenta pored napuštene benzinske stanice, nastaviti do
Esma i do dve susedne banke.
Mobilni telefon je u bočnom džepu zajedno s metrom na rasklapanje i kleštima. I zvoni.
Mada ne bi trebalo. Samo šestoro ljudi ima broj tog neregistrovanog mobilnog telefona.
Jasper koji se nalazi u stanici i vrlo dobro zna da ne sme da zove. Feliks i Vinsent koji ga
čekaju i znaju da ne smeju da zovu. Aneli kod kuće u Tumbi takođe zna da ne sme da zove.
Mama koja uvek spava u ovo doba, zato što radi noću.
- Nemoj da spustiš slušalicu ovoga puta.
I... tata.
- Moram da razgovaram s tobom.
- Rekao sam ti da nemam vremena. Ni sada nemam vremena.
Leo ga čuje kako diše kroz nos, kao da vazduh sprečava važne reči da izađu.
- Koverat, Leo?
Ili kao da izvlači reči, možda pažljivije nego inače.
- Ne želim da se svađamo oko prokletog novca. Ali razmišljao sam Jasno ti je, zar ne?
Gust saobraćaj u Vasagatanu. Jato golubova na krovu Glavne stanice. Ispred Šera- tona
grupa japanskih turista s foto-aparatima i bedževima. Ali Jaspera još nema.
- Ako možeš da mi daš toliko novca, iako ne misliš da mi duguješ, to zacelo znači da
ga imaš još više. Odakle ti? I ja radim u građevinarstvu i daleko od toga da prijavljujem svu
zaradu državi, ali niko ne plaća toliko. Leo, ako imaš toliko novca... do njega si došao na neki
drugi način.
- Ti ništa ne znaš o mom poslu.
- Ne. Ne znam.
- Sad je dosta. Nemam nameru da razgovaram o tome s tobom
V
- Vodiš kompaniju s braćom.. s još dvojicom mojih sinova, Leo! Sto znači da su tvoja
braća uključena. Odgovoran si za njih. Ako radiš nešto nezakonito, ti si za to odgovoran, Leo!
Opet to prokleto disanje, blizu telefona, kao da se matori okreće oko sebe da proveri da li
ga neko sluša.
- Ako imaš neki problem, Leo...
- Odgovoran?
- Ako imaš neki problem, Leo... znaš da uvek možeš da mi se obratiš. Već sam ti
pomagao ranije.
- Nemam problem
- Znaš, stariji sam od tebe dvadeset sedam godina, Leo.
- Zar nisi čuo šta sam rekao?
- Imam malo više iskustva, Leo. Vidim ono što ti ne vidiš.
- Ti?
- Da.
- Ti, tata?
Još jedan udisaj kroz nos, ovoga puta bez izdisaja, otac čeka.
- Da?
- Preuzimam odgovornost. Oslanjaju se na mene. Tako to ide. Ako preuzmeš odgo-
V
vornost, ljudi imaju poverenja u tebe. Dvadeset sedam godina? Sta je to, dovraga? Vreme!
Ako ništa ne učiniš s njim, ostaje samo to... vreme. Nemoj više da brineš za Vinsenta i
Feliksa. Sasvim im je dobro sa cinkarošem.
Gužva ispred glavnog ulaza Glavne stanice. Pogledom traži čoveka u zimskom kaputu, s
pletenom kapom na glavi. Putnika koji izlazi bez torbe.
- I nikada neću tražiti pomoć od tebe, jebote.
***
Ormarić za prtljag mora da bude nasred terminala za dolaske, u visini grudi, da bi policija
morala odmah da evakuiše celu stanicu, a robot za demontiranje bombi imao do-
V
bar pristup. Žena s njegove desne strane je zatvorila vrata svog ormarića, okrenula ključ i
novčić je upao u metalnu posudu. Već je pošla, ali Jasper je za svaki slučaj okrenuo glavu na
drugu stranu dok je otvarao ormarić do njenog, broj trista dvadeset
V
šest. Cuo je njene potpetice kako lupaju po mermernom podu. Bila je već daleko kada je
nežno ubacio torbu sa sedam kilograma metalnih fragmenata i dva i po kilograma eksploziva.
Gurnuo je torbu još malo i ona je skliznula unutra, u ravni s otvorom Pogledao je ljude oko
sebe, niko ne gleda u njega. Čak ni oni što se čine najvažnijim. Prolaze samo nekoliko koraka
iza njega, u uniformama, s rancima preko ramena. Sjajne tamnozelene beretke na glavama.
Iznenada, Jasper ne može da zatvori vrata, ruka mu je utrnula, srce mu tako jako lupa,
dovraga. Tri zlatne trake sjaje se na epoletama - jedna za hrabrost, jedna za moć, jedna za
istrajnost. Komandosi. Petorica kratko ošišanih muškaraca na putu ka vozu koji ide na sever.
Prolaze pored mene. Obrijane glave, oči, svi tako sigurni u sebe, jebote. Ne vide me. Ali ja
vidim njih.
Ne razgovaraju. Svaki jebeni dan im govore da ne smeju, da su mornarički obave- štajci,
da su najelitnija švedska jedinica.
Bio sam kao vi.
Torba je u pretincu trista dvadeset šest. Međutim, patent-zatvarač nije zatvoren do kraja.
Pozadi je otvor od dva centimetra. Jasper je uhvatio patent-zatvarač i hteo da ga povuče,
kada je ugledao prsten od crvene žice kako se sjaji unutar najlonskih zidova; osigurač.
Nakrivljene beretke su iza njega. Tako savršeno stoje na njihovim glavama.
Onda je osetio. Prezir. Samo to.
Prezir prema ljudima koji nemaju pojma da postoje druge grupe koje vas mogu prihvatiti,
koje planiraju, napadaju, dižu u vazduh i pucaju, isto tako precizno - koje su, štaviše, pravi
prijatelji, braća. Prezir prema onima koji nemaju pojma zašto on tu stoji.
Više nisam kao vi.
Prst u otvoru na patent zatvaraču. Zatim kroz žičani prsten.
Osigurač.
Ako ga izvučem. A onda samo za mrvicu pomerim kutiju u torbi.
Kratko podšišani momci su nestali u moru ljudi i postali kao i svi ostali - sasvim obični
putnici.
Toliko sam bolji od vas.
Ako to učinim, ako izvučem osigurač, ovo će eksplodirati kada neko otvori torbu. Znate li
to?
***
Sedam minuta. Kroz prozor automobila Leo netremice posmatra mnoštvo ljudi u pokretu i
traži Jaspera. Do sada bi trebalo da je završio. Ući u stanicu, naći prazni pretinac, staviti
torbu. Tri, možda četiri minuta, ne više.
Još uvek u ruci drži mobilni telefon.
On ga nije nijednom pozvao godinama. A onda dva puta za nekoliko nedelja. Taj glas mu
kljuca po lobanji, po mozgu, i pokušava da uđe pomoću ključa koji više ne postoji.
Nije trebalo da idem tamo.
Nije trebalo da mu dam četrdeset tri hiljade ni da mu pokažem automobil ni da mu kažem
za kompaniju niti za posao.
Nije trebalo da mu otvorim vrata koja vode do naših života.
Sada. Eno. U retrovizoru. Crna pletena kapa. Dugačkim i sigurnim koracima izlazi iz
Glavne stanice. Jasper bez torbe.
- Zadržao si se.
 - Hteo sam da budem siguran.
- Siguran?
- Da me... niko nije video.
Parkiralište u senci Glavnog mosta zamenio je Vasagatan, nebo i dnevna svetlost.
- I na mestu je?
- U visini grudi.
Retko na Jasperu viđa baš takav smešak. Zadovoljan kez na inače mirnom licu. Leo ga je
prepoznao. To je isti onaj smešak koji je imao pri svakom incidentu poput onog s palicom i
polomlj enim ručnim zglobom.
- Kada budu otvorili ormarić, znaće. Da je prava. Poslaće tamo svakog policajca u
gradu.
- Dobro je.
- Zato što si to hteo? Da... shvate?
- To sam hteo.
Dok su se vozili Vasagatanom prema mostu, mnoštvo ljudi ispred stanice pretvorilo se u
masu sivih tačkica u retrovizoru.
- Leo?
- Da?
- Hvala ti.
- Hvala?
V
- Sto imaš poverenja u mene.
Preko mosta, Parlament je levo, zatim Stari grad i dalje prema Slusenu.
- Jaspere?
- Da?
- Veži pojas.
Cimnuo je pojas i zavezao ga upravo kada su ušli u tunel ispod Sedermalma.
- Tri minuta. U redu?
- Tri minuta.
- Feliks ispred u kolima. Ja sam u meti broj jedan. Ti i Vinsent u meti broj dva. Taksi
ispred njih je naglo usporio, kao da ne zna kuda će. Leo je vozio suviše blizu
njega, te je zgazio na kočnicu i prebacio se u spoljnu traku bliže mostu Skanstuls.
- To znači da si odgovoran za mog malog brata.
- Znam
- Mom malom bratu ne sme ništa da se desi. Da li ti je to jasno? Ništa.
- Znam.
Uzbrdo do kružnog toka na Trgu Gulmašplan, pa do sivog trga sa starim radnjama.
Potrudio se da Jaspera ostavi daleko od telefonske govornice, te se odvezao s druge strane
zgrade, kod izlaza blizu prodavnice, gde će ga čekati.
***
Hladna slušalica na uvetu.
- Policija.
Usne blizu mikrofona.
V
- Čujete me?
- Čujem v...
- Na sledećoj lokaciji nalazi se bomba: terminal za dolaske Glavne stanice, ormarić za
prtljag broj trista dvadeset šest.
 Ženski glas sluša i čeka. Jasper čuje druge glasove u pozadini, druge ljude kako se kreću
po centru za hitne pozive gradske policije, spremni da prihvate i procene druge hitne pozive.
- Ponavljam. Na terminalu za dolaske Glavne stanice. U pretincu. Broj...
Promenio je glas, ali ne zvuči lažno. Oteže dok priča. Ozbiljan glas i nekako preteći.
Dopada mu se. Dobro će zvučati na snimku.
- ...tri... dva... šest. 326. Bomba će eksplodirati u petnaest časova. O tome nema
pregovora.
Prekinuo je vezu kažiprstom. Elektronska tišina u govornici.
Izašao je.
Malo pogrbljen, s rukama nabijenim u džepove jakne, otišao je preko trga, prema
prodavnici i automobilu koji čeka. Glas mu se dopada, podseća na Leov, odmeren i jasan, te
nije strašno čak ni kad urla. Leo retko diže glas, a kada se to desi, svi prime - te, ne zato što
je Leo strašan, već zato što ne znate šta da očekujete.
Motor je upaljen, kao i malopre kada je seo na suvozačko sedište. U Leovom krilu je
policijski radio-prijemnik.
- Obaveštenje je išlo nekoliko puta. Dojava o bombi na Glavnoj stanici. Već su krenuli.
***
Dva ručna sata na desnoj ruci ga malo stežu, zato što je važno da rukav kombinezona ispod
njih stoji čvrsto na mestu. Prvi je stariji, s ružnim crvenim kazaljkama, kratkim i širokim, ali
kaiš je zamenio novim od svetlosmeđe kože, istim kao stari. Drugi sat, onaj bliže laktu, kupio
je kad je već bio odrastao: roleks s kućištem od mat čelika, sjajnim kazaljkama i mehanizmom
koji otkucava sekunde toliko glasno da može da se čuje.
Na rukom pisanoj cedulji piše da Leo mora da prati šest različitih vremenskih raspona.
Faza 1. 12 minuta. Presvlačenje.
Dvostruka promena automobila. Prilaz banci br. 1 i banci br. 2
Ta faza nosi najmanje rizika. Presvlačenje iz radnih odela u odeću za pljačku na
napuštenoj benzinskoj stanici i prva promena automobila; uzimaju mercedes. Vožnja deset
kilometara do drugog automobila i prelazak u ukraden folksvagen bubu. Vbžnja još kilometar i
po do Trga Esmo.
Faza 2: 3 minuta. Dvostruka pljačka.
Faza 3: 7 minuta. Prebacivanje do banke br. 3.
Taj deo je najriskantniji. Upravo su izvršili dve pljačke banke. Voziće se pustim sporednim
putevima od Esma do Surunde, prvo ukradenom bubom koju će svedoci vi- deti, a policija
identifikovati, zatim ukradenim mercedesom. Međutim, bomba će nate- rati najveći deo
stokholmske policije da se grupiše oko Glavne stanice pedeset kilometara odatle. Ono malo
policajaca koji budu ostali u blizini do tada će već pronaći drugu bubu koju je Feliks jutros
ostavio na izlazu na suprotnom kraju grada.
Faza 4: 3 minuta. Banka br. 3.
Faza 5: 6 minuta. Odlazak. Promena odeće. Promena automobila.
Ta faza odlikuje se povećanim, ali ipak prihvatljivim rizikom Iz treće banke, nazad do
mesta odakle su krenuli, do napuštene benzinske stanice, gde će se presvući iz opreme za
pljačku u radna odela i preći iz ukradenog mercedesa u kamionet kompanije. Za to će koristiti
stari sat, ukupno vreme: 31 minut - meriće vreme od trenutka kada postanu pljačkaši banaka
do trenutka kada prestaju da budu pljačkaši. Vreme provedeno u ukradenim automobilima, s
ukradenim oružjem, u odeći u kojoj su opljačkali banke - vreme je kada mogu da ih uhvate.
***
Leo je pogledao na sat. Na oba sata. 2.51. Još jedan minut je ostao do kraja faze 1 - još
jedan minut do faze 2. Poslednji kilometar do Trga Esmo. Vile, tipske kuće u nizu, stambene
zgrade. A tamo u daljini krov ispod kojeg usamljeni starac sedi u kuhinji u prizemlju, jede crni
luk i dimljenu slaninu i okreće brojeve mobilnih telefona koje ne bi trebalo da zove.
Napolju, automobil koji svi znaju i mogu da ga identifikuju. Unutra, četiri pljačkaša banke,
Feliks i on napred, Vinsent i Jasper pozadi, svi isto obučeni.
Poslednje skretanje pored biblioteke i pokrivenog bazena, pa na parkiralište ispred tržnog
centra u obliku slova U - bakalnice su levo, banke u sredini, na kraju je kiosk gde se prodaje
duvan i papir za zavijanje cigareta.
- Svi dole, odmah.
Tesno je. Kad god se sagne, izvije unazad ili u stranu, udari o nešto, tako da su mu
V
pokreti kraći, mada je on ostao isti. Ćelo mu udara o ručku od pretinca ispod vetro- brana,
rame o ručku za dizanje prozora, lakat o glavu menjača i ručnu kočnicu. Na sebi ima prsluk s
municijom i pancir, u krilu tešku pušku. Navukao je skijašku masku preko lica i namestio
otvore za oči.
- Za dvadeset sekundi.
Otkako su napustili Trg Gulmašplan i telefonsku govornicu, trudili su se da ne voze ni
prebrzo ni presporo prema jugu. Ubrzo su videli prvi policijski automobil, zatim još jedan, pa
još tri kako jure na sever s upaljenim plavim svetlima, u pravcu centra Stokholma. Sedeli su
ćuteći, okruženi mnoštvom glasova. Vesti s radija na komandnoj tabli - Glavna stanica u
Stokholmu upravo je zatvorena zbog dojave o bombi. Iz policijskog radio-prijemnika na
Jasperovom krilu čuli su glas policajca - eksploziv potvrđen. Pošto je tim za deaktiviranje
bombi u ormariću trista dvadeset šest pronašao najlonsku torbu s eksplozivom, patrole su
počele da stižu i pomažu da se evakuiše i
zatvori ceo prostor, privremeno zaustavivši delove podzemne železnice i sav regionalni i
nacionalni železnički saobraćaj. Duž glavne pruge stajale su kolone kompozicija, s putnicima
koji sede i ne znaju o čemu se radi.
- Za petnaest sekundi.
Sve ide tačno po planu. Ipak, očev glas mu još uvek kljuca po mozgu.
Ako imaš neki problem, Leo...
Glas koji ne bi trebalo da je tu, zato što je odlučio da ga ne čuje.
...i ranije sam ti pomagao.
Imam dvadeset četiri godine - ne deset! Ne možeš mi pomoći - ja sam tebi pomagao!
Ubrzavao je, ne obraćajući pažnju na Jaspera koji mu je više puta rekao da uspori i na
policijski radio-prijemnik koji je javio da će tim za deaktiviranje bombi uskoro otvoriti ormarić.
Ti nemaš više sinova! Ali ja imam dva brata!
Samo deset kilometara do sledećeg izlaza. Bio je u desnoj traci, brzina od sedamdeset
kilometara na sat porasla je na sto deset, zatim se zadržala na oko sto trideset kilometara na
sat.
Ti nisi uspeo! Ja jesam!
Potkolenica se opire, ali stopalo pritiska papučicu gasa, telo s dve volje.
Ne pokušavaj da ih uvučeš u ovo! Ovo je između tebe i mene!
Naglo je usporio tek kada ga je Jasper snažno povukao za nadlakticu i glasno povi- kao.
Dok se trudio da ne promaši izlaz koji vodi ka sporednim putevima, na trenutak je izgubio
kontrolu nad automobilom i policijski radio-prijemnik je ispao iz Jasperovog krila.
- Za deset sekundi.
Uzan krivudav put kroz šume i livade, pored ponekog jezera - tu je usporio, stopalo i
potkolenica ponovo su sarađivali pod komandom jedinstvene volje. Napolju su bela polja
postala pretežno smeđa. Posle nedelju dana temperatura iznad nule zemlja i trava su se
pretvorili u prljav tepih nepravilnih šara. Benzinska stanica se nalazi na jedinom pravom delu
druma. Zatvorena je posle izgradnje obližnjeg auto-puta. Usporio je i dovezao se do
skrivenog mesta iza zgrade. Žuti zastori i cena goriva još uvek na 76,40 kruna. Parkirao je
kamionet firme pored ukradenog mercedesa kojim su se dovezli Feliks i Vinsent.
Kleštima su obili katanac na zarđalim metalnim vratima i zamenili ga novim, stavili su svu
opremu na otrcani pult pored delimično otvorene kase. U potpunoj tišini - nije se čulo ništa
osim škripanja izbledelih Kalteksovih natpisa na vetru - presvukli su uniforme. Vladala je tišina
sve dok Leo nije pomogao Vinsentu da zategne pancir preko golih grudi, mršavih i ravnih -
telo mu više ne raste, sad se raskrupnjava. Stao je tu i zategao trake da bi pancir savršeno
prionuo uz telo, kako neki zalutali metak ne bi
prošao kroz rupu ispod pazuha, prema srcu. Zatim se zaustavio, isto onako iznenada kao u
automobilu, samo obrnuto. Tada je ubrzao i postao nesmotren, a sada je usporio, pokreti su
mu postali tromi, gotovo previše precizni. To se nikada neće promeniti, ma koliko banaka
opljačkali - telo u tom panciru je isto ono koje je nekada nosilo zeleno skijaško odelce s
patent-zatvaračem zakopčanim do grla da sneg ne bi mogao da prodre. Kada je Feliks treći
put upitao šta je bilo, dovraga i kada je on treći put odgovorio ništa, tek tada je prestao da
zateže trake.
- Pet sekundi.
Spori udisaji i izdisaji.
Menjač mu se još uvek zabija u lakat, ali ručka na pretincu mu više ne pritiska čelo toliko
jako, zato što sada ima crnu skijašku masku preko lica.
Blago ispupčenje i automobil je prešao s puta na trg, polako se kotrljajući prema onim
velikim izlozima i dvema bankama koje deli zid.
- Tačno tri minuta. Dve banke, istovremeno. Onda se sastajemo ovde.
***
Odeljenje: kriminalističko Krivično delo:razbojništvo Svedok: Hansen, TOMAS
Lokacija: Handels Banka Trg Esmo
Naoružani muškarac sa crnom skijaškom maskom je utrčao i povikao: - Svi dole! Na pod! - i
ispalio nekoliko metaka u kameru na tavanici i u onu na zidu.
Hansen je stajao u redu, neka žena je zavrištala da hoće napolje i potrčala ka vratima.
Pljačkaš ju je zgrabio za jaknu.
Žena je vrištala, a pljačkaš ju je oborio na pod. Tada joj je jedan od službenika banke rekao
da ne viče i da leži mirno.
Po Hansenovim rečima, posle „ nekoliko sekundi ” je ustala. Zatim je primetio da su šalterski
službenik i pljačkaš otišli
Odeljenje: kriminalističko
Krivično delo: razbojništvo Svedok: Lind, MARIT Lokacija: SE-Banka Trg Esmo
Dvojica muškarca sa crnim skijaškim maskama su utrčala i povikala: - Svi na pod! - i obojica
ispalila oko dvadeset metaka u dve kamere.
Lindova je posmatrala kako jedan od pljačkaša skače preko šaltera i pita: - Kod koga su
ključevi od trezora?
Lindova je uzela ključ sa stola i pritisla dugme koje otvara trezor.
Dok su pljačkaši bili u trezoru, Lindova je čula zujanje što je značilo da se otvaraju fioke s
gotovinom. Ispraznili su ih jednu po jednu. Rečeno joj je da ponovo legne na pod, te je
primetila da nose
do trezora, dok je drugi pljačkaš stajao napolju pored izloga, s puškom uperenom u njega.
Kada je pljačkaš izašao iz trezora, nosio je veliku torbu preko ramena. Usput je prošao pored
žene. Po Hansenovom sećanju, žena je bila uspaničena i neprestano je vrištala.
identične čizme.
Neko je povikao: - Još pet sekundi, izlazite, izlazite! - pre nego što su obojica nestala. Lindova
dodaje da je čula pucnje i vrištanje iz susedne banke.
***
Posle sto sedamdeset sekundi Leo je istrčao na golomrazicu, deset sekundi ranije. I dalje
čuje ženu kako vrišti. Cela banka je odjekivala od vriske, iako ju je primorao da legne na pod,
a službenici pokušali da je ućutkaju. Urlala je u agoniji, strahu i panici. Upravo tako je trebalo
da vrišti neka druga žena, kada je neko silom ušao na njena vrata i smišljeno izvršio nasilje
nad njom
Zašto nije vrištala onda?
Vrištanje odzvanja i prati ga u stopu.
Ispalio je šest metaka u svaku kameru. Ostalo mu je još osam
Leo je namestio remen, ubacio torbu u prtljažnik i klimnuo glavom Feliksu koji čeka pored
automobila.
U tom trenutku se sve zaustavilo.
Odnosno, nije se zaustavilo. Zapravo ga je opkolilo, prikralo mu se i pritislo glavu, stomak i
grudi.
Prvo uplašeni, mada isto tako opčinjeni pogledi ljudi s druge strane izloga bakalni- ce, s
polupraznim korpama u rukama. Zatim, izbezumljen lavež nemačkog ovčara koji se bacaka
napred-nazad iskeženih čeljusti, vezan za stub na sredini trga. Isto kao oči i zapomaganje
one žene, ti pogledi i zvukovi su ga okovali i ne daju mu da diše. Mada je to upravo onaj
trenutak - neposredno posle obe prethodne pljačke - kada je bio najsmireniji, kada nije morao
da razmišlja niti oseća, samo da prati satnicu koja ga vodi od jednog trenutka do drugog, sve
do kraja.
Vrištala je i vrištala i vrištala.
Trebalo je samo da legne. Da bude mirna i da ćuti.
Bio je spreman za nekog maloumnika, klijenta ili službenika koji bi da izigrava heroja, ili
pak za okršaj s lokalnom policijom. Spreman da nanišani i puca da bi pokazao da ne preza da
upotrebi silu. Ponekad bi zamišljao intervenciju teško naoružane policije i borbu nasmrt.
Međutim, žena koja doživi nervni slom i počne da histeriše, pokuša da se zaštiti i pobegne. To
mu nikada nije palo na pamet.
- Dva minuta i pedeset pet sekundi! Pedeset šest!
Feliksov glas pored njega.
- Pedeset osam! Pedeset devet! I... napolje... napolje... napolje!
Jasper i Vinsent su istrčali iz banke pored one iz koje je Leo upravo izašao, ubacili svaki
po punu torbu u prtljažnik i uskočili na zadnje sedište. Feliks je seo za volan, pritisnuo kvačilo
i dao gas, spreman da krene.
Međutim, Leo stoji nepomično.
- Crni jedan, tri minuta je prošlo!
Na trgu. Pored automobila. Ne čuje Feliksa koji urla.
- Crni jedan, vreme!
Još uvek je okovan. Pogledi i zvukovi ga pritiskaju.
Puška mu je na remenu oko vrata.
V
Žena vrišti s one strane izloga banke.
Onda je krenuo nazad.
***
V
Žena se zaštitila od nasilnog muškarca.
Kao onda, ali s jednom bitnom razlikom Vrisak je zamenio onaj koji tada nije čuo. Letimičan
pogled prema krovu u daljini, pre no što je drugi put otvorio vrata.
***
Feliks je dao gas, ali nije pustio kvačilo. Doviknuo mu je:
- Crni jedan, vreme je, dođavola!
Međutim, Leo nije stao.
Prilika u crnom je nestala u banci, a Feliks nije video kada je podigao pušku.
***
V
Čvrsto je drži u rukama. Nanišanio je i opalio.
Prvo jedan metak, zatim još jedan, odmah pored.
Onda još jedan, ali između prva dva i malo niže.
Pogodio je metu s neverovatnom preciznošću.
***
Leo je imao još osam metaka, a sada mu nije ostao nijedan. Spustio je pušku i otvorio vrata.
Kada je ponovo izašao, nije čuo ništa.
Ništa ga ne okružuje i ne pritiska. Niko ne vrišti bez prestanka.
Tiho je. Baš kao što se seća.
Ne čuje uplašeno dete koje trči od kioska preko trga niti psa vezanog za stub kako
škrguće zubima isplaženog dugačkog crvenog jezika, ni ptice koje su sletele na krov, čak ni
škripu sopstvenih đonova na asfaltu i šljunku.
Korača u tišini.
Sada se oseća kao ranije, diše smireno i duboko.
14.57.30.
Troja vrata se otvaraju karticama, dvoja ključevima.
Jon Bronks je potrčao starim hodnicima i mračnim stepenicama policijske stanice, preko
žutih, sintetičkih tepiha i sivih betonskih podova, kroz bledozelena metalna vrata koja vode u
garažu.
Pre pet minuta i petnaest sekundi - u 14.52.15 - civilni operater u ogromnom op- štinskom
centru za hitne pozive dobio je dojavu da se odigrava pljačka Handels banke na Trgu Esmo.
U 14.52.32 drugi operater koji sedi nedaleko od prvog dobio je dojavu da je u toku još
jedna pljačka banke, SE-Banke, takođe na Trgu Esmo.
U 14.53.17 Karlstrem je ušao u Bronksovu kancelariju bez kucanja i rekao da se
V
obistinilo ono što su pretpostavili onda, pre večere na Dan Svete Lucije. Četiri pljačkaša sa
crnim maskama. Pucnjava. Švedsko vojno naoružanje. Tačno tri minuta.
Vi ste.
Bronks trči podzemnom garažom u kojoj smrdi na ulje i benzin, a zimi je nepodnošljivo
hladno. U poslednjih mesec dana u stokholmskoj oblasti dogodile su se tri pljač-
V
ke banke i on je bio na licu mesta u sva tri slučaja. Štedionica u Uplands Vesbiju - trojica
muškaraca u opelu, s puškom i sekirom, uhapšeni su iste večeri u jednom nelegalnom klubu.
Kooperaciona banka na Trgu Normalmstorg - naoružan sredovečan muškarac uhapšen je
samo sat kasnije u svojoj dečjoj sobi u roditeljskoj kući, s ple- nom i konvertovanim startnim
pištoljem ispod kreveta. Blindirani kamion na putu za poštu - dvojica muškaraca naoružani
sačmarama još uvek su u bekstvu.
Međutim, ni u jednom slučaju nije imao taj osećaj.
Vi ste bez policijskog dosijea, bez kontakata u podzemlju, ali dobro naoružani i
obrazovani, ne ostavljate nikakve tragove za policijsku istragu.
 Upalio je motor i prošao pored garaže kriminalističkih tehničara, gde je samo pre nekoliko
nedelja na ekranu video nešto neobjašnjivo. Nekoliko trenutaka pre jedne od najnasilnijih
pljački u Evropi, video je pljačkaša kako se okreće, stavlja ruku na mikrofon na kombinezonu i
šapuće. Vrata garaže su se otvorila automatski i on se popeo uz nagib, ka spuštenoj rampi i
dnevnoj svetlosti.
Pljačkaš banke koji šapuće, štiti, preuzima odgovornost.
To je prepoznao. Njegov prvi i jedini trag na putu ka istini.
Dva brata.
Sada su se ponovo pojavili. Ovoga puta dve banke istovremeno. Rizikuju još više i
verovatno će ponovo rizikovati.
Svaki put kada opljačkate banku, ja sam na korak bliže.
***
Kondenzovana vlaga na prozoru.
Svi oko Feliksa još uvek imaju crne skijaške maske na licu i dišu teško i brzo.
Toplota četiri odrasla tela u hladnoj, metalnoj školjki na točkovima u obliku bube pretvorila
se u mlečnobelu maglu na unutrašnjoj strani prozora.
V
- Sta se to tamo desilo, jebote?
Feliks netremice gleda ispred sebe, ne skida pogled s druma. Čvrsto drži volan. Vozi
ujednačenom brzinom od osamdeset kilometara na sat.
- Sam si video.
- Ne, nisam video! Šta si uradio, dovraga?
Leo takođe gleda ispred sebe. Drveća je sve više, kuća sve manje.
Bili su na sto osamdeset sekundi.
On je završio. Jasper i Vinsent su završili.
Zaustavio se. Vratio. Ispalio još osam metaka.
- Ti imaš dva jebena sata na ruci i šest različitih vremenskih raspona! Ti uvek popuješ o
vremenu, vremenu, vremenu!
Leo i Feliks su se sudarili ramenima kada je automobil skrenuo s uskog puta na još uži,
neravan i džombast makadam Kolena mu udaraju o dno komandne table kad god nalete na
rupu. Kada su stigli do nasipa na kraju staze bez snega, kombinezon mu je bio natopljen
znojem.
- Imao sam vremena.
Svi znaju šta treba da rade.
Izaći iz automobila. Otvoriti prtljažnik. Uzeti tri torbe pune novca.
- Vratio si se!
Otići do drugog automobila, mercedesa koji čeka u blizini.
- Vratio si se u banku i počeo da pucaš kao idiot, jebote. Sve si nas izložio riziku!
Otvoriti taj prtljažnik.Ubaciti tri torbe. Ući u taj automobil.
Makadamom nazad do seoskog puta.
- Ovde smo. Zar ne, Felikse? Dva kilometra od Esma, u drugom automobilu koji niko nije
video, bez onih gadova za petama. Ako hoćeš da kukaš, sačekaj da dođemo kući.
Leo se okrenuo.
- A sada, skidamo maske.
Bez tkanine, četiri identične glave neodređenih godina pretvorile su se u četvoricu
momaka u dvadesetim, mokre kose zalepljene za vlažna čela. Iz suprotnog smera, pored njih
je prošla žena s bebom u dečjem sedištu, ne primetivši ništa.
Jasper se primakao sa zadnjeg sedišta, blago dodirnuo Lea po ramenu i prošaptao.
- Naslovna strana.
 Feliks se naglo okrenuo preko ramena i automobil je skrenuo s puta. Nije šaputao.
- Ti pozadi umukni.
Leo je i dalje gledao napred, s puškom u krilu i skijaškom maskom pri ruci.
Još pet kilometara do sledeće banke.
***
Automobil ispred Jona Bronksa se ne pomera. Automobil ispred njega takođe stoji. Kada se
popeo na ivičnjak da bi bolje video, svi automobili stajali su nepomično. Metalna zmija koja
bljuje ugljenmonoksid zauzela je svaki metar asfalta od Gradske kuće do Glavne stanice.
Spustio je prozor, posegnuo ispod sedišta i zgrabio lampu u obliku balona - magnet se
zalepio za krov i plavo svetlo je zarotiralo, dok je zvuk sirene odzvanjao između zgrada.
Uspeo je nekako da se provuče, češući se redom o branike automobila. Prešao je preko pune
linije i vozio u cikcak između automobila koji dolaze iz suprotnog smera, pokušavajući da se
probije.
Ceo centar Stokholma je zakrčen.
Sve ulice, putevi i biciklističke staze oko Glavne stanice su blokirane ili zakrčene
saobraćajem usmerenim iz blokiranih ulica. Sudeći po njegovom radiju, neko je postavio
bombu u srcu Stokholma - prvo su mislili da je lažna, ali su sada potrvrdili suprotno, te je
upravo stigao vod za demontiranje s psima i robotom za daljinsko demontiranje bombi.
- \bzim u pravcu Esma. Koliko ljudi imamo na lokaciji?
S mikrofonom u jednoj ruci dok je drugu držao na volanu, naglo je skrenuo pored Gradske
kuće i došao do podjednako zagušenog Glavnog mosta.
- Jednog.
- Jednog?
- Još jedan stiže iz Nineshamna.
- Dva. Dve patrole?
Kratak Glavni most ima više traka u oba smera, ali se u sredini nalaze betonske rampe.
Uprkos plavom rotacionom svetlu, bio je primoran da uspori, dok su automobili jedan za
drugim pokušavali da mu se sklone s puta.
- To je sve što imamo.
V
Sef policijske stanice u Nineshamnu.
- Za sada.
- To nije dovoljno. Potrebni su nam specijalci, psi, helikopteri... pričamo o dvema
bankama, istovremeno, jebote!
Stari grad, Slusen i napokon, negde u tunelu Sederled, gužva se donekle smanjila.
- Da li ste čuli šta sam rekao?
- Cuo sam. Da se izrazim vašim rečnikom, ko ste, dođavola, vi? I zašto ste se zaputili
ovamo?
- Jon Bronks, gradska policija.
- To mi ne govori ništa o vama niti zašto ste se zaputili u policijsku stanicu s kojom
nemate nikakve veze.
- Banka u Svedmiri, blindirani kamion u Farsti... to je ista grupa. Znam da jeste!
Istražujem ih već skoro tri meseca.
U tunelu je daleko manja gužva.
Malo je ubrzao prema dnevnom svetlu i dugačkom mostu u daljini.
- Imaju teško naoružanje i spremni su da ga upotrebe. Dve patrole? Treba vam
pojačanje!
- Nema nikoga.
- Nema nikoga, kako...
 - Već sam pokušao. Ali svi specijalci, psi, helikopteri i ostatak policije u ovom okrugu
grupisani su u nekoliko blokova blizu mesta odakle vi dolazite. Vrlo dobro znate zašto im je
naređeno da idu tamo. Ali stiže još patrola iz drugih okruga.
V
Svetlost. Most Johaneshovsbron. Čudan prizor. Dole voda pokrivena svetlucavim, plavim
ledom i vozovi na susednom mostu. I još nešto. Između šina i puta stotine, možda i hiljade
pešaka mile u oba smera. Kaputi i jakne s nogama stopili su se u jedno, nalik na insekte, na
dve ogromne stonoge koje su izgubile svaku nadu da će se voz pojaviti.
Na drugom kraju mosta je Trg Gulmašplan - platforme, stepenice i trg s još vozova koji
stoje. Buljuci ljudi u haotičnim redovima pokušavaju da uđu u na brzinu organizo- vane
autobuse. Upravo je stigao do stadiona i hteo da ubrza na još praznijem auto-pu- tu, kada je
drugi glas prekinuo tišinu.
- Eksplodirala je!
To se ne dešava često. Poslovni glasovi koji svaki dan komuniciraju na tim frekvencijama
postanu teško prepoznatljivi, imaju isti naglasak, istu jačinu, jednako uzdr- žani.
- Sve, jebote... sve je otišlo u vazduh! Od robota nije ostalo ništa!
Ipak, ponekad, kada se dogodi nešto neočekivano, kada se u vazduhu oseti mešavi- na
pretnje i opasnosti, glasovi postanu iskreni i usredsređeni.
- Jedan od naših... je pogođen!
***
Vinsent je sedeo držeći crnu masku na puščanoj cevi i kroz prozor posmatrao kako be
lo-smeđa polja postaju belo-zelene šume i zatim ponovo belo-smeđa polja. Leo je stavio ruku
preko Feliksove na volanu i rekao da će sve biti u redu. Feliks je klimnuo glavom i pogledali
su se, kao uvek. Osim toga, samo zvuk zimskih guma na golom asfaltu. Međutim, to je bilo
pre nego što je čuo taj glas. Glas koji je presekao tišinu na radiju poput onog noža o kojem
Leo i Feliks ponekad pričaju - onog što je isekao Le- ovu jaknu i rame, kada je Vinsent bio
suviše mali da bi se sećao.
- Jedan od naših...
Tada se sve promenilo. Osećanja. Pogledi. Misli. Kada je prestravljen, besan glas s
policijskog radio-prijemnika rekao da je bomba eksplodirala i da je policajac koji upravlja
robotom pogođen šrapnelom.
- ...je pogođen!
Onda tišina. Ništa o tome da li je policajac živ. Samo tišina s radija, tamo gde ljudi
pokušavaju da odgonetnu šta se dogodilo.
- Nije trebalo da eksplodira!
Vinsent se nagnu da pogleda u stranu. Hteo je da vidi Leovo lice, njegovu reakciju, šta
zaista misli. Međutim, vidi samo Leov napet vrat.
- Zar ne? Rekao si da neće, Leo, obećao si mi, dovraga!
Leo je utišao radio i jednolično pištanje je nestalo. Ispred njih je plavi putokaz, na granici
između puta i polja, SURUNDA 3 km. Još malo.
- Sada ne možemo ništa da učinimo.
- Ali šta ako je mrtav!
- Vinsente?
- Da?
- Ne znamo šta se desilo. Ne znamo zašto je eksplodirala. Ali saznaću. Kasnije. Kada
završimo sa sledećom bankom.
U daljini traktor s prikolicom, pored snegom pokrivenog ambara. Nekoliko naseljenih farmi,
s dečjim biciklima i skijama naslonjenim na zidove. Kamion pored puta, vozač mokri iza
drveta.
 Feliks je podesio retrovizor i odlučno pogledao u Jaspera koji sedi na zadnjem se- dištu i
izbegava njegov pogled.
- Izvukao si osigurač? A?
- O čemu pričaš, dovraga?
- Pogledaj me, Jaspere? Dođavola, da li si aktivirao bombu, jebote?
Jasper je sada pogledao u Feliksa u retrovizoru.
- Naravno da nisam, dovraga.
Piljio je dovoljno dugo da postane neprijatno.
- Zašto bih to uradio?
Vinsent ga zapravo nije gurnuo, više ga je ćušnuo.
- Neko je pogođen. Mogao bi da umre!
- Kakve to ima veze sa mnom?
Feliks još uvek vozi istom brzinom, iako sada gleda pozadi isto koliko i napred.
- Lažeš, Jaspere! Vidim da lažeš!
Leo je ćutao. Do sada.
- Prestanite!
- Ja sam pomagao kada smo pravili tu prokletu bombu i znam da ne može da...
- Felikse, samo vozi, dođavola!
Vinsent više ne može da vidi razliku između belo-smeđih polja i belo-zelenih šuma, sve se
stopilo u sumraku. Ali video je razliku u Feliksovim očima u retrovizoru. Leo retko diže glas, to
svi znaju, a Feliks još ređe optužuje nekoga, ako nije sasvim siguran. Zuri preda se, u put, no
ujedno se zagledao duboko u sebe. Leo ga je opomenuo, ali briga njega, sam je zaključio šta
je bilo i niko njemu neće reći da nije tako.
- Dobro, hajde da završimo s ovim!
Izlaz za Surundu. Predgrađe s jednom bankom, trećom metom u njihovom planu. Feliks je
samo prošao.
- Dovraga...
- Kao što si rekao, Leo. Idemo kući. Da „saznamo” šta se desilo.
- Ovo nije put za... otišao si predaleko!
Put je toliko uzak da automobili koji voze is suprotnog smera moraju da uspore kako bi
izbegli sudar. Međutim, Feliks je dao gas dok su išli u susret sledećem automobilu, vozeći
preko devedeset kilometara na sat.
- Okreni kola!
- Ako hoćete, možete da nastavite. Bez mene!
Feliksu su na vratu izbili crveni pečati koji su se proširili po obrazima i slepoočni- cama.
Vinsent zna šta to znači - Feliks je upotrebio svu snagu da savlada i zadrži bes. Vinsent je to
video i trebalo bi da ga obuzme teskoba, međutim, oseća samo toplotu u grudima. Ako opet
bude tako... ja neću da učestvujem. To je rekao i stvarno to misli. A ipak je tako smiren. Jer,
ako svi poginu u sudaru na sledećoj krivini, ako je policajac tamo na Glavnoj stanici mrtav,
ako je bomba eksplodirala zato što je neko tako hteo. Nije važno. Stvarno nije. Prvi put u
životu Vinsent je shvatio kuda Leo nestaje kada se povuče u sebe. U spokoj gde ne postoji
vreme. Ni budućnost, ni prošlost, a samim tim ni brige. Postoji samo sada. Sada. Jedino na
šta može da utiče jeste ono što se dešava upravo u tom trenutku, u tom automobilu, s braćom
***
Pucnjava u dvema bankama.
Bomba je eksplodirala u srcu Stokholma.
Jon Bronks se odvezao auto-putem trideset kilometara na jug i ostalo mu je još pet
naest. Kroz prozor vidi poslednje predgrađe južno od grada, a zatim se teren izravnao i
pretvorio u ogromne livade s ponekim stablom tu i tamo.
 Kako je javila prva patrola koja je stigla u Esmo, jedan pljačkaš je izašao iz banke, zatim
se vratio posle pljačke i ispalio još osam metaka. Ono čega se plašio toliko dugo obistinilo se
- žrtve.
Kako je rekao glavnokomandujući u operaciji na Glavnoj stanici, stručnjaci za bombe su
utvrdili da je osigurač bio tako namešten da bomba eksplodira kada se izvadi iz ormarića,
samo s jednim ciljem - da ubije i osakati.
Dva odvojena događaja u razmaku od devet minuta, na neki način povezana.
Noć pada sa svakim kilometrom, ostalo mu je još petnaest. Kada stigne, biće mrak, ali će
moći da se orijentiše.
- Bronkse?
Dvosmerni radio, policajac u Nineshamnu.
Glas koji ga je malopre ispitivao, sada ga pozdravlja.
- Gde ste?
- Sedam kilometara dalje.
- Automobil kojim su pobegli.
- Da?
- Našli smo ga. Crveni folksvagen. Registarski broj GZP 784. Na putu kojim se vi sada
vozite, odmah pored izlaza. Za nekoliko minuta naići ćete na njega i na jedan od naših
automobila.
Jedina patrola. Kojoj se sada pridružila još jedna.
- Našli ste automobil... kada?
- U 15.09.
Jon Bronks je pomislio na krug.
Oblast pretrage se širi iz minuta u minut. U Farsti i Svedmiri se proširila brzo i postala
prevelika.
- Imate li blokade na putevima?
Sada je oblast ograničena.
- Dve patrole iz Handena su zatvorile auto-put ka severu, jedna iz Nineshamna je
zatvorila saobraćaj ka jugu.Potpuno ćemo zatvoriti glavnu magistralu. Iz Hudin- gea i
Sederteljea koje smo blokirali sa zapada i severa stiže još patrola.
Bronks je brzo izračunao.
14.56 - folksvagen sa četiri maskirana muškarca napušta mesto zločina.
14.58 - isti automobil staje tri kilometra dalje.
14.59 - nastavljaju u drugom automobilu.
Oblast se više ne širi. Prvi put su blizu.
Izlaz za Esmo. Posle nekoliko stotina metara pokoje drvo - šumarak, crvenilo sve- tluca
kroz golo granje.
Hladnije je i vlažnije nego u gradu.
Ona hladnoća što štipa za obraze i vrat, od koje vam se koče prsti ako nemate rukavice.
Bronks je koračao po snegu prema napuštenom automobilu, izbegavajući postojeće
tragove. Folksvagen. Buba. Crveni. Prednjim delom okrenut ka čempresu, samo što nije
dotakao stablo.
- Ima li svedoka?
Mladić ima paperje iznad gornje usne, nagoveštaj brkova. U uniformi je. Pružio je
podjednako hladnu ruku kao što je i Bronksova.
- Niko nije viđen ni da odlazi ni da dolazi.
- A... ovo?
- Sigurni smo da je ovo automobil kojim su pobegli. Isti model, isti registarski broj koji je
nekoliko svedoka videlo ispred banaka.
 Registarska tablica na zadnjem kraju automobila.
GZP 784.
Bronks je obišao automobil i pogledao kroz suvozački prozor. Na podu je konzerva od
piva pored papira od hamburgera, u pepeljari tri-četiri opuška. Da bi prošao na- pred, morao
je da se provuče između stabala i debelih grana. Tu je još hladnije. Tanak sloj leda na
snežnom pokrivaču je popustio, te mu je sneg upao u cipele.
Primetio je čim je došao do prednjeg dela automobila, bez obzira na to što se od stabla ne
vidi pola tablice.
BGY 397.
Drugi registarski broj.
Jedan ako se gleda spreda - drugi ako se gleda otpozadi.
***
Automobil se naglo zaustavio na asfaltu iza napuštene benzinske stanice. Desni far se razbio
o zarđalu ogradu pored ulaza, a desni retrovizor je zakačio česmu koja štrči iz bočnog zida
zgrade.
Feliks je potrčao, što inače retko radi, i usmerio baterijsku lampu ka metalnim vratima i
katancu.
- Felikse!
Leo ga je stigao i povukao za nadlakticu.
- Još uvek imamo vremena!
Kilometar i po ranije. Izlaz. Feliks je prošao pored njega i prekinuo njihovu dvostruku
pljačku pre nego što je postala trostruka.
- Imali smo vremena. Sada više nemamo. Zato što je vreme isteklo.
Leo ga je još jače povukao za nadlakticu, ali nije mogao da ga prisili da ostane.
- Idemo do banke u Surundi, smesta.
Jedan iz grupe se vratio u banku i pucao.
Drugi je detonirao bombu protiv volje ostalih.
- U tom slučaju, bez mene.
Baterijska lampa mu je pod miškom. Snop svetlosti pada na metalna vrata. Prineo je ključ
katancu.
- Felikse, šta radiš, dovraga?
Leo je zgrabio ruku s ključem.
- Pusti mi ruku. Idem unutra. Presvlačim se i idem kući.
Izbledeli Kalteksov znak na benzinskoj stanici škripi kao uvek. Tu neprestano duva vetar.
- Vraćaj se u automobil! Imamo još j ednu banku da oplj ačkamo!
- Nema više pljačkanja. Izgubio si dvadeset sekundi kada si se vratio tamo da pucaš.
Opljačkali smo dve banke i imamo pet kilograma gotovine u prtljažniku, dosta je za danas.
Dve senke na metalnim vratima pod snopom svetlosti jednog fara postale su tri senke
kada je Jasper stao između njih.
- Planiramo ovu pljačku već nedeljama, jebote!
U ruci je držao crnu skijašku masku koju je sada navukao preko lica.
- Evo šta ćemo da uradimo, Felikse. Idemo da uzmemo još tri kilograma gotovine!
S jednim svežnjem ključeva još uvek u ruci, Feliks je pronašao ključeve od automobila i
dao ih Jasperu.
- Onda ti vozi.
Jasper je pogledao u obojicu, zatim u Feliksa.
V
- Jel’ ti to ozbiljno? Odustaćeš? Od onog što smo se dogovorili? Sto smo se mi
dogovorili?
 - Takođe smo se dogovorili da ne detoniramo bombu, jebiga.
Uperio je lampu u rupe za oči na tkanini.
- Znam da si ti izvukao osigurač.
Jasper je podigao ruke da se zaštiti od svetla i začkiljio.
- Ti nemaš pojma.
- Znam da si ti.
Jasper je izbio lampu Feliksu iz ruke. Pala je na zemlju i ugasila se.
- Neću više ovo da slušam, jebote. Leo? Ja...
- Helikopter!
Niko nije čuo Vinsenta. Ni kada je otvorio vrata automobila niti kada je potrčao ka njima.
- To su rekli!
Sada je stao tik iza njih, sa radio-prijemnikom u rukama.
Da imaju helikopter!
***
- Bronkse?
- Da?
- Dobili ste helikopter.
Duva vetar. Jon Bronks je priljubio dvosmerni radio uz obraz i pokrio ga šakom Visoki
čempresi se njišu napred-nazad. Stoji pored crvenog folksvagena koji napred ima jednu
registarsku tablicu, a pozadi drugu. Sneg mu prodire kroz tanke čarape i dublje kroz đonove
cipela. Cela stopala su mu ledena i mokra.
- Jedanaesta helikopterska jedinica se javila dobrovoljno. Krenuli su.
Komandujući u stanici u Nineshamnu još uvek nema lice. Međutim, njegov već poznati
glas zvuči ohrabrujuće što Bronksu počinje da uliva nadu.
- Cućete ga za koji minut, ide ka vama i usredsrediće se na oblast oko glavnog auto-
puta.
Hladne i mokre noge. Surovi, ledeni vetar.
Ali on oseća samo toplotu kruga koji se sužava.
- Odlično! Ja...
- Bronkse, sačekajte sekund.
- Da?
- Stiže mi...poruka od kolege ovde.
- Da?
Usred šumarka je, u daljini se vidi svetlost grada.
U slušalicama ne čuje ništa, ali, ako se napregne, može da razazna kako neko tiho priča,
zatim korake, zatim kako neko pomera mikrofon.
- Ovo...
Glas koji je malopre bio toliko ohrabrujući sada okleva.
- ...može da zvuči čudno. Ali...
- Da?
- Automobil je pronađen. Ponovo.
- Ponovo?
- Isti model, isti registarski broj. Ali... na drugom kraju grada... na seoskom drumu.
- Ne razumem
- Folksvagen 1300. Crveni. GZP 784. Na kraju makadamskog puta blizu međe. Zapadno
od grada, na istoj razdaljini koliko ste vi istočno.
Bronks je pogledao registarsku tablicu na zadnjem delu automobila. GZP 784. Zatim je
drugi put pregazio duboki sneg i uvukao se između grana da bi pogledao prednju
tablicu. BGY 397.
 Mikrofon mu je blizu usana.
- Imate li nekoga tamo?
- Da.
- Kažite mu da obiđe oko automobila.
V V
Čuje kako kolege tiho razgovaraju, ali ne s njim. Čeka. Onda ponovo čuje glas i krčanje.
- Proverio je.
- I?
- Napredje drugi registarski broj.
- BGY 397?
- Da.
Ukrali su dva identična automobila. Zamenili tablice. Imali su dva identična automobila s
istim registarskim brojevima napred i pozadi, kako bi svedoci mogli da ga prijave.
Pre pljačke ostavili su jedan od njih ili u šumarku sa čempresima pored auto-puta koji vodi
ka istoku ili na kraju makadamske staze pored seoskog puta koji vodi ka zapadu.
Jedna oblast pretrage upravo se pretvorila u dve.
Sada imaju dvostruko veći broj blokada, dvostruko veći broj susednih oblasti, dvostruko
veći broj susednih policijskih stanica.
Pošto se ne zna koji su zapravo automobil koristili za vreme pljačke, a zatim ga ostavili da
bi prešli u treći.
- Bronkse?
- Da?
- Da li mislite isto što i ja?
- Treba nam još patrola.
- A nema ih. To znate. Glavna stanica.
Vetar. Sve jače duva. Iako se krošnje njišu manje nego malopre.
Jon Bronks je pogledao unaokolo, u sumrak koji će uskoro nestati. Onda ih je video. Elise
propelera. Nije vetar, već to metalne elise seku vazduh.
Sve bliže i bliže.
- Helikopter!
- Da?
- Mora da promeni pravac! Mora da napusti obalu i magistralu i umesto toga ode na
zapad, da pretraži sporedne puteve u zaleđu!
Elise propelera. Prvo jedva čujne u daljini. Zatim sve glasnije i bliže.
Leo je pogledao u nebo. Trebalo bi da bude crno.
Reflektor se probija kroz mrak iznad drveća.
- Felikse! Vinsente!
Stoje ispred zaključanih vrata napuštene benzinske stanice na pustom seoskom drumu. U
odeći u kojoj su upravo opljačkali dve banke. S pet kilograma gotovine.
- Cirada!
Stokholmska policija ima dva helikoptera koji se nalaze tamo gde treba da budu, kruže
tamo gde treba da kruže - a to je predeo oko bombe.
Međutim, vojni helikopter. Na to nije računao.
- Prebaci preko automobila!
Ako ih vide iz vazduha. Ako otkriju njihovu lokaciju. Zaista ima samo jedno reše- nje. Da
puca. Ali vojni helikopter ima blindiran oklop, ploče otporne na metke koje štite vitalne delove
motora i ljudstvo - gotovo je nemoguće oboriti ga, pre nego što posada prijavi policiji gde se
nalaze.
 Feliks je otrčao do kamioneta kompanije i pomerio prednje sedište unapred, otkrivši
umotanu ciradu, dok je Leo potrčao do drugog automobila, uzeo četiri automatske puške sa
sedišta i poda, jednu okačio sebi oko vrata, a drugu dao Jasperu.
- Pazi na helikopter!
Jasper je priljubio rame uza zid benzinske stanice, blago savio kolena i nanišanio prema
reflektoru.
- Ciradu skroz preko automobila!
Čulo se šuštanje dok su odvijali maslinastozelenu, zgužvanu plastiku u čijim je na- borima
bilo zarobljeno suvo, krhko smeđe lišće iz šume u okolini bunkera, ispresova- no kao u
herbarijumu Kada su ruke trojice braće zgrabile i razvukle između sebe ciradu dimenzija četiri
sa šest metara, lišće je popadalo na zemlju.
- Helikopter dolazi!
Jasper urla, a ipak ga je teško čuti zbog buke motora.
- Videće nas za petnaest sekundi!
Jak trzaj i cirada je prekrila oba automobila.
- Svi u zgradu stanice!
Leo je potrčao prema zaključanim vratima.
- Ulazite, ulazite!
Ključ od katanca.
Feliks je pretražio džepove kombinezona, na grudima, pozadi, napred, na nogavica- ma.
Nema ga.
Ne može prstima da napipa male, oštre, metalne zupce.
Potražio je opet. Ta prokleta buka odozgo! Njihov jak reflektor, jebote, a ključa ne-
ma!
Imao ga je u ruci, spreman da otključa vrata, kada ga je Leo uhvatio za ručni zglob, a
Jasper mu izbio iz ruke baterijsku lampu koja je pala i ugasila se.
Imao ga je u ruci i bio je spreman da otključa vrata, kada...
Imao je...
- Ne mogu da nađem klj uč!
- Felikse, zaboga!
- Ne mogu da ga nađem! Ali klešta, u kolima, ispod suvozačkog sedišta, mogu...
- Nema vremena za to!
Ta prokleta, užasna buka. To jebeno svetlo.
- Leo, da pucam?
Jasper kleči pored njih, spreman da puca.
- Leo, čekam
Puška je uperena nagore, prema svetlu koje prelazi preko terena delimično prekrivenog
snegom.
Kundak čvrsto na ramenu.
- Leo, čekam! Naredi i pucaću!
Leo čeka. Reflektor helikoptera liči na izduženo, srebrno oko na samo nekoliko stotina
metara od njih. Ako kaže pucaj, Jasper će pucati. Ako Jasperu zadrhti ruka i promaši, gotovi
su.
- Pod kola!
Potrčao je do automobila i podigao ciradu, izgleda kao ulaz u pećinu.
- Ulazite!
Vinsent se uvukao. Feliks takođe.
- I ti!
 Jasper je ustao, potrčao dva koraka s puškom u rukama, bacio se na zemlju i podvukao
pod automobil. Leo se uvukao za njim, a reflektor helikoptera je stigao do benzinske stanice,
asfaltiranog dvorišta, cirade.
Stomak priljubljen uza zemlju, leđa uz auspuh i taložnik za ulje.
Tu je. Iznad njih.
Rotacione elise propelera guraju vazduh, cirada je zadrhtala, a zatim zaigrala u
nepravilnom ritmu. Svetlost prolazi kroz nju, drečava nijansa zelene.
Posle su ležali tu i dahtali u tišini. Leova ramena su tik uz Feliksova. Zna šta njegov mali
brat misli.
Da ga Feliks nije zaustavio. Da su opljačkali treću banku.
Helikopter bi stigao pre njih i pronašao ih.
Oko, oko, nos.
Malo niže, pet rupa jedna pored druge, u polukrugu.
Usta.
Smeju se.
Jon Bronks je izbrojao. Osam metaka. Ispaljenih u laminirano staklo iznad šaltera.
Stoji nasred evakuisane banke - klijenti i službenici premešteni su u čitaonicu biblioteke s
druge strane trga, tamo gde je mirno i toplo, gde će im lokalna policija uzeti izjave. Mladu
ženu su odveli u bolnicu, ćutala je uprkos svedočenjima o tome da je neprestano vrištala.
Dislocirano rame i nekoliko spoljašnjih povreda, fizičko oštećenje koje će uskoro zaceliti, za
razliku od vrištanja.
Sigurnosne kamere na podu. Krhotine stakla. A u banci s druge strane zida izrešeta- nog
mecima - isto.
Tri minuta, dvostruka pljačka, zatim beg u automobilu koji će biti pronađen na dva mesta.
Blokade bez rezultata. Vjni helikopter bez rezultata.
A vi - vi ste van naše oblasti pretrage.
Na sigurnosnom staklu jednog šaltera banke nalaze se rupe od metaka u
obliku lica. Dimenzije su u posebnom registratoru.
Bronks je prišao i polako prineo ruku tik uz osam rupa.
Oko. Oko. Nos. Usta.
Posmatra lice, lice posmatra njega.
Nije trepnulo, nije pomerilo usne - prazne oči, ukočene usne neće prestati da se smeše,
nos je na pogrešnom mestu, malo previše u sredini. Ostatak je nalik na kožu; oko svake rupe
od metka unakrsno se prostiru ružne bore od stotina malih pukotina u staklu.
Bronks se okrenuo prema ulaznim vratima.
Završio si. Otišao. Onda si se vratio, napravio taj smešak, jedan pucanj za drugim.
Znak.
Sta to znači, dovraga? Zašto mi se smešiš? Zato što si nestao bez traga - ponovo? Zato
što si izveo prvu dvostruku pljačku u švedskoj istoriji? Zato što ćeš sledeći put uraditi nešto
još veće?
Zuri u lice, a lice zuri u njega.
***
Na sredini između kuće i garaže. Mrak. Izdaleka se dobro vide Vinsent i Feliks kako hodaju
od kuhinje do dnevne sobe, te preko osvetljene sobe i zatim plavičasto svetlo
televizora.
Leo i Jasper su ostali napolju.
Vetar im rashlađuje vruće obraze, dok im se napeta tela opuštaju. Skinuli su jedan sloj
pljačkaške uniforme, kombinezone, a iz sledećeg sada polako isparava znoj.
 Pošto su elise rotora usporile i svetlost izbledela, izmigoljili su se i skinuli ciradu. Ponovo
su presekli katanac, presvukli se i odvezli u automobilu kompanije. Feliks za volanom, Leo,
Vinsent i Jasper ispod poklopca prikolice, iza zida od izolacione vune - tri pljačkaša banaka u
begu, okružena mekim, bockavim balama.
Ćutali su. Između njih se isprečilo osam pucnjeva u sigurnosno staklo i detonirana bomba.
- Veruj mi.
Jasper je stao ispred Lea, zabrinut.
- Stajao sam tamo pored ormarića za prtljag i... osigurač je bio na mestu kada sam
zatvorio vrata. Leo? Kunem ti se!
Kasno popodne. S one strane ograde - panorama saobraćajne gužve u špicu, ljudi na
povratku kući s posla.
- Ja sam je napravio, Jaspere.
Leo je pogledao ka kući. Feliks sada stoji, jasno se vidi da drži daljinski upravljač u ruci.
- Ja sam je smislio i napravio. I Feliks mi je pomagao. I u pravu je. Nije mogla da
eksplodira sama od sebe.
Jasper je odmahnuo glavom
- Jebote, Leo... znaš li kako mi je?
Pesnicom se udario po grudima nekoliko puta.
- Znaš li? Kada stojiš tu ispred mene i ne veruješ mi? To... boli, jebote. Boli!
Feliks je sada seo na sofu. Čini se da i Vinsent seda pored njega.
- Objasni mi onda. Kako se to desilo? Kako je mogla da eksplodira?
- Neka sam proklet ako znam Nisam je ja napravio.
Ponovo se udario pesnicom u grudi, ali ne tako jako.
- Leo... kunem se! Samo sam uradio ono što mi je rečeno.
Saobraćajna gužva će potrajati, možda će se i povećati - još nekoliko sati će proći dok
većina ne stigne kući posle posla. Ali on je stigao. Kući s posla. Ušao je u predsoblje, pa u
dnevnu sobu, a Jasper je nestao ka kuhinji i frižideru.
Stepenicama na sprat. Feliks i Vinsent na sofi pored okruglog stola. Policijski ra- dio-
prijemnik u sredini, okružen bocama i čašama. Sede isto kao posle Svedmire, ali ne baš.
Nema smeha, nema uzbuđenih glasova.
Potpuna tišina. Ton na televizoru je utišan. Radio isključen.
Viski u velikim čašama i tihi gutljaji umesto šampanjca i mehurića.
- Uključi policijski radio.
- Neću.
- Felikse, moram da čujem šta kažu.
- Uskoro će vesti.
Leo je seo u fotelju i sipao sebi dva-tri prsta viskija.
- Prestani da se duriš. U onim torbama ima preko dva miliona kruna.
Feliks nije odgovorio, već je uperio daljinski upravljač ka televizoru i pojačao ton.
- Prestani već jednom, dovraga.
- Da prestanem?
Feliks je imao do pola punu čašu viskija. Sada ju je iskapio.
- Vratio si se, nisi se pridržavao plana i... ispalio još osam metaka?
Feliks je prošao prstima kroz kosu i spustio glavu. Popreko je pogledao starijeg brata.
- Jesi li ti to isplanirao unapred, jebote... ili je to bio samo hir?
- Nije bio jebeni hir. Samo sam mislio da se... uklapa.
- E pa, meni se nije uklopilo, jebiga! Krenuo si bio ka automobilu. Trebalo je da palimo
odande. Ja sam bio spreman da krenem, a ti si se okrenuo!
Zvuk s televizora se promenio kada su počele vesti.
 - Možeš li malo da pojačaš?
Jasper je došao iz kuhinje, držeći po četiri flaše piva u obema rukama.
- Počinje.
Bomba ostavljena u ormariću za prtljag na Glavnoj stanici eksplodirala je malo posle petnaest
časova, kada je policijski robot pokušao da je onesposobi.
Vinsent je sedeo gotovo na samom kraju sofe, te se nagnuo kako bi bolje video. Video je
dugačke kadrove železničke stanice u glavnom gradu.
V
Cuo je prigušenu eksploziju.
Zatim je nesigurna kamera munjevito zumirala crn dim koji kulja iz ulaza i širi se nagore,
gde se razređuje.
Međutim, to nije ono što želi da čuje i vidi, to nije ono o čemu razmišlja sve vreme otkada
je čuo uplašen i besan glas preko policijskog radio-prijemnika koji je rekao da je bomba
eksplodirala. Hteo je da vidi snimak nekoga ko je pogođen. Možda krv na belom čaršavu ili
crnom asfaltu. Možda na nosilima, možda nekog radnika hitne pomoći. Ništa. Glupave vesti
pokazuju samo gomile krhotina na stepenicama, na terminalu za dolaske i u čekaonicama,
još barikada, putnike u dugačkim redovima.
Policijski tehničar je lakše povređen šrapnelom i odvezen u bolnicu u Sa- batsbergu.
Evo. Najzad. Slika hitne pomoći.
Vinsent se okrenuo prema Leu.
V
- Sta je rekao?
- Molim?
V
- Sta je rekao o policajcu?
- Da je ranjen. Ali lakše.
Vinsent se skupio na sofi. Policajac nije mrtav.
Nasmejao se. Sve je bilo tako čudno. Tih nekoliko poslednjih meseci. Nestvarno. Više
nalik na neki film o kojem su kasnije razgovarali. Pljačka podeljena na scene. Ali sada. Sada
zna da je stvarno. Zna da zna, zato što je ono što se ranije dešavalo bilo tako nestvarno.
Kada je postalo dovoljno nestvarno da može da vidi i čuje, omiriše i oseti, tek tada je mogao
sve to da poveže s onim što se dešava tamo, na televizijskom ekranu.
- Jesi li sada zadovoljan?
Feliks je napunio čašu svetlim viskijem i iskapio, ponovo.
- Jesi li ponosan, Jaspere? Bomba. U srcu grada. Da li se osećaš... dobro?
- Nisam ja kriv što ste vi omanuli kad ste je pravili, jebiga.
- Znam da si ti!
Feliks je ustao sa sofe, zgrabio Jaspera za košulju i podigao ga.
- Pusti ga!
Dugme s košulje otkotrljalo se na pod. Divlje dahtanje. Jasper je uhvatio Feliksa za ruke
koje su stezale još jače.
- Znam, Jaspere!
Streljaju jedan drugog pogledima, na sve strane pršti adrenalin posle dve pljačke banke i
bega ispod propelera helikoptera.
- Sedite, dođavola!
Leo je rukama razdvojio napete grudi.
V
- Sta radite vas dvojica, dovraga? Sedite!
- Znam da laže!
 - Sedi!
- Neću da sedim u istoj sobi s ovim govnarom!
Feliks je pustio Jasperovu kragnu, a Jasper Feliksove ruke. Zakopčavao je ono malo što
mu je ostalo od dugmadi.
- Felikse, ućuti sada.
Leo je pogledao u mlađeg brata, vrat mu je crven, vilica stisnuta.
- Verujem Jasperu. Pogledao me je u oči i zakleo se.
- Dakle, veruješ mu?
- Verujem.
- Potpuno je nepouzdan, jebote. Stavio je cev puške u usta onom stažaru, ostao je
V
predugo u Sendalu i Svedmiri i nastavio da puca i, jebote... danas... čini se da je zarazno, zar
ne, Leo... ne verujem mu više, a moramo da verujemo jedni drugima, jebiga!
Stisnute vilice škrguću zubima. Leo zna šta to znači.
- Ali ja verujem Jasperu kada kaže da nije to uradio.
- Onda i ti možeš da ideš dođavola!
Feliks je prevrnuo fotelju i krenuo prema predsoblju.
- Slušajte me, svi. Uopšte nije važno, jebote!
Kada je Vinsent pre tri dana prvi put video bombu, suprotstavio se čoveku koji ga je
naučio da hoda.
Vinsent zna da je verovatno on započeo sve to.
- Nije više važno, Felikse.
Vinsent je gledao kako se dugački kadrovi pretvaraju u slike hitne pomoći i policajca koji
nije ozbiljno povređen.
- To što se desilo danas. Niko nije stradao. Tako da više nije bitno.
On je počeo. Možda bi trebalo on i da završi s tim
- Hajde da zaboravimo. Nećemo više nikada o tome da pričamo. Vas dvojica...
prestanite da se svađate.
Pogledao je u Feliksa koji stoji na pragu, u Lea koji vraća prevrnutu stolicu i Jaspera koji
se umorio pokušavajući da zakopča nepostojeću dugmad, te je skinuo košulju.
- Vinsent je u pravu.
Leo se sapleo o sto, flaše su se sudarile sa čašama, a čaše s policijskim radi om Pokazao
je u pravcu televizora, gde su kadrovi haosa iz Glavne stanice zamenjeni kadrovima malog
grada južno od Stokholma - policijska traka i radoznali pogledi ispred dve izrešetane banke s
otvorenim vratima trezora.
- Nije važno. Jedino je važno da smo ovde zajedno. A da su oni tamo i da još uvek
nemaju pojma ko smo ni šta ćemo sledeće da uradimo.
***
Vran konj. S gustom grivom koja se vijori. Propinje se na zadnje noge i posmatra ga.
Vranac. Etiketa na vinskoj flaši.
To je ono što ljudi vide. Međutim, taj konj je slobodan i ne može se ukrotiti, propinje se na
zadnje noge i želi da bude negde drugde. On to zna. A ljudi misle da je to samo jeftino
crnogorsko crno vino s ukusom šljiva i zemlje.
Ivan sedi na klupi pored kuhinjskog stola u iznajmljenom stanu u prizemlju, na le- pom
mestu u centru Esma. To radi skoro ceo dan, ponekad se tako desi, kada je napolju hladno i
kada ima previše vremena. Čvrsto je uhvatio čep i izvukao ga, sipao pola
flaše u lonče s dve kašike šećera koje će se polako rastopiti, zatim sve u veliku šolju za kafu,
gotovo čistu. Običan dan. Ali zapravo nije. Posle prvih deset tiketa keno, prve flaše i cigarete,
pozvao je najstarijeg sina. To je tek drugi put da ga zove u posled- njih nekoliko godina, a bez
adresara nije ni bio siguran da li zove pravi broj. Bio je pravi broj. Ali ne i pravi glas.
Razdražljiv i kratak odgovor nemam vremena. Zatim produžen izveštaj na radiju o bombi u
ormariću za prtljag u Stokholmu koja je eksplo-
V V
dirala kada su pokušali da je demontiraju. Bomba u centru grada. Živi u Švedskoj već tri
decenije, ali ne može da se seti nijedne bombe osim one u ambasadi Zapadne Ne- mačke i
možda još jedne. Bombe eksplodiraju na drugim mestima, s drugim motivima. Ta mesta je
ostavio za sobom. Zatim, još dvadeset tiketa keno. Grupe, formacije i strukture brojeva i
krstića, povezanih onako kako samo on vidi još pre izvlačenja. Onda još možda pola boce,
dosta duvana i Radio Stokholm koji javlja o pljački banke, o dve pljačke banke, baš tu, u
Esmu, samo petsto metara od njegovog prozora.
Običan dan. Ali zapravo nije.
Prvi gutljaj tople tečnosti. Duvan razbacan oko velike pepeljare, na dasci za seče- nje
dimljena slanina pored noža koji se oseća na crni luk.
Vran konj se propinje. Setio se belog konja koji se ne propinje. Onog što ga je dobio od
osmogodišnjeg Lea za trideset peti rođendan. Beli konj od porcelana koji leži i odmara se.
Njegov sin je toliko puta video etiketu na flaši, da je mislio kako Ivan zapravo voli konje.
Još nekoliko gutljaja. Zemlja i šljive. I neki začin. I toplota koja se širi od grla ka grudima.
Pljačka. Ovde? Dve pljačke? Mahnita pucnjava?
Prozor je bio otvoren, ali nije čuo pucnje, zna kako pucanj zvuči - lako ga je razlikovati od
petarde, metak ispaljuje mnogo brže. Da je neko pucao, čuo bi. Na radiju kažu više desetina
metaka.
Iznad uskog radijatora vise četiri čarape koje je oprao na ruke. Vino se pobrinulo za bol u
kolenu, a dobro dođe i sada kada je obukao vlažne čarape i obuo iznošene paradne cipele.
Dve jakne na čiviluku. Razmišljao je da li da obuče svetlosivu ili tamnosivu.
Svetlosiva.
Ruke je nabio u džepove, tkanina mu se zategla preko leđa dok je izlazio iz kuće, niza
stepenice i kroz kapiju. I dalje mu je teško da zakopča džep na prednjem delu košulje zbog
koverte s novcem koja se doduše stanjila. Međutim, sada je još više zgu-
V
žvana, te zauzima isto mesta kao i ranije. Džeparac. Četrdeset tri hiljade smanjilo se na
dvadeset devet i po. Duvan, rizla, vranac i mnogo tiketa keno.
Niz uspavanu ulicu, pored vila i manjih kuća u nizu, niz brdo i oko autobuske stanice
ispred biblioteke. Tu je video prvi patrolni automobil. Zatim, ograđeni trg prepun policajaca u
uniformama i smešnim kapama koji razgovaraju s bilo kim ko želi da pri
ča s njima ispod božićnih ukrasa u obliku pahulja, Deda Mrazova i božićnih jelki. Prokleti
Božić. Proždrljivost. Ljudi se tove - žive svinje jedu mrtve svinje. Usiljena radost, svi se smeju,
deca ciče. Međutim, ti svetleći božićni ukrasi bar jednom će imati neku svrhu, osvetljavaće
mesto zločina. Najveći Deda Mraz najjače svetli, obasjava sva ta umišljena lica; imaju svoju
jedinstvenu priču koja će ih za trenutak učiniti posebnim Približio se grupi žitelja Esma koji
nisu dovoljno važni da bi bili svedoci policiji, ali su bili tu i pričaju među sobom o tome šta se
dogodilo i šta su videli - ljudi sa crnim maskama su pucali i pretvorili njihov gradić u ratnu
zonu.
Ivan je istegao vrat i pogledao iznad gomile. Sada vidi malo bolje, vrata banaka i ljude koji
se vrzmaju unutra.
Njuškalo.
Eno ga. Jedan od njih. Ivan je siguran.
Njuškalo koje mu je mahalo značkom pred nosem, pokušavajući da optuži Ivana Duvnjaka
da je jebeni pacov što se smuca po tuđim domovima.
 Progurao se između radoznalih posmatrača i posmatrao malo njuškalo kako hoda unutar
banke i odmerava razbijene kamere, prevrnute stolice i izvrnute sefove. Pored njega kleči
žena u belom plastičnom kombinezonu s gumenim rukavicama i skuplja ča- ure metaka. Ivan
je tu stajao, dok se njuškalo nije okrenulo i pogledalo u ljude koji ga posmatraju.
Pogledao je u njih, ali ne stvarno.
Trebalo bi da me prepoznaš. Potražio si me, provocirao. A sada gledaš kroz mene kao da
ne postojim. Zato što me nisi pronašao da bi me pitao o nekim glupavim provalama. Zbog
nečega si lagao.
Zatim je njuškalo otišlo iza pulta, ušao je tamo gde Ivan pretpostavlja da je trezor. Ivan
sada vidi ispred čega je policajac stajao, posmatrajući u čudu.
Osam rupa od metaka na sigurnosnom prozoru.
Zajedno čine... lice. Dva oka i nos i usta iskrivljena u osmeh.
Jebeni podrugljivi smešak. Namenjen njuškalu i njegovim kolegama.
Ivan stoji ispred banke u mraku kasnog popodneva i gleda u lice među krhotinama stakla i
čaurama od metaka. Pokušava da ne sluša ljude oko sebe koji pričaju i pričaju o tome šta su
videli, a njihove priče već počinju da se menjaju i šire. Pomislio je na grupe. Grupe naizgled
nepovezanih događaja između kojih ipak postoji veza, kao kod nizova brojeva na tiketu keno.
Pomislio je na to njuškalo i na koverat u džepu košulje; na dve banke opljačkane samo petsto
metara od njegove kuće i na podrugljvi smešak namenjen gonite ljima, ali i na ljude koji tu
stoje i posmatraju, njega.
Izašao je iz gomile, a osećaj da ga neko posmatra sa svakim korakom je sve jači. Na
leđima oseća dva prazna oka koja ga netremice prate.
ONDA
Drugi deo
Još uvek nepomično stoje u skučenom liftu, na svetlu od kojeg bole oči. Još uvek se gledaju u
krajičku ogledala, pri samom vrhu, tamo gde su slojevi sprej-boje malo tanji. Povremeno, ali
samo na sekund, da tata ne primeti, Leo pogleda nož mora u očevoj ruci, još uvek vidljiv, iako
tata steže drvenu dršku toliko jako da su mu prsti pobe- leli.
Ako otvori vrata lifta.
- Prokletstvo. Stvarno si to uradio.
Ako prestane da gleda u te oči kroz membranu od grafita.
- Udario si ga.
Neće više biti tu, u tom trenutku, toliko blizu tate kao nikada dotad.
- Pravo u nos.
Taj glas, tatin glas drhti iznutra. I tata proguta knedlu, kao što Leo obično radi.
- Mogao sam da te izgubim.
- Tata?
- Vrata.
- Tata, sve će biti u redu. Sve sam smislio. Sve se dogodilo baš onako kako sam
planirao. Pratili su me dovde. Hase i ono finsko đubre. I sve si video. S terase. Video si me
kako sam ih udario u nos, ovako, posred.
- Otvori vrata.
- Zar ne želiš da vidiš? Ovako, posred...
- Hoćeš li otvoriti prokleta vrata od lifta?
- Odmah?
- Odmah.
Tatin glas zvuči gotovo normalno. Više ne drhti toliko iznutra.
Leo otvara vrata od lifta, zatim vrata od stana.
 Zna da je to isti četvorosoban stan na sedmom spratu usred Skugosa - onaj iz kojeg je
izašao ne tako davno.
Zna to, naravno. Pa ipak, sobe kao da su manje.
Skučene. Natrpane.
Otkako je jutros uzeo taj nož mora iz tatinih pantalona i otišao u školu s Feliksom,
predsoblje se skratilo, a zidovi primakli. Kada mu tata kaže da skine jaknu i džemper, kao da
mora da se sagne da ne bi udario glavom o tavanicu. Ježi se od hladnoće koja se širi iz
stomaka do vrata, dok tata pregleda poderotinu na rukavu jakne i rupu na ramenu. Zatim
ogrebotinu na Leovom ramenu koja više ne krvari, tamo gde se završava ključna kost. Tata
prelazi prstima preko suve, hrapave površine.
- Nimalo me ne boli, tata, jedva je dotakao...
Tata je već otišao u kuhinju. Uključuje šporet i zagreva vino sa šećerom. Seda za kuhinjski
sto i sipa sebi pola čaše.
Leo posmatra njegova leđa; voleo bi da sedne pored njega i da mu ponovo pokaže
ogrebotinu, potamnelu krv koju više ne oseća. Odlazi niz predsoblje, sada mnogo kraće, staje
pored otvorenih vrata. Pošto je skupio sve vojnike u veliku gomilu na podu, Vinsent se
podvlači ispod kreveta, pa kad nađe novu tenisku lopticu među macama od prašine, okrene
se prema Leu s osmehom.
- Vidi, Leo, bomba. Svi će pasti istovremeno.
Vinsent zatim baca lopticu na vojnike, iznova i iznova, hvatajući je posle svakog pada -
hvata, baca, hvata, baca - dok svi vojnici ne popadaju i leže tu, zajedno.
- Skinućemo je.
Feliks šapuće tik iza njega.
- Vreću za udaranje. Ući ćemo tamo i zatvorićemo vrata.
Feliks stavlja tronožac nasred sobe, penje se i proteže se prema kuki na tavanici, ali ne
može da dosegne.
- Tu treba da bude luster. Onaj što ga je tata skinuo. Da je luster bio tu, Kekonen te ne bi
probo tatinim nožem.. i ti ne bi zamalo umro.
- Ništa se nije dogodilo. Felikse? Prebio sam ih. Obojicu.
V
- Nikada neće biti u redu. Nikada! Čuješ li?
Feliks pokušava ponovo, stoji na vrhovima prstiju nasred stolice, ruke mu se tresu - blizu
je, ali ne može da dotakne kuku. Još malo istegne ruku i dotakne je prstima, ali ne može da
skine vreću. Seda na stolicu i grize usnu, kao kada plače, ali neće da poka-
V
že.
- Jesi li tužan?
Ima sedam godina. Ako imaš sedam godina, ne možeš da skineš prokleti dušek s kuke na
tavanici.
- Nnn...
Leo čuje kako Feliks pokušava da izgovori ne, ali dahće dok izgovara.
Okrnjeno, polovično ne.
Nnn.
V
- Čujem te.
- Nisam ja kriv. Nego glupa vreća. I ta glupa kuka na tavanici.
Feliks ustaje i udara vreću, udara i udara, sve dok se ne umori. Onda posmatra kako se
Leo proteže, gura vreću za udaranje prema tavanici, dok je ne otkači s kuke i dušek ne padne
na pod. Feliks mu dodaje luster i Leo ga iz prvog pokušaja zakači tamo gde treba.
 Izlaze iz sobe, inače najmanje u stanu, koja je sada još manja, suviše mala da bi ikada
više ušli u nju.
Vinsentova soba je veća. Sedaju svaki na jedan kraj tepiha na kojem je nacrtan grad i
posmatraju malog brata kako namešta sve zelene i smeđe plastične vojnike, zatim držeći po
jednu tenisku loptu u obe ruke, baca dve bombe istovremeno.
Već neko vreme tu sede, kada kroz zidove čuju dobro poznati zvuk - tuu-tuu-tuu- tuu-tuu -
zatim ponovo - tuu-tuu-tuu-tuu-tuu - zvuk iz plavog automobila.
- Hajde!
Vinsent ostavlja vojnike u koloni, nebombardovane, pa trči do prozora i penje se na kutiju
punu lego kocki.
- Leo! Felikse! Dođite!
Staju pored mlađeg brata, s obe strane po jedan i gledaju kroz prozor. Svetloplav
sladoledžijin kamion glasno trubi i zaustavlja se pored zgrade broj dva - tu živi Jasper, čiji
otac baca kondome s terase i oni padaju na drvo i tu vise kao belo lišće - zatim pored zgrade
broj četiri - gde živi Mari s kojom se Leo jednom zamalo povatao - onda pored zgrade broj
šest - gde živi turska porodica, Faruk, Emre i Bekir - zatim ponovo trubi dok kreće ka
njihovom ulazu, gde će ostati sve dok ima mušterija.
- Dečaci!
Ta glupa sirena. Zato nisu čuli njegove korake u predsoblju.
- Moji dečaci!
Teško je proceniti. Da li je tata ljut ili nije. Glas ne zvuči ljutito, ali ima onaj pogled.
- Sladoled! Dovraga! Moji dečaci će dobiti sladoled. Oblačite jakne!
Vinsent ponovo trči, od prozora do predsoblja, te do ulaznih vrata. Feliks hoda sporije, ali
ide za njim. Leo stoji nepomično, s vojnicima pored nogu i obe teniske lopte u rukama. Pušta
ih i vojnici padaju, svi do jednog.
Zatim odlazi da pomogne Vinsentu da obuje cipele, koje su nekada bile njegove, i obuče
odelo za sneg koje je Feliks toliko voleo. Zakopčava ga do grla i stavlja mu kapu koja je samo
Vinsentova, a tata sipa vino iz poslednje boce u dve flaše od soka sa slikama borovnica na
etiketama.
Kada je pre manje od sat vremena stajao s tatom u liftu, skoro da je bila zima. Sada -
kada su otvorili vrata - proleće. Ptice, drveće, sunce. Eno ga kamion sa sladoledom, na onom
istom mestu gde je ispao nož mora.
- Deco, koji god želite!
Prvi udarac. Posred nosa.
- Izaberite, tata časti!
Ostao je da stoji. Cak i kada je Kekonen pokupio oštar nož sa zemlje.
- Ali samo na štapiću.
Stajao je. Sve vreme.
- Samo te.
Tata drži novčanicu od sto kruna u ruci. Izgleda drugačije. Pio je crno vino, ali ne
zbog toga. Ponovo drhti. Iako se smeši. Iako pije iz flaše od soka od borovnice. Tata drhti.
Unutra.
- Ovaj.
Biraju.
- Možda... ovaj.
Zapravo, Vinsent bira.
- Ne. Onaj.
Zeleni s ukusom kruške. Cela kutija.
- A sada, dečaci, hajdemo u šetnju. Ješćemo sladoled i prošetaćemo se!
 Tata je visok, čak i u poređenju s drugim očevima. Kada stavi Vinsenta na ramena, on je
prilično visoko iznad zemlje. Leo hoda pored njega, Feliks nekoliko koraka iza. Svako drži
svoj zeleni sladoled na štapiću, a tata pije iz druge flaše sa slikom crne ri- bizle. Hodaju preko
velikog parkirališta, prema livadi i fudbalskom terenu s novim golovima i mrežama, zatim
dalje, u šumu pored obale zaliva, gde se čuje kako puca led.
Na poluostrvu su. Ili je to možda rt. Čvrst komad zemlje zalazi u vodu i prekidajući
pravolinijsko prostiranje obale. Ogromne stene jedna na drugoj, slagalalica s ivicama
V
koje se ne uklapaju. Na celom rtu stoje samo dva drveta. Čempresi, ne toliko visoki, s
tamnijim granama pri dnu, od vlage koja se tu skupila, pošto se sneg brzo topi.
Do druge obale ima gotovo trista metara. Jezero Dreviken. Sledećeg leta će preplivati.
Pokušao je prošle godine. Jedne večeri kada je bila bonaca otplivao je sve do sredine. Uspeo
bi. Sigurno. Međutim, vratio se zato što su Feliks i Vinsent toliko vikali sa stene da je sve
odzvanjalo, govoreći mu da se vrati, da je upravo jeo i da će potonuti kao cigla, ako nastavi
da pliva. Ponekad se pita da li bi stvarno tako bilo, da li bi stvarno potonuo kao cigla, jer tamo
je veoma duboko.
V
Samo pola sata vožnje čamcem do plaže u Sendalu, tamo gde žive baba i deda. Kada
malo poraste, možda će nekada otplivati sve do njihove kuće. Ako se bude držao obale, gde
su talasi manji, i ako ne bude jeo pre toga i ako bude na leđima poneo suvu odeću u
plastičnoj kesi.
Još jedan gutljaj. Tata sedi ispod jednog čempresa i glasno pije.
Kada čuje tatu, barem zna gde je i šta radi.
Kada ga ne čuje, celo telo mu je u pripravnosti.
Druga flaša sa etiketom borovnice je gotovo prazna, još nekoliko kapi i gotovo. Tata je
spusti na zemlju. Ona se kotrlja niz nasip prema ledu i tankoj vodenoj traci duž obale i
upadne.
- Pokupite štapiće od sladoleda.
Tata ih posmatra. Feliksa i Vinsenta. I Lea koji traži štapiće po vlažnoj travi i po- tamnelom
lišću. Toliko su ih pojeli da mu je stomak još uvek nadut kada ga pritisne.
- Sve do jednog! Onda dođite ovamo s njima.
Izbroje jedanaest i odu do dva čempresa, a tata ispruži ruku.
- Dajte mi.
Trebalo bi da sednu oko njega, kao Indijanci oko poglavice.
- Dobro. Sada svako neka uzme jedan štapić.
- Svako po jedan?
- Jedan za svakoga.
Zgrabe ih i sednu kao malopre, držeći tri štapića. I čekaju. Čuje se samo pucanje, jače i
češće; led će uskoro nestati.
- Sada ćete ih polomiti.
V
Čuli su šta je tata rekao, ali ne shvataju.
- Po sredini. Polomite ih.
Polomiti. Rasturiti. Štapić od sladoleda, jebote?
- Leo?
Tatin glas je nestrpljiv, razdražljiv. Taj glas znači da se bilo šta može dogoditi. Udisaj, izdisaj.
V
Štapić od sladoleda stoji kao most između Leovih šaka. On pritiska i štapić puca. Na dva
dela.
 Lako.
Zatim Feliks uradi isto što i Leo - dva kraja u dve šake. Boli ga dok mu štapić pritiska kožu
i kosti. Ponovo. Ponovo.
- Felikse?
Feliks pritiska ponovo, ne obraća pažnju na bol, dok mu se krajevi usecaju duboko. I
štapić pukne. Iz svake ivice vire meke izbočine poput antena.
- Vinsente?
Trogodišnje telo s trogodišnjim nogama kreće ka vodi, vetar mu nosi tanku kosu. Klekne i
pokupi nešto s obale, zatim se vrati s kamenom prevelikim za male šake. Stavlja štapić na
neravnu površinu stene. Trogodišnje dete maše rukama visoko iznad njegove glave. Zatim
tresne onaj kamen o štapić na steni. To ponovi nekoliko puta, a ostali se udalje od kamena
koji odskakuje.
V
Štapić se malo polomio, barem na ivici.
- I kako je prošlo?
Sede ukrug. Leo i Feliks pružaju svoje dve polovine štapića.
- Slomili su se?
- Da.
- Potpuno?
- Da.
- Dobro. Sada, Leo, ti si najjači. Evo ti. Uzmi ovih pet štapića. Polomi ih nadvoje.
Istovremeno.
- Rukama?
- Kao malopre.
Gleda u tatu koji je najzad prestao da drhti iznutra. Tata je krenuo nekud, ali neće da kaže
kuda.
Pet štapića od sladoleda. Mnogo deblji most između šaka. Leo napinje ramena, ruke,
prste. Ali ne može da ih slomi.
Ovoga puta ne.
Bole ga dlanovi od pokušaja da slomi pet štapića, od njihovog otpora.
Jednostavno, ne može.
- Ja...
Ne sme da pogleda u tatu. Ne sme da pogleda u te oči. To je taj pogled kojim je ispred
tržnog centra zurio u plavokosog, kovrdžavog parazita i njegovog dugokosog dru-
gara koji je urlao s konzervom piva u ruci, dok ga nož mora nije skalpirao.
- ...ne mogu.
Pet tankih štapića. Baca ih i oni odskaču o stenu.
Ne može.
Zatvara oči. Sve dok ne oseti tatinu šaku. Nije ljuta, samo stoji tu, na njegovom ramenu.
- Dečaci, to je naša porodica. Naš klan.
Tata uzima pet štapića i diže ih polako ispred njihovih noseva, jedan po jedan.
- Ovaj štapić je Vinsent. Ovo je Feliks. Ovaj je Leo. I... mama. I... tata.
Zatim skuplja sve štapiće.
- Klan se uvek drži zajedno.
V
Štapići sada stoje između njegovih ogromnih šaka.
Vinsent. Feliks. Leo. Mama. Tata.
- Mi smo klan. Vi ste moj klan.
Zatim pokušava da ih slomi, nekoliko puta, bez uspeha. Čak ni on ne može.
 - Ako se klan drži zajedno, nikada se neće slomiti. Mama ponekad to ne razume. Ne
shvata šta je prava solidarnost.
Sada sede jedan pored drugog. Tata se oseća na vino iz flaša od soka.
- Klan je mali, ali neuništiv. Klan ima vođu koji će predati odgovornost sledećem vođi.
Razumete li?
Svi klimaju glavom ka tati koji ih posmatra. Uglavnom gleda u Lea.
- Da li ti razumeš, Leo?
Isti pogled kao u liftu. Samo bez ogledala između njih.
- Čak ni velike vojske nisu uspevale da unište male klanove. Zato što je klan porodica
koja se uvek drži zajedno!
Gleda ih, a oni shvataju da je rekao nešto važno.
Pokušavaju da ogovore.
- Kao... Indijanci?
- Ne! Ne, ne, ne! Indijanska plemena su kao... obične zajednice. Ja pričam od kla-
novima, porodicama, vezama, kao... Džingis Kan. Ili kao... Kozaci.
Tata ustaje i malo se tetura, kao što to ljudi rade kada piju iz flaše od soka od borovnice.
- Kozaci nemaju državu... imaju samo porodicu i prijatelje. Nomadi bez domovine. Mogu
da idu bilo kuda, zato što će uvek imati jedni druge.
Prekrsti ruke preko grudi, stavi šake na ramena, isturi laktove, čučne kao žaba i počne da
poskakuje. Zapravo ne poskakuje, nego šutira, jednom nogom, pa drugom, i sada nije više
žaba, več više liči na skakavca. Igra, to je. I peva nešto. Ponavlja istu reč sve vreme i teško
ga je razumeti, ali zvuči kao kaljinka. Tako šutira, dok se ne sa- plete i onda nije više Kozak.
Njegovo ogromno telo se prevrne unazad i on tresne gla
vom o stenu, ali se grohotom smeje, što retko radi.
- U klanu,pravom klanu, nikada ne povređujemo jedni druge.
Posle nekog vremena, ponovo seda.
- U pravom klanu nikada ne cinkarimo jedni druge.
Miris vina iz njegovih usta meša se s vonjem znoja iz njegove uske radne košulje.
- U pravom klanu uvek štitimo jedni druge.
Leo zna da to verovatno nije tako, ali oseća da se tata obraća samo njemu.
- Inače... izgubićemo jedni druge.
Dugo su ostali. Tata je malo sedeo, malo ležao na steni, čak je malo odspavao ili možda nije
spavao, možda je samo bio odsutan ili je ćutao ili se ponašao kao odrastao. Leu je uvek bilo
čudno kako tata može jednog trenutka da peva i igra kaljinku, a sle- dećeg da se povuče u
sebe. A kada se povuče u sebe, govori nešto što Leo ne razume. Ne zato što zapliće jezikom,
već više zbog onoga o čemu priča, o svom detinjstvu,
V
odrastanju i dolasku u Švedsku - o tome je pričao dok je gledao preko jezera.
Hodaju u dugačkoj koloni uskom šumskom stazom Popodne. Malo je hladnije i Leo još
više privija štepanu jaknu uz telo. Sporo napreduju, čak i kada se Vinsent naglo zaustavi i
molećivo nakrivi glavu, te Leo uzme da ga nosi. Tata je na kraju kolone i peva nešto što nema
reči. Nije više povučen u sebe i ono ćutanje se više ne vraća, nijednom tokom povratka duž
obale Drevikena, kroz šumu, pored fudbalskog terena, livade i škole i sve do ulaznih vrata.
Uvek ima j oš jedna flaša.
Držač za flaše ispod sudopere je prazan, ali iza uvek stoji još jedna flaša, ona koja se tu
uvek drži, tako da vina ne može da ponestane. Tata uzima flašu, odlazi u spavaću sobu i
legne na nenamešten krevet. Leo čeka dok ne zaspi da bi mogao da zatvori vrata. Važno je
da tata zaspi, da se vrati mir, da budu spokojni neko vreme. Tiho hrkanje koje se već čuje iz
sobe znači upravo to.
 Jakne vise na tri kuke u presoblju. Feliks stoji i posmatra veliki krug oko rupe na levom
ramenu štepane jakne i na desnom rukavu. Leova jakna. Kažiprstom i srednjim prstom prelazi
preko ivica od vlakana ispod kojih viri nešto belo, slično pamuku, ali grublje, hrapavije.
Pokušava da ga vrati, ali ono se odmah vraća.
Ako okrene poderotinu na ramenu prema zidu, vidi se rupa na rukavu. Ako okrene
poderotinu na rukavu prema zidu, vidi se rupa na ramenu.
A mama samo što nije stigla.
Mama ne sme da vidi.
Na vrhovima prstiju, Leo prolazi pored tate koji isprekidano hrče u spavaćoj sobi iza
zatvorenih vrata, odlazi u kuhinju, uzima rolnu lepljive trake iz gornje fioke, odmah ispod
radne površine, cepa male komade trake da bi zalepio rupe, međutim, one se još više šire.
Feliks nalazi nekoliko igli, ali ne i konac odgovarajuće boje, ma koliko kutija i staklenih činija
ispraznio na pod u predsoblju. Iz sasušene tube lepka na radnom stolu nijedan ne može ništa
da iscedi, mada ih bole prsti od pritiskanja.
- Ovo neće biti dobro, Leo.
- Okrenućemo rupe... ovako... prema zidu.
- Videće ih!
- I marama... ovako... preko.
- Znaš da će videti!
Videće ih. Zna da hoće.
- Pa... mogu da j oj kažem da sam pocepao j aknu na trnovito žbunje.
- Kako je to glupo...
- Sta ako je Faruk šutnuo loptu u trnje. Onda, kada sam se nagao da je uzmem, možda
sam iscepao jaknu na dva mesta na rukavu. Jel’ to zvuči ubedljivo?
Feliks odsutno drži ruku iznad rupe na ramenu, sada mogu da prođu dva prsta. Odmahuje
glavom, mnogo puta.
- Ne. Sutnuo sam loptu. To je bolje. Pokušao sam da šutnem levom nogom, iako sam
dešnjak.
Onda mama dolazi kući.
r v
Cutke sede u kuhinji i osluškuju. Čuju kako spušta torbu na stolicu, a kesu s namirnicama
na pod, kako kači kaput na čiviluk u predsoblju.
I brzo prolazi. Ne gleda. Ne primećuje rupe od noža.
Dolazi u kuhinju. Kada čuje tatu kako hrče u spavaćoj sobi, pita ih šta su ručali i večerali.
Pre nego što Leo uspe da odgovori, Vinsent viče iz svoje sobe sladoled i Leo dodaje kako je
posle napravio palačinke. Za trenutak se čini kao da mu je povero- vala.
- Palačinke?
Pogled joj luta po kuhinji tražeći tiganj kojeg nema ni na šporetu ni na rešetki, ili tanjire s
ostacima džema od jagode.
Sada Leo odgovara. Pre Vinsenta.
- Da.
- Stvarno?
- Da.
Ne ljuti se često. Ali sada je ljuta. Hrkanje. Svaki put kada isprekidano, nervozno, pijano
hrkanje dopre kroz vrata spavaće sobe i odjekne kroz stan, Leo joj to vidi na licu.
- Oprao sam sudove. I sve sam sklonio. Sve. Tiganj i tanjire.
Otvara vrata od ormarića. Ali ne onog s tanjirima i tiganjima. Već onog ispod sudopere.
Izvlači kantu za đubre i oboje ugledaju u istom trenutku. Prazne flaše. I držač za vino, isto
tako prazan.
 Stvarno je ljuta.
- Dobro.
Ali ne zbog njega i njegovih laži.
V
- Sta želite za večeru?
Stavlja ruku na njegov obraz. Koža joj je uvek tako meka.
- Sta kažeš? Palačinke?
- Palačinke.
Pomaže joj i vadi brašno i jaja i mleko i so. I malo tatine dimljene slanine koju on dugačkim
kuhinjskim nožem seče na debele komade i jede s crnim lukom
Zapečene palačinke.
- Kad je tata otišao da spava?
- Kad smo se vratili kući.
- Vratili?
- Da.
- Odakle?
Od sladodedžije. Od dve flaše soka od borovnica. Od štapića za sladoled koji se ne mogu
slomiti, kao što porodica ne može da se slomi.
- Odakle?
- Iz škole.
Nežna ruka na obrazu.
- Odakle?
Reči. I opet isto. Reči u njegovim ustima. Koje ne mogu da izađu.
Verovatno zato trči toliko brzo, kada neko pozvoni na vrata. Samo da ode iz kuhinje i da
ne mora više da laže mamu.
- Da li su ti mama ili tata kod kuće?
Prvi put vidi čoveka koji stoji u hodniku.
- Ko ste vi?
Visok je. Skoro kao tata. Ali ima kratku kosu. I dobroćudne oči.
- Jesu li kod kuće? Mama ili tata?
Ne izgleda kao da prodaje nešto. Nije kućepazitelj koji je došao da se žali na njih zbog
toga što trče po podrumu ili zbog polomljenih svetiljki na parkiralištu. Možda je neki hrišćanin
koji dolazi da im pokaže one smešne časopise sa crtežima jarkih boja što predstavljaju decu
kako se igraju s lavovima. Crtežima koji nisu stripovi.
- Mama je kod kuće.
Ne. Nije došao da priča o Hristu. Ne nosi časopise. A obično dođu u paru.
Malo ga boli stomak. Unutra, ispod rebara.
Dobro je da tata spava.
Zato što taj čovek sigurno dolazi da traži mamu ili tatu da bi razgovarao o nečemu što su
Leo ili Feliks uradili ili što je tata uradio. I ne bi trebalo da se sretne s tatom
- Hvala.
Leo ulazi u kuhinju osluškujući. Tata još uvek hrče. Namerno stoji leđima okrenut ka
spavaćoj sobi, dok priča s mamom koja meša testo za palačinke žicom, ukrug, ukrug u
plastičnoj činiji.
- Neko hoće da razgovara s tobom
- Ko?
Leo slegne ramenima.
- Neko.
 Mama pere ruke toplom vodom ispod česme, briše ih o krpu prebačenu preko vrata rerne i
odlazi kroz predsoblje do ulaznih vrata.
- Dobro veče.
Došljak pruža mršavu ruku.
- Dobro veče, ja sam Haseov otac.
Hase?
Mama prihvata ruku.
Hase i Kekonen?
- Ja sam...
Oni što su prebili mog sina?
- ...Leova majka. Drago mi je što ste došli. Htela sam da vam se javim.
Visoki muškarac klima glavom. Uzdiše.
- Razumem. I cenim to. Jer... ovo je neprihvatljivo.
Mama klima glavom, uzdahne i otvori vrata još malo.
- Uđite. Da ne bismo pričali na hodniku.
Haseov otac ulazi, ali zastaje na tepihu u predsoblju. Ona tačno vidi kako njemu to
izgleda, kao dva predsoblja. Njen zid. Ivanov zid. Njena strana s pletenim korpama i
Feliksovim crtežima namenjenim njoj. Ivanova strana sa starim alatom u dugačkim redovima i
onom sabljom koja uvek mora da se podešava i premešta da bi visila tačno u sredini.
- Morate me razumeti. Nisam došao da vas optužujem ni za šta.
Dok priča s njom, saginje se da bi bio niži.
- Došao sam da bih bio siguran da ćete popričati sa sinom.
Mama menja položaj, prebacuje težinu s desne noge i sada balansira na obe, kao da je u
pripravnosti. Niko ne primećuje. Samo Leo, zato što je poznaje. Kada tako stoji, skuplja
snagu.
- Ja bih takođe volela da vi popričate sa svojim sinom.
V
- Već sam to uradio. Imali smo... dosta vremena danas. Četiri sata u hitnoj pomoći.
- U hitnoj pomoći?
- Da, oni...
- Danas?
Još uvek gleda u nju odozgo.
- Jak udarac. Višestruki prelom kosti.
Mama se okreće prema Leu, balansira na obe noge, gleda ga u lice koje je postepeno
prešlo iz veoma oteklog s tamnoplavim modricama u pomalo oteklo sa zlatnosme- đim
mrljama. Izraz lica joj se menja, kada shvati da jepre nedelju dana upravo postalo danas i da
se situacija promenila. Da je vaš sin postao moj sin. I da sada neko ima
višestruki prelom kosti.
Leo gleda u pod, osluškuje i shvata da je hrkanje prestalo.
- Polomljen nos.
- Znam Radim u zdravstvu.
V
Čuje kako se otvaraju vrata spavaće sobe.
- Da nisam danas bio kod kuće. Da ga nisam odveo pravo u hitnu. Verovatno bi mu
ostale posledice do kraja života.
Čuje teške korake kako se približavaju.
- Podigli su nos. Ispravili nosnu pregradu.
 Mama se ponovo okreće ka Leu. Tek tada spazi tatu čije korake nije čula. Kosa mu je
raščupana sa strane, šiške zaglađene unazad i malo podignute umornom rukom koja je tuda
prošla.
- Nisam sigurna da sam vas u potpunosti shvatila. Danas? Nos?
- Da.
- U tom slučaju... veoma mi je žao. Odmah ću razgovarati s Leom. Razjasnićemo to.
Onda možemo doći kod vas. Razgovaraćemo zajedno. Vi i vaš sin, ja i moj sin.
Teški koraci.
- Razjasnićemo?
Tata.
- Naravno da ćemo razjasniti, dođavola!
Tata prolazi pored Lea, odlazi do mame, prolazi i pored nje i staje između nje i gosta.
- Jel’ tako, Brit-Mari?
Gost je krenuo, ruka mu je na kvaki, vrata su poluotvorena. Tata mu prilazi.
- Hej, nemojte ići. Uđite. Uđite! Sada ćemo da... razjasnimo.
Namigne mami.
- Ili možda da vas pozovemo na večeru? Brit-Mari? Imamo gosta. Haseov otac! Večera!
Visoki došljak izgleda zbunjeno, upravo je krenuo.
- Ne... zaista nema potrebe, samo sam hteo da porazgovaramo...
Mama mu se smeši neubedljivo. Ali ne i tati.
- Ivane, Haseov otac i ja smo već razgovarali. Objasniću ti kasnije. Kada Haseov otac
ode.
Međutim, tata se takođe smeši.
- Već razgovarali? Ja nisam razgovarao. Leo je i moj sin. Dakle... uđite. Pridružite nam
se, Haseov oče.
Zgrabi kvaku i zatvori vrata, dok Haseov otac još uvek stoji na tepihu u predsoblju.
Jednom rukom pokazuje prema kuhinji i u isto vreme sprečava mamu da se pomeri, a
drugom maše napred-nazad, dok se Haseov otac saginje da se izuje, nema potrebe,
upravo su hteli da očiste kuću.
- Hteli ste da se razjasnimo.
Sede za stolom u kuhinji. Tata na svojoj stolici pored pepeljare i tiketa keno, Hase- ov otac
na maminoj.
- Da.
V
- Da razjasnimo. Da razjasnimo? Sta konkretno? Da su nam se sinovi potukli? Da je moj
desetogodišnji sin ovoga puta udario vašeg trinaestogodišnjeg sina? Da su sada kvit?
Haseov otac gleda unaokolo tražeći mamu, ali nje nema.
- Kvit? Pa, ako to tako zovete. Moj sin je došao jutros s veoma ozbiljnim povredama. Sa
slomljenim nosem i...
V
- Čekajte.
Tata podigne ruku Haseovom ocu ispred nosa. Klima glavom prema predsoblju, ne- kome
ko stoji skriven blizu vrata.
- Leo?
Leo zakorači preko praga.
- Priđi.
Ne prilazi, već ulazi malo dalje u kuhinju, do frižidera.
- Leo, sine, ovo je Haseov otac. Kaže da si udario Hasea. Po nosu.
Frižider zuji, što često radi.
 - Jesi li?
Ali nikad ne zuji toliko glasno.
- Leo? Po nosu?
- Jesam.
- Jednom?
- Da.
Stoji u kuhinji koja se pretvorila u sudnicu i porota ga posmatra, jedna polovina se smeši,
a druga ozbiljno klima glavom. Zatim ona polovina što se smeši uzima nekoliko novčanica iz
džepa na pantalonama.
- Evo.
I pruža Leu novčanicu od pedeset kruna.
- Sledeći put kada treba da vratiš, ti udari dva puta. Onda ću ti dati stotku.
Pedeset kruna. Tatin novac. Leo uzima novčanicu, prelazi prstima preko nje. Zgužvana je
i on je izravna.
- Možeš sada da ideš. Idi kod braće, Leo.
Tata zatim namigne Haseovom ocu, kao mami malopre.
- Eto. Sada su kvit. Vaš sin je prvi udario mog sina. Onda je moj sin udario vašeg. Sada
su završili.
S olovkom u ruci, primakne tikete keno.
- Međutim, mi nismo završili.
Upisuje krstiće, jedan po jedan, u različitim kombinacijama.
- Zato što ste došli ovamo, u moju kuću, i okrivili mog sina. A vaš mali huligan je
započeo sve ovo! Stoga ćemo vi i ja morati da završimo s ovim, kao što pretpostavljate. Za
ovim kuhinjskim stolom Obećavam, uveravam vas... odsad, kad god vaš mali huligan udari
nekoga, bilo koga, ja ću naći vas i prebiću vas. Svaki put. Svaki put. Svaki put.
Haseov otac je naglo ustao.
- Da li vi to meni pretite?
Tata pušta olovku i zuri u njega malo pognute glave, kao što to obično radi.
- Budite sigurni da vam pretim
- Mislio sam.. da možemo da razgovaramo.
- Razgovaramo. Za sada.
Haseov otac samo stoji i ćuti, crven u licu.
- Pretite mi. Znate da mogu da vas prijavim zbog toga. Shvatate, zar ne?
Tata se smeje, tiho, ili se samo tako čini.
- U redu. Hajde. Prijavite me.
Sada glasnije, stvarno se smeje.
- Jebeni policajci će mi biti zahvalni. Zahvalni! Jer će od sada znati ko je vaš mali
huligan.
Onda se sve dešava veoma brzo, baš kao ono za stolom u restoranu, sa čašom soka od
pomoranže. Tata ustane i zgrabi Haseovog oca za okovratnik i pritisne ga uza zid, između
frižidera što zuji i vrata.
- Ne zaboravite. Kad god vaš mali huligan udari nekoga, ja ću udariti vas. Svaki put!
Tata diže glas i vrata od Vinsentove sobe se otvaraju. Feliks i Vinsent vire i gledaju kako
tata pritiska Haseovog oca uza zid. Zatim ga gura niz predsoblje, prema ulaznim vratima.
- Doviđenja, Haseov oče. Pozdravite Hasea. Pobrinite se za njegov nos, čvrsto ga
uhvatite i malo protresite i kažite da ga pozdravlja Leo. Ivanov sin.
Dok se vrata zatvaraju i koraci nestaju u hodniku, Brit- -Mari još uvek stoji u predsoblju. Tu
stoji otkako joj muž nije dao da se pokrene i pokuša da spreči gosta da uđe u stan i sedne s
Ivanom za kuhinjski sto. Pokušava da savije kolena i želi da se sruši na pod, kao da noge
više ne mogu da izdrže pijanu agresiju. Ali se ne sruši. Jer je tako odlučila.
- Leo. Felikse. Vinsente. U svoje sobe.
- A zašto?
- Zato što hoću da razgovaram s tobom, Ivane. Nasamo.
- Ti? Da li znaš šta je naš sin uradio danas?
Jakna s ramenom okrenutim ka zidu i široka marama preko nje. Ona jakna koju mama nije
videla. Sada je vidi. Kada je tata podigne.
- Branio se. Branio je nas. Našu čast.
V
Rupa je sada još veća. Cak i tatini prsti mogu da prođu.
- Leo je stajao dole, ispred noža! Zbog nas! Možeš da razgovaraš, Brit-Mari.
Razgovaraj ! Ali s nama. Sa svima nama. Mi smo porodica.
Samo pre nedelju dana bilo je nateklo oko i sasušena krv na obrazu.
- Brit-Mari? Da li razumeš šta ti govorim?
Upravo je čula slomljen nos.
- Ako misliš da je tvoj sin danas uradio nešto loše, to kaži njemu. Pred svima nama.
A sada vidi rupu od noža na sinovljevoj jakni.
- Leo nije uradio ništa loše, Ivane.
Noge je neće izdati, zato što je tako odlučila.
- Ti si uradio nešto loše.
- Ja?
Tata spušta jaknu, ali ne i ruku.
- Ja sam naučio našeg sina da se brani!
- A šta ako Haseov otac prijavi policiji?
Zatim se primakne.
V
- Sta da prijavi?
- Pretio si mu, Ivane.
- Nema nijednog svedoka koji će to potvrditi. Zar ne?
Gleda u nju i u trojicu sinova.
- Da li je neko ovde čuo kako pretim Haseovom ocu? Neko od vas? Ili je moja žena
jedini policajac ovde?
Pogled mu se najduže zadržava na najstarijem sinu.
- Leo, jesi li? Jesi li čuo nešto slično?
V
Ceka dok ne dobije odgovor.
- Ne, tata. Ništa nisam čuo.
- Ali ja sam čula, Ivane.
Mama stoji blizu tate. Blizu tatine šake. Ali nije je briga.
- Ja sam te čula kako mu pretiš. I mogu da ponovim tačno šta si rekao.
V
Saka.
- Hoćeš li da me... ocinkariš?
Približava se.
- Da me ocinkariš? To ćeš uraditi?
Dok joj gotovo ne dodirne lice.
- Ne, tata!
Feliks trči prema tati i mami i prema šaci koja drhti ispred maminog lica.
 - Tata! Ne smeš! Tata...
Trči, vrišti, vuče ga za džepove pantalona. Dok tata ne spusti ruku.
- Da se više nikada nisi okrenula protiv moje porodice.
Zatim izgleda kao da se sve kreće.
Leo posmatra tatu kako ide u kuhinju i napolje na terasu i naginje se preko ograde. Mama
trlja oči, odlazi u kupatilo, zatvara vrata i pušta vodu. Feliks polazi za njom, pokušava da je
uhvati i kuca na vrata želeći da uđe. A Vinsent trči u sobu, svojim lopticama koje predstavljaju
bombe i glasno plače dok ih pušta da padnu.
Sve se kreće, ništa ne stoji.
Samo Leo.
Jedino on je ostao, ne diže ruku niti vrišti niti plače.
I sada zna.
Da tata drhti. U stanu koji se smanjio.
Međutim, ovoga puta, drhti iznutra i spolja.
Zapravo voli mrak. Duge noći u domu, tišina, neko kašlje u sobi za pacijente kojima je
potreban poseban nadzor, nekoga treba okrenuti u krevetu ili se neko probudi iz noćne more,
te ga valja smiriti - staviti mu jastuk pod glavu, nežno ga zagrliti, dati mu čašu vode. Mrak koji
vidi kroz prozor njihove spavaće sobe je drugačiji. Progoni je, te se prevrtala po krevetu, dok
se nije našla na desnoj strani, posmatrajući ga kako hrče, samo jedan dodir ili jedan udarac
od nje, s kosom vlažnom od znoja na vlažnom jastuku. Probudiće se za nekoliko sati, sav
uznemiren. Pogledaće je i tražiće oproštaj, bez reči.
V
Čuje korake ispred vrata spavaće sobe.
Sigurna je.
Zatim se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Seda na ivicu kreveta i ispod njega traži papuče
s pufnom, zatim izlazi u predsoblje.
Nema nikoga.
Kuhinja, dnevna soba, kancelarija, Vinsentova soba. Sve izgleda kako treba. Zatim ulazi u
Leovu i Feliksovu sobu i shvata da je jedan krevet prazan.
Trči u kuhinju i na terasu. Ako je neko sišao stepenicama, mora se pojaviti na ulazu u
zgradu.
Ceo Skugos spava. Vrata su još uvek zatvorena, nema senki ispod uličnih svetiljki.
V
Vraća se i seda na praznu posteljinu. Čaršav je na podu, tri jastuka poredana jedan na
drugi.
Feliks.
Urlao je na tatu da skloni šaku s njenog lica i izbezumljeno lupao na vrata kupatila. Već je
ranije nestajao kada bi se reči pretvarale u pretnje. Ali nikada ovako, noću. Možda se zato
smrzava, mada zapravo nije toliko hladno. Zato ne oseća ruku na desnom ramenu, mada tu
stoji već neko vreme.
- Mama?
Trgne se. Leo. Probudio se.
- Moraš da spavaš, dušo.
- Potraži ću ga.
Grli ga. Porastao je. Veliki je za svoje godine.
- Moraš da spavaš, ja i tata moramo da...
- Znam gde je.
- Nije izašao na prednja vrata.
- Znam, izašao je pozadi.
 Najstariji sin oblači odeću s neuredne hrpe na stolici - farmerke, džemper, jakna, cipele.
Onda čuje kako se vrata zatvaraju drugi put te noći.
Stoji sama u kuhinji. Tu je okrugli zidni sat koji preglasno kuca. Ma gde bila u stanu, sat
odbrojava sekunde. Šporet je vreo, iz čajnika kulja obilna para, voda za čaj za četiri i po
minuta. Pomera pepeljaru i tikete keno, pije gutljaj po gutljaj i zuri u zidove doma koji je
nekada bio njen.
U jednom krevetu muškarac koji hrče, znojavo čelo i teskoba.
Jedan krevet prazan, zato što je neko pobegao.
Još jedan krevet prazan, zato što neko traži begunca.
A jedan krevet je prazan zato što se nalaktila na kuhinjski sto, pije nešto vruće i pita se da
li je pobegao zato što je čuo njen telefonski razgovor s majkom malo pre ponoći. Šaputala je,
ali oštro i jasno, zato što je donela odluku.
Večeras nije pun mesec, ali gotovo da jeste. Prosipa svetlost po noćnom nebu bez oblaka i
obasjava zemlju, tu gde jedan mali zrak pada iza sedmospratnice u stokholm- skom
predgrađu.
Leo udahne i izdahne. Pred njim je strmo brdo gde vole da se igraju, ono između zgrada i
šume koja se svake godine sve više smanjuje, ali i dalje u njoj ima mnogo drveća i mahovine.
Sprema se da potrči kao obično, leđima prislonjen na grub zid zgrade, zatim punom
brzinom prema litici, uzbrdo. Pod nogama oseća pukotine i granje, dok upire da bi se popeo
još više. U grudima i vratu oseća kako mu srce lupa. Udisaj, izdisaj. Pukotina, grana, izbočina
- i gore je. Stenovito brdo se pretvara u odbrambeni zid, sagrađen u
V
Prvom svetskom ratu ili Drugom ili nekom tamo ratu. Cesto se tu igraju, zidovi su strmi i
četvrtasti, s malim otvorima poput pećina. Brzo hoda pored zida nalik na zmiju što vijuga kroz
mračan, šumovit predeo, a mesec sija kroz krošnje kao luster čija se svetlost odbija o snežna
ogledala na zemlji.
Svaki put kada prođe pored otvora u zidu, zna da je otišao barem još sto metara, zatim još
sto i još sto. Neko je napravio četvrtaste otvore za vreme rata i tu se Leo, Feliks, Buda i Faruk
obično skrivaju kada se s vazdušnim pištoljima igraju rata protiv dece iz niskih zgrada.
Na četiristo metara nalazi se jedan otvor koji izlazi u šumarak - iskrivljeno drveće gde se
Gregerov otac obesio. Na šeststo metara prolazi pored litice s koje je Mali Bili pao prošlog
leta. Njegova majka je držala frizerski salon u zgradi broj deset; posle toga je zatvorila radnju i
tumarala po Skugosu, a zatim nestala. Leo se još uvek seća kako je leš izgledao, ali je već
tada odlučio da više nikada ne razmišlja o tome.
- Felikse?
Tamo. Na litici iznad provalije.
- Bato?
Prilazi bliže, zastaje, osluškuje.
- Gde si?
Mlađi brat sedi na samoj ivici.
- Felikse! Vidim te.
Još jedan korak. Toliko sme da se približi.
Na mesečini Feliks izgleda malo veći.
- Hoću da budem sam.
- Ne možeš ostati ovde, Felikse. Ponoć je. Moraš da se vratiš kući, u našu sobu, u svoj
krevet.
- Neću.
- Mama se probudila. Brine se.
- Neću kući.
 Leo pravi male korake, jedan po jedan, da Feliks ne bi primetio.
I tu je.
- Zašto?
Samo još jedan korak, jedan mali korak, i poleteo bi s ruba litice i pao na stene, baš kao
Mali Bili.
- Zato što neće biti dobro.
- Neće biti dobro?
V
- Cuo sam mamu.
- Da?
V
- Cuo sam je kad je rekla da odlazi.
Leo seda. Ne preterano blizu. Ali blizu.
- Ne odlazi.
V
- Cuo sam.
Mrak. Tišina. Nešto krcka, pucketa, baš kao led ranije. Vetar nosi gole grane i mokro lišće.
- Šta... si čuo?
- Pričala je telefonom Kada smo otišli u krevet. Kada je mislila da spavamo.
- I?
- S bakom. Pričala je onim glasom
Siva stena je hladna. Leo tek sada primećuje kako mu hladnoća prodire odozdo, prikrada
se nagore i izlazi kroz rupe na jakni.
- Rekla je... čuo sam je, Leo... rekla je „Ovako više ne ide”. Mnogo puta.
- Govorila je to i ranije. Uvek se vrati.
V
- Cuo sam! Neće se vratiti! Ovoga puta ne!
Pucketanje. Sada je glasnije, češće. Vetar. Međutim, čuje još nešto. Automobile na starom
putu s druge strane šume. Nikada nije razmišljao o tome koliko ljudi putuje tamo-amo po noći.
- Hladno je, Felikse.
- Ne.
- Nemaš ni kapu ni rukavice.
- Zato što nije hladno.
Leo traži po džepovima jakne. Obično je tu. Kapa na crveno-bele pruge.
Tu je. Vadi je i stavlja Feliksu na glavu.
- Osamdeset posto toplote tela izgubiš preko glave.
- Molim?
- Tako je.
Feliks namešta kapu na pruge koja mu stoji previše nisko na čelu. Onda sede tu. Jedan
pored drugog. Posmatraju okrugao, bleštav mesec.
- Moramo kući.
- Neću.
- Ništa nećeš postići time što sediš ovde.
- Ništa neću postići ni ako odem kući.
Sada kao da ima više automobila. Kamioni. Zvuče drugačije.
- Leo?
- Molim?
- Razmišljam o tati.
- Da?
- On ne zna.
- Pa?
Feliksove noge sve vreme vise preko ruba litice.
- Da li da mu kažemo? Da mama odlazi?
SADA
Treći deo
Uvek je voleo to doba godine. April. Život. Ceo svet se budi oko njega, zove ga. Želi da sedne
u borovnice, na stenu prekrivenu mahovinom, da pusti da mu tanki, bleštavi zraci koji se
probijaju kroz krošnje padaju na čelo i obraze.
Naslonio se na automobil kojim je toliko godina tu dolazio. Izubijani volvo s troja vrata,
zarđalih spojeva, toliko da se jedva drži. To će verovatno biti njegovo posled- nje proleće,
možda će uz malo sreće izdržati do leta. Do tada će i on odslužiti svoje i biće spreman da ga
otera u staro gvožđe i oprosti se s njim.
Kratka razdaljina prašnjavim putem između oštre krivine i rampe. Tu se parkira svake
noći, upali cigaretu i čeka pet minuta, kao što piše u opisu posla. Gotovo je zaboravio kako
izgleda danju. Isto mesto, ali ne sasvim Nema onog mraka gde može da se skloni i bude
bezbedan.
V
Sestomesečna inspekcija.
Stajaće tu još malo, zatim će ugasiti cigaretu o crveno- -žutu rampu i popeće se strmim
nagibom do otvorenog šljunkovitog terena u šumi. Međutim, danas neće samo preći
baterijskom lampom preko terena oko sive betonske zgrade, u smeru kazaljke na časovniku.
Danas ima društvo i zajedno će otvoriti vrata, prebrojaće drvene sanduke i uporediće sadržaj
s inventarom koji visi na uzici u plastičnom omotu - prvi red: 124 automatske puške m/45,
drugi red: 92 automatske juriš ne puške AK4, treći red: 5 KSP 58.
Eno ih. Zeleni kombi s dva uniformisana pripadnika obezbeđenja odbrambene
V
oblasti 44. Čvrst stisak ruke uvek traje malo duže nego što je potrebno.
- Mislio sam da si prestao?
Pripadnici vojske - iz dva različita puka - pokazuju glavom ka njegovoj levoj ruci, ka
cigareti koja je skoro dogorela.
- Smeta vam?
- Ne... ali zar ti nije supruga...
- Slušaj, ima da pušim kad god ja hoću, dovraga.
Uvlači dugačak dim duboko u pluća.
- Tako je to. Nema nikakve veze da li se promeniš ili ne, jebote.
Ugasio je cigaretu na istom mestu kao i sinoć, kao i uvek, tik iznad trećeg slova N na
četvrtastom natpisu na rampi, ZABRANJEN PRISTUP NEOVLAŠĆENIM VOZILIMA.
- Dobro, dobro. Razumem. U tom slučaju... gde živiš sada?
Pripadnici bezbednosti se ne smeše često, to im nije u opisu posla. Međutim, jedan od njih
se nasmešio, te mu je uzvratio osmeh.
- Verovatno u istom prokletom kraju s garsonjerama kao ti.
Onaj drugi se ne smeši, daleko od toga, njegovo lice je bezizrazno. Otišao je do velikog
katanca na rampi, čelik deblji od centimetra, kao na svakom prilazu svakog bunkera s
oružjem.
Ključ ne može da otvori bravu.
Pripadnik bezbednosti je pokušao sledećim ključem.
Pa sledećim.
- Ključ... ključevi... ne funkcionišu. Nijedan.
 Pregledali su i ključ i bravu. Nema oštećenja. Sve izgleda kako treba.
Probao je šesnaest različitih ključeva, jedan po jedan.
- Čini se da ćemo morati da idemo peške.
- Ja hodam svake noći. Sto pedeset metara tamo i sto pedeset nazad. Deset skladišta
oružja. Kada se sve sabere, to je dosta dobra vežba.
V
Potapšao se po stomaku. Šezdeseta mu je i još je vitak. Krenuo je peške.
Njih dvojica dahću iza njega. Dvadeset godina mlađi, sa stiskom ruke koji bi trebalo da
pokaže ko je glavni. Ipak, potpuno su iscrpljeni već posle nekoliko minuta hoda kroz šumu.
Pre nego što su stigli do vrha brda, pružio je korak tek toliko da mogu da ga prate, ali da ih
ipak ostavi bez daha.
- Svake večeri, baš ovako, pređem baterijskom lampom oko spoljnih zidova.
Pokazao im je kako to obično radi, polako obilazeći oko kocke. Ruku koja predstavlja
baterijsku lampu ispružio je prema zidovima debelim sigurno dva i po metra. Zatim se
zaustavio ispred nečega nalik na vrata od sefa.
Nadzornik je podigao isti svežanj ključeva kao maločas i pronašao pravi posle nekoliko
sekundi prebiranja, te ga okrenuo za tri četvrtine kruga.
- Barem ovaj radi.
Vrata su se otvorila ka unutra. Zakoračio je. I naglo se zaustavio.
- Šta... jebote?
Vojnik u zelenoj uniformi na ulazu u bunker s oružjem. Zatim je ušao i drugi. Međutim, nije
ništa rekao. Samo je stajao tu, nepomično.
- Šta...
Čuvar je čekao iza njihovih širokih ramena, premeštajući se s jedne strane na drugu da bi
bolje video to što oni vide.
- ...je bilo?
Ne može ništa da vidi. A oni ga ne čuju. Ili samo ne odgovaraju.
Iskoračio je s malo savijenim kolenima i provukao se kroz vrata i kroz uzan prostor između
njihovih ramena.
Onda je video.
V
Velika rupa u podu, odmah iza praga. Široka pola metra. Armatura koja je nekada bila u
betonu je presečena, izvijena nagore, nalik na polomljen grudni koš.
Jedan uniformisan muškarac je zgrabio drveni sanduk na vrhu gomile najbliže vratima, s
pečatom KSP 58 s obe strane, i otvorio poklopac. Prazan. Otvorio je sledeći. Prazan. Sledeći
- prazan. Sledeći - prazan. Njegov kolega je izabrao sanduk s gomile na drugom zidu i
otvarao j edan po j edan.
Ukupno dvadeset četiri prazna sanduka.
- Ničega... ničega nema!
Sada su pogledali u njega, obratili mu se.
- Dolazio si ovamo...
Treba mu cigareta.
- ...svake večeri od prošlog inventara.
- Ja...
- Svake večeri!
V
Čuvar retko oseća zebnju. U tim godinama retko šta može da ga uplaši. Međutim, sada se
uplašio. Ne razume. A ono što ne razumeš, toga se plašiš.
- Spolja... spolja se ne vidi ništa. Vidite i sami! Juče je...
 - Mora da si nešto primetio, jebote!
- Došli ste sa mnom Videli ste isto što i ja. Vi...
- Neko je bio ovde i odneo sa sobom sve oružje, jebote! Oružje za dve čete... nestalo!
V
Čuvar je seo na prazan sanduk i pogledao po skučenom prostoru. Dvadeset četiri
sanduka i troje ljudi, nema mesta ni za šta drugo.
- Mora da se desilo... kasno sinoć. Nisam..
Vojnik s bezizraznim licem je kleknuo, nadvio se nad rupu i sklonio porozne ostatke
betona i šljunak, kopajući tamo gde je neko drugi kopao. Uhvatio je polomljenu armaturu,
protrljao prstom tamo gde je presečena i skinuo rđu.
- Ovo je davno presečeno.
Veći građevinski posao, tri nedelje, proleće je dobro počelo.
Konstrakšn ink. postavlja izolaciju i fasadu na kući iz tridesetih godina, dva i po kilometra
od njegovog doma u Tumbi. Dao je ponudu sasvim sigurno manju nego bilo koja druga firma.
Gabe se verovatno zapitao zašto, ali nije rekao ništa. Kompanija neće mnogo zaraditi, ali to
nije ni važno. Sa svakom sledećom pljačkom banke, njihov
V
paravan postaje sve važniji. Sto više tajni imaju, moraju biti oprezniji, jer će više i izgubiti ako
ih otkriju. To je prihod koji se pojavljuje u knjigama. Stoji pored Feliksa na skeli postavljenoj
na visini od devet metara i farba ivicu fasade u belo. Malo niže, na sledećem nivou skele,
stoje Jasper i Vinsent i širokim četkama farbaju drvenu oplatu u žuto; paravan.
- Felikse?
- Molim?
- Šta misliš?
- Jel’ to zaista važno, baš sada?
- Da. Hoću da znam da li oni znaju. Već.
Leo je čučnuo, čvrsto se uhvatio za čelične cevi i izdigao, zatim sišao niz spoljaš- nji deo
skele, deo po deo, kao da su merdevine s velikim praznim prostorom između prečki.
Izvadio je poslednjih deset litara farbe iz prikolice kamioneta i stavio ih na travnjak, upalio
kamionet i krenuo unazad. Dok je izlazio, zaustavio se na kapiji i pogledao iza sebe s
upaljenim motorom. Skela pokriva zidove poput ogromnog čeličnog kompleta erektor, toliko
većeg od plastičnih greda kojima su pravili građevine na podu Vinsentove sobe. Prepoznao je
Feliksove promišljene pokrete dok napreduje sleva nadesno. Vinsent je pedantan, ponekad
previše, a Jasperu nije dozvoljeno da bude na vrhu zato što ne ocedi dovoljno četku i uvek
radi prvi sloj odozgo nadole - farba kaplje i pada po skeli, te ne samo što se sav umaže
farbom već mu i đonovi postanu klizavi. Još samo molerski radovi. Najviše nedelju dana.
Onda će sve vreme posvetiti sledećem poslu, zaradi koja se ne beleži u knjigama, već u
Fantomovoj pećini ispod sefa.
Jedan posao u odeći za građevince. Zatim jedan u pljačkaškoj opremi.
Paravan i suština. Spolja i iznutra. Obaveza i zadovoljstvo. Stagniranje i napredak.
Upravo je tako sve zamislio i od početka godine sve je išlo po planu. Februar: renoviranje
stana u Starom gradu, peskiranje podova i farbanje tavanice i zidova, deset dana, trideset
sedam hiljada kruna, bez troškova za materijal. Zatim veliki posao u malom gradu po imenu
Rimbo, oko šezdeset kilometara severno od Stokholma. Pljač
ka drugačija od ostalih; farmerke, jeftine jakne jarkih boja, patike sa čičak-trakom i crne
najlonske čarape preko glava ispod kojih su im se lica izobličila do neprepoznatljivosti; lažno
oružje, bez pucnjave, samo Leo i Vinsent u banci. Eksperimentisali su s promenom identiteta
i razbijanjem šablona, u slučaju da promena ponašanja i izvođenja naposletku postane
neophodna; petsto pedeset šest hiljada kruna. Mart: podno gre- janje i parket u podrumu u
Elvšeu, nedelju dana, deset hiljada kruna. Onda Kungsern, gradić sto trideset kilometara
zapadno od Stokholma. Trideset četiri minuta posle pljačke jedine banke u gradu, policija je
locirala automobil na makadamskom putu u šumi, ali tamo im se izgubio svaki trag. Nastavili
su peške po mraku, s kompasom i mapom u rukama, prema rupi koju su iskopali ranije i
prekrili je lesonitom pojačanim zavrtnjima i izolovanim aluminijumskom folijom; lesonit su
prekrili zemljom i mahovinom kako bi se uklopio u okolinu, te je u isto vreme služio kao zaštita
od hladnoće i od helikoptera opremljenih kamerama s infracrvenim zracima. U rupi su ostavili
hranu, vreće za spavanje i poljske krevete. Sutradan su otišli do benzinske stanice, iznajmili
automobil i kada su blokade sklonjene, odvezli se kući; osamsto dvanaest hiljada kruna, ne
računajući troškove za materijal.
Dve banke. Ukupno milion trista šezdeset osam hiljada za finansiranje sledeće pljačke,
najveće do sada.
Sporednim putevima od Tumbe, zatim tunelom ispod auto-puta E4 i desno u Ulicu Stari
Sedertelje. Tako blizu mesta gde je sve počelo. Oseća celim telom Četvrti april. Dan za koji
živi i koji čeka od one mračne noći kada je ležao priljubljen uz mahovnu i borovnice. Noći
kada se sve promenilo.
A sada će se ponovo promeniti, zato što će svi saznati istinu.
Kod raznetog poda policija će otkriti deo slagalice koji je nedostajao i koji povezuje niz
pljački samo naizgled povezanih. U istrazi će se jasno pojaviti šablon; banda
V
s većim arsenalom nego sve bande u Švedskoj zajedno.
Polako se vozi pored polja, sunce je osušilo zemlju posle zime i u jarku izbija nova trava
koja će za nekoliko nedelja zameniti sve što je požutelo i beživotno.
Posle dugačke, oštre krivine - vojna oblast i zaključana rampa.
Leo je malo usporio. A onda ga je video. Automobil koji je posmatrao iz noći u noć, izlupan
volvo starijeg čuvara koji obično stoji u mraku i popuši dve cigarete. Međutim, vidi još jedno
vozilo - kombi s vojnim tablicama.
Sada zna.
Tamo su. Otvoriće vrata, možda su ih već otvorili, ući će i otkriće šta se dogodilo i biće
prestravljeni. Nestanak dvesta dvadeset i jedne puške šokiraće policiju, a nakon njihove
poslednje pljačke, biće u boljem položaju za pregovaranje.
Zaustavio je automobil. Nije to planirao, ruke su ga iznenada same skrenule s puta. Hteo
je da izađe, pretrči put i ode u šumu, prikrade se do šljunkovitog terena, legne u meku
mahovinu i posmatra one koji ne mogu da ga vide.
Ostao je tu gde je. Čvrsto stežući volan. Ako ga bude čvrsto držao, neće izaći. Zatim se
odvezao.
Uvalio se u sedištu i malo ubrzao tek kada je bio dovoljno daleko da ne padne u iskušenje.
Tek je prošlo deset, ima još dosta vremena.
Voz iz Faluna stiže tek u 10.37.
Trideset šest razbojništva u toku tri meseca, širom Švedske. Dvadeset dve banke, jedanaest
blindiranih kamiona, dve menjačnice i jedna zalagaonica. Nezapamćeno, dramatično
povećanje - a banda koju on traži i pokušava da uhvati svakako nije krivac za sve.
Jon Bronks stoji u dobro osvetljenom hodniku, kopa po zadnjem desnom džepu i vadi
punu šaku novčića. Izbrojao je pet, deset, petnaest, dvadeset kruna, tu uvek nađe više nego
što misli da ima.
Dvanaest pljački banaka mesečno u maloj zemlji prouzrokovalo je stanje neprestane
uznemirenosti i zebnje - to je nepoznat svet i ako se nešto ne promeni, ako ne bude leka, svi
će ubrzo podleći bolesti - pandemiji kriminala. Sredinom februara blindirani kamioni dobili su
policijsku pratnju, međutim banaka ima previše i raspoređene su u prevelikoj oblasti, te ih nije
moguće zaštititi od zaraze. Njihov rad se sveo na iščekivanje narednog znaka za uzbunu i
naredne istrage.
Prvo je upotrebio sve novčiće od jedne krune. Zatim one od pet kruna. Bronks je ubacivao
jedan po jedan novčić u uzan otvor na desnoj strani automata za sendviče i slatkiše.
Pandemija ima svoj početak. U ovom slučaju, to je osam rupa od metaka na sigurnosnom
staklu, u obliku nasmejanog lica. Još uvek nema nikakvih tragova, osim gomile čaura koje se
ne mogu dovesti u vezu ni s jednim oružjem i ranjenih duša koje nikada neće zaceliti.
Smej se, gade jedan.
Vreme promene pretvorilo se u vreme haosa - uvek je tako kada se uvodi nov me- tod,
kada se neki sistem raspada, a novi stvara. Taj novi model se odmah proširio među onima
koji su spremni da rizikuju i nemaju šta da izgube. Ta četvorica maskiranih pljačkaša ne samo
da su uticali na policiju da promeni način obezbeđivanja potencijalnih meta već su uticali i na
ponašanje celokupnog podzemlja - drugi kriminalci su s poštovanjem posmatrali taj prokleti
smešak, čitali novine i gledali televizijske izve- štaje, nadahnuti da oponašaju, da još više
pljačkaju, da budu sve nasilniji kako bi izvukli što više plena. Zaoštravanje između nas i njih.
Nasilje je razbilo moralni kompas podzemlja. Ako smo naoružani, i vi morate biti naoružani, a
onda nam je potrebno još više oružja da bismo vas uhvatili. Da je pljačkanje banaka
umetnost, rekli bismo da su se ulozi za svako kriminalno ponašanje povećali; odnos između
onih koji žele da otmu i onih od kojih se otima zauvek se promenio. Bronks je siguran da će
za deset ili dvadeset godina istraživači ukazivati baš na tu grupu i baš na taj period kao na
period kada je bankarski sistem bio primoran da promeni način protoka novca, a nemilosrd
nost postala veoma cenjeno oruđe.
Pritisnuo je četvrtaste dugmiće, brojeve jedan i tri, i sačekao da metalni obruč izbaci prvi
kolač s marcipanom i čokoladom uvijen u grub celofan. Zatim još jedan. Šećer i srebrni čaj za
ručak i gotova pica za večeru. Tako je otkako se uključio u potragu koja ne vodi nikuda. Duge,
besciljne šetnje po Stokholmu rano ujutru i kasno uveče, da se izduva i smiri - zatim noćni
odlasci u policijsku teretanu. Sam u velikoj sobi u tri ujutru, sukobio se s tegovima, trakama za
trčanje i vrećama za udaranje, kako se ne bi sukobio s ljudima. Dva novčića od pet kruna, još
jedan slatkiš, pocepao je celofan, nagurao u usta još zelenog marcipana i čokolade i
progutao. Oseća potmulu mučninu od slatke mase u ustima, ali nema izbora, mora da popuni
prazninu da bi namirio taj bled, mršav, vižljast lik u ogledalu.
Homogena i čvrsto povezana grupa. Bez ikakvih veza s podzemljem, a samim tim ni s
mrežom doušnika koji sarađuju s Bronksom i kolegama. Četiri člana grupe vero- vatno
nemaju policijski dosije i zato će ostati nepoznati sve dok ne naprave grešku, a oni ne greše.
Sveže uglačan linoleum sjaji se na jakom svetlu koje dolazi kroz prozore kancelarije.
Uznemiren je i toliko umoran da je potpuno budan. Uputio se u drugu šetnju toga dana, mada
još nije ni podne. Zatvorio je patent-zatvarač na postavljenoj kožnoj jakni, pretoploj za
prolećno sunce, međutim, nije još našao vremena da spusti tanju prolećnu jaknu s tavana.
Od pre nekoliko nedelja oseća drugačiji bes, bes koji ne prepoznaje. Prezir zbog
sopstvene radoznalosti i opčinjenosti. Posmatra ga gotovo svaki dan, po nekoliko sekundi
drhtavog crno-belog snimka sigurnosne kamere. Vođu. Onog koji je odbrojavao i pucao u
sigurnosno staklo, iscrtavši nasmejano lice; dirigovao upotrebom prekomerne sile kako bi
došao do onog što hoće. Verovatno je zato besan. Nije samo nasilje u pitanju. Već nasilje u
kombinaciji s nestašlukom i to je ono što Bronks ne može da shvati. Muškarac na tim
snimcima rešava probleme kao dete u svetu odraslih i zato je us- pešan - ne razmišlja kao mi
i izbegava naše blokade mađioničarskim trikovima nalik na one u šarenim paketima ispod
novogodišnje jelke. Policija zna kako da goni odrasle kriminalce, ali ne zna šta bi s tom
inventivnošću, zanimljivom koliko i neprijatnom.
Želi da zaviri u tu glavu, da priča s njom, da je razume.
 Pošao je dole, kroz četvora zaključana vrata, otvarajući ih karticom, a zatim ključem
otvorio glavna. Napolju je svetlije nego što je Bronks očekivao, te je zatvorio oči, udahnuo
blag prolećni vazduh i pošao peške na istok, prema centru grada.
Od dvostruke pljačke u Esmu zabeleženo je trideset šest slučajeva razboj ništava širom
Švedske i on ih je sve pažljivo ispitao. Dva su mu upala u oči. Jedno izvedeno potpuno isto
kao što je to uradila „njegova” grupa, a drugo potpuno drugačije.
Prvo u Kungseru, uspavanom gradiću na sat vremena vožnje od Stokholma, pljačka
banke tačno po njihovom scenariju. \bđa - Bronks ga je nazvao Velikim bratom -
uvek ulazi prvi i puca u kameru iznad vrata. Zatim ulazi Mali brat, uvek s automatskom
puškom, preskače preko pulta ili ulazi okolo i prazni blagajne. Zatim treći, Vojnik, zauzme stav
za pucanje, kao da je pljačka banke vojna operacija, gradski rat, taktika u kojoj je dobio
određeni zadatak. Vjnik uvek ima jurišnu pušku i puca u drugu
V
kameru, pre nego što ode iza blagajni, do trezora. Četvrtog Bronks zove Vozač, on ih vozi do
lokacije i nazad, čuva stražu ispred banke i, sudeći po izjavama očevidaca, vozi suzdržano, ni
prebrzo ni oštro.
Kada je Bronks prvi put pročitao izjave očevidaca i tehnički izveštaj o drugoj pljački - u
Rimbu, gradu na četrdeset pet minuta vožnje severno od Stokholma - vratio ga je u fasciklu i
označio pljačku kao nepovezanu s prvom. Samo dvojica u banci. Farmerke i jakne. Najlonske
čarape na glavama. Nisu pucali u kamere, te je mogao da pregleda celu pljačku, svaki
sekund, od ulaska do izlaska. Bili su veoma mirni, ljubazni prema osoblju, ni za trenutak nisu
podigli glas. Ušli su, pokazali oružje, uzeli novac i otišli u ukradenom opelu kadetu. Nimalo
sličnosti s ranijim akcijama. Kada mu je Sana pokazala kratak deo snimka spoljašnje kamere,
kao što je već jednom ranije uradila, tek tada je ponovo otvorio fasciklu. Pre nego što je ušao
u banku, prvi muškarac sa čarapom na glavi se okrenuo, kao da proverava kolegu, stavio mu
ruku na rame i nešto rekao; dugo su se gledali. Onaj koji štiti i vodi. Veliki brat. Onaj koji je
zaštićen i koji prati. Mali brat.
- Jone!
Bronks je žmirkao na jakom suncu i već je bio blizu Šlegatana, kada je iza leđa čuo
užurbane korake.
- Čekaj!
Karlstrem trči za njim.
Nikada nije video šefa da trči. I nikada tu. Viđaju se svaki dan, ali samo u hodnicima ili
ponekad na mestu zločina, osim ono jednom kada je posetio Karlstrema u njegovom lepom
domu u Epelvikenu.
- Sto dvadeset četiri automatske puške m/45!
Jon Bronks gleda zadihanog i pomalo ponosnog Karlstrema kako mu se približava - šef
ima nešto važno da mu kaže i dokle god samo on zna o čemu se radi, to je njegov trenutak.
- Devedeset dve jurišne puške AK4!
Izgovara rečenice jednu po jednu, zastajući da udahne.
- I pet mitraljeza model 58!
- Da?
- Mnogo, zar ne?
- Zavisi u kojem ratu se boriš.
- A ako pljačkaš banke i blindirane kamione?
Bronks je upravo krenuo u besciljnu šetnju kako bi sagoreo nervozu.
Sada mu to više nije potrebno.
- Shvataš li, Jone? Ukupno dvesta dvadeset jedna automatska puška.
- Slušam te.
 - Puške koje bi trebalo da su u vojnom bunkeru. Ali nema ih! A možda su ukradene još
jesenas!
Jon Bronks stoji nepomično.
Automobili i ljudi prolaze pored njega; živahan, raspevan grad, ali on ih ne vidi i ne čuje.
Okrenuo se i pošao natrag. Danas mu više neće biti potrebne duge, brze šetnje. Naj zad j
e spokoj an.
Jon Bronks voli matematiku. S brojevima se oseća bezbedno, odgovor će uvek biti isti, bez
obzira na njegovo stanje. Međutim, ne i ovoga puta. Već pola godine na stolu mu stoji
jednačina bez rešenja.
X•Y=Z
Jednačina s tri nepoznate, stoga nerešiva.
Jedna promenljiva menja se sa svakom novom pljačkom
Međutim, možda će uskoro naći rešenje tu u mračnoj šumi.
Ogrebao je farbu na desnoj strani automobila dok se provlačio pored izubijanog plavog
volvoa i kombija s vojnim tablicama te još tri policijska automobila - ukupno šest automobila
parkirani su jedan pored drugog. Dva uniformisana policajca pogledala su mu legitimaciju i
pustila ga da prođe. Nekoliko koraka po lišću i mahovini, dok je obilazio još uvek zaključanu
rampu.
Šumski put ide uzbrdo dvesta metara, a zatim se na vrhu brda završava šljunkovi- tom
čistinom gde mnogo ljudi hoda tamo-amo - uniformisani policajci, vojnici u zelenim
uniformama, nekoliko njih u civilu i jedan tehničar u belom kombinezonu koji se sjaji na suncu.
Onda ju je ugledao, malu građevinu u obliku kocke. Svi se vrzmaju oko nje.
Pozdravio se s gradskim policajcima i onim lokalnim iz Hudingea, s predstavnicima vojne
bezbednosti i sa starijim čovekom koji smrdi na duvanski dim a koji se
V
predstavio kao čuvar. Covek ga je zabrinuto posmatrao dok je hodao prema zgradi.
- Zdravo.
Beli kombinezon. Kleči ispred zatvorenih vrata od debelog metala.
V
Cula je njegove korake na šljunku i okrenula se.
- Zdravo.
Ogromna rupa u zemlji pored njenih nogu.
- Video si katanac dole, na rampi?
- Da.
- Nedirnut. Zapravo, izgleda nedirnuto. Original je skinut i zamenjen replikom, čak su i
serijski brojevi isti, ključ može da uđe, ali ne može da se okrene.
- Da?
- Kao i ovde. Sve je izgledalo nedirnuto.
Sana je pokazala glavom prema civilu sa zabrinutim pogledom
- A on.
- Vidim ga.
- Svake večeri je pregledao bunker i ništa nije primetio. Spolja.
Otvorila je teška sigurnosna vrata, tačnije, pustila ih da se otvore.
Zatim se malo pomakla ustranu i omogućila Bronksu da pogleda unutra.
Betonski pod. S ogromnom rupom
- Ovako su ušli. Tunel ispod zgrade. Bio je potpuno zatrpan, upravo smo ga ponovo
iskopali.
Ušla je i on je krenuo za njom Skučeno. Zapečaćeno. Pomislio je na starijeg brata.
- Dobro su obavili posao.
 Maslinastozeleni sanduci, svi otvoreni i poredani jedan na drugi duž zidova.
Na delu poda koji je još čitav, poklopci naredani na gomilu.
AK4, AUTOMATSKA PUŠKA M/45, KSP 58 napisano crnim, istaknutim slovima.
- Potrudili su se da sakriju šta su uradili i uspeli su.
Ćelija. I oštre kandže. To vidi.
Jedina prostorija u toj građevini liči na zatvorsku ćeliju bez prozora. Trebalo bi da je
neosvojiva. Međutim, kandže govore suprotno. Kandže koje vire iz poda. Tako mu izgleda.
Presečena armatura oštrih ivica izvija se, pokušava da ga zgrabi i odvuče dole.
- Dakle, ovde je sve počelo. Nepoznata promenljiva. Broj koji neprestano raste.
- Kakav broj ?
V
Čučnuo je. Sloj cementa i prašine na pantalonama u visini kolena.
- Farsta. Svedmira i Esmo. Rimbo i Kungsern.
- Kakav broj, Jone?
Pogledao ju je.
- Bez obzira na to da li je u pitanju ukradeni automobil s rupicom ispod brave
zamaskiranom četvrtastom nalepnicom ili bunker s dovoljno automatskog oružja da snabde
čitav puk, čiji su pod digli u vazduh. Prikriju šta su uradili, time odlažući otkrivanje, i dok mi
stignemo... oni su daleko.
Izvio se u stranu i stavio ruku na ivicu i dno rupe. Tu je sve počelo. Ostaje do kasno
uveče, dolazi rano ujutru, dugi vikendi. Pa ipak, uvek kasni, uvek zaostaje za njima. Držeči
ruku duboko u rupi obloženoj vlažnim šljunkom, zadivljen je koliko i ljut.
- Ako nikada nisi bio u zatvoru, ako nemaš kontakte s podzemljem, a hoćeš da iz- vedeš
sopstvenu operaciju?
Sana se kreće iza njega u mračnoj prostoriji.
V
- Sta si rekao?
- Ako nemaš oružje niti kontakte pomoću kojih bi ga nabavio, šta ćeš uraditi?
- Nikada nisi bio u zatvoru? Jone, da li sam te dobro čula?
- Jednostavno obiješ vojno skladište.
- Jesi li bio kod njega?
Jon Bronks nije odgovorio. Nema potrebe. Poznaju se toliko dobro da je nemoguće sakriti
tako nešto.
Zato je primetio, zato je shvatio da su dvojica pljačkaša braća.
Videla je to na Jonovom licu i kad su im se pogledi sreli, bila je iskreno srećna.
Nasmejali su se jedno drugom, na trenutak. Onda je izašao. Vratio se jednačini s tri
nepoznate - nerešivoj, zato što se jedna nepoznata stalno menja.
Sudeći po forenzičkim rezultatima istrage pet razbojništava, grupa nikada nije upo- trebila
nijedno oružje više od jedanput. Bronks je pretpostavljao da su posle svake pljačke oružje
rastavljali na delove i uzimali novo, tako da se njihova krivična dela tehnički nikada ne bi
mogla dovesti u vezu, a u slučaju da počinioci budu uhapšeni, svako od njih bi se mogao
dovesti u vezu samo s jednom pljačkom
X•Y=Z
Sada jednačina ima rešenje.
Dostupna im je 221 automatska puška - promenljiva Z.
Do sada su upotrebili četiri jurišne puške AK4, tri automatske puške i jedan mitraljez
KSP58 - iako krađa oružja nikada nije bila prijavljena - promenljiva X se neprestano menja,
raste.
 Dakle, ako nastave da koriste u proseku dve automatske puške za svaku novu pljačku,
imaće dovoljno oružja za još 110 pljački - promenljiva Y
Osim ako ih neko ne raskrinka.
***
Divna zasvođena tavanica. Beskraj. Uvek ima isti osećaj kada stoji u zasvođenoj mer- mernoj
dvorani - osećaj da će trajati večno, mada zna da će jednoga dana nestati. Leo je spustio
pogled s tavanice prema zidovima i podu Glavne stanice. Dvorana se uzdiže petnaest metara
u visinu, možda sedamnaest. Svuda je svetlost koja daje ljudima oko njega svrhu, iako samo
tumaraju od jednog voza do drugog, od blagajni do kioska do kafea.
U uglu elektronske table s odlascima i dolascima vozova nalazi se sat. 10.35. Još dva
minuta.
Hoda natkrivenim prostorom ka peronu broj sedam gde staju vozovi koji stižu sa severa.
Uvek se najbolje osećao u prostranim zgradama koje odjekuju, nepregrađenim.
V
Cesto zastane, podigne glavu i gleda gore, što ljudi retko rade. I uvek se seti prvog puta -
kada su bili u stokholmskoj katedrali, mama je htela da vide statuu Svetog Đorđa s aždajom,
ali on je već otkrio zasvođenu tavanicu i stajao na prstima pokušavajući da
je dotakne, mada je mama neprestano pokazivala prstom na ogromno postolje gde stoji Sveti
Đorđe u bleštavom oklopu, s mačem podignutim iznad glave i razjarenom ažda- jom ispod
konjskih kopita. Zamrznuti trenutak. Trenutak pre nego što sve bude gotovo. Kada još uvek
postoji mogućnost da se aždaja izmigolji i rastrgne slabića koji se krije iza oklopa i konja.
V
Stabilne zgrade koje ne mogu da se sruše. Cak ni bombom u ormariću trista dvadeset
šest. Zgrade koje ponosno stoje tu, bezbrižne.
On ima svoj zamrznuti trenutak.
Zaustavio je vreme baš tu, na Glavnoj stanici. Putnici su čekali iza graničnika, većina
policajaca u stokholmskom okrugu bili su na barikadama ili su čuvali robote za demontažu
bombi. Trajalo je nekoliko sati, a ceo sistem se zaustavio pre i posle eksplozije koja nije
trebalo da se dogodi. Sada izgleda kao da se nije ni dogodila. Ni traga od sedam kilograma
eksera i vijaka katapultiranih usled praska.
Bomba je eksplodirala, ali ne njegovom ni Feliksovom greškom, u to je siguran. S druge
strane, nimalo nije siguran da Jasper zapravo nije izvadio osigurač. Međutim, odlučio je da
više ne pita. Ne želi da rizikuje da dobije pogrešan odgovor. Želi da spreči širenje pukotine
koja se već pretvorila u jaz između Feliksa i Jaspera. Postavio se između njih i ostao tu,
primorao ih da se ponašaju profesionalno jedan prema drugom, istovremeno izbegavajući
okolnosti u kojima moraju da rade zajedno. Feliks vozi automobil i čuva stražu ispred banke,
Jasper puca u kamere i viče na osoblje da legnu ili otvore trezor.
Pukotina, jaz, takođe zamrznuti.
Peron broj sedam Sve vrvi od putnika. U daljini vidi voz kako dolazi i zaustavlja se, sva
vrata se otvaraju i putnici izlaze s koferima i kolicima. Vidi je, ženu u pedesetim, rićkastoplave
kose s malo više sedih i više ne tako lakog koraka. Stoji i posmatra je. Posle nekoliko
trenutaka i ona je njega ugledala. Ali nije krenula ka njemu.
Umesto toga je izvadila mobilni telefon.
- Gde si?
Sada on drži svoj telefon u ruci i smeši se.
- Tu sam Tačno ispred tebe.
- Ne vidim te.
Ljudi između nas. Ali tu sam, vidim te. I ti vidiš mene.
- Pogledaj pravo ispred sebe.
 - Ne.
- Dobro. A sada, ako ti mahnem.
Podigao je ruku, te ga je videla, spustila telefon i krenula ka njemu.
Zagrlili su se. Zatim se odmakla jedan korak i pogledala ga.
- Bože, kako je to čudno! Nisam te prepoznala.
- Samo godinu dana me nisi videla.
- Zapravo, prepoznala sam te, ali te nisam videla. Kao da... sam tražila nekog drugog.
Nekoga ko si bio ne tako davno.
- Mama.
Ponovo ju je zagrlio, a ona ga je ponovo odmerila.
- Zaista, Leo... promenio si se. Krupniji si. Kao da je onaj dečak koga sam tražila... stariji.
- Jesam stariji.
- Ne kažem da to nije dobro. Zaista. Samo... ne znam, vreme.
Pokušao je da joj uzme torbu, ali ona ju je podigla da bi pokazala da može sama. Pošla je
preko perona, kroz Glavnu stanicu, prema njegovom automobilu koji čeka napolju - a onda se
iznenada zaustavila.
- To je bilo ovde?
Nasred terminala za dolaske. Ispred dugačkog reda ormarića za prtljag.
- Šta?
- Eksplozija?
- Da. Tu je bilo.
- Videla sam na televiziji policijsku traku preko celog terminala i ljude koji čekaju vozove.
Pogledala ga je i setila se one druge policijske trake, plavo-bele kao i obično, kako treperi
oko mnogo manje kuće posle jedne drugačije bombe. Podrum i otac koji trči tamo-amo dok se
plamen širi, a usred svega toga, njen desetogodišnji sin posmatra je kroz prozor, prestravljen.
- Bezumnici, jebote!
Uhvatila je Lea za nadlakticu.
- Da tako izlože opasnosti ljudske živote!
Nije je pogledao, ne ovoga puta. Međutim, uzeo joj je torbu i nije odustao dok mu nije
dozvolila da je ponese.
- Bezumnici su imali sreće, mama. Niko nije stradao.
Kamionet kompanije ih čeka nedaleko od ulaza, s jednim točkom na pločniku i s kaznom
za parkiranje ispod brisača. Pocepao je kaznu i bacio je na pločnik, dok je majka obišla njega
i automobil, ponosno klimajući glavom prema logotipu na vratima: Konstrakšn, ink.
- Vidi šta si stekao, Leo. Sam. Pobrinuo si se da imaš posao. Da Feliks i Vinsent takođe
imaju posao.
Ponovo ga je zagrlila, on joj je uzvratio, ali kraće nego obično. Torba mu je u ruci i treba
da je spusti pozadi u kamion, mora da je zato.
Kroz Stokholm prema jugu, istim putem kuda je došao. Oklevao je za trenutak kod izlaza
posle Halunde, s majkom na suvozačkom sedištu, ali ipak se prestrojio u desnu traku, izašao
s auto-puta E4 i otišao na stari auto-put. Hteo je da prođe tuda, da uspori
malo pre rampe, da vidi da li znaju.
Još uvek su tamo. Stari volvo i vojno vozilo. I još četiri vozila pored njih. Policijski
automobili. Tri označena i jedan civilni. Plavo-bela policijska traka nalik na ogradu označava
da je istraga u toku. Dva naoružana policajca čuvaju stražu.
- Nešto se dogodilo.
Majka je primetila da gleda u tom pravcu, te je kucnula o staklo i pokazala.
- Vidiš li, Leo? Ona najlonska traka... to uvek znači da se nešto dogodilo.
Ponovo je ubrzao. Automobili, uniforme, čak i policijska traka, sve je nestalo u retrovizoru.
 Sada svi znaju.
Da se u vojni bunker najlakše može provaliti kroz pod.
***
Još vonja na barut. Ili mu se možda samo čini, dok pokušava da zamisli eksploziju koju je
neko sigurno primetio.
Pod dignut u vazduh. Armatura presečena na dva dela. Iznad njega, muči ga ogromna
crna mrlja od eksplozije na tavanici.
- Pođi sa mnom
Sana je brzo izašla a Bronks je pošao za njom, ali ne dovoljno brzo. Uhvatila ga je za
podlakticu i malo ga cimnula, dok su hodali preko šljunka, prema rubu šume.
- Tunel kroz šljunak i donju ploču i to pre šest meseci.
Pokazala je glavom prema golom drveću postrojenom unaokolo.
V
- U ranu jesen. Cim je lišće počelo da opada.
Kleknula je i sačekala da i on to učini, te mu pokazala dva kamena ispod žbunja
borovnice.
- Kamenje, mala hrpa. Pljačkaši su ga izvadili u toku kopanja tunela i doneli ovde, gde je
završilo na već opalom lišću, ali ispod onog lišća koje je napadalo kasnije. Razumeš?
Na kamenju je sloj mokrog lišća koje se raspada. Međutim, kada je podigla kamenje,
otkrila je sloj suvog i očuvanog lišća.
- Ne baš.
- Ovo lišće ispod kamenja je lišće jasena. Ono prvo kreće da opada, početkom oktobra.
Kamenje je palo preko njega. Zatim ga je prekrilo lišće breze koje opada u novembru.
- Oktobar. Prva pljačka u Farsti.
Bronks oseća njenu ruku na podlaktici. Mada više nije tu. Pogledao je na grupu lju-
V
di koja kao da se uvećava, ali se uglavnom sastoji od policajaca i vojnika. Covek zabrinutog
pogleda stoji i puši. Vbleo bi da je negde drugde.
- Onaj tip tamo, Sano? U civilu?
- Da?
V
- Sta si mi rekla? Ko je on?
V
- Čuvar. Prati me u stopu. Kao da je to nešto... lično.
Bronks je hodao u cikcak između uniformisanih ljudi, prišao mu i pružio ruku.
- Jon Bronks. Gradska policija. Videli smo se nakratko.
- Joakim Nilsen. FO 44. I znam šta mislite.
Vonj duvanskog dima. Sada kada je blizu njega još više se oseća.
V
- Sta mislim?
- Da je trebalo da vidim Da je trebalo da primetim nešto sve ovo vreme.
- Da li je trebalo?
- Strogo sam se držao protokola. Svih uputstava iz opisa posla.
Zastao je. Dvoje ljudi izronilo je iz šume iza njihovih leđa. Žena i muškarac s fotoaparatom
Bronks je prepoznao ženu. Novinarka. I to prilično dobra. Mora da su za- obišli blokadu u
širokom luku. Međutim, ne bi trebalo da je tu, ne još, još je rano.
- Toliko o tajnosti.
- Molim?
- Uvek neko dojavi medijima da bi zaradio lakih desetak hiljada.
 Sačekali su da policija otera ženu i muškarca, ne grubo, ali odlučno.
- Ko?
- Sta ko?
- Dvesta dvadeset jedna automatska puška. Ko ih je... ukrao?
Bronks je blago odmahnuo glavom.
- Ne znam ko su ni... šta su. Ali znam za šta ih koriste.
Broj ljudi se povećava. Još četvorica su se popela uz strmu stazu do šljunka. Dvojica u
odelima i dvojica u uniformama. Iz Nacionalnog istražnog biroa i Odeljenja za bezbednost
vrhovnog komandanta švedske vojske.
Klimnuli su glavom čuvaru koji sada deluje manje nervozno, kao da je to čekao sve vreme.
Jon Bronks se pozdravio sa čovekom koji će verovatno biti prekomandovan i kome će biti
dodeljen novi zadatak veoma brzo, te se vratio praznom skladištu i mirisu baruta. Sada zna.
Provalili su tu između četvrtog i devetnaestog oktobra, posle prethodnog inventara, a pre
otmice blindiranog kamiona u Farsti.
Pre skoro šest meseci.
Gde bi oružje za ceo puk moglo da se čuva toliko dugo, dovraga?
***
Vrata su se otvorila lakše nego inače, kao da su i ona radoznala i uzbuđena. Podnevno
sunce obasjalo je prostranu garažu. Pod je umrljan uljem i farbom. Na velikom radnom stolu
gde su rastavili sef i napravili bombu stoje kartonske kutije pune eksera i mala gomila alata
ispod nekoliko metara zaobljenih hrastovih lajsni.
- Dosta vežbamo ovde.
- Vežbate?
- Građevine, modeli i slično.
Ponosna je.
- Tako mi je drago što vidim da ti dobro ide. I da se brineš o Vinsentu i Feliksu. Pustio je
majku da uđe prva i da se pod snopom svetlosti prošeta ogromnom prostorijom
- I sve ovo je tvoje, Leo?
- Naše.
- Vaše.
- Treba nam dosta prostora, mama. Znaš, kompanija raste.
Gurnula je hrastove lajsne u stranu i uzela čekić, okrenula ga u ruci, zatim odvijač, ključ, a
onda je uzela nešto što je našla ispod toga, paklu cigareta.
V
- Sta je ovo?
- Vidiš šta je.
- Pušiš?
- Ponekad.
- Ali Vinsent ne puši?
Nasmešio joj se i dodirnuo je dlanom po obrazu.
- Drago mi je što te vidim, mama.
Oboje su čuli automobil kako dolazi preko dvorišta. Sklonili su se kada je neko ušao u
garažu i parkirao se pored njih. U prikolici kamioneta je bala izolacione vune i dve kante od
farbe od deset litara.
- Još jedan kamionet firme?
- Rekao sam ti, mama, širimo se.
Feliks je bezmalo iskočio iz kamioneta s raširenim rukama.
- Mama!
 Podigao ju je i okrenuo dva puta, dok je prašina od žute farbe s njegovog radnog odela
letela unaokolo.
- Hej, Felikse!
Smeje se, baš je lepo kada se mama smeje, uvek te tera da joj se pridružiš.
Feliks ju je pustio, a najmlađi sin je otvorio vrata kamioneta.
- I Vinsent!
Grlila ga je malo duže nego ostale, te je izgledalo kao da mu je neprijatno, ali je pokušao
da to sakrije osmehom.
- Toliko si... porastao!
- Pa, osamnaest mi je godina.
- Sedamnaest.
- Uskoro.
Odmakla se pola koraka, još uvek ga držeći.
- Vinsente, mirišeš na cigarete.
- Mama, ja pušim.
- Ti, Felikse?
- Da.
- Sada obojica lažete.
Nije lako odrediti da li se iskreno nasmešila. Feliks je zaključio da jeste.
- Ponekad je najbolje da majke ne znaju sve, jel’ tako?
Vrata garaže su se spustila i toplo prolećno sunce sada obasjava samo dvorište. Gledala
je unaokolo dok je hodala prema kući ruku podruku s Feliksom, možda tražeći travnjak, ali
nije ništa rekla.
- Koliko ćeš ostati?
- Samo večeras.
- Mama?
V
- Idem sutra rano ujutru. Da posetim baku. Ali možete sa mnom? Svi? U Sendal. Leo,
koliko je to daleko odavde?
Bili su tamo ne tako davno. Jedan je prošao pored bakine i dekine kućice u otetom
blindiranom kamionu, drugi je ležao na brdu spreman da puca, a treći je čamcem pristao na
mol.
- Ne možemo, mama. Imamo toliko... znaš.
- Znam Širite se. Hoćemo li unutra?
Aneli ih je videla kroz kuhinjski prozor, sve četvoro u otvorenoj garaži. Grlili su se i smejali.
Zajedništvo. Majka, tri sina i njihova očigledna bliskost, koja ne ostavlja prostora ni za koga sa
strane.
Primetila je kako Leo kreće prvi ka kući, kao zamena za oca koji preuzima odgovornost.
Feliks se pred majkom uvek čini nekoliko godina mlađim, preuzima ulogu zabavljača,
očigledno oboma potrebnu. I Vinsent za njima, uvek beba, ma koliko se trudio.
Trebalo je da zna.
Ulazna vrata su se otvorila i Aneli se pozdravila sa ženom koju nikada nije mogla da
shvati. Pričale su, naravno, ali uglavnom ni o čemu. Leova majka nikada ne govori šta
zapravo misli - svakako ne otvoreno. Primorava te da joj odgovaraš na pitanja i kad god bi
Aneli odgovorila, osećala bi se kao da ju je Leova majka prozrela - kao da je učinila nešto
pogrešno, iako nije. Leo ponekad ume da bude takav. Istim očima od- meravaju svako pitanje
tražeći neku nameru, spremni da izbegnu i najmanju mogućnost da budu povređeni - kao da
to nije obično pitanje, već nešto više od toga.
- Možeš li da pokažeš mami kuću?
V
Leo čuje televizor u dnevnoj sobi. Želi da ode tamo, da sedne na sofu i pogleda snimke
praznog bunkera za oružje.
- \blela bih da pođeš sa mnom kada prvi put pokazujemo kuću tvojoj majci.
Pošao je s njima i pokušao da ubrza razgledanje kuće, međutim potrajalo je mnogo
duže nego što se nadao, zato što bi majka zastala u svakoj sobi i postavljala pitanja. Kad god
bi ugrabila priliku, Aneli bi ponavljala kako je to samo privremeno, znam, Brit-Mari, nije
bogzna kakvo dvorište, ali biće bolje za godinu dana, objašnjavala je da će kupiti mnogo veću
kuću kada kompanija još poraste. Poslednja soba na spra- tu, njihova spavaća, i najzad može
da ih ostavi da gledaju kroz prozor u susedove jabuke i travnjak, ovako nešto, Brit-Mari, takvu
kuću bih volela.
- Da li znaju?
Feliks i Vinsent sede na suprotnim krajevima sofe i čekaju najnovije vesti koje upravo
počinju.
- Da. Prošao sam tuda. Video sam gomilu ljudi.
A sada. Izveštaj. Voditelja znaju otkako su bili deca, smireni glas i isti izraz lica, bilo da
izveštava o berzi ili o smrti.
V
Najveća pljačka oružja u istoriji Švedske otkrivena je jutros u vojnom
skladištu u Boćirkji, oko dvadeset kilometara južno od Stokholma.
Kratki kadrovi šljunkovitog terena u šumi, s malom sivom građevinom u sredini. Kamera
prolazi kroz otvorena vrata u jarko osvetljen skučen prostor.
- Jeste li videli...
Slika se trese, mutna je, dok kamera traži veliku rupu; kao da se cela naginje i upada u
crnilo.
- ...neko je razneo pod.
Leo se nasmešio braći, ali u isto vreme još uvek leži u šumi krijući se od snopa svetlosti
baterijske lampe i zna da će uskoro uraditi nešto što niko pre njega nije uradio.
- Zatim je taj „neko”, očigledno...
Kamera sada prelazi preko zelenih drvenih sanduka.
- ...odneo sve što se ovde nalazilo. I niko nije primetio krađu. Do danas.
Sudeći po izveštaju, policija traga za počiniocima koji dobro vladaju vojnom taktikom i rukuju
eksplozivom.
Leo je ponovo to osetio. Neki spokoj, nešto poput sreće. Onda kada su kadrovi iz bunkera
zamenjeni kadrovima na kojima se vide uniformisani policajci i zaključana
rampa ispred parkiranih policijskih automobila.
- Ali, Leo, vidi... to je to, tuda smo prošli na putu ovamo!
Mama. Nije primetio kada je ušla u sobu.
- Rekla sam ti. Svaki put kada okače tu policijsku traku, to znači da se nešto loše
dogodilo!
Sela je na sofu između dvojice mlađih sinova. Feliks je osetio njeno rame pored svog i
pogledao tamo gde pokazuje. Ali nije ništa rekao. Ne može. To jednostavno nije moguće. On
je taj koji obično zasmejava mamu. Sada ne zna šta bi rekao ni šta bi uradio. Ona ne zna,
naravno, ali ga posmatra kao da zna, kao da ga moli da joj kaže, pogled koji sve oprašta, čak
i puna usta pljuvačke. Trebalo bi da kaže nešto. Zgrabio je daljinski upravljač i potpuno utišao
ton. Možda bi trebalo da to uradi sada. Možda bi trebalo da je pogleda u oči i kaže, mama, mi
smo ukrali sve one puške na televiziji, zatim smo njima opljačkali pet banaka, možda bi se
sagla i zagrlila ga.
- Felikse?
 - Molim?
V
- Sta ti je?... Nešto nije u redu?
Još kadrova iz praznog skladišta oružja. Svi znaju osim majke. Ono što bi trebalo da bude
tamo, leži tu, ispod njihovih nogu.
- Razmišljam o tome da napustim... kompaniju.
Leo je sedeo mirno otkako je majka ušla u sobu. Sada se malo trgnuo.
- Šta da uradiš?
Feliks ne gleda u njega. Gleda u majku.
- Zato što mislim da... znaš, nisam siguran da želim da se bavim građevinarstvom.
- Nisi?
- Mama, mislim da hoću da studiram.
Feliks oseća Leov pogled na sebi i njegova pitanja, ali se pravi da ih ne primećuje,
neprestano gleda u mamu. Nasmešila mu se.
- Odlično, Felikse, naravno da bi trebalo da studiraš.
Zagrlila ga je okrenula se prema Leu.
- Jel’ tako, Leo? Zar to nije odlična ideja?
***
Garaža u garaži.
Jon Bronks je pokucao i čeka da ga Sana pozove da uđe.
Novinari i fotoreporteri su jedan po jedan dolazili da gledaju rupu u podu, dok su ljudi u
uniformama i inspektori odlazili. U jednom trenutku, pošto se smrklo, ostao je tamo sam.
Posle dana provedenog u šumi, na čistini posutoj šljunkom, naučio je da aprilska toplota ne
traje do uveče i bio je zahvalan što ima malo deblju jaknu.
- Jone, ne moraš da kucaš. Uđi.
- Vjna grupa.
- Nikada ranije nisi kucao.
- Tako ih zovu sada.
Kada se kriminalac ili grupa kriminalaca dovedu u vezu s određenom vrstom zločina,
dobiju ime, etiketu. Vojno oružje, borbeni prsluci, čizme, preciznost, komunikacija. Nakon
objavljivanja snimaka praznog skladišta oružja za mobilizaciju pre samo nekoliko sati, ime se
nameće samo po sebi.
- Ovo je ploča upotrebljena za bombu.
Na radnom stolu malog forenzičkog kutka leže fragmenti plastike i lesonita, poredani u
ogaravljenu slagalicu.
- Lepljiva traka. Ploča od lesonita. TNT, pentrit i heksogen.
Sana je pomerila nekoliko komada, te ih namestila upravo onako kako želi.
- Plastični eksploziv je podeljen u dvanaest loptica i povezan pentritom. Da bi napravili
rupu prečnika pola metra, trebalo im je oko pola kilograma eksploziva.
- Pola kilograma?
- Da.
- To mora da je prasnulo.
- Jeste.
- I niko nije čuo?
- Ploča s eksplozivom bila je ispod temelja. Građevina je prigušila zvuk eksplozije. Osim
toga, bunker je duboko u šumi gde niko ne živi.
Pogledala ga je, umorna posle napornog dana. Oči joj više nisu toliko oprezne. U te oči se
zaljubio svojevremeno. Posegnula je za jaknom prebačenom preko naslona stolice.
- Ako pođeš sa mnom, možemo da nastavimo razgovor.
 Kroz hodnike policijske stanice i napolje na ulicu. Jedno pored drugog u pustom bloku
zgrada, bez reči. Još nekoliko sati do ponoći, sada je još hladnije.
- Veliki brat.
Hantverkargatan je tiha ulica. Iznad Gradske kuće je noćno nebo bez oblaka.
- Tako ga zovem. Vođu. Još uvek ne mogu sasvim da prihvatim sliku koja se vidi na
snimcima kamera prilikom svake pljačke, čak ni posle onoga što smo danas videli. Analitički
um. Hladan. Organizovan. Precizan. Svakako se odlikuje time. Ali ovo nije vojna operacija
koja bi trebalo da traje šest meseci i da se završi. Ovo se neće završiti. On je kao zavisnik.
Ne mislim da je alkoholičar niti narkoman, ali jeste zavisnik. O pljački. Posle nekog vremena
trebaće mu sve više. Da bi osetio jednako uzbuđenje, da bi se uradio, trebaće mu sve više.
Kada je planirao onu otmicu blindiranog kamiona u Farsti, sedeo je u invalidskim kolicima i
čekao da naiđu... to je bilo dovoljno, tada. Dok je sedeo u kombiju blizu banke u Svedmiri... to
je bilo dovoljno, tada. Međutim,
posle toga... mora da poveća dozu. Stoga je isplanirao da opljačka dve banke istovremeno,
jednu sam, a njegova dva partnera drugu.
Došli su do kraja Hantverkargatana i Bronks je pokazao glavom prema mostu na rubu
zaliva Ridar. Ona je takođe klimnula glavom
- Dakle, sledeći put će morati da ide još dalje. Možda će opljačkati više banaka, možda
će biti više pucnjave, možda... da bi se uradio, moraće više da rizikuje. Ta vrsta zavisnika se
neće zaustaviti, dok ga smrt ne zaustavi.
Desno je mirna voda, trajekti u arhipelagu ukotvljeni su do narednog dana, s leve strane je
pruga kojom vozovi idu na jug, takođe pusta i mirna.
- Veliki brat?
- Da.
- Dok ga smrt ne zaustavi?
Stao je. Na sredini mosta je klupa i on se naslonio posmatrajući je. Ona ga poznaje kao
malo ko. Možda kao niko drugi. Ili misli da ga poznaje.
- Znam šta misliš. Ali nije tako jednostavno, jebiga.
- Znaš?
- Ako misliš da sam svog brata poistovetio s nekim koga sam nazvao Velikim bratom,
onda grešiš. Nisu... nemaju istu motivaciju.
- Kako znaš? Dva starija nasilna brata.
- Ali ovo... on to radi zarad lične dobiti.
- Dakle, misliš da je tvoj brat ubio zbog nekog drugog?
I dalje je posmatra.
- Sano?
- Molim?
- Ponekad ne razumem o čemu pričaš, dovraga.
Prošli su ćutke pored Ridarholmena, ostrva s divnim zgradama gde niko ne živi, zatim
otišli prema Slusenu i u susret obrisima Sedermalma u daljini. Popeli su se stepenicama
ispred hotela, do ograde i veličanstvenog pogleda na bezmalo usnuli grad. Već su bili tu
ranije i posmatrali Stokholm. Tada su došli iz drugog smera, ali je bilo isto tako mračno, grad
osvetljen uličnim svetiljkama i prozorima na zgradama.
- Jednom... smo se sreli.
Stoje jedno pored drugog i gledaju krovove i uličice. Njen glas nije više mehanički. Tako je
već ceo dan.
- Molim?
- Da li si znao, Jone? U Kungsgatanu.
 Gledaju se. Upravo to. Posmatra ga onako kao što se nadao da će ga nekada opet
pogledati.
- Videla sam te. Izdaleka.
Video sam te.
- Bilo je leto. Ne znam, pre dve godine. Subota. Ulica je vrvela od ljudi. Pokušala sam da
uhvatim tvoj pogled kada smo prošli jedno pored drugog, Jone, ali ti si okrenuo glavu.
Videla si me. Ja sam odlučio da okrenem glavu.
Zamišlja taj razgovor već duže od deset godina. Nekoliko puta na dan. Uvek je bila tu.
Kada se probudi. Kada ide na spavanje. Voleo bi da može da objasni zašto ju je zamolio da
se iseli tog davnog četvrtka, zašto joj je rekao da izađe pre nego što se on
V
vrati. Hteo je da joj ispriča o napadu panike dok je hodao ka stanu. Sto se više približavao,
sve više ga je obuzimala pomisao da nje tamo više nema, očajnički se borio za vazduh.
Zatim, ono užasno tumaranje po sobama golih zidova. Posle je ležao na podu u predsoblju
dok mu je srce divlje lupalo, van sebe od straha, jebote. Dva dana u bolnici, EKG i onda
povratak u ništavilo koje još traje.
Svaki dan deset godina i ona sada stoji tu ispred njega, gotovo ga dodiruje. Ako se
pomeri, prestaće. Zato se približila i poljubila ga, a on je uzvratio tek kada je bio siguran da se
to stvarno dešava.
Zaplakao je.
Grlio ju je i plakao bez prestanka. Nije plakao čak ni na očevoj sahrani, jer ne možeš
plakati, ako nisi oprostio.
- I ja sam tebe video.
- Molim?
- Toga dana. U Kungsgatanu. Video sam te, ali...
- Video si me?
- Jesam I sada...
- Jone?
- Molim?
- Video si me? Ali nisi to pokazao?
Pomislio je da bi sada možda trebalo da je pita kako živi u poslednje vreme.
- Nisi pokazao, Jone? Kao što nisi pokazivao ni dok smo živeli zajedno?
Trebalo bi da je pita za sestru. I da li je kupila onu kuću koju je želela. Da je pita
zašto se prijavila za posao u gradskoj policiji. I ko je taj pored koga inače stoji tako blizu.
- Jone, da li se sećaš... sećaš li se poslednjeg puta?
Ona vrišti.
- Ne. Ne sećam se.
Vrišti. - Tako si težak, jebote. - Urla. - Tako si težak, jebote - još jednom. Zatim zatvara
vrata i nestaje.
- Ne sećaš se... zašto si mi rekao da odem?
Stoji tu, u noći, i plače.
Trebalo bi da je pita sve to. Sada razgovaraju.
- Ne sećaš se zašto si spakovao moje stvari u Ikeinu torbu, jebote?
Trebalo bi.
- Nisi... nisi se promenio! Još uvek si onaj isti, Jone, kao onda, ali se ne sećaš kakav si
bio. Još uvek je nemoguće dopreti do tebe.
Ne plače ona, već on. Međutim, krenula je prema autobuskoj stanici i redu za taksi, a on
se ovoga puta nije okrenuo, ne želi da gleda kako nestaje.
***
Dvorište. Ne dopada mu se. Ne iz onog razloga iz kojeg se ne dopada Aneli - zato što nema
trave niti jabuka - već zato što je neravno i ko god ga je radio, nije ga dobro uradio. Sve u
svemu, ne voli ljude koji ne daju sve od sebe kada nešto rade.
Leo stoji pored prozora i posmatra ulegnuća u kojima se voda skuplja i preliva. Onda je
spustio pogled izoštrivši ga na nešto drugo, na sopstveni odraz u oknu i na majku koja sedi
iza njega, na ivici sofe, u spavaćici toliko različitoj od onih Anelinih. Sklanja ukrasne jastuke i
slaže ih na gomilu na popločanom podu.
Navukao je zastore i okrenuo se. Upravo je uhvatila za trake pokušavajući da ra- zvuče
dušek na rasklapanje, ali Leo ju je nežno sklonio u stranu.
- Ja ću, malo je nezgodno.
Gurnuo je nadole s jedne strane, a drugom rukom cimnuo s druge strane. Dušek je
popustio i otvorio se, te ga je razvukao celom dužinom. Krevet pokriva četiri pločice, dve crne
i dve bele, a one pokrivaju sef i ulaz u skladište oružja. Zatim je odvezao trake koje drže
prekrivač i prešao nekoliko puta rukom da ga izravna.
- Ne moraš to da radiš.
Majka se nasmešila.
- Leo... uvek si tako pažljiv.
Sela je na prekrivač koji je izravnao.
- Baš je dobro što imaš sobu za goste.
- Trebalo je da je vidiš pre nego što smo je renovirali.
- Da... sveže okrečeni zidovi. Zar ne? I pod... to si ti uradio, jel’ tako?
- Ne ja. Vinsent. On je postavio pločice.
Seo je pored nje, a ona ga je uzela za ruku.
- Iskreno, Leo, očekivala sam ovako nešto.
V
- Sta si... očekivala?
- Kada mi je Vinsent rekao da hoće da se preseli u Stokholm kod tebe... znala sam da
ćeš se brinuti o njemu.
Držala ga je za ruku i milovala, a on je zadrhtao iako mu je to već poznato. Tako se
osećao i onog jutra kada su hodali Glavnom stanicom i kada se zaustavila tamo gde je
eksplodirala bomba, u automobilu, dok su se vozili ka kući i prošli pred plavo-bele
trake na prilazu vojnom skladištu.
- Slušaj, mama...
Sada ju je pogledao tako da je oboma bilo neprijatno, zato što se ljudi nečiste savesti
osećaju neprijatno.
- ...Vinsent se sam brine o sebi.
- Sigurna sam da nije tako. Bar ne sasvim. Uvek si se brinuo o njemu. I o Feliksu.
V
Cak i o meni i ocu.
Odmahnuo je glavom.
- Mama.
Kao da ne želi više da sluša.
- Leo, da se nisi umešao, ja bih bila mrtva. Ne bi prestao da me udara.
Videla je. Ali je nije briga. Misli da mu je neprijatno.
- Mnogo se ponosim tobom. Preuzimaš odgovornost. Uvek preuzimaš odgovornost.
- Mama, prestani, molim te.
Sada ga je uzela i za drugu ruku i stavila je između svojih dlanova.
 - Uspeo si ono što on nije. Napravio si kompaniju koja se širi, a ne propada, kompaniju u
kojoj rade tvoja braća. Ti si im otac, više nego što je on ikada bio. Zapravo... nekada je bio
kao ti. U početku. Pažljiv. Brižan.
Zaćutala je. Kada je nastavila, glas joj je bio drugačiji.
- Ti si kao ja, više nego ostali. Da li znaš to? Mi možemo dosta toga da izdržimo, ti i ja,
Leo. Možda ti to ne primećuješ, ali to je u nama.
Pogledala ga je, ali on je više ne vidi. Uskoro će ga prozreti, shvatiće da nije u pitanju
griža savesti, već stid. Nasmešio se i zagrlio je.
- Laku noć, mama.
V
Cuo ju je kako se uvukla pod sveže oprani čaršav i ugasio svetlo, ne okrenuvši se. Izašao
je u predsoblje i otišao u kuhinju. Njegov odraz u oknu sada je mnogo jasniji, zato što je u
sobi mrak.
Počela je da diše ravnomerno. Zaspala je.
Na sofi iznad oružja - glavne teme svih današnjih vesti.
Misli da je najmlađi sin napravio pod na kojem spava. Veruje da najstariji sin ima
građevinsku firmu u kojoj rade svi njeni sinovi. Misli upravo ono što Leo hoće da ljudi misle.
Cak i ona vidi baš ono što je zamislio da drugi vide.
Ipak - oseća da je to pogrešno.
U oknu traži odraz nekoga za koga ona misli da su isti, nekoga ko preuzima odgovornost.
Diše sporo. Okno se zamaglilo i njegov odraz je nestao.
Još samo jedna. Još samo jedna i to će biti najveća do sada. Trostruka pljačka. Petnaest
miliona kruna. Onda će prodati oružje, a Feliks će moći da počne da studira. Onda će opet biti
kao ona. Ako posle toga prestanu, niko nikada neće saznati.
Kada počne emisija, na stolu ne sme da bude ništa osim beležnice. Potpuno nove, sa svim
stranama belim i praznim Stajala je na polici s kovertama i olovkama u Jenso- novom kiosku.
Kupio ju je zajedno s novinama. Retko čita vesti u tim smešnim novinama, ali te nedelje je
odlazio do trga oko četiri popodne i kupovao jutarnja i večernja izdanja koja sada stoje
naslagana na sofi.
Na stolu ispred njega je samo beležnica. U nju će upisati sve novo što bude saznao.
Sklonio je dasku za sečenje, nož, pepeljaru, crni luk i vino. Čak je počistio i ostatke duvana i
obrisao tanke crvene krugove od čaša s vinom
Ivan je stavio tehničku olovku - koja sigurno radi - na prvu, netaknutu stranicu beležnice i
naslonio se na sofu. Shvatio je da je previše utonuo u jastuk. Kao kada pokušavate da se
ispravite u ležaljci. Još jače oseća pritisak u donjem delu leđa, pošto danas nije popio ni kap
vina. Ponovo se nagnuo i nalaktio na kolena, pokušavajući da poštedi uklešteni disk - tako
obično sedi kada čeka izvlačenje, kada se loptice kotrljaju i poskakuju tamo-amo i zatim
upadaju u providnu cev.
Nagnuo se, međutim danas nije uplatio loto. Druga emisija je važnija i zahteva svu
njegovu pažnju.
Približio se gomili novina. Ne zna zašto, ali oseća teskobu dok ih prelistava, mada je već
nekoliko puta pročitao svaki članak. Sakupio je svaku informaciju napisanu o tome. Međutim,
televizijska emisija koju čeka uvek prikazuje nove snimke aktuelnih zločina i one informacije
koje novine još nemaju, a policija izabere da pusti u javnost. Te svinje kao da misle da rade
nešto važno, mada samo sede tamo u televizijskom programu kao deo scenografije,
pretvarajući se da rade.
V
Čeka dvadeset minuta. Ne sme da propusti početak. Dva bloka reklama - pokušavaju da
ubede ljude da će se njihovi usrani životi poboljšati, ako kupe nešto čega već ima u hiljadu
jebenih varijanti. Između reklama završetak emisije u kojoj niko nije ostario već deset godina i
gde likovi sede na istoj takvoj sofi, a u pozadini se čuje nas- nimljeni smeh publike.
Još jedna cigareta. Vrhovi prstiju jedne ruke pune i zavijaju jak duvan u tanku harti- ju, dok
cigareta ne bude spremna da je pripali i povuče prvi dim Zatim je ponovo prešao vlažnom
krpom preko stola; bitno je da je sto čist.
Nije zabrinut. Nije zato prelistavao novine sa gomile. Nestrpljiv je. Taj osećaj ga
neprestano izjeda, jednostavno ne može da sedi miran. Izvukao je naočare za čitanje iz
džepa. Zakačile su se za koverat u kojem se sada nalazi devetnaest hiljada kruna u
novčanicama od petsto. Nije više tako debeo kao onog jesenjeg dana kada je Leo došao prvi
put posle četiri i po godine i dao mu četrdeset tri hiljade - kao da su novčani
ce za monopol. Da bi otplatio dug koji misli da ne duguje.
Ivan je zamenio novine na vrhu gomile onima ispod gde se vidi fotografija pljačkaša u
crnom kako nišani. Stajao je u redu u supermarketu na trgu, troje ljudi je stajalo ispred njega.
Red se kretao veoma sporo, te se zapitao zašto ne otvore još jednu kasu. Kasirka je
nezainteresovano i tromo uzimala stvari sa crne pokretne trake. Dok je čekao, bacio je pogled
na stalak s novinama i odatle, iz daljine, pročitao dve reči, VOJNA GRUPA, naslov. Kada je
došao red na njega, pročitao je ostatak - sudeći po pisanju novinara, ko god je ukrao gomilu
oružja iz vojnog skladišta, upotrebio ga je da opljačka blindirani kamion u Farsti, banku u
Svedmiri i takođe obe banke koje se nalaze s one strane zida, iza te spore kase.
Stajao je tamo u redu i setio se podrugljivog smeška na staklu šaltera i kako su svi oko
njega neprestano pričali o onome što su videli, kako je počeo da razmišlja o grupama
naizgled nepovezanih događaja koji su, međutim, poput kombinacija brojeva na tiketu keno.
Iako nikada ne kupuje novine, uzeo je jedan primerak i stavio ga na pokretnu traku, iza
dvanaest jaja, kesice zelenog bibera i pakovanja peciva s bademom I
V
pročitao je. O grupi koju sada zovu Vjna grupa i koja je počinila pljačku u Sendalu, na plaži
blizu letnjeg kampa za hendikepirane gde je Brit-Mari radila nekoliko godina, i o dvema
pljačkama samo petsto metara od njegove kuće.
V
Sendal. Njen teren. Policija kaže da je mesto toliko skrovito, da morate znati da postoji da
biste se odlučili za njega.
Esmo. Moj teren. U novinama su istakli brutalnost osam pucnjeva koji formiraju lice.
Još uvek ne zna.
Međutim, sled događaja postaje jasniji, obrisi šeme pomaljaju se iz novina. Postepeno je
prestao da obraća pažnju na ono što pišu i umesto toga se usredsredio na fotografije.
Naročito na dve crno-bele koje se pojavljuju u svim novinama; na jednoj se vidi onaj što ga
nazivaju vođom kako nišani, a na drugoj kako ulazi sam u banku. Po-
V
malo mutne fotografije, ali ipak. Siroka ramena. Oči ispod maske, kao ona da ga po- smatra.
Usta s tankim usnama rastegnutim u liniju, baš kao njegova.
Ivan je namestio beležnicu i podigao olovku.
Počinje.
NAJTRAŽENIJI ŠVEDSKI KRIMINALCI. Već vidi svinje na ekranu, bez onih glupavih kapa
koje verovatno nisu dozvoljene u studiju. U novinama kažu da će ceo današnji program biti
posvećen Vjnoj grupi. Specijalna emisija u kojoj će biti opisan svaki ugao, svaki detalj, s
namerom da se dođe do neke informacije od gledalaca.
Stavio je novu minu u olovku, izravnao stranice beležnice i posmatrao voditelja koji stoji
ispred policajaca i priča o najvećoj krađi oružja u švedskoj istoriji i o šest teških pljački koje se
dovode u vezu s tom grupom.
V V
Šest pljački? Napisao je. Šest pljački. U novinama pišu samo o četiri.
Brzo se smenjuju slike unutrašnjosti izrešetanih banaka. Krhotine stakla na podu i
otvorena vrata praznih trezora.
Kamion za prevoz novca u Farsti. Handels banka u Svedmiri. Handels banka i SE
V
banka u Esmu. Štedionica u Rimbu i SE banka u Kungsernu.
Ponovo je zapisao. Nove informacije. Rimbo. Kungsern.
Zatim nekoliko sekundi snimka kamere koja se kreće po unutrašnjosti Glavne stanice u
Stokholmu.
Tamo gde je eksplodirala bomba. Prestravljeni ljudi se guraju iza visoke ograde. Spustio je
olovku. Zatim ju je ponovo podigao. Siguran je da o tome još niko nije pisao niti govorio. Da bi
eksplozija mogla biti povezana s njima.
Sada se voditelj okrenuo od kamere. Otišao je do jednog od visokih stolova i seo pored
policajca. Nastavio je da priča o bombi. Pitao se da li je moguće da je dvostruka pljačka
nedaleko od Ivanovog prozora na neki način povezana s bombom koja je eksplodirala tog
istog dana.
Bomba?
Zapisao je, ali ne može da poveže. Bomba. To mu uopšte nije jasno. Razume oružje, to
razume. I pljačku. Ali bombu ne razume. Reč bomba ne uklapa se s ostalim reči- ma. Ne
uklapa se u šemu.
Voditelj se ponovo okrenuo i pogledao u kameru. Sada priča o članovima grupe. O
njihovom poznavanju vojne taktike. O tome kako su sportski građeni, govore savršeno
švedski i verovatno nemaju policijski dosije.
Savršen švedski.
Nemaju policijski dosije.
Zatim potpuno nove slike. Pokretne.
Nikada nisu pokazali ništa slično. Različite kamere pre nego što su pucali u njih. Kratki
snimci odozgo često traju samo nekoliko sekundi. Jasno se vidi vođa za koga kažu da je
visok između sto osamdeset pet i sto devedeset pet centimetra, težak između sedamdeset
pet i osamdeset pet kilograma.
Ovoga puta nije spustio olovku, već mu je ispala iz ruke i otkotrljala se preko stola na pod.
Mada upravo to treba da zapiše. Visinu. Težinu. Sve ono što ne zna. Sve nove informacije.
Zato je kupio beležnicu.
Međutim, nema potrebe da zapisuje.
Vidi. Bez obzira na to što snimci traju po nekoliko sekundi.
V
Šemu. Onu što se ponavlja svuda, silu koja pokreće milione ćelija, od najmanjeg elementa
do pokreta ruku i nogu, koja se nalazi čak i u jedinstvenim sitnim naborima na vrhovima
prstiju i dlanovima.
Ivan je posegnuo za flašom vina koja stoji na podu pored njegovih nogu, nedirnuta.
Otvorio je flašu i pio dok mu nije ponestalo daha.
Sada zna.
Izmaglica. Omorike. Šljunak.
Odmori šte oko kilometar i po unutar šume u Halandu.
Feliks se protegnuo, radni položaj mu nije baš ergonomski. Posao traje mnogo duže nego
što je pretpostavio. U desnoj ruci drži tanke makaze. Seče krov kamiona, centimetar po
centimetar. Makaze grizu, žvaću i prave okruglu rupu.
Poslednja priprema.
 Samo što nije gotovo i onda mogu da otpočnu tri pljačke, istovremeno.
Ofarbani metal pruža otpor kao da ne zna da nije živ. Stigao je dopola. Polukrug koji treba
da postane otvor, stražarsko mesto gde će moći da ustane i čuva stražu.
V V
Šuma pored auto-puta 153. Druga strana Švedske. Preko cele zemlje, ako se krene
jugozapadno od Stokholma, od istočne pa sve do zapadne obale. Njihovo mesto za sastanak.
Tako su odlučili da ga nazovu. Tu su već nekoliko dana. Šest sati su se vozili da bi došli tu i
izveli poslednju pljačku.
Feliks se okliznuo i posekao na oštar metal, zatim opsovao i nastavio da seče krov.
Polukrug postaje krug.
Stigli su juče popodne i postavili kamp dva-tri kilometra od gradića po imenu Ula- red.
Samo dve hiljade stanovnika, ali sedište najveće prodavnice vojnog otpada u zemlji, gde
dolaze ljudi iz svih krajeva Švedske. Naročito te nedelje. Za Uskrs. Mnogo slobodnog
vremena, jedno od najunosnijih doba godine. S vojnim otpadom na jednoj strani trga, trezori
triju banaka na drugoj strani biće puni.
Kamp-kreveti i vreće za spavanje, suva hrana i voda koja se greje na plinskom re- šou.
Najpre poslednje doterivanje vozila kojim su došli, tajni zid u malom kamionu iznajmljenom
nedelju dana ranije. Vbzilo je iznajmljeno zato što mora da bude legalno u njihovom posedu,
pošto će u njemu proći kroz blokade, ako na neku naiđu. Zatim - kada je pala noć, otišli su u
Varberg, najbliži grad, gde su ukrali kamion koji će koristiti za vreme pljačke i čiji krov Feliks
sada seče.
Kada su se vratili, spavali su i čuvali stražu na smenu. On nije ni spavao. Posma- trao je
bele tačkice na plavocrnom nebu i osećao kako vlaga izbija iz zemlje. Međutim, nije zbog
toga ostao budan. Zvezde su uvek bile tu. Nešto drugo je u pitanju, neka teskoba, nešto nije
bilo kako treba.
U šumi je bilo tiho. Cele noći. Osim povremenog laveža pasa različitih rasa. Kao da je tu
blizu neka uzgajivačnica.
Buđenje u pet ujutru. Doručak je bio termos kafe i kupovni sendviči koje su doneli još iz
Stokholma.
Počeli su tako što su napunili razervoar kamiona. Ne možeš biti siguran da će ukra-
deni kamion imati dovoljno benzina, tako da su sipali sve četiri kante koje su poneli iz
Stokholma. Zatim su seli na poljske ležajeve, raširili mape kao postere i pretresli ponovo tri
pljačke. Leo će sam opljačkati banku broj jedan, Vinsent i Jasper banku broj dva, zatim će se
naći u banci broj tri i zajedno je opljačkati. Za to vreme, Feliks će osmatrati ulaz i izlaz u grad,
kroz otvor koji je poslednja priprema, posao koji upravo pokušava da završi. Isekao je krug i
kamion je ostao bez velikog dela krova.
- Vinsente, možeš li da mi pomogneš?
Mlađi brat je otvorio škripava vrata, stao na sedište i gurnuo nagore gotovo odvojen
metalni deo. Dve ruke odozdo, dve ruke odozgo. Zajedno su skinuli poklopac koji nije hteo da
se odvoji i bacili ga u jarak.
Znoj mu curi niz čelo, upada mu u oči i peče ga. Feliks sedi na krovu vozila, noge mu vise
kroz rupu. Vinsent stoji pored njega, gornja polovina tela mu viri iznad neravne ivice otvora, u
očima mu se vidi umor ili briga. Ima taj izraz lica.
- Felikse?
- Molim?
- Ovo neće biti dobro.
Zabrinut je.
V
- Čuješ me?
 Vinsentova zabrinutost je ista ona zbog koje nije mogao da spava prethodne noći.
- Felikse? Osećam to. Stvarno.
Njegove misli. Samo ih Vinsent izgovara.
- Nikada se nisam ovako osećao. Nikada.
- Ja ću biti za volanom Dokle god sam ja tu, Vinsente, sve će biti dobro. U redu?
V
Želi da veruje u to. Ipak, ne veruje.
Poslednji put.
To je plan.
Tri banke u pravo vreme.
Deset miliona, petnaest, možda čak i dvadeset. Onda ćemo imati dovoljno.
To je cilj. Ukrasti dovoljno novca. I uraditi nešto što niko ranije nije uradio.
- Još samo ovaj put, Vinsente. Onda nestajemo. I niko više nikada neće čuti za Vojnu
grupu.
Malo dalje u šumi Leo sklapa kamp-krevete, a Jasper stavlja šaržere u tri posebno
sašivena prsluka i torbu. S rukom na Vinsentovom ramenu, Feliks je kroz otvor uskočio u
kamion, prešao preko sedišta i seo za volan.
Vreme je.
***
Svetlo je drugačije. Tamo u šumi, bilo je zelenije. Međutim, dok Feliks sedi tu u vozi
lu parkiranom poprečno od ulaza u tri banke, dnevna svetlost koja prolazi kroz rupu u krovu
izgleda mu drugačije. U tom gradiću svetlost je oštrija, sve što se nalazi u kamionu nekako je
jasnije. Zbog toga je video mitraljez prvi put. Tako mu se barem čini. Iako je u njihovom
skladištu oružja već više od pola godine, zapravo nikada nije bio toliko blizu njega. Puška
teška jedanaest kilograma u njegovim rukama, meci u dugačkim metalnim redenicima vise sa
strane, kao zubi spremni da rastrgnu sve što im se nađe na putu. Nije isto. Jurišna puška koju
je uvek imao u krilu čekajući u automobilu za vreme pljačke mala je, sitna i nevidljiva. Ovo je
zver, kao štuka u poređenju s velikom belom ajkulom Rasklopio je postolje, izvio se u
skučenom prostoru pokušavajući čvrsto da uhvati nezgrapno oružje, podigao mitraljez iznad
glave, izbacio ga kroz ise- čenu rupu i stavio na krov. Municija je zazvečala poput lančanog
oklopa, te je obuhvatio redenike podlakticom da bi ih utišao.
Rat. Na to je pomislio. Kao u nekoj reportaži na televiziji, građanski rat u kojem neki
gerilac leži na brdu i puca u selo. Sada on proviruje kroz rupu i osmatra selo, gledajući preko
puščane cevi u ljude na trgu tipičnog švedskog grada. Kada ga budu videli, misliće da je
televizija, da nije stvarno.
Ispravio se kroz otvor i prešao mitraljezom ceo polukrug, sleva nadesno. Ceo pregled
ulice s leve strane, otkuda su došli, ceo pregled banaka u nizu ispred njega, gde je upravo
ostavio tri maskirana pljačkaša, i ceo pregled ulice zdesna, kuda će pobeći za tri minuta.
Televizijska reportaža o ratu. Odatle vidi tri televizora koji prikazuju tri različita kanala. Tri
četvrtasta izloga istih dimenzija s različitim oznakama banaka, unutra osvetljeni sijalicama,
svetlo je malo žuće i mekše, kao televizor. Tri kutije u kojoj se odvijaju tri paralelne scene. Na
televizoru levo, u štedionici, vidi samo jednog maskiranog muškarca u crnom, Lea, kako ulazi
u šalter s torbom i puni je novcem iz blagajni koje službenica prazni jednu po jednu. Na
televizoru u sredini, u SE banci, vidi dvojicu maskiranih muškaraca u crnom, Vinsenta i
Jaspera, jedan uzima novac iz blagajni, drugi drži pušku prislonjenu na leđa službenika i ulazi
u trezor. Na onom desno, u Handels banci, onoj što će je zajedno opljačkati poslednju, vidi
zaposlene kako trče prema vratima, zaključavaju ih i žure nazad iza šaltera da legnu na
drveni pod, pošto su primetili kamion i mitraljez i maskirane ljude koji još nisu stigli.
 Televizijski ekrani. Baš tako. Tako mu je uvek izgledalo. U Svedmiri, Rimbu i Kun- gsernu
bio je samo jedan ekran. U Esmu dva. Sada vidi tri televizora koji prikazuju događaje u režiji
njegovog brata koji nisu stvarni.
A onda je iznenada sve postalo stvarno.
Prvi put.
Paralelni filmovi dobijaju nov sadržaj koji nije predvideo, nov tekst, nove scene, nove
likove koji nisu u scenariju. Tri slučajna prekida razbila su iluziju. Događaje koje vidi više ne
može da posmatra kao igram program na televiziji. Oni su stvarni. Lju
di. Izlaze iz scene. Ako su stvarni, to znači da su ranjivi. A on stoji tu držeći pravi mitraljez koji
ispaljuje osamsto smrtonosnih metaka u minuti.
Prvo je stariji lovac izašao iz automobila, a njegova žena je ostala na suvozačkom sedištu.
U kamuflažnoj jakni i kapi s mačjim očima, otvorio je prtljažnik i izvadio kofer s lovačkom
puškom Zatim je namerno krenuo prema mitraljezu koji Feliks drži uperen u njega. Prišao je
sasvim blizu.
V
- Sta to radite, dovraga?
Feliks je uperio ratno oružje u njega.
- Odlazite, smesta!
Međutim, starac je samo stajao i prkosno zurio u cev, a zatim uperio pušku u njega. Ili on
ili starac. Nema izbora. Imaju jedan drugog na nišanu i Feliks zna da mora da puca. Tada je
žena izašla iz automobila, povikala na muža i počela da ga vuče za jaknu.
- Prestani, Bengte, vrati se, polazi sa mnom, odmah!
Bilo je tako blizu. I bilo je stvarno.
Zatim je šalterska službenica u Leovu torbu stavila eksplozivnu boju koja se aktivirala dok
je izlazio iz banke. Na levom ekranu gust crveni dim kulja iz torbe, bojeći novac u istu takvu
nijansu crvene. Nikada nije video Lea takvog, ne kada je potrebno da zadrži prisebnost.
Potpuno je poludeo. Okrenuo se. Potrčao ka vratima. Otvorio ih i zaurlao.
- Upozorio sam vas, govnari, da mi ne stavljate te eksplozivne boje u torbu, jebote!
Zatim je čuo pucnje. Njegov stariji brat nekontrolisano puca po banci okružen crvenim
dimom, van sebe od besa. S krova kamiona ne može da vidi da li je neko pogođen. Misli da
nije. Međutim, stvarnost koja je otpočela sa starcem i njegovom lovačkom puškom sada je još
bliža, vidi joj pore, oseća je svim čulima.
Onda Vinsent. Mali brat.
Vinsent je prvi stigao do treće banke i do već zaključanih vrata. Upotrebio je kundak i cev
da razbije izlog, televizijski ekran, i ušao u banku. Sledio je uputstva i naredio im da legnu i
svi su legli. Osim jedne starice. Krenula je prema njemu s ispruženom rukom kao da ga nešto
moli, možda da je pusti da izađe. Ispružena ruka pogrešno shvaćena. Vinsent se okrenuo i
nanišanio u jednom pokretu, pre nego što je shvatio da starica nije pretnja. Na nišanu puške,
starica je počela da zapomaže toliko glasno da je Feliks mogao da je čuje u kamionu ispred
banke.
- Nemojte pucati, molim vas, nemojte pucati!
Samo jedan mali pokret prstom Njegov mali brat zamalo nije ubio. Stvarnost nikada nije
bila prisutnija dok je Vinsent nepokretno stajao sa spuštenom puškom, pokušavajući da shvati
šta je mogao da uradi.
Zatim su se tri paralelna filma vratila svom predodređenom scenariju.
Pljačkaši su napustili treću banku kroz oštru pukotinu u razbijenom televizijskom
ekranu, dotrčali do kamiona, ubacili torbe i otvorili bočna vrata, a Feliks je uvukao mitraljez i
seo za volan i vozio u cikcak između automobila koji stoje na putu parali- sani strahom.
***
Vinsent pretpostavlja da voze sto dvadeset na sat na veoma uskom putu, dok hladan vazduh
duva kroz rupu i ceo krov zveči.
Scena ispred njega, Leo besno pretura rukama po torbi prepunoj crvenih novčanica.
Scena u njemu, druga ruka, staričina, ispružena.
Pomislio je da je pretnja. Bilo je tako blizu. Još uvek oseća napetost u prstu na obaraču,
pre nego što se okrenuo i video izborano lice i sedu kosu, čuo vapaj da je pusti da izađe.
- Jebote! Jebote, jebote, jebote! Dva miliona! I sve novčanice su crvene!
Hrabra je bila. Pomislio je. Žena koja je prišla maskiranom pljačkašu. Šalterska službenica
je bila isto tako hrabra, kada je, uprkos strahu, uradila ono što je naučila na obuci i ubacila
eksplozivnu boju zajedno s novcem koji je pljačkaš tražio.
- Prokleta kučka! Sve je crveno!
Leo i dalje urla, a Vinsent je pogledao kroz isečenu rupu, u krošnje drveća. Šuma postaje
gušća. Nekoliko kilometara od grada i još nekoliko do šumskog puta gde će Feliks skrenuti.
- Vas dvojica? Koliko ste uzeli?
Leo je gotovo izgubio glas pokušavajući da priča tiše.
- Koliko?
- Ne znam.
- Jaspere, otprilike, dođavola!
- Najviše... četiristo. Ukupno. U prvoj banci trezor je bio potpuno prazan.
Pogrešan odgovor.
Torba se odbila o zid kada ju je Leo zavrljačio u zadnji deo kombija.
- Samo četiri stotine hiljada kruna!
Krošnje više nisu jedinstvena masa, Vinsent sada može da razazna drvo po drvo. Usporili
su i izašli s auto-puta. Feliks je ponovo ubrzao i neravna površina je počela da udara o pod
vozila.
Još malo. Do mračnog skrovišta iza zida.
V
Šumski drum je sada prav i penje se uzbrdo. Bili su na pola puta do vrha brda, kada su
čuli prvi udarac. Vinsent je čuo i osetio. Jasan udarac. Sledeći je bio još jači, kao da je neko
udario drvenim maljem
Tada su počeli da gube na brzini. Odmah je znao.
To je tačno taj osećaj kada motor otkaže.
- Potpuno je... mrtav! Neće da upali!
Kombi je na strmoj uzbrdici, Feliks je podigao ručnu kočnicu i iskočio.
- I ti!
Feliks je legao na zemlju s baterijskom lampom u ruci i podvukao se pod nepomično
vozilo koje traži svaki policajac u Halandu.
- Dovod za gorivo, Leo. Potpuno se otkačio!
- Siguran si?
- Da.
- Ta prokleta eksplozivna boja i sad ovo... Jebote!... jebote, jebote!... moramo da ga
odguramo do vrha, pa dalje koliko god možemo. A onda moramo peške. Zakasniće- mo
barem dvadeset minuta!
Osam mladih ruku gura kamion uzbrdo, a sa svakim metrom prolazi još malo vremena
koje imaju na raspolaganju. Kada su stigli do vrha brda, Feliks je uskočio za volan i upravljao
dok se točkovi nisu gotovo zaustavili, te skrenuo pravo u šumu. Još kilometar i po do mesta
za sastanak. Potrčali su.
Kamion stoji tamo gde su ga ostavili pre malo manje od sat vremena, na ivici od- morišta,
okružen drvećem, kamenjem i malom gomilom debala. Da je neko prošao, bio radoznao i
otvorio vrata, video bi upravo ono što Vinsent, Leo i Jasper vide sada, kada su podigli zadnja
vrata. Bale grube izolacione vune, bockave i prozračne. Uskočili su, progurali se kroz bale do
zida kabine. I skinuli ga. Iluzija. Pokretni zid iza kojeg se nalazi tajno skrovište. Napravili su ga
prethodne nedelje kod kuće u Tumbi. Tu će ostati za vreme vožnje do Geteborga i do sledeće
promene vozila.
- Kasnimo dvadeset sedam minuta.
Kontrolni punktovi. Policija je do sada imala vremena da ih postavi.
- Dvaput, Felikse.
Feliks je skoro gotov. Presvukao se iz pljačkaške odeće u radnu, zato što će on voziti.
- Dvaput ćeš kucnuti o zid ako budemo morali da otkočimo oružje. Važi?
Vozač kamiona koji prevozi nezgrapne bale izolacione vune do nekog gradilišta klimnuo
glavom je i poravnao lažni zid.
U skučenom prostoru je potpuni mrak.
***
S makadama su prešli na asfaltirani put. Osetio je. Kreću se normalnom brzinom I to oseća.
Veoma je skučeno, Vinsent sedi veoma blizu Lea, gotovo na njemu. Jasper je isto tako
blizu Lea, s druge strane. Potpuno crnilo. Mrak je živ, kao tkivo koje raste iz zida u kabinu gde
sedi Feliks, iz tajnog zida prema prikolici prepunoj bala izolacione vune.
Svaki put kada Leo izdahne, kratko i napeto, Vinsent oseti topao vazduh na obrazu.
Svaki put kada kamion malo uspori usisa ih tama, oseti pokrete kamiona u grudima.
Ali ne i ovoga puta.
To nije ono blago kočenje posle kojeg sledi ponovno ubrzanje. Feliks se potpuno
zaustavio. Tumbanje u Vinsentu nije prestalo, inercija ga je pritisla uz pravi zid, te je hteo da
prođe kroz njega, prema Feliksu i svetlosti.
Zatim su čuli kucanje. Prvi put, drugi put.
Osetio je kako se Leo okreće da bi otkočio oružje, kao i Jasper. Kliktanje je odjeknulo i
Vinsent je shvatio da je to ono što čeka celu noć i ceo dan.
Felikse? Molim? Ovo neće biti dobro.
Zna kako izgleda kontrolni punkt. Dva policijska automobila s plavim rotacionim
V
svetlima. Četiri policajca - jedan drži znak na kojem piše POLICIJA i zaustavlja vozila.
Ni Feliks nije spavao. Nije ništa rekao, ali Vinsent mu je video u očima. Budan je već
trideset sati i sedi tamo sam u kabini iznajmljenog kamiona na halandskom drumu. Mora da
se usredsredi. Mora da pazi šta priča.
Kroz tanak zid čuje kako Feliks spušta prozor.
- Vbzačku dozvolu, molim vas.
Glas nije star. Policajac je možda malo stariji od Lea. Zatim tišina. Feliks drži novčanik u
džepu na košulji, verovatno ga sada vadi.
- Kuda ste krenuli i otkuda dolazite?
- Otkuda dolazim?
- Gde ste bili?
- Da li se nešto dogodilo?
Ponovo tišina. Policajac verovatno proverava dozvolu. Njegov kolega čeka tu blizu.
- Pitao sam gde ste bili i kuda ste pošli.
- Idem u Tilesand u vikendicu. Na obali, bele peščane plaže, mnogo je lepo. Izda- jem
je. Prvi gosti mi stižu za mesec dana. Iz Stokholma, dobro plaćaju. Stavljam izolaciju u jednu
sobu za njih. Materijal je pozadi.
- Izađite iz vozila, molim vas.
Vrata su se otvorila i čuo se tup udarac kada je Feliks skočio na zemlju.
 - Molim vas, otvorite pozadi da pogledamo.
Koraci duž bočne strane kamiona. Prepoznao je Feliksove. Policajac korača lakše, spušta
stopala mekše, možda nije toliko krupan.
Onda su se vrata otvorila ka spolja. Policajac sada može da vidi šta je unutra.
Svetlost je prošla kroz pukotinu na vrhu, tamo gde se tajni zid spaja s krovom Vide senku
policajca dok se kreće tamo-amo.
Vinsent ne diše. Zatvorio je oči. Tako ne vidi pukotinu, ne vidi policajca tu blizu.
Pokušao je da se usredsredi samo na Feliksa. On priča tu negde, verovatno s dragim
policajcem. Slušaće samo njegov glas. Tako je odlučio.
Sluša zatvorenih očiju.
Ispod kapaka ponovo vidi sedu kosu, bore kao grančice, verovatno je mudar, stari ljudi su
često mudri, tako izgleda; ispružena ruka ka njemu i hrabre oči.
Neko pomera bale izolacione vune s druge strane zida. Najlon kojim su obmotane šušti po
podu. Sada je sasvim blizu, policajac. Jakna mu se zakačila kad se okrenuo,
VV *1
očešao se o zid.
Sve je moguće. Bilo kada. Ništa nije sigurno. Samo to da će Jasper pucati ako ih policajac
otkrije. Leo takođe. Međutim, Vinsent nije otkočio pušku. Ne još.
Neko se sada naslonio na tajni zid. Policajac. Kroz pukotinu na vrhu prošlo je malo više
svetla. Leo i Feliks su ga napravili, a oni obično dobro obave posao. Ali šta ako?
V
Sta ako zid popusti pod težinom tela?
- Sta tražite?
- Dogodila se pljačka.
- Pljačka?
Skloni se.
- Pljačka banke. I to ne jedna. Već tri.
Odmakni se od zida. Smesta.
- Mislim, stvarno...
Vinsent kao da vidi kako Feliks sleže ramenima i vrti glavom
- Hoću da kažem.. zašto te budale ne nađu neki posao, kao svi mi?
V
Svetlost na vrhu se malo smanjila. Policajac nije više naslonjen na zid. Čini se da odlazi,
odeća mu se tare o najlon obmotan oko gusto nabijenih bala.
Policajac je skočio s prikolice. Dvostruka vrata su se zatvorila.
Ponovo ih je progutala tama, živi su, kao i malopre. Napolju koraci, Vinsent ih jedva čuje, i
Feliksa kako policajcima govori nešto kao da dobro obavljaju posao. Ali nije isto. Pomešano
je, zbrkano. Stvarnost se raspala u paramparčad, milioni krhotina pali su kao staklo iza
njegovih kapaka. Sada ih je vratio, deo po deo. Ali ne na isto mesto kao ranije. To bi značilo
da je sve isto kao ranije, kao da se ništa nije dogodilo i život može da teče isto kao dotad.
Feliks je upalio motor.
Krhotine nikada više neće biti na svom mestu.
Siguran je. Samo je u to siguran. U grudima je ponovo osetio kako ubrzavaju.
Vinsent pije iz čaše toliko sporo da se piće prvo smlačilo, a zatim ustajalo. Mali, sporadični
gutljaji, ne želi da se napije. Ne tu. Nekoliko puta samo što nije zaspao, posle neprospavane
noći oseća tek ostatke pažnje i straha. Još samo malo. Onda će krenuti put kuće, slike
trostruke pljačke će izbledeti, a voz će ga uspavati. Zapravo, samo jedna slika - onaj trenutak
kada zamalo nije od pljačkaša postao ubica. Jedan jedini trenutak koji je razdvojio stvarnost
na dve jasno određene mogućnosti.
 Uzeo je mali gutljaj i zadržao ga u ustima pre nego što je progutao, ne prebrzo, ne
previše.
Pogledao je kroz prozor paba u dnu glavne železničke stanice u Geteborgu.
Jasper.
Izlazi iz prodavnice prekoputa šanka poskakujući, mada ni on nije spavao. U novinama su
naslovi poput TROSTRUKA PLJAČKA, VOJNA GRUPA, i Jasperova fotografija sa crnom
maskom pre nego što će pucati u kameru. Jasper je crven u licu, uzbuđen. Bacio je novine na
sto i otišao do šanka po treće pivo. I strusio treći jegermaj- ster, još dok je stajao za šankom
- Jesi li video? Večernje izdanje je stiglo!
- Imamo još deset minuta do polaska.
- Tri banke, Vinsente, jebote! Zamisli, kakvi ludaci, jebote!
Podigao je novine. Priča suviše glasno. Okreće se da vidi da li ga ljudi gledaju.
- Jaspere, prestani.
Za razliku od njega, Vinsent je pognuo glavu i šapuće.
- Jesi li čuo šta sam rekao? Prestani.
Posle tolike količine alkohola za tako kratko vreme, Jasper se glasno nasmejao, promuklo
i nerazumljivo, te podigao jedne novine i pokazao na veliku fotografiju.
- Jesi li video? Ovog tipa?
To je rekao isto tako glasno, nasmešio se i namignuo mu.
V
- Cak i pravilno drži pušku!
- Ima policije! Video sam ih. Nekoliko policajaca! Na stanici! Oni... prestani, zaboga!
V
Vinsent se još više zgrbio. Ne želi da sedi s Jasperom Želi da priča s braćom, s Leom koji
vozi kamion negde na auto-putu E4 ili s Feliksom koji treba da poleti s aerodroma Landveter i
da stigne u Stokholm posle četrdeset pet minuta leta. Potrebni su mu, tu i sada.
V
- Slušaj... svi pričaju o tome. Sta misliš, šta čita ona bakica tamo? I onaj tip tamo što
krišom sipa smirnov u kafu, zar ne misliš da je i on čuo izveštaje na televiziji? Ni
je čudno što i mi pričamo o tome. Čudno bi bilo da ne pričamo, jebote! Samo se opusti, bato.
Leo kamionom, Feliks avionom, Vinsent i Jasper vozom Razdvojili su se posle pljačke, još
jedan način da ne privuku pažnju u toj poslednjoj fazi. Zato sada sedi tu. S nekim ko radi
upravo to. Privlači pažnju, ponaša se razmetljivo da bi provocirao, možda čak i izazvao tuču,
kao da ga pljačka još uvek drži i mora nekako da je izbaci iz sebe.
- Da li si video Leove oči? Kada je shvatio da ih je više od polovine crveno? Ja sam ih
video. Ja znam tačno kako se osećao. Ja i Leo... zajedno smo ovo isplanirali. I onda ta
prokleta šalterska službenica stavi eksplozivnu boju u njegovu torbu, jebote! Sav novac je
crven i bezvredan, jebote, i moraćemo da ga spalimo.
- Jaspere, umukni.
- Međutim, uzeli bismo mnogo više, bato, da ti nisi gubio vreme pričajući sa
službenicima kao neka pičkica, jebote! Pljačkaš banke ne mora da tetoši službenike! Mogli
smo još koji milion da uzmemo!
Bato.
Provokacije, razmetanje, optužbe.
Tetoši.
To ga je zabolelo.
Mora da ode odatle. Ustao je, zgrabio torbu ispod stola, stavio je na rame i osetio ivicu
puške na kuku. Nosi torbu s oružjem, mnogo novca i deset konzervi piva i hoda prema
peronu i vozu koji ide za Stokholm, dok Jasper trči za njim
 - Mali bata tetoši službenike.
- Hej, dobio sam ključeve, zar ne?
Ponovo ga je zabolelo. Ali ne bi trebalo da mu odgovara, to ga samo ohrabruje da priča i
dalje.
- Dobio? Uzimaš ključeve. Staviš im cev na čelo. Dok ti ne daju ključ u ruku.
Nije mogao da odoli. Ali samo jedanput. Više neće. Ma koliko dugo taj prokleti
idiot bude išao za njim i zahtevao odgovor. Samo torbu na rame, pa u voz koji stoji tamo i
onda će spavati na sedištu tri sata. Neće, neće, neće ponovo odgovoriti Jasperu.
- Ali slušaj. Dakle. Ako smo kompanija? Tako je Leo objasnio, da smo prava kompanija.
U tom slučaju... Leo je vlasnik kompanije, kao direktor, a ja... ja sam više kao supervizor, a ti,
Vinsente, ti si samo mali pripravnik, šegrt, i zato tetošiš službenike. Leo to zna. Zato sam ja tu
da se pobrinem za to. Da budem grub sa službenicima. I jesam Grub. Ne kao ti, bato.
Vinsent ga ne gleda. Ako ga ne vidi, biće mu lakše da ne obraća pažnju na ono što priča.
Popeo se u vagon i hodao uskim prolazom, pridržavajući torbu iza sebe kako usput ne bi
nekog putnika udario automatskom puškom Samo jedan kupe na kraju svakog vagona.
Navukao je zavese, zatvorio vrata i stavio torbu na policu za prtljag, za
tim se uvalio na tri sedišta i prebacio jaknu preko glave.
Ni deset minuta nije ležao. Osetio je udarce točkova voza o spojeve šina. Pulsira- juća
uspavanka u istom ritmu kao boje i kratki, ravnomerni odblesci ispod kapaka. Prvo je došao
kondukter da im traži karte, zatim se Jasper popeo na sedište i spustio torbu, gurnuvši nogu
među Vinsentova rebra, čizmu s pojačanim čeličnim vrhom.
- Hoćeš?
Jasper je spustio torbu na pod, izvadio pivo i otvorio ga proturivši prst kroz metalni prsten.
Kapljice piva raspršile su se po Vinsentovom licu.
- Molim te, ne otvaraj mi to pivo pored lica!
Jasper je ponovo pogledao u torbu, u njoj se jasno vidi kundak puške, kao i plastične kese
pune crvenih novčanica. Pronašao je još jednu konzervu i pružio je Vinsentu koji je
odmahnuo glavom
V
- Sta sam ti uradio, te me toliko mrziš? A? Bato?
- Nismo braća. Dakle, prestani da me zoveš bato, jebote!
Ponovo mu je odgovorio. I vidi da je Jasper zadovoljan, zato što se nasilje hrani nasiljem.
Međutim, glava mu je teška, san ga je ophrvao i ne pušta ga, ne može jasno da razmišlja.
- Zvaću te bato, ako to želim. Najmlađi si, zar ne? I zato nemaš pojma o tome šta smo
Leo i ja radili, zato što si bio samo glupavo, slinavo derište.
Vinsent je vrteo glavom pokušavajući da se probudi. Hteo je da razbistri misli, ali oči su
mu suve i peku ga, vrat mu se naježio, umor ne odustaje, pokušava da savlada budno telo
koje bi trebalo da spava.
- Prilikom svake pljačke, bato... Leo ide prvi, ja idem poslednji, ti si u sredini,
najbezbedniji. Mi te štitimo. Leo i ja smo razgovarali i tako odlučili.
Jasper steže praznu konzervu u šaci, ne prejako, tek toliko da proizvede onaj raz-
dražujuć zvuk ulubljenog metala koji se sam vraća na mesto.
- Dosta pucamo, ali uvek sačuvamo nešto metaka u slučaju da nekom prokletom
policajcu padne na pamet da nas goni. Zar se nikada nisi zapitao, bato, otkud sva ta
municija?
Ulubljenje na konzervi. Unutra, napolje. Kao sekundara na satu. Jasper je približio
konzervu Vinsentovom uvetu.
V
 - Kada bi samo znao koliko sam ja učinio za tebe, Vinsente. Sest godina svaki dan. A ti
ležiš tu i bezobrazan si, jebote. Stvarno, jebote!
Provocira ga. Zna to, oseća.
V
- Sest godina... o čemu pričaš, dođavola?
V
- O čemu pričam? Sta misliš? Otkuda nam plastični eksploziv i pentrit da dignemo u
vazduh pod bunkera?
Vinsent je ustao. Sve ga boli, spolja, unutra. Da spava. To je sve što želi. Kada bi njegove
oči imale sopstvenu volju, već bi izašle iz duplji i sklupčale se negde u mra
ku, ispod sedišta.
- VOjska. Prvo je Leo uzeo ono što nam je potrebno. Zatim ja.
Ipak, sada kao da mu se snaga polako vraća, te je slušao.
- Završne vojne vežbe, bato. Počinju tako što transportuju ceo jebeni kamion pun
zapečaćenih kutija i ostave ih pored puta, usred snega. Oružje, eksploziv, municija. Posle
nekog vremena, nemoguće je sve to kontrolisati, ali Leo je znao, kao i ja, da se inventar pravi
tek kada je vežba gotova i kada sve treba da se odveze nazad.
V
Nervoza od koje ga je svrbeo skalp i celo telo, sada se uvukla poput crvića. Sto glasnije taj
idiot priča, Vinsent je sve sigurniji da nikada više neće s njim opljačkati banku.
- A onda, bato, noću dok smo čuvali stražu, uradio sam isto što i Leo dve godine ranije.
Doneli smo kese za smeće. Imali smo tri sata u snegu da skinemo žigove sa zapečaćenih
kutija, uzmemo municiju, pentrit ili ručne granate i vratimo žigove u prvobitno stanje. Crne
kese za đubre smo zakopali i sakrili, pre no što smo se vratili u jedinice.
Crvići gamižu i dolaze do srca koje već ubrzano tuče i ništa više ne postoji, samo
Jasperova usta i on priča i priča o vojnoj vežbi i Leu, kao da je Leo Jasper ili Jasper Leo.
- Znali smo da će posle te vežbe biti inventar i da će ceo puk okrenuti naglavačke,
jebote.
Kao da je Leo Jasper, a Jasper Leo.
- Bukvalno naglavačke, bato, kao pretres, preturaju sve.
Ti nisi moj brat.
- Ali ništa nisu našli. Ništa, bato.
Ti nisi Leo.
- Posle toga svi odlaze iz puka. Ali mi smo iznajmili automobil i otišli tamo gde smo to
zakopali i pokupili smo sve i poslali sebi vozom kao tovar, otišli na voz a kada smo stigli kući,
samo smo to preuzeli na stanici. Razumeš? Mi ovo planiramo već šest godina, bato, ja i Leo.
Vinsent više ne razume ni reč. Samo vidi taj prokleti ružan razmak između Jaspero- vih
zuba, usne koje se kreću gore-dole, gore-dole.
V
- Čudno je to, znaš... mada si mu mlađi brat, ja ga poznajem bolje nego ti. Kada uđemo
u banku, Leo i ja smo povezani, onako kako vi niste. Znamo tačno šta će onaj drugi uraditi.
V
Vinsent je naglo ustao, usred vagona koji se klati. Želi da odalami te usne koje se
pomeraju, da upotrebi poslednji atom snage koji mu je ostao.
- Ja i Leo. Mi možemo sve. Zaustavili smo celu policiju jednom malom bombom, jebote.
Zamisli šta bismo mogli da uradimo sledeći put!
Vinsent ga nije udario.
- Bombom iz koje si izvukao osigurač, Jaspere!
 Osetio je kako mu se nokti zarivaju u dlanove. Stisnuo je obe pesnice, a da to nije ni
primetio.
- Znam! Znam da si ti! Kao što i Feliks zna, sve vreme sam znao!
Jasper je odmahnuo glavom kao i svaki put.
Međutim, onda kao da se predomislio. Nasmešio se.
- Znao sam da će policija poslati robota za demontažu.
- Dakle, jesi ti?
- Znam šta radim, bato, ništa ozbiljno se nije moglo dogoditi.
- Ti si izvadio osigurač! Poricao si!
- Niko nije stradao. Jel’ tako?
- Lagao si! Lagao si Lea! Verovao ti je! Ali ti ne razumeš, zato što si... sam, nemaš
braće!
Vinsent se klati u vagonu, dok voz ulazi u krivine. Stisnute pesnice spremne za udarac,
spremne za Jaspera. Međutim, ni on nije udario. Samo je zurio, bez odgovora. Vinsent je seo
i ispravio prste pobelele na vrhovima. U vagonu je najzad tiho. Osetio je olakšanje. Rekao je
šta misli, otvoreno.
- Znači, j a sam.. sam?
- Da.
Jasper i dalje zuri u njega, dok otkopčava patent-zatvarač na torbi da uzme još jedno pivo.
Međutim, nije izvadio pivo. Već automatsku pušku.
- I nemam.. braće?
- Nemaš.
Jasper je rasklopio kundak i prešao rukom preko cevi.
- Bato, da li znaš šta mogu sada da uradim? Nešto što mogu da uradim.. sam Bez
braće.
- Vrati to u torbu.
Jasper nije vratio pušku u torbu. Umesto toga ju je otkočio.
- Dakle, ne znaš, bato? Ali, ako bi morao da pogodiš? A?
Jasper je ustao toliko brzo da Vinsent čak nije ni shvatio šta se dešava, sve dok Jasper
nije kleknuo na jedno koleno i prislonio mu pušku uz glavu. Cev mu se zabila u slepoočnicu i
Vinsent se polako izvio, dok nije naslonio glavu na naslon.
- Onda ću ti objasniti, bato. Slušaj me. S ovim.. osećaš to, zar ne... mogu da radim šta
god hoću.
Vinsent nikada nije bio tako blizu smrti. Barem tako misli.
- Jaspere?
- Molim?
- Hajde, dođavola...
Opljačkao je devet banaka i pucao iz automatskog oružja u blizini ljudi, ali nikada
nije razumeo šta znači strah od smrti. Čak ni sada nije siguran. Shvatio je da je postao stražar
iz blindiranog kamiona ili službenik banke iza šaltera, da je zamenio mesta s njima. Ali nije
siguran da li je to što ne može da diše, iako je živ, zapravo strah od smrti.
- Jaspere, moraš...
- Ne čujem te.
- ...ne možeš...
- Jesi li nešto hteo, bato? Ili se možda osećaš malo... usamljeno?
Jasper je pritisnuo još jače i Vinsent je počeo da krvari tamo gde mu se cev puške usekla
u kožu.
- Nisam lagao Lea, razumeš?
 Tako je držao pušku dok je neko prolazio hodnikom, jasni koraci u pravcu toaleta ili
restorana, a neko se smejao i glasno pričao s druge strane tankog zida.
- Da li razumeš? Bato?
Vinsent nije siguran da li mu se glava pomera, telo mu ne reaguje, ali je zaista pokušao da
klimne glavom i možda je Jasper to razumeo, pošto je spustio pušku, mirno kao što ju je i
podigao, sklopio je, vratio u torbu i zatvorio patent-zatvarač.
Napolju još koraka, još glasova.
Vinsent sedi nepomično.
Devet pljački. A nije shvatio da je vrlo jednostavno. Ako imaš pušku u rukama,
VV1 VVi 11 f V
možeš da uzmeš šta god hoćeš.
Savremen zatvorski prozor. Široka rešetka sastoji se od četiri horizontalne i tri vertikalne
gvozdene šipke. Između njih - mali kvadrati svetlosti i slobode.
Grupa zatvorenika sedi na klupi u dvorištu prekrivenom šljunkom i puši na hladnom
aprilskom vetru. Kratak predah od rada na pokretnoj traci u zatvorskoj fabrici; svakodnevni
posao je sklapanje četvrtastih drvenih blokova za jedanaest kruna na sat. Ograđeni su
neofarbanim zidom visokim sedam i po metara. Nose krute, nezgrapne, poprečno proštepane
kapute koji Jona Bronksa podsećaju na stare filmove o gulazima.
Tu ćeš sedeti. Ti što pljačkaš banke ukradenim vojnim oružjem
V
Pogledao je oko sebe. Živi sam, ali nije usamljen. Osim tu. Nema ništa uzaludnije nego
čekati nekoga u ćeliji za posete. Zatvoren. U zatvoru posete nisu srećan događaj - već
događaj koji se nadzire i obezbeđuje. Vreme provedeno nasamo sa zatvorenikom, pored
bračnog kreveta prekrivenog najlonom i umivaonika izlizanog svakom novom kapljicom iz
česme.
Zvono. Metalan, oštar zvuk, poput zvona u stanu gde su delili sobu do Jonove petnaeste
godine, s krevetima tik jedan uz drugi. To mu nije izgledalo čudno, mada niko od njegovih
drugova nije morao da deli sobu. Zatim zveket ključeva koji prelaze od stražarevog džepa do
brave i dva mehanička škljocaja u vratima, kada šipke izađu iz ojačanog okvira.
Papuče i plave kratke pantalone. Bela majica s logotipom Švedske zatvorske službe na
grudima. Stražar je pola koraka iza njega.
Sem se raskrupnjao. Još besa se pretvorilo u mišiće. Bezizrazno lice, beživotno,
zatvoreno baš kao i ćelija za posete. U očima nema čežnje - ni za budućnošću ni za
prošlošću. Najteže je živeti u sadašnjosti, bez mogućnosti da je iskusiš.
Tu ćeš sedeti. Tako ćeš se ponašati.
To ćeš biti ti, kada i ti budeš potrošio svu čežnju, vođo što pucaš u kamere.
Vrata su se zatvorila. Jon je usamljen kao malopre. Mada ih je sada dvojica.
- Najavio si se unapred.
- Jesam...
- Ipak, ni sada nisam doneo kolače. Nisi došao da me posetiš.
Obojica se naslanjaju na zid. Ne mogu biti dalje jedan od drugog.
- Jeo sam nešto usput.
Jon je izvukao stolicu i seo.
- Kada sam prošli put bio ovde, opljačkali su blindirani kamion i jednu banku.
Sem nije odgovorio, jer to nije bilo pitnje.
- Sada su opljačkali blindirani kamion i osam banaka, postavili bombu na Glavnoj
stanici i negde sakrili dvesta automatskih pušaka.
Međutim, izgleda kao da se smeši.
- Majku mu, čini se da im ide prilično dobro... kako ih ono zovete... Vjna grupa?
 Jon se nalaktio na sto. Klimav kao i stolice.
- Ovde ima četiristo šezdeset tri zatvorenika koji služe duge kazne. Posle osamnaest
godina, Seme, sve ih poznaješ. A oni opet sve poznaju.
Jonov brat kao da se još jače prislonio uza zid da bi održao veliku razdaljinu u maloj
prostoriji.
- Slušaj... već smo pričali o tome. Zar ne? Da nešto znam, svakako ne bih to rekao
policajcu.
- Ali ovo više nije isto kao prošli put. Seme, zaboravi banke, ako misliš da je to tako
prokleto važno. Pre nego što je ova grupa počela da hara, imali smo tačno trinaest ukradenih
vojnih automatskih puški za koje ne znamo gde su. Sada ih je dovoljno da se snabde svaka
zločinačka organizacija u Švedskoj, a ti s njihovim pripadnicima svaki dan ručaš. Možda će
svaki sitni gangster u pokušaju uskoro šetati okolo s ratnim oružjem. Onda ovo više neće biti
pitanje izrešetanih kamera. Gomila nevinih ljudi će im se naći na putu, a čak ni neko ko ne
želi da priča s policajcem svakako ne misli da je dobro što će nevini ljudi nastradati?
Ironičan osmeh je nestao, lice kao da je malo smekšalo. Sem je pogledao Jona kao da
više nije na oprezu - prisutan je i sluša ga, barem za trenutak.
- To nikada neću moći da prihvatim, Seme. Da nevini stradaju.
Jeste bio samo trenutak.
- Ne razumem zašto si toliko opsednut time, jebote.
- Rekao sam ti zašto. Nikada neću prihvatiti ljude koji rešavaju svoje probleme
upotrebom prekomerne sile.
O tome nikada nisu razgovarali.
- Dakle, ne prihvataš?
- To što koriste nasilje kao oruđe.
- Oruđe?
- Kada im stražar pokaže fotografije svoje dece, a oni mu gurnu cev još dublje u usta, da
bi dobili to što žele.
- Ali on je stražar. Ako odlučiš da budeš stražar, moraš prihvatiti rizik. Pljačkaši pljačkaju
blindirane kamione.
- Dobro, a šta je s bankarskom službenicom koju su gurnuli na pod? Ležala je s po-
sekotinama na obrazu, nikada više neće zaspati bez pilule. Da si joj video oči... Izgledale su
kao majčine, onda.
Sem se najzad odvojio od zida i krenuo ka stolu gde Jon sedi. Vene na podlakticama mu
izgledaju kao mapa. Stegnuo je naslon stolice toliko jako, kao da hoće da ga polomi.
- Radila je u banci. Izabrala je taj posao. Znala je da se banke pljačkaju.
Sem nije bio kriminalac kada je osuđen na doživotnu robiju. Postao je kriminalac unutar tih
zidova.
- Dakle... ti misliš da je to što rade prihvatljivo?
V
- Ovde sam osamnaest godina. Sta misliš?
Semov stisak na naslonu stolice je malo popustio, ruke su mu ponovo dobile prirodnu
boju.
- Sediš tu u stolici za posetioce, jebote. A ja sedim ovde. Prihvati to. Ti si odlučio da ga
držiš za ruku. Ja sam odlučio da se borim Prihvati to!
Jon je prepoznao Semov pogled, tako ga je već gledao ranije.
Bez ironije, prezira, mržnje, griže savesti.
- Pokušali su da me nateraju da idem kod jebenog psihijatra jednom nedeljno. Da bi mi
neki idiot govorio kako sam ubo oca zato što sam imao teško detinjstvo. Da nije... moja
krivica.
 Brat je ustao i povećao razdaljinu. A sada je seo naspram Jona.
- Zajebi to. Ja sam odlučio da ubodem tog gada. Ja sedim ovde. Razgovor o onome što
se desilo je kao da pričaš s kaseto fonom koji ponavlja istu traku, jebote.
Podlaktice s debelim venama su tu na stolu.
- Dete prima i snima, upija, oponaša, skladišti informacije. Sve. Pomešano. Kase- tofon
ne razmišlja, samo reprodukuje.
Jon najednom želi da dotakne te ruke. Da spusti svoju šaku preko njih.
Mnogo godina je prošlo od poslednjeg fizičkog kontakta s njim.
- Ti i ja možemo biti kao on. Ili ne. Još uvek je tu. Sta god mi radili. Nikakav psihijatar to
ne može da promeni, jebote. Prihvati to.
- Nisam došao ovde da pričam o njemu.
- Nisi, došao si zato što hoćeš da ti budem doušnik.
Nije to učinio. Nije ga dotakao. Setio se prošlog puta. Nežni dodir rukom po Semo- vom
ramenu, a on se trgnuo kao da ga je Jon udario.
V
- Cuo sam da si sedeo pored njega.
- Ti sediš ovde, Seme.
- Držao si ga za ruku.
- Tako da sigurno znaš. Ko je to?
- Mama mi je rekla. Sedeo si pored pokretnog bolničkog kreveta i držao ga za ruku.
Ruku tog đavola koja te je... tukla.
- Seme, ti sigurno znaš. Ti mora da si nešto čuo. Neko ime. Skrovište za oružje. Neko
uvek nešto kaže. Ti si mi brat, svakako će ostati među nama, jasno ti je to?
- Držao si ga za ruku. Ali dolaziš ovamo, brate, i misliš da ću da se raspitujem okolo u
tvoje ime?
Sem je pritisnuo dugme na zidu i pozvao stražare.
- Poseta je završena.
- Tako brzo?
- Tako brzo.
Kao i prošli put. Posle nekoliko meseci, šezdeset minuta je predugo.
Tišina.
Izbegavali su jedan drugog, dok Jon više nije mogao da izdrži. Morao je da kaže nešto.
- Braća su.
Usamljenost u toj prokletoj sobi.
- Pljačkaši. Barem dvojica.
Efekat je još jači dok zajedno stoje tu i čekaju da jednog odvedu i zaključaju.
- Siguran sam. Video sam kako se kreću, kako se ponašaju jedan prema drugom. Dva
stražara moraju da ga izvedu iz sobe za posete.
Jedan hoda ispred njega, drugi iza. Bili su na pola puta do stepenica koje vode dole u
dugačke zatvorske hodnike, kada se Sem okrenuo.
- Jone? Nemoj više da dolaziš.
Ne govori glasno, zapravo je spustio glas, ali svaka reč se jasno čuje.
- Ne želim nikada više da te vidim
Izvadio je pet mokrih novčanica od petsto kruna iz posude s tečnošću. Nežno, obema
rukama. Zakačio ih je o konopac za veš postavljen između zidova garaže.
Leo ih je prebacio preko konopca, mokar papir je težak. Kada se osuše, novčanice će se
ukrutiti u obliku slova U i moraće da se ispeglaju jedna po jedna.
Konopac ide u cikcak preko cele garaže, krov ispod krova od visećih kruna u različitim
denominacijama - koje više nisu bezvredne.
 Plastična kesa koju je nosio petnaest sati ranije nije vredela ništa. Mnoštvo bez- vrednih
papirića. Tako je razmišljao o sadržaju kese kada je zatvorio vrata garaže.
Novac ne može ponovo da izgubi vrednost.
Da je u kesi video ono što se zapravo tu nalazilo - preko dva miliona kruna u novčanicama
obojenim u crveno, pravi neupotrebljivi novac - nikada ne bi pronašao re- šenje. Gnev
usmeren ka službenici koja je upropastila njihov plen, proturivši eksplozivnu boju sakrivenu u
svežnju novca, osujetio bi njegovu kreativnost. Obojeni novac bi ostao samo bezvredan papir.
Počeo je s novčanicom od petsto kruna i razvukao je prstima. Crvena boja nalik na
posekotinu preko lica mrtvog kralja. Neupotrebljiva. Protrljao je palcem, boja je ostala na
papiru. Bio je siguran da će morati sve da spali.
Onda je pogledao u palac. Izgledao je drugačije. Video se tanak crven sloj boje.
Jednokomponentna boja.
Svako ko se bavi građevinarstvom zna: sve što je jednokomponentno ne reaguje s
drugom komponentom i stoga nije trajno. Njegov drugi posao. Moleraj.
Dvokomponentne boje koriste se za površine koje će biti izložene habanju, sunčevoj
svetlosti ili hemikalijama - ne trljanju prstom.
Još uvek se nije usuđivao da pomisli na dva miliona, ne još, ali je otvorio metalni pretinac
sa zapaljivim tečnostima, uzeo plastičnu flašu s benzenom i poprskao nekoliko kapi po
novčanici od sto kruna. Crvena boja je odmah nestala. Međutim, posle samo nekoliko
sekundi, nestala je i originalna štampa. Moguće je. Crvena boja jeste nestala. Sada samo
treba pronaći odgovarajući razređivač.
V
Metil alkohol. Etil alkohol. Cak je eksperimentisao i sa sirćetnom kiselinom, pre nego što je
shvatio da je najdostupniji razređivač - hemijski čisti aceton - najbolje re- šenje. Kao i benzen,
aceton skida originalnu štampu i ultraljubičasti zaštitni žig. Međutim, ne toliko brzo i ne toliko
pogubno. Vreme. Rešenje je u određivanju tačnog broja sekundi. Isprobavao je na malim
apoenima, dvadeseticama, ponekad pedeseticama.
Pravi trenutak. I pravi odnos acetona i vode u posudama.
Aceton se može kupiti u bilo kojoj prodavnici, jebote! Rekao je Aneli da uzme
automobil i kupi pedeset litara. Malo tamo, malo onamo, u različitim radnjama. Dok je on
nastavio da meša i vaga.
Najzad je uspeo.
Posle sto četrnaest hiljada i četiristo upropašćenih kruna, isprao je prvu novčanicu koja je
ispala savršeno.
Aceton, voda, vreme. Dva miliona kruna u uprljanim novčanicama biće oprano.
Kačio je najnoviju turu petstotki o konopac za veš iznad radnog stola, kada je čuo kucanje
na vratima.
- Leo, miriše kao... u fabrici boja.
Vinsent. I Feliks.
- Moraš da provetriš, Leo, to nije zdravo.
Leo na sebi ima gumene rukavice, rukavi i grudi su mu mokri. Uobičajeni zagraljaji će
morati da sačekaju.
- Našao sam rešenje. Možete li da verujete? Našao sam rešenje!
Na radnom stolu stoji ogromna gomila crvenih novčanica. Ispred nje tri velike metalne
posude dopola napunjene providnom tečnošću.
- Prvo idu u čisti aceton.
V
Žute rukavice su zgrabile pregršt novčanica.
- Petstotke. Po dvadeset.
 Crvena boja izlazi u tankim mlazevima nalik na karamel boju iz koka-kole, dok Leo
posmatra časovnik. Pet sekundi. Zatim brzo u sledeću posudu.
- Pola aceton, pola voda. Tu stoje deset sekundi.
Tečnost postaje svetloružičasta, dok se poslednji ostaci crvene razlažu, a zatim mokre
novčanice prelaze u treću i poslednju posudu.
- Cista voda stabilizuje boju novčanica. Tri minuta.
v v
Cekaju ćuteći i posmatraju tekst ispod vode - Švedska nacionalna banka - i brojeve - 500 -
i fotografije muškarca sa šeširom i dugom kosom, kralja po imenu Karl XI, koji je u
sedamnaestom veku naredio da se poubijaju svi vojno sposobni muškarci u
V
nekim južnim parohijama Švedske. Sve izgleda kako treba. Leo je izvadio jednu novčanicu i
stavio mokar papir na dlan u rukavici.
- Vidite? Crvena boja je nestala. Originalna štampa i boja su sačuvani.
Nakon kupanja u poslednjem sudu, okačio je sve novčanice. Teške su i natopljene vodom.
Prebacio ih je preko konopca.
- Da li je Jasper ovde?
Vinsent stoji iza njega i Leo čuje u njegovom glasu da je zbog nečega zabrinut.
- Nije.
- Da li dolazi?
- Zašto bi?
Leo pažljivo posmatra bratovljevo lice, na kojem vidi i teskobu.
- Šta se desilo?
- Ništa.
Ništa?
Taj glas i taj izraz lica, ima tu nečeg.
Pitaće ga kasnije.
Odmakao se jedan korak. Divan prizor. Ne samo zato što je prostorija puna novca. Već i
zato što je uspeo. Zato što samo on može da kaže da je gotovo. Iako je bilo potrebno sto
četrnaest hiljada četiristo kruna da bi se problem rešio, bledoružičaste novčanice iz kofe još
uvek se mogu upotrebiti.
Ne u prodavnici. Ali postoje drugi načini.
- Ove sam sjebao dok sam eksperimenti sao, ali mogu se upotrebiti na automatima na
benzinskim stanicama. Već sam probao. Moramo da pazimo i da kupujemo benzin na
različitim mestima.
- To je samo sitniš.
- Nije sitniš.
Feliks je gurnuo ruku u kofu punu izbledelog papira u vrednosti od nekoliko plata za
većinu ljudi.
- Idiotski je da ih pustimo u opticaj. Završiće kod pandura.
- Naprotiv.
- Naprotiv?
- Panduri će videti da neće uspeti, bez obzira na to koliko se trudili da nas zausta-
V
ve. Cak ni s eksplozivnim bojama.
Nasmejao se glasno, nekako se zakikotao. Isparenja od acetona. Pospanost mu je obavila
mozak poput najlonskog omotača. Gotovo je zaboravio na ono što ga muči - delimično
neuspela trostruka pljačka.
- Onaj kreten Jasper neće doći?
 Feliks je namenio pitanje Leu. Ali je pogledao u Vinsenta.
Leo je skinuo gumene rukavice.
- Zašto stalno pitate za njega? O čemu se radi? Nije ovde. Neće doći. Zadovoljni?
- Ne, nisam zadovoljan. Ni Vinsent nije zadovoljan. Ali naravno. Zašto bi taj kreten
dolazio ovamo, jebiga? Kladim se da je mamuran danas, jebote, koliko je popio u vozu.
- Popio?
- Da.
- Bio je... mrtav pij an?
- Da.
Leo se okrenuo ka Vinsentu.
- Vinsente, jel’ to istina?
- Jeste.
- Pred ostalim putnicima?
- Da.
- Dođavola... pijemo ovde! Kasnije. Ne pred drugim ljudima. Ne želimo da nas primete.
- Primetili su ga. Jel’ tako, Vinsente?
Jasno je da se iza Feliksovih reči skriva pritisak.
- Jel’ tako, Vinsente?
Vinsent nije pogledao u Lea ni u Feliksa. Samo gleda ispred sebe.
- Ne znam o čemu pričaš. Prestani.
Leo je čekao. Vinsent nije ništa više rekao. Ali će reći kasnije, Leo je siguran. Prosuo je
sadržaj tri metalne posude u umivaonik. Isprao ga vodom. Zatim ih je po-
V
novo napunio. Čist aceton u prvu, pola aceton pola voda u srednju, voda u poslednju.
- Razmišljao sam o sledećoj pljački.
- O sledećoj pljački?
- Aha.
- Ovo je trebalo da bude poslednja. Trostruka pljačka. I onda smo gotovi.
Ponovo je navukao žute rukavice. Uzeo je novi pregršt crvenih novčanica s gomile.
- Tako je. Međutim, nismo uzeli koliko smo očekivali. Zar ne, Felikse? S ovim što treba
da se opere, zajedno s oružjem, to će nam trajati dve godine najviše, kada se odbiju troškovi.
- Onda ćemo se zaposliti, kao svi.
Feliks ume da razoruža prezrivim komentarima. Koji obično pogađaju pravo u metu i
izazivaju sukob između dva brata.
- Ne moramo. Zato što ćemo ponoviti.
- Ponoviti... šta?
Međutim, ovoga puta Leo nema snage za svađu.
- Ulared. Niko to nije uradio. Opljačkaćemo iste banke ponovo, sve tri. Popravni. Već
smo napravili sve greške. Nećemo ih ponoviti. Između deset i petnaest miliona!
U prvu posudu je potopio deset petstotki i deset stotki.
- Ozbiljno vam kažem. Sve smo već isplanirali. Za nekoliko meseci. Nijedan poli-
V
cajac u Švedskoj to ne očekuje. Iste banke, jebote!
Pet sekundi. Novčanice moraju u sledeću posudu.
- Leo?
- Molim?
- Zaustavili su nas na barikadi.
- A ti si bio odličan, Felikse!
V
 - Šta bi bilo da su pronašli lažni zid? Da su izvadili bale izolacione vune i shvatili da je to
lažni zid, jebote?
- Nisu.
- Ali šta bi bilo da jesu?
- Pucao bih im u noge.
- Šta ako bi promašio, ako bi ih...
- Felikse, dođavola, pljačkamo banke, naoružani smo, imamo pravu municiju, ako izvuku
oružje... neko bi mogao da nastrada a ja ću se pobrinuti da to ne budemo mi, dovraga.
Deset sekundi se pretvorilo u dvanaest. Gotovo je zaboravio na vreme.
V
- Šta ako nam se nešto dogodi? Leo, ako se nešto desi tebi, meni ili Vinsentu?
- Onda ćemo da zauzmemo bolnicu. Jedno krilo. Ili ćemo oteti lekara.
- Leo?
Treća posuda. Ponovo ima dosta vremena.
- Leo, dovraga, da se nisi uradio acetonom?
- Pre svake pljačke, uvek proverim adrese hirurga u okolini, što ću nastaviti da radim.
- Hirurga?
- Ako nekoga od nas pogode, ne možemo u urgentni centar, zar ne? Dakle, moraće- mo
nekoga da dovedemo ovamo. Otići ćemo do njega, strpaćemo lekara u prtljažnik i uzećemo
šta god ima od medicinske opreme. Uvek imamo iglu i konac u kolima, kao i sredstvo za
dezinfekciju rana.
Papir je stabilizovan. Savršeno. Opet. Pružio je posudu Feliksu koji stoji najblliže.
- Možeš li ovo da okačiš?
- Leo?
- Molim?
- Nisam došao da prostirem novčanice. Nije ni Vinsent. Zato što nećemo više ovo da
radimo.
Leo je zatim pružio posudu Vinsentu, a on je odmahnuo glavom, kao i Feliks.
Stoga je uradio isto što i malopre, okačio je novčanice sam.
V
- Šta hoćeš da kažeš... nećete ovo da radite?
- Nećemo više to da radimo. Dakle, nećemo da učestvujemo.
- Felikse, o čemu pričaš?
- Pričam o tome da sam... bio na brdu. Za vreme prve pljačke. U mraku, niko nije mogao
da me vidi. Ne znam da li sam držao pušku u ruci nekoliko puta pre toga. Ležao sam tamo i
nanišanio kada ste prošli u blindiranom kamionu. Imao sam na nišanu automobil iza vas i prst
na obaraču. Umalo da pucam u dvoje ljudi koji su slučajno vozili u pogrešnom smeru.
- Ali nisi.
- A sada... ovaj poslednji put, virio sam iz krova s mitraljezom u rukama, jebote! Usred
bela dana! Svi su me videli. Bio sam spreman da pucam u bilo koga ko mi se nađe na putu.
- Ali nisi.
- A Vinsent? Naš mali brat. Zamalo nije pucao u staricu koja je tražila pomoć! Naš mali
brat!
- Nije pucao.
- Ja sam na ivici. Vinsent je na ivici. A kada si na ivici, sledeći korak je... preko nje. Da
su policajci odlučili da malo bolje pogledaju iza onih bala i da su vas našli... da li razumeš?
- Felikse? Pogledaj me. Ponavljaj za mnom Nisu.
- Ponestalo nam je sreće. Sledeći put, dovraga. Metak nas čeka već dugo. Pogodi - će
nekoga, Leo. Njih. Ili nas.
 Ostale su mu još četiri mokre novčanice u ruci, ali Vinsent mu se isprečio.
- Leo? Poslušaj Feliksa.
Novčanice se cede.
- Ili mene. Mi... Feliks i ja, zapravo... selimo se u Geteborg.
Vinsent ga malo kad tako posmatra.
- Iznajmili smo stan.
Čekao je. Da nastavi. Međutim, Feliks je rekao umesto njega.
- Ti si vozio do Stokholma. Vinsent je išao vozom s onim idiotom o kome ćemo kasnije
da razgovaramo, bez obzira na to šta ti kažeš, Vinsente. Ja sam leteo s aerodroma
Landveter. Tada sam to uradio. Zamenio sam kartu. Bilo je nekoliko stanova u Geteborg
postu. Užasno je skup i traže najam za tri meseca unapred, ali je u centru. Trosoban. Svako
ima svoju spavaću sobu.
Barica mu se pravi na cipelama i kaplje na pod. Leo je okačio poslednje četiri novčanice iz
ture.
- Jebe mi se koliko ima spavaćih soba.
Dok ih je kačio, mogao je da im okrene leđa.
- A šta ćete da radite u Geteborgu, dovraga?
- Da studiramo. Ja ću da upišem nekoliko kurseva na Čalmersu. Vinsent će upisati neke
kurseve za srednju školu.
- Jel’ ti to ozbiljno?
- Za vikend se selimo.
- Stvarno? Obojica? Ozbiljno? Jel’ vi to mene zajebavate?
- Ozbiljno. Tako da sada možeš da uradiš ono što si rekao.
- Šta?
- Da prodaš oružje. Rekao si da ćeš to uraditi kada budemo gotovi. Možeš da se
otarasiš tog sranja i uzmeš lovu i sve će biti u redu.
Leov vrat je crven, kao i Feliksov vrat i Vinsentovi obrazi.
- Ali to je trebalo da uradimo zajedno! To je trebalo da bude naša završnica!
- To se neće dogoditi.
- I to ste... uradili meni iza leđa? Jel’ to radimo? Trebalo bi da imamo poverenja jedni u
druge. Da uvek, uvek govorimo sve? Bez mog znanja, ne kažete mi ništa i sve organizujete. I
onda mi kažete! Kad ne mogu... kada nemam nikakve izglede.
Vinsent je pogledao u pod.
- Ti bi nas... osujetio. Ubedio bi nas.
- Osujetio?
- Da.
- Osujetio? Pa dobro, onda... dovraga, idite. Radite mi iza leđa! Zašto ste još ov- de?
Siguran sam da imate dosta toga da spakujete, zar ne? Ja imam još jedan milion da operem
ovde.
Novi pregršt novčanica. Pedesetice i dvadesetice. Nije ih čuo kako odlaze, nije čuo kada
su zatvorili vrata. Metalne posude zveckaju suviše glasno.
Aneli drži telefon u levoj ruci, a cigaretu u desnoj. Lepo joj je dok stoji napolju i priča, oseća
sunce na licu i u zavetrini je, ako se nasloni na zid. A onda mučna, ogromna praznina. Kad
god spuste slušalicu. Kao da ima previše prostora. Ali nema nikuda da ode.
Toliko joj nedostaje.
Udahnula je dim duboko i zadržala ga, ispunivši prazninu. Zatim se smirila, znajući da će
sve biti u redu, ako samo bude mogla da podnese čekanje. Kao tog prvog dana. U bolnici.
Kada je babica povukla krhko crevo za kiseonik na zidu, ono se pokidalo, tako da je sve
zavisilo od neznanke koja je trčala niz bolničke hodnike s njenim sinom u rukama - nije disao,
voda mu je još uvek bila u plućima. U tim užasnim trenucima bila je sigurna da je mrtav.
I tada je pušila, na bolničkoj terasi pored ogromne pepeljare iz koje su virile stotine
opušaka nalik na pečurke bez klobuka. Udisala je nikotin i katran dok se nije smirila.
Sebastijan joj je bio sve. A napustila ga je. Sada pričaju telefonom tri puta nedelj- no i
viđaju se svakog drugog vikenda.
Upoznala je mnogo mlađeg muškarca, imao je dvadeset jednu godinu i bio je sve ono što
Sebastijanov otac nije. Sve ono što je želela, pun energije, ludila, snage, muškarac koji
ostvaruje tuđe snove.
Tada je babica došla do terase. Sebastijan je zaplakao prvi put, udahnuo prvi put, voda u
plućima se povukla. Uveče je ležao pored nje u plastičnoj kutiji s kiseonikom, ona ga je
posmatrala i sigurna je da je i on nju pogledao.
Žena koja je ostavila sina zbog novog muškarca. Bila je zaljubljena. Još uvek je. I sve će
biti kao nekad, za godinu dana, ona i Sebastijan biće ponovo zajedno. Kada budu uzeli ono
što treba da uzmu. Tada će i njega uzeti, vratiće ga u porodicu, u pravu porodicu. Samo mora
da izdrži čekanje.
- Zdravo.
Prolećno sunce ju je zablesnulo. Otvorila je oči i začkiljila. Žena iz susedne kuće stoji i
posmatra je kroz žičanu ogradu. Beba je na travi, nedaleko od nje. Nikada nisu razgovarale.
Provele su proleće i jesen svaka na svojoj strani imanja; granica je toliko
V
jasna, tu asfalt, tamo jabuke. Cesto je posmatrala tu ženu kroz prozor, kako skuplja lišće
grabuljom ili baca veliku žutu loptu s mališanom.
Kao Aneli i Sebastijan. Ranije. Onda.
- Zdravo.
Ugasila je cigaretu cipelom i prišla ženi koja je uzela dete u naručje. Aneli bi mo
gla da ga pomazi po obrazu, mogla bi da provuče pola šake kroz ogradu.
- Ja sam Stina.
- Aneli.
- Već neko vreme vas viđam, preko dvorišta, pa sam pomislila, prvi smo susedi, da li
biste možda... došli na večeru?
Ponekad je potrebno samo malo, pa da sve izgleda drugačije. To je jedan od tih trenutaka.
Asfalt i žičana ograda s bodljikavom žicom na vrhu ne pružaju zaštitu od pogleda. Osoba koja
tamo stoji vodi običan život. I želi da ga podeli s Aneli. Možda bi joj postala prijateljica, neko s
kim bi mogla da razgovara o svemu onom o čemu prija-
V
teljice razgovaraju. Cak joj ni dim cigarete nije potreban - mirna je i bez toga. Posle samo
nekoliko trenutaka poželela je da igra. Niko je nije zatvorio tu. Nije to slučajno. Sama je
odlučila da živi u toj ružnoj kućici, odlučila je da bude tu, kako bi bila uz njega, i spremna je da
sačeka njihov običan život. Ali u međuvremenu! Cak je mislila da to nije moguće! Zdravo,
čime se bavi tvoj muž, o, nastavnik, moj muž pljačka banke. Međutim, moguće je. Niko ne
zna. Niko ne vidi. Leo je građevinac. Ona bi mogla da bude umetnica. Ili nezaposlena. Ili u
penziji zbog kičme. Večera. Zatim kafa tu i tamo. Možda da joj pripazi decu. Običan život.
V
Aneli je požurila u kuću. Sirom je otvorila ulazna vrata, potrčala u kuhinju i bacila se Leu
oko vrata. Kafa mu se prosula po stolu, ali nije je briga, te ga je zagrlila još ja-
V
če.
- Idemo na večeru!
 Pogledao ju je. Bio je negde drugde.
- Tamo! Ona žena tamo, vidiš, žena na travnjaku, pozvala nas je na večeru. U petak.
- Na večeru?
- Da.
- Aneli... ne zanimaju me komšije s kolicima za bebe i malim psima. Nisam zato ovde i...
da li uopšte znaš kako se zovu?
- Ona se zove Stina, njen sin je Lukas, a njen muž...
- Ne zanima me kako se zovu.
Zna da je povređuje. Međutim, on je nešto zacrtao. Želi da završi nešto, a ne da počinje.
- Pozvali su nas. Ti si tamo u garaži sve vreme! Moram da se družim s nekim!
- Aneli? Pogledaj me. Vrati se tamo kod te proklete komšinice koja je toliko fina, jebote,
Stina, zar ne? Stina će svakako razumeti. Kada budem završio, kada budem uradio ono što
sam naumio, onda ćemo moći da razmišljamo o tome da li ćemo večerati s ljudima do kojih
mi nije stalo.
Aneli je sklonila ruke s njegovog vrata. Sve do tada ga je grlila.
Posmatra čoveka koji sedi u kuhinji okrenut leđima, koji je sedeo pored nje u kolima na
putu za Farstu. Sedeo je tamo dok još nisu bili opljačkali banku. \bzila je, on je
bio prerušen u Arapina, zaustavila se između dve ulične svetiljke, popravila mu šminku i
ispravila naherene brkove koji su je zagrebali kada ju je poljubio. Shvatila je da je u tom
trenutku prešla granicu, a kada to jednom uradiš, ostaješ s druge strane.
V
- Da odem tamo sada, šta misliš? Sta da im kažem? Da ne možemo da dođemo u petak
zato što moj muž ima problemčić koji mora da reši, jer njegova braća ne žele više da pljačkaju
banke s njim? Tvoja braća... tvoja braća, jebote! Uvek oni!
Prešla je granicu zato što je mislila da je bolje da učestvuje, da bude tu i da zna. Međutim,
umesto da se manje plaši, sada je strah još intenzivniji - svaki put kada rizi- kuju i uspe im,
zna da je to još jedan rizik više.
- Zar ne shvataš? Nemam više nijednog prijatelja. Ne izlazim više.
- Da li sam stvarno ja kriv za to?
- Ne mogu nikoga da pozovem ovamo. Ne mogu... dovraga, čak ni sina.
On ne razume. Strah. Ne nosi ga naokolo sa sobom kao drugi ljudi. Leo se nikada ne
plaši. Zapravo, ne dozvoljava sebi da se plaši. Kao kada je izgubila Sebastijana iz vida, jedini
put. Nasred Sergelovog trga, najvećeg u Stokholmu. Sinčić je u jednom trenutku bio pored
nje, a u sledećem ga više nije bilo. Tako brzo je nestao. Tako brzo ti izmaknu vreme i prostor.
Drhtala je, trčala unaokolo, dozivala ga i zamišljala Sebastijana negde samog ili kako izleće
na ulicu ili odlazi s neznancem držeći ga za ruku - zamišljala je da ga više neće videti.
- Radim svašta za tebe, Leo! Sve vreme! Svaki dan! Nešto što možda ne želim da radim.
Ali radim to, zbog tebe!
Kod Lea to ne ide tako. Zgrabio ju je tamo usred meteža i rekao ti kreni tuda, ja idem na
drugu stranu, vidimo se ovde za pet minuta i onda ćemo se ponovo razdvojiti. Pretvorio je
strah u delanje. Potraga je postala njegovo „sada”, umesto da je dozvolio strahu da nadvlada
prostorom i vremenom kao ona. Uvek je takav. Zapravo, ve- rovatno zato ne razume potrebu
da večera s komšijama; za njega je običan život samo fasada. Shvata praktične potrebe
svakodnevnog života, ali ne i potrebu za tim, zato što je jednostavno odlučio da tome nema
mesta, kao što je odlučio da nema mesta strahu.
- Nikada te nisam terao da radiš nešto.
- Hoću da uradiš to zbog mene!
- Aneli, ako nešto ne želiš da radiš, samo mi reci. Ako ti je nešto neprijatno, nemoj to da
radiš. Baš kao što ja neću ovo da radim
 - Da li si me pitao da li želim da živim u ovoj kući? Prezirem je! Odvratna kamena kuća i
one proklete barake gde vežbate pljačkanje banaka po ceo dan i...
Ne plače često. Sada je zaplakala. Gnev se pretvorio u suze.
- Ti si već bio odlučio. Da ćeš ti živeti ovde! Ti si to hteo. Zato što to odgovara tebi, a ne
nama! Jebena pećina u sobi za goste koja zaudara na ulje za podmazivanje oružja i ova
kuhinja gde više sastančiš nego što večeramo, jebote! Jedino što je dobro u vezi s ovom
kućom, ovom glupavom kućom, jeste ona ograda, zato što s druge strane
živi normalna porodica koja nas je pozvala na večeru, zato što žele da me upoznaju. Nas! Zar
ne shvataš?
Stoji ispred njega i plače, a on bi trebalo da je teši. Ali ne može. Ne sada. Feliks se
preselio u Geteborg. Vinsent se sprema da ode. A Jasper samo što nije stigao na onu kapiju
tamo.
Ubrzo će ostati samo problem te večere.
Tada će da je teši.
V
Poljubio ju je u čelo i izašao. Žena sa susednog imanja je još uvek u bašti. Podigla je
glavu i pogledi su im se sreli. Klimnuo je glavom zato što tako rade komšije.
Polako je hodao prema garaži. Tu je rekao Jasperu da se nađu. Želi da se vidi s njim tu,
iza zaključanih vrata.
Da završi s tim
Ponekad moraš. Neko raščisti s tobom, ti raščistiš s nekim drugim.
Budem li video tu budalu još jednom.
To je poslednje što je Feliks rekao pre nego što je otišao. Kao da je preneo svoj gnev na
brata. Stajali su u dvorištu, Vinsent je otišao u kuću da se oprosti s Aneli, a Feliks je šapnuo
Leu na uvo nešto što mu je Vinsent zabranio da kaže, nešto o vožnji vozom i pušci iz torbe.
Budem li video tu budalu još jednom, polomiću ga.
Feliks je preneo na Lea svoj bes i otišao. Sada ga Leo sam nosi. A uskoro će ga i on
preneti na nekog drugog.
Uzeo je kutiju za alat s donje police. Sklonio je čiviju i poklopac i eno ga, među čekićima i
odvijačima, parče izotermičkog pokrivača. Prigušivač. Napravio je deset različitih prototipa,
testirao svaki ponaosob i dugo verovao da se od izolacionog materijala pravi najbolji
prigušivač zvuka. Dok nije pocepao poljski ležaj gde je spavao noć pre Ulareda. Dugačka
traka izotermičkog pokrivača. Jednostavno ju je obmotao oko cevi. Nije savršeno - ali
dovoljno dobro da niko van garaže ne čuje pucanj ispaljen unutra.
Sada ju je opet obmotao oko cevi. Stavio je pušku na radni sto i čekao. Uskoro će čuti
kucanje na vratima garaže.
Ne uskoro. Sada. Prvo neodlučno, zatim jače.
Leo je podigao vrata garaže.
Jasper izgleda umorno. Iscrpljeno. Zatim se nasmešio, kao da se izvinjava, ali nije siguran
zašto.
- Hteo si da... razgovaramo?
- Uđi.
Ušao je u garažu s nesigurnim osmehom još uvek na licu, dok je Leo bez reči zatvorio
vrata iza njega.
- Zaboga, Leo... skinuo si boju.
Jasper je ušao dublje i zaustavio se ispod konopaca za veš razvučenih između kraćih,
bočnih zidova garaže. Suve novčanice vise na najudaljenijem konopcu, razvučenom uporedo
s dugačkim zidom i na samo dvadesetak centimetara od njega.
- Leo... kako si uspeo, dođavola? Kako si oprao svoje novčanice? I to si provalio! Jasper
je prešao dlanovima preko lelujavih petstotki, zakikotao se kao da ga neko
golica, smešak se pretvorio u laskanje. Ljudi to rade ponekad kada su nesigurni.
- Leo, ti si genije, jebote, možeš...
- Uzeo si deset hiljada. U čistim novčanicama.
- Da. Ali to je bilo...
- Reci mi. Kako je to moguće? Kako možeš da potrošiš deset hiljada za četiri dana?
Jasper kao da je odahnuo. Malo love - verovatno ga je zbog toga zvao.
- Kako? Leo, zar si zaboravio? Pa... pozoveš ribu u bar, prvo popijete piće, to je trista
odmah tu, zatim predjelo, pa glavno jelo, flaša vina i... to je već hiljadarka... onda noćni klub.
Taksi. Zatim...
- Odlično. Onda možeš da uzmeš još.
Uzeo je praznu plastičnu kesu i pružio je Jasperu.
- Uzmi, dovraga! Tvoje je, sve.
Novac visi s konopca za veš iznad njihovih glava. Jasper je podigao ruke, nije mu više
zabavno.
- Da uzmem.. sve?
- To je tvoj deo.
- Moj... deo?
- Kada podelimo sve na četiri dela.
- Ali... sledeća pljačka? Planiranje dosta košta i...
Ovoga puta Leo ga nije prekinuo. Ipak je zaćutao.
Video je šta Leo drži u rukama.
Pušku AK4. Ali nije to. Već ono što se nalazi na cevi. Cev je zavijena parčetom podloge za
spavanje.
- Jebote... nastavio si s tim?
- Jesam.
- Termoizolacioni prekrivači?
- Funkcioniše. Ako budem pucao ovde, niko neće čuti, čak ni susedi tamo.
- Ako pucaš?
- Ako budem pucao, zapravo.
- Ovde?
Leo je pokazao glavom prema drvenoj ploči ispod konopca.
- Pokazaću ti. Samo jedan metak. Da čuješ.
Otkočio je pušku, nanišanio i opalio. Improvizovani prigušivač usisao je zvuk koji
bi ih inače zaglušio.
- Jebote, Leo... radi! Kao... kao i novac. I to si provalio!
Leo je spustio pušku i drži je jednom rukom.
- Sada znam da si izvukao osigurač.
- Osigurač?
- Na bombi, Jaspere!
Skrušen, besmislen smešak.
- Ne... ne, Leo...
- Sto posto sam siguran.
- Siguran? Leo? Siguran...? Ne možeš... jebiga. Leo, ja... znaš...
- Ja sam napravio bombu. Kao što si rekao, provalio sam kako da skinem boju s
novčanica, smislio sam prigušivač. I bunker. I tajnu sobu. Da li misliš da bih napravio bombu
koja nije bezbedna, koja je mogla da eksplodira u svakom trenutku, a onda poslao nekoga od
nas na Glavnu stanicu s bombom u torbi!? Prvo si lagao. A sada me vređaš.
 Leo je podigao pušku samo malo, cev je još uvek uperena nadole.
- Leo, slušaj, mislio sam... mislio sam.. dovraga, Leo, moraš da shvatiš...
Jasper je zaćutao. Međutim, Leo je klimnuo glavom kao da hoće da kaže hajde, dovraga,
hoću da čujem.
- ...i, mislio sam da... možemo da izazovemo još veći haos i zbrku, ako stvarno
iskoristimo to što imamo. Zar ne? Više nasilja nego što je potrebno, Leo! Ti obično...
- Imaš li još nešto da mi kažeš?
Jasper je pogledao u ono što Leo drži u levoj ruci i što napunjeno teži pet kilogra-
V
ma. A napunjeno je. Saržer s dvadeset metaka. S prigušivačem zavijenim oko cevi.
- Još nešto?
V
- Da. Sta se desilo u vozu kada ste se vraćali iz Geteborga?
- Ništa posebno se nije desilo u vozu.
Leo ga je snažno udario po licu otvorenom šakom desne ruke, kao da je lopatom
V
udario nespremnog čoveka teškog osamdeset pet kilograma. Samar više ponižava nego što
boli. Jasper se okrenuo i zateturao se; kao da mu zglobovi i mišići rade refleksno i nagonski,
kao kada ne razumeš šta ti se događa, kada te udari neko kome veruješ.
Ustao je, rukama i ramenima naslonjenim na zid. Nesigurne noge još se nisu snašle kada
ga je otvoreni dlan odalamio po drugom obrazu, te je ponovo pao, snažno udarivši glavom o
pod.
- Poniženje, Jaspere? Misliš li da je zabavno? A?
Dok leži tu i pokušava da ne gleda gore, u očima mu se vidi sve. Zbunjenost.
Razočaranje. Mržnja. Bol. Kao životinja koja razmišlja da li da napadne, ali zna da joj je vrat
kao na panju.
Leo je sačekao da Jasper ponovo ustane. Tada je podigao oružje. Okrenuo ga je i
dao ga Jasperu. Jasper je uzeo pušku, zbunjen. Čak ni kada je Leo zgrabio cev i prislonio je
sebi na čelo, pritiskajući gnev koji se iz dijafragme preselio u slepoočnice.
- Ponizio si Vinsenta! Mog malog brata!
Jasper je držao pušku, držao ju je, ali je pokušao da spusti ruke kada ga je Leo zgrabio za
desnu šaku, razdvojio mu prste i stavio kažiprst na obarač.
- Prestani, Leo. Dosta!
Leo je odalamio obraz na kojem se već vide široki, crveni tragovi.
- Ako pretiš mom bratu, pretiš i meni!
Prislonio je cev sebi na čelo i zakoračio, prisiljavajući Jaspera da se povuče unatrag.
- Ako poniziš Vinsenta, ponizio si mene!
Jasper je udario leđima o zid, suve novčanice vise na konopcu između njih.
- Ako hoćeš da ubiješ njega, moraćeš prvo da ubiješ mene!
Zbunjen pogled pun razočaranja i mržnje se promenio. Umesto njega Leo je video nešto
što je iznutra, nešto čega ranije nije bilo.
- Izvini.
U Jasperovim očima vidi se - strah.
- Leo... izvini.
Dugo su stajali tako. Jedan naspram drugog.
Dok Leo nije pustio.
- A sada uzmi svoj novac i idi.
Uzeo je automatsku pušku iz Jasperovih zgrčenih ruku i zakočio je.
V
 - Leo... Leo... Zao mi je! Neću nikada više! Kunem se! Neće se više ponoviti, nikada...
Poslednji udarac nije bio otvorenom šakom. Jasper nije pao, već je tresnuo o zid i skliznuo
na pod.
- Kunem se... jebote...
Iz usta mu cure pljuvačka i krv.
- ...nikada, nikada više... Leo!
- Ono što znaš o meni i ono što ja znam o tebi ostaje ovde, kada budeš otišao. Nikada
više se nećemo videti.
V
Čekao je da se vrata garaže zatvore. Ponovo je sam
Moglo je da bude gotovo.
Ali nije.
Ne još. Ne za njega. Ne još.
On protiv njih.
Bankarski sistem je obojio dva miliona kruna u crveno, a on je prvi pljačkaš u isto- riji koji
je uspeo da ih opere. Njegova dva brata neće više da pljačkaju banke i on im je rekao da idu.
Jasperov prst je bio na okidaču i Leo je prislonio pušku na sopstveno
čelo i rekao mu da puca.
V
Sta god da se desilo. Nije važno.
On protiv njih, protiv svakog prokletog policajca. Izazvaće celu policiju i poraziće ih sve -
sada je na njega red da zahteva i oni će ga saslušati i daće mu odgovor koji želi da čuje.
Leo je bezmalo potrčao kroz garažu. Oseća se kao kada je udario čoveka koji mu je
ponizio brata, kao dok se krv slivala niz bradu tog đubreta. Vreme je za poslednju fazu
njegovog plana; platiće mu više nego što su uzeli u svim pljačkama zajedno.
U najudaljenijem uglu garaže su neraspakovane kutije od selidbe. Smeđa kesa je na vrhu.
Odneo ju je do radnog stola, otvorio i izvadio tešku, sivu pisaću mašinu facit.
Kažiprstom je udarao različitu dugmad da proveri da li rade, da li metalne tipke sa slovima
još uvek udaraju po valjku. Na polici s kovertama i obrascima faktura stoji čist papir, te je
gurnuo jedan u mašinu i poravnao ivice. Zatim je napisao Leo Duv- njak Leo Duvnjak Leo
Duvnjak na sredini papira i Ana-Karin Ana-Karin Ana-Karin nekoliko redova niže.
Tačno tako je zamišljao da će sedeti. Ali ne još, ne u toj fazi - to je trebalo da bude njihovo
veliko finale.
A ne on sam ispred pisaće mašine.
Nagnuo se i pregledao svako slovo. Dobro izgleda. Traka je sveža. a i - i v su možda malo
tamniji nego ostala slova, dok su n i K malo svetliji, ali sva slova su jasno čitljiva.
Otprilike zna vrednost svakog oružja na crnoj berzi - to je svet kojem on nema pristupa.
Zato se odlučio za drugog kupca - onog koji ne zna da on nema kontakte u podzemlju. Stoga
će biti voljan da plati mnogo više, kako bi bio siguran da novo automatsko oružje neće dospeti
u ruke svake zločinačke organizacije u Švedskoj.
Zna na koga da adresira pismo - viđao ga je na televiziji i u novinama u vezi s haranjem
Vbjne grupe. Kada pošalje pismo, moraće da podmaže, spakuje i zakopa prve primerke robe,
zato što prodaja zahteva da kupac proveri robu koju kupuje od prodav- ca.
Naročito ako se radi samo o jednom čoveku protiv policije cele zemlje.
Leo je izvukao papir, zgužvao ga i bacio u đubre.
Zatim je izvadio nov, čist i beo papir i namestio ga dok nije savršeno stajao između valjka i
držača.
Prvo pismo. Prva uputstva.
Jon Bronks nikada ne odustaje od onog što mu je bitno. Ne može. Ni kada su u pitanju ljudi,
ni kada su u pitanju istrage. Niti bilo šta drugo, zapravo. Ponekad je to njegova snaga -
nikada ne odustaje, nikada se ne povlači, u grudima nosi motor koji nikada ne prestaje da
radi. Ponekad je to pravi pakao - skuplja i nosi sve sa sobom, ali nikada ne odustaje ni od
čega.
Sada je na granici da učini upravo to. Prolaze nedelje i meseci. A on ne zna ništa.
Oni ne postoje.
Izveli su najveću pljačku oružja ikada, ukrali dvesta dvadeset jednu automatsku pušku i
negde to sakrili, a on nema pojma ni kako ni gde ni ko. Sve što ima je izveštaj, stupci se
ređaju jedan za drugim, isti tekst na četrdeset strana.
Predmet: puška Model: AK4 Br: 11237
Predmet: puška Model: AK4 Br: 12621
Predmet: puška Model: AK4 Br: 10042
Predmet: puška Model: AK4 Br: 11537
Predmet: puška Model: AK4 Br: 10668
Od pljačkanja pojedinačnih banaka prešli su na prvu dvostruku pljačku, zatim na prvu
trostruku pljačku, a on nema pojma kako, gde, niti ko. Ima samo tri hiljade sto devet strana
preliminarnih izveštaja na hrpi i gotovo isto toliko tehničkih izveštaja na drugoj.
Policijska jedinica: kriminalistička
Krivično delo: razbojniš-
tvo, Ulared
Svedok: IngemarLund
V
Lokacija: Štedionica
Policijska jedinica: kriminalistička
Krivično delo: razbojniš- tvo, Ulared Svedok: Ulf Heino Lokacija: SE banka
Policijska jedinica: kriminalistička
Krivično delo: razbojniš- tvo, Ulared Svedok: Lena Arnesen Lokacija: Handels banka
Mnogo puta je pošao kod Karlstrema da mu kaže da ne može dalje. I svaki put bi se
okrenuo u hodniku. Oni su tamo negde. Nastaviće, jer ako misliš da si nedodirljiv, uvek ideš
dalje.
Međutim, ovoga puta je zaista odlučio.
Ne da odustane, ne u potpunosti, već da kaže da taj slučaj više ne bi trebalo da bude
prioritet, da bi trebalo da radi druge istrage, kako bi se povratio.
- Zdravo.
Malopre je ustao. A sada je ponovo seo.
- Zdravo.
Više se ne zaustavlja na pragu, naslonjena na okvir vrata, više ga ne posmatra
ravnodušno. Ipak, ne govori o onome o čemu Jon jedino razmišlja kada je vidi, o dugačkoj
šetnji i poljupcu koji je mogao da bude novi početak.
- Imaš li minut?
Klimnuo je glavom, te je sela naspram njega na jednu od kartonskih kutija. U pos- lednje
vreme jednom nedeljno donosi nove stranice i dodaje ih u tehnički izveštaj.
Sada drži dve plastične folije i smeđ koverat. Sve to je stavila na njegov sto.
- Pismo je bilo u tvom sandučetu. A ovo je četrnaest hiljada četiristo kruna.
Gurnula je koverat u stranu i usredsredila se na plastičnu foliju na vrhu. Unutra su
novčanice. Od petsto i sto kruna. Sve bledoružičaste.
- Ovo nam stiže s benzinskih stanica. S automatskim plaćanjem. Neupotrebljive su u
prodavnici, ali mašine ne mogu da primete razliku.
 Bronks je često viđao novčanice obojene eksplozivnom bojom i uvek su bile potpuno
crvene. Novčanice u plastičnoj foliji nisu nimalo nalik tome.
- Prilično sam sigurna da su ove novčanice bile u pljačkaševoj torbi kada je izašao iz
štedionice u Ularedu. Analizirali smo boju i slaže se s ostalim bočicama u toj poslovnici. Njih
smo takođe aktivirali i isprobali na odbačenim novčanicama koje nam je velikodušno dala
Švedska centralna banka. Jone, crvena boja potiče od istog proizvođača, iz iste isporuke.
Tri ili četiri dokumenta stoje naređani jedan na drugi. Sve uredno složeno, kao uvek kada
predočava analizu i rezultate.
- Međutim, tek onda postaje zaista interesantno. Pronašla sam tragove acetona na
svakoj novčanici. Crvena boja je isprana pomoću teških hemikalija! Da li razumeš?
V
Nikada nisam čula za tako nešto. Čist aceton! Kako uopšte da počneš istragu? Pokušala sam
S pravim odnosom acetona i vode... Jone, nimalo se ne vidi, crvena boja potpuno nestaje!
Bronks je otvorio drugu foliju i uzeo novčanice, pregledao ih, pipnuo. Prave su. Izgledaju
normalno.
- Te što sada držiš obojene su pre nekoliko dana bojom iz bočice koju sam ja aktivirala.
Sada izgledaju potpuno isto kao svaki drugi novac. Ako su i pljačkaši otkrili pravi odnos vode i
acetona... onda imaju skoro sav plen i banke će morati da promene uobičajenu praksu.
Ponovo.
Završila je i krenula. Kao uvek. Kao da se ništa nije dogodilo.
- Hej?
Zastala je na vratima.
- Molim?
- Hoćeš da... prošetamo? Da odemo na pivo?
- Ne.
- Ne? Ali prošli put...
- Prošli put?
- Znaš šta hoću da kažem.
- To je bio običan poljubac.
- To je bilo sve samo ne običan poljubac.
- Ponekad je samo to, Jone.
Vratila se u kancelariju rumenih obraza, kao nekada kada je skupljala snagu iznutra.
- Jone?
Tako je izgledala kada mu je rekla da ga voli.
Tako je izgledala kada joj je rekao da ide.
- Molim?
- Znaš da sam i ja razmišljala o tebi. Mislila sam na tebe godinama. Međutim, sada kada
smo se ponovo videli, radili zajedno... kako da ti objasnim.. to su samo uspomene, sada
znam Ti si isti kao ranije, barem sa mnom To nisam znala. Sada se osećam kao da te nikada
nisam ni poznavala, kao da se ništa nije ni dogodilo, više se ničega ne sećam! Da li smo živeli
zajedno? Da li smo se dodirivali, doručkovali, sklapali na- meštaj... da li smo se smejali i
plakali? Ti si kao... fotografija, Jone. Jasno ti je šta hoću da kažem? Ponekad kada vidim
neku svoju staru fotografiju, kao da nisam ja na njoj, kao da je to neko drugi. Ne znam šta ta
žena na fotografiji misli niti šta oseća. I kad god te vidim, Jone, sve više se tako osećam Ti si
neko drugi, neko ko ne postoji. Dobro je što smo se ponovo sreli. Zato što sada više ne
razmišljam o tebi.
Ti rumeni obrazi - to zaista dolazi iznutra. Stvarno je.
- Zar ne možeš i ti tako da posmatraš... kao da se nikada nije dogodilo? Da li sam zaista
delio krevet s njom? Da li su nam imena bila na istim vratima? Ne možeš samo da isečeš
prošlost i nalepiš je na sadašnjost i onda samo... nastaviš. Jone? Vreme me- nja sve. Osim
naših prokletih sećanja.
Malo joj se tresu ruke, sada kao da je isceđena.
- Šetnja? Poljubac? Nisam to planirala. To se samo... desilo. Shvataš? Završetak.
V
Nešto što nam nikada nisi dozvolio. Nismo završili. Šta je dve godine, dovraga? Da si se
usudio da ostaneš do kraja... ne bih ti nedostajala. Mogao bi da digneš ruke od mene u j
ednom trenutku!
Gledaju se. Bronks ne može još dugo da izdrži.
- Završetak, Jone. Poput... tvojih prokletih stolica za posetioce. Kutije koje zauzimaju
više mesta u plakaru nego moje stvari.
Došla je do dve kartonske kutije i činilo se kao da će ih šutnuti, ali nije, bez obzira na to
kako je izgledalo.
- Te glupave kutije su kao... ja, ili mi, još nešto od čega ne odustaješ. Molim te,
molim te, molim te, Jone, samo pusti! Bilo šta! Živim s nekim Sada idem kući njemu. On
postoji, sada.
Kasnije je dugo sedeo tu. Nasred stola stoje bledoružičaste novčanice pored onih potpuno
čistih. S jedne strane četrdeset stranica izveštaja o ukradenom oružju, s još tri hiljade sto
devet stranica preliminarne istrage.
A malo dalje stoji smeđ koverat koji mu je donela.
Jon Bronks se spustio u stolici, upro je stopalima o noge stola i odgurnuo se, dok nije
udario o zid.
Nije ga briga ni za čiste novčanice ni za istragu ni za pismo iz njegovog pretinca.
V
Cak ga nije briga ni za to što ona živi s nekim kopostoji sada. Prvi put otkako je kročio u tu
policijsku stanicu, želi da izađe pre mraka, pre nego što sebi da dozvolu da ode. Ugasio je
lampu za čitanje. Svetlost koja se odbijala o plastične folije je izblede- la, novčanice nisu više
bile tako ružičaste, a tekst na smeđoj koverti je potamneo. Za-
V
koračio je prema vratima i zaustavio se. LIČNO. To piše. Na koverti. Zatim njegovo ime.
Istražitelj Jon Bronks.
Lično.
Ništa u ovoj prokletoj zgradi nije lično.
Provukao je kažiprst tamo gde nije dobro zalepljeno i brzo pocepao koverat.
I pročitao.
Poštovani gospodine Bronks,
Pošto smo stupili u kontakt s dvadeset najopasnijih zločinačkih organizacija u zemlji, po
vašim kriterijumima, te potvrdili njihovu zainteresovanost za našu ponudu, odlučili smo da i
vašoj organizaciji ponudimo da otkupi našu robu.
Stoga imam zadovoljstvo da vam ponudim sledeću opremu.
Automatska puška m/45 -124 kom AK4 - 92 kom Mitraljez KSP 58 - 5 kom
Bronks je potražio po gornjoj fioci. Gumene rukavice. Navukao ih je. Trebalo je odmah da
ih stavi. Zatim je nastavio da čita nešto što je najmanje očekivao.
Kao preporuku, navodimo nekoliko detalja iz naše javne reklamne kampanje, poznatih
samo nama i vama.
SVEDMIRA 11. 12: mitraljezom KSP58 ispaljeno 7 metaka u kameru u uglu, odozdo.
Poklopac na sefu zaglavljen, ispražnjen samo gornji deo.
ESMO 02. 01: Dva istovetna vozila upotrebljena prilikom bekstva. Jedna
blagajna u Handels banci nije ispražnjena usled nedostatka vremena.
V
Šest meseci, dovraga. Svaki dan i svaku noć. Grupa koju su mediji, a naposletku i policija,
nazvali \bjna grupa. Tražio ih je, gonio, živeo s njima. Bez ikakvog traga i znaka života. A
sada. Neposredan kontakt s glavnim istražiteljem.
Ostavili smo uzorke za vas na sledećoj lokaciji.
Ulica Stari Sedertelje.
Dođite do rampe. Okrenite se licem ka rampi.
Idite 7 metara udesno. Idite stazom 35 metara do vrha.
Na vrhu brda biće poredano 5 kamenova pored mlade omorike.
Ispod omorike naći ćete uzorke.
Iskreno vaša, Ana-Karin.
Bronks je brzo zapisao uputstva u beležnicu i pažljivo stavio papir i koverat u plastičnu
kesu.
Detalji pljački u Svedmiri i Esmu. Oružje na prodaju.
Samo pre nekoliko minuta odlučio je da je gotovo. A sada više nije. Neće odustati. Neće
pitati Karlstrema da skine istragu sa spiska prioritetnih. Neće početi istovremeno da istražuje
druge slučajeve.
Stupili su u kontakt s njim i on će nastaviti da im posvećuje sve svoje vreme.
Tamo su negde.
Neće dići ruke, sve dok ih ne uhvati.
Prvo na šta je Bronks pomislio bile su oči. Toliko zabrinute onog dana kada je otkrivena krađa
oružja. Skrušeno su posmatrale Bronksa pokušavajući da pronađu snagu kod nekog spolja ko
ga neće tako surovo optužiti.
Sada izgledaju drugačije, imaju sopstvenu snagu.
Vreme leči sve.
- Drago mi je što ste uspeli tako brzo da dođete.
- Kada vas skinu s dužnosti, ostane vam dosta vremena.
Joakim Nilsen. Tako se zove. Čuvar koji sada stoji pored žuto-crvene rampe i puši.
- Ali to nije najgore.
Još jedan dim, te je pogledao okolo.
- Najgore je to... što su me posmatrali sve vreme. Ne samo te noći, sigurno su me
posmatrali nekoliko nedelja. Znali su kako izgledam kada pripalim cigaretu. Znali su na kojem
delu znaka je gasim Koliko vremena mi treba da se popnem tih sto pedeset metara uzbrdo.
Kako zvuči kada sam zadihan.
Još jedan dim
- Neko vas posmatra. Proučava. A da toga niste ni svesni. Svake noći.
- Hajdemo tamo.
Bronks je izvadio beležnicu s na brzinu nažvrljanim uputstvom.
- Zašto?
- Malo ćemo da kopamo.
- Da kopamo?
- Da.
V
Čuvar je slegnuo ramenima i krenuo u šumu, tih prvih sedam metara.
- Pošto su to uradili, Bronkse. Pošto su saznali sve što ih je zanimalo, onda su napali.
V
Čuvar je zastao na stazi da pročita sledeće uputstvo.
- Trideset pet metara. Onda znam kuda idemo. Do jednog brdašca.
Meka staza vodi dublje u mračnu šumu.
 - Znaju kako se krećem, kada se krećem, kuda se krećem Zatim su pljačku isplanirali
tako da ništa ne primetim.
Više nije zabrinut. Međutim, i dalje razmišlja o tome. Mada on sam nije bio žrtva
neposrednog nasilja, to će ga pratiti do kraja života.
Preskočili su preko palog debla, očarao ih je preplašen jelen, čuli su huk sove.
- Ovde.
Nije neko brdo. Međutim, tu je pet kamenova. I mlada omorika. Bronks je rasklo-
pio lopatu i sklonio sloj mahovine. Sada je na njega red da priča i radi, ne čekajući odgovor.
- Razmišljam o katancu na rampi.
Zemlja je porozna. Neko je nedavno tu kopao.
- O dizanju poda u vazduh.
Izvadio je punu lopatu zemlje. Zatim je udario o nešto što je zazvečalo kao metal.
- O uklanjanju svih tragova. Odvoženju tone oružja, a da niko nije ništa video ni čuo.
Bronks je izvadio novi par gumenih rukavica iz džepa i kleknuo. Stavio je ruku u
raskopanu zemlju i uhvatio crnu plastičnu kesu, paket težine oko dvadeset kilograma.
- Sve su uradili kako treba. Sve do sada.
Iz drugog džepa jakne izvadio je nož. Oštrica je prošla kroz nekoliko slojeva plastike i
rasparala kese, otkrivši sadržinu.
- Zato što su sada uspostavili kontakt. Sa mnom S istražiteljem
Gumene rukavice krenule su prema prvom predmetu. Automatska puška. Podmazana
uljem.
V
- Žele da pregovaraju. Dakle, nešto se dogodilo. Nešto se promenilo u grupi. Kao što se
sve menja.
Predao je pušku čuvaru i uzeo sledeću.
- Odlučili su da prestanu da pljačkaju banke.
***
Mislio je da će biti više ljudi. Da će Bronks povesti još policajaca sa sobom, možda nekog
forenzičara.
Leo je podesio dvogled i malo se pomerio u stranu da bi imao bolji pogled. Sada kada su
počeli da kopaju, smetaju mu debela stabla čempresa. Udobno mu je dok leži na mekoj
mahovini, na najvišoj tački u šumi, skriven iza rastinja i dva velika kamena. Oba mesta
izabrao je veoma pažljivo - mesto gde je zakopao podmazano oružje i mesto odakle će imati
dobar pogled, a da ne bude primećen. Zato je dao tako detaljna uputstva i odredio tačno kuda
će se kretati, da ga slučajno ne iznenade.
Bronks. I Rak. Možda jedina osoba koja poznaje predeo koliko i Leo, međutim, izgleda
ostarelo, kao i njegov automobil, kao čovek koji je nešto doživeo i promenio se. Bronks je
možda deset ili petnaest godina stariji od Lea. Ima trideset pet, možda četr-
V
deset. Žustro korača, možda je bio sportista, ali više nije. Slično kao Leo, nosi farmerke,
kožnu jaknu, cipele; tipičan policajac u civilu, neprikladno obučen kako za hodanje po šumi
tako i za kopanje rupa.
Zna da rizikuje. Sto je došao tu. Sto leži tu, na razdaljini od četiristo metara, i po- smatra
kroz dvogled policajca koga je viđao na televiziji, čoveka verovatno najbolje
upućenog u devet pljački Vojne grupe.
Međutim, smiren je. Posmatra ih neprimećen. Planira bez ičijeg znanja. To što je policajac
iskopao oružje i što će uskoro dobiti nova uputstva, samo je sledeća faza prodaje.
***
Tri jurišne puške AK4 i dve automatske puške. Sve dobro podmazane i zavijene u plastičnu
kesu.
Jon Bronks je završio s kopanjem, otkrio je rupu ispod mlade omorike na vrhu brda. Još
uvek ne zna da li je to ozbiljno - ili je žrtva pažljivo smišljene neslane šale.
- Tu ima nešto.
Čuvar je otpakovao poslednje oružje i okrenuo ga. Za okvir obarača vezan je ka- nap. Na
drugom kraju je pismo. Iste dimenzije i isti stil kao prethodno. Ali s nacrtanim cvetovima i
srcima; adresa je zaokružena crvenom olovkom.
Bronks je otvorio pismo. I pročitao.
Poštovani gospodine Bronks,
Drago nam je da ste videli neke od naših uzoraka.
S obzirom na posledice do kojih bi dovela prodaja našeg inventara drugim potencijalnim
kupcima, odredili smo cenu celog našeg inventara, koja iznosi 25 miliona SEK.
Molim vas da potvrdite da prihvatate našu ponudu tako što ćete dati oglas slede će
sadržine 4. maja u Dejli njuzu u rubrici PORUKE i LIČNI OGLASI: Nedostaješ mi, Ana-Karin
- Ana-Karin.
- Molim?
- Imaju smisla za humor.
- Humor?
- Juče sam izgubio staru devojku. Danas, izgleda, imam novu.
V
Čuvar nije razumeo šta Bronks priča. Međutim, nije više ništa pitao. Pažljivo je pregledao
automatsko oružje, zato je tu.
- Modeli se slažu.
Uglavnom je gledao u donji deo oružja. I zapisivao serijske brojeve jedan po jedan u
Bronskovu beležnicu.
- Ova je... 11413.
Nije šala.
- Bronkse, svih pet su iz skladišta.
Jon Bronks je pogledao oko sebe. Ima čudan osećaj da ga neko posmatra. Ponovo se
okrenuo, ali vidi samo drveće i čuje huk sove.
- Sve je bilo kako treba.
Dejli njuz. Poruke. Lični oglasi.
Već je odlučio.
Ana-Karin neće dobiti odgovor.
- Molim?
V
Ako su ozbiljni, opet će se javiti. Sto više budu komunicirali, bolje će ih upoznati.
- Sve je uradio kako treba, sve do sada. Sada je stupio u kontakt. Sada koristi ime.
Svako ko koristi ime nema više kružnih tokova koji vode ka drugim kružnim tokovima. Počinje
da rasprodaje svoje rute za beg.
- Izvinite, Bronkse, ali nisam siguran da razumem o čemu pričate.
Završili su i krenuli. Niz brdo, stazom prema rampi.
- To je dobro.
- Dobro?
- Dobro je što ne razumete. Tako više volim Takođe vas molim da ovaj sastanak
zadržite za sebe.
V
Čuvar je ispružio oružje koje nosi.
 - Gde ćete s ovim?
Bronks je otvorio prtljažnik.
- Tu. Dakle, ostaje među nama?
V
Čuvar je klimnuo glavom i nasmešio se.
- Kao što rekoh, razrešili su me, tako da više nikome ne odgovaram
Dugačak radni sto u forenzičkoj laboratoriji ceo je prekriven fotografijama različitih pisaćih
mašina. Sana hoda s jednog kraja stola ka drugom i pokazuje mu fotografije, jednu po jednu.
- Identifikovala sam sistem i za koverat i za papir. Nema sumnje da su bili u istoj pisaćoj
mašini. Prostor između slova je 2,25 milimetara, font je elit, korišćena je traka.
Bronks sedi na drvenoj stolici, nalik na one na kojima đaci sede u kabinetu u srednjoj
školi, i posmatra je. Zapravo, posmatra njenu nadlakticu. Tu blizu ramena kao da vidi malu
tetovažu. To nije imala kada su bili zajedno.
- A font... krajnje uobičajen. Vidiš, Jone? Pisaća mašina facit T2, iz šezdesetih. Ponekad
se font elit nalazi i na drugim modelima kao što su halda i rajnmetal. Ako
V
pretpostavimo da je ovo napisano u Švedskoj... verovatno je facit.
Tetovaža je - ime. Bronks je siguran. Bezuspešno pokušava da pročita. Čije god da je
ime, taj postoji, sada.
- Ova mašina je dosta upotrebljavana. Nekoliko slova je izlizano. Slova su prilično ravna,
ali ima dosta onih koja se preklapaju.
Podigla je fotografiju sive kabaste pisaće mašine i držala ju je dovoljno dugo da on
pogleda. Bronks bi radije koristio kompjuter ili nalivpero, ali je mogao tačno da zamisli kako
mašina vibrira dok tipke udaraju po valjku i da čuje kako zvono označava kraj reda.
- Zatim sam pregledala pečat i pozadinu koverte. Pisac je pazio da ne liže koverat, već
je koristio običnu vodu da ga zalepi.
Bronks je klimnuo glavom Nije očekivao ništa manje.
- To je sve, Jone. Za ovaj put.
Završila je i počela da skuplja fotografije.
- Skoro sve.
Dao joj je koverat sa crvenim srcima i ukrasnim cvetovima.
- Dobio sam još jedno pismo. Od moje nove... devojke. Molim te da i to pogledaš.
Sana je za trenutak izgledala zbunjeno.
- Ana-Karin. Još uvek koristi to ime.
Kao da nije sigurna da li se šali s njom
- Ako je tako, preporučujem ti da se prema njoj ponašaš bolje nego preme meni.
Zatim se nasmešila.
- Uzgred, Ana-Karin. Genijalno.
- Možda.
- Tako ih zovu u nekim švedskim pukovima. To znaš, zar ne? AK4. Ana-Karin.
Nije to znao. I ona je primetila.
- Ali zašto me nisi odveo tamo, Jone? Zašto nije bio forenzički tim? Zašto me nisi pitao
da pođem? Da uradim tehničku analizu oružja koje si iskopao.
- Ne želim formalnu istragu. Na papriru. Ne još.
- A Karlstrem?
- Ni on ne zna.
- Ali, dođavola, Jone, moraš...
- Traže dvadeset pet miliona. Očajni su. Ako se to nekako dozna. To bi iskompli- kovalo
moju poziciju za pregovaranje, a popravilo njihovu.
- Jone, ti...
- Reći ću mu. Uskoro.
Ostavio je fotografije pisaće mašine i tetovažu na nadlaktici i krenuo hodnikom, a onda se
zaustavio ispred sobe za ispitivanje vlakana i okrenuo.
- Uzgred, rizik je verovatno prilično veliki.
- Molim?
- Da ću se prema Ani-Karin poneti kao prema tebi.
Kao što se često dešava, počelo je tako što je mapu prostrtu na radnom stolu pogledao novim
očima. Upravo tu i upravo tada sve je postalo igra bez posledica čija je svrha pronaći različita
mesta odozgo, poput džina koji posmatra razne karakteristike područja, nalazi prednosti i
povezuje ih u mislima.
Uvek mu se sviđalo prenošenje stvarnosti na mape - geometrijski oblici i precizne
reprodukcije. Može da pronađe ono što mu odgovara, da vidi kako to izgleda, da se kreće
kroz doline i preko brda, pre nego što dođe na lice mesta.
Kao sada.
Ušao je u mapu sto trideset kilometara severozapadno od Stokholma, u šumovit predeo
između dva gradića po imenu Sala i Avesta. Simboli su postali trodimenzionalna stvarnost. A
u njoj slike i zvuci šume. Nema ni žive duše. Pre pola sata prošao je pored nekoliko trošnih
letnjikovaca, kada je prelazio preko jezera u malom gumenom čamcu, na putu ka mestu koje
je odabrao i za koje se ispostavilo da je lepo kao na papiru. Sada stoji na maloj čistini gde će
mu policija isporučiti dvadeset pet miliona kruna.
Leo ukucava eksere u drvo. Lakše je nego što je očekivao. Stoje kao da ih je drvo usisalo.
Odmakao se korak unazad po mekoj mahovini i pogledao iskrivljenu limenu kutiju punu vijaka
i plastičnog eksploziva zamotanu u smeđu lepljivu traku, s kratkim parčetom kanapa koje viri
na dnu.
Nagazna mina u domaćoj radinosti. Oko pola kilograma metalnih otpadaka i eksploziv. U
garaži ih je napravio petnaest i sklonio u Fantomovu pećinu.
Ponovo je pogledao oko sebe. Stabla ne bi trebalo da budu suviše blizu niti suviše daleko.
Iz helikoptera moraju da vide signal koji će Leo ispaliti. Zatim će padajuća svetlost navesti
pilota do još četiri svetla na zemlji - do mesta gde treba baciti novac.
Ni u jednom trenutku za vreme predaje policija ne sme da zna gde niti kada. Policija će
morati da sačeka poslednje pismo s uputstvima, te neće moći da planira protiv- napad. Došao
je tu da isplanira uputstva za primopredaju - tek kada bude imao u rukama dvadeset pet
miliona kruna, oni će dobiti pristup oružju.
Helikopter će morati da kruži po datim koordinatama dvesta kilometara dugačkom
kružnom putanjom To je takođe nacrtao na mapi. Dva spoja - početna tačka u Stok- holmu i
krajnja tačka u Avesti. Na kružnoj putanji nalazi se pet neregularnih aereodro- ma gde
helikopter može da se opskrbi gorivom Leo će odrediti vreme polaska, kao i brzinu leta, te će
znati kada će helikopter biti na toj lokaciji.
Leo je proverio nagaznu minu. Još uvek je zakucana za drvo kao što treba. Navukao je
upaljač na oprugu preko fitilja i pogledao u pravcu u kom će čivije biti izbačene -
prema nekim mladicama i nekoliko breza.
Neće znati gde niti kada. Ipak, pretpostavlja da će svaki prokleti policajac u cen-
V
tralnoj Švedskoj biti u pripravnosti i raspoređen u blizini rute. A u trenutku kada bude odlučio
da ispali crveni signal u noćno nebo i tako da znak helikopteru da krene u tom pravcu, svi će
biti u pokretu.
Sunce se probija između krošnji. Namotava providan najlonski konac za pecanje oko
upaljača, a on se sjaji na suncu. Mina je spremna. Hodao je unatraške odmotavajući konac
malo-pomalo, zaustavio se nakon desetak metara i zategao ga. Zaista je sam Ali ima oružje
koje može da ubije deset, dvadeset, možda čak i trideset ljudi.
Sam Već tri dana. Spava pod zvezdama. Nikoga s kim bi popričao niti se smejao. Bez
braće da s njima podeli uzbuđenje.
Malo je zategao upaljač i osetio otpor, poput ribe koja je zagrizla mamac.
U sutrašnjim novinama. Odgovor. Neprijatelj ima obično lice i zove se Jon Bronks. U
nekoliko redova iskazaće svoju želju za Anom-Karin.
Ubeđen je da će prihvatiti ponudu. Ne samo zbog straha od snabdevanja ostalih
kriminalaca oružjem. Postoji još jedan mamac - on sam.
Uradiće sve što bude u njihovoj moći da ga uhapse. Stoga je spreman za svaku varijantu.
Odgovoriće na svaku njihovu akciju. Petnaest nagaznih mina i niko neće smeti da mu se
približi - postavljene na pravim mestima, moći će da usmrte nekoliko stotina ljudi.
Policija će poslati najbolje ljude. Elitnu protivterorističku jedinicu.
Dvadeset obučenih Jaspera.
A on će ih sve poraziti mrežom od konopca za pecanje.
Stavio je zaštitnike za uši i lako povukao konopac zavezan za probnu minu okačenu o
čempres udaljen deset metara. Iznenadna eksplozija bila je moćna - uništila je sve živo na
metar uvis, a proplanak s brezama je čak potonuo uz krckanje.
Učinak je i veći nego što se nadao.
Sada sve zavisi od tebe, Bronkse. Da li želiš mir ili metež.
Leo je poslednji put pogledao unaokolo po ogromnoj šumi koja je već progutala eksploziju.
Oko njega - cvrkut ptica i povetarac. Tu je završio, za sada. Vreme je da se vrati kući, skine
kamuflažnu odeću i obuče farmerke, jaknu i košulju s bledosmeđim mrljama od kafe namerno
napravljenim - pokoja mrlja koju biste očekivali da vidite na belim košuljama noćnih vozača
taksija.
Prešao je preko pustog proplanka, u susret onima koji nikada ne spavaju, da sačeka
odgovor na oglas lične prirode.
U četiri ujutru većina stanovnika Stokholma spava - poslednji gosti u barovima odlaze kući,
dok su oni što rade još u krevetu. Ali ne i tu. U to doba samo taksisti posećuju restoran na
obodu Trga Gulmašplan koji radi celu noć. Glasni razgovor, kafa u plastičnim šoljama, prsti
uprljani mastilom prelistavaju tek pristigle jutarnje novine.
Leo sedi u separeu za stolom u uglu. Otvorio je Dejli njuz na stolu od borovine. Ne
zanimaju ga vesti, kulturna niti sportska rubrika. Samo lični oglasi. Brzo je preleteo preko
oglasa za automobile, kuće, kolica, zatim se nagnuo toliko blizu da je mogao da
V
namiriše sveže štampani papir. Evo. OGLAŠAVANJA. Još malo dole, Lični oglasi. Inge i
njena deca Fani i Mia. Molimo vas javite nam se odmah. Anita. Danas ima samo dva oglasa.
Čekaću te na trajektu. B. Neko po imenu Anita. I neko ko se nalazi s nekim na trajektu.
To je sve. To je sve!
Iscepao je novine dok ih je ponovo sklapao.
Nema braće. Nema grupe. Nema više pljački. Samo kuća koju Aneli ne podnosi s preko
dvesta pušaka u podrumu.
A to đubre nije odgovorilo, jebote!
Protrčao je pored vozača Taksi Stokholma i Taksi kurira obučenih u plave uniforme i
izašao iz restorana u svitanje. Hladno je, ali će za nekoliko sati otopliti. Na trgu je telefonska
govornica. Ona iz koje su zvali kada su pretili bombom, ona iz koje se nadao da nikada više
neće zvati. Ušao je u staklenu kabinu i okrenuo broj mobilnog telefona. Zvoni šest puta. Zatim
se uključila sekretarica. Pozvao je ponovo. Zvoni još šest puta. Zatim još šest.
- Halo?
 - Uzorci.
- Šta?
- Zar nisi bio zadovoljan uzorcima?
Gad. Nije poslao poruku.
- Ko... je to?
Glas je gotovo ogoljen, tek se probudio.
- Halo, ko...
V
- Žena tvog života.
Jon Bronks je seo na ivicu kreveta, spustio stopala na hladan pod pa ustao i prišao
prozoru. Hoće da se uveri da ga niko ne posmatra.
- Ko?
- Tvoja jedina, mala Ana-Karin.
Muški glas. Nije star, ali teško je reći koliko je mlad. Ni visok ni dubok, otprilike u srednjem
registru.
- Šta želiš... Ana-Karin?
- Jutrošnje novine. Nisi odgovorio.
- Ne tražim žene po ličnim oglasima.
Bronks se sklonio od prozora, otrčao do predsoblja i do diktafona u unutrašnjem džepu
jakne. Gurnuo je kabl u telefon.
- Ako ga vi ne kupite. Ako ga vi ne uklonite s tržišta... kupiće ga neko drugi.
- Iskopao sam vaše uzorke. Pregledao sam ih. Zaista su ukradeni iz bunkera u mes- tu
koje se zove Jetri gen, deset kilometara južno od Stokholma. Ali kako da znam da ste ih vi
ukrali?
- Ako vi ne kupite naš inventar, završiće kod nekog drugog. U rukama drugih
kriminalaca. Koji možda nisu toliko... disciplinovani kao moja mala grupa. Znaš one orga-
nizovane zločinačke grupe o kojima neprestano pričate. Vbdovi Anđela pakla naoružani do
zuba.
- Vaš uzorak ne dokazuje da posedujete ostatak.
- Ne?
- Ne.
- Dokazuje da sam zamenio katanac na rampi identičnim s istim serijskim brojem.
Dokazuje da sam video inventar s datumom četvrti oktobar, te sam znao da će tamo visiti još
pola godine, zato što sam tako dobro zameo tragove da šezdesetogodišnji čuvar u
raspadnutom volvou nije ništa primetio. Da li ti treba još neki detalj koji može da zna samo
onaj ko je ukrao oružje?
V
Bronks se protegao da bi video zidni sat u kuhinji. Četiri i deset. Neće više spavati.
- Dakle, stvarno si ti? Vbđa? U tom slučaju, Ana-Karin, zanima me samo jedno.
- Dvadeset četiri sata.
- Zanima me... zašto to radiš?
- Imate jedan dan da ih otkupite.
- Da li si zaista odlučila da ti oružje više ne treba, Ana-Karin? Da li si zaista odlučila?
- Dvadeset pet miliona.
- Ana-Karin, draga... napravila si pogubnu grešku. Nije trebalo da stupaš u vezu sa
mnom Trebalo je da zakopate to oružje negde u polju, da ga bacite u jezero, ali nikako nije
trebalo meni da se javiš. Da ste se samo pritajili, mogli ste da zadržite ono što ste već ukrali i
možda biste se čak i izvukli.
V
 Česma se malo zaglavila kao obično, a voda je mlaka. Bronks je pustio vodu da teče, želi
da bude hladna.
- Uzgred, ako se ti zoveš Ana-Karin...
- Šta to radiš, dovraga?
- Sipam vodu u čašu. Ako se ti zoveš Ana-Karin, kako se zove tvoj brat?
Popio je, napunio čašu opet, popio još pola.
- Tvoj brat. Znaš, onaj s kojim pljačkaš banke.
- Odgovor u sledeća dvadeset četiri sata. Lični oglas. Isto mesto. Početak „Draga Ana-
Karin”.
- I ja imam brata. Tako da znam kako se braća gledaju, kako se dodiruju. Cak i kada ih
gledam na crno-belom snimku kamere sa zida banke. Ti... ti si stariji brat. Šapu- ćeš na uvo
mlađem bratu pre nego što će prvi put pucati usred gomile ljudi.
- Sledeći red treba da glasi „Nedostaješ mi i želim opet da te vidim”.
Siva trenerka s kapuljačom prebačena je preko stolice u hodniku. Još uvek je malo hladno
tog prolećnog jutra, te ju je Bronks navukao preko golih grudi.
- Slušaj, Ana-Karin. Ne volim nasilje. Prekomernu silu.
- Kada budeš odgovorio, Ana-Karin će ti se ponovo obratiti. U novom ličnom oglasu.
Gde ćeš saznati kako ćemo tačno nastaviti svoju vezu. Kako ćeš obaviti isplatu, a kako ćemo
mi isporučiti ostatak robe.
- A znaš li zašto ne volim? Zato što sam odrastao s tim. Znam kako to ide: ili odlučiš da
mrziš nasilje ili da ga ponavljaš. Jel’ tako?
- Dvadeset četiri sata.
- Jedan dan je premalo.
- Toliko imaš.
- Onda nećeš ništa dobiti od nas. Treba mi vreme da vidim s komandirom.
Jon Bronks hoda kroz mali stan i sluša tišinu. Niko nije spustio slušalicu, nije to ta tišina,
jasno čuje zvuk ulice i disanje - premišlja, možda nanovo procenjuje okolnosti.
- U redu.
Glas preko telefona postao je dublji, jasniji.
- Za nedelju dana. Jedanaestog maja. Dejli nj uz. Ako tada ne budeš želeo da se
zabavljaš s Anom-Karin... nastaće pakao.
Zatim je nastupila prava tišina. Ko god je zvao spustio je slušalicu.
Jon Bronks je zevnuo. Nije se vratio u krevet. Popio je čaj u kuhinji stojeći bos na hladnom
podu, prošetao se severnom obalom Sedermalma, a zatim oko ostrva Long- holmen.
Ispravno je odlučio - nije poslao poruku lične prirode da kaže Ani-Karin koliko je želi,
poneo se prema njoj kao nekada prema Sani. Uspelo je. Bolje nego što se nadao. Sada ima i
glas, prvi put napravio je neposredni kontakt.
Ima sedam dana da smisli sledeći korak.
Zato sada stoji u ogromnoj garaži policijske stanice i čeka. Prašnjavo je i memlji- vo.
Međutim, vreme je da razgovara sa šefom. Nije želeo ponovo da ga ometa kod kuće niti da
sačeka da sedne u kancelariju.
To nije takav razgovor. Karlstrem će sigurno uskoro stići. Njegov šef živi po ustaljenim
pravilima; možda se tako oseća sigurnim, možda je zatočenik sopstvenih navika. Svakog
radnog dana vozi mlađu ćerku u obdanište, stariju u školu, zatim suprugu na posao -
postepeno opraštanje od porodice kojoj će se vratiti nekoliko sati kasnije. Stiže u garažu, na
svoje mesto za parkiranje, između osam i petnaest i osam i četrdeset pet. Na mesinganoj
ploči na zidu, onoj koju dobijaju šefovi, piše „GLAVNI INSPEKTOR KARLSTREM”.
 Jon Bronks se nije sakrio, međutim, Karlstrem ga nije primetio iza neravnog stuba. Malo
se trgao kada je Bronks otvorio zadnja vrata i seo na sedište - istog trenutka kada se
automobil zaustavio.
- Stupio sam u kontakt s Velikim bratom Pozvao me je rano jutros.
Karlstrem je ugasio motor i pojačao radio, pre nego što se okrenuo prema novom putniku.
- Jutros?
- Da.
Sledećih deset minuta Bronks je pričao šefu o pismu iz smeđe koverte otkucanom na
pisaćoj mašini, koje je dovelo do uzoraka u plastičnim kesama, što je opet dovelo do drugog
pisma sa crvenim srcima, a zatim o oglasu lične prirode koji nije dao u novine, što je dovelo
do telefonskog poziva.
Prošao je još jedan minut dok Karlstrem nije progovorio.
- A kada si tačno otkopao pet pušaka?
- Pre osam dana.
- Osam dana?
- Da.
- I... sada uskačeš u moja kola i rešiš da mi sve to ispričaš?
- Hteo sam da budem sasvim siguran.
- Siguran?
- Kako će reagovati. Da sam ti ovo rekao... uključili bi se drugi istražitelji, bilo bi drugih
mišljenja, drugih pravaca istrage. Ne bismo došli dovde. Da li razumeš? Sada se obratio meni
lično. Samo smo nas dvojica. Samo sa mnom pregovara.
Glavni inspektor Karlstrem zuri u sivi zid i pločicu sa svojim imenom.
V
- Dobro. Onda, zašto sam ti sada potreban? Sta mogu da učinim za tebe a da ti to ne
možeš sam?
Dvadeset pet miliona kruna.
O tome se radi ove nedelje.
O odluci.
- Jone, da li si čuo šta sam rekao?
Platiti. Uzeti Velikom bratu oružje. Pobrinuti se da najnasilniji švedski pljačkaš banaka više
nikada ne opljačka nijednu banku. S druge strane, posle višemesečne potrage dati im priliku
da se povuku, da zauvek nestanu, postanu bezimeno poglavlje u isto- riji nordijskog kriminala.
Sef ga je ćušnuo laktom
V
- Jone. Sta hoćeš od mene?
Ili ne platiti. Prisiliti Velikog brata da nastavi da radi ono u čemu je zaista dobar, da pljačka
banke, da povredi još nekoga. Takođe - ostaviti mogućnost da ga jednoga dana uhvate.
- Treba mi nešto što je dostupno samo onima sa sopstvenim mestima za parkiranje.
- Nisam siguran da sam razumeo.
- Dvadeset pet miliona u gotovini.
Deveti sprat. Odeljenje za prisluškivanje. Nalazi se u istoj zgradi gde je i Nacionalni policijski
odbor - liftom iz garaže do prizemlja, nekoliko minuta hoda od gradske policije hodnicima koji
se spajaju i onda samo devet spratova drugim liftom.
- Vaš uzorak ne dokazuje da posedujete ostatak.
- Ne?
- Ne.
 Posle sastanka u Karlstremovom automobilu, Bronks je sedeo u kancelariji i dugo
preslušavao sinoćni telefonski razgovor. Slušao je glas Velikog brata, dok više nije mogao
dalje, te mu je trebalo stručno uvo eksperta za identifikaciju varijacija glasa.
- Utvrdili smo da je zvao odavde.
Godinama je stariji muškarac pogrbljenih ramena sedeo tu kada god Bronks dođe po
pomoć u vezi s nekom istragom; uvek u jednoj od soba za preslušavanje, analizirajući
dolazne i odlazne pozive. Ovoga puta nema naloga od tužioca, niti je reč o liniji koja se
prisluškuje - Bronks im donosi snimljen razgovor i pogrbljen čovek je ljubazno prekinuo posao
da bi preslušao snimak.
- Trg Gulmašplan. Javna govornica.
Pokazao je na trepćuće svetlo negde na sredini elektronske mape.
- Isto mesto odakle smo dobili pretnju bombom.
Bronks naizmenično gleda u trepćuće svetlo i crnu satnicu koja predstavlja sinoćni poziv.
Osoba koja je zvala namerno je izabrala baš tu telefonsku govornicu. Znao je da ću snimiti
razgovor i da ću kasnije proveriti. Poziv s tog mesta će potvrditi ko je i na šta je spreman.
- Razgovor je trajao četiri minuta i četrdeset četiri sekunde. Zove s Trga Gulmašplan,
odavde, vas... ovde, Hegalidsgatan 38. Tu... živite?
Starac je pokazao na novo trepćuće svetlo na ekranu, severozapadno od prvog, i Bronks
je klimnuo glavom.
Dakle, stvarno si ti? \bđa? U tom slučaju, Ana-Karin, zanima me samo jedno.
Ovo je dobro, Bronkse. Delotvorno je. Prilično ste grubi.
Da li si zaista odlučila da ti oružje više ne treba, Ana-Karin? Da li si zaista
odlučila?
- Pokušavate da ga isprovocirate, i jeste se iznervirao, ovde...
Uzgred, ako se ti zoveš Ana-Karin...
V
Sta to radiš, dovraga?
Sipam vodu u čašu. Ako se ti zoveš Ana-Karin, kako se zove tvoj brat?
- ...kada ste ga pitali za brata, tu ste pogodili pravo u metu. Iznenadili ste ga, nije odmah
odgovorio, odugovlači, dok vi nastavljate s pričom. Da nema brata, odgovorio bi odmah,
ponašao bi se prema vama kao vi prema njemu, zadirkivao bi, bio bi gotovo podrugljiv. Prvo
je smiren, gotovo kao da misli da je to sve zabavno, uzbudljivo, ali vi ste odveli razgovor u
drugom pravcu...
Tvoj brat. Znaš, onaj s kojim pljačkaš banke.
- ...i sada više nije toliko zabavno, izbegava odgovor, zastaje da se sabere, pokušava da
se sastavi tako što ponavlja poruku. Postaje zvaničan, štur, usredsređen. Hoće da nastavi
konverzaciju koja će mu doneti dvadeset pet miliona kruna.
Istražitelj u Odeljenju za prisluškivanje je pritisnuo dugme na vrhu tastature i zaustavio
obe elektronske linije na ekranu kompjutera, koje predstavljaju dva glasa.
- Bronkse?
- Molim?
Zatim je skinuo slušalice, tako naglasivši da nema više vremena i da mora da se vrati
uobičajenom prisluškivanju.
V
- Ako bude ponovo zvao. Odugovlačite. Sto duže traje razgovor, sve je teže sakriti
dijalekt, visinu glasa. Nemojte ga često prekidati. Pustite da završi rečenice, da se otkrije.
Posle toliko vremena... sada ste vrlo blizu.
Uvek počinje kao uverenje. Ubrzo se javlja najpoznatiji osećaj - strah. Mada se on ničega ne
plaši. Trenutak pošto čuje zvuk, gotovo se zavuče unutra i tu ostane, baš kao prodoran pisak
voza koji se oteo kontroli ili sirena koja najavljuje napad iz vazduha. Zatim nastupa panika, ali
i sumnja se prikrada, mada je on tu, u središtu zbivanja.
Međutim, nije pisak. Niti sirena. Već glas, dalek, ali ipak glasan.
- Nisi ti meni tata.
Ivanov glas. Dok to izgovara, u očima mu se vidi nesumnjiva moć.
V
- Čuješ me? Nisi mi otac.
Ne može to da kaže. Ne sopstvenom sinu, to nije u redu. Međutim, ponavlja rečenicu i Leo
oseća kako mu iz stomaka kreće mučnina i prisiljava ga da shvati da ništa od onoga u šta je
verovao nije istina, ništa ne postoji. Ne postoji. Zato Ivan izgleda drugačije. Tamna kosa je
plava i raščupana, skoro anđeoska, oči radoznale.
- Ti nisi moj tata!
To nije anđeo, jebote. Već ljudsko biće, samo malo.
Osećaj mučnine i straha pretvara se u nervozu - želi da spava, mora da spava, a ne da ga
budi to derište koje se u zamagljenom trenutku između jave i sna pretvorilo u Ivana. Pet dana
planiranja, orijentacije u šumi, smišljanja ruta za beg, postavljanja na- gaznih mina koje je
napravio. Tri sata spavanja i sada mora da razgovara s tim malim ustima sa zadahom jogurta
i kavijara.
- Ti nisi moj tata.
- Nisam... Ali mogu da budem tvoj rezervni tata.
- Ne!
- Da! Tako se zove neko koga viđaš jednom u šest meseci, ti mali siledžijo!
Sebastijan je odmahnuo glavom i smejao se dok mu se lokne nisu zamrsile, a Leo
ga je podigao i stavio preko ramena.
- Zar ti mama nije rekla da će za tebe biti samo ovsena kaša za doručak, ako probudiš
kralja Lea bez njegove dozvole!
- Mrzim ovsenu kašu!
Niza stepenice i u kuhinju, dok se Sebastijan smeje i vrišti da neće, neće, neće ovsenu
kašu. Leo ga je spustio, a on je pobegao u predsoblje i sakrio se iza Leove jakne, pretvarajući
se da ga je strah da će morati da jede ovsenu kašu.
- Sebastijane?
Aneli već sedi za stolom u kuhinji sa šoljom kafe i cigaretom.
- A sada slušaj mamu, dečko, vreme je da se obučeš. Ako se obučeš, uskoro ćemo
krenuti.
Ugasila je cigaretu u gotovo punoj pepeljari, pripalila drugu i pogledala u Lea.
- Šta je bilo?
- Ništa.
- Leo, vidim da nešto nije kako treba.
- Treba mi samo jedna kafa i sve će biti kako treba.
U bokalu je ostala samo još jedna šolja kafe, poslednje kapi tekle su niz porcelan- ski rub
posude.
- Moramo da požurimo, obuci se.
- Zato si poslala huligana gore, da me probudi?
- Ne sviđa mi se kada ga tako zoveš.
- A meni se ne sviđa kada pušiš u kući.
Uzeo joj je cigaretu iz usta, otišao do prozora i bacio je.
- Naročito sada. Da li zaista moraš da pušiš kada Sebastijan tako retko dolazi? Otvorio
je i drugi prozor, širom.
- Verovatno danas neću moći da pođem s vama.
 Aneli izgleda razočarano, kao što je i pretpostavljao. Pogledala je ka predsoblju i
prošaptala:
- Dogovorili smo se. Eno ga, oblači se.
V
- Zao mi je.
V
- Da li se nešto dogodilo? Sinoć si došao kasno. Opet. Gde si bio? Šta si radio?
- Radio sam.
- A zašto ne možeš sada da pođeš sa mnom?
- Zato što moram da nastavim s poslom.
- S poslom? Da li shvataš koliko će se razočarati?
- Zaboga... on je tvoj sin. Nije ga briga za mene.
Leo je potražio nešto u džepu pa izvukao novčanicu od hiljadu kruna - iz štedionice u
Ularedu, banke koju je sam opljačkao.
- Ne mogu s vama.
Sebastijan stoji na ulaznim vratima, potpuno obučen, s pogledom punim iščekivanja. Leo
ga je uzeo za ručicu i stavio mu novčanicu na dlan.
- Ali se lepo provedite danas.
Aneli nije zadovoljna. I to ne krije. To što je Leo uradio na granici je uvredljivog, retko joj
priređuje tako nešto.
- To će biti dovoljno za svaki ringišpil, mali!
Leo je razbarušio Sebastijanovu plavu kovrdžavu kosu, a dečak je pogledao u novčanicu
od hiljadu kruna u ruci.
- Da se vozim na... svakom?
- Super, jel’ tako? Možeš ceo dan da radiš šta god hoćeš, nikakav odrasli dosad-
njaković ti ne može ništa.
Oseća Anelin pogled na potiljku, dok Sebastijan klima glavom, ne shvatajući ništa. Ponovo
je prošaptala:
- Dogovorili smo se.
- Ali nešto je iskrslo. Posao.
Podigla je ruke i savila dva prsta na obe šake.
- Kakav „posao”?
Leo ne podnosi kada to radi i ona to zna. Ne podnosi zato što to rade maloumnici kada
nisu sigurni šta hoće da kažu i hoće da pojačaju utisak nekakvom pantomimom
- „Posao” zahvaljujući kojem ću platiti „kuću” koju „želiš”.
Nikada ranije nije upotrebio to sranje od navodnika koji lebde u vazduhu. Sada ih je
upotrebio tri puta zaredom i mada to nikada više neće uraditi, i dalje je nervozan, kao i ranije,
kao i sinoć i svako veče od onog telefonskog poziva.
Ako se ti zoveš Ana-Karin...
Taj gad je znao. Znao je nešto što ne bi trebalo da zna.
...kako se zove tvoj brat?
Iako Leo nije rekao nijednu suvišnu reč, Bronks ga je naveo da kaže više nego što je hteo.
Potkazao je braću, potvrdio je nešto što prokleti policajac nije mogao da zna. Dakle, ako budu
uhapsili njega, uhapsiće i njegovu braću.
Leo ju je čuo kako zatvara vrata bez pozdrava i presvukao se u radno odelo. Važno je da
sve izgleda uobičajeno.
Još jedna šolja kafe.
Oseća kako razdražljivost polako popušta. Taj prokleti istražitelj je isti kao onaj debeli
policajac što je sedeo za kuhinjskim stolom Takvom čoveku zabodeš grafitnu olovku u šaku -
čak ni dete ne mora mirno da sedi i dozvoli da ga navode da kaže nešto što bi oni hteli da
čuju.
T Vi V Vi V
Jer ono što nemaš, moraš da uzmeš.
Da povratiš.
I da ne pustiš više nikada.
Policijska kafeterija je poluprazna. Na pauzi ljudi sede zajedno i nemaju bogzna kakve
zajedničke teme osim posla. Jon Bronks obično izbegava tu da jede. Razgovori koji se u toku
istrage čine prirodnim, za jednoobraznim dugačkim stolovima postaju nategnuti. Kada je
napunio šolju vrelom vodom iz aparata, nije to učinio da bi nagvaždao s ostalima, već da bi
doneo krajnju odluku posle najteže nedoumice s kojom se susreo u policijskoj karijeri.
Karlstrem sedi za malim stolom blizu prozora koji gleda na dvorište. Desnom rukom drži
viljušku, a levom prelistava gomilu dokumenata. Bronks ga prvi put vidi takvog. Njegov šef
obično svu pažnju poklanja hrani.
- Zdravo.
Na tanjiru stoji preprženi krompir, u sredini tvrdo parče mesa. Nije baš Karlstre- mov stil.
Podigao je pogled s gomile papira, popio gutljaj vode s ledom - to je barem uobičajeno,
nikada ne priča s punim ustima.
- Jone. Drago mi je da si mogao da dođeš.
Bronks je seo, dok je Karlstrem brisao ruke papirnom salvetom
- Sređeno je. Na podu pored mog stola je crna torba. Dvadeset pet miliona kruna. U
gotovini. Korišćene novčanice.
V
Grupa ljudi za obližnjim stolom se smeje. Osoblje iz Centra za hitne pozive. Čini se da im
je laknulo što ne moraju da se javljaju na telefone.
- Sada imaš sve što ti je potrebno da obaviš razmenu. Oružje za gotovinu. Ali to nije
dovoljno.
- Dovoljno?
- Morao sam da tražim pomoć državne policije i ministra pravde. Oni nisu zado-
V
voljni samo uklanjanjem oružja s tržišta. Žele da vide hapšenje.
- A šta misle, šta ja želim, dovraga?
- Oružje. I hapšenje. Da li si razumeo? I moraš o svemu da me izveštavaš.
- Naravno, o svemu.
- Dakle, želim da znam kada, gde i kako će se razmena izvršiti.
- Još nismo stigli do toga. Samo komuniciramo.
- Kada ti budu rekli šta žele i šta treba da radimo, ti njima treba da kažeš šta ti želiš da
oni urade. Kako bismo mogli da isplaniramo protivnapad.
- Mislim da to neće ići tako.
Bronks posmatra Karlstrema. Posle deset godina zajedničkog rada dobro se poznaju,
barem tu, unutar zidova policijske stanice. Vidi da Karlstrem zna da će možda morati da
krenu u drugom pravcu.
- Hoće, Jone. Ako budemo dobro isplanirali.
- Ovi tipovi imaju bombe i puške. Nikada ne prezaju od nasilja. Akcije su im uvek dobro
isplanirane. Jedna jedina greška za vreme razmene i... neko može da strada.
- Upravo zato moramo da ih uhapsimo.
- Ako pobiju naše kolege, a zatim pobegnu, nećemo imati pojma ko su, dovraga. Niko ne
zna ko su oni! Nevidljivi su. I spremni na sve samo da tako i ostane.
 Sada Karlstrem posmatra Bronksa. Lice mu je promenilo boju. Bronksov neposredni
nadređeni je retko besan, nije taj tip. Međutim, počeo je da gubi samokontrolu koju je gajio
sve dok nije postala deo njegove ličnosti.
- Jone?
- Molim?
- Ti znaš kako ovo ide, jebote. Poverenje se stiče samo s vremenom. Poverenje koje ti
daje mogućnost da tražiš usluge. Ali imaš ograničen broj usluga. Moraš da odabereš kada
ćeš ih potrošiti. Ja sam to sada uradio. Dobavio sam dvadeset pet miliona bez ikakvih
garancija da ću dobiti nešto za uzvrat. Rizikujem da neki usrani kriminalci uspeju da ucene
državu, što će kasnije svi znati... najviši državni zvaničnici su odobrili, zato što sam ja to
zaradio. Zato što sam potrošio jednu od svojih malobrojnih usluga i to zahtevao. Jone,
dovraga, nemoj da ispadne da je bilo uzalud!
Bronks se nagnuo preko stola i tanjira s ostacima hrane.
- Karlstreme, nemaju nikakvih kontakata. Znam to. Nemaju prethodnih krivičnih dela i
ako pokušaju nekome tamo da prodaju oružje... naši doušnici će znati. Tako da neće to
uraditi. Ne zato što se plaše, već zato što su dovoljno pametni.
- Potpuno si siguran u to?
- Jedino u šta sam siguran jeste da izgledi da ih uhvatimo rastu, ako ih nateramo da
nastave da pljačkaju. Dakle, ako ne stupimo u kontakt s njima, ne kažemo im da hoćemo da
otkupimo oružje... Karlstreme, biće očajni. Moraće da pljačkaju opet. A ako si očajan,
izložićeš se opasnosti.
Karlstrem je ispremeštao pribor za jelo na tanjiru. Prvo loša hrana. Zatim ovo.
- Koliko dugo... dovraga, Jone, koliko dugo već... razmišljaš u tom pravcu? O takvoj
odluci? O tom pristupu? Da ne platimo?
- Od prvog pisma.
- Tražio si od mene da nabavim novac bez razloga?
- Ne bez razloga. Moram da znam da zaista postoji. Neću da lažem, Veliki brat ne sme
da posumnja, mora u mom glasu da oseti da imam dvadeset pet miliona kruna na stolu, da
vidi fotografije, to on hoće.
Bronks je odgurnuo stolicu i spremio se da ustane.
- A... ako nisam u pravu. Ako. Onda ću upotrebiti novac. Ako to bude naša jedina
mogućnost. Ako to bude jedino što će sprečiti opšti haos.
Onda je ustao. A Karlstrem je - baš kao i na njihovoj poslednjoj večeri - posegnuo
rukom i stavio šaku na Bronksovu nadlakticu.
- Jone?
- Molim?
- Da li te zanima šta ja mislim?
Bronks je odagnao želju da se oslobodi dodira, klimnuo glavom i
- Verujem da treba da napravimo otkup i da ih uhapsimo. Imamo oni. Međutim,
najvažnije je da ovo ludilo prestane. Da pokažemo uhvatili kada smo dobili priliku, a ne tek
slučajno. Posle toga... biće naka, manje žrtava.
Karlstrem ga i dalje drži, kao prošli put.
- Još nešto.
Bronks oseća istu onu nelagodu.
- Kada se ovo završi... hoću da uzmeš slobodno. Razumeš?
Bezmalo se oslobodio nečega što podseća na bliskost.
- U redu.
V
- Čuješ, Jone? Nijedan slučaj. Slobodno.
 - Kasnije. Kada se ovo završi. Pre toga moram da obavim nekoliko stvari. Na primer,
prvi put u životu moram da dam oglas lične prirode.
slušao.
više resursa nego svima da smo ih manje pljački ba-
U filteru ima još malo vode, kafa nije još gotova. Ali brzo će.
V
Aneli spava, Sebastijan takođe. Šestogodišnji dečak je tu već nedelju dana, ali Leo jedva
da je bio u kući. Nekoliko sati tu i tamo. Zna da je Aneli razočarana, njen sin toliko retko dolazi
u svoj drugi dom, ali razumeće. Zna i to.
Kada sve bude gotovo.
Usporena tečnost je napokon prošla kroz filter. Čuo je poklopac poštanskog sandu- četa
kako se otvara i zatvara, metalni tresak u divnom, toplom majskom danu. Napunio je veliku
porecelansku šolju i stavio je na sto. Za malo više od minuta, sedeće tu u kuhinji, piće prvu
jutarnju kafu i prelistavaće jutarnje novine, pažljivo čitajući oglase pod naslovom „poruke lične
prirode”.
Sve što je planirao vodi ka tom trenutku. Do početka kraja ostalo je još nekoliko koraka
koji vode do kapije i poštanskog sandučeta. Kasnije će poslati poslednje pismo, instrukcije po
kojima će policija izvršiti razmenu.
To će biti kraj.
Otvorio je sanduče, još jedan tresak. Odlučio je da ne pogleda odmah - već na kuhinjskom
stolu, s prvom jutarnjom kafom Međutim, to se nije dogodilo. Kao kada su počeli, kada je bio
odlučio da leži pet minuta u tišini, tamo u šumi, posle eksplozije koja je raznela pod bunkera s
oružjem. Tada nije mogao da se obuzda, kao ni sada.
Svi planovi, sve pripreme svode se na taj odgovor negde na strani trideset šestoj ili
trideset sedmoj, u novinama koje čvrsto drži u ruci.
Otvorio ih je otprilike na sredini, prelistao, preleteo.
Trideset sedma strana.
Leo se zaustavio. Odmah. Kao ledenica, bes je počeo da kaplje s vrha lobanje i da ga
seče u grudima.
Neće se vratiti u kuću i kafi koja se puši na stolu. Sešće u automobil i voziće se unaokolo
u svitanje.
Mrzi to đubre od policajca.
***
Jon Bronks nije spavao. Nije ni pokušao. Krevet je namešten, vrata spavaće sobe zatvorena.
Popio je tri kafe za stolom u kuhinji, a nikada ne pije kafu. Međutim, gorčina i crnilo kafe
čine se prikladnim za besanu noć, dok čeka.
Telefon stoji pored trideset sedme strane u novinama, tamo gde su oglasi. Zazvonio
je prvi put. Zatim ponovo dok je čitao. Pa još jednom
Lični oglasi.
Ana-Karin,
ne zanimaš me i ne želim više da te vidim.
Posmatrao je telefon koji zvoni četvrti put, peti. Zatim je prestao, a Bronks je u sebi brojao
sekunde kao dete koje meri vreme između munje i prigušene grmljavine.
Sedam sekundi. Zatim je zazvonio ponovo.
Ovoga puta je pustio da zvoni tri puta.
- Halo... Ana-Karin.
- Napravio si veliku grešku, jebote!
Dakle, tako zvuči kada je pod stresom Ni moćno, ali ni slabo. Još uvek ni traga od akcenta
niti dijalekta. Glas lepo ide uz maskiranog muškarca kojeg je video toliko puta.
 - Misliš?
- Slušaj me, ti mali kučkin sine...
- Ima li mnogo ljudi? Oko tebe, tamo na Trgu Gulmašplan? Mogu da pošaljem patrolu,
ako želiš.
- Razgovaramo petnaest sekundi. Imam još trideset sekundi pre nego što budete mogli
da uđete u trag pozivu. Ali pre toga, moraš da razumeš nešto. Upravo si objavio rat, jebote.
Stavio si državno oružje u ruke kriminalaca.
Bronks je pokušao da čuje neki zvuk u okolini. Potpuna tišina. Ili je slušalicu prekrio nečim
dok ne priča ili se govornica nalazi negde gde nema saobraćaja, bar u tom trenutku.
- Veliki brate... znaš kao i ja da to nije tačno. Zar ne? Nemate policijski dosije. Iako ste
možda najopasniji pljačkaši banaka koje sam ikada video. Kako vam to uspe- va, dovraga?
Tako što mislite svojom glavom I zato nećete stupati u kontakt s drugim kriminalcima.
- Umukni, jebote, i slušaj me pažljivo, ti mali kučkin sine! Nisu mi potrebni kontakti da bih
oružje prodao drugima! Samo ću zakopati nekoliko sanduka i poslati pi-
V
smo sa crvenim srcima i uputstvom. Možda ti je poznato? Četrdeset automatskih pušaka u
svakom sanduku, jedna Anđelima pakla, druga jugoslovenskoj mafiji, jedna onim budalama u
predgrađu... a ti ćeš biti kriv, ti, zato što nisi otkupio ono što sam ukrao!
- Slušaj. Znaš šta? Na mom stolu u policijskoj stanici trenutno se nalazi torba s dvadeset
pet miliona kruna u korišćenim novčanicama. Tvoj novac. Koji je trebalo da trampim za
oružje. A onda sam odlučio da zajebem sve to.
Tišina.
- Zato što si ti, Veliki brate, dobar jedino u pljačkanju banaka. I opljačkaćeš pono
vo. I ponovo! Čuješ me, Arn-Karin? Ponovo ćeš pljačkati banke, ti, đubre jedno!
Onda je ponovo čuo glas.
- Bronkse... Jone... zaboravljaš jedan mali detalj. Ne znaš ni ko sam ni kako izgledam.
Ali ja znam ko si ti i kako izgledaš.
Zatim se tišina promenila. Bez šuma. Veliki brat je spustio slušalicu. Kada je Bron- ks
spustio telefon na sto, shvatio je da stoji - ustao je za vreme razgovora, a da nije ni primetio.
Sada samo treba da sačeka sledeći potez Velikog brata.
***
Još je rano - bilo je osam sati kada se Leo dovezao do kuće i parkirao. Popio je kafu u nekom
od retkih otvorenih kafea, te se besciljno vozio južnim predgrađima pokušavajući da se
ponovo smiri. Nije uspeo. Nije mogao da odagna osećaj velikog, teškog poraza.
Izašao je iz automobila i krenuo prema garaži. Udaranje lopte još više pojačava nervozu
koja ne jenjava. Sebastijan je već budan i izigrava profesionalnog fudbalera; šutira loptu o
vrata garaže i komentariše svaki udarac na izmišljenom engleskom.
- Zdravo, rezervni tata. Kuda ćeš?
- Zašto ne spavaš?
- Hoćeš da igraš? Treba mi dobar golman.
Leo je otvorio vrata pored kapije.
- Sebastijane? Idi unutra kod mame.
V
Sestogodišnjak je uspeo da šutne loptu desnom nogom neočekivano jako, vrata garaže su
se zatresla.
- Ona samo spava. Spava i spava.
Leo je podigao poluizduvanu loptu i šutnuo je daleko preko betonskog dvorišta, prema
kući.
- Igraj se tamo.
 Sebastijan je potrčao za loptom s razočaranim izrazom lica, a rezervni tata je ušao u
garažu, upalio svetlo i zatvorio vrata za sobom.
Još uvek stoji ispod radnog stola. Uzeo ju je i stavio na staro mesto.
Pisaću mašinu.
Pisma od Ane-Karin.
Zatim se sve dešavalo veoma brzo. Nekoliko hitrih koraka prema zidu iza njega, prema
nečemu što stoji naslonjeno na kredenac. Malj. Podigao ga je visoko iznad glave i zamahnuo.
Počeo je da udara gvozdeno kućište i nežne tipke. Sa svakim novim udarcem otima mu se
urlik iz grla.
- Šta to radiš?
Prokleto dete je otvorilo vrata i viri unutra.
- Izlazi napolje!
- Baš je glasno.
- Smesta!
Leo se nije ni zaustavio. Udarci su pljuštali jedan za drugim, a Sebastijan je zatvorio vrata
za sobom Leo je udarao maljem dok se pisaća mašina nije pretvorila u krhotine od metala i
plastike. Nikada je više neće upotrebiti! Nijedan prokleti policajac neće moći da je dovede u
vezu s onim ucenjivačkim pismima! To je Jon Bronks odlučio i Leo najviše na svetu želi da
mu zagorča život, da ga ponovo nasamari, da nestane pred njegovim očima.
Pre sedam meseci koverat je bio potpuno beo i u njemu se nalazilo osamdeset šest
novčanica od petsto kruna. Sada je posiveo od otvaranja i zatvaranja, u njemu su četiri
petstotke, dve hiljade kruna. Na poleđini piše Solbo centar, sada se jedva vidi, a malo ispod
Tumba. Posle nekoliko godina bez ijedne reči, Leo se pojavio na njegovom pragu mašući
debelom kovertom - a čim se njegov najstariji sin odvezao u svom jebenom blistavočistom
automobilu kompanije, Ivan je potrčao u kuću, potražio olovku ispod tiketa keno i brzo
napisao nešto što treba da zapamti. Upravo sam završio veliki građevinski posao u Tumbi,
Solbo centar. Više od šeststo pedeset kvadratnih metara.
V
Komercijalni objekat, dobra zarada. Cak i tada je znao. Dao mu je četrdeset tri hiljade kao da
je novac za monopol, a Leo je tvrdio da je zaradio od dobro plaćenog građevinskog posla.
Onih trideset pet hiljada što si mislio da ti dugujem. I pet hiljada kamate. I još tri hiljade...
hiljadu za svako rebro. Naslonio je koverat na čašu s pivom na stolu - žuta plastika baš kao i
stolica na kojoj sedi. Iz široke pećnice bije jara i odbija se o lopatu za picu kojom se testo
ubacuje u nju i sedam minuta kasnije vadi koricu s pocrnelom ivicom, prekrivenu vrelim,
rastopljenim sirom.
Još malo piva iz čaše, ali ne previše, mora da bude bistar kada krene.
Okrenuo je glavu prema prozoru. Prometna ulica treperi na vrućini ranog leta - okružen je
vrelinom koja ga vreba spreda i otpozadi.
V
Četrdeset tri hiljade, osetio je da nešto nije kako treba.
Zvao ga je dvaput, pokušao je da razgovara s njim, da pita sina da li se upleo u nešto u
šta nije trebalo, ali nije dobio odgovor. Do malopre je postojala mala mogućnost da greši. Dok
prek, gojazan čovek nalik sladoledu na štapiću što se topi nije popio pivo, ustao sa žute
plastične stolice naspram njega i izašao iz picerije. Građevinski pre- duzimač po imenu Gabe.
Posle mnogobrojnih poziva, saznao je da je on vodio posao koji je Ivan zapisao na koverti -
izgradnja Solbo centra, proklete plave metalne kutije s prodavnicama. Predstavio se kao
stolar sa sopstvenom kompanijom koji je dobio ponudu da radi s građevincem po imenu Leo
Duvnjak, te stoga traži preporuku.
Razgovor je krenuo dobro.
 Žustri poslovođa je kreštavim glasom potvrdio da je zaista angažovao Leovu kompaniju
kao podizvođača - Leova verzija može biti tačna - novac iz koverte je možda od građevinskog
posla, a njegovi zaključci su samo plod mašte.
Međutim, nisu.
Negde na pola piva, poslovođa se nagnuo prema Ivanu i posavetovao ga - samo pazite
kada budu davali ponudu. Biću iskren prema vama. Neće vam odgovarati. Spušta cene. Meni
odgovara, jer ja kupujem od njega, ali vi treba da radite s njim... ce-
ne su im toliko niske, da mi nije jasno kako preživljavaju. Tada je bio siguran. Njegove sumnje
bile su potvrđene. Nesvesno, poslovođa Gabe je potvrdio ono što je Ivan već dugo sumnjao -
da je prepoznao maskiranog pljačkaša na televizijskom ekranu, da je to njegov najstariji sin.
Na drugoj strani auto-puta stoji mala kuća s velikom garažom.
Na nju je poslovođa pokazao.
Leo tamo živi. Tako blizu.
Ivan je ispio pivo i stavio pedeseticu na sto. Sve će biti kao što se nadao u tim dugim
besanim noćima kada je vino dobilo gorak ukus. Prvo, on i Leo - srž, razumeju se tako dobro,
otac i sin u maloj firmi koja će s vremenom rasti. Zatim će rešiti problem s Feliksom i upoznati
Vinsenta koji ga se jedva seća. Sedeće i pričaće uveče.
Sva četvorica. Radiće i gradiće porodični posao. Klan.
Krenuo je preko auto-puta. Prema čudnoj kućici s ogradom i spiralama od bodljikave žice
na vrhu - izgleda više kao utvrđenje nego kao dom.
Prvo su oteli blindirani kamion, a zatim opljačkali nekoliko banaka. Najviše je razmišljao o
poslednjoj, trostrukoj pljački. Bilo je u njoj nasilja. Mitraljez na vrhu kombija. Pucnjava. Imali
su pod kontrolom ceo gradić, dok su policajci bili na sigurnoj razdaljini.
Stavio je ruku na džep od košulje. Nema ga - zaboravio je koverat u piceriji. Ponovo je
stavio ruku na džep. Tu je, napipao ga je. Tanak papir s novcem blizu grudi. Neprestano ga
podseća na poslednji put kada je video najstarijeg sina. Tu je, blizu srca, kao i prethodnih
meseci.
Pomislio je da ga nema.
Zabrinut je i nervozan, a ne zna zašto. A onda mu je sinulo.
Nervozan je zato što treba da se sretne s Leom, a nikada se nikoga nije plašio, nikada.
Prešao je auto-put i ušao u mnogo manju ulicu, zatim obišao oko raskošne drvene vile.
Tako je vruće. Znoj mu curi niz leđa, zadržava se između lopatica i kvasi mu košulju. Teškim
koracima je prošao pored vile i kroz otvor u ogradi koji ga je podsetio na zatvorsku kapiju i
vodi u prazno dvorište, gotovo u potpunosti prekriveno asfaltom. Ogromna garaža pored male
kuće koju je video iz picerije.
Ušao je. Neko je loše uradio posao; asfalt je neravan i klacka se pod njegovim cipelama.
Prolazio je pored garaže ka kući, kada je video da se vrata dižu. Neko stoji unutra, pored
mešalice za cement koja se vrti. Ta leđa su mu poznata. Video ih je u crnom kombinezonu na
televizij skom ekranu u dnevnoj sobi.
- Leo?
Naprezao se da vidi u mračnoj garaži. Onda je neko isključio mešalicu i leđa su se
okrenula.
On je.
Samo jedan susret za četiri i po godine. Nikada tu. Ipak, sin se nije iznenadio - kao da ga
je očekivao.
- Zdravo, tata.
- Leo, moramo da razgovaramo.
Sin izgleda mnogo starije nego kada ga je video prošli put. Mada je prošlo manje od
godinu dana.
Ali izveo je devet teških pljački.
- Važi. Pričaj.
- Možemo li da uđemo u kuću?
Ivan je pokazao glavom prema kući u kojoj nikada nije bio, a Leo je pritisnuo dugme na
zidu i vrata garaže su počela da se spuštaju. Brzo je ušao, vrata su se zatvorila za njim
- Jel’ ovo u redu?
Koverat. Oseća ga. Još je tu.
- Leo?
- Molim?
- Ti i ja treba da budemo zajedno.
Ivan se potapšao po džepu košulje, ritam koji samo on čuje.
- Zato što nemamo tajni.
Uzalud je čekao odgovor, te je nastavio.
- Shvataš... da znam da si to ti.
- Znaš... šta?
- Da si to ti. I tvoja braća.
V
- Sta znaš o meni i mojoj braći?
Toliko je čudno pretočiti to u reči. Nikada o tome nije razmišljao. Da će mu ikada biti teško
da nekome kaže šta misli i zna. Da će biti toliko prokleto teško pogledati sopstvenom sinu u
oči i reći mu, jednostavno izgovoriti to i čekati reakciju.
- Da ste ti i tvoja braća oni što ih svinje traže... Vjna grupa.
Nije bilo nikakve reakcije. Na Leovom licu se ne vidi ništa.
- Nije važno da li nosiš masku, jebote. Vidim pravo kroz nju. Pravo kroz tebe.
Prepoznajem tvoje pokrete, Leo, ja sam ti otac, dovraga.
- Ne znaš ti ništa o meni, a još manje o mojoj braći.
- Misliš da me možeš zavarati? Možeš zavarati svinje, ali ne mene!
To prokleto bezizrazno lice je još tu.
- Tata, ako misliš da smo to mi, ja i Feliks i Vinsent... ako veruješ u to, otkucaj nas.
Zatim nervoza kao da je nestala, nije razumeo.
- Molim?
Ne mora ni da drži ruku na grudima.
- Idi u policiju, tata, i prijavi nas. Kaži im da misliš da su tvoji sinovi Vjna grupa.
Na stolu je drvena kutija. Velika kao kutije u kojima se transportuju banane. Leo je
uzeo plastičnu kofu i ispraznio sadržaj u kalup. Prvo, nešto nalik na crni cilindar. Zatim
dugačke metalne ručke sa slovima na kraju. Ivan je na jednoj jasno video obrnuto slovo a.
Pisaća mašina. U delovima.
- Uradi isto ono što kažeš da sam ja uradio tebi! Ocinkari me!
Točkići na mešalici škripuću. Leo ju je dovukao do stola i izručio sadržaj u drveni kalup,
dok siva masa nije potpuno sakrila nekada spojene delove.
- Treba da budemo zajedno, to si rekao, da nemamo tajni, kao onda kada si mi objasnio
koliko tačno benzina treba sipati u flašu. Zar ne, tata?
Pritisnuo je dugme na zidu, vrata su se podigla i Leo je izašao. Drugi put vrata su se
spustila iza Ivanovih znojavih leđa.
- Nikada ne bih otišao u policiju. To znaš.
Leo je krenuo prema kući, Ivan je pošao za njim, trudeći se da drži korak.
- Leo?
Hoda pravo.
- Leo, slušaj me, Leo.
Samo pravo.
- Nemoj to više da radiš.
Ne gleda u čoveka koji priča pored njega.
- Ako ti treba pomoć, Leo, zovi me. Možemo zajedno da radimo. Ponovo da gradimo.
Ostavićemo prošlost iza sebe.
Onda se zaustavio. I pogledao u oca.
- Ti ćeš pomoći meni?
Zatim se popeo na trem i otvorio vrata kamene kućice, a da se nije ni okrenuo.
- Znao si kako da dođeš dovde, znaćeš i kako da odeš.
ONDA
Treći deo
Leži blizu njega. Kosa mu miriše, diše polako. Posmatra njegovo nago telo dok se po- mera,
okreće. Stavlja ruku na njegov obraz, miluje ga, ljubi.
Vinsentov obraz. Koža tek tri godine izložena vetru, hladnoći i suncu još uvek je glatka i
meka.
Prvo je legla u Feliksov prazan krevet. Njen sin je vrištao na očevu podigunutu ruku i
lupao na zaključana vrata kupatila, čula ga je kroz vrata bez obzira na vodu iz česme, zatim
se iskrao pored njene spavaće sobe i pobegao u mrak. Onda je legla u Le- ov prazan krevet;
desetogodišnji sin je za trenutak postao odrastao čovek, siguran sam, kada je otrčao u taj isti
mrak, znam gde je.
U Vinsentovom krevetu je malo mirnija, ne može da spava, ali srce joj kuca malo sporije.
Leži nosa zagnjurenog u njegovu tanku kosu, kada se ulazna vrata otvaraju.
Oni su.
Oni.
Zatim se oseća kao uvek kada se vrati nešto što joj je najvažnije na svetu, što je mogla da
izgubi. Peva. Smeje se. Ne stvarno, ali tako se oseća.
Nežno se odmakne od Vinsentovog potiljka, izlazi iz kreveta pažljivo i polako, zatvara
vrata. Pogleda na sledeća vrata, ona od spavaće sobe gde se i dalje čuje isprekidano
hrkanje. Leo i Feliks. \bljeni sinovi. Čvrsto ih grli u predsoblju, Feliks joj uba- lavi uvo kada
prisloni usne i prošapće:
- Znam da ćeš da pobegneš.
Leo čuje, kao i ona, ali ne šapuće.
- Ja znam da nećeš, jel’ tako, mama?
Nežno ih grli, obojicu istovremeno.
- Sve će biti u redu.
V
- Ali znam da si pričala s bakom. Čuo sam te. Kada, mama? Kada ideš?
Posmatra ih, njihove oči toliko nalik na njene.
- Moraš u školu.
- Kada?
Ponovo ga grli.
- Još sam tu, Felikse. Zar ne? Sada idi i umij se. Napraviću doručak. Uskoro moraš da
kreneš.
Svakome po sendvič s dva parčeta sira i sok od kruške.
Leo čak nema vremena ni da razgovara o odbrambenom zidu i punom mesecu i mlađem
bratu čije su noge visile s litice, koji nije hteo da ide kući i pitao se da li da
kažu tati da mama želi da ode.
Kada otvori garderobu u predsoblju, oni su već u liftu. U dnu stoji svetlosmeđi kožni kofer,
dopola ispunjen njenim čarapama, gaćicama, haljinama, pantalonama, košuljama. Od prošlog
puta kada je odlučila da ode, pa nije - delovi života u rukama. Odlazi do Vinsentove sobe i
puni drugu polovinu kofera njegovom odećom I onda čuje. Vodu u kuhinji. Ivan se probudio.
Ona stoji nepomično.
Dok ne čuje kako je stavio čašu u sudoperu. Kako je krenuo nazad u spavaću sobu. Kako
je otvorio i zatvorio vrata.
V
Čeka i osluškuje.
Nema ga tamo, u predsoblju, ni u kuhinji. Iskrada se s koferom u ruci i stavlja ga pored
police za cipele, vraća se u Vinsentovu sobu, diže uspavanog dečaka i tiho hoda nazad.
Rukom posegne u džep od jakne. Ključevi od automobila. Nema ih... u kuhinji, tamo su, na
stolu.
S Vinsentom u naručju žuri u kuhinju, cipele joj se malo čuju dok hoda. Ključevi su odmah
pored pepeljare, ona ih zgrabi i okrene se.
V
- Sta je ovo?
Ivan. Stoji na pragu. Sa smeđim koferom u ruci.
V
- Sta je ovo u mojoj ruci, dovraga?
Šapuće dok okreće kofer naopačke i prosipa sadržaj na pod. Bela podsuknja stoji na vrhu
gomile na pragu između kuhinje i predsoblja. On se saginje, uzima je s dva prsta, kao da je
prljava, i baca je preko ramena dok sve vreme gleda u ono što leži ispod.
- Kuda ćeš s mojim sinom?
Mala, crvena majica. Za trogodišnje dete.
- Odnesi mog sina u sobu, vrati ga u krevet i nemoj da ga probudiš. Smesta. Da li ti je
jasno, Brit-Mari?
Stoji na pragu, još uvek šapuće. Njegova ogromna prilika ispunjava cela vrata. Dolazi do
njega, on se pomera malo u stranu da prođe, zatim odlazi do Vinsentove sobe i kreveta,
zavija mu ruke i noge u ćebe, a on se nervozno meškolji dok mu namešta jastuk.
Klekne na pod u predsoblju.
Poslednje što stavlja u kožni kofer jesu gaćice i zelena haljina s rukavima na žute
V
pruge. Čvrsto drži kofer i hoda prema ulaznim vratima.
- A kuda ćeš ti?
Žuri za njom, pretiče je i staje na tepih u predsoblju, između vrata i nekoga ko pokušava
da ih otvori.
- Dušo?
V
Siri ruke, zagrljaj širi nego njen, onaj što grabi i uništava.
- Idemo nazad u kuhinju, za naš kuhinjski sto, sešćemo na naše stolice. One što smo ih
zajedno kupili.
Što kida.
- Pričaćemo. Samo malo.
- Nema šta da se priča.
- Naravno da moramo da pričamo, Brit-Mari. Ti i ja.
- Zar ne čuješ, Ivane? Da li razumeš šta ti govorim? Nemamo više o čemu da pričamo.
Diže šaku kao sinoć i maše joj njome ispred nosa.
- Više?
Zatim prilazi bliže.
 - Imamo tri sina. Zar ne? Tri sjajna sina! Ja imam dobar posao. Ti imaš dobar posao.
Mi... Brit-Mari, imamo ovo, živimo... ovde.
Grub dlan je sada miluje po obrazu.
- Ti ne razumeš šta ja pričam, Brit-Mari? Ljubavi? Da je za mene važno, za nas, da naši
sinovi mogu sami da se brane.
Mazi je po obrazu nadlanicom koja je mekša.
V V V
- Sta ti zapravo želiš? Ne razumem? Dušo? Sta hoćeš da uradim? Sta bi ti promenila?
Sklanja joj šiške koje joj tako lepo padaju na čelo, poseže rukom dalje.
- Zašto želiš da... uništiš sve ovo?
- Nisam ja ta koja uništava, Ivane.
Stavlja joj dugačku kosu i šiške iza uveta; sviđa mu se kada joj se vidi cela ušna školjka.
- Možda sam.. malo preterao juče. Ali ti razumeš zašto. Zar ne? Znaš zašto sam tako
reagovao. Vblim naše sinove. Volim Lea. Vblim.. našeg sina.
Glas mu se promenio, šaputanje se pretvorilo u siktanje.
- Bio sam toliko ljut, jebote! Haseov otac je stajao na našem pragu i... zahtevao nešto od
nas. Da se mi izvinimo! Svakako razumeš zašto sam pobesneo, dušo. Dušo?
Miluje je po obrazima, sklanja joj kosu sa čela i stavlja je iza ušiju, kažiprstom prelazi
preko njenih usana.
- Sledeći put. Smiriću se. Obuzdaću se. Hoću. Obećavam Ona ga gleda.
- Ja...
Još više steže smeđi kožni kofer.
- ...idem sada.
- Kako to misliš... ideš?
Otključava ulazna vrata.
V V
- Sta će se dogoditi kasnije? Ako odeš? Sta će se dogoditi s mojom porodicom? S
mojim dečacima?
- Kasno je za to.
- Draga, ja...
- Ivane, odlazim sada. Moraš da shvatiš.
Ruka ju je milovala, glas je šaputao. Onda se sve menja. Zgrabi je za ruku, sklanja je s
kvake i viče.
V
- Misliš da možeš da odeš? Misliš, a? Sta ćeš da poneseš, dovraga? Ništa! Ništa nećeš
poneti sa sobom!
Vuče je za ruku i pritiska uza zid u predsoblju. Drži je jednom rukom, dok drugom traži po
džepovima njene jakne.
- Ovo? Neće moći.
Izvlači ključeve od automobila, oni blesnu ispred njenog nosa.
- Nećeš uzeti kola, jebote. Razumeš! Ne odavde! Zato što ništa nije tvoje. Ništa!
U drugom džepu je novčanik. Vadi sve novčanice i sitan novac.
- Ništa! Ovo nije tvoj novac!
- Polovina.
- Ništa nije tvoje!
- Pola automobila je moje. Polovina novca je moja.
Predsoblje. Uvek je bilo podeljeno na dva dela. Njen zid i njegov zid. Malobrojni gosti prvo
to primete. Njen zid, veliko ogledalo s okvirom od borovine, pletene korpe s rukavicama i dve
slike koje je Feliks napravio za nju, zapravo, crteži toliko lepi da izgledaju kao slike, pošto ih je
uramila. Njegov zid, oruđe poredano u dugačkim redovima, stari alat, rende, maljevi, makaze,
dve testere s uglačanim drškama i sablja koja visi u sredini i nije alat, ali ima istoriju, te stoji
na počasnom mestu.
Ivan je pušta, ona se malo spusti, a on trči do svog zida i uzima sablju. U šaci mu je zlatna
drška s grubim ivicama. Zatim izvlači blistavo, jednoseklo sečivo iz plave baršunaste korice.
- Pola?
Sečivo sablje blesne kao ključevi malopre, on maše gore-dole gore-dole.
- Pola, kažeš?
Pletena korpa na njenom zidu. Udara sečivom koje prolazi kroz korpu, dva para rukavica i
šešir padaju pored njihovih nogu.
- Hajde onda. Ako odlaziš... podelićemo sve napola.
Zatim ponovo trči. Drži sablju ispred sebe i trči bosonog niz hodnik, pored njihove spavaće
sobe, pa u Vinsentovu.
- Napola.
Još uvek ne razume. Mada zna da nešto nije kako treba. Trči za njim.
- Da podelimo. Sve.
Otkriva Vinsenta i baca ćebe na pod. Golišavi trogodišnjak se okreće na stranu i
malo se sklupča, počeše se po obrazu i nosu i zevne.
- Sve.
Blistava, zakrivljena, jednosekla sablja. Iznad tela trogodišnjeg dečaka. Iznad Vin- senta.
- Idi, Brit-Mari. Pa ću sve da podelim na dva dela.
Oseća njegovo disanje, prepoznaje ga. Razjareno i nepravilno, ispunjeno strahom i
nasiljem.
- Jedan deo za mene, jedan za tebe.
V
- Sapućeš.
- Sve ćemo podeliti, Brit-Mari, baš kao što ti želiš, kao što si ti odlučila.
V
- Sapućeš, Ivane.
Znoji se, drhti. Ivica sečiva počiva na nagoj koži.
- Zašto, Ivane... zašto šapućeš?
Sapućeš zato što ne želiš da ga probudiš. Da zaista želiš da ga presečeš napola, ne bi
šaputao.
- Ivane, kada si video onaj nož, istrčao si bosonog dole, uplašio si se za život našeg
sina.
Više ne gleda u Vinsenta koji ponovo zeva i okreće se na drugu stranu. Posmatra nekoga
još manjeg.
- Ne, Ivane.
- Nećeš to uraditi, Ivane.
- Zato što znam da ga voliš, Ivane.
Sada je još manji. Preznojava se, drhti još više, stisak mu popušta.
Ne gleda ga izlazeći iz sobe, iz stana, iz zgrade. Ne čuje ga kako polako seda na pod i
kako mu sablja ispada iz ruke i plače kao neko ko nikada ne plače.
U školskom dvorištu nema nikoga. Barem tu gde on pripada. Osnovna i srednja škola su na
vrhu brda, a odatle ima odličan pogled.
Leo sedi na dugačkoj drvenoj klupi pored zida od cigle, tamo gde su četvrti razredi. Ima
gumenu bombonu u ustima, više njih, a one omekšale mu se lepe za kutnjake. U kesi traži
onu žutu, što prvo bude kisela, zatim slatka, pa slana i može dugo da se žva- će.
 Gleda unaokolo isto kao i proteklih nekoliko nedelja, poput Indijanca na vrhu planine koji
posmatra dolinu ispod obronka. Dvorište srednje škole. U sredini je jarbol i pušačka zona.
Izgleda kao obično. Grupa učenika bez jakni, iako duva hladan martovski vetar. Sedmaci, tri
devojčice i tri dečaka. Ne poznaje nikoga. Zna ih iz viđenja, ali ih ne poznaje i ne mari. Već
neko vreme nema one dvojice što ih traži.
Hasea i Kekonena.
Leo sada zna da je Haseov tata visok gotovo kao njegov, samo je mršaviji i vitkiji i nema
tako teške pokrete.
Pita se da li Haseov otac još drhti. Tata je drhtao iznutra. Kada je Haseov otac došao, tata
je prestao da drhti, suočio se s njim, zarazio ga drhtavicom koju je Haseov otac odneo sa
sobom. Tako se radi. Ako imaš drhtavicu. Preneseš je nekom drugom.
Evo je.
Grozna, neprijatna zvonjava koja ne prestaje.
Otresa ciglenu prašinu s jakne. Iako brzo hoda, jedva stiže.
- Felikse?
Vrata prvog razreda otvaraju se gotovo s treskom i njegov mali brat istrčava kao muva bez
glave.
- Felikse? Čekaj!
Pogledi im se sreću i Feliks nastavlja da trči, preko školskog dvorišta i na drugu stranu
ulice. Feliks trči brzo, ali nije brži od Lea koji ga sustiže kada se Feliks zaustavlja na drugom
kraju parkirališta.
- Još je tu.
Odlazi do maminog i tatinog crvenog kombija dodž, skida torbu za fizičko s leđa, skoči i
zaviri kroz prozor s vozačke strane, zatim ponovo skoči.
- Uzela bi automobil? Zar ne?
V
Sada prvi put gleda u starijeg brata. Sada ima vremena. Čeka da on klimne glavom i
potvrdi, u pravu si, uzela bi automobil.
- Biraj.
Kesa s bombonama. Okrugle tvrde, gumene, žele i one s ukusom maline, one u obli
ku pacova i sunđeraste od sleza. Leo mu pruža kesu.
Međutim, ne klima glavom.
Feliks šutira glupu torbu za fizičko i ponovo trči, kroz trnovito žbunje, pločnikom, ka liftu.
Leo ga stigne upravo kada se vrata lifta zatvaraju.
- Uzmi. Koju god hoćeš. Kupio sam ih od one pedesetice što mi je tata dao kada sam im
razbio nos.
Leo se smeši i pretvara se kao da udara Feliksa u nos i onda mu dodaje torbu.
- Felikse?
Puna kesa bombona. Nije je čak ni pogledao.
- Koju god hoćeš!
Iz lifta u stan. Feliks se zaustavlja ispred gornje police na čiviluku i, kao malopre kod
automobila, gleda, skače, ponovo skače. Nema maminih crnih cipela. Ni njenog kaputa ni
rukavica niti tanke marame koju je kupila kada su bili u Olandu i često je nosi.
- Mama?
Kuhinja je puna prljavih sudova, otvorene kesice od šećera i prazne boce na špore- tu.
Kreveti u spavaćoj sobi su razmešteni, a zastori spušteni.
- Mama!
U radnoj sobi papirni luster visi s tavanice, a Feliksova i Leova soba je ista kao uvek.
- Mama!
 Vinsentova soba. Vinsent i tata na tepihu. Oko njih plastični vojnici i gomile lego kocki.
Nešto prave. Tata drži cigaretu jednom rukom, a drugom dodaje Vinsentu lego kocke, jednu
po jednu. Vinsent ih ređa na dugačak zid na kvadratnoj osnovi.
- Dečaci?
Tatina dugačka ruka seče duvanski dim i pravi kockice svežeg vazduha za disanje koje se
uskoro ponovo ispunjavaju dimom
- Dođite, deco. Sedite. Ovde, kod mene.
- Gde je mama?
- Sedite.
- Hoću da mi kažeš.
- Kada budeš seo, Felikse.
Maše drugom rukom, obara vojnike koji još stoje i deo kuće na temelju od lego kocki.
- Nema je.
- Gde je?
- Više nije kod kuće.
- Gde je, tata?
- Ne znam.
- Gde je mama?
- Krije se.
Grli ih obojicu. Nadlaktice s velikim mišićima, svaka na po jednom vratu. To radi samo
kada pije crveno vino sa šećerom
V
- Ne znam gde je. Sta vi mislite, gde se krije? Da li je nešto rekla pre nego što ste otišli u
školu? A? Vama?
Feliks okreće glavu, gleda u tepih pored nogu.
- Felikse? Da li znaš nešto?
Feliks koji je vrištao ne, tata, lupao na vrata kupatila i hteo da uđe.
- Ne smeš da me lažeš. Felikse? Znaš to, zar ne? Nikada se ne isplati lagati tatu. Vidim
da znaš.
Prve suze.
- Nemoj da plačeš sada. Felikse, ne sada.
Postaje sve gore.
- Gledaj me, Felikse. Izdala me je. Mama me je izdala!
Suze same naviru. Mada ne bi trebalo.
- Ostavila nas je. Razumeš? Dakle, mi ne plačemo. Ona bi trebalo da plače. Sada mi
reci. Otići ćemo po nju i dovešćemo je kući. Ti i ja i Leo i Vinsent. Zajedno.
- Ona...
Leo nije bio spreman. On se najviše iznenadio. Mislio je da mu neće reći.
- ...otišla je...
Međutim, kada je video Feliksa kako sedi tako.
- ...kod bake.
I gleda u pod. I ne može više da izdrži.
- Kod bake i deke.
Automobil se zaustavlja. Zatim kreće ponovo i opet se zaustavlja.
Tatina stopala su na kočnici, zatim na gasu, pa opet na kočnici, dok glasno viče kako su
papučice suviše male, kako je menjač lepljiv, zaglavljuje se i kliza. Tatini pokreti su bili zbrkani
i neusklađeni još kada je seo za volan i odvezao se bez Vinsenta koji je ostao sam na
parkiralištu; zatim isto tako zbrkani i neusklađeni kada je posle nekoliko trenutaka shvatio
zašto njegova druga dva sina viču stani, tata, te je pojurio unazad. Svi su ćutali - pričati znači
povećati rizik da automobil pređe u suprotnu traku ili da sleti s druma. Leo je osećao teskobu
kao onda kada je tata vozio trideset kilometara do Sederteljea na felnama, bez guma, ili one
noći kada su sleteli s puta, skotrljali se niz brdo i prevrnuli se na krov i kada je bio siguran da
je tata mrtav. Ovoga puta je ćutao, dok se automobil trzao napred-nazad i povremeno u
stranu. Rekao je Feliksu i Vinsentu da i oni budu tihi, kada se tata zaustavio na trgu Farsta i
otišao u prodavnicu pića, vratio se u automobil i otvorio flašu sa crnim pastuvom; da ne zucnu
dok ne stignu tamo kuda su se uputili - preko mosta iznad Ulice Ninesvegen i pored visokog
brda koje deluje kao dobra osmatračnica za Indijance, zatim niz drugu stranu ogromnog br-
V
da i do putokaza na gvozdenim nogama na kome piše ime tog kraja, Veliki Sendal.
Sada su se najzad zaustavili. Leo je siguran.
Tata otvara prozor i pušta da mu vetar duva u lice dok pije poslednje gutljaje iz boce.
Zatim je baca i čuje se glasni tresak kada boca udari o znak, tresak koji odjekuje. Leo ponovo
otvara oči. Tata je do njega, zuri kroz prozor u praznu bocu u visokoj travi. Feliks i Vinsent su
još uvek iza njega i žmure, a tamo dole - ima možda dvadeset pet metara - nalazi se red
kućica s malim baštama i malim prozorima s vezenim zave- sama i saksijama sa cvećem
Kuća je otprilike u sredini, iza živice od maline podelje- ne u tri kratka reda. Leu se mnogo
dopada. Bakina i dekina kuća gde niko ne viče na njega i verovatno zato može jasno da čuje
kada neko izvuče stolicu ili kada se radiostanica promeni s javnog radija na klasičnu muziku;
sobe mirišu na sveće, a u kuhinjskim krpama su mrve.
Plastična kesa je na podu pored tatinih nogu, blizu papučice za gas. Još jedna boca. Tata
je otvara i pije tri, četiri, pet, šest gutljaja.
- Ako ne pođe kući s nama.
Sedam, osam, devet gutljaja.
- Znaš šta treba da radiš.
Okreće retrovizor nadole i ulevo, dok ne ugleda ono što želi, Feliksa na zadnjem sedištu.
- Zato što to... Leo to ne može. Razumeš? Suviše je veliki. Ne može ni Vinsent. On
je suviše mali. Dakle, moraš ti.
Feliks netremice gleda u te oči, koliko god može da izdrži, zatim spušta glavu.
- Pogledaj me.
Patosnica na podu automobila. Ako bude samo piljio u patosnicu, neće čuti šta tata priča.
- Felikse?
Tata se okrenuo i čeka. Patosnica se pretvara u naslon sedišta, zatim naslon za glavu,
zatim u oca.
- Moraš da gledaš u nju. Kao što ja tebe gledam sada. I da je pitaš još jednom To uvek
moraš. Da ljudima pružiš poslednju priliku. A onda, Felikse... priđi joj i...
Tata pucne prstima, palcem i srednjim prstom, niko ne puca prstima jače nego tata.
- Felikse, ako ne uradiš tačno onako kako sam ti rekao, neće razumeti da treba da
budemo zajedno.
Okreće se ka suvozačkom sedištu.
- Jel’ tako, Leo?
Leo se ne pomera, ne odgovara.
- Jel ’ tako, Leo?
Te oči ne odustaju. Nikada, nikada ne sklanja pogled. Sve dok Leo ne klimne glavom.
Deset, jedanaest, dvanaest gutljaja. Tata otvara vrata i izlazi iz automobila.
Nosi radnu košulju preko radnih pantalona, nož mora sa crvenom drškom viri iz jednog
džepa, metar na rasklapanje iz drugog. Smeđe cipele mu spadaju dok se tetura preko ulice i
maše sinovima da ga prate; preko jarka i u baštu, pored visoke, raskošne trešnje na koju Leo
voli da se penje do vrha i dva gola reda malinove živice.
 - Ja ću ostati ovde.
Tata se hvata za krhke grančice maline, a one se lome svaki put kada se on zanese i
samo što ne padne.
- A vi idite.
Vinsent steže Lea za ruku. Feliks se malo zgrbio.
- Leo? Felikse? Vinsente? Hajde sada. Uradite ono što smo se dogovorili.
Kuća je bela. Pet koraka do trema, drvenih vrata i malog prozora od mutnog, ne-
providnog stakla, a odmah ispod njega tanka metalna pločica nalik zlatnoj, koju je deka tu
pričvrstio i na kojoj piše AKSELSON. Mamino prezime, ranije. Zvono na vratima je prijatnije
nego većina zvona, dva tona se ponavljaju, nimalo nalik njihovom niti onom školskom što
probija mozak.
Niko ne otvara. Vinsent ga drži za ruku. Nema je. Feliks mu dahće za vrat. Nema je!
Leo žuri niza stepenice, svi trče niza stepenice. Tata maše iza žbunja, moraju da se vrate i
da ponovo pozvone.
Niko ne otvara. Zvono. Niko ne otvara... Dva tona. Niko...
Neko otvara vrata. Deka. Oči mu nisu vesele. Obično jesu.
- Da li je... mama tu?
Deka ih ne gleda, već gleda unaokolo, traži.
- Gde vam je tata?
Izlazi na trem
- U kolima, deko.
I zatvara vrata.
- U kolima?
- Hoćemo da pričamo s mamom.
Deka ponovo gleda unaokolo, šapuće.
- Uđite.
- Ovde napolju. Molim te, deko.
Deka ne shvata. Kao što ni oni ne shvataju. Gleda u Lea, najstarijeg, koji pokušava da
kaže ono što mu je tata rekao da kaže. U Vinsenta koji drži starijeg brata za ruku i izgleda
tako mali dok se pribija uz njega. U Feliksa koji stoji malo iza njih i gleda u zemlju, s obema
rukama nabijenim u džepove jakne.
- Ovde napolju?
- Deko?
Deka više ne gleda u njih, gleda unaokolo.
- Molim te?
- Ovde. Dobro. Sačekajte.
Polako zatvara vrata i ulazi u kuću. Vreme sporo prolazi. Jedan sat. Još jedan sat. Leo gleda
u ružne kazaljke na ručnom satu.
Dva sata. Tako mu se čini. Dva minuta.
Zatim čuje.
Neko se polako penje stepenicama koje vode u sobu u podrumu gde se nalazi krevet za
goste, toliko veliki da sva trojica obično spavaju tu; stepenice su klizave i zvuče šuplje kada
staneš na njih.
Mama. Smeši se. Ali onako kao kada je istovremeno srećna i uplašena.
Kao deka, gleda unaokolo i izlazi na trem.
- Nema ga, mama.
Grli ih, j ednog po j ednog.
- Mama?
 Leo se usredsredio na ono što mu je tata rekao da kaže. Ako se usredsredi, ona neće čuti
da ima knedlu u grlu.
- Molim?
- Vrati se kući.
Odmahuje glavom, a plave šiške joj padaju preko čela i očiju.
- Ne mogu.
- Molim te.
- Sada ne mogu. Sve će biti u redu. Kasnije.
- Molim te, molim te, molim te, mama.
- Leo? Slušaj me. Zaista će sve biti u redu. Zaista ćete živeti sa mnom Za nekoliko dana.
Razumeš?
Cučnula je i dugo grli Lea i Vinsenta. Međutim, ne i Feliksa. On se odmakao korak unazad
da ne bi mogla da ga dosegne. Jedino on može to da uradi, zato što je Leo suviše veliki, a
Vinsent suviše mali. Zatim trči ka mami koja širi ruke. On se nakašlje, pogleda je.
I pljune je.
Plače i ponovo je pljune.
Topla pljuvačka koju je dugo čuvao u ustima curi joj sa čela i obraza niz vrat.
Stoji pred njom zatvorenih očiju, trese se i plače. A ona i njega zagrli. Dvaput ju je pljunuo
u lice, a ona ga ipak grli, dok se on ne odmakne. Odmakne se od pljuvačke na njenom licu i
bradi i onda čuje Lea i Vinsentove klompe koje klepeću, a prekoputa ulice, pored znaka, stoji
automobil sa spuštenim prozorom iza kojeg se vidi tatino lice kako pilji.
Feliks ispljune ostatak pljuvačke, otvara zadnja vrata i seda na sedište. Čeka da Leo otvori
suvozačka vrata i sedne, s Vinsentom u krilu.
- I šta je rekla?
Gutljaj iz flaše. Petnaesti? Šesnaesti? Te poslednje ne broje. Još jedan. Zatim se okreće.
- Da li je nešto rekla?
- Ona je...
- Pitao sam Feliksa.
Pljuvačka. Skuplja se. Usta su mu puna.
- Felikse?
- Nije.
- Ništa?
Odmahuje glavom.
- Dođavola, mora da je nešto...
- Zagrlila me je.
Progutao je. Lakše je tako.
- Mama me je zagrlila. Jako. Posle.
Noć je. Barem misli da je noć. Svaki put kada se probudi, vreme kao da je dobrano odmaklo.
Nema zavesa ni zastora.
Obično je tako - niko ne može da vidi kroz prozor na poslednjem spratu sedmos- pratnice.
Zimi ili kao sada kada je zima na izmaku nebo je tamnije, crnje. Leži u krevetu i gleda u
svetlo, zvezde i pun mesec. Kao da su blizu, kao da može da otvori prozor, ispruži ruku i
dotakne ih.
Feliks voli da posmatra nebo. Međutim, ne voli sebe.
Ne voli što sada leži tu i ne može da spava. Ne voli što se tako znoji ili što tako brzo diše,
a ne može da udahne dovoljno vazduha. A najmanje voli to što ga mamine čudne ruke drže.
Ne može udobno da leži zato što mu smetaju. Zalepile su se za njega. Da li ruke to mogu?
Ne može da ih skine čak ni kada ih udara i grebe noktima. To je ona trebalo da uradi! Da
udari. Da grebe. Pljunuo ju je u lice, zatim se nakašljao i pljunuo ponovo. A ona ga je samo
zagrlila. A trebalo je da ga udari! Sada on udara nju. Njene ruke. Udara sebe. Udara jako, ali
ne oseća baš ništa. Skoro kao da sanja.
Da nema glasova u kuhinji. Tata priča kao ponekad kada ga je teško razumeti. Leo
odgovara tu i tamo, ali samo kratko.
Udara je ponovo. Jače. Ovoga puta grebe joj podlaktice palčevima, ti nokti su najoštriji.
Mamine ruke nikako da ga puste, te ih on udara još jače. Njen stisak malo popušta i on se
izmigolji, izvuče se iz kreveta, odlazi do predsoblja, pa do kuhinjskog praga, tu se zaustavlja i
viri.
Tata sedi na stolici okrenut leđima. Leo s njegove desne strane. Upalili su sva sve- tla, čak
i ona jaka iznad šporeta i sudopere od kojih bole oči ako gledaš u njih.
Tata. Leo. Svetla. Usred noći. To nije čudno.
Već ono što stoji na kuhinjskom stolu.
Nasred stola je kanta s benzinom, svetlozelena, s poklopcem Pored nje su dve prazne
flaše od vina. Pored njih plastični levak i upaljač.
Nikada ranije nije to video na kuhinjskom stolu, ne istovremeno. Prikrada se malo bliže i
nalakti se na prag.
Onda tata ustaje i kreće.
Ka njemu.
Feliks se baca u mračni hodnik, priljubi se uza zid i zadržava dah. Tata prolazi, ne
primetivši ga.
- Leo.
Feliks izvija gornji deo tela i vrat. Tamo. U maminoj i tatinoj spavaćoj sobi, blizu
ivice maminog kreveta, blizu njenog uzglavlja, tata uzima njen jastuk i skida jastučnicu.
- Leo, plastični točkić? Jesi li me čuo?
Tata stavlja jastučnicu pod nos, tamo gde su u jednom uglu izvezeni mamini inicijali, gura
glavu, miriše, udiše duboko, ne primećuje da neko leži skriven u tami i posma- tra ga.
- To ide u grlić. Uguraj koliko god može.
Velikim stopalima tata umalo ne nagazi Feliksa kada krene nazad ka kuhinjskom stolu,
zatim diže flašu i pokazuje Leu samo njemu svojstvenim širokim pokretima.
- Ovo smo radili kada smo bili deca. Ne s flašama. Nego s guskama. Moja braća i sestre
i ja bismo kljukali proklete ptice i one bi se gojile i bile bi slasne.
Feliks udari laktom o prag i udarac odjekne kroz stan. Zadržava dah kao malopre, zatvara
oči. Trebalo bi da se okrene. Ali tata se ne okreće. Mada odzvanja.
- Ti ne znaš, Leo. Ne znaš te stvari. Ali ja znam i kažem ti, evo, pre četiri hiljade godina,
Leo, da li čuješ šta ti govorim, Jevreji su prvi gajili guske. Bili su robovi. Radili su za nekog
egipatskog faraona koji je voleo guščiju džigericu, samo je tražio da jede foie gras foie gras...
te su morali da smisle kako brzo da natove te guske, jebote. Jel’ tako? Zato su počeli da im
guraju hranu niz grlo. Da guraju, guraju, guraju. Veoma dugačkim štapovima. Razumeš? Jer
taj faraon je želeo sve više.
Odjeknulo je. Feliks je čuo. Barem u svojoj glavi.
- A onda, Leo, taj Spanac. Mislim da je Spanac. Tamo negde živi. I voli svoje guske,
priča s njima, daje im voće, pravo voće iz voćnjaka. Guščiji raj! Priča s njima. A najbolje je
ovo, slušaj, svake jeseni njegove proklete guske počnu da gaču. Ga-ga-ga. Kada druge
guske kreću u Afriku ili tamo kuda već lete, njegove guske se uzvrte i gaču. Ga-ga-ga! A one
guske gore zastanu, stvarno, Leo, slete i ostanu tamo, u Guščijem raju.
Tata petlja dok traži poklopac na kanti s benzinom, drhtavim rukama ga odvija i izvlači
odvod dok ga ne namesti na ivicu plastičnog levka.
- Pruža im ljubav, kao ja. Pravi klan. I onda... onda tu ostaneš.
Miris benzina se odmah oseti.
 - Drži ovde, Leo... ovako... čvrsto uhvati flašu. Obema rukama.
Leo drži flašu rukama, crni konj na etiketi propinje se na zadnjim nogama, dok tata sipa i
povremeno proverava koliko je mesta ostalo.
- Ne više od pola. To je važno.
Zeleni kontejner na stolu. Tata je zadovoljan količinom benzina u vinskoj flaši. Ponovo
miriše maminu jastučnicu - njegov dah ispunjava celu kuhinju - zatim je hvata s obe ruke,
cepa na trake jednake dužine i stavlja ih na gomilu.
- Flaša dopola puna benzina i trake ove dužine.
Savija jednu traku u kvadrat s maminim inicijalima na sredini i umače je u benzin.
- Uzan guščji vrat, jebote. Sada gurni ponovo. Nema negodovanja u guščjem paklu.
Tata gura tkaninu malo-pomalo i prestaje pre nego što dodirne benzin.
Platnene latice na staklenoj stabljici.
- Vidiš, a? Nikada do dna. Ako to uradiš i upališ...
Tata gestikulira i simulira eksploziju.
- ...baciš visoko i prerano. Držiš čvrsto i kada tkanina počne da gori, nemoj da na- ginješ
flašu. Bacaš napred, celim ramenom i rukom, kao kada udaraš.
Tata obilazi oko kuhinjskog stola, dvaput, držeći flašu ispruženom rukom Isturio je bradu i
donju usnu i sikće kao uvek kada je pijan i nekud odluta.
- Zato što mi nismo... Akselsonovi.
Pere ruke natopljene benzinom ispod česme, zatim pripali cigaretu bez filtera i otvara
novu flašu. Ovoga puta da bi pio.
- Da li me razumeš? Nikada nećeš biti jebeni Akselson!
Pij e još brže nego obično.
- Pazi... ovako. Slušaš me, Leo? Ovako je bilo. Kada sam upoznao tvoju majku, nisam je
zapravo želeo. Bila je lepa, jeste, ali sam joj rekao. Rekao sam joj: „Ne želim te”, rekao sam:
„Ljubav nije ništa do izdaja”
Tata nosi tek otvorenu bocu u jednoj ruci, a benzin u drugoj, dok hoda prema predsoblju,
blizu Feliksa, i zaustavlja se pored čiviluka.
- Da li znaš šta je rekla? Leo? Slušaš me kao što sam ti rekao? Kazala je... ovo su njene
reči...„Nikada te neću izdati, Ivane”.
- To su bile njene reči! Samo to. A ja sam rekao: „A kako ja da budem siguran u to?”
Znaš li šta je odgovorila, Leo? Možeš li da pogodiš?
Leova jakna visi na čiviluku, tata je baca na kuhinjski sto, tamo gde Leo još uvek sedi na
stolici.
- Rekla je: „Ako te izdam, Ivane”, njene reči: „Možeš da me ubiješ”
Leo broji sekunde. Šest sekundi od trenutka kada su počeli da usporavaju do trenutka kada
menjač otkaže; dvanaest sekundi od trenutka kada tata zaurla na automobil ispred njih, jer je
prespor, do krivine koja je oštrija nego što se tata seća; devet sekundi od trenutka kada neko
iza njih zatrubi nekoliko puta do trenutka kada naglo izađe iz leve trake.
Zaustavili su se. Na istom mestu kao danas. Mada je mrak, Leo nazire zdepasti dimnjak
na bakinoj i dekinoj kući koji izgleda tako mali pod granama trešnje, delimič- no skriven iza
nepotkresane živice maline. Sede jedan pored drugog u tišini i osmatraju predeo, kao da su
se popeli na neko brdo i gledaju dole.
Drži plastičnu kesu u krilu.
Nije posebno teška, ali zbog nje mora da sedi nepomično, jer flaša mora da stoji
uspravno.
Miris je najgori. Isparenja od benzina mu se uvlače u nos, u mozak. Ranije nije znao šta je
to Molotovljev koktel.
V
 - Šta god da se dogodi od sada, Leo.
Drhravica. Sada je njegova. Dobio ju je od tate, baš kao i Haseov otac.
V
- Šta god da se dogodi, Leo, hoću da znaš da te volim.
Drhtavica koje se toliko plaši.
- Tata?
- Molim?
- Zar moramo?
Ne trepće. Gotovo ga bole zenice.
- Moramo.
- Ali šta ako...
- Prvo ćemo da pričamo s njom
- ...ne bude htela? Da priča.
- Onda je ona odlučila šta će se ovde dogoditi.
Tata otvara vrata i izlazi iz automobila. Prvi korak je ukrivo, tetura se i hvata za reV
trovizor da bi povratio ravnotežu. Čeka. Da i Leo izađe.
Međutim, on sedi u automobilu.
Zuri u ružne kazaljke na ručnom satu. Jedan sat šesnaest minuta i dvadeset četiri
sekunde. Zna kako to ide, ako samo pratiš vreme, gledaš u sat, manje ćeš osetiti. To uvek
radi kada se trka s Feliksom uz stepenice ili niz stepenice, s reklamama u rukama - broji
sekunde i to mu pomaže da odagna umor.
Tata ne govori ništa, ne mora, samo ispruži ruku. Leo ustane, malo pomeri plastičnu
kesu i prisloni je na grudi. Ne seća se da je tatina ruka toliko... gruba, nije ga držao za ruku
godinama.
Čini se da dugo hodaju do kuće. Tata se tetura, sapliće se o kamen, nastavi u pogrešnom
smeru. Ipak stižu. Iza kuće. U mraku su, na stazi između redova malina na koje je deka toliko
ponosan. Veće su nego druge maline, toplije crvene boje; neka stara sorta, veoma slatke.
- Brit-Mari!
Tata mu steže ruku i više nije tišina. Ali je i dalje mračno.
- Brit-Mari!!!
Leo okreće levu ruku prema sijalici na tremu i gleda na sat. Te ružne kazaljke. Jedan
devetnaest minuta i pedeset pet sekundi. Ponovo gleda na sat, u trenutku kada se prvo svetlo
u kući pali. Bakina i dekina spavaća soba. Zatim ponovo, kada se pali svetlo u dnevnoj sobi,
podna lampa s abažurom u obliku cveta koja može da se okrene prema sofi ili prema fotelji.
- Odlazi!
Deka. Otvorio je prozor. Gledaju se.
- Ivane, prošla je ponoć, odlazi!
Onda se Leo i deka gledaju.
- Brit-Mari!
Leo spušta pogled.
- Izađi, Brit-Mari! Tvoje mesto nije ovde!
Pita se da li deka još uvek pokušava da uhvati njegov pogled ili je odustao.
- Zvaću policiju, Ivane.
- Ti? Akselson, jebote?
- Ako se ne skloniš odavde!
- Brit-Mari ide sa mnom Ide svojoj kući. Porodici.
- Sada ću da zatvorim prozor. Ako ne odeš... zovem ih. Čuješ, Ivane? Zovem policiju.
Deka zatvara prozor i gasi svetlo. Tata pušta Leovu ruku prvi put i maše pesnicom ka kući,
ka deki.
 - Brit-Mari! Nemoj da sediš tu kao Akselson! Izađi! Dođi svojoj porodici! Svojoj deci!
Meni!
Prozor je zatvoren, kuća je u mraku. Tata zgrabi plastičnu kesu koju je Leo pritiskao na
grudi, vuče je i otima iz Leovih ruku, zatim vadi flašu iz kese.
- Izlazi! Inače ću te spaliti! Spaliću celu kuću, jebote!
Tata drži flašu i pruža je Leu. Ruke samo vise, beskorisno. Leove ruke.
- Leo, ciljaj prozor u podrumu.
Ruke još uvek stoje nepomično. Ne uzima flašu. Ne gleda u tatu. Zuri dole, u zemlju i
travu.
- Isteraćemo je vatrom. Razumeš?
Vadi upaljač iz prednjeg džepa i prinosi plamen grliću flaše s naguranom tkaninom
natopljenom benzinom Kao prokleta nakljukana guska tankog vrata.
Platnene latice postaju žute i narandžaste.
- Brit-Mari! Sama si ovo htela! Sama si izabrala! Ovo je...
Tatini pokreti.
Spori, kao kad, dok još traju, znaš da ćeš ih zauvek zapamtiti, čak i kada se stapaju s
golim granama trešnje.
Ali i brzi, kao oni pokreti koji se ne mogu razumeti, predvideti niti sprečiti. Rame izbačeno,
pola flaše bezina, platneni cvet u plamenu. Teško ih je ispratiti, kao nož koji seče kosu u
restoranu.
Tata pogađa prozor u podrumu, sobu gde obično spavaju kada dođu u posetu pa im se ne
vraća kući. Prolazi bezmalo minut od trenutka kada se staklo razbija - Leo je siguran zato što
broji sekunde - i ne počne da gori. Onaj prigušen zvuk. Plamičak raste, širi se i zahvata sve.
Tata više ne urla. Samo stoj i. Cak i ne drhti.
V
Citava soba je osvetljena. Svetlost je drugačija od one koju baca lampa, žuća je. Stolice i
krevet nestaju u plamenu, kao još nešto što ne može dobro da vidi.
Onda se otvaraju vrata od podruma.
Deka baca veliki tepih preko plamena, zatim još jedan. Baka i mama nose zelene i plave
plastične kofe i bacaju vodu na vatru.
- Hajdemo, Leo.
Unutra još uvek trče tamo-amo. Ulaze i izlaze iz vešernice puneći kofe.
- Smesta.
Dve ružne kazaljke. Prošlo je četiri minuta i četrdeset četiri sekunde otkako je Leo izašao
iz automobila u malinovo žbunje, ono na koje tata upravo pada, pošto su prošli pored
konopca za veš na koji je posekao obraz i bradu. To nije mnogo. Za to vreme se obično ništa
ne dešava.
Leo zatvara oči dok se voze nazad, drum se izvija na drugu stranu. Žmuri sve vreme
V
dok se voze. Cini mu se da je daleko, iako zna da nije. Ipak, čini mu se da putuju na
V
drugi kraj Švedske.
Ugleda ga čim je tata parkirao, onog trenutka kada ponovo otvori oči.
Policijski automobil.
Blizu njihovog ulaza. Crno-beli. Parkiran je poprečno ispred solitera, jasno se vidi na
uličnom svetlu.
Nikada ranije nije video policijski automobil toliko blizu kuće.
Obično se parkiraju malo dalje ili na parkiralištu, a zatim idu peške. Nikada tako, baš
ispred ulaza, kao da ga blokiraju.
 - Sve će biti u redu.
Leo je već iza tate, ali se pomera još u stranu, pokušavajući da se još malo sklupča.
- Mi smo porodica. Zar ne? Ako se budemo držali zajedno, kao što to porodice rade, sve
će biti kako treba. Leo? Da li razumeš šta ti govorim?
Oboja prednja vrata na policijskom automobilu otvaraju se istovremeno. Ima ih dvoje.
Stariji muškarac, stariji čak i od tate, i mlađa žena policajac. Nije često viđao policajke. Idu
pravo prema automobilu, prema tati, a iza njega se neko krije na zadnjem sedištu.
- Ivan Duvnjak?
Jasno ih čuju, mada su svi prozori zatvoreni. Kucaju na staklo, dok tata ne spusti prozor.
- Ja sam.
- Pođite s nama.
- O čemu vi to?
- Znate vi o čemu.
Tata odmahuje glavom i trudi se da govori razgovetno; ne mumla i pokreće usne.
- Ne. Nemam pojma.
Okreće se pozadi.
- Znaš li ti, Leo?
Oni pogledaju u Lea.
- Da li ti znaš o čemu pričaju, sine?
Tata se naginje ka njemu. Iz usta mu se oseća na alkohol, isto tako jako kao što mu rukav
jakne smrdi na benzin i dim.
Vide ga.
- Ne, tata. Ne znam o čemu pričaju.
Dok govori, stariji policajac pokazuje glavom prema Leu.
- Ivane, dete je tu.
V
Žena dolazi s druge strane automobila, s lisicama u rukama.
- Bolje da pođete s nama. Dobrovoljno.
I čeka. Prolazi čitava večnost, a onda tata slegne ramenima.
- Leo?
- Molim?
- Idi kući i pobrini se za braću.
- Tata, ja...
V
- Idi! Idi kući. Čuvaj braću.
Policajka s lisicama otvara vrata i tata pruža obe ruke, s dlanovima nagore. Hoda između
dvoje uniformisanih policajaca prema njihovom automobilu i zadnjem sedištu. Tu sedi dok
crno-beli automobil odlazi. Tata se okreće i gledaju se. Ne dugo, ali dovoljno dugo.
Leo se oprezno hvata za kvaku, izuva cipele i krišom ulazi u stan, ne paleći svetio. Vinsent
leži u krevetu naopačke, kao što to ponekad radi, mrmlja nešto i nastavlja da spava. Međutim,
Feliks se budi. Ili je možda već bio budan.
Teško je objasniti - barem usred noći - da mama neće doći kući. Pošto to objasni, teško je
objasniti da ni tata neće doći kući. Leo ipak objašnjava, a Feliks sluša. Upravo kada je završio
s objašnjavanjem, ona zove. Mama. Pita da li su svi tu i kada on kaže da jesu, ona kaže da
se predomislila i da dolazi. Odmah.
On žuri u kuhinju, otvara kredenac ispod radne površine i vadi dve papirne kese. Mama će
doći brzo, a kada dođe, kuhinjski sto treba da liči na kuhinjski sto. Kanta s benzinom Ostaci
jastučnice. Dve boce vina.
Opušci, kuponi za loto, kesice od šećera.
 Sklanja stvari jednu po jednu i stavlja kese ispod sudopere.
Kada ne bude bilo kante, jastučnice i boca i kada kuhinjski sto bude kuhinjski sto, onda
neće morati da pričaju o tome, uopšte.
Sunđerom briše sto drugi put, ispira lonče, miriše ga i ispira ponovo, dok miris vina ne
nestane. Malo pre nego što mama ulazi u stan. Dobro se oseća u grudima i stomaku. Kreće
prema njoj. Zatim ugleda još dvoje ljudi.
- Leo?
Mama ne može da se odluči u koga da gleda, te ih pogleda sve istovremeno.
- Ovo su... oni su... policajci.
Nema pitanja. Zato ne odgovara.
- Da li razumeš? Došli su da pogledaju naš stan. Zatim će... malo da razgovaraju. S
vama.
U našem stanu smo samo mi.
- Umoran sam
Ovde živimo Vinsent, Feliks, mama, tata i ja.
- Razumem, dušo, ali neće dugo trajati.
Ova dvojica... nemaju šta da traže tu.
- Onda će otići. Leo? U redu?
Razleteli su se svuda. U hodniku su, u kuhinji, Vinsentovoj sobi, njegovoj i Felik- sovoj
sobi, maminoj i tatinoj spavaćoj sobi, kancelariji, dnevoj sobi, čak i u kupatilu i na terasi.
Otvaraju i zatvaraju kredence, fioke, plakare; pomeraju cipele, vojnike, slike i saksije sa
cvećem. Pregledaju improvizovanu vreću za boksovanje, zatim zlatnu
dršku sablje nemarno gurnutu u korice od plavog baršuna, koja visi iznad mnoštva staV
rog alata. Leo sve vreme stoji na pragu između kuhinje i predsoblja. Cak i kada otva
raju kredenac ispod sudopere i vade dve papirne kese i parčiće pocepane jastučnice koja jos
mirise na mamu.
- Zdravo, Leo.
Onaj krupniji policajac mu se nasmeši.
- Baš kao što je tvoja mama rekla. Ja sam policajac i voleo bih da popričam s tobom.
Neću dugo. Samo nekoliko minuta.
Leo nikada nije sreo policajca koji nije u uniformi. Nosi dugačak kaput kao tata, samo
svetliji, i pokazuje na sveže obrisan kuhinjski sto.
- Nije... ništa opasno. I nisi ti kriv. Ti nisi ni za šta kriv, Leo. Samo ću ti postaviti nekoliko
pitanja. Da saznam šta se dogodilo dok ste se ti i tata vozili naokolo.
Izvlači stolicu, tatinu stolicu, i seda. Ima malu beležnicu sa spiralom i stavlja olovku preko
nje.
- Reci mi, Leo. Sedeo si u automobilu. Tata je vozio. Kuda ste se vozili?
- Neću da kažem
- A... zašto nećeš?
- Zato što neću.
- Pokušaj.
- Zato što neću.
- Leo? Tebi govorim
- Zato što neću.
Leo gleda u pod dok taj grozan policajac odlazi u predsoblje i vraća se s njegovom jaknom
Njegovom zimskom jaknom. I stavlja je na osvetljen kuhinjski sto.
- Miriše na dim Da li osećaš?
Ovo je naše.
 - U papirnoj kesi nalazi se kanta s benzinom U drugoj kesi nalaze se prazne flaše od
vina i iscepana tkanina.
Nije tvoje.
- Da li znaš šta to znači? Sve to zajedno?
Mi živimo ovde.
- Da li znaš šta je tvoj tata ovde napravio?
Ne ti.
- Molotovljev koktel. Tako se zove. Flaša puna benzina. Kada se razbije, benzin se
zapali, širi se, uništava i ubija. To je zapaljiva bomba koja se koristi u ratu.
Mi smo klan.
- Kada je počelo da gori, deda je video tebe i tatu pored kuće. I baba. I majka. I još
petoro komšija. Svi su te videli, svi su videli tvog oca.
Klan se uvek drži zajedno.
- Deda je video kako nosiš kesu. I onda? Jesi li je ti bacio? Ili otac?
Klan ne može da se razbije.
- Leo?
Ma šta se dogodilo.
- Slušaj me sada.
U klanu, u pravom klanu, nikada ne povređujemo jedni druge.
- Tvoja majka je mogla da strada. I baba. I deda. Svi su mogli da nastradaju.
U pravom klanu nikada ne cinkarimo jedni druge.
- Pogledaj me, Leo. Da li shvataš šta je tvoj otac uradio? Jasno ti je da je to stvarno?
U klanu, u pravom klanu, štitimo jedni druge, uvek, uvek, uvek.
- Ne moraš da štitiš oca. On je uradio nešto loše. Trebalo bi da on štiti tebe.
- Ja nisam štapić!
To mu je izletelo. Sam se iznenadio.
V
- Čujete me! Nisam!
V
- Reci mi sada. Sta je tačno otac uradio? Zbog tvoje majke i braće. Leo? Reci mi. Nije
čuo majku kako plače. Možda je tek počela? Stoji negde iza njega, ne vidi joj
oči, ali je čuje - ona se ne plaši, ni onoga što se dogodilo ni onoga što je moglo da se dogodi.
Plače zbog njega, njen sin stoji pred istražiteljem i odgovara na pitanja na koja niko drugi ne
može da odgovori.
- Nisam prokleti štapić koji možete slomiti na dva dela!
Olovka na beležnici sa spiralom.
Trči ka stolu i ščepa olovku. Sav strah i gnev skupio se u desetogodišnjoj ruci i Leo
zabada olovku u ogromnu desnu šaku.
Zatim beži. Jure ga istražitelj koji stenje, mama i drugi istražitelj s kojim se zamalo sudari u
predsoblju. Leo zaključava vrata s unutrašnje strane. Vinsent još uvek spava okrenut
naopačke, a Feliks sedi na podu pored gomile lego kocki.
- Leonarde!
V
Čuje mamu kako lupa na vrata.
V
- Izlazi odatle! Čuješ me?! Moraš da pričaš s njima!
Ne razume kako Vinsent može da spava pored sve te buke.
- Otvori vrata!
A Feliks sedi na podu okružen stotinama i stotinama lego kocki.
 - Leo? Poslušaj majku. Okreni ključ i otvori vrata.
Drugi glas. Muški. Onaj visoki istražitelj.
- Jel’ on?
Feliks šapuće i pokazuje na vrata.
- Jel’ on? On je...
- On je vrisnuo. Ruka mu je povređena.
Ponovo glasovi. Ponovo galama. On ne čuje. Ako odlučiš da nešto ne čuješ, nećeš čuti.
To radi ponekad, ode u svoju sobu i zaključa vrata. Njegova soba je još manja i
tamo postoji samo on, njegovo telo. Postoji samo ono što je unutra, napolju ne postoji ništa.
- Leo? Ti znaš da možemo da otvorimo ova vrata, zar ne? Leo? Tvoja majka to ne želi.
Zato, otvori!
Zatim se budi njegov najmlađi brat. Raščupana kosa, pospane oči.
Leo ga uzima u naručje i hoda tamo-amo između vrata i prozora.
- Vinsente? Oni ne postoje.
Zaustavlja se pored vrata i ljudi koji urlaju s one strane da otključa i da izađe.
- Ne postoje.
Pospane oči više nisu pospane. Posmatraju ga i slušaju.
V
- Čuješ li to, bato?
- Da.
- Oni ne postoje. A mi ćemo... proći pravo kroz njih.
Oči trogodišnjaka pokušavaju da shvate. Vinsent se smeši.
- Pravo kroz njih?
- Pravo kroz njih.
Mama i dva policajca su još napolju. Tata se vozi nekom drugom ulicom, takođe s dvoj
icom policaj aca.
Dugo hoda ukrug po sobi. Stariji brat drži malog brata iza zatvorenih i zaključanih vrata.
Možda nikada nije bio tako spokojan kao sada. S Feliksom i Vinsentom. Tu gde on
odlučuje ko postoji, a ko ne.
SADA
Četvrti deo
Tri sata vozom od Stokholma na zapad, kroz seoski predeo, ukrašen za Božić.
Decembar je promenio odoru tokom njegovog puta dugog četiristo osamdeset kilometara.
Umesto leda na jezeru Melaren i glavnog grada gde ljudi hodaju brzo i gledaju u zemlju, sada
je u Geteborgu gde ljudi u jesenjim jaknama polako idu peške, te je i Leo zakopčao jaknu i
krenuo peške.
Kupio je flašu vode u trafici i kobasicu u kiosku prekoputa Akademije Valand, gde bi
trebalo da skrene s avenije i prati tramvajske šine do Parka Vasa. Ulica Erika Dal- berga nije
daleko odatle. Njegova braća nisu daleko. Nije ih video nijednom otkako su se preselili. Te
jeseni nije toliko osećao, zato što je tako odlučio, međutim, sada oseća. Iščekivanje. Sada
kada je blizu. Braća žive tu, u stanu u lepoj zgradi iz dvadesetih.
Odlučio je da ih ostavi na miru. Da ih pusti da dišu. Pa ipak, kao da ga drže na distanci.
Uvek su bili u kontaktu. Nikada nisu osuđivali jedan drugog niti su se svađali, nikada nisu
morali da traže pomoć. Sada pričaju dva-tri puta mesečno. Usiljeni razgovori o vremenu, ceni
taksija i nekom filmu koji bi trebalo gledati. Nijedna reč o prekinutoj prodaji oružja. Ne podnosi
to. Baš kao majka sa svojim bratom i sestrom Tako razgovaraju ljudi koji nemaju ništa
zajedničko.
 To je ta adresa. Šifra za otvaranje vrata je ispravna. Na tabli u ulazu vidi parče lepljive
trake s njihovim imenima dodatim uz tuđe. Treći sprat. Lind. Neko ko se preselio u Brisel na
dve godine.
Pozvonio je. I pokucao, za svaki slučaj. Po koracima zna da je to Feliks, čak i pre nego što
je otvorio vrata.
Pustio je kosu. Feliks je uvek nosio kratku kosu. Međutim, dobro mu stoji. Zagrlili su se na
pragu, kao obično.
- Jesi li gladan?
Miriše na hranu. Pošao je za Feliksom kroz usko predsoblje do kuhinje gde Vinsent stoji
pored frižidera. Izgleda starije. Kao da nije prošlo samo nekoliko meseci. Jači je. Kreće se
kao muškarac. Pogled mu je jednako prodoran, ali oči su mu krupnije, iz- razitije. Još jedan
zagrljaj. Nije siguran da li su uzdržanost i hladnoća samo u njegovoj glavi, da li je samo
umislio.
- Znači... ovde ništa nije vaše?
- Nije.
Prvi put vidi sto i stolice. Mikrotalasna pećnica, toster, radio, sve nepoznato. Reprodukcija
Salvadora Dalija na zidu. Pita se da li uopšte znaju ko je on.
- Baš kao kada smo bili deca, pa si dobijao sve moje stvari.
- Polovno. Sve. Nameštaj, sudovi. Čak su ostavili i šampon. Mada se mami dopao.
- Rekla mi je da je bila kod vas.
Nešto se kuva na šporetu. Sos bolonjeze. Feliks pravi večeru.
- Rekla je da vam dobro ide. S kursevima. Toliko je bila ponosna na tebe, Vinsen- te, što
si već završio prvu godinu srednje škole.
Nervozan je. Ne može da sakrije. Vidi da i Feliks primećuje.
- Da mu vidiš ocene. Svaki test je uradio savršeno. Naš bata ima samo osamnaest
godina, Leo, a može da radi šta god želi.
Feliks je namignuo Vinsentu koji se stidljivo nasmešio, to je barem ostalo isto. Zatim je
izvadio tanjire, čaše i flašu vina.
Vino za nekoga ko je krajnje nestrpljiv. Jasan pokazatelj.
- Koliko ostaješ?
- \bz kreće za četiri sata.
V
- Četiri sata? Mislio sam da si došao da se malo družimo.
Leo nije ništa rekao. Prokleti uobraženi, tvrdoglavi mlađi brat. Došao je da zaceli razdor, a
ne da ga produbi.
- Jednostavna pljačka da popravimo finansije. Sve je spremno. Mala banka u He- biju.
Dva dana pre Božića. Nekoliko miliona.
Bolonjeze samo što nije. \bda vri na drugom gorioniku.
- Onda ćemo imati dovoljno za jedan veliki posao. Posle toga... studiraćete šta god vam
je volja.
- Već studiramo.
Feliks je izvadio pakovanje špageta i sasuo celu kesu u vodu.
- Mislio sam da znaš. Da već studiramo to što želimo.
- Potrebni ste mi.
- Završili smo s tim, Leo.
Odlučio je da bude smiren, šta god da se desi. Međutim, nije dugo trajalo. Tresnuo je
šakom o sto. Pribor i tanjiri su zazvečali.
- Da li mislite da ste sada normalni zato što... idete u školu? Zato što sedite na drvenoj
stolici za drvenim pultom, jebote?
Sipa vino u čašu. Do vrha.
- Ne studiram da bih bio normalan, studiram da bih stekao obrazovanje.
Leo je uzeo gutljaj, ne veliki, jeftino vino.
- A ti, Vinsente?
Najmlađi brat je okrenuo glavu.
- Vinsente, dovraga!
- Bilo je lakše. Razumeš? Da učestvujemo, nego da ne učestvujemo. U slučaju da sve
ode dođavola.
Leo se nasmejao, ali ne prijatno. Popio je još jedan mali gutljaj vina.
- Da ode dođavola? Vinsente, neće otići dođavola. Nikada. Dođi ovamo, sedi.
Vinsent je poslušao i seo na stolicu naspram Lea.
- Ali šta ako ode?
- Neće.
- Ako se nađemo na policijskoj blokadi, ponovo, i ako provale? Da si ti? Da smo mi?
Još jedan mali gutljaj. Vino ne samo da izgleda jeftino, već mu je i ukus takav.
- Jel’ to radite ovde? Sedite i izmišljate svašta?
- Slušaj šta ti govori!
Špagete su omekšale i skliznule u kipuću vodu. Feliks ih meša plastičnom viljuškom, malo
previše žustro.
- Leo, moraš da shvatiš šta pokušava da ti kaže, jebote!
- On? Ili ti?
Raskuvana testenina ne može da ispliva na površinu - pada na dno, dok Feliks meša i
meša.
- Dobro. Dobro, Leo. Zašto to radiš?
- Šta?
- Zašto pljačkaš banke?
- Da bismo mi bili finansijski nezavisni.
- Imaš oružje. Prodaj ga. Rekao si da ćeš to uraditi.
- Zamalo da prodam. Uradio sam tačno kako sam planirao. Kontaktirao s policijom,
analizirao mesto predaje, napravio petnaest nagaznih mina, jebote. Sve je bilo spremno.
Dvadeset pet miliona me je čekalo u torbi na stolu nekog policajca.
Zaćutao je.
- I...?
- Onda je taj prokleti policajac počeo da me provocira. Namerno. Pokušao je da me
izbaci iz takta, hteo je da napravim grešku. Napisao sam devet pisama. Policajac je odgovorio
u pet oglasa lične prirode. Onda sam shvatio da me vuku za nos. Da nikada neće platiti ni
centa, da samo pokušavaju da me namame. Tada sam prekinuo svaki kontakt.
Feliks sluša. Ali i dalje ima isti izraz lica.
- Dobro. Onda ću te pitati ponovo. Zašto to radiš? Zašto pljačkaš banke?
- Zašto ja to radim? Mislio sam da si i ti bio u tome? Ili grešim, Felikse? Zar nisi i ti
učestvovao? Ako jesi, zašto si ti to radio?
- Upravo to Vinsent pokušava da ti objasni! Zato što je lakše učestvovati nego ne
učestvovati. Ako sve ode dovraga, znaću. Ova teskoba, ti ne razumeš, ali ja je osećam, i
Vinsent. Jedino je ti ne osećaš. Ti misliš da... ovo neće otići dovraga.
- Zato što neće.
- Rekao si da više nikada nećeš potražiti oca. I bio sam spokojan.
Sipa vodu iz lonca u sudoperu. Para se diže do Feliksovog napetog lica.
- Međutim, ipak si otišao kod njega! Jasno vidim. Pretvaraš se u... njega!
V
 Spagete više nisu meke, kao da nikada nisu ni bile.
- Ništa drugo ne postoji. Samo sledeća pljačka. I sledeća. Ništa osim toga. Ponašaš se
prema meni i Vinsentu baš kao što se Ivan ponašao prema tebi kada si otišao od njega.
- O čemu pričaš?
- Isti si kao on. A tačno znam i kada se to dogodilo. Onda... kada je zamalo ubio mamu.
Kada si mu skočio na leđa i kada je pobegla. On je stao i tada ste se pogledali, jasno se
sećam, stajao sam tamo i video kako ste se pogledali i ti si jednostavno... preuzeo njegovu
ulogu.
- Smiri se.
- A posle toga? Da li se sećaš šta je bilo posle toga? Ne sećaš se, zar ne? Ne sećaš se
da si sačekao da on ode i sedne u kola? Da si obrisao svu sasušenu krv sa stepeništa,
jebote? Kada si završio, vratio si se i pogledao u mene i Vinsenta. I znali smo. Kada si prošao
kroz ona vrata, preuzeo si njegovu ulogu, tog trenutka.
- Da li si završio?
- Nisam Ne dok ne shvatiš. Rekao si da budemo „nezavisni”. Stajao si tamo na prozoru i
gledao u Skugos i pričao o tome kako nam niko ništa ne može. Međutim, desilo se suprotno.
Pljačkanje banaka nas je zapravo još više vezalo. Tebi je to isto toliko bitno koliko i onom
matorom gadu. Držimo se zajedno. Držimo se zajedno! Hoćemo li i da lomimo štapiće od
sladoleda, a?
- Jesi li gotov?
Leo posmatra dva lonca kako se puše na stolu. Izgledaju kao i vino. Jeftino. Nezdravo.
- Nisam ja kao Ivan. Ti si, Felikse. Stalno trabunjaš o tome koliko ga mrziš. Op- sednut
si, jebote. Ne odustaješ, kao ni on. On ne bi mogao da uradi ništa što sam ja uradio!
Ipak je posegnuo za loncima i sipao smeđi sos preko gomile bele testenine. Sebi u tanjir,
Feliksu i Vinsentu.
- Još samo ovaj put, Vinsente. Ako je Feliks u pravu...
Stavio je ruku na Vinsentovu nadlakticu.
- ...onda bi trebalo da učestvuješ, sada! Ako je tako... lakše. Da ne bi sedeo ovde i
brinuo dva dana pred Božić.
- Prestani, Leo, zar ne vidiš da ne želi!
V
- Sta ti znaš, jebote? Sada pričam s Vinsentom.
- Znam da ne želi! Osećam da ne želi!
- Stvarno? Felikse? Osećaš?
Lonac sa sosom od mesa je između njih. Feliks ga je iznenada zgrabio i tresnuo o
zid. Sve se prosulo. Po celoj kuhinji.
- Pljunuo sam u lice sopstvenoj majci protiv svoje volje! Nikada više neću da uradim
ništa protiv svoje volje zbog nekog drugog, nikada!
Topao sos bolonjeze curi niz bele zidove i isto tako belu Leovu košulju.
- Ti govoriš o sebi, Felikse. Ja pričam o Vinsentu.
Piljio je u tanjir, u smeđe i belo. Vinsent je podigao glavu.
- Zar ne možemo jednostavno da prestanemo?
Sada je Vinsent stavio ruku na Leovu nadlakticu.
- Možeš li samo da prestaneš?
U uglu kuhinjskog stola su salvete u ružnom drvenom držaču. Leo ih je zgrabio sve, malo
ih zgužvao i obrisao sos s košulje.
- I šta da radim? Da sedim na prokletoj drvenoj stolici, za prokletim drvenim pultom i da
se pretvaram da smo normalni?
Nikada se nisu svađali ranije. Nikada nisu morali da mole za nešto jedan drugog.
- Molim vas.
Ipak je to učinio.
- Preklinjem vas. Da li sam vas ikada išta molio? Jesam li? Sada vas molim Preklinjem
vas. Potrebni ste mi. Samo još jednom. Poslednji put.
Pogledao je u mlađeg brata s dužom kosom i u drugog brata, čije su crte lica postale
izražajnije.
- Molim vas.
Posmatra jednog, pa drugog. Ne prepoznaje ih.
- Felikse?
Nema odgovora.
- Vinsente?
Bez odgovora.
- Preklinjem vas.
Feliks ga posmatra. Vinsent gleda u svoj tanjir na stolu.
rp • v *
Tišina.
Kao nikada do tada.
- Dobro onda. Sam ću. Ako nemam porodicu, sam ću.
Ponekad noć nikako da prođe. Ponekad se preznojavaš i smrzavaš, budiš se svakih deset
minuta da bi ponovo zaspao i sanjao nešto besmisleno što ne vodi nikuda.
Jedna takva noć. Ponovo. Kao i svaka noć, cele nedelje otkako su ga odbila dva njemu
najbliskija čoveka. Posetio ih je u stanu u prokletom Geteborgu i znao je, razu-
V
meo je, zaista. Šest noći zaredom, samoća spava s njim, između njega i Aneli. Da su mrtvi.
Ne bi bilo tako - onda bi razumeo zašto ne mogu da budu zajedno. Da su rekli da ga mrze, ne
bi mu bilo tako. Međutim, živi su. I još uvek ga vole, kao što on voli njih. Pa ipak - ne žele da
nastave. Braća s kojom je bio toliko blizak sada su toliko daleko.
V
Leo je zbacio sa sebe mokar čaršav i sišao u kuhinju. Širom je otvorio prozor, mada je
živa u termometru na sedmoj crvenoj crtici ispod nule; disao je duboko i pustio
da mu hladnoća miluje lice. Pokušao je s usijanim gvožđem kroz lobanju, između heV
misfera, međutim, ono što je ranije uspevalo, više ne uspeva, ne u tim noćima. Cak je obukao
trenerku malo posle ponoći i trčao sat vremena između mračnih kuća u predgrađu, pa ipak se
nije dovoljno izmorio da bi zaspao. Neprestano se znojio, sanjao i budio se. Svake noći radi
upravo to što i sada - hoda po hladnoj kući i pušta hladnoću da prodre spolja.
Poremetili su ga. Feliksov pogled je bio uporan, njegov stav nepokolebljiv, baš kao kada
priča o Ivanu. Pa, ja nisam Ivan, jebote! Feliks bi trebalo to da zna. A Vin- sent bi... trebalo da
mi veruje.
Hladan vazduh. Gotovo pust auto-put. Ostaće povučen u sebe - rešenje je uvek tu.
Tih dana iznova pretresa tri elementa zajednička svim pljačkama. Planiranje. Izvođenje. I
najvažnije - beg: preobražaj iz pljačkaša u civile.
Jedan element je uvek isti - izvođenje. Nikada nisu otišli s onoliko novca koliko je
očekivao. Od deset miliona kruna u blindiranom kamionu uzeli su jedan. U svakoj
pojedinačnoj pljački banke bilo je više novca u trezoru i sefovima nego što je očekivao. U
dvostrukoj pljački bio je ubeđen da će uzeti najmanje osam miliona, ali su uzeli samo tri, a u
trostrukoj pljački od petnaest miliona kojima se nadao završio je samo s dva, uglavnom sve
ofarbano u crveno eksplozivnom bojom.
Prešao je rukom preko prozorskog ispusta, skupio tek napadao sneg i stisnuo ga u pesnici
- prijatno rashlađenje dok se sneg topi i pretvara u vodu.
 Vodio je dnevnik. Dani koje niko ne smatra posebno važnim, datumi koje je sam izabrao,
sam ispunio, te stoga nešto znače. Napravio je svoj kalendar - niz pljački će obezbediti preko
trideset miliona koje će uložiti u legalan posao i tako oprati novac i obezbediti budućnost za
sebe i braću.
Zatvorio je prozor, obrisao ruke o kuhinjsku krpu i izašao u predsoblje, pa u sobu za goste.
Devet pljački, a taj prokleti policajac Bronks nema pojma ko su - dakle, ako nastavi da bira
prave datume, da pažljivo planira pljačku i beg, pre ili kasnije će doterati izvođenje i ostvariti
veliku zaradu.
Deseta.
Gradić blizu Stokholma.
Dva dana pred Božić - dan kada stiže plata.
Ali pljačku neće izvesti Vbjna grupa.
Zato što \bjna grupa više ne postoji, nikada više neće opljačkati banku, niko o njima
nikada više neće napisati nijedan red. Fantomi nestaju. Uzimaju novo obličje. Upravo to je
probao kada su pljačkali banku u Rimbu. Pljačka potpuno drugačija od ostalih - u farmerkama
i lakim jaknama, patikama sa čičak-trakom, crnim najlonskim čarapama preko glava i bez
pucnajave. To je bila priprema za promenu identiteta i razbijanje ustaljene šeme, ukoliko
jednoga dana tako nešto zatreba. Sada je zatrebalo. Zatrebalo je kada su njegova mlađa
braća odbila da učestvuju. Dakle, od tada, akcije najstarijeg brata koji je odlučio da nastavi ne
smeju se dovesti u vezu s njima.
Podigao je podne pločice, povukao poklopac, otvorio horizontalni sef i posmatrao kako se
crni somot spušta u tamu. Sišao je i upalio sijalicu iznad redova automatskih pušaka.
Stoji na polici pored pancira. Crna sportska torba.
U trostrukoj pljački uzeli su dva miliona sto trideset sedam hiljada kruna.
Na razne troškove otišlo je dvesta dvadeset sedam hiljada. Sa sto devedeset pet hiljada
nije uspeo da skine boju. Ostatak su podelili na četiri dela, svako je dobio po četiristo
dvadeset osam hiljada sedamsto pedeset kruna.
Njegov deo se otada znatno smanjio; ostalo je sedamdeset pet hiljada kruna. Novčanice
jedva pokrivaju dno torbe.
Otvorio je patent-zatvarač na torbi i izvadio deset hiljada u novčanicama različitih
vrednosti - to će dati Aneli. Za božićne poklone, božićnu hranu, božićnu jelku i neku božićnu
rasvetu koju je vi dela, istu kao što imaju susedi na jabukovom drveću. Zatim deset hiljada za
njega - i ostalo je pedeset pet hiljada. Zatvorio je torbu i seo na betonsku ploču u dnu, pored
zatvarača AK4. Izgubio se u bleštavom svetlu sijalice, slušajući pumpu taložnika kako klokoće
ispod njegovih bosih nogu.
Otvor. Koji izlazi u sasvim normalnu sobu. Ako izađe, zatvori sef i nikada ga više ne otvori,
niko neće znati.
Koraci po hladnom crno-belom linoleumu. Njeni. Stoji gore, svetlost joj pada na kolena, to
je sve što vidi.
- Leo?
- Molim?
- Šta to radiš?
Aneli je čučnula. Nosi tanku spavaćicu i smrzava se.
- Dođi gore. Idemo u krevet. Pokušaj da spavaš.
- Petnaest miliona.
Sluša ga, zaista ga sluša.
- Toliko je trebalo da uzmemo u trostrukoj pljački. A ispalo je da nismo uzeli... gotovo
ništa.
 Sagla se i provukla kroz otvor, sišla bosonoga po tankim prečkama, zatim ga pomi- lovala
po obrazu toplom rukom, iako joj je hladno.
- Leo?
Oko njih po zidovima uredno poredane puške nalik na velike fosile.
Pretio je da će pokloniti svoju zbirku švedskoj zločinačkoj eliti i tako njihovu profesionalnu
praksu učiniti delotvornijom. Ali je odustao od toga. Nije ga briga ni za njih ni za onog
policajca kome je pretio.
- Leo, volim te. Jedino ja znam sve o tebi, o ovome.
Sela mu je u krilo, zaista se smrzava, mrda prste na nogama izbegavajući da stane na
pod.
- Znam šta ti znače Feliks i Vinsent. Znam to. Ali ja sam ostavila sina zbog nas. I ti
moraš da pustiš braću. Zbog nas.
Posmatra ga izbliza. Upoznala je muškarca koji zrači i zaljubila se upravo zbog toga. Sada
više ne zrači.
- Znam da si se brinuo o njima. Međutim, brat ne bi trebalo da bude otac svojoj braći.
Poljubila ga je, a on ju je pogledao. Čini joj se da zrači. Odavno nije, ali sad zrači, barem
malo, sigurna je.
- Šta je bilo?
- Aneli?
- Molim?
- Da li misliš da bi mogla da voziš automobil posle pljačke?
Prvo ga nije čula.
- Možeš li?
- Šta?
- Da voziš automobil posle pljačke.
Sada ga je čula.
- Ja?
- Ti.
Pomagala im je s prerušavanjem i odvezla ih do mesta pljačke. Posle toga bi uvek morala
da ode kući i da čeka, nije učestvovala.
Sada on želi da učestvuje, zaista.
Voziće automobil, kao Feliks.
Poljubila ga je.
- Ja?
- Da. Ti. Ozbiljno. Dobar si vozač.
Privila se uz njega, smejala se, ljubila ga.
***
Rano jutro, još uvek je mrak. Ulične svetiljke u Bagarmosenu bacaju svetlost na pločnike
između stambenih trospratnica iz ranih pedesetih.
Izašao je za njom iz skladišta oružja, pošao do spavaće sobe na spratu, zagrlio ju je u
krevetu koji više nije natopljen znojem, grlila ga je sve dok nije zaspao. Tri sata. Ponovo se
osetio odmornim, ovladao sopstvenim telom, mogao je da razmišlja, da se kreće s lakoćom,
da požuri sa sprovođenjem plana.
Namerno se parkirao malo dalje i sada hoda kroz golo žbunje preko pustog igrališta,
prema zadnjem delu zgrade. Ne želi da ga Jasper vidi, zna kako viri kroz prozor kuhinje svaki
put kada se neko parkira ispred zgrade, spreman za beg ako se pojavi policija.
Ukucao je četvorocifrenu šifru na zadnjim vratima. Nada se da se nije promenila.
Prigušeno škljocanje. Ušao je na stepenište držeći vrata da ne lupe.
 Jasper je do detalja isplanirao beg. Prekoputa kuće, s druge strane parkirališta, nalazi se
prirodni rezervat Naka, jedna od najvećih šuma u Stokholmu. U šumi, između dva kamena,
Jasper je zakopao plastični kontejner i u njemu sve što mu je potrebno - farmerke, čizme,
donje rublje, vetrovka, nož, gotovina, pasoš i pištolj, bereta koju je kupio u Americi pre tri
godine i poštom sebi poslao kući u delovima. Međutim, sada neće moći da pobegne, niti da
se naoruža i sakrije. Obojica se sećaju šamara toliko jakog da je oborio Jaspera; ležao je na
podu i gledao zbunjen, ispunjen mržnjom, razočaranjem, tugom; sve to skupilo se u pogledu,
poput životinje spremne kako da napadne tako i da izloži vrat.
Naporna zelena boja na zidovima stepeništa. Oprezno se primakao vratima i pozvonio.
Ne čuje ništa. Ni tu ni na celom stepeništu. Međutim, siguran je da se špijunka na vratima
zatamnila.
Kucao je. Uporno.
Dok se vratanca poštanskog sandučeta nisu pomerila, uzan otvor.
- Šta hoćeš?
- Da porazgovaramo.
- O čemu?
- Otvori vrata, jebote.
Tišina. Duga.
Onda su se vrata otvorila, s namaknutim lancem.
- Da ti vidim ruke.
Jasperove oči pojavile su se u procepu između vrata i okvira. Nisu nervozne, više su
nesigurne. Leo je ispružio ruke s dlanovima nagore. Zatim je lanac zazvečao i vrata su se
širom otvorila.
V
Izgužvane smeđe pantalone. Bež košulja. Sveže obrijan i podšišan. Šest i trideset ujutru.
U to doba Jasper izgleda kao da ga je poplava izbacila i Leo je očekivao da ga vidi takvog,
čak možda slomljenog i izgubljenog - nije očekivao to rumeno lice.
Ipak, nesigurnost je ostala. Desnu ruku drži malo pozadi, kao da jasno želi da pokaže da
nešto krije iza podlatktice.
Spreman da izloži vrat. Spreman za napad.
Leo je ušao, a Jasper je istovremeno krenuo unatrag. Pažljivo je držao istu distancu -
dovoljno blizu da napadne, dovoljno daleko da izbegne udarac.
- Nema potrebe da me se plašiš.
Jasper je samo odmahnuo glavom
- Jaspere, pusti to što imaš u ruci.
- Da pustim? Leo, ti i ja...
Jasper je progutao pljuvačku da pokvasi suvo grlo.
- ...znamo suviše jedan o drugom
- Ali nema potrebe da me se plašiš.
- Ne? Skladište oružja? Devet pljački banaka? Glavna stanica?
Jedan korak napred. Kao i malopre, Jasper je napravio isto toliki korak nazad.
- Možda si došao da... malo počistiš. Ti i braća ste možda odlučilil da zatvorite operaciju.
Zar misliš da ne znam da bih u tom slučaju mogao samo da... nestanem u plamenu? Kao par
čizama.
Leo je hteo da napravi još jedan korak, kada je Jasper podigao levu ruku.
- Ne bliže od toga.
- Ne treba ti taj nož. Pusti ga.
- Skini jaknu.
 Obojica stoje tu i održavaju istu razdaljinu. Leo je skinuo kožnu jaknu i podigao je,
pokazao lice i naličje, tu nema ničeg skrivenog.
- I cipele.
Leo se sagnuo i odvezao pertle na cipelama, podigao ih i stavio na držač za cipele, pored
uglačanih crnih čizama koje izgledaju kao nove. Borbene čizme. Baš kao one što ih je spalio.
Samo ovogodišnji model.
- Mogu li sada da dobijem kafu?
- Pošto zavrneš nogavice.
Leo je poslušao i raširio ruke.
- Pogledaj... samo čarape i dlakave potkolenice. A kafa? Sada?
Nesigurnost ne jenjava. Jasper ga je pogledao bez reči, kao da ne može da odluči - napad
ili odbrana.
- Dovraga, Jaspere... da hoću da te se otarasim, svakako to ne bih uradio u tvom stanu,
zar ne?
Kratka pauza. Zatim je klimnuo glavom, otkrio desnu ruku s nožem, dugačkim i oštrim,
nekakvim kuhinjskim Kroz kratko predsoblje do kuhinje, brz pogled na dnevnu sobu - oltara
nema. Zelena beretka. Fotografija Jaspera u uniformi na završnom manevru norlandskih
rendžera. Literatura. Bajonet. Sve što je bilo toliko važno - ničega nema. Samo je sto još uvek
tu, na njemu stoji vaza bez cveća i svećnjak bez sveće.
Jasper je sipao kafu preko filtera, a Leo je seo za sto u kuhinji.
- Dobro, zašto si došao?
- Samo da vidim kako si.
- Kako sam?
Jasper se nasmešio, zapravo prezrivo. Tada je Leo prvi put primetio. Na drugom kraju
stola. Na naslonu stolice. Isti smeđi materijal kao pantalone. Ispod nabora na desnom rukavu
delimično se vidi logotip.
V V
- Sta si to obukao? Sta to visi tamo, dovraga?
Leo je pokazao glavom prema naslonu stolice i uniformi na kojoj se vide prva tri slova
kompanije. SEK. Već zna ostatak naziva, ono šta je skriveno ispod nabora, ali ne razume -
zašto ta jakna visi na Jasperovoj kuhinjskoj stolici?
- To je moje.
Leo je prvo pogledao u jaknu, pa u Jaspera.
- Tvoje?
- Da. Otpustili su me s prethodnog posla, zar ne?
- Dobro... onda... šta radiš tamo?
- Dobro... onda... šta ti radiš ovde?
Jasper mu je okrenuo leđa dok je petljao s kafom, aparat je šištao i klokotao. Više nije
tako nesiguran.
- Došao sam zato što si mi potreban.
Okrenuo se, malo prebrzo.
- Potreban sam ti?
- Da. Opljačkaćemo desetu.
Jasno se vidi. Kako se opušta. U potpunosti. Pretnja od malopre je nestala. S njom je
nestao neprijateljski stav i sumnjičavost.
Sedam meseci čežnje. I evo ih. Zajedno.
- Desetu?
- Desetu.
Posle sedam meseci sputane čežnje, najlakše mu je da se široko nasmeje.
 - To sam čekao.
Napunio je dve šolje. Miris jake kafe.
V
- Dakle... ponovo pljačkamo. Sta radiš tamo, dovraga?
Uniforma na stolici. Sada se vide sva slova. SEKURITAS. Najveća švedska kompanija za
obezbeđenje.
- Isključujem alarme, proveravam razbijene prozore po školama ili provaljena skladišta,
vozim se po industrijskim oblastima... i slično.
Otvorio je frižider i uzeo mleko, te sipao malo u Leovu kafu.
- Još uvek tako piješ?
Popili su po gutljaj. Gotovo je pristojna.
- Neprestano pričaju o nama. Tamo. U kancelariji.
Jasperov osmeh je još uvek širok, pun čežnje.
- O Vbjnoj grupi. O tome pričaju. Šta će biti sledeće? Banka? Blindirano vozilo?
Skladište oružja? A ja samo sedim i slušam.
Ponosan je. Lako ga je zamisliti kako sedi tamo u sobi za odmor i hoće da pukne jer ne
može nikome da ispriča.
- Za nekoliko meseci voziću blindirano vozilo. Razmišljao sam šta bih ja uradio da mene
opljačkaju?
Pokazao je prstom na uniformu prebačenu preko stolice pored sebe.
- Postoje dve mogućnosti. Jedna je da poslušam šta mi se kaže, ako vidim da pljačkaši
znaju šta rade. Druga, ako su amateri... mogu da ih savaladam. Leo, mogao bih da zaustavim
pljačkaše, da budem heroj u novinama, a niko nikada ne bi znao da sam iza te maske mogao
da budem ja!
- Postoji i treća mogućnost.
- Dobro?
V
- Sta bi uradio, ako bi shvatio da sam to ja?
- Ti?
- Da sam ja pljačkaš blindiranog kamiona?
- Ja bih... dovraga, skinuo bih se. Legao bih na pod. Mogao bi da radiš šta hoćeš.
Uradio bih sve što tražiš.
Smeh. Ali s prizvukom istine.
- Ali nisam dotle dogurao, barem ne još. Razumeš, Leo? Suviše je rano, moram da
zadobijem njihovo poverenje, da prođem hijerarhiju u sistemu. Onda ću voziti blindirano
vozilo.
Leo je iskapio šolju; to nikada nije uradio kod Jaspera.
- Dobro. Prvo deseta. Onda ćemo da isplaniramo. Ja i ti.
Pre samo nekoliko sati sedeo je sam u svom skladištu oružja. Sada ima vozača. I nekog
ko će ući u banku za njim.
V
- A tvoja braća? Sta oni kažu na sve ovo?
- Nemaju šta da kažu. Oni ne učestvuju.
- Znači... samo ti i ja?
- Ne, imamo i vozača.
- Koga?
- Kasnije ćemo o tome.
- Samo trojica?
- I još jedan.
***
Dobro poznate uličice upisane na mapi. Vozali su se tamo- -amo nekoliko nedelja - Feliks je
vozio i proučavao svaku novu krivinu, svaki novi pokret volana, dok je on sedeo na
suvozačkom sedištu i upoređivao stvarnost koju vidi kroz prozor s onom na krilu, u razmeri
1:50.000.
Onda. Kada su zajedno planirali beg. Kada su zajedno pljačkali banke.
Blizu je, poslednji kilometar kroz grad s porodičnim kućama i železničkom stanicom i
malim poslovnim centrom u srcu grada, tamo gde se ljudi sastaju i zatim rastaju.
Sve se promenilo za nekoliko dana. Od posete Geteborgu i Feliksovog i Vinsento- vog
otpora, pa do sasvim drugačije posete prestravljenom Jasperu, a on ima novi posao koji
otvara nove mogućnosti.
Prekinuo je veze s Jasperom zato što je lagao za bombu, a zatim prislonio napunjenu
pušku na čelo njegovog malog brata - dozvolio je da nasilje preovlada i uništi po- verenje
između njih. Sada je uspostavio nove veze s Jasperom koji nosi uniformu Se- kuritasa i
uskoro će, umesto da se vozi unaokolo i proverava alarme, voziti blindirani kamion koji
prenosi gotovinu iz Centralne banke.
Sedeli su za kuhinjskim stolom, tamo gde je nekada stajao par uglačanih čizama, a rastali
su se kao prijatelji sa zajedničkim ciljem Prvo mala pljačka za vreme božićnih praznika, kako
bi skupili sredstva za sledeću godinu i planiranje mnogo veće, koju će izvesti sledećeg
Božića. Meta - glavna poslovnica Centralne banke. Lokacija - garaža ispod najvećeg tržnog
centra u Stokholmu. Plen - četrdeset do pedeset miliona koji svakoga dana pristižu od
božićne kupovine, zatim se ponovo transportuju kako bi se napunile mašine za gotovinu, kako
bi ljudi mogli da nastave s božićnom kupovinom. Srce trgovine čiji će pulsirajući krvotok snaći
srčani udar. S Jasperom unutar sistema, sve što je bilo nemoguće iznenada je postalo
moguće. A kako je reč o velikoj sumi i prekidu operacija, možda će ubediti braću da učestvuju
taj poslednji put.
Za godinu dana.
Najveća pljačka u istoriji Švedske. Zatim se grupa zauvek rastaje.
Zaustavio je automobil pored kapije. Prošli put u bašti su bile gomilice lišća, sada lišća
više nema. Smrznuta trava škripi mu pod nogama, za obraze mu se lepe ledeni kristali, lete
oko njega i presijavaju se na jutarnjoj svetlosti. Prošli put ga nije pozvao
unutra - stajao je ispred vrata gde je predao koverat s osamdeset šest novčanica od petsto
kruna i otišao. Ovoga puta je važno da uđe u kuću, da razgovaraju unutra, kako ih neko ne bi
čuo.
- Da li je otac tu?
Klimnuo je glavom čoveku s novinama pod rukom koji kleči pored ograde i izgleda kao da
je zagleda.
- Leo?
Ustao je i skinuo naočare.
- Leo, dugo te nije bilo. Ne dolaziš često kod oca.
Leo je krenuo prema Stivu, vlasniku kuće koji živi u malo većem stanu na spratu.
Pozdravili su se i Leo sada vidi zašto Stiv leži na zemlji i šta posmatra. Nekoliko polomljenih
zelenih kočića.
- Da li je kod kuće?
- Šta?
- Unutra je?
- Mislim da jeste. Automobil mu je parkiran tamo.
 Isti žuti saab karavan, sada u još gorem stanju. Stoji tamo gde je bio i prošli put, samo
malo više iskošen. Stiv je odmahnuo glavom i počešao se po vratu. Nešto ga muči, odsutan
je. Ništa nije spontano. Gestikulira i uzdiše.
- Uleteo je pravo u ogradu.
Učmalost se pretvorila u nervozu. Stiv je značajno pogledao u Ivanov automobil,
uzdahnuo, zatim pogledao u ogradu, ponovo uzdahnuo i pokazao na tragove guma u travi
blizu polomljenih kočića.
- Pravo u ogradu.
- Ali sada je kod kuće?
- Tamo je, ali neće da me pusti unutra, neće da otvori vrata kada mu kucam.
- Dobro. Onda znam. Daću mu do znanja da samja na vratima.
Stiv ne sluša, cima jedan kočić levo-desno kao da je klimavi zub.
- Tvoj otac ponekad može da bude vrlo... naporan. Ali ovakav nikada nije bio. Samo sedi
tamo, iza zatvorenih vrata! Uvek je plaćao najam na vreme. Sada čak ni to.
Malo jače je povukao kočić, cimnuo i izvukao ga.
- Osim toga, pozajmio sam mu novac.
Leo se zagledao u donji sprat kuće, svi prozori su zatamnjeni iznutra, ćebad i pre- krivači
vise s držača za zavese. Podseća na zatamnjivanje u ratnim uslovima.
- Kada si ga video poslednji put?
- Juče, kada se vratio iz prodavnice pića. Pokušao sam da razgovaram s njim, ali on mi
je samo zalupio vrata ispred nosa... osim toga, često vozi pijan... zaista sam pokušao da
razgovaram s njim.
- Nije... rekao nešto što ti se učinilo... čudnim?
- Čudnim?
- Da... nešto što je možda bitno, što ga možda muči. Nešto o čemu ne zna da li da
priča... vas dvojica pričate, zar ne?
Stiv je slegnuo ramenima.
- Ne. Ništa. Ništa nije rekao. Zapravo, samo mi je rekao da bi trebalo da... citiram...
„jebem kaktus” i ako to ne uradim da će mi, opet citiram, „nabiti testeru u dupe”
Zeleni kočić leži polomljen na zemlji, izvadio je dva oštra koca i podigao ih.
- Imam rezervni ključ, ali ne smem da uđem Nemoj pogrešno da me shvatiš, dopada mi
se Ivan, ponekad je težak i ima gadnu narav, ali pametan je i duhovit i... Leo, sada ne mogu
da ga prepoznam. Iskreno, brinem i malo se plašim Deluje opasno, nije takav bio ranije, bar
ne prema meni. Ne shvatam šta se dogodilo.
Leo je klimnuo glavom. Zna šta se dogodilo.
Otac rešava probleme kao uvek. Pije i tuče se, ali ne priča. Ona nervoza koja mu se
potkrala sada ga je napustila.
- Ja ću se pobrinuti za to. Koliko ti duguje?
Stiv se najzad malo opustio.
- Najam i dug. Ukupno osam hiljada.
Leo je uzeo novčanik iz zadnjeg džepa i izbrojao šest hiljada kruna u novčanicama od
petsto.
- Ove nedelje ću ti dati još dve hiljade. Popraviću ti ogradu. Važi?
V
Čak je i Stivovo lice sada opušteno. Upravo je hteo da uzme novac, kada je Leo izmakao
ruku.
- Ali hoću rezervni ključ.
Stavio je ključ u bravu i okrenuo ga. Mrak. Zatim vonj neprovetrenog prostora i usred toga
očev vonj. Upalio je svetlo. Na podu gomile isečenih novina. Sto je prekriven zgužvanim
tiketima keno, zgužvanim papirićima i crnim lukom čiji miris uvek pre- ovlada kada je oljušten;
zatim makaze, isečci iz novina, lepak i mnogo flaša od vina, sve prazne, izbrojao ih je
četrnaest. Tamo, na sofi, vidi nešto crno u tami - debela crna fascikla potonula u izlizanu
kožu. Fascikla s isečcima iz novina. Prelistao je, seo. Jedna strana za drugom, isečak za
isečkom - članci o zločinačkoj grupi koju nazivaju Vojna grupa. Fotografije razbijenog stakla i
njegovo lice pod maskom i osam rupa od metaka u šalterskom prozoru.
Fascikla s isečcima, jebote.
Otac je sve dobro istražio. Ne bavi se nagađanjem, već zna. Otac skuplja sve što je
napisano o sinovima, kako bi mogao iznova da čita.
Kao da je... ponosan.
Ne zna da li se otac ikada ranije tako osećao. Leo oseća, ne samo u grudima, već i dole u
stomaku. Teskobu. Zatvorio je fasciklu s treskom i krenuo prema jednoj od dve
zatvorene sobe.
Ivan Duvnjak leži nepomično u mraku. Ni najmanji pokret. Leo je požurio do ivice kreveta,
stavio mu prst na usta, dok nije osetio nešto nalik na disanje, zatim je celom šakom prešao
preko nosa i usta. Slabo krkljanje pretvorilo se u agresivno hrkanje. Otac je živ. Okrenuo se u
snu, zastenjao i tresnuo rukama po krevetu kao maljem
- Tata.
Leo ga je uhvatio za rame i lako ga protresao.
- Tata!
Krupno telo se polako okrenulo. Nije otvorio oči.
- Hajde, ustaj!
Ivan se tromo okrenuo, pokušavajući da shvati svetlost i stvarnost u kojoj je do ma- lopre
bio okružen mrakom
- Pogledaj me! Tata!
Otvorio je oči, barem dopola.
- Leo...?
Uhvatio je Leovu ispruženu ruku i jedva se podigao, dok bosim nogama nije dotakao pod.
- Kako si, dovraga... ušao?
V
- Sta to radiš, tata, zaboga? Svađaš se s gazdom, pijan mu ulećeš kolima u ogradu,
V V
teraš ga dođavola, pretiš mu. Sta ako pozove policiju? Sta ako to uradi i ako dođu policajci,
jebote? Ovamo! Ležiš tu kao pijani morž, dok Stiv daje okolo rezervni ključ.
V
Sta ako uđu, pronjuškaju po ovom svinjcu i nađu... ovo?
Bacio je crnu fasciklu u Ivanovo krilo.
- Od tebe do mene nije preterano dalek put, zar ne? Ako ovo nađu, zar ne misliš... ovde,
u kući oca tri sina! „Hajde da ih proverimo”.
Ivan je pogledao u fasciklu, ali je nije bacio, već ju je pažljivo pomerio na krevet.
- Tvoja prokleta glupost će me koštati glave, i Feliksa i Vinsenta! Otkrićeš sops- tvene
sinove! Tvoje piće i tvoje ideje ponovo će sve upropastiti, jebote!
Skinuo je ćebad i razdvojio zavese. Još svetla. Ivan kao da je sagnuo glavu pokušavajući
da pronađe zaklon.
- Gledaj me, tata. I slušaj. Zato što sam došao da ti... ponudim posao.
- Imam posao.
- Nije valjda. Upravo sam dao Stivu šest hiljada kruna. Kaže da mu duguješ još.
Sačekao je da pospane oči prestanu da trepću, da se naviknu na dnevnu svetlost.
- Nudim ti posao. Zato što mi nedostaje jedan čovek.
 Ivan i dalje čkilji, s naporom ustaje i izlazi iz sobe.
- Dakle, kukavica si. Nisi muškarac.
Leo ga prati.
- Moraš da se naliješ vinom samo da bi imao hrabrosti da odeš do bakine kuće i
baciš Molotovljev koktel.
- Da. To sam možda ja. Ali nisam cinkaroš.
- Nisam te ocinkario!
- Ti...
- Imao sam deset godina. I to... to više ne pali. Dakle, prestani.
Gomile novina na podu. Hrpe ostataka od hrane na stolu.
Slika oca.
- Ako nastaviš s tim, Leo, goniće te i uhvatiće te kao životinju.
Ivan je prošao prstima kroz neurednu kosu i pogledao u sina.
V
- Čuješ li, Leo! Neće ti dozvoliti da doveka nastaviš s tim! Postoje svinje koje sede u
automobilima, ali postoje i one koje imaju isto oružje kao ti.
Glas mu nije podrugljiv, ne kritikuje, samo je realan.
- Čekaju da napraviš grešku i onda... onda ćeš dobiti metak u čelo. Zar ne razu- meš?
Ne možeš ih pobediti, ne možeš.
- Završiću posao. S tobom ili bez tebe.
Otac je seo na otrcanu sofu. Izgleda skoro kao da je mali.
- Nema svrhe da mi popuješ. Treba mi samo da ili ne, da li si s nama ili nisi?
Ivan se protegnuo. Da, s njima je.
- Da li sam ti potreban?
- Da li si s nama?
- Da li sam ti potreban ili nisam?
- Potreban si nam
Potreban si nam. Leo je rekao. Potreban si nam Jednostavno pitanje i on je odgovorio.
Potreban je svojim sinovima.
- S vama sam
Leo je klimnuo glavom Skinuo je debelo ćebe s kuhinjskog prozora, a čestice prašine su
se razletele na jakom svetlu.
- Od sada više ni kapi.
Ne može da se seti kada je poslednji put uvio poklon. Ako je ikada i uvijao. Ona je uvek
uvijala božićne poklone, kasno uveče, dok tri nestrpljiva sina spavaju.
Ivan je podigao veliki paket. Drži ga u ruci kao da nagađa koliko je težak, možda pedeset
grama, ne više. Sjajan crven papir, zatim zlatna traka. Makaze su na stolu. Povukao je oštricu
duž ravne i tvrde plastične trake, kao što je to činila Brit-Mari, a traka bi se uvila u loknice koje
je preplitala sa onim savršeno zategnutim, sve dok ne bi dobila nešto nalik na rododendron u
cvatu. Nije mu uspelo. Kako god povukao maka- zama, kako god pokušao da sveže trake,
izgledale su kao trnovit šiljat žbun.
Nalepnica bi trebalo da bude na sredini pri vrhu, pored zlatnog žbuna. Pritisnuo je čvrsto,
zatim je uzeo plavu hemijsku olovku koja nije htela da piše po nalepnici, te ju je zamenio
crnom, koja se bolje pokazala.
Srećan Božić, Ivan.
Odneo je paket od stola do kuhinje - nema pedeset grama, najviše dvadeset pet - do
uskog predsoblja gde ga je stavio s ostalim paketima, pored ulaznih vrata.
Prazan paket. Prazan božićni poklon pored ostalih praznih božićnih poklona.
 Krenuo je nazad da uvije novi paket, ali se zaustavio. Ponovo se trese. Probilo mu je kroz
suvu kožu. Morao je da stoji nepomično, da sačeka da malo prođe. Ne želi da oni primete.
Večeras će biti gore. Sutra još gore. Isterati alkohol iz organizma je kao da teraš nešto
živo što se nastanilo tu unutra, skućilo se i nikako ne želi da se iseli.
Jutros se manje tresao. Stajao je u svom kupatilu i stavio brijač na umivaonik, prešao
rukom preko zategnute, sveže obrijane kože, tesne maske preko pravog lica. Tako mu je
izgledalo u ogledalu. Zato su mu oči suzne i sitne, kao da se kriju ne želeći da gledaju
kovrdžave, sede dlake na slepoočnicama i nos, veći nego kada je došao u
V
Švedsku; zna da nos i uši rastu celog života.
Probada ga malo niže. Neprestano. Podmukao bol u stomaku i sa strane, gde
pretpostavlja da je jetra, i malo pozadi, tamo gde bi trebalo da su bubrezi. Pio je vino svaki
dan i noć, koliko je to trajalo ne zna, ali zna da će proći barem tri dana pre nego što mu se
nervi povrate u iole normalno stanje. Prokleto probadanje, to može da izdrži. Međutim, da
pljačka banku dok mu taj otrov izlazi iz organizma, dok mu nervi izbijaju kroz suvu kožu, toga
se već plaši.
Postoji način. Da pije. Ne mnogo, samo da unese dovoljno alkohola da taj đavo iz-
V
lazi iz njega malo sporije, ne praveći toliku prokletu galamu. Da obuzda nervozu. Čaša vina
na svaka dva sata. Niko ne bi primetio.
Međutim, obećao je. Obećao je najstarijem sinu da neće popiti ni kap. Zato je osta
vio brijač i izašao iz kupatila, a da nije svratio do poluprazne flaše na dasci za seče- nje.
Otišao je pravo u spavaću sobu, s tim bolom što ga probada sa strane, do otrcanog smeđeg
kožnog kofera s isto tako otrcanim ručkama i spakovao dva para farmerki, dva para novih
gaća, dva para čarapa, dve košulje i svetlosivi sako. Tada nije znao šta će se kasnije
dešavati, još uvek ne zna. Da li će mu dozvoliti da ostane tu, u Leovoj kući. Možda će tu
proslaviti Božić. Ivan, Leo, Feliks, Vinsent. Prvo će opljačkati banku zajedno. Zatim će
proslaviti Božić.
Ispružio je ruke da proveri da li se još uvek tresu. Namestio je prazan paket na vrh gomile
i vratio se u kuhinju, do stola s papirom za uvijanje, trakama, lepljivom trakom i nalepnicama
za poklone.
- A ovaj, tata, da li znaš za koga je ovaj?
Leo sedi naspram Aneli. Oboje imaju po jedan uvijen poklon ispred sebe.
- S-R-E-Ć-A-N B-O-Ž-I-Ć T-A-T-A...
Jednostavna nalepnica i olovka, dok glasno sriče ono što piše.
- ...O-D T-V-O-G S-I-N-A L-E-A.
Prazan paket znatno manji od onog što ga je malopre odneo u predsoblje. Leo ga je stavio
u smeđi džak od konoplje, zajedno s ostalim manjim paketima.
- Srećna porodica, tata.
Nova kutija. Još papira za uvijanje.
- Radimo ono što i sve srećne porodice, uvijamo poklone i slavimo Božić s rodbinom To
nisi očekivao, a?
Stavio je ruke na sto. Tresu se, ali niko ne primećuje. Čaša hladne vode je pored njega,
zgrabio ju je i popio, nimalo nije prosuo.
Izašao je iz stana u prizemlju u Esmu i došao u tu kuću u Tumbi gde je bio samo jednom,
zapravo čak ni tada. Onda kada je došao iz picerije, prešavši auto-put, i rekao Leu da sve
zna, a ovaj ga nije ni pozvao da uđe. Sada je došao kolima i parkirao se pored malog ulaza,
blizu ograde od bodljikave žice. Prešao je preko neravnog betonskog dvorišta s koferom u
ruci, niko mu nije rekao da se vrati kući, pokucao je na vrata sa zvončićima koji su vibrirali tiho
i milozvučno u raznim tonovima. Leo je otvorio vrata, a Ivan je stavio kožnu torbu na pod u
predsoblju i okačio crni kaput. Osetio je Leovu ruku na ramenu, neku vrstu dobrodošlice, i za
trenutak pomislio da ga zagrli, ali se predomislio. Video je raspevanu ženu. Prišla mu je
pevušeći neku božić- nu pesmu koja se čula iz zvučnika na zidu. Nije čak ni znao da njegov
najstariji sin živi sa ženom. Ispružio je ruku i pozdravio se s nekim po imenu Aneli. Aneli je
rekla da je veoma dobrodošao i povela ga u obilazak kuće ukrašene za Božić. Slušali su
Zvončiće u svakoj sobi, zatim u garaži Srećan Božić, da bi, uz slabu kafu i žute hlepčiće,
slušali Dina Martina kako peva Zimsku zemlju čuda. Tek kada su stigli do sobe za goste,
shvatio je da je i ona uključena, da zna sve šta se dešavalo i šta će se dešavati sledećeg
dana. Leo je stajao tamo pored sofe i čekao ih. Zajedno su mu pokazali pros
toriju ispod poda. Sef s pozadinom od crnog somota koja se spušta i postaje ulaz, vrata.
Sišao je tamo gde se nalazi ukradeno oružje koje je video na televiziji, ali nije zapravo bio
impresioniran oružjem, već prostorijom. Zato je ostao dole toliko dugo i postavljao pitanja kao
jedan građevinac drugom. Briljantan projekat. Soba sa sefom ugrađenim u beton i crpnom
pumpom koja ima ulogu da obuzda drevno jezero - sve to kontroliše skrivena razvodna kutija.
Prešao je prstima preko spojeva i pregledao mehanička rešenja, pogledao je u sina i za
trenutak je osetio olakšanje. I Leo je shvatio. Ponovo zajedno. Otac i sin. Već tada je želeo da
pita. Kada stižu Feliks i Vinsent?
Poslednji prazan paket je u džaku od konoplje. Trake su skoro pa lepe, možda ne baš kao
rododendron u cvatu, ali nisu ni kao žbun - više kao zarasli jorgovan. Bio je mrak kada su
počeli, ali kroz prozor kuhinje je video svetla poslednjih automobila u saobraćajnoj gužvi.
Sada saobraćaja odavno više nema, poneki automobil prekine tišinu.
Sklonili su karton i papir - raspremljen kuhinjski sto - Leo je spustio zastore i razvio mapu,
toliko veliku da visi preko ivica kao stolnjak. Ivan je pokušao da pročita mapu, da vidi gde će
napasti sutra - Leo još nije ništa rekao - međutim, vidi uglavnom zelene površine koje
označavaju šume, dosta žutog, što znači obradiva zemlja. Posle nekog vremena primetio je
dve male sive površine, naseljene oblasti. Jednu u sredini koja se zove Hebi i jednu manju po
imenu Sala. Jedna od njih je njihovo odredište.
V
Cuo je za te gradiće, ali nikada tamo nije bio. Pretpostavlja da se nalaze oko sto kilometara
severozapadno od Stokholma.
Kuhinjski sto, mapa i dve prazne stolice. Nisu još stigli. Ali uskoro će.
Neko kuca na vrata.
Ne uskoro. Sada. Upravo dolaze.
Shvatio je koliko je napet, zadržava dah, a srce mu lupa kao da se posle svih tih godina
predomislio i ne želi da ih vidi.
V
Sedi tu i vrpolji se u stolici. Leo je otišao u predsoblje da im otvori. Cuje kvaku i tihu
zvonjavu, kao kada je i sam došao pre nekoliko sati. Zatim smeh i udaranje po ramenima.
Grle se. Moji sinovi.
O, bože, kako mi treba piće.
V
Cuje glas koji priča nešto nerazgovetno. Glas nekoga od dvadesetak godina, mada je
malo viši nego što je očekivao, ni on ni Leo tako ne govore.
Sada ga ponovo čuje. Ivan pokušava da razazna reči. Da li je to Feliks? Ili Vinsent - i on je
sigurno već porastao? Zna samo da nema pojma kako im glasovi zvuče.
Krenuo je prema predsoblju. Ali vidi nekog drugog. To ne može biti Feliks? Bio je tamniji,
ličio je na oca, ovaj tip nema ništa Ivanovo u sebi. Niti Vinsent. Zar ne? Ivan je mislio da bi ga
možda prepoznao, ali nije siguran.
 - Zdravo... ja sam Jasper.
Čak ni šake ne odgovaraju, šake njegovih dečaka su svakako veće. Ta šaka ima tanke
kosti, nestala je u njegovoj.
- Ivan.
- Znam Odrastao sam u Skugosu, često sam dolazio kod vas, sećate se?
Ivan je odmahnuo glavom
- Ja se vas svakako sećam... dovraga, odsekli ste kosu onom tipu u piceriji, zatim ste ih
isprašili, jednog po jednog.
Muškarac čije ruke nisu ruke njegovih sinova ušao je u kuhinju. Jasno je da je već mnogo
puta bio tu. Rekao je ushićeno: Zdravo, Aneli, vidi ko je došao. Ona se nasme- jala, ali
neiskreno. Ivan čuje da se smeje zato što misli da tako treba.
Ivan je još uvek u predsoblju, ne želi da ode, ne još. Možda još neko dolazi? Pos- lednji
pogled ka vratima dok ih Leo zatvara, a zatim kroz uzan prozor.
Ne. Nema više nikoga.
- Dakle, i on je uključen?
- Uključen je od samog početka.
Mapa je još uvek na kuhinjskom stolu. Zelene i žute površine označavaju šume i polja, a
sivkaste naselja. Leo je uzeo dva novčića od deset kruna iz džepa i stavio ih na grad po
imenu Hebi.
- Banka je... ovde. Ovde, oko kilometar i po od banke... je policijska stanica. Ne više od
jednog do dva policajca, nekoliko dana u nedelji. Dva dana pred Božić... otprilike u ovo vreme
će krenuti kućama.
Leo je stavio prst na jedan novčić na mapi i stolu.
- Tata? Da li me pratiš? Ti stojiš ovde, ispred banke, svi mogu da te vide. Svako ko priđe
mora da shvati da smo naoružani.
Gurnuo je novčić koji predstavlja policijsku stanicu prema banci.
- Policija bi trebalo da bude tu. Međutim, ako im padne na pamet da se umešaju, tvoje je
zaduženje, tata, da ih pokolebaš. Pucaš u vazduh. Ako to nije dovoljno, pucaš im iznad glava.
Ako ni to ne bude delovalo, izrešetaj im haubu. Ako ih ni to ne zaustavi, moraš da zaštitiš
sebe i Aneli koja će biti u kolima. Tata, gledaj me! Ako budeš morao da pucaš, pucaj u telo.
Pored dva novčića sada se našao i jedan malo veći, srebrni, od pet kruna. Leo ga je stavio
na mapu oko kilometar i po na sever, pored puta koji prolazi kroz jednu od zelenih površina.
- Izlazimo iz banke i vozimo se prvim automobilom dovde.
Ivan posmatra mapu i Leove ruke koje pokazuju prstom i pomeraju novčiće. Ali ne prati.
Dve prazne stolice. Nisu došli.
- Da li me slušaš, tata? Sakrijemo automobil i idemo kroz šumu... odavde. Dvesta
metara... dovde, do parkirališta i do drugog automobila s božićnim poklonima i božić- nom
hranom Od ukradenog automobila, do iznajmljenog. Tu se presvlačimo u božićnu
odeću, srećna porodica na putu ka kući gde ćemo slaviti Božić.
- Samo mi? Samo nas... četvoro?
- To je samo jedna banka. Ne treba nam više ljudi.
- A Feliks? Vinsent? Gde su oni?
Pogledao je tamo-amo nekoliko puta, između dve prazne stolice, pa u Lea koji sedi bez
reči. Zatim u tog Jaspera i tu ženu, Aneli. Niko nije odgovorio. Nisu ni pokušali.
- Pogledaj, tata.
Puška je bila u torbi na podu, umotana u peškir. Ne ona koju je koristio u vojsci pre
trideset godina, ali princip je isti. Leo je počeo da je rastavlja na četiri dela.
- Kundak. Ovde... Tata, mehanizam, unutar mehanizma... ovde, zatvarač. Pomeriš ga za
četvrtinu i izvučeš. Sada ti. Sklopi je. Onda ćemo da ti objasnimo kako je upotrebljavaš.
V
Četiri dela ispred njega na stolu. Ne želi da ih dodirne niti da ih sklapa. Ako ih sklopi,
postaće ubojito oružje. Znao je čime se sinovi bave, ali nije mu sasvim jasno šta to
podrazumeva. On je taj koji povređuje ljude.
- Tata? Moraš ovo dobro da savladaš. Kao kada si me učio da udaram celim telom,
sećaš se? Kako sam utuvio taj pokret u glavu dok nije postao deo mene?
Ruke su mu čvrsto priljubljene uz farmerke. Ako ih pomeri, svi će videti da se tresu.
Proučavao je delove i posle nekoliko trenutaka je uzeo zatvarač i stavio ga u mehanizam,
okrenuo ga, ali on nikako da škljocne kako treba. Oseća kako stoje iznad stola i posmatraju
ga. Ponovo je vratio zatvarač, okrenuo ga, potražio deo koji ide na njega i najednom ga je
preplavila sumnja, ne njihova, ne sumnja onih koji ga posmatraju, već drugačija, ona što
dolazi iznutra i govori mu da baci pušku i da im kaže da je to ludost.
- Tata... deo po deo.
Leo je stavio ruku na njegovu. Nisu se dodirnuli tako od...ne seća se otkada.
- Polako, deo po deo. Prvo, okreni.
Okrenuo je. Jednom. Dvaput. Triput... škljocnulo je! Ruke mu se tresu, nesumnjivo, ali je
uspeo.
- Dobro. Sada ostatak.
Mehanizam Kundak. Zatvarač. Deo po deo, dok nije sklopio pušku.
- Shvatio si, tata? Važno je, moraš da budeš spreman sutra. Ne smeš da ispališ neki
zalutali metak ili da pogodiš nekog greškom.
Leo je uzeo pušku iz Ivanovih ruku.
- Ovo je osigurač, ručka uvek mora da stoji na S. Dok ne dođu policajci, a onda prebaciš
na P. Nikako na A, to je automatska vatra, dvadeset metaka za dve sekunde, a ne znaš koga
će pogoditi.
Jasper je sedeo malo dalje i čekao. Sada je prišao, teško koračajući u čarapama, uzeo
pušku iz Leovih ruku, zauzeo položaj za pucanje između kuhinjskog stola i špore-
ta i nanišanio u pravcu spuštenih zastora.
- Slulšaj me, Ivane? Pogledaj me. Nanišaniš i izdahneš kada pucaš. Zapamti da se
celim telom nasloniš na kundak, kako bi smanjio trzaj. Ne želimo da povrediš rame, zar ne?
Jasper je zakočio pušku i blago nakrivio glavu.
- Možeš li da ponoviš? Pokaži mi.
Automatska puška leži u Ivanovom krilu poput vesla. Neko derište koje stoji tu umesto
njegovih sinova stavilo mu je pušku u krilo. A sada mu to derište izdaje naređenja, traži mu da
ustane kao neki maloumnik i da nanišani.
- Kako si ono rekao da se zoveš?
- Jasper. Ja...
- Jesi li bio u piceriji onda kada sam prebio takvog jednog klinca koji je previše blebetao?
- Nisam, ali...
- Onoga što je mislio da može da mi priča kako ću da se ponašam?
Ivan je sedeo i piljio gore, u Jaspera, a onda je pokazao glavom na drugu stranu stola.
- On je bio tamo. Leo. I sada pričam s njim.
Kada je Jasper prišao, uzeo pušku i otpočeo s obukom, Leo je već znao šta će se
dogoditi. Video je da je Jasper sada shvatio kako ne treba da se postavi. Međutim, nije
siguran da li je Ivan u potpunosti razumeo značaj onoga što će se sutra dogoditi.
- Tata?
- Molim.
- Obuci kaput. Ideš sa mnom
- Kuda idemo?
 - Da nabavimo automobil.
Ivan ponovo stoji u predsoblju, blizu poklona. Ne može da odluči šta ga više nervira.
Drhtavica koja ga protresa iznutra ili božićna muzika koja ne prestaje.
V
Čekao je možda minut u kaputu bez postave i pretankim cipelama, kada mu je mah- nula.
- Možeš li na trenutak da se popneš?
Aneli je u dnevnoj sobi pored božićne jelke. Vidi je na vrhu stepenica, u ruci drži jedan kraj
ukrasnih svetiljki. Zelena žica je pažljivo obmotana oko grana, dok ona na- mešta sijalicu po
sijalicu.
- Obuven sam.
- Nije važno.
Poslušao je i prišao joj. Ona posmatra jelku, odmerava je. Jasno je da ne vide isto. Ona
izgleda zadovoljno, opet pevuši i pomera srebrne sijalice. Međutim, on vidi samo nesrećno
drvo izmešteno iz svoje prirodne sredine u šumi, postavljeno na postolje za
jelku i zatim prekriveno ukrasima.
- Ovi ovde... to su pravi pokloni.
Podigla je dva paketa naslagana ispod jelke, ispod bujnijih grana, i čitala nalepni- ce.
- Većina je za Sebastijana.
Papir je isti kao i za prazne kutije. I božićne pesme su iste.
- To je moj sin. Dolazi za Božić. Da proslavi s nama.
Božićna zvezda je na prozorskom pragu. Zato ga je zvala.
- Ne mogu da dohvatim
Dala mu je zvezdu.
- Možeš li ti?
Božićne pesme ga guše. Srebrne sijalice na granama bora. Uzeo je zvezdu i obmo- tao
žicu oko vrha jelke.
- Savršeno. Divno!
Tako je srećna, jelka je gotova, zvezda na vrhu znači upravo to.
Za njega je to samo jedno preopterećeno drvo.
- Hvala, Ivane. Možeš li da mi pomogneš i s onim paketima dole?
Vreće s praznim paketima u predsoblju.
- Treba ih odneti do automobila.
U svakoj ruci po jedna laka vreća od konoplje. Odneo ih je do iznajmljenog automobila.
Neki japanski, žele da izgledaju obično, koliko god mogu. Aneli ide za njim noseći treću vreću.
Otvorila je prtljažnik.
- Polovina treba da stoji ovde, to je prvo što će neko videti, ako sutra bude otvorio
prtljažnik. Biće oko tri sata, tada još uvek nije mrak. Ako ih stavimo tu i na zadnje se- dište i
pored zadnjeg stakla, videće se odozgo. Biću za volanom automobila prepunog poklona.
Moja ideja.
Ponosna je, kao i kada je pričala o jelki. Ubacuju poklone jedan po jedan. Hladno je i Ivan
drhti, dok ona ne može da odluči da li da stavi plave ili zelene pored zlatnih. Premeštala ih je
sa sedišta na zadnje staklo, sa zadnjeg stakla u prtljažnik.
- Šta radite?
- Trebalo bi da izgleda lepo.
- Lepo je.
Leo je prošao iza njih, s torbom na ramenu.
- Tata, uzećemo tvoja kola.
Preko asfalta, do kapije, pa do automobila parkiranog ispred, punog alata i moler- skih
četki.
 - Onaj... Jasper.
- Da?
- Ko je on, dovraga?
- Moj najstariji prijatelj. Zar ga se ne sećaš?
Ivan je pronašao ključeve u unutrašnjem džepu crnog kaputa.
- Imaš li poverenja u njega?
- Molim?
- Veruješ li tom šatro vojniku?
Otvorio je vrata, seli su, ključ je u bravi.
- Da li mu verujem?
- Da.
- Slušaj... Jasper nikada ne okleva. Radi ono što mu kažem. Ako se sutra dogodi nešto
neočekivano, ako nas zaustave, ako nam se približe... on će nas braniti.
***
Aneli posmatra Leova i Ivanova leđa s prozora u kuhinji i čeka da se Leo okrene, da im se
pogledi sretnu onako kako je navikla, ali on se nije okrenuo. Prepoznala je odlučan korak,
pokrete - tih poslednjih nekoliko dana pre pljačke bi se povlačio u sebe, u svet gde nema
mesta ni za koga drugog. Primetila je još nešto. Dvojica muškaraca iste visine, iste građe,
jaki, krupni ali ne gojazni, otac i sin. Nikada ih nije videla zajedno. Sada, dok stoje jedan
pored drugog, njihova bliskost je očigledna, njih dvojica nisu toga ni svesni.
U dnevnoj sobi je mrak. Aneli je gurnula priključak u utičnicu i venac od sijalica je zasjao.
Klekla je pored jelke. Omorika se ne osipa i ne vidi joj se stablo. Simetrična je. Ako poraniš i
voljan si da platiš malo više, možeš da kupiš savršeno drvo. Names- tila je dva paketa koji
stoje ispod najšire grane. Nalepnice sa stihovima na kojima je dugo radila ne zvuče dovoljno
dobro. Pita se da li će biti zadovoljan - dok otvara poklone izraz lica mu je uvek tako
usredsređen, pun iščekivanja. Odavno nisu zajedno slavili Božić, ali ove godine će imati
vremena da ode po njega. Pošto sakriju automobil i novac i unište oružje. Možda će imati
vremena da skuva šunku i prelije haringu mešavinom soka od limete, svežeg korijandera,
šećera i sirćeta i da je ostavi preko noći u frižideru. Iskoristiće koricu od limete kao dekoraciju.
Biće to pravi Božić, porodični, samo Leo, Sebastijan i ona.
Poslednji pokloni. Sirena za bicikl. Kaciga za hokej, za golmane, ona s nacrtanim
plamenom, tražio je baš takvu. Uvija ih na niskom stolu u dnevnoj sobi. Papir, ukrasna traka,
lepljiva traka. I kutije koje ne bi trebalo da su prazne.
- A šta ti želiš za Božić?
Jasper. Nije ga čula. Vbli da se prikrade.
- Kako to misliš?
- Mislio sam... imam vremena da stignem u robnu kuću u Olensu. Pre nego što zatvore.
U ovo doba godine rade do devet?
- Možda.
- Ne mogu da budem ovde za Božić, a da ti ništa ne poklonim
Papir je raširila na stolu, a parčići lepljive trake odgovarajućih dužina stoje zalep- ljeni za
ivicu. Iznenada se zaustavila.
V
- Sta si rekao?
- Ako budem ovde, moram da...
- Nećeš biti ovde. Opljačkaćemo banku zajedno. Onda ćemo proslaviti Božić svako za
sebe.
- Leo me je pitao. Da li bih ostao. I ja sam pristao. Tako da ćemo biti zajedno. Proširena
porodica.
 Seo je u Feliksovu fotelju.
- Ne. Ne. Nećeš biti ovde.
Malo se klati, kao što Feliks uvek radi.
- Mislio sam da je ovo novi početak. Zar ne?
- Da li si čuo šta sam rekla? Nećeš biti ovde.
- Ako se ne varam, verovatno možemo da uzmemo preko milion kruna. A posle ćemo...
dalje.
Nije odgovorila.
- Aneli, šta kažeš na to?
Ne gleda u njega, već lepi paket, ali nije joj ispalo baš ravno.
V
- Sta kažem? Kažem da ništa nisi shvatio. Da nećeš slaviti Božić s nama, jer nisi član
naše porodice. Da... ne shvataš da si ti samo mali vojnik, jebote! Pas što trči za štapom kada
ga gazda pozove.
Pocepala je papir i započela ponovo, ne izgleda kako treba.
- Zar ne shvataš da mu ti nisi brat, jebote? Sediš na Feliksovom mestu, ali nisi mu brat!
Posmatra čoveka koji je spreman da u svakom trenutku puca iz automatskog oružja. Ako
je ranjen, mogao bi da ustane, napadne i nanese povrede. Međutim, on samo sedi i gleda u
nju. I ponovo se klati u fotelji.
- Aneli... poznajem Lea mnogo duže nego ti. On nikada nije dozvolio, niti će ikada
dozvoliti da mu neko kao što si ti stane na put. Leo ima braću. Ti to vrlo dobro znaš.
Stavio je šaku na grudi, stisnuo pesnicu i udario se nekoliko puta.
- Leo ima braću.
Zatim je ustao, pošao ka stepenicama, ali se zaustavio na pola puta.
- Tako da si donekle u pravu.
Kao da stoji u stavu mirno.
- Ja jesam vojnik. Vrlo dobar vojnik. Dobar vojnik zna tačno šta treba da radi. Tako da ja
tačno znam šta mi je činiti sutra. A ti?
Salutirao je, stavivši ruku na čelo.
- Ja nisam slaba karika. Ti voziš automobil, a koliko si ti banaka opljačkala? Ako nas
zaustave sutra, Aneli? Ako nas policija zaustavi i ako budeš morala da otvoriš prozor? Ako
budeš morala da kažeš „Oh, gospodine, jel’ to alko-test?”. Ako ti budeš morala... jebote.
Nastavio je do stepenica i dole do sobe s oružjem, do svog zaduženja.
***
Vozili su se na jug po mraku, ispod retkih uličnih svetiljki, od Tumbe do Sederteljea gde dim
kulja iz dimnjaka toplane. Po noćnoj hladnoći, dim odatle liči na čupave loptice od šećerne
pene. Prvo će se parkirati kod novog tržnog centra otvorenog dokasno tog dana, tri dana pred
Božić. Zatim će se prošetati biciklističkom stazom koja krivuda između zgrada. Ivan je
podigao okovratnik, ruke je nabio u džepove, para mu izlazi iz usta. Smrzava se. Leo vidi i
zna da ima više razloga za to. Zato je odlučio da povede njega, a ne Jaspera - premalo
vremena je ostalo da bi ga ostavio pored kredenca s pićem, dok on ovde krade automobil.
Bilo je očigledno kada je sklapao pušku - mora da mu skrene pažnju na nešto pre nego što
bude prekasno.
Prvo automobil, onda će da razgovara s njim
Parkić pored parkirališta, tamo gde deca obično skrivaju stvari od roditelja. Pust. Ni žive
duše. Niko ne šeta psa niti hoda da bi odagnao noćnu nervozu.
- Pripali cigaretu. Ako vidiš nekoga da dolazi, ti je ugasi.
 Ivan je izvadio paket s duvanom i počeo da mota cigaretu, a Leo je otišao do automobila
koji je izabrao. Ford skorpio, teget, stariji model. Njime će se odvesti od banke do mesta gde
će promeniti vozilo.
Ispravio je parče žice presavijeno napola i dobio dugačak štap koji je gurnuo dole, u okvir
prozora, nagnuo se, cimao i uvijao žicu dok je nije postavio na pravo mesto. Povukao je i
otključao vrata. Ušao je u automobil. Cevastim ključem je skinuo masku iznad brave, kliznim
čekićem izbio bravu, a standardnim odvijačem upalio motor.
Isparkirao se i polako krenuo prema upaljenoj cigareti.
***
Platnene rukavice. Krpa za glancanje. Jasper je obrisao metak i gurnuo ga u šaržer, zatim
sledeći, pa još jedan, sve dok nije napunio šaržer, te je mogao da ga obriše i složi pored
ostalih. Gomila od šesnaest šaržera bez otisaka prstiju. On uvek nosi osam, Leo hoće šest, a
Ivan će dobiti dva.
Naslonio se na vlažan zid. Vbli da sedi u tajnoj sobi s otvorenim sefom i spuštenim
aluminijumskim merdevinama, sam i usredsređen na ono što najbolje zna, ono što je Leu
potrebno i od čega zavisi svaka pljačka banke. Bez oružja nema napada, nema
meteža, nema tri minuta užasa i paralisanosti.
A onda ćemo napasti Centralnu banku.
Svaki dan razmišlja o tome, on i Leo su već isplanirali sledeću pljačku.
V
Četrdeset, možda i pedeset miliona.
Sedi tu dole. Razmišlja o tome. To ga smiruje. Ne sasvim. Bes ga draži, gurka ga, urla i ne
prestaje; još uvek je tu, ali je malo manje uporan. Mali vojnik. Aneli nema pojma šta planiraju
za godinu dana! Ništa ne zna! Nisi mu brat. Ona je tempirana bomba, oseća to i želi da urla
na Lea. Kada samo pomisli na to da ona sve zna i da može da propeva kad god joj se prohte
i da uništi sve! Želi da ga upozori, ali ne može, pogrešno bi ga shvatio. Najbolje bi bilo kada bi
mogao da joj prisloni cev na čelo i objasni joj da će nestati s lica Zemlje, ako samo pomisli da
zucne. Međutim, neće ponoviti grešku, kao s Vinsentom. Ne možeš naučiti nekoga ko ne želi
da uči. Ipak, bio je u pravu. Zato on sada sedi u skladištu oružja i briše otiske prstiju, a ne
Vinsent. Vero- vatno bi se ispostavilo da je u pravu i za Aneli.
Pogledao je na sat. Trebalo bi uskoro da se jave.
Redovi automatskih puški. Takva soba nigde ne postoji. Eno ih tamo, u sivozele- nom
drvenom sanduku na gornjoj polici, još uvek neupotrebljene, ali sada, pošto samo on i Leo
znaju da koriste oružje, sada je kucnuo čas. Podigao je poklopac. Okrugle. Glatke kao jaja.
Staju u šaku. Svaka ima metalnu iglu koja metež pretvara u pakao. Ručne granate. I to su
ukrali za vreme poslednje vojne vežbe. Sutra će poneti sa sobom tri komada. Za svaki slučaj.
Neće ništa reći Leu.
Prodoran zvuk mobilnog telefona. Leo i Ivan su završili. Sede u tek ukradenom automobilu
i voze se na sever.
Jasper je vratio sanduk s ručnim granatama na gornju policu. Vreme je da krene. Neće mu
biti potrebne do sutra.
***
Voze se kroz zimski mrak pored Sederteljea, gledaju napred i ćute. Leo je pogledao u oca tek
kada su prošli Strengnes i skrenuli na izlaz za auto-put 55.
- Možeš li da izdržiš?
Mora da mu kaže. Neće biti boljeg trenutka za to. Sami su u automobilu, oči u oči.
- Kako to misliš da izdržim?
- Da ne piješ?
 Želi da vidi snagu. Ono što je viđao nekada. Bezgraničnu snagu pored koje je odrastao,
koju bi uvek prepoznao i bio spreman čak i pre nego što bi naišla. Sada je teže. Tog čoveka
više ne razume toliko dobro. Oca više nije lako pročitati. Na trenutak je video nešto od toga za
vreme obuke, kada se Jasper ponašao kao da je u uniformi pored nekoga ko mrzi uniforme.
Međutim, to nije dovoljno. Mora da zna da li se još
uvek tu krije onaj čovek koji udara u nos i čiji udarac prodire pravo kroz protivnika.
- Ispred banke, tata. Tamo ćeš stajati. Ako policija dođe, prvo će naići na tebe. Da li ćeš
ti to moći?
- Pucaću, ako budem morao.
- Naciljaćeš i pucaćeš?
- Mislim da znam kako puška funkcioniše, dođavola!
Otac govori sve glasnije i glasnije. To je dobro. Za sada.
r v
Cutali su dok su se vozili seoskim predelom drevne Švedske, s runama i grobnicama iz
bronzanog doba na svakoj raskrsnici. Prošli su put za Arno, ostrvo gde su iznajmljivali
letnjikovac nekoliko puta dok su još bili porodica, preko mosta Julsta, zatim preko kružnog
toka koji odvaja Jenčeping od puta E18 i poslednji kilometar autoputa 70. Otac je digao glas i
to je dobro - ali nije dovoljno dobro, mora još da ga izazove. Još jedan korak da bi saznao da
li Ivan koji mu je sutra potreban još uvek postoji.
- Možeš li? Siguran si? Tata?
- Prestani.
- Onda ne moram da krijem alkohol večeras?
Ivan je stisnuo pesnice. Leo je video. Stisnuo je pesnice i drži ih u krilu.
- Leo, dovraga... jel’ ti to meni naređuješ? To radiš? Kao pravi vođa?
- Nisi odgovorio. Flaša, tata. Flaša! Moram da znam. Da li ćeš se naliti?
- Ako si pravi vođa, gde su ti braća, dođavola?
Takvog oca poznaje, barem donekle.
- Tata... jesi li zato pristao?
Tu agresivnost želi da vidi, da zna da još uvek postoji i nadire spontano. Kao i da vidi da li
otac može da je zauzda, da li je naučio da je usmeri.
- Zato si došao? Mislio si da ćemo ovo raditi zajedno, kao velika prodica, jebote... zar ne
shvataš, dođavola? Da su Feliks i Vinsent uz mene, sigurno mi ne bi bio potreban neko kao
što si ti, tata.
Ivan više ne zuri ispred sebe. Oči do malopre skrivene iza mračnih misli, sada su jasne i
crne - pogled koji svakog trenutka može da dovede do tuče. Leo je naročito obratio pažnju na
ruke - ruke mu se uopšte ne tresu.
- Dobro, jebote... Onda, zašto?
Otac je opustio šake, više nisu stisnute u pesnice. Spustio je glas.
- Zašto nisu ovde? S tobom? Sa svojim vođom?
- Ne žele. Jednostavno, tata.
- Neprijatelji ste? Moji sinovi? Mislio sam da se držite zajedno.
To je on. I može da se obuzda. Ako on može sebe da obuzda, onda i Leo može da ga
obuzda.
Tata će sutra da stoji tamo.
- Ne. Jednostavno ne žele. A kada neko nešto ne želi, onda ga ne prisiljavaš. To sam
davno naučio. To nikako ne valja, jel’ tako?
Pogledali su se. Otac i sin. Tamo su, onda. I tu, sada.
- Ni ja tebe ne prisiljavam. Ako ti se ovo ne radi, tata, kaži mi sada.
 Poslednji izlaz. Putevi su se suzili, krivine ograničavaju vidljivost. Sto deset kilometara.
Uskoro će stići.
- Leo?
Polja su se pretvorila u bezobličnu tamu.
- Molim?
- Hoćeš li zaista to da uradiš?
Ispred njih se vide prva svetla niskih stambenih zgrada i porodičnih kuća u gradiću Hebi.
- Mislim.. s njima? S onim tobože vojnikom? Klovnom što misli da treba da na- padnemo
Rusiju? I s onom ženom što namešta prazne pakete na zadnjem sedištu da bi lepo izgledali?
Da li ona uopšte zna da vozi? Slušaj, Leo. Da li si zaista dobro razmislio?
- Sve sam smislio. Postoji samo jedan problem. A to si ti. Ti si jedini rizik.
- Ovo je ludost, Leo!
- Devet pljački. Znam šta radim, dovraga.
Za trenutak, Ivan je jasno video, bilo je gotovo opipljivo. Ljudi koji se dobro poznaju, dele
prošlost, povezani su na osnovu znanja; ko god da je vođa, taj sve ostale drži u sebi, a on je
na vrhu. To je uvek bio on. Međutim, u tom prokletom automobilu koji nije čak ni njihov, na
ledenom vetru koji pleše kroz spušteni prozor i od kojeg mu se vijore prosede kovrdže, to je
njegov najstariji sin.
- Vidiš, a? Tata?
Gradić manji čak i od onog gde Ivan živi. U to doba noći je u potpunom mraku, osim
jednog kioska na maloj autobuskoj stanici, restorana prekoputa koji prodaje pice i kebab i
upravo se zatvara, i video-kluba koji će, sudeći po rukom pisanom obavešte- nju, biti otvoren
još sat vremena. Eno je, u niskoj zgradi s gipsanom fasadom i upaljenim svetlima, stisnuta
između novinarnice i stomatološke ordinacije.
- Banka. Tamo ćeš stajati sutra, pored onih smeđih drvenih greda na ulazu.
Polako su prošli.
- Da li shvataš? Da ćeš zaista stajati tamo, tata? Ili misliš da je to... ludost?
Tu se grad završava. Zapravo samo jedna ulica - prolazi prvo kroz manji deo s kućama i
industrijskim objektima, pored nekoliko prodavnica i stambenih zgrada, zatim pored lepe, bele
crkve na brdu.
Zatim auto-put.
Nekoliko kilometara na sever kroz gustu šumu, zatim oštra krivina, pa kilometar i po na
zapad. Zdesna je ograda s dva reda poštanskih sandučića koji pripadaju malo
brojnim vikendicama razbacanim unaokolo. Leo je usporio i skrenuo s asfaltiranog puta na
makadam. Prošao je pored dva velika ambara i traktora sraslog sa šupom. Tu će se
zaustaviti, na čistini između stabala u gustoj šumi. Izašao je, otišao u šumu i vratio se sa
svežnjem borovih grančica u rukama. Doneo je još jedan svežanj. Brzo su pokrili automobil,
najvažnije je da se sakrije desna strana i zadnja, okrenuta ka putu. Zatim su krenuli kroz
mračnu šumu.
- Isto tako ćemo sutra. Drugi auto čekaće dvesta metara odavde.
Gola zemlja. Mračno je koliko god to može biti u gustoj šumi bez snega, u kasno zimsko
veče. Jedina svetlost je visoko iznad krošnji i dolazi od sjajnog polumeseca i bezimenih
zvezda rasutih oko njega poput belih tačkica. Leo je hteo da pogleda u oca, međutim samo
čuje kako on teško diše i trapavo se saginje da ne bi udarao glavom o dosadne grane. U
mraku ne može da mu razazna lice.
- Tata?
To ga je pitao čim su prošli banku.
- Da?
- Kaži odmah.
 - Šta da kažem?
Leo se zaustavio, a otac ubrzo za njim. U potpunom mraku su, na korak jedan od drugog.
Možda je video par beonjača kako su sevnule u tami, a možda mu se učinilo.
- Da bih mogao da smislim nešto drugo. Kaži mi sada. Ovde. Među nama. Kaži mi da ne
možeš. U redu je, ali moram da znam sada, a ne da mi kažeš sutra za doručkom.
Obojica su čuli. Gume po makadamu. Zatim su videli svetlost farova kroz drveće. Isti
automobil koji je bio parkiran ispred kuće u Tumbi, pun šarenih i praznih poklona.
Jednostavno pitanje. Još nema odgovora. Nije dugo čekao. Krenuo je ka automobilu i
Jasperu za volanom
- Leo?
Razgrtao je grane kada ga je Ivan zgrabio.
- Leo, pogledaj me.
Između njih je debela grana. Omorika. Iglice.
- Hej, pogledaj me.
Ivan je gurnuo granu nadole i polomio je.
V
- Otac sam ti. Mogu to. Čuješ li?
Nepomično stoje između debelih stabala i gledaju se. Ako se napregnu, moguće je nazreti
obrise lica.
Izvešće to. Zajedno.
Ivan ima ono što je potrebno, Leo mu vidi na licu, čuje u glasu. Ima tu snagu koja se javlja
samo kada sukob postane neizbežan.
Sigurnost kada su svi ostali nesigurni.
Sada će se odvesti kući, poješće nešto, odspavaće.
Zato što će za samo nekoliko sati ponovo stajati na istom mestu i zameniti automobil pun
poklona onim skrivenim pod granjem - pljačka počinje tu.
Slabo kucanje na vratima je gotovo nečujno. Međutim, nekako se provuklo kroz kuću i svi su
se trgli, zastali, pripremili se.
Aneli stoji u kuhinji i seče debele kriške hleba za sendviče, Ivan stoji pored nje i seče na
kockice krastavac i paradajz za salatu. Ponoćni obrok, gorivo za pljačkaše banaka. Jasper
sedi u skladištu s otvorenim krovom i podmazuje sav alat za sutra, Leo je u fotelji u dnevnoj
sobi s mapom na stolu i proučava rezervne mogućnosti za beg.
Stali su. Na oprezu su.
Nikoga ne očekuju, ne sada, manje od dvadeset četiri sata pre poduhvata.
Leo se prikrao prozoru spavaće sobe i podigao zastor, ali odatle ne može da vidi od krova
nad tremom. Sišao je niza stepenice prema ulaznim vratima, neko je stavio ruku preko
špijunke.
Ponovo kucanje.
Jasper je izašao iz skladišta s dve automatske puške. Dodao je jednu Leu, a on ju je
stavio na gornju policu čiviluka i pokrio je jaknom, zatim se odšunjao u kuhinju s drugom
puškom u rukama.
Leo je prošaptao ocu:
- Idi gore i povedi Aneli.
Sačekao je da se popnu. Zatim je otvorio vrata.
- Dakle, jesi li bio nevaljao ili dobar?
Njih dvojica. Tu. Pred njim.
- Dakle?
Opustio se, nasmešio.
- Uđite.
 Zagrlio ih je obojicu. Feliksa i Vinsenta. Braća su se vratila.
- Upadajte, zaboga!
Jasper je došao iz kuhinje s puškom u ruci.
V
- Čini se da je cela porodica na okupu!
Vinsent ga je pogledao, ali kratko, vožnja vozom i puščana cev na čelu stoje između njih.
- Ti nisi član ove porodice.
Zatim, Aneli silazi niza stepenice, iza nje je Ivan.
V
- Sta... on radi ovde, dovraga?
Kada je otvorio vrata, Leo je video opuštena, nasmejana lica. Više ih nema. Vinsent se
napreže da vidi preko Jasperovog ramena, a Feliks je odmah pobesneo.
- Jasno je šta radi ovde.
- Ne, nije jasno, jebote!
- Neko je otišao. Odselio se u jebeni Geteborg. Neko je morao da ga zameni. Zar ne?
Ivan se zaustavio na pola stepenica. Sada je nastavio da silazi.
- Moji sinovi.
Osmeh mu se širi sa svakim stepenikom.
- Bilo je tako... Vinsente, kako si porastao... Felikse... jel’ vidiš, Leo, došli su!
U malom predsoblju je gužva. Leo je shvatio da je sateran u tesnac iz oba smera. Iza
njega nestrpljivi otac želi da priđe i pozdravi se, ispred njega dvojica mlađe braće nemaju
nameru da se pozdrave.
- Hteli smo da razgovaramo s tobom. Ja i Vinsent. Nasamo.
Feliks je pogledao u Lea koji je pokazao prema sobi sa sefom u podu.
Ušli su i zatvorili vrata.
- Znam šta misliš.
- Ne mislim ništa.
- Ali nismo se predomislili, Leo. Nismo došli da pljačkamo banke.
Feliks je izvadio koverat iz unutrašnjeg džepa jakne.
- Evo ti. Sedamdeset hiljada. Ako ti treba. Ako je to razlog.
Leo posmatra beli koverat, novčanice se vide tamo gde nije mogao da se zatvori. Nekoliko
čudnih minuta. Otvorio je vrata i video one koji mu najviše nedostaju, video je ono što je
želeo, bliskost.
- Uzmi, Leo. To nam je ostalo. Ako ti je potreban novac. Zaboravi na pljačku te proklete
banke!
Sada je shvatio.
- Dolaziš ovamo, ovamo, Felikse, kao neki Deda Mraz što deli božićne poklone, jebote.
Nema bliskosti.
- Felikse, dođavola! I šta posle toga?
- Posle toga?
- Sedamdeset hiljada. To će biti dovoljno za nekoliko meseci.
- Posle toga? Ako želiš. Vratićemo se. Ako želiš, hoćemo. Još uvek imamo kompaniju,
zar ne? Pravu građevinsku kompaniju? Možemo da radimo ono što smo i ranije radili.
Možemo da gradimo kuće zajedno.
Koverat još uvek lebdi između njih.
- Vinsente?
Leo je pogledao u najmlađeg brata.
- Ti se još uvek slažeš s njim?
- Ne znam.
 - Ne znaš?
- Ne znam.
Leo je malo nakrivio glavu i nasmešio se.
- Ali znaš, Vinsente, da ne možeš ni da sediš kod kuće i brineš. Dakle, vreme je za
odluku. Sutra idemo u akciju.
Feliks je ispustio koverat koji niko ne želi i posmatrao kako pada na pod.
- Dakle, opljačkaćete banku zajedno? Ozbiljno? Vas... četvoro?
- Da.
- Leo, taj koverat je tvoj. Ja sada idem. Nisam došao da pljačkam banku, došao sam da
te sprečim da opljačkaš banku. Nemoj nikada više da nas to pitaš, ni mene ni Vinsenta.
Otišao je do vrata, otvorio ih i okrenuo se.
- Vinsente? Sutra ujutru idem nazad kući. Karte su rezervisane. Imaš moj broj, ako želiš
sa mnom.
- Čekaj!
Ivan je ustao sa stolice u kuhinji, kao da je posmatrao, čekao.
Feliks nije sačekao.
V
- Čekaj, hoću da razgovaram s tobom!
Lako je uhvatio Feliksa za nadlakticu.
- Pusti me, dovraga!
- Slušaj me, nismo se videli...
- Da te slušam? Tebe? Opljačkaćeš banku sa sinom?
Ivan je pustio napetu ruku.
- Felikse? Sine! Došao sam da te vidim. Tebe. Lea. Vinsenta. Mislio sam da bismo mogli
da... radimo zajedno. Svi.
- Molim?
Stoje na razdaljini od nekoliko metara, ali dovoljno blizu da oseti da mu je dah drugačiji, da
se ne oseća na alkohol.
- Da li zaista misliš da bih želeo da pljačkam banku... s tobom? Da li misliš da želim da
budem u istoj prostoriji s tobom? Posle onoga što si me naterao da uradim majci? Da li
stvarno to misliš? Goni se dovraga!
- Jednoga dana moraš to da zaboraviš, Felikse, ti ne mrziš mene... već tog čoveka koga
znaš kada si bio dete, koji nije bio mnogo stariji nego što je Leo sada. Zaboravi to. Pogledaj
me sada, nisam isti čovek. Moraš da zaboraviš.
- Moram da... zaboravim? Možeš li da mi odgovoriš na jedno pitanje? Ko je otvorio
prokleta vrata onda kada si došao i prebio majku? Da li sam to bio ja? Ili Vinsent? Ili Leo? Da
li se sećaš? Možda i to treba da zaboravim?
Prišao je korak bliže ocu.
- Dobro, dobro! Evo, zaboraviću!
Nakašljao se, skupljajući pljuvačku.
- Zaboraviću! Evo sada!
Pljunuo je.
Ovoga puta naciljao je malo više, ne u obraz ni u vrat kao kada je pljunuo majku, ali se
pljuvačka cedila uglavom isto kao onda.
V
- Sto to radite vas dvojica, zaboga?
Leo je istrčao iz sporedne sobe i stavio jednu šaku na očeve grudi, a drugu na bra-
tovljeve i razdvojio ih.
- A sada odlazi, Felikse.
 Vinsent stoji sam Posmatra kako otac briše pljuvačku rukavom košulje i kako Feliks otvara
ulazna vrata.
- Čekaj!
Potrčao je u predsoblje pored oca i Lea.
- Idem s tobom
Ivan je ležao već sat ili dva, kada je odjednom shvatio šta mu smeta. Miris. Dolazi iz jastuka.
Uspravio se u krevetu, uzeo jastuk i prineo ga nosu. Da. To je to. Skinuo je glupavu
jastučnicu, koja se uporno držala jastuka, pomirisao tkaninu, a zatim i mekan perjani jastuk.
Jastučnica - siguran je. Dobro poznat nametljiv miris vratio ga je u prošlost. Pomislio je na
Feliksa i Vinsenta koji bi trebalo da su tu, ali nisu, na Lea koji je gore i najzad na nju. Retko
misli na nju, ali u toj kući ona ne prestaje da zuji oko njega.
Jastučnica miriše na Brit-Mari i nije mu jasno zašto.
Da li je i ona tu spavala?
Vraća ga u prošlost. Tamo. Cinkaroš. Ona zuji oko Ivanove glave i on ponovo sedi na ivici
drugačijeg kreveta - u zatvorskoj ćeliji, odmah pošto je Molotovljev koktel bačen na kuću,
pošto ga je neko izdao. Cinkaroš. Policajac je otvorio vrata ćelije desnom rukom zavijenom u
gazu i ušao nepozvan, želeći da razgovara s njim Da razgovara?
Ivan nije želeo da razgovara.
Ta prokleta svinja je ipak stajala tamo i zahtevala da mu odgovori.
- Kako ste mogli da povedete sina sa sobom?
- Ne znam o čemu pričate.
- Pričam o tome da vaš sin ima deset godina, a vi ste ga poveli sa sobom da spalite
ženu. Njegovu majku.
- Ne želim da pričam s vama.
- Slušajte, vaš sin Leo deluje kao dobar dečko, on...
- Ne želim da pričam s vama. Ne moram. Sedim u zatvorskoj ćeliji, ali ja odlučujem o
tome kada ću da razgovaram. Tako da možete da idete. Izlazite!
- Ne morate da pričate sa mnom. Zato što sam već pričao s vašim sinom. Leo nam
je rekao sve. Kako ste napravili bombu. Kako ste se dovezli automobilom i parkirali se na
putu, kako ste prošli kroz živicu maline, kako ste stajali tamo i zatim bacili bombu kroz prozor
u podrumu.
- Nisam bacio nikakvu bombu. Moj sin nikada to ne bi rekao.
- Ali rekao je. Sve je prošlo kako treba, svojevoljno je ispričao, u prisustvu majke.
Više od sat vremena sam sedeo s vašim sinom, za vašim stolom u kuhinji.
- Dakle, neki prokleti policajac je sedeo s mojim sinom i on vam je ispri-
v *o
cao sve o meni?
- Tako je.
- I sve je prošlo kako treba? A šta se onda dogodilo s vašom rukom, do- vraga? Moj
sin nikada ne bi ništa rekao. U mojoj porodici nema cinkaroša.
- Rekao je zato što je morao da kaže nekome, zar ne shvatate? Vi ste mu otac,
Ivane. Kažite mi šta se dogodilo. Zbog njega. Da ne mora sam da se nosi s tim.
- Izlazi odavde, jebote! Smesta!
Prokleti miris. Ne može da ga se otarasi, iako je pocepao jastučnicu na komade i bacio ih
kroz prozor. Izašao je u hladno i mračno predsoblje. Unutra je mračno kao i
V
napolju. Jedino svetio dolazi iz susednog dvorišta. Sunja se po sinovljevoj kući poput deteta,
a ona zuji, zuji, zuji oko njega, dok mu se nije zavrtelo u glavi, te se sapleo i udario kukom o
sudoperu, a stopalom o kuhinjski sto. Ne želi da se vraća tamo, ne želi da sada bude onda.
Želi da sada postane posle, da bude deo nečega što je čisto, gde prošlost ne postoji, gde
nema razloga da ljudi pljuju jedni drugima u lice. Ti si jedini rizik. Hodao je pored Lea, ukrali
su automobil i odvezli ga do mesta gde će se izvršiti zamena vozila, sin ga je pogledao u oči i
optužio ga pre nego što su i počeli. Flaša, tata. Flaša! Moram da znam. Da li ćeš se naliti?
Rizik? Zujati oko nečije glave je rizik, jebote! Cinkariti nekoga je rizik, jebote! Nije popio ni kap
četrdeset osam sati, ruke mu se tresu, nekoliko puta samo što nije povraćao, ali nije. Zna da
flaša s viskijem stoji u kredencu u uglu, trese ga groznica, iako kuća više nije hladna, ali nije
samo to. Seo je za sto u kuhinji i sada se smrzava i iznutra. Možda ima i flaša vina pored
viskija. Smrzava se i gori istovremeno, a nije popio ni kap. Legao je, udarao uprazno, zato što
i dalje zuji, zuji, zuji.
Jasper je seo, iznerviran. Ne samo zbog neudobnih jastuka na sofi. Ni zbog suviše debelog
čaršava. Niti zbog svetla koje se probija kroz zastore. Nije to ono što ga muči. Ako treba,
može da leži i na podu, nag i bez ćebeta. Zbog nje ne može da spava. Zbog Aneli. Slaba
karika. A samo on to vidi. Slabost se ispoljava tek onda kada je izložena pritisku, a ona će se
pod pritiskom raspasti poput porcelanskog jajeta. Slomiće je. Deset minuta u sobi za
saslušanja i propevaće kao ptičica. Zao mu je Lea. Zaglavio se s njom, nikada neće moći da
je se otrese. Uvek će ga držati u šaci. Može da ode u policiju. Ili samo da izblebeće prijateljici
ili nekome, možda nekome u baru, a onda će uniformisani policajci zakucati na vrata. U
slučaju da se to dogodi, on zna šta ga čeka. Doživotna robija. Bomba. Tužilac će zahtevati da
optužnica obuhvati i ugrožavanje javne bezbednosti, što će dovesti do još teže presude.
Ako bude propevala. Doživotna robija.
Aneli će prvo njega prijaviti. Nikada ga nije trpela, to oseća od početka. Još u onom
nelegalnom klubu u Handenu. Sedela je sama i pila ružičasti koktel od šampanjca; izgledala
je odlično, to je pomislio, lepa i prirodna. Pričali su za šankom, on, Aneli i Leo. Video je kako
se smeje i šapuće Leu na uvo, sve bliže i bliže sa svakom novom čašom Muškarac i žena u
prostoriji sa svetlećim zidovima i muzikom koja trešti. Nije ni postojao za njih.
Video je u njenim očima. Ona će biti problem, to je pomislio.
Bio je u pravu još od početka, trebalo je da upozori Lea.
Već nekoliko sati Leo oseća da je budna. Naga koža je blizu njegove, prevrće se u krevetu,
muče je misli, gužva posteljinu dok mlatara rukama. Zna zašto. Zna da pokušava da zamisli
sled događaja koje nikada nije iskusila - voziće automobil s tri maskirana pljačkaša, okretaće
glavu od preneraženih službenika banke koji će uključiti alarm, bežaće od plavog rotacionog
svetla u trci s lokalnom policijom i možda nekom patrolom iz Sale ili Jenčepinga ili Upsale.
Ona nije Feliks, niko od njih nije Feliks, nema njegovu staloženost, ono što je potrebno za tri
minuta čekanja za volanom, dok pljačkaši prazne trezor i napuštaju mesto zločina toliko brzo
da niko ne uspeva ništa da vidi, da niko ne krene za njima, a opet dovoljno polako da niko ne
reaguje, čak i da ne primeti. Bez Feliksa, ovoga puta ispred banke treba da bude njih dvoje.
Njegova de- vojka će voziti, a otac će se suočiti s mogućim napadom. Unutra, on i Jasper će
zame- niti uloge. Leo će ući iza sigurnosnog stakla, isprazniće blagajne i trezor, a Jasper će
nadzirati klijente i službenike koji će ležati na podu.
Osetio je lakat među rebrima, na leđima. Mlati rukama u magnovenju između sna i jave.
Nežno ju je uhvatio za ruku i pomilovao, njena meka koža pod njegovim prstima.
- Aneli? Slušaj? Nemoj više da razmišljaš o tome.
Okrenula se, oči joj se sjaje u mraku. Poljubio ju je u čelo i obraz.
- Sutra će doći, tri sata će doći. Ma šta ti sada mislila ili radila.
- Nisam nervozna, ako to misliš.
- Mislim da jesi. Pokušaj da spavaš.
- Leo nikada nije dozvolio, niti će ikada dozvoliti da mu neko kao što si ti stane na put.
Leo ima braću. Ti to vrlo dobro znaš.
V
Šapuće, ali svaka reč se jasno čuje.
- To je Jasper rekao.
Njene oči. Kao dve sijalice.
- On misli... da će biti ovde, kasnije.
Dve sijalice se ne odvajaju od njegovog lica.
- Ali ja mislim da neće. Ne mogu da ga podnesem.
- Nije to zbog njega, Aneli. Zar ne? Nije on razlog što se prevrćeš po krevetu. Već ono
sutra. Razumem zašto se plašiš.
Podigla se na laktove.
- Zar ne shvataš, Leo? Slušaj, ne plašim se. Zapravo mi je drago što idem s vama, što
neću morati da sedim ovde i slušam radio ne bih li saznala da li ste živi. A kasnije... bilo bi
lepo kada ovde ne bi bilo ni tvoje braće ni njega!
Ponovo ga je ubola u isto mesto između rebara, ne jako, ali ovoga puta namerno.
- Jedino mislim da nije dobro što veruješ onom psihopati na sofi.
Pogledao ju je, u sjajne oči, torzo koji se oslanja na laktove, malo iskrivljen. Zaista izgleda
kao da se ne plaši.
- Aneli? To je tako. Sutra ćemo zajedno to da odradimo. Zato sam odlučio da veru- jem
Jasperu. Kao što sam odlučio da verujem tebi i ocu. Zato što moram Jasno? Sad spavaj.
Otkotrljao se do ivice kreveta, spustio stopala na hladan pod. Potreban mu je mir, a tu ga
neće naći. Pokrio ju je ćebetom i sedeo tu dok je nije čuo da diše ravnomerno. Tiho je
zatvorio vrata spavaće sobe, otišao do stepenica i video ga. Na sofi. Budnog. Sa četiri
automatske puške na stolu ispred sebe.
V
- Jaspere? Sta to radiš, dovraga?
V
- Čistim oružje.
- Već si očistio puške. Spremne su. Treba da spavaš.
Jasper još uvek sedi. Hoće nešto da kaže, to je očigledno, spustio je kapke na pola koplja,
kao i obično.
- Sutra će pasti sneg. Dosta snega.
- Video sam Ali popodne. Tada ćemo se voziti kući. Spavaj sada.
Jasper je spustio pušku koju je upravo podmazao, ponovo.
- Ako nas zaustave, Leo? Ako se panduri iznenada pojave. Da li si razmišljao o tome?
Da li će ona to moći?
- Da li će moći?
- Nemam poverenj a u nju. Ako...
- Jaspere? Sutra ćemo zajedno to da odradimo. Zato sam odlučio da joj verujem Kao što
sam odlučio da verujem tebi i ocu. Zato što moram Jasno? Sad spavaj.
Prvo Aneli. Zatim Jasper. Dvaput za pet minuta. On drži sve konce u rukama. Tako je bilo
s Feliksom i Vinsentom, ali sada se to jasno vidi. Leo je sišao niza stepenice, koračao je bliže
zidu da ne bi škripale, preskočio jedan stepenik u sredini koji uvek glasno protestuje, kao da
je slomljen. U sobi za goste je tiho, otac kao da leži nepomično, ali Leo je zatvorio vrata, za
svaki slučaj. U kuhinji. Frižider. Popio je sok od pomorandže pravo iz pakovanja. Parče
šunke. Pola čaše vode iz česme koja uvek kašlje pre nego što se preda i ispusti tečnost.
Aneli, Jasper i on. Svi budni. Spava samo otac koji je bio najviše zabrinut.
Još pola čaše vode.
Izašao je ponovo u predsoblje, spustio stopalo na prvu škripavu stepenicu i čuo. Iza sebe.
Iz kuhinje gde je malopre bio.
 - Leo?
Zaustavio se. Tatin glas? Ako je to tatin glas, ne zvuči kao inače.
- Možeš li da dođeš ovamo na minut?
Jeste tatin glas. Ne zvuči kao obično, ne zato što šapuće niti zato što je promukao,
već zbog nečeg drugog, zbog nečeg što liči na... vapaj. Kao da moli. Otac - koji nikada nikoga
nije molio ni za šta, koji objasni šta želi i očekuje da to bude tako - prvo je molio Feliksa na
ulaznim vratima i dobio pljuvačku u lice, a sada ponovo moli i Leu je neprijatno.
- Tata, šta radiš tu? Moraš da spavaš.
Nije ga video u tami. Ležao je na klupi u kuhinji, u gaćama. Leo je ostao na vratima i
odatle vidi da se trese.
- Sedi ovde. Pored mene, Leo. Samo malo. Hoću nešto da ti kažem
Ušao je, seo na ivicu klupe, a Ivan se pridigao. Jedan pored drugog. Dva bela torza. Ista
krv. Isti koreni. Leo, tek prešao dvadesetu, na početku putovanja, Ivan, više nego dvaput
stariji, više ne putuje, nikuda.
- Možda...
Snažne nadlaktice su još tu, ali stomak je malo veći, grudi su malo opuštene, ramena uža.
- ...sam se ogrešio o tebe.
Leo sedi blizu i sluša.
- Kada ste ti i tvoja braća bili deca.
- Uradio si šta si uradio, tata. Ni manje ni više.
- Ali Leo... nije bilo na mestu.
- Prestani.
- Mogao sam da...
- To me više ne zanima. Ne želim da slušam o tome.
- Leo, bitno mi je da ti ovo kažem. Bio si samo dete.
- Samo dete?
- Samo dete, Leo. Znam da nisi hteo.
- Hteo?
- Da me ocinkariš.
- Ocinkarim? Hoćemo li opet o tome?
- Ne, ali...
- Slušaj me sada! Jednom za svagda! Nisam te ocinkario! To nismo mi. Mi... radimo
suprotno! Cak i kada otac pokuša da ubije majku, svi preuzimamo krivicu. Zato ja mislim da
sam ja otvorio vrata, Feliks kaže da je on, Vinsent da je on. Toliko smo daleko od cinkaroša,
jebote!
- Leo... ja... ne zameram ti, ne više, to si video, jel’ tako? Feliks je... nisam reago- vao.
Feliks me je pljunuo u lice, nisam podigao ruku. Pljunuti nekoga u lice najveća je uvreda! Da
mi je to uradio neko drugi, ja bih... prebio gada! Ali ne svog sina. Nisam.
Dok priča, nesvesno trlja zglavke prstiju desne šake, upale na nekoliko mesta.
To se dešava kada često udaraš.
- Sve će biti kako treba, zar ne? Feliks će me razumeti. I on. Kada ovo obavimo,
Leo. Bićemo opet porodica.
- Prestani! Nemoj nikada više da mi pričaš o mom detinjstvu.
- Ogrešio sam se o tebe. Onda.
- Dosta s tim!
- Ali Leo, zašto nećeš... hoću da...
Leo je krenuo, nema više snage za to.
- Bila su otvorena!
 U kući je vladala potpuna tišina. Nekakav spokoj. Ali nije to primetio sve do sada, dok nije
krenuo prema stepenicama i shvatio šta je otac rekao.
- Vrata. Leo? Onda. Kada sam.. a tvoja majka... tamo u Falunu. Nije bilo zaključano.
Okrenuo sam kvaku i ušao. Prošao pored Feliksa, Vinsenta i tebe.
Leo je seo na prvi stepenik. Ćulo se škripanje. Taj uvek škripi.
- Ako je Feliks na to mislio. Ako si ti mislio na to, malopre. U tom slučaju, niko od
V
vas nije otvorio vrata. Čuješ me, Leo?
Čuva stražu ispred vrata s velikim oknom u sredini i smeđim drvenim gredama s obe strane.
Vrata banke. Vrata banke u kojoj se upravo odvija pljačka. On je jedan od pljačkaša.
Trudi se da shvati da se to dešava. Već dvadeset sekundi. Međutim, deluje nestvarno.
Ne plaši se. Nije nervozan. Zato što ne dozvoljava sebi da se tako oseća, ne sme. Unutra,
njegov sin trči okolo sa crnom maskom na licu i otkočenom automatskom puškom Ipak, nešto
oseća. Već ceo dan. Uspeo je da ga odagna. Sada više ne može. Sada je tu, pored njega,
posmatra ga, kao što on posmatra banku. Stid. Od svega što je moglo da ga obuzme. Retko
se tako oseća. Ipak, onih nekoliko puta bilo je očigledno. Taj užasan stid, kao kada mu je
neko skočio na leđa i zabio mu prstiće između lopatica, sprečivši ga da je ponovo udari.
Užasan stid, kada mu se to malo lice isprečilo i nateralo ga da je pusti da pobegne po
klizavom, krvavom podu. Ti prsti mu se ceo dan zarivaju u leđa, dok vreme stoji, a uskoro će
ceo svet saznati da pljačkaju banku i da je njegov sin tamo unutra, iza njega.
Deset do tri. Paperjasti snežni pokrivač pao je na zemlju i prigušio zvukove s one strane
maske koja mu pokriva lice. Samo pre pola sata asfalt je bio suv, a krajolik siv. Sada vidi
stope u snegu, tri para, od automobila do banke. Leove, njegove i onog Jaspera. Trebalo bi
da se zadrže tri minuta. Još dva i po. Ako nastavi tako da pada, kada se budu vratili u
automobil, tragovi će gotovo nestati.
Pušku drži ispred sebe, okrenut je prema ulici i nekoliko prodavnica. Osvrnuo se preko
ramena i video Jaspera nasred prostorije, a njegov najstariji sin je prošao pored velike zelene
biljke i ušao iza šaltera. Tamo napred, za volanom, još uvek sedi Aneli s maskom na licu.
Ustali su rano. Nije bio toliko umoran, mada je proveo noć tresući se na klupi u kuhinji.
Međutim, nije mogao ništa da jede za doručak. Popio je samo šolju kafe bez mleka. Pokušao
je da popije još jednu, ali nije mogao da proguta. Vreme je prolazilo, ali njegovo telo je stajalo
u mestu. Nije rekao ništa, retko priča za doručkom Da je i pokušao jutros nešto da kaže, ne bi
bilo svrhe. Leo je bio povučen i nepristupačan.
V
Striklirao je spisak opreme, Jasper je poslednji put proveravao municiju i oružje, a Aneli
prstima prelazila preko velike mape i učila napamet rute za beg koje je već zapamtila.
Spakovali su sve u iznajmljeni automobil, sakrili puške ispod božićnih poklona u
prtljažniku, a odeću ispod božićnih poklona pored zadnjeg stakla. Zatim su prešli sto deset
kilometara za malo više od sat vremena, isti put kao prethodne noći. Parkirali su
iznajmljen automobil s praznim božićnim poklonima tamo gde ih je Jasper pokupio, prešli
peške kratku razdaljinu kroz gustu šumu - ovoga puta po danu i u suprotnom smeru, mogli su
da se vide - do automobila koji su ukrali i sakrili ispod gomile borovih grana. Presvukli su se.
Dobio je upotrebljenu skijašku masku, neko ju je sigurno nosio, mogao je da namiriše. Pitao
se da li navlači Feliksovu ili Vinsentovu masku preko glave. Vreme je teklo, a njegovo telo i
um su stajali u mestu, dok su pahulje padale i topile mu se na koži. Dali su mu pušku i torbicu
oko struka s dva šaržera. Zatim i ručni sat, što nikada ne nosi. Prepoznao je stari sat sa
crvenim kazaljkama, nekada je stajao na Leovoj ruci.
Sedeo je pozadi, iza Lea i pored Jaspera. Dva i pedeset nikako da dođe, sekunde su
prolazile jedna po jedna, poput pahulja koje su se videle kroz prozor automobila. Ušli su u
gradić. Prošle noći sva svetla bila su ugašena, sada je dan, ali je isto tako pusto. Pogrebni
zavod, radnja s alatom, frizer; autobus nije u žurbi i čeka putnika koji trči i maše. Na drugom
kraju je bela crkva gde prestaje put i počinje njihov beg.
V
Ponovo je pogledao na sat. Četrdeset pet sekundi. Sada je obrnuto. Sada, dok stoji i čeka
s puškom u ruci, dok je Leo u trezoru, vreme je odjednom stalo, a ono u njemu izbilo brzinom
svetlosti - stid, prsti na njegovim leđima i želja da pobegne, da uzme veliki gutljaj crvenog
vina, da više nikada ne pogleda sinovima u oči, da više nikada ne bude tu gde stoji sada.
***
Osvrnuo se preko ramena. Tata još uvek stoji tamo, ispred vrata, sa zapetom puškom
Drži se. Radi ono što se od njega očekuje. Bio je u pravu što je odlučio da mu ve- ruje.
V
Šezdeset sekundi.
Leo čeka ispred zatvorenog trezora, dok drhtave ruke šefa poslovnice pokušavaju da
gurnu ključ u bravu. Muškarac koji je do malopre ležao na podu, licem nadole, s rukama iza
glave, otprilike je očevih godina, samo mršaviji. Kao da se nikada nije rastegao kako treba,
prsti su mu nalik na strelice. Upravo je hteo da mu kaže da se smiri, kada je čuo.
Bezbedonosna brava ne zvuči kao obična brava, popustila je nevoljno, čuo je težak uzdah
kada su klipovi napustili ležišta u pojačanom okviru. Teška vrata su se otvorila i otkrila šta se
nalazi iza njih.
Gotovo j e zaboravio kakav j e osećaj.
Ući u prostoriju. Narediti osoblju i klijentima da legnu na pod. Biti gospodar sto osamdeset
sekundi. Planirati i računati, zatim stajati ispred otvorenog trezora i shvatiti da je sve urađeno
kako treba.
Zaboravio je taj osećaj, stoga je on još jači. Bez Feliksa, bez Vinsenta. Ali sa čo- vekom
koji stoji ispred. Nikada nije bilo tako. Ne s njim Ili, dobro, možda jednom I
tada su zajedno vežbali i planirali, i taj plan je uspeo. Bilo je lako udariti nekoga u nos, dok
tata stoji na terasi, kao što je i sada lako, dok on stoji napolju.
V
Sam je u trezoru. Svežnjevi gotovine po policama. Cak i više nego što bi trebalo da bude.
Stotke u svežnjevima od po deset hiljada, petstotke u svežnjevima od po pedeset hiljada i
hiljadarke u svežnjevima od po sto hiljada kruna.
Sve je tu. Ništa nije u noćnom trezoru.
Kada je Leo naredio poslovođi da uđe i sedne leđima uza zid, čuo je u sopstvenom glasu
ushićenje, vibraciju glasnih žica. Ono što mu prolazi kroz glavu i grudi nema nikakvog smisla -
to što vidi zaista je tako, na policama male banke nalazi se tolika količina novca.
Namestio je torbu koja mu visi preko ramena, otvorio ju je poput razjapljenih usta, pritiskao
svaki svežanj - da nema neka prokleta eksplozivna boja - i trpao. Na brzinu je brojao.
Najmanje tri i po miliona kruna! Više nego što su uzeli u dvostrukoj pljački. I u trostrukoj. U
maloj smrdljivoj banci, u smrdljivom gradiću, s tatom koji čuva stražu i Aneli za volanom.
***
Na policijskom radiju neka žena priča o alarmu, pljačka banke u Hebiju. Zatim još neko, isto
žena, priča o patroli na putu iz policijske stanice u Sali. Pričaju, ali to ne dopire do nje. Sve joj
je jasno, zna tačno šta treba da radi. To što je policija krenula ka njima nije važno, ona će
voziti nazad baš onako kako je zapamtila i vežbala. Prethodne nedelje je tuda vozila dva
dana, s Leom na suvozačkom sedištu. Cak ni sneg nije važan; onaj što se topi na vetrobranu
i brisači ga sklanjaju, isti sneg koji je sada potpuno prekrio put. Ljudi van automobila koji se
skrivaju i posmatraju i koji će posle dati izjave i neće znati da je za volanom sedela žena - ni
oni ne postoje. Postoji samo ono što se nalazi u unapred isplaniranom obrascu koji su smislili
ona i Leo. Samo njih dvoje i niko drugi.
Možda je zato prvo videla Lea, mada se sva trojica udaljavaju od banke, a Leo nosi
pretrpanu torbu preko ramena.
Kada su se vrata automobila zalupila, uradila je ono što treba. Krenula je iz druge brzine,
polako sišla sa širokog pločnika na drum, ubrzala pored crkve s crnim zvonikom Zatim desno.
Onda skoro odmah ponovo desno, oko grada i nazad na glavni put. Laki sneg se u roku od
nekoliko minuta pretvorio u vejavicu, meke pahulje sada imaju oštre, bele bodlje. Međutim,
ona se ne obazire - poznaje svaku krivinu i zna kojom brzinom da vozi u svakom trenutku.
- Tri miliona!
Već nekoliko puta je to uzviknuo.
- Više od tri miliona!
Urla. Nikada nije čula Lea takvog - eksplozivnog, gotovo promuklog glasa, koliko
V
je srećan. Cak joj i Jasperov smeh na zadnjem sedištu prija. Nimalo je nije briga što je
vidljivost sve lošija, još uvek zna kako treba da vozi. Uskoro skreće levo, tamo, pored
poštanskih sandučića. Cak je uključila sva četiri žmigavca i kikoće se u sebi - ukradeni
automobil, malopre upotrebljen za pljačku banke, a ona je... uključila žmi- gavce. Zakikotala
se glasnije dok je skretala levo, na snegom prekriven makadam. Samo zato što je toliko
prijalo i zato što je Leo toliko srećan, ponovo je uključila žmi- gavce kada su skrenuli na uzan
šumski drum, gde se tu i tamo vidi neki jelen ili zec, te ponovo, kada je skrenula na čistinu
između inače gusto zbijenih stabala omorike. Izašli su iz automobila u snežnu oluju. Ponovo
su se presvukli u božićnu odeću. Pretrčaće dvesta metara kroz šumu, kao Leo i Ivan
prethodne noći i kao svi oni pre manje od sat vremena. Uspeli su. Uspela je. Uskoro će
zameniti odvijač u ukradenom automobilu ključem u iznajmljenom automobilu punom ukusno
uvijenih božićnih poklona. Preći će iz prvog automobila koji ne pripada nikome u drugi, pun
poklona, koji pripada srećnoj porodici. Potražila je Leovu ruku i čvrsto je stegla dok su trčali.
Božić.
Tu, u hodniku istražiteljskog biroa gradske policije. U kuhinji se oseća miris kuva- nog
vina, kafe i božićnih kolača. Čak i mala, ružna plastična jelka između aparata za kafu i mašine
sa sendvičima i slatkišima - neko se potrudio da donese i postavi lažnu jelku koja jedanaest i
po meseci stoji sklopljena kao kišobran.
Jon Bronks je ostao u kancelariji. Ne učestvuje. Nikada nije učestvovao, nije slaV
vio Božić, to rade porodice. Čak i onda jedva da su slavili. Nekoliko puta, davno, sedeo je u
dogovoreno vreme u sobi za posete s toplim kolačem na klimavom stolu. Sem je ispekao
kolač i skuvao kafu, kao i svi zatvorenici na doživotnoj robiji pre posete, te su sedeli bez reči i
žvakali meki kolač kao da je neki običan ponedeljak.
Pogledao je u ekran kompjutera. Ponovo. Već je pročitao kratku rečenicu koja se pali i
gasi.
Alarm
Pre nekoliko minuta. Gradić udaljen sto kilometara. Patrola iz Sale je krenula. Iz Upsale
takođe. Oni imaju dobar razlog da izbegnu kuvano vino.
Bronks je uzdahnuo.
Gomile istraga na stolu.
Pahuljice promiču tamo-amo preko dvorišta stanice u Kronobergu.
Uvek će biti ljudi koji će koristiti nasilje da se dočepaju nečega što žele. U danu kao što je
današnji, njegovi napori su opravdani, važno je da ostane još samo malo.
- Alarm?
- Da?
 Karlstrem U pozadini se čuje buka koju pravi automobil s ekserima na gumama dok
prelazi preko asfalta.
- Jesi li video?
Njegov šef je već na pola puta do kuće. Ali barem se javio na telefon.
- Jone?
- Molim?
- Sutra je Badnje veče.
V
Čuo je kako je Karlstrem usporio a neko zatrubio malo duže nego što je potrebno,
iznerviran. Jon pretpostavlja da je to vozač iza Karlstrema.
- Mislim... Hebi? Jone, ne znam ni gde je to. Negde u Upsali. Ali znam šta smeraš.
Nemoj to da iskoristiš kao razlog da ne odeš kući. To nije naša nadležnost.
Sada čuje nekoliko sirena, barem tri različita tona. Poput Karlstrema, svi su na putu ka
svojim kućama u Zalivu jabuka i svojim večernjim džin-tonicima.
- Jone? Slušaj? Ozbiljno? Ko pljačka banku dva dana pred Božić? Neko ko ne poštuje
običaje.
Krčanje. Telefon je promenio mesto ili ruke.
V
- Čekaj. Stavlj am naočare.
Ponovo krčanje. Jon Bronks se pita da li se njegov šef zaustavio ili vozi polako, sklonivši
ruke s volana, i čita šta piše na ekranu kompjutera.
Sirena, sada još jača, nagoveštava da je u pitanju ono drugo.
- Dve. Dve patrole su već na mestu zločina. Još jedna je na putu. Možeš i ti da vidiš na
ekranu. Sto deset kilometara, Jone. Pusti ih, neka rešavaju svoje probleme.
Beli zid.
Decembarski mrak se više ne vidi. Pahuljice koje su promicale u sumrak, kod banke su se
pretvorile u vejavicu belih, oštrih pahulja - a sada su postale nešto sasvim drugo, nešto
razjareno, opasno, brzo. Okružio ih je beli, moćni, masivni zid i našli su se u drugačijem
mraku. Metlice na brisačima očajnički udaraju o staklo, a Aneli je još više usporila. Planirali su
da voze sto četrdeset na sat, međutim, morali su da smanje brzinu na sto deset, a sada se
kreću jedva osamdeset na sat.
Trčali su kroz šumu držeći se za ruke. Ušli su u automobil s praznim božićnim poklonima,
isparkirali se između stabala omorike i vozili uskim putem pored ambara i traktora, a zatim
skrenuli na malo širi put. Više ništa ne vide - osim u onom kratkom trenutku kada brisači
uklone sneg s vetrobrana. Po njegovoj proceni, trebalo je već da pređu više od osam
kilometara. Sada pretpostavlja da nisu prešli ni dva, na putu gde se umesto traka i ivice vide
samo visoki smetovi.
Aneli je još više usporila - ispred njih mile drugi automobili.
Dva, možda i više. Nemoguće je preteći ih. Pokušala je dva puta i oba puta je morala da
stane i vrati se u svoju traku. Pošto je vidljivost jedva metar, nemoguće je vi- deti automobile
iz suprotnog smera sve dok ne prođu pored njih.
Međutim, čini se da je sabrana, za sada. Pažljivi pokreti volanom, sve vreme usklađuje
kočnicu, menjač i kvačilo. Leova ruka na njenom obrazu, miluje je i ona se smeši i obuzdava
automobil koji je teško obuzdati.
Podesio je svoj retrovizor. Jasper je iza njega, broji šaržere i metke nadvijen nad koferom
s oružjem. Ivan sedi iza Aneli, levu šaku drži u desnoj, zglavci su mu pobele- li, dok mu se
znoj sliva sa čela niz bledo lice. Briše se maramicom sumnjive čistoće koju uvek drži u džepu.
Apstinencijalna kriza.
 Otac je već prolazio kroz sve to - kad god bi zbog nečega odlučio da prestane da pije.
Međutim, nikada dok beži posle pljačke banke.
- Tata?
U automobilu je mračno, taj prokleti snežni zid. Ipak, jasno vidi tatu, oči mu se cak- le u
mraku. Vidi ga iznutra. Vidi ono što prezire i ne želi ponovo da gleda. Oči koje su majku
bezmalo prebile nasmrt, a zatim predale dužnost njemu i sačekale policiju u automobilu
parkiranom ispred ulaza. Mrzi taj pogled. Prvo udari. Zatim odustane. Koja je svrha, jebote?
- Molim?
- Ako zaspiš, tata, biće ti lakše. Nasloni se. Potrajaće duže nego što bi trebalo, ali
za oko sat i po ćemo stići kući.
Tada su prošli pored automobila.
Zapravo, već ih je video u daljini - dva malo jača svetla što se probijaju kroz oluju. Ali
shvatio je tek kada su svetla stigla do njih.
Jedan uniformisani vozač gleda pravo ispred sebe.
Tamo, sa strane, osam velikih slova jedva se naziru od snega, ali se vidi.
POLICIJA.
Već su stigli.
- Jaspere?
- Video sam
- Spremi pušku. Gledaj da se ti i tata sakrijete ispod tih poklona.
V
Prošli su. Nastavili pravo. Čini se da ih nisu videli.
- Aneli?
Torba je na podu između njegovih potkolenica.
Puna novca.
- Nasmeši se. Vozi i smeši se. Mi smo srećna porodica.
Samo jedan policajac. Brada, kratka kosa. U pedesetim Gledao je pravo ispred sebe i
vozio ka Hebiju, a zatim ga je progutao sneg.
Jasper i Ivan su ponovo digli glave. Božićni pokloni su im u krilima, na podu, na polici
pored zadnjeg stakla. Ivan se već preznojavao i stiskao pesnice, a sada je i za- žmurio. Na
uskom sedištu pored njega Jasper je otvorio kofer i ubacio pušku. Zatim se ukočio.
- Ivane?
Jasper sedi nepomično, s otvorenim patent-zatvaračem.
- Molim?
- Budan si?
- Da.
- Gde su ti šaržeri, dovraga?
- Više nam nisu potrebni.
- Saržeri? Moram da znam da je sve tamo gde treba da bude! To je moje zaduženje.
Ivanu se ne dopada čovek s kojim sedi na zadnjem sedištu. Međutim, znoji se spo-
lja i drhti iznutra. Tako da je poslušao i počeo da traži torbicu koja bi trebalo da mu bude oko
struka.
Nema je.
- Nema ih.
- Kako to misliš nema?
- Ostali su... u drugom automobilu. Mora da su tamo.
- Tamo?
- Da.
- U automobilu?
- Da.
Leo je slušao jednim uvetom. Sada se okrenuo.
- Tata? Dođavola, tata!
- Šta?
- Jesi li ih držao u rukama?
- Jesam.
- Bez rukavica?
- Ja... mislim da jesam. Kada sam ih pakovao. Dok smo se presvlačili.
- Aneli, okreni automobil!
Jasper se nagnuo i spustio glas, kao da Ivan i Aneli ne bi trebalo da čuju.
- Leo? Ne možemo sada da se vratimo. To ti je jasno? Ne smemo da se vratimo. Policija
je već tamo!
- Da li da se vratim ili ne?
Aneli još uvek obuzdava automobil, ali su joj pokreti malo žustriji.
- Da se vratim?
- Leo, slušaj me.
Jasper šapuće.
- Shvatam da ne želiš da ostaviš tragove. Ali nema potrebe. Nismo registrovani u policiji.
- Da.
- Niko od nas, Leo. Zato...
- Tata.
- Šta?
- To su njegovi otisci prstiju. On ima dosije.
Beli zid. Leo je utrčao pravo u njega i pojurio kroz šumu po dubokom snegu, prema
automobilu koji su upravo ostavili prekriven borovim granama. Razgrnuo je granje i otvorio
zadnja vrata gde je sedeo otac, uskočio i pretražio sedište, pretince u vratima, policu ispod
zadnjeg stakla. Nema je. Uvukao se, prešao rukama preko vozačkog sedi- šta, suvozačkog
sedišta, komandne table. Zatim je pretražio pod. Prsti u tankim kožnim rukavicama po mraku
prelaze centimetar po centimetar gumenih patosnica, ali uzalud.
Ostalo je samo još jedno mesto. Ispod sedišta. Sagnuo se još više, izvio se.
Tamo. Ispod prednjeg sedišta, u sredini. Eno je. Torbica. Izvukao ju je i otvorio. Dva
šaržera. Na njima očevi registrovani otisci prstiju.
Nije imao izbora.
U jeku snežne oluje iznenada su se okrenuli na seoskom putu i pošli natrag, u susret
onome od čega beže. Do šumskog puta i čistine.
Tamo čekaju. Jasper, Aneli, otac. Ponovo je potrčao, diše duboko i boli ga u grudima, dok
mu srce divlje lupa pumpajući krv.
Sede i ćute. Znaju, naravno. Policija je već u kraju.
Ponovo taj prokleti šumski put. Pored ambara i opet na prokleti seoski put.
I samo što su ponovo krenuli u pravom smeru. Možda je vetar malo popustio. Možda ga je
zato video. Kada je pogledao u retrovizor.
Isti onaj policijski automobil. Isti policajac koji će ubrzo shvatiti da je već prošao pored tog
istog automobila pre nekoliko minuta i da je automobil krenuo veoma čudnom rutom usred
razbesnele snežne oluje, odmah posle pljačke banke samo nekoliko kilometara odatle.
Leova ruka na Anelinoj nadlaktici.
- Iza nas. Tamo. Ti samo vozi uobičajenom brzinom
Ponovo pogled u retrovizor - nije velika razdaljina između njih, možda najviše trideset
metara.
- Ista brzina, ista razdaljina. Ne bi trebalo da se približi.
 Video je kako i ona gleda u retrovizor.
- Samo gledaj put ispred sebe, Aneli. Jaspere, daj mi pušku.
Iz kofera, u Jasperove ruke, zatim između dva prednja sedišta. Uzeo je pušku i stavio je u
krilo.
- Leo?
Otac je sedeo ćutke, otkad je Jasper otkrio da nedostaju dva šaržera.
Sada se uhvatio za naslon za glavu i primakao mu se celim telom, dok mu se usne nisu
našle blizu Leovog uveta.
- Sine?
- Molim?
- Šta ćeš da uradiš?
- Završiću ovo sranje koje si ti započeo.
Otkočio je pušku, još uvek je držeći u krilu.
- Aneli, za oko dvesta metara. Videćeš skretanje desno. Prilično širok put, asfaltiran.
Skreni tu. Ako nas ta pička bude pratila, onda stani kada ti budem rekao.
Ivan se i dalje drži za Leovo sedište i održava ravnotežu.
- Leo, puška?
- Šta?
V
- Šta ćeš... dovraga...
- Ništa se neće dogoditi. Ako bude prošao.
Dala je žmigavac, usporila i smotala udesno.
Leo diše polako, kao i uvek kada se sprema. Udahne, pušta vazduh da prodre sve do
stomaka, zadrži ga tu i izdahne. To radi. Diše i gleda u retrovizor. Skretanje je ostalo za
njima, pet metara, deset, petnaest. Onda je policijski automobil skrenuo, gotovo se ne vidi od
gustog snega. Predator ih prati, to je presudilo.
- Stani.
Aneli je nagazila na kočnicu, gume su proklizale na ledu, pritisnula je kvačilo, pažljivo
okrećući volan. Dok se nisu zaustavili. Leo je otvorio vrata i izašao iz automobila s puškom u
rukama.
***
Jon Bronks još uvek sedi u kancelariji, pored ekrana i radija, i prati pljačku banke udaljenu sto
kilometara. Poslednje kolege su prošle pored njegovih otvorenih vrata, kikoćući se od
kuvanog vina. Poželeli su mu srećan Božić i on im se smešio pretvarajući se da je u poslu,
iako nije. Ko pljačka banku dva dana pred Božić? Neko ko ne
V
poštuje običaje. Šef je pričao o pljačkašima, ali i o njemu, obojica to znaju. Nemoj to da
iskoristiš kao razlog da ne odeš kući. Znaju da neko ko ne poštuje običaje ostaje na poslu i
prati sve što se čini važnim.
Tri patrole su stigle. Četvrta dolazi iz Upsale. Sudeći po izjavama očevidaca, trojica ili
četvorica pljačkaša su pobegla putničkim automobilom Automobil je malopre viđen kako se
kreće na severozapad od mesta zločina, sporednim putem koji prolazi kroz vikend naselje
negde između Hebija i Sale.
Izmasirao je bolnu tačku na donjem delu leđa, hodao ukrug između radnog stola i prozora,
zevnuo.
V
Šolja srebrnog čaja. Vruća voda mu je prošla kroz grlo i grudi i vratila ga u život, kao uvek.
Pošto je božićna proslava u kuhinji najzad završena, krenuo je prema hodni
ku po još jednu šolju - ali se zaustavio na vratima.
 - Vidim ih! Automobil! Nekoliko putnika! Patrola iz Upsale. Policajac je sam u automobilu.
- Pratim ih!
Jon Bronks je prišao bliže stolu i radiju.
Pola metra. Ili sto kilometara.
- Skreću. Staju. Zaustavio sam se!
Automobil je usporio.
- Neko... sa suvozačkog sedišta... neko izlazi!
Kolega je krenuo iz Upsale u susret automobilu, okrenuo se i ponovo ih ugledao. Pratio ih
je, gonio. A sada njega gone.
- Oružje! Ima pušku! Uperio ju je... u mene... puca!
***
Sneg veje. Ali Leo jasno vidi uniformisanog policajca. Podigao je pušku i čekao. Dok se vrata
s vozačke strane nisu otvorila.
Prst mu je na obaraču.
V
Čeka, ali niko ne izlazi iz automobila. Uniformisani policajac sedi unutra.
Zapucao je.
Prvi metak u motor. I drugi. I treći.
Usamljen policajac je istrčao iz automobila, bacio se na zemlju i otkotrljao u jarak zatrpan
snegom
Još četiri metka - svi pogađaju motor. Taj automobil ih više neće pratiti. Pogleda
prikovanog za jarak, vratio se i seo pored Aneli.
- V)zi.
Okolnosti su se promenile. Više ne mogu da se vrate pored policijskog automobila i
nastave planiranom rutom
- Kuda?
- Pravo.
Leo zna gde se nalaze - usred kraja s praznim letnjikovcima. Međutim, ne zna kako da se
izvuku odatle. Ne još. Ali znaće uskoro. Uvek postoji izlaz.
***
Glas usamljenog policajca se više ne čuje. Međutim, nije bilo teško shvatiti šta se dogodilo,
čak ni preko radija na radnom stolu.
Vrata su se otvorila - izašao je. Koraci u snegu - pokušao je da pobegne. Tupi udarac -
bacio se u zaklon.
Zatim, još četiri pucnja. Jedan za drugim. Kratak rafal.
Zatim tišina. Zatim vetar.
Samo to.
- Otišli su.
V
Ziv je. Nije čak ni povređen - u glasu se ne čuje bol.
- Pravo napred.
Ipak, još uvek leži, čuje se, verovatno pored puta. Jasno je da dok priča malo-po- malo
shvata šta se zapravo dogodilo.
- Samo je... izašao. Smišljeno. Odlučno. Bio sam siguran da će me ubiti.
Kao i šta se moglo dogoditi.
- Kada je nanišanio i pucao u blok motora. AK4. Video sam.
Kada se zaustavio na vratima, Bronks je bio zabrinut. Kada se vratio do radio-sta- nice,
osećaj je već počeo da se pretvara u nešto drugo. Vojno naoružanje. Tri minuta. Pred
zatvaranje. Dok je slušao pucnjavu, zebnja je nestala. Oni su. Osetio je onu snagu, moć, čak i
radost. Oni su! Ponovo je istrčao u hodnik, ali u drugom smeru, prema stepenicama i garaži i
automobilu. Više od šest meseci, a od njih ni glasa. Jedne noći - trebalo je da ih taj poslednji
telefonski poziv natera u akciju. Ali nije. Još nekoliko pisama i nekoliko oglasa u novinama, a
onda je svaki kontakt naglo prekinut i Bronks je počeo da sumnja. Možda je potcenio Velikog
brata. Iako su dojave nastavile da stižu, a istražiteljski tim dobio pojačanje u vidu raznih
istražitelja i forenzičkih psihologa, ništa nisu postigli. Proleće se preobrazilo u leto, leto je
prešlo u jesen, a on je ose- ćao Karlstremov pogled. Nije ništa rekao, ali je bilo očigledno -
deset godina pove-
renja počelo je da se urušava.
Dva dana pred Božić. Kao da su svi stanovnici Stokholma otišli kućama.
Puste ulice. Božićne jelke svetle u svakom stanu. Stigao je do naplatne rampe na mostu
Alvik za nekoliko minuta i velikom brzinom odjurio prema auto-putu E18, na zapad.
- Bronks je ovde.
V
- Čujem.
Bio sam u pravu. Nisam loše procenio Velikog brata.
- Na putu sam
- Rekao sam ti da ideš kući.
Karlstrem Okružen božićnim pesmicama i dečjim glasovima. Jon Bronks se setio prošlog
Božića i kako je posetio tu lepu kući u lepom kraju i tražio odobrenje da se posveti istrazi nove
grupe pljačkaša banaka. Poseta se završila tako što se obreo na večeri s pravom porodicom
Pre tačno godinu dana. I još uvek ih goni.
- U automobilu sam, na putu za Hebi, prolazim Rinkebi.
- Jone, zaboga...
- Oni su.
- Oni?
- Oni.
Prošao je kroz crveno svetlo na rasksnici za Rotebro. Karlstrem ćuti i čeka. Zatim je
okrenuo telefon prema sobi i zvuk božićnih pesmica se pojačao.
V
- Čuješ li ovo, Jone?
Staromodni gramofon. Igla grebe po ploči.
Sanjam o belom Božiću.
V
- Božićne pesme, Jone. Šunka. Kuvano vino.
- Hoću državne specijalce.
- Jone?
- Znam da su oni.
- Sudeći po izjavi svedoka ispred banke, taj što je čuvao stražu je znatno stariji od
ostalih, činilo se da je sporiji, kretao se trapavo i ukočeno u poređenju s dvojicom u banci.
- Oni su.
- Nikada ranije nije bio umešan stariji čovek. Zar ne?
- Lenarte?
Deset godina. Nikada Karlstrema nije nazvao imenom
- Molim?
- Nikada nismo bili ovoliko blizu. Međutim, kolegama u Hebiju treba pojačanje. Već su
pucali u jedan automobil.
Sanjam o belom Božiću se napokon završila.
Sada se čuje druga pesma, takođe poznata.
 - Jone? Ne mogu večeras da zovem šeficu policije i tražim od nje državni tim spe-
cijalaca.
Sneško Belić.
To je. Veseli dečji hor peva veselu božićnu pesmicu.
- Ne dva dana pred Božić. Niti bilo kada, ako nije u pitanju naša oblast i ako ništa ne
ukazuje na to da su u pitanju zaista oni.
***
- Aneli, brže!
- Ovuda nisam nikada vozila. Nismo vežbali...
- Brže! Moramo da izađemo odavde dok nisu zatvorili sve puteve!
Vejavica pleše pod svetlošću farova usred mračne šume.
Leo je razvio mapu preko krila i puške koja tu leži. Prstom prelazi preko puta na kojem se
nalaze, dok se automobil silovito trza. Udario je glavom i ramenom o bočni prozor, kada je
zakočila i zanela automobil, a zatim ga polako vratila na pravac.
- Leo, ne znam gde smo, ja...
- Samo vozi!
Aneli vozi, ali više nije tu, još uvek je tamo gde je sedam metaka ispaljeno u policijski
automobil.
Pucali su. Policija puca na one što pucaju.
- Kada prođemo one jebene vikendice, tamo je izlaz na put. Još tri kilometra. Samo vozi
kako ti kažem!
Znala je. Da se te puške mogu upotrebiti. Stvarno. Međutim, nije sebi dozvoljavala da
razmišlja o tome.
- Aneli?
A sada mora. Zato što su pucali.
- Aneli, stani!
Smrtonosnim oružj em
- Stani! Ja ću da vozim!
Sada ga čuje. Leo urla. Urla na nju da stane. Tu? U šumi? Zašto bi stala tu? Ponovo viče.
Stani. Gleda u retrovizor i traži policijski automobil u koji su pucali i koji nikako ne može biti
iza njih. Leo dodaje mapu Jasperu, Ivan je nešto promrmljao sa zadnjeg sedišta, a krivina se
približila i volan joj se oteo iz ruku.
- Skreni!
Sve u isto vreme.
- Skreći, dovraga!
Prekasno. Celim telom je pritisla kočnicu, automobil je proklizao. Motor od jedne tone,
zajedno sa svim metalom oko njega koji stoji na četiri točka, bespomoćno klizi prema jarku,
zatim se prevrće i pada, a sneg prkosno udara o prozor. Tu se zaustavio. Unutar automobila
udarac je bio jedva osetan. Mnogo više se oseća muk. Muk je potvrdio da se dogodilo ono što
nije smelo da se dogodi. Da više nemaju automobil kojim treba da pobegnu.
Leo je gurnuo vrata, a ona su se odbila o smet. Okrenuo se leđima prema komandnoj
tabli, odupro se i šutirao, otvarajući sve više sa svakim udarcem. Izvukao se i stao u sneg koji
mu dopire do iznad kolena.
- Jaspere, ti uzmi oružje. Tata, ti novac. Svi napolje, smesta!
Jedan po jedan, izašli su u snežnu oluju. Jasper je stavio drške kofera s puškama na
ramena, kao ranac, Ivan je poneo sportsku torbu s tri i po miliona kruna, a krv lipti iz Anelinog
nosa.
- Evo ti. Uzmi.
Ivanova maramica. Obrisala je nos snegom
 - A Sebastijan? Leo...
- Hajde.
V V
- Sta će reći? Sta će... sutra treba da dođe kod nas.
- Aneli? Gledaj me. Idemo kući, sada.
- On dolazi sutra. Slavimo Božić. A... pucali smo u čoveka.
Priljubila je tanku jaknu uz telo, izašla iz jarka, popela se na put i tamo stala. Leo je otvorio
prtljažnik, pobacao sve pažljivo uvijene poklone u sneg i izvukao torbu s jaknama i
pantalonama korišćenim u pljački.
- Biće hladno.
Dobacio je Aneli jaknu, ona nije ni pokušala da je uhvati. Jedna za Jaspera koji ju je
prebacio preko jakne koju već ima na sebi. Jedna za Ivana koji je uzeo jaknu, ali ju je ispustio
u sneg, nije mu hladno.
- Tri kilometra. Ako se probijemo kroz šumu. Do auto-puta na drugoj strani. Nijedan
lokalni policajac nema oružje kojim bi smeo da nas napadne. Potrebno je devedeset minuta
da pojačanje stigne dovde. Razdaljina. Moramo da držimo razdaljinu.
Sneg pada, ali belog zida više nema, sada je više kao providna zavesa, tkanina koja se
vijori na usporenom snimku. Lakše je za orijentaciju. Lakše će ih spaziti.
- Neću.
Krenuli su preko polja, prema ivici šume, kada je Aneli stala i srušila se u duboki sneg.
- Leo?
- Dovraga, Aneli!
- Ne želim. Nikad nisam želela. Hoću... kući.
- Ustaj, smesta!
Sedi u snegu i plače.
- Pristala sam. Na nešto što me nikada nisi pitao! I evo me... ovde.
Uzeo ju je za ruku, povukao je, pustio, a ona je ponovo sela u sneg.
- Aneli!
- Neću.
- Ne možemo da se zadržavamo ovde!
- Pristala sam Nisi me čak ni pitao!
V
Odlučila je. Ostaće tu. Cekaće.
- Rekao sam ti, Leo!
Jasper se vratio.
- Rekao sam ti da je slaba karika!
Otvoreno polje u zimskoj tami. Dvojica muškaraca s automatskim puškama. Između njih,
žena poluzatrpana snegom.
- Propevaće! Identifikovaće nas! Ne možemo da je ostavimo ovde, Leo, ne živu! Leo ga
je zgrabio i povukao bliže sebi.
V
- Sta bi ti uradio, jebote?
- Ako je uhapse, sve će nas identifikovati, jednog po jednog! Sve nas! I tvoju braću!
- Ti bi da je... ubiješ? A? Jel’ to hoćeš da kažeš?
- Da.
Poljubio ju je tada. Pre nego što su oni nestali u šumi, a ona u snegu. Pogledala ga
V
je i objasnila mu da je odlučila, da će ostati tu i čekaće da dođu. Cudno je, ali nekada
jednostavno znaš da je poslednji put.
***
Feliks je pomerio tanjirić za desert, dopola popijenu čašu piva i jednu od onih dosadnih knjiga
iz matematike koje Vinsent ostavlja po celom stanu i stavio malu plastičnu božićnu jelku, onu
najmanju što može da stoji na kuhinjskom stolu kao kućna biljka. Prvi Božić koji slave samo
njih dvojica... dosad. Tako mu se barem čini. Ne može da se seti nijednog Božića bez Lea.
On je najstariji i oduvek je tu. Sada ga nema. Ili mo-
V
žda njih nema. Preselili su se na drugi kraj Švedske. Iznajmili trosoban stan u Gete- borgu.
Preselili su se ili pobegli. Možda su pobegli fizički, ali ponekad se samo na to i svede.
Ispravio je plastičnu jelku i stavio je bliže ivici stola. Usiljeno božićno raspoloženje, iluzija
da je sve kao kod drugih, tako je uvek bilo, dokle god Feliksovo pamćenje seže. Uvek
preterano, lažno, nategnuto, upropašćeno očevom vikom, zahtevima, ludilom. Glupava
plastična jelka na stolu u kuhinji tačno odgovara onome što je Božić oduvek bio - mali.
Trebalo bi da bude spokojan. Veče u novom životu, bez prošlosti. Na metar od njega, mali
brat sedi u fotelji ispred televizora, u obema rukama drži daljinske upravljače i menja kanale i
stanice na radiju.
Trebalo bi da bude spokojan. Ali on je sve, samo ne spokojan.
- Isključi. Sve.
- Moram.
- Ne želim da znam Isključi, dođavola!
V
Vinsent sedi tu još od ručka. Šest sati. Grozničavo prati vesti.
- Vinsente?
- Molim?
- Isključi!
Vinsent je znao, znao je.
Leo, Jasper, Aneli, tata.
V
Neće odustati od pljačke. Cuo je u Leovom glasu, video je po njegovom koraku, po
pokretima.
Lica koja su uz pomoć vatrenog oružja opljačkala štedionicu u Hebiju još
su na slobodi.
- Isključi to!
- Neću da isključim.
- Ne želim da znam Ovde sam, jebote! U Geteborgu! Nisam tamo!
Policija je objavila da su na tragu pljačkašima i da su opkolili šumsku oblast
gde se pretpostavlja da se kriju.
Seo je ispred plastične jelke na kuhinjskom stolu i popio drugu polovinu piva iz čaše.
Mlakog. Oseća teskobu koja izbija iz Vinsentovih pora, usta, nosa. Feliks se se- tio kada je
ono jednom osetio vonj smrti; jedan sused je dugo ležao iza zatvorenih vrata - kakav smrad.
Vinsentova zabrinutost pretvorila se u strah, zatim u teskobu i sada vonja na smrt.
Policija savetuje svima koji žive u toj oblasti da ostanu u kućama.
Ne može više da izdrži. Gotovo je uleteo u dnevnu sobu, zgrabio daljinske upravljače iz
Vinsentovih ruku, isključio televizor i radio i napokon utišao te ozbiljne glasove. Vinsent ga je
pogledao zapanjeno, ali ne zadugo. Zgrabio je mobilni telefon sa sto- čića i ukucao jedan od
retkih memorisanih brojeva.
- Nemoj da zoveš!
Prekasno. Dobio je vezu. Feliks vidi na Vinsentovom licu. Nadu. Još nije potrvrđe- no.
Slično kao kada je osetio smrad smrti. Dokle god ne saznaju da je mrtav, nema smrada. Sada
ne znaju ništa. Možda nisu oni opljačkali banku, pobegli, pucali. Još uvek postoji ta
mogućnost. Možda je neko drugi. Neko ko je takođe sakupio podatke o Hebiju i izabrao taj isti
dan za pljačku. Ne znaju, ne mogu biti sigurni, možda... Zdravo, dobili ste Lea i Aneli, ne
možemo da se javimo na telefon, ali... zatim dugačak signal. Vinsent samo što nije ostavio
poruku, ali je ipak prekinuo vezu.
Sada znaju.
Feliks je zgrabio telefon, kao malopre daljinske upravljače, tresnuo ga o zid i on se raspao
u paramparčad svuda po podu.
- Nije mogao da se mane toga, jebote! Morao je da nastavi, iako smo se preselili ovamo
i... dovraga, Vinsente!
V
Šutirao je plastične krhotine mobilnog telefona i udarao rukama o zidove i okvire vrata.
\bnj straha još više izbija iz Vinsenta. Potrčao je u kuhinju, do četiri božićna poklona ispod
stolice u uglu, po dva za svakoga. Uzeo je jedan - duguljast pravouga- onik zavij en u
nagužvan papir, zato što ga je sam uvij ao.
- Ovaj... je bio za tebe.
Dao ga je Vinsentu i on je otvorio paket, papiri i trake ostali su na gomili na podu. Kutija.
Unutra - flaša viskija. Singl malt. Feliks je izvadio dve čiste čaše i sipao do vrha. Pili su dok ih
nisu iskapili.
- Nikada neće odustati.
Vinsent je napunio čaše, ponovo su pili.
- Razumeš, Felikse? Trebalo je da budem tamo!
Plakao je, prvo tiho, zatim se tresao od plača.
- Trebalo je da budem tamo, Felikse... dođavola, dođavola!
Vonj straha više ne izbija iz njega. Pročistile su ga suze koje nikako da stanu.
- Jasno ti je, zar ne? On nikada neće prestati. Dok je živ.
***
Sneg do kolena. Zimska hladnoća probija kroz cipele, jakne, kožu. Vetar se ponovo pretvorio
u oluju - šiba, proganja, prkosi, izaziva.
Idem pravo napred.
Ti gadovi nas nikada neće stići, nikada nas neće ispitivati, nikada neće pokucati na
zatvorena vrata.
Pravo napred.
Nema stajanja. Nema stajanja. Nema stajanja.
Leo prvi, Jasper na začelju. Ivan je u sredini, korača Leovim stopama, teško diše, pesnice
čvrsto stisnute u džepovima, skijašku masku je navukao preko sede kose. Dva
deset minuta. Na pola puta su. Izašli su na ogromnu čistinu, lakši je prolaz. Hodaju poprečno,
štede vreme, ostavljaju gonite lje za sobom. Onda je Leo, koji je prvi u koloni, počeo da tone.
Brzo. Do struka, do grudi. Nije čistina, već tanak sloj leda preko močvare. Ledena voda
natopila mu je pantalone, jaknu, cipele su mu se odmah zaglavile u blatu.
- Leo!
Ivan se kratkim koracima približio što je više mogao, ispružio je ruku ka Leu i vukao,
vukao. Njegov sin se zaglavio. Čučnuo je, donovima čizama upro o klizavu površinu i
povukao. Led je pukao. Jedna noga propala mu je u crnu vodu, druga je još uvek na ivici
leda. Vuče poslednjim atomima snage. Zatim je mulj odlučio da popusti, iznenada, kao što ga
je i zgrabio.
Izdigli su se, otkotrljali na čvrsto tlo i ležali jedan pored drugog, sve dok se kašalj iz dubine
Ivanovih pluća nije polako smirio.
- Leo? Ne možeš dalje. Ne ovako. Smrznućeš se.
 Temperatura je ispod nule. Vetar zavija. Sin je do grudi u blatu i vodi koja će se uskoro
zalediti.
- Gledaj me, Leo!
- Stižu! Razdaljina! Moramo da držimo razdaljinu!
Krenuo je dalje, ne pogledavši ni u oca ni u Jaspera.
Nema stajanja. Nema stajanja. Nema stajanja.
Ivan ga je stigao i uhvatio za jaknu.
- Jesi li čuo šta sam rekao, Leo? Zar ne shvataš? Ako nastaviš, smrznućeš se! Moraš da
se osušiš! Inače, nije važno koliko daleko ćeš odmaći, jebote!
Leo se otrgao i ponovo krenuo.
Nema stajanja. Nema stajanja. Nema stajanja.
Ivan ga je ponovo sustigao.
- One vikendice! Tamo... s druge strane čistine, vidiš? Još jedna, tamo u šumi!
- Hajde, dovraga!
- Idemo unutra. Osušićemo se. Onda ćemo dalje.
Ivan je pokazao prstom Ka šumi.
- Onda ćemo dalje, Leo.
Kuća nije velika. Crvena oplata, bela ivica. Ušuškana u šumi.
V
Letnjikovac kao i svaki drugi u Švedskoj.
- Ako se ne osušiš... po ovakvom vremenu, Leo, gledaj me... umrećeš.
***
Jon Bronks se parkirao pored malog trga gde se nalazi banka, odmah do prodavnice. Gradić
bi mogao biti Esmo, Ulared, Rimbo ili Kungsern. Nekoliko hiljada stanovnika
i centar s prodavnicama, bankom, bibliotekom, sve zgusnuto na malom prostoru - bili su vrlo
dosledni i u tom smislu, u izboru mesta zločina, uvek ograničeni broj policijskih patrola i lako
za dolazak i odlazak.
Sve ostalo je takođe slično.
Oko ograđenog prostora vijori se traka koja formira kvadrat oko dva prozora banke, tako
držeći radoznale na distanci. Kako se približava, tako nailazi na sve više zbunjenih,
preplašenih i uplakanih ljudi. Unutar banke dve uništene kamere i otvorena bezbedonosna
vrata praznog trezora. Uniformisani policajac je upravo završio ispitivanje i prišao, pokazujući
ka izlazu.
- Moraću da vas zamolim da...
- Jon Bronks, gradska policija, Stokholm
Pogledao je značku koja izgleda isto kao i njegova.
- Bronks?
- Da.
- Ja sam Riden, policijska stanica Hebi. Daleko ste od kuće.
- Znam
- Već su stigle patrole iz Hebija, Sale i Upsale.
- I to znam I mislim da znam koga gonite.
Bronks je proveo petnaest minuta u razgovoru s klijentima i službenicima koji su se zatekli
u banci kada su im dva maskirana muškarca naredila da legnu na pod. Pogledao je čaure
metaka izrađenih za švedsko automatsko oružje, a na snimku od osam sekundi video je i
vođu i muškarca koji je pucao, onu dvojicu što ih zove Veliki brat i Vojnik.
Oni su. Bez crnih kombinezona i samo dvojica u banci. Ipak, oni su.
Goni ih više od godinu dana i nikada nije bio toliko blizu.
 Lokalna policijska stanica nalazi se na ulazu u grad. Bronks je prošao pored nje kada je
dolazio, ne primetivši je. Skromna zgrada nalik na kuću od cigle, ukrašena patuljcima i
vencima, kao i mnogo veća zgrada sedišta stokholmske policije. Video je čak i pola kolača i
dve dopola popijene šolje kafe - božićna proslava prekinuta usled pljačke banke.
Riden ga je uveo, prošli su pored sobe za saslušanja gde sedi žena i gleda uprazno;
tridesetak godina, plavokosa, s ćebetom prebačenim preko ramena i šoljom nečeg vrućeg u
rukama sluša pitanja koja joj postavlja policajka. Prvo je ćutala, a kada je odgovorila, bila je
neodređena, zbunjena, kao da je u šoku.
- Kako su izgledali?
- Ne znam.
- Ne znate?
- Imali su... maske.
Bronks je ostao skriven.
- Ko je to?
Riden je oprezno okrenuo leđa sobi za saslušanja i spustio glas.
- Pokupili smo je na makadamskom putu ka Sali, u oblasti gde se nalaze vikendice.
Pljačkaši su joj oteli automobil. Trčala je unezverena usred snežne oluje, zamalo da je
pregazimo.
Oteli su joj automobil? Oni ne koriste vozila koja nisu sami obezbedili. Pažljivo ih biraju i
ostavljaju tamo gde pretpostavljaju da će ih gonioci tražiti. Bronks je hteo da se vrati do sobe
za saslušanja, da lično priča s njom. Uskoro.
Preko celog zida visi mapa, s Hebijem u centru. Policajac po imenu Riden je rukom još
uvek u rukavici pokazao ka severu, duž puta što se pruža od sivih kvadrata koji predstavljaju
centar i banku. Skrenuo je na raskrsnici nekoliko kilometara dalje, zatim prešao prstima duž
uskog puta koji vodi na zapad.
- Tumarala je tu, na ivici šume. Primorali su je da se zaustavi, da ih pusti u automobil i
da vozi. Uplašila se, a bilo je klizavo. Pronašli smo automobil u jarku, pun ostavljenih božićnih
poklona. Od automobila su vodili jasni tragovi u snegu. Tri para. Pravo u šumu. Lako ih je
pratiti.
- A prvi automobil kojim su pobegli?
- Još uvek ga tražimo.
Bronks je i dalje želeo da prekine ispitivanje.
- Prisilili su je da vozi?
- Da.
- Iznajmljeni automobil? Pun božićnih poklona?
- Krenula je u posetu porodici.
V
- Na čije ime je iznajmljen automobil? Sta je u tim božićnim paketima?
Riden je otvorio vrata susedne sobe. Kolega ispituje stariji bračni par koji je gurao kolica s
namirnicama preko trga u trenutku kada su se pljačkaši parkirali blizu banke. Ušao je i
prekinuo razgovor, zatim se vratio Bronksu.
- Znaćemo za deset minuta.
- A tu?
Jon Bronks se okrenuo prema sobi za saslušanja gde sedi žena.
- Da li mogu da slušam?
***
Kundak je razbio krhko staklo na vratima. Ruka je prošla kroz oštre krhotine. Dosegao je do
brave s unutrašnje strane - poluokret nalevo. Kada je Leo otvorio vrata, vetar ih je tresnuo o
zid.
 Hladno predsoblje. Bez vetra, bez snega.
Prekidač je na zidu, ispod gornje police čiviluka. Međutim, sijalica na tavanici se
nije upalila.
- Tata? Glavni osigurač.
Jednostavna kuhinja. Sofa, trpezarijski sto, dve stolice. Natrpano, ali ima mesta za
četvoro. Stari, nahereni kredenac iznad niske sudopere, klizna vrata bez ručki. Peć na drva
od kovanog gvožđa, pored nje korpa od brezove kore puna starih novina, cepani- ca i šibica.
- Jaspere, video sam telefonski kabl napolju. Pronađi utičnicu i telefon.
Dve male sobe pored kuhinje. Dnevna i spavaća.
Jasper je preturao po plakarima, fi okama, korpicama po podu, a Leo je otvorio crna,
gvozdena vrata peći na drva - trake novina i tanke iglice na dno, dve cepanice odozgo.
Iz predsoblja je čuo tup udarac. Otac je našao razvodnu kutiju i glavni osigurač. Elektricitet
je krenuo kroz staru instalaciju i sijalica na tavanici je oživela.
V
Šibica. Dugačka. Novine su počele da gore, drveni opiljci pucketaju.
- Evo, Leo. Našao sam u predsoblju. Navuci dupli sloj. Nisam našao cipele.
Otac mu je dodao par radnih pantalona i trenerku. Seo je za stari sto od borovine, sklonio
posudu s mumificiranim jesenjim kruškama i zamenio ga paketom tankog papira za uvijanje
cigareta i poslednjim ostacima duvana.
Ostalo je za dve cigarete, ne više. Obično puši dvadeset na dan. Sada mu je potrebna
cigareta više nego ikada. Ako ne otvori ono drugo. Ono što stoji na polici između
V V
šporeta i sudopere. Četiri flaše. Švedska votka i kanadski viski, vino iz Južne Afrike i još jedno
iz Grčke, neko slatko i smeđe koje je već pio.
- Leo, čizme. Moraš da ih skineš. Da ih osušiš. Pre nego što nastavimo.
- Imali smo ukupno devedeset minuta. Ovde možemo da provedemo samo pola od toga.
- Imaš vremena da ih osušiš. Inače ćeš se smrznuti! Gangrena. Onda moraju da
amputiraju, znam, viđao sam to dok sam živeo... tamo. Počinje od prstiju na nogama, onda ti
pocrni stopalo i počne da truli, jebote... ako se ne odseče, smrt se širi nagore, Leo.
- Gangrena?
Poslušao je oca, razvezao pertle, izuo čizme i stavio ih na sredinu crnog livenog gvožđa
koje je već vrelo. Zatim je obukao dva para pantalona iz hodnika, oboje pre- kratke i preuske.
- Tata? Kako možeš da pričaš o gangreni, jebote... sada?
Ivan je stavio svoje cipele pored Leovih, pripalio cigaretu, udahnuo duboko i izbacio oblak
lelujavog dima. Zgrabio je jednu od neotvorenih flaša. Skinuo zatvarač.
- Tata, dođavola! Misliš li da je to pametno?
Pružio je flašu Leu.
- \btka. Uzmi gutljaj, prijaće ti, pokreće krv.
Leo je pio iz flaše. Oseća kako ga otac posmatra sve vreme. Otkako su ušli u kuću. Ili još
od močvare. Ili otkako su se pogledali u banci, kada se okrenuo na putu ka trezoru, a tata se
okrenuo stojeći na svom mestu ispred banke. Bilo je čudno, kao da je na ispitu, kao da je
dete, a odrastao čovek ga ocenjuje, daje mu odobrenje.
- Tata?
- Molim?
V
- Sta si naumio, dovraga?
- Ništa.
- Ne bih rekao, kako me gledaš!
- Kako?
 - Tako.
Ivan je pogledao nekud iza sina, da ga ne bi nervirao.
- Leo, možda ćemo... ćeš morati... da razmisliš ponovo.
- Da razmislim ponovo?
- Ponekad jednostavno moraš da prihvatiš.
Upravo je popio i vratio poklopac na flašu. Sada ga je ponovo skinuo i stavio flašu na sto
između duvana i drhtavih očevih ruku.
- O čemu pričaš... dovraga? Šta to pričaš, jebote? Ja nikada ne odustajem! To ti radiš,
tata! Sta bi ti, zapravo? Zato si hteo da uđemo u ovu kuću, jebote?! Pij, onda, dođavola! Pij!
Malopre su ispreturali fioke i plakare. Otada je vladala tišina u dnevnoj i spavaćoj sobi.
Dok se Jasper nije pojavio na vratima s telefonom ispod ruke.
- Našao sam ga. Na polici u kupatilu. Priključak je u uglu pored radija.
V
Čizme su na peći, nisu u potpunosti suve, ali suvlje su. Otvorena flaša stoji ispred tate.
Grube, drhtave ruke odlučile su da stave zatvarač na grlić.
Leo je pošao do dnevne sobe, do ugla s priključkom za telefon.
***
Bronks je bio u sobi za saslušanja i slušao kako žena sa ćebetom preko ramena neodređeno
i zbunjeno odgovara na svako novo pitanje. Posle samo nekoliko minuta bilo mu je jasno -
nije zbunjena, pretvara se da je zbunjena. I to loše.
V
- Ja bih voleo da postavim nekoliko pitanja. Sta kažete, mogu li da uskočim?
Mlađa koleginica je slegla ramenima i Bronks je pretpostavio da to znači radi šta
hoćeš, ja bih da idem kući i jedem božićni kolač. Seo je na jedinu praznu stolicu i predstavio
se.
- Bronks, stokholmska policija.
V
Saka joj je hladna, uska.
- Aneli.
Nije mu stisnula ruku, samo je ispružila svoju.
- Slušam vas već neko vreme. Kažete da ste krenuli u posetu rodbini i da često vozite
tuda. Onda su se odjednom pojavili maskirani pljačkaši. Nasred puta. I hteli su vaš automobil.
Da li sam dobro razumeo?
- Da.
- Pretili su vam?
Ne koriste nepoznate automobile za beg.
- Da.
- Oružjem?
Pažljivo ih biraju i ostavljaju na odabranim mestima.
- Da.
- Hteli su da ih vi vozite?
Nikada ne bi dozvolili da tako krhak i uplašen vozač pod stresom bude glavni faktor plana
za beg. Osim u slučaju da sam uspeo. Da sam napokon naterao Velikog brata u očaj, naterao
ga da rizikuje i počne da greši.
- Da.
Jon Bronks je drugi put uhvatio hladnu i beživotnu šaku, zatim se okrenuo, izašao i počeo
da traži slobodnu sobu. Međutim, policijska stanica koja spolja izgleda mala, iznutra deluje još
manje. Pošto se u obema privremenim sobama za saslušanja nalaze svedoci, a malobrojne
kancelarije zauzelo je dodatno osoblje, ostala je samo kuhinja. Bronks je zatvorio vrata kako
bi mogao da razgovara, a da ga niko ne čuje. Dok je čekao vezu, uzeo je nekoliko krekera iz
činije na stolu postavljenom za Božić.
V
Vesele pesmice. Cuo ih je pre nego što je šef prineo telefon ustima.
- Jone?
- Da.
- Sutra je Badnji dan.
- U Hebiju sam
Karlstrem nije prekinuo vezu. Nije zato tišina. Božićne pesme se i dalje čuju u pozadini.
- Da li znaš kako da napraviš pravi božićni koktel muma? Klasičan božićni koktel? Znaš
li?
- Tri minuta. Pred zatvaranje. Vjno oružje. Pucnjava.
- Uzmeš malo hladnog bezalkoholnog piva...
- To sam znao kada sam krenuo ovamo.
- ...dve flaše piva i...
- Sada sam video uništene kamere i čaure iz vojnog oružja, razgovarao s očevicima.
- ...flašu crnog piva. Zatim sve to pomešaš.
- Video sam ih. Na snimku. Dvojicu u banci. Veliki brat. I Vojnik.
- Mislim da bi trebalo da odeš kući i probaš, Jone. Ako ne znaš kuda bi i želiš da se
uklopiš negde, ne mogu ti pomoći. Međutim, mogu da ti naredim da se ne baviš policijskim
poslom.
Deset godina rade u istom hodniku, glavni inspektor i istražitelj. Dobro se poznaju. A
zapravo se nimalo ne poznaju. Bronks se ne seća da je ikada povisio glas na šefa, to nije
njegov način ophođenja, kao ni Karlstremov. Stoga su obojica bili zatečeni kada je počeo da
urla u zatvorenoj kuhinji.
- Ti i ja, Karlstreme smo sedeli zajedno i gledali ih na snimcima devet pljački! Ži- veo
sam s njima više od godinu dana! Znam da su to oni! A sada, Karlstreme, sada su prvi put
pucali na nas, na policiju. Pod pritiskom su, saterali smo ih u ćošak... a oni, već sam to
govorio, oni koriste puške kao alat, jebote... ako im se približimo još više bez pojačanja...
platićemo visoku cenu!
Urlao je dok ga grlo nije zabolelo. Poslednje reči izgovorio je promuklo, glasne žice ga
grebu. Zaboravio je da može tako da se oseća.
- Sačekaj.
Bronks je čuo kako Karlstrem spušta telefon i hoda preko tepiha prema muzici koja se
pojačala, a zatim zamrla, isključio ju je. Zatim je čuo kako se penje uza stepenice, u radnu
sobu s pogledom na stokholmski zaliv.
- Jone?
- Molim?
- Siguran si?
- Siguran sam Oni su. Naoružani automatskim puškama koje će upotrebiti, već su ih
upotrebili. Ne želim tamo da vidim policajce iz Hebija i Sale. Ne želim da vidim kako kolege
stradaju. Hoću državni tim specijalaca.
Tišina. Prokleta muzika se više ne čuje. Samo Karlstrem kako diše.
- Preneću šefu policije tvoj zahtev.
- To sam već uradio.
- Već si... zvao?
- Dok sam se vozio ka Hebiju. Zato što svaki minut može nekome da spase život. Već
su na putu. Samo sam hteo da i ti dođeš do istog zaključka. Nije dobro da istražitelj preuzima
takvu inicijativu bez odobrenja pretpostavljenog. A ja sam rekao da ga imam.
***
Plastična božićna jelka još uvek stoji na stolu kao saksija sa cvećem. Vinsentov božić- ni
poklon je pri kraju. Nekoliko paklenih minuta odužilo se u paklenih pola sata.
Pljačkaši koji su danas otvorili vatru u banci u Hebiju, u Zapadnom Uplan-
du, još uvek su na slobodi.
Vinsent se smirio, leži na sofi s dva daljinska upravljača i naizmenično prati vesti na
televiziji i na radiju. Feliks korača tamo-amo između navučenih zastora, u stanu koji se
smanjio. Trosoban stan postao je ćelija od sedam kvadratnih metara.
U toku potere na policiju je pucano iz automatskog oružja, te je pozvan tim specijalaca koji je
stigao na lice mesta.
Na policiju je pucano iz automatskog oružja. Državni tim specijalaca.
Feliks je napunio čašu i popio ostatak viskija. Kao da je u ćeliji bez prozora. Tako se
oseća.
Ima još jedna flaša. Vinsentov drugi božićni poklon. Ovoga puta nije ni sipao Vin-
V
sentu. Otvorio je flašu i ponovo sipao, zureći uprazno. Čaša je dopola puna; trebalo bi malo
da potraje. A onda je zazvonio fiksni telefon.
- Halo.
Njegov glas.
- Ja sam.
Živ si. Jesu li ostali živi?
- Kako? Felikse, kako si?
Gone te. Sve vas gone. Odakle zoveš, dovraga?
- Felikse, čuješ me?
V
- Čujem te.
Telefonska linija ili krči ili je isečena. Kao i fiksna.
- Hteo sam samo da... pričam s tobom
- Da li je i on s tobom?
- Ko?
- Ivan.
- Jeste.
U pozadini se čuje kako neko nešto pomera. Možda Ivan. Ili Jasper.
- Ako sve ode dovraga, Felikse.
- Već su tamo.
- Ako ode dovraga, ti i Vinsent morate da nestanete.
- Specijalci. Tamo su. Rekli su na vestima.
- Nisu.
- Tako kažu! Državni tim specijalaca.
- Nemoguće. Treba im mnogo više vremena da stignu.
V
- Čuješ li šta ti govorim, Leo? Nemoj da uradiš nešto nepromišljeno!
- Ponovo ti kažem Ako ode dovraga, Felikse. Idite iz tog stana. Nestanite. Bilo
gde, jebote.
- Zašto bismo?
- Ne bi trebalo da odgovarate za nešto što sam ja uradio.
- Neću.
- Kako to misliš, nećeš?
- Neću da bežim.
 Vinsent je shvatio da se ne radi o običnom pozivu. Stišao je televizor i radio. I čuo. Lea
kako viče s druge strane.
- Zašto si toliko tvrdoglav, Felikse, jebote? Samo jednom uradi onako kako ti kažem bez
svađanja, jebote!
- Više ne pljačkam banke. Neću da bežim posle tamo neke pljačke banke. Ostajem
ovde, s Vinsentom. Ostajemo ovde.
Vinsent stoji pored njega i naginje se prema uskom razmaku između slušalice i Fe-
liksovog uveta.
- Da li hoćeš da pričaš s Vinsentom?
Nije ni završio pitanje, nije još ni dobio odgovor, a Vinsent mu je već oteo slušalicu iz ruke.
- Leo?
- Molim?
Najmlađi brat je zastao i prislonio slušalicu na usne, pokušavajući da kaže nešto što je
sam čuo već toliko puta.
- Leo... ti... proći ćemo pravo kroz njih.
Petsto kilometara daleko.
- Zar ne, Leo?
A u istoj sobi.
- Da. Pravo kroz njih, Vinsente.
Iza vrata koja su odlučili da zatvore.
- Vinsente... Feliks neće da sluša. Dakle, ti moraš da slušaš. Ako se ovo loše završi,
ako... Morate da se pripazite. Razumeš? Ti ovo moraš da završiš na svoj način. Na
V
svoj način. Ma šta uradio, Vinsente, nećeš pogrešiti. Čuješ? Ma šta se dogodilo... pos-
tupićeš kako treba, bez obzira na sve.
Na stolu je mala plastična božićna jelka.
Nije je primetio. Mora da ju je Feliks kupio.
A on čak i ne voli Božić.
- Leo?
- Da?
- Trebalo je da budem tamo.
- Ne, bato... nije trebalo.
Bronks stoji ispred ogromne mape na zidu. Veliki krst nacrtan crnim markerom označava
mesto gde je pronađen automobil u jarku. Bronks sada zna da je automobil iznajmljen na ime
Aneli Erikson i da su se u njemu nalazili prazni božićni pokloni. Pljačkaši su odatle krenuli
peške kroz ogroman šumski predeo prekriven snegom od pola metra - pretpostavlja da su se
kretali brzinom od četiri, možda pet kilometara na sat, ne brže. Pogledao je na sat, izbrojao i
oko krsta nacrtao krug poluprečnika šest kilometara. Oblast pretrage se nije previše proširila.
A s pojačanjem će se uskoro i suziti.
- Idem ponovo kod nje. Kada budem završio... zovite javnog tužioca. Treba je uhapsiti i
zadržati u pritvoru. Ne znam kako je umešana, ali je umešana.
Sačekao je dok se nije uverio da je Riden shvatio, zatim je ušao u sobu za saslušanja, kod
žene koja se još uvek pretvara da je zbunjena.
- Aneli?
Gleda u sto i u pod.
- Aneli, gledajte me dok vam govorim. Recite mi sve što znate. U protivnom, ovo se
može završiti veoma loše po vas.
- Kako to mislite sve?
- Sve što znate. O ljudima u automobilu. Onima što su opljačkali banku. Hoću da
V
znam njihova imena. Da li možete da stupite u kontakt s njima? Cime su naoružani? Mislim
da je to važno. Ako želite da ih ikada ponovo vidite.
Prvi put ga je zaista pogledala, bez onog tobožnjeg izgubljenog izraza u očima.
- Aneli... čime su naoružani?
Ne dugo, ali dovoljno dugo. Zna o čemu Bronks priča. Zna na šta su spremni ti ljudi u
šumi.
- Da bismo ih zaštitili, moramo da znamo s kakvim se protivnikom susrećemo.
I uplašila se.
- Da li razumete, Aneli? Moramo da znamo. Ako želimo da ih uhapsimo žive.
***
- Obuj cipele.
- Leo, zaboga...
- Umukni, tata! Imamo prednost i zadržaćemo je! Jaspere, voda, hrana, spakuj sve što
nađeš!
- Ali specijalci, Leo, sine, slušaj me, moraš...
- Ne, ti slušaj! Nijedan gad mi se više nikada neće približiti! Niko!
Oluja i vetar su se smirili. Slaba svetlost dolazi od zvezda iznad krošnji. Noć će
biti mirna. Biće im lakše da ih gone. Međutim, i njima će biti lakše da beže - da stignu van
domašaja onih koji će uskoro stići.
Leo je navukao čizme, jaknu i pancir i zgrabio pušku.
Onda je video još nešto. Nejasno, više kao fragment koji opazite, registrujete, pokušate da
ga negde udenete, ne shvatajući zapravo o čemu se radi.
Kao da se već dogodilo, ponekad je tako - kao da ste već proživeli taj trenutak.
Međutim, ovoga puta je obrnuto.
On je bio taj koji posmatra iz tame. Sada neko leži u tami i posmatra njega. Prvo - kroz
kuhinjski prozor levo - učinilo mu se kao da je senka oživela i pritrčala uz drvo. Zatim - kroz
kuhinjski prozor zdesna - do sledećeg stabla pritrčava senka s polucrnim licem, što senke
retko imaju. Napokon, kada je legao na pod i dopuzao do prozora da bolje pogleda,
mnogobrojne senke s oružjem sličnim njegovom kreću se u širokom polukrugu oko kuće. Ako
to zaista vidi - događaje koji izgledaju tako čudno poznati - onda mu se čini kao da se sve
dešava u isto vreme.
- Tu su!
Okrenuo se ka Ivanu koji sedi u fotelji u dnevnoj sobi i Jasperu koji traži po kre- dencima
bilo šta za jelo što bi mogao da spakuje u kofer s oružjem.
- Već su tu!
Ivan sedi kao da se zaglavio u fotelji, zavaljen, paralisan. Jasper je prvo dotrčao do
prozora da vidi ono što je Leo već video, zatim do jakne koja visi preko naslona sofe. Doneo
ju je do kuhinje i izvadio ručnu granatu iz džepa.
- Ne bez maske.
Zatim još jednu.
- Razumeš?
I još jednu.
- Ova grupa, sve što smo uradili, neće se ovako završiti. Nećemo ovako završiti.
Stavio ih je na kuhinjski sto ispred sebe, poredao, poravnao tako da stoje na istoj
razdaljini.
- Sutra. U novinama. Nećemo biti bez maski! Kada budemo na naslovnoj strani,
imaćemo navučene maske preko lica! Neće moći da pokazuju na nas, jebote! Vidi, ovo je
onaj ološ što je pljačkao banke i digao u vazduh Glavnu stanicu. Neće stajati tamo i zuriti u
nas. O, znači tako izledaju.
Tri ručne granate. Zatim torba sa šaržerima; i njih je poredao u drugom redu, ispod
granata.
- Kaži šta da radim, Leo. Uradiću sve što hoćeš, jebote. To znaš, bilo šta! Ne sme- mo
da poginemo kao propali pljačkaši i da završimo u nekoj jebenoj zatvorskoj ćeliji? Leo? Onda
nećemo više biti grupa!
Zatim je otkočio pušku i uperio je u noć, spreman da puca u senke.
- Smiri se, jebote.
Ivan nije više zavaljen u stolici, nije zaglavljen. Ustao je i došao do poredanog arsenala.
- Ako hoćeš da pogineš, večeras je dobra prilika, garantovano. Ali nisi sam ovde,
budalo! Dakle, prestani da mašeš tom puškom!
- Jasper. Tako se zovem! Hajde, samo nastavi da vređaš, to ti dobro ide, uvek ti je išlo.
Cak umeš i da udaraš ljude po nosu. Ali ne možeš da sačuvaš opremu! Ti si kriv što smo
sada ovde!
Seo je pored ručnih granata, usamljen kao što je bio i kada je odlučio da ih izvadi. Kao da
je znao. Nije verovao toj ženi i znao je da taj čovek što laprda nije dorastao zadatku.
- Upravo raspoređuju trupe! Razumeš li? Rade upravo ono što smo mi radili godinu
dana bez tebe, matori! Raspoređivali trupe za napad! Tako da ću da mašem puškom koliko
god hoću, jer me neko tamo napolju već ima na nišanu! Osećam to. Osećam! Ne vidimo ih, ali
znam da su tamo!
Jasper. I otac. Leo je dopuzao do njih i seo između.
- Leo? Hoćeš li da dozvoliš da ovaj šatro rendžer... šta da radimo?
Opet onaj vapaj u tatinom glasu. Leo nije odgovorio. Okrenuo se ka peći na drva i grejao
lice. Torba je još uvek na podu, nadomak ruke. Otvorio ju je, zavukao ruku unutra, uzeo dva
svežnja.
- Novčanice... u sebi imaju skoro trideset procenata pamuka. Tkanine. Da li si to znao,
tata?
Jedan svežanj stotki i još jedan svežanj petstotki.
- Zato je papir malo čvršći, teže ga je pocepati. Znaš li kako sam to saznao?
V
Cvrsto ih je stisnuo u šaci.
- Oprao sam ih. Dosta njih, zapravo. Bile su uprljane, od eksplozivne boje. Acetonom i
vodom. Onda su morale da se suše. Hiljade kruna u sušaču. Dok nisam shvatio da moraju da
se prostru na konopac.
Otvorio je mala četvrtasta vrata na prednjoj strani peći.
Narandžastocrveno. Pucketa.
- Skupile su se. Razumeš, tata? Prokleta tkanina se skupila, smanjile su se i nisam čak
mogao da ih upotrebim ni na automatu na benzinskoj stanici. To nisam znao. Da se u
papirnom novcu nalazi tkanina.
Vrata od tučenog gvožđa su zaškripala kada ih je otvorio i ugurao prvi svežanj, stotke.
V
- Sta radiš, dovraga!?
Jasper je zaurlao, ali ne iz besa već od iznenađenja.
- Zar misliš da treba da se predamo? Da li to misliš... ne razumem, Leo, ne možemo da
pustimo da nas uhvate, jebote!
- Onda lezi na pod. Sam si rekao da te imaju na nišanu.
Gurnuo je sledeći svežanj, petstotke. One su takođe planule i pucketale, kao i svaki papir.
- Leo, dobro je što ćeš spaliti svaku prokletu krunu.
 I Ivan sada sedi na podu, vatra mu je u visini lica.
- Zato što, ponekad, Leo, sine, moraš da prihvatiš.
Opasna, jaka vrelina izgleda kao tanka školjka preko njegovog čela, kapaka, obraza i
usana.
- Da prihvatim? Neće se nikada dočepati ovog prokletog novca.
Leo je ponovo zavukao ruku u torbu, obe ruke, duboko.
V
Šest svežnjeva. Sve petstotke.
- Ni novca ni mene.
Vatra proždire sve. Iza lepih gvozdenih vratanaca s ugraviranim tekstom postalo je tesno.
Duguljasta, čađava peć napravljena je da primi dve male cepanice, a Leo je trpao i gurao
svežnjeve kroz otvorena vrata, a zatim ih zatvorio jednostavnom ručkom.
- Neće me uhvatiti. Jel’ razumeš, tata? Mene neće. Dakle, ili uzmi pušku koja ti stoji
tamo naslonjena na zid. Ili otpuzi napolje. Oni će se tamo pobrinuti za tebe, znaš već, zar ne?
Kao i obično. Od sada, tata... radi šta ti je drago.
Toplota nastala sagoravanjem hiljada kruna ista je kao i ona od cepanice. Međutim, vatra
brže jenjava, papir i tkanina gore kraće nego suvo drvo.
Potpuna tišina. Ivan je seo za sto u uglu dnevne sobe, zaštićen zidovima s obe strane.
Ruke mu se tresu dok uvija poslednju cigaretu od poslednjeg duvana. Kako novac sagoreva,
Leo nastavlja da gura nove svežnjeve u peć. Jasper je puzao okolo i virio kroz sve pozore,
prateći pokrete senki. Zatim je otkočio pušku i namestio obarač na automatsku vatru.
Od sada. Svako radi šta hoće.
***
Jon Bronks je već video takav pogled.
Ti. Ili ja.
Negde iznutra. Iz srca. Iz grudi, pa kroz vrat i oči. Unutrašnja snaga pretvara se u fizičku
silu.
Ti. Ili ja.
Međutim, to nisu te oči. To su bile njegove oči, oči muškarca koji čeka tamo iza za- vese,
u letnjikovcu s belim okvirom na fasadi, i koji je gledao u kamere pre nego što je pucao u njih.
Oči koje Bronks sada posmatra pripadaju drugoj strani, njegovoj strani. Mada je to ista
unutrašnja snaga, mada se nalaze iza iste crne maske.
Pored toga.
Duboke čizme, kombinezoni, panciri. Šlemovi, noćne naočare, nezapaljive rukavi-
ce.
Državni tim specijalaca. Šesnaest pripadnika policijske elite. Rasporedili su se po snegu i
kriju se iza debelih stabala jela, s automatskim puškama i snajperima.
Oblast pretrage. Napokon se suzila.
Na Bronksov zahtev, četiri teška vozila napustila su glavni štab i pedeset sedam minuta
kasnije kotrljala su se seoskim putem samo nekoliko kilometara severno od grada. Adaptirana
i blindirana vozila izgledaju gotovo kao mali tenkovi. U međuvremenu, jedinica s psima
tragačima krenula je za tragovima koji vode od automobila u jarku s praznim božićnim
poklonima, preko polja i kroz šumu. Pokupili su jasan miris blizu močvare, miris straha i besa
tamo gde su jedan ili dvojica begunaca propali kroz led. Odatle je tek nekoliko stotina metara
do kuće koju su upravo opkolili. Tragovi vo-
V
de sve do ulaznih vrata. Šest stopala, tri para. Bronks sada zna da tragovi pripadaju ocu i
sinu i sinovljevom prijatelju iz detinjstva, svi naoružani švedskim puškama
V
AK4, s obiljem municije. Žena koja se pretvarala da je zbunjena napokon im je rekla sve, čak i
koliko svaki od njih ima šaržera u specijalno sašivenim prslucima.
- Još koliko? Kakva je vaša procena?
V
Šesnaest posebno obučenih, odabranih policajaca. Pored njega stoji sedamnaesti, vođa
tima.
- Ne žurimo nikuda.
- Dreser pasa kaže da su ušli tamo pre otprilike pola sata.
V
- Čekamo. Pravi trenutak.
Sneg je prestao da pada. Nije više toliko hladno. Jon Bronks posmatra predeo s najlepše
božićne čestitke. Tako izgleda. Mirno. Osvetljena kućica, na olucima i voćkama sneg mek kao
pamuk, dim iz dimnjaka od cigle.
Ali nije božićna čestitka.
Svetlo u prostoriji, verovatno kuhinji, upalili su naoružani pljačkaši. Na putu ka kućici nisu
oklevali da otvore vatru na policajce. U toku deset teških pljački ispalili su više metaka u
prisustvu ljudi nego bilo koja druga švedska zločinačka banda.
Specijalci su već jednom pokušali da stupe u kontakt.
Sada je okrenuo telefonski broj koji nije bilo teško locirati.
Kroz pukotine i prozore čuje se kako zvoni telefon.
Pokušaj da se ljudi u kući pozovu da izađu napolje s podignutim rukama. Telefon je
zvonio, ali niko nije digao slušalicu.
U svakom slučaju, odgovor su dobili. Sva svetla su pogašena istovremeno.
Neće se predati.
Tri i po miliona kruna je manje nego što bi čovek pomislio. Nije čak ni puna sportska torba. A
kada se gurne svežanj po svežanj u pucketav, narandžast plamen, pretvori se u pepeo koji ne
zauzima gotovo nimalo mesta.
U potpuno mračnoj kući upravo su sagorele i poslednje novčanice, one od dvadeset
kruna.
Nema čak ni one svetlosti iz kuhinje, od plamena iz gvozdene peći.
- Leo?
Ivan leži na podu dnevne sobe.
- Leo?
Sin mu je prošao blizu glave, toliko blizu da je mogao da ga zgrabi za čizmu.
- Moramo... da razgovaramo, Leo.
Leo ne gleda u oca, kreće se uza zid ka prozoru.
- Molim te, Leo. Slušaj me.
Izvio se celim telom, napeo, pažljivo otvorio okno prozora ka spolja, sve dok nije uspeo da
gurne sneg koji je napadao na prozorski prag.
Otvor od tri centimetra. Izlaz.
- Znam šta smeraš. Leo?
Ivan se pridigao na kolena i tako stao pored sina.
- Nemoj to da radiš.
Spolja dopire slaba svetlost. Hladno je i vedro. Zvezde rasute po nebu i polumesec u
padu. Vidi odraz u oknu, četvore oči. Kao onda kada su se gledali u skučenom liftu, pri vrhu
ogledala ižvrljanog grafitima. Bosonog je strčao sedam spratova, ubeđen da ga je izgubio.
- Leo... nemoj to da radiš.
Odraz dva para očiju na oknu prozora. I Leo ih jasno vidi. Prepoznao je pogled tih očiju.
Nedoumicu.
 - Baciće suzavac, tata. Tako uvek počinju.
Ista nedoumica koju je video kada je otac stajao pored peći na drva u donjem rublju; i
pantalone su mu bile mokre.
- Iznenadiće nas. Misle da će nas iznenaditi. A tada ćemo mi njih iznenaditi.
Donje rublje mu visi, čašice kolena izgledaju prevelike, blede butine više nisu mišićave.
- Tada ćemo izaći. Ovuda. Kroz prozor.
Drugačije telo, starije i slabije nego telo koje je držao u onoj kuhinji, dok su udarci
pljuštali. Tada ga je jedini put zagrlio i shvatio koliko je snažan.
- Tada ćemo imati priliku. Kao odmah posle prvih nekoliko pucnjeva za vreme pljačke
banke, tata, kada samo mi znamo i možemo da delamo. Tada krećemo u napad. Mi ćemo
napasti njih.
Jednom je visio oko tog vrata i vukao ga. Nemoj, tata. To nije isto telo. Iscrpljeno je,
isceđeno.
- Ali samo tada. Ako ne budemo tada reagovali, biće kasno. Nikada nećemo izaći
odavde.
Nedoumica. To vidi. U nedoumici je samo neko ko je bespomoćan.
- Ručne granate, tata. Kada suzavac dopre dovde, bacićemo dve, odmah. Ne računaju
na to. Ti i ja idemo prvi, dok će Jasper da ih zadržava s koliko god municije je potrebno. Mi
ćemo otići u zaklon i pokrivaćemo njega dok ne uspe da izađe. Imamo dosta municije. Da li
možeš to, tata?
Leo više ne čuči, ali je i dalje blizu zida.
- Možeš li? Možeš, tata. Plešeš i udaraš, plešeš oko medveda. Krupniji je, ali možemo
da ga savladamo, da pobedimo, ako budemo plesali i udarali kako treba. Zar ne?
V
Ivan je takođe ustao. Želi da uhvati sina za ramena, da ga uhvati čvrsto i protrese i
V
da urla na njega. Ali nije rekao ni reč. Čuje samo Leov glas, srastao je s njegovim i obojica
čuju samo njega.
- Ako budemo plesali oko njih. Pobedićemo. Ako napadnemo kada misle da imaju
prednost. Navuci masku, tata, i budi spreman!
- Da pobedimo?
Ivan ga nije uhvatio, to bi se loše završilo. Nije ni urlao. Međutim, najzad je uspeo da kaže
nešto, svojim glasom.
- Zašto si spalio novac, ako misliš da možeš da pobegneš?
Sin stoji blizu tog prokletog zida. Ako bude i on stao tu, blizu njega, slušaće ga.
- Zar zaista ne shvataš, Leo? Ako izađemo s puškama, sve će otići dovraga. Pocr- neće.
Istruliće. Smrt se širi nagore. Sada ne pričam o gangreni.
Leo se ne sprema za napad, sve dok ga sluša. Ako se ne sprema, ne može da istrči tamo,
u susret onima koji su ih opkolili i imaju ih na nišanu.
- Onaj tamo što misli da je rendžer i trči naokolo pričajući o naslovnim stranama i
maskama! Leo? Kako možeš da slušaš to naklapanje, dovraga? Da li Feliks i Vinsent treba
da te vide mrtvog na naslovnoj strani, to želiš?
- A otkad je tebe briga za njih? Navuci masku, smesta, jebote!
Crna tkanina preko Leove glave. Crta lica su nestale.
- Rekao sam ti već. Nikada više neću sedeti naspram nekog jebenog policajca! Nikada!
Stavi masku odmah, tata! Inače ću te ostaviti ovde!
Njegov sin je krenuo. Napolje. Ivan je ubeđen.
Sin ga više ne sluša. Zato što nije više ništa ostalo da se kaže.
 Skrivena snaga, šta god je ostalo od nje, i odjek neke druge osobe iz nekog drugog
vremena, nekoga po imenu Ivan ko ima tri sina. Ta snaga je sada potpuno nestala, povukla
se, i on je uradio jedino što mu je preostalo - naslonio se leđima o zid koji bi trebalo da ga
zaštiti.
- Leo?
Polako se spustio na pod.
- Znam da me nisi... ocinkario.
Cinkaroš.
- Oduvek sam znao.
Cinkaroš.
- Ozbiljno ti kažem, Leo. Nisi me ocinkario. Znam da me je policajac lagao. Znam da nisi
ništa rekao... video sam zavoj na njegovoj ruci.
Crna maska preko lica. Otkočena puška u ruci.
Nije važno.
Leo se više ne sprema za rat - uspelo je - dokle god ga bude slušao, moći će da ga
održava u životu.
- Zašto si onda to rekao?
- Mislio sam da je tako bolje.
- Da je... bolje?
- Da.
- Kako, dođavola... prvo razbiješ sve, onda digneš ruke i sačekaš da dođe policija. I
onda... okriviš mene!
Jakna se tare o tapete. Otac ga sada posmatra s poda, zabačene glave.
- Toliko si me ugnjavio s tim sranjem Toliko si bio dosadan! Cinkaroš. Neprestano,
jebote! I mislio si da je... tako bolje?
Otac je ispred njega.
Oni su tamo u mraku, spremni za napad.
Jasper puzi po podu iza njega s ručnom granatom u ruci. Proturio je prst kroz alku na
osiguraču i približava se drugom prozoru u dnevnoj sobi.
- Leo, ako ne izađemo sada, poginućemo!
V
- Čekaj.
Video je Jaspera kako razgrće zavese i proviruje kroz prozor.
- Vidim ih! Moramo napolje! Pobiće nas!
- Umukni!
- Smesta, Leo! Pre nego što bude kasno!
- Jaspere? Umukni! Razgovaram s ocem, zar ne vidiš!?
Već je otkočio pušku.
- Bolje... tako? Tata? Bolje?
Sada ju je podigao.
- U tebe bi trebalo da pucam, jebote! Ne u njih! U tebe!
Leo je udahnuo, smirio cev puške. Miran je, prijatan je osećaj. Ne drhte. Ni on ni otac.
U tom trenutku su razbili prvi prozor.
Odlučili su se za kuhinju.
Duguljasta dimna bomba se zavrtela, dokotrljala se, skakutala, zaplesala, ispuštajući beli
oblak suzavaca koji se širi iz kuhinje u dnevnu sobu. Sva trojica su potrčala u spavaću sobu,
kada je sledeća bomba pogodila prozor i zavrtela se i tamo. A kada su se dva oblaka spojila,
pretvorila su se u lavinu.
- Na pod!
 Leo se bacio na pod, Ivan do njega, dok Jasper stoji sa crnom maskom na licu i tri isečene
rupe na njoj.
- Dovraga, lezi! Jaspere, moraš...
Međutim, nije mogao da čuje poslednje reči, zato što su ih nadjačala tri hica ispaljena
odnekud iz belog oblaka. Pod svim tim svetlom, krv izgleda crvenije. Imao je vremena to da
pomisli, kada se Jasperova krv prosula po njemu i tu ostala.
Tada su kapci počeli da mu se trzaju.
Reka suza mu je pokuljala iz očiju, pošto su suzni kanali i sluzokoža otkazali.
- Baci oružj e!
Iznad njega prigušeni glasovi urlaju ispod gas-maski, u oblaku suzavca.
- Lezi i ne diraj oružje, jebote!
Slep je. Ne vidi. Jezik mu gori, grudi su mu kao balon koji će pući. Povratio je. Neko ga je
gurnuo nadole, urlajući i držeći ga. Neko drugi mu je vezao noge i šutnuo ga nekoliko puta u
slabine. Neko ga je uhvatio za ruke. Zna kako suzavac deluje, vero- vatno je zato sve postalo
tako čudno. Ne može da diše, ne može da misli, ali ruka koja ga drži čini mu se poznatom,
krupna i sa žuljevima tamo gde su oduvek bili. Zatim neprirodne suze. Tako je oduvek bilo
među njima. Obraz mu je priljubljen uz pod, metal mu se usekao u zglobove, ruke su mu
stavili na leđa.
Nije imao dovoljno vremena. Otac nije prestajao da priča, namerno ga je zadržavao,
izbacio ga je iz koloseka, cinkaroš, tako da nije imao vremena da pobegne.
Iznenada je postalo stvarno. Ono što nije moglo da se dogodi. Hapšenje nikada nije bilo u
igri.
Međutim, sada jeste.
Badnji dan. Ili svitanje. Ili kasna noć. Jon Bronks ne zna.
Zna da je napolju mrak i da grad još uvek spava. Usamljeni istražitelj sedi u svojoj
kancelariji i zuri u zatvorenu kartonsku kutiju. Vrata što gledaju u pusti hodnik su otvorena. Ne
oseća se onako kako bi trebalo. Iako je istraga duga četrnaest meseci završena. Teorije,
nemoć, gonjenja, beznađe, bes, ponekad i mržnja - sve je gotovo. Iako Veliki brat sada sedi
samo nekoliko stotina metara odatle, u drugom delu policijske stanice, u ćeliji zatvora u
Kronobergu. Okretao se i šaputao pre pljačke, staloženo ispaljivao stotine metaka iz raznog
automatskog oružja u prisustvu ljudi koji nisu bili ranjeni, ali su ostali oštećeni iznutra;
posmatrao ga je kroz kamere i rupe isečene u crnoj maski. Iako je Vojnik, koga je stražar iz
blindiranog kamiona već opisao kao nervoznog, kao nekoga ko dobro barata oružjem i nosi
pantalone uredno uvučene u izglanca- ne čizme, prebačen u bolnicu Karolinška, na
intenzivnu negu. Iako su, posle prvih saslušanja u Hebiju, Mali brat i \bzač locirani u centru
Geteborga - istražitelji i specijalci bili su spremni za upad u iznajmljeni stan. Iako su dvoje koji
se nikada nisu pojavili u istrazi - stariji muškarac koji je čuvao stražu ispred banke i žena koja
se pretvarala da je zbunjena i vozila automobil pun praznih božićnih paketa - takođe proveli
noć u zatvorskim ćelijama, on u lokalnom zatvoru u Upsali, a ona u odeljenju za žene u
Kronobergu, sprat ispod Velikog brata.
Iako sada zna da se sve vrtelo oko porodice.
Tri brata. Prijatelj iz detinjstva. Devojka. I otac.
Cela porodica.
Trebalo bi da slavi, da se smeje, da nazdravi. Međutim, ništa. Četrnaest meseci - i ništa.
Sedi i zuri u zalepljenu kartonsku kutiju i ne shvata.
Možda nije trebalo da je pozove. Možda je zato.
Tada mu se učinilo kao dobra zamisao.
Došao je do automobila ispred male policijske stanice u Hebiju i zatekao ga potpuno
zatrpanog snegom Uzeo je lopatu iza vrata na glavnom ulazu stanice i raščistio metar snega
od ulice do pločnika, rukama uklonio sneg s krova, prozora i haube, zatim sastrugao uporan
led s vetrobrana. Polako je krenuo nazad, kroz saobraćajni krkljanac izazvan snegom. Bio je
kod Jenčepinga, kada ju je pozvao prvi put. Davno nisu razgovarali. Tih poslednjih nekoliko
meseci viđali su se samo u prisustvu kolega, sedeći jedno naspram drugog za četvrtastim
stolovima u salama za sastanke, ili bi se kratko pozdravili u hodniku. Pozvao ju je, ali je
prekinuo vezu posle samo jednog zvona. Posle deset ili petnaest minuta, pozvao je opet.
Prekinuo je vezu kada se javila. Posle
desetak minuta, blizu Jakobsberga, zvonilo je četiri puta pre nego što se javila. Glas joj je bio
strog i on je ćutao s telefonom u ruci.
- Jone?
Nije se pomerio.
- Vidim da si ti.
Držao je telefon na levom obrazu i uvetu.
- Jone, šta to radiš?
V
Čvrsto.
- Jone, ti...
- Sada je gotovo.
Sanin glas se promenio, nije više bio tako strog.
- Sada je... gotovo? Već toliko dugo pokušavam da ti to objasnim! Toliko mi je drago što
to čujem, sad mi je lakše, zato što si shvatio, Jone...
- Ne, hoću da kažem.. oni su gotovi.
- Molim?
- Uhapsio sam ih. Noćas. U Hebiju. Oni su. Tri brata i prijatelj iz detinjstva. Najmlađi je
tek napunio osamnaest. Nemaju dosije. Gonili smo dečurliju koja je prevrnu-
V
la Švedsku naglavačke. Posle četrnaest meseci je gotovo, Sano.
Posle toga je nastala tišina, pošto nijedno od njih dvoje nije znalo kako da nastavi
V
razgovor. Čula su se dva života. Ona je čula kako neko sedi u automobilu i nekuda ide. On je
čuo žamor u kući, nekoga ko je okružen ljudima.
Dečji glasovi. Jedan cmizdri. Drugi traži mamu.
- Jone?
- Imaš... čuj em decu?
- Probudio si nas.
- Imaš decu?
- Dvoje. Ćerka ima četiri godine. Sin skoro dve.
- Nikada nisi ništa rekla.
- Zašto bih rekla?
Graja se sada još bolje čuje, kao da je okrenula telefon prema deci koja su se tek
probudila.
- Jone?
Rekla je. Da joj treba završetak.
Nije razumeo da se radi o takvom završetku.
- Molim?
- Mi... Badnji dan je. Večeras. Za nekoliko sati... moram da...
- Srećan Božić.
- Znaš, Jone...
- To je bilo sve. Srećan Božić.
 Zatim se odvezao do grada. Krenuo je zaobilaznim putem kroz sneg koji je još uvek
padao. Pored Severnog groblja i groba prekrivenog snegom.
Pored nekoga na koga više misli sada kada je mrtav, nego dok je bio živ.
Kroz grad koji će se uskoro probuditi i ostati u toplim domovima s porodicama i božićnim
poklonima. Zatim do policijske stanice, i dalje prazne, kao kada je stigao pre sat vremena.
Cela porodica. I njen kraj.
Otišao je do kancelarije i sklonio hrpe fascikli. Istraga će uskoro nestati s njegovog stola i
postati dokazni materijal za tužioca na suđenju - četiri hiljade strana preliminarne istrage o
devet pljački banaka, jednoj pljački blindiranog vozila, krađi dvesta dvadeset jedne
automatske puške, pokušaju iznuđivanja od policije i eksploziji bombe na Glavnoj stanici u
Stokholmu. Umesto toga, latio se druge preliminarne istrage. One u zalepljenoj kutiji koja tu
stoji već toliko dugo da je postala stolica za goste.
Isekao je lepljivu traku nekoliko puta obmotanu oko kutije. Otvorio je poklopac i otišao.
Kroz pusti hodnik, u kuhinju, do poslednje kapi kuvanog vina i nekoliko ostataka keksa od
đumbira u korpici.
Vratio se u kancelariju.
Nervozno obilazi oko otvorene kutije.
Porodica. Završetak.
I Sem između dva stražara, izlazi iz ćelije za posete u zatvoru udaljenom dvesta
kilometara, okreće se i šapuće ne želim nikada više da te vidim.
Jon Bronks je tada odlučio. Prići će kutiji koja je čekala da je neko otvori, dve strane
poklopca stoje uspravno, nalik na krila od tvrdog kartona koja samo što nisu nekud poletela.
Ispod praznih fascikli i starih kalendara koje je ko zna zašto sačuvao krije se debeo svežanj
papira. Druga istraga. Ona koja je pre osamnaest godina bila osnova za neko drugo suđenje i
doživotnu robiju.
Sada je tu pred njim na stolu.
Već je zvao Sanu, ona ima dvoje dece. Više ne zna ni gde mu majka živi. Da zove Sema
takođe ne bi bilo pametno, pošto je o njemu reč.
Zgrabio je krhki omot, okrenuo prvu stranu.
STANICA: Stokholm ODELJENJE: Ubistva ZLOČIN: Ubistvo
Sve te godine. Od adolescenta do sredovečnog čoveka. Nikada nije pipnuo taj materijal.
Prve stranice liče na sve preliminarne istrage na kojima je dosad radio. Glavni iz- veštaj.
Zatim lista branilaca po službenoj dužnosti. Zatim još jedan izveštaj. Zatim
skraćeni pregled osoba povezanih s događajem. Transkript razgovora sa službom za hitne
pozive, slomljena i smetena žena u 02.32 ujutru.
A tu, na dvadeset trećoj strani početnog saslušanja, sličnost prestaje.
Razgovor sa šesnaestogodišnjim Jonom Bronksom
V
Cak se i ne seća da je neko razgovarao s njim.
FL: Da li si znao? Sta brat namerava da uradi?
JB: Da li sam znao?
FL: Da li ti je rekao da će ubiti oca?
V
Cudno. Uopšte se ne seća. Sve dok ne pročita svoje odgovore.
I sam bi mogao da bude taj policajac koji obavlja saslušanje. Možda je i bio, u svakoj
istrazi. Možda će opet biti, sutra, kada počnu da saslušavaju oca, starijeg brata, srednjeg
brata i najmlađeg brata.
FL: Nož, Jone?
 Tačno zna šta će biti sledeće pitanje. Pre nego što je pročitao. To je zadatak policajca, da
sazna istinu, da unese red u tok događaja.
FL: Ti znaš da smo ga našli ispod tvog kreveta?
Zna pitanje, ali nikada nije znao odgovor. Ponekad... obično se pretvara da se onesvestila.
Svako ima neki odgovor. Ali vi shvatate da je zaslužio? Objašnjenje za nasilje. Da sam hteo
da je ubijem... ubio bih je. Zna pitanje, ali nikada nije znao odgovor - ni onda, a ni sada.
FL: Pitam se, Jone, da li si i ti možda imao nož u rukama?
V
Citaće dalje, zna da će ovoga puta zaista pročitati, ali malo kasnije, kada se vrati.
Razgovor s majkom Semovo saslušanje. Tehnički izveštaj s fotografijama kreveta i krvave
posteljine, kao i noža za čišćenje ribe s malim, oštrim zupcima. Izveštaj patologa koji opisuje
muškarca s tri uboda u grudi, blizu srca. Međutim, prvo mora da po- seti nekoga koga zna, a
ipak ga nimalo ne poznaje.
Nije daleko, ne mora čak ni da izađe iz zgrade. Troja zaključana vrata u sedištu švedske
policije - od istražiteljskog biroa stokholmske policije, preko Interpola, Odelje- nja za zaštitu
svedoka, forenzičkog odeljenja, do više zgrade okrenute ka zapadu - Švedske službe
bezbednosti, Nacionalnog policijskog odbora, Odeljenja za prisluškivanje, kronoberškog
zatvora. Nije tu svraćao od prošlog proleća kada je potražio pomoć prilikom analiziranja dva
kasna noćna poziva. Što više naglašavaju potrebu da odeljenja sarađuju, čini se da sve
manju sarađuju.
Ovoga puta popeo se liftom na osmi sprat. Izašao je i pokucao na stražarova vrata. Usred
noći. Nenajavljen. Ipak, ljubazan mladić s druge strane stakla je otvorio vratašca i objasnio da
će istražitelj Bronks, ako sedne i sačeka nekoliko minuta, uskoro moći da poseti
osumnjičenog kojeg su doveli pre nekoliko sati i sada se nalazi u zapadnom krilu zatvora.
Seo je i čekao.
Okrenut ka zaključanoj zatvorskoj ćeliji, od istrage stare osamnaest godina.
Od porodice, ka porodici.
Porodica?
Više ne zna šta je to.
Porodica je nešto stabilno, s urođenom solidarnošću. Stoga je nasilje u porodici
očiglednije, brutalnije - upereno protiv same porodice, protiv sopstvenog semena, protiv
onoga što bi to zajedništvo trebalo da štiti.
- Bronkse?
Nikoga da se poveriš, da podeliš s nekim.
Pre nego što postane kasno.
Ponekad se završi na groblju. Ponekad tu.
- Bronkse? Hej?
- Da?
- Možete ući sada.
Beo, tek uglačan pod. Gotovo zaslepljujuća fosforescentna svetlost napada svakoga ko po
njemu hoda.
Iz prve ćelije čuje se vrisak, noćna mora, tako zvuči. Zatim tri tihe ćelije. Nešto dopire iz
dve sledeće ćelije, ne vrisci, već više kao da neko radi sklekove, u prvoj, a neko priča sam sa
sobom u drugoj. Lako je zameniti dan za noć, kada dani postanu ne- delje, a nedelje se
pretvore u mesece, u petnaest kvadratnih metara, bez poseta, televizora, novina; jedan sat
dnevno u zatvorskom dvorištu na krovu zgrade, a ostala dvadeset tri iza malih zaključanih
vrata.
Otprilike na polovini hodnika. Ispod zaslepljujućeg svetla. Ćelija broj sedam.
- Sigurni ste? Hoćete da uđete sami?
 - Da.
- Možete uzeti alarm, ako želite. Mali je, stane u džep. Za svaki slučaj.
- Hvala. Nije potrebno. Biće to kratka poseta.
Stražar je dva puta okrenuo ključ u bravi.
- Otvoreno je. Ostaviću vas.
Jon Bronks je otvorio teška metalna vrata. Posle više od godinu dana gonjenja, visok
sportski građen, plavokos muškarac, mnogo mlađi nego što ga je zamišljao, sedi na krevetu i
zuri u zid. Nije se okrenuo ka pridošlici.
- Zdravo.
Uvek onaj zagušljivi vazduh u ćeliji.
- Ja sam Jon Bronks. Ja sam vodio istragu.
Visok, plavokos mladić još uvek zuri u sivi beton.
- Koju istragu?
- O više pljački banaka. Prilično krupnoj krađi oružja. I o bombi, što će se smatrati
terorizmom
- Ne znam o čemu pričate.
- Mislim da znaš... Ana-Karin. O tome ćemo pričati sutra.
- Niko neće ni o čemu pričati sutra.
- Već smo razgovarali. Ljudi kao što si ti ponekad to rade. Pričaju. Znam. Da bi zaštitili
mlađu braću.
Zatvorenici nose odeću s amblemom zatvora na beloj majici i smeđe pantalone. Tako je
obučen i čovek koji sedi ispred njega.
Okrenuo se. Plave oči. Tanke usne.
Eno ga.
- Nisam cinkaroš. Mi ne cinkarimo. Ne ide to tako.
Zatim se ponovo okrenuo prema betonskom zidu.
- Možete da idete. Pošto sada ne želim i ne moram da razgovaram s vama.
Jon Bronks stoji u zagušljivoj prostoriji i udiše ustajalu prašinu.
- Ni ja ne želim da razgovaram s tobom. Nisam zato došao.
Izašao je u hodnik, držao vrata i čekao da stigne stražar s velikim svežnjem ključeva.
- Samo sam hteo da vidim kako izgledaš. Ispod maske, Veliki brate.
Vreme.
Uvek zna koliko vremena. Tačno.
Nema više ručni sat sa crvenim kazaljkama i svetlosmeđim kaišem. Tata ga je imao na
ruci. Međutim, sat mu ne treba, nikada mu nije ni trebao. Njegov unutrašnji sat uvek meri
vreme koje mu je preostalo.
Tik-tak. Manje života. Tik-tak. Manje života. Tik-tak. Manje života.
Debela vrata ćelije. Na prozorima rešetke od debelih gvozdenih šipki. Od sada ne može,
ne sme da radi ono što uvek radi - da meri vreme. Zatvoren je. Neko ko je zatvoren i ko zna
tačno koliko sekundi, koliko udisaja mu je ostalo, neće moći ni da diše.
Bez smene dana i godišnjih doba gadovi mu ne mogu ništa.
Jednom je pokušao. I uspeo je. Ako ne bude učestvovao, ako odbije da sarađuje s
ljudima, moći će da prođe pravo kroz zatvorena vrata.
I onda su policajci stajali s druge strane. Kod kuće. U stanu. Tata je bacio bombu i kuća se
zapalila, mama i policajci su čekali s druge strane vrata koja je on sam zaključao.
Feliks pored njega na krevetu, Vinsent u njegovom naručju.
Idemo pravo kroz njih. Pravo kroz njih.
Proći će pravo kroz sve. Kroz vrata, policiju, saslušanja. Ne mora ništa da kaže, ako ne
želi. Zaključan je, ali sam odlučuje o tome da li će otvoriti usta ili neće.
 Možda će ovoga puta biti malo drugačije. No ipak isto.
Svi sede iza zaključanih vrata. Nisu zajedno. Ali biće zajedno, kasnije. Tako je uvek bilo.
Ako ne budu razmišljali i merili vreme.
Ako sada postane onda, a onda postane sada.
- KRAJ -
Beleška o autorima
Anders Roslund je poznati švedski novinar, nekadašnji urednik vesti na švedskoj nacionalnoj
televiziji. Od 2004. godine bavi se isključivo pisanjem knjiga. Njegovi kriminalistički romani
objavljeni su u preko trideset zemalja.
Stefan Tunberg je uspešan filmski stvaralac - režiser, scenarista i glumac, no daleko je
zanimljiviji podatak da je on brat trojice glavnih junaka; dok su Leo, Feliks i Vinsent pljačkali
banke, Stefan je pohađao umetničku školu.
Ples sa medvedom prva je Roslundova i Tunbergova zajednička knjiga.
[1] Engl.: Vrati se.
[2] Engl.: Idi kod mame! Vrati se.
[3] Arapski: brže, brže.
[4] Arapski: kurvo.
[5] Obična proključala voda, u koju može da se doda i malo šećera.
[6] Iz švedskog crtanog filma o medi Bamziju koji zahvaljujući supermedu postaje najjači
medved na svetu.