Ruth Rendell

MACICI U SUMI
V l V

Ruth Rendell THE BABES IN THE WOOD

 
 U deset sati još uvek je bilo dovoljno toplo da se boravi napolju.
Nebo je bilo prekrivreno zvezdama, a između njih se uspeo pun, krvav
mesec. Usred šume nalazio se otvoren prostor, dovoljno veliki da na
njemu zaigra hiljadu ljudi, kao na podijumu za igru prekrivenim
mekim travnatim prekrivačem i opasanim zidom od visokog šumskog
drveća, bukvi, jasena i divljeg kestena. Lišće još nije počelo da pada po
kući koja se, premda je bila blizu, nije mogla videti. Kao ni njene
pripojene zgrade i vrtovi.
U središtu otvorenog prostora oko stotinu ljudi su stali u krug.
Većina nije znala da se kuća nalazi u blizini. Stigli su minibusevima i
kombijima, a neki su došli vlastitim kolima, stazom na koju su
skrenuli sa neravnog druma, do kojeg su stlgli iz jednog poprilično
uskog puta. Na prilaznoj stazi nije bilo nikakvog znaka koji je govorio o
tome da je ovo privatan posed i nije bilo nikakvog traga da se u blizini
nalazi kuća. Neki su nosili običnu odeću koju rado oblače mladi i
sredovečni ljudi oba pola, a to su farmerke, majice, džemperi ili jakne,
ali drugi su na sebi imali crne ili smeđe odore. Držali su se za ruke i
nestrpljivo, možda uzbuđeno, iščekivali.
Čovek u belom, u beloj raskopčanoj košulji, belim pantalonama i
belim cipelama, ušao je u središte kruga.
Kada je stigao do centra, ljudi su počeli da pevaju. Bila je to poletna
pesma, poput himne ili hora iz neke opere i mjuzikla. Kada su završili
s pevanjem počeli su da pljeskaju rukama u ritmu. Pljeskanje je stalo
kada je čovek u belom progovorio.
Obratio se prisutnima glasom nalik na pojanje sveštenika.
,,Da li nekog od vas proganjaju zli duhovi? Da li je neko među vama
opsednut zlim duhom?"

 
 Nastala je mukla tišina. Niko se nije makao. Blag povetarac se
vinuo iznad glava prisutnih, mrsio kose i podizao suknje. Ponovo je
stao kada se neko iznenada pojavio u krugu. Niko od onih koji su se
držali ruke, koji su pevali i tapšali, nije znao kako je ta pridošlica
stigla. Niko od onih koji su ga posmatrali, čak ni oni koji su stajali
sasvim blizu, nije mogao da utvrdi da li je to bio muškarac ili žena, i
premda niko ko je bio od krvi i mesa nije stajao kraj nje, pojava se
blago zateturala kao da ju je neko gurnuo. Na sebi je imala crnu odoru
koja je od vrata sezala sve do stopala, a glava joj je bila prekrivena
crnim velom.Čovek koji je govorio o zlim duhovima iznenada je
uzviknuo:
,,Pošalji vatru, o Gospode, da sagori zle duhove!"
,,Gori, gori, gori!", uzvikivali su ljudi u krugu. Susreli su se čovek u
belom i prilika u crnom. Iz daljine su izgledali kao par prerušenih
ljubavnika, maskirani u ogrtačima, pristigli sa karnevala u Veneciji.
Tama je bivala sve gušća, dok je tanak oblak prolazio preko meseca.
Sveštenik i molitelj, ako je to ono što su oni bili, stajali su dovoljno
blizu da su mogli da se dodirnu, ali niko nije mogao da vidi da li su se
zaista dodirnuli. Bilo je važnije slušati nego gledati, jer crna prilika je
odjednom pustila dugačak, dubok urlik, očajnički krik, ali glasniji od
svakog krika, a zatim je usledio niz takvih urlika. Zvučali su stvarno,
ne odglumljeno, bili su to krici iz napaćenog i ranjenog srca, mučene
duše. Odjekivali su, jedan po jedan, zatim nestajali, pa ponovo
odjekivali.
Bela prilika je stajala nepomično. Ljudi u krugu počeli su da se
njišu, drhteći, prebacujući težinu s jedne na drugu nogu i uskoro su i
oni zaurlali, dok su se neki udarali po telu rukama ili, kao nekolicina,
granama koje su podigli sa zemlje. Njihali su se tako uz glasne povike,
a oblak je naposletku prošao i otkrio mesec koji je ponovo osvetlio ovaj
ritual, obasjavši ga belom svetlošću. Zatim je i crna prilika počela da se
kreće. Ne tako polako kao ostali, već hitrim pokretima koji su bivali sve
silovitiji i mahniti, dok je crna prilika udarala rukama ne po vlastitom

 
telu, već po grudima i rukama čoveka u belom. Njegovi urlici prerasli
su u režanje, a u tom režanju moglo se čuti škrgutanje zubima.
Naizgled nesvestan tog divljačkog napada na sebe, čovek u belom je
podigao ruke iznad glave.
Povikao je glasom sveštenika koji vrši nekakav drevni ritual:
,,Priznaj svoje grehe i zlodela!" Suknula je bujica grešaka i propusta,
neki od njih izgovoreni šapatom, neki glasno da svi mogu da čuju, pri
čemu bi glas grešnika zaličio na krik očajnika. Bio je to glas koji je
rastao u uzvikočajanja. Ljudi su ćutali i pomno slušali. Nastavljene su
da se nižu ispovesti, ali s manje žestine, stišavajući se lagano dok
prilika u crnom nije počelo da drhti i da se bolno povija. Usledila je
tišina koju bi prekinuo samo poneki tihi uzdah nekog od prisutnih.
Sveštenik je progovorio. Stavio je ruku na rame prilike u crnom i
rekao zvonkim glasom: ,,Sad izađi iz njega!" Nije bilo oproštaja greha,
samo ta naredba: ,,Izađi iz njega!"
Oblak koji je prešao preko meseca izazvao još jedan uzdah
prisutnih, ali sada je to bio uzdah čudenja. Obuzela ih je jeza.
,,Vidite li zle duhove, deco moja! Vidite li ih kako lete preko meseca!
Vidite li Aštarot, tog ženskog demona koji boravi na mesecu!"
,,Vidimo je! Vidimo je!", čuli su se povici ljudi iz gomile. ,,Vidimo
Aštarot!"
,,Stvorenje koje je pružilo dom tom ženskom demonu priznalo je
velike grehe telesnog, ali ona, demonica, otelotvorenje telesnog greha,
izašla je, a sa njom i drugi manji duhovi. Vidite li ih sada u vazduhu
iznad nas!"
,,Vidimo ih! Vidimo!"
Molitelj u crnom naposletku je progovorio. Govorio je slomljenim
glasom, slabim i neodređene seksualnosti. ,,Vidim, vidim..."
,,Hvala Gospodu, bogu domaćina!", povikao je čovek u belom.
,,Hvala blagoslovenom Trojstvu i svim anđelima!"
,,Hvala Gospodu!"
,,Hvala Gospodu i svim anđelima!", rekla je prilika u crnom. Posle
nekoliko trenutaka prilika više nije bila u crnom. Dve žene su se

 
probile kroz masu i stale u središte kruga, a u rukama su držale belu
odeću. Obukle su osobu u crnom u tu odeću, od glave do stopala, tako
da su naposletku obe prilike u centru kruga bile u belom.Osoba koja je
bila u crnom glasno je povikala, ali ne više glasom očajnika: ,,Hvala
Gospodu koji je svog grešnog slugu još jednom vratio u stanje čistote."
Kada je počeo ples gotovo da se nisu mogle čuti reči. Dve bele
prilike su nestale u masi. Neko je svirao, odnekud se čula muzika,
melodija koja je ličila na onu čuvenu škotsku pesmu, koja je nekim
čudom u isti mah bila i himna. Plesali su i tapšali. Jedna žena je
svirala tamburinu, a druga citar. U centru kruga stajala je ona prilika
koja je grešila i bila pročišćena od greha, i veselo se smejala poput
nekog ko se dobro provodi na dečijoj žurci. Nije bilo ničega za jelo,
ničega za piće, i nije se pušilo. Ali svi su bili pijani od žara, od
uzbuđenja, na rubu histerije koja nadolazi kada se skupi velika gomila
ljudi koja veruje u isto, koju okuplja ista strast. A onaj kome su
oprošteni gresi nastavio je da se smeje sve glasnije, veselo i radosno
kao dete.
Ples je trajao pola sata, a zatim je počeo da jenjava dok se muzika
polako stišavala. To je bio signal za rastanak i svi su odjednom ponovo
utihnuli i stali da se povlače prema stazi na kojoj su bila parkirana
kola.
Sveštenik, koji je došao sam, sačekao je da svi odu, a zatim je
skinuo mantiju ispod koje je nosio farmerke i vojničku jaknu. Odore je
spakovao u prtljažnik svog automobila, a zatim krenuo niz drum do
kuće.
Kuća je bila velika za današnje pojmove, u ranom viktorijanskom
stilu, sa dva niska stepeništa koja su vodila do trema sa stubovima na
kome su bila ulazna vrata. Balustrade su uokvirivale krov kuće. Kuća
je bila prijatna za oko, premda prilično nezanimljiva. Takvih kuća ima
na stotine, ako ne i na hiljade svuda po Engleskoj. U kući nije bilo
nikog, naravno, uveče posle radnog dana tu obično nema nikoga. Popeo
se stepenicama na levu stranu, izvadio koverat iz džepa i spustio ga u

 
poštansko sanduče. Živeo je u teškim uslovima, poput mnogih iz
njegovog stada, i hteo je da uštedi troškove poštarine.
Vlasnik kuće i imanja tražio je novac. Prirodno, iako je bio bogat
čovek. Ali sveštenik, ako je on to zaista bio, pristao je na dvesta funti,
da bi se se naposletku dogovorili za sto. U koverti je bila i poruka
zahvalnica. Ljudi će možda želeti da ponovo upotrebe ovaj čestar, kao
što se već dešavalo nekoliko puta u prošlosti. Sveštenik je uvek gledao
na njega kao na ,,otvoren prostor", premda je čuo da ga zovu
podijumom za igru, njemu je taj naziv zvučao nekako paganski.
Vratio se natrag do svojih kola.

***

 
 Kingsbruk se obično nije mogao videti sa njegovog prozora. Nije
se video njegov tok, prevoji, niti vrbe poređane u dvostruke leje duž
obala. Ali je sada mogao da ga vidi, ili tačnije, da vidi ono u šta se
Kingsbruk pretvorio, u reku široku poput Temze, ali ravnu i mirnu, u
široko jezero koje je ispunilo vodom sopstvenu dolinu i prekrilo livade
glatkim, srebrnkastim pokrivačem. Od nekoliko kuća koje su se
nalazile u dolini, duž druma koji je nestao, a vodio je do mosta koji je
takođe nestao, mogli su se videti samo krovovi i gornji spratovi koji su
virili iznad površine vode. Mislio je o svojoj kući, koja se nalazila na
drugoj strani tog nabujalog jezera, i za sada je izmakla poplavi. Samo je
jedan deo bašte bio prekriven vodom koja je polako nadirala.
Padala je kiša. Međutim, kako je naglasio Berdenu nekih četiri sata
ranije, kiša nije više bila nikakva novost, nije imalo smisla govoriti
dalje o njoj. Uzbudljiva bi bila vest da je kiša prestala da pada. Podigao
je slušalicu i pozvao svoju ženu.
,,Sve je isto od kako si otišao", rekla je. ,,Zadnji deo bašte je pod
vodom, ali voda još nije stigla do duda. Mislim da se nije pomerila. Po
tome merim nivo vode, po dudu."
,,Dobro je da ne gajimo svilene bube", rekao je Wexford, ostavljajući
svoju ženu da dešifruje tu zagonetnu opasku.
Nikad se ništa slično nije dogodilo u ovom delu Saseksa od kako
ljudi pamte, ili barem od kako on pamti. Uprkos duplim branama od
džakova s peskom, Kingsbruk je preplavio put kod mosta Haj Strit,
Centar za zapošljavanje i Sejnsburi, ali je nekim čudom za sada
poštedela hotel Oliv i Dav. Bilo je to brdovito mesto i većina kuća na
brdima bila je pošteđena. Ali to nije bio slučaj s ulicama Haj, Glib, Kvin
i Jork, ni sa njihovim starinskim dućanima i visećim krovovima. Tu je

 
voda bila duboka od trideset do šezdeset centimetara, na pojedinim
mestima čak i jedan metar. U porti crkve Svetog Petra vrhovi spomen-
grobnica virili su iznad površine jezera, poput stena koje se izdižu
iznad površine mora. A kiša je i dalje padala.
Prema agenciji za očuvanje životne sredine, zemljište na
teritorijama Engleske i Velsa koje su pogođene poplavom bilo je
zasićeno vodom do te mere da nove količine vode koje je nanosila kiša
nisu imale kuda da otiču. Jedan broj kuća Kingsmarkamu, a još više u
ravnijem i nižem Pomfretu, bile su poplavljene još u oktobru, a sada su
ponovo poplavljene krajem novembra. Dnevne novine pružaju čitaocima
korisne informacije, obaveštavaju ih da je takve posede nemoguće
prodati, jer oni sada ne vrede ništa.
Vlasnici su ih napustili još pre nekoliko nedelja, odseli su kod
rođaka ili su privremeno iznajmili stanove. Lokalne vlasti su
iskoristile svih deset hiljada džakova peska koji su ovom prilikom bili
naručeni, prezrivo odbacivši mogućnost da se upotrebi samo polovina
te količine. Sada su svi bili pod vodom, a novi džakovi koji su traženi
još uvek nisu stigli.
Wexford se trudio da ne razmišlja o tome šta bi moglo da se dogodi
ako bi voda pre sumraka porasla za još samo tri centimetara, ako bi
preplavila Dorin posed i stigla sve do njenog duda. Sa te strane kuće
gde se nalazi drvo zemlja se vrlo postepeno spušta nadole, sve do
jednog niskog zida, koji je prilično beskorisan u slučaju poplave, a
odvaja travnjak od terase i francuskih prozora. Trudio se da ne
razmišlja o tome, ali je ipak zamišljao vodu koja nadolazi, koja se
zatim preliva preko zida... Još jednom je pružio ruku prema telefonu,
ali je ovog puta samo dotakao slušalicu i odmah je povukao kad su se
otvorila vrata i unutra ušao Berden. ,,Još uvek pada kiša", rekao je
Berden. Wexford ga je samo pogledao. Bila je to ona vrsta pogleda koji
bi uputio pokvarenoj hrani kojoj je pre tri meseca prošao rok, a koju bi
pronašao negde u dnu frižidera.
,,Upravo sam čuo ludu stvar, mislio sam da bi mogla da te zabavi.
Izgledaš kao da ti treba neko da te oraspoloži."

 
 Seo je za sto, na svoje omiljeno mesto u ćošku. Wexford je pomislio
da je bio mršaviji nego ikad, kao da se upravo vratio s fejs-liftinga,
relaks masaže i tri nedelje provedene u banji.
,,Telefonirala je neka žena i rekla da su ona i njen suprug otišli u
Pariz za vikend, a svoju decu ostavili sa... pa, bebisiterkom za
tinejdžere, pretpostavljam. Kada su se vratili kasno sinoć njih nije bilo
i, prirodno, pretpostavili su da su se svi podavili." ,,Zar to nije
zabavno?"
,,Prilično bizarna priča zar ne? Tinejdžeri imaju petnaest i trinaest,
bebisiter oko trideset, svi umeju da plivaju, a kuća se nalazi dva
kilometra iznad poplavljenog područja."
,,Gde je to?"
,,Lindherst Drajv."
,,Blizu mene. Ali to je nekoliko kilometara iznad poplava. Voda
polagano ulazi u moju baštu."
Berden je prekrstio noge, zamahnuvši nemarno svojom elegatnom
cipelom. ,,Glavu gore. Mnogo je gore u Brid Veliju. Nijedna kuća nije
izmakla poplavi." Wexford je zamišljao kuće kojima su izrasle noge da
bi mogle da pobegnu od razbesnele vode.
,,Džim Pemberton je otišao tamo. Lindherst Drajv, mislim. On je i
upozorio specijalne jedinice Sab - akva."
,,Šta?"
,,Mora da si čuo za njih." Berden je samo izbegao da kaže ,,zar i ti".
,,To je udružena akcija Kingsmarkam saveta i Vatrogasne brigade. To
su većinom volonteri u ronilačnoj opremi."
,,Ako je to zabavno", rekao je Wexford, ,,odnosno, ako situaciju ne
smatramo tako ozbiljnom, čemu te ekstremne mere?"
,,Predostrožnost nije na odmet, za svaki slučaj", rekao je Berden
ležerno.
,,Dobro, da rezimiramo. Ta deca - kog su pola uopšte? Dečak i
devojčica ili šta već? I kako se zovu?"
,,Dejdovi. Zovu se Džajls i Sofi Dejd. Ne znam ime bebisiterke. Ali
oboje umeju da plivaju. U stvari, dečak je dobio srebrnu medalju na

 
nekakvom takmičenju za spasioce, a devojčica zamalo nije primljena u
lokalni juniorski plivački tim. Bog sveti zna zašto majka misli da su se
udavili. Koliko ja znam, nisu imali razloga ni da se približe
poplavljenom delu. Džim će rešiti taj problem."
Wexford ništa više nije rekao. Kiša je počela da dobuje o staklo.
Ustao je i krenuo ka prozoru. Ali dok je stigao do njega kiša je već
padala tako jako da ništa nije moglo da se vidi, samo bela magla i kapi
kiše koje su se razbijale o sims.
,,Gde ćeš da jedeš?", upitao je Berdena.
,,U kantini, pretpostavljam. Ne izlazim napolje u ovome."
Pemberton se vratio u tri sata i rekao da se par volontera ronilaca
prijavilo za potragu za Džajlsom i Sofi Dejd, ali je sve to bila više
formalnost, ustupak strahovima gospođe Dejd, nego stvarna uzbuna.
Voda na poplavljenom područiju nije dostigla dubinu od metar i
dvadeset. Situacija u Brid Veliju bila je mnogo ozbiljnija. Jedna žena
koja nije znala da pliva udavila se tamo pre mesec dana jer je pala sa
privremeno napravljenog mosta koji je povezivao jedan od gornjih
prozora njene kuće sa obližnjim uzvišenjem.
Uhvatila se za prečke na kojima se prolazilo, ali je novi nalet vode
prešao preko nje i odvukao je u maticu. Ništa slično nije moglo da se
desi Dejdovoj deci, iskusnim plivačima kojima voda, čak i da je
dvostruko dublja nĕgo sada, ne predstavlja nikakav problem.
Veći razlog za brigu bile su pljačke poplavljenih prodavnica u ulici
Haj koje su se neometano odvijale. Mnogi vlasnici su svoju robu, odeću,
knjige, časopise i kancelarijski materijal, posuđe, staklo i drugu
kuhinjsku opremu sklonili na gornje spratove, a zatim se sami sklonili
od poplave. Kradljivci su noću hodali kroz vodu - neki od njih su nosili
merdevine - razbijali gornje prozore i uzimali šta god su hteli. Jedan od
tih lopova, kojeg je uhapsio detektiv poručnik Vajn, insistirao je na
tome da ima puno pravo da zadrži peglu i mikrotalasnu pećnicu koje je
ukrao. Smatrao je da su ti predmeti kompenzacija za njegov stan u
prizemlju koji je bio poplavljen, a za koji sigurno neće dobiti odštetu.

 
Vajn je posumnjao da je grupa tinejdžera, srednjoškolaca, bila
odgovorna za krađu cele kolekcije CD-a iz audio centra Jork.
Wexford je imao potrebu da svakih pola sata telefonira svojoj ženi,
ali se uzdržavao i javio joj se tek u pola četiri. Pljusak je već počeo da
jenjava, a zamenila ga je jednolična sitna kiša. Telefon je zvonio i
zvonio, i gotovo da je pomislio da je izašla iz kuće kada je napokon
podigla slušalicu.
,,Bila sam napolju. Čula sam da zvoni, ali sam morala da skinem
čizme, da ne bih napravila nered. Zbog kiše i blata i za najednostavniji
posao u bašti potrebno je dvostruko više vremena."
,,Kako dud?"
,,Voda je stigla do njega, Rejdž. Sada zapljuskuje stablo. Pa, to smo
mogli i da očekujemo posle ove kiše. Pitala sam se da li postoji način da
je zaustavimo, mislim vodu, ne kišu. Još nisu pronašli način kako da je
zaustave. Razmišljala sam o džakovima s peskom, ali lokalni savet više
nema nijedan. Telefonirala sam im i neka žena je rekla da još čekaju
isporuku. Zvučala je kao prodavačica u nekoj radnji, prošlo mi je kroz
glavu."
Nasmejao se, mada ne tako veselo. ,,Ne možemo da zaustavimo
vodu, ali možemo da počnemo da razmišljamo o tome kako da
prebacimo nameštaj na gornji sprat." Pozovi Nila da ti pomogne, gotovo
da je rekao, a onda se setio da je njegov zet nestao iz njihovih života od
kako su on i Silvija raskinuli. Umesto toga, rekao je Dori da će biti kod
kuće do šest.
Tog jutra nije vozio kola. U poslednje vreme je mnogo više pešačio.
Gotovo neprekidni pljuskovi podstakli su njegovu potrebu da hoda - eto
kakva je ljudska priroda! - jer je retko imao prilike da to čini udobno i
na suvom. Kada se tek razdanilo kiša nije padala, a nebo je bilo
blistavo-plavo. U osam i trideset još je bilo suvo i on je krenuo peške.
Zatim su se navukli veliki, teški oblaci i prekrili plavo nebo i bledo
sunce. Kada je stigao do stanice već su počele da padaju prve kapi.
Sada je pomislio da će morati da se vrati kući kroz tu neumornu sitnu
kišu, ali kada je izašao kroz tek ugrađena automatska vrata, kiša je

 
prestala, a temperatura se osetno spustila. Mirisalo je suvlje. Mirisalo
je na promenu vremenskih prilika. Bolje da ne budem preveliki
optimista, rekao je sebi.
Spustilo se veče. Bilo je mračno kao u ponoć. Sa tog nivoa, dok je
hodao, nije mogao da vidi ništa od poplave, samo mokre puteve i bare u
slivnicima. Prešao je ulicu Haj i počeo da se polagano penje uzbrdo do
kuće. Zaboravio je na Dejdove, i ne bi ni pomislio na njih sve dok nije
stigao do kraja Kingston Gardensa. Pročitao je naziv ulice osvetljen
žućkastim svetlom lampe. Lindherst Drajv se sastavljao sa tom ulicom
na najvišoj tački, a ljudi koji su tamo živeli mogli su da sa svojih
prozora bace pogled na njegov krov i njegovu baštu. Bili su bezbedni.
Neko im je rekao da bi voda prvo morala da prekrije kupolu gradske
većnice Kingsmarkam pre nego što bi stigla do njih.
Da, Dejdovi su bezbedni tamo gore. A šanse da su im se deca
podavila gotovo da'nije bilo. Pre nego što je otišao, dobio je poruku od
specijalnih jedinica Sab-akva da ih još nisu pronašli, ni žive, ni njihova
tela. Wexford se zagledao u brdo, pitajući se gde tačno žive. A onda je
stao ukopan. Šta nije u redu sa njim? Zar je izgubio razum? Ta deca se
možda nisu udavila, ali su nestala, zar ne? Njihovi roditelji su se vratili
s puta i nisu ih zatekli kod kuće. To je bilo prethodne noći. Sve te
gluposti oko poplave i davljenja samo su mu skrenule pažnju sa
glavnog problema. Dvoje dece, od petnaest i trinaest godina, nestalo je.
Hodao je brzo, razmišljao još brže. Naravno, postojala je mogućnost
da su se do sada već vratili. Berden je rekao da se o toj deci brinula
jedna odrasla osoba, a sve troje je nestalo. To je sigurno značilo da ih je
bebi-siter, najverovatnije žena, nekud odvela.
Mora da je u petak, ili kad god su već roditelji krenuli na put,
obavestila majku da planira da ih odvede nekud na izlet, a majka je to
zaboravila. Žena koja pretpostavlja da su joj se deca podavila samo
zato što ih nije zatekla kod kuće i samo zato što je jedan deo grada
poplavljen, mora da je - kako bi to rekao pristojnim rečima, pa, prilično
rasejana.

 
 Dora nije bila u kući. Zatekao ju je u bašti, držala je baterijsku
lampu uperenu u koren duda i posmatrala ga.
,,Mislim da nije narasla od kada smo razgovarali u pola pet", rekla
je. ,,Da li baš moramo da pomeramo nameštaj?"
Ušli su unutra. ,,Mogli bismo da pomerimo stvari koje su nam
najznačajnije. Knjige. Omiljene slike. Onaj stočić koji je pripadao tvojoj
majci. Možemo odmah da počnemo i da u deset čujemo vremensku
prognozu."
Sipao je piće sebi i njoj. Sa čašom razvodnjenog vina na stolu kraj
sebe, pozvao je Berdena.
Inspektor je rekao: ,,Baš sam hteo da te pozovem. Tek sad mi je
sinulo. Dejdova deca su sigurno nestala."
,,To je i meni palo na pamet. Ipak, da te ispravim: možda su
nestala. Ko zna, možda ih je bebi-siterka baš malopre vratila sa izleta
u zamak Lids."
,,Šta je s tobom, Rejdž?"
,,Dobro, u pravu si. Slušaj, moramo to da proverimo. Poslednje što
bi roditelji uradili jeste da nas obaveste da su im deca dobro. Nas samo
koriste u slučaju katastrofe. Ako se ta deca još nisu pojavila, ili barem
jedno od njih, roditelji će morati da dođu u stanicu da popune formular
za nestale osobe i da nam daju malo više informacija. Ne moraš ti da se
time baviš. Pozovi Karen, ona se ionako ne ubija od posla u poslednje
vreme."
,,Hoću da pozovem Dejdove pre nego što bilo šta uradim", rekao je
Berden.
„I pozovi me posle toga, molim te." Seo je za sto i Dora je iznela
večeru. Čulo se zatvaranje poklopca na poštanskom sandučetu, stiglo je
večernje izdanje Kingsmarkam Evening Couriera.
,,Šteta", rekla je Dora. ,,Skoro je osam, dva sata kasne."
,,Razumljivo s obzirom na okolnosti, slažeš se?"
,,Ah, pretpostavljam da jeste. Ne bi trebalo da se žalim. Taj jadni
raznosač novina mora sam da ih donese. Nadam se da nije pustio
devojčicu da po ovakvom vremenu ide napolje."

 
 ,,Devojčicu?"
,,Njegova ćerka raznosi novine. Zar nisi znao? Pretpostavljam da
više liči na dečaka u farmerkama i vunenoj kapi."
Razgrnuli su zavese na francuskim prozorima da bi mogli da vide
ako kiša ponovo počne da pada, a i da prate nivo vode koja je od
prethodne noći prodrla u baštu već gotovo dva metra. U bašti njihovog
suseda, koja je u odnosu na imanje Wexfordovih bila uzdignuta
desetak centimetara, ali to je sasvim dovoljno, stajala je edvardijanska
ulična lampa koja je bacala svetlost na mirnu i svetlucavu površinu
vode.
Bila je blistavosive boje, poput metalne ploče i obasjavala kako se
reka negde u daljini ulivala u široko i plitko jezero. Prošlo je nekoliko
nedelja od kada je Wexford poslednji put video zvezde i nije mogao da
ih vidi ni sada, već samo jaku ali mutnu svetlost lampe i gustu masu
visoko na nebu gde je vetar podizao i kovitlao tamne oblake. Crne i
gole grane drveća lomile su se i savijale na vetru. Jedna se silovito
spustila na površinu vode, prskajući okolo kao kada kola prolaze kroz
baru.
,,Hoćeš sada da počnemo da pomeramo stvari?", upitala je Dora
kada su popili kafu. ,,Ili želiš da prelistaš ovo?"
Odmahnuo je glavom, odbijajući da otvori novine koje su bile pune
fotografija poplave. ,,Pomerićemo knjige i onaj sto. Ništa više dok ne
čujemo prognozu."
Telefon je zazvonio dok je nosio šestu i poslednju kutiju knjiga.
Srećom, većina knjiga je već bila na gornjem spratu, u maloj sobi koju
su nekada zvali njihovom radnom, a koja je sada više ličila na malu
biblioteku. Dora se javila, dok je on smeštao kutiju na vrh stepeništa.
,,To je Majk."
Wexford je uzeo slušalicu. ,,Imam osećaj da se nisu pojavili."
,,Nisu. Specijalne jedinice Sab-akva planiraju da sutra nastave
potragu. Hoće da pretraže duboku vodu u Brid Veliju. Nemaju baš
mnogo posla, i mislim da ih sve to uzbuđuje. "
,,A gospodin i gospođa Dejd?"

 
 ,,Nisam ih zvao, Rejdž, otišao sam kod njih", rekao je Barden.
,,Smešan su par. Ona plače."
,,Ona šta?"
,,Ona ne prestaje da plače. To je čudno, patološki."
,,Ma nemoj, doktore? A šta on radi?"
,,On je samo nepristojan. Oh, i čini se da je radoholik, nikad ne
prestaje da radi. Rekao je da se vraća na posao dok sam još bio tamo.
Deca su definitivno nestala. Njihov otac ne veruje da su se udavila,
misli da su to gluposti. Zašto bi prilazili poplavljenom delu grada usred
zime? Kome je uopšte ta glupa ideja pala na pamet? Njegova žena je
rekla da je njoj to palo na pamet pa je počela da plače. Džim Pemberton
je rekao da su deca možda otišla da spasu nekog drugog iz vode, ali
koga? Jedina osoba pored njih koja je nestala je ona Džoana Troj."
,,Prijateljica gospođe Dejd koja je provodila vikend u njihovoj kući i
čuvala im decu. Dejd trenutno popunjava formular za nestale osobe."
U Berdenovom glasu osetio je oklevanje. Možda se setio tog
iskrenog tona Wexfordovog glasa kada mu je rekao da ne želi da se
meša. ,,Čini se da je situacija malo ozbiljnija nego što smo u početku
mislili. Dejdovi su se vratili iz Pariza, stigli su preko Getvika, nešto
malo posle ponoći.
Kuća je bila u mraku, dečija soba zatvorena, a roditelji su otišli u
krevet a da nisu ni proverili da li su im deca tu. Pa, pretpostavljam da
nisu morali. Ipak, Džajls ima petnaest, a Sofi trinaest godina. Tek
kasno izjutra gospođa Dejd je shvatila da deca nisu tu. A to znači da
nisu nestala u nedelju uveče, već najverovatnije još u petak uveče kada
su roditelji otišli."
,,A ta Džoana, kako se već preziva?"
,,Troj. Gospođa Dejd je ceo dan okretala broj njenog kućnog telefona,
ali nije mogla da je dobije, a Dejd je otišao danas popodne do nje i nije
zatekao nikoga kod kuće."
,,Izgleda da nije važno da li se iskreno nadam ili ne", rekao je
Wexford umorno. ,,Ali, ostavićemo sve to za sutra."

 
 Berden, koji je voleo da se izražava jezgrovito, rekao je da je sutra
novi dan.
,,U pravu si, Skarlet. Sutra je novi dan, pod uslovom da se Dora i ja
ne udavimo tokom noći. Ali, usuđujem se da kažem da ćemo moći da
pobegnemo kroz prozor sobe."
Očekivao je da kiša ponovo počne da pada dok je govorio, i usred
njegove poslednje rečenice prve kapi su se rasprišile o staklo. Spustio
je slušalicu i otvorio ulazna vrata.
Bilo je toplije nego ikad u to doba godine. Čak je i vetar bio topao.
Sa sobom je doneo još jedan pljusak, kiša je padala sve žešće dok je on
posmatrao velike kapi kako padaju ravno na zemlju, poput staklenih
ili čeličnih štapića koji su udarali o kamen i rasprskavali vodu
skupljenu u usecima u steni. Žleb na krovu kuće bio je prepun vode i iz
njega se slivala voda kao iz do kraja otvorene slavine, a oluk, koji nije
mogao da podnese toliki teret, popustio je pod novim naletom.
Dora je gledala vesti. Završile su se kada je on ušao, i počela je
vremenska prognoza sa svojim uobičajenim uvodom koji mu je išao na
živce: jedno prelepo stvorenje u kostimu nimfe, u svilenoj, srebrnoj
haljini, sedi na vrhu fontane, dok joj se kosa i nabori haljine lelujaju na
vetru koji proizvodi skriveni ventilator. Meteorolog, a to je bila jedna
sasvim obična žena, pokazujući štapom na mapi, upozorava na
mogućnost da se još četiri reke preplave i da će oblast niskog pritiska
preko Atlanskog okeana početi da izaziva iste nepogode koje su već
zadesile Veliku Britaniju. Do jutra, rekla je, kao da to već nije bilo
očigledno, u čitavoj južnoj Engleskoj padaće obilni pljuskovi.
Wexford je ugasio televizor. On i Dora su stali ispred francuskog
prozora i posmatrali vodu koja je sada već preplavila popločani deo tik
uz kuću. Kapi kiše pravile su male talase po površini gde je jedna
grančica plutala kao čamac na nemirnom moru. Stablo duda bilo je već
do pola pod vodom, sada je žbun jorgovana postao merilo nivoa.
Rastuća voda je napravila obruč oko njegovog korenja. Još nekoliko
metara suve zemlje i voda će stići do zida. Dok je posmatrao, svetlo u
susedovoj bašti se ugasilo i čitava scena je uronila u tamu.

 
 Popeo se na sprat i legao u krevet. Možda i nije tako apsurdna
pomisao da su se dva dobra mlada plivača udavila. Nije bila potrebna
mašta da bi se videlo kako čitava zemlja tone i nestaje pod tom
ogromnom površinom vode. I svi su nemoćni pred njom, poput
brodolomnika čiji je splav nepodesan, svi gube snagu, mladi i stari, jaki
i slabašni, bez razlike.

 
 Toliko o tome da se neće mešati. Sada je već bio na putu do tamo,
prolazio je pored Kingston Gardensa do Lindherst Drajva, a Vajn je
vozio. Vajn je izgleda razmišljao da je davljenje u Brid Veliju, posebno
u dubokoj vodi koja je sada preplavila Sejvzberi Dips, gde su ronioci
počeli novu potragu, bilo realna mogućnost. Prethodne večeri je i sam
to pomislio. Sada, dok sunce obasjava mokar pločnik i blistave grane sa
kojih kaplje voda, on nije više bio tako siguran.
Tri sata ranije, kada je ustao, kiša je čini se tek prestala. Još uvek
je bilo mračno, ali dovoljno svetlo da se vidi šta se desilo tokom noći.
On nije gledao kroz prozor. Ne tada. Bojao se onoga što je mogao da
vidi. Još se više bojao da će ga, kada sičte da
Dori skuva čaj, na dnu stepenica dočekati voda koja je prekrila
čitav kuhinjski pod. Ali kuća je bila suva, i kada je stavio čajnik na
šporet, i konačno smogao snage da raširi zavese i pogleda kroz
francuske prozore, video je srebrnasto-sivo jezero koje je i dalje bilo
udaljeno oko tri metra od zidića koji je razdvajao travnjak od pločnika.
Od tada kiša više nije padala. Vremenske prognoze su do sada bile
tačne po pitanju novih padavina, ali ne i po pitanju vremena. Još su
mogli da očekuju drugu fazu niskog pritiska. Dok je izlazio iz kola na
mestu gde su se spajali Kingston Gardens i Lindherst Drajv, krupna
kap vode pala mu je na glavu, na teme na kome nije bilo kose, sa
grmlja koje je stajalo kraj kapije.
Kuća na uglu zvala se Antrim, ime koje nije bilo pretenciozno, ali ni
sasvim prirodno. Nije ličila na druge kuće u Lindherst Drajvu, gde su
se smenjivali neo-džordžijanski stil, secesija iz tridesetih godina XX
veka, funkcionalizam šezdesetih, gotika iz devedesetih godina XIX
veka i neoviktorijanski stil poznog XX veka. Kuća Dejdovih bila je u
tjudorskom stilu, tako dobro izgrađena, da je nevešto oko moglo da

 
pomisli da je priginalna. Grede od neobojene hrastovine ukrštale su se
preko nešto tamnijeg maltera, prozori su bili u obliku dijamanta, a
ulazna vrata bogato ukrašena. Zvekir je bio u obliku lavlje glave, a
zvonce je visilo na držaču od kovanog gvožda. Wexford je zazvonio.
Žena koja je otvorila vrata očigledno je bila usplahirena majka, lice
joj je bilo umrljano od suza. Bila je mršava, slabašna i teško je disala.
U ranim četrdesetim, pomislio je. Prilično lepa, nenašminkanog lica, s
kosom punom neurednih smeđih uvojaka. Ali bilo je to jedno od onih
lica na kome su godine stresa i popuštanje stresu ucrtale bore i
napetost. Dok ih je vodila u dnevnu sobu izašao je njen muž. Bio je
veoma visok, nekoliko centimetra viši od Wexforda, a to je značilo
metar i devedeset pet. Glava mu je bila premala za tako veliko telo.
,,Rodžer Dejd", rekao je oštro s upadljivim školskim akcentom s
kojim je, čini se, namerno preterivao. ,,Moja supruga."
Wexford je predstavio sebe i Vajna. Unutrašnjost kuće bila je
takođe u tjudorovom stilu sa puno izrezbarene drvenarije, grotesknim
kamenim figurama oko kamina (modernog, s vatrom na gas), šarenim
tapetama i lampama od kovanog gvožda s abažurima oslikanim
nekakvim drevnim nerazumljivim simbolima. Na stočiću za kafu oko
koga su sedeli, ispod stakla se nalazila karta sveta iz, recimo 155O, sa
zmajevima i raskošnim galijama. More na toj karti podsetilo je
Wexforda na zadnji deo njegove bašte. Zamolio je Dejdove da mu
ispričaju o proteklom vikendu i da počnu od početka. Majka je prva
počela da govori, obilno gestikulirajući.
,,Nismo nikud putovali, muž i ja sami, bez dece, još od medenog
meseca. Možete li da poverujete? Očajnički smo želeli da odemo nekud
bez dece. Kad sada o tome mislim, osećam se toliko krivom, ne mogu
vam opisati. Od tada sam se sto puta gorko pokajala što sam uopšte
pomislila na tako nešto."
Njen muž, koji je izgledao kao poslednji čovek na svetu koji bi
očajnički poželeo da nekud ode s njom, samo je uzdahnuo i prostrelio je
pogledom.

 
 ,,Nemaš razloga da se osećaš krivom, Katrina. Pobogu, saberi se
malo. "
Na to su joj se oči napunile suzama, a ona nije ni pokušala da ih
sakrije. Poput poplave koja je vrebala napolju, suze su navirale iz
očnih duplji i slivale se niz obraze, dok je ona šmrkala i gutala ih. Kao
da je to bio postupak na koji je on odavno navikao, automatski poput
zatvaranja slavine ili vrata, Rodžer Dejd je iz kutije na stolu izvukao
gomilu papirnih maramica i pružio ih svojoj ženi. Kutija s maramicama
se nalazila u jednoj drugoj drvenoj kutiji sa postoljem od mesinga i
očigledno je bila važan deo nameštaja, kao što bi u nekom drugom
domaćinstvu bile police za CD ili časopise.
Katrina Dejd je na sebi imala nekakav plavi ogrtač. Neprikladna
kućna haljina ili nešto moderno što bi žena nosila tokom dana?
Zadovoljno je primetio kako se Vajn napreže da skloni pogled sa
razgolićene butine koja se jasno videla svaki put kada bi se plavi
ogrtač otvorio.
,,Ali čemu sve to?" Glas joj je bio promukao od suza. Ne možemo da
vratimo vreme unazad, zar ne? U koliko sati smo otišli u petak,
Rodžere? Znaš kako sam beskorisna kad su te stvari u pitanju."
Rodžer Dejd je zaista izgledao kao da je, uz mnogo strpljenja i
ogorčenosti, morao da podnosi godine nepreciznosti, zaboravnosti i
neshvatljive nezainteresovanosti za vreme. ,,Oko pola tri", rekao je
,,Naš avion je poleteo u pola pet sa Getvika."
,,Otišli ste kolima?", pitao je Vajn.
,,O da, ja sam vozio."
,,Gde su bila deca u to vreme?" Wexford je pogledom fiksirao Dejda
nadajući se da će odgovoriti, ali je bio razočaran.
,,U školi naravno. Gde bi drugo bili? Navikli su da se sami vraćaju
kući. Nije trebalo dugo da ostanu sami. Džoana je trebalo da dođe oko
pet."
,,Da, Džoana. Ko je tačno ona?"
,,Moja najbliža i najdraža prijateljica. Najužasnije od svega je to što
je i ona nestala. Takođe. Nisam čak sigurna da ume da pliva. Nikada

 
nisam imala razlog da je pitam. Možda nikad nije naučila.
Pretpostavimo da ne zna da pliva i da je pala u vodu, a Džajls i Sofi su
skočili da je spasu i onda su... "
,,Nemoj ponovo da počinješ", rekao je Dejd dok su joj se oči punile
svežim suzama. ,,To tvoje trućanje nikome ne pomaže." Wexford
zapravo nikada ranije nije čuo da je neko izgovorio tu reč, samo ju je
davno video odštampanu u dečačkim školskim pričama, pa čak i tada
mu je zvučala staromodno. Dejd je pogledao u jednog jednog, pa u
drugog policajca.
,,Ja ću da nastavim", rekao je. ,,Možda ćemo tako nešto i uraditi."
Iznenada je povikala na njega. ,,Ja želim da govorim! Ali ne mogu
da prestanem da plačem. Zar nije normalno da žena čija su se deca
udavila plače? Šta očekuješ?"
,,Tvoja se deca nisu udavila, Katrina. Ponovo padaš u histeriju. Ako
želiš da im kažeš šta se desilo, samo izvoli. Kaži već jednom."
,,Gde sam stala? Ah, da, Pariz." Glas joj je bio malo smireniji.
Namestila je plavi ogrtač i uspravila se u stolici. ,,Zvali smo ih iz
Pariza, iz hotela. Bilo je pola devet. Mislim, bilo je pola devet u
Francuskoj, a pola osam kod njih. Jednostavno ne razumem zašto
čitava Evropa mora da bude čitav sat ispred nas. Zašto uvek moraju da
se razlikuju?" Niko joj nije odgovorio. ,,Mislim, svi smo mi zajedno u
Zajednici država ili Evropskoj uniji ili kako to već zovu, stalno menjaju
ime. Trebalo bi da smo svi isti." Uhvatlila je muževljev pogled.
,,Dobro, dobro. Pozvali smo ih, kao što sam rekla i Džajls se javio.
Rekao je da je sve u redu, on i Sofi su radili domaći zadatak. Džoana je
bila sa njima, i trebalo je da večeraju i da gledaju onu seriju na
televiziji, kako se zove, Džejkobova lestvica. Nisam bila zabrinuta,
zašto bih?"
To je očigledno bilo retoričko pitanje. Mada je u njenom društvu bio
tek pola sata, Wexford nije mogao da zamisli da bi ona ikad prestala da
se brine. Bila je jedna od onih osoba koje su stvarale napetost čak i kad
nije bilo povoda za to. Ponovo se namrštila, uplašio se da će početi da
plače, ali ona je samo nastavila da govori.

 
 ,,Ponovo sam ih pozvala sutradan, otprilike u isto vreme, ali niko
nije dizao slušalicu. Zapravo niko živ, uključila se telefonska
sekretarica. Mislila sam da možda svi gledaju televiziju ili da je Džajls
izašao, a da Džoana i Sofi ne očekuju poziv. Nisam rekla da ću se
javiti. Ostavila sam broj hotela, ne da već nisu znali, mislila sam da će
se možda javiti, ali nisu to učinili."
Vajn se umešao. ,,Rekli ste da ste pomislili da vam je sin možda
izašao, gospođo Dejd. Gde bi mogao da ode? Negde sa drugovima? U
bioskop? Pretpostavljam da je suviše mlad za klubove."
Muž i žena su se pogledali, a Wexford nije mogao da protumači taj
postupak. Katrina Dejd je odgovorila, kao da skretala s teme i
izbegavala direktan odgovor, ,,On ne bi išao u biskop ili u klub. On
nije takav dečko. Osim toga, moj muž mu to nikad ne bi dozvolio.
Nikad."
Dejd je brzo dodao: ,,Deca danas imaju previše slobode. Već
godinama je tako. I ja sam je imao, i znam da sloboda nije imala
pozitivan uticaj na mene. Sve dok se nisam s tim suočio, to jest dok se
nisam disciplinovao. Da je Džajls otišao napolje, otišao bi u crkvu.
Tamo se nekad odvija služba nedeljom uveče. Mada, prošlog vikenda
služba je bila u nedelju ujutru. Proverio sam pre nego što smo otišli."
Većina roditelja u ova smutna vremena, pomislio je Wexford koji je
sam bio ateista, bila bi zadovoljna kada bi njihov petneastogodišnji sin
otišao u crkvu, a ne na neku popularnu zabavu. Bez obzira na religiju.
U crkvi nema droge, nema side ni lakih devojaka. Ali Dejd je izgledao
nezadovoljno, skrhano.
,,Koja je to crkva?", pitao je Wexford. ,,Svetog Petra?
Rimokatolička?
,,Oni sebe zovu Crkva dobrog jevanđelja", rekao je Dejd. ,,Koriste
staru dvoranu u ulici Jork, onu koju su nekada koristili katolici pre
nego što su sagradili crkvu. Sam bog zna da bih više voleo da ide u
englesku crkvu, ali bolje bilo koja crkva nego nijedna."
Oklevao je, a zatim rekao gotovo agresivno: ,,Zašto to pitate?

 
 Vajn je odgovorio smireno. ,,Možda bi bilo dobro da se raspitate da
li je Džajls uopšte bio tamo u subotu, zar ne?"
,,Ah, verovatno." Dejd je bio čovek koji je voleo da nas snabdeva
idejama, a ne da čeka da ih dobije iz drugog izvora. Bacio je pogled na
sat, mršteći se.
,,Sad kasnim zbog svega ovoga", rekao je.
,,Da čujemo o ostatku vikenda?" Wexford je pogledao Dejda, zatim
njegovu ženu, pa ponovo Dejda. Katrina Dejd je sada bila tiha, samo je
nervozno šmrcala. Rodžer je rekao: ,,Nismo se javljali u nedelju jer je
trebalo da se vratimo to veče."
,,Te noći, da budemo precizniji", rekao je Vajn. ,,Stigli ste veoma
kasno." Verovatno mu nije bila namera da to zvuči okrutno.
,,Da li pokušavate da nas optužite za nešto? Ako pokušavate, voleo
bih da znam za šta. Dozvolite mi da vas podsetim da je vaš zadatak da
pronađete moju nestalu decu, a ne greške u mom ponašanju."
Da izgladi stvar, Wexford je rekao: ,,Niko vas ne optužuje,
gospodine Dejd. Molim vas, nastavite."
Dejd ga je pogledao, grickajući usnu. ,,Avion je kasnio gotovo tri
sata. Zbog poplave na aerodromu Getvik. A onda smo čekali pola sata
da iznesu prtljag. Stigli smo kući nešto iza ponoći."
,,I pretpostavili ste da svi mirno spavaju u svojim krevetima?"
,,Ne svi", rekla je Katrina. ,,Džoana nije planirala da prespava ovde
te noći. Htela je da se vrati kući u nedelju uveče. Možda su samo
nakratko ostali sami. Džejlsu je skoro šesnaest godina. Svi smo mislili
- svi su mislili - da ćemo stići kući do devet."
,,Ali niste telefonirali sa aerodroma?"
,,Rekao bih vam da jesmo", brecnuo se Dejd. ,,Bilo je već prošlo pola
jedanaest, a ja volim da su mi deca u krevetu u razumno vreme.
Potreban im je san da bi mogli da budu dobri u školi."
,,Ništa se ne bi promenilo ni da smo telefonirali", šmrcala je
Katrina. ,,Telefonska sekretarica je bila uključena. Rodžer je proverio
tog jutra."
,,Otišli ste pravo u krevet?"

 
 ,,Bili smo iscrpljeni. Vrata dečije sobe su bila zatvorena. Nismo ih
otvarali ako na to ciljate. Nisu oni male bebe da ih proveravamo svaki
čas. Tog jutra sam kasno ustala. Moj muž je otišao u kancelariju u cik
zore, naravno. Probudila sam se tek posle devet. Neverovatno, ne
pamtim kad sam poslednji put tako kasno ustala, ne od kako sam sama
bila tinejdžerka, zaista neverovatno."
Katrina je govorila sve brže, reči su navirale jedna za drugom.
Naravno, prva pomisao bila je da deca treba da pođu u školu. Nisam ih
čula, toliko sam čvrsto spavala. Mislila sam da su ustali, da su otišli ali
čim sam ustala vedela sam da nisu. Mogu da procenim kad niko ne
koristi kupatilo, kreveti su bili namešteni, a oni to nikada ne rade,
kao da ih je namestio neko ko dobro zna kako se to radi. Džoana,
očigledno. Nije bilo nereda, sve je bilo na svom mestu - a to je sasvim
neuobičajeno."
,,Mora da ste pokušali da saznate gde su", rekao je Wexford.
,,Pozvali ste rodbinu i prijatelje? Pozvali ste školu?"
,,Zvala sam supruga i on je to uradio, iako smo znali da nisu tamo. I
nisu bili tamo. Naravno da nisu. Zatim je pozvao svoju majku. Pitaj
boga zašto. Iz nekog neobjašnjivog razloga, deca su joj privažena. Ali
ništa nismo saznali. Isto je bilo i sa roditeljima drugova naše dece, to
jest sa onima koje smo uspeli da nađemo. Mnoge majke ne žele više da
budu samo domaćice, zar ne? I one žele da grade karijere. U svakom
slučaju, nijedna od njih ništa nije znala."
Vajn je upitao: ,,Da li ste pokušali da stupite u kontakt sa
gospođicom Troj?"
Katrina Dejd se zagledala u njega kao da je rekao nešto krajnje
nepristojno. ,,Pa, naravno da jesmo. Naravno. To je bila prva stvar
koju smo uradili. Pre toga smo čak pozvali i školu. Nije bilo odgovora,
uključila se njena telefonska sekretarica."
,,Bio sam prinuđen da se vratim kući", rekao je Dejd, kao da je želeo
da im stavi na znanje da je to poslednje mesto na kojem bi želeo da
bude. ,,Otišao sam do njene kuće. Nikoga nije bilo. Otišao sam do

 
komšijskih vrata, i neka žena mi je rekla da nije videla Džoanu još od
petka."
To je značilo vrlo malo. Ljudi ne primećuju uvek kada se njihovi
susedi vraćaju kući i kad odlaze iz nje. „I šta je bilo onda?", pitao je
Wexford.
Katrinino lice poprimilo je dramatičan izraz, kao da je, kao član
dramske sekcije, trebalo da odglumi lejdi Makbet u sceni bunila.
,,Dok je moj muž bio odsutan pogledala sam kroz prozor. Pre toga
uopšte nisam gledala. Videla sam užasan prizor. Odavde se vide sve
poplave, kao nekakvo veliko more, kao okean. Nisam mogla da
poverujem sopstvenim očima, ali morala sam, morala sam. Tada sam
shvatila da su moja deca sigurno tamo negde."
Najsmirenije i najljubaznije što je mogao, Wexford je rekao:
,,Ronioci su nastavili potragu, gospođo Dejd, ali mala je verovatnoća da
se dogodilo ono na šta vi sumnjate. Poplave su prilično daleko odavde.
Nigde u poplavljenom delu Kingsmarkama voda nije dublja više od
metar i dvadeset. Sada traže u Brid Veliju koji je udaljen gotovo pet
kilometara. Osim ako Džajls, Sofi ili gospođa Troj ne vole neobično duge
šetnje, ne vidim zašto bi uopšte bili tako daleko."
,,Niko od njih nikud ne bi išao da nisu imali razlog za to", rekao je
Dejd.
Katrina se trgnula kao da je on upravo rekao nešto pogrešno i
povukla svoju ruku iz njegove. ,,Pa dobro, gde su oni?", obratila se
dvojici policajaca. ,,Šta im se dogodilo?"
Zatim je usledilo pitanje koje je Wexford očekivao, pitanje koje su
roditelji uvek postavljali u ovakvim situacijama: ,,Šta vi planirate da
uradite po tom pitanju?"
,,Kao prvo, potrebna nam je vaša pomoć, gospodine Dejd", rekao je
Vajn. ,,Fotografije Džajlsa i Sofi za početak. I opis. Nešto malo o njima,
kakvi su." Bacio je pogled na Wexforda.
,,Ako je moguće, i fotografija gospođice Troj", rekao je glavni
inspektor. ,,A imamo još nekoliko pitanja. Kako je gospođica Troj stigla
ovamo u petak uveče? Kolima?"

 
 ,,Naravno." Dejd ga je pogledao kao da ga je pitao da Džoana Troj
ima dve noge, dve ruke ili kao da svaka normalna osoba dolazi na ovaj
svet sa po jednim automobilom, kao što svi imaju nos ili kosu.
,,Naravno, došla je kolima. Slušajte, koliko će sve ovo da traje? Već
uveliko kasnim."
,,Gde su sada njena kola? Da li ima garažu kod kuće?
,,Ostavlja ih na ulici ispred kuće."
,,Pa, da li su bila tamo?"
,,Ne, nisu." Dejd je sada izgledao nekako postiđen zbog pređašnjih
opaski. ,,Da li želite njenu adresu? Nisam siguran da imamo
fotografiju?"
,,Naravno da imamo fotografiju." Njegova žena je u neverici
odmahivala glavom. ,,Zar misliš da nemam fotografiju svoje najdraže
prijateljice? Dušo, kako si mogao da pomisliš tako nešto?"
Dejd to nije objasnio. Otišao je u drugu sobu i vratio se sa dve
fotografije koje je skinuo sa srebrnog rama. Bile su to fotografije
njihove dece, a ne bebisiterke. Devojčica nije ličila ni na jednog
roditelja. Imala je oštre crte lica, nos pupot onih na rimskim bistama,
oči veoma tamne, a kosu gotovo crnu. Dečak je izgledao bolje nego
Rodžer Dejd, bio je bliži klasičnom idealu, ali činilo se da je takođe
visok.
,,Već je stigao do sto osamdeset", rekao je Dejd ponosno, kao da je
čitao Wexfordove misli. Katrina je ćutala. Njen muž je samo ošinuo
pogledom i nastavio: ,,Možete da vidite da oboje imaju tamne oči.
Džajls ima svetliju kosu. Ne znam šta bih još mogao da vam kažem."
Jednom bih voleo da čujem, pomislio je Wexford, šta bi jednog
zgodnog, naočitog i visokog petnaestogodišnjaka moglo da navede da
pristupi nečemu što se zove Crkva dobrog jevanđelja. Ali možda to neće
biti potrebno, možda ćemo ih pronaći pre nego što to bude bilo
potrebno.
,,Znate li", upitao je Katrinu Dejd, ,,imena nekih bližih rodaka
gospođice Troj?"

 
 Sada je govorila smireno, premda joj je glas još bio daleko od
prirodnog.
,,Znam njenog oca. Majka joj je umrla, a otac se ponovo oženio."
Ustala je kao neko ko se oporavlja posle duge i teške bolesti. Otvorila
je fioku stola, dizajniranog kao da pripada nekom Šekspirovom
savremeniku, i izvukla debeli album u kožnom povezu. S jedne od
njegovih sivih stranica, prepunih zlatnih ukrasa, izvukla je fotografiju
niske mlade žene. Još uvek usporena i pospana, pružila je fotografiju
Wexfordu. ,,Njen otac živi u ulici Forest broj 28, ako znate gde je to."
Bila je to poslednja ulica u tom okrugu koja je imala poštansku
adresu Kingsarkama. Počinjala je kod ulice Pomfret, a sve zgrade u
tom delu sigurno su imale lep pogled na Čeriton Forest. Katrina Dejd je
ponovo sela, ali ovog puta na sofu kraj svog muža, čije je lice delovalo
ogorčeno. Wexford se usredsredio na fotografiju Džoane Troj. Prvo što je
primetio bila je njena mladost. Pretpostavljao je da je ona istih godina
kao Katrina, ali žena na fotografiji izgledala je mnogo godina mlađa,
još uvek devojka.
,,Kada je snimljena ova fotografija?"
,,Prošle godine."
Pa, dobro, normalno je da ljudi imaju prijatelje mnogo starije ili
mnogo mlađe od sebe.
Pitao se kako su se te dve žene upoznale. Džoana Troj je izgledala
puna samopuzdanja i smirena, više nego lepa. Imala je kratku, svetlu,
ravnu kosu, i možda sive oči, bilo je teško razaznati, krasio je ružičast
ten, za koji su nekad govorili da je tipično engleski. Iz nekog razloga,
procenio je da nije polagala mnogo pažnje na odeću i da je nosila
farmerke i džemper, kad god je mogla, mada se na fotografiji vidi samo
njena glava do ramena. Razmišljao je da treba još nešto da pita
Dejdove, kada se prolomio strahovit vrisak zbog koga je skočio sa
stolice. Vajn je takođe ustao. Katrina Dejd, presamićena preko sofe, s
glavom zabačenom unazad i mlatarajući rukama, vrištala je i urlala iz
petnih žila.

 
 Dejd jepokušao da je zagrli. Odgurnula ga je i nastavila da
proizvodi najglasnije urlike koje je Wexford ikad čuo poput dece koja
vrište u samoposlugama, glasno kao njegova unuka Amulet u
najgorem izdanju. Taj čovek koji uvek zna šta mu valja činiti, sada je
stajao potpuno zatečen. Možda bi joj trebalo udariti šamar to je nekad
bio jedini lek za takve slučajeve - ali ipak, čak i da tako nešto nije
politički nekorektno, on ne želi da bude taj koji će to učiniti. Dao je
znak Vajnu i njih dvojica su se udaljili od Katrine i njenog bespomoćnog
muža, stali su pored francuskog prozora koji je gledao na baštu i na
poplavu daleko ispod.
Katrina je počela da se stišava, urlici su prerasli u tihe jecaje i Dejd
je rekao: ,,Da li biste mi dodali čašu vode, molim vas?"
Vajn je slegnuo ramenima, ali je otišao po vodu. Posmatrao je
Katrinu koja se zagrcnula kad je otpila gutljaj vode i izmaknuo se pre
nego što je ispljunula u njegovom pravcu. Od toga joj je izgleda bilo
malo bolje, pa je položila glavu na jastuče.
Wexford je iskoristio tišinu da objasni Dejdu da bi voleo da pogleda
dečije sobe.
,,Ne mogu da je ostavim, zar ne? Moraćete da ih nađete sami.
Slušajte, čim se ona smiri, ja ću morati da krenem na posao. Nadam se
da nemata ništa protiv? Imam vašu dozvolu?"
,,Kakav davež", primetio je Vajn kada su već bili na stepenicama.
,,Nije ni njemu lako." Wexford se zlobno osmehnuo. ,,Mnogo toga je
na njegovim plećima. Ja zaista ne verujem da se bilo šta ozbiljno desilo
toj deci. Možda bi trebalo, možda zbog ponašanja njihove majke imam
utisak da ništa od svega ovoga nije u potpunosti realno. Možda nisam
u pravu, a u svakom slučaju moramo da se ponašamo kao da zaista
nisam."
,,Možda je to zato što ih je troje, gospodine? Teže je poverovati da je
troje ljudi nestalo. Osim, naravno, ako nisu taoci." Vajn se setio da je
Wexfordova žena bila jedna od taoca u jednoj pljački u Kingsmarkamu.
,,Ali to nije slučaj, slažete se?"
,,Sumnjam da jeste."

 
 Verovatno kada se prisetio te otmice, Wexford se setio da će pre ili
kasnije mediji saznati i za ovaj slučaj. S gađenjem se prisećao kako ga
tada nisu ostavljali na miru, neprekidnih napada Brajana Sent
Džordža, urednika Kingsmarkam Couriera, i kako je bio potpuno
nemoćan da ih u tome spreči. Zatim to silno uzbuđenje oko onog
pedofila i smrti nesrećnog Henesija...
,,Ovo je dečakova soba, gospodine". rekao je Vajn.
Neko je očito sve sredio, nimalo ne liči na sobu jednog
petneastogodišnjaka, pa makar on bio i verski fanatik."
,,Nisam siguran da bi trebalo na taj način da razmišljamo o njemu,
Beri. Ne još. Možda biste posle ovoga mogli da odete do katoličke
crkve, da se raspitate o tim ljudima koji veruju u Dobro jevanđelje, a
da i ne pominjem pitanje da li je dečak uopšte išao u crkvu u nedelju."
Ako postoje dve stvari po kojima se može prepoznati soba jednog
tinejdžera, to su onda posteri na zidovima i uređaji za slušanje muzike.
A u današnje vreme to bi bio i kompjuter povezan na internet i
štampač, a ovo poslednje Džajls Dejd je imao, iako posteri i CD plejer
nisu bili tu. Umesto postera neke zvezde iz sporta ili pop muzike, ili
postera neke ugrožene životinjske vrste, na zidu naspram Džajsovog
kreveta visila je uramljena slika, reprodukcija u prirodnoj veličini
nečega što je Wexford prepoznao kao Konstablovu sliku Hrist blagosilja
hleb i vino.
To mu je izgledalo neukusno, možda samo zato što nije verovao ili
nije bio kadar da veruje. Ne zbog toga što ta slika predstavlja, mada
Konstablova genijalnost više dolazi do izražaja u njegovim pejzažima,
već zbog toga gde se nalazila i ko ju je stavio tu. Pitao se šta bi Dora
rekla na to, ona redovno ide u crkvu. Pitaće je. Vajn je razgledao
komodu sa odećom, u kojoj nije bilo ničeg neuobičajenog - farmerke,
majice, jedan kaput i sportska jakna, tamnosmeđa i obrubljena
zlatnom trakom, na jednoj crvenoj majici, koja je visila na vešalici, i
verovatno predstavljala dragocenost, bila je odštampana fotografija
Džajlsa Dejda, a ispod nje je pisalo: ”DŽAJL” .

 
 ,,Vidiš, ipak postoje znaci pravog pubertetlije", rekao je Wexford.
Pitaće Dejda ili, ako baš budu morali, njegovu ženu, koja odeća
nedostaje iz dečije gardarobe. Patike za fudbal su bile tamo, trenerka,
jedan par crnih kožnih cipela. Nesumnjivo za odlazak u crkvu.
Na polici za knjige stajali su Biblija, jedan rečnik, Orvelova
Životinjska farma, komplet udžbenika, nekoliko Zolinih knjiga na
francuskom, Dodeova Pisma iz mog mlina, Mopasanove pripovetke,
Banjanova Milost za vrhovnog grešnika, i nešto pod naslovom Čistota
kao životni cilj Parkera T. Ziglera. Wexford je podigao knjigu i otvorio
je.
Objavila ju je u Americi izdavačka kuća koja se zvala Fondacija
kreadonista i tamo se prodavala za tričavih 35 dolara. Na polici ispod,
stajao je mobilni telefon, uključen u punjač.
U donjim fiokama ili barem u jednoj nalazio se veš, šortsevi,
majčice. U središnjoj fioci bili su papiri, neki od njih očigledno domaći
školski eseji koje je pisao Džajls, neka knjiga o drveću, i još jedna o
starim crkvama, hemijska olovka, ćešalj, iskorišćena sijalica, pertle,
klupko žice. Gornja polica je sadržala slične predmete i iz nje je Vajn
izvukao malu tamnocrvenu knjižicu - britanski pasoš. Izdat je pre tri
godine, na ime Džajls Benedikt Dejd.
,,Barem znamo da nije napustio zemlju", rekao je Wexford.
U devojčicinoj sobi bilo je mnogo više knjiga i postera. Upravo ono
što se moglo očekivati, uključujući poster na kome su bili Dejvid
Bekam, Poš Spajs i njihovo dete, naizgled u kupovini. Na policama za
knjige stajala su dela Dž. K. Rouling i Filipa Pulmana, Alisa u dva
toma, mnogo knjiga poezije, neke sasvim neočekivane kao śto su
sabrana dela T. S. Eliota i izabrana dela Džerarda Manlija Hopkinsa.
Devojčica je ipak imala samo trinaest godina. Na vrhu police za knjige
nalazila se fotografija lepe, ali veoma stare žene na koju je devojčica
ličila, a fotografija njenog brata, ista kao ona koju su oni dobili, stajala
je na stočiću pdred kreveta. Na stalku za CD stajali su diskovi hiphop
muzike i Britni Spirs, i po tome je Sofi izgledala normalnija od brata.
Njena odeća nije odavala mnogo osim da je garderoba ne interesuje

 
previše. Smeđa jakna s obrubljenom zlatnom trakom i smeđa suknja
govorili su o tome da je išla u istu školu kao i njen brat. U ormanu su
našli štap za hokej i teniski reket. Sofin kompjuter je bila skromnija
verzija Džajlsovog kompjutera i takođe povezan na internet, ali bez
štampača. Očito su delili isti štampač. Imala je i kombinovani muzički
uređaj s radiom i kasetofonom, i CD vokmen.
Wexford i Vajn su sišli u prizemlje i postavili još nekoliko pitanja
roditeljima. Katrin Dejd je ležala. Njen muž je bio na kolenima,
skupljao krhotine razbijene čaše, pošto joj je prethodno skuvao kafu.
Ničim nisu ponudili dvojicu policajaca. Wexford je pitao za odeću i Dejd
je rekao da su već gledali, to je bilo važno njegovoj ženi, ali nisu mogli
da utvrde šta je nestalo. Većina odeće njihove dece izgledala je isto,
plave i crne farmerke, obične majice i štampane majice, crne, sive i
bele trenerke.
,,Šta je sa kaputima?", pitao je je Vajn. ,,Gde držite kapute? Kada
su izašli, mora da su obukli nešto preko džempera u ovo doba godine."
Wexford nije bio tako siguran. Izlazak napolje bez kaputa postao je
znak nekakve mačo snage i mladalačke izdržljvosti, čak i kada pada
sneg, čak i kada temperatura padne ispod nule. A i nije bilo tako
hladno za ovo doba godine. Međutim, da li je Džajls Dejd bio takav
dečak? Hvalisav i razmetljiv tip koji bi se šepurio unaokolo u prsluku i
bez rukava dok su drugi nosili postavljene jakne? Pošli su za Vajnom i
Džajlsovim ocem u pretsoblje i pregledali unutrašnjost jednog velikog i
bogato ukrašenog ormana.
Tu je visila jedna bunda, verovatno kuna, moguće da ju je Rodžer
Dejdov poklonio svojoj ženi u nekom srećnijem periodu, pre nego što su
im se nade raspršile, ali to je u svakom slučaju bio politički nekorektan
poklon. Wexford se pitao kada i gde bi ona mogla da je nosi. U Italiji,
na zimskom raspustu? Tu su bila još dva zimska kaputa koja
pripadaju roditeljima, Rodžerov kišni mantil, postavljena štofana
jakna, crvena jakna poput skijaške i prugasta jakna sa kapuljačom.
,,Džajls ima vojnički kaput", rekao je Dejd. ,,Grozan je, ali on ga voli.

 
Trebao bi da bude ovde, ali nije. A Sofi ima braon perjanu jaknu poput
ove, ali ova nije njena. Ova pripada Džajlsu."
Barem je izgledalo kao da otišli svojom voljom, pomislio je Wexford.
Rodžer Dejd je uzeo svoj kišni mantil iz ormana, stavio ga preko ruke i
rekao: ,,Idem, nadam se da će se sve ovo rešiti pre nego što se večeras
vratim."
Wexford nije odgovorio. ,,Rekli ste da ćete zvati roditelje prijatelja
vaše dece. Ostavite nam, molim vas, imena i adrese. Što pre. Da li ste
izbrisali poruke sa vaše telefonske sekretarice?"
,,Preslušali smo ih, nismo ih brisali."
,,Dobro. Uzećemo kasete."
Vratio se u dnevnu sobu da se pozdravi sa Katrinom. Biće u
kontaktu. Biće potrebno da uskoro ponovo razgovaraju s njom i njenim
mužem. Ležala je na leđima, zatvorenih očiju i ravnomerno disala.
Znao je da je bila budna.
,,Gospođo Dejd?", rekao je Vajn. Nije se pomerila. ,,Mi idemo."
,,Pretpostavljam da je to razumljivo", rekao je Wexford u kolima.
,,Toliko često sam razgovarao s roditeljima čija su deca nestala i
nikada nisam mogao da razumem kako ne vrište od besa i straha. A
kada vidim nekog ko to radi, ja ga osuđujem."
,,To je zato što mi ne verujemo da im se nešto ozbiljno dogodilo,
gospodine."
,,Zar ne? Suviše je rano da zaključujemo."

 
 Nova katolička crkva u Kingsmarkamu, Crkva kralja Isusa, bila
je lepa moderna zgrada koju je projektovao Aleksandar Diks, a
izgrađena je od donacija sve veće katoličke populacije, među kojima je
bio i sam Diks. Strani turisti možda je ne bi odmah prepoznali kao
svetu zgradu.
Izgledala je više kao vila na nekom mediteranskom poluostrvu,
mada njena unutrašnjost nije izgledala nimalo svetovno. Sve je bilo u
beloj i zlatnoj boji, od teškog rezbarenog drveta, sa vitražima na
prozorima na kojima je predstavljena moderna verzija Hristovog
raspeća i, iznad oltara od crnog mermera, veliko raspeće od zlata i
slonovače. Daleko bolja, kao što su članovi kongregracije često isticali,
od kolibe u kojoj je vršena služba od 1911. do pre dve godine.
Zgrada kojoj se Beri Vajn sada približavao bila je daleko skromnija.
Njen izgled nije u njemu budio radoznalost niti interesovanje. U
svakom provincijskom gradu u Velikoj Britaniji u kome je bio, video je
po nekoliko sličnih i do te mere se navikao na te prizemne zgrade od
crvene cigle, stare stotinu ili više godina, sa dvokrilnim drvenim
vratima i visokim prozorima, da je ovu ranije jedva i primetio. Ipak,
odmah je mogao da je prepozna. Šta bi drugo mogla biti nego crkva, i to
crkva koja pripada nekoj čudnoj sekti?
Nije bilo nikakve ograde niti kapije. Uzani, razvaljeni pločnik koji je
odvajao od ulice Jork i njenog pločnika bio je prekriven barama od
kojih, izgleda, nije bilo moguće pobeći. Neko ko se potpisao kao Feng,
crnim i crvenim grafitima ukrasio je zidove s obe strane vrata.

 
 Iz nekog razloga, a verovatno je u pitanju sujeverje, Vajn nije
dodirnuo tablu koja je visila s leve strane, a na kojoj je velikim slovima
pisalo:
CRKVA DOBROG JEVANDJELJA

i malim slovima,

GOSPOD VOLI ČISTOTU ŽIVOTA

Ispod je stajao raspored službi i različitih sastanaka. Sasvim dole

pisalo je: pastor, prečasni Džašub Rajt, Karlajl Vilas broj 42, ulica
Forest, Kingsmarkam. Džašub, mislio je Vajn, gde li dobi takvo ime?
Kladim se da mu je kršteno ime Džon. Zatim je primetio slučajnost,
ako je to uopšte bila slučajnost, da je taj pastor živeo u istoj ulici u kojoj
je živeo otac Džoane Troj. Pokušao je da otvori vrata crkve i iznenadio
se kad je video da su otključana. Ali bilo mu je jasno čim je ušao da
unutra nije bilo ničeg što bi bilo vredno ukrasti. Bila je skoro prazna,
prilično tamna i veoma hladna. Mora da su prošle decenije od kako su
zidovi poslednji put krečeni. Od vernika se očekivalo da sede na
drvenim klupama bez naslona, a klupe su bile pričvršćene za drveni
pod. Na podijumu na suprotnoj strani stajao je sto kakav Vajn nije
video još od kada je završio osnovnu školu pre trideset godina... Čak i
tada su roditelji takav školski nameštaj smatrali nepodesnim.
Pored toga, taj sto je nekoliko generacija dece ukrašavalo
perorezima, mastilom, flomasterima i bojom. Na stolu se nalazilo
udubljenje za bočicu sa mastilom, ali bočice nije bilo, a neko je izdubio
rupu slične veličine usred poklopca. Visoka stolica, koja je verovatno
bila namenjena za sveštenika, izgledala je tako neudobno, da je Vajn
pretpostavio da je gospodin Rajt radije stajao za vreme službe.

 
 ,,Džašub... šta mislite, kakvo je to ime, gospodine?", Vajn je pitao
Wexforda kada se vratio.
,,Bog sveti zna. Pogledajte u Knjizi brojeva. Obavite popis sve
zajednice izraelske po rodovima i porodicama, navodeći imena svih
muškaraca, glavu po glavu... znate već na šta mislim." Vajn, čini se,
nije znao.
,,Ili pitajte njega lično. Majk Berden hoće da poseti Troja, a budući
da su njih dvojica praktično komšije, možete da pođete s njim."
Sam Wexford je otišao do Sejvsberi Dipsa, ili najbliže koliko je
mogao, da vidi kako napreduju specijalne jedinice Sab-akva.
Pemberton je vozio, ali čim su stigli na jedan kilometar izvan Majflita
bilo je jasno da će morati da izaberu kružni put oko onoga što je sada
postalo jezero, da bi mogli bilo šta da vide. Jezera su obično okružena
drumom, ali ovo je bilo okruženo samo lapavim proplancima na kojima
je stajalo nekoliko kuća čiji su vlasnici u strahu posmatrali vodu, baš
kao i sam Wexford.
,,Vrati se putem kojim smo došli", rekao je, ,,i pokušaj da priđeš iz
Framhersta." Primetio je po prvi put da brisači nisu bili uključeni.
Na povratku, prolazeći kroz neku plitku rečicu, tamo gde nikakve
reke ranije nije bilo, s telefona u kolima, okrenuo je svoj kućni broj.
Dora se javila posle drugog zvona.
,,Sve je isto od kako si otišao. Voda se možda čak malo i spustila.
Možda bih mogla da vratim neke od onih knjiga u prizemlje."
,,Mislim da ne bi trebalo", rekao je, sećajući se kako je teglio teške
kutije uza stepenice.
U Framherstu kao da je bilo leto, osim što su posvuda bile bare.
Oblaci su se raščistili dok je Wexford razgovarao telefonom, nebo je
bilo plavo i sve je bilo obasjano sunčevim zracima. Pemberton je vozio
Kingsmarkam drumom sve dok ispred sebe nije video nešto poput
morske obale, s talasom koji se približavao. Zaustavio je auto, otišao
desetak metara u rikverc, a zatim skrenuo desno na nekakav seoski
drum koji je sada vodio oko jezera. Sunce se presijavalo na vodi čija je
površina bila blistavo-srebrna i odbijala je svetlost tako da isprva nisu

 
ništa mogli da vide. Reka Bred je nestala pod vodom. Malo dalje na
drumu Wexford je primetio kombi, vatrogasna kola i privatna kola
parkirana onoliko blizu vode koliko je bilo bezbedno. Videli su motorni
čamac kako polako kruži. Prišli su blizu i parkirali auto.
Dok je izlazio, Wexford je video crnog svetlucavog guštera, koji je
isplivao na površinu, a zatim zatim počeo da pliva ka obali.
,,Ah, čudovište iz jezera Brid", rekao je.
Jedan ronilac je skinuo svoju opremu.
,,Ovde nema ničega. Možete biti sigurni u to. Moj kolega još nije
isplivao, ali i on će vam reći isto."
,,Hvala na pomoći, u svakom slučaju."
,,Nema na čemu. Znate, mi uživamo u ovome. Mada, ako smem da
primetim, bila je to smešna ideja od samog početka, to da bi neko
mogao da bude ovde. Mislim, zašto bi uopšte dolazili ovde?"
,,Slobodno kažite, ja mislim isto", rekao je Wexford. ,,Majka je
ubeđena da su joj se deca udavila."
,,Nije bilo leda, pa da pomislimo da su možda došli na klizanje, zar
ne?" Ronilac je nastavio da izmišlja razne neverovatne i nemoguće
situacije. ,,Nije bilo toplo, pa da pomislimo da su došli da plivaju. A
voda je plitka kao dečiji bazen, ko bi mogao da se udavi u njoj? Ah, evo
mog kolege, ulazi u čamac. On će vam reći isto."
Rekao im je. Wexford je razmišljao da li da se vrati u Lindherst
Drajv i Antrim, ali se setio histeričnog napada Katrine Dejd i odlučio
da se ipak javi telefonom.

***
Džordž Troj je živeo u jedinoj kući u ulici Forest koja je imala
nekakav arhitektonski značaj. Nekad je to bila kuća pripojena velikoj
gospodskoj vili koja je uništena Početkom prošlog veka, a njeni parkovi
prostirali su se preko teritorija Kingsmarkama, Pomfreta, Čeriton
Foresta i ulice Pomfret. Sve to se od tada uveliko promenilo, ali ne i ta
mala kuća nezgrapnog oblika, izgradena u gotičkom stilu sa kulom i

 
kružnom kupolom, odvojena od druma velikom baštom, lejama sa
cvećem, belom drvenom ogradom i kapijom.
Morali su mnogo toga da objasne i da daju na uvid sve svoje
legitimacije pre nego što ih je žena koja je otvorila vrata pustila da
uđu. Druga gospođa Troj je odbijala da razume da bi dva policajca
mogla da joj uđu u kuću s namerom da s njenim mužem razgovaraju o
tome gde se nalazi njegova ćerka. Rekla je: ,,Ona je kod kuće, kod svoje
kuće. Ona ne živi ovde."
Berden je ponovio da Džoana Troj nije kod kuće, da su on i Vajn
nekoliko puta proverili pre nego što su došli tu. ,,Smemo li da uđemo,
gospođo Troj?"
Gledala ih je podozrivo. ,,Moram da pitam muža. Sačekajte ovde,
molim..."
Prekinuo ju je glas sa stepenica. ,,Ko je to, Efi?" Berden je odgovorio
umesto nje.
,,Detektiv - inspektor Berden i detektiv - poručnik Vajn, Krimi-
nalistički menadžment Kingsmarkama".
,,Kriminalistički menadžment?" Glas je bio pun podozrenja i Berden
je pomislio, ne prvi put, kako ovaj nov naziv ostavlja loš utisak na one
koji su poštovali zakon.
,,Policija? Ne mogu da verujem. O čemu se radi?"
,,Ako bismo mogli da uđemo, gospodine..."
Vlasnik glasa se pojavio. Efi Troj mu je nešto šapnula i povukla se.
Bio je krupan, stamen čovek koji je imao sreće da je u šezdesetim još
imao svu kosu na glavi i to boje peska. Berden je pretpostavljao da je
imao šezdeset i nešto. Vajn, koji je video Džoanu Troj na fotografiji,
pomislio je da je veoma slična ocu. Isto visoko čelo, dugačak nos, plave
oči i ružičast ten, koji je u slučaju Džordža Troja bio čak crven, naročito
u predelu jagodica.Berden je morao da ponovi svoj zahtev, a Troj je
klimnuo glavom i glasno rekao:
,,Naravno, naravno, ne razumem ni sam što vas odmah nismo
pustili. Uđite, uđite. Dobro došli u naš skromni dom. Zbog čega tražite
Džoanu?"

 
 Pre nego što su odgovorili, sačekali su dok nisu ušli u tesnu i
prilično tamnu dnevnu sobu. Čak i po najboljem vremenu vrlo malo
svetlosti bi moglo da uđe kroz dva uzana lučna prozora, a vreme je sad
bilo daleko od lepog, sunce je već nestalo iza tamnih oblaka koji su se
ponovo skupljali. Efi Troj je ugasila stonu lampu i sela. Delovala je
zagonetno.
,,Kada ste poslednji put razgovarali sa svojom ćerkom, gospodine
Troj?"
,,Pa, ja..." Džordž Troj se namrštio, bilo mu je nelagodno. ,,Ona je
dobro, zar ne? Mislim, sve je u redu s njom?"
,,Koliko je nama poznato, gospodine. Recite mi, molim vas, kada ste
je poslednji put videli?"
,,To je bilo, samo da se setim, prošlog petka posle podne. Ili u
četvrtak? Ne petak, skoro da sam siguran. Popodne oko četiri. Ili
možda pola pet, zar ne, Efi?"
,,Da, otprilike tada", rekla je njegova žena uzdržano.
,,Vi ste je pozvali?"
,,Ona je pozvala mene. Da, Džoana se javila. Pozvala me je, nas je
pozvala...", žena mu je uputila ohrabrujući osmeh, ,,negde između
četiri i pola pet." Ovo će potrajati, pomislio je Berden, imajući u vidu
Trojev običaj da sve ponovi dva ili tri puta.
,,Vidite, ja sam u penziji", nastavio je. ,,Da, ostavio sam dobar
posao, živim sada penzionerski, eto, takav sam. Nisam više hranilac
porodice. Uvek sam kod kuće. Ona zna da može da me dobije u bilo
koje vreme. S njom je sve u redu?"
,,Koliko nam je poznato. Šta je rekla, gospodine Troj?"
,,Čekajte, da se setim. Ni sam ne znam šta je u stvari rekla. Ništa
posebno, verujem da ništa bitno nije rekla. Ne kažem da je ona
nedovoljno informisana, to je izuzetno obrazovana mlada žena koja
ima mnogo toga da kaže, ah, da, ali baš tom prilikom..."

 
 Na opšte iznenađenje, ili možda samo na iznenađenje njenog muža,
Efi Troj se iznenada umešala u razgovor. Za razliku od njega, govorila
je hladno i odsečno,
,,Rekla je da će provesti vikend kod svoje prijateljice Katrine Dejd,
trebalo je da njenoj deci pravi društvo dok su im roditelji odsutni.
Mislim da su otišli u Pariz. Rekla je da će se vratiti kući u nedelju
uveče. Još nešto, rekla je da će svratiti u sredu, to je sutra, i da će
odvesti mene i Džordža u Tonbridž da posetimo moju bolesnu sestru.
Kola su Džordžova, ali on joj je dao da ih koristi od kako je prestao da
vozi."
Troj se smeškao, ponosan na svoju ženu. Berden joj se obratio.
,,Koja su to kola, gospođo Troj? Da li znate registarski broj?"
,,Znam", rekla je. ,,Ali prvo bih volela da objasnite Džoaninom ocu
šta znači sve ovo."
Vajn je pogledao u njega, pa u nju. Muškarac koji izgleda mlad ali
se ponaša kao starac, i žena čija je prvobitna sumnjičavost prerasla u
očigledan strah. Bila je lepa na neki čudan način, možda deset godina
mlađa od svog muža, vitka koliko je on bio debeo, i tamna koliko je on
bio svetle puti, s gustom crnom kosom prošaranom sedim vlasima, i
punim crnim obrvama. Mračnom utisku još više su doprinele naočare
sa teškim crnim ramom.
Ne skidajući pogled s Troja, rekao je: ,,Mislimo da je gospođica Troj
nestala, gospodine. Ona i Dejdova deca nisu bili kod kuće kada su se
gospođa i gospodin Dejd vratili s puta, i ne znamo gde se sada nalaze.
Kola, vaša kola su, čini se, takođe nestala."
Troj je samo sedeo i odmahivao glavom. Ali on je očito bio optimista,
čovek koji na svaku situaciju gleda s vedrije strane. ,,Verovatno ih je
samo odvela nekud na izlet, zar ne? Na neko kraće putovanje? To je
radila ranije. Samo to je u pitanju, zar ne?"
,,Ne verujemo, gospodine Troj. Deca je trebalo da budu u školi juče
ujutru. I zar vaša ćerka ne bi trebalo da bude na poslu? Čime se bavi?"
Moguće iz straha da će njen muž održati desetominutni govor o
poslovima, penziji i problemu nezaposlenosti uopšte, Efi Troj je brzo

 
odgovorila: ,,Džoana je učiteljica. Predavala je u Haldon Finču, a tu se i
školovala se za učiteljicu. Ali je radila samostalno, kao prevodilac i
urednik. Diplomirala je moderne jezike i magistrirala je, a sada drži
časove francuskog preko interneta." Bacila je pogled na Berdena. ,,Ne
znam da li je to važno...", a činilo se da je ona znala mnogo o nevažnim
stvarima, pomislio je Berden, ,,...ali tako su se ona i Katrina upoznale.
Ona je predavala u školi, a Katrina je bila sekretarica direktora. Idem
da potražim registarski broj."
,,Moja žena je divna", rekao je Troj kad je ona izašla. ,,A ja sam
pomalo sanjar, pomalo nedorečen, tako mi kažu, rasplinjavam se u
govori. Ali ona, ona sve drži pod kontrolom, o svemu brine, sve ume da
organizuje pa, znate, sve je kod nje na svom mestu. Naći će ona taj
broj", rekao je kao da je njegovoj ženi bilo potrebno da reši nekoliko
teških matematičkih jednačina da bi to učinila. ,,Nema toga što ona ne
može, ne znam uopšte zašto se udala za mene, nikada to nisam
razumeo. Zahvaljujem Bogu za svaki dan života, naravno, ali zašto, to
je ostala zagonetka. Rekla je da sam dobar čovek, šta kažete na to?
Kaže da sam fin. Smešan stari razlog da se žena uda za nekoga?
Smešna stara stvar..."
,,Broj je T354 OGC", rekla je Efi Troj kada se vratila sobu. ,,Kola su
VW golf, tamnoplava sa petoro vrata."
Star samo nekoliko godina, pomislio je Berden, a registracija
počinje na "T". Šta se desilo Džordžu Troju, zasto je kupio nova kola i
odmah posle toga odlučio da prestane da vozi? Ali u ovom trenutku to
nije tako važno.
,,Voleo bih da uđem u kuću vaše ćerke, gospodine Troj. Da li
slučajno imate ključ?"
Obratio se ocu, ali je očekivao odgovor od maćehe. Ona je uspela da
odgovori tek pošto je Troj nekoliko minuta brbljao o vrstama ključeva, i
o bravama. O tome kako je opasno izgubiti ključ od kuće i kako je važno
da se ulazna vrata noću zaključavaju.
,,Imamo ključ", rekla je Efi Troj. Ponovo ih je gledala podozrivo.
,,Nisam sigurna da bi ona pristala da vam dam ključ od njenog stana."

 
 ,,Sve je u redu, draga, sasvim je u redu. Oni su iz policije. Neće
uraditi ništa što nije u redu. Neka ih uzmu, sve će biti u redu."
,,Dobro." Ta žena je očigledno već odavno prepustila mužu da donosi
sve odluke, uprkos njenom superiornom intelektu i sposobnosti da sve
drži pod kontrolom. Donela je ključ, ali ne pre nego što je Troj održao
govor o tome kako joj se divi i kako će ona sigurno bez po muke uspeti
da pronađe taj ključ.
,,U odsustvu gospođice Troj, vi lično nemate ništa protiv da mi
pogledamo kuću vaše ćerke?"
Činjenica da mu je ćerka nestala i da već dva dana, možda i više,
niko ne zna gde se ona nalazi, kao da je napokon uzdrmala vedrost i
optimizam gospodina Troja. Iznenada je prestao da ponavlja svaku reč
po nekoliko puta. Rekao je, polako naglašavajući svaku reč:
,,Džoana je, znači, stvarno nestala? Niko ne zna gde se nalazi?"
,,Tek smo započeli istragu, gospodine. Nemamo razloga da verujemo
da joj se bilo šta loše dogodilo."
Da li je to istina? Činjenica da je tek tako nestala i da nije ostavila
nikakvu poruku, za Dejdove je bila dovoljan razlog. Ali, učinilo mu se
da je njegov odgovor donekle ublažio strah gospodina Troja.
,,Još jedno pitanje, gospođo Troj. Da li je vaša poćerka bila u dobrim
odnosima sa Džajlsom i Sofi Dejd? Da li su se slagali?"
,,O, da. Deca su je obožavala. Poznavala ih je od kako su imali
sedam i devet godina, upoznala ih je kada je Katrina počela da radi u
školi."
,,Da li imaš još neko pitanje, Beri?", upitao je Vajna.
,,Još samo jedno, da li ona ume da pliva?"
,,Džoana?" Efi Troj se prvi put nasmešila, a osmeh ju je pretvorio u
lepoticu. ,,Ona je izvrstan plivač. Jednom je nastavnica fizičkog bila na
bolovanju godinu dana i Džoana je držala časove plivanja prvoj i drugoj
godini. To je bilo godinu dana pre nego što je prestala da radi u školi."
Oklevala je za trenutak, a zatim rekla:
,,Ako mislite na poplavu, to jest, da se desila neka nesreća, niste u
pravu. Džoana je uvek govorila uvek kako je grozna bila poslednja

 
poplava koju smo imali, kako bi najradije prespavala zimskim snom
dok sve to ne završi. Bila je vrlo izričita u vezi s tim. A vrhunac je bio to
što u oktobru nikuda nije išla bez automobila. Kada smo se čuli s njom
u petak, rekla je da, kad bude otišla kod Dejdovih, neće ni kročiti
napolje čitav vikend, sve dok se ne vrati kući u nedelju uveče."
Dakle, ništa od izleta, ništa od puta. A u petak i subotu tokom dana
kiša je padala žešće nego bilo kog drugog dana u oktobru. Džoana Troj
ne bi ni prišla Sejvsburi Dipsu. Sigurno ne bi povela Džajlsa i Sofi na
nekakav izlet u subotu popodne, u šetnju u kišnim kabanicatna i
gumenim čizmama, da bi sa mosta Kingsbruk posmatrali vodu koja
nadire. Kada je izašla iz kuće, a to je sigurno učinila, otišla je kolima i
povela decu sa sobom. Berden je iznenada pomislio da je ona to morala
da učini. Nešto se dogodilo što ih je nateralo da napuste kuću u nekom
trenutku tokom vikenda...
,,Pomenuli ste kurs koji drži na internetu. Da li možda znate...?"
Bio je siguran da ona to ne može da zna, ni njen muž to ne bi znali.
Džordž Troj to sigurno nije znao, ali ga to nije sprečilo da počne da
mudruje o detaljima i o zamršenosti webspejsa, o njegovoj potpunoj
nemoći da tu bilo šta razume i o tome kako je prava neznalica kad su te
stvari u pitanju. Efi je sačekala da završi rečenicu, a zatim je tiho
rekla:
,,Adresa je: www.langlearn.com".

***
,,Usput, mediji su obavešteni", rekao je Wexford. A kada je video
Berdenov izraz lica, dodao je: ,,Da, znam. Bilo je to Fribornovo
naredenje." Kada je čuo ime asistenta šefa policije, Berden je zarežao.
,,Rekao je da je to najbolji način da ih nađemo, i možda je u pravu."
,,To je najbolji način da svi ludaci u okrugu počnu da nas zovu
telefonom i da nam šalju mejlove."
,,S tim se slažem. Bićemo obavešteni kad budu viđeni u Riu ili
Džakarti, i kada se budu spuštali niz Nijagarin vodopad u buretu. Ali
mogli bi da budu u nekom hotelu. Možda je iznajmila stan za troje."

 
 ,,Zašto bi?"
,,Ne kažem da jeste, Majk, samo da je to moguće. Toliko malo
znamo o njoj. Na primer, rekao si da je bila u dobrim odnosima sa
Dejdovom decom. Pretpostavimo da je bila više od toga, pretpostavimo
da im je bila toliko privržena da ih je poželela samo za sebe."
,,Mislite, da ih usvoji? Ali to nisu neke bebe koje je pronašla u šumi.
Dečak ima petnaest godina. Morala bi da bude luda."
,,Pa? Činjenica da je nestala sa dvoje dece čini je pomalo neobičnom,
zar ne? Da li si uspeo da vidiš pastira onog jevanđeljskog stada?"
Berden ga je video. On i Beri Vajn su hodali drumom oko stotinu
metara do kuće koja se veoma razlikovala od Trojeve, bila je obična i
neupadljiva. Prečasni Rajt je bio pravo iznenađenje. Berden je
zamišljao kako bi on mogao da izgleda, zamišljao je prizore iz
televizijskih drama o američkim fundamentalistima. Sigurno je fanatik
sa užarenim očima, prodornim pogledom i glasom besednika, visok i
asketski mršav u ofucanoj mantiji sa krutom kragnom.
Bilo je sasvim drukčije. Džašub Rajt je bio mršav ali nizak, nije
imao više od trideset godina, govorio je tiho i ljubazno.
Bez oklevanja je pozvao dva policajca da uđu i upoznao ih sa
plavokosom mladom devojkom koja je držala bebu u naručiju.
,,Moja žena Tekla."
Zavaljen u naslonjači sa šoljom jakog vrelog čaja, Berden je postavio
najvažnije pitanje.
,,Da li je Džajls Dejd bio u crkvi prošle nedelje ujutru?"
,,Ne nije", odgovorio je sveštenik bez oklevanja. Nije vrdao s
odgovorom, nije zahtevao da zna zašto Berden to pita.
,,Nije ni bilo službe u nedelju popodne. Organizujemo službu za
mlade jednom mesečno, nedeljom popodne. Baš sam rekao svojoj ženi
da je neobično to što se nije pojavio i da se nadam da nije bolestan."
,,To je istina." Tekla Rajt je sada držala bebu levom rukom dok je
desnom rukom pružala šećer Vajnu. Vajn je uzeo šećer.

 
 ,,Bilo je toliko neobično da sam pozvala da pitam da li je s njim sve
u redu", rekla je. ,,Oboje smo bili zabrinuti."
Berden se nagnuo u svojoj stolici. ,,Možete mi reći u koliko sati ste
telefonirali, gospođo Rajt?"
Sela je i na krilo spustila bebu, koja je sada već čvrsto spavala.
,,Bilo je to posle popodnevne službe. Na jutarnjoj službi nisam bila,
zbog bebe ne mogu da idem na svaku službu, ali otišla sam popodne i
kad sam se vratila kući - bilo je to oko pet sati - pozvala sam Dejdove."
,,Dali se neko javio?"
,,Uključila se telefonska sekretarica. Čula sam uobičajenu poruku
da niko ne može da se javi na telefon." Gospođa Rajt je pitala veoma
ljubazno: ,,Da li biste bili ljubazni da nam kažete zašto nas to pitate?"
Vajn je objasnio.
Rajtovi su izgledali iskreno zabrinuti. ,,Žao mi je", rekao je Džašub
Rajt. ,,Gospodin i gospođa Dejd su sigurno veoma uznemireni. Da li
postoji nešto što možemo da uradimo?"
,,Sumnjam da postoji, gospodine, ali bi pomoglo kada biste
odgovorili na još jedno pitanje."
,,Naravno."
Berden je bio začuden. Ovi ljudi su tako pristojni, tako spremni da
pomognu, tako se razlikuju od onoga što je on očekivao. A sada mora
da im postavi pitanje koje bi moglo da zvuči uvredljivo, ako ga ne
formuliše oprezno. Ipak je pokušao.
,,Pitao sam se, gospodine Rajt, šta privlači tinejdžere vašoj crkvi.
Oprostite ako to zvuči nepristojno, ne želim da vas uvredim. Ali vaš,
hmm, slogan: 'Gospod voli čistotu života', čini se, ja se opet izvinjavam,
da pre može da izazove prezir jednog petnaestogodišnjaka nego želju
da pristupi crkvi."
Uprkos njegovim izvinjenjima, Rajt je delovao uvređeno. Glas mu je
postao hladan.
,,Naša vera je jednostavnija, inspektore. Volite svoje komšije, budite
pristojni, govorite istinu, a seksualne aktivnosti sačuvajte za brak. Ne
želim da ulazim u našu liturgiju i rituale, to vam nije potrebno, a

 
uostalom i oni su krajnje jednostavni. Džajls je pripadao engleskoj
crkvi, pevao je u horu crkve Svetog Petra. Jednog dana je, čini se,
shvatio da je ta crkva previše komplikovana za njega i da ga previše
zbunjuje. Toliko različitih molitvi, toliko različitih Biblija. Čovek nikad
nije siguran da li prisustvuje rimokatoličkoj misi, jutrenju iz 1928. ili
je na obredu neke alternativne sekte. Tako da je došao kod nas."
,,Njegovi roditelji ne pripadaju vašoj crkvi? Da li među vašim
članovima ima još nekog od njegovih prijatelja i rodbine?"
,,Koliko ja znam, ne."
Tekla Rajt se umešala: ,,Vidite, mi smo jednostavni. Ljudi to vole.
Mi smo direktni i ne pravimo kompromise. To je suština naše vere.
Pravila se ne menjaju, kao ni principi, niti su se značajno promenili u
proteklih sto četrdeset godina."
Njen muž ju je zagonetno pogledao. Berden nije mogao da razume
taj pogled, sve dok ona nije tiho do dala: ,,Žao mi je, dragi, znam da
nije na meni da govorim o pitanjima koja se tiču doktrine." Rajt se
samo osmehnuo i njegovo lepuškasto lice iznenada je pocrvenelo. Šta li
to znači? Da ne sme da govori o religiji zato što je žena?
,,Nama je drago kad dobijemo nove članove, inspektore, ali nećemo
to da slavimo pesmom i igrom. Mladi, siguran sam da i sami to znate,
imaju mnogo više elana nego stariji ljudi. Oni se prepuštaju religiji
dušom i srcem."
Ni Berden ni Vajn nisu znali šta da odgovore na to. Tekla Rajt je
klimnula glavom. ,,Želite li još jednu šolju čaja?"

***

Prepričao je Wexfordu čitav taj razgovor.

,,Ne liči na verskog fanatika, Izgleda kao pristojan momak, a
njegova crkva je jednostavna i direktna, tu nema ničeg sumnjivog."
,,Zvuči kao da planiraš da promeniš veru", rekao je glavni
inspektor. ,,Mora da ćeš svratiti na misu sledeće nedelje ujutru."

 
 ,,Naravno da neću. Kao prvo, ne sviđa mi se njihov odnos prema
ženama. Nisu ništa bolji od talibana."
,,U svakom slučaju, važno je da znamo da Džajls Dejd nije išao u
crkvu u nedelju ujutru, a pretpostavljamo da bi otišao da je u to vreme
bio u kući. Nije otišao ni popodne? U petak uveče, kada je gospođa Dejd
zvala iz Pariza, sekretarica nije bila uključena, ali je bila uključena u
subotu uveče i u nedelju uveče. Sve to navodi na zaključak da su njih
troje napustili kuću u subotu. S druge strane, možda je sekretarica bila
uključena u subotu uveče samo zato što su svi želeli da gledaju nešto
na televiziji, i nisu hteli da ih uznemiravaju."
,,Mada, u subotu uveče, kao što čitava zemlja zna, na televiziji su
prikazivali poslednju epizodu serije Džejkobova lestvica, u kojoj
inspektor Martin Džejkob umire. Kažu da je tu epizodu gledalo
dvanaest miliona ljudi.

 
 Voda je narasla tokom jutra i sada je bila samo desetak
centimetara od zida. Dora je fotografisala vodu, prvo kako se
približavala dudu i kasnije kad je stigla do njega, oko četiri sata. Pao je
sumrak, a zatim i veče, i mrzak prizor utonuo je u tamu. Sklonila je
fotoaparat do jutra.
,,Nisam mogao to da uradim", rekao je Wexford delimično užasnut,
delimično zadivljen.
,,Ne, Rejdž, ali ti nikada nisi bio spretan s fotoaparatom, zar ne?"
,,Znaš da ne mislim to. Samo što se nismo podavili, a ti ideš okolo i
slikaš."
,,Kao Neron koji vrti palčevima dok Rim gori?"
,,Pre kao Šeridan koji sedi u kafiću preko puta Druri Lejn pozorišta
koje je zahvatio požar i govori da je normalno da čovek sedne i popije
nešto kraj vlastitog kamina."
To je Silviju nagnalo na smeh. Ali ne i njenog novog muškarca kojeg
je izvela na piće. Wexford ga je još ranije upoznao i nije mu se dopao
ništa više nego kada ga je video prethodni put. Kalum Čapman je bio
zgodan, ali ne i pametan i nije umeo da razgovara.
Da li je ženi zaista toliko važan izgled muškarca? Uvek je mislio da
nije, ali mora da nije u pravu, ili je njegova ćerka bila izuzetak među
ženama. Nije imao ni šarma. Retko se osmehivao. Wexford ga nikada
nije čuo da se smeje. Možda je bio poput Dajane de Puatijer kojoj je
izgled bio toliko važan da se nikad nije osmehivala da ne bi dobila bore.
Sada je Čapman izgledao zbunjen Wexfordovom anegdotom. Rekao
je kroz nos, svojim birmingamskim tonom:
,,Ne razumem. Šta to znači?"
Wexford je pokušao da mu objasni. Rekao je kako je pozorište
gotovo bilo u vlasništvu pisca, da su svi njegovi komadi bili igrani u

 
tom pozorištu. On je u njega uložio srce i dušu, a sada se, pred
njegovim očima, sve to pretvaralo u pepeo.
,,I to treba da je smešno?"
,,To je primer uzvišenog duha, samokontrole pred licem tragedije."
,,Ja to jednostavno ne razumem." Silvija se ponovo nasmejala,
sasvim neopterećena njihovim razgovorom.
,,Možda će već sutra svi Dejdovi pijuckati piće kraj njihovog jezera.
Hajdemo Kal. Bebisiterka će se unervoziti."
,,Kal", rekao je Wexford kada su otišli. ,,Kal."
,,Zove ga i 'dragi', takođe", rekla je Dora vragolasto. „O, zašto si
tako smrknut? Ne verujem da će se udati za njega. Čak i ne žive
zajedno, ne baš."
,,Šta znači 'ne baš'?"
Nije se usudila da odgovori. Znao je da neće odgovoriti. ,,Kaže da je
dobar prema njoj.
Kad prespava kod njega, on joj ujutru skuva čaj i spremi doručak."
,,To neće potrajati", rekao je Wexford. ,,Kad su u pitanju moderni
muškarci to nikad ne traje dugo. Podseća me na onog Avgustina
Kejsija kojeg je Šila jednom dovela ovde. Ah, dobro, znam da on nimalo
ne liči na njega. Priznajem da nije toliko bezobrazan i da je lepuškast.
Ali nije ni pametan ni zabavan..."
,,Ni nepristojan", rekla je Dora."
,,Ne, on nije kao Kejsi, samo ne razumem zašto se moje ćerke
zabavljaju s takvim muškarcima. Grozni muškarci. Dobro, Šilin Pol
nije grozan, to moram da priznam. Samo je toliko zgodan i šarmantan,
da sam siguran da juri druge žene. Nije prirodno da muškarac hude
toliko zgodan a da nije gej ili neveran ženi ili devojci ili šta već. Siguran
sam da vodi dvostruki život."
,,Ti si nemoguć."
Zvučala je uvređeno, nije više prihvatala šalu. Otišao je do prozora
da pogleda vodu, osvetljenu komšijskom lampom, i kišu koja je uporno
padala. Nije ostalo mnogo. Još samo centimetar ili dva i stići će do
zida. Još samo jedan centimetar...

 
 ,,Rekla si da želiš da čuješ vesti."
,,Dolazim."
Samo gole činjenice, posle vesti o sudaru vozova, haosu u
železničkom saobraćaju, gužva na putevima, još jedno dete ubijeno na
severu, još jedna tek rođena beba ostavljena u telefonskoj govornici. Na
kraju je objavljena vest da su tri osobe nestale, a zatim su njihove
fotografije uveličane. Objavljen je broj telefona, u slučaju da neko nešto
zna. Wexford je uzdahnuo, znao je tačno kakve će informacije ljudi
imati.
,,Reci mi nešto. Zašto bi se pametan, zgodan tinejdžer iz srednje
klase, dečak koji ima pristojan dom i ide u dobru školu, pridružio crkvi
fundamentalista? Njegovi roditelji ne idu tamo, ni njegovi drugovi."
,,Možda mu daje odgovore. Rejdž, tinejdžeri traže odgovore. Mnoge
odbija moderan život. Misle da bi svet postao bolje mesto za život ako
bi sve bilo jednostavnije i direktnije, zapravo fundamentalnije. Možda,
bi i bio. Većinom ih ne zanimaju rituali i činjenice koje treba da su
jednostavne, a skrivene su iza arhaičnih reči koje ne mogu da
razumeju. Prerašće on to i ne znam da li je to šteta ili bi trebalo da nam
je drago zbog toga."
Probudio se usred noći. Tek je prošlo tri, a kiša je i dalje padala.
Spustio se niza stepenice do trpezarije i prišao francuskom prozoru.
Lampa je bila isključena, a'i kada je upalio svetlo, i kada su mu se oči
navikle na mrak, mogao je da vidi dovoljno jasno prizor napolju. voda
je stigla do zida.
Dva čoveka su tovarila vreće u dvorište ispred policijske stanice.
Wexford isprva nije znao šta je bilo u vrećama. Zatim je shvatio.
Parkirao je kola, ušao unutra i pitao narednika Kamba koji je sedeo za
stolom: ,,Čemu ovi džakovi s peskom? Ne postoji mogućnost da poplava
stigne dovde."
Niko nije mogao da mu odgovori. Vozač kamiona je ušao sa
potvrdom o prijemu robe i narednik Pič je prišao da je potpiše. ,,Mada
nisam siguran šta da radimo s njima."

 
 Pogledao je u Wexforda. ,,Vi živite u blizini reke, zar ne gospodine?"
Govorio je laskavim tonom, mada napola u šali. ,,Možda biste želeli da
ponesete nekoliko. Da nam malo olakšate?"
Wexford je odgovorio istim tonom: ,,Bilo bi mi zadovoljstvo ako
mogu da pomognem, naredniče."
Deset minuta kasnije, pedesetak vreća je utovareno u kombi koji je
Pemberton odvezao do Wexfordove kuće. Telefonirao je ženi. ,,Stižem
kući tek večeras da podignem nasipe."
,,Ne brini, dušo. Kal i Silvija su ovde, Kal će to da uradi."
Kal... Nije znao šta da kaže, pa mu je izletelo jedno nemoćno: ,,To je
dobro."
Bilo je dobro. Naročito ako opet počne pljusak. Wexford je proverio
pozive koje su dobili kao rezultat objave u medijima, ali nije bilo ničeg
korisnog, nijedna poruka koja bi barem upućivala na to da je u pitanju
mentalno zdrava osoba. Berden je ušao i izvestio ga o ishodu poseta
različitim prijateljima i rođacima nestale dece. Ukratko, bez rezultata.
Džajls i Sofi imaju baku i dedu s majčine strane koji žive u Birningemu,
na obali u Safoku, gde se sedamdesetih i osamdesetih godina nalazila
velika američka vazduhoplovna baza. Lepo su se slagali sa unucima,
ali poslednji put su ih videli još u septembru, kada su deca došla da
provedu nedelju dana u Birningemu.
Majku Rodžera Dejda, koja se preudala posle razvoda od njegovog
oca, deca su čini se najviše volela. Živela je sama u jednom selu u
Kotsvoldsu. Poslednji put ih ie videla za vreme njihovog raspusta u
oktobru, kada je provela tri dana kod Dejdovih, a ostavila ih je u
nekim čudnom okolnostima. Svađa, pretpostavio je Berden, mada nije
dobio nikakve detalje. Katrina Dejd je bila jedinica. Njen muž je imao
sestru u severnoj Irskoj, udatu, sa dvoje dece. Ona je jedva poznavala
svoju nećaku i nećaka.
,,A šta je sa Džoanom Troj?"
,,Jedinica je", rekao je Berden. ,,Sadašnja gospođa Troj ima dvoje
dece iz prethodnog braka. Džoana je bila udata, ali se razvela. Brak je
trajao manje od godinu dana. Još nismo pronašli njenog bivšeg muža."

 
 Wexford je rekao oprezno: ,,Odgovor leži kod Džoane Troj, zar ne?
Mislim da ne može biti drukčije. Dečak od petnaest godina sigurno ne
može da ubedi ženu od trideset jedne da njega i njegovu sestru povede
nekud, a da ne kaže roditeljima i da ne ostavi nikakav trag o to me
kuda su otišli. To je sigurno bio njen plan i njena odluka. A ako ih je
ona odvela nekud, onda je počinila zločin."
,,To je dosta uopšteno."
,,Misliš? Dobro, daj mi scenario koji bi pokrio sve i u kome je
Džoana Troj nevina."
,,Davljenje, na primer."
,,Oni se nisu udavili, Majk. Čak i ako postoji ta mogućnost, šta se
desilo s njenim kolima? Ili tačnije, s kolima njenog oca? Ko je pao u
vodu i ko je koga spasio? Ako uz ogroman napor mašte čak i uspeš da
stigneš tako daleko, zar nije pomalo čudno da su se svi udavili? Zar ne
bi barem jedan od njih preživeo? Naročito u vodi dubokoj samo metar i
dvadeset?
»Vi sve umete da predstavite kao potpunu glupost", rekao je Berden
zlovoljno. ,,Uvek to radite. A nisam siguran da je to vrlina."
Wexford se nasmejao. ,,Ti i Bari ste bili u njenoj kući. Gde je
izveštaj o tome?"
,,Na vašem stolu. Ispod hrpe drugih papira. Još niste stigli do
njega. Mogu da vam dam usmeni izveštaj, ako želite."
To je veoma mala kuća, dnevna soba i kuhinja u prizemlju, dve
spavaće sobe i kupatilo na spratu, nalazi se u bloku od osam kuća po
imenu Kingsbridž Mjuz, a koji je osamdesetih izgradilo neko sumnjivo
građevinsko preduzeće.
,,Kao što je rekao Dejd, auto je parkirala ispred kuće", rekao je
Berden. ,,Nepotrebno je da naglasim da auto sada nije tamo."
Unutra je bilo hladno. Džoana Troj je očito isključila centralno
grejanje u petak, pre nego što je otišla. Bila je ili prirodno štedljiva ili
prinuđena da to bude. Vajn je našao njen pasoš. Bio je u fioci od stola,
u kojoj nije bilo ničeg drugog što bi nam bilo od koristi. Nije bilo
pisama, registracije vozila, potvrda o osiguranju, mada bi naravno sve

 
to bilo kod njenog oca, nikakvi dokumenti u vezi sa kupovinom kuće. U
fioci je još bila polisa osiguranja za kuću i za pokretno vlasništvo. U
velikoj koverti nalazi se diploma Univerziteta Varvik na kome je
završila francuski jezik, diploma završenog magisterija iz evropske
literature sa Univerziteta u Birmingemu i sertifikat o završenom
postdiplomskom kursu iz oblasti obrazovanja. Jedna od soba na spratu
bila je preuređena u kancelariju sa kompjuterom i štampačem,
fotokopir mašinom, modernim diktafonom i dva velika ormana za
kartoteku. Zidovi su bili prekriveni knjigama, u toj sobi uglavnom se
nalazila francuska i nemačka književnost i rečnici.
,,Vajn je primetio da Džoana ima sve one knjige na francuskom koje
ste vi pronašli u Džajlsovoj spavaćoj sobi. Letres du mon kako god i
Emil Zola i šta god je bila ona treća. Ali ona ima još oko stotinu drugih
knjiga, takođe na francuskom."
Na stolu, s leve strane kompjutera, ležale su stranice nekog romana
na francuskom. S desne strane bile su stranice na engleskom, tek
izašle iz Džoaninog štampača. Očito je prevodila tekst onog dana kada
je otišla u Lindherst Drajv da provede vikend sa Dejdovom decom. U
spavaćoj sobi Berden je s interesovanjem razgledao na njenu odeću.
,,Naravno da jesi", rekao je Wexford pakosno, bacivši pogled na
Berdenovo plavo odelo, svetlo-plavu košulju i ljubičastu svilenu
kravatu. Niko, ni za trenutak, ne bi pomislio da je on policajac.
,,Smatram", rekao je Berden hladno, ,,da je pristojno oblačenje
jedno od obeležja civilizacije."
,,Dobro, u redu, zavisi šta podrazumevaš pod tim pristojno. Našao si
nešto zanimljivo u njenoj garderobi, vidim ti u očima."
,,Pa, da jesam. Mislim da jesam. Čitava njena garderoba sastoji se
od sportske odeće.
Sve jednostavno i opušteno. Nisam našao nijednu suknju ili haljinu.
Farmerke, trenerke, patike..."
,,Nemam pojma šta je to", prekinuo ga je Wexford. ,,Onda
prepustite sve meni. Ja znam. Majice, košulje, džemperi, sportske
jakne, skijaške jakne, štofani... Dobro, vi nećete znati ni šta je to.

 
Verujte mi, to nije nešto u čemu bi žena otišla na žurku. Radi se o tome
da ona nema ništa što bi mogla da nosi na žurku, nikakvu svečanu
haljinu, osim možda jednog para crnih pantalona. Šta je radila ako bi
je neko pozvao na večeru ili u pozorište?"
,,Bio sam po pozorištima, čak i u Narodnom pozorištu gde je moja
ćerka Šila učestvovala u nečemu. Bilo je žena koje kao da su došle da
rade u svinjcu. Čini mi se da vi, koji tako pratite modu, ne shvatate da
ovo nisu više tridesete godine. Ali ti ćeš reći da to nije važno. Slažem se
da je čudno. To samo potvrduje ono o čemu sam već razmišljao. Moramo
da se vratimo kod Dejdovih, da pretražimo njihovu kuću, povešćemo
tim ako je potrebno. Ta deca su odsutna već četiri dana, Majk."
Kuća Antrim nije bila daleko, alije Wexford zamolio Donaldsona,
vozača, da ide zaobilaznim putem da bi izbegli poplavljena područja.
Kiša je lila kao iz kabla, nivo vode je rastao, a od mosta Kingsbruk
videla se samo ograda iznad površine vode.
,,Ovde je mnogo dublje nego metar i dvadeset", rekao je Berden.
,,Sada jeste. Gde god da su, i šta god da su radili, nisu stajali i
čekali da voda toliko naraste da bi mogli da se udave u njoj."
Berden je samo zabrundao stavljajući mu do znanja da tu opasku
smatra neukusnom, a Lin Fankort, koja je sedela na prednjem sedištu
do Donaldsona, glasno se nakašljala.
Glavni inspektor je bio zagonetka koju ona još nije uspela da reši za
dve godine koliko radi u Kriminalističkom menadžmentu
Kingsmarkama. Zar je moguće da u jednom čoveku postoje tako
oprečne i neuskladive osobine? Kako jedan čovek može u isto vreme da
bude liberalan, saosećajan, osećajan, načitan, a istovremeno bestidan,
podrugljiv, ciničan i drzak kada su ozbiljne stvari u pitanju? Wexford
nikada nije bio nepristojan prema njoj, ne na način na koji je to bio
prema drugim ljudima, ali ipak ga se plašila. Bolje rečeno, osećala je
strahopoštovanje prema njemu. Mada to nikom ne bi priznala. Dok je
sedela tako na mestu suvozača i posmatrala kišu kako lije, znala je da
će biti najpametnije ako drži jezik za zubima i progovori samo ako joj se
obrate, ali niko joj se nije obratio. Donaldson je skrenuo na zaobilazan

 
put kojim su išla sva vozila koja su se približavala mostu, preko ulice
Jork i dalje kroz mrežu jednosmernih ulica.
Wexford je očekivao bespogovornu poslušnost od svojih podređenih.
Jednom prilikom, Lin nije poslušala njegovo naređenje. Bilo je to tokom
istrage ubistava u Devenišu koja su bila povezana sa dečijom
pornografijom i Wexford joj se obratio na način koji joj je ulio strah u
kosti. Njegov prekor bio je na mestu, nije bio u pitanju bezobrazluk, ali
tada je naučila lekciju. O dužnostima policajca, na prvom mestu, a
utoliko se više iznenadila kada je Wexford rekao Donaldsonu da prvo
prođe njegovom ulicom i da ga sačeka dva minuta dok on svrati do
kuće.
Wexford je otključao vrata svoje kuće, pozvao je, ali nije dobio
odgovor. Ušao je kroz trpezariju. Pogledao je kroz francuski prozor i
video Doru, Silviju i Kaluma Čapmana koji su stajali u dvorištu, na
pljusku, i podizali nasip od džakova s peskom duž niskog zida.
Očito su radili što su brže mogli jer je nivo vode svakog minuta bio
sve viši. Džakovi sa peskom su stigli na vreme. Wexford je pokucao na
staklo, zatim otvorio jednu stranu francuskog prozora.
,,Hvala ti za sve", doviknuo je Kalumu.
,,Zadovoljstvo mi je da pomognem."
Teško da ga je taj posao ispunjavao zadovoljstvom. Silvija, koja je u
mnogo boljem raspoloženju od kako se razvela, pridržala se za rame
svog momka i, stojeći na jednoj nozi, skinula je čizmu i izbacila vodu iz
nje. ,,Govori u svoje ime", rekla je. ,,Ja nimalo ne uživam uovome, baš
kao ni majka."
,,Moglo bi biti gore. Razmisli, ako voda preplavi prizemlje kuće svi
ćemo morati da se preselimo kod tebe."Zatvorio je prozor i vratio se do
kola. Pitao se da li je njegova ćerka još uvek radila kao volonter za
ženskoj spasilačkoj grupi, uz njen stalni posao u lokalnoj vladi. Sigurno
još uvek radi, rekla bi mu da je prestala, ali moraće ipak da pita Doru.
Bilo bi mu lakše kada bi znao da je prestala, tada ne bi morala stalno
da se izlaže riziku i susretima sa ostavljenim muževima ili partnerima

 
zlostavljanih žena. Seo je kraj Berdena i već posle dva bili su u
Antrimu.
Žena promenljivog raspoloženja, Katrina Dejd, danas je izgledala
sasvim drukčije, poput devojčice, ali tiha, povučena široko otvorenih
očiju i tupog pogleda. Bila je pristojnije obučena, nosila je pantalone i
džemper. Za razliku od nje, njen muž je bio predusretljiv i ljubazan.
žašto je u ovo doba bio u kući, a ne na poslu?
Izgledalo je kao da se odavno nisu naspavali.
,,Tek sad nam je postalo jasno. Isprva je sve izgledalo nestvarno,
kao ružan san", rekla je Katrina tužnim glasom. ,,Sve to u vezi s
davljenjem, to je bila glupost, zar ne? Neznam šta mi je bilo da
pomislim da su se podavili."
,,To je Sasvim razumljivo, gospođo Dejd", rekao je Berden, a na
njegove reči Wexford se namrštio. ,,Kasnije ćemo zaroniti dublje u celu
priču." Nadao se da niko nije primetio nehotičnu igru rečima. Wexford
sigurno jeste. ,,Ali prvo želimo da pogledamo sobu u kojoj je gospođica
Troj prespavala noć ili dve."
,,Nije ostavila ništa za sobom", rekla je Katrina dok su se peli uza
stepenice. ,,Mora da je ponela torbu, ali ako i jeste, odnela ju je sa
sobom."
Jedan zid presecao je kosi krov kuće. Plafon ispresecan gredama
spuštao se u oštrom uglu iznad kreveta. Ako bi se iznenada uspravili
na krevetu tokom noći, pomislio je Wexford, zaradili biste prilično
veliku čvorugu. Katrina je govorila istinu, Džoana nije ostavila ništa
za sobom, ali bio je zahvalan kad se Lin spustila na kolena i počela da
ispituje pod. Soba nije imala zasebno kupatilo, a ugrađeni orman bio je
prazan. Fioke u komodi su takođe bile prazne, ali u gornjoj fioci našli su
jednu mindušu.
,,To nije njeno", rekla je Katrina glasom devojčice. ,,Džoana nikada
nije nosila minđuše." Svako normalan bi u tom trenutku govorio o
'probušenim ušima', ali ona je rekla: ,,Nije imala rupe u ušima." Držala
je minđušu na dlanu i dodala je nekako bezbrižno, nestašno:

 
 ,,Sigurno pripada mojoj groznoj svekrvi. Bila je ovde u oktobru, taj
matori šišmiš. Da je bacim? Kladim se da je vredna?"
Niko joj nije odgovorio. Lin se podigla s poda, očito razočarana, i svi
su sišli u prizemlje. Onda se Katrina vratila. Sklupčala se na stolici u
hodniku i počela da plače.
Jecala je govoreći koliko se stidi same sebe. Zašto je tako govorila?
To što su je deca napustila bila je kazna za njene prenagljene reči.
Rodžer Dejd je izašao iz dnevne sobe, sa rukama punim papirnatih
maramica i prilično nevoljno je zagrlio.
,,Ona je u takvom stanju", rekao je, ,,ne zna šta govori."
Wexford se nije složio s tim, pomislio je da, dok možda ima istine u
izreci in vino veritas, sigurno ima istine u izreci in miseria veritas,
odnosno 'istina u bolu'. Nije to rekao. Posmatrao je Lin koja se ponovo
spustila na kolena, ali ovog puta ne iz predostrožnosti već zato što je
nešto ugledala. Uspravila se na kolenima i rekla glasom ambicioznog
mladog policajca: ,,Da li mogu da dobijem neupotrebljenu plastičnu
kesu, gospodine, i sterilnu pincetu?"
,,Zovi Arčbolda", rekao je Wexford. ,,To je najbolji način. On će
doneti sve što je potrebno. Bolje to, nego da posao obavimo bez njega."
„O čemu se radi?", upitao je Dejd začuđeno kad su ušli u dnevnu
sobu.
,,Hajde da sačekamo da budemo sigurni, u redu?" Berden je već
imao jasnu pretpostavku, ali nije hteo da kaže. Ne još.
,,A sada, gospođo Dejd, da li mislite da ste u stanju da nam kažete
nešto o gospođici Troj? Znamo da je prevodilac, da je nekada predavala
u školi, da ima trideset jednu godinu, da je bila udata i razvedena.
Verujem da ste je upoznali kada ste počeli da radite kao sekretarica u
Kingsmarkam školi u kojoj je ona predavala?"
,,Tamo sam radila samo godinu dana", rekla je Katrina. ,,Moj muž
nije želeo da nastavim da radim, mnogo sam se umarala."
,,Bila si tako iscrpljena, znaš da jesi. Druge žene možda mogu da se
posvete i poslu i domaćinstvu, ali ti nisi jedna odtih. Svakog petka
uveče doživljavala si nervni slom."

 
 Rekao je to nekako ležerao, ali Wexford je mogao da zamisli te
nervne slomove. Gotovo da ga je obuzela jeza. ,,Kada je to bilo, gospođo
Dejd?"
,,Da razmislim, Sofija je imala šest godina kada sam počela. Mora
da je bilo pre sedam godina. Ah, moja draga mala Sofi! Gde je ona? Šta
joj se dogodilo?"
Svi bi voleli da mogu da odgovore na to. Berden je rekao: ,,Činimo
sve što je u našoj moći da pronađemo nju i njenog brata, gospođo Dejd.
Najbolji način da nam pomognete da je pronađemo jeste da nam kažete
sve u vezi sa gospođicom Troj. Dakle, upoznale ste se i sprijateljile."
Zatim je dodao ne trepnuvši: ,,Ona je bila mnogo mlađa od vas,"
Na licu Katrine Dejd videlo se da je, ne toliko uvređena, koliko
pogođena. Njen izraz ne bi bio ništa bolji da je optužio da je zlostavljala
decu, prodavala vojne tajne stranim silama ili provalila u kuću svog
komšije. Odgovorila mu je slomljenim glasom, zamuckujući, ,,Zar
mislite da je umesno da sa mnom tako razgovarate? S obzirom na
situaciju u kojoj se nalazim? Mislite li?"
,,Nije mi bila namera da vas uznemirim, gospođo Dejd", Berden je
rekao ukočeno.
,,Dobro, pustimo to." Uostalom, pomislio je, već zna da je gospođa
Dejd trinaest godina starija od Džoane. ,,Gospođica Troj je prestala da
predaje u školi ubrzo posle toga - da li znate tačno kada?"
,,Pre tri godine." Odgovorila je resko.
,,Zašto je prestala da radi kao nastavnica?"
Dejd se umešao. ,,Čudi me da to pitate. Zar vam nije već poznato
kako se deca ponašaju u tim državnim školama? Galama, ružne reči,
nasilje. Niko ne može da ih dovede u red. Nastavnik koji se usudi da
dete samo potapše po ramenu može da završi pred sudom. Zar to nije
dovoljno jak razlog?"
,,Pretpostavljam da Džajls i Sofi idu u privatnu školu?", rekao je
Wexford.
,,Dobro ste pretpostavili. Želim da pružim deci najbolje obrazovanje
i neću dozvoliti da se provuku tek tako. Jednog dana će mi biti

 
zahvalni. Oboje imaju i privatne nastavnike, pored toga što idu u
školu..."
,,Ali gospođica Troj nije jedna od njih?"
,,Apsolutno ne."
Pre nego što je Dejd uspeo da nastavi zvono na vratima je glasno
odjeknulo, kao da je Arčbold zalepio prst na zvono i nije hteo da ga
pusti - a to je verovatno i bilo istina. Lin je otišla da mu otvori.
Berden je nastavio: ,,Da li je gospođica Troj ranije dolazila da čuva
vašu decu?"
,,Rekla sam vam. Rodžer i ja nikada nismo bili odsutni od kako smo
se venčali. Sve do prošlog vikenda. Ako mislite kada bi smo povremeno
izašli uveče - a to se retko događalo - jeste, čuvala je decu. Poslednji
put je to bilo pre oko mesec dana. Ah, da, jedne večeri smo otišli na
večeru i ples u London i onda je ostala sa njima."
,,Nadao sam se da je ovaj vikend bio poslednji put da im bila
potrebna dadilja. Džajls bi uskoro - Džajls će skoro da napuni šesnaest
godina." Rodžer Dejd je iznenada pocrveneo zbog toga što je rekao:
,,Mislim...Ono što sam mislio da kažem je..."
,,Da misliš da je on mrtav!", sveže suze počele su da se slivaju niz
Katrinino lice.
Njen muž je prekrio lice rukama i promumlao kroz prste:
,,Ne znam šta mislim. Ne mogu da razmišljam normalno. Ovo me
izluđuje." Podigao je pogled. ,,Koliko dugo ću morati da odsustvujem s
posla?"
Wexford je gotovo odlučio da ih ne ispituje više tog dana, da pokuša
da sledi neki drugi trag, kada je Arčbold ušao u sobu. U ruci je nosio
mali sterilni paket koji je pružio Wexfordu da ge ispita. Gledajući kroz
providni deo koverte spazio je nešto što je ličilo na malu krhotinu
beličastog porcelana, oivičenog zlatom.
,,Šta je ovo?"
,,Meni liči na krunicu ili vrh zuba gospodine."

 
 To je Dejda probudilo iz očajanja. Uspravio se na stolici. Katrina je
maramicom obrisala oči. Pružili su im zapečaćeni koverat, a zatim su
ga pokazali Berdenu i Lin.
,,Da li je bilo koje od vaše dece imalo krunicu?", pitao je Berden.
Katrina je odmahnula glavom. ,,Ne, ali Džoana jeste. Imala je dve
krunice, stavila ih je pre dve godine. Mislim da je jednom pala u
teretani i razbila zube. Zatim joj je jedna krunica ispala dok je jela
karamelu. Zubar je vratio nazad, a Džoana mi je rekla da joj je zubar
rekao da obe treba da zameni. U međuvremenu nije smela da žvaće
žvaku, ali to je ipak radila ponekad."
Wexford je prvi put čuo gospođu Dejd da govori tako razborito.
Možda je to bilo zato što nisu govorili o nečem ličnom, već o nečemu što
je imalo veze sa spoljašnjim izgledom. Verovatno bi bila u stanju da
govori jednako razborito o temama kao što su dijeta, plastična hirurgija
i kozmetika, teme koje su bliske njenom srcu.
,,Zar ne bi primetila da joj je ispala krunica?"
,,Možda ne bi", rekla je Katrina istim ozbiljnim tonom. ,,Ne odmah.
Primetila bi tek kad bi jezikom pršla preko zuba i osetila da joj
nedostaje."
,,Voleli bismo da se vratimo danas popodne", rekao je Wexford, ,,i
da saznamo nešto više o deci, o njihovim interesovanjima, njihovim
prijateljima, i sve što još možete da nam kažete o gospođici Troj.
Deid je rekao neprijatno grubim glasom: ,,Zar niste čuli da dela
govore glasnije od reči?"
,,Mi radimo, gospodine Dejd", Wexford se uzdržavao da ne pokaže
gnev koji ga je sve više obuzimao. Sve raspoložive snage rade na
nestanku vaše dece." Bile su mu mrske fraze koje je bio obavezan da
koristi. Mislio je da one samo otežavaju stvari. Šta taj čovek očekuje?
Da će on i Berden rešiti problem ako počnu da kopaju po njegovoj bašti
ili zabadaju štapove u jezero tražeći leševe?
,,Siguran sam da ćete se složiti da je najbolji način da otkrijemo
gde se nalaze gospođica Troj i vaša deca, taj da utvrdimo šta su oni
najverovatnije radili i kuda bi najverovatnije mogli da odu."

 
 Dejd je samo slegnuo ramenima, više kao znak prezira nego
bespomoćnosti. ,,Ja ionako neću biti ovde. Moraćete da ostanete sami s
njom."
Wexford i Berden su ustali i krenuli. Arčbold i Lin Fankort su već
otišli. Hteo je da kaže nešto Katrini, ali se ona povukla u sebe da je i
fizički ličila na školjku. Ostala je samo ljuštura žene koja je zurila
ispred sebe tupim i praznim pogledom. Nalet razboritosti kod nje nije
dugo trajao.
Raspitivali su se od kuće do kuće u Lindherst Drajvu, ali to je
donelo malo rezultata. Svi ljudi sa kojima su pokušali da razgovaraju o
prošlom vikendu govorili su o kiši, o nemilosrdnim, neumornim
pljuskovima. Kroz vodu čovek još i može da vidi, ali kiša, naročito
pljusak, stvara siv i neproziran veo kroz koji je nemoguće videti.
Povrh toga, ljudi koji žive u ovakvoj klimi imaju drukčiji odnos
prema vremenu od onih iz sušnih oblasti, za njih je kiša nepoželjna,
mrze je i žele da pobegnu od nje. Upravo to su učinili susedi Dejdovih.
Pljusak, kad je najgori, stvara zaglušujuću buku koja prikriva sve
druge zvuke. Fauleri Holoveji, koji su živeli u kućama do Dejdove, nisu
ništa čuli ni videli. Obe porodice su čule otvaranje i zatvaranje
poštanskog sandučeta, oko šest sati kada se raznosi večernje izdanje
Evening Couriera, i pretpostavili su da je raznosač jedan primerak
dostavio i u kuću Antrim.
Komšije preko puta Dejdovih, koji su zapravo živeli u prvoj kući na
Kingston Drajvu, bili su odsutni preko vikenda. Međutim, Rita Fauler
je videla Džajlsa kako izlazi iz kuće u subotu popodne pre nego što je
počela kiša.
,,Ne mogu da se setim tačno kad. Ručali smo i raspremili sto. Moj
muž je gledao ragbi na televiziji. Kiša još nije počela da pada."
Lin Fankort joj je rekla da je kiša počela da pada nešto malo pre
četiri sata, gospođa Fauler je bila sigurna da je Džajlsa videla pre toga.
U četiri sata bi ve ć počelo da se smrkava, a ona je bila sigurna da je
još bio dan kad ga je videla. Možda u pola dva. Ili u tri? Džajls je bio

 
sam. Nije ga videla da se vratio. Vratila se u prednji deo kuće tek kada
je otišla da uzme večernje novine iz sandučeta.
,,Da li ste slučajno videli tamno-plava kola parkirana ispred
Dejdove kuće tokom vikenda?"
Videla ih je, bila je ponosna na svoje pamćenje.
,,Videla sam je kad je došla, dadilja koja je čuvala decu, videla sam
kad je došla u petak uveče. I sećam se da su kola bila tamo kada je
Džajls u subotu izašao iz kuće. "
Međutim, da li su još bila tamo kada je izašla da uzme večernje
novine? Nije primetila, kiša je padala tako jako. Da li su bila tamo
narednog jutra? Nije znala, ali je bila sigurna da u nedelju popodne
kola više nisu bila tamo. Ako je neko ušao u kuću s namerom da otme
Džoanu Troj, Džajlsa i Sofi Dejd, ili da ih nekako namami da izađu, to
mora da se dogodilo pošto je kiša već počela. Ili su svi otišli da se
provozaju kolima u subotu uveče.
Teško je zamisliti da bi neko poželeo da izađe po takvom vremenu.
Jaka kiša je sve one koji nisu morali negde da odu držala između četiri
zida. Dok je razmišljao o svemu tome, Wexford je primetio da je teorija
o davljenju sada već potpuno neverovatna, ali u tom trenutku došao je
Vajn i pružio mu nešto mokro i blatnjavo što stajalo na poslužavniku.
,,Šta je ovo?"
,,To je majica, gospodine. Jedna žena ju je pronašla iza svoje kuće i
donela je ovde. Na njoj je odštampano ime, pogledajte i biće vam
jasno."
Wexford je uhvatio komad odeće za ramena i podigao ga. Osim što
je bila plava i manje veličine, bila je identična onoj koju su videli u
Džajlsovom ormanu. Ali lice na odštampanoj fotografiji bilo je
devojčicino, a ispod fotografije pisalo je ' SOFI'.

 
 Poplavljene reke ovde su bile najšire. Žena koja je pronašla
majicu rekla je gotovo postiđeno da su ona i njen partner, kada su
tražili kuću u ovom kraju, skoro odbili ovu kuću jer je bila suviše
daleko od Kingsbruka.
,,Očigledno nije bila dovoljno daleko."
Ali bila je mnogo dalje nego kuća Wexfordovih. Ali ipak, bila je isto
u ravnici i uprkos tome što je kiša neprestano padala još od devet sati,
voda je prekrila tek jednu trećinu bašte, noseći sa sobom penušavi
gomilu đubreta, između ostalog plastične boce, kese, jednu konzervu
kokakole, slomljene grančice, osušeno lišće, iskorišćene kondome,
jednu četkicu za zube... I ta majica.
,,Našli ste je ovde?"
,,Da. Među svim tim đubretom. Pročitala sam ime i setila se."
Wexford je otišao kući. Trebalo je da ode sa Berdenom na brz ručak,
ali prvo je hteo da vidi novi zid u svojoj bašti. Nije morao da izlazi
napolje. Danas izlaze samo oni koji to moraju. Četiri sloja džakova s
peskom premašila su visinu zida za šezdeset centimetara, a voda još
nije stigla ni do podnožja prvog sloja.
,,Bilo je to veoma ljubazno s Kalove strane", rekla je Dora.
,,Da."
,,Izvodi me na ručak."
,,Šta, samo tebe? Gde je Silvija?"
,,Otišla je na posao. Danas ima slobodan dan, ali se ponudila da
pomogne u Hajdu. Jedna njena koleginica je bolesna."
Wexford ništa više nije rekao. Pomislio je kako je umesno da
muškarac izvodi na ručak majku svoje devojke, osim ako nema ozbiljne
namere prema devojci, na razmišlja o tome da će mu ta majka ubrzo
postati tašta. Zašto mu je sve to toliko važno? Kalum Čapman je bio

 
pristojan izbor. Bio je u braku, ali žena mu je umrla. Nisu imali dece.
Imao je razuman posao kao statističar u osiguravajućem zavodu, šta
god to bilo, imao je stan u vlasništvu u Stauertonu. Ove godine je
napunio četrdeset. Silviji je rekla da ga njena deca vole. Dori se
očigledno sviđao. On je bio nestrpljiv da učini neko dobro delo, kao što
je izgradnja nasipa od džakova s peskom u slučaju poplave.
,,Dosadan je", rekao je Wexford sebi dok se vozio nizbrdo kroz kišu
do novog restorana Munflauer Tejkavej, gde je trebalo da se sastane sa
Berdenom.
,,Beskrajno dosadan i sumoran." Ali zar ti je važno? Wexford nije
taj koji će morati da živi s njim, da gleda njegovo lepuškasto lice na
jastuku kraj sebe - kiselo se osmehnuo na tu pomisao - da posmatra
njegov tup izraz lica svaki put kad bi neko rekao nešto smešno. Ali,
čekaj malo, možda je ovo poslednje već sasvim izvesna mogućnost, ako
je Silvija uspostavila neki trajni dogovor s njim... U kojoj meri se on
uklapao u sliku Novog muškarca? U današnje vreme, pomislio je, žene
traže muškarca koji će obavljati kućne poslove, brinuti o deci i sam
peglati svoje košulje, i uopšte im nije važno to što će pored takvog
muškarca umreti od dosade. Na sličan način, muškarci su nekad, a
mnogi to i danas čine, birali žene koje će biti dobre domaćice i koje
imaju praznu glavu i lepo lice. Toliko o ljudima i njihovim raznim
ukusima.
Berden je već sedeo za jednim od dvanaest stolova u Munflaueru.
Čuven po svojoj kineskoj hrani, ovaj restosu godinu dana ranije otvorili
Mark Ling i njegov brat Pit. Bio je već uveliko popularan i privlačio je
ne samo mušterije iz kraja, već i iz čitavog grada, a jedan od razloga te
popularnosti bio je i glavni konobar Rafi Džonson nećak Lingovih. Rafi
je bio mlad, crn, zgodan i, po Wexfordovom mišljenju, najljubazniji
ugostitelj u centralnom Saseksu. Niko nije mogao da raširi salvetu
preko krila nekog gosta elegantnije i kitnjastije od Rafija, i niko nije
više obraćao pažnju na detalje kao Rafi koji je uvek proveravao da li je
mala vaza s jednim ljubičastim cvetom postavljena tačno tako na
sredini stola da ne ometa pogled dvoje ljudi koji su sedeli jedan preko

 
puta drugog i da im ne smeta da jedu kad budu posluženi piletinom u
soku od limuna i oktopusom sa crnim pasuljem. U tom trenutku sipao
je Berdenu čašu kisele vode. Spustio je bocu na sto, osmehnuo se i
privukao Wexfordovu stolicu.
,,Dobro jutro, gospodine Wexford. Kako ste? Sigurno vam se ne
sviđa ova kiša, usuđujem se da primetim."
Kad pomislimo na razne priče o ljudskim uspesima... Wexford se
setio Rafija par godina ranije kada je bio beznadežan slučaj
sedamnaestogodišnjeg džabalebaroša, neodgovoran momak čija je
jedina vrlina bilo to što je voleo svoju majku i za kojeg je njegova ujna
Monum Ling rekla da je beznadežan slučaj, i da nikad u životu neće
biti kadar da dobije posao. Ali njegova majka Oni je dobila novac na
lutriji i većinu novca je potrošila na Rafijevo usavršavanje. Radio je u
hotelima u Londonu, u Švajcarskoj i Jordanu, a sada je bio partner
svojim ujacima u ovom uspešnom poslu.
,,Kad god sam potišten, pomislim na Rafija i bude mi nekako lakše",
rekao je Wexford.
,,Dobro, moraću i sam to da probam. Imam utisak da smo trenutno
svi potišteni. Uzeću zmajeva jaja i testeninu 'trešnjin cvet'."
,,Šališ se. To si izmislio."
,,Nisam. To je na četvrtoj strani. Rafi je preporučio. To nisu prava
zmajeva jaja."
Wexford je prelistao jelovnik. ,,Nadam se da to nije samo zato što
više nema pravih zmajeva. Možda ću i ja poručiti isto. Predstoji nam
mučan zadatak da danas popodne pokažemo majicu Dejdovima, biće
bolje da to obavimo što pre."
Poručili su hranu a Rafi, koji se složio s njima da 'zmajeva jaja' nisu
baš najprikladnije ime za to jelo, uverio ih je da je u pitanju izvrsna
mešavina morskih plodova.
Razgovaraće s ujakom da mu nađu neki prikladniji naziv. Da li
gospodin Wexford ima neku ideju? Wexford je rekao da će razmisliti o
tome.

 
 ,,Mislim", obratio se Berdenu, ,,da moramo da utvrdimo tačno u
koliko sati je počela poplava. Kada se Kingsbruk tek izlio iz korita, na
to mislim. Kada sam se vratio kući prošlog petka padala je kiša, ali ne
jako i nije bilo poplave. U subotu nisam uopšte izlazio iz kuće i nisam
čuo upozorenja na opasnost od poplave sve dok nisam pogledao vesti
na televiziji u pet i petnaest."
,,Da, ja sam čuo upozorenje na Radiju 4, u subotu rano ujutru, ali
sam pretpostavio da mi nismo u opasnosti, suviše smo visoko i suviše
daleko od Brida i Kingsbruka. Ali u subotu popodne, zapravo, rano
uveče, Dženi, ja i Mark smo krenuli kod njenih roditelja da vidimo
kakva je situacija kod njih. Kao što znate, oni žive odmah pored reke i,
naravno, morali su da se odsele, otišli su kod Dženine sestre Kendi u
nedelju popodne. Ali, kad smo išli kod njih, prešli smo kingsbruški
most, a to je bilo moguće samo do šest sati. Reka još nije bila ni blizu
mosta u pola osam kada smo se vratili."
,,Kiša tada još nije tako jako padala. Pljusak je počeo tek oko deset,
ili kasnije, možda u jedanaest. Znaš da imam prozor na krovu kuće?
Pa, čuo sam kad je počeo pljusak dok sam se spremao da odem u
krevet. Mislio sam da će početi da prokišnjava i Dženi je pronašla
nekakav stari limeni lavor za svaki slučaj. S krovnim prozorima čovek
nikad nije siguran. U svakom slučaju nije prokišnjavalo, ali smo oboje
dugo ležali budni osluškujući kišu. Nikada nisam čuo tako jak pljusak.
Kiša je probudila Marka i morali smo da ga pustimo da spava s nama.
Napokon sam zaspao, ali sam se probudio u pet i pljusak je još trajao.
Ozbiljno, od straha nisam smeo da pogledam kroz prozor."
Zmajeva jaja su stigla. Bilo je to prilično maštovito jelo, rakovi,
škampi i jastog sa klicama pasulja i rendanom šargarepom u
žućkastom sosu. Wexford je zaboravio da preko kolena stavi platnenu
salvetu sa dezenom u vidu cveća i rajskih ptica, pa je Rafi to graciozno
učinio umesto njega.
,,A nivo vode je rastao čitav dan", rekao je.

 
 ,,Naravno. Dejdova deca i Džoana Troj su mogli da izađu u bilo koje
vreme u nedelju, da pogledaju kakva je situacija i verovatno su tada i
nestali."
,,Neverovatno", rekao je Wexford. Čim je to rekao otvorila su se
vrata restorana i unutra je ušla Dora sa Kalumom Čapmanom. Isprva
ga nisu primetili, a ni Berdena. Rafi im je pokazao sto i u tom trenutku
Dora se osvrnula i ugledala svog muža. Oboje su prišli, a Wexford je
stao da zahvaljuje Čampanu za jutrašnji posao.
Zatim je pogledao u jedno, pa u drugo kada se Kalum osmehnuo -
napokon se osmehnuo, i iznenada rekao svojim sporim, monotonim
glasom:
,,Dokonate, eh? Eto na šta odlaze pare koje mi dajemo za porez."
Wexforda je obuzeo takav bes da u trenutku nije mogao da
progovori. Okrenuo mu je leđa, a Dora je pokušala da se nasmeje. Niko
nije predstavio Berdena, jer su se Silvijina majka i Silvijin ljubavnik
vratili do njihovog stola. Da li će njegova žena posle ovoga stvarno
moći da jede, pomislio je Wexford dok su se oni udaljavali. Berden je
bacio pogled preko ramena.
,,Ko je to?"
,,Očigledno, moje ćerke nisu nasledile ukus za muškarce od svoje
majke." Wexford je pokušao da se našali, ali je šala mu nije uspela.
,,Silvijin novi momak."
,,Šalite se."
,,Voleo bih da je tako."
,,Ukusi su različiti."
,,Da, mada bih ja voleo da nisu. Voleo bih da postoje dve ili tri vrste
muškaraca. Smešni ljudi, fini i pažljivi osetljivi ljudi s maštom,
tolerantni i popustljivi koji umeju da razgovaraju, samo te vrste. Da
nema pompeznih, samozadovoljnih skotova kao što je on."
Završili su s ručkom i Berden je platio račun.
,,Znate, to što je on rekao i nije bilo tako loše", rekao je dok su
odlazili. ,,Možda ste malo preterali. Ljudi nam uvek govore takve
stvari."

 
 ,,Da, ali ne spavaju svi sa mojom ćerkom."
Berden je slegnuo ramenima.
,,Hteli ste da mi objasnite zašto pronađena majica nije dokaz da su
se njih troje udavili." Wexford je ušao u kola.
,,Nisam siguran da nisu prilazili vodi. Hoću da kažem, nisam
siguran da se nisu udavili.
Ako je nosila majcu, zašto bi je skinula? Dobro sam je pogledao. Ima
poprilično uzan okovratnik, mogla je da spadne s nje ako se spuštala
niz Nijagaru, ali ne u poplavljenom Kingsbruku. Još nešto, zar ne bi
imala kaput preko? Barem nešto što ne propušta vodu. A ako je imala,
gde je sad to? Kažete da će se to tek razjasniti. Možda. Danas popodne
moramo da utvrdimo koji kaputi ili jakne nedostaju."
,,Ako majica nije spala sa Sofi Dejd, otkud onda tamo?"
,,Možda ju je neko podmetnuo da bi smo mi pomisli da se udavila.
Da nam odvrati pažnju, da nas zavara, barem za neko vreme, da
prestanemo da tražimo dalje?"

***

Katrina Dejd je prepoznala majicu, mada nije bilo ikakve sumnje u

to kome majica pripada. Ponovo je bila razborita i smirena jer se
razgovor vodio oko nečeg što je imalo veze sa spoljašnjim izgledom.
,,Sofi i Džajls su zajedno kupili te majice prošlog aprila kada smo bili
na odmoru u Floridi. Možete da pogledate i njegovu, gore je, u njegovoj
sobi."
,,Već smo je videli, hvala, gospođo Dejd."
,,Sada ćete možda prihvatiti ideju da su se udavili." Ponovo je
promenila mišljenje. Udavili su se. Poslednji put je prekorevala samu
sebe što je uopšte pomislila na tu mogućnost, a sada sama ponovo
veruje u to. ,,Ah, volela bh da mi je muž ovde. Želim da bude ovde.
Zašto uvek mora da radi kada mi je potreban?" Niko nije mogao na to
da ogovori. ,,Želim da vidim tela svoje dece. Želim da ih sahranim kako
doliči."

 
 ,,Nema potrebe za tim, gospođo Dejd", rekao je Berden. Uverio ju je
da su ronioci ponovo nastavili potragu kada je majica pronađena.
,,Ali to je samo predostrožnost", rekao je, ne pokazujući šta zaista
misli. ,,Mi ne verujemo u teoriju o davljenju, još ne. Dok smo ovde,
želimo da tačno utvrdimo koje su kaputi ili jakne Džajls i Sofi nosili
kada su izašli iz kuće. Sigurno su nosili kapute."
,,Nedostaje Džajlsov odvratan stari vojnički kaput, a Sofi je izgleda
nosila običan tamnobraon kaput bez ikakvih šara."
Trebalo bi da radi u trgovini tepisima, pomislio je Wexford. Možda
bi sačuvala zdrav razum.
,,Bila sam vrlo iznenađena zbog toga", rekla je. ,,Nije mi jasno
zašto. Zašto sada kada smo joj kupili glanc novu jaknu, žutu sa
kariranom postavom. Sama ju je izabrala. Volela je tu jaknu."
Mogu da zamislim zašto, pomislio je Wexford. Da je ne bi lako
prepoznali, da ne bi mogli da je primete izdaleka. To bi takođe mogao
biti razlog za bacanje majice. Ili je to neko drugi uradio i neko drugi je
ubedio da ne nosi drečavo-žutu jaknu...
,,Da li je gospođa Troj često viđala svog bivšeg supruga, gospođo
Dejd?"
,,Nikada ga nije viđala."
,,Zove se Ralf Dženings i stanuje u Redingu."
,,Me znam gde stanuje;." Katrina, koja očito nije imala nikakvog
talenta za glumu, izgledala je nesigurna u tome kako da nastavi u vezi
s Džoanom Troj. Da li je njena bivša prijateljica još uvek prijateljica ili
je sada već postala neprijatelj?
,,Jednom sam joj rekla da ona ne bi znala nešto, mada se ne sećam
tačno o čemu je reč, jer se nije udavala, a ona je odgovorila da jeste.
'Verovala ili ne', rekla je, 'ali jednom sam nekad bila supruga Ralfa
Dženingsa', a zatim se nasmejala. Zapamtila sam ime. Ona nije rođena
za brak i to se vidi."
,,A zašto nije?", pitao je Berden.

 
 ,,Moj muž tvrdi da je to zbog toga što je ona lezbijka. Kaže da se to
vidi izdaleka."Njena naprasna stidljivost i treptanje delovali su
neprijatno. ,,On kaže da može da prepozna lezbijku kad je ugleda."
Wexford je pomislio da je Dejd jedan od najneprijatnijih ljudi koje je
ikad upoznao. Čapman je bio mala beba u poređenju s njim.
,,Rekao je da ja nisam kriva za to i da mu je drago što ja nisam
znala jer to dokazuje da ona nikad nije pokušala da mene zavede."
Katrina je uspela da se strese prilično ubedljivo. Zatim je rekla:
,,Džoana je ovo uradila, zar ne? Šta god to bilo. Odvela ih je negde gde
ne bi smeli da idu, uvukla ih u nevolju. Možda ih je ona podavila, zar
ne?"
Pre nego što je Wexford smislio odgovor, ulazna vrata su se
zatvorila sa treskom i Dejd je ušao užurbanim koracima.
,,Htela si da dođem kući", rekao je svojoj ženi, ,,i došao sam. Na
deset minuta." Ošinuo je pogledom Wexforda.
Wexford je rekao: ,,Voleo bih da mi date spisak imena svih
Džajlsovih i Sofinih prijatelja. Pretpostavljam a bi to bili prijatelji iz
škole. Imena i adrese, molim vas."
Katrina je ustala i otišla do francuskog prozora gde je zastala,
uhvatila se jednom rukom za zavesu i nastavila da gleda kroz prozor.
Njen muž je nestrpljivo počeo da piše, svojom velikom rukom, na
hartiji koju mu je pružio Wexford. Prešao je do drugog dela sobe da
uzme telefonski imenik.
,,Čime se vi bavite, gospodine Dejd?" Naglo je spustio hemijsku
olovku.
,,Kakve veze ima moja profesija sa ovom istragom? Možete li mi
objasniti?"
,,To se nikad ne zna. Verovatno ništa. Pa ipak, voleo bih da znam."
Nastavio je da piše. ,,Ja sam broker za domaće posede."
,,Da li je to ono što obično zovu agent za nekretnine?", pitao je
Berden.
Dejd nije odgovorio. Pružio je Wexfordu spisak. Katrina se okrenula
i uzbuđeno rekla: ,,Pogledajte, sija sunce."

 
 Sijalo je, nekako slabašno i vodeno. Po Dejdovoj bašti, drveću,
žbunju, poslednjim cvećem te jeseni, presijavali su se milioni kapljica
vode. Preko sivih oblaka, između kojih se na pojedinim mestima
pomaljalo plavo nebo, izvila se duga, s jednim krajem u Brid Veliju, a
drugim u Forbiju.
,,Mogu li da zadržim majicu svoje ćerke?"
,,Bojim se da ne možete, gospođo Dejd. Ne još. Kasnije ćemo vam
je, naravno, vratiti."
Wexfordu se nije sviđao način na koji je to rekao, ali nije mogao da
smisli bolju rečenicu. Podsetilo ga je na obdukciju. Zatim, kad su on i
Berden stigli do vrata, ona mu se bacila pod noge i obgrlila mu kolena.
Tako nešto mu se nikada nije dogodilo i, a to je neubičajeno za njega,
osetio se vrlo nelagodno.
,,Pronađite mi decu, gospodine Wexford! Pronaći će te moju milu
decu?"
Posle toga, pričao je Dori, nije mogao da smisli način kako on i
Berden da pobegnu odatle. Čuli su kako broker za domaće posede urla
na svoju ženu što pravi od sebe cirkus, dok je pokušavao da je podigne s
poda.
,,Voleo bih da vidim kako napreduje ronilački tim", rekao je
Wexford kada se oporavio od neprijatne scene. Gde su sada?"
,,Vratili su se do mosta. Ponovo će da pogledaju kod brane. Tamo je
voda najdublja. Kažu da su zatvorili branu. Da li ste znali da i to mogu
da urade?"
,,Ne, ali ako mogu da zaustave Nijagarine vodopade, onda me to ne
iznenađuje."
,,Pretpostavljam da smo pokušali da pronađemo automobil Džoane
Troj? Ili pre da proverimo da nije parkiran negde u okolini?"
,,To smo juče uradili. Nigde u okolini nismo videli tamno-plavi golf s
tom registracijom. Onaj, hm, zub, smo poslali u laboratoriju u
Stoverton da ispitaju, nisam baš siguran šta. Možda samo da potvrde
da je to ono što mislimo da jeste."

 
 U gumenim čizmama i kapama za kišu stajali su na montažnom
drvenom mostu koji je podignut u utorak, za vreme pauze između dva
pljuska, da bi mogli da prebace stanovnike poplavljenog područja do
suvih delova u ulici Haj. Zatišje koje je počelo u sredu još je trajalo i svi
su se nadali da to nije samo zatišje, već prestanak kiše.
Medutim, oblaci su bili previše masivni i tamni, vetar previše brz,
temperatura previše visoka. Uzvodno, ronioci su vršili pretragu kraja.
Voda je tu uvek duboka, to je bilo omiljeno mesto na kome su lokalna
deca odlazila da plivaju, sve dok jedan novi član gradske skupštine nije
digao paniku oko toga u nacionalnim novinama.
,,Dogodiće se tragedija, pre ili kasnije."
Voda je sada još dublja, a veštačko jezero se proširilo u pravo more
čiji su talasi sada zapljuskivali i Wexfordovu baštu. Da bi to mogla biti
ta tragedija, koja se dešava sada i ovde, svakome je prolazilo kroz
misli, osim njemu.
Poslednje što je očekivao da vidi bio je čamac na vodi. Ronilac je
isplivao na površinu i uhvatio se za ivicu, Wexford nije znao da li je to
bio isti ronilac s kojim je razgovarao na Bridu ili neko drugi. Sve je bilo
tako mokro, sve je kapalo i prskalo, da nije mogao da razazna da li
kapljica na obrazu bila nova kiša ili prskanje zbog kamena koji je
Berden šutnuo u vodu. Ali onda je pala još jedna kap, pa još jedna, i
uskoro je ponovo počeo pljusak koji je pretio da ih potopi. Vratili su se
do kola.
Wexfordov mobilni je zazvonio.
,,Friborn želi da me vidi." Ser Džejms Friborn je bio asistent šefa
policije. ,,Zvučao je uzbuđeno kada je čuo da smo ovde i da 'nadgledamo
operaciju', kako je sam rekao. Pitam se zašto."
Uskoro je saznao. Friborn ga je čekao u Wexfordovoj kancelariji. To
je bilo ono što je on uvek radio kada bi sam došao u Kingsmarkam
umesto da pozove glavnog inspektora da dođe u glavni štab u
Miringemu. U kancelariji nije nije bilo ničeg privatnog, Wexford nije
bio jedan od onih ljudi koji su na stolu držali fotografije žene i dece, pa
ipak, uvek bi zatekao Friborna kako sedi u njegovoj stolici i gleda u

 
njegov kompjuter, a jednom, kada se glavni inspektor vratio ranije
nego što je očekivao, zatekao ga je kako kopa po fioci na njegovom
radnom stolu. Ovog puta nije sedeo već je stajao pored prozora,
posmatrao kako se spušta veče i, kroz sitnu kišu, vodu koja je
prekrivala ovaj deo Čeriton Foresta.
,,Podseća me na Švajcarsku", rekao je, i dalje gledajući kroz prozor.
Četinarska šuma i jezero... Dobro, možda ima neke sličnosti.
,,Zaista, gospodine? Zbog čega ste hteli da me vidite?"
Da bi ga video, Friborn je morao da se okrene, što je učinio duboko
zamišljen.
,,Sedite", rekao je, a sam je seo na Wexfordovu stolicu. Stolica na
drugoj strani nije bila dovoljno velika za Wexfordovu široku zadnjicu
ali nije imao izbora, pa se pomalo nervozno smestio." Friborn je mirno
pokazao prema prozoru. ,,Ovde ili u Brid Veliju. Moraju biti. Pronašli
su to, pa, taj komad odeće,
,,Ne slažem se. Verujem samo da Džoana Troj želi da tako mislimo."
,,Zaista? Imate li dokaze koji govore o tome da je Džoana Troj otela
tu decu? Možda ih i ubila?"
,,Ne, gospodine, nemam. Ali ne postoje ni dokazi da je neko od njih
troje ušao u vodu, još manje da su se udavili. I u svakom slučaju, gde je
automobil?"
,,Pod vodom, takođe", rekao je Friborn. ,,Bio sam u Framherstu.
Video sam kako su poplave tamo progutala čitav put. Put se spuštao
nizbrdo u dolinu. Svi su bili u kolima, voda je narasla, a ona je
pokušala da vozi kroz vodu. Kola su propala i voda ih je sve zajedno
progutala i odvukla na dno."
Kako se onda majica našla u vodi između mosta Kingsbruk i brane,
to je udaljeno najmanje pet kilometara? Ako i postoji mogućnost da su
tela još uvek tamo i da ih ronilački tim još nije pronašao, sigurno ne
postoji mogućnost da nisu uspeli da pronađu automobil. A voda je
počela da se diže tek u subotu kasno uveče, tada su oni mogli da pođu u
razgledanje poplava, tek u nedelju ujutru, mada verovatnije u nedelju
popodne. U tom slučaju, zašto Džajls nije otišao u crkvu kao što uvek

 
čini? Zašto njegova sestra nosi tamnu, neupadljivu jaknu kada je imala
žutu koju je volela?
,,Želim da obustaviš istragu Rejdž. Prepusti sve roniocima. Oni su
kompetentni, a stiže im i pojačanje iz Miringema. Njihov šef me je
uverio - a on je, slučajno, takođe član rotari kluba - da oni neće
odustati dok ih ne pronađu. Ako su tamo, a jesu, naći će ih."
Ako su tamo... A budući da nisu tamo, da ne mogu biti tamo, vreme
prolazi i svašta se može dogoditi. Otišao je kući i zamolio Doru, koja je
pohađala kurs za kompjutere i navodno bila veoma uspešna u tome, da
pogleda jedan vebsajt na internetu.
,,Toliko mogu."
,,Adresa je www.langlearn.com. Kada ga pronađeš, pozovi me da ga
pogledam."
,,Dragi", rekla je blago, ,,ne moram da te zovem, mogu da ti ga
odštampam." Koristila je jezik koji bi on mogao da razume. ,,Izgledaće
kao knjiga ili novine. Videćeš."
Izgledalo je tako. ,,Strana 1 od 2", pisalo je na vrhu u fontu tajms
nju roman:

Fantastičan francuski sa Dzoanom Troj

Njena fotografja bila je mutna. To je mogla biti gotovo bilo koja

mlada žena. Bila je tu stranica teksta, većinu Wexford nije razumeo,
ne zato što je na francuskom, nije bio na francuskom, već zbog
kompjuterskog rečnika koji nije razumeo. U koloni s leve strane, koja
se protezala i na drugu stranu, bilo je dvadeset ili trideset ponuđenih
opcija, uključujući ,,Sve reči koje želite", ,,Glagoli bez muke",
,,Neophodna literatura" i ,,Instant konverzacija". Potrebno je samo
obeležiti željenu opciju. Dora je očigledno obeležila ,,Sve reči koje želite"
i otvorila prvu stranicu od mogućih pedeset jedne. Bio je to rečnik, ali
u njemu nije bilo nijedne reči koju bi Wexford ikad upotrebio. Tu je
učenik mogao da nauči kako se na francuskom kaže pop muzika, haus
i garaž, vrste pića koje piju tinejdžeri, vrste cigareta i, mogao je da

 
pretpostavi, vrste trave, kako se kaže mini suknja, korset, koža i
visoke štikle, kada i gde kupovati kondome i kako bi jedna
Francuskinja tražila pilule za kontracepciju.
Da li je iz toga mogao da sazna nešto o Džoani Troj? Možda jeste.
Na primer, da zna šta deca uzrasta njenih bivših učenika očekuju da
nađu na internetu, da je slobodoumna, da je upotreba droge ne šokira,
kao ni slobodna prodaja sredstava za kontracepciju. Da je, kako se to
danas kaže, ,,u toku", a u vreme njegovog oca, ,,laka devojka".
Možda se sama nije moderno oblačila, ali je bila upoznata sa
načinom odevanja tinejdžera. I nije mu bilo jasno zašto je očekivala da
svi oni koji žele da nauče francuski moraju biti mlađi od osamnaest
godina i upoznati sa daleko složenijim jezikom od onoga koji je ona
htela da predaje.
Koliko je samo drukčija od Katrine Dejd, o tome su govorile sve reči
iz rečnika koje je mogao da razume, a još više one koje nije mogao. Da
li je takođe bilo očigledno da je imala dobar odnos s njenom decom zato
što je po godinama bila negde između njih i njihovih roditelja? Imali su
mnogo više zajedničkog s Džoanom nego s Katarinom koja bi definisala
,,garažu", bio je siguran, kao mesto gde se drže kola, a ,,džoint" kao
neartikulisano mrmljanje koje prave likovi iz stripova.
I zašto je osećao, sada više nego ikada, da odgovor za sve ovo leži u
razlogu koji je doveo do prijateljstva Katrine Dejd i Džoane Troj. Šta
god to bilo. Katrinini motivi su bili očigledni. Bila je polaskana pažnjom
žene koja je bila mlađa i pametnija od nje. Osim toga, Katrina je vrsta
osobe koju bi psihoterapeuti, a i Wexfordova sumnja, nazvali
,,zahtevnom". Neko ko je neprestano zahtevao pažnju. Ali šta je sa
Džoaninim razlozima?
Verovatno će i to izaći na videlo, pomislio je, i stavio odštampane
strane u džep.

 
 Prema agenciji za očuvanje životne sredine, zemljište u
centralnom Saseksu, u čitavoj južnoj Engleskoj, bilo je zasićeno vodom.
Čak i kada bi kiša prestala, nagomilana voda ne bi imala kuda da
otiče. Šila Wexford, koja je sletela na Gatvik sa zapadne obale
Sjedinjenih Država, došla je da provede noć sa roditeljima i ispričala im
da je sletanje na aerodrom ličilo na sletanje hidroaviona, jer se poplava
proširila na hiljade jutara zemlje.
Dani su prolazili, vlažni dani, mokri dani, ali kiša je jenjavala.
Vikend je bio oblačan, nebo je tmurno pretilo, ali ono što je
meteorološka služba nekad zvala ,,padavine", ta apsurdna reč koju su
nedavno izbacili iz upotrebe, to je prestalo. Prošlo je nedelju dana od
kako su nestali Džoana Troj, Džajls i Sofi Dejd. U ponedeljak je granulo
slabašno vodnjikavo sunce. Umesto da stvara talase, vetar je samo
nabirao tamnosivu površinu vode. I suprotno mračnim prognozama,
nivo vode je počeo da opada.
Voda nikad nije stigla do gornjeg reda džakova s peskom u
Wexfordovoj bašti, ali je opasala zidove kuće i stajala tako. Tokom
ponedeljka voda se povlačila, a uveče je i prvi red džakova s peskom
bio jasno vidljiv. To veče Wexford je preneo svoje knjige i Dorine
omiljene komade nameštaja u prizemlje.
Ronilački tim, čiji je glavni štab bio u Miringemu, otvorio je
privremenu kancelariju u Kingsmarkamu. S obzirom na to da nisu
ništa pronašli, njihova jedina svrha, razmišljao je Wexford, bilo je to
što je on imao kod koga da pošalje Katrinu i Rodžera Dejda, kad god bi
njihovi zahtevi postali nerazumni. Ti zahtevi su, međutim, bili sasvim
prirodni. Počeo je da oseća sve veću simpatiju za roditelje. Zaboravio je
Katrinine suze i Dejdovu otresitost obuzet sažaljenjem prema tom
paru čija su deca nestala i koji su se sigurno osećali potpuno

 
bespomoćno u susretu sa detektivom kome je zabranjeno da nastavi sa
istragom. Ona je barem provela duge sate čekajući u prikolici
spasilačkog tima parkiranoj na suvoj strani ulice Bruk i čekala da čuje
vest koja nikada nije stigla. Za Rodžera Dejda sigurno je predstavljalo
agoniju to što je često odsustvovao s posla.
Izgledali su kao da nedelju dana nisu ništa jeli. Džordž i Efi Troj,
sada nervozni kao i druga dva roditelja, pozvali su ga da se nađu, a
Wexford je i njih uputio na spasilački tim. Ne zato što se u potpunosti
pridržavao Fribornove direktive. Zapravo, on je protumačio da se ta
direktova odnosi na ono što on i njegovi podređeni rade. Nije se
odnosilo na ono što oni ne rade. On ne može (ili neće) da spreči ljude da
dolaze kod njega niti, čak i ako bi mu prethodno telefonirali, da im
zabrani da u njegovom prisustvu otkriju sve svoje strahove. Naravno,
mogao bi da ih uputi na spasilački tim, ali to nije razlog da ih
prethodno ne sasluša.
Prva od tih osoba stigla je dok je čitao laboratorijski nalaz o onom
malom predmetu koji je Lin Fankort pronašla u predsoblju Dejdovih.
Bio je to zub, ili tačnije, kruna, napravljena od porcelana i zlata. Nije
bilo razloga da se pretpostavi da je nekakav nasilan čin doveo do toga
da kruna bude otkinuta od korena. Zanimljiv faktor, po mišljenju
forenzičara, bio je to što je mala količina lepka pronađena na kruni, a
takav lepak Džoana Troj je mogla da nabavi u bilo kojoj apoteci da bi
privremeno pričvrstila krunu ako je, na primer, trenutno sprečena da
ode kod zubara. Wexfordu to nije bilo naročito zanimljivo. Premda on
nema krune, kada bi imao jednu, pomislio je, i kada bi ona ispala,
naročito ako bi to izazvalo bol, i on sam bi upotrebio takav lepak.
Siguran je da bi svako to učinio kao privremeno rešenje. Zalepio bi
krunu i zakazao pregled kod zubara.
Dakle, moguće je da je osećala bolove. Da li bi potražila zubara ako
je otišla negde? I da li bi on, Wexford, trebalo da uradi nešto po tom
pitanju? Da upozori zubare širom zemlje... Ali on to ne može da učini,
zato što je Fribon zabranio dalju istragu. Dok je razmišljao o tome,
ušao je Vajn i rekao mu da gospođa Keriš želi da ga vidi. Matilda Keriš.

 
 ,,Predstavila se kao da bi trebalo da znam ko je ona. Možda je
očekujete?"
Wexford ju je očekivao.
,,Ona je fotograf ili je barem nekad radila kao fotograf. Čuvena po
fotografijama ružnih, ogavnih prizora." Wexford je hteo da da doda da
je Matilda Keriš pre oko pet godina dobila izuzetno pohvalne kritike za
svoju izložbu portreta beskućnika u Nacionalnoj galeriji portreta, ali
kada je video izraz gadenja na Vajnovom licu predomislio se.
,,Mora da je prilično ostarila. Šta želi?"
,,Želi vas, gospodine. Ona je baka Dejdove dece. Majka Rodžera
Dejda."
,,Zaista?" Baš neverovatno, pomislio je. Da nije prevarant?
Šarlatani i prevaranti su pojavljivali u velikom broju u slučajevima
poput ovog. Ipak, zvala se Keriš, prisetio se, a to je bilo neobično ime.
Da je morao pogađati kakav bi tip žene mogla da bude Dejdova majka,
naročito uzimajući u obzir bisernu mindušu i to što je Katrinu nazvala
starim šišmišom, on bi zamislio neko pompezno stvorenje koje se meša
u sve, nikad poslovnu ženu, već ženu koja nema čime da ispuni vreme i
da zaleči svoje hronične frustracije.
,,Dovedite je", rekao je i odmah ga je obuzela radoznalost da se
uveri kakva je, da li je prevarant ili ne.
Ta Matilda Keriš je bila zaista već ostarila, a to se videlo na
izboranom licu i srebrnoj kosi, ali ne i u odlučnom koraku, držanju i
brzim pokretima. Bila je vrlo mršava i energična, premda nije
pokazivala znake one nervozne energije koja je bila očigledna u mnogim
pokretima njene snaje. Ruka koju mu je ispružila bila je suva i hladna,
bez prstenja, sa kratkim noktima. Wexford ponekad ignoriše ispružene
ruke, ali je njenu uzeo i bio je neobično iznenađen tom koščatom
rukom. Setio se fotografije u spavaćoj sobi Sofi Dejd koja je potvrdila
da ta žena zaista jeste ona za koju se predstavljala.
Na sebi je imala odelo sa crnim pantalonama, koje je bilo
dizajnirano za ženu duplo mlađu od nje, pa ipak joj je sasvim
pristajalo, kao da je sašiveno za nju, što verovatno i jeste. Imala je

 
tanke usne i oštre jagodične kosti, mogao je da vidi Rodžera Dejda u
njoj. Samo malo peglanja i izravnavanja, samo bi jedan mali lifting od
majke i sina napravio blizance.
Odmah je prešla na stvar, bez uvoda, bez nepotrebnog
objašnjavanja. ,,Šta radite da biste pronašli moje nestale unuke?"
To je bilo pitanje koga se Wexford plašio. On je taj koji mora da
odgovori, a ne Friborn, i bilo mu je jasno da će svaki odgovor koji on
može da ponudi zvučati neubedljivo, kao da policiju njihov slučaj
jednostavno ne zanima. Ali je pokušao. Gospođa Dejd je isprva bila
uverena da su joj se deca udavila, a to uverenje sad deli i policija.
Danas, najkasnije sutra, nivo vode će dovoljnp opasti, da ukloni svaku
sumnju oko toga.
,,Čula sam da su ronioci sproveli detaljnu pretragu."
,,To je istina, ali...", tu reč je mogao da upotrebi u razgovoru s
bakom, ne sa roditeljima, ,,tela nisu nađena."
,,Onda, ako ja nisam naivna, zašto niste proširili pretragu? Da li su
luke i aerodromi obavešteni? Šta je a Policijom u drugim gradovima?
Znam da sada postoji registar nestalih osoba širom zemlje. Da li se oni
nalaze u tom registru?"
Zvučala je pre kao istražni novinar nego fotograf. Glas joj je bio
jasan i direktan, njene tirkizno-zelene oči su plamtele. Kada je počela
da govori gledala ga je u oči i nijednom nije pogledala u stranu, nije ni
trepnula. Hteo je da joj kaže da nije naivna. Umesto toga, rekao je
bespomoćno: ,,Dečji pasoši su tu. Gospođica Troj ne može da ih, na
primer, odvede van zemlje."
Slegnula je ramenima, na način koji je činio njen sin. Po prvi put je
iznela svoje mišljenje. ,,Provela sam tri noći sama u kući mog sina u
oktobru. Mislim da su deca neobično zrela za svoje godine. Zrela i
intligentna. Ne znam da li vam je to poznato, ali Džajls je prošlog
proleća polagao maturski ispit i dobio je najbolje ocene." Wexford se
pitao da li je u svom eseju uspeo da upotrebi reči kao što su mini suknja
ili garaža, na francuskom.

 
 ,,Sofi će jednog dana biti naučnik", rekla je Matilda Keriš. ,,Ne
mogu da verujem da im je uopšte bila potrebna dadilja. Sofi je
odgovorna trinaestogodišnjakinja, a njen brat će uskoro napuniti
šesnaest godina. Ne, moram da se ispravim. Već ima šesnaest godina,
rođendan mu je bio pre dva dana."
,,Suviše je mlad da bi ga ostavili samog."
,,Mislite? Dečak ili devojčica od šesnaest godina već mogu da stupe
u brak, glavni inspektore. Ako je istina ono što sam pročitala u
novinama, veliki broj devojaka u našoj državi postaju majke sa
trinaest, četrnaest ili petnaest godina, a lokalne vlasti ih smeštaju u
zasebne stanove u kojima žive sa svojim detetom. Nije im potrebna
dadilja, mogu same da se staraju o sebi."
,,Tako su odlučili gospodin i gospođa Dejd", rekao je Wexford i
pomislio da, šta god je bio razlog zbog koga je Rodžer Dejd izabrao da
se venča s Katrinom, on se ipak nije oženio svojom majkom.
,,Nemamo razloga", zamalo da kaže 'još uvek', ali se uzdržao, ,,da
verujemo da je gospođica Troj počinila bilo kakvo krivično delo. Šta god
se dogodilo, ona je samo nevina žrtva, isto kao i deca."
Matilda Keriš se osmehnula. Bio je to superioran osmeh osobe koja
bolje poznaje situaciju, izraz trijumfa.
,,Mislite? Ono što ne znate, to mi je jasno, jeste razlog zašto je
Džoana Troj napustila posao nastavnice u srednjoj školi Kingsmarkam.
Reći ću vam. Bila je otpuštena jer je ukrala 2O funti od jednog od svojih
učenika."
Wexford je klimnuo glavom. Nije mogao ništa drugo da uradi. Setio
se da mu je sin ove žene rekao da je Džoana Troj napustila posao jer
nije mogla da se izbori sa ponašanjem dece.
,,Ako postoji potreba da proširimo potragu", rekao je, ,,budite
sigurni da će biografija gospođice Troj biti istražena. A sada, ako
nemate ništa više, gospođo Keriš..."
,,Ah, imam. Moram da vam kažem da sam jutros pre nego što sam
došla ovamo, živim u Gločesteru, stupila u kontakt sa privatnom

 
detektivskom agencijom. Agencija Traži i nađi Ltd. na Bedford Skveru.
Daću vam njihov broj telefona."
,,Bedford Skver u Londonu?", pitao je Wexford.
,,Zar postoji neki drugi?"
Wexford je uzdahnuo. Bila bi odličan svedok, mislio je, dok je pratio
do vrata i zatvorio ih za njom. U trenutku kad je prošla kraj njega
zapahnuo ga je oblak parfema, kao i jedan drugi miris. Bio je to, ne, to
nije moguće - miris marihuane? Ne, to je nemoguće. Ne u njenim
godinama, na njenom položaju. Mora da je kolonjska voda koju je
koristila imala neku primesu koja podseća na marihuanu i da je
njegovo ponekad preosetljivo čulo mirisa to osetilo.
Odagnao je te misli. Nije je pitao kako se slagala sa unucima, a
sada je već bilo kasno. Bilo je teško zamisliti da mala deca budu
privržena takvoj ženi, ali Sofi i Džajls nisu više tako mali. Ipak nije
mogao da je zamisli da nju privlače tinejdžeri, da ona ima potrebu da
im se približi, da se prilagodi njihovim interesovanjima. Da li, na
primer, ona može da zna šta je hiphop? Ili 'gangsta' rep? Da li zna ko je
Eminem? Da li ima ikakav stav prema slobodnoj prodaji pilila za
kontracepciju? I ako ima, da li bi to zabranila? Pomislio je kako je
govorila o tinejdžerkama koje rađaju decu kao o nekakvim
vanzemaljcima kojima je dozvoljeno da žive samo zahvaljujući
velikodušnoj dozvoli lokalnih vlasti.
Ali šta je sa pričom o tome zašto je Džoana Troj napustila školu?
Ako je to istina, zašto mu Dejdovi to nisu rekli? Zašto je Rodžer Dejd to
prećutao? Wexford nije mogao da smesti Matildu Keriš u menažeriju
Dejdovih. Nije imala ništa zajedničko sa Rodžerom, osim fizičke
sličnosti. Moguće je, naravno, da je sklona fantaziji, da je izmislila čitav
taj događaj kako Džoana Troj krade od učenika. Otišao je do prozora i
pogledao napolje.
Zasićeno vodom ili ne, čvrsto tlo može da upije još više, i upijalo je
više. Mogao je da vidi kako se poplava povlači, Voda tone u nešto što je
u dovoljnoj meri poput sunđera da bi je primilo, livade se ponovo

 
pojavljuju, vrbe se uzdižu, stabla drveća su ponovo iznad vode i njihove
grane se ponovo njišu na vetru.
Pretpostavimo da će, kada Brid ponovo postane reka a ne jezero,
plavi VW golf biti pronađen kako leži na onom delu puta koji je bio
najviše poplavljen. I pretpostavimo da tela nisu isplivala na površinu
zato što su sve vreme bila u kolima. Razum mu je govorio da je to
nemoguće, da automobil nikako nije mogao da stigne do najdubljeg dela
osim ako nije bio u reci, i da su svi unutra bili bez svesti dok je nivo
vode polako rastao do najviše tačke. Pretpostavimo da je to istina i da
su ih savladala isparenja ugljenmonoksida... Nemoguće, mada su
Friborn i Berden upravo to imali na umu.
A ako je to i istina, kada se Džoana Troj tamo parkirala? U nedelju
ujutru? Usred teškog pljuska i poplave? U svakom slučaju, Džajls ne bi
pošao sa njom. Otišao bi u crkvu....
Sve to se komešalo u Wexfordovoj glavi. Obukao je svoj kišni kaput,
više iz navike nego što mu je zaista trebao, i otišao da kupi sendvič za
ručak. Mogao je da pošalje nekog drugig, ali je želeo da u isto vreme
pogleda nivo vode. Prvi put posle gotovo dve nedelje pločnik je bio suv.
Hodao je ulicom Haj i primetio da porta crkve svetog Petra više nije
poplavljena. Nadgrobne ploče ponovo su postale ono što su ranije bile,
obeležja grobnih mesta. Ne liče više na stene koje izranjaju iz mora.
Most Kingsbruk nije više bio pod vodom, samo prekriven muljem i
blatom. Iz vode su ponovo izronili kameni zidovi, ulične lampe, dokovi,
i sve je bilo prekriveno muljem. Koliko će koštati da se sve to dovede u
red? Da se sve ovo očisti? A šta je sa poplavljenim kućama, neke od
njih su dva puta bile pod vodom od septembra? Da li će osiguravajuće
kompanije platiti vlasnicima i da li će oni ikada moći da ih prodaju?
Na povratku je skrenuo u ulicu Jork da kupi sendvič. Najbolje
sendviče u Kingsmarkamu ima Savoj sendvič bar, tamo sendviče prave
na licu mesta, dok čekate. Odabrao je crni hleb i dimljeni losos, bez
putera. Doktor Akande mu je zabranio puter osim u minimalnoj
količini, a zabranio je mnoge vrste margarina, Wexford nije mogao da

 
se seti koje. Tražio je da mu stave i potočarke u sendvič, ne zato śto ih
je on voleo, već zato što ih je voleo Akande.
Sledeća mušterija, sitan čovek s okovratnikom sveštenika, tražio je
sendvič sa sirom i kiselim krastavcima, najjeftiniji u Savoju. Wexford
se trgnuo kada je konobar za pultom doviknuo nekome u kuhinji:
,,Uobičajeno za gospodina Rajta!"
,,Vi me ne poznajete", rekao je Wexford kada je uzeo upakovan
sendvič. ,,Dva moja policajca su razgovarala s vama. Viši inspektor
Wexford, Kriminalistički menadžment Kingsmarkam."
Rajt ga je sumnjičavo pogledao. Mnogi ljudi to čine kada ga tek
upoznaju, Wexford se na to navikao. Upitali bi se šta su to pogrešno
uradili i zašto on želi da razgovara s njima. Rajtov zabrinut izraz
izmamio mu je osmeh.
,,Džajls Dejd i njegova sestra još nisu pronađeni, zar ne?"
,,Još nisu."
Napustili su sendvič bar. Džašub Rajt je skrenuo desno i krenuo u
smeru 'kolibe', a Wexford je odlučio da pođe za njim. Pastor crkve
Dobrog jevanđelja je počeo da govori o poplavama. Svi u
Kingsmarkamu i okolnim selima neprekidno su pričali o poplavama, i
pričaće o tome nedeljama, mesecima. Dok je govorio, među oblacima se
pojavilo bledo sunce, obična vodnjikava svetla mrlja.
,,Na kakvu vrstu čistote života mislite?", Wexford je pitao kada su
zastali ispred crkve ispred čijih je vrata visila tabla s natpisom.
,,Na sve vrste, zapravo. Čistota uma i ponašanja. Na unutrašnju
čistotu, mada se bojim da to previše zvuči kao današnja moda da telo
treba očistiti od toksina." Rajt se iskreno nasmejao vlastitoj šali.
,,Može se reći da je naš cilj da zapravo očistimo um, telo i duh od
toksina."
Wexford nikada nije mogao da shvati razliku između uma i duha.
Šta je šta od to dvoje i gde se oni nalaze? Što se tiče duše... Ali nije
pomenuo ništa od toga, samo je upitao:
,,Kako to postižete?"

 
 ,,To je prlično složeno pitanje, s obzirom na to da stojimo na ulici,
usred dana." Ponovo se nasmejao sopstvenim rečima. ,,Ukratko, kada
novi članovi odluče da se pridruže kongregraciji, moraju pre toga da se
ispovede. Mi im nudimo pročišćenje, a oni preuzimaju na sebe obavezu
da ponovo ne počine greh. Mi razumemo problem iskušenja, i ako se
nađu u iskušenju treba da se obrate nama - odnosno meni, i drugim
starijim članovima crkve, a mi ćemo im pomoći, koliko možemo, da se
odupru tom iskušenju, šta god to bilo. A sada, izvinite me..."
Wexford ga je posmatrao kao ulazi u crkvu na sporedna vrata. Pitao
se kako je zaboga Berden mogao da opiše Rajta kao pristojnog čoveka.
Prošli su ga žmarci kad se setio tog jezivog smeha. Ta priča o
pročišćenju zvučala je zlokobno - kako je moguće da neko prisustvuje
tom činu i posmatra ga? Jedino ako pristupi crkvi, ali njegova
znatiželja nije išla tako daleko.

***

,,Bila sam odsutna", rekla je žena. ,,Bila sam odsutna dve nedelje.
Kada sam se juče vratila kući neko na ulici mi je rekao da je Džoana
nestala."
Bio je to njegov drugi nezvani gost, niska debeljuškasta žena od oko
četrdeset godina, obučena u crveno. Čekala je dugo i morao je na
brzinu da pojede svoj sendvič da ne bi morala još da čeka. Mučila ga je
gorušica.
,,A vi ste?"
Već su mu rekli, ali zapamtio je samo njeno kršteno ime, Ivon.
,,Ivon Mudi. Živim u kući pored Džoanine. Postoji nešto što mislim da
treba da znate. Neznam šta su vam ti Dejdovi rekli i Džoanin otac, ali
ako su vam rekli da je Džoana volela tu decu i da su deca volela nju, to
ne može biti dalje od istine."
,,Na šta mislite, gospođo Mudi?"
,,Gospođica", rekla je. ,,Nisam udata. Reći ću vam šta mislim. Prvo,
nemojte misliti da su ona i Katrina bile najbolje prijateljice. Džoana

 
možda jeste bila Katrinina prijateljica, ali Katrina nije bila njena.
Daleko od toga. Nisu imale ničeg zajedničkog. Ne znam šta ih je uopšte
zbližilo, mada mogu da pretpostavim. Džoana mi je jednom rekla da ne
želi više ništa da ima sa tom porodicom. Ali je odlazila kod njih, a kad
bi se vratila kući, govorila je da je to poslednji put da im čuva decu, da
je to radila samo zbog Katrine, znate, bilo joj je žao Katrine, ali već
nedelju dana kasnije opet bi otišla kod njih."
,,Kako to mislite?"
,,Očigledno je, zar ne? Sviđao joj se Rodžer Dejd, hoću da kažem,
previše joj se sviđao. Mislila je o njemu na način na koji žena ne sme
da misli o oženjenom čoveku. Ne poznajem ga, samo sam jednom
upoznala sina, ali kakav god da je, njeno ponašanje nije bilo ispravno.
Rekla mi je jednom ili dva puta, ako Katrina nastavi da se tako ponaša,
sa svim tim scenama, suzama i dramom, da će ga izgubiti. To sigurno
govori o tome da je prekoračila granicu. Rekla sam joj da priziva
nevolju, i da se ponaša nemoralno. Čovek može da počini preljubu i u
srcu, ne samo telesno. Rekla sam joj to, ali se ona se samo nasmejala i
odbila da razgovara o tome."
Wexford nije bio iznenađen. On svoj privatan život sigurno ne bi
poverio toj ženi. Tek što je Berden ušao u sobu zazvonio je telefon i
rekli su mu da je na vezi zamenik šefa policije.
,,Možeš da nastaviš istragu, Rejdž. Sutra ćemo već biti sigurni."
Fribornu je, čini se, bilo neprijatno. ,,Tamo, ovaj, nema ničega."
Da li bi bio srećniji da su stvarno pronašli tri leša i potopljena kola?
Berden je bio u Framhrstu gde se voda brzo povlačila. ,,Kao da je
neko izvukao čep", rekao je. ,,Već sutra u ovo vreme opet ćemo moći da
vidimo polja."
Wexford nije delio njegov optimizam. ,,Kako da shvatimo ovu
licemernu Ivon Mudi? Ako je istina to što je rekla, na koji način bi
otmica Dejdove dece pomogla Džoani? Time bi ih Samo zauvek
okrenula protiv sebe. Oboje. Ili je sve što gospođica Mudi kaže obična
laž?"

 
 ,,Ko zna? Morate da priznate da ima nekih čudnih momenata u ovoj
priči. Mislim, za ime boga, šta Katrina ima zajedničko sa jednom
obrazovanom ženom koja je četrnaest ili petnaest godina mlađa od nje?
Katrina joj se možda divila, to je moguće razumeti, ali šta je s
Džoanom?
To što je rekla ova gospođica Mudi zvuči kao dobar razlog zbog
koga bi Džoana održavala prijateljstvo s Katrinom, i zašto je odlazila
kod njih da im čuva decu. Ali mnogo toga o njima još uvek ne znamo.
Na primer, čini se da je tog vikenda prvi put prespavala u njihovoj
kući..."
,,Ne, već sam pitao. Prošlog aprila ili maja, nisu mogli da se sete,
ostala je da prenoći kada su Dejdovi otišli da se nađu sa agentom za
nekretnine u Londonu. Rodžer nije hteo da vozi nazad iste večeri, za
slučaj da previše popije."
Berden je klimnuo glavom.
,,U redu. U drugim prilikama provodila je tamo samo večeri, a
možda je ponekad čuvala decu da bi Katrina mogla da izađe dok je
Rodžer radio do kasno. A moguće je da se on ponekad vratio ranije
nego što je očekivao ili ranije nego što je rekao Katrini. Možda je
ponekad namerno došla bez kola, tako da bi on morao da je vozi kući."
,,Nikada ne bih pomislio da je on tako vešt u zavodenju. Da ne
kažem preljubi."
Berden, koji se dva puta ženio, a jednom ostao udovac, rekao je
iskreno:
,,Pa, kao što već znate, ja sam imao vanbračne veze, ali nikad
nisam počinio preljubu. Ipak, čovek svašta nauči u ovom poslu."
,,Istina. Tvoje rešenje je genijalno, ali još uvek ne znamo zašto je
odvela decu, ako uopšte jeste. To što je ukrala dvadeset funti nije
nikakva priprema za otmicu dvoje ljudi. U svakom slučaju, kada se
tvoja vremenska prognoza pokaže kao tačna i kad već pouzdano
saznamo da kola i njih troje nikada nisu bili pod vodom, možemo da
nastavimo sa istragom."

 
 ,,Bilo bi dobro da počnemo da ispitujemo sve zubare u Velikoj
Britaniji, da nam jave ako ih poseti mlada žena zbog krune koja joj
nedostaje. Ili da ih pitamo da li je neka mlada žena već bila kod njih."
,,Možemo da probamo", rekao je Wexford, ,,ali ako je inteligentna,
kao što kažeš, a usuđujem se da kažem da jeste, premda je njen vebsajt
mogao lako da me zavara, ona je sigurno već pretpostavila da ćemo mi
proveravati zubare i odlučila je da umesto da potraži profesionalnu
pomoć ode u apoteku i kupila još jedno pakovanje tog lepka."

 
 Dok se poplava povlačila, među nanesenim đubretom pronašli su
jedan bicikl, dve korpe iz samoposluge, kišobran sa žicama ali bez
platna, očekivane kesice od čipsa, konzerve koka-kole, kondome, jednu
patiku, različitu odeću, stolicu od pruća, video- rikorder i turski ćilim.
Wexford je očekivao nove direktive od Friborna, ali njih nije bilo.
Pozvao je glavni štab i rekli su mu da je zamenik šefa policije otišao na
jedno-nedeljni godišnji odmor.
,,Mislim da treba da nastavimo sa istragom, zar ne?", rekao je
Berdenu.
,,Ima li svrhe proveravati ovu pronađenu odeću? Neki od njih su
jedva prepoznatljivi, skroz su u dronjcima."
,,Pozovi Lin. Neće škoditi da proverimo. Naši prioriteti su roditelji i
dalja istraga o životu Džoane Troj."
Rano tog jutra, čim se razdanilo, on je otišao u obilazak bašte.
Mučan posao. Nije bio nadaren baštovan. Mnogim biljkama nije čak
znao nazive, nije znao nijedno od njihovih latinskih imena, nikada nije
zapamtio kojim je biljkama potrebno sunce, kojima hlad, koje biljke
traže mnogo, a koje malo vode. Ali je voleo da ih posmatra. Voleo je da
sedi u bašti, od jutra do večeri, da uživa u mirisima, tišini i lepoti sve
dok bledunjavo cveće ne bi počelo da zatvara svoje latice za noć.
Premda mu je Brauningova pesma bila odvratna, puna odvratnih
pripeva, ipak je razumeo emociju te pesme.
Njegova bašta je bila sveto područje mira. Sada je ličila na močvaru,
još gore, na močvaru koju je neko neodgovorno isušio i ostavio je kao
pustaru. Biljke koje su tu rasle i koje je on poznavao kao "onaj divan
crveni žbun" ili "onaj cvet što divno miriše", ili su potpuno nestale ili su
preživele u vidu gomile mokrih grana. Bilo mu je žao Dore, više nego
sebe. Ona je radila u bašti, birala biljke, negovala ih, volela to mesto.
 
Samo travnjak, izgleda, voda nije uništila, bio je jednako blistav i
gotovo zlobno zelen.
Ušao je unutra, izuo čizme i potražio cipele koje je negde ostavio.
Dora je razgovarala telefonom. Rekla je:
,,Na tebi je da odlučiš, zar ne?"
Znao je da je u pitanju nešto neprijatno, nešto o čemu on ne želi
ništa da zna. Pozdravila se i spustila slušalicu.
,,Bolje mi reci šta Silvija namerava da uradi."
,,Kal će se preseliti kod nje. Očigledno, to se moglo i očekivati, ali
Nil je pobesneo. Zbog dece, pretpostavljam."
,,Nisam iznenađen. I ja bih pobesneo."
,,Ali čini se da se sada primirio, i sam je našao neku ženu."
Razmišljao je o tome dok se vozio prema ulici Forest. Da li su on i
Dora izuzetno srećni zato što su uspeli da sačuvaju svoj brak? Ili su
možda ljudi njihovih godina ulagali više napora da održe brak, budući
da je razvod bio, možda ne baš sramotno, ali sigurno poslednje rešenje
kojem su ljudi pribegavali. Da je Berdenova prva žena poživela, da li bi
njihov brak potrajao? Niko od prijatelja njegovih roditelja i niko od
njihovih komšija nije bio razveden. Da li to znači da je polovina tih
brakova duboko i potajno nesrećno? Da li se u tim kućama roditelji
žestoko svađaju u prisustvu svoje dece, njegovih vršnjaka? To niko ne
zna. Bila mu je mrska i sama pomisao na Nila, njegovog zeta, koji mu
se dopadao i koji je voleo svoju decu. Nil sada mora da gleda kako o
njegovim dečacima brine neko ko će im gotovo postati novi otac, i kome
su oni možda već privrženi. Da li i on namerava da im nađe maćehu? A
sve je to samo zato što je on Silviji bio dosadan i što nije dovoljno
razgovarao s njom. Možda greši, ali zar nije Kal ubistveno dosadan?
Vremenom će njegova lepota nestati, kao i njegova fizička moć, ako je
to bio jedan od razloga koji su je privukli...
Odagnaj te misli, rekao je sebi kad su on i Vajn stigli do poslednje
ulice u Kingsmarkamu. To je bio njegov prvi susret sa Džordžom i Efi
Troj, Vajn ih je već ranije upoznao i razgovarao s njima. Primetio je da
je Džordž deblji nego što je on ikad bio i da je mnogo niži od njega.

 
Njegova žena je imala zanimljivo lice i manire, bila je žena snažnog
karaktera. Te male gotičke kuće, kojih je bilo mnogo širom
Kingsmarkama i Pomfreta, izgledale su slikovito, ali bile su skučene i
mračne, a nastale su usled neverovatne ideje - prvo Oksfordski pokret,
zatim Raskin, prisećao se - da bi Engleska bila bolje mesto za život ako
bi se vratila u srednji vek. Seo je u stolicu koja je bila premalena za
njega.
Posle samo nekoliko rečenica koje je razmenio sa Trojevima, shvatio
je da će Efi govoriti za njih oboje. Efi je bila praktičnija, manje se
prepuštala emocijama, a pitanje koje je nameravao da postavi moglo je
da izazove jake emocije.
,,Žao mi je, ali moram da vam postavim ovo pitanje, ne bih to činio
da ne mislim da je neophodno." Nedokučivo tamno lice i tamne oči su
se okrenuli ka njemu. ,,Čuo sam da je vaša kćerka prestala da radi u
školi zato što je optužena da je ukrala novac od jednog učenika."
,,Ko vam je rekao tako nešto?" To je pitao otac, ne maćeha.
,,To ne mogu da vam kažem. Da li je to istina?" Efi Troj je govorila
sporo i odmereno.
Wexford je iznenada pomislio da ako deca već moraju da imaju
maćehu, kao što će možda njegovi unuci morati, ova žena bi bila
pristojan izbor.
,,Istina je da je Džoana bila optužena da je iz ranca jednog
śesnaestogodišnjaka ukrala dvadeset funti. On je kasnije to javno
porekao. To se dogodilo pre nekoliko godina. U pravu ste kada ste rekli
da je zbog toga napustila posao. To je učinila svojevoljno. Nisu je
otpustili, niti su tražili od nje da podnese ostavku. Nikada nije
optužena za krađu."
To poslednje je Wexford već znao. Baš se spremao da pita zbog čega
je dala otkaz iako je bila oslobođena sumnje, kada je njen otac planuo.
Džoana je nevina žrtva, taj dečak je bio psihopata, optužio ju je samo
zato što je hteo da bude u centru pažnje, mrzeo je zato što je davala
deci mnogo domaćih zadataka. Efi je sve to saslušala s osmehom, a

 
onda je pomilovala muža po ruci i obratila mu se tonom kojim bi se
obratila detetu: ,,U redu je, dragi, nemoj da se uzbuđuješ."
Poslušno, ali i dalje s buntovnim izrazom na licu, Džordž Troj je
ućutao. Vajn je pitao: ,,Da li znate ime tog dečaka?"
,,Dejmijan ili Dejmon, jedno od tih pomodnih imena. Ne sećam se
prezimena."
,,Gospodine Troj?"
,,Nemojte mene da pitate. Sve što sam želeo je da zaboravim da on
postoji.Monstruozno ponašanje moderne dece je izvan moje moći
razumevanja. Ne razumem i ne želim da razumem. Džoana nam je
možda rekla kako se preziva, ali se ja ne sećam. Ne želim da se sećam.
Ljudi više nemaju prezimena, zar ne? Jednom je dovela ovde jednog od
svojih učenika, ne sećam se zašto, ali je došla ovde i taj učenik je bio s
njom. Obratio mi se sa 'Džordže', razumete, zato što je to učinila moja
žena. Ne, oni više nemaju prezimena. Svi su u toj školi moju ćerku
zvali Džoana. Kada sam ja bio dete mi smo se obraćali nastavnicima sa
'gospodine' ili 'gospođice', bili smo puni poštovanja..."
,,Recite mi nešto o vašoj ćerki", obratio mu se Wexford. ,,Kakva je
ona osoba? Kakva je?" Nameravao je da to pitanje postavi ocu, ali je
pogledao u Efi.
Na njegovo zaprepašćenje ona je rekla nešto što je Wexford očekivao
da će njen muž reći njoj: ,,Ako ti nije teško, donesi nam po šolju kafe,
dragi."
On je izašao. Izgledao je kao da nije shvatio da Efi želi da on
nakratko izađe iz sobe. Ali, da li je zaista to želela?
,,Majka joj je umrla kada je Džoana imala šesnaest godina", Efi je
počela priču. ,,Udala sam se za njenog oca tri godine kasnije. Nije mi
bilo teško da budem njena maćeha. Poznavala sam je od kada se
rodila. Nikada nije bila buntovnik, nije bila neposlušna. Vrlo je
pametna, znate, dobila je mnoge stipendije, bila je na Univerzitetu
Varvik i univerzitetu u Birmingemu. Pretpostavljam da je naporno
radila, ali uvek je delovala kao da joj je sve lako polazilo za rukom. To
je ono što ste hteli da znate?

 
 Wexford je klimnuo glavom. Njen ostareli muž je bio spor i njemu je
bilo drago zbog toga.
,,Bila sam iznenađena kada je odlučila da postane nastavnica. Da
predaje u školi. Ali to je volela. To je njen život, rekla je."
,,Udala se?"
,,Svog muža je upoznala kada su oboje bili na post diplomskim
studijama u Birmingemu. Živeli su zajedno neko vreme. Ralf je bio
zaluđen za kompjutere. Otac je umro i ostavio mu popriličnu sumu
novca, dovoljno da kupi kuću. Džoana je želela da živi u ovom kraju i
Ralf je kupio prilično veliku kuću. Dobila je posao u školi Haldon Finč,
odličan posao za tako mladu devojku ali, uostalom, njene kvalifikacije
su bile odlične. Čini se da su ona i Ralf bili među onim parovima koji
su se lepo slagali dok su živeli zajedno, ali koji nisu mogli da podnesu
život u braku. Raskinuli su godinu dana kasnije, on je prodao kuću a
ona je od svog dela novca kupila kućicu."
Efi se slatko nasmejala kada je videla muža kako nespretno drži
poslužavnik sa šoljicama iz kojih se prelivala kafa. Dobili su kafu u
velikim šoljama, sa mlekom a da ih niko nije pitao da li žele mleko u
kafi, bez kašike, bez šećera.
,,Hvala, Džordže."
Nije rekla ništa što njen muž ne bi smeo da čuje, pomislio je
Wexford. Možda bi to učinila da se on zadržao malo duže. Džordž, koji
je čuo njene poslednje reči, počeo je da kritikuje tu kuću u Kingbridž
Mjuzu. Premala je, loše je projektovana, prozori su suviše uski,
stepenice opasne. Psihijatar bi to nazvao projekcijom, pomislio je
Wexford koji je primetio da su stepenice u ovoj kući strme i uske kao
merdevine.
Obratio se ocu: ,,Vaša ćerka vozi vaša kola, ako sam dobro
razumeo."
Wexford je dobro pretpostavio da će to pitanje izazvati dug i
zamršen odgovor. Džordž je ispričao nadugačko i naširoko zašto je
kupio nova kola i zašto je preneo vlasništvo na svoju ćerku umesto da

 
ih sam vozi. Efi ga je spretno prekinula kada je napravio pauzu da bi
popio gutljaj kafe.
,,Moj muž više nije bio siguran za volanom. Odjednom je postao jako
nervozan da će izazvati saobraćajnu nesreću." Ili možda već jeste,
pomislio je Wexford.
,,Vid mu je slabio. Naravno, trebalo je da ja preuzmem vožnju na
sebe, ali ja ne umem da vozim. Nikada nisam naučila. Smešno, zar ne?
Džoana je rekla da želi da kupi kola, a Džordž joj je rekao da to ne čini,
da može da uzme naša."
Ne samo da nije delovao uvređeno što je razgovor preuzela njegova
žena, Džordž Troj je izgledao ponosan zbog toga. Milovao je njenu ruku
kao da želi da joj čestita. Efi je nastavila: ,,Džoana je počela da radi
samostalno, kao prevodilac i lektor. I naravno, držala je privatne
časove francuskog i nemačkog. Učenici su uglavnom dolazili kod nje
kući, ali bi ponekad ona išla kod njih. Zatim je razvila taj posao
privatnih časova francuskog preko interneta. Ne znam tačno kako se to
zove, vi sigurno znate bolje od mene. Jedna kompanija ima veb-sajt, a
ona tu stavlja svoje lekcije, prvo početni kurs, pa srednji, a sada i kurs
za viši nivo. Ne znam šta bih još mogla da vam kažem."
Kakva šteta što se stari muž vratio! ,,Da li se zabavljala s nekim
posle razvoda, gospođo Troj?"
,,Ne, nije imala nijednog momka", rekao je Džordž. ,,Nije imala
vremena za te stvari. Morala je da počne novu karijeru, zar ne? Nema
tu mesta za muškarce i slične gluposti."
Maćeha je rekla: ,,Džoana nije volela decu, sama mi je to rekla.
Malu decu, da budem preciznija. Naravno, volela je onu koja su
dovoljno stasala da je mogla da ih podučava. Volela je pametnu decu.
Ne bi se ponovo udala samo zato što želi da ima decu."
Po rečima njihove bake, Dejdova deca su zaista bila pametna.
,,Gospodine Troj, gospođo Troj, da li ste ikada čuli za crkvu Dobrog
jevanđelja? Njihov slogan je 'Gospod voli čistotu života'."
Oboje su ga tupo pogledali.

 
 ,,Džajls Dejd pripada toj crkvi. Gospođa Troj vam to nikad nije
pomenula."
,,Ne, nikad", rekla je Efi. ,,Džoana nije religiozna. Ne mislim da je
bila posebno zainteresovana za religiju."
,,To su sve gluposti, abrakadabra", rekao je njen muž. ,,Slažem se s
njom."
,,Na kraju", rekao je Wexford, ,,da li je Džoana imala krunu na
zubima?"
,,Krunu?"
,,U Dejdovoj kući smo pronašli predmet za koji verujemo da je
krunica sa zuba. Čini se da joj je već ranije ispala, i da ju je
privremeno, i očigledno neuspešno, vratila na mesto uz pomoć
nekakvog lepka."
Efi je tačno znala o čemu je on govorio. ,,Da, imala je navlake na
nekoliko zuba. Uradila je to pre više godina jer su izgubili boju. Rekla je
da su je činili starijom, što naravno nije bilo istina. Mislim da je imala
tek dvadeset jednu godinu kad je to uradila. Krunice o kojima govorite
otpale su pre dve ili tri nedelje, zapravo ispale su dok je jela čokoladu s
karamelom u ovoj kući. Rekla je da bi trebalo da ode kod zubara, ali
nije imala vremena. Te nedelje nije mogla da ide. Ja sam se baš
spremala da pođem u kupovinu i zamolila me je da joj kupim tubu tog
lepka u apoteci. To sam i učinila."
Kod drugog bračnog para samo je majka bila kod kuće. Rodžer Dejd
je, po običaju, bio na poslu. Katrinina majka je bila s njom, žena
nimalo nalik Katrini, i veoma različita od Matilde Keriš, bucmasta i
snažna, prava majčinska figura, obučena jednostavno, suknja, bluza,
džemper i cipele na šniranje. Kuća je izgledala drukčije, kao da je neko
drugi zaveo red. Nikada nije bila prljava, već pre neuredna, ali gospođa
Brus je preuredila kuću kao prava domaćica. Sva stakla su bila
obrisana, prašina uklonjena, razbacani časopisi uredno složeni. U vazi
koja je izgledala kao da nema nikakvu svrhu sada su stajale crvene i
žute hrizanteme, a crna mačka s krznom poput satena, verovatno
vlasništvo gospođe Brus, izležavala se kraj kamina.

 
 Jedina neuredna i zapuštena stvar u toj sobi bila je Katrina Dejd,
koja je sedela sklupčana, sa ćebetom oko ramena. Nekada lepe smeđe
lokne sad su visile opušteno i beživotno, a lice joj je bilo ispijeno.
Wexford je osetio da neće biti više glume, ni poziranja i dramatičnih
scena. Suočena sa stvarnošću, Katrina nije više imala potrebe za tim.
Više nije marila za to kako izgleda i kakav će utisak ostaviti.
U toj kući niko im nikad nije ponudio kafu ili čaj, čak ni vodu. Dorin
Brus je sada ponudila sva tri. Da su prihvatili ponuđeno piće,
razmišljao je Wexford, ono bi bilo posluženo u porcelanskom servisu na
poslužavniku prekrivenim čipkastom platnenom salvetom. Pitao je
baku kada je poslednji put videla Sofi i Džajlsa i kada je sa njima
poslednji put razgovarala telefonom.
Ličila je na ženu koja ima dubok i prijatan glas, ali njen glas bio je
visok i kreštav.
,,Nikada ne razgovaram s njima, dragi gospodine. Ne volim
telefone, nikad ne znam o čemu da razgovaram. Mogu da kažem šta
imam da kažem, ili da prenesem poruku, ali što se tiče razgovora, to ne
umem, i nikada neću naučiti."
,,Koliko nam je poznato, bili su kod vas za vreme školskog
raspusta."
,,Ah, da, to je već nešto sasvim drugo. Mi volimo kada su deca s
nama, to je nešto sasvim drugo. Uvek dođu kod nas za vreme raspusta,
za Uskrs, a ponekad i preko leta. Tamo gde mi živimo ima mnogo
zanimljivih stvari. To je divna kuća, u prirodi, potpuno izolovana,
veoma zanimljiva za mlade."
Wexford je pomislio kako tu nema ničeg zanimljivog za mlade.
Naročito za one mlade koji su koristili Džoanin vebsajt. Naravno, nije
nikada bio tamo, ali je poznavao taj priobalni deo Safoka. To je
potpuno izolovan kraj, premda je samo oko sto kilometara udaljen od
Londona. Šta bi oni tamo mogli da rade? More je bilo udaljeno svega
petnaest kilometara, ali to nije bilo uređeno turističko mesto, a bilo je
teško šetati drumom po kome se odvijao brz saobraćaj. Nije bilo
nikakve zabave za mlade, nije bilo omladinskih centara, bioskopa,

 
prodavnica, a kroz to mesto autobus je prolazio verovatno samo jednom
dnevno.
,,Šta vi mislite, gde su Džajls i Sofi, gospođo Brus?"
Pogledala je svoju ćerku. ,,Pa, ja to ne znam. Nisu bili ni blizu nas.
Sigurna sam da su bili srećni kod kuće, imali su sve što su želeli,
njihovi roditelji su činili za njih sve što su mogli. Oni nisu bili jedna od
onih, kako se to kaže, nesređenih porodica."
Primetio je da je upotrebila prošlo vreme. To je verovatno primetila
i Katrina, jer se iznenada okrenula prema njemu, još uvijena u ćebe, i
uzviknula: ,,Kada će te ih pronaći? Kada? Da li ste ih tražili? Da li je
bilo ko tražio?
Odgovorio joj je smireno, jer to je bilo istina: ,,Gospođo Dejd, sve
policijske stanice u Velikoj Britaniji znaju da su oni nestali. Svi ih
traže. Obratili smo se javnosti preko televizije. Svi mediji su
obavešteni. Nastavićemo da činimo sve što možemo da ih pronađemo.
U to vas uveravam. To mu je zvučalo tako jadno i bespomoćno. Dva
tinejdžera i žena od trideset jedne godine su nestali bez traga. Lice se
ponovo smežuralo i suze su počele da liju preko njega tako da je ubrzo
bilo mokro kao da ga je gurnula pod slavinu.
Kasnije tog dana razgovarao je o tome sa Berdenom. ,,Prošlo je
skoro dve nedelje, Majk."
,,Šta mislite, šta im se desilo? Sigurno imate neku teoriju. Uvek je
imate."
Wexford nije rekao da je Berdenova teorija o davljenju uticala na
Friborna da obustavi istragu u periodu od osam dana.
,,Džoana Troj nema kriminalni dosije. To je ono što znam
pouzdano. Ali, šta je istina u vezi s navodno ukradenom novčanicom? I
da li je bilo sličnih incidenata u njenoj prošlosti?"
,,PronašIi su njenog bivšeg muža. On više ne živi u Brajtonu.
Preselio se u Sautempton, sada ima novu devojku koja je odande.
Možda bi on mogao nešto više da nam kaže o njoj."
,,Imam utisak da je ta žena prilično zagonetna. Mlada žena koja je
jednom bila udata, ali se posle toga ni sa kim nije zabavljala.

 
Nastavnica koja voli da predaje, ali ne voli decu, pa ipak prilično često
brine o dvoje dece dok su njihovi roditelji zauzeti. Ako je i imala
prijatelje, pored Katrine i, uslovno govoreći, njene prve komšinice, mi
nismo nijednog pronašli. Kada ju je komšinica prekorela zbog moguće
veze sa Rodžerom Dejdom, ona se nasmejala, ali nije porekla tu
optužbu. Moramo da saznamo više."
,,Niste mi rekli koja je vaša teorija."
,,Majk, na osnovu dokaza koje imamo, pretpostavljam da je Džoana
ubila tu decu. Ne znam šta je bio njen motiv. Ne znam ni gde je to
učinila, osim što znam da to nije bilo u kući Dejdovih. Ne znam gde je
sakrila tela, niti šta je učinila sa svojim automobilom. Ali, ako se sve to
dogodilo u subotu uveče, imala je vremena da ih se reši, i dovoljno
vremena da ode iz zemlje pre nego što iko sazna da su nestali."
,,Ali, ona nije napustila zemlju. Našli smo pasoš u njenoj kući."
,,Tačno", rekao je Wexford. ,,A mi ne verujemo u lažne pasoše, zar
ne? Osim kada su u pitanju špijuni, gansteri i međunarodni
prevaranti, naročito oni izmišljeni. Ali to bi učinila samo u slučaju da
su ubistva bila pažljivo isplanirana, a ja sam siguran da nisu.
Ma kako neverovatno zvuči, odvela je tu decu nekud i ubila ih u
afektu, zato što je psihopata i zato što mrzi tinejdžere. A ako misliš da
su to gluposti, imaš li neku bolju teoriju?"

 
 Toksborou leži severnoistočno od Kingsmarkama, odmah preko
granice s Kentom, na sasekškoj strani autoputa M-2O. Nekad je to bio
mali, izuzetno lep starinski grad, ali je njegovo uništenje počelo
sedamdesetih godina s dolaskom industrije u njegovu okolinu, a
dovršeno je kada je izgrađen prilazni put koji je spajao grad s
autoputem. Ali nekoliko sela u njegovoj okolini sačuvalo je lepotu i
draž. Jedno od tih mesta je Pasam Sindžen koji je, budući da je udaljen
samo oko tri i po kilometra od železničke stanice Pasingem Park,
omiljena lokacija dobrostojećih ljudi. Jedan od njih se zvao Piter
Bakston, koji je pre dve godine kupio Pasingem Hol kao svoju
vikendicu.
Prvobitno je nameravao da tamo odlazi svakog petka uveče i da se u
ponedeljak ujutru vrati u London, ali Bakston je uskoro saznao da
bekstvo u provincije Kenta nije bio tako lak poduhvat kako se isprva
činilo. Kao prvo, saobraćaj petkom posle četiri popodne i pre devet
uveče je nemoguć. Povratak u ponedeljak ujutru je takođe nemoguć.
Povrh toga, razna događanja na koja su taj veliki medijski tajkun i
njegova žena bili pozivani odvijala su se najčešće petkom ili subotom
uveče, premda ni nedeljni ručkovi nisu bili retkost. Naročito zimi takvi
pozivi su bili česti, tako da su tek prvog vikenda u decembru on i
njegova žena uspeli da odu u Pasingem Hol, posle više od mesec dana.
Kuća se nalazila na lednom obronku nevelikog brda i Bakston je
znao da nije bilo opasnosti od poplave. U svakom slučaju, Polin, koja je
dolazila dva ili tri puta nedeljno i brinula o kući, javila je Šeron
Bakston da je sve bilo u redu. Njen muž je nekad takođe radio za
Bakstone kao domar i baštovan, ali je prestao da radi u oktobru zbog
bolova u leđima. Piter Bakston, rođen u Griniču, tada je shvatio koliko
je ova bolest bila rasprostranjena u provinciji. Osim ako nije bio

 
spreman da plati ogromnu svotu novca za najjednostavnije usluge, nije
mogao da nađe nikog da radi za njega upravo zbog bolova u leđima.
On i Šeron su stigli u petak kasno uveče, prvog decembra, dovezli
su se pošljunčanom stazom kroz šumu koja je obuhvatala površinu od
osam hektara i stigli do ulaznih vrata.
Spoljna svetla su bila upaljena, grejanje uključeno a kreveti
presvučeni čistom posteljinom. Polin očigledno nije imala bolove u
leđima.
Davno je prošla ponoć i Bakstonovi su otišli pravo u krevet.
Vremenska prognoza je bila dobra, nisu predviđali kišu, a Pitera je u
pola devet ujutru probudilo sunce koje je probijalo kroz prozor njegove
spavaće sobe. Bilo je rano po njegovim merilima za vikend, ali za
stanovnike ove provincije to je bilo gotovo podne.
Pomislio je da odnese Šeron šolju čaja, ali je odlučio da je ne budi.
Umesto toga, obukao je jaknu marke barbor koju je skoro kupio i par
zelenih cipela, obaveznu odeću jednog zemljoposednika u provinciji, i
izašao napolje. Sijalo je sunce i nije bilo naročito hladno. Piter je bio
veoma ponosan na svoj posed od dvadeset jutara zemlje, ali je taj ponos
čuvao kao tajnu. Čak ni Šeron nije znala za to. Što se nje tiče, ta bašta,
zeleni brežuljci, šuma i travnjaci bili su nešto što se moglo očekivati da
poseduje žena poput nje. To je nekako prirodno išlo uz zvezdu modnih
revija, uz jednu od retkih manekenki koja je bila poznata - širom nacije,
ako ne i širom sveta samo po svom krštenom imenu.
Ali Piter se potajno dičio tim posedom. Nameravao je da ga proširi, i
već je počeo pregovore sa vlasnikom susednih polja. Sanjao je o
ogromnoj baštenskoj žurci, koju je planirao da priredi narednog leta, sa
šatorom i piknik stolovima na travnjaku posutim cvećem, na
otvorenom prostoru usred šume.
Sada je išao ka tom proplanku, stazom koja je prolazila kroz
plantaže graba. Čak i u odsustvu Polinog muža trava duž ivice nije
previše porasla - Piter još nije znao da trava gotovo da ne raste između
novembra i marta - ali ipak mora da pronađe sebi novog baštovana i
šumara, i to uskoro. Šeron je mrzela nered i zapuštenost. Volela je da

 
ostavi dobar prvi utisak na posetioce. Skrenuo je na stazu i upitao se
zašto ne pevaju ptice. Jedini zvuk koji je mogao da čuje bilo je glasno
zujanje bušilice zbog čega je pretpostavio da njegov sused nešto radi
oko ograde. Bio je to, u stvari, detlić čije bi ga prisustvo oduševilo da je
samo znao da je tu. Staza je vodila do starog kamenoloma, ali je on
skrenuo levo i pošao drugom stazom.
Piter nije nameravao da ide do starog kamenoloma koji je sad bio
zapušten pod slojevima krede. Na zavoju staze primetio je nešto što bi
neko obazriviji primetio čim bi sišao sa staze. Brazde automobilskih
guma duboko usečene u stazu. Brazde nisu bile nove. Još su bile
ispunjene vodom, mada nije bilo kiše već danima. Piter se osvrnuo i
pogledao u smeru iz koga je došao i video da tragovi guma počinju još
od puta. Neko je bio ovde od kako je on poslednji put bio u Pasingem
Holu. Polininom mužu, kako je rekla Polin, bilo je zabranjeno da vozi
zbog bolova u leđima, a ona nikada nije naučila.
To nisu bili oni. Farmer sa susednog zemljišta je mogao da uđe u
šumu, ali bi svakako došao peške. Neko nepoznat je bio ovde. Šeron će
pobesneti...
Piter je sledio brazdu sve do početka kamenoloma. Bilo je očigledno
da je to vozilo, šta-god da je, jednim delom sišlo sa staze, nastavilo da
ide preko travnjaka i prešlo preko dve mladice drveća. Tu je bilo mnogo
mladica i grmlja, i među njima je video kola, tamno-plava kola koja su
ležala na jednoj strani ali se nisu potpuno prevrnula. Visoko drveće ih
je sprečilo da se prevrnu na krov. Zatim je na jarkom suncu i u toj
tišini koju je narušavalo samo kljucanje detlića, osetio miris. Mora da
je miris bio prisutan sve vreme, ali prizor koji je ugledao otupeo je sva
njegova čula. Već je jednom osetio sličan miris, kada je bio veoma mlad,
siromašan i radio kao čistač restorana subotom uveče. Restoran je
zatvorila sanitarna inspekcija, ali pre nego što se to dogodilo on je
jedne večeri otvorio plastičnu kesu koja je stajala uza zid. Imao je pun
đubravnik koji je trebalo isprazniti, ali čim je otvorio kesu zapahnuo ga
je užasan smrad, a na dnu je video trulu životinjsku utrobu punu belih
crva.

 
 Otprilike isti smrad dolazio je iz kola, u njegovom kamenolomu.
Nije hteo da nastavi dalje raščišćavanje. Sada mora da se vrati do kuće
i pozove policiju, Da je nosio svoj mobilni, kao što uvek radi kada je u
Londonu, pozvao bi na licu mesta. Pozvao bi 999, broj lokalne polidje.
Ali provincijski gospodin u jakni marke barbor ne nosi mobilni, on
jedva da zna šta je to. Piter se vratio putem kojim je došao, osećajući
slabost u kolenima. Da je doručkovao pre nego što je izašao, verovatno
bi mu pozlilo.
Šeron je ustala i sada je sedela za kuhinjskim stolom, sa šoljom
instant kafe i čašom soka od pomorandže pred sobom. Premda je bila
izuzetno lepa i dobro građena, Šeron je jedna od onih žena koje
izgledaju sasvim drukčije, i neuporedivo bolje, kada se lepo obuku,
našminkaju i naprave frizuru. Bila je u svom prirodnom izdanju,
normalno za to doba dana, u staroj kućnoj haljini, u čupavim
papučama. Njeno lice bilo je bledo, masno i anemično, a njena
pepeljasto-plava kosa zamršena. Takav stil bi možda bio moderan, ali
ne sa pramenovima koji štrče pod pravim uglom u odnosu na lice, dok
su na temenu potpuno slepljeni poput kukuruznog polja koje je vetar
sravnio sa zemljom.
Šeron je bila toliko puna samopuzdanja zbog dobrog izgleda da je
marila samo kada je trebalo nekog da impresionira.
,,Šta se dogodilo?", pitala je. ,,Izgledaš kao da si video leš."
Piter je seo za sto. „I jesam. Odnosno, mislim da jesam. Treba mi
piće."
Za Šeron su ove poslednje reči bile znak za uzbunu mnogo više nego
reči koje su im prethodile. ,,Ne, ne treba ti. Ne u devet ujutru. Seti se
šta ti je rekao doktor Klajn."
,,Šeron", rekao je Piter, uzimajući njen sok od pomorandže kao
utešnu zamenu, ,,u kamenolomu su kola, neko je u njima, neko mrtav.
Smrdi odvratno, na trulo meso."
Zagledala se u njega. „O čemu to govoriš?"
,,Rekao sam, neka mrtva osoba se nalazi u kolima u kamenolomu.
U našem kamenolomu, gore u šumi."

 
 Ustala je. Bila je 12 godina mlađa, ali mnogo jača od njega, oduvek
je to znao. Ako je ikada postojala opasnost da on to zaboravi, ona bih
ga podsetila.
,,Ta kola, da li si pogledao unutra?"
,,Nisam mogao, mislio sam da ću povratiti. Moram da zovem
policiju."
,,Nisi pogledao unutra, samo si osetio miris. Otkud znaš da je u
pitanju telo? Otkud znaš da nije trulo meso?"
,,Bože, prijalo bi mi piće. Zašto bi u kolima bilo trulo meso? U
kolima treba da je vozač, i možda putnici. Moram da pozovem policiju."
,,Pit", rekla je Šeron glasom koji bi više odgovarao borcu za prava
životinja ili nekom političkom aktivisti koji se bori protiv kapitalizma,
nego supermodelu. ,,Ne možeš to, to je ludo. To nije tvoj problem. Da
nisi otišao tamo gore, a bog sveti zna šta si tamo tražio, nikada ne bi
video ta kola. Verovatno ti se i smrad samo pričinio. U šumi se
pričinjavaju stvari."
,,Nije mi se pričinjalo, Šeron, i znam čija su kola. To je plavi golf
koji je nestao, onaj koji pripada ženi koja je kidnapovala onu decu. Bilo
je na televiziji, bilo je u novinama."
,,Otkud to znaš? Da li si se približio da pogledaš? Ne nisi. Nisi
siguran da je to golf, video si samo neka plava kola."
,,Pozvaću policiju."
,,Ne, nećeš, Pit. U jedan ručamo sa Vorenoviina, večeras idemo na
žurku kod Gilbertovih. Neću to da propustim. Dovedeš li policiju
ovamo, nećemo moći nikud da idemo. Bićemo zaglavljeni ovde, i na
kraju krajeva to nije naš problem. Ako ima tela u kolima, u šta
sumnjam, oni će posumnjati na tebe. Misliće da si ti to uradio. Oni uvek
misle da je kriv onaj ko pronađe telo. Držaće te ovde nedelju dana radi
istrage, a onda će te odvesti pred sud. Da li je to ono što želiš, Pit?"
,,Ne možemo tek tako da ih ostavimo."
Kada je njen muž to rekao, Šeron je znala da je dobila bitku. ,,Ako
misliš da ne možemo kola da ostavimo tamo, zašto ne bismo mogli? Ne
moramo da se približavamo tom mestu."

 
 Lako je njoj, ona im se nije ni približila.
,,Kada dođemo na proleće, biće lišća na drveću i sve će prekriti novi
izdanci. Recimo da ih neko drugi nađe?"
,,Odlično. Pusti neka ih nađu. To onda neće uticati na nas, zar ne?"
Tek posle dva sata ponovo su pokrenuli tu temu. Vraćali su se sa
imanja Trolfild Farm, gde su ručali, a Šeron, koja nikada nije okusila
ništa jače od mineralne vode, vozila je Pitera koji je bio pijan kao letva.
,,Moram da sutra zovem policiju", rekao je, sričući reči. ,,Reći ću im
da sam ih tek video."
,,Nećeš ih zvati, Pit."
,,Verovatno je protiv zakona da pokrijem, ovaj, da sakrijem leš."
,,Nema nikakvog leša. Učinilo ti se." iako je preterao u piću za
vreme ručka, Piter je nastavio da preteruje i kod Gilbertovih. U
normalnim okolnostima, on se manje-više držao granica koje mu je
postavio doktor Klajn jer je želeo mu jetra potraje još barem nekoliko
godina. Ali normalne okolnosti nisu podrazumevale pronalazak
napuštenih kola koja su smrdela na raspadnuti leš. Sledećeg dana se i
sam osećao kao leš koji se raspada i nije pozvao policiju, samo se u tri
popodne izvukao iz kreveta i odvezao oboje nazad u London.
,,Daleko od očiju, daleko od srca" veoma je mudra izreka. Kada se
vratio u Saut Kensington, gde su jedina kola koja su bila parkirana bila
njegova, i kola drugih stanovnika koji su svoja kola ostavljali na ulici, i
gde je jedino drveće bilo ono posađeno duž pločnika, sećanje na njegovo
otkriće počelo je da bledi. Možda je samo umislio smrad. Možda nije u
pitanju leš mrtvog čoveka, već mrtvog jelena ili krtice koja leži
zarobljena ispod rastinja. Šta on uopšte zna o životu u prirodi?
Šeron je bila u pravu kada je rekla da on nije mogao da vidi, s
mesta na kome je stajao, da li je to bio VW golf ili neki drugi auomobil.
Nije video zadnji deo kola na kome je pisala marka. Piter je bio zauzet
čovek. Trebalo je izbeći kupovinu preduzeća i ubrzati integraciju. To je
bila njegova stvarnost, u oblakoderu sa staklenom fasadom kraj
Trafalgar Skvera, dok su zbivanja u provinciji u Kentu bila daleko od
njega.

 
 Njegov način da nastavi s izbegavanjem te teme bio bi da uopšte ne
ode u Pasam Sindžen, ili barem ne pre Božića. Ali dogodilo se nešto
čudno. Nije mogao da prestane da misli na to. Znao je da su kola tamo,
i znao je da je smrad dolazio iz unutrašnjosti kola. Šeron je bila u
pravu kada je rekla da je on umišljao stvari. Bio je obdaren, ili proklet,
sa bujnom maštom, koja je sada uvećala taj automobil izvan njegovih
stvarnih proporcija, raskrčila je grmlje i drveće koji su ga delimično
skrivali, a to je samo pojačalo smrad i prenelo ga sa njegovog izvorišta
u kamenolomu, kroz šumu, duž druma, sve do kuće. Počeo je da
zamišlja da će ga, kada sledeći put bude otišao u svoju kuću na selu,
kad god to bilo, zapahnuti smrad čim skrene na put s glavnog druma.
Neizbežno, stigao je petak. Želeo je, a i nije želeo da ide u Kent, a sada
se uplašio da će ga prisustvo tog automobila u njegovom kamenolomu
otuđiti od prelepe kuće i imanja, da će mu oni postati odvratni. Šta ako
nikad više ne poželi da ode tamo?
Šeron nije imala nameru da ide u Pasingem Hol dve nedelje za
redom. Divno je imati kuću na selu, samo ako ne morate često da idete
u nju. Korisno je kao nešto što možete pomenuti onako uzgred nekome
kraj koga sedite na večeri. Kupila je novu haljinu koju je planirala da
nosi na humanitarnoj gala večeri u Dorčesteru u subotu uveče, a u
nedelju joj na ručak dolaze majka i sestra i još četiri druga, ketering je
već poručen. Nijedan od njih dvoje nije hteo da pomeri svoje planove da
bi otišli u Pasingem. Piter se nije usuđivao da pođe bez nje. Tako nešto
mu se nikad nije dogodilo.
Mora da vežba da odagna taj automobil iz svojih misli i da se vrati
u svoje pređašnje bezbrižno stanje, u kome je bio pre nego što je otišao
da šeta po šumi prošle subote ujutru.

 
 Kad je sve razjasnio sa hampširskom policijom, Wexford je
pozvao Ralfa Dženingsa na sastanak. Što pre, molim vas. Morao je da
ostavi poruku na telefonskoj sekretarici.
Na stolu pred njim ležala je hrpa izveštaja i poruka iz drugih
policijskih izvora, i dok ih je pregledao shvatio je da je većina bila
negativna. Isto je bilo i sa veoma dugačkim spiskom svih mogućih
mesta na kojima su tri nestale osobe bile viđene. Smatrali bi da
zanemaruje svoj posao ako ih ne bi proverio, iako je znao da su priče o
tome kako je Džoana Troj pokušala da proda dvoje dece na internetu, i
kako su se ona i Džajls Dejd venčali u Gretni Grin bile obične gluposti.
Beri Vajn, Karen Malhajd, Lin Fenkort i ostali će preuzeti taj mučan
zadatak.
Nekoliko sati je prošlo, a za to vreme on je još dva puta okrenuo broj
telefona u Sautemptonu pre nego što mu je Ralf Dženings uzvratio
poziv. Glas mu je bio oprezan, gotovo uplašen. O čemu se radi? Kakve
veze ima Kriminalistički menadžment Kingsmarkama s njim? On ne
živi u tom kraju već šest godina.
,,Pročitali ste novine, gospodine Dženings? Videli ste objavu na
televiziji? Prošlo je već dve nedelje otkako je vaša bivša žena nestala."
,,Možda, ali to nema nikakve veze sa mnom. Ona je moja bivša
žena." Izgovorio je tu reč ne kao da među njima više nije postojala
nikakva veza, već kao da je Džoana Troj nekakav tabu o kome se ne
sme govoriti.
,,Ipak bih voleo da vas vidim. Postoje važna pitanja koja moram da
vam postavim. Kada bi bilo zgodno da vas ja i moj kolega posetimo?"
,,U mojoj kući?"
,,Gde drugde, gospodine Dženings? Ne tražim da dođete ovde.
Razgovor ne bi trajao dugo, najviše jedan sat."

 
 Usledila je duga tišina. Wexford je pomislio da je veza prekinuta.
,,Gospodine Dženings, da li ste tamo?" Odsutnim glasom Dženings
je promucao: ,,Da, da..." Zatim je rekao, kao da donosi odluku koja će
mu zauvek promeniti život:
,,Slušajte, ne možete da dođete kod mene kući. To nije moguće. To bi
iziskivalo previše objašnjavanja a zatim, zaista je neophodno da me
vidite?"
,,Mislio sam da sam bio jasan, gospodine", rekao je Wexford
strpljivo.
,,Možemo nekako da se dogovorimo. Mogli bismo, pa, da se nađemo
negde napolju. U kafiću, ne. U restoranu, da popijemo kafu. Šta kažete
na to?"
Nije mogao baš da insistira na tome da tog čoveka poseti u njegovoj
kući, mada mu je on probudio radoznalost. Dženings je verovatno
mogao da mu ne otvori vrata, ili da ne bude u kući kad on dođe, ili da
otvori vrata li ga ne pusti unutra. U ovoj situaciji nije mogao da dobije
nalog za pretres. ,,Vrlo dobro", rekao je.
Dženings je odlučio u koliko sati narednog dana treba da se sretnu i
odlučio je da će to biti u kafeu. Tamo ima dovoljno mesta za parkiranje,
rekao je, a glas mu je sada bio gotovo bezbrižan. I kafa je odlična, služe
devedeset devet različitih vrsta. To je njihov zaštitni znak, zato se kafe
i zove Kafe devedeset devet. Wexford mu se Zahvalio i spustio
slušalicu.
Zašto Dženings odbija da se nađu kod njega? Pomislio je na
mogućnost da je Džoana Troj možda tamo. Još gore, možda su tela
Džajlsa i Sofi Dejd tamo sakrivena Wexford nije prihvatio nijednu od
te dve mogućnosti. Dženings je mogao nekud da skloni Džoanu u
vreme razgovora. Što se tiče tela, ako su recimo zakopana u njegovoj
bašti, on ne bi odbijao da primi policiju već bi je oberučke dočekao,
praveći spektakl od toga. Pa, šta je onda razlog? Rešio je da to sazna.
Kada je telefon ponovo zazvonio pomislio je da je to Dženings koji se
javlja da promeni plan. Ali bila je to njegova ćerka Silvija. Zvala je iz

 
Hajda, pribežišta za žene gde je sada radila dve večeri i jedno prepodne
u nedelji.
,,Možda već znaš tata, jedan čovek samo što je uhapšen baš ispred
ove zgrade, zato što je svoju ženu napao čekićem. Videla sam, sa svog
prozora. Još sam uznemirena zbog toga."
,,Nisam iznenađen. Ne misliš valjda da ju je ubio?"
,,Ne, nije bilo tako strašno. Niži je od nje. Ciljao je na njenu glavu,
ali je pogodio u rame i leđa. Pala je dole vrišteći, a onda - onda je
prestala da vrišti. Neko je zvao policiju i ona je došla. Sedeo je kraj
svoje žene na pločniku i plakao, još uvek držeći čekić u ruci. Svuda je
bilo krvi."
,,Da li želiš da dođem?"
,,Ne, u redu je. Mislim da sam samo želela da s nekim razgovaram o
tome. Kal je danas uzeo kola, rekao je da će doći po mene. Biću u redu."
Wexford je stisnuo zube, ali tek kada je ona spustila slušalicu. Da li
to znači da onim danima kad radi u Hajdu pušta Čapmana da koristi
njen auto, a ona odlazi na posao autobusom? Možda samo ponekim
danima, ali i to je dovoljno loše. Zar on nema svoj auto? Lepo se on
snašao, pomislio je otac, lepa i velika kuća, stari župni dvor koji je Nil
renovirao, gotova porodica, auto na korišćenje, i sve to to zato što je bio
ljubazan, ili šta god već, prema jednoj usamljenoj ženi.
Pogledao je kroz prozor. Ponovo je padala kiša, fina sitna kiša koja,
kada je jednom počela, izgleda nije mogla da pronađe razlog da
prestane. Auto je došao iz ulice Haj, brisači su uključeni na najveću
brzinu, parkiro se odmah kraj vrata i iz njega su izašli Vajn i Lin
Fenkort, privodeći nekog čoveka koji je glavu pokrio kaputom. Vlasnik
čekića, verovatno je to bilo u pitanju.
A šta je sa Silvijom? Možda je trebalo da odu do njene kuće, koju su
svi iz navike zvali stara županija i provere kako je ona. Uvek mu je
drago da vidi svoje unuke. Mada, Čapman bi bio tamo. Wexford je bio
proklet previše bujnom maštom i sada mu se javila užasna pomisao da
bi Silvija mogla da dobije još jedno dete. Zašto da ne? To je ono što žene
žele, kada se ukrcaju u novu i (barem pretpostavljamo da im je to

 
namera) stabilnu vezu. Kad izgovore onu užasnu frazu: ,,Ja želim
njegovo dete." Nijedna razumna osoba ne bi želela da ima Čapmanovo
dete. On je možda zgodan, ali je glup, a glupost je najverovatnije
nasledna, kao i lepota, možda čak i više, premda je Silvijin otac često
mislio da je Silvija vrlo nerazumna.
Ipak, otišao bi do njih. Ona je njegova ćerka, s kim god da uđe u
vezu, i doživela je veliki šok. Po ko zna koji put poželeo je da nađe
manje značajan posao.
,,Zamišljam nekog lepuškastog šonju", rekao je Wexford dok su on i
Berden vozili autoputem M-3, i dok je on još uvek razmišljao o Kalumu
Čapmanu. ,,Pa ipak, ne znam zašto. Čini se da Džoani Troj izgled nije
bio važan."
,,Ta odeća." Berden je zgađeno izgovorio te dve reči. Ponovo je nosio
plavo odelo, ovog puta sa belom košuljom i kravatom sa plavi zelenim i
belim šarama. Wexford je uživao u tome što je Berden i protiv svoje
volje to odelo morao da prekrije kišnim mantilom, ali se složio s tim da
je Berdenovo viđenje neosnovano. ,,Ja zamišljam nekog žgoljavka s
velikim zubima."
,,Lepa reč, žgoljavko", rekao je Wexford. ,,Sada je već izašla iz
mode."
,,U svakom slučaju, besmisleno je da nagađamo kako neko izgleda.
Ljudi nikada nisu onakvi kao što mi očekujemo. Prema zakonu
proseka trebalo bi da smo barem ponekad u pravu, ali mi nikada
nismo u pravu."
,,Ne verujem u zakon proseka", rekao je Wexford. Kafe je bio sasvim
običan, poput hiljada sličnih kojih ima svuda po zemlji. S namerom da
bude moderan, s puno hroma, crvenim vinil podom i crnim kožnim
sedištima, imao je separe za skrivanje, okrugle stolove za kojima se
sedelo i visoke okrugle stolove za kojima se sedelo na barskim
stolicama. Stigli su pre zakazanog vremena, ali Dženings nije. Nijedan
muškarac nije sedeo sam u Kafeu devedeset devet.
,,Zašto bi bilo ko želeo kafu sa orasima?", pitao je Wexford čim su se
on i Berden smestili u separe i poručili veliku filter kafu i kapućino.

 
 ,,Ili s bademom i cimetom? Bog zna zašto. To je samo ugostiteljski
trik."
Kafa je stigla. Wexford je seo okrenut prema vratima da bi primetio
Dženingsa kad stigne. Pitao se da li je bilo očigledno čoveku za barom
pulta i ženi koja je posluživala da su oni policajci. U njegovom slučaju
verovatno da, ali možda ne u slučaju elegantno obučenog Berdena. To
nisu mogli da izbegnu. Dženings je tražio da se nađu na tom mestu, a
ne u njegovoj kući.
,,Dobro, gde je on?", upitao je Wexford, gledajući na sat. ,,Već je
jedanaest i deset, a dogovorili smo se u jedanaest."
,,Vreme više nema onaj značaj koji je nekad imalo. Zar niste
primetili? Naročito za mlade. Oni stavljaju neku vrstu mentalnog 'oko'
ispred zakazanog vremena, pa to ispada oko 1O ili oko 11, a to vrlo
lako može da znači pola sata kasnije."
Wexford je klimnuo glavom. ,,Problem je u tome što ne možemo da
se naljutimo i da odemo. On je nama potrebniji nego mi njemu." Popio
je sa kafu, uzdahnuo i rekao: ,,Sećaš se one budale, Kaluma Čapmana?"
Kako je Berden predvideo, bio je potpuno različit od onoga što su
obojica zamišljali. Wexford je bio u pravu, ali samo u tome što je
verovao da su oni lako prepoznatljivu kao policajci, jer Dženings se
odmah uputio prema njima.
Bio je visok i mršav, seo je pored Berdena, a preko puta Wexforda.
Džoanin otac im je rekao da Dženings ima trideset dve godine. Ako se
izuzme ćelavo teme, koje je pokušavao da sakrije tako što je češljao
kosu preko njega, izgledao je mnogo mlađe.
Bio je jedan od onih muškaraca koji imaju lice poput Petra Pana,
gotovo nalik na bebu, s krupnim očima, sitnim i prćastim nosem, i
napućenim usnama. Svetla kosa, talasasta i gusta iznad čela, padala
mu je niz lice u malim uvojcima koji su sezali do ušiju.
,,Šta vas je zadržalo, gospodine Dženings?" Wexfordov ton bio je
prijatniji od njegovih reči.
,,Izvinite što kasnim. Nisam mogao da stignem ranije." U kontrastu
s njegovim izgledom, glas mu je bio dubok, premda je Dženings, iako je

 
izgledao kao da brijač nikada nije prošao preko njegovih rumenih
obraza, nesumnjivo izgledao muževno.
,,Zapravo, imao sam malu nezgodu. Mojoj priči, ovaj, niko nije
verovao."
,,Vašoj priči?", upitao je Berden.
,,Da, to je ono šta sam rekao." Došla je kelnerica. ,,Donesite mi kafu
sa cimetom, molim vas, Slušajte, odlučio sam da vam sve objasnim.
Znam da izgleda čudno. Stvar je u tome, o Bože, ovo je tako neprijatno
- stvar je u tome da je moja sadašnja devojka, zove se Virdžinija, ona je
bolesno ljubomorna. Mislim, patološki ljubomorna, mada je možda
nepristojno da to kažem."
,,Nećemo joj reći", rekao je Wexford ozbiljno.
,,Ne. Ne, siguran sam da nećete. Radi se o tome da ona ne može da
podnese činjenicu da sam već bio oženjen. Mislim, ne bi bilo tako
strašno da je moja prva žena umrla. Ali ja sam razveden, kao što znate,
i zabranjeno mi je čak i da pomenem, ovaj, Džoanino ime. Samo da
biste shvatili koliko je situacija ozbiljna, ona ne može da podnese ako
samo pročita ime Džoana u nekom drugom kontekstu ili ako upozna
neku Džoanu... Pretpostavljam da je to, na neki način, laskavo - pa,
jeste. Vrlo sam srećan što me neko, ovaj, toliko voli."
,,I ja sam jednom bio predmet obožavanja", promrmljao je Wexford.
,,Hoćete da kažete, ako vas dobro razumem, gospodine Dženings, da ne
želite da dođemo kod vas jer bi se vaša devojka uzrujala zbog teme
razgovora?"
Dženings je rekao s oduševljenjem. ,,Dobro ste razumeli."
,,A da biste uopšte došli, morali ste da smislite dobar izgovor za to
da sami odete nekud na jedan sat, u jedanaest ujutru? Da? Pa, vi
nesumnjivo najbolje poznajete svoju situaciju, gospodine Dženings."
Svaki normalan čovek bi pobegao glavom bez obzira od te Virdžinije,
pomislio je Wexford. ,,A sada, da pređemo na razlog našeg susreta.
Recite nam nešto o vašoj bivšoj ženi. Kakva je ona osoba? Kakva su
njena interesovanja, ciljevi, njene navike." Dodao je istim tonom. ,,Ne
brinite, ovde nema ko da vas čuje."

 
 Dženings nije bio razuman čovek. O tome svedoče njegovo
pretvaranje i nemogućnost da se odupre tiraniji. Ipak, nije bio loš u
proceni karaktera, iako se osvrtao oko sebe dok je govorio, verovatno iz
straha da se Virdžinija slučajno ne pojavi na vratima.
Wexford, koji je očekivao da čuje: ,,Pa, Džoana je kao i svaka
druga", bio je prijatno iznenađen.
,,Upoznali smo se na fakultetu. Ona je bila na postdiplomskim
studijama iz modernih jezika, a ja iz biznisa. Većina ljudi bi sigurno
rekla da smo bili previše mladi za brak, ali mi smo baš to uradili. Oboje
smo imali dvadeset tri godine. Želela je da dobije posao u školi u
Kingsmarkamu. Njen otac tamo živi, majka joj je umrla."
,,Džoana je veoma pametna. Ne bi dobila posao tako mlada da nije
takva. Vrlo je, ovaj odlučna. Mislim, ima stav o gotovo svemu.
Impulsivna takođe, rekao bih. Ako nešto poželi, to mora da dobije, i to
odmah. Pretpostavljam da sam bio zaljubljen, šta god to znači - zar nije
ovo neko poznat već rekao?"
,,Princ od Velsa", rekao je Berden.
,,Ah, stvarno? Pa, mora da sam bio zaljubljen u Džoanu jer ona
nije... Hoću da kažem, nikada mi se zapravo nije sviđala, ona nije baš
naročito dopadljiva. Može da bude prijatna ako nešto želi, ali sama s
osobom koju je izabrala - pa, da s njom provede ostatak života, ume da
bude gnjavator. Nepodnošljiva, ako znate na šta mislim. Kada sam je
tek upoznao, primetio sam da nije imala prijatelje. Ne, to nije sasvim
tačno. Imala je jednog ili dva prijatelja, ali kada smo raskinuli, shvatio
sam da su oboje bili slabi ljudi koji su dozvoljavali Džoani da radi s
njima šta hoće. Čini se da ona nije kadra da s nekim ima ravnopravan
odnos."
Sada kada se upustio u analizu ličnosti svoje bivše žene, Dženings
je bio u elementu. Čak je prestao da se trza svaki put kada bi neko ušao
u Kafe devedeset devet. Wexford ga je pustio da govori. Pitanja će
postavljati kasnije.
,,Odlučili smo da se venčamo. Ne znam zašto. Kada sada razmislim
o tome, nije mi jasno zašto. Mislim, već tada mi je bilo jasno da ću biti

 
u grdnoj nevolji svaki put kad se ne složim s njom oko nečega. Njeno
mišljenje je uvek ispravno i svi ostali treba da se slože s njom, naročito
ja. Verovatno sam mislio da nikada neću sresti nekog tako pametnog,
tako dinamičnog kao Džoana. Nikad ne bih sreo nekog sa toliko
energije i snage. Ona je spremna na akciju tokom celog dana, a ustaje
rano, mislim u pola sedam ujutru, čak i vikendom, već je okupana,
obučena, ali vas sigurno ne zanima sve ovo. Vrhunac je bio kada sam
počeo da mislim da mi niko posle nje neće biti dovoljno zanimljiv. Pa,
nisam bio u pravu ali sam mislio da jesam."
To bi bio dobar epitaf za mnoge ljude, pomislio je Wexford, možda
većinu. Nije bio u pravu, ali je mislio da jeste.
,,Moj otac nam je kupio kuću u Pomfretu. Umirao je, pa je rekao da
mogu da se uselim odmah, dok je još bio živ. Umro je otprilike dva
meseca posle našeg venčanja. Džoana se zaposlila u školi u
Kingsmarkamu, školi Haldon Finč, a ja u jednoj londonskoj firmi.
Nekad sam svakog dana išao u London na posao."
,,Još kafe? Ja ću poručiti još." Wexford i Berden su klimnuli glavom.
Obojica su hteli da time dobiju na vremenu, bojali su se da će, ako
odbiju, Dženings primetiti koliko je vremena prošlo i zbrisati. Mahnuo
je kelnerici. ,,Gde sam stao? Da, znam. Kažu da čovek može da se
savršeno dobro slaže s nekim s kim živi, ali čim uđe u brak stvari
krenu naopako. Možda, ali Džoana i ja smo se zaista slagali samo dok
sam ja bio poslušan, a ona komandovala. Tu je zatim bio i seks."
Prekinuo je kada je konobarica došla da primi porudžbinu, bacio
pogled na sat i rekao: ,,Rekao sam Virdžiniji da neću više od sat i po,
tako da imam još malo vremena. Da, seks. Želite to da čujete?"
Wexford je klimnuo glavom.
,,Dobro, u početku je bio prilično dobar, mislim kada smo se tek
upoznali, ali je prestao to da bude mnogo pre nego što smo se venčali.
Tokom našeg šestomesečnog braka skoro da ga nije bilo. Nemojte
misliti da sam ja to prihvatio ležeći skrštenih ruku." Ne baš
najspretnija fraza imajući u vidu okolnosti, pomislio je Wexford, ali
Dženings izgleda nije bio svestan šta je rekao.

 
 ,,Ne, pokušao sam da joj kažem kako sam se osećao. Rekao sam joj.
Mislim, bilo mi je dvadeset šest godina, bio sam normalan, zdrav
čovek. Za Džoanu mogu da kažem da se nije pretvarala. Nikada nije.
Odmah mi je rekla, ne sviđaš mi se više, rekla je, ćelaviš. A ja sam
pomislio, mora da je poludela, mislim prevremena ćelavost je nasledna
u mojoj porodici. Pa šta? Moj otac je oćelavio još pre nego što je
upoznao moju majku, a tada mu je bilo tek trideset godina. Ipak su
dobili troje dece."
Stigla je kafa. Dženings je otpio gutljaj, verovatno da utvrdi da li
sadrži odgovarajuću količinu cimeta. ,,Da nastavim", rekao je. ,,Bio
sam ubeđen da postoji neko drugi. Onda sam upoznao tu Katrinu,
majku te nestale dece. One su stalno zajedno. Ali, nemojte misliti da je
Džoana lezbijka. Kao prvo, primetio sam da nijednoj ženi nije
dozvoljavala da je takne. Nije čak dopuštala ni da je maćeha poljubi. A
Efi ne izgleda nimalo neprivlačno, daleko od toga. Jednom ili dva puta
Katrina bi stavila svoju ruku na njenu, ali bi Džoana uvek povukla
svoju ili sklonila njenu. Osim toga, ja nisam bio prvi muškarac u
njenom životu, daleko od toga. Imala je puno veza pre mene, počela je
još u školi. Ali uvek je bila s muškarcima. Pitao sam se da li je
privržena Katrini zato što joj se sviđao njen muž. On nije nimalo
privlačan, ali sa ženama čovek nikad nije načisto, zar ne? Nisam
mogao da smislim nijedan drugi razlog zašto bi se družila s Katrinom -
pa, dobro, možda bih i mogao. Katrina se uvek slagala sa svim što bi
Džoana rekla, učinila i uvek joj je govorila kako je talentovana i
pametna, Džoana je to volela, uživala je u tome. Još ne znam odgovor.
U svakom slučaju, ubrzo posle dolaska Dejdovih na scenu rekla je da je
odlučila da neće biti više seksa. Naš brak je trebalo da postane
partnerstvo, citiram ,,iz praktičnih razloga i radi prijateljstva".
,,Vi ste prvi otišli, gospodine Dženings?"
,,Naravno da jesam. Prodao sam kuću i polovinu novca dao njoj. Sve
bih učinio samo da je se rešim. Od tada je nisam video."
Berden je upitao: ,,Da li je gospođica Troj bila gruba prema vama?
U tim vašim raspravama, kada se niste slagali s njom, da li bi digla

 
ruku na vas? I da li znate neki nasilni ispad u njenoj prošlosti, možda
pre nego što ste je upoznali, ali o kome vam je pričala?"
,,Nije bilo ničeg sličnog. Sve je bilo samo verbalno Džoana je vrlo
verbalna. Samo jedna stvar..."
,,Da, gospodine Dženings?"
,,Hteo sam da vam ispričam o jednom incidentu te vrste. Ne prema
meni, bilo je to mnogo pre nego što smo se upoznali. Nije mi ona rekla,
neko drugi jeste. Neko koga sam poznavao na fakultetu. Ne znam da li
bi trebalo o tome da govorim, mada ne mislim da mi je taj momak to
rekao u poverenju."
,,Mislim da je bolje da nam ispričate, gospodine Dženings", rekao je
Wexford odlučno.
,,Pa, dobro. Kada je taj momak čuo da se zabavljam sa Džoanom,
rekao je da je ona išla u srednju školu Kingsmarkam sa njegovim
rođakom. Oboje su bili tinejdžeri, ali je ona bila starija, tri godine
starija, mislim. Prebila je tog dečka, napravila mu crne masnice na oba
oka, čak mu je izbila zub. Bio je sav u modricama, ali ništa nije slomio.
Sve je to bilo zataškano, jer se njegov rodak oporavio i nije bila
učinjena velika šteta, ali i zato što je Džoanina majka tek umrla, i neki
savetnik u školi je rekao da je to bio razlog. Naravno, pitao sam Džoanu
za to, a ona je rekla isto, majka joj je umrla i bila je u šoku, nije znala
šta je radila. Rođak je to poricao, ali ona tvrdi da je rekao nešto
nepristojno o njenoj majci. To je ono što mi je rekla, da je on uvredio
njenu pokojnu majku."
,,Ali bila je tu jedna smešna stvar. Ne baš smešna, ali znate na šta
mislim. Taj momak je umro. Godinama kasnije, mislim od leukemije.
Mora da je imao dvadeset jednu ili dvadeset dve. To mi je rekla
Džoana. Bilo je to pre nego što smo se venčali. Još smo bili na
postdiplomskim studijama. Rekla je: 'Sećaš se onog Ludovika Brauna...,
čudno da se još sećam imena, ali ime je baš neobično, zar ne? Sećaš se
onog Ludovika Brauna', rekla je. 'Mrtav je. Neka vrsta raka.' A onda je
dodala: 'Nekad ljudi dobiju šta su zaslužili, zar ne?' To je bilo tipično za
nju. Jadničak je možda rekao nešto nepristojno i zbog toga je zaslužio

 
da umre od leukemije. Ali to je bila Džoana. Na to sam mislio kada sam
rekao da nije bila baš dopadljiva."
Ludovik Braun, pomislio je Wexford. Iz Kingsmarkama, verovatno,
ili okoline. Pohađao je srednju školu Kingsmarkam, umro mlad, neće
biti teško da pronađe njegovu porodicu. ,,Veoma ste nam pomogli,
gospodine Dženings. Hvala."
,,Bolje da ne kažem da mi je bilo zadovoljstvo, zar ne?" Ponovo je
bacio pogled na sat.
„O bože, za pet minuta moram da stignem do kuće. Uzeću taksi, ako
mogu da ga dobijem."
Istrčao je napolje. Konobarica ga je posmatrala kako odlazi, s
blagim osmehom na usnama. Da li je već dolazio ovde sa Virdžinijom, a
ona javno pokazivala svoju posesivnost?
,,Neki ljudi", rekao je Berden kada je Wexford platio račun, ,,kao da
sve rade protiv sebe. Skaču s vrelog tiganja pravo u vatru."
,,On je slab i privlače ga jake žene. Nažalost, dva puta do sada je
izabrao ženu čija snaga nije nimalo dobroćudna. Njega čovek može da
ubedi u bilo šta. Da proda babu u belo roblje, proguta cijanid. Ipak, s
naše tačke gledišta, on je daleko bolji svedok od svih drugih koje smo
ispitivali u ovom slučaju, zar ne? Dao nam je neke važne informacije."

 
 Berden je zaspao u kolima, a Donaldson nikada ne progovara u
kolima dok mu se neko ne obrati, tako da se Wexford povukao u
vlastite misli, koje su se uglavnom ticale Silvije i njihovog susreta
prethodne večeri. On i Dora su otišli u staru županiju posle večere,
tobože da provere kako se oseća njihova ćerka posle neprijatnog
događaja u Hajdu tog jutra. Čapman je otvorio vrata i očigledno mu nije
bilo drago što ih vidi.
,,Silvija mi nije rekla da vas očekuje."
Dora ga je upozorila da pripazi na jezik, tako da je Wexford ćutao.
Pitao je kako je Silvija.
,,Ona je u redu. Zašto ne bi bila?"
Zatekli su dečake kako rade domaće zadatke, u nečemu što su svi
zvali porodična soba, a gde je bio uključen televizor, premda je ton bio
sasvim utišan, i gde je, sudeći po polupraznoj vinskoj čaši na stolu,
udubljenju u jastuku fotelje i Radio tajmsom na naslonu za ruke,
Čapman leškario pre nego što su oni stigli. Wexford, koji je brzo
shvatio sve to čim je promolio glavu kroz vrata, pozdravio se sa
Robinom i Benom, a zatim otišao za Dorom do kuhinje. Tamo su
zatekli Silviju kako sprema večeru, špagete su se kuvale u jednoj šerpi,
pečurke, paradajz i začini u tiganju, povrće za salatu već iseckano na
dasci.
,,Samo što sam stigla kući", rekla je, kao da se brani ili kao da joj je
bilo potrebno opravdanje. ,,Kal je hteo da spremi večeru, ali još traje ta
emisija na televiziji, a njemu je bilo važno da to pogleda, ali sada
pomaže dečacima oko domaćeg zadatka."
Wexford ponovo ništa nije rekao, barem ne o toj temi.
,,Kako si?"

 
 ,,Dobro. Trebalo je da sam se već navikla na takve prizore. Već sam
toliko toga videla. Ali obično ne prisustvujem samom napadu, samo
čujem o njemu pošto se već dogodio. Ali, dobro sam, moram da budem.
Život ide dalje."
Svaki muškarac koji naziva sebe muškarcem, Wexford je iznenađen
da je uspeo da sroči tako nešto, makar samo u svojim mislima - svaki
pristojan muškarac bi seo da razgovara s njom, sipao joj piće, sklonio
negde decu, slušao je i pokazao razumevanje.
,,Jako je kasno za večeru, ali nisam mogla da stignem ranije. Da li
želite nešto da popijete?"
,,Došli smo na kratko", rekla je Dora nežno. ,,Bolje da krenemo."
U kolima, dok su se vozili kući, Wexford je rekao: ,,Zar on nije
trebalo da bude taj Novi muškarac? Mislio sam da se o tome radi.
Inače, u čemu je svrha?"
Dora, koja inače smatra da on preteruje, složila se s njim. Često je
čuo da ženu ne privlači toliko izgled muškarca ili njegov karakter, već
njegova seksualna moć, ali on u to nikad nije verovao. Seks je naravno
važan, ako volite tu osobu ili osećate snažnu privlačnost prema njoj. U
suprotnom, seks je pretvarao muškarce i žene u mašine sa dugmićima
za uključivanje i isključivanje. Pitao bi Berdena za mišljenje, ali on je
bio snebivljiv kad su te stvari u pitanju. Osim toga, spavao je.
Razmišljajući o Silviji i Čapmanu i o Silvijinim poslovima i Nilu,
ostavio je Berdena da odspava još deset minuta, a zatim ga probudio.
,,Nisam spavao", rekao je Berden kao nekakav starac koji je
slučajno zadremao u fotelji.
,,Ne bio si u kataleptičnom transu. Kako se zove glavna nastavnica
u školi Kingsmarkam?"
,,Ne pitajte mene. Dženi to zna."
,,Da, ali Dženi nije ovde. Siguran sam da radi u istoj školi."
Iako mu se niko nije obratio, Donaldson je rekao:
,,Dama Flora Greg, gospodine."
,,Dama?"
,,Tako je", rekao je Berden. ,,Dobila je tu počasnu titulu od škole."

 
 ,,Zato što je spasla školu od nereda u koji je zapala. Moj
četrnaestogodšnji sin ide u tu školu, gospodine."
,,Onda, mora da je relativno nova", rekao je Wexford. ,,To sa
Džoanom Troj se dogodilo kada? Pre petnaest godina. Ko je bio tamo
pre dame Flore?"
Donaldson nije znao. ,,Neki muškarac", rekao je Berden. ,,Da
razmislim. Bio je tamo kada sam tek upoznao Dženi, a ona je tamo
predavala. Govorila je kako je lenj, toga se posebno sećam, da je lenj i
da diže galamu oko pogrešnih stvari. Sećam se, Lokhart, tako se zvao.
Brendon Lokhart."
,,Pretpostavljam da ne znate gde možemo da ga nađemo."
,,Pogrešno pretpostavljate, kako bi rekao Rodžer Dejd. Ali, čekajte
malo. Biće već pet ili šest godina od kako se on penzionisao, a Flora
Greg došla na njegovo mesto. Tada je imao šezdeset pet godina. Možda
je već mrtav."
,,U tim godinama se nikad ne zna. Gde je on sada?"
,,Odseo je u okrugu, toliko znam."
Wexford je razmislio.
,,Dakle, kod koga prvo idemo? Kod Lokharta ili kod roditelja
jadnog Ludovika Brauna?"
,,Prvo moramo da ih pronađemo."
Potraga za Lokhartom je bila lakša, našli su ga u telefonskom
imeniku. Wexford je dao Lin Fankort mučan zadatak da pozove
telefonom svaku od pedeset osam porodica Braunovih koliko ih ima u
lokalnom imeniku i da ih oprezno pita koja je od njih imala sina koji je
sa dvadeset dve godine umro od leukemije. Razmišljao je, dok su se on i
Bari Vajn vozilo do ulice Kamelford u Pomfretu, da su oba, moguća
kriminalna, incidenta iz života Džoane Troj imala veze sa školom. Prvo
napad na četrnaestogodišnjaka, zatim navodna krada. Da li je važno to
što je oba puta u pitanju bila škola? Nije li to samo slučajnost?
Brendon Lokhart je bio udovac. Rekao je to Wexfordu dva minuta
pošto su policajci ušli u kuću. Možda je samo hteo da objasni to što živi
sam, premda je sve u kući bilo zastrašujuće uredno i čisto. Imao je

 
zasebnu kuću, u viktorijanskom stilu, okruženu baštom koja je leti
sigurno izgledala poput fotografije na kalendaru. Odveo ih je u
savršeno urednu dnevnu sobu koja je izgledala sasvim bezlično.
Wexford je instinktivno osetio da im tu niko neće ponuditi čaj. Seo je
oprezno na fotelju presvučenu cicom sa cvetnim dezenom. Vajn je seo
na ivicu visoke stolice čiji su držači za ruke bili izglancani kao staklo.
,,Škola, da", rekao je Lokhart. ,,Jedna žena je došla na to mesto
posle mene. Ja uobičajeno ne volim da koristim nove reči, ali pravim
izuzetak kad je u pitanju reč 'navalentan'. Vrlo dobra reč, zar ne?
Savršeno odgovara dami Flori Greg. Kakva je to farsa, zar ne, da žena
poput nje dobije takvu titulu? Video sam je samo jednom, ali bilo mi je
jasno da je preterano stroga, voli da pametuje, levičarka je i
navalentna. Ali žene sada vladaju svetom, zar ne? Kako su samo
zavladale našim školama! Čujem da Haldon Finč sada ima direktorku.
Za neverovatno kratko vreme žene su potpuno preuzele vlast,
navalentno su se ugurale u svaku oblast života koja im je nekad bila
nedostupna. Drago mi je da su kod mene došla dva muška policajca."
,,U tom slučaju, gospodine Lokhart", rekao je Wexford, ,,možda vam
neće biti teško da odgovorite na neka pitanja o dva vaša bivša učenika,
o Džoani Troj i Ludoviku Braunu."
Lokhart je bio nizak čovek, tanak i živahan, lice mu je bilo glatko i
ružičasto za njegove godine, a seda kosa ravnomernije raspoređena u
poređenju sa kosom Ralfa Dženingsa. Ali dok je govorio, to lice se
krivilo i na momente poprimalo oblik lobanje.
,,Tako mi je drago da koristite reč učenik, mislim, siguran sam da
bi dobra dama radije koristila reč 'student'."
Wexforda je obuzela želja da ga priupita da li je slučajno posetio
nekog psihijatra zbog te svoje paranoje Ali, to naravno nije mogao.
,,Džoana Troj gospodine i Ludovik Braun."
,,To je bila ona mlada dama koja je divljački napala jednog učenika,
zar ne? Da, to je bilo u gardarobi, kako se dobro sećam. Posle dramske
sekcije, koju sam bio prisiljen da zovem Dramsko društvo. Mislim da
ga je kasnije optužila da joj je rekao nešto uvredljivo dok su probali

 
predstavu. Da, sećam se. Radili su predstavu Andrakole i lav. Omiljen
izbor u dramsim sekcijama, verovatno zato što ima tako mnogo likova."
,,Prilično ga je povredila, zar ne, mada mu nije polomila nijednu
kost?"
,,Imao je modrice na oba oka. Bio je sav u modricama."
,,Ali niste pozvali policiju, ni hitnu pomoć? Čuo sam da je cela stvar
zataškana."
Činilo se da je Lokhartu bilo malo neprijatno. Lice mu se zgrčilo u
groteksnu masku pre nego što je odgovorio. ,,Dečak je to želeo. Pozvali
smo njegove roditelje, zapravo majku, mislim da se tada razvodila od
muža. To je danas tako uobičajeno, zar ne. Složila se sa sinom. Hajde
da ne dižemo galamu oko ovoga, rekla je."
Dečak je imao samo četrnaest godina. Wexford je pokušao da se seti
nečega u vezi sa komadom Androkle i lav, ali samo se setio starog
Rima i hrišćana koje su bacali divljim zverima. ,,Ludovik je sigurno bio
statista, zar ne? Igrao je roba ili nekog od hrišćana?"
,,O da, tako nešto. Koliko se sećam, rekla je da je sapleo ili joj se
iskezio, nisam baš siguran. Znam da je bilo nešto beznačajno. Ali, on
nije umro od leukemije. Mislim da ste rekli leukemija?"
Wexford je klimnuo glavom.
,,Ne, ne. On je imao leukemiju, to je tačno, ali je to bilo pod
kontrolom uz pomoć nekog leka. Moja draga pokojna žena je poznavala
baku tog dečaka. Radila je kao kućna pomoćnica u kući neke njene
prijateljice. Moja žena mi je ispričala ono što je njoj ispričala ta žena.
On je zapravo pao sa litice."
,,Kada je to bilo, gospodine?", upitao je Vajn.
,,Stići ću dotle. Pustite me da završim. Njegova majka i, pa dobro,
očuh pretpostavljam. Možda je samo bio ljubavnik gospođe Braun, o
tome ne znam ništa. Odveli su ga na odmor negde na Južnu obalu, ne
baš tako daleko. Izašao je sam jednog popodneva i pao s litice. Prava
tragedija. Sprovedena je istraga, ali tu nije bilo ničeg sumnjivog, kako
bi ste vi rekli. Bio je slab, nije mogao dugo da hoda, i pretpostavili su
da se suviše približio ivici i onesvestio se."

 
 Wexford je ustao.
,,Hvala, gospodine Lokhart. Pomogli ste nam."
,,Čuo sam da je Džoana Troj postala nastavnica. Zar je to moguće?
Ona je bila poslednja osoba na svetu kojoj je trebalo prepustiti da brine
o deci."

***
,,Dakle, gde je bila Džoana dok je Ludovik Braun boravio u Istbornu
ili Hastingsu ili gde već?"
Wexford je postavio ovo retoričko pitanje Berdenu, dok su pili čaj u
njegovoj kancelariji.
,,I kako to da saznamo?", dodao je Berden. ,,Mora da je prošlo, pa da
vidimo, osam godina. Pretpostavljam da je tada predavala u Haldon
Finču. Zabavljala se sa Dženingsom, mada mislim da nisu bili u braku.
Ne vidim razlog zašto ne bi skoknula do Južne obale na par sati. To za
nju ne bi bio nikakav problem.
,,Još uvek nije jasno, šta je to Braun učinio da je toliko razbesni.
Uvredio njenu majku, kako je rekao Dženings, sapleo je ili se iskezio,
kako je rekao Lokhart. Koje od ta dva? Ili možda oba? Da li je uopšte
poznavala Ludovika Brauna? Da li su se poznavali pre nego što ju je
nečim uvredio na probi? Bili su isto godište."
,,Moguće je potvrdno odgovoriti na sva ta pitanja, u slučaju da je
ona kriminalni psihopata."
,,Nemamo dokaze da jeste. Ako ne želite još jednu šolju čaja,
možemo odmah da pođemo kod Braunovih. Lin je saznala da majka
živi u Stovertonu i da se još uvek preziva Braun, uprkos tom
ljubavniku."
,,Kakvom ljubavniku?"
,,Onaj stari dinosaurus Lokhart ga je pomenuo."
Džeklin Braun je izgleda dobila daleko manje od svog razvoda nego
Džoana Troj. Živela je u polovini kuće u ulici Rombus u Stovertonu, a
sama kuća je bila veoma mala. Prednji prozor je gledao na saobraćaj u
jednosmernoj ulici. Bubnjanje, glasna muzika i glas Eminema dopirali

 
su kroz zid koji je delio njen stan od susednog. Džeklin Braun je
pesnicom udarila o zid, ali buka se tek neznatno stišala.
,,Ne znam zašto je napala Ludovika." Njen glas je bio slomljen,
sumoran, kao i cela njena pojava. Život je očigledno isisao iz nje svu
boju i svu radost. ,,Smešno ime, zar ne? Njegov otac ga je izabrao. Ta
devojka, Džoana, on je nije čak ni poznavao, bila je mnogo starija od
njega. Pa, kad je neko tinejdžer ta razlika u godinama je velika. Nikada
to nikom nije učinila ranije, tako su barem rekli. I samo zato što joj se
iskezio dok je ona probala svoju ulogu. Isplazio se, to je sve."
,,Žao mi je što moram da vam postavim ova pitanja gospođo
Braun", rekao je Wexford. ,,Potrudiću se da to bude što bezbolnije.
Odveli ste sina na odmor 1993. gde tačno?"
,,Moj partner i ja. Njegovo ime je gospodin Vilkins. Bila je to
njegova ideja, on je uvek ljubazan. Otišli smo u Istborn i odseli kod
njegove sestre."
Berden se umešao: ,,Ni vi ni vaš sin nikada niste ponovo sreli
gospođicu Troj posle napada na Ludovika?"
,,Ne, nikada. Zašto bismo? Ludo je odlazio u šetnju gotovo svako
popodne. Doktor je rekao da je to dobro za njega. Gospodin Vilkins je
obično išao s njm, ali tog dana ga je bolela noga, gotovo da nije mogao
da hoda, ne znamo šta se desilo, nikada nismo saznali, ali u svakom
slučaju Ludo je otišao sam. Uglavnom bi se vratio već posle dvadeset
minuta. Tog puta se nije vratio."
Na stepeništu su se čuli koraci, vrata su se otvorila i ušao je jedan
muškarac. Bio je nizak i dežmekast, i imao podbradak. Džeklin ga je
predstavila kao gospodina Vilkinsa.
Wexfordu je bilo žao što Lokart nije tu da ga vidi. Sigurno bi
prestao da pominje tog nimalo romantičnog čoveka kao ljubavnika.
,,Razgovarali smo o Ludovikovoj tragičnoj smrti."
,,Oh, zaista?"
Kada je njen partner stigao, Džeklin Braun se oraspoložila.
Ponovila je ono što je već rekla, ali mnogo veselije. ,,Smešno ime, zar
ne? Njegov otac ga je izabrao."

 
 ,,Hoćete li da čujete odakle mu to ime?" Vilkins je seo i uzeo
Džeklin za ruku. ,,Čitao je knjigu."
Pomenuo je to kao da je u pitanju bila neka sasvim neuobičajena
aktivnost, poput skupljanja retkih insekata ili proučavanja
metaplazme.
,,Vidite, čitao je knjigu pod naslovom Ulica Rilington broj 1O
Ludovika Kenedija. Smešno, zar ne, da čovek nazove svog jedinca po
piscu knjige o serijskom ubici."
Džeklin se jedva primetno osmehnula i odmahnula glavom. ,,Jadni
Ludo. Ali možda je tako najbolje. On u svakom slučaju ne bi dugo živeo,
ne bi doživeo starost."
,,Ljudi ne prestaju da me zapanjuju", rekao je Wexford dok su
silazili mračnim strmim stepenicama.
,,Ni mene. Ostao je još jedan par roditelja koje treba da posetimo, a
možda i dečaka. Onog od kojeg je navodno ukrala novčanicu od
dvadeset funti."
,,Ne danas. To može da čeka. Moram da odem u svoju uobičajenu
posetu Dejdovima. Možeš sa mnom ako hoćeš. A dok sam tamo, hoću da
saznam nešto o tim Holovejima. Nešto što je rekla dečakova majka a on
poreko, ne da mi mira već danima."
Rodžer Dejd je bio kod kuće. On je otvorio vrata, ništa nije rekao, ali
ih je pogledao na način na koji bi pogledao par tinejdžera koji su već
peti put došli po loptu. Katrina je ležala, njeno lice bilo je zariveno u
jastuke.
,,Kako ste?"
,,Šta očekujete?", upitao je Dejd. ,,Očajno, poludeli smo od brige."
,,Ja nisam zabrinuta", promumlala je Katrina. ,,Prevazišla sam to,
sad ih oplakujem."
,,Oh, zaveži", rekao je Dejd.
,,Gospodine Dejd", rekao je Wexford. ,,Pokušavali smo da
rekonstruišemo šta se dogodilo te subote. Vaš sin je izgleda tog
popodneva izašao napolje sam. Znate li gde je mogao da ode?"

 
 ,,Kako ja da znam? U kupovinu, verovatno. Koristio je to što sam
odsutan. Ta deca idu u kupovinu kad god im se ukaže prilika. Kada
sam kod kuće prilika za to ne postoji, to vam tvrdim. Ne mogu da
smislim bolji način za gubljenje vremena."
Wexford je klimnuo glavom. S uživanjem je pogledao Berdenov
izraz lica, on je sam bio jedan od onih koli su uživali u kupovini. Da je
Džajls Dejd otišao u kupovinu, šta bi kupio? To je bilo skoro nemoguće
pretpostaviti. Nisu mogli da utvrde koji su od predmeta u njegovoj sobi
bili novi, a koji sasvim novi, a Dejd to sigurno nije znao.
,,Jedan od njegovih prijatelja, Skot Holovej, ostavio je poruku na
vašoj telefonskoj sekretarici, a zvao je još nekoliko puta posle toga i
niko se nije javio. Hteo je da svrati i da pozove Džajlsa da čuje njegove
nove diskove. Da li je često dolazio ovde?"
Dejd je izgledao razjareno. ,,Mislio sam da sam bio jasan, moju decu
niko često ne posećuje i oni ne idu često u tuđe kuće. Nemaju vremena
za to."
Katrina je iznenada ustala i sela. Izgleda da je zaboravila da je
nedavno svoju ,,najbolju i najdražu prijateljicu" nazvala ubicom.
,,Mogla sam da obezbedim Džoani dobar posao ovde. Preporučila
sam nju, kada je Piter tražio nekog da Skotu drži časove francuskog."
,,Piter?", rekao je Berden.
,,Piter Holovej", odgovorio je Dejd. ,,Džajlsu nije bila potrebna
pomoć sa francuskim."
,,Pa, da li mu je držala časove?"
,,Jedno kratko vreme." Katrina je iskrivila lice u sažaljivu grimasu.
,,Tako sam sažaljevala te jadne Holoveje. Džoana je rekla da je Skot
beznadežan slučaj."
Do vrata su ih ispratile Dejdove uvrede na temu njihove nemoći i
neefikasnosti.
,,Baš smešno", rekao je Wexford dok su prelazili razdaljinu od
pedeset metara do kuće Holoveja. ,,Ništa od toga što on kaže me ne
dotiče ni blizu toliko kao najmanja opaska Kaluma Čapmana. To je, čini

 
se, sastavni deo njegove ličnosti", dodao je šaljivo, ,,kao što je sastavni
deo tvoje ličnosti uživanje u kupovini i oblačenju."
,,Baš vam hvala."
Zvono na kući Holoveja bilo je gotovo nedostupno, zahvaljujući
vencima od crvene mlečike i zelenog lišća uvezanih zlatnom trakom
koji su visili ispred vrata. Prevazišli su ceo komšiluk u božićnom
ukrašavanju kuće. Još jedan venac je visio preko zvekira, ali je Berden
uspeo da zavuče ruku ispod njega i dva puta je glasno pokucao na
vrata.
,,Gospode", gospođa Holovej je bila uzrujana. ,,Kakva buka!" Kao da
su oni stavili venac preko zvonceta. "Da li ponovo hoćete da
razgovarate sa Skotom?"
Dečak je silazio niza stepenice, morao je da spusti glavu dok je
prolazio ispod žbuna imele. Svi su ušli u dnevnu sobu koja je bila
blistava i okićena kao deo robne kuće u kome se prodaju božićni
ukrasi.
,,Zar ne izgleda divno?", pitala je gospođa Holovej. ,,Skot i njegova
sestra su sve to sami uradili."
,,Veoma lepo", rekao je Wexford. Dečak je izgledao preplašen, to mu
se sigurno nije pričinilo. Ruke su mu se tresle i, da bi ih obuzdao,
dlanovima je stiskao kolena. ,,U redu je, Skote, nema potrebe da se
plašiš. Samo treba da nam kažeš istinu."
Skotova majka ga je prekinula. ,,Šta hoćete da kažete, pobogu?
Naravno da će vam reći istinu. On uvek govori istinu. Sva moja deca
govore istinu."
Kakav li je on uzor, pomislio je Wexford, pravi super heroj. Da iko
na ovom svetu uvek govori istinu? ,,Skote, kada sam te poslednji put
video, nisi bio siguran da li si pozvao Džajlsa u subotu popodne. Tvoja
majka je rekla da jesi, ali si ti rekao da to nije bilo tako." Gospođa
Holovej je planula. ,,Samo sam iznela pretpostavku. Nisam bila u
pravu. Ako on kaže da nije, onda nije i to je kraj priče."
,,Nisam", prošaputao je Skot, a onda ponovio malo glasnije:
,,Nisam."

 
 Berden je klimnuo glavom. Rekao je blago: ,,Samo pokušavamo da
otkrijemo šta se dogodilo tog dana u Dejdovoj kući, ko je zvao, ko je
došao i otišao, i tako dalje. Da si bio tamo, možda bi mogao da nam
pomogneš, ali pošto kažeš da nisi..."
,,Nisam."
,,Pretpostavljam da znaš da je gospođica Troj, Džoana Troj, takođe
nestala. Ona ti je držala privatne časove iz francuskog jezika."
,,Skotu i mojoj ćerki Keri." Gospođa Holovej je očigledno odlučila da
Skot, iz nekog razloga, više nije bio u stanju da odgovara na njihova
pitanja. ,,Skot je imao samo tri časa sa njom, nije mu odgovarala kao
nastavnica. Keri se nije sviđala - čini se da se ona nikom nije sviđala -
ali je makar naučila nešto od nje. U svakom slučaju, položila je
kontrolni."
Ništa više nisu mogli da učine.
,,Znam da dečak laže", rekao je Wexford kada su se vratili u kola,
,,Samo se pitam zašto. I čega se toliko plaši? Sada idemo kući. Želim da
večeras o svemu dobro razmislim i da vidim ako mogu da smislim neku
razumnu teoriju o tome gde bi mogla biti njena kola. To je sve vreme
prepreka o koju se spotičemo. I uprkos tome što policija širom zemlje
pokušava da ih pronađe, još nismo smislili razumnu teoriju o tome gde
bi kola mogla biti."
,,Čuli smo za dečaka koji je pao sa litice u more. Možda ga je ona
gurnula i možda je kasnije isto tako gurnula svoja kola sa litice."
,,Ne, na Južnoj obali nije", rekao je Wexford. ,,To nije kao zapadni
do Škotske gde možeš da prideš kolima do same ivice. Možeš li da
zamisliš jedno takvo mesto u Istburnu? Razmisliću o tome. Sada idem
kući da razmišljam o tome. Odbaci me do kuće, hoćeš li, Džime?"
Veoma je teško, zapravo, da čovek sedne na stolicu, čak i ako je sam
i ako je u kući tišina, i da se koncentriše na određeni problem. Kako su
otkrili muškarci i žene koji imaju običaj da se mole ili meditiraju,
postoji mnogo toga što odvraća misli, nečiji glas koji se čuje izvan,
saobraćajna gužva, zujanje muve. Wexford nije pokušavao da se moli,
samo da pronađe rešenje problema, ali pošto je sedeo tako pola sata, a u

 
međuvremenu jednom zadremao, jednom morao da se natera da ostane
budan, dva puta osetio kako mu misli lutaju prema Silviji i mogućnosti
novih poplava, priznao je poraz. Lakše je imati koncentraciju kad
čovek ode u dugu šetnju. Ali padala je kiša, povremeno sitna, a
povremeno veoma jaka, i to je bio još jedan faktor koji mu je skretao
misli. Nije imao nikakvu ideju o tome šta se dogodilo sa tamno-plavim
golfom Džordža Troja koji je imao petoro vrata i registarski broj T354
OGC.
Noću je sanjao ta kola, u onim haotičnim snovima u kojima se
odvijaju čudnovati preobražaji, čija bizarna metamorfoza je pravilo.
Kola, koja vozi neko nalik na muškarca, jurila su pred njim na nekom
od glavnih puteva, a kada su se zaustavila, to više nisu bila kola već
slon koji je mirno stajao kraj puta i žvakao lišće s jabukovog drveta.
Vozač je nestao. Pomislio je da se popne slonu na leda, slika se ponovo
promenila i pred njim je stajao blistavi tamno-plavi trojanski konj i dok
ga je on nemo posmatrao, otvorila su se bočna vrata i kroz njih je izašla
žena sa dvoje dece. Ali pre nego što je uspeo da im vidi lica, probudio se.
Nije se u potpunosti probudio, bio je to onaj trenutak kad se čovek
nakratko prene iz sna, ali zna da će uskoro ponovo zaspati. Ali on je
ležao tako još najmanje sat vremena i nije mogao ponovo da zaspi.
Ustao je, pogledao sabrana dela Džordža Bernarda Šoa i izvukao
dramu Androk i lav.
Bila je bajkovitija nego što se on sećao, ali prošlo je trideset pet
godina od kada ju je pročitao, veoma zastarela i melodramatična, ali
verovatno je bila moderna u vreme u kome je napisana. Postojala su
samo dva ženska lika, Megera, Androklova žena, i lepa hrišćanka
Lavinija. Džoana Troj je verovatno dobila ulogu Lavinije. A šta je sa
Ludovikom Braunom?
Jedina uloga koju je mogao da igra dečak bio je Prozivač, koji je
imao šest ili sedam replika. Tu ulogu je sigurno dobio Ludovik. Mora
da je u jednom trenutku, možda kad je Lavinija koketirala sa
Kapetanom, četrnaestogodišnji dečak počeo da se kikoće i isplazio se.

 
 Ili je to učinio kada je on sam trebalo da se pojavi na sceni i pozove
gladijatora ili lavovu žrtvu da izađe u arenu. I zbog toga ga je Džoana
nemilosrdno prebila?
Otkud uopšte priča o tome da je dečak uvredio Džoaninu majku?
Očigledno je to samo bila Džoanina verzija koju je ispričala svom
mužu, da bi opravdala svoj napad na Ludovika. A on joj se samo
isplazio, ništa više.
Wexford se vratio u krevet, zaspao, i probudio se u sedam. Prve reči
koje su mu pale na pamet bile su: kola su na nečijem privatnom
posedu, na nekom velikom imanju, među rastinjem koje okružuje neku
ogromnu vilu, na nekom zapuštenom delu imanja.
Na nekom mestu koje niko ne posećuje tokom dugih zimskih
meseci. Odvezla ih je tamo i napustila. Jer u njima su bili čvrsti
dokazi, tragovi zločina, možda samo mrlje, a možda i dečija tela.

 
 Džordž Troj je pokušao da im odgovori na pitanje, ali nije uspeo,
jer je skretao s glavne na sve moguće strane. Pominjao je imanja koja
je posetio a koja su bila u vlasništvu nacionalnog fonda, velike kuće
kao što su Četsvort i Blanhajm koje je oduvek želeo da vidi ali nikada
nije imao vremena i ono močvarno zemljište u Škotskoj gde je neki
njegov dalji rođak, odavno mrtav, pogođen u nogu dok je neoprezno
šetao imanjem za vreme lova. Njegova žena, ne Vajn, napokon ga je
prekinula:
,,To je veoma zanimljivo, dragi, ali ne baš ono što narednik sada
želi da čuje."
,,To močvarno zemljište", rekao je Vajn, ,,gde je živeo vaš rođak, da
li je to vlasništvo porodice? Hoću reći, da li je vlasnik bio neko koga je
on poznavao ili s kim je bio u srodstvu?"
,,Pobogu, ne", rekla je Efi Troj, koja je očigledno još ranije čula tu
priču, možda čak i više puta. ,,Trojevi nisu tako imućni. Taj čovek je
rođen u Morkambiju, a uostalom, sve je to bilo još 1926."
Vajn nije bio iznenađen. ,,Dakle, Džoana", navikao je da je zove
Džoana, a tome se niko, izgleda, nije protivio, ,,nije poznavala nikog ko
je bio vlasnik nekog velikog seoskog imanja?"
,,Ne bih rekla 'poznavala'. Najviše što je mogla da se približi takvim
ljudima bilo je u periodu kada je davala privatne časove deci koja su
spremala maturski ispit. Bila je tu jedna devojčica, ne mogu da se
setim kako se zvala", gospođa Troj kao da je za trenutak pomislila da
se obrati mužu za pomoć, ali je znala to neće biti od koristi,
,,Džulija, Džudit ili tako nešto. Džoani se ona nije sviđala, rekla je
da je bila drska. Njeni roditelji su bili vlasnici Saltram Hausa,

 
verovatno su još uvek. Znate onu veliku kuću u ulici Forbi, koja je
potpuno renovirana pre deset ili petnaest godina? Kako li su se
prezivali?"
,,Grinvelovi", rekao je Vajn. Kao deo uobičajene pretrage velikih
poseda u okolini, Saltram Haus i imanje oko te kuće već su bili
pregledani, a Grinvelovi ispitani. ,,Da li je postojalo neko mesto gde je
Džoana volela da ide? Nije morala da poznaje vlasnike i to nije moralo
da bude u ovom kraju. Negde gde bi išla u šetnju, gde je bilo javnih
staza za šetnju?"
,,Ona nije mnogo volela da hoda", rekao je Džordž Troj, koga više
niko nije mogao da zaustavi. ,,Išla je na trčanje ili džogiranje, kako to
danas zovu. Ali ni ona niti bilo ko drugi ne bi išao negde daleko da bi
to radio na nekom privatnom imanju sa javnim stazama. Ne,
nezamislivo je da bi neko to radio, naročito kad postoje dobre staze za
trčanje u blizini kuće. Kada je htela da vežba odlazila je u 'fitnes klub',
kako to danas zovu, ili u teretanu, kako kažu drugi, a neki to zovu i
'gimnastika'. Džoana mi je rekla da ta reč dolazi od grčke reči koja
znači 'skidati se go'. To ne znači da se Džoana skidala gola, ne daj bože.
Džoana se uvek pristojno oblačila, zar ne, Efi? Viđali smo je i u šortsu,
ali samo leti, po velikim vrućinama, a možda je i u toj teretano nosila
šorts. Šta god da je imala na sebi, kad je htela da vežba nije odlazila
nigde drugde nego u teretanu."
Zastao je da udahne vazduh i Efi ga je naglo prekinula: ,,Mi zaista
ne možemo da vam pomognemo, žao mi je. Džoana je rođena na selu i
veći deo života je provela na selu, ali nikad zapravo nije bila devojka sa
sela. Nikad je nisu zanimali priroda, poljoprivreda, divlje životinje,
ništa slično."
,,Obavestićete nas kada je budete našli, zar ne?", Džordž Troj, koji
je izgledao kao da je prestao da se brine za svoju kćer, rekao je to kao
da je policija Kingsmarkama bila u potrazi za starim kišobranom koji je
on slučajno ostavio u nekom autobusu. ,,Kada se pojavi, gde god da je?
Voleli bismo da znamo."

 
 ,,Možete biti sigurni u to, gospodine", rekao je Vajn, nastojeći da
prikrije netrpeljivost.
,,To je dobro, zar ne Efi? Dobro je da znamo da će mo biti
obavešteni. Prvo sam se brinuo, oboje smo brinuli. Moja žena je bila
zabrinuta kao i ja. Ona nije tipična maćeha, znate, uopšte nije. Bila je
porodični prijatelj još dok je moja jadna draga prva žena bila živa, ona
je u stvari bila Džoanina kuma. Kuma i maćeha, to nije sasvim
uobičajena kombinacija, slažete se? Efi je i jedno i drugo, vidite, jadna
Džoana je imala samo šesnaest godina kada joj je majka umrla, strašna
stvar za mladu devojku, to ju je pogodilo, jako ju je pogodilo, ali nije bilo
ništa što sam mogao da uradim. Efi je sve učinila. Efi je stigla kao
anđeo koji je spasio Džoanu, bila joj je majka kao i kuma, i maćeha, bila
je sva tri, i ne preterujem kada kažem da je sačuvala Džoanin zdrav
razum..."
U tom trenutku, kao da ga je neko udario teškim predmetom po
glavi, Bari Vajn je prestao da sluša. Sedeo je ukočen poput spomenika,
sve dok ga Efi nije oslobodila muka tako što je naglo ustala i ponovila
svoje poslednje reči: ,,Mi zaista ne možemo da vam pomognemo, žao mi
je."
Ispratila ga je do vrata, zastala pre nego što ih je otvorila i rekla:
,,Još uvek sam zabrinuta. Da li imam razloga za to?"
Vajn je odgovorio: ,,Ne znam, gospođo Troj, zaista ne znam."
Ni jedan jedini zubar nije prijavio mladu ženu koja je došla zbog
otpale zubne navlake. Wexford je bio siguran da će neki od njih da
prijave kako su je videli, da će reći da su joj čak namestili krunicu, čak
i ako je u pitanju sasvim pogrešna osoba. Ali nije bilo nikakvih prijava.
Čak je pozvao nekoliko policijskih stanica u udaljenim delovima
Škotske, da proveri da li je tamošnja policija obavestila lokalne zubare.
U to nije bilo simnje, svaki zubar u tom kraju bio je obavešten i svi su
bili nestrpljivi da pomognu.
Ako zubna navlaka otpadne, to bi sigurno uzrokovalo bol? Wexford
to nije znao.

 
 Pozvao je svog zubara koji mu je rekao da to zavisi od zuba na koji
je stavljena navlaka. Ako je stavljena na mrtav zub kome je prethodno
izvađen živac, onda ne bi došlo do bolova. Što se tiče spoljašnjeg
izgleda, okrnjeni zub se ne bi video, ako je u pitanju kutnjak, a
najverovatnije je to bio kutnjak. Ali kada je završio razgovor setio se
da je Efi Troj rekla da je Džoana stavila navlake na zube zato što je bila
nezadovoljna njihovim izgledom, činili su je starijom...Ti zubi sada
izgledaju još manje privlačno. Ako nije otišla kod zubara, zašto to nije
učinila? Zato što joj izgled više nije bio važan i zato što je nije bolelo?
Zato što je pretpostavila da će svi zubari u zemlji biti obavešteni i nije
htela da privuče pažiiju na sebe? Ili iz nekog drugog, mnogo goreg
razloga?
Dok je policija nastavila sa pretragom kuća Sejvzberi Majnford i
Nju Hol, obilaskom velikih imanja na koja je bilo moguće ući s glavnog
druma, on je otišao na sastanak u školu Haldon Fiač. Bila je to jednako
velika srednja škola, ali je važila - barem pre dolaska dame Flore Greg
- za daleko ugledniju nego što je to to bila od bivše okružne srednje
škole Kingsmarkam. Svi roditelji koji su to mogli tamo su slali svoju
decu. Roditelji koji su polagali na obrazovanje svoje dece često su se
selili u okolonu Haldon Finča samo da bi njihova deca mogla da
pohađaju tu školu. Džoana Troj je sigurno imala odlične ocene i
ostavila odličan utisak kad je tako mlada dobila posao u ovoj školi.
Bio je poslednji dan polugodišta. Deca će završiti časove u podne i
otići kući za božićne praznike. Od sutra neće više biti nikog da
posmatra jelku, raskošno okićenu srebrnim i belim ukrasima, koja je
stajala u ulaznom holu. Iz lifta je izašao čovek koji nije izgledao ni kao
nastavnik, ni kao roditelj, ni kao školski inspektor, mada je mogao da
bude bilo ko od to troje. Bio je nizak, mršav, s kosom boje peska, a na
sebi je imao farmerke i smeđu kožnu jaknu. Ispratio je Wexforda do
gornjeg sprata gde se nalazila kancelarija direktorke škole. Nije ni
najmanje ličila na njegovu predstavu o tome kako bi jedna direktorka
škole trebalo da izgleda. Imala je tamnocrvene nokte i tamnocrveni
karmin i kratku suknju koja je sezala do iznad kolena. Svetlo-plave

 
lokne padale su oko lepo oblikovanog lica. Izgledala je kao da ima oko
četrdeset godina, bila je visoka i vitka, i mirisala je na parfem koji je
Wexford - koji se dobro razumeo u parfeme - odmah prepoznao. Bio je
to Roma, Laure Bjadoti. Kao mnoge uspešne žene u novom veku, Filipa
Sikorski se pojavila sa manirima i načinom govora koji su bili
poprilično različiti od uobičajenih.
,,Naravno, čitala sam o Džoaninom nestanku, inspektore.
Pretpostavljam da želite da me pitate o okolnostima koje su dovele do
njene ostavke." Očekivao je da čuje aristokratski način govora, ali ona
je imala jak lankaširski akcenat. Još jedno iznenađenje. ,,Uzgred,
možda biste želeli da znate da je ovde malopre bio čovek po imenu
Kolman. Rekao je da je privatni detektiv. Naravno, nisam mogla da ga
primim, imala sam zakazan sastanak sa vama."
,,Mislim da sam ga video na ulazu. Njegovu agenciju je angažovala
baka nestale dece."
,,Razumem. Ali vi želite da se sada vratim na Džoanu Troj. Ovde
sam bila tek šest meseci kada je ona dala otkaz, i mada je prošlo već
pet godina, još se nisam oporavila od šoka."
,,Zašto gospođice Sikorski?"
,,Sve je to bilo tako nepotrebno", rekla je. ,,Ona nije ništa učinila.
Taj luckasti dečak je sve izmislio. Ne znam zašto. Jedan savetnik je
rekao da je bio na ivici nervnog sloma. Glupost, rekla sam mu, ne
verujem u nervne slomove." Wexford se iskreno složio s njom, ali nije
ništa rekao. ,,Želite da znate šta se desilo. Da li ste čuli verziju
Vimbornovih?"
,,Vimbornovih?"
,,Ah, izvinite. To su Dejmonovi roditelji. On se zove Dejmon
Vimborn. Očigledno niste čuli. Bilo je, ukratko, ovako. Džoana je
zamenjivala nastavnicu fizičkog koja je bila na bolovanju. Bila je
napolju sa učenicima, u dvorištu, gde su devojke igrale rukomet a
dečaci, mislim da ih je bio osmoro, tenis. To popodne su imali dvočas.
Vratila se sa njima u svlačionicu, ali se tamo nije zadržala više od par
minuta. Narednog dana ovde su uleteli gospodin i gospođa Vimborn,

 
van sebe od besa, i rekli mi kako je Džoana ukrala dvadeset funti iz
Dejmonovog ranca. Bio je okačen na kuku na zidu i kada je ušao u
svlačionicu sa drugim dečacima, devojčice su već bile tamo - video je
kako gospođica Troj nešto petlja oko njegovog ranca. Rekao je da je
video kako je zavukla ruku unutra.
,,Pa, sve je to bilo neprijatno. Ispitivala sam Dejmona, a on se držao
svoje priče. Tek kada je došao kući video je da je novac nestao. Pitala
sam ga zašto je, za ime boga, ostavio toliki novac u rancu koji je visio u
svlačionicu, ali to nije imalo nikakvog značaja.
Ispitala sam devojke koje su bile tamo, ali one ništa nisu videle.
Posle toga je trebalo da pitam Džoanu."
,,Ne baš prijatan zadatak", rekao je Wexford.
,,Ne. Ali je bio vrlo neobičan. Očekivala sam bes, nevericu, šok. Ali
ona uopšte nije izgledala iznenađeno. Ne, nisam to dobro opisala.
Izgledala je kao da je to prihvatila na način na koji prihvatamo kad
čujemo da se dogodilo nešto loše, a što smo uveliko očekivali da će se
dogoditi. Pitate se kako mogu da se setim svega posle toliko vremena."
Osmehnula se, a Wexford je klimnuo glavom. ,,Jednostavno mogu.
Sećam se dobro svih tih razgovora, ostavili su snažan utisak na mene.
Džoana je rekla nešto vrlo čudno. Jedva da sam mogla da poverujem
vlastitim ušima.
Rekla je: 'Nisam ukrala njegov novac, ali ću mu dati dvadeset funti
ako će mu to popraviti raspoloženje.' Govorila je sasvim uravnoteženo,
hladnim i smirenim glasom. Zatim je rekla: 'Ionako ću dati otkaz.
Dobićete moju ostavku danas popodne.' Nije pominjala policiju, nije
tražila od mene da ne zovem policiju. Rekla sam: 'Ne mogu da sprečim
gospodina i gospođu Vimborn da pozovu policiju, ako to žele.'
Na to je odgovorila: 'Znam, naravno da ne možete.'
,,Šta se posle desilo?"
,,Vimbornovi nisu pozvali policiju kao što smo očekivali. Ne znam
zašto nisu, ali pogađam da su znali više o njihovom voljenom dečaku
nego što su nama rekli.Možda je već ranije iznosio slične neosnovane
optužbe. Ali, kako sam već rekla, to mi nije poznato. Džoana je bila

 
neumoljiva, nismo uspeli da je odgovorimo. Bilo mi je jako žao. Bila je
odličan nastavnik, i mislim da je velika šteta kada neko njenih
sposobnosti uludo potroši svoj talenat na prevode i časove preko
interneta, ili šta god je to čime se sada bavi."
Filipa Silkorski se veoma unela u svoju priču. Blago je porumenela.
Evo još jedne osobe koja je bila naklonjena Džoani Troj, ženi za koju je
njen bivši muž rekao da je nedopadljiva.
,,Da li ste ostali u kontaktu sa njom?", pitao je Wexford.
,,Čudno je da to pitate, uzimajud u obzir okolnosti. Pokušala sam,
ali ona to izgleda nije želela. Imala sam utisak da je odlučila da prekine
sve veze sa školom Haldon Finč, da pokuša da je zaboravi. Uzgred,
Dejmon je napustio školu bez položenog maturskog ispita i poslednje
što sam čula o njemu je da luta po svetu i da zarađuje za život tako što
radi razne sitne poslove."
Osmehnula se. ,,Taj incident u svlačionici, šta god se zaista desilo,
očigledno ga nije sprečio da nastavi da živi s rancem na leđima."
Wexford se zahvalio i otišao. Pitao se da li ima svrhe da razgovara
sa porodicom Vimborn, budući da Dejmon, sada već ima dvadeset dve
godine i živi daleko od kuće.
S druge strane, roditelji možda znaju isto toliko o tome kao i on,
možda čak i više. Zašto bi jedan sedamnaestogodišnjak optužio
nastavnicu da ga potkrada? Možda jer je on stvarno video, ili je mislio
da je video kako pretura po njegovoj torbi. Ali zašto se onda
predomislio? Gospođa Vimborn ili njen muž bi to mogli da razjasne.
Živeli su nedaleko od škole. Dok je hodao ka njihovoj kući, razmišljao
je o raznim odbrambenim mehanizmima koji su se automatski
uključivali kada bi roditelj bio pozvan da sluša optužbe protiv njegovog
ili njenog deteta. Naročito njenog. Žena može da se pretvori u tigricu
kad oseti da je njeno mladunče u opasnosti. Čak i oni najrazumniji
teško su bili spremni da prihvate mogućnost da je njihovo dete uradilo
nešto loše.
Rozmari Vimborn nije bila među najrazumnijima. Čim joj je rekao
zašto je došao, dok je sedeo preko puta nje u vrlo maloj i neurednoj

 
dnevnoj sobi, ona je odmah počela uzrujano da objašnjava kako je
Dejmon uvek bio primereno dete. Jednostavno je napravio grešku.
Svako može da napravi grešku, zar ne? Mislio je da je video 'tu ženu'
kako krade njegov novac. Bio je toliko uznemiren da nije znao šta
govori. Ali kada je otkrio da mu je nestala novčanica od dvadeset
funti... Dvadeset funti, to je mnogo novca za jadnog Dejmona, čitavo
malo bogatstvo. Oni nisu bogati ljudi, imali su tek koliko je bilo
dovoljno, ali ništa više od toga. Dejmon je zaradio taj novac tako što je
subotom radio u piljarnici.
,,Ali gospođica Troj nije ukrala novac, zar ne, gospođo Vimborn?"
,,Novac nije ukraden, kao što sam već rekla. Ali, svako može da
napravi grešku, zar ne?" Bila je prava rospija, sa oštrim crtama lica
koje je bilo prerano izborano. ,,Bilo je neumesno s njene strane što je
tek tako dala otkaz. Dejmon je priznao da je pogrešio. Bila je ponosna
na sebe, eto šta je bilo, imala je tako visoko mišljenje o sebi da nije
mogla da podnese kada jedan nevin dečak napravi malu grešku. Samo
se naljutila i otišla."
,,Da li je Dejmon voleo gospođicu Troj?"
,,Nju? Kakve to ima veze? Ona mu je bila samo nastavnica. Više je
voleo starog nastavnika fizičkog. On je bio muškarac, u svakom
slučaju, rekao je da mu ne treba žena da ga trenira na časovima
fizičkog."
Wexford je blago upitao: ,,Gde je Dejmon na kraju pronašao
novčanicu?"
,,Bila je u njegovom rancu sve vreme, savijena i stavljena u knjigu
da označi stranicu."
Potpuno beskoristan razgovor, pomislio je Wexford u povratku.
Policijska stanica je bila prilično daleko i sada nije mogao da shvati
zašto je odlučio da krene peške. Možda je to i dobro za njega, ali kada
je odlazio nije razmišljao o tome da će morati i da se vrati peške. Kiša
je ponovo počela da pada.
Spremate se za Božić? pisalo je neonskim slovima na tabli iznad
mosta Kingsbruk.

 
 Nekada bi pisalo Još pet dana za kupovinu do Božića, ali danas je
svaki dan, dan za kupovinu. Da li je znak bio ovde i ranije, a on ga nije
primetio? Verovatno nije primetio ni ukrase u ulici Haj, uobičajene
simbole, anđele, jelke, zvona, starije muškarce s belim bradama i
čudnim šeširima. Sve te crvene, zelene i bele svetiljke izgledale su mu
neukusno. Ono čega tu sigurno nije bilo ranije su dve fotografije u boji,
na kojima su bili Džajls i Sofi. Nije prepoznao broj telefona. Nije bio
lokalni broj, verovatno je pripadao detektivskoj agenciji Traži i nađi
Limitid. To ga je iz nekog razloga razbesnelo, a bes ga je toliko obuzeo
da je zaboravio da kupi božićne poklone. Da li se očekuje da on i Dora
nešto kupe za Kaluma Čapmana? Obuzela ga je uobičajena božićna
panika. Ali, zaista, treba samo da kupi poklon za Doru. Ona će se
pobrinuti za sve ostale, verovatno je već svima kupila poklone i
upakovala ih savršeno kako samo ona ume. Obuzeo ga je osećaj
krivice, nadao se da ona zaista uživa u tome, da se nije samo pretvarala
da uživa u tome svih ovih godina.
U bioskopu se prikazivao vrlo pogodan film Šta žene žele? Imao je
utisak da one nikad ne žele ono što im on kupi. Otišao je u Kingsbruk
centar, hodao je polako i video još postera sa natpisom 'Nestali', zatim
je zbunjeno razgledao izloženu odeću, torbe, male i smešne stvarčice za
žene koje imaju sve, parfeme, helanke i donji veš od koga ga je obuzela
jeza. Ušao je baš u taj butik. Ispred rafa je stajao Berden, i činilo se,
znalački razgledao stvari.
Wexford se odmah osećao bolje. Majk će znati. On sigurno zna bolje
od Wexforda šta supruge drugih muškaraca nose ili vole da nose.
Možda čak zna i koji im broj odgovara. S uzdahom olakšanja prepustio
se stručnoj proceni svog kolege.

 
 Piter Bakston nije verovao da dvoje ljudi koji su u braku treba da
budu stalno zajedno, kao vreća i zakrpa. On je već jednom bio oženjen.
Njegova prva žena i on nisu baš živeli odvojenim životima, ali su imali
svoja interesovanja i često su izlazili jedno bez drugog. Tu je, rekla je
Šeron, brak počeo da se raspada, tu je sve krenulo naopako.
Njen stav po tom pitanju bio je veoma različit. Njenom mužu su bili
potrebni njena podrška i savet, bilo mu je potrebno da neprekidno čuje
njen glas koji izgovara reči mudrosti i razboritosti. Bez nje bi bio
izgubljen. Ona čak nije smela da ga postavi da sedne kraj nekog
drugog za vreme večere, iz straha da će zbog nepromišljenih reči i
ponašanja upasti u nevolju.
Nije se radilo o tome da je bila ljubomorna ili preterano posesivna.
Imala je savršeno samopouzdanje zahvaljujući svom izgledu i
nesumnjivom seksepilu i nije imala razloga da to bude. Iz njene
perspektive, ona je trebalo da brine o njemu tokom čitavog dana osim,
naravno, kada je radio na Trafalgar Skveru, a i onda ga je često zvala
telefonom. Imala je ogromnu moć nad njim zbog velike potrebe koju je
sama stvorila. Bila je odlučna da od njega napravi čoveka kakvog želi
da ima kraj sebe i jedino u čemu nije uspela bilo je da mu pomogne da
prestane da pije.
Gotovo sve ostalo je uspela. Ali takva je ljudska priroda, mali broj
ljudi je spreman da dugo živi iza rešetaka. Piter nije želeo da pobegne
iz svog braka. Bio je zadovoljan svojim brakom i ponosan na svoju
ženu. Kad bude dobila dvoje ili troje dece, ona će svoju strogost da
preusmeri na njih i svoju potrebu da nekom kome bude potrebna. On
nije želeo da zauvek pobegne, samo priliku da se ponekad izvuče na
nekoliko sati. Da bude sam, da bude svoj, ne deo para, ne pola
nekakvog entiteta koji se zove brak, ali samo nakratko.

 
 Prošao je još jedan vikend, i još jedan. Šeron je kupovala poklone za
Božić a on je kupovao poklone za Šeron. Kao njen ,,veliki poklon",
želela je da pripremi čarapu punu sitnica: parfem, skupu šminku,
osamnaesto-karatni zlatni privezak, biserne minđuše. Činilo se da je
potpuno zaboravila na plava kola u kamenolomu, na njihov sadržaj i
njihov smrad. Nikada nisu razgovarali, nijedna reč nije progovorena o
tome još od kada su napustili Pasingem Hol tog nedeljnog popodneva.
Šeron je bez sumnje verovala da je on prihvatio njen savet i odlučio da
zaboravi na kola, da ih ostavi ih tamo gde su i pusti da grane, trnovito
žbunje i paprat rastu preko njih, dok je olupinu prekrivala rđa, a ono
unutra trulilo i raspadalo se do samih kostiju. Sve dok vreme ne
apsorbuje i neutrališe taj odvratan smrad.
On to nije zaboravio. Gotovo neprestano je mislio na ta kola. Mislio
je o njima na sastancima, na konferencijama, dok je kupovao božićne
poklone, dok je gledao nove filmove, dok je bio na internetu, dok je
potpisivao ugovore. Jedini način da se reši te užasne fantazije da su
kola sada već narasla do veličine autobusa, izdigla se visoko iznad
kamenoloma, a da se smrad proširio po selu kao otrovan gas, bio je da
ode tamo i da se lično uveri i, možda, da uradi nešto po tom pitanju. Ali
kako, a da Šeron ne sazna? On je, ipak, bio šef. Ako ne želi da
prisustvuje konferenciji usred nedelje, niko ne može da mu prebaci
zbog toga. Naravno, osim ako zaista ne dođe do prodaje preduzeća -
niko ne može da ga otpusti. Mogao bi samo da kaže da ima neki još
važniji sastanak, neku obavezu. Ali Šeron će se javiti telefonom. Njegov
asistent ne sme da ga uznemirava dok traje konferencija, osim ako
poruka nije hitna, ali on ne bi bio na konferenciji, bio bi na autoputu
M-2. Ako Šeron pita gde se održava taj drugi sastanak, njegova
sekretarica će reći da ne zna, a ona to stvarno neće znati zato što taj
drugi sastanak uopšte ne postoji, ali Šeron će sigurno pobesneti zbog
toga. Ali sve se odvilo drukčije nego što je on očekivao. Obično tako
biva. Rekao je svojoj ženi da ima sastanak sa važnim investitorom u
Nejzingstoku, i da će biti izvan Londona sve do ranog popodneva. Nije

 
čak ni pitala ko je to, niti tražila broj telefona. Imala je zakazano kod
frizera u deset, a posle je išla na modnu reviju.
Zaposlenima u kompaniji ispričao je drukčiju priču. Sahrana u
Sariju. Jedva je uspeo da ubedi svog vozača da mu nisu potrebni ni on
ni bentli i da će sam da vozi. To se još nikada nije dogodilo. Kada je
Piter rekao da je potrebno da malo provoza svoja kola, jer već tri
nedelje nisu izašla garaže, Antonio se ponudio da ih odveze do
Godalminga.
Njegov poslodavac, priteran u ćošak, morao je na kraju da kaže da
želi da bude sam, da razmisli.
Nije bio sam u mercedesu od kako ga je kupio pre osamnaest
meseci. Isprva mu je to prijalo, ali kada je uleteo u gužvu osetio je kako
mu nedostaje neko s kim može da razgovara o saobraćaju, nekoga ko će
mu reći da je saobraćaj sada mnogo gori nego prošle godine i ko će zbog
toga kriviti vladu. Ali sada je makar izašao iz gužve, i nešto pre
podneva skrenuo je s autoputa na manji drum koji vodi do Pasingem
Hola. Iako je bio prohladan dan, spustio je prozor kola i udahnuo
vazduh. Ne oseća nikakav smrad.
Da li je zaista mislio da će ga osetiti? Ovde gore? Naravno da jeste.
Strahovi su ga već danima mučili i noćima progonili. A sada, pošto se
uverio da nema smrada, počeo je da se nada - a znao je da je ta nada
apsurdna, da su kola negde sklonjena, da su potonula u mokro
zemljište ili odvučena u polje. Čak je napola ubedio samog sebe da je
sve to umislio.
Ipak, niko drugi ih nije video, sav taj užas zavisio je od nečega što bi
mogla biti samo njegova halucinacija...
Mada je mogao da parkira na mestu gde se staza odvajala od puta,
spustio se kolima do same kuće. Čim je stigao osetio je potrebu da
odustane od pretrage kamenoloma.
Jer, naravno, to nije bila halucinacija, nije on ništa umislio. Polako
je izašao iz kola, udahnuo vazduh. Ako i ne učini ništa u vezi s tim
kolima, provešće ostatak vremena udišući vazduh, to će postati
sastavni deo njegovog života u Pasingem Holu. Stigne, parkira kola i

 
omiriše vazduh. Ustane ujutru, izađe napolje i omiriše vazduh... Izuo je
cipele i obuo gumene čizme, a zatim počeo da hoda putem prema
kamenolomu. A onda se dogodilo nešto neobično. Potpuno je zaboravio
na susedovu kolibu u polju, ali sada je tu bio njegov komšija, farmer,
stajao je na krovu kolibe i sekao grane drveća električnom testerom.
Nije mogao da ga izbegne. Rik Mičel je ugledao Pitera, podigao jednu
ruku i doviknuo:
,,Dugo se nismo videli. Vi ste dobro?" Piter je klimnuo glavom, i
neodređeno mu mahnuo. Na mestu gde se staza odvaja od puta, gde
farmer više nije mogao da ga vidi, još jednom je podigao glavu i snažno
udahnuo. Pa još jednom.
Ništa. Ako ta kola ne budu bila tamo, moraće da poseti psihijatra,
jer ovo je već ozbiljna stvar. Čuo je kako je negde iza njega odjeknula
električna testera.
Naravno da su bila tamo. Mala, tamno-plava kola koja su ležala na
boku, iz čijeg je otvorenog prozora dopirao taj odvratan smrad. Mogao
je da oseti već odande, a bio je udaljen šest metara. Da li treba da im
se približi,da pogleda unutra?
Kamenolom je bio okružen liticama, golom zemljom iz koje je virilo
korenje drveća i po kojoj su bile razbacane suve grane. Čovek je mogao
lako da pobrka razbacane grane s korenjem, da stane na jednu od njih
i da padne na zemlju. Piter je počeo oprezno da se spušta niz liticu. Tlo
je bilo klizavo, a korenje i grane drveta prekriveni vlažnom crnom
mahovinom. Jednom je napravio grešku i uhvatio se za nešto što je
ličilo na koren drveta, ali se ispostavilo da je bila samo grana.
Okliznuo se i izleteo mu je uzvik koji je ličio na psovku, ali se onda
uhvatio za pravi koren i zastao. Ponovo je pogledao s tog mesta. Video
je da iz kola viri nešto plavo, nešto što bi mogla biti košulja od teksas
platna, i mogao je da vidi ruku, bledu ruku s dugačkim prstima.
To je to. Nije prilazio bliže. To je jedno od one dece. Počeo je da se
penje nazad.
Uspon je bio lakši od spuštanja. Sada je već znao gde leži opasnost i
gde su jame. Na vrhu je pokušao da obriše svoje blatnjave ruke o

 
vlažnu travu, ali ih je naglo povukao kada je jednim prstom dodirnuo
puža golaća dugačkog deset santimetara. Ustao je, pogledao pogled i
video nešto zbog čega je izgubio dah. Rik Mičel je išao prema njemu
stazom koja se odvajala od puta.
,,Vi ste okej?", povikao je Mičel dok je prilazio. Bila je to njegova
omiljena fraza. ,,Čuo sam viku. Skroz ste blatnjavi."
Piter je proklinjao taj povik. Znao je da je sada sve gotovo. Nije
mogao više da se pretvara kako dole nema ničega. Sada je Mičel počeo
da njuška, dok se približavao ivici kamenoloma.
,,Kakav je to smrad?"
Piter je napokon izgovorio: ,,Vidite ona kola tamo, u njemu je telo,
mislim čak i dva."
,,To su ona nestala deca." Mičel je bio zaprepašćen. Ustuknuo je
korak nazad, zatim dva.
,,Šta vas je navelo da pogledate? Niste ovde bili nedeljama, zar ne?"
Zatim je odgovorio na sopstveno pitanje. ,,Smrad, pretpostavljam.
Dobro što ste sišli dole. Čista sreća."
Piter se okrenuo i pošao stazom prema kući. Mičel je hodao kraj
njega, pitao da li je dobro i počeo da nudi korisne savete. Zvati policiju.
Odmah otići u policiju. Da li ima mobilni kod sebe? Ako ne, on ga ima.
On će ostati sa njim, da ga podrži. Piter je rekao da bi on voleo da
telefonira od kuće.
,,Neću da vas zadržavam i uvlačim u to", rekao je. ,,Sam ću to da
završim."
Mičel je klimao glavom. ,,Biće mi zadovoljstvo. Ne bih da vas
ostavim da sami sve obavite." On je očigledno umirao od želje da dobije
neku ulogu u toj uzbudljivoj drami.
Bilo je to daleko uzbudljivije od vitlanja motornom testerom.
Neverovatno, ali kad su stigli do puta, rekao je veselo: ,,Šta radite za
Božić? Vi i gospođa Bakston dolazite na dan-dva ili imate planove da
ga provedete u Londonu?"

 
 Odupirući se iskušenju da mu kaže da se nada da nikad više neće
ponovo kročiti u Pasam Sandžin, Piter je rekao da će ostati u Londonu.
Pogledao je unezvereno u kuću.
Izgledala je kao da je niko nije održavao, čak zapuštena, na način,
na kraju krajeva, onako kako izgleda kuća u koju nedeljama niko nije
ušao osim spremačice nestrpljive da posao obavi što pre i vrati se kući.
Nije bilo božićne jelke u dnevnoj sobi, sva svetla su pogašena, premda
je dan bio tmuran. U pratnji Mičela, popeo se uza stepenice s desne
strane, otključao ulazna vrata koja su imala tri brave i ušao unutra.
Unutra je bilo hladno. Vrlo hladno. Šta se desilo sa centralnim
grejanjem, koje je programirano da se uključi svakog dana u devet
ujutru i isključi uveče u devet?
,,Mislio sam da vam je stalno uključeno grejanje", rekao je Mičel.
,,I jeste, mora da se pokvarilo."
Kako bi dao primer Mičelu, čim je prešao prag izuo je čizme, ali
farmer nije skinuo svoje blatnjave patike. Prošao je kroz predsoblje, a
Piter je pokušao da ne obraća pažnju na blatnjave tragove koje je
ostavio za sobom. Uleteo je u zamku i znao je da će biti najbolje ako što
pre završi sa tim. Pomislio je na Šeron i na to kako će joj upropastiti
Božić. Kao i sebi. Zašto nije još jednom razmislio pre nego što se vratio
ovde? Ali razmislio je, ni o čemu drugom nije razmišljao već nedeljama
osim o tim prokletim kolima, zbog kojih nije mogao da razmišlja o
drugim, daleko korisnijim stvarima. Podigao je slušalicu, shvatio da
nema pojma koji je broj lokalne policije i okrenuo se ka svom
pomagaču.
„01892...", započeo je Mičel. Znao je broj napamet. Naravno da je
znao.
Došla su dvojica uniformisanih policajaca, i zamolili su Pitera da im
pokaže gde su bila kola. Narednik je poznavao Rika Mičela i bio je
prijateljskim odnosima s njim, pitao je za njegovu porodicu, i šta će
raditi za Božić. Nijednom od policajca izgleda nije bilo mrsko prisustvo
tog farmera. Kada su im pokazana kola, rekli su Piteru da se vrati u
kuću, kako bi izbegao ,,ponavljanje neprijatnog iskustva".

 
 Piter je shvatio da nema izbora. Seo je za sto u ledenoj kuhinji i
upitao se šta bi uradio da se Mičel nije pojavio. Ništa, pomislio je,
ništa. Ostavio bi kola tamo gde su bila i otišao kući. Posle nekoliko
trenutaka je ustao, uključio rernu na najjače i otvorio vrata.
To ga je podsetilo na njegovu mladost, kada je živeo u garsonjeri s
malom kuhinjom, i kada je jedini način da ugreje stan bio taj da
uključi rernu. Ponovo je seo, i pokušao da pozove Polin i majstora za
centralno grejanje. U oba slučaja javila se telefonska sekretarica. Pošto
je sam zaboravio vlastite korene, Piter je pomislio kako se sve u ovoj
zemlji okrenulo nagavačke, kad čak i spremačice imaju automobile i
telefonske sekretarice.
Pola sata je prošlo pre nego što su se dva policajca i Mičel vratili.
Sva trojica su primetili da je u kući hladno i da je uključena rerna, ali
nijedan policajac nije to video kao razlog zbog koga Piter ne bi mogao
da ostane do daljnjeg u Pasingem Holu, jer biće još telefonskih poziva,
doći će još policije.
,,Moram da se vratim u London."
,,Siguran sam da ne postoji razlog zbog koga ne možete da se vratite
večeras, gospodine", rekao je narednik.
Njegov podređeni je primetio da će Piter tako moći da učini nešto po
pitanju grejanja.
,,Želim da se vratim sada", rekao je Piter.
,,Bojim se da ne možete. Ovo je slučaj za kriminalističku policiju.
Verovatno će patolog hteti da pogleda, ovaj, da dođe ovde. Onda ćemo
morati da donesemo opremu za uklanjanje vozila."
,,Šta se nalazi u njemu?", pitao je Piter.
,,To ne mogu da vam kažem u ovoj fazi", rekao je narednik.
Isto pitanje je postavio Mičelu kada su policajci otišli. Sinula mu je
luda ideja da bi to njuškalo od komšije moglo znati više nego on sam o
kolima u kojima su bila tela, a koja su nađena na njegovom imanju.
,,Bolje da to ostavimo policiji, zar ne mislite?", rekao je Mičel
nekako zvanično, sa smešno ozbiljnim izrazom na licu. ,,Na njima je da
vam kažu, kad odluče da to učine."

 
 Ovo je Pitera nateralo da poveruje da Mičela nisu pustili da se
približi kolima. ,,Ovde nema ničega, zar ne? Idem kući na večeru. Da
kažem ženi da vam nešto donese? Možda picu li parče njenog kiša?"
,,Nema potrebe." Piter je govorio kroz stisnute zube. Poput sobarica
sa telefonskim sekretaricama, svet se okrenuo naopačke, kada seljaci
poput ovog jedu pice i kiš.
,,Nema potrebe."
,,Hvala na pomoći, Rik", rekao je Mičel, odlazeći. ,,Moram samom
sebi da zahvalim, kad nema ko drugi." Pod kuhinje bio je prekriven
blatnjavim tragovima. Poput mnogih vlasnika imanja danas koji
zapošljavaju mali broj ljudi koji brinu o kući, Piter se oduvek bojao da
ne izgubi Polin. Ne bi joj se svidelo kada bi je pozvao da čisti blato dva
dana pred Božić. Došlo mu je da se sam spusti na kolena i oriba pod.
To bi i uradio da nije čuo neku čudnu melodiju. Toliko je bio pometen
da mu u trenutku nije bilo jasno zašto neko pušta ,,Sur le pont idel
d'Avignon" u njegovoj kuhinji u dvanaest i deset. Onda je shvatio i
izvadio mobilni iz džepa svoje jakne. Bila je to Šeron.
,,Gde si bio, Pitere? Svuda sam te tražila, u kancelariji, na nekim
mesta gde su mislili da bi mogao da budeš. Rekli su da si otišao na
sahranu. Gde si ti?" Nije odgovorio.
,,Da li je nešto hitno, draga?"
,,To zavisi da li želiš da se cevi u Pasingamu zamrznu. Polin je
javila da nam je grejanje pokvareno, i da ne može da ga uključi. Gde si
ti?"
Bila je to prilika. Mogao bi da joj kaže... padalo mu je na pamet
mnogo toga šta bi mogao da joj kaže. ,,U Gildfordu sam. Slušaj, zašto
ne bih otišao u Hol da vidim šta mogu da učinim? Imam dva slobodna
sata." Reći će da je smrad bio toliko užasan da je morao da pozove
policiju. ,,Možda mogu sam da popravim grejanje."
,,Pitere, obećaj da ćeš se javiti."
,,Naravno da hoću."
Našao je pribežište u kredencu sa pićem i, uživajud u onome za šta
je znao da neizbežno vodi u propast, otpio je veliki gutljaj čistog viskija

 
iz boce. Zatim je otišao na sprat i otvorio ormarić sa prekidačima za
struju. Pritisnuo je jedan prekidač, sevnula je varnica i grejanje se
ponovo uključilo. To ga je ispunilo zadovoljstvom. Čulo se klokotanje
vode u radijatorima i kuća je počela da se zagreva. Sačekaće još malo
pre nego što telefonira Šeron. Bolje neka misli da je proveo sat ili dva
opravljajući grejanje.
Zvono na vratima i telefon zazvonili su u isto vreme, i on je sišao u
prizemlje. Prvo se javio na telefon. Bio je to neki čovek po imenu Vajn
iz Kriminalističkog menadžmenta Kingsmarkama.
,,Sačekajte trenutak", rekao je Piter. Na ulaznim vratima stajala su
dva uniformisana policajca. U njihovim kolima, na parkiranim u
dvorištu, sedeo je čovek srebrne kose u drap kaputu.
,,Stigao je lord Tremlet, gospodine."
Piter je nervozno odgovorio: ,,Ko je, do đavola, lord Tremlet?"
,,Patolog. Došao je da pregleda telo."
,,Mislite - tela, zar ne?"
,,To ne mogu da vam kažem, gospodine."
Možda je onaj tip na telefonu mogao. Piter ga je pitao, ali čovek mu
nije odgovorio.
,,Treba da razgovaramo s vama, gospodine Bakston. Što pre."

 
 Kada su Berden i Bari Vajn stigli u Pasingem Hol, patolog je već
bio otišao, ali kola su još bila tamo gde je Piter Bakston rekao da ih je
zatekao. Policajci zaduženi za mesto zločina bili su zauzeti merenjem i
uzimanjem uzoraka, a tu su bili i ljudi zaduženi za uzimanje otisaka
prstiju. Kamion sa dizalicom već se spustio do staze i spremao se da
izvuče VW golf i njegov sadržaj iz kamenoloma, a iza kamiona stajala
su kola koja je vozio muž Poline Pirson, koji je izgleda zaboravio na
bolove u leđima i savete lekara.

***

Bilo je pola pet i smrkavalo se, ali snažne lampe postavljene na

mesto zločina osvetlile su čitavu šumu. Dva automobila i kombi bili su
parkirani na travi kraj staze.Samo jedna svetiljka bacala je svetlo na
fasadu kuće i Berden je mogao da vidi stepenište koje je vodilo do
trema i ulaznih vrata, i dva automobila u dvorištu, jedan starinski
mercedes i predivan porše. Svetlo je gorelo u nekoliko soba. Vajn je
pritisnuo zvonce i vrata je otvorila jedna prelepa žena od oko dvadeset
sedam godina. Nije izgledala tako zadovoljna kada ga je videla. Ipak,
pomislio je Berden, stručnjak za odelo i kozmetiku, taj namerno
nemaran izgled - očigledno bez šminke, svetlo-plava kosa pomalo
neuredna, plave farmerke, beli džemper, bez nakita - sigurno je
namešten radi njih, ili radi policajaca koji su radili na mestu zločina.
,,Moj muž je u dnevnoj sobi", bilo je sve što je rekla. Otvorila je
dvokrilna vrata i uvela ih unutra.
Piter Bakston je imao trideset devet godina, a izgledao je petnaest
godina starije. Imao je sumorno pepeljasto-crveno lice. Bio je jedan od

 
muškaraca koji su veoma mršavi i sa uskim ramenima, ali koji imaju
neobično veliki stomak koji im visi kao jastuk u džaku. Imaju problem
s tim koji deo stomaka da smeste ispod a koji iznad kaiša pantalona.
Bakstonov je virio iznad. Sedeo je u fotelji, a na stočiću kraj njega
stajala je čaša s pićem koje je ličilo na viski s vodom. U sobi je bilo
mnogo sličnih stolova, onih sa talasastim Mcama na kojima su stajale
lampe, nekoliko sa mesinganim nogama i nekoliko fotelja, kao i šarene
zavese na prozorima. Izgledala je kao da ju je uredio unutrašnji
dekorater koji se oporavljao od nervnog sloma.
,,Kada mogu da se vratim u London?", pitao je Piter Bakston.
Berden je znao nešto malo o njemu, gde živi i čime se bavi.
,,Glavni inspektor Wexford bi želeo da vas vidi sutra, gospodine
Bakston..."
,,Ovde?"
,,Možete da dođete u policijsku stanicu u Kingsmarkam, ako vam se
to više sviđa."
,,Naravno da ne, želim da se vratim u London. Božić je. Šeron, moja
žena i ja moramo da se spremimo za Božić. Ona je ljubazno došla ovde
ovog popodneva da mi pomogne, ali sada želimo da idemo kući."
,,Zašto mi ne kažete nešto o tome kako ste otkrili taj automobil na
vašem imanju, gospodine? Došli ste jutros, kolima, verujem. Došli ste
zato što nešto nije bilo u redu s vašim centralnim grejanjem, da li je to
tačno?"
Pre nego što je Piter Bakston uspeo da odgovori, vrata su se otvorila
i ušla je jedna žena u pratnji krupnog čoveka koji se, čim je video
prisutne u sobi, uhvatio rukom za donji deo leđa. Žena je bila snažna,
uspravna, sredovečna i, sudeći po njenoj novoj frizuri i plitkim
čizmicama na šniranje, mogla bi biti glumica koja igra ženu farmera u
nekoj sapunici. Iz nje je potekla bujica reči.
,,Izvinite što upadam ovako, gospodine Bakston, ali pošto imam
ključ nisam htela da vas uznemiravam da otvarate vrata. Čula sam u
selu šta se dogodilo, znate kako u selu kruže priče, i pomislila sam da
vam možda treba pomoć. Vidim da grejanje ponovo radi. Tačnije,

 
osećam. Fino i toplo, zar ne? A napolju je baš zahladnelo, ne bi me
čudilo da uskoro padne sneg. Jao, izvinite, nisam videla da imate
društvo."
,,To su policajci", rekao je Bakston glasom hladnim kao i vreme.
,,U tom slučaju, mogu da posedim koji minut, ako nemate ništa
protiv. Možda mogu nekako da pomognem. Sedi na tu tvrdu stolicu,
Ted, moraš da paziš na svoja leđa."
Bakston je očigledno oklevao da im kaže da odu. Pokušao je da
uhvati pogled svoje žene, ali ona je glavu držala okrenutu na suprotnu
stranu, očito nije želela da joj pogled bude uhvaćen.
,,Počeli ste, gospodine Bakston", rekao je Berden, „O tome kako ste
došli ovde da popravite centralno grejanje." Nešto na Bakstonovom licu
mu je govorilo da nije sve bilo u redu. Izgledao je nervozno, više nego
što je trebalo da bude. ,,U koliko sati je to bilo?"
Bilo je to ispravno pitanje. ,,Ne znam, ne sećam se." Šeron Bakston
je napokon progovorila. ,,Da, Pitere, sećaš se. Hajde da ti osvežim
sećanje. Prvi put sam te pozvala u kancelariju malo posle deset. Bila
sam kod frizera i zvala sam te s mobilnog, ali rekli su mi da si već bio
izašao. Rekli su da si otišao sam, i da nisi hteo da te Antonio vozi.
Želela sam da ti kažem da nas je Džejson pozvao da izađemo na večeru
u Ajvi dva dana posle Božića. Zatim sam planirala da odem da
pogledam Amerigovu novu kolekciju, ali sam prvo otišla kući i tada se
javila Polina da mi kaže za grejanje."
Vajn je brzo reagovao: ,,Ali ste već znali za problem s grejanjem,
gospodine Bakston, to je bio razlog zašto ste došli ovde."
,,Ne, nije." Polina Pirson je iskoristila priliku. ,,On to nije mogao da
zna. Ja nisam znala dok nisam došla da počistim i obrišem prašinu. To
je bilo oko pola jedanaest. Pokušavala sam da pozovem gospođu
Bakston da joj to kažemli pomislila sam da je sigurno izašla. Mislila
sam da će se vratiti kući za ručak, pa sam nastavila da pokušavam i
konačno sam je dobila malo posle jedanaest."
,,Ti si otišao mnogo ranije, dragi. Zar se ne sećaš? Kada sam te
napokon dobila, ti nisi bio ovde. Bio si u Gildfordu. Sam si rekao."

 
 Zanimljivo, pomislio je Vajn. Vrlo zanimljivo. Piter Bakston se
odvezao do Pasingem Hola, iz nepoznatog razloga je odlučio da ne pođe
sa svojim vozačem, a onda je iskoristio problem s grejanjem kao
izgovor za to što je došao. Dakle, koji je pravi razlog njegovog dolaska?
Možda ima veze s nekom ženom? Moguće ali, prema Vajnovim
informacijama, Bakston je oženjen tek nešto manje od tri godine, a
Šeron Bakston je lepotica. Povrh toga, govorio je o njoj i gledao u nju s
nekom vrstom pobožnog divljenja. I šta je radio u Gildfordu? Ne
moram da ulazim u to za sada, pomislio je Vajn, razmisliću o tome. I
ko je, do đavola, Amerigo, i kakvu kolekciju on ima?
,,Otišli ste u šumu", rekao je Berden. ,,Zbog čega?" Bacio je pogled
na beleške koje je napravio ranije. ,,Gospodin Mičel koji radi na
susednoj farmi rekao je lokalnoj policiji da vas je sreo oko 11 kraj
kamenoloma. Rekli ste mu za automobil i za, ovaj, taj jak smrad.
Vratio se do kuće sa vama i dao vam broj najbliže policijske stanice. Je
li tako? Ali šta vas je nagnalo da odete u šumu?"
,,Niste mogli da osetite smrad odavde", rekao je Vajn.
Polina Parson se umešala. ,,Sigurno ne. Ja imam jako dobar nos,
zar ne, Ted? Ja sam bila ovde pre toga i nisam ništa osetila. Hvala
bogu. Čoveku može da se smuči zbog toga, zar ne?"
,,Odvratno", rekao je Ted. ,,Baš odvratno."
,,A ako niste zbog toga otišli u šumu, šta je onda bio razlog?"
,,Slušajte, pronašao sam taj prokleti automobil i to sam vam javio.
Kakve ima veze zašto i kako?"
,,Ovo je nerazjašnjena smrt, gospodine", rekao je Berden. ,,Sve
pojedinosti mogu biti od velikog značaja."
,,Ne za mene. Meni niko ništa nije rekao. Čak ne znam ni koliko je
ljudi bilo u kolima. Ne znam da li su to ona deca i ta žena koja je bila
sa njima. Ništa mi nisu rekli."
,,Nema tu šta mnogo da se kaže, gospodine", rekao je Vajn. ,,Telo u
kolima još nije identifikovano."
,,Šta još želite da znate?", Piter Bakston je pružio ruku prema čaši,
shvatio da je prazna i čežnjivo pogledao svoju ženu.

 
 Njena reakcija je zabavila Berdena. ,,Ne dragi", rekla je odlučno.
,,Ne više. Ne sada. Skuvaću ti šolju čaja." Okrenula je glavu, savršenu
poput cveta, prema policajcima.
,,Nadam se da nećete dugo. Moj muž treba rano da ode u krevet.
Ovo je bio veliki šok za njega."
Bilo je šest i deset ,,Skuvaću čaj, gospođo Bakston", rekla je Polin,
,,kad oni odu."
,,Kada ste poslednji put bili u Pasingem Holu?", ovog puta Berden
se obratio ženi.
Po izrazu njenog lica zaključio je da joj nije bilo prijatno što mora na
to da odgovori.
,,Ne sećam se tačno. Pre nekoliko nedelja. Kada je to bilo, dušo?
Možda poslednjeg vikenda u novembru ili prvog vikenda u decembru.
Nešto tako. Ovo mesto zimi nije baš zabavno." To je žacnulo Polin
Parson, rođenu u ovom kraju, koja je svoje nezadovoljstvo pokazala
tako što je stisnula usne i ukrutila ramena. Ted je glasno šmrknuo.
Bakstonovi će biti srećni ako dobiju taj čaj, pomislio je Berden,
razmišljajući o tome kako bi i sam voleo da sad popije šolju čaja.
,,Da li ste otišli u Gildford pošto ste pronašli automobil u
kamenolomu, gospodine Bakston?", Vajn je gledo u svoje beleške. ,,Nije
mi jasan sled događaja. Pronašli ste automobil otprilike u jedanaest,
pozvali ste lokalnu policiju oko jedanaest i petnaest, oni su stigli ovde
neśto pre dvanaest, razgovarali su s vama i otišli su u šumu sa
gospodinom Mičelom. U dvanaest i deset gospođa Bakston vas je
pozvala na mobilni, a vi ste tada bili u Gildfordu. Ali ja sam vas pozvao
na ovaj broj u dvanaest i dvadeset i vi ste se javili."
Berden se trgnuo i napravio ozbiljan izraz lica. ,,Kako vam polazi za
rukom da budete na dva mesta u isto vreme, gospodine? To mora da je
korisna veština."
Piter Bakston je pogledao u svoju ženu, a ovog puta pogledi su im se
susreli. ,,Moja žena je pogrešila. Nikada nisam rekao da sam bio u
Gildfordu. Nisam imao nikakav razlog da idem tamo."

 
 ,,Ali ste imali razlog da dođete ovde? Da li ste vi pogrešili, gospođo
Bakston?"
Odgovorila je zlovoljno: ,,Mora da jesam."
,,Dobro." Berden je ustao. ,,Mislim da je to dovoljno za sada. Glavni
inspektor Wexford će želeti da ujutru razgovara s vama. Da li vam
odgovara deset sati?"
,,Želim da idem kući", rekao je Piter Bakston kao dete prvog dana u
školi.
,,Sigurno ćete moći da odete - kad glavni inspektor završi razgvor s
vama."
Napolju u kolima Berden je prasnuo u smeh. Vajn mu se pridružio.
Još su se smejali kada su Pirsonovi sišli niza stepenice i ušli u
automobil. Polin ih je začudeno pogledala i promrmljala nešto svom
mužu. ,,Ne bi trebalo da se smejem", rekao je Berden. ,,Bog zna šta je
tamo radio. Tek kad ostanu sami počeće prava predstava."
,,Šeron izgleda kao boginja", rekao je Vajn.
,,Tačno. Siguran sam da će joj oprostiti što mu je umrsila konce.
Čudno da se nisu o svemu dogovorili pre nego što smo stigli, zar ne?"
,,One je tek stigla. Nisu imali prilike."Lampe su uklonjene, kamion
sa dizalicom je otišao, sve što se moglo videti bile su dvostruke brazde
točkova na vlažnom drumu osvetljene farovima automobila.

***
,,Ko će identifikovati telo?", pitao je Vajn.
,,Bog sveti zna. Biće to mučan zadatak. Ko god da je. Njegovo
lordstvo smatra da je telo ovde već mesec dana. Sigurno leži ovde još
od onog vikenda kad su Dejdovi otišli u Pariz. To neće biti prijatan
prizor."
Suviše neprijatan prizor za oca, pomislio je Wexford.
To mora da je Džoana Troj. Oni su joj pripisali zločin, bila je to
razumna pretpostavka, ali ona je očito bila žrtva i sasvim je moguće da
su nestala deca takođe bile žrtve. Čitavo imanje Pasingem Hola i okolne
oblasti biće pretražene, jer je moguće da se negde u okolini nalaze i

 
njihova tela. U međuvremenu, Tremplet će ujutru početi obdukciju.
Možda će njen zubar, ko god to bio, moći da je identifikuje? Da uporede
slomljene zubne navlake s njenim zubima? Zatim, ako je moguće da joj
nekako rekonstruišu lice, da ga doteraju tako da ponovo liči na ljudsko
lice, da pozovu maćehu da je pogleda?
Wexford je slegno ramenima.
Lep božićni poklon za ženu koja će morati da gleda istrulelo lice
jedine ćerke svog muža. Možda bi mogli to da izbegnu. Kako je umrla?
Tremplet je rekao da to nije bilo očigledno na prvi pogled. Nema
očiglednih rana. Wexford je poveo Vajna sa sobom.
,,Neće biti preserećni što me opet vide." Stigao je u Pasingem Hol u
deset sati i zatekao Pitera Bakstona kako stavlja kofer u otvoren
prtljažnik poršea.
,,Očekujete da ćete ubrzo otići, gospodine Bakston?", upitao je Vajn.
,,Rekli ste da mogu da pođem kući čim obavim razgovor sa kim već."
,,Viši inspektor Wexford. To ćemo tek da vidimo."
Budući da, kao bog, ne poštuje ljude, Wexford ga je zamišljeno
pogledao. ,,Hoćemo li unutra?"
Bakston je slegnuo ramenima, zatim klimnuo glavom. Ušli su za
njim u kuću. Od božanstvene Šeron , kako ju je Beri Vajn prozvao, nije
bilo ni traga. Bilo je suviše rano za takvu ženu, pomislio je Wexford.
Ušli su u omanju sobu u kojoj su se nalazile kožne stolice i sto. Prozor
je gledao na šumu Pasingem Hola. Piter Bakston je poskočio kao
ošuren kada je iz žbunja izleteo fazan koji je iznenada počeo da maše
krilima i da krešti.
,,Dakle, kada ste prvi put videli automobil u kamenolomu,
gospodine Bakston?"
Wexford se oslanjao na intuiciju i na ono što su mu rekli Berden i
Vajn. Njegovo pitanje izazvalo je crvene pečate na Bakstonovom licu.
,,Juče ujutru. Zar vam nisu to rekli?"
,,Rekli su mi ono što ste vi rekli. Ono što mi nisu rekli, a što ni sami
ne znaju, to je razlog zbog čega ste juče došli ovde. Niste došli ovde
zbog pokvarenog grejanja, za to niste znali. U kancelariji u Londonu

 
rekli ste gospodinu Antoniju Beliniju da idete na sahranu u
Godalming. Vaša žena, čini se, veruje da ste bili u Gildfordu kada je
razgovarala s vama telefonom."
,,Već je rekla da je pogrešila u vezi sa tim."
,,Da li je i gospodin Belini pogrešio? Kad ga je inspektor Berden
pozvao sinoć u devet, bio je vrlo siguran u to šta ste mu rekli."
Piter Bakston je nervozno uzdahnuo.
,,Zašto je sve ovo bitno? Došao sam ovde. U vlastitu kuću. Šta je tu
neobično? Nisam provalio na tuđi posed. Ovo je moja kuća, imam puno
pravo da budem ovde. Pronašao sam automobil u šumi i rekao sam
policiji. Šta je tu loše?"
,,Na prvi pogled, ništa. Ali, kada ste prvi put videli automobil u
kamenolomu? Da li je to bilo kada ste poslednji put bili ovde? Da li je
to bilo u subotu, drugog decembra, pre otprilike tri nedelje?"
,,Ne znam šta hoćete da kažete?" Bakston je skočio na noge i
pokazao na prozor. ,,Šta svi ti ljudi rade na mojoj zemlji? Ko su oni?
Šta traže?"
,,Kao prvo, oni nisu na vašoj zemlji. Oni su na zemlji gospodina
Mičela. Tu su policajci i savesni građani koji im pomažu u potrazi za
dvoje nestale dece. Trebalo bi da pretražimo i vaše imanje. Ne
sumnjam u to da nećete imati ništa protiv."
,,U to nisam siguran", rekao je Bakston. ,,Uopšte nisam siguran.
Evo moje žene. Mi smo saglasni po tom pitanju. Ne sviđa nam se to što
nas držite ovde i hoćemo da idemo kući."
Šeron Bakston je bila tip žene koji Wexford nikada nije smatrao
privlačnim. Divio se ženama s ljupkim licem, tamnijim, živahnijim
ženama zaobljenog tela, ali je mogao da se složi da je Šeron lepa.
Izgledala bi još bolje da je bila manje mrzovoljna i da nije imala taj
prezrivi izraz na licu. Umesto 'dobro jutro', 'zdravo' ili čak 'ćao', rekla je
glasom i akcentom koji je zahtevao, ali nije dobio, isto poliranje i
oblikovanje kao i njeno lice i telo: ,,Mi vam ovde nismo potrebni.
Imamo obaveze u Londonu. Božić je, ili vi to možda niste primetili?"

 
 Wexford nije obraćao pažnju na nju. Rekao je njenom mužu: ,,Hvala
na dozvoli. Ta pretraga je veoma važna, a oni koji je sprovode biće vrlo
obazrivi prema vašem imanju."
,,Nisam vam dao dozvolu. I ne nameravam. Osim ako nas ne pustite
da idemo. To je pravedna razmena, zar ne? Pustite nas da se vratimo u
London i, što se mene tiče, možete da ostanete ovde sve do Nove
godine."
Wexford koji je gledao u svoje beleške, naglo je zatvorio beležnicu.
Osetio je potrebu da citira jednu repliku iz serije Pogled kroz dvogled:
,,Policija se ne cenka". Ali umesto toga je rekao: ,,U tom slučaju ću
tražiti nalog za pretres. Nemam ovlašćenje da vas nateram da ostanete
ovde, ali trebalo bi da vas podsetim na to da je ometanje policije u
istrazi ozbiljan prekršaj."
,,Ostaćemo", rekla je Šeron Bakston. ,,Ali neka ostane zabeleženo
da mi nismo želeli da nam preturate po kući."
Berden je prisustvovao obdukciji. S obzirom na njegov istančan
ukus i uglađenu pojavu, bio je začudujuće miran dok je posmatrao
prizore autopsije. Gledao je sasvim smireno, kao da posmatra seriju o
bolnici na televiziji. Wexford, koji je na autopsije reagovao sasvim
drukčije, ali je navikao da skriva ta osećanja, stigao je kada je bilo
skoro gotovo. Hilari, lord Tremplet, čiji je sablasni smisao za humor
postao još gori od kako je dobio plemićku titulu, već je govorio o tome
kako mrtvu ovčetinu treba zapakovati u kesu i uraditi brz kozmetički
tretman kako bi mogli da je prikažu rodbini.
Čini se da ga je ludo zabavio prizor kad je zubar, koji je došao da
uporedi zube sa onim na svom kartonu i da uporedi navlake, a koji nije
bio navikao na takve prizore, iznenada povratio i zatražio čašu vode pre
nego što je mogao da pogleda usta leša.
,,To je ona", rekao je Berden, koji je prema jadnom zubaru imao isti
hladan stav kao i Tremlet. ,,To je Džo- anaTroj."
,,Ipak, pozvaću Efi Troj da je pogleda", rekao je Wexford prisećujući
se slučajeva pogrešne identifikacije. ,,Ona je razumna osoba, a lord
Tremplet joj je sredio lice. Dakle, od čega je umrla?"

 
 Tremplet je skinuo rukavice. ,,Od udarca u glavu. Smrt je nastupila
odmah. Moguće je da je udarena nekim tupim predmetom, ali ja
mislim da nije. Mislim da je u pitanju bio pad i udarac glavom o nešto
tvrdo, verovatno o tlo, ali ne mekano tlo. Ne tlo u toj vašoj šumi, to je
ne bi ubilo, pre bi je usisalo poput živog blata."
,,Da li je to moglo da bude u automobilu?", pitao je Wexford.
,,Mislim, kada su njena kola sletela u kamenolom, da li je mogla da
udari glavom o šoferšajbnu dovoljno jako da je to ubije?"
,,Vaši ljudi će moći da kažu nešto više o tome. Po tragovima na
staklu, ili nečemu već. Ali sumnjam. Sumnjam ako je sama vozila kola.
Šteta što nisam mogao da je pregledam ranije, mrtva je već mesec
dana."
,,To biste i uradili da sam se ja pitao", rekao je Wexford. ,,Ali onom
klovnu možemo da zahvalimo na... "
,,Da li joj je pad ili udarac izbio navlaku sa zuba?"
,,Kako to mogu da znam? Nisam zubar. Ja sam običan mesar, ništa
više. Možda jeste. Ne mogu da tvrdim. Ništa drugo joj nije falilo i nije
bila trudna. Dobićete sve to napisano na odgovarajućem jeziku koji
nećete razumeti, kada budem napisao izveštaj"
,,Ne mogu da podnesem tog čoveka", rekao je Berden kada su se
vratili u Wexfordovu kancelariju. ,,Daje mi onog drugog - kako se beše
zove? - Mavrikijev."
,,Nisi jedini koji tako misli. Šta je tražila u šumi Pasingem Hola,
Majk, zašto je bila tamo? Pogledao sam okolo posle razgovora s onom
budalom Bakstonom, koji je pokušao da se cenka sa mnom. Otišao sam
u kamenolom i prošetao po šumi. Tamo se nalazi veliki i lep - doduše,
bio bi lep da je proleće - nekakav otvoreni prostor u sredini, okružen
drvećem, ali tamo nema ničega osim kamenoloma i drveća. Ako ona
nije vozila, ko jeste? I gde su Džajls i Sofi Dejd?"
,,Potraga uveliko traje. A danas popodne ćemo dobiti nalog da
pretražimo Bakstonovo imanje."
,,Do tada će se već smračiti. Drago mi je da sam zadržao Bakstona
tamo, držaću ga tokom Božića, držaću ga tokom Nove godine ako

 
budem mogao. Obično nisam osvetoljubiv, ali voleo bih da ga
zaključam tamo."
,,Božanstvena Šeron će morati da ode do najbliže samoposluge i da
kupi sebi smrznutu ćurku", rekao je Berden. ,,A Božićni kolač će morati
sama da napravi."
Tog popodneva počeo je da pada sneg. Bio je to prvi sneg koji je pao
na Kingsmarkam u poslednjih sedam godina. Pretraga Mičelove zemlje
je obustavljena u pola četiri, a tragači, kentska policija, policija iz
srednjeg Saseksa i žitelji Pasam Sindžena, okupili su se u Mičelovoj
velikoj seoskoj kuhinji. Tamo ih je Rik čašćavao čajem (s nekoliko kapi
viskija), tek ispečenim kolačima i tortom i pripovedao kako je Piter
Baksford bio neprijatan prema njemu prethodnog jutra. Govorio je o
nezahvalnosti, snobizmu i preziru gradskog momka prema jednom
poštenom seljaku. Vara se ako misli da će mu prodati pola jutra svoje
zemlje. Što se tiče Šeron, rekla je gospođa Mičel, krupna žena u
pantalonama i drečavo-roze džemperu, ta je obična droca i s njim je
samo zbog love. Njihov brak će potrajati još najviše godinu dana.
Još uvek je padao sneg kada su otišli, sve je bilo blistavo belo u
sumrak, a ako su u okolini i bila tela ili sveže iskopani grobovi, oni se
nisu mogli videti. Tokom večeri, prema prognozi meteorologa na
dnevniku u deset sati, palo je 12,7 centimetara snega.
Sačekao je da Dora ode u krevet, zatim upakovao parfem koji je
kupio, fotografiju njena četiri unuka u srebrnom ramu, dva dečaka i
dve devojčice, i ružičastu svilenu jaknu za ko ju je Berden tvrdio da će
joj pristajati. Nije baš bio spretan sa uvijanjem poklona. Dora je već
spavala kada se popeo gore. Sakrio je poklone u zadnji deo ormana i
otišao u krevet, ležao budan neko vreme, pitajući se da li će biti još
poplava kad sneg počne da se topi. Automobil Džordža Troja bio je pun
važnih informacija. Unutra je bilo mnogo otisaka prstiju, većinom
Džoaninih. Ali da su se oslanjali na otiske prstiju da bi odgovorili na
pitanje ko je vozio auto, zaključili bi da ga niko nije vozio, jer na volanu,
menjaču i šoferšajbni nije bilo nikakvih otisaka. Sve je bilo pažljivo
obrisano. Kola su bila neuredna, gomila knjiga na zadnjem sedištu,

 
knjige i papiri na podu, ambalaža od čokolade, poluprazna boca vode u
pregradi zadnjih vrata, zgužvani računi za benzin plaćeni kreditnom
karticom. U prednjoj pregradi bile su naočare za sunce, dve hemijske
olovke, beležnica, češalj i dve orasnice u papirnoj ambalaži. Kosa na
zadnjem sedištu pripadala je Džoani, ostatak verovatno Džordžu Troju
i njegovoj ženi. Kosa koju su našli na podu bila je tamnosmeđa, glatka
mlada kosa, koja je verovatno pripadala Sofi Dejd. Već su je odneli u
laboratoriju gde će je uporediti s kosom sa njene četke.
U prtljažniku se nalazio mali tamnoplavi kofer sa inicijalima JRT
napisanim belim slovima sa strane. U koferu su našli par čistih crnih
farmerki, čistu belu majicu, čisti beli grudnjak i gaćice, par sivih
čarapa, sivi vuneni džemper, kao i dva nošena grudnjaka, dva para
nošenih gaćica i dva para nošenih čarapa u torbi marke Marks and
Spenser.
Mala torbica na dnu sadržala je četkicu za zube, pakovanje dečijeg
talka, kesicu šampona i bocu vrlo skupe kolonjske vode, Diorov
Forever and Ever. Ta kolonjska voda je iznenadila Wexforda. Osim ako
u koferu nije bila spakovana i elegantna večernja haljina, to je bilo
poslednje što bi on očekivao da nađe.
Odeća na Džoaninom telu ga je takođe zbunila. Par crnih patika na
nogama, ali na sebi je imala samo svetloplavu pamučnu majcu koja je
sezala do iznad kolena, majcu koja je mogla da pripada nekom veoma
krupnom muškarcu. Ništa više, nije imala donji veš, nije imala čarape.
Ako je i upotrebila Forever and Ever, od njega nije ostalo ni traga.
Efi Dejd je došla u mrtvačnicu dva dana pre Božića i potvrdila da je
u pitanju telo njene usvojene ćerke, Džoane Rejčel Troj. Bila je mirna,
nije ni trepnula, ali kada se okrenula i kada su ponovo prekrili
Džoanino lice, bila je vrlo bleda. Wexford ju je otpratio do njene kuće u
ulici Forest i proveo pola sata sa ožalošćenim ocem. Očigledno, Džordžu
Troju nije palo na pamet da se moglo desiti nešto tako tragično s
njegovom ćerkom. Nijednom mu nije pala na pamet ta mogućnost. S
njom će biti sve u redu, ona je razumna devojka, zna šta radi.

 
 Isprva je bio u neverici, zatim zanemeo od šoka, doslovno, njegova
uobičajena bujica reči od užasa je sasvim presušila. Samo je zurio u
Wexforda, otvorenih usta, odmahujući glavom. Njegova žena je
pokušala da ga pripremi za užasnu vest, ali on je njeno oklevanje
razumeo kao upozorenje da je ona ušla u sukob sa zakonom ili da je iz
nekog neobjašnjivog razloga morala da napusti zemlju. Odbio je čak i
da pomisli da je možda umrla, da je umrla nasilnom smrću, i ta vest ga
je užasnula.
Wexford je shvatio da je Džordž Troj u dobrim rukama i otišao, a na
izlasku je rekao Efi Troj da postoje psiholozi i savetnici koji mogu da
pomognu njoj i njenom mužu, kao i druge vrste pomoći, mada ni sam
nije mnogo verovao u njih. Odmah je pošao kod Dejdovih, kroz
Lindherst Drajv, pored kuća sa čempresima u baštama okićenim
božićnim svetiljkama, sa božićnim jelkama kraj prozora i dragim
ukrasima koji su se videli u unutrašnjosti. Iza prozora Antrima nisu se
videli nikakvi ukrasi, čak ni svetla nisu bila upaljena premda je jutro
bilo oblačno i mračno. Morao je da kaže Dejdovima da još uvek ne zna
gde se nalaze njihova nestala deca, mada je telo Džoane Troj
pronađeno. Ali to je za sada bila dobra vest, mnogo bolja od one koju je
morao da saopšti Džoaninom ocu.
Bombardovali su ga pitanjima, Katrina molećivo, Rodžer osorno.
Pitanje kako to da su uložili napor da pronađu Džoanu, ali ne i njegovu
decu, bilo je pitanje koje Wexfordu još niko do sada nije postavio u
sličnoj situaciji. Nije želeo da naglašava da još uvek traje pretraga u
Pasam Sendžinu, jer će to zvučati kao da je očigledno da policija traži
njihova tela, a to je bilo tačno, ali ipak je to morao da kaže, zbog čega je
Katrina briznula u plač. U suzama je izletela iz sobe, a on je to
iskoristio da se pripremi za novi napad za koji je znao da će uslediti
kao odgovor na njegovo sledeće pitanje. Postavio ga je direktno.
,,Da li ste ikada imali razlog da pomislite da je Džoana Troj bila
zaljubljena u vas?"
,,Šta?"

 
 Lako je reći ,,Šta", pomislio je Wexford. ,,Čuli ste me, gospodine
Dejd. Zar niste? Da li ste sami bili zainteresovani za nju? Da li vas je
privlačila?"
Dejd je počeo da riče kao lav, tako da nijedna reč koju je izgovorio
nije bila razumljiva.
Mogli su da čuju Katrinu kako cmizdri u kuhinji.
,,Do viđenja", rekao je Wexford, a zatim dodao nešto blaže:
,,Nastavićemo ovaj razgovor uskoro."
Na Badnje veče ponovo je pao sneg i potraga za decom bila je
privremeno obustavljena. Još uvek nije bilo nikakvog traga od njih, i
ništa nije upućivalo na to gde bi oni mogli da budu.
Kasnije tog dana Wexford je dobio izveštaj da kosa pronađena u
automobilu nije pripadala Sofi Dejd, već nekom drugom, nepoznatom
detetu. Upitao se zašto je osoba koja je počinila zločin stavila u kola
Džoaninu torbu, ali nije ponela ništa za decu.

 
 Na sam Božić, Wexford i njegovi ljudi nisu nastavili s istragom,
ne zato da bi mogli da uživaju u prazniku, već zato što bi bilo pogrešno,
zapravo neumesno da na taj dan dolaze da uznemiravaju Trojeve i
Dejdove. On sam nikada nije naročito uživao u božićnim praznicima.
Ali Dora jeste, i čini se da ju je jedan pogleda na beli prekrivač u bašti
ispunio elanom da obavi sve to neizbežno kuvanje, postavljanje stola i
ukrašavanje.
,,Mrzim način na koji sneg sve pokrije", rekao je Wexford.
,,Govoriš o snežnom pokrivaču, a to je upravo ono što mi se ne
sviđa. Kao da sve treba da stane dok to traje. "
,,Dok šta traje? O čemu govoriš?"
,,Eh, ne znam ni sam. Ne volim kad sve upadne u zimski san, ne
volim odlaganje, ne volim kad svi prestanu da rade."
,,Ne moraš da prestaneš da radiš", rekla je Dora, treba da radiš
stvari kao što su otvaranje flaše s vinom, da proveriš da li imamo
dovoljno leda, oh da, i da pogledaš čaše za liker, u slučaju da neko
poželi kajsijevaču ili brendi posle večere."
Jedine osobe koje bi mogle da zatraže žestoko piće bili su Silvija i
Kalum, i Šila i Pol. A oni dolaze ovde sa svojom decom.
,,Proveri da li imamo dovoljno soka od pomorandže i koka-kole,
molim te, dragi", rekla je Dora.
Silvija sa Benom i Robinom, a Šila sa Amulet i bebom Anuškom,
koju većina zove Ejmi ili Eni. ,,Da li si kupila poklon za Čapmana?"

***

 
 Polin Pirson se samo nasmejala predlogu da ona treba da skuva
božićnu večeru za Bakstonove.
,,Nećete naći nikog ko bi pristao na to, gospođo Bakston. Ne na
Božić. Svi će kuvati večeru u svojoj kući, zar ne? Bilo je drukčije u
vreme moje bake, ali prošlo je to vreme kad su svi kuvali za gospodu.
Sada više i nema gospođe, ne u našem besklasnom društvu i hvala
bogu za to. Ta ćurka koju ste kupili treba da se odmrzne i da odstoji
barem dvadeset četiri sata, a toliko vremena nemate. Ako ostane samo
malo leda unutra dobićete salmonelu ili nešto još gore."
Za Pitera je bilo otkriće to što Šeron ne zna da kuva. Ipak se nije
toliko udaljio od svojih korena da bi prestao da živi u uverenju da
svaka žena ume da napravi pristojnu večeru, to je njima nekako u
genima. Ali ne u Šeroninim genima. Bespomoćno je gledala kako se
ćurka polako topi i tražila od Pitera da odu u neki restoran na ručak.
,,Zato se mesto u svakom restoranu u koji bismo se usudili da
kročimo nogom, i u onima u koje ne bismo ni privirili, za božićnu
večeru rezerviše mesecima unapred."
,,Ne govori o večeri kada misliš na ručak, Piter."
,,Svi kažu božićna večera. Bez obzira na to u koje se doba dana
jede, to se zove večera."
Piter je ispekao ćurku. Premazao ju je puterom, stavio u rernu i
ostavio je tamo šest sati. Nije bilo tako strašno. Našao je krompir u
konzervi, smrznuti grašak i kupovni sos za meso, i Piter je bio prilično
ponosan na rezultat. Služio se velikim količinama piva dok je kuvao i
kad je večera bila gotova osetio je da je malo nesiguran na nogama i
bilo mu je drago da sedne.
Piće mu je pomoglo da zaboravi na policiju, na onu koja je bila i, još
gore, onu koja će tek doći. Ali nešto kasnije, kad su počeli da ga muče
suva usta, žed i nesnosna glavobolja, počeo je da shvata da je policiji
već bilo jasno da je on pronašao automobil nekoliko nedelja pre nego
što je on priznao da ga je našao. Sada uopšte nije mogao da razume
vlastito ponašanje. Zašto još tada nije sve ispričao policiji? Sigurno nije
to učinio zato što bi zbog toga morao da otkaže jedan poziv na večeru i

 
jedan poziv na ručak, koji ga čak i nisu naročito zanimali. Sigurno ne
zato. Ne, bila je to Šeron. Ona ga je sprečila.
Posmatrao ju je mutnim pogledom, na momente je čak video duplo.
Bila je sklupčana u fotelji, bosa, njeno lice mirno, bezbrižno, bez
osmeha, i gledala božićnu komediju na televiziji. Kraj nje je stajala
neizbežna čaša kisele vode. Zašto ga je sprečila da obavi svoju
građansku dužnost? To što se dogodilo prvog vikenda u decembru bilo je
neobjašnjivo. On, razuman čovek koji će uskoro napuniti četrdeset
godina, dozvolio je svojoj ženi, dvanaest godina mlađoj od njega, koja je
model ali nije čak ni supermodel, ženi koja nikad nije morala da radi
ništa drugo osim da se šeta gore-dole po modnoj pisti u odeći tog
trećerazrednog dizajnera Ameriga, da mu kaže šta da uradi. A sada,
sam bog zna šta će se desiti s njim. Nije mu se dopalo ono upozorenje
da je ometanje policijske istrage bio ozbiljan prekršaj. Ako se on pojavi
pred sudom, novine će biti pune toga.
,,Šeron?", rekao je.
Nije okrenula glavu. ,,Šta je? Gledam emisiju."
,,Da li je razmešten krevet u jednoj od gostinskih soba?"
,,Pretpostavljam da jeste. Zašto? Ne osećaš se dobro?" Sada se
okrenula, setila se svoje uloge njegovog staratelja. ,,Sam si za to kriv,
Pitere. Ne znam kakvo zadovoljstvo nalaziš u tom piću. Ostani tu,
doneću ti veliku čašu vode i aspirin."Kako to da ne zna da li je krevet
razmešten? Njen je posao da to zna, ako ne i da ga sama raspremi. Ne
razume zašto to nije sama uradila, ionako nema šta drugo da radi. Nije
ga čak ni podržala kada je pokušao da objasni zašto je došao tu. Niko
nije tražio od nje da se umeša dok je onaj detektiv razgovarao s njim.
Uradila je to samoinicijativno, gotovo u inat. Ko ju je vukao za jezik da
kaže celu istinu. Mogla je da ćuti. Što se tiče te glupe Poline, ona ne bi
rekla sve to o centralnom grejanju, da Šeron nije prva počela da govori
o tome.
Popio je vodu i progutao aspirin. Šeron se vratila emisiji na
televiziji, a ovog puta njene besprekorne crte lica kvario je osmeh.
Piter ju je pogledao gotovo netrpeljivo. Zatim je bez reči ustao i otišao

 
da sebi pronađe krevet koji na sebi ima makar pokrivač, ako ne i
posteljinu, što dalje od njihove zajedničke spavaće sobe.

***

Kalum Čapman se igrao sa dva dečaka i dvogodišnjom devojčicom,

kao da želi da potvrdi reputaciju čoveka koji ,,ume s decom". Ipak, bio
je prilično grub s njima, pomislio je Wexford kome se nije dopao način
na koji je Kalum postupao sa malom Ejmi.
Žena koja živi s ljubavnikom kojeg je sama izabrala trebalo bi da
bude smirena i zadovoljna, ali Silvija je izgledala nezadovoljno.
Naravno, svi su bili napeti, svi su se trudili da uživaju u ovom
,,porodičnom" Božiću. Šila je bila iscrpljena od dojenja, a sada sprema
novu predstavu, a Pol se brine za nju. Dora je bila malo ljuta na njega
jer je zaboravio da proveri da li ima dovoljno leda i nije mogao da se
opusti, u mislima se stalno vraćao na nestalu decu, na otkriće tela
Džoane Troj i neobjašnjivo ponašanje Pitera Bakstona.
Ko god da je dovezao plavi golf u šumu Pasingem Hola, sigurno je
poznavao to mesto, barem je znao da je šuma bila tamo i da postoji put
koji vodi do nje. Možda ga nije poznavao dovoljno dobro, pa se zato
survao preko ivice kamenoloma? Ili ga je dovoljno dobro poznavao i
namerno pustio da kola padnu preko ivice? Ne, ne dok je vozio kola.
Izašao je iz njih i gurnuo ih. Dok je Džoana poslušno sedela na mestu
vozača? To nije moguće. Sigurno je već bila mrtva ili bez svesti, kada
se automobil prevrnuo. Mrtva, najverovatnije. I šta se desilo sa decom?
Da li su i ona u to vreme bila mrtva ili negde sakrivena? Ako je on,
ko god to bio, ubio decu i sahranio ih, zašto nije sahranio i Džoanu?
Zašto je ostavio njeno telo u automobilu? Mogao je da gurne i prazan
golf preko ivice. Ko god je to bio, sigurno je dobro znao da u Holu i
okolnom zemljištu nikad nema mnogo ljudi. Dakle, da li je to neko
koga je Piter Bakston poznavao? Krivac bi mogao da bude i sam Piter
Bakston.

 
 Wexford je bio ubeđen da on nikada ne bi prijavio da je pronašao
automobil da u tom trenutku Rik Mičel nije ušao u šumu...
,,Redž", rekla je Dora, ,,probudi se, skuvala sam čaj."
Silvija je spustila šolju i tacnu ispred njega. ,,Da li želiš nešto da
pojedeš, tata?"
,,Blagi bože, ne. Ne posle večere."
Podigao je pogled i dok je Silvija povlačila ruku ugledao je nekakav
tamnocrveni beleg, poput opekotine, na njenom zglobu. Kasnije se
pitao zašto nije odmah tražio od nje da mu objasni šta je to bilo.
Dan posle Božića nastavili su potragu. Nisu tražili žive ljude, već
grobove. Snežni prekrivač sada je bio 7,6 centimetara. Potraga je bila
besmislena, a to je samo još više učvrstilo njegov stav da je sneg pošast
koja prekriva sve tragove. Naredio je da se potraga obustavi dok se ne
otopi sneg. U mislima se vratio na prethodni dan, video je Kaluma
Čapmana kako baca Ejmi u vazduh i pretvara se da je neće uhvatiti,
Šilu koja je počela da tone u san čim je sela na na stolicu, Doru koja je
nervozna, i sve vreme prisutna avet, neko ko nije prisustvovao toj
gozbi i ko joj nikad više neće prisustvovati, Nil Ferfeks, Silvijin bivši
muž. Deda i baka imaju nezavidnu ulogu. Ne smeju da se mešaju, ne
smeju čak ni da daju savete. Moraju da ćute i da se osmehuju, da se
pretvaraju kako je sve što su njihove ćerke učinile za svoju decu bilo
savršeno i da su one bile uzorni roditelji. Deda i baka...
Da li je obratio dovoljno pažnje na dedu i baku u slučaju Dejdovih?
Na Brusove i Matildu Keriš? Možda bi bilo dobro da ih poseti u
njihovim kućama, da zatraži dozvolu policije u Safoku i Glosteru, i da
ode tamo pre nego što se sneg otopi. Putevi su čisti i ako ponovo ne
padne sneg...
Ako o deci svoje dece i nisu znali više nego što su znali njihovi
roditelji, sigurno su mogli da primete nešto što ti roditelji nisu
primećivali. Eto, on je primetio da Ejmi nije uživala dok ju je Čapman
bacao u vazduh, mogao je na tom malom stoičkom licu da primeti
odluku da ostane pristojna, jer tako su je roditelji učili, dok Pol nije
primetio ništa. Silvija je ubedila sebe da njen ljubavnik ume s decom,

 
ali Wexford je primetio prezriv pogled u Robinovim očima. Odlučio je da
poseti baku i dedu nestale dece u njihovom domaćem okruženju,
dogovoriće se s njima da ih vidi što pre.
U međuvremenu je otišao kod Dejdovih. Otišao je sam. Njihova
kuća je bila jedina u čitavom okrugu koja nije bila ukrašena, pa ipak je
pretpostavio da bi i njihova kuća blistala od božićnih ukrasa u
normalnim okolnostima. Katrina mu je otvorila vrata, njeno lice bilo je
poput lica sa Munkove slike Krik.
,,Ne, gospođo Dejd, ne", rekao je. ,,Nemam nikakve vesti, ni loše ni
dobre. Samo želim da razgovaramo, budući da se situacija sada
promenila."
,,Promenila?"
,,Pronađeno je telo gospođice Troj."
,,Ah, da. Da. Bolje je da uđete." Nije bila preterano srdačna, ali bila
je bolja od Rodžera Dejda koji se, čim je ugledao Wexforda, namrštio i
povukao u dnevnu sobu.
,,Pomislila sam da ste mi možda pronašli decu", rekla je Katrina
žalosnim glasom, s neizbežnim suzama u očima. ,,Mislila sam da ste ih
možda pronašli mrtve."
,,Sedite molim vas, gospođo Dejd. Moram da vam kažem da je
obavljena detaljna pretraga u okolini Pasingem Hola, ali do sada ništa
nije nađeno."
,,Kakvog smisla ima ta pretraga kada je sve prekriveno snegom?",
upitao je Dejd.
,,Tačno je da je to mučan zadatak za policiju, ali sneg nije tako
dubok, a počeo je i da se topi Recite mi da li je neko od vaše dece, Sofi
ili Džajls, ikada bilo u Pasam Sindženu? Da li su ikada pominjali to
mesto?"
,,Nikada. Zašto bi? Ne poznajemo nikoga tamo."
Katrina je bila manje osorna. ,,Nikada nisam čula za Pasam
Sindžen, dok mi niste rekli da ste pronašli Džoanu i njen automobil.
Jednom sam bila u Toksborou, ili to je bilo pre mnogo godina i deca
nisu bila sa mnom."

 
 Na ključnu reč koja izaziva emocije briznula je u plač. ,,Automobil je
pronađen u šumi u Pasingam Holu. Ona je vlasništvo čoveka koji se
zove Piter Bakston."
,,Nikad čuo za njega", rekao je Dejd. ,,Čuli ste moju ženu kad vam
je rekla da ne poznajemo to mesto. Zar ste gluvi?"
Najteže u njegovom poslu, pomislio je Wexford, jeste da ostane
smiren i hladan kad mu se ljudi obraćaju tim tonom, naročito kada i
sam ima kratak fitilj. Ah nije imao izbora. Morao je da se podseti, a to
je neprestano činio, da je dvoje dece ovog čoveka nestalo, da su oboje
najverovatnije mrtvi.
Katrina je kroz suze uputila mužu prekoran pogled kakav Wexford
do sada još nije video, a zatim upitala nešto sasvim neočekivano: ,,Da li
znate kada će biti Džoanina sahrana?"
,,Bojim se da ne znam."
,,Volela bih da idem. Ona je bila moja najdraža prijateljica, jadna
Džoana."

***
Posle toga pomislio je da ne bi bilo loše da ponovo poseti Pitera
Bakstona. Poveo je Vajna sa sobom. Ovog puta su prošetali duž puta,
nadajući se da će utvrditi koliko je bio vidljiv ulazak u šumu, na mestu
gde je skrenuo plavi golf, ali sneg je sada prekrio sve i u tim uslovima
mogli su samo da primete da se na mestu na kome je verovatno
počinjao put i duboko u šumi, drveće bilo dovoljno proređeno da je
automobil mogao da prođe između njih.
Bakston je otvorio vrata. Kao i prethodnog puta, bilo je suviše rano
ujutru za njegovu ženu. Izgledao je kao bolestan čovek, kao da ima
neko kardiovaskularno oboljenje ili arteriosklerozu, lice mu je bilo
poput sivog granita sa crvenim i belim pegama, i jednako hrapavo.
Beonjače su mu bile prošarane crvenim kapilarima. Ruke su mu
podrhtavale, a u njegovom zadahu, koji pasta za zube nije uspela da
sakrije, osećala se mešavina viskija i nekog sredstva za probavu,
dovoljno da Wexford ustukne nekoliko koraka dalje od njega. Osetio je

 
potrebu da upozori tog čoveka da srlja u samoubistvo, ali to naravno
nije učinio. Dnevne novine i časopisi puni su upozorenja o tome šta se
dogodi kad se čovek hrani nezdravo i preteruje u piću. Neka ih
Bakston sam pročita.
,,Čini mi se da je sad zgodna prilika da popričamo, gospodine
Bakston", rekao je Vajn ležerno.
Bakston je delovao razjareno. Nikada se u životu nije osećao tako
jadno. Poveo ih je niz hodnik do kuhinje, zbog čega je Wexford pomislio
da je dnevna soba verovatno puna prljavih tanjira i čaša od sinoćne
večere. Ali to nije bio slučaj, jer je kuhinja izgledala još gore: prljavo
posuđe u kome su kuvali božićnu večeru, šerpe, lonci i razbacane
prazne konzerve. Iz nekog razloga, Bakston ih je ponudio pićem.
,,Voda, sok, koka-kola ili nešto žestoko?"
Razlog je bio očigledan, sigurno je sam Bakston želeo nešto žestoko.
Wexford i Vajn bi prihvatili čaj da im je bio ponuđen, ali nije.
,,Do đavola", rekao je Bakston dok je s avetinjskim kezom na licu
sipao sebi viski. S istim kezom je poslužio inspektore kiselom vodom.
,,Ko zna za ovo mesto osim vas i vaše žene?", pitao je Wexford. ,,Ko
vas ovde posećuje?"
,,Naši prijatelji. Ljudi koji rade za nas." Bakston je procedio prve
dve reči oholo, a ostale s jedva sakrivenim prezirom. ,,Ne očekujete
valjda od mene da vam kažem imena svojih prijatelja."
Vajn ga je podozrivo pogledao, ,,Zašto da ne, gospodine? Siguran
sam da neće imati ništa protiv ako nisu učinili ništa loše."
,,Naravno da nisu učinili ništa loše. Kris Voren je član okružnog
veća, a njegova žena Merion, pa ona je..." Bakstonu izgleda nije bilo
sasvim jasno šta je radila Merion Voren. ,, Ona je vrlo poznata dama u
ovom kraju."
,,A gde stanuju gospodin i gospođa Voren?" Vajn je zapisao adresu u
Trolfild Farmu koju mu je Bakston nerado izdiktirao.
,,Ko još, gospodine?"
Njihove komšije Gilbertovi, rekao je Bakston. Možda je mislio
,,komšija" u biblijskom smislu, pomislio je Wexford, jer nigde u blizini

 
Pasingem Hola nije se mogla videti nijedna kuća. ,,Žive u veoma lepoj
vili usred sela." Bakston je zvučao kao čita iz nekog drugorazrednog
bedekera. Nije znao ime niti broj kuće, samo je znao kako izgleda, tu
kuću niko ne može da promaši. Vajn je izvukao iz njega još nekoliko
imena: poznanici iz sela koje su upoznali na prijemima, nekoliko
Londonaca koji su jednom došli u posetu za vikend. Više je govorio o
onima koje je smatrao inferiornim na društvenoj lestvici, a o Riku
Mičelu i njegovoj ženi govorio je tak osvetoljubivo. To su ljudi koji
guraju nos u tuđe poslove i koji verovatno njuškaju po njegovom
imanju u njegovom odsustvu.
Iznenada, kao da je shvatio da mu je ova policijska istraga pružila
priliku koja mu se inače možda ne bi ukazala.
,,Isto važi za Polin i njenog muža. Ona dolazi ovamo kad god joj to
odgovara. Ne dolazi redovno. Šetao sam kroz šumu - ne shvatam kako
ljudi ne mogu da razumeju da ja uživam u šetnjama po sopstvenom
imanju, kad sam naleteo na Polininog muža u pratnji nekog
neuglednog tipa koga je predstavio kao gospodina Kolmana, Privatni
detektiv. Na mom imanju. To je samo jedan primer. Mogu samo da
pretpostavim da svi ljudi iz sela dolaze ovde kad im je volja dok sam ja
u Londonu."
,,Gde je sada gospodin Kolman?"
,,Otkud ja to znam? To se desilo juče. Na Božić, ako ste ikad čuli za
tako nešto."
Wexford je klimnuo glavom. To samo govori o tome da je agencija
Traži i nađi Limitid bila veoma revnosna.
,,Koliko ste dugo vlasnik Pasingem Hola, gospodine Bakston?"
,,Već skoro tri godine. Kupio sam ga od čoveka po imenu Šand-Gib,
ako vas to zanima." Bakston se okrenuo, nervozno, pomislio je Wexford
- kada je njegova žena ušla.
Danas na sebi ima trenerku belu poput snega napolju. Da li je
planirala da ide na trčanje, da ode u neku lokalnu teretanu ili je
jednostavno bila raspoložena za takvu odeću? On joj je poželeo dobro
jutro, a ona je osorno upitala šta oni traže ovde. Mislio je da nije na

 
njemu da odgovori na to. Bakston je odgovorio umesto njega,
mrzovoljnim glasom, dok je Šeron skočila na flašu viskija, zatvorila je i
odnela. Njeno ponašanje podsetilo ga je na Silviju, koja je jednom isto
tako reagovala kada je Ben pojeo veliku količinu mentol bombona, a
izraz na Bakstonovom licu je, ako ga pamćenje ne vara, sada isti kao
Benov. Besan i buntovnički.
Da li možete još nekoga da se setite, gospodine Bakston?"
,,Ne. Da li još uvek pretražuju imanje? I kada možemo da se
vratimo u London?"
,,Odgovor na vaše prvo pitanje je da", rekao je Wexford, ,,sutra
ujutru je odgovor na drugo pitanje. Ali, ja nisam zadovoljan sa vašim
objašnjenjem o tome kako ste pronašli automobil, gospodine Bakston, i
moraću ponovo da razgovaram s vama."
On i Vajn nisu sačekali da čuju njegov protest. Napolju je sijalo
sunce i sneg je počeo da se topi. Voda se cedila sa krovova kuća, a
zemlja se ponovo mogla videti ispod sve tanjeg snežnog pokrivača.
,,Ako u Engleskoj topli talas znači dva sunčana dana i pljusak sa
grmljavinom, onda hladan talas sigurno znači dvanaest sati snežnih
padavina i četrdeset osam sati blatnjavog otapanja."
Put, koji je pre sat vremena bio nevidljiv pod snežnim pokrivačem,
sada je ličio na bistri potok. Na pola puta su sreli ekipu koja je
učestvovala u potrazi i koja nije pronašla ništa.
Wexforda je obuzeo osećaj nemoći. Logično, Dejdova deca bi trebalo
da budu u okolini, morala su biti tamo, gde bi drugde bila? Zamislio je
scenario u kome je zločinac, možda više njih, ovde doveo sve troje, sve
ih pobio i ostavio Džoanu u kolima koja je potom gurnuo preko ivice
kamenoloma. Šta se onda desilo sa ostalim telima?
Nije bilo smisla da ih sklanja na neko drugo mesto, a da Džoanino
ostavi ovde. Možda uopšte nije trebalo da razmišlja o telima, već o
živim ljudima. Da li su onda bila dva automobila? Jedan je ostavljen
kao Džoanina grobnica, a drugi odvezen? Odvedena deca, ali gde?

 
 Nije imao dovoljno podataka da rekonstruiše mogući sled događaja.
Ko su, na primer, to dvoje ljudi, verovatno muškarac i žena, koji su se
dovezli ovde u dva automobila?
Šta je bio njihov motiv? Kako su, pre svega, oni znali za imanje oko
Pasingem Hola i za kamenolom koji je skriven u šumi? Odjednom je
počeo da razmišlja o otvorenom prostoru, o čistini u šumi, i predložio
Vajnu da ponovo odu do njega.To bi bilo jedno od područija na kojima će
se sneg najduže zadržati, jer ništa nije kvarilo njegovu ujednačenu
belinu, ničija noga nije prešla preko njega. S mesta na kome su stajali
ta čistina izgledala je kao snežno jezero okruženo zidom od tamnog,
golog drveća ujednačene visine. Nije bilo ni daška vetra i grane su
stajale potpuno mirne.
,,Možda taj Šand-Gib može da nam pomogne", rekao je Vajn.

 
 Nije imao nikakvo sećanje na skorašnja zbivanja. A u ovom
slučaju ,,skorašnja" se odnosilo na protekle tri decenije. Svega što se
dogodilo pre toga, svoje mladosti i srednjih godina, mogao je bez
problema da se seti. Wexford je tu pojavu već ranije sretao kod nekih
starih ljudi, ali retko toliko izraženu. Bernard Šand-Gib je jedva mogao
da se seti imena svoje kućne pomoćnice, žene koja nije mnogo mlađa od
njega, i kojoj se obratio sa Poli - Pensi - Pira -Peni, pre nego što je
pogodio i glasno i radosno uzviknuo: ,,Beti!"
Wexford odavno nije čuo taj akcenat. Bio je to govor stare
aristokratije, dok je bio dečak još je mogao da čuje plemiće koji su se
tim tonom obraćali onima ispod sebe, ali taj govor je danas gotovo
sasvim nestao. Glumci su morali da ga uče, to je negde pročitao, da bi
mogli da igraju u televizijskim dramama čija je radnja smeštena u
dvadesete godine dvadesetog veka. Takav akcenat bio je
rasprostranjen, pomislio je Wexford, u doba kada je njegov deda još bio
mlad i kada bi lokalni vlastelin prošao na konju kraj njega, mahnuo
svojim bičem i uzviknuo: ,,Skidajte kape u prisustvu gospode."
Šand-Gib je bio jedan takav gospodin, koji je bio zbunjen vlastitom
nesposobnošću da se seti poslednjih godina koje je proveo u Pasingem
Holu.
,,Voleo bih da mogu da se setim nekoga ili nečega, dragi moj
gospodine", rekao je tim neobičnim akcentom, ,,ali sve je to nestalo."
,,Možda vaša kućna pomoćnica..."
Gospođa Šand-Gib je tada bila živa i Beti ih je oboje služila. Ali je
Beti bila sluškinja starog kova koja nije zabadala nos u privatan život
svojih poslodavaca. Wexford je pomislio da mu se ona sigurno obraća sa
,,gospodaru". Sedela je u njegovom prisustvu samo zato što ju je

 
Wexford zamolio da ostane, a morao je i da zatraži od nje da sedne.
Sela je nervozno i to na ivicu stolice.
,,Možete li da se setite bilo čega?", Šand-Gib je pitao na svoj blag,
uljudan način. On je bio od one vrste ljudi koji nikad nisu propuštali da
izgovore nečije ime ili titulu kad bi razgovarali s nekim i ulagao je
napor da se seti kako se ona zove, pokušavao je ali nije uspevao, borio
se s tim, izgovarao je različita imena, ali nije uspevao.
,,Sigurna sam da ne znam, gospodine", rekla je. ,,Mogla bih da
pokušam. Došli su izvidači da kampuju, u proleće, u jesen takođe.
Dobri momci, nikada nisu pravili probleme, nikada nisu ostavili nered
za sobom."
,,Da li je još neko kampovao u šumi?", pitao je Vajn. ,,Prijatelji?
Rodaci?"
Šand-Gib je učtivo slušao, povremeno bi klimnuo glavom ili se
osmehnuo. Bio je poput nekog ko je tvrdio da razume strani jezik, ali
kada bi mu se obratio neko ko govori taj jezik shvatio bi da on zapravo
ništa ne razume. Beti je rekla: ,,Nije bilo ničeg sličnog, gospodine. Niko
nije spavao u šumi, ne. Ljudi iz sela su tamo održavali svoje letnje
svečanosti. Da li ste na to mislili? To su radili svake godine, u junu,
postavili bi veliki šator u slučaju kiše, gospodine, jer je u većini
slučajeva padala kiša. Bili su takođe čisti, nikada nisu ostavljali
nikakvo đubre za sobom." Zatim se zamislila. ,,A dolazili su i oni ljudi
koji su pevali i plesali. Na plesnom podijumu, gospodine."
Nostalgičan osmeh se raširio preko Šand-Gibovog lica. Kao da je
njegove izbledele plave oči iznenada obasjala svetlost.
,,Plesni podijum", rekao je. ,,Tada smo imali divna, topla leta,
gospodine, ovaj... Ne verujem da je ikada padala kiša u junu. Čitavo
selo je plesalo u Ivanjdanjskoj noći, svirala je muzika, prava muzika a
ne ovi današnji gramofoni." Audio kasete i kompakt diskovi su mu
očigledno promakli. Vinil ploča je verovatno bilo poslednje čega je
mogao da se seti.
,,Igrali smo na plesnom podijumu, nalepšem mestu u Kentu, visoko
gore, ali ravno kao palačinka i zeleno kao smaragd. Trebalo bi da

 
odemo tamo na leto, Poli, ovaj, Dejzi, ma nije važno. Treba da
zamolimo mladog Mičela da me odgura do tamo u mojim kolicima, šta
mislite?"
Beti ga je pogledala. Bio je to pogled beskrajne blagosti i nežnosti.
Rekla je veoma nežno: ,,Više ne živite u Holu, gospodine. Odselili ste se
pre tri godine. Drugi gospodin i dama tamo sada žive. Sećate se, zar
ne?"
,,Za sada se sećam", rekao je, ,,čim me podsetite, ja se setim," Zatim
je prešao svojom mršavom rukom prošaranom venama preko čela, kao
da će tim pokretom rasterati maglu u koji je utonulo njegovo pamćenje.
,,Verujem vam na reč."
Wexford je mogao da zamisli okićen stub postavljen između
olistalog drveća, mladu devojku, punačku, bledu, lepu, ne lepu po
današnjim standardima, ne poput Šeron Bakston, koju su doveli da je
krunišu za Majsku kraljicu.
,,Da li su to ljudi kojima je gospodin Šand-Gib dao dozvolu da
koriste zemlju?", pitao je.
,,Nisu dobijali dozvolu svi koji su tražili", rekla je Beti. ,,Oni koji su
pravili nered nikad više ne bi dobili dozvolu da ponovo dođu. Bio je
jedan par koji je želeo da tamo napravi prijem za venčanje. Gospodin
Šand-Gib je pristao, zato što se tih dana nije osećao dobro, a gospođa
Šand-Gib", dodala je tiho i oprezno, ,,je bila na samrti." Starac se
prenuo i pokušao da se osmehne. ,,Ah, kakav su samo nered ostavili.
đubre svuda, konzerve i ne znam šta već. Čak su imali obraza da
ponovo traže da tamo naprave nekakvu žurku ili šta već, ali gospodin
Šand-Gib je odbio, rekao je da mu je jako žao, ali ovog puta ne. Loše su
to podneli. Neverovatno kako su bili nepristojni."
Wexford je zapisao imena tih ljudi, to su bila jedina imena koje je
uspeo da dobije. Beti je mogla da se seti drugih ljudi koji su koristili
podijum za ples, ali ne i njihovih imena.
Gospodin Šand-Gib je znao imena, ali njoj nisu rekli, to se nje nije
ticalo, rekla je. Samo je znala ime para koji se tamo venčao, jer je
gospođa Mičel pričala o njima, celo selo je pričalo o njima.

 
 ,,Kada ste pomenuli pevanje i ples", rekao je Vajn, ,,da li ste mislili
na ljude koji su se venčali?"
,,Ne, to su drugi", rekala je Beti. ,,Oni nikad nisu pravili nered. Kad
god bi otišli, kao da nikad nisu bili tamo. Ipak, bili su veoma bučni,
neko bi to zvao pevanjem, ali zvučalo je kao urlanje i vrištanje. To nije
smetalo gospodinu Šand-Gibu, pustio ih je da dođu i naredne godine."
Njen poslodavac je utonuo u san. ,,Pretpostavljam da nije mogao da ih
čuje iz kuće, jadan stari gospodin."
Vrištanje i urlanje, pomislio je Wexford dok su se vozili nazad iz
Pasingem Hola sa jednim policajcem iz Kenta koji je pošao s njima.
Nesumnjivo je ta stara i staromodna žena mislila na glasnu muziku,
ciku i dreku koji se mogu čuti u današnjim diskotekama ili na muziku
koja trešti iz kola s otvorenim prozorima. Mičelovi na farmi će možda
znati, oni su sigurno korisniji od starovremenske kućne pomoćnice koja
nije gurala nos u ono što je se ne tiče i ostarelog čoveka sa nepovratno
izgubljenim pamćenjem.
Rik Mičel i njegova žena Džuli su znali sve. Barem su voleli da
ostave takav utisak. Oni "sve znaju" i oni su "fini ljudi", ona vrsta ljudi
koja će vas obasuti ponudama za jelo i piće, kojima je važno da se
osećate udobno u njihovom domu kad god biste ih posetili. Javljeno im
je unapred da će tri policajca doći kod njih i Džuli Mičel je spremila
sendviče, kafu i sok od pomorandže, suve kolače i voćne štanglice. Vajn
i mladi policajac su se prihvatili jela.
Wexford je želeo, ali se nije usudio. Rik Mičel je odmah počeo da
drži predavanje o životu u selu Pasam Sindženu, od srednjeg veka do
modernog doba. Wexford je pokušavao, ali nije uspevao da ga prekine,
jer Mičel jednostavno nije obraćao pažnju na njegove upadice. Pitao se
da li je Mičel slučajno naučio tu tehniku tako što je slušao intervjue sa
vladinim ministrima na Radiju 4.
A kada je Mičel napokon zastao da udahne vazduh, Wexford ga je
hitro prekinuo: ,,Šta znate o onom paru", pogledao je u svoje beleške,
,,gospodinu i gospođi Kroft, koji su se venčali u šumi? Gde oni
stanuju?"

 
 Mičel je izgledao uvređeno. Bilo je lako pogoditi o čemu je
razmišljao. Dođeš ovde i jedeš moju hranu, odličan domaći kolač zbog
koga se moja žena satima znojila iznad vruće rerne, a ti čak i nemaš
toliko pristojnosti da mi dozvoliš da završim rečenicu...
,,Dole u selu", rekao je zlovoljno. ,,Imaju kuću s nekakvim glupim
imenom. Kako se zove, Džuli?"
,,Nisam sigurna da umem da izgovorim kako treba. Nekada se
zvala kuća Ajvi, ali sada ima neko smešno indijsko ime. Kerala, ili
kako se to već izgovara."
,,Ona je Indijka, ta što se udala." Rik Mičel je izgleda zaboravio na
svoj jed i ponovo je bio zadovoljan što može da im pruži informacije.
,,Ima smešno indijsko ime. Narinder, ako ja to izgovaram kako treba.
Muž joj je Englez, kao vi i ja." Pogledao je nervozno u kentskog
policajca, smeđe puti, sa zift crnom kosom i tamno-braon očima. ,,Sada
imaju bebu, ono što ljudi zovu mešanac. Pretpostavljam da su potrebne
sve vrste da bi se stvorio svet."
,,Kućna pomoćnica gospodina Šand-Giba nam je rekla da je bilo
ljudi koji su koristili šumu, navodno nekoliko godina uzastopce, i koji
su pravili veliku galamu sa vrištanjem i urlanjem. Da li vam to nešto
znači?"
Da li mu je to nešto značilo ili ne, Wexford je saznao tek posle
nekoliko minuta.
Mičelovi su uglas počeli da hvale bivše vlasnike Pasingem Hola i da
žale zbog njihovog odlaska. Bili su to divni ljudi, prava gospoda.
,,Bio je to tužan dan za Pasam Sindžen kada je dragi stari gospodin
Šand-Gib prodao imanje", rekla je Džuli Mičel tužnim glasom koji
koriste voditelji na televiziji kada sa vesti o uspehu engleskog fudbala
treba da pređu na vest o smrti nekog pop pevača.
,,Nije ga bilo u milion ljudi. Daleko iznad ovih novokomponovanih
tipova, ovih Bakstonova, tih bogatih skorojevića."
,,Poptuno si u pravu", rekao je njen muž. Ona je samo tužno
odmahnula glavom, a Mičel je preuzeo reč: ,,Siguran sam da je on znao
da su ta kola tu već nedeljama. Možda ih je sam tamo ostavio, kao i to

 
što je bilo u njima, ne bih to zanemario. Šta je tražio tamo, usred
nedelje, usred decembra, to bih ja voleo da znam. Vratio se na mesto
zločina, nema drugog objašnjenja. Znao je da su kola tamo."
Wexford je morao da se složi s njim, ali nije to rekao. ,,Da se
vratimo na posetioce koji su puštali muziku. To vikanje i vrištanje?
Imate li ideju ko je to mogao da bude?"
Najgore pitanje koje možete da postavite čoveku kao što je Rik
Mičel jeste ono na koje on nema odgovor. Još je gore od pitanja na koje
on ima odgovor, ali bi tim odgovorom na neki način optužio i sebe. Na
ovo pitanje očito nije znao odgovor, ali to ga nije sprečilo da odgovori.
,,Ne radi se o tome ko su oni, ako mislite na imena. Ja znam šta su oni.
Gomila vandala, makar sudeći po načinu na koji su parkirali kola duž
puta.
Ostavljali su duboke brazde po travnjaku, a takve brazde nikad ne
možete ispraviti, one ostaju tu zauvek..."
,,I mogli ste da ih čujete kako viču i urlaju", dodala je Džuli. ,,Hteli
smo da se žalimo..."
,,Ne gospodinu Šand-Gibu, moliću. On je već bio otišao. Ozbiljno
smo razmišljali da se žalimo Bakstonu. Njemu nisu smetali, zar ne?
Nije bio tu kad su oni bili. O ne, on je uživao u Londonu, nesumnjivo."
,,Nije zvučalo engleski, to što su vikali", rekla je Džiili, ,,I - C - I -C,
tako je zvučalo."
,,Šta, slova I i C?", pitao je Vajn.
,,Tako je zvučalo, ali to nije engleski, zar ne?"
Naglasak na engleskom govoru mora da je izazvao malo griže
savesti u Mičelu koji se, dok su odlazili, prijateljskim tonom obratio
kentskom policajcu: ,,Ti si dobro, zar ne?"

Wexford se vratio u Kingsmarkam, ostavljajući drugu dvojicu da

nastave sa istragom u selu. Otišao je na sahranu Džoane Troj. Nije
vozila auto do ivice kamenoloma, bila je već mrtva kad su je stavili u
kola.
,,Ubijena?", pitao je Tremleta preko telefona.

 
 ,,Nema razloga da tako mislimo, uopšte nema razloga."
Osim što je neko uklonio njeno telo s mesta, gde god da je to, na
kome je nastupila smrt. Uloženo je mnogo truda da se sakrije telo. I
gde su u svemu tome Dejdova deca?
Roditelji su, to mu je poznato, otišli na sahranu u crkvu Svetog
Petra u Kingsmarkamu, Rodžer Dejd zajedno sa svojom ženom, i
Katrinini roditelji, ako je u pravu da je taj stariji čovek njen otac. Sada
mu se pružila prilika da porazgovara sa bakom i dedom.
Nije važno što to ne bi bilo u njihovoj kući. Dejdovi se osećaju bolje,
pomislio je Wexford. Izgledaju bolje. Oni veruju da su Džajls i Sofi živi,
zato što je Džoana mrtva, a nije bilo drugih leševa u kolima. Da li ja u
to verujem?, pitao se. Nije imao nijedan razlog da u to veruje. I znao je
da su se ti roditelji oslanjali na instinkt i intuiciju više nego na razum.
Bio je hladan, vlažan dan, i bilo je ledeno u crkvi velikoj poput
katedrale. Koliko ljudi uopšte zna da nije neophodno organizovati
sahrane? Koliko njih zna da nije potrebno izgovarati molitve i pevati
sumorne crkvene pesme - ako ne verujete u boga i ako umrla osoba nije
verovala u boga? Niko od tih ljudi godinama nije ušao u crkvu, pomislio
je. Zar ne bi bilo daleko bolje da Džoanino telo kremiraju, a potom se
prijatelji i porodica okupe u tišini da joj odaju pomen. Makar nije bilo
drugog cveća osim onog koje je donela porodica, jednostavan venac od
narcisa, od Džoaninog oca i maćehe.
Ralf Dženings, bivši suprug, nije došao, ali je komšinica Ivon Mudi
bila tamo, žena koja mu je rekla da veruje da je Džoana bila
zaljubljena u Rodžera Dejda. Klečala je dok su svi drugi sedeli ili
stajali, i tiho je jecala. Primetio je da Džoanin otac nije plakao.
Njegova bol bila je ispoljena drukčije, u starenju koje je dodalo još
jednu deceniju njegovim godinama. Ljudi još uvek nisu odbacili naviku
da na sahrane odlaze u crnoj odeći. Svi prisutni su bili u crnom, a samo
su Ivon Mudi i Dorin Brus nosile šešire. Izašli su iz crkve, Džordž Troj
pridržavajući se za ruku svoje supruge, Katrina Dejd silom držeći
muža za ruku, i ušli u kola kojima će se odvesti do krematorijuma koji
se nalazio u Majlet Taju, udaljenom nekoliko kilometara. Katrinini

 
roditelji nisu išli. Wexford je bio iznenađen što su uopšte došli, ali
verovatno su bili tu samo da daju podršku svojoj ćerki.
Brusovi su išli svojim kolima. Dok je gospođa Brus pomagala svom
mužu da uđe u kola i upali motor, Wexford je ušao u svoja i pratio ih do
Lindherst Drajva. Bio je već na pragu pre nego što su oni stigli da uđu.
Dorin Brus ga nije prepoznala i pretpostavila je, bez razloga, da je
bio nekakav trgovac. Čak i kada se predstavio, nije bila voljna da ga
primi, rekla je da njen muž mora da se odmori, ima slabo srce, važno je
da što pre prilegne. Ona nije ni htela da dođe na sahranu. Nisu ni
poznavali Džoanu Troj. Erik je imao infarkt u oktobru i od tada ne sme
da se napreže. Pa ipak stalno nekud juri. Wexfordu Erik Brus nije
izgledao kao čovek koji stalno nekud juri. Bio je to mršavi bled starac,
neko za koga ne biste pretpostavili da može da ima srčanu manu. Nije
mu bilo dozvoljeno da se penje uza stepenice, ali žena ga je odvela do
sofe u dnevnqj sobi i pokrila ćebetom.
Crna mačka, koja je ležala na polici iznad radijatora, posmatrala je
prezrivo njihove užurbane pokrete i istegla jednu prednju šapu koliko
god je mogla, kao da se divi svojim dugim kandžama.
Wexforda su uveli u dnevnu sobu, koja se očito nije mnogo
upotrebljavala, a koja je bila mračna zbog malih prozora i teških
zavesa od crvenog pliša. Dorin Brus je sela preko puta njega, nervozno
tapkajući prstima po stolu.
,,Ponekad", rekao je, ,,baka i deda bolje poznaju svoje unuke nego
njihovi roditelji. Znam da su Džajls i Sofi voleli da provode vreme s
vama u Safoku, zar ne?"
Verovatno se svakome obraćala sa ,,dragi" ili ,,draga". To nije bio
znak prisnosti ili simpatije. ,,To je tačno, dragi. Birningem. Tamo je
nekad bila američka vazduhoplovna baza, ali sada je mnogo lepše od
kako su uklonili te grozne zgrade. Danas mnogo slušamo o
tinejdžerima koje zanimaju samo noćni klubovi i zabava, ali naši unuci
nisu bili takvi. Oni vole prirodu, vole da budu na svežem vazduhu. Sofi
je nekad plakala kad bi morala da se vrati kući. Džajls nije, naravno,
dečak nikad ne bi plakao."

 
 ,,Šta su radili po ceo dan?"
Bila je zbunjena. Za nju je očito bila misterija šta su radili po ceo
dan kad su bili u svojoj kući u Kingsmarkamu. ,,Odlazili u šetnje,
dragi. Vodili smo ih na plažu. Erik i ja mislimo da su dovoljno odrasli
da idu sami. Dobro, Erik tako misli, ali znate kakvi su muškarci, rekao
je da ih tretiram kao bebe. Ali on je uživao u njihovom društvu, uvek je
želeo da bude kraj Džajlsa, šta god je radio. Naravno, to je bilo pre
njegovog infarkta, dragi."
,,Kada su poslednji put kod vas, gospođo Brus?"
,,U avgustu", odmah je odgovorila. ,,Za vreme školskog raspusta,
dragi. Nisu im dozvoljavali da dođu za vikend usred školske godine.
Rodžer im ne dozvoljava da se odvoje od knjige tokom godine, znate." U
glasu joj se osećalo da je uzrujana. ,,Domaći, domaći, domaći, dan i noć.
Ne znam zašto se ne pobune. Mnogi tinejdžeri bi to uradili. Sudeći po
onome što čujem. Mada, ja verujem da bi naporno radili čak i da nema
njegovog gospodstva da vitla bičem oko njih. Oni vole školu. U svakom
slučaju, Džajls voli. On je pametan dečko. Džajls će daleko dogurati."
Dorin je rekla nešto što je zainteresovalo Wexforda. Pitao je
radoznalo: ,,Rekli ste da je Sofi plakala kada bi trebalo da pođe kući?"
,,Tako je, dušo. Plakala bi kao da će joj srce pući."
,,Trinaestogodišnjakinja?", rekao je. ,,Da li mislite da je detinjasta
za svoje godine?"
,,A ne, dragi. Ne baš. Nije to u pitanju." Glas gospođe Brus se
iznenada utišao i ona je pogledala oprezno u pravcu zatvorenih vrata.
Onda kao da se setila da njen zet nije bio u kući.
,,Radi se o tome da se ona ne slaže sa svojim ocem. Džajls ga se boji,
ali Sofi, pa, ona ne može da ga smisli. Šteta, zar ne?"
A ona žena je rekla da Dejdovi ne spadaju u one nesređene porodice.

 
 Brusove ipak neće videti u njihovom domu, ali kada je razmišljao
o kući Matilde Keriš, Wexfordje pomislio da je ona sigurno više ličila na
kuću u kojoj bi tinejdžeri voleli da provode vreme. Ali možda su Džajls
i Sofi retko odlazili tamo. Smeštena u predivnom Kotsvoldu, u selu
sivo-zlatnih kuća i vikendica, njena kuća je bila od sivog kamena kao i
druge kuće u Triniti Lejsu, očigledno izgrađena osamdesetih godina:
bezlična, sa ravnom fasadom i niskim kosim krovom. Prilično odbojna
na prvi pogled. Moguće je da je Katrina Dejd zabranila deci da odlaze
kod njihove bake po ocu. Činilo se da nije gajila simpatije prema svojoj
svekrvi. Koliko je samo bilo antipatije u toj porodici!
,,Da li su često dolazili ovamo?", pitao je Berden kada su ušli u
prohladnu dnevnu sobu s malo nameštaja.
,,Zavisi šta mislite pod tim često. Dolazili su povremeno. Kada sam
imala vremena. Kada im je to bilo dozvoljeno."
Wexford je diskretno osmotrio sobu u kojoj se nalazio. Najlepše u
njoj bile su police za knjige koje su prekrivale tri od četiri zida.
Primetio je savremeni muzički uredaj, kompjuter sa monitorom koji je
očito bio povezan na internetu, štampač i neke druge delove za
kompjuter koji mu nisu bili poznati. Svaki komad nameštaja, osim
belih i crnih stolica i sofe, bili su od bledog drveta, hroma i crnog
melanina. Na zidu koji nije bio pokriven knjigama visile su uramljene
apstraktne slike u ramovima od aluminijuma, kraj fotografija gradske
prljavštine i industrijskih otpadaka, za koje je Wexford znao da ih je
uradila sama Matilda. Ona je izgledala jednako hladno i strogo kao
njena umetnost, visoka mršava žena sa pravim ledima i mršavim
nogama u sivim pantalonama i crnoj tunici, a oko vrata je imala
srebrnu ogrlicu sa sivim i belim kamenjem koja joj je sezala do struka.

 
 Mora da je uveliko prešla sedamdesetu, pomislio je. Pa ipak,
poslednje što padne u oči kad čovek gleda u nju jeste činjenica da je
stara. Uprkos njenim borama, sedoj kosi i kvrgavim rukama.
,,Poslednji put ste ih videli u oktobru, pretpostavljam?" Klimnula je
glavom.
,,Kada ste bili zajedno", dodao je Berden, ,,da li ste bili bliski? Oni
su tinejdžeri, to je teško zamisliti, ali da li su vam se poveravali?"
Ovog puta se blago osmehnula. ,,Sigurno je da nisu bili bliski sa
svojim roditeljima, zar ne? Moj sin je siledžija, a žena mu je
histerična." Rekla je to sasvim smireno, kao da govori o slučajnim
poznanicima čije je ponašanje povremeno posmatrala. ,,Kada je imala
prilike, moja unuka je razgovarala sa mnom. Otkrila bi mi ponešto o
svojim osećanjima. Ali se to retko dešavalo. Njena majka to nije htela
da dozvoli."
,,Da li su se oni slagali, Džajls i Sofi? Da li su bili dobri prijatelji,
pored toga što su bili brat i sestra?"
,,Mislim da jesu. Sofi je bila u velikoj meri pod Džajlsovim uticajem.
Volela je sve ono čime se on bavio. Ako se njemu dopala neka muzika i
njoj bi se dopala."
,,Šta mislite o teoriji da je Džoana Troj bila u vezi sa vašim sinom?
Ili da je želela da bude u vezi sa njim?"
Po prvi put, Wexford je čuo da se nasmejala. ,,Nikada ne znate za
šta su ljudi sposobni, zar ne? Ali, za njega ne bih rekla da je dobar
glumac. Naravno, nisam upoznala gospođicu Troj. Možda je ona želela
da ima vezu sa mojim sinom. Nećemo raspravljati o ukusima."
Užasno hladna žena. To je bilo njeno dete o kome je govorila.
,,Njena osećanja", tako ste rekli, gospođo Keriš. Šta je Sofi rekla o
svojim osećanjima?"
,,To bi značilo da odajem tajnu, zar ne? Ali ovo je ozbiljna situacija,
vi ćete mi već sami reći ako ja to ne učinim prva. Ne bih da to
preterano naglašavam, ali rekla mi je da mrzi svog oca i da ne voli
svoju majku. Vidite, Katrina je pusti da uradi nešto što ona hoće, onda
pobesni kada ona to uradi, dok moj sin zabranjuje sve što im pričinjava

 
zadovoljstvo i prisiljava ih da neprekidno rade. Sofi bi najviše želela da
dođe da živi sa mnom."
Ponovo ista stvar. Gotovo isto što je Dorin Brus rekla, samo
ispričano drugim rečima.
,,Šta ste vi rekli na to?"
,,Gospodine Wexford, biću iskrena sa vama. Ja ne volim svoje
unuke. Kako bih? Viđam ih samo dva ili tri puta godišnje. Osećam,
kako bih to nazvala... dragi su mi. To je sve. Želim im dobro. Volim svog
sina, ne mogu to da poreknem, ali on mi se ne sviđa. On je dosadan i
konvencionalan, i nema ni trun društvene elegancije. Nemam ni ja, ali
se nadam se da se manje pretvaram. Ne pretvaram se da sam
konformista. Radim šta želim. Siroti Rodžer je nesrećan jer nikada ne
radi ono što želi, godinama nije radio."
Iskrena, zaista, pomislio je Wexford. Da li je ikada čuo da jedna
majka i baka tako govori? ,,Katrina nikad ne bi dozvolila da jedno od
njeno dvoje dece dođe da živi sa mnom", rekla je. ,,A i zašto bi? Ni ja ne
bih dozvolila svojoj deci da žive sa bakom. Osim toga, ja sam sebična,
volim da živim sama, želim da živim sama dok ne umrem. Zato i ne
živim sa mojim suprugom, mada se savršeno slažemo."
Bio je zapanjen. Pretpostavio je da je udovica, da je već dva puta
bila udovica. Uvek ga je zabavljala sposobnost ljudi da čitaju misli. Bio
je to dar koji je i sam imao. Matilda Keriš je sada ispoljila tu
sposobnost. ,,Ne, razvela sam se od svog prvog muža, Rodžerovog oca.
On je sada mrtav. Moj drugi muž predaje na Evropskom univerzitetu.
On ima svoj posao i više voli da živi u inostranstvu, dok sam ja odlučila
da živim ovde, bio je to jednostavan, prijateljsld dogovor. Jednom ili
dva puta godišnje provedemo neko vreme zajedno - a to je češće nego
što viđam Sofi i Džajlsa."
Berden je reagovao ne njene reči. ,,Pomenuli ste decu, gospođo
Keriš. Imate još jedno dete pored gospodina Dejda?
,,Ćerku", rekla je nezainteresovano. ,,Udata je, živi u severnoj
Irskoj. Okrug Antrim."

 
 Berden je zapisao njeno ime i adresu. Pitao se da li Matilda Keriš
ima sličnu vezu sa svojom ćerkom kao sa sinom, nekakvo osećanje
ljubavi koje dolazi iz stomaka, ali bez sviđanja ili poštovanja i,
verovatno, bez ikakve želje da je vidi.
Dok su odlazili pokazala im je jedan poster na zidu u predsoblju.
Litografija, pomislio je Wexford. Na njoj su prikazane zgrade iz XVIII
veka u nekom gradu koji bi mogao biti negde u severnoj Evropi.
Matilda Keriš kao da je htela nešto da kaže o toj slici, ali se okrenula,
ne rekavši ništa.

***

Wexford je rekao u slušalicu: ,,Gospodine Bakston, moj vam je savet

da uradite onako kako kažem, i da dođete u policijsku stanicu u
Kingsmarkam sutra ujutru. Već sam rekao da je ometanje policijske
istrage ozbiljan prekršaj. Postoji još jedan, a to je lažno svedočenje.
Nemojte ni pomisliti da je ovo prazna pretnja. Vidimo se ovde sutra u
dvanaest."
,,Ne bih imao ništa protiv da dođem", rekao je Bakston ojađenim
tonom. ,,Postoji par stvari koje moram da obavim. Zar ne možete da
dođete u Pasingem Hol?"
,,Ne", rekao je Wexford. ,,To mi nije usput." Zastao je. ,,Očekujem
vas ovde u dvanaest."
Da Bakston nije došao, mogao bi da pokrene postupak protiv njega.
Prilično mu se dopadala ideja da uhapsi tog čoveka. Potom je
telefonirao Šarloti Mekalister, rođenoj Dejd. Njen glas je neobično ličio
na glas njene majke, oštar, hladan i sarkastičan.
,,Ne poznajem Rodžerovu decu tako dobro. Nisam se svađala sa
njim. Retko dolazim u Englesku a oni nikada ne dolaze ovamo. Katrina
se boji bombi." Prezrivo se nasmejala. ,,Kažem da nikada ne dolaze
ovamo, ali Džajls je bio ovde pre tri ili četiri godine, dok je trajalo
zatišje. Došao je sam i mislim da je uživao u druženju s mojom decom."

 
 Ništa neću izvući iz nje, pomislio je Wexford. A onda se nečega
setio. ,,Da li znate zašto su svoju kuću nazvali Antrim, gospođo
Mekalister?"
,,Zar jesu? Nikada nisam primetila."
,,Mislim da to nije slučajnost. Vi živite u okrugu Antrim, vaš brat
svoju kuću zove Antrim, pa ipak se čini da niste bliski."
,,Ah, to je lako. Živeli su ovde kada su se tek venčali. Džajls je ovde
rođen. Rodžer se tada nije još bavio nekretninama. Moj muž i on su išli
zajedno u školu. Najbolji drugari i sve to, i moj muž mu je našao posao.
Zato su i došli ovde, zbog posla. Bio je trgovac kompjuterskom
opremom, kompjuteri su tada bili moderni, ali očigledno nije bio veoma
dobar u tome. Nije nasledio pamet od naše majke." Da li je time htela
da kaže da ona jeste? Možda. ,,Katrina je bila uznemirena kada je on
dobio otkaz, ali nije htela da ode odavde. Volela je kuću u kojoj su
živeli, želela je da nađe posao ovde. Onda je jedan lokalni pab odleteo u
vazduh, bila je to bomba IRA-e, i ona je pobegla odavde glavom bez
obzira."

***

Bakston je ušao. Izgledao je bolesno. Beonjače su mu bile žućkaste,

a obrazi prekriveni ispucalim kapilarima. Bledo-sivo odelo koje je nosio
izgledao je neprikladno za ovo doba godine, a kravata, suviše labavo
uvezana, bila je neprilično ukrašena šarama u vidu baštenskog cveća.
Tako vesela odeća bila je u snažnom kontrastu s njegovim ogromnim
podočnjacima i proređenom kosom. Osećao se nelagodno u Wexfordovoj
prijatnoj kancelariji.
,,Pozvao sam vas da dođete ovamo iz dva razloga, gospodine
Bakston", počeo je Wexford. ,,Prvi je u vezi s pitanjem na koje ćete,
verujem, lako odgovoriti. Drugi će možda biti malo teže za vas, mislim
teško u smislu neprijatno. Ali to ćemo ostaviti za kasnije."

 
 Bakston je skrenuo svoj bolesni pogled u stranu i zagledao se u
braon telefon, proučavajući ga kao da je u pitanju poslednje dostignuće
tehnologije.
,,Već ste nam rekli imena nekih vaših prijatelja i poznanika koji vas
posećuju i koji poznaju vaše imanje. Posle toga sam razgovarao s
gospodinom Šand-Gibom, i on i njegova kućna pomoćnica su pomenuli
različite ljude i grupe ljudi koji su koristili ono što on naziva plesnim
podijumom u različite svrhe. Tu je, na primer, bio par koji je održao
svadbu u šumi, a njegova kućna pomoćnica mi je pomenula bučnu
grupu ljudi čije urlanje i pevanje može da se čuje i u kući. Da li vam to
nešto znači?"
Bakstonovo crveno lice još više je pocrvenelo. Dao je uobičajen
odgovor: ,,Možda znači."
,,Da, gospodine Bakston, znam. Možda meni nešto znači, da, na
primer, gomila ljudi napolju na otvorenom u letnjoj noći obično pravi
veliku buku. Da parafraziram pitanje. Da li znate ko su ti ljudi i da li
oni imaju vašu dozvolu za to što rade na vašem imanju?"
Bakston je odgovorio nevoljno kao da mu je neko kleštima vadio reči
iz usta. ,,Koristili su tu čistinu u šumi dok je bila vlasništvo Šand-
Giba. Kada sam se uselio, taj čovek, šef, organizator, ne znam - poslao
mi je pismo i pitao me da li bi oni mogli da nastave s tradicijom.
Prostor im je bio potreban dva puta godišnje, u julu i januaru, mora da
je užasno hladno u januaru."
,,I vi ste se vi složili?"
,,Niisam imao razlog da odbijem. Šeron i ja nismo tamo tokom
nedelje, tako da nam buka ne bi smetala."
,,Dakle, koristili su je četiri ili pet puta od kako ste se uselili?"
,,Pretpostavljam."
,,A pošto je sada januar, ubrzo opet će ponovo koristiti šumu?"
,,Neće sada. Ne posle onoga u kamenolomu."
Zašto je tako oprezan, zašto izbegava odgovor? Wexfordu je
odjednom sinulo.
,,Vi im naplaćujete? Iznajmljujete taj prostor?"

 
 ,,Naplaćujem simboličnu rentu", rekao je Bakston nerado.
,,A koliko iznosi ta simbolična renta, gospodine Bakston?"
,,Ne moram to da vam kažem."
,,Morate", rekao je Wexford odsečno.
Mora da se iznenada setio reči o ometanju istrage, jer više nije
oklevao.
,,Sto funti po dolasku."
Pristojan dodatni prihod, pomislio je Wexford. Posebno ako je stizao
dva puta godišnje, dok su slične sume stizale od drugih organizacija
koje su koristile šumu.
Dobar dodatni prihod na nečiju platu, ali sigurno ne na platu
čoveka poput Bakstona. Ali, naravno. On taj prihod nije prijavljivao u
svom poreskom izveštaju. I sigurno je tražio keš. Ubačen u poštansko
sanduče, u koverti, nesumnjivo. To je razlog što mu je neprijatno...
,,Ko su ti ljudi? Zašto koriste čistinu?"
Vrpoljeći se na stolici, kao da ga je stražnjica svrbela, Bakston je
rekao: ,,Oni su religiozni. To što pevaju su himne. Oni viču: 'Ja vidim,
ja vidim', kao da vide anđele ili duhove ili slično."
,,Mislio sam da nikad niste bili ovde da to čujete?"
,,Prve godine kada su koristili prostor, bio sam ovde. Hteo sam da
znam u šta se upuštam."
,,Ko su oni, gospodine Bakston?"
,,Zovu se Crkva dobrog jevanđelja."
Crkva čiji je Džajls Dejd bio ostrašćen član. To je značilo da je
Džajls, budući da je bio tamo nekoliko puta, već dobro poznavao šumu i
kamenolom. A drugi bi to takođe znali, i znali bi za njega. Poznavali su
ga dovoljno da kidnapuju njega i njegovu sestru i ubiju ženu koja se
brinula o njima? Možda. Izgleda da nema svrhe da se raspituje o
drugim grupama koje su koristile taj prostor, jer ovde je postojala
direktna veza koja je vodila do nestalog dečaka, prva veza između
njega i Pasingem Hola.
,,Taj čovek, šef, organizator", kako je Bakston rekao, nesumnjivo je
Džašub Rajt, pastor Crkve dobrog jevanđelja...

 
 Bakston je to potvrdio, zapanjen da je Wexford znao za njega. Ali to
ga je samo još više uplašilo. Izvadio je mobilni iz džepa i pitao da li sme
da pozove svoju ženu. Wexford je slegnuo ramenima i osmehnuo se.
Čovek barem nije tražio da se posluži njegovim telefonom.
Šeron, čini se, nije bila obaveštena o tome da je njen muž otišao u
Kingsmarkam i o razgovoru u policijskoj stanici. Wexford je mogao
mnogo da sazna iz Bakstonovih neodređenih odgovora i premda ni
jednom zapravo nije rekao: ,,Ja sam u Pasingemu..." to bi bilo suviše
drsko u prisustvu policije - pomenuo je više puta: ,,Pasingem Hol".
Šta bi Bakston radio kad bi ga ona pozvala na telefonski broj u
Holu? Možda bi morao da svrati do Gilforda? Sa svog mesta Wexford je
mogao da čuje njene povike i prekore.
Nije mogao da je krivi. Bakston je izgleda bio hroničan lažov i lagao
je čak i onda kada bi jednostavna istina bila savršeno prihvatljiva i za
njega i za njegovog sagovornika. Na primer, zašto bi, pobogu, ženi
govorio: ,,Moram da idem, draga, imam poslovni ručak za pet minuta"?
Kad je prestao da bude očaran božanstvenom Šeron i počeo da švrlja
okolo, imao je dovoljno vremena da uvežbava smišljanje opravdanja.
,,Onda ne bih smeo više da vas zadžavam", rekao je Wexford. I
pored svih tih laži i pretvaranja Bakston još nije naučio kako da ne
crveni.
,,Nažalost, još nisam završio sa vama. Rekao sam vam da imam da
vam postavim još jedno pitanje, pretpostavljam da već znate šta je to."
Kimnuo je glavom i nervozno slegnuo ramenima.
,,Kada ste prvi put videli plavi VW golf u kamenolomu? Ne,
nemojte mi reći 21. decembra. Znam da ste još ranije znali za to."
,,Bilo je to malo ranije", rekao je Bakston, ponovo je morao da mu
vadi reči iz usta.
,,Možda dosta ranije, gospodine Bakston. Možda za vikend, 15.
decembra? Osmog? Ili još pre toga? Prvog?"
Naravno da je Wexford uživao u tome. Kako ne bi? Inače saosećajan
i uviđavan čovek, nije osećao potrebu da svoju saosećajnost troši na
Bakstona. Posmatrao ga je kako se praćaka i to bez imalo savesti. Ah,

 
kakvu zamršenu mrežu pletemo, govorila je njegova baka, dok prvi put
smišljamo prevaru. Nesrećni Bakston je rekao: ,,Nisam bio ovde ni
petnaestog ni osmog."
,,Dakle, bio je to prvi decembar, ujedno i prvi vikend u decembru?"
,,Mora da je bilo tako."
,,Pa, gospodine Bakston, protraćili ste dosta policijskog vremena.
Potrošili ste društveni novac. Ali ako prestanete da me lažete, i
objasnite mi tačno šta se dogodilo kada ste otišli u šumu prvog vikenda
u decembru, nedelju dana posle nestanka gospođice Troj, Džajlsa i Sofi
Dejd", zastao je i ispitivački pogledao Bakstona, ,,mislim da javni
tužilac neće odlučiti da preduzme dalje mere protiv vas."
Bilo mu je žao Bakstona, ali umesto da oseti olakšanje, Bakston je
izgledao kao da će zaplakati.
Ništa od onoga što mu je Bakston rekao, nije mu pomoglo da odredi
tačno vreme kada je automobil stigao u kamenolom. Ali u subotu,
drugog decembra, telo u automobilu je bilo dovoljno trulo da se mogao
osetiti užasan smrad. Napolju nije bilo hladno, ali to je ipak bio tek
početak zime. Bilo je toplo i vlažno posle kiše i proces truljenja se
odvijao brzo.
,,Nemam nikakvu teoriju", rekao je Wexford kada su se on i Berden,
na kraju dugog dana, sreli kod Oliv i Dav. ,,Imaš li ti neku ideju?"
,,Znamo da je Džajls mogao da uputi tu osobu, ko god da je, koja je
ubila Džoanu, u šumu i kamenolom. Ali ne mislim da bi on i Sofi
pristali na njeno ubistvo, zar ne? Verovatno je samo rekao počiniocu za
Pasingem Hol. On nije znao koje su namere te osobe. On i Sofi nisu čak
ni znali da je Džoana mrtva. Možda su i sami ubijeni pre nego što su
saznali. Ili su možda odvedeni dok je Džoana još bila živa. Možda su
čak stigli tamo u istim kolima u kojima je bila i Džoana, ko god da je
vozio."
,,Pa, kakve veze s tim imaju Dobri jevanđelisti?"
,,Nikakve. Njihova jedina svrha bila je upoznavanje Džajlsa sa
Pasingem Holom."

 
 ,,Ipak moram ponovo da razgovaram s njima. S više njih. Ne samo
sa presvetlim Džašubom. Voleo bih da saznam šta se tačno događa
tokom tog rituala na otvorenom u Pasingem Holu, kada se svi
transformišu u plave kupolaše."
,,Šta su plavi kupolaši?"
,,Neko ko ne ide u crkvu jer više voli da se moli napolju, pod božijom
'plavom kupolom'. Majk, ne znam kako, još manje zašto, ali mislim da
je Džoana Troj ubijena u predsoblju Dejdove kuće te subote uveče."

Wexford je zurio kroz prozor, tupo, ne videći ništa, ali u tu prazninu

sada je ušlo troje ljudi koje je poznavao, prelazili su most i držali se za
ruke. Na žutoj svetlosti lampe prepoznao je svog bivšeg zeta i svoja dva
unuka. Naravno, bio je petak veče, a tada Nil dolazi po svoje sinove i
izvodi ih. S obzirom na to da su prelazili most prema centru grada,
najverovatnije su išli ka Mekdonaldsu, za dečake omiljenom mestu za
jelo.
,,U šta gledate?"
,,U Nila, Bena i Robina. Tek sam ih ugledao."
,,Zar nećete da izađete i da se pozdravite?"
,,Ne." Wexforda je odjednom obuzela tuga. Nije bio ni ljut ni
ozlojeđen, samo tužan.
,,Neka, hoću da pustim tog jadnog momka da provede neko vreme
sam sa svojom decom. Znaš, Majk, to je danas nerešiv problem. Mediji
bruje o tome kako muškarci treba da nauče da budu dobri očevi, ali
retko kažu nešto o ocu koji za to nema priliku. Njega je žena ostavila, i
njegova deca su kod nje, ona su uvek kod nje. Ali, da li ima smisla da
oni ostanu zajedno, zauvek i da budu nesrećni zajedno samo da bi on
mogao da bude dobar otac? Recimo da ona to neće? Ne znam odgovor na
to pitanje. Da li ti znaš?"
,,Ljudi treba da ostanu u braku zbog dece", rekao je Berden
znalački.
,,Lako je tebi da kažeš kad si srećno oženjen." Nil i deca su izašli iz
vidnog polja.

 
 Wexford je uzdahnuo. ,,Želiš još jednu šolju čaja?"
,,Samo ako vi želite."
,,Ne, bolje da krenem kući."
Napolju je padala kiša jače nego ikada. Kingsbruk je ponovo
poplavljen, preko samog početka prelivala se prljava i penušava voda.
Wexford se pitao šta bi se dogodilo ako bi ponovo došlo do poplave i s
užasom je pomislio na svoju baštu. Berden ga je dovezao kući, ali je
odbio da uđe. Wexford se popeo stepenicama do ulaznih vrata i
primetio vodu koja se slivala iz oluka. Tu ništa nije moglo da se uradi.
Ušao je, zatekao Doru u dnevnoj sobi sa čašom vina, prvu od dve koje će
popiti te večeri. Ustala je, poljubila ga i rekla: ,,Rejdž, upravo sam
primila vrlo čudan telefonski poziv od Silvije."
,,Čudan u kom smislu?"
,,Zvučala je nekako divlje. Rekla je da Kal vrši pritisak da se uda za
njega. To je bila njena reč, pritisak. Rekla je da će razmisliti, ali ona
još nije spremna da se ponovo uda. Znaš kako to mladi govore ovih
dana. Nije spremna da se ponovo uda."
,,Hvala Bogu za to, u svakom slučaju."
,,Dečaci su izašli sa Nilom, petak je. Kada je ponovo ostala sama u
kući sa Kalom, on je ponovo počeo da vrši pritisak i rekla je da joj se
nije dopao način na koji ju je pritiskao."
,,Zašto ga jednostavno ne napusti?", rekao je Wexford uzrujano.
,,Na kraju krajeva, već je ostavila jednog muškarca, zna kako se to
radi. Pretpostavljam da bi trebalo da kažem, zašto ga ne izbaci napolje,
i to je već radila."
,,Nisam imala pojma da si ti tako ogorčen."
,,Pa, jesam. Ogorčen sam na oboje, na njega što je takva svinja i
prostak, a na nju što je takva budala. Da li misliš da će nam se bašta
opet poplaviti?"

 
 ***

Kada je stigao u Pasingem Hol da proveri kakva je situacija s

grejanjem, nije verovao Polininom sudu, Bakston je zatekao čoveka po
imenu Kolman kako stoji na pošljunčanoj stazi ispred kuće i gleda u
prozor spavaće sobe.
,,Šta, kog davola, radite tu? Bežite s mog imanja i ne vraćajte se."
,,Samo polako", rekao je Kolman razvlačeći reči na način koji ga je
podsetio na njegovog dedu. ,,Nema potrebe da se uzrujavate." Izvadio
vizit-kartu iz džepa i pružio je Bakstonu.
,,U vašem je interesu, više nego u bilo čijem, da pronađemo tu
decu."
Bakston je znao da bi to moglo da bude tačno, ali nije ništa rekao.
,,Za koga radite?"
,,Za gospođu Matildu Keriš. Hajde da pođemo sada do šume, da mi
pokažete gde ste tačno pronašli taj automobil, kada se to beše
dogodilo?"
,,Nekoliko dana pre Božića", Bakston se unervozio.
,,Ma nemojte. Priča se da ste znali da je vozilo tamo nekoliko
nedelja pre nego što ste prijavili. Pitam se zašto ste to držali u
tajnosti?"
Bakston ga je poveo u šumu i pokušao da rekonstruiše kojim su
putem stigla kola i kako su se prevrnula kad su stigla do staze koja je
skretala s puta.
Posle izvesnog vremena Bakston je shvatio da mu prija Kolmanovo
društvo, naročito zbog toga što je agent nosio sa sobom pljosku viskija
koju je nekoliko puta pružio Bakstonu. Na rastanku, Kolman je trebalo
da ode u Kotsvolds, Bakston u London, dogovorili su se da će ostati u
kontaktu.
Šeron je izašla a da mu nije ostavila nikakvu poruku. Bakston se
pitao da li je možda, posle onog razgovora koji je obavio s njom iz

 
policijske stanice u Kingsmarkamu, ona možda zvala Pasingem Hol i,
budući da se niko nije javio, otišla želeći time da ga kazni.
To bi ličilo na nju. Telefon je bio na malom stolu, tiho i optužujuće,
mali beli instrament čije su postojanje i univerzalna upotreba
verovatno izazvali više nevolja na svetu nego motor s unutrašnjim
sagorevanjem. Iz nekog razloga podigao je slušalicu i pozvao 1471, da bi
čuo snimljeni broj poslednjeg poziva.
Nije ga prepoznao, ali je znao da nije pripadao nikom od onih koje
su on i Šeron nazivali svojim prijateljima, i nijednom trgovcu ili
prodavnici kojih je mogao da se seti.
Kada je otišao da sebi sipa piće primetio je da je prstima držao i
okretao vizit-kartu, koju mu je dao predstavnik detektivske agencije
Traži i nađi Limitid.

 
 U Antrimu su detaljno pregledali ulazni hol.
,,Sve će biti vraćeno tačno onako kako je bilo", rekao je Vajn Katrini
Dejd, više u nadi nego što je bio siguran u to. Katrina je stenjala i
stiskala ruke, ali se napokon vratila u dnevnu sobu, gde je legla na
sofu, pokrila se ćebetom i zaronila lice u jastuke.
Podigli su tepih kao i par podnih dasaka. Ostrugali su braonkastu
mrlju sa lajsne do zida i podigli su jednu daščicu parketa sa
crvenkastosmeđom mrljom koja je stajala izrneđu komode sa odelom i
dela parketa na kome je bio tepih. Vajn je znao šta sledeće treba da
učini i to mu se nije dopadalo, ali posao policajca, često je mislio,
zapravo je serija neprijatnih zadataka. Lin Fankort mu je ljubazno
rekla: ,,Ja ću je pitati, naredniče, ako hoćete. Nemam ništa protiv,
zaista."
Da nije srećno oženjen čovek sa decom i porodičnim obavezama,
često je mislio Vajn, ne bi se protivio avanturi sa Lin. Bila je baš
njegov tip, staromodna figura i divna zlatnosmeđa kosa.
,,Ne, ja ću. Odmah. Da prebrinem to."
Otišao je u dnevnu sobu i nakašljao se. Katrina je podigla uplakano
lice s jastuka. Vajn je pročistio grlo.
,,Gospođo Dejd, žao mi je što moram ovo da vas pitam. Verujte mi,
to je samo predostrožnost. Nemojte čitati između redova. Ali da li znate
krvne grupe vaśe dece?" Katrina je pročitala između redova. Sela je
glasno i zaječala. Vajn ju je samo unezvereno posmatrao, a onda je
pozvao Lin, koja je došla smireno, sela do Katrine i počela tiho da joj
govori. Bez grubih prekora, bez šamara. Katrina je ridala i ječala,
udarala se pesnicom po čelu, spustila glavu na Linino rame i napokon
je nekako izgovorila da ne zna njihove krvne grupe, da se nikad time
nije bavila.

 
 ,,Da li bi vaš muž mogao da nam pomogne?"
,,On je u kancelariji. Njega nije briga. Deca su samo nešto što čovek
na njegovom položaju misli da treba da ima. Nikada ih nije voleo."
Emotivna reč je nov napad jauka i novu bujicu suza.
Lin je nežno potapšala po ramenu i rekla: ,,Ali, da li on možda zna
njihovu krvnu grupu?"
,,Pretpostavljam. Ako tu ima šta da se zna."
U tom trenutku čulo se otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata i u
sobu je ušao Rodžer Dejd. Katrina je ponovo zarila glavu u jastuk. Kao i
uvek, bio mu je potreban neko koga može da okrivi, pa se besno
okrenuo prema Vajnu:
,,Šta ste joj rekli?"
Lin je odgovorila: ,,Moramo da znamo krvnu grupu vaše dece,
gospodine Dejd."
,,Zašto niste odmah pitali mene? Znate da je luda i histerična.
Pogledajte šta ste joj uradili." Zatim je pridigao svoju ženu, nežno
koliko je za to bio sposoban, i zagrlio je. ,,Hajde, dobro, smiri se. Ne
možeš doveka ovako." Okrenuo se ka Lin. ,,Njihove krvne grupe su u
zdravstvenom kartonu na spratu. Ako vas pitam zbog čega vam
trebaju pretpostavljam da ćete reći da je to rutinsko pitanje."
Niko od policajaca mu nije odgovorio. Dejd je uzdahnuo, izvukao se
iz ženinog stiska, Katrina je čvrsto obavila obe ruke oko njegovog vrata
- i otišao na sprat. Vajn je pogledao Lin i zakolutao očima.
Ne postoji razlog zbog koga bi odbacili mogućnost trostrukog
ubistva. To bi mogla da bude činjenica da nema mnogo tragova krvi.
Ali, hodnik bi bilo lako očistiti, pomislio je Wexford. Nema tepiha, nema
ponjava, drvo je očigledno prekriveno nekom vrstom laka otpornim na
mrlje sa kog je krv ili bilo šta drugo moglo lako da se očisti.
Pitao čak da li je uzorak koji su našli dovoljan da ga uporede s
krniom grupom Džoane Troj.
Sofi je imala krvnu grupu koja se podudara s Džoaninom, O
pozitivna, najčešća. Džajls Dejd je A pozitivan. Ako među uzorcima
otkriju samo O pozitivnu, to im ne bi otkrilo mnogo, osim da je Sofi

 
možda ubijena zajedno sa Džoanom. Međutim, to ne mora da znači. Ali
ako pronađu i A pozitivnu grapu, postoji velika verovatnoća da je u
pitanju Džajlsova krv. Šta kažete na uporednu analizu DNK? Već
imaju kosu sa četke Sofi Dejd. DNK bi bilo lako otkriti ako je kosa
otpala ili iščupana, ali ne i ako je odsečena...
Treba da se nađe sa Džašubom Rajtom u podne, kod njega kući, da
ga pita za ritualno okupljanje na plesnom podijumu u šumi. Lin
Fankort, koja se vratila od Dejdovih, otišla je sa njim. Bila je to njegova
prva poseta toj kući okrečenoj u najdepresivniiju od svih mogućih
fasadnih boja, pepeljastosivu. Očito da niko nije vodio računa o bašti,
osim što je neko pokosio svu travu, korov i mladice drveća. To je
verovatno učinio jednog od onih retkih dana kad ne pada kiša. Sada je
padala kiša zbog koje je fasada izgledala još sivlje i još pepeljastije.
Kad god bi video takvu fasadu, Wexford bi se setio kada je jednom kao
mali dečak otišao u posetu kod svoje tetke. Zidovi njene kuće bili su
slične boje. Morao je rano da ide u krevet u spavaću sobu u zadnjem
delu kuće dok su se ostali gosti zabavljali. Društvo je sedelo pod
njegovim prozorom na klupama, njegovi tetka i teča, dve stare žene -
barem su mu tada izgledale stare - i jedan star i potpuno ćelav čovek.
Posmatrao ih je neprimećen sa svog otvorenog prozora i, nemoćan da se
odupre iskušenju, počeo je da kida sitne kamenčiće sa fasade i da njima
gađa ćelavo teme. U prvih nekoliko trenutaka imao je zadovoljstvo da
posmatra tog čoveka kako otresa s glave nešto za šta je mislio da je
insekt. Uradio je to dva-tri puta, zatim je podigao pogled. Tetka Freda
je odjurila na sprat, zgrabila svog nećaka i izudarala ga četkom, na
kasniji užas njegove majke. U današnje vreme, pomislio je, dok je Lin
pozvonila na vrata, i oni čekali da im neko otvori, ona bi sigurao svoju
snaju izvela pred Evropski sud za ljudska prava.
Vrata je otvorila Tekla Rajt. Wexford je nikada ranije nije video i
bio je zatečen. Bila je plava i veoma lepa, ali njena odeća - na šta ga je
podsećala njena odeća? Setio se kad su bili na pragu dnevne sobe.
Jednom je video fotografiju žena nekog mormona iz Jute, premda je
poligamija odavno bila zabranjena zakonom, ali se taj zakon nije

 
sprovodio. Bile su odevene kao Tekla Rajt, ili je Tekla Rajt bila odevena
kao one, njena izbledela pamučna haljina koja je sezala do sredine
listova, gole noge prekrivene dugim plavim dlakama, stopala u ravnim
sandalama poput onih kakve su u njegovoj mladosti nosila deca na
plaži. Kosa joj je bila podignuta u neurednu punđu, prikačena šnalama
i ukosnicama.
Očekivao je da vidi Džašuba Rajta samog, ali kada je pastorova
žena otvorila vrata ugledao je grupu ljudi koja ga je podsetila na onu
vrstu okupljanja kojoj nije nikada prisustvovao, ali za koju je čuo,
zajedničku molitvu. Stolice, verovatno većina koju je Rajt posedovao u
kući, bile su raspoređene u krug, i na svakoj od njih, na osam od
ukupno deset stolica, sedeo je po jedan muškarac. Svi su nosili odela i
kravate. I svi su imali kratku kosu. Svi su skočili na noge kad je u
sobu ušla Lin i pogledali je veoma neobičnim pogledom. Pomislio je da
ih je gospođa Rajt ostavila zato što je morala da pazi na bebu, ali
možda nije, možda ih je ostavila zato što žene nemaju pristupa
njihovim razgovorima. Ali Džašub Rajt im je prišao raširenih ruku.
Wexford je to ignorisao, imao je iskustva s tim, i predstavio Lin,
očekujući verbalno neodobravanje. Ali nije ga bilo, nastupila je samo
neprijatna tišina.
Wexford je seo, a Lin je učinila isto. Sada su sve stolice bile zauzete.
Pre nego što je uspeo bilo šta da kaže, jedan od muškaraca je
progovorio i shvatio je da je prenaglio sa svojim zaključkom.
,,Ja sam najstariji član Ujedinjene crkve jevanđelista. Zovem se
Hobab Vinter." Bacio je pogled na Lin i odmah zatim pogledao u stranu.
U tom pogledu jedna feminstkinja bi prepoznala strah od žena. ,,Moja
je dužnost da naglasim da žene obično ne prisustvuju našim
sastancima, ali u ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak."
Wexford nije ništa rekao, ali je Lin progovorila, kao što je on i
očekivao.
,,Zašto ne?"
Niko joj nije odgovorio i ona je ponovila pitanje. ,,Zaista bih volela
da znam zašto žene ne prisustvuju vašim sastancima?"

 
 Pastor je bio taj koji je odgovorio, blagim i prijateljskim tonom, kao
da će tako Lin bolje da prihvati njegove reči: ,,Ne smemo da
zaboravimo da je žena dovela do muškarčevog pada iz raja."
Lin je očito bila suviše zapanjena da bi odmah odgovorila, a kada je
posle par sekundi otvorila usta, Wexford joj je šapnuo da niko ne čuje:
,,Ne sada. Pustite ih." Nije rekla ništa, ali je bio svestan da je kiptela
od besa. Brzo je odgovorio. ,,Recite mi vaša imena? Da znamo šta
radimo."
Jedan po jedan govorili su svoja imena, ispred kojih su uredno
stavljali titule: stariji, čitač, oficir, pomoćnik. Vrlo neobično, pomislio
je. ,,A sada, neka mi neko objasni značenje svetkovine koja se odigrava
u šumi Pasingem Hola dva puta godišnje, u januaru i julu.
Pretpostavljam da je u pitanju ritual pročišćenja, kao što ste mi jednom
pomenuli."
,,Taj ritual, kako ste ga vi nazvali, mada mi više volimo drugi izraz,
neće se održati tamo ovog januara, ne pod ovim okolnostima."
,,Pa ako ga tako ne zovete, kako ga zovete?"
,,To je naša ispovedna kongregacija."
Očito nisu bili voljni da govore. Wexford je posmatrao muškarce u
krugu. Neki su mu bili odnekud poznati, vidao ih je po Kingsmarkamu.
Sva lica su bila mirna, nepristupačna, blaga. Sva su nekako bila
slična, nijedan muškarac se nije isticao kao naročito zgodan, svi su
imali okrugla lica, svi su bili uredno obrijani, imali sitne oči, tanke
usne, premda su se nosevi razlikovali po obliku i veličini, kao i boja
kose, tamo gde se kosa uopšte mogla videti. Neobično je to što ni na
jednom licu nije mogao da vidi bore, premda je najmlađi imao trideset,
a najstariji preko šezdeset. Ako je još uvek živ i ako ostane s njima, da
li će Džajls Dejd jednog dana izgledati ovako?
,,Šta se dešava prilikom kongregacije ispovedanja?", pitao je.
,,Okupljaju se članovi crkve." Džašub Rajt je bio štur na rečima.
,,Novi članovi ispovedaju svoje grehe i dobijaju oproštaj. Budu
pročišćeni. Očišćeni. Kako sam vam već jednom rekao, njihova tela i
duše budu očišćeni od toksina. Posle toga služe se biskviti, limunada i

 
koka-kola. Naravno, žene pripremaju posluženje." Ponovo se ljubazno
osmehnuo pogledavši u pravcu Lin, ali ona je okrenula glavu.
,,Za to je zadužena gospođica Mudi. Ljudi su veoma srećni, raduju
se, pevaju, prihvataju nove članove kao svoje. Svaki novi član ima
mentora, jednog od starijih naravno, koji mu je dodeljen. Ili njoj. Da ga
spreči da ponovo počini greh."
,,Šta ste rekli, ko je bio zadužen za hranu i piće?"
,,Gospođica Ivon Mudi. Ona je jedna od najposvećenijih članova."
Izašli su iz sobe nakratko.
,,Ona je dobrovoljno došla kod nas, gospodine, i priznala je da
poznaje Džajlsa Dejda", rekla je Lin. ,,Ne možete da kažete da je
pokušala da nas prevari."
,,Ne, ne usuđujem se da to kažem. Ali to je zanimljivo na različite
načine, zar ne? Dobro je poznavala Džoanu Troj, živela je odmah do nje,
a Džajlsa je znala preko crkve. Ne samo to. Znala je za čistinu koju
Šand-Gibs zove plesnim podijumum, dakle znala je za kamenolom i za
put kroz šumu. Ponavljam, ne usuđujem se da to ne kažem. Ona nas
jeste prevarila. Došla je dobrovoljno kod nas, jer je videla da je to
najbolji način da dokaže svoju nevinost. Hajde da se vratimo."
Krug članova je bio isti kao i kada su otišli, lica još uvek mirna,
blažena, nedokučiva.
Wexford je primetio nešto što nije primetio ranije, slab ali
neprijatan smrad koji se osećao u maloj sobi. Posle samo nekoliko
trenutaka shvatio je da je to miris osam pari muških odela koja se
često nose ali retko peru. Ponovo je seo.
,,Recite mi, kako dolazite - možda bi trebalo da pitam kako ste
dolazili - do mesta na kome se održava ispovedna kongregacija?
Kolima?"
,,Svakako, kolima", rekao je Rajt. ,,Neki ljudi dolaze vozom ili
taksijem, ali ta prevozna sredstva su skupa. Većina naših članova ima
skromne prihode, gospodine Wexford."
Krug se složio s tim energičnim klimanjem glave. ,,Osim toga, u
Pasingem Holu nema mnogo mesta za parkiranje, a gospodinu

 
Bakstonu nije smetalo da ostavljamo kola ispred njegove kuće. Zbog
toga obično tri ili četiri člana dođu jednim kolima. To je najskromniji
način."
,,Dakle, svi članovi Ujedinjene crkve jevanđelista", rekao je Berden,
,,znaju kako da stignu do Pasam Sindžena, kako da dođu do Pasingem
Hola, poznaju put kroz šumu i okolinu kamenoloma?"
,,Uopšteno rečeno, da. Bio je to čovek koji se zvao Hobab Vinter.
Otkud im ta imena?
Sigurno ih nisu dobili od svojih kumova na krštenju, pomislio je
Wexford. Mora da su ih dobili kasnije.
,,Naravno, kako smo već rekli, neki putnici bi se vozili u tuđim
kolima. Neki od nas ne voze kola. Nekoliko njih dolazi vozom, oni
uzimaju taksi sa stanice Pasingem Park."
Ako je i hteo da kaže još nešto, Džašub Rajt ga je prekinuo. ,,Kuda
vode ova pitanja?"
Wexford je resko odgovorio: ,,Vode tome da se pronađe, uhapsi i
dovede pred sud osoba koja je odgovorna za ubistvo Džoane Troj,
gospodine Rajt. I da se pronađu Džajls i Sofi Dejd." Zastao je. ,,Mrtvi ili
živi", rekao je.
Rajt je ćutke klimnuo glavom, ali bilo je očigledno da je uvređen.
Čuo se glas njegove žene kako ga poziva da dođe do vrata i on je prišao,
pridržao vrata tako da je ona mogla da prođe. U ruci je držala
poslužavnik na kome se nalazilo deset čaša s nekakvim žućkastim i
penušavim pićem. Lin je uzela svoju čašu s takvim izrazom na licu da
Wexford samo što nije prasnuo u smeh. U čašama je bila limunada, ali
iznenađujuće dobra, domaća limunada.
,,Pretpostavljam da svi vi prisustvujete kongregaciji? Da. Želim da
zapišem vaša imena i adrese i...", kao da je bacio bombu, ,, hteo bih da
znam gde je svako od vas bio u nedelju, 25. novembra, između deset
uveče i ponoći."
Očekivao je da će odjeknuti hor protesta, ali njihova su lica ostala
smirena, protestovao je samo pastor. ,,Hoćete da kažete, alibi? Ne
mislite to ozbiljno."

 
 ,,I te kako sam ozbiljan, gospodine Rajt. A sada, molim vas, učinite
to što sam rekao, dajte vaša imena gospođici Fankort."
Rajt je pokušao da se našali, ali nije mogao da sakrije gorčinu u
glasu. ,,Evo, tu vam je krug uobičajenih osumnjičenih", rekao im je.

U svojoj kancelariji Wexford je proučavao spisak imena. Njih

sedmoro su se zvali:
Hobab Vinter
Pejdžel Smit
Nan Plamer
Iv Tejlor
Nemjuel Morison
Haok Krejn
Zurišadai Vilton.

Imena su im bila groteksna, prezimena nesumnjivo engleska. Ne

samo da među njima nije bilo azijskih imena - to je mogao da
pretpostavi po njihovom izgledu - nijedno ime nije bilo škotsko ili
velško, a da ne govorimo o došljacima s evropskog kontinenta. Pitao se
da li su svi oni morali da prođu kroz krštenje za odrasle osobe kada su
pristupili crkvi jevanđelista i dobijali nova imena, kao što je slučaj s
ljudima koji prelaze u judeizam.
,,Smešno, zar ne?", rekao je Berdenu. ,,Te čudne hrišćanske sekte,
nekad su ih zvali disenteri, ne znam kako ih sada zovu, svima su puna
usta jevanđelja, ali svi koriste imena iz Starog zaveta, zapravo stara
jevrejska imena, dok sami Jevreji to ne rade.
Čovek bi očekivao da imaju imena kao što su Džon ili Mark, ali oni
to ne prihvataju, misle da su to katolička imena."
,,Znam jednog Jevrejina koji se zove Mojsije, ne može biti više vezan
za Stari zavet. A moji sinovi se zovu Džon i Mark, iako ja nisam
katolik."

 
 ,,Ne, ti nisi ništa, a nisam ni ja. Zaboravi na to. Znam na šta
mislim, ako ti ne znaš. Beri, Karen i Lin proveravaju njihove alibije, a
mi idemo u posetu kod Ivon Mudi."
Jedno pitanje je zaboravio da postavi starešini ujedinjene crkve
jevanđelista, ali tog pitanja će se setiti tek kasnije.
Mala kuća u kojoj je Džoana Troj živela izgledala je zapušteno.
Možda im se to samo učinilo, zato što su znali da je kuća prazna i da je
njen vlasnik zauvek otišao. Fikus u saksiji, koji bi Džoana, da se
vratila kući u ponedaljak 27. novembra, nesumnjivo unela unutra, van
dometa kiše, snega i mraza, podlegao je vremenskim nepogodama i
pretvorio se u sasušeni stub sa nekoliko braon listova koji su
podrhtavali na vetru. Kiša je prestala, ali vazduh je bio ispunjen belom
izmaglicom koja nije bila dovoljno gusta da bi se nazvala maglom, ali je
zato maglila pogled.
Na simsu jednog od prozora u prizemlju kuće Ivon Mudi bila je
zakačena objava na kojoj je pisalo da će se ,,zimske svečanosti" održati
u prostorijama Crkve dobrog jevanđelja u ulici Jork, u Kingsmarkamu,
u subotu, 2O. januara. ,,Svi su dobrodošli. Čaj, kolači, druženje, igre i
tombola." Nije skrivala svoju veroispovest, pomislio je Wexford.
Ali zaista nije imao opravdanje za pretpostavku da je ona to krila,
samo što bi jedna iskrena žena, kada govori o Džalsu Dejdu, rekla:
,,Upoznala sam njihovog sina, on pripada mojoj crkvi", dok ona crkvu
nije uopšte pomenula. Kad su ušli, i seli u dnevnu sobu koja je mirisala
na osveživač vazduha, upitao je zašto je izostavila taj podatak.
,,To nije bilo važno", rekla je i dodala, ,,iskreno, mislila sam da se to
vas ne tiče."
,,Ali mislili ste da nas se tiče vaša pretpostavka o mogućoj vezi
između Rodžera Dejda i Džoane?"
,,Bila je to korisna informacija, zar ne? Preljuba dovodi do ubistva.
Ja to znam. Ne iz iskustva, svakako ne, ali iz onoga što gledam na
televiziji. Polovina serija i drama na televiziji su o sličnim stvarima.
Naravno, ja pazim šta gledam. Polovinu tih emisija moram da

 
izbegavam, nije umesno da žena koja je odana Isusu kao što sam ja
gleda takve stvari."
Mogla je da izgleda sasvim privlačno, da nije imala tako punačko
telo koje je jedva stalo u pantalone od zelenog žerseja. Pogledao je u
njene ogromne grudi i pojas sala ispod njih, a zatim je iz pristojnosti
sklonio pogled. Imala je tamnu, beživotnu kosu koju je s čela sklonila
rajfom, bila je to frizura za koju je Wexford verovao da nijedna žena
iznad dvadeset godina ne treba da nosi. Nosila je jaku šminku, što
očigledno znači da joj Dobri jevanđelisti nisu objasnili kakav je stav
Biblije po pitanju šminke i ukrasa.
,,Da ste voleli vašu komšinicu, gospođo Mudi?"
,,Možete me zvati gospođicom. Ne stidim se svoje nevinosti." Berden
je počeo ubrzano da trepće. ,,Volela? Nije da je nisam volela. Žalila sam
je. Mi uvek sažaljevamo grešnike, zar ? Žao mi je svakoga ko se toliko
udaljio od Boga i zakona i ko razmatra preljubu sa oženjenim čovekom.
Taj jadni dečak, Džajls. Bilo mi ga je tako žao."
,,Zašto?", pitao je Berden.
,,Ima petnaest godina, već se zamomčio, a i dalje je pod njenim
uticajem. Bio je dovoljno zreo da vidi šta se dešava između nje i
njegovog oca, ako njegova sestra nije. Obuzima me jeza kad vidim da
neko kvari nevinu decu."
Da li ona uvek ovako govori? Da li njeni prijateji mogu to da
podnesu? Ali možda nije imala prijatelje.
,,Kada ste poslednji put prisustvovali jednoj od ispovednih
kongregacija crkve Dobrog jevanđelja, gospođo Mudi?" Uzdahnula je,
možda samo zato što je on ponovo zaboravio da oda poštu njenom
devičanstvu. ,,Nisam mogla da idem prošlog jula, moja majka je bila
bolesna. Ona živi u Ajlsburiju i veoma je stara, ima skoro devedeset
godina. Tu nije bilo pomoći, morala sam da odem do nje. Naravno,
shvatila sam da to nije moglo da potraje, da će morati da se preseli
ovde i živi sa mnom. Te situacije su nam poslate kao iskušenje, zar ne?"

 
 Wexford i Berden nisu imali nikakvo mišljenje o tome. ,,Dakle,
niste bili tamo godinu dana, ali ipak dobro poznajete to mesto? Mislim
na imanje oko Pasingem Hola."
Da li je postala podozriva ili mu se to samo učinilo? ,,Nisam sigurna
da bih umela sama da dođem tamo, uvek me je neko vozio. Obično me
vozi gospodin Nemjuel Morison. I njegova žena, naravno. Nemam svoja
kola, ne vozim."
,,Ne vozite ili ne možete da vozite?", pitao je Berden.
,,Mogu, ali ne vozim. Saobraćaj je postao suviše zakrčen i opasan za
mene. Nikada ne idem daleko, sem do moje majke, a tamo idem
vozom." Počela je da nabraja sve mogući detalje o vožnji od
Kingsmarkama do Ajlsburija, prvo vozom do Viktorije, zatim
podzemnom železnicom kroz London, a onda vozom iz Merilebona.
,,Jednom sam otišla u Pasingem vozom. Sva kola su bila puna. Bilo je
to grozno putovanje, ali tako plemeniti cilj bio je vredan muka. Prvo se
ide od Kingsmarkama do Toksboroua, zatim se uhvati lokalni voz iz
Toksboroua do Pasingem Parka, pa na kraju taksi, ali taksijem se ide
samo poslednja tri i po kilometara. Mada, mogla bih sebi da priuštim
kola. Imam vrlo dobar posao u menadžmentu."
,,Zanima nas gde ste bili 25. novembra prošle godine", rekao je
Wexford.
,,To je najverovatnije noć kada je Džoana Troj umrla. Možete li da
se setite gde ste bili te subote između deset uveče i ponoći?"
Ispitivanje o alibijima često izaziva razjaren odgovor od ljudi koji
nisu nužno osumnjačeni, ali su jednostavno morali da budu eliminisani
iz dalje istrage. Ali retko kad je to rutinsko pitanje izazvalo tako silovit
nalet besa.
,,Optužujete me da sam ubila Džoanu? Mora da ste ludi ili vrlo
pokvareni, niko mi nikada u nije rekao tako nešto."
,,Gospođice Mudi, niko vas ni za šta ne optužuje. Mi samo brišemo
ljude sa spiska. Naravno, imamo spisak ljudi koji su poznavali Džoanu,
to je sve. Vi ste je poznavali, baš kao i njen otac i maćeha, i želimo da
precrtamo vaše ime na tom spisku."

 
 To ju je umirilo. Izraz srdžbe i gađenja je nestao, a lice joj se
opustilo, baš kao i njene ruke malopre čvrsto stisnute u pesnice.
,,Bolje da moje ime precrtate ovde i sada", rekla je. ,,Bila sam u
Ajlsburiju sa majkom. Mogu da vam kažem tačno kada sam otišla tamo
i kada sam se vratila, ne moram ni da proveravam. Njen komšija me je
pozvao 23. novembra, a otišla sam kod nje narednog dana. Ponovo sam
morala da izostajem s posla, uzela sam ostatak godišnjeg odmora. Kad
sam stigla tamo, nju su već odveli u bolnicu. Pitajte bilo koga tamo, svi
će vam reći da sam odsela u njenoj kući tog vikenda i posećivala je u
bolnici dva puta dnevno - dobro, u subotu popodne nisam, imala je neku
intervenciju, morali su da joj daju sedative, tako da nije bilo potrebe da
idem sve do narednog jutra. Komšije će potvrditi da sam celo veče
provela sama u kući."
,,Komšije", rekao je Wexford dok je sa Berdenom uživao u krigli
piva u obližnjem pabu, ,,komšije će nam reći da je nisu ni videli ni čuli,
i da nisu čuli nikakav zvuk koji je dopirao iz kuće, ali će reći da znaju
da je bila tamo, jer gde je drugde mogla da bude?"
,,Ipak, moraćemo da ih pitamo. Mogla je da dođe u Pasingem Hol te
večeri i da se vrati nazad, ali za to bi joj trebalo mnogo vremena.
Siguran sam da ona nije umešana."
,,Možda. Ali pusti to za sada, da se vratimo Džoani. Mislim da
sadržaj njenog malog kofera ukazuje na to u koje vreme su njih troje
otišli, ili bolje, u koje vreme su odvedeni iz kuće Dejdovih."
,,Mislite da je to sigurno bilo kasno uveče zato što je Džoana na sebi
imala - ovaj, spavaćicu. Devojke danas nose te ogromne pamučne
majce kao spavaćice."
,,Zaista?", rekao je Wexford, osmehujući se. ,,A otkud ti znaš? Ali,
ne, to nije ono što sam mislio."
,,Ne, jer bi ona, po toj logici, mogla isto tako da bude ubijeria u
nedelju ujutru. Opet bi nosila tu majicu."
,,Majk", rekao je Wexford, ,,ona je bila ranoranilac. Dženings nam je
rekao. Zar se ne sećaš? Kada je pričao o njenoj energiji? Uvek ustaje u

 
pola sedam ujutru, rekao je, čak i vikendima. Uvek se istušira i obuče,
rekao je, možda ne baš tim rečima. U toj torbi imala je dva para donjeg
veša, pored druge odeće, jedan za petak, jedan za subotu i jedan
nenošeni par. Taj je bio za nedelju. Dakle, odvedeni su iz kuće u subotu
uveče i to verovatno prilično kasno."
Berden je klimnuo glavom. ,,U pravu ste."
,,A sada idem kući", rekao je Wexford, ,,da potražim ova luda imena
u Starom zavetu, a možda čak i na listi glasača na internetu, da vidim
kako se ti Dobri jevanđelisti zaista zovu."
,,Zašto, pobogu, to radite?", pitao je Berden kad su izašli iz paba.
,,Onako, iz zabave. Petak je uveče, potrebno mi je malo da se
opustim."
On sam nije bio kadar da pregleda izborni registar na internetu, ali
Dora jeste. Za poslednjih šest meseci, od kako je to čudo nove
tehnologije ušlo u njihovu kuću, Dora je naučila sve o kompjuterima.
,,Ne želiš da skineš celu listu sa interneta, zar ne? Jako je
dugačka."
,,Ne, naravno da ne. Samo mi je pokaži i ponovo mi objasni kako
skroluješ kroz listu sa tim, šta god to bilo."
Sve je bilo na ekranu ispred njega. Imao je adrese starešina crkve
Dobrog jevanđelja, i pregledao je registar - ulicu po ulicu. Kao što je i
pretpostavio, niko od starijih nije koristio ime koje su im dali njihovi
roditelji. Hobab Vinter se, prema registru, još uvek zove Kenet Dž, dok
je Zurišadai Vilton zapravo Džordž V. Samo je Džošub Rajt još uvek
koristio svoje kršteno ime. Zatim je Wexford potražio Bibliju. I nju je
mogao da nađe na internetu ali nije znao kako. Nije hteo Doru da
prekida u gledanju serije.

 
 Bilo bi pogrešno da ode sam. Najispravnije bi bilo da pošalje dva
policajca, na primer Karen Malahajd, koja se usavršavala za slučajeve
porodičnog nasilja. Ali, nije mogao da sedi u kući i čeka. Pozvao je
Donaldsona zbog kola i telefonirao je Karen. Nije bila na dužnosti, ali
nije oklevala da dođe. Oboje su stigli kod Wexforda gotovo u isto vreme.
,,Moram da pođem s vama", reka je Dora. ,,Možda je nasilan",
Wexford nije želeo da je spreči, ali je morao. ,,On jeste nasilan. Javiću
ti se čim je pronađem. Neću te držati u neizvesnosti, obećavam."
Tokom prvih deset minuta vožnje do udaljenog predgrađa gde su
Silvija i Nil kupili staru županiju i pretvorili je u dom, Karen je ćutala.
Napokon je rekla da ne može da razume da se tako nešto dogodilo
Silviji. Nemoguće da je Silvija i sama postala žrtva.
,,Posle toliko vremena koje je provela radeći u Hajdu. Mislim, dan
za danom je gledala rezultate takvog ponašanja. To joj je dobro
poznato."
,,Čovek posmatra stvari sasvim drukčije kada je njegov lični život u
pitanju." Wexford je i sam sebi postavljao to pitanje. ,,Kažeš sebi - a i
drugima - 'Da, ali ovo je nešto drugo.'"
Stara županija je bila velika kuća do koje se stiže krivudavim
prilaznim drumom dugačkim oko sto metara. Bašta ispred kuće, ako bi
se uopšte mogla tako nazvati, jer sama kuća je bila deo jednog velikog
imanja i okružena baštom, bila je obrasla u grmlje i natkrivena
visokim drvećem. Možda je zbog toga Silvija u sumrak palila sva svetla
u kući, osećala je da je tako bezbednija, ili da su njeni sinovi tako
bezbedniji. Ali večeras je sve bilo u mraku, totalnom mraku, nije se
video ni tračak svetlosti, ni najmanji zrak koji bi se promolio između
navučenih zavesa. Da li su zavese uopšte bile navučene? Čak i kad je
Donaldson zaustavio kola ispred samih vrata, bilo je nemoguće reći.

 
Kiša se cedila sa grana drveća, kameni pločnik bio je prekriven
barama.
Kuća je izgledala kao da u njoj niko ne živi. Kada Nil treba da se
vrati sa dečacima? U devet? Možda čak i deset? Ujutru ne idu u školu,
mogli su da legnu kasnije. Wexford je uspeo da nađe put do ulaznih
vrata zahvaljujući farovima automobila i pozvonio je. Bilo je to tipično
za odnos između roditelja i dece, da dete ima ključ od roditeljskog
doma, ali da roditelji nikada nemaju ključeve od stana njihove dece.
Wexfordov šesti zakon, pomislio je cinično, gotovo da je i zaboravio
prvih pet. Niko nije otvorio vrata. Ponovo je zazvonio. Osvrnuo se i u
tom trenutku iznenadan nalet vetra bacio mu je kišu u lice.
Šta da radi ako Kalum Čapman odbije da ga pusti unutra?
Provaliće, naravno, ali ne još. Karen je izašla iz kola sa baterijskom
lampom u ruci i osvetlila ulaz kuće. Svi prozori bili su čvrsto zatvoreni.
Wexford se ponovo okrenuo prema vratima, gurnuo ruku u poštansko
sanduče i povikao kroz otvor: ,,Policija! Otvorite vrata!" Bilo je to za
Silvjino dobro, ne zato što je mislio da će time nešto postići. Ponovio je
još jednom, ovog puta mnogo glasnije i odlučnije. Možda ga je čula, gde
god se sada nalazi.
On i Karen su otišli do zadnjeg dela kuće. Bilo je nemoguće da to
učine a da se ne pokvase. Nepotkresano grmlje, većinom zimzelene
biljke, opkolilo je stazu, a njihovo lišće bilo je natopljeno vodom. Kiša
se cedila s drveća u krupnim ledenim kapljama. Nije se moglo proći
bez baterijske lampe. Lampa je bacala zelenkasto svetlo, tek jedan
bledi snop maglovitog svetla da im pokaže put kroz mokru džunglu i da
osvetli jednako vlažnu dugu travu ispod njih. Osvetlila je i crvenu
plastičnu fudbalsku loptu koju je sigurno jedan od dečaka šutnuo tu
tokom leta i posle nije uspeo da je nađe.
,,Zar ovde niko ne brine o bašti?", Wexford je gunđao, prisećajući se
da je njegov jedini doprinos hortikulturi to što povremeno sedi u bašti
tokom leta i divi se cveću.
,,Zadnja vrata bi trebalo da budu ovde negde."

 
 Bilo je zaključano. Da li je stavljen i lanac? Zadnji deo kuće je bio u
tami, kao i prednji. Pogledao je na sat uz pomoć svetla baterijske
lampe. Tek je prošlo pola devet. U koje vreme Nil treba da vrati dečake
kući i da li on ima ključ? Verovatno ne. Još jedan od Wexfordovih
zakona treba da se odnosi na pravilo da će prva stvar koju će uraditi
žena kad izbaci muža iz kuće, biti to da mu uzme ključ od onoga što je
nekad bio njihov zajednički dom.Onda se setio.
,,U šupi", rekao je Karen, ,,tamo je nekada držala ključ od zadnjih
vrata.
Nil je napravio nekakvu pregradu u gredi na zadnjem zidu šupe.
Imali su teoriju da niko ne bi pretpostavio da je ključ tamo."
,,Neko ko poželi da uđe sigurno će već pretpostaviti", rekla je Karen.
,,Ne postoji mesto na kome čovek može da sakrije ključ, a da bude
siguran da neće biti pronađen."
,,To sam joj i rekao. Rekla je da će ga skloniti, ali pitam se..."
Barem vrata od šupe nisu bila zaključana. Unutra je bilo mračno,
ličilo je na neku prostoriju iz srednjeg veka, sa gredama preko zidova i
tavanicom koja je bila tako niska da Wexford nije mogao da se uspravi.
Unutra nije bilo svetla, nikad ga nije bilo. Kada je nekad davno u toj
kućici živela porodica, još je bila osvetljena svećama. Električna
kosilica, neupotrebljeni baštenski alat, plastične vreće i kartonske
kutije pravili su čudne oblike u tami. Uzeo je bateriju od Karen i
uperio baterijsku lampu ka petoj gredi.
Svetlost je otkrila gustu paučinu i jedno nepravilno malo udubljenje
u drvetu. Mora da ima veće ruke od Nilovih, jer samo je njegov mali
prst bio dovoljno mali da se provuče unutra. Ali je uspeo da ga ugura i
da opipa po udubljenju, a kada ga je izvukao nešto metalno je palo na
pod. Sagnuo se da ga dohvati, a tada se uspravio s pobedonosnim
uzdahom i udario je glavom o gredu.
,,Da li ste dobro, gospodine?", Karen je bila zabrinuta.
,,Dobro sam", rekao je dok je trljao glavu, premda je još mogao da
vidi sve zvezde.
,,Dobro je da me nije poslušala."

 
 Samo da nije stavljen katanac, pomislio je. Otključao je vrata i ušli
su unutra. Prva prostorija je bila vešernica, zatim kuhinja. Karen je
napipala prekidače i upalila svetlo.
Na kuhinjskom stolu bilo je jelo koje je neko počeo da jede, ali nije
završio. Pili su i vino, na stolu je stajala poluprazna boca, a većinu je,
po njegovoj proceni, popio Čapman, jer je čaša na mestu na kome je on
obično sedeo bila prazna a druga, Silvijina, puna.
Wexford je ušao u hodnik, upalio još svetla i pozvao: ,,Silvija, gde
si?"
Otvorila su se vrata na vrhu stepenica. Bila su veoma blizu vrha
stepenica, udaljena samo jedan metar od poslednjeg stepenika. Na
vratima se pojavio Čapman.
,,Šta tražite ovde? Kako ste ušli?"
,,Imam ključ", rekao je Wexford koji nije hteo da mu otkrije
skriveno mesto, za slučaj da on to ne zna. ,,Zvonio sam dva puta i nisi
odgovorio. Gde je Silvija?"
Čapman ponovo nije odgovorio. Pogledao je u Karen. ,,Ko je to?"
,,Detektiv narednik Malahajd", rekla je Karen. ,,Recite nam, molim
vas, gde možemo da pronađemo Silviju."
,,To se vas ne tiče. Ništa od svega ovoga vas se ne tiče. Imali smo
malu raspravu, to je normalno, mislim, kad dvoje ljudi žive zajedno."
Odjednom je Wexford znao gde bi Silvija mogla da bude. U sobi koju
su ona i Nil zvali garderobom. Vrata garderobe imala su bravu za
zaključavanje, to je primetio pre nekoliko godina, kada je Silvija imala
grip i on je posećivao u sobi. Zakoračio je na prvi stepenik, a kada se
Čapman nije pomerio, rekao je: ,,Hajde, pusti me da prođem."
,,Vi ne ulazite ovamo", rekao je Čapman, a onda, otkrivajći da nije
znao za telefonski poziv: ,,Ne znam otkud vam ideja da dolazite, možda
samo njeno uobičajeno kukanje, ali ona vas ne želi ovde, a ne želim ni
ja. To je nešto između nas dvoje, naša privatna stvar."
,,Đavola jeste."
Wexford se popeo i pokušao da ga zaobiđe. Čapman je bio niži od
njega, ali mnogo mlađi. Podigao je ruku i zamahnuo da udari

 
Wexforda, ali je promašio vilicu i udario ga po ključnoj kosti. Srećom,
možda srećom za oboje - jer Wexford nije smeo ni da pomisli šta bi se
dogodilo da ga je udario - od snage koju je upotrebio da ga udari,
Čapman se zateturao i pao na stepenice. Odmah je ustao, zajapuren od
besa. Wexford je ostao da stoji ispred vrata na vrhu stepenica,
zaklanjajući telom vrata. Da je pokušao da prođe pored njega, Čapman
bi morao da započne tuču. Počeo je da se penje uza stepenice sa
stisnutim pesnicama, ali u tom trenutku Karen je izgovorila njegovo
ime. Izgovorila ga je blago: ,,Gospodine Čapman!"
Okrenuo se i potrčao niza stepenice. Sigurno je mislio, Wexford je
razmišljao kasnije, da će, ako napadne ženu, Wexford sići niza
stepenice da je odbrani. Krenuo je rukama prema njenim ramenima,
možda vratu, ali ga je ona istog trenutka zgrabila, izvila mu telo u
neku vrstu poluge i nekim znalačkim zahvatom ga uz tresak oborila na
zemlju.
,,Odličan zahvat", rekao je Wexford. Zaboravio je na one časove
karatea koje ona redovno pohađa već dve godine. Isplatili su se. I
ranije je vidao kako ljudi to rade, ali nikada tako efikasno. Istog
trenutka je upalio svetlo i pošao prema garderobi.
Karen je pošla za njim.
Odgovorila mu je samo zlokobna tišina. Kako to da ga nije čula prvi
put? Vrata njene spavaće sobe nisu bila zaključana, kao ni vrata
garderobe. Otvorio je vrata garderobe.
U njoj nije bilo ničega osim odeće koja je visila na vešalicama.
,,Silvija, gde si?"
Nije se čuo glas, samo tupo udaranje stopalima u nešto. U toj kući
je bilo mnogo spavaćih soba, a svaka je imala orman. Ali Čapman je
izašao iz one sobe koja se nalazi na vrhu stepenica... Karen je pronašla
Silviju u toj sobi, na mestu koje oni zovu orman za provetravanje,
mada tu ništa nije bilo provetreno već decenijama. Unutra je bila
nesnosna vrućina, od grejalice koja je bila uključena na maksimum.
Mora da je bilo 4O stepeni. Sedela je na podu, okupana u znoju, a oko
nje je ležala odeća koju je verovatno imala na sebi, ali je skinula i

 
ostala samo u tankoj podsuknji i majci. Članci na nogama bili su joj
uvezani nečim što je ličilo na kaiš od kućne haljine, ali ruke su joj bile
slobodne - sigurno su i one bile vezane, ali je nekako uspela da ih
oslobodi. Bilo mu je jasno zašto nije odgovorila. Očito posle telefonskog
razgovora s njim, ali iz nekog drugog razloga, Čapman joj je zapušio
usta lepljivom trakom.
Podigao ju je, izneo napolje i spustio je na nerazmešten krevet. Dok
je Karen pažljivo skidala lepljivu traku s njenog lica, on je pozvao
Doru, rekao joj da je sve u redu i da ne mora da brine. Zatim se
okrenuo i pogledao u svoju ćerku. Karen je skinula poslednji deo trake
u jednom naglom i verovatno bolnom trzaju. Silvija je rukom pokrila
gornju usnu i počela tiho da plače. Imala je crne modrice preko oba
oka, tamnoplavu modricu na obrazu i posekotnu između gornje usne i
nosa preko koje je bila zalepljena traka, mada je ona nije prekrila
rukom s namerom da je sakrije. ,,To ti je on uradio?"
Klimnula je glavom. Oči su joj bile pune suza. Wexforda je obuzeo
bes. Osećao je da će svakog trenutka eksplodirati kada je čuo kako se
Čapman penje uza stepenice.
Potpuno je izgubio sposobnost hladnog rasuđivanja i prestao je da
razmišlja o mogućim posledicama. Zamahnuo je rukom i udario
Čapmana pesnicom po vilici. Bilo je neverovatno kako je to učinio,
razmišljao je posle, jer nikada nikog nije udario još od kako je kao mlad
trenirao boks u školi, ali to je učinio vrlo dobro, vrlo spretno. Silvijin
ljubavnik se pružio po podu, naizgled bez svesti, otvorenih usta. Bože,
pomislio je Wexford, šta ako je mrtav?
Naravno da nije bio mrtav. Počeo je da se pridiže. ,,Ne dozvoli mu
da mi priđe", vrisnula je Silija. ,,Želim da ode iz ove kuće, smesta!"
,,Imali ste sreće", mucao je Čapman, trljajući vilicu.
Wexford je zahvaljivao Bogu zbog toga. Šta bi uradio da je odlučila
da mu oprosti? To je bilo moguće... Karen je rekla: ,,Možeš li da siđeš
dole, Silvija? Možeš li da ustaneš?" Skuvaću ti vruć čaj sa puno šećera."
Klimnula je glavom i podigla se s mukom, kao starica. ,,Mora da mi
lice lepo izgleda", rekla je. ,,Telo mi je još gore, samo se to ne vidi."

 
Pogledala je u Čapmana očima punim prezira. ,,Pakuj stvari stvari i
odlazi. Ne znam kako ćeš da stigneš u Kingsmarkam. Peške,
pretpostavljam. Ali, to je samo deset kilometara odavde."
,,Nisam u stanju da hodam", promumlao je. ,,Tvoj prokleti otac me
je gotovo ubio."
,,Nedovoljno", rekao je Wexford, a onda, jer je to bio jedini način da
bude siguran da će ga se rešiti, dodao je: ,,Mi ćemo ga odvesti. Ne želim
to, ali nikada neće stići peške."
Zatim mu je u sećanje iskrsla ona Čapmanova opaska o tome kako
on troši pare poreskih obveznika. ,,Najradije bih ga video mrtvog u
jarku ali, nažalost, samo dobri umiru mladi."
Pomogli su Silviji da siđe u prizemlje. Sada je mogao da vidi
modrice na njenim nogama. Kako to da nije shvatio kada je, za Božić,
video crvenu modricu oko njenog zgloba, nalik na narukvicu? Zato što
nije mogao da poveruje da bi žena koja radi u prihvatilištu za žene koje
su žrtve domaćeg nasilja, mogla sebe da stavi u položaj da i sama
postane žrtva.
Začudo, Čapman je pošao s njima. Njegovo do malopre okrutno lice
poprimilo je postiđen izraz. Vukao se za njima, ćutke, i izgledao kao da
će svakog trenutka zaplakati. Karen je stavila čajnik na šporet i
skuvala čaj za Silviju, sebe i Wexforda.
Silvijin čaj bio je pun šećera i s mlekom. U normalnim okolnostima
nikad ne bi pila takav čaj, ali sada joj je prijao. Boja se vratila u njeno
prebijeno lice i počela je da govori. Wexford je očekivao da će sačekati
da Čapman ode pre nego što počne da objašnjava, ali ona je čini se
našla zadovoljstvo u tome da o svemu govori u prisustvu samog
napadača. Wexford je morao da prizna da bi i sam uživao u tome.
,,On želi da se venčamo. Ili je želeo. Pretpostavljam da sada ne želi.
Nije prestajao da govori o tome i dva puta me je udario." Pogledala je u
svog oca. ,,Baš sam budala, zar ne? Od mene bi se očekivalo da budem
pametnija. Mogu samo da kažem da je sve to drukčije kada se dogodi
tebi. Poveruješ im kada obećaju da to nećeviše raditi..."

 
 Čapman ju je prekinuo. ,,Obećavam Silvija, neće se ponoviti. Mogu
da se zakunem nad Biblijom, ako želiš. Svečano se zaklinjem da to više
neću ponoviti. I još uvek želim da se venčamo. Sve se ovo desilo samo
zato što si ti odbila da se udaš za mene."
Nasmejala se, kratko i suvo, ali je zastala jer ju je zabolelo. ,,Imali
smo užasnu svađu večeras. Rekla sam mu da ode i on je skočio na
mene. Oborio me je i pesnicom me udario po licu. Oslobodila sam se i
otrčala uza stepenice. Mislila sam da ću moći da se zaključam u
spavaću sobu, ali to je bila fatalna greška. Njemu je bilo zgodnije da
me drži ovde gore. Za početak, bilo mu je lakše da se domogne lepljive
trake." Čapmanovo lice poprimilo je tako zloban izraz da je Wexford bio
zapanjen. ,,U ovoj kući je tako hladno, dobro je da sam na sebi imala
svu tu odeću - pa, dobro je na neki način. Skoro da sam umrla od
vrućine u onom ormanu, ali zato sam imala mobilni telefon u džepu od
džempera."Čapman to nije znao. Zavrteo je glavom, verovatno se
prekorio što je nije pretresao pre nego što ju je zaključao. Silvija je
nastavila: ,,Udario me još nekoliko puta, stavio traku preko usta,
vezao mi noge i ruke i ubacio me u orman, u vreo orman. To je bilo
smišljeno mučenje. Ne znam šta je mislio da uradi posle toga, da ode
nekud u mojim kolima ili da sačeka dok Nil ne dovede dečake... gde su
dečaci?"
Čim je postavila to pitanje oglasilo se zvono na vratima. Wexford je
otišao da otvori.
Ben i Robin su potrčali prema kuhinji. Neće biti prijatno da vide
majku u takvom stanju, ali uskoro bi ionako saznali. Ispričao je Nilu
ukratko šta se dogodilo.
,,Gde je on? Dajte da ga naučim pameti."
,,Ne Nil, ne i ti. Kako stvari stoje, nije trebalo ni ja da ga udarim,
sam bog zna šta će on uraditi zbog toga. Ionako odlazi. Najbolje bi bilo
da Silvija i dečaci dođu kod nas. Karen može da ih odveze Silvijinim
kolima."
,,Ja ću ih odvesti", rekao je Nil. Silvija je očigledno rekla sinovima
da je pala niza stepenice.

 
 Izašla je iz spavaće sobe u kojoj se nalazio orman sa grejalicom, bilo
je mračno, promašila je stepenik i survala se niza stepenice. Wexford
nije mogao da proceni da li su oni poverovali da je na taj način mogla
da dobije i crne masnice preko oba oka. Ali činilo se da su zadovoljni
objašnjenjem i da su se obradovali, kako deca već umeju, što će
provesti noć van kuće. Čapman, kojeg je tuča iscrpla, otišao je na sprat
da spakuje svoje kofere.
,,Zašto je pogasio sva svetla?", pitala je Karen.
,,Ne znam. Uvek je govorio da previše trošim struju, ali ovo je moja
kuća i ja plaćam račune. Ne znam šta je mislio da će se dogoditi kada
se Robin i Ben vrate. Možda je planirao da im kaže da se ne osećam
dobro i da sam otišla u krevet, a da me tamo drži celu noć. On je
sposoban za to. Kakva sam ja. budala."
Nil je odvezao porodicu do Wexfordove kuće, a Wexford i Karen su
povezli Čapmana. Poneo je toliko kofera, kutija i plastičnih torbi
kojima je napunio prtljažnik, da se Wexford pitao koliko li je Silvijinih
stvari taj čovek pokrao. Ali najvažnije je bilo da ga se reši. Niko nije
progovorio.
Donaldson je za volanom umirao od znatiželje, čekao je da čuje
makar kakav podatak o onome što se dogodilo, ali niko ništa nije
rekao. Rekli su mu da vozi u okrug Stoverton, koji on normalno ne bi
povezao sa ćerkom glavnog inspektora, niti bilo kim ko je s njom u
vezi. Tamo, u ulici u kojoj se nalazila napuštena fabrika, rekli su mu da
zastane i pusti da putnik izađe napolje. Zastao je ispred bloka
stambenih grada s kojih su imena i brojevi očito davno otpali, a da ih
niko nije zamenio, i čiji je ulaz osvetljavala samo jedna od četiri lampe
koje su se nalazile iznad vrata. Donaldson je hteo da ponese torbe i
kutije uza stepenice do ulaza, ali Wexford mu je rekao da ih samo
ostavi na pločniku.
Čapman je izašao i ostao da stoji tako, okružen svojim i verovatno
Silvijinim strvarima.
,,Laku noć", rekao je Wexford kada je izbacio glavu kroz prozor.
Poslednje što su videli od njega bila je tamna figura koja šepajući vuče

 
neugledne stvari preko pločnika, duž prilazne staze uza stepenice. Bilo
je toliko stvari da je morao nekoliko puta da se vrati.
Možda ga sada poslednji put vidi, a možda ne, pomislio je Wexford.
Iskustvo mu je gororilo da parovi koji se tako raziđu nikad sasvim ne
prekinu vezu, već se ponovo vraćaju zajedno i ponovo razilaze, a čitav
proces je ispunjen problemima, pomirenjima i međusobnim optužbama.
Ne ovog puta, molim te, ne kada je u pitanju njegova povređena
ćerka....
Kako bi bilo da optuži Čapmana za nanošenje telesnih povreda,
recimo, ili čak za odupiranje pri hapšenju? Ali odustao je od toga. To je
njegova ćerka. Da li će moći da predupredi optužbe koje bi Čapman
eventualno izneo protiv njega, tako što će prvi otići kod Frimana i reći
mu šta je Čapman uradio? Čapman bi mogao da se izvuče tako što bi
optužio Wexforda za udarac, ali mala je verovatnoća da bi on priznao
da ga je savladao čovek toliko stariji od njega. Wexfordu iskreno nije
bilo žao zbog toga što je učinio, jer u tom trenutku nije udario samo
Čapmana, već i sve ostale nepodnošljive muškarce koji su tokom
proteklih nekoliko godina ulazili u život njegovih ćerki i izlazili iz
njega. Onog gnjavatora s kojim se Silvija viđala posle Nila, a pre nego
što je upoznala Čapmana, onag groznog književnika i pesnika s kojim
se zabavljala Šila dok je pohađala školu glume, onog idiota po imenu
Sebastijan koji im je jednog dana uvalio svoje kuče koje je posle
Wexford morao da izvodi u šetnju. Ne želim sada da razmišljam o
svemu tome, pomislio je Wexford, moram nekako da odagnam te misli.
Oprostio se od Karen i zahvalio joj za pomoć.
Kada je otišla, upitao se šta je bilo to o čemu čitavo veče nije mogao
da prestane da razmišlja. Nešto što je imalo veze sa stepeništem i s tim
kako su se vrata spavaće sobe otvarala samo pola metra od poslednjeg
stepenika. Svako ko je izlazio iz te sobe mogao je lako da padne niza
stepenice, kao što je Čapman pao kada je izgubio ravnotežu pošto je
udario Wexforda.
Pokušao je da usredsredi misli. Zamislio je scenu u glavi. Položaj
vrata u odnosu na stepenište bio je isti kod Silvijekao i u kući Antrim.

 
U oba slučaja u pitanju je bila nespretno projektovana kuća, ali
situacija nije morala da bude opasna ako su ukućani bili pažljivi. Ali,
zamislimo da se neko približava tim vratima... Ne, ne ,,neko", Džoana
Troj. Jer, u toj sobi se nalazio on, koji je radio domaće zadatke kojima
nije bilo kraja, zadatke na kojima je toliko insistirao njegov otac, i
Džoana je došla do vrata i pokucala, možda da mu kaže da ugasi svetlo
i ode na spavanje. Moguće je da su joj Rodžer i Katrina Dejd naložili da
se pobrine za to da deca rano odu u krevet. Možda je već nekoliko puta
pre toga prišla vratima i on ih je, u besu, naglo otvorio, a ona je, od
udarca, izgubila ravnotežu.
To je bilo nemoguće. Jedan petnaestogodišanjak to ne bi uradio,
osim ako se u njemu nije krio kriminalac i psihopata.

 
 U svakom kriminalnom slučaju, naročito ako je slučaj složen
poput ovoga, postoji trenutak kada detektiv oseti da je stigao u
ćorsokak, kada mu se učini da ne zna kuda dalje da krene jer nema
tragova koji su ostali neistraženi. Tako se sada osećao Wexford, u
slučaju nestale Dejdove dece. Mislio je da su dobri jevanđelisti bili
dobar trag koji će ga odvesti do rešenja, ali detaljna istraga nije otkrila
ništa sumnjivo osim da su svi oni poznavali šumu Pasnigem Hola i da
je Džajls Dejd bio jedan od njih.
Svi stariji članovi crkve imali su jak alibi, većinom su taj alibi
mogle da potvrde njihove žene, a u pojedinim slučajevima i deca.
Razmišljao je o prošlosti Džoane Troj, ali znao je da je mnogo važnije to
što je ona radila od onoga što su njoj radili drugi. Sada kada je mrtva,
verovatno ubijena, njeni prekršaji nisu imali veliki značaj. Koga je sada
briga za to što su je jednom optužili da je ukrala novac od svog
učenika? Što njen brak nije uspeo? Ili za to što je nekad davno napala
nekog dečaka koji je godinama kasnije umro tako što je pao s litice?
Bila je mrtva, ostavljena u vlastitim kolima na dnu vodom natopljenog
kamenoloma. Što se tiče svih onih tinejdžera koji su bili povezani s
njom, Džajls i Sofi, Skot i Keri Holovej, ćerka Hobaba Vintera - tu nije
bilo ničeg sumnjivog, ona je bila okružena decom jer je bila nastavnica.
Dejdova deca su verovatno takođe mrtva. Wexford je vrlo dobro
znao da je jednostavno pronaći telo koje je zakopano u vlastitoj ili u
komšijskoj bašti, ali da je gotovo nemoguće pronaći telo koje je ubica
zakopao na nekom udaljenom mestu, udaljenom možda nekoliko
stotina kilometara, ne mestu koje niko ne posećuje. Znao je da mora da
sagleda ovaj slučaj iz nekog novog ugla. Ali iz kog ugla? I odakle da
počne?

 
 Pa, mogao bi da se raspita kod Lin Fankort o školskim prijateljima
Dejdove dece, mada su mnoga deca već bila isključena iz slučaja. Svi
učenici škole u Sjuingberiju su nosili braon uniforme obrubljene
zlatnim trakama, a Dora je primetila da je Vinterova ćerka nosila tu
uniformu dok je raznosila novine koje je prodavao njen otac.
,,Kako se ona zove?", pitao je.
,,Ima jedno od onih čudnih biblijskih imena, Dorkas."
,,Dorkas?"
,,Rekla sam vam da je čudno. Ali kada malo bolje razmislim, nije
ništa čudnije od Debore, samo što je jedno ime moderno, a drugo nije."
Zatim je upitao Lin: ,,Da li je njeno ime na spisku?"
Pogledala je spisak. ,,Nije. Da li je ona Džajlsova ili Sofijina
drugarica?"
,,Ne znam. Otprilike su istih godina i idu u istu školu. Ona živi u
mojoj ulici i ćerka je prodavca novina iz ulice Kvin."
,,Da li želite da odem tamo i da je pitam da li poznaje Džajlsa,
gospodine?"
Zbog čega? Zar bi time nešto postigli? Odmahnuo je glavom. ,,Ako
odlučim da to istražim, sam ću otići tamo."
Još jedno razočaranje. Pokušao je da nađe utehu u činjenici da
njegova bašta nije bila ponovo poplavljena, kao što su bili neki niži
delovi Kingsmarkama, naročito oni u blizini reke koji su ponovo bili
pod vodom. Život kod kuće sada je uključivao Silviju i njene sinove, jer
ona još nije bila spremna da se vrati svojoj kući iz straha da će Kalum
Čapman možda odlučiti da se vrati. Kako je mogla da zna da li on ima
ključ ili ne?
Uzela je ključ koji je on greškom ostavio u njihovoj zajedničkoj
spavaćoj sobi. Moguće je da je napravio sebi rezervni jednog od onih
dana kada su se svađali i kada je vršio pritisak na nju da se uda za
njega, jer tada mu je rekla da će morati da ode iz kuće ako ne bude
prestao da navaljuje. Nadugačko i naširoko je objašnjavala majci i ocu
zašto ga nije napustila kada ju je prvi put udario, ona koja je sama
tako ostrašćeni borac protiv porodičnog nasilja, ona koja gotovo

 
svakodnevno savetuje ženama da napuste muškarce koji ih
zlostavljaju, bez obzira na njihova obećanja i promenu ponašanja.
,,Drukčije je kad se to dešava tebi", neprekidno je ponavljala. ,,U
pitanju je živa osoba koja ima i neke dobre osobine. To za koga veruješ
da je potpuno iskren prema tebi, uprkos svim manama."
,,Đavola je iskren", rekao je njen otac, koji je sada prevazišao period
sažaljevanja, budući da su se njene rane i modrice već zacelile. Barem
Čapman nije podneo prijavu za napad. ,,Mogla si slobodno da izostaviš
poslednji deo rečenice. Ti si odrasla žena, Silvija, majka dvoje deca, bila
si u braku ko zna koliko dugo. Za sve to što ti je Čapman uradio, sama
si kriva."
Dora je mislila da je bio previše grub. ,,Oh, Rejdž."
,,Ništa, oh Rejdž. Pobogu, pa ona je socijalni radnik. Trebalo bi da
ume da prepozna ljigavca kad ga vidi."
Odnos između njega i njegove starije ćerke brzo se vraćao na ono što
je ranije bio.
Silvija je ostavila svog muža i nekim čudom postala bolja osoba. A
on se zaglibio u močvaru krivice iz koje je pokušavao da ispliva tako
što je neprestano ponavljao sebi neku vrstu mantre: Ne smeš da
pokažeš da ti je jedno dete draže od drugog. Ali Čapman je otišao, tako
da su svi imali razlog da budu zadovoljni.
Jedan od najvećih problema bilo je to što oni još uvek nisu mogli
tačno da utvrde kada su Džoana i Dejdova deca napustili Antrim. Nije
važno zašto. Sve troje su bili u kući u petak uveče i verovatno
prespavali tamo. Moguće je pretpostaviti da je Džoana još uvek bila
tamo u subotu ujutru i tokom popodneva, budući da je njen automobil
bio ispred kuće. Džajlsa su komšije videle u subotu popodne, verovatno
oko pola tri. U nedelju ujutru automobil nije više bio tamo. Bilo je
moguće pretpostaviti da su Džajls i Džoana bili živi i zdravi u subotu
rano uveče - ali, da li je to zaista tako?
Za vreme ručka u Munflaueru, rekao je Berdenu: ,,Znamo da je
Džajls izašao oko pola tri, ali ne znamo kada se vratio. Ni da li se
vratio. Znamo da je Džoana bila u kući, jer su njena kola bila

 
parkirana na prilaznom drumu. Gospođa Favler ih je videla, a njen otac
je rekao da ona nikud nije išla peške ako nije morala. Ali mi uopšte ne
znamo gde je bila Sofi. Koliko je nama poznato, niko nije bio u kontaktu
s njom, još od kako je razgovarala telefonom sa majkom koja je bila u
Parizu u petak uveče oko pola osam."
Berden je zamišljeno klimao glavom. Pažljivo je poručio hranu za
obojicu. To je moralo da bude nešto što će brzo biti servirano, nešto
zdravo - u poslednje vreme je postao zavisnik od zdrave hrane - i sa što
manje masti, jer Wexford je imao povišen holesterol. Zmajeva jaja su
još bila u jelovniku, a dodato je još jedno jelo: leteća strast.
,,Zvuči grozno", rekao je Wexford, ,,ali ću probati."
,,Pitaću Rafija da li ima mnogo masti", rekao je Berden, mada je
sumnjao da će dobiti iskren odgovor. A kada je čuo pitanje, Rafi je,
efikasano i znalački kao i uvek, rekao da je to jelo sa najmanje masti
od svih drugih jela u jelovniku.
,,Ima sastojak za koji je naučno dokazano da snižava holesterol u
krvi."
,,To ste izmislili."
,,Ja nikad ne lažem, gospodine Berden, naročito ne policiju."
Wexford je napravio grimasu i otpio gutljaj mineralne vode na kojoj
je Berden insistirao. ,,Da se vratimo na naš problem", nastavio je, ,,da
li se Džajls ikada vratio kući? Nemamo razloga da pretpostavimo da se
uopšte vratio, niti razloga da verujemo u suprotno. Kad smo već kod
toga, kuda je otišao?"
,,U prodavnicu? Da poseti prijatelja?
,,Prijatelji koje je Lin ispitivala rekli su da ga nisu uopšte videli tog
vikenda. Skot Holovej je pokušao da razgvara s njim preko telefona, ali
nije uspeo. Možda je otišao do Džajlsa, a možda i nije. Rekao je da nije,
a ne bi nam mnogo pomoglo kad bih mu rekao da mu ne verujem. I gde
je bila Sofi?"
,,Sigurno je sve vreme bila u kući sa Džoanom?"

 
 ,,Možda. Ali mi to ne znamo. Jedino u šta možemo da budemo
sigurni jeste da su Džoana, Sofi i Džajls napustili kuću, možda silom, u
nekom trenutku u subotu uveče."
Berden je oprezno rekao: ,,Postoji mogućnost da je neko drugi došao
u kuću u subotu pošto je kiša već počela da pada. Činjenica da niko nije
video tu osobu ne znači da ona nije bila tamo. Moguće je i da je Džajls
doveo tu osobu kada se vratio kući."
,,Skot? Da je Džajls otišao u kuću Holoveja i poveo Skota sa sobom,
gospođa Holovej bi to znala. Ne, ako je Skot i bio tamo, on je otišao sam
i, siguran sam, mnogo kasnije."
,,Hoćete da kažete", rekao je Berden, ,,da je to neko koga još nismo
uključili u našu istragu?"
,,Tako je. Jer je taj neko napustio zemlju. Mi znamo, na primer, da
su pasoši Džajlsa i Sofi ostali u kući, Džoanin takođe, ali ne znamo
ništa o tome gde su pasoši drugih ljudi.
A najveći problem je to što ne znamo ko je ta osoba. Da li je Džoana
ubijena u Antrimu i da li ju je ubila ta osoba? Da li se sve odigralo u
hodniku i da li je smrt nastupila usled slučajnog pada ili je ona bačena
niza stepenice? Koliko nam je poznato, Džoana nije napuštala Antrim
do subote uveče, a kada ga je napustila, Džajls i Sofi su otišli sa njom.
Da li je ta osoba koja im je došla u kuću vozila njena kola? To je
sigurno bio neko koga su oni, ili jedan od njih, poznavali, i koga su
pozvali da dođe."
,,Koliko nam je poznato, komšije nisu videle nikoga", rekao je
Berden. ,,Tek posle je gospođa Fovler videla Džajlsa kako napušta
kuću. Ali, sklon sam da verujem da su te večeri imali posetu u kući, i
da je taj posetilac došao nekim važnim poslom. Ili je to možda bila
slučajna poseta."
Stigla je Wexfordova ,,leteća strast" i Berdenovi ,,leptiri i cveće".
Prvo jelo je bilo identično piletini u sosu od limuna, a ovo drugo je bilo
lepo aranžirano jelo od škampa, mladog bambusa, šargarepe i
ananasa. Uz to su dobili i veliku činiju lepo obojenog pirinča. Za
susednim stolom sedeo je zaljubljeni par, muškarac i žena koji su se

 
nežno držali za ruke dok su kineskim štapićima nespretno lovili hranu
po tanjiru. Oboje su jeli ,,zmajeva jaja".
Berden je nastavio da razvija svoju teoriju. ,,On je sigurno hteo da
ukloni njeno telo. Recimo da je došao zbog nekih nesređenih računa iz
prošlosti. Znamo da je Džoana prebila Ludovika Brauna dok su još bili
u školi, možda je bilo sličnih incidenata u njenom životu. Pripremala je
decu za maturski ispit. Pretpostavimo da je napala nekog od te dece i
da je otac deteta želeo da se osveti."
,,Onda bi otišao njenoj kući, zar ne?" Wexford nije prihvatio tu
teoriju. ,,A ne kod Dejdovih."
,,Možda je pitao njene komšije, Ivon Mudi na primer, gde se Džoana
nalazi. Ne, to nije mogao. Ivon Mudi je bila kod svoje majke. Možda je
pratio Džoanu ili mu je njegovo dete reklo da je Džoana mogla da bude
kod Dejdovih."
,,Ne znam." Wexford je bio sumnjičav. ,,Osoba X saznaje gde je
Džoana, premda još ne znamo kako, i odlazi u Antrim u subotu uveče.
On zna da je došao na pravo mesto jer su njena kola bila napolju. Zvoni
na vrata, neko ga pušta unutra."
,,Džoana ga sigurno ne bi pustila ako je znala da je neprijateljski
raspoložen prema njoj", rekao je Berden. ,,Možda su ga Džajls i Sofi
pustili da uđe."
,,Tačno. Pretpostavimo da je izazvao svađu. Mislim, sigurno nećeš
da kažeš da su svi zajedno sedeli, pijuckali čaj i gledali televiziju, zar
ne? Ne, on izaziva svađu i besni, ali ne može ništa da učini pred decom.
Uspeva da nekako namami Džoanu u hodnik. Ovde postaje čupavo,
Majk. Ostaju sami u hodniku i naš zlikovac joj kaže nešto poput: 'To će
te stajati glave, moja ponosna lepotice!' i onda je mlatne po glavi. Ona
vrišti, pada, udara glavom u ivicu ormana. Džajls i Sofi istrčavaju
napolje. 'Šta ste to uradili?'
Shvataju da je Džoana mrtva. Telo mora biti sklonjeno i sakriveno.
Potom osoba X ubedi decu da pođu sa njim Džoaninim kolima. Mora da
ih je ubedio, ne prisilio. Nisu bili bebe, imali su petnaest i trinaest
godina. Dečak je sigurno prilično jak. Ne zaboravite da je visok. Oni

 
nisu morali da pristanu. Ali pristali su da pođu s njim. Nameštaju svoje
krevete, Džoaninu odeću stavljaju u kofer, ali ne uzimaju svoju odeću.
Zašto ne? Za slučaj da budu optuženi za ubistvo kao saučesnici osobe
X? Taj deo mi se ne sviđa, a tebi?"
,,Ni meni, ali ne mogu da smislim ništa bolje." Berden je otpio
gutljaj vode. ,,Kako je X stigao do Dejdove kuće? Mora da je došao
peške, možda donekle javnim prevozom. Da je taj neko došao svojim
kolima, ta kola bi još bila tamo u ponedeljak ujutru. A nisu se ni
odvezli tim kolima, već Džoaninim. Da li je ostavio otiske prstiju?
Možda su njegovi otisci među onima koje smo našli u kući Dejdovih, a
koje nismo mogli da identifikujemo, mada su mnogi od njih uništeni
zahvaljujući opsesivnoj urednosti gospođe Brus.
Zatim, tu je majica sa Sofijinim licem. Da li je X rekao Sofiji da je
ponese, tako da bi mogao da je izbaci kroz prozor na mostu Kingsbruk
kao lažni trag? To podrazumeva da je veoma dobro poznavao porodicu
Dejd."
,,Ne mora da znači, možda je jednostavno zamolio decu da ponesu
neki komad odeće po kome će ih lako prepoznati. Ali ipak... Ne znam,
Majk, ima toliko rupa i toliko pitanja na koje nemamo odgovore."
Wexford je pogledao na sat. ,,Vreme je da posetim Dejdove", rekao je i
uzdahnuo.
,,Idem s vama."
Prošlo je više od dva meseca od kako su Džoana i deca nestala, i
Wexfordu je već prešlo u naviku da posećuje Dejdove dva ili tri puta
nedeljno. Ne da ih o nečemu obavesti, ne da bi im doneo vest, već da bi
im pruži podršku. Da im ulije osećaj da njihova deca nisu zaboravljena.
Njegove posete nisu bile ništa bolje prihvaćene nego u početku.
Naprotiv, Katrina je sada bila još više uznemirena i obuzeta užasom
nego ranije. Vesford je pomislio da će posle nedelju dana njene suze
presušiti, ali dva rezervoara koji su njene oči snabdevali tečnošću bila
su nepresušna. Ponekad ne bi progovorila ni reč tokom njegove posete,
samo bi zarila lice u ruke ili jastuke dok je njen muž ili bio
nepodnošljivo nepristojan ili ih je sasvim ignorisao. Ipak, čudno je to

 
što je odsustvovao s posla mnogo češće nego kad su deca tek nestala.
Izgleda da je time nešto želeo da dokaže Wexfordu. Možda je samo
očekivao da će time naterati glavnog inspektora da prestane da dolazi.
Wexford je bio odlučan da to ne učini. Dok se deca ne pronađu ili dok se
potraga ne obustavi, on će nastaviti da ih posećuje, bez obzira na
ponašanje njihovih roditelja.
Kiša je prestala. Bilo je hladno i maglovito, ali se već moglo
primetiti da su dani postajali duži, i premda je i dalje bilo vlažno, bilo
je očigledno da je najgori deo zime već bio iza njih. Ulazna vrata
Antrima otvorila je gospođa Brus. Ne bi prošlo ni nedelju dana, a ona
bi se ponovo pojavila kod svoje ćerke, s mužem ili bez njega.
Dok je ona bila tamo te posete mu nisu bile toliko užasne, jer se ona
ponašala kao civilizovano ljudsko biće, pozdravljala ih je, nudila im čaj,
čak se zahvaljivala na dolasku. I bila je dovoljno učtiva da je umela da
kaže ,,Dobar dan", umesto uobičajenog ćutanja kojim su ga obično
pozdravljali drugi ukućani.
Nažalost, Dejd je bio kod kuće. Nije primećivao Wexforda osim što
bi mu povremeno uputio namrgođen pogled pre nego što bi se vratio
svojim papirima, verovatno listi specifikacija koje koristi agent za
nekretnine. Katrina je sedela u fotelji, na način na koji deca ponekad
sede, glava i telo su joj bili okrenuti prema naslonu dok je noge podvila
ispod sebe. Wexford je za trenutak pomislio da će ga i ona ignorisati, da
će biti ostavljen u potpunoj tišini koju će samo povremeno razbiti
neobavezno čavrljanje Dorin Brus. Berden, koji nije dolazio tako često,
posmatrao ih je u neverici. Ali onda se Katrina polako okrenula, tako
da su joj noge još uvek bile na fotelji, i rukama obgrlila kolena. U
poslednja dva meseca još je više smršala, lice joj je bilo beživotno i
ispijeno.
,,Pa?", upitalaje.
,,Bojim se da nemam nikakvih vesti za vas, gospođo Dejd."
Progovorila je glasom lude osobe, gotovo da je pevušila, ,,Ako
njihova tela, njihova tela, budu nađena, imala bih nešto, imala bih
leševe da sahranim."

 
 ,,Ma, umukni", rekao je Dejd.
,,Imala bih kamen da na njemu pišem imena, njihova imena..." To
ga je podsetilo na Ofelijin monolog u sceni u kojoj je izgubila razum.
,,Imala bih grob na koji bih stavljala cveće... stavljala cveće..."
Dejd je ustao i stao iznad nje. ,,Prestani sa tim, preteruješ sa tim,
glumiš. Misliš da si mnogo pametna?"
Počela je da se njiše, zatvorenih očiju iz kojih su se slivale suze.
Dorin Brus je uhvatila Wexfordov pogled. Wexford je pomislio da će
Dejd udariti svoju ženu, mada je znao da neće, bilo je to iskustvo sa
Silvijom koje je govorilo iz njega. Dejd je bio nasilan samo verbalno.
Isto to je Dženings tvrdio za Džoanu Troj. Gospođa Brus je upitala:
,,Da li ste za šolju čaja?"
Otišla je da skuva čaj. Dejd je počeo da šeta po sobi, zastajući da
pogleda kroz prozor, sležući ramenima bez ikakvog razloga. Katrina se
potpuno zgrčila, spustila je glavu na kolena, a zbog tog položaja suze
su joj se slivale niz noge. Wexfordu nije padalo na pamet ništa što bi
mogao da im kaže. Činilo mu se da je izvukao iz tih roditelja sve
moguće pojedinosti o životu njihove dece koje su oni bili spremni da mu
kažu. Sve ostalo će morati sam da zaključi, oni mu u tome neće pomoći.
Usledila je tišina. Bila je to najduža tišina s kojom se Wexford
susreo u ovoj kući. Katrina je legla i zatvorila oči, kao da spava, Dejd je
penkalom pravio neke beleške na specifikaciji, a Berden je sedeo i
posmatrao vlastita kolena u besprekornom sivom štofu.Wexford je
pokušao da rekonstruiše kako je izgledalo detinjstvo Rodžera Dejda, na
osnovu njegove opaske da se u mladosti i sam prepuštao uživanjima.
Nesumnjivo je Matilda Keriš njemu i njegovoj sestri dala gotovo
potpunu slobodu, što je u to vreme bio moderan način za odgajanje
dece, sloboda izražavanja, sloboda da rade šta god požele, bez prekora.
A on je to mrzeo. Možda mu je bila mrska nepopularnost do koje je
dovelo njegovo nepristojno i drsko ponašanja. Ako je to tačno, on nije
učinio mnogo da promeni te aspekte svoje ličnosti, jedino je doneo
čvrstu odluku da će vrsta vaspitanja koju će dobiti njegova deca biti
sasvim suprotna, a zasnivaće se na starinskoj strogosti i disciplini. Kao

 
rezultat toga jedno dete ga nije volelo, drugo ga se plašilo, a mešavinu
upravo tih osećanja, čini se, on je osećao prema sopstvenoj majci...
Gospođa Brus nikako da se vrati... U mislima je odlutao do Kaluma
Čapmana. Čovek je izgubio ravnotežu i pao sa stepenica. Ne zato što je
nespretan ili zato što je izgubio kontrolu, već jednostavno zato što
prostor na vrhu stepenica nije dovoljno širok, pa time i bezbedan. Isto
se dogodilo i ovde, pomislio je. Džoana je pala niz stepenice. Ili ju je
neko gurnuo. X je gurnuo. Daje, kao Čapman, samo pala, ona ne bi
poginula, da nije udarila glavom o orman. Ostalo je malo krvi i izbijena
zubna navlaka...
Katrinina majka se vratila noseći poslužavnik na kome je stajao
čajnik i veliki domaći kolač sa marcipanom i čokoladnim filom.
Godinama nije video takav kolač, bio je neodoljiv. Odlučio je da se ne
obazire na Berdenov pogled i njegovo jedva primetno odmahivanje
glave, i pustio je gospodu Brus da spusti jedno veliko parče na njegov
tanjir. Kolač je bio tako ukusan, tako sladak i prijatan da je bio sasvim
ravnodušan na Dejdove prezrive poglede. Gospođa Brus je započela
razgovor o vremenu, o tome kako noć postaje sve kraća, o srčanim
problemima njenog muža i dosadnom putu dovde iz Safolka, dok joj je
Berden davao ljubazne jednosložne odgovore. Wexford je pojeo svoje
parče torte sa velikim uživanjem i iznenadio se kada je video je Dejd
činio isto. Razmišljao je o Džoani i stepenicama. Da li je X gurnuo s
vrha stepenica ili se ona spotakla i pala u mraku? Možda nijedno.
Možda je X jurio za njom hodnikom od mesta gde se nalazi Sofijina
soba, a ona je pala niza stepenice jer nije mogla da ih izbegne. I kada je
to bilo? U subotu popodne? Ne kasnije. Uveče? Mora da je bio mrak,
možda nije bilo svetla na stepenicama. Ali, ako su zajedno bili na
spratu kasno uveče, ili tokom noći, onda mora da je X bio njen
ljubavnik...Dejd je prekinuo njegovo razmišljanje. Pojeo je kolač,
otresao mrvice s krila na pod i okrenuo se ka Wexfordu.
,,Vreme je da idete. Ovde ne činite ništa dobro, do viđenja."

 
 Policajci su ustali. Wexford se, uprkos svojoj odluci, pitao još koliko
dugo će moći da ga podnosi. ,,Videćemo se za dan ili dva, gospođo
Dejd", rekao je.

***

Žena Kena Vintera mu je otvorila vrata. Zove se Prisila, to je

saznao sa glasačke liste na internetu.
Nikada je pre nije video, očekivao je stariju i neugledniju verziju
Tekle Rajt. Prisila Vinter jeste bila neugledna, ali njena ofucana odeća,
stare papuče i grube, crvene ruke nisu bili ono što bi neko prvo
primetio na njoj. Wexford je bio iznenađen, gotovo u šoku, njenim
povijenim ramenima, a taj položaj tela verovatno je bio rezultat
neprestanog povijanja i grčenja tela u uzaludnim pokušajima da zaštiti
lice i grudi, njenom bledunjavom prilikom i očima iz kojih je izbijao
strah.
Njen muž se još nije vratio kući. Rekla mu je to čim ga je
prepoznala, još pre nego što je on uspeo da progovori.
,,Voleo bih da vidim vašu ćerku, gospođo Vinter."
,,Moju ćerku?"
Ako ima petnaestogodišnju ćerku, verovatno nema više od pedeset
godina. Njena oštra seda kosa koju, sudeći po njenom izgledu,
godinama nije sekla, visila joj je po ramenima. Dobri jevanđelisti su,
čini se, zabranili frizere.
,,Tražite Dorkas?"
Devojka je bila lepa, premda je nešto na tom ovalnom licu i
pravilnim crtama podsećalo na njenog oca. Imala je dugačku tamnu
kosu, uvezanu pozadi braon mašnom ali, na Wexfordovo iznenađenje,
na sebi nije imala školsku uniformu braon i zlatne boje, već običnu
tinejdžersku odeću, farmerke i košulju. Dorkas je bila iznenađena jer je
traži odrastao čovek.
,,Večeras ne raznosiš novine?", pitao je Wexford.

 
 ,,Kasno sam se vratila iz škole. Tata je poslao mog brata ili je otišao
sam."
Kao da je u tome videla mogući napad na svog muža, Prisila Vinter
je rekla: ,,Nije to duga maršruta." Počela je da recituje nazive ulica
koje je znala napamet kao dete tablicu množenja. ,,Ulice Češam,
Kaveršam, Martindejl i Kingston, do ugla sa Lindherstom."
Teškim koracima prešla je preko hodnika da im otvori vrata.
Dorkas je to mogla da uradi, ali je ostavila to svojoj majci. Progurala se
pored nje i uvela Wexforda u dnevnu sobu. Možda nije bila najvažnija
osoba u ovom domaćinstvu, ali sigurno je držala drugo mesto, odmah
iza oca. To je govorilo o slabosti Vinterovih verskih principa pred licem
očinske ljubavi. U toj sobi je bio televizor, sigurno samo za nju, pomislio
je Wexford, ali nije bilo knjiga, cveća, kućnih biljaka, jastuka ili ukrasa.
Teške zavese neodređene boje odvajale su unutrašnjost od noći i kiše.
Jedina slika bio je jedan bledi pejzaž bez drveća, životinja, ljudskih
figura ili oblaka na nebu. Soba ga je podsetila na lobi nekog treće-
razrednog hotela čiji su se gosti žalili da nemaju nigde drugde da
provode vreme sem u svojim sobama.
Gospođa Vinter je progovorila uplašeno, kao da je odlučila da
saopšti neki drzak predlog: ,,Da li ste za šolju čaja?"
Upitao se da li su čaj slučajno uvrstili među nelegalne supstance,
ali pomislio je da to nije moguće. ,,Došao sam na kratko", rekao je,
prisećajući se predivnog kolača kod Dejdovih, ,,hvala, u svakom
slučaju."
,,Čula si za mlade ljude koji su nestali", rekao je Dorkas. ,,Džajls i
Sofi Dejd. Zanima me da li si ih dobro poznavala, i šta možeš da mi
kažeš o njima. Oni stanuju relativno blizu, praktično ste komšije."
,,Ne poznajem ih. Dobro, znam kako izgledaju, ali nikada nismo
razgovarali."
,,Idete u istu školu, a ti i Džajls ste istih godma."
,,Znam", rekla je devojka. ,,Ali ne idemo u isti razred. On je u
razredu A."

 
 ,,Tamo gde bi i ti trebalo da budeš", rekla je njena majka. ,,Sigurna
sam da si dovoljno pametna."
Dorkas joj je uputila prezriv pogled. ,,Zaista ih ne poznajem."
Wexford je morao da to prihvati. ,,A pretpostavljam da ti Džoana
Troj nikada nije davala privatne časove?"
,,Njoj to ne treba", rekla je Prisila Vinter. ,,Rekla sam vam, ona je
pametna. Jedini privatni časovi koje je imala bili su časovi violine. Kad
smo već kod toga, Dorkas, da li si vežbala za čas koji imaš sutra
uveče?"
Izgledalo mu je čudno da Dorkas nije poznavala Dejdove, ali nije
mogao da pretpostavi zašto bi lagala. Zahvalio se i pozdravio sa
gospođom Vinter. Izašao je u vlažnu, tamnu noć, ali nije morao dugo da
hoda. Na putu do kuće nije sreo nikog, niko čak nije ni prošao pored
njega. Ušao je u kuću, toplu, dobro osvetljenu i ispunjenu prijatnim
mirisom večere, i gotovo se sapleo o večernje novine koje su ležale na
otiraču, vlažnom i blatnjavih ivica, na šta su se poslednjih meseci već
svi navikli.

 
 Silvija je rekla da planira da sutradan ide kući. Nil je obećao da
će doći po nju i dečake i odvesti ih kući u staru županiju. Wexford je
uhvatio Dorin pogled, i bilo mu je jasno šta je pomislila, mogao je da
pročita njene misli, kao knjigu. Ponadala se da bi oni mogli da se
pomire, Sihdja i Nil, da ponovo budu zajedno, da se venčaju i započnu
zajednički život kakav su nekad imali. A s obzirom na to da bi ovo bio
drugi pokušaj, bili bi srećniji i živeli bi zajedno do kraja života. Da li je
zaboravila da se Nil napokon skrasio s novom devojkom? Kada je
Silvija otišla u krevet, rekao joj je nežno: ,,To se neće dogoditi, znaš, a i
ako se dogodi, to neće ispasti dobro."
,,Zašto, Rejdž?"
,,Kada su se tek venčali važan je bio seks, a kada je to nestalo, nije
bilo više ničega. To se ne može obnoviti, suviše je kasno. Ali jednog
dana će upoznati nekog sa kojim će biti srećna, videćeš."
Hrabre reči, u koje ni sam nije bio siguran. Ujutru se oprostio od
ćerke, poljubio je, i sve je opet bilo dobro. Manje-više. Sedeo je u svojoj
kancelariji, razmišljajući više o njoj nego o slučaju Dejdovih, kada je
zazvonio telefon.
,,Halo? Wexford ovde."
,,Traži vas glavni detektiv Vots iz glosterširske policije, gospodine."
,,Dobro. Spoji ga." Glosteršir? U prvom trenutku nije mogao da se
seti nikakve veze s tim okrugom. Možda još jedan lažni trag o tome
kako su videli Dejdovu decu. Takve prijave su još pristizale.
Čuo je prijatan glas: ,,Ovde Brajan Vots. Imam vesti za vas. Kod
nas se nalazi mlada devojka koja tvrdi da je Sofi Dejd, ovde je u
stanici..."

 
 ,,Ona je kod vas?" Posle prvobitne navale uzbuđenja, vratio mu se
zdrav razum. ,,Imali smo desetoro dece koja su tvrdila da su Dejdova i
desetak ljudi koji su ih navodno videli."
,,Ne, to je ona. Sasvim sam siguran. Jutros u šest je uspela da
pozove službu za hitne slučajeve. Tražila je ambulantna kola za svoju
baku. Pretpostavila je da je stara dama imala srčani udar i bila je u
pravu. Dobar pogodak za trinaestogodišnjakinju, zar ne mislite? U
svakom slučaju, ona je ovde."
,,Ima li traga od dečaka?"
,,Baš ste pohlepni. Ne, ovde je samo devojčica i neće da govori o
tome gde je bila i koliko je vremena provela kod gospođe Keriš. Nije
rekla ni reč o svom bratu. Da li možete da pošaljete nekog da dođe ovde
i odvede je kući?"
,,Naravno. Da, hvala. Hvala puno."
,,Zvučite zapanjeno."
,,Pa, jesam. Upravo tako se osećam. Da li je Rodžeru Dejdu javljeno
za njegovu majku?"
,,Ona je u bolnici u Oksfordu. Bolnica će obavestiti najbližu
rodbinu."
,,Dakle, javiće mu da je neka mlada devojka bila s njegovom
majkom kada je imala infarkt?"
,,Možda, ali ne nužno."
Da li da obavesti Rodžera i Katrinu Dejd? Bolje ne, mislio je. Ne još.
Ljudi u bolnici nemaju razloga da im kažu ko ih je zvao, osim da je u
pitanju neka devojčica. To ne mora biti Sofi.
To još uvek ne mora da bude Sofi. Uprkos onome što mu je rekao
detektiv, postojala je velika mogućnost da to nije ona. Problem je u
tome što njemu pravila ne dozvoljavaju da razgovara s devojčicom, osim
u prisustvu jednog od roditelja ili neke druge odrasle osobe. Dok je
čekao Karen Malahajd i Lin Fankort da se vrate sa devojčicom, pitao
se da li bi je prepoznao. Izvadio je njenu fotografiju i pogledao, prvi put
je zaista pogledao njeno lice. Poslednji put kada je video tu fotografiju
primetio je da je lepa i da pomalo podseća na majku. Ali budući da

 
tada još nije upoznao Matildu Keriš, nije mogao da primeti sličnost s
njom. Kad napuni trideset godina, ta devojčica će takođe imati oštre
crte lica, rimski nos, tanke usne. Imala je radoznalo velike oči, tamne,
premda se boja nije mogla razaznati, a u njima je blistao sjaj odlučnosti
i inteligencije.
Šta je radila u kući Matilde Keriš? Još važnije, koliko je dugo bila
tamo? Mora da je veoma hladna i pribrana za nekoga ko je, pre svega,
još uvek dete. Zamislio je da kako se budi u noći, u mrklom mraku tog
februarskog jutra, od treska koji se čuo kada je njena baka pala na
pod. Većina dece njenih godina, siguran je, u suzama bi otišla do
najbližih suseda. Pozvala je ambulantnu službu. Da li je, kada je bila
sigurna da će ambulantna kola da dođu i da će njena baka biti
zbrinuta, počela da razmatra mogućnost bekstva, ali je odlučila da bi
to bilo besmisleno, da ne bi imala nikakve šanse da pobegne? Kuda bi
otišla? Moguće je, takođe, mada on nije verovao u to, da je suviše volela
svoju baku da bi je ostavila.
Ručao je u kantini, posmatrajući kako pada kiša. Karen se javila da
kaže da se vraćaju sa devojčicom. Poledao je na zidni sat, pogledao je
na svoj ručni sat, i odlučio da bi bilo pogrešno da duže odlaže i pozvao
Dejdove. Javila se gospođa Brus.
,,Mogu li da razgovaram s gospodinom Dejd ili s vašom ćerkom?"
,,Katrina je zaspala, dragi, a Rodžer je otišao u Oksford da poseti
svoju majku u bolnici. Imala je srčani udar. Jutros su mu javili."
Wexfordje oklevao, ali je doneo odluku. ,,Kada su je odveli u bolnicu
s njom je bilo jedno dete. Postoji mogućnost da je to Sofi."
Usledila je tišina, a zatim glasan uzdah na osnovu koga je shvatio
da niko od Dejdovih nije bio obavešten.
,,Molim vas, recite gospođi Dejd da me pozove kada se probudi."
Čim je spustio slušalicu obuzela ga je sumnja. Šta ako to nije Sofi?
On bi rekao Katrini da se njena ćerka vraća kući, a kad otkriju da to
nije ona, Wexford može samo da zamisli reakciju Rodžera Dejda koji bi
sigurno digao dreku na glavnog inspektora.

 
 Wexford je sišao liftom. Hteo je da bude tamo, kada se dve žene
vrate sa devojčicom.
Oksford nije toliko daleko, pomislio je, ali po ovakvom saobraćaju to
može da potraje. A saobraćaj je uvek mnogo gori kad pada kiša, što je
značilo da je ovih dana uvek mnogo gori. Tri sata i deset minuta.
Otvorila su se vrata i ušao je Berden.
,,Verujete li da je to ona?"
,,Ne znam. Rekao sam majci da jeste. Ko bi drugi bio sa Matildom
Keriš tako rano ujutru?"
,,Možda ima nekog ko živi s njom, kao ispomoć."
,,Moguće", rekao Wexford suvo, zaboravljajući da ni sam nije
verovao da je to zaista Sofi. ,,Najverovatnije je u pitanju neka
šizofrenična i paranoidna trinaestogodišnjakinja koja se predstavlja
kao unuka žene za koju radi."
Automobil se zaustavio u dvorištu. Lin je vozila. Video je devojčicu
kako izlazi, zatim Karen. Lin je poslednja izašla. Još je padala kiša i
oni su žurno ušli u zgradu. Sada je već bio siguran, više nije bilo
sumnje. Nosila je braon kaput koji je nedostajao iz ormana i skinula ga
čim je ušla.

,,Pa, Sofi", rekao je. ,,Moraćemo da razgovaramo s tobom, ali ne

sada. Prvo moramo da te vratimo kući, tvojim roditeljima."
Pogledala ga je pravo u oči. Malo njih je imalo takve oči, izdužene
poput badema, pomalo iskošene, neverovatno velike i gotovo nestvarno
tamno-zelene boje. Nije bila toliko lepa kao na fotografiji, ali je
delovala inteligentnije, i zastrašujuće odlučno. ,,Ne želim da idem
kući", rekla je.
,,Bojim se da moraš", odgovorio je Wexford. ,,Imaš trinaest godina, a
sa trinaest nemaš izbora."
,,Karen kaže da je moj otac u bolnici sa Matildom."
,,Tako je."
,,Onda idem. Barem on neće biti tamo."

 
 Dopustila mu je da joj pridrži kaput dok ga je oblačila i u pratnji
Lin otišla je do automobila. ,,Prava mlada dama, gospodine", rekla je
Karen.
,,Da, moglo bi se reći. Recite gospođi Dejd da ću kasnije doći da
razgovaram sa Sofi. Recimo, u šest sati. Jedan od njih dvoje mora da
bude s njom. Ako gospođa Dejd nije za to sposobna, to mogu da budu
gospodin Dejd ili gospođa Brus."
Sada je morao sve da radi po propisima. Prvo, ponovo je pozvao
Antrim i ovog puta je razgovarao sa histeričnom Katrinom, a iz njenog
isprekidanog govora uspeo je da shvati da je ona pozvala svog muža na
mobilni, ili je makar to učinila njena majka, i da je on obavešten.
Wexford je odlučio da bi ipak bilo pametno da i on to uradi. Nije imao
broj njegovog mobilnog i, budući da nije dovoljno verovao Katrini da
traži taj broj od nje, pozvao je bolnicu u kojoj se nalazila Matilda Keriš
i uspeo je da ostavi poruku za Dejda kod nekog ko je jedva govorio
engleski.
Onda su počela da naviru nova pitanja i novi mogući odgovori.
Koliko dugo je bila sa gospođom Keriš? Sve vreme ili samo izvesno
vreme? Zašto ih je Matilda prevarila? I gde je sada Džajls? Šta god da
sada pomisli, sigurno neće biti u pravu. U ovoj situaciji nije kadar da
donese ispravan zaključak. Moraće da čeka.
Kiša je prestala i zahladnelo je, čini se da je to bio najhladniji dan
te zime. Oštar vetar je sušio pločnike. Bio je februar i u petnaest do
šest još nije bilo toliko mračno, ali crvenkasto sunce počelo je da zalazi.
Nebo je bilo i tamno-plavo, na pojedinim mestima svetlucavo, ali bez
zvezda. Karen ga je odvezla do Lindherst Drajva gde je, na njegovo
iznenađenje, Dejd otvorio vrata. Toliko se trudio da izgleda uglađeno da
je zaboravio da bude nepristojan.
,,Nema smisla da ostanem tamo. Ona je bez svesti. Ne verujem da
će preživeti."Mišljenje laika u takvim slučajevima nema nikakav
značaj, ali Wexford je rekao da mu je žao što to čuje. Ušli su unutra.
,,Ne mogu da izvučem ni reč iz moje ćerke", rekao je Dejd, ,,ali to je
uobičajeno. Nikada to nisam umeo."

 
 Wexford je pomislio da je bolje da to prepusti njemu i Karen. Ušli
su u dnevnu sobu u kojoj je proveo toliko vremena poslednjih nedelja.
Katrina je bila tamo, izgledala je bezumnije nego ikada ranije. Poput
jedne od veštica iz Makbeta, prošaputala je Karen, koja se obično nije
pozivala na likove iz književnosti. A Wexford, kojeg je ponašanje Sofine
majke obično dovodilo do besa, sada je bio ozbiljno zabrinut za tu ženu
čija je kosa izgledala kao da je neprestano čupala i čija usta su visila
otvorena kao da je posmatrala neku zastrašujuću viziju. Ništa joj nije
rekao, nije znao šta da kaže.
,,Želite da bude neko sa njom dok je ispitujete, zar ne?"
,,To pravila nalažu, gospodine Dejd. Vi ili... ne, očigledno ne ... ili
vaša tašta."
,,Ona vam ništa neće reći dok sam ja tu", rekao je Dejd ogorčeno.
Vratio se do otvorenih vrata i pozvao oštrim, strogim glasom koji je
Wexfordu bio tako dobro poznat, jer se često istim glasom obraćao
njemu: ,,Dorin! Dođite ovde, molim vas!"
Dorin Brus je ušla, prišla svojoj ćerki i pružila joj ruku.
,,A sada, draga, najbolje je da odeš u krevet. Ovo je sve previše za
nju."
Ponovo su morali da čekaju. Nije bilo ni traga od Sofi. Da li je Dorin
Brus odvela Katrinu u krevet? Dejd je seo u fotelju, ili tačnije, legao,
raširio je ruke preko naslona za ruke, raširio noge i zabacio glavu
unazad. Očito je bio van sebe od bola. Wexford se pitao šta je zapravo
očekivao da vidi u ovoj kući. Olakšanje, radost, ljubazan osmeh? Nešto
slično. Više nije mogao da pretpostavi kako će ljudi reagovati u
ekstremnim situacijama, niti je mogao da predvidi odgovore na pitanja
koja će postaviti Sofi. Ako se ona uopšte pojavi. Čim je to pomislio,
njena baka je uvela devojčicu u sobu. Pogledala je u oca koji je ležao
zavaljen u fotelji i brzo sklonila pogled što je dalje mogla, pri čemu je
izvila vrat u stranu.
,,Gde da sednem?"

 
 Bilo je to previše za Rodžera Dejda, koji je naglo skočio s fotelje.
,,Pobogu", zaurlao je. ,,Nisi kod zubara." Izašao je iz sobe i zalupio
vratima.
,,Sedi ovde, Sofi", rekla je gospođa Brus, ,,ja ću da sednem na
stolicu."
Wexford je primetio da se devojčica presvukla od kako je došla kući.
Ispod kaputa je nosila pantalone, koje su bile malo, ali ne previše,
velike za nju, i džemper, koji iz nekog razloga nije pristajao devojčici
njenih godina. Shvatio je da je sigurno nosila Matildinu odeću. Ništa
nije ponela sa sobom kada je otišla osim onoga što je imala na sebi.
Sada je bila obučena u vlastite farmerke i majcu, koja je bila savim
neprikladna za tako hladno veče, naročito u kući gde centralno
grejanje nije radilo baš najbolje. Činilo se da joj to ne smeta. Sada su te
oči ispunjene nezadovoljstvom gledale u njega.
,,Sofi, želim da razgovaram s tobom o onome što se dogodilo ovde za
vikend, 25. novembra."
,,Naravno."
,,Spremna si za to?"
Klimnula je glavom. ,,Ništa ne krijem. Reći ću vam sve."
,,Dobro. Sećaš se tog vikenda?"
,,Naravno da se sećam."
,,Džoana Troj je došla da čuva tebe i tvog brata. Došla je u petak, je
li tako? Da li mogu da tvrdim da je stigla oko pet?" Klimnula je
glavom. ,,Šta si radila to veče?"
,,Imala sam domaći", rekla je. ,,Otišla sam u spavaću sobu i uradila
ga. Otac mi je usadio uslovni refleks kad su u pitanju domaći. Ja sam
kao onaj ruski pas. Dođe šest sati i ja radim domaći." Šmrknula je.
,,Majka se javila iz Pariza. Nisam pričala sa njom, Džajls je. Bio je dole
sa Džoanom, gledao televiziju, pretpostavljam. Džoana nam je
spremila večeru. Skuvala je pasulj. Pasulj, tost i slaninu." Napravila je
grimasu. ,,To je bilo njesra."
Karen je prevela: ,,To znači odvratno, gospodine."

 
 Sofi ju je zapanjeno pogledala, verovatno je mislila da čitav svet
treba da razume šta to znači. ,,Slanina je bila ogavna, mekana. Posle
smo gledali neko sranje na televiziji, U deset sati Džoana nam je rekla
da idemo u krevet. Nisam se prepirala, nije ni Džajls."
Karen je rekla. ,,Sofi, da li ti se sviđala Džoana?"
Kao neko ko je tri puta stariji od nje, Sofi je odgovorila: ,,Da li je to
važno?"
,,Voleli bismo da znamo."
,,U redu. Znate, ja nisam kao moj otac. Mislim, nisam neprijatna i
nepristojna prema svima. Obično sam prilično ljubazna. Ne, nije mi se
mnogo sviđala Džoana, a ni Džajlsu. Njemu se u početku pomalo
sviđala, a onda je to prevazišao. Ali to nije imalo nikakvog značaja, i
dalje smo morali da je trpimo ovde."
,,A narednog dana?", pitao je Wexford.
,,Ustali smo. Doručkovali. Još nije počela da pada kiša. Džoana je
htela da ide u Asdu, znate, tamo pored autoputa, i mi smo otišli s
njom. Strava način da provedemo nedelju, zar ne? Kupila je gomilu
hrane i vino. Iako je bilo puno hrane u kući. Ručali smo u kafeu Tri
grada u ulici Haj, i tada nam je rekla da joj prijatelj dolazi na večeru,
zato je i kupila toliku hranu."
,,Prijatelj, kakav prijatelj?"
,,Muškarac."
Ili je Sofi bila odličan lažov, ili je to bila istina. A to bi značilo da je
on bio u pravu.
Nastavila je da gleda pravo u oči svojim odlučnim pogledom, a onda
je prstima uhvatila pramen kose i počela da ga uvija.
,,Otišli smo kući i Džajls je posle toga izašao. Ne znam gde, zato ne
pitajte."
,,Kada se vratio?"
,,Ne znam. Bila sam na spratu i radila domaći koji sam dobila od
privatnog nastavnika.

 
 Kada sam sišla Džajls je bio tamo i Džoana je spremala večeru. Nas
dvoje smo samo kulirali, on je gledao televiziju, a ja sam surfovala na
netu. Bilo je možda već šest sati. Da li je to ono što vas zanima?"
Karen je klimnula glavom. ,,Tačno to. Kulirati znači opustiti se,
gospodine."
,,S obzirom na to čime nas je pre toga hranila, večera je trebalo da
bude strava", rekla je Sofi. ,,Tri različita jela. Avokado i grejpfrut u
nečemu što je zvala kulis, neka glupava riba, mrzim ribu, i nekakve
voćne korpice sa šlagom."
,,Da li je došao prijatelj?"
Sofi je lagano klimnula glavom. ,,Oko pola sedam. Piter, tako ga je
zvala."
Bilo je to uobičajeno ime. Morao je da sazna više, pre nego donese
bilo kakav zaključak. ,,Oko pola sedam", ponovila je.
,,A njegovo prezime?"
,,Niko nije rekao. Bio je samo Piter."
,,Da li su negde u to vreme stigle večernje novine?", pitao je
Wexford. To je već pitao Dorkas Vinter, ali je želeo da čuje Sofinu
verziju.
,,Ne mogu da se setim. Znam da su stigle. Pretpostavljam da ih je
devojka donela, ona što ide sa nama u školu. Bile su mokre, pa smo ih
sušili na radijatoru. Bog zna zašto smo to radili, uvek su pune sranja."
Dorin Brus se trgnula, ali je nije prekinula.
,,Posle jela Džoana je pitala da li Džajls planira da ide u crkvu po
ovakvoj kiši, tako je rekla. Mora da joj je tog jutra rekao da će ići.
Odgovorio je da neće, jer misa je u nedelju, a taj smrdljivi Piter je
počeo da ga zadirkuje zbog crkve. Džajlsu se to nije sviđalo, ali navikao
je da ga zbog toga zadirkuju. 'Bićeš pop kada porasteš, zar ne?' i slična
sranja, često je to slušao."
Gospođa Brus je još jednom uzdahnula. Sofi se verovatno osećala
bezbednom u njenom prisustvu. Wexfordje rekao: ,,Kako je on izgledao,
taj Piter?"
,,Glupo. Obično. Ne baš u formi, star."

 
 Šta je to značilo za nekog ko je imao trinaest godina? Koliko star,
bilo je skoro besmisleno pitati.
,,Ne znam. Ne toliko star kao moj otac."
Odustao je. Nije mu dala mnogo podataka, ali nije ni odagnala
sumnju koju je izazvala u njemu. ,,Da li je Skot Holovej bio ovde?",
pitao je.
,,On? Da, mislim da jeste. Zvonio je na vrata, ali mi nismo otvorili."
,,Zašto niste?"
,,Jednostavno nismo."
Možda je to bilo uobičajeno ponašanje u ovoj kući. ,,Nastavi."
,,Večerali smo i gledali seriju Džejkobove lestvice. Taj lik, Džejkob,
na kraju su ga opkolili i ubili. Onda su Džoana i Piter rekli da idu u
krevet."
Pogledala je u Wexforda, s glavom naherenom na jednu stranu. To
što je video na njenom licu, u njenim očima, šokiralo ga je više nego da
je počela otvoreno i glasno da ga vređa. U tim očima video je znanje i
iskustvo odrasle osobe. Pitao se da li mu se to samo pričinilo, ili je
stvarno mogao da pretpostavi razlog, a kada je pogledao u Karen
shvatio je da je mislila isto. Nije bilo potrebe da kaže Sofi da nastavi.
Nije joj bilo potrebno ohrabrivanje.
,,Vatali su se, žvalavili i sve što ide uz to, znate već i sami. Nije ih
bilo briga što smo mi bili tu. On je hteo da je kresne, to je bilo
očigledno. Nije nam rekla da moramo da idemo u krevet, potpuno je
zaboravila na nas. Tada se čulo zvono na vratima."
Pogledala je pravo u Wexforda. ,,Bilo mi je zanimljivije da
posmatram njih dvoje nego da otvaram vrata. Ali oni su se samo ljubili
i mi smo otišli u krevet. Bilo je oko pola jedanaest. Zaspala sam. Ne
znam kada je to bilo, možda oko ponoći, probudila me je buka, vrisak i
snažan udarac. Neko je trčao niza stepenice. Nisam odmah ustala. Ako
želite da znate istinu, bila sam uplašena, bilo je strašno. Ustala sam
posle nekog vremena, i krenula niz hodnik, a Džajls je samo stajao
ispred svoje sobe i gledao dole.

 
 Dole je bio Piter, pognut nad Džoanom, opipavao joj vrat i puls i sve
to. Pogledao je gore prema nama i rekao: 'Mrtva je.'"
Za trenutak je nastupila mrtva tišina, a onda je zazvonio telefon.
Zvonilo je samo dva puta pre nego što je neko u hodniku podigao
slušalicu. Wexford je rekao: ,,Niko nije zvao hitnu pomoć? To si uradila
kada se tvoja baka razbolela, a nisi kada je žena pala niza stepenice.
Zašto?"
,,Nisam ja bila jedina tamo, zar ne?", odgovorila je osorno. ,,Nije bilo
na meni da nešto učinim. Ja sam samo dete, kao što mi otac uvek
govori. Ja nemam nikakva prava."Wexfordu se ponovo javila ista misao
kao malopre. Obuzela ga je jeza. ,,Piter je pokušao da podigne Džoanu,
ali je ona za njega bila suviše teška. Pozvao je Džajlsa da mu pomogne
i zajedno su je stavili na sofu. Bilo je malo krvi, ne mnogo. Piter je uzeo
krpu i obrisao krv, a onda me je pitao gde se nalazi ribaća četka. To
uvek pitaju žene, zar ne?"Odjednom je iz nje progovorila
četrdesetpetogodišnja feministkinja, čak joj je i glas postao grub. Dorin
Brus je prebledela. Ruke su joj se tresle na naslonima za ruke.
Karen ju je pitala da li se oseća dobro. Klimnula je glavom, taj živi
simbol prestravljene starije generacije.
,,Nisam htela da to uradim", rekla je Sofi. ,,On ju je gurnuo niza
stepenice." ,,Ali ti to nisi videla?"
,,Bilo je očigledno. Pitao je da li negde imamo konjak? Džajls mu je
sipao jednu čašicu i on je odmah popio. Tražio je još jednu, ali se
predomislio, shvatio je da će morati da vozi..."
Vrata su se otvorila i ušao je Rodžer Dejd. Sofi je istog trenutka
prestala da govori i fiksirala ga drskim pogledom. Rekao je: ,,Zvali su
iz bolnice. Moja majka je mrtva. Umrla je pre pola sata."
Dorin je prva progovorila. ,,Ah, Rodžere, to je strašno. Tako mi je
žao."Nije uopšte obratio pažnju na nju. Jednostavno je ponovo: ,,Umrla
je pre pola sata."
Zatim se okrenuo i počeo da urla na svoju ćerku: ,,Ti si kriva za ovo,
ti mala kučko! Još bi bila živa da je ti nisi toliko nasekirala. Bila si

 
lažljivica još od rodenja i naterala si je da laže, okrenula si je protiv
njenih najbližih i najdražih..."
Wexford je ustao. ,,Sada je dosta", rekao je. ,,Još ste u šoku,
gospodine Dejd. Niste pri sebi." Bojao se da je čovek bio suviše pri sebi,
ali nije imalo smisla da sada nastavi razgovor. Da li je devojčica u
opasnosti? Mislio je da nije. U svakom slučaju, imala je uz sebe baku,
onu koja je još bila u životu, ma koliko to malo značilo. ,,Idemo sada,
videćemo se sutra."
Dejd se smirio, ali lice je iskrivio u gimasu očajnika i zavalio se u
fotelju na isti način na koji je to malopre učinio. Wexford se zahvalio
Sofi, rekao joj da je mnogo pomogla. Posle tog gesta, koji je bio vrlo
neuobičajen za njega, pomislio je da mu je to bilo dovoljno za jedan
dan, više od toga ne bi mogao da podnese. Gospođa Brus mu je prišla,
kada je devojčica otišla, i rekla izvinjavajući se: ,,Ne znam gde uče te
reči, ali ih sigurno ne čuju kod kuće."
Wexford nije bio siguran u to. Potapšao je po ruci. ,,Svi prolaze kroz
tu fazu. Mislim da je najbolje da ne obraćate pažnju na to. Sutra u
deset ujutru?" Klimnula je glavom prilično tužno.
Izašli su napolje. Veče je bilo hladno, nebo čisto, iznad drveća plutao
je mesec koji kao da je bio potopljen u sapunicu. Osetio je svež i vlažan
vazduh na obrazima. Seo je u kola pored Karen.
,,Pomislili ste isto što sam i ja, zar ne?"
,,A šta to, gospodine?"
,,Da, premda Dejd prezire svoju ćerku isto onoliko koliko ona njega
mrzi, između njih postoji nešto više nego što bi smelo da postoji."
,,Mislite, da je on radio stvari koje nije smeo." Očito se nije složila s
njim, ali on nije insistirao. ,,Očigledno postoji neki razlog zašto nije
htela da ode kući dok je on tamo. Muka mi je kad samo pomislim na
to."
„I meni", rekao je Wexford.
Skrenuli su u njegovu ulicu i ona ga je ostavila ispred kapije. Nije
ništa rekao o Piteru. Bilo je isuviše rano.

 
 Nije pitao devojčicu gde se nalazi njen brat. Zato što je znao da
mu ne bi rekla? Čak i uz pretpostavku da je znala. Bilo mu je već jasno
da ih je taj Piter odvezao Džoaninim kolima, sa Džoaninim telom u
gepeku.
,,Zašto je poveo decu sa sobom?", pitao je Berden sledećeg jutra.
,,Nije mogao da ima poverenja da nikom neće reći ono što su videli",
rekao je Wexford. ,,Ali meni se čini da su otišli svojevoljno. Sofi je jedva
čekala da ode od kuće. Njena majka je luda, a bojim se da je otac
zlostavljao. "
,,Govorite ozbiljno?"
,,Ne bih se šalio s tim. Potrebni su mi još neki podaci pre nego što
odem u socijalnu službu. Možda sve to postoji samo u mojoj glavi."
,,Koliko verujete u sve to što je ona ispričala? Da li vam se čini da
laže?"
Wexford je već razmišljao o tome. ,,Ne znam. Možda laže oko
detalja, ali ne i u vezi s glavnom pričom. Na primer, nije tačno da su
ručali u kafeu Tri grada. Zaposleni tamo poznaju decu i niko ih nije
video te subote. Kada je govorila o Piteru zvučalo je kao da je sve to
izmislila, ali kada je počela da priča kako su se on i Džoana vatali..."
,,Upotrebila je tu reč?"
„O da, a onda je dodala da je on hteo da je 'kresne'. Njen
nepodnošljivi otac je rekao da je ona lažov, ali u tom trenutku sam
shvatio da je govorila istinu. Tada sam i počeo da se pitam da li je on
možda zlostavlja. To je uobičajeno za očeve koji zlostavljaju svoju decu,
optužuju dete da je lažov. A poznato je da zlostavljana deca poprime
star-mali, donekle sofisticirani izgled. Imaju iskustvo koje nije
primerno njihovom uzrastu, kao ono dvoje u knjizi Obrt zavrtnja.

 
 Berdena je njegova supruga polako uvodila u svet književnosti, ali
očito je da još nisu stigli do Henrija Džejmsa. ,,Dakle, videćete je
ponovo danas?"
Klimnuo je glavom. ,,Matilda Keriš je umrla. To su već objavile
novine. Kao i činjenicu da se Sofi pojavila, samo što, koliko je njima
poznato, ne postoji veza između ta dva događaja. Bolje je tako. Zaista
tužno, zar ne? Da je Sofi mrtva to bi bila udarna priča, ali ona je živa i
dobro je, tako da su joj posvetili samo jednu kratku vest. Čitulje će se,
verujem, pojaviti sutra. Novine uvek imaju unapred pripremljene
čitulje za slavne ličnosti, za slučaj da iznenada napuste ovaj svet.
Pitam se zašto je Matilda krila Sofi, umesto da učini ono što bi učinila
svaka odrasla i odgovorna osoba."
,,Možda joj je Sofi rekla ono što ti sumnjaš u vezi s njenim ocem."
,,Mora da je jako neprijatno kad neko čuje tako nešto o vlastitom
sinu. Ali usuđujem se da pretpostavim da je čula dovoljno užasnih
stvari o tom nemilosrdnom Rodžeru da je odlučila da je zaštiti."
,,Ne znam da li ste primetili", rekao je Berden, ,,ali jutros su
osvanuli posteri te nestale dece po čitavom gradu. Sad ih ima više nego
ikada. Niko nije obavestio detektivsku agenciju Traži i nađi Limitid da
se Sofi pojavila."
,,Neko će im već reći. Naravno, sada nema ko da ih obavesti budući
da je Matida Keriš mrtva."
,,Osim ako im nije platila unapred", rekao je Berden, ,,sigurno će
obustaviti istragu. Bilo bi glupo s njihove strane da očekuju da im
Rodžer plati ono što im Matilda duguje."
Kada su Wexford i Karen stigli u Antrim, čini se da su samo
gospodin i gospođa Brus i Sofi bili kod kuće.
Niko im nije objasnio gde se nalaze Katrina i Rodžer Dejd, a
Wexford nije pitao. Nije želeo da zna. Prvo pitanje koje je pripremio za
Sofi bilo je neočekivano. Ona se očigledno nadala da će joj biti
dozvoljeno da nastavi da živi van kuće, i sada je delovala razočarano.
,,Gde je Džajls sada?"

 
 Polako je odmahnula glavom. ,,Ne znam. Stvarno ne znam.
Pokušavam da vam pomognem, ali ne mogu jer jednostavno ne znam."
,,Zato što ti baka ništa nije rekla?"
,,Pitala sam je. Matilda je rekla da je bolje za mene da ne znam,
tako da, ako me iko pita, kao što vi sada pitate, ne moram da lažem jer
jednostavno ne bih znala."
To je imalo smisla. Matilda Keriš je nekud poslala Džajlsa da se
skloni... Ali, od čega je htela da ga skloni? I zašto je to učinila? Zašto je
činila išta od svega ovoga? Zašto je uopšte prihvatila decu? Došlo je
vreme da proveri da li Sofi govori istinu.
,,Gde smo stali? Ah da, čula si buku i vrisak i istrčala si iz sobe..."
,,To smo prošli."
,,Možda, ali bih voleo da to ponovo čujem."
Prozrela je njegov lukavi pokušaj onda kada to triput stariji od nje
ne bi shvatili. Znala je dobro šta radi. ,,Džajls je izašao iz svoje sobe.
Ona se nalazi odmah na vrhu stepenica. Piter je bio dole u hodniku,
opipavao Džoanin puls i vrat. Pogledao je prema nama i rekao 'Mrtva
je'. Posle izvesnog vremena pokušao je da je podigne ali nije mogao, i
morao je da pozove Džajlsa da mu pomogne. Stavili su je na sofu. Piter
je doneo krpu i obrisao krv, nije bilo mnogo toga, ali je rekao da su mu
potrebni ribaća četka i voda. Rekla sam mu gde se nalazi i on je doneo
četku. Ali, pre nego što je počeo da riba pod tražio je konjak i Džajls
mu je sipao jednu čašicu i odbio je drugu zato što je planirao da vozi."
,,Dobro Sofi, to je dobro." Nije mu se učinilo, izgledala je kao da je
izvojevala pobedu.
,,Oribao je tepih", rekla je, ,,I obrisao krv sa ormana, onda je rekao
da moramo da spakujemo njene stvari i da ih ponesemo sa sobom."
,,Da ih ponesete sa sobom gde?", pitala je Karen. ,,Nije rekao. Samo
je rekao da moramo da iznesemo Džoanino telo. Dobro, znam na šta
mislite, zašto nisam odbila? Ne znam zašto. Ne znam zašto Džajls nije.
Pretpostavljam da smo mislili da mu pomognemo da raščisti, ja bih
spakovala Džoanin kofer, a Džajls bi mu pomogao da je iznesu do kola.
Bili smo već nekako upleteni, vidite. Slušajte, pomislila sam da ću, ako

 
ostanem, morati sve da ispričam ocu, i već sam mogla da zamislim
njegovo ispitivanje, sva ta sranja, vi ne znate kakav je on. Krivio bi
nas, bila sam sigurna u to.
,,Pljuštala je kiša, bili smo mokri do gole kože. Obukla sam svoju
staru jaknu jer je Piter rekao da bi žuta privukla pažnju, mada nije
imao ko da nas vidi, bilo je jedan posle ponoći i pljuštala je kiša kao da
je došao smak sveta..."
Karen ju je prekinula. ,,Šta su Džoana i Piter imali na sebi? Kada je
sišla niza stepenice ili kako se već našla u prizemlju?"
,,Na sebi je imala samo majicu, dugačku do kolena. On je bio u
gaćama, nije imao ništa više na sebi. Ali kada je počistio sve u hodniku
obukao je svoju odeću, farmerke, majicu i duks. Svi smo otišli gore,
Džajls i ja, obukli smo se i namestili krevete da izgledaju kao da ih je
spremačica namestila." Nasmejala se. ,,Uspeli smo, uz malo truda.
Onda smo zatvorili vrata svih spavaćih soba. Ne, pre toga je Piter rekao
da ponesemo nešto sa sobom što će ostaviti utisak da smo se udavili.
Rekao je da će biti poplave i da će reka, kako se to kaže, da se izlije iz
korita."
,,To je rekao?" Bio je to prvi put da Wexford nije mogao da poveruje
u nešto što je rekla. Čovek je bio vidovit? To se desilo pre nego što je
počela poplava.
,,Zašto da ne?" Zvučala je jednako agresivno kao njen otac. ,,Bilo je
na vestima u deset. Čuli smo upozorenja da će biti poplava po čitavom
južnom delu zemlje."
,,Pa, dobro, šta si ponela sa sobom?"
,,Majicu sa svqjom fotografijom i imenom. Bila je kul ali mi je bila
mala. Jednu smo napravili za mene i jednu za Džajlsa kada smo bili na
Floridi."
,,U koliko sati ste izašli iz kuće?"
,,Tada je bilo već dva sata. Uključio je brisače u kolima na najbrže,
jer inače nije mogao ništa da vidi, kiša je toliko jako padala..."
,,Sačekaj malo", rekla je Karen. ,,To su bila Džoanina kola, zar ne?
A šta je sa njegovim kolima? Stigao je uveče kolima? Zar nije?"

 
 Sofi nije o tome razmišljala ili zaista nije znala? Teško je reći.
,,Ništa nije rekao. Možda nije došao kolima. Možda je došao peške,
ili je ostavio svoja kola na ulici."
,,Onda bi još uvek bila tamo."
,,Pa, ne znam. Ne možete da očekujete da znam baš sve."
Wexford je pomislio da će ponoviti kako je ona samo dete, ali nije.
,,Reka je rasla. Još je bilo moguće preći preko mosta Kingsbruk, ali
izgledalo je da će to ubrzo biti nemoguće. Piter je rekao da bacimo
majicu preko ograde, i to sam i učinila.
Da li je neko našao tu majicu?"
,,Da, nađena je."
,,Želim je nazad, bila je kul. Da li su mislili da smo se udavili?"
,,Neki jesu."
,,Kladim se da je moja majka to mislila, ona je budala, znate. Fale
joj još samo dve pesme pa da postane CD, rekao bi Džajls. Tako je
makar ranije govorio. Pre nego što je postao hrišćanin i dobar. Hoćete
da čujete šta se posle desilo?"
,,Da, molim te."
,,Nisam imala pojma kuda smo krenuli. Mislila sam da nije bitno.
Mislila sam samo da će Piter brinuti o nama. Izgledao je nekako
prilično brižan i prijateljski. Videla sam da smo prešli granicu okruga.
Prošli smo tablu na kojoj je pisalo 'Dobro došli u Kent'."
,,Tada sam već htela da znam kuda idemo. Piter je znao. Nije vozio
tek tako. Sišli smo sa glavnog puta i stigli u selo, a tu se nalazio još
jedan znak na kome je pisalo Pasingem Sent Džon." Sofi je izgovorila
naziv sela onako kako je bio napisan. ,,Piter je rekao da je to
pogrešno", rekla je, ,,da se to izgovara Pasam Sindžen. Bilo mi je jasno
da je dobro poznavao to mesto."
,,Vozio je niz drum, a posle nekog vremena naišli smo na put koji je
vodio u šumu. Bilo je prilično mokro i bljuzgavo, i mislila sam da kola
mogu da se zaglave, ali nisu. Došli smo do jedne velike čistine, a na
drugoj strani nalazio se kamenolom. Svuda okolo je bilo drveće. Piter
se tu zaustavio. Rekao je da ćemo tu ostati oko sat vremena, jer bilo je

 
tek tri sata, a kad se budemo otarasili kola, nećemo imati nikakvo
sklonište. Još je padala kiša, ali ne tako jako kao kad smo pošli od
kuće. Mislim da sam zaspala. Ne znam da li je Džajls spavao. Kada
sam se probudila, još uvek je padala kiša ali ne tako jako."
,,Džajls je pomogao Piteru da prebace Džoanu na mesto vozača.
Sedela sam pozadi dok je to trajalo, ali onda me je naterao da izađem i
da pomognem da poguramo kola.
Svi smo gurali koliko god smo mogli dok se kola nisu prevrnula
preko ivice. Nisu se skroz prevrnula, samo su poskočila i skliznula i
zaustavila se kada su se zaglavila u žbunju. Još uvek smo mogli da ih
vidimo, ali samo ako bismo se dobro zagledali u njihovom pravcu."
,,Dobro", rekao je. ,,Napravićemo pauzu od deset minuta."
,,Bilo je očigledno da je dobro poznavao to mesto", tako je rekla.
Vozio je tamo po mraku, po kiši, očigledno je dobro poznavao teren.
Zvao se Piter... Ipak, Bakston je izgledao kao prava budala. Ako je sve
to istina - a kako je moglo da ne bude istina - mora da je bio odličan
glumac.
Vratili su se u sobu i gospođa Brus je ušla sa Sofi. Donela je šolje
čaja na poslužavniku i čašu koka-kole. Njena unuka ju je pogledala i
rekla: ,,Pravi ljudi piju iz konzerve."
,,Onda ćeš sada morati da budeš malo manje prava osoba, dušo."
Karen je počela sa pitanjima. ,,Ti, Džajls i Piter ste ostali u šumi - u
koliko sati? U četiri ujutru? Bez kola i bez ikakvih planova. Da li je to
istina?"
Devojčica je klimnula glavom. Napravila je grimasu zbog koka-kole.
,,Na kraju tog puta nalazi se kuća. Da li ste išli do te kuće?""
,,Nisam videla nikakvu kuću. Nisam znala da je bila tamo. Otišli
smo na stanicu."Kao običan zaposleni čovak na rutinskom putovanju do
kancelarije. ,,Koju stanicu?"
,,Ne znam. Pasingem nešto, Pasingem Park. Tamo nema parka. To
valjda znači da ljudi tamo mogu da se parkiraju, ali nismo videli
nijedna parkirana kola. Bilo je isuviše rano."
,,Kako ste stigli do Pasingem Parka?", pitao je Wexford.

 
 ,,Hodali smo. Pretpostavljam da smo morali. Bila je to duga šetnja,
prošli smo mnoge raskrsnice, ali je Piter znao put. Tek što su otvorili
stanicu kada smo stigli. Bili smo skroz mokri. Onda je glupi Piter
rekao da nas ostavlja, rekao je da treba da budemo odsutni od kuće oko
nedelju dana, a zatim da se vratimo i kažemo šta god poželimo. On će
u međuvremenu da ode iz zemlje. Dao je Džajlsu neku adresu i rekao
mu da možemo da odsednemo tamo. Prvi voz je trebalo da stigne
odmah posle pet. Otišli smo na stanicu i kupio nam je karte. Iz mašine.
Morali smo da pređemo most, ali on nije prešao sa nama. Dao je
Džajlsu nešto novca i poželeo nam sreću. Čekali smo na peronu i voz je
došao oko pet i petnaest."
,,To bi bio voz Kingsmarkam-Toksborou-Viktorija?", rekla je Karen.
,,Pretpostavljam. Išao je do Viktorije, tamo smo izašli. Tada smo
mislili da ćemo ići na adresu koju nam je Piter dao, ali je Džajls odbio,
rekao je da idemo kod Matilde. Bilo je malo posle šest, suviše rano da
je zovemo, ali smo morali da pređemo London do stanice Padington i tu
smo malo zalutali. Nismo često išli londonskom podzemnom
železnicom, i kada smo sišli s prvog voza seli smo u drugi koji je išao u
pogrešnom pravcu, tako da je bilo skoro sedam kada smo stigli u
Padington. Džajls je imao ono malo novca što mu je Piter dao.
Kafeterija je bila otvorena i kupili smo zemičke sa sirom i banane i to
smo pojeli, i imali smo dve konzerve sprajta, a onda je Džajls otišao da
pronađe telefonsku govornicu. Ima mobilni, ali ga je ostavio kod kuće."
,,Mobilni", rekla je Karen.
,,Matilda je rekla da dolazi odmah, da ćemo se naći na Kingam
stanici. Kingam je najbliža stanica njenoj kući. Kupili smo dve karte za
Kingam i uhvatili voz u pola osam..."
,,Čekaj malo", rekla je Karen. ,,Tvoja baka je rekla da će doći
odmah? Džajls joj je pretpostavljam rekao da ste napustili kuću i dao
joj nekakvo objašnjenje za to, ona nije ništa više pitala, ništa drugo je
nije zanimalo, samo je rekla da će doći? Ne verujem ti, Sofi!"
,,Tu ne mogu da vam pomognem. Tako se desilo. Nije volela moje
roditelje, znate. Nije mogla da podnese mamu."

 
 ,,Čak i da je tako... Ali, ostavimo to za sada. Otišla si vozom do
Kingama, tvoja baka vas je tamo dočekala i odseli ste kod nje u njenoj
kući. Niko se nije setio da pozove tvoje roditelje da im javi da ste dobro?
Piter je samo rekao da budete odsutni nedelju dana, zašto se niste
vratili posle nedelju dana?"
Slegnula je ramenima. ,,Ne znam, mrzim da živim ovde i sviđalo mi
se kod Matilde. Matilda je kul..."
,,Kul?", Wexford je bespomoćno pogledao u Karen, koja je rekla:
,,Mislim da je htela da kaže lafica, gospodine."
Sofi je napravila zgađeno lice. ,,Džajls je ionako otišao. Otišao je već
sledećeg dana. Nisam htela da budem u kući sama sa njima."
,,Džajls je otišao?", rekao je Wexford. ,,Kuda je otišao, zašto?"
,,Matilda je rekla da on treba da ode. Nisu govorili o tome preda
mnom, tako da ne znam šta je rekla i zašto. Već sam vam objasnila. Da
znam, rekla bih vam, zar ne?"
,,Policija je dolazila u njenu kuću - gde si tada bila?"
Prvo se osmehnula, a zatim nasmejala. ,,Prvi put sam se popela u
jednu od gornjih spavaćih soba. Matilda je rekla da nas neće tamo
tražiti, ne u kući jedne stare žene i javne ličnosti, rekla je. A onda,
kada ste vi došli, sakrila sam se u orman u sobi u kojoj ste razgovarali.
Mislila sam da bi bilo smešno da sam u tom trenutku kinula."
,,I sve je to", rekao je Wexford, ,,priredila Matilda Keriš? Znala je
koliko su uznemireni tvoji roditelji, znala je da vas traže svi policajci u
zemlji. Čak je došla do nas da se požali koliko malo činimo da vas
nađemo."
,,Mislila je da je to smešno. Tog dana kada je otišla u London
ostavlila me je samu u kući sa strogim uputstvima da ne izlazim
napolje. Ionako mi se nije išlo, padala je kiša sve vreme, a dovoljno
sam hodala prethodne noći, dovoljno za ceo život."
,,A šta je sa onim privatnim detektivima? Agencija Traži i nađi? I
njih je angažovala, mora da im je platila prvu ratu. Znaš li nešto o
tome?"

 
 ,,Rekla je da će to naterati ljude da pomisle kako ona nema nikakve
veze s tim. Bilo je to kul zar ne? Zaista vešto. Znala je da neće da nas
traže po njenoj kući i da nikada ne bi našli Džajlsa, tako je rekla."
Wexford je odmahnuo glavom. Obično je mogao da u svemu vidi
zrno humora, kako bi njegova žena rekla, ali u toj priči nije bilo ničeg
zabavnog, uprkos tome što je devojčica grizla usnu i jedva se
uzdržavala da ne prasne u smeh. Ipak, nije hteo da je sledećim rečima
tako naglo i grubo spusti na zemlju.
,,Pa, sada je mrtva. Sada više ništa ne može da nam objasni."
Sofi je znala da je ona mrtva, svi su to znali, ali podsećanje na tu
činjenicu ju je ipak slomilo. Podigla je lice na kome se videla tuga.
,,Bila je silna, volela sam je i ona je volela mene. Mnogo više nego iko
drugi. Osim Džajlsa, ona je bila jedina koju sam volela." Zatim je
briznula u plač.
Na samom početku ovog slučaja, Wexford je rekao sebi da to nisu
mačići izgubljeni u šumi. Sada više nije bio siguran.
Popodne su nastavili razgovor, ali ovog puta je Berden bio sa
Wexfordom, a otac sa Sofi. Wexfordu se to nije dopalo, a očigledno je i
Sofi bilo mrsko njegovo prisustvo, ali on ništa nije mogao da učini po
tom pitanju. Razumljivo, Dorin Brus je dojadilo da sve to sluša. Ali bio
je siguran da Sofi neće govoriti tako otvoreno u prisusvu Rodžera
Dejda. Nadao se da se makar neće mešati i da neće morati da ga
opominje.
A od Katrine čitavog dana nije bilo ni traga ni glasa.
Iz nekog razloga, Dejd gotovo da nije rekao ni reč i nijednom nije
pokušao da prekine svoju ćerku, već je samo ćutke sedeo, namršten i sa
zatvorenim očima. Izgledao je kao da ga uopšte ne zanimaju policijska
pitanja i Sofini odgovori. Premda je i ovaj razgovor počeo pitanjem o
Matildinoj odluci da primi i sakrije svoje unuke, Wexfordov cilj u ovom
razgovoru bio je da sazna što je moguće više o tome gde bi sada mogao
da bude Džajls. Odbijao je da poveruje devojčici kada je rekla da ne
zna gde se nalazi njen brat. Ali, počeo je sa Matildom.

 
 ,,Mislim da je teško poverovati da vas je baka primila bez reči.
Jednostavno je odlučila da vas prihvati i da laže policiju? Da li ti je
objasnila, na primer, zašto je to uradila?"
,,Ništa nije rekla o tome", rekla je Sofi. ,,Džajls joj je ispričao šta se
dogodilo i ja sam joj rekla. Rekli smo joj još u kolima dok smo dolazili
sa stanice. Samo je rekla da bi joj bilo drago da budemo kod nje."
Dejd je otvorio oči i pogledao u ćerku. Bio je to neprijatan pogled, ali
Sofi nije ni trepnula. Wexford je nastavio.
,,Ništa loše ne biste uradili." Sakrili su zločin? Sakrili su telo?
,,Moram da se ispravim, ništa loše niste učinili Džoani. Zašto nije
pozvala tvoje roditelje telefonom? Vi biste im rekli za Pitera. Zašto nije
pozvala policiju i rekla ovo što si ti nama ispričala?"
Sofi je izgledala kao da joj je neprijatno. ,,Sigurna sam da nije čak
ni pomislila na to. Samo je htela da se brine o nama, da bude sigurna
da se ne uvalimo u nevolju."
Nije dalje insistirao. ,,Tvoj brat nije mogao da napusti zemlju",
rekao je. ,,Njegov pasoš je ovde. Kada je napustio bakinu kuću?"
To mu je već rekla, ali on je odlučio da je testira. ,,Istog dana. Već
sam vam rekla. Bilo je rano ujutru u nedelju kada smo stigli kod
Matilde. Dugo sam spavala tog dana, isto kao Džajls. Bili smo umorni.
Bili smo budni cele noći. Ali uveče je Matilda rekla da on treba da
krene već narednog jutra, da će ona već nešto da organizuje preko
telefona.
Rekla je da on treba da ode pre nego što naši roditelji obaveste
policiju o našem nestanku. Kada sam se ujutru probudila već je sve
bilo gotovo. Odvezla ga je na stanicu. Rekla je da je najbolje da ja ne
znam gde on ide, tako neću moći nikome da kažem ako me neko bude
pitao." Pogledala ga je pobedonosno.
,,Neko kao vi", rekla je. Slučajnost? Sigurno ne. Pre će biti da je u
pitanju dokaz da je devojčica sve vreme lagala. Mora da je pročitala tu
stranicu kod bake i setila se detalja kada joj je to bilo potrebno...
Voda koja je pokrivala veći deo druma podsetila ga je na zimske
poplave. Samo ne opet. Kiša je stala, ali to je očigledno bilo samo

 
privremeno. Ostavio je kutiju za recikliranje na pločnik i time prekršio
jednu od lokalnih pravila. Ljudi nisu smeli da bacaju novine, konzerve
i boce do sledećeg jutra, ali bi kiša ujutru mogla da bude prejaka...
Smešno je, pomislio je, kako ga je u obavljanju ovog zadatka uvek
ometalo to što bi počeo da čita tekstove iz novina koje su stajale na
vrhu, šta god to bilo. Obično to ne bi čitao kad bi seo sa otvorenim
novinama ispred sebe, sigurno ne bi čitao članak o vodootpornoj
maskari ili o najnovijoj petnaestogodišnjoj pop zvezdi, ali u ovim
okolnostima nekako nije mogao da odoli. Ovog puta je bacio pogled na
članak koji se nalazio na stranici sa receptima. Sasvim slučajno je
ležao na vrhu gomile novina, mada je datum bio od pre nedelju dana.
Ilustracija je bila u boji, a na njoj je prikazano predjelo od avokada i
grejpfruta u sosu od limuna, fileti škarpine i voćne korpice sa šlagom...
Ali, zar to nije jelo koje je opisala Sofi, kada je govorila o večeri koju
je Džoana pripremila te sudbonosne večeri.

 
 Od kako su on i Šeron bili zadržani tamo za vreme Božića, Piter
Bakston se nije vraćao u Pasingem Hol. Zbog svega što se dogodilo, to
mesto mu je postalo mrsko. Čak je razmišljao da ga proda. Ali, da li će
moći da ga proda s obzirom na činjenicu da su na tom imanju pronašli
bačena kola s telom mrtve žene? Ta priča je još bila sveža u mislima
ljudi. Oprezno je pomenuo ideju o prodaji svojoj ženi, ali Šeron je to
odlučno odbila. Bila je prvo užasnuta, zatim besna.
,,Ali, moramo da imamo kuću na selu, Pite."
,,Zašto moramo? Možemo da je prodamo i da kupimo veću kuću
ovde. Razmisli o tome. Nismo bili tamo već tri meseca. Pretpostavljam
da nećemo ni otići tamo pre Uskrsa, ako i tada odemo. A sve vreme
moramo da plaćamo porez, kao i Polin. Ta kuća guta novac."
,,Šta ću reći ljudima? Da nemamo kuću na selu? A ne. Poludela
bih." Zatim je rekla nešto što se kosilo sa činjenicom da je ona sama
htela da zadrži tu kuću: ,,Osim toga, niko je ne bi kupio. Ne od kada
svima prepričavaš kako si na imanju pronašao leš."
Vorenovi su ih pozvali na srebrnu svadbu. Godišnjica je bila na Dan
svetog Valentina, ali to je slučajno bila sreda, tako da je žurka bila
zakazana za subotu, 17. februara. To će biti velika svetkovina, biće
gostiju iz čitavog okruga. Šeron je čvrsto odlučila da ide.
,,Naravno da ćemo da idemo, Pite. Zašto ne bismo?"
,,Ti idi", rekao je Piter drsko.
,,Šta, da te ostavim ovde samog?" Kao da je on dete ili senilni
starac, kao da je neko ko bi mogao da izazove požar u kući ili da
dovede drugu ženu. ,,Apsolutno ne. Bog zna šta smeraš?"
Šta to treba da znači? Šta bi on radio? Da li je njena savest čista
kao suza? Onaj telefonski broj još uvek je lebdeo u njegovim mislima,

 
dugo ga je znao napamet. Svaki put kada bi došao kući i ostao sam sa
telefonom, on bi pozvao 1471, ali nikada ponovo nije dobio taj broj.
Jednom će morati da ode u Pasingem. Bilo je očigledno da će ili
morati da ode u tu kuću ili da je proda, a Šeron mu nikad ne bi
dozvolila da je proda. Piter je počeo da razmišlja o nezamislivom, počeo
je da se pita šta je tačno dobio iz ovog braka. Bilo je jasno šta je uložio
u njega - novac, prijateljstvo, novac, poslušnost, novac, neprestano
popuštanje pod pritiskom. A šta je Šeron uložila? Sebe, pretpostavio je,
sebe. Zatim ga je obuzeo strah i počeo je postideno da se povlači od te
teme kada se zapitao ko je uopšte ona. Brižna - ali lažljiva? - voli da
naređuje, opsednuta odećom... Prošog vikenda ju je pitao kada će da
počnu da razmišljaju o deci, a ona je odreagovala kao da joj je predložio
da napravi krug oko sveta na biciklu ili da sama šije svoju odeću ili
nešto jednako fantastično. Nikada o tome nisu razgovarali. On je,
sasvim naivno, pretpostavio da sve žene žele decu, kao što je
pretpostavio da sve umeju da kuvaju.
Naravno, otišli su u Pasingem. Dok su u petak uveče izlazili iz kuće
zazvonio je telefon.
Odzvonio je triputa, a zatim se uključila telefonska sekretarica.
Piteru nije palo na pamet da bi to mogla da bude kingsmarkamska
policija, koja zove da zakaže razgovor sa njim. Uostalom, proveriće
poruke u nedelju uveče.
Kad su skrenuli na drum koji vodi do Jola, ona je počela da govori o
telu u kolima.
,,Nikada je ne bi pronašli da ih ti nisi pozvao i rekao im."
,,Pa, pozvao sam ih. Sada je suviše kasno za to."
,,Posle svega što se dogodilo, mislim da smo jako srećni što su nas
Vorenovi pozvali. Očigledno su neobično tolerantni, kad su mogli da
zanemare tako nešto. Mnogi ljudi bi nas ignorisali."
,,Ne budi smešna", odbrusio je Piter. ,,Nismo mi ta kola ostavili tu.
Nismo mi stavili tu ženu u njih. Prosto nismo imali sreće."
,,Pa, ja to znam, ali ne znaju drugi. Drugi bi rekli da nije bilo dima
bez vatre i da smo sigurno i mi upleteni u to."

 
 ,,Hoćeš da kažeš da bi ti to pomislila."
Tako ogorčeni jedno na drugo, njih dvoje su ušli u kuću. Piter je
poneo sva tri kofera svoje supruge, jedan pod miškom, druga dva je
vukao za sobom, bio je to zadatak koji je ona očito rekla da on treba da
obavi. Pokušao je da upali svetlo, ali je sijalica pregorela i neko vreme
su bauljali u mrklom mraku. U trenutku kada je Šeron pronašla kutiju
sa osiguračima u dnevnoj sobi, ali pre nego što su uspeli da upale
svetlo, zazvonio je telefon. Piter je krenuo ka telefonu, oborio slušalicu
i spustio se na kolena, opipavajući pod da je pronađe, kad je blesnulo
svetlo iza poluotvorenih vrata dnevne sobe. U žurbi se sapleo preko
najvećeg Šeroninog kofera i zadihano se javio: ,,Halo?"
,,Izgleda da sam pozvao u pogrešno vreme", prepoznao je glas
glavnog inspektora Wexforda. ,,Kriminalistički menadžment
Kingsmarkama."
,,Šta želite?" Šeron je zastala na vratima i prostrelila ga pogledom.
,,Ovo je loš trenutak, vrlo loš."
,,Žao mi je. Nisam u mogućnosti da pazim na takve stvari. Bićete u
Pasingemu tokom vikenda?"
,,Zašto pitate?"
,,Zato što bih voleo da razgovaram sa vama sutra ujutro, vrlo je
hitno, gospodine Bakston."
Piter je pogledao u Šeronino ledeno lice, ovog puta bez imalo
simpatje prema njemu što ga je iznenadilo. Pomislio je kako to lice u
besu postaje ružno, i pitao se na koji način da sakrije od nje šta god je
ovaj policajac hteo od njega. Rekao je oprezno: ,,U redu."
,,Došli ste kolima? Voleo bih da dođete ovde ujutru"
Ručak kod Vorenovih... ,,U koliko sati ujutru? Rano, ako je
moguće."
,,Mislio sam u jedanest."
,,Da li može u deset?" Šeron je pažljivo slušala. ,,Deset bi mi više
odgovaralo."
,,Meni ne bi odgovaralo", rekao je Wexford. ,,Vidimo se u jedanaest."

 
 Šta je mogao da kaže? U Šeroninom prisustvu, nije se usudio da
pita šta je ovog puta policija želela. Jedino je razmišljao o tome kako je
živeo bez krivice u proteklih šest nedelja. Nisu valjda pronašli još nešto
na ovom imanju...? Nije se usudio da pita.
Wexford je rekao da želi da ga vidi u jedanaest ujutru i spustio je
slušalicu. Piter je poneo kofere uza stepenice i bacio ih na pod spavaće
sobe. U kući je bilo vlažno i prohladno, kako su se radijatori hladili.
Sišao je u prizemlje i posle napornog preturanja po kuhinji, pri čemu je
morao da raskrči put kroz raznovrsno đubre, račune, prazne kartonske
kutije, plastične kese, mutne fotografije, iskorišćene kutije šibica,
baterije i ključeve koji nisu odgovarali nijednim vratima, napokon je
pronašao sijalicu od 1OO vati u zadnjem delu kredenca. Zamenio je
sijalicu, otišao u dnevnu sobu, sada već hladnu, i sipao sebi dupli viski.
,,Da li si odneo kofere gore?", pitala je Šeron. Pošto je kao odgovor
dobila samo mrzovoljno klimanje glave, dodala je da je razočarana što
ga vidi da se vratio svojoj staroj lošoj navici, piću. ,,Išlo ti je dobro u
poslednje vreme."
,,Nije mi išlo dobro, nisam pio ništa manje nego inače, samo sam pio
kada ti nisi bila u blizini. Ja sam odrastao čovek, mama, nisam dete.
Niko ne treba da mi govori šta da radim." Uzeo je svoj viski. ,,Sad idem
u krevet, laku noć."
Spavali su u istom krevetu, ali na distanci, svako je ležao na samoj
ivici. Piter se probudio vrlo rano i ustao je. Nije mogao da leži i da se
pita da li je još nešto iskrslo na njegovoj zemlji. Tela te dece na primer,
ili odeća, ili neko oružije. Trebalo je da pita, ali nije mogao, ne pred
Šeron koja ga je posmatrala optuživački. Do sada nije rekla ni reč o
tom telefonskom razgovoru.
Još uvek je bio mrak, ali počelo je da sviće. Nešto između sitne kiše i
izmaglice lebdelo je u sivkastom vazduhu. U sportskom odelu,
gumenim čizmama, sa kačketom od štofa kakav obično nose gospoda i
rukavicama, pošao je u istraživanje šume, očekujući da svakog
trenutka naiđe na plavobelu traku koja je označavala mesto zločina
kako se presijava među drvećem. Ali nije bilo ničega. Plesni podijum je

 
mirno ležao na čistini okruženoj šumom, zeleniji nego ikada, močvarno
zelen, a na svakoj vlati trave presijavalo se mnoštvo kišnih kapi. Sada
je bilo gotovo nemoguće hodati po njemu, još manje plesati. Nije video
ništa sumnjivo. Osetio je olakšanje i vratio se kući s apetitom za
doručak.
Stavio je hleb u toster i jaje da se kuva, a u tom trenutku pojavila
se Šeron, neobično rano za nju. Očistila je lice pre nego što je legla da
spava, ali nije skinula šminku sa očiju, tako da je tog jutra izgledala
kao da ju je tokom noći neko udario pesnicom u oba oka. U beloj, i ne
baš čistoj kućnoj haljini i s raščupanom kosom, nije bila prijatan
prizor.
,,Nisi mi rekao", rekla je, ,,ko je to sinoć zvao telefonom."
,,Zvali su iz kancelarije", slagao je.
,,Nećeš valjda da ideš u kancelariju danas u jedanaest?"
,,Zašto da ne?"
,,Pa, kao prvo, zašto bi? Nikada ne radiš subotom. Jednom si rekao
da je to pravilo, niko u tvojoj firmi ne radi subotom i nedeljom.
Nikada."
Piter nije odgovorio. Sklonio je šerpu sa ringle i pomalo trapavo
odsekao vrh jajeta. Bilo je tvrdo kuvano, a on ne voli tvrdo kuvana jaja.
Šeron je sela za sto i sebi sipala šolju kafe.
,,Ne ideš u kancelariju, zar ne? Čitam te kao knjigu, Pit. To nije bio
poziv iz kancelarije, to je bio neko drugi."
,,Ako ti tako kažeš." Mogao je da kaže isto u vezi s njenim
telefonskim pozivima, ali nije. Bojao se.
,,Pa, treba da budemo kod Vorenovili najkasnije u pola jedan, a
nadam se da ne moram da te podsećam na to da je Trolfild Hol udaljen
dvadeset kilometara odavde. Zato je bolje da se ne zadržiš tamo gde si
naumio da odeš više od pola sata." Posmatrala je njegovo lice i čitala ga
kao knjigu. ,,Znam ko je to bio", rekla je, ,,to je bila policija."
Slegnuo je ramenima.

 
 ,,Ideš u policijsku stanicu u Toksborou. Pa, Trolfild Hol je na pola
puta između Pasingema i Toksoboroua, tako da je to u redu. Šta hoće
oni? Mislila sam da je ta priča završena. Šta si uradio, Pit?"
,,Ja? Ništa ja nisam radio, nikada nisam ništa radio. Sve što sam
uradio bilo je to da sam pronašao kola sa telom unutra."
Ustala je, stavila ruke na kukove. ,,Ne, to nije bilo sve što si uradio.
Sve što si uradio bilo je da si otišao i pogledao, i upetljao se u nešto što
nije trebalo da te se tiče. Ti si javio policiji i ti si ih doveo ovde i zbog
toga je ova kuća na lošem glasu i nikada nećemo moći da je prodamo."
,,Ali ti ne želiš da je prodaš?
,,To nema nikakve veze. Bilo bi potpuno isto i da želim, ti nikada ne
primećuješ ono šta ja želim. A sada te sumnjiče i za nešto drugo.
Možda sumnjaju da si ti ostavio ta kola tamo, a možda si to i učinio -
kako ja to da znam? Ja bih bila poslednja osoba koja bi to saznala."
Piter je uzeo jedno parče tosta iz tostera i bacio ga na drugu stranu
kuhinje. Ostatke jajeta bacio je u česmu. ,,Ne idem u Toksborou, već u
Kingsmarkam. I nema šanse da se vratim ovamo pre pola jedan."
Dodao je, kao dete: ,,To je to."
Gledala ga je suzdržavajući gnev koji samo što nije provalio iz nje.
,,I ne možeš da uzmeš kola", rekla je, ,,trebaju mi."
,,Ako odeš u Kingsmarkam", vikala je, ,,i ako ja ne budem mogla da
odem kod Vorenovih, neću više progovoriti ni reč s tobom."
Posle tri godine uzdržavanja napokon je smogao hrabrost: ,,Ne
moraš", rekao je.
Jedina rečenica iz cele te svađe koja je ostala da lebdi u njegovim
mislima bila je ona o tome da policija sumnja da je on dovezao ta kola
u kamenolom. Možda i jesu sumnjali, mislio je dok je vozio u
Kingsmarkam, možda je to razlog svemu ovome. Ali to nije bilo
moguće. Po kojim osnovama? Nije poznavao mrtvu ženu, nije poznavao
tu nestalu decu. Trebao je da pita policajca. Ali Wexfordov ton bio je
tako hladan i odbojan da je osetio da preko telefona više od njega neće
moći da izvuče.

 
 U dva minuta do jedanaest zastao je na parkingu ispred policijske
stanice Kingsmarkama. Pre nego što je otvorio prednja vrata, mladi
policajac mu se učtivo obratio: ,,Žao mi je, gospodine, ovde ne možete
da parkirate."
,,Gde onda mogu da parkiram?", pitao je Piter nervozno.
,,Na ulici, gospodine. Na parkingu koji se plaća, gospodine, molim
vas, ne na parkingu za stanare."
,,To znam. Hvala bogu, ja ne stanujem u ovom kraju."
Trebalo mu je više od deset minuta da pronađe mesto za parkiranje
na ulici i da se peške vrati do policijske stanice, a kada je ušao u
Wexfordovu kancelariju, glavni inspektor je prekorno pokazivao na
sat. Ali taj razgovor, za koji je pretpostavio da će prerasti u mučno
saslušanje, trajao je neobično kratko. Wexford je samo hteo da zna šta
je radio popodne i uveče 25. novembra prošle godine. Nije imao alibi,
premda je mogao da nađe alibi za gotovo svako drugo subotnje veče
tokom godine, zahvaljujući Šeron i njenom burnom društvenom životu.
Zbog toga se odmah i setio te subote, a da nije morao da pogleda u svoj
rokovnik. Jednostavno zato što je, za promenu, to veče proveo kod
kuće, sam sa Šeron.
Wexford kao da se uopšte nije uzbuđivao zbog toga. Kao da ga sve to
čak nije ni zanimalo. Zahvalio je Bakstonu za dolazak, rekao par reči o
vremenu, a zatim mu rekao da će ga ispratiti do ulaznih vrata. Ušli su
u lift i prešli crnobeli pod do ulaznih vrata. U trenutku, i kao kroz
maglu, pomislio je da je prepoznao devojčicu od trinaest ili četrnaest
godina koja je sedela na stolici odmah do jedne starije žene. U poslednje
vreme vidao je njenu sliku na vestima. Ona što je ubijena? Ili ona koja
je osvojila nekakvu nagradu? Nije još video jutarnje novine i nije
mogao da se seti. Buljila je u njega nepristojno i drsko, ali je uskoro
zaboravio na nju. Bio je toliko kratko u policijskoj stanici da je još
postojala mogućnost da će stići u Pasingem do podneva. Bilo je tek
jedanaest i dvadeset pet kada se vratio do kola.
Nažalost (po njega, all i po žrtve nesreće), jedan kamion je udario u
kola puna turista, pri čemu je kamion preprečio saobraćajnu traku

 
koja vodi do skretanja za Toksborou. Red automobila koji su čekali da
prođu bio je dug oko tri i po kilometara od mesta nesreće u trenutku
kada je Bakston stigao na samo začelje. Kada su ambulantna kola
napokon odvezla povređene, a slupana kola sklonili s druma i odvukli
kamion, kolona automobila kretala se veoma polako ka Toksborou i
Londonu. Tada je bilo već dvanaest i dvadeset, a kada je Bakston
stigao u Hol bilo je deset do dva.
Znao je da će Šeron biti tamo, iako van sebe od besa, jer on je uzeo
kola a ona nije imala načina da stigne do Trolfilda osim ako nije
pozvala taksi. A ako bi to uradila, morala bi da objasni vozaču da nije
imala kola. To nije ličilo na Šeron. Ali ona nije bila u kući. Obišao je
kuću i dozivao je s čašom punom viskija u ruci. Mora da je neko došao
po nju i odvezao je do Vorenovih. Pa dobro, vratiće se ona.
Kasnije je na vestima video da je Sofi Dejd pronađena ili da se sama
vratila kući. Nije bilo jasno šta se zapravo dogodilo od to dvoje. Dakle,
to je bila devojčica koju je video u policijskoj stanici. U flaši je ostalo još
malo viskija. Mogao bi da popije i ostatak. Šteta da se baci. Prisećajući
se da je Šeron zapravo otišla na ručak, video je da je već prošlo šest
sati. Ubrzo je zaspao i sanjao onaj broj telefona koji je dobio kada je
pozvao 1471.
Samo jednom, jednom. Taj tip se nikad više nije javio. Jer ga je
Šeron upozorila da se ne javlja? Kada se probudio bio je mrkli mrak i
vrlo hladno. U šoku je shvatio da je već četiri ujutru. Ponovo je, ovog
puta drhteći od zime, obišao kuću, dozivajući njeno ime.
Nije bila tamo, nije se vratila. Možda je vlasnik onog broja telefona,
ljubavnik, ako joj je bio ljubavnik, došao po nju i odvezao je u London.
Popio je još jednu čašu viskija da odagna mamurluk, zatim je detaljno
oprao zube električnom četkicom ne bi li otklonio odvratan ukus, i
pozvao svoj kućni telefon u Londonu. Čuo je sopstveni glas kako mu
kaže da ostavi poruku.
Ponovo je spavao. Ponovo je pozvao kuću u Londonu, i napokon
pozvao broj koji ga je proganjao. Uključila se telefonska sekretarica,
neki glas je samo ponovio taj isti broj, ali nije izgovorio ime, i vrlo

 
kratko uputio onog ko se javlja da ostavi poruku. Jedino zadovoljstvo
koje je imao, ako je to uopšte bilo zadovoljstvo, bilo je da je glas bio
muški.
Bližilo se podne i on je napokon shvatio da ga je Šeron napustila.
Umesto tuge, obuzeo ga je užasan bes. Uzeo je Kolmanovu vizit-kartu
iz džepa i pozvao ga na mobilni.
Kolman se javio živahnim glasom.
,,Ovde Piter Bakston. Želim da me vi zastupate."
,,Naravno, biće mi zadovoljstvo. Koga trba da tražimo ili da
nađemo?"
,,Dokazni materijal za razvod braka", rekao je Bakston, a zatim
objasnio situaciju.
,,Vas je vreme pregazilo, gospodine Bakston. Po zakonu o braku iz
1973. godine, možete da dobijete sporazumni razvod već posle dve
godine, a period čekanja je u međuvremenu smanjen na godinu dana."
,,Ja ne želim sporazumni razvod. Želim razvod po tužbi - a imam
dovoljno jaku osnovu za tužbu. I želim to brzo."
,,Samo da vam pročitam naš cenovnik", rekao je Kolman.
Tako je brak Bakstonovih bio prva veza koju je uništio slučaj
nestale Dejdove dece.

 
 Sahrana Matilde Keriš održana je u istoj crkvi u kojoj je održana
sahrana Džoane Troj mesec dana ranije. Ali tu se sva sličnost
završavala. Istina, Rodžer Dejd je bio prisutan oba puta i isti nesrećni
sveštenik je držao službu, intonirajući istu modernu verziju pogrebne
ceremonije jednako apatičnoj grupi ožalošćenih, među kojima su
uglavnom bili agnostici, ali Katrina Dejd nije došla da vidi svoju
svekrvu kako počiva u miru, a ni njeni roditelji. Bilo je veoma malo
ljudi. Možda bi se, mislo je Wexford, pojavio veći broj Matildinih
prijatelja, komšija, kolega iz umetničkog sveta u kome se tako dugo
kretala, i s takvim uspehom, da su je sahranili na njenom lokalnom
groblju, a službu održali u njenoj seoskoj crkvi. Ali, ovo je očigledno
bila odluka Rodžera Dejda.
Dejd je sedeo na klupi u prvom redu, izgledao je zlovoljno, pored
žene koja nije ličila ni na njega ni na Matildu. Wexford je pomislio da
je to sigurno njegova sestra. Bila je to punačka žena, sa zaobljenim
licem, i gustom kovrdžavom kosom. Kako se beše zove? Šarlota ili tako
nekako. Jednom je razgovarao sa njom preko telefona. Da li bi imalo
svrhe da pokuša da s njom razgovara licem u lice? Onda se setio čoveka
za koga se Matilda Keriš udala, starijeg čoveka koji je živeo u
inostranstvu i koji je sada ostao udovac. Ali to ne bi mogao biti niko od
onih koji su sedeli u prvim redovima. Nije bilo onih koji bi trebalo da
budu tu. Sofi je ušla u crkvu i sela na najudaljenije mesto koje je mogla
da pronađe od onog na kojem je sedeo njen otac. Na sebi je imala
potpuno crnu odeću - što za jednu modernu tinejdžerku nije
predstavljalo nikakav problem. Matilda Keriš je nekud poslala njenog
brata, a tajnu ponela sa sobom u grob. Ali zašto? Zašto? Da ga drži
podalje od tog Pitera? Ako je tako, zašto je Piter bio zainteresovan za
dečaka? Taj interes sigurno nije bio seksualne prirode, već strah da će

 
Džajls možda reći šta je video u kući Antrim te subote uveče. U tom
slučaju, zašto Matilda nije i Sofi nekud poslala? Ona je videla isto
koliko i on, možda i više.
Trebao bi da je kadar da pretpostavi gde je poslala Džajlsa. Da li je
bilo moguće da je otišao u kuću njene ćerke? Ako je tako, ćerka ga je
ostavila da bi došla ovde, a o njemu bez sumnje brinu njen muž i deca.
Bilo je to mesto na koje je mogao da ode bez pasoša. Matilda je na neki
način bila slavna ličnost i verovatno je posvuda imala prijatelje, u
zemlji i inostranstvu. Ali on nije mogao da ode van zemlje jer nije imao
pasoš... Da li bi neki prijatelj koji živi, na primer, u nekom lučkom
gradu na severu Škotske, sakrio dečka koji je umešan u slučaj ubistva,
i kojeg traži policija? Matilda je sve držala pod kontrolom...
Uneli su kovčeg. Malobrojni ožalašćeni koji su se tu okupili ustali
su i otpevana je crkvena pesma. Nije bilo hora, i niko od prisutnih nije
imao jak glas. Wexfordove sumnje bile su potvrđene. Veoma malo ljudi
je došlo. Počeli su da pevaju raštimovanu verziju pesme ,,Gospode,
budi kraj mene". Gde li je Džajls Dejd mogao da bude u ovom
trenutku?
Svi članovi Wexfordovog tima proveli su prethodni dan ispitujući
Džordža i Efi Troj i Ivon Mudi o Piteru. Rezultat je bio slab. Samo je
Džordž Troj mogao da se seti da je Džoana pominjala nekog Pitera, ali
se sećao da je isto tako govorila o jednom Antoniju, o Polu, Tomu i
Beriju. Efi je prekinula da bi rekla da to nisu bili muškarci sa kojima se
zabavljala, već deca kojoj je držala časove, što je Džordža zbunilo.
Odgovori Ivon Mudi bili su neupotrebljivi. Očito je odlučila da istraje u
svojoj tvrdnji da Džoana nije imala prijatelje, osim nje i možda još
nekih žena. Na kraju je ipak nerado priznala da je viđala muškarce -
koje je ona zvala momcima - koji su dolazili kod Džoane u njenu kuću, i
uzimali od nje privatne časove. Jedan od njih je možda bio Piter.
Sklonili su kovčeg i smestili ga u kola koja će ga odvesti do groblja.
Samo je sveštenik koji je vršio službu pravio društvo Matildi na tom
poslednjem putovanju. Wexford ih je posmatrao kako odlaze. Dejd je
sišao niz stepenište crkve sa Šarlotom - Wexford je zaboravio njeno

 
prezime. Zlovoljno je pogledao u Wexforda i nešto promrmljao svojoj
sestri. Očekivao je da će njih dvoje da okrenu glave jedno prema
drugom i da počnu da se sašaptavaju i tobože ne obraćaju pažnju na
njega. Ali Dejdova sestra se okrenula ka njemu, osmehnula se i prišla
mu s pruženom rukom.
,,Šarlota Mekalister. Drago mi je."
,,Žao mi je zbog vaše majke", Wexford je rekao neistinu.
,,Da. O čemu je, zaboga, ona razmišljala kada je odlučila da sakrije
decu? Verovatno je poludela. Senilna demencija ili nešto slično."
Matilda je bila poslednja osoba za koju bi se moglo reći da je bila
senilna, pomislio je Wexford.
,,Naravno, još uvek ne znamo gde je Džajls", rekao je. ,,Ali on je
živ..." Od Dejdovog krika iznenada mu je zastao dah.
,,Sofi! Sofi!"
Devojčica je istrčala iz crkvene porte, trčala je onoliko brzo koliko je
to mogla jedna trinaestogodšnjakinja. Njen otac je vikao jer nije imao
snage da je zaustavi. Stisnuo je pesnice i udario nogom o zemlju.
,,Vrlo loše za krvni pritisak", rekla je Šarlota Mekalister smireno.
,,Neće doživeti stare dane ako nastavi tako."
,,Dok smo stajali unutra", rekao je Wexford, ,,palo mi je na pamet
da je vaša majka možda poslala Džajlsa kod vas."
,,Zaista? Pa, žao mi je što ću da vas razočaram, ali ja nisam toliko
izlapela. A ako bih i pristala da postanem deo njenih sumanutih
zavera, moj suprug sigurno ne bi. On je viši oficir u vojnoj policiji i
prijatelj ser Ronalda Flangana. Do videnja. Ako vam budem bila
potrebna, ostaću kod Rodžera i Katrine nekoliko dana."
Wexford i Berden su zajedno ručali, ali ne u Munflaueru, već u
policijskoj kantini. Berden je omirisao ribu i namrštio se.
,,Nešto nije u redu?"
,,Ne, sve je u redu. Bakalar bi trebalo da ima nekakav miris, lep
miris. Ovo ne miriše ni na šta. Moglo bi da bude i kartonska kutija, ili
još bolje, čista plastika. Tako i izgleda."

 
 ,,Kad smo već kod ribe", rekao je Wexford koji je jeo raviole, ,,cela ta
priča o Piteru je sumnjiva, zar ne misliš? Niko nije čuo ništa o njemu.
Katrina nije, Ivon Mudi nije, a njih dve su joj očigledno bile najbliže
prijateljice. Njen otac i očuh ništa ne znaju o njemu. I reći ću ti još
nešto. Možda je u pitanju slučajnost, ponovo sam pogledao onaj recept u
novinama o kome sam ti govorio, i video sam da ga je napisao neko ko
se zove Piter."
Berden je podigao obrve i klimnuo glavom. ,,Niko od Dejdovih
poznanika nije video da je neko prišao kući te subotnje večeri, osim
Dorkas Vinter. A ni nju nisu videli, samo su znali da je bila jer su
dobili novine."
,,Zašto bi ga Sofi izmislila? Osim toga, da li je mogla da ga izmisli?
Dobro, možda je i mogla da izmisli čoveka koji se zove Piter, i možda je
to ime videla u časopisu, ali stvari koje je on uradio i rekao? To da je
gurnuo Džoanu niza stepenice, čišćenje krvi, vožnja kolima i detalji o
Pasingemu? To što zna kako se ta reč izgovara?"
,,Možda se on zove drugačije", rekao je Berden. ,,S druge strane,
niko od ovih ljudi s kojima smo razgovarali nije znao da je Džoana
imala nekog. Zašto bi ga krila od svoje porodice i prijatelja? Nije bila
udata."
,,Možda je on bio oženjen. Sve što znamo je ko to nije, a nije Piter
Bakston. Sofi je bila odlučna u vezi s tim. Zapravo, kada sam je to
pitao posle njegovog odlaska, bila je tako ogorčena da sam za trenutak
pomislio da će zaplakati. Imao sam utisak da ona iz nekog razloga nije
htela da Bakston bude taj Piter - i to mi je izgledalo čudno."
,,Nije čudno", rekao je Berden polako, sklanjajući riblje kosti na
stranu tanjira zajedno sa graškom braon boje. ,,Nije čudno što je
izmislila Pitera i uspaničila se kada je videla da smo to shvatili
ozbiljno, kada je shvatila da je tu neka stvarna osoba koja bi mogla biti
optužena za kriminalno delo koje nije počinila."
,,Onda, ako je izmislila Pitera, ko je bio u kući i slučajno ili
namerno, ubio Džoanu Troj?"
,,Neko za koga ona ne želi da znamo. Neko koga ona štiti."

 
 ,,Onda ćemo morati ponovo da porazgovaramo s njom", rekao je
Wexford.
,,Uzgred, Bakstonovi se rastaju. Sreo sam Kolmana u ulici Haj,
skidao je postere. Sam mi je rekao. Ne baš diskretno od njega, zar ne?"
Prošla je sahrana, i u normalnim okolnostima on bi pustio da prođe
barem jedan dan, ali činilo se da niko sem Sofi nije naročito tugovao za
Matildom Keriš. Čak je i njen bol, pomislio je Wexford, bio bol deteta
koje ima čitav život pred sobom, i koje zna da je prirodno da sve u
prirodi stari i umire. Kakva je to majka bila Matilda kada je Rodžer
Dejd gotovo osetio olakšanje kada je umrla? Možda je verovao da je bila
od onih ljudi koji imaju dobre namere i veruju u slobodu izražavanja,
ali koji zapostavljaju ljude oko sebe, posvećuju se vlastitim
(profitabilnim) interesima i ostavljaju svoju decu da se posvete svojim.
Ili je Dejd jednostavno, po svojoj prirodi, bio neprijatan? I zašto, zašto
je ta žena primila tu decu kod sebe, iako je znala da ih traži policija
širom zemlje?
Obavestio je porodicu da će on i Berden svratiti tog popodneva da
još jednom razgovaraju sa Sofi. Na sreću, vrata im je otvorila gospođa
Brus. Dejdova reakcija bila bi manje ljubazna. Ovog puta, na
Wexfordovo iznenađenje, njena majka je prisustvovala razgovoru, ali
bilo bi isto i da nije bila prisutna. Skoro sve vreme je sedela ćutke
naslonjena u fotelji, sa zatvorenim očima. Karen Malahajd je ponovo
bila s njima. ,,Potrebni ste mi kao prevodilac", rekao joj je Wexford.
Zatim je ušla devojčica.
Ponovo je bila u crnom, a na jednoj ruci bio joj je istetoviran đavo sa
rogovima i trozupcem. Očito je u pitanju privremena tetovaža.
,,Sofi", počeo je, ,,biću vrlo iskren sa tobom u nadi da ćeš i ti biti
iskrena sa mnom. Pre četiri sata, kada sam ručao sa gospodinom
Berdenom, raspravljali smo o tom čoveku koga ti zoveš Piter..."
Prekinula ga je. ,,On se zove Piter."
,,Dobro. Zove se Piter", rekao je Berden. ,,Moram da priznam da
sumnjam u to da Piter uopšte postoji. Niko od tvojih komšija nije video
da je neko te večeri došao u vašu kuću.

 
 Skot Holovej tvrdi da nije dolazio. Došla je samo Dorkas Vinter i
donela večernje novine, ali nije ulazila. Gospodin Wexford je pomislio
da taj Piter sigurno postoji, jer je verovao da je nemoguće da si ga ti
izmislila. Pa ipak, mogla si da izmisliš čoveka po imenu Piter, ali ne i
stvari koje je rekao i uradio. Pre svega zato što je znao kako se
pravilno izgovara Pasingem. Šta imaš da kažeš o svemu tome?"
Spustila je pogled. ,,Ništa. Sve je istina."
,,Opiši kako izgleda Piter", rekao je Berden.
,,Opisala sam ga. Rekla sam da je bio običan, glupak."
,,Kako izgleda, Sofi?"
,,Visok. Ne baš vitak, poprilično ružan. Imao je crveno lice. Tamnu
kosu, ali proćelav."
Začkiljila je očima, tobože nastojeći da se seti. „Jedan prednji zub je
malo prelazio preko drugog. Razvučena usta. Možda četrdeset pet
godina."
Opisala je svog oca. Ali ni u najbujnijoj mašti, niti u najveštijem
manipulisanju alibijima, Piter nije mogao biti Rodžer Dejd. U to vreme
je bio u Parizu sa svojom ženom, a to su potvrdili portir u hotelu,
turistički vodič, aviokompanija i pariska policija. Psiholog bi rekao da
nije poznavala mnogo odraslih muškaraca, i da je opisala svog oca zato
što je njega najbolje poznavala, a najviše ga je mrzela i plašila ga se.
Drugim rečima, čovek bi pomislio da je sposobna da počini nasilan
zločin.
,,Sofi", rekao je Wexford, ,,šta se dogodilo sa parčetom papira sa
adresom koju je Piter dao Džajlsu?"
To je nije pitao do sada. Izgledalo je nevažno. Bio je iznenađen kada
je video kako je jako pocrvenela. ,,Džajls ga je bacio", rekla je.
Bio je sigurniji da je lagala više nego ikada ranije.
,,Da li si pogledala tu cedulju pre nego što ste odlučili da odete kod
bake? Da li je bilo nečega u vezi s tom adresom što te je nateralo da
odlučiš da odeš kod bake?"
,,Džajls je pogledao, ja nisam."

 
 Klimno je glavom. Pogledao je Katrinu, a ona je, činilo se, bila u
dubokom snu. ,,Džajls nije imao mobilni sa sobom. Pozvao je vašu baku
iz telefonske govornice. Kako je znao broj?"
,,Ona nam je baka. Podrazumeva se da smo znali njen broj telefona
napamet."
,,Ništa se tu ne podrazumeva, Sofi. Vidala si baku samo jednom ili
dva puta godišnje. Ranije si retko boravila u njenoj kući. Nesumnjivo si
imala njen broj zapisan u imeniku kod kuće. Tvoji roditelji su ga
verovatno imali u svom telefonskom imeniku, ali ti tvrdiš da ste ti ili
Džajls taj broj znali napamet?"
Devojčica je slegnula ramenima. ,,Zašto ne?"
,,Mislim da si odlučila da odeš kod bake još pre nego što si otišla iz
ove kuće. Mislim da si na samom početku znala kuda ideš."
Nije odgovorila.
,,Ko je razgovarao s njom, ti ili Džajls?"
,,Bila sam to ja."
,,Dobro", rekao je Wexford, ,,dosta za danas. Voleo bih da popričam
sa gospodinom i gospođom Brus, molim vas. Gde su oni?"
To je probudilo ili barem pomerilo Katrinu. Uspravila se na fotelji.
,,Moji roditelji su gore u svojoj sobi. Popeli su se gore jer sam se
svađala sa Rodžerom. Sutra ionako idu kući."
Glas joj je postao nekako zastrašujuće visok. ,,A ja idem sa njima.
Idem sa njima zauvek."
,,Povedi mog oca sa sobom", rekla je Sofi.
,,Nemoj da se praviš gluplja nego što jesi. Idem s njima jer ga
napuštam. Zar ti nije jasno?"
,,Ti si zamorna." Devojčica je govorila grubo, ali je zvučala uplašeno.
,,A šta će biti sa mnom? Ne možete me ostaviti samu sa njim."
Katrina ju je pogledala, a oči su joj se ispunile suzama
samosažaljenja.
,,Zašto bih brinula o tebi? Ti nisi brinula o meni kada si pobegla, ni
ti ni tvoj brat, kada sam mislila da oboje ležite negde mrtvi. Vreme je
da počnem da mislim o sebi."

 
 Obratila se Wexfordu. ,,Kada dete nestane ili bude ubijeno, ili samo
mislite da jeste, to obično dovodi do toga da se majka i otac na kraju
razvedu. To je prlično uobičajeno. Zar niste primetili?"
Nije joj odgovorio. Mislio je na Sofi, mislio je brzo i pitao se.
,,Odlazimo ujutru, rano. Ako hoćete da razgovarate s mojim
roditeljima, oni su u Džajlsovoj sobi. Samo idite gore i pokucajte. Onu
kučku Šarlotu sam morala da smestim u sobu koju oni inače koriste.
Naravno, ona može da spava samo u sobi u kojoj je krevet okrenut ka
severu. Sve ću to sutra ostaviti za sobom, hvala bogu."
Wexford je dao znak Berdenu da izađe u hodnik sa njim. Kuća je
bila izuzetno tiha i izgledala je prazna. Verovatno da je Rodžer izveo
sestru negde napolje. Wexford je rekao: ,,Moramo to da rešimo danas.
Odvešćemo Sofi u tu drugu sobu, u trpezariju ili šta već, i ti je pitaj.
Pitaj je direktno. Ne smemo da čekamo ni dan duže."
,,Ne smete to da uradite, Rejdž, ona ima trinaest godina."
„O Bože, dakle, ne mogu. Onda to mora biti u prisustvu majke."
Ali kada su se vratili Katrina je zaspala ili je makar tako delovala.
Legla je sklupčana kao mačka, sa kolenima pod bradom, i rukama
preko lica. Sofi je sedela i zagledala se u svoju majku kao da je gledala
neku divlju životinju, pitajući se šta će učiniti sledeće.
Wexford je rekao: ,,Zašto toliko ne voliš oca, Sofi?"
Okrenula sam prema njemu, čini se nerado: ,,Jednostavno ga ne
volim."
,,Sofi, čini nam se da si veoma dobro informisana o seksu. Pitaću te
otvoreno. Da li je tvoj otac ikada pokušao da te dodirne na nepristojan
način?"
Njena reakcija je bila poslednje što je Wexford očekivao. Prasnula je
u smeh. Nije to bilo suv ili ciničan smeh, već smeh nekoga kome je ludo
zabavno, razdragani smeh.
,,Svi ste vi obične budale. To je i Matilda pomislila, zato nas je
pustila da ostanemo kod nje. Njen otac joj je to činio kada je bila dete.
Zato nas je i pustila da ostanemo i zato nas je sakrila. Ja sam joj rekla

 
istinu, ali mislim da mi nije poverovala. On jeste gad, ali nije baš takvo
đubre."
Berden je bacio pogled na Katrinu. Nije se ni pomeriia. ,,Dakle,
razlog što ne voliš svog oca jeste to što se plašiš njegove pažnje?"
,,Besna sam na njega jednostavno zato što nikada, nikada nije
dobar prema meni. Viče na mene i zanoveta. Uvek mi popuje da treba
da idem u sobu i da radim. I ne mogu da dovedem prijatelje ovde, jer je
to gubljenje vremena, on tako kaže, uvek treba da radim, radim,
radim. Za poklone dobijam samo knjige, diskove i opremu za školu. Isto
važi i za Džajlsa. Da li vam je to dovoljno?"
,,Da, Sofi", rekao je Wexford. ,,Da, hvala. Reci mi još nešto. Kada si
baku obavestila o svom odnosu sa ocem? Odmah po ulasku u njenu
kuću? Istog dana, u nedelju?"
,,Ne sećam se tačno kada, ali je to bilo pre nego što je Džajls otišao.
Bili smo prisutni svi troje: Matilda, Džajls i ja. Matilda me je pitala
zašto smo otišli od kuće, ja sam joj rekla, a ona me je pitala da li je bilo
nečeg ozbiljnijeg u onome što mi je radio otac. Čula sam za te stvari, o
tome se mnogo govori na televiziji, ali to se nikada nije desilo meni i to
sam joj rekla."
,,U tom slučaju, ako je bila zadovoljna zbog toga što tvoj otac nije
pravio ozbiljnije probleme osim što je bio strog i pomalo grub, zašto
onda nije pozvala tvoje roditelje ili policiju da im kaže gde si ili da si na
sigurnom?"
Katrina je pomerila glavu i protegla se, očito se probudila. Ili je
samo izašla iz nekakvog transa. Spustila je stopala na zemlju. ,,Na to
ja mogu da odgovorim." Kao što se dešavalo svaki put kad bi
progovorila, suze su joj se skotrljale niz lice. Ali sada nije grcala ili
jecala, one su se jednostavno slivale niz obraze. ,,Mogu ja da vam
kažem zašto je to učinila. Uzela je moju decu da bi mi se osvetila. Jer
sam joj rekla, kada je poslednji put bila ovde u oktobru, da im neću
dopustiti da je opet viđaju. Nikada. Pa, kad odrastu, onda više ne mogu
da ih sprečim, ali dok žive ovde sa nama, držaću ih odvojene makar me
to stajalo života."

 
 ,,Da li biste bili ljubazni da mi objasnite zašto niste dopuštali deci
da viđaju baku?"
,,Ona zna." Katrina je uperila svoj drhtavi prst u svoju ćerku.
,,Pitajte je."
Wexford je upitno pogledao u Sofi. Devojčica je bezobrazno rekla:
,,Ti im reci ako želiš, neću ja da obavljam tvoj prljavi posao."
Katrina je povukla jedan rukav i njime obrisala vlažne oči kao
maramicom.
,,Htela je da ostane nedelju dana. Moj muž", s velikim prezirom je
izgovorila te reči, ,,je rekao da će biti sa nama nedelju dana. To nisam
želela. Gledala je na mene s visine, uvek je to radila, jer nisam
pametna kao ona. Pa, trećeg dana sam se popela u Sofinu sobu da joj
kažem da je njen profesor zvao i otkazao čas koji je trebalo da imaju
sutradan. Kada sam otvorila vrata od sobe, ona nije bila tamo, nije bila
ni u Džajlsovoj sobi, i na kraju sam našla sve troje u Matildinoj sobi.
Svi su bili tamo, a Matilda je sedela na krevetu i pušila džoint."
,,Gospođa Keriš je pušila marihuanu?"
,,To sam i rekla. Počela sam da vrištim, pa, svako bi. Rekla sam
Rodžeru i on je pobesneo. Ali nisam čekala da vidim šta će on učiniti,
rekla sam joj da mora da ide, sada i odmah. Bilo je veče, ali je nisam
želela u kući ni minut duže..."
,,Zašto ne kažeš šta je Matilda rekla, ne samo šta si ti rekla", rekla
je Sofi cereći se.
,,Rekla je da je sve to radila da bi se opustila. Ako se nikada ne
bismo opuštali, rekla je, razboleli bismo se, i bili bismo suviše bolesni
da položimo ispite. Rekla je da je bezopasno za slučaj da i mi hoćemo
da probamo, ali ona nije htela da nam da, rekla je da sigurno imamo
mnogo prilika da se toga dočepamo sami. Ah, i rekla je mom ocu da je
govnar i da je i od nas napravio govnare."
,,Prekini da koristiš taj prljavi jezik", povikala je Katrina iz sveg
glasa, a zatim se obratila Wexfordu mnogo tiše: ,,Čak sam sama
spakovala njene kofere, svu tu luksuznu markiranu odeću sam strpala
u kofere i ostavila ih ispred ulaznih vrata. Moj suprug joj je sve

 
odbrusio u hodniku, bilo je to prvi put da se usudio da joj se
suprotstavi. Bilo je devet uveče. Ne znam gde je odsela, verovatno u
nekom hotelu."
Iznenada je vrisnula na njega: ,,Ne gledajte me tako! Bila je stara
žena, znam. Ali nije se tako ponašala, ponašala se kao đavo, navlačila
moju decu na droge..."
Sofi je završila njenu rečenicu: ,,Ono što hoće da kaže je da ona
misli da nas je Matilda sakrila zato što je htela da joj se osveti, a ja
mislim da je u pravu."
,,Bila je to njena osveta", rekla je Katrina, sada već ridajući. ,,Bio je
to njen način da mi se osveti."
Ne prvi put, Wexford se pitao šta bi ljudi koji tako pametno govore o
,,porodičnim vrednostima" rekli za scenu kao što je ova. Ali, kada smo
već kod toga, zar ne bi on, da je bio na Katrininom mestu, uradio isto
što i Katrina, čak mnogo smirenije? Šta je spopalo Matildu Keriš da
učini nešto što je više priličilo tinejdžerima četiri puta mlađim od nje?
To je nesumnjivo bilo zato što je i sama koristila marihuanu, verovatno
je koristila godinama i redovno, i verovala je da je to bezopasno
sredstvo za opuštanje.
Wexford i Berden su otišli na sprat. Wexford je mislio da je shvatio
ko je taj ,,Piter" i, uopšteno govoreći, šta se dogodilo te noći, u trenutku
kada je Sofi opisala svog oca. Ali sve mu je postalo kristalno jasno kada
je Sofi počela da insistira na tome da su ona i njen brat znali Matildin
telefonski broj napamet. Shvatio je da je čitava ta operacija bila
brižljivo isplanirana još pre nego što su deca napustila Antrim.
Pokucao je na vrata Džajlsove spavaće sobe i Dorin Brus je upitala
ko je. Wexford se predstavio i ona je otvorila vrata. Njen muž je sedeo
u maloj fotelji koju je Wexford odmah prepoznao, očigledno su je doneli
iz dnevne sobe. Knjiga koju je čitao ležala je na krevetu. Džajlsovi
religijski simboli i posteri su nestali.
Wexford je odmah prešao na stvar. ,,Gospodine Brus, da li Džajls
vozi kola?"

 
 U strahu od zakona, kao i mnogi ljudi njene generacije, njegova
žena je odmah počela da smišlja opravdanja. ,,Rekli smo mu da ne sme
čak ni da proba da vozi pre nego što dobije dozvolu i osiguranje i sve to.
Objasnili smo da je bilo u redu da vežba na starom aerodromu, ali neće
moći da polaže vožnju sve dok ne napuni sedamnaest godina. I on je to
razumeo, zar nije Edvine? Znao je da je u redu da ga Erik uči na starom
aerodromu kada bi došli kod nas u posetu, i da će morati da se uzdrži
od vožnje dok ne dođe kod nas, to je bila prava poslastica za njega,
nešto što je jedva čekao."
Da, naravno, stara pista kod Birningema, nekad baza Sjedinjenih
Država...
,,Vi ste ga izvodili svojim kolima zar ne, gospodine Brus?"
,,To mu je ispunjavalo vreme. A i ja sam uživao. Mi svi uživamo da
podučavamo druge, zar ne? Bilo bi sasvim drukčije kad bismo time
zarađivali za život."
,,Naučili bismo i Sofi takođe", rekla je gospođa Brus, ,,ali ona nije
htela da uči. Mislim da se radilo o tome da nije htela da uči od dvoje
matoraca. Pa, vi to možete da razumete, zar ne?"
,,Mada, bio je dobar učenik", rekao je gospodin Brus. ,,On je u
godinama kad deca najbolje uče. Džajls vozi jednako dobro kao i ja,
možda čak i bolje."
,,Reci mu za paralelno parkiranje", rekla je njegova žena. ,,Nikada
nisam videla da neko to tako dobro radi.
,,Mogao bi da voziš taksi u Londonu, rekla sam mu, ali, naravno, on
će raditi nešto mnogo uzvišenije od toga, zar ne?" Pogledala je u
Wexforda. ,,On hoće, hoće li dragi?"
Razumeo je. ,,Siguran sam da hoće."
,,Odlazimo sutra, a Katrina ide sa nama. Nadam se da je to samo
privremeno. Iskreno, nikada nisam mario za Rodžera, ali se još nadam
da to nije konačan raskid. Nadam se da neće doći do razvoda, zbog
dece."
To bi bio drugi brak koji će se raspasti zbog ovog slučaja, rekao je
Wexford dok su on i Berden silazili niza stepenice. Sofi i njena majka

 
su još uvek sedele tamo gde su ih ostavili. Katrina je ponovo utonula u
san. Sofi ju je netremice posmatrala.
,,Rekla si da je Matilda odvezla Džajlsa na stanicu", rekao je
Wexford. ,,To je verovatno bila stanica Kingam?"
,,Odvezla ga je u Oksford."
,,A da li je iz Oksforda trebalo da ode na aerodrom Hitrou? Da li je
trebalo da stigne na domaći let?"
Za trenutak je bila savršeno tiha. Onda je vrisnula iz sveg glasa, pri
čemu je probudila svoju majku: ,,Ne znam!"
Bilo je mokro i veoma mračno, bila je to noć bez zvezda i meseca,
mada još nije bilo ni šest uveče. Wexford i Berden su zastali u
žućkastoj svetlosti kraj ulične lampe.
,,Otac Skota Holoveja se zove Piter", rekao je Wexford.
,,Kako znate?"
,,Ne sećam se kako, samo znam."
,,To ne bi mogao da bude Piter. Sofi bi ga prepoznala. Zaboga, oni
žive praktično vrata do vrata."
,,Ipak, hajde da saznamo malo više o tim Holovejima."

 
 Piter Holovej nije ličio na ono što je obično prihvaćeno kao tip
ljubavnika, kao što ni njegov sin neće odgovarati tom tipu za nekoliko
godina. Bio je dovoljno visok ali i dežmekast, sa licem okruglim kao
mesec. Sedeo je vrlo opušteno, kraj vatre na prava drva, sa šoljom
nekog toplog mlečnog pića kraj sebe i sa novinama na kolenima.
Izgledao je kao da je to njegovo prirodno stanje. Nijedna druga
uloga ne bi mu tako dobro pristajala. Skot i njegova sestra su takođe
bili u sobi. Svi su sedeli za stolom, igrali su monopol. Ali, kada je
gospođa Holovej sela u fotelju do malog stolića na kojem je ležalo
svetloplavo pletivo, Wexford se osećao kao da je zalutao u neku
reklamu iz četrdesetih godina u kojoj se prikazuje harmonija
porodičnog života.
Berden nije oklevao, bio je direktan. ,,Da li ste lično poznavali
Džoanu Troj, gospodine Holovej?"
Čovek se malo pridigao u fotelji, kao da zauzima odbrambeni stav.
,,Nikada je nisam upoznao. Moja žena brine o tim stvarima."
,,Kojim stvarima? Obrazovanju dece?"
,,Sve to, da."
Wexford je pogledao u dečaka. Monopol je bio prekinut, očigledno
Skotova želja, jer je jedna od njegovih sestara još u ruci držala čašu sa
kockicama, dok je druga delovala ojađeno. Sada se dečak okrenuo i
pogledao u oca. Wexford je oštro progovorio: ,,U koliko sati si išao kod
Dejdovih, Skote?"
Dobro je da policajci nisu nosili oružje sa sobom. Mogao je tog
trenutka da potegne pištolj i ubije gospođu Holovej.
,,Rekao vam je da nije išao tamo." Uzela je pletivo i počela mahnito
da štrika. ,,Koliko puta treba da vam to kaže?"
,,Skote?", rekao je Wexford.

 
 On jeste bio slika i prilika svog oca. Doduše, nije bio toliko debeo -
ne još. Lice mu je bilo okruglo, a oči sitne. Praseće oči, tako su ih zvali,
prisećao se Wexford. ,,Znam da si bio tamo, Skote."
Dečak je ustao. Stajao je ispred Wexforda. Moguće je da u školi koju
je pohađao postojalo pravilo da deca ustanu kada im se nastavnik
obraća.
,,Kada si bio tamo?"
,,Tamo sam otišao uveče. Bilo je, ne znam koliko sati, možda oko
devet ili malo ranije."
Rekao je majci: ,,Ti i tata ste gledali televiziju. Otišao sam do
njihove kuće. Svetla su bila upaljena, znao sam da su tamo. Njena kola
su bila tamo."
,,Čija kola, Skote?", upitao je Berden.
,,Gospođice Troj, Džoanina."
,,I predomislio si se, odlučio si da ne uđeš unutra kada si video
njena kola? Zbog čega? Ona je bila i tvoja nastavnica, zar ne?"
Nije odgovorio, ali je pocrveneo. Crvenilo se proširilo po celom licu
tako da je na kraju izgledao kao sveža govedina. Poput deteta koje je
duplo mlađe od njega, promucao je:
,,Jer sam je mrzeo. Drago mi je da je mrtva", i pre nego što su suze,
koje su mu već navrle na oči, uspele da poteknu, on je izjurio iz sobe.

***

,,Našla je novog", odjeknule su Dorine reči dok je ulazio na vrata.

,,Ko je našao novog?"
,,Izvini, nisam bila sasvim jasna. Silvija ima novog čoveka. Dovela
ga je ovde na piće.
Bili su na putu za, pa, politički sastanak. Trebalo je da bude neko
predavanje. Novi putevi nove levice, ili nešto slično."
Wexford je škrgutao zubima. Srušio se nasred sofe.

 
 ,,Pretpostavljam da je visok, zgodan, glup i na smrt dosadan, zar
ne? Ili je mršav, zubat, genijalan i nepristojan?"
,,Ništa od toga. Pomalo liči na Nila. Tih je. Ume da proceni
situaciju. Ah, da, i predaje političku teoriju na Južnom univerzitetu."
,,Kako se zove?"
,,Džon Džekson."
,,Pa, drugačiji je. Nije valjda marksista? Ne, u ovim vremenima! Ne
u dvadeset prvom veku!"
,,Ne znam? Kako ja to da znam?"
,,Pitam se šta će Nil da kaže", rekao je Wexford tužno. Nadao se da
je taj čovek zanimljiv u društvu, da nije dosadan, da će biti dobar
prema deci. Ali on se uvek trudio, premda ne uvek uspešno, da ne
brine o stvarima koje ne može da promeni. Verovao je da ga njegove
ćerke vole, ali ništa što bi on mogao da kaže ili uradi njima više nije
značilo. U svakoj njihovoj porodičnoj raspravi one su se pozivale na
uobičajeni argument da roditelji ne razumeju decu, a ko može da tvrdi
da to nije istina?
Dora je nastavila da čita knigu. Ponovo je svoje misli usmerio na
Dejdove. Njihovi porodični problemi bili su daleko od uobičajenih. Dok
je o tome razmišljao sam i u tišini, pitao se da li je to prvi slučaj da
jedna baka upoznaje svoje unuke, tinejdžere, sa drogom. Bio je
spreman da Matildu, mrtvu Matildu, odbrani pretpostavkom da je to
verovatno učinila zato što je zaista verovala da marihuana može
delovati terapeutski za tu decu koja su bila pod velikim stresom. Sama
je toliko dugo koristila marihuanu, možda je čak i imala medicinske
razloge za to, na primer artritis, i ne samo da joj marihuana nije
škodila, već joj je ublažavala bol. Sada se setio blagog mirisa
marihuane, ne više od tračka, koji je osetio kada je prošla kraj njega na
izlasku iz kancelarije.
Uostalom, toj deci se sigurno svakog dana pred ulazom u školu
nude mnogo jače i opasnije droge. Naravno, to nimalo ne opravdava
Matildu, i nije ni čudo da su roditelji pobesneli. Katrina ju je oterala iz
kuće, a njen rođeni sin je podržao svoju ženu. Već je bila noć. Verovatno

 
je padala kiša. Sigurno nije mogla da nađe taksi u okolini Lindherst
Drajva i Kingston
Gardensa. Morala je da hoda, da nosi te kofere, daleko, do taksi
stanice ili do najbližeg hotela. Većina starih žena bi se ozbiljno
uznemirila, ali Matilda nije bila poput većine žena. Mora da se
naljutila, pobesnela ili, kako bi Katrina rekla, pocrvenela od muke. I
na kraju im se osvetila.
Da li se i Skot Holovej osvetio? Gotovo sigurno da nije. Sve što je
Wexford za sada mogao da zaključi jeste to da su Džoana i deca bili u
kući u devet uveče, a da je drugi Piter u tom slučaju, pored Bakstona, u
to vreme gledao televiziju sa svojom ženom.
Pre nego što je imao priliku da narednog dana porazgovara sa
Berdenom, nešto se dogodilo. Neko ga je posetio. Kako je uspela da
prođe obezbedenje na ulazu, to nije znao, ali je petpostavio da je to bilo
zato što nisu imali dovoljno zaposlenih. Svi iskusni ljudi su bili odsutni
zbog gripa, a na njihova mesta došle su privremene zamene u toj mreži
koja je njega odvajala od javnosti. Ušla je unutra, a devojka koja joj je
pokazala put od ulaza predstavila ju je kao gospođicu Virdžiniju
Paskal. Wexford nikada nije čuo za nju. Primetio je - bilo je to jače od
njega - da je mlada, još uvek u dvadesetim, i upadljivo lepa. Pored
svega toga, besprekornih crta lica, duge crvenkasto-zlatne kose,
spektakularnih nogu i fantastične figure, Wexford je primetio nešto
drugo, nekakvo mračno ludilo u njenom praznom plavom pogledu i
rukama koje je grčila i kršila.
,,Šta mogu da učinim za vas, gospođice Paskal?" Da pošalje po
bolničare u belim mantilima sa inekcijama za smirenje? Sela je na
ivicu stolice, ali odmah poskočila, zatim spustila ruke na njegov sto i
nagnula se prema njemu. Mogao je da oseti nešto u njenom zadahu,
miris nekog slatkog bezalkoholnog pića. Glas joj je bio sladak, kao i
miris, ali grčevit i isprekidan.
,,Morate da znate, on želi da vi znate. On ju je ubio."
,,Koga je on ubio, gospođice Paskal i ko je to 'on'?"
,,Ralf. Ralf Dženings, moj verenik."

 
 ,,Ah."
,,Imao je tajni sastanak sa njom. Bila je to zavera. Planirali su da
me ubiju."
Počela je da drhti. ,,Ali su se posvađali oko toga kako to da izvedu, i
on ju je ubio."
,,Džoanu Troj?"
Wexford je zažalio što je izgovorio to ime. Virdžinija Paskal je
kriknula, a taj krik je bio nešto između životinjskog ropca i ljudskog
vriska, a zatim je nastavila da vrišti. Za trenutak nije znao šta da radi.
Niko nije ušao u kancelariju. Održaće im lekciju zbog toga, čim uspe da
je se otarasi. Ali ona je stala isto tako naglo kao što je počela i zavalila
se u stolicu. Kao da je u tom napadu besa nešto izletelo napolje, pa je za
izvesno vreme mogla da ostane mirna. Nagnula se preko stola i on ju je
pogledao u oči koje su, makar po boji, izgledale kao normalne ljudske
oči.
,,Te noći ju je ubio, mogu da dokažem da nije bio sa mnom. Mogu da
dokažem šta god treba. Pregazio ju je svojim kolima, znate. Njena krv
je bila na točkovima. Osetila sam miris. Tako znam da je njena,
mirisala je na nju, prljavo, smrdljivo, odvratno."
Ovakvim ljudima čovek treba da povlađuje. Barem je nekad bilo
tako. Možda u ovom vremenu psihijatrije to više nije istina. S druge
strane, nije moglo da šteti. ,,Gde je on sada? Da li je kod vas kući?"
,,Otišao je. Napustio me. Zna da ću ga ubiti ako ostane. Pregazio ju
je ispred naše kuće. Ona je došla da me poseti. Mene!" Zatim je taj
sladak glas poskočio za oktavu. ,,Ubio ju je da bi je sprečio da dođe kod
mene. Vozio je napred-nazad preko tela sve dok kola nisu bila skroz
umrljana. Krv, krv, krv!" Pevala je te reči, a zatim počela da vrišti.
,,Krv, krv, krv!"
U tom trenutku Wexford je pritisnuo alarm koji se nalazio na podu
ispod njegovog stola.
,,Šta se onda desilo?", pitao je Berden pijuckajući kafu.
,,Utrčala je Lin sa još nekoliko uniformisanih ljudi koje nikad ranije
nisam video. Među njima je bila i jedna žena. Virdžinija se nije opirala,

 
mada je pljunula Lin u lice. Rekao sam da ću pozvati Krokera, ali su
oni već pozvali doktora Akandu."
,,Da li je oduvek bila takva ili je sve to sa Džoanom potpuno
izludelo?"
,,Ne znam. Najvažnije za tog nesrećnog Dženingsa je da ju je
konačno ostavio. To je već treći par koji se rastao tokom slučaja
Dejdovih."
Iznenadilo bi me da Džordž i Efi Troj budu četvrti ili Džašub i Telda
Rajt."
Wexford je uspeo da se osmehne. ,,Čudno, zar ne? Jedina pametna
misao koju je Katrina Dejd do sada izgovorila jeste da je uobičajeno za
parove da se rastanu kada im nestanu deca ili kada budu ubijena."
,,Čovek bi očekivao da ih takav gubitak zbliži", rekao je Berden.
,,Ne znam. U toj situaciji pokušavaju da se oslone jedni na druge na
način na koji nikad ranije nisu činili. A ona osoba u paru koja je uvek
izgledala jaka, izdržljiva ili puna optimizma, pokaže da zapravo nije
ništa od svega toga. Ispostavi se da je ona jednako slaba i bespomoćna
kao i ona druga, i ljudi napokon shvate da su godinama živeli u iluziji."
,,Možda, ali to nije ono o čemu ste želeli da razgovaramo?"
,,Ne, želim da razgovaramo o Džajlsu. Sada je već prilično očigledno
da je Sofi izmislila Pitera. Verovatno ga je smislila na putu od
Glosteršira. Siguran sam da Matildi ništa nije rekla o tome. Dakle, za
koga je Matilda verovala da je ubio Džoanu?"
,,Ko god da je - vozio je kola. Neko ih je vozio."
,,Džajls vozi."
Berden nije ništa rekao, samo je podigao obrve.
,,Izgledaš zapanjeno, a nemaš razloga za to. Znaš kakva su deca,
imaš troje dece.
Siguran sam da i tvoja najmlađa ćerka već govori o danu kada će joj
biti dozvoljeno da vozi kola. Sva deca požele da voze kola u trenutku
kad prohodaju. Džajls je možda verski fanatik, ali on nije izuzetak.
Njegov deda Brus ga je naučio da vozi na pisti starog aerodroma."
,,Mogao sam da pretpostavim", rekao je Berden postiđeno.

 
 Wexford je slegnuo ramenima. ,,Samo su njih dvoje otišli iz
Antrima, Džajls i Sofi. Sofi i Džajls. To je sve. Sa telom u kolima.
Možda u gepeku. I znali su sve vreme da će otići u Triniti Lejsi kod
Matilde. Znali su da je ona kul. Seti se da je pušila marihuanu."
Berden se suvo nasmejao. ,,Izgleda da ta religija nije baš mnogo
uticala na dečakov moral. A što se tiče devojčice..."
,,Tako ih vidiš, zar ne? Ja ih vidim kao žrtve, zaista kao mačiće u
šumi."
,,Ali ništa od svega toga nam ne pomaže da zaključimo šta je
Matilda uradila sa Džajlsom." Bio je to jedan od trenutaka kada bi
Berden skoro izgubio strpljenje sa Wexfordom. ,,Mislim, gde je on sada?
Gde ga je sklonila? Kod nekog prijatelja za koga mi ne znamo? Koji
prijatelj bi pristao da sakrije dečaka koji je ubio ženu..."
,,Čekaj malo. Da li misliš da je Matilda znala da je Džajls ubio
Džoanu Troj?"
,,Ili je to uradila Sofi. Ali Matilda nije sakrila Sofi. Ako tom
prijatelju nije rečeno da je Džajls ubica, šta mu je rečeno?"
,,Bog sveti zna", rekao je Wexford. ,,Bilo je to u ponedeljak, a
Džajlsova slika je bila u svim novinama već u sredu. Brzo bi ga
prepoznali."
Berden je slegnuo ramenima. ,,Ipak, to mora da je bio blizak
Matildin prijatelj kad je pristao da ga sakrije. To je sigurno tako, i on
je sigurno još ovde. Nije mogao da ode iz zemlje. Pa, mogao je da ode u
Šetland ili na Kanalska ostrva ili u Irsku, ali ga njegova tetka u
Alsteru ne bi primila. Pa, koga on još ima u Irskoj?"
Wexford se naglo okrenuo prema njemu. ,,Šta si to rekao? O Irskoj?
Kaži opet."
,,Samo sam rekao Irska. Ne, Alster."
,,Polako. Ne mrdaj. Nešto mi je sinulo. Pretpostavimo da britanski
državljanin rođen u Severnoj Irskoj može da dobije duplo
državljanstvo... Pozvaću Irsku ambasadu."
Pozvao je Dejda koji je bio iznenađen, baš kao i Berden pola sata
ranije. ,,Da li Džajls ima irski pasoš?"

 
 Dejd je zarežao kada je čuo Wexfordov glas. ,,Vidim da ste
zaboravili da je danas subota?" Zatim je mrzovoljno odgovorio: ,,Da,
ima. S obzirom da je rođen u Severnoj Irskoj, ima na to pravo, a kada je
položio prijemni za upis u školu - a rezultati su bili izvanredni - ja sam
ga prijavio za irski pasoš. To je on želeo. Bog zna zašto. Slušajte, ne
mislte valjda da je sve ovo isplanirao još pre četiri godine?"
,,Sumnjam u to, gospodine Dejd. Verovatno je samo mislio da bi
moglo da bude korisno. Voleo bih da ste mi rekli za taj pasoš ranije.
Zašto niste?"
,,Pod jedan, zaboravio sam na to, a pod dva, nisam pretpostavio da
moj sin može da se ponaša na način na koji se ponašao i da radi stvari
koje je uradio. Sledeće što ćete mi reći je da je on ubio tu kučku Džoanu
Troj."
Wexford nije odgovorio. ,,Gospodine Dejd, potrebna mi je vaša
dozvola da pretražim kuću vaše majke. U saradnji sa glosterširskom
policijom."
Na njegovo iznenađenje, Sofi je podigla slušalicu na drugom
telefonu. Čuo je kako se podiže slušalica, a zatim je čuo njeno disanje.
,,Pretražite šta god hoćete što se mene tiče", rekao je Dejd. ,,To mesto
neće biti moje sve dok ne dobijemo potvrdu testamenta. Hoćete da
pitam advokata moje majke?"
Nikada do sada nije bio tako predusretljiv. Možda je očaj omekšao
njegovu prirodu, mada Wexfordu iskustvo govori da tako nešto nije
moguće.
,,Ako biste bili ljubazni."
,,Mogu li da znam šta tražite?" Osetio je sarkastičnu notu u tom
tobože ljubaznom glasu.
,,Biću iskren sa vama", rekao je Wexford, ,,želim da pronađem vašeg
sina. A to bi bio dobar početak."
,,Ona zna." I Dejd je čuo disanje. ,,Ona zna gde je Džajls."
,,Ne znam!", vrisnula je Sofi iz sveg glasa.
,,Izvukao bih ja to iz nje da ne znam da biste se vi okupili oko mene
kao razjareni psi ako bih je samo taknuo."

 
 Na putu do Matildine kuće, u pratnji dva policajca iz Glosteršira,
Wexford je ćutke sedeo u kolima i razmišljao o svojoj poslednjoj poseti
tom mestu. Sve vreme dok je razgovarao s Matildom, Sofi je bila u
kući, sakrivena, i potajno se smejala. Zar neko može da ih okrivi za to
što nisu ni pretpostavili da bi jedna baka sakrila svoje unuke od
njihovih roditelja, od svog rođenog sina? Ali trebalo je da bude
pronicljiviji i da ništa ne uzima zdravo za gotovo. Ipak, sve do pre
nekoliko dana živeo je u zabludi da nijedna socijalna radnica koja ima
tako mnogo iskustva s porodičnim nasiljem ne bi dozvolila sebi da
nastavi da živi sa čovekom koji ju je već jednom udario.
Duboko je uzdahnuo i to je privuklo pažnju Berdena.
,,Oraspoložite se, to možda nije istina. Skoro smo stigli."
Matildina kuća je već izgledala kao da u njoj niko ne živi, unutra je
bilo zagušljivo, bez dovoljno vazduha, i bilo je veoma hladno. Niko nije
razmišljao o mogućnosti da cevi budu zamrznute i isključili su
centralno grejanje. Wexford je predložio da Berden i jedan od
glosterširskih policajaca počnu pretragu u prizemlju, a da on i drugi
policajac odu na sprat.
Najveći problem bilo je to što uopšte nisu znali šta su tražili.
Verovatno je mislio da će im već biti jasno kad to nešto nađu. Jedna
stvar će voditi do druge. Pažnju su mu privukle Matildine fotografije
kojih je na spratu bilo mnogo više nego u prizemlju. Barem je
pretpostavio da su Matildine, mada nisu ličile na one fotografije koje su
je proslavile.
Na zidu duž stepeništa visile su panorame nekog grada sa velikom
gotskom katedralom sa dve visoke i špicaste kule. Bio je to isti grad kao
i onaj na litografiji u predsoblju koju je primetio poslednji put. Između
njih nalazila se fotografija verovatno istog grada, samo što je ovog puta
katedrala imala kupole.
Bilo je to gubljenje vremena. Otišao je u glavnu spavaću sobu,
Matildinu. Pažnju je prvo usmerio na orman. Pregledao je džepove
jakni i kaputa, ali nije našao ništa. Zatim je pretražio fioke na stolu i
komodi. Matilda Keriš nije čuvala pisma. Ako su tu i bili neplaćeni

 
računi, izvodi iz banki, čekovne knjižice, polise osiguranja i svi drugi
simboli moderne papirologije, njih je nesumnjivo uklonila advokatska
firma koja je bila izvršilac testamenta koji je pomenuo Rodžer Dejd.
Wexford nikada nije video tako prazne fioke.
Na stolu je primetio četiri hemijske olovke i jedno penkalo, kao i
onu zastarelu tečnost, mastilo u tamno-plavoj boci.
Pregledao je dva ormana i dve komode, ali tu je sve bilo uredno
složeno, odeća koja je uredno visila na vešalicama, uredno složena
odeća, crne svilene čarape, bez drugih sitnica koje starije gospođe
obično vole kao što su kesice s lavandom ili suve ružine latice. U
gornjoj fioci video je kreme i losione, ali ne i šminku. Matilda Keriš je
nesumnjivo odlučila da prestane da koristi karmin i senku za oči. Nije
mu baš bilo jasno šta ga je nateralo da otvori teglicu sa etiketom -
hidratantna krema. Možda zato što je etiketa izgledala pohabano, kao
da je bila već dugo u upotrebi. Odvrnuo je poklopac i ugledao
braonkasti, vlaknasti puder. Miris je bio nepogrešiv. Bila je to
marihuana.
Pa, to je i očekivao da pronađe. To je samo potvrdilo ono što su mu
Dejdovi već rekli o Matildi. U donjoj fioci pronašao je nešto što mu je
govorio da je, uprkos marihuani, Matilda ipak bila ljudsko biće: tanka
upletena crna svilenkasta kosa, očigledno odsečene dok je bila u
pletenici. Čija je to kosa? Sofina? Šarlotina? Ali Sofina kosa je bila
smeđa, a Šarlotina svetlija. Wexford je bio siguran da je to bila
Matildina kosa.
Odsečena možda pre šezdeset ili sedamdeset godina i sve vreme
čuvana. Ali kosa nikad ne truli, ne raspada se, dok se zubi krune a
nokti pretvaraju u prah...
Obratio je pažnju na knjige i usredsredio se na njihov sadržaj.
Nikad mu nije bilo jasno kako to da policajci, kad sprovode ovakvu
vrstu istrage, samo pogledaju knjigu, otvore i protresu je, a ne obraćaju
pažnju na njen sadržaj i na to ko je knjigu napisao. Nikakva sumnjiva
dokumenta nisu bila skrivena u tim knjigama. Naišao je na Kobetovo
Jahanje u divljini i Prirodnu istoriju Selborna Gilberta Vajta. Bilo je tu

 
nešto od Tesigera, Kinglejka i Sedam stubova mudrosti T. E. Lorensa.
Sasvim neobično, pored nje je stajala neka dečija knjiga na čijim je
koricama bila nacrtana mačka, dok je naslov bio na nekom nepoznatom
jeziku.
Otišao je do drugih spavaćih soba. U jednoj od njih je glosterširski
policajac pažljivo vadio neke male predmete iz fioke, četku, par
razglednica, jednu audio kasetu, tubu neke pomade koju je kozmetička
kompanija delila kao ,,besplatan" poklon, i stavljao ih na vrh komode.
Kao i one u glavnoj spavaćoj sobi, knjige u ovim sobama nisu skrivale
nikakva dokumenta ili fotografije, uglavnom su to bile turističke
knjige. Počeo je da ih vadi, jednu po jednu, u potrazi za nekim papirom
ili kartom koja je možda ostala skrivena među stranicama, ali je
uhvatio sebe kako se, kao što je uvek činio, udubljuje u njihov sadržaj.
Fotoaparati su se sigurno nalazili u predsoblju, kao i negativi. Da
se još uvek aktivno bavila svojom umetnošću, Matilda bi sigurno imala
i digitalni fotoaparat, pored onog konvencionalnog, kako se već naziva
ta vrsta. Šta je očekivao da će naći u ovoj komodi.
Možda blago koje nije uspeo da pronađe u njenom stolu. Ali tu nije
bilo ničega. Veš, tri para grilonki, neobučenih i još uvek
neotpakovanih. Matilda je obično nosila pantalone, a uz njih bi nosila
dokolenice. I njih je tu bilo, mnogo njih, skoro sve od fine crne svile.
Berden je u prizemlju pronašao fotoaparate. Bili su u zasebnom
ormanu zajedno sa stalcima. Ali to je bilo sve što su uspeli da pronađu,
pored jednog adresara s velikim brojem praznih stranica. Radoznalo je
posmatrao mnoge telefonske brojeve čiji su pozivni brojevi govorili o
tome da su u pitanju ljudi koji žive u inostranstvu. Matilda je imala
više prijatelja u inostranstvu, ali možda ipak neće morati da poziva sve
te brojeve ponaosob, možda ipak postoji lakši način...

Ovog puta, premda umoran, mora da ode u Antrim. Ništa neće

postići telefonskim razgovorom. U kući se već primećivalo odsustvo
žene - a na Sofi nije mogao da računa. Videli su se ostaci poručene
hrane iz restorana koju su očito jela dva jedina žitelja ove kuće,

 
plastična ambalaža, masni papir kao i oštar miris začina koji se osećao
u prašnjavoj dnevnoj sobi. Rodžer Dejd je smrdeo na beli luk i neko
začinjeno jelo.
Udaljivši se par koraka od njega, Wexford se obratio Sofi: ,,U kući
tvoje bake nalazi se dečija knjiga na skandinavskom jeziku, a tu su
bile i neke fotografije, očigledno da ih je ona snimila, grad koji izgleda
da bi mogao biti negde u severnoj Evropi. Možeš li da mi kažeš nešto o
tome?"
,,Nisam znala za to", rekla je Sofi i on joj je poverovao, ,,nikada
nisam videla knjigu i nisam primetila slike."
,,Jezik je verovatno švedski", rekao je Dejd. ,,Moj očuh,
pretpostavljam da tako treba da govorim o njemu, živi u Švedskoj.
Jedva da ga poznajem. Sreo sam ga samo jednom. Venčali su se tamo, a
moja majka je tamo odlazila par puta godišnje, ali sve je to prestalo
kada je napunila sedamdeset pet godina. Koliko ja znam, u
međuvremenu su se možda i razveli."
Wexfordu je bilo neobično da zamisli da neko ne poznaje supruga
svoje majke i da čak i ne zna da li se njegova majka razvela ili ne. Ali
je verovao Dejdu. To je bilo tipično za njega. Verovatno bi bilo
beskorisno da ga pita gde u Švedskoj taj čovek živi, ali nije imao šta da
izgubi i pokušao je.
,,Rekao sam vam. Mislio sam da sam bio jasan. Sreo sam ga samo
jednom. Sve što znam je da se zove Filip Trent-Keriš - to je devojačko
prezime moje majke - a nekada je bio vanredni profesor na nekom
univerzitetu.
,,Nije bio na sahrani vaše majke."
,,Ako hoćete da kažete da mu niko nije javio, niste u pravu, po
običaju. Moja sestra je pokušala da mu javi, zatim mu je poslala mejl.
Da li je on dobio taj mejl ili ne, mi ne znamo. Verovatno jednostavno
nije hteo da dođe. Možda je i on mrtav."
Pozvao je Šarlotu Mekalister, ali je dobio poruku na njenoj
sekretarici. Pomislio je da možda pokuša da pronađe njenog muža,
visokog oficira u vojnoj policiji, ali onda je odlučio da je bolje da pokuša

 
na internetu. Neki pametni službenik u stanici će već uspeti da
pronađe Filipa Trenta. Znao je da je sam nesposoban za to. Mogao bi
samo da pronađe sve univerzitete u Švedskoj u nekoj enciklopediji,
ništa više od toga.
Stokholm, Upsala, Lund... Mlada žena sa diplomom fakulteta za
kompjutere rekla mu je da je to lak zadatak za nju, podrazumevajući
da je ona sa svojim talentom bila kadra da učini mnogo više od toga.
Odmah se bacila u potragu po internetu.
Krenuo je kući peške. Planirao je da večera, da sasluša najnovije
vesti o Silvijinom novom dečku - nadao se da će to ovoga puta biti
prijatna priča - i da se kasnije vrati u kancelariju po rezultate. Padala
je sitna kiša, poput rose koja je lebdela u vazduhu, pre vlažna nego
mokra, i otežavala je disanje. Ugledao je Dorkas Vinter. Obmotana u
nekoliko slojeva kišnog ogrtača, raznosila je večernje novine, i tek što je
skrenula sa Kingston Gardensa u njegovu ulicu. Gurala je veliku
crvenu plastičnu torbu sa novinama u nečemu što je ličilo na kolica iz
samoposluge. Kiša je bila poput magle, ljudske prilike bilo je nemoguće
razaznati, pretvarale su se u sablasne oblike poput figura na
istrošenom televizijskom ekranu.
Wexford je već bio sasvim blizu devojčice kada je video da to uopšte
nije bila devojčica, već vlasnik prodavnice novina. ,,Dobro veče", rekao
je. U prvi mah čovek ga nije prepoznao, a zatim se setio: ,,Ah, dobro
veče, nije baš prijatno veče, zar ne?"
,,Gde je Dorkas?"
,,Ima čas voline, a večeras nisam uspeo da pronađem nikog drugog."
,,Ako imate malo vremena", rekao je Wexford, ,,hteo bih da vas
pitam nešto. Sećate se ispovedne kongregacije prošlog jula? Bili ste
tamo?"
,,Naravno da sam bio", bilo je zanimljivo posmatrati kako je
jednostavan trgovac Kenet ,,Hobab" Vinter odjednom postao sav važan
i pompezan kada se poveo razgovor o crkvi Dobrog jevanđelja.
,,Uvek sam prisutan na značajnim crkvenim manifestacijama. Ja
sam jedan od starešina, sećate se?"

 
 ,,Da, dobro, možete li da mi kažete kako je Džajls Dejd otišao u
Pasam Sindžen te noći i kako se vratio u Kingsmarkam?"
,,Mislite, kojim prevozom? Zapravo, mogu da vam kažem, pošto sam
i sam bio u to umešan. Nije bilo slobodnih kola da povezu dečaka.
Mnogi naši članovi, morate da razumete, dolaze na kongregaciju pravo
s posla. Gospođica Mudi je otišla s njim vozom od Kingsmarkama do
Pasingem Parka, a zatim taksijem do Pasingem Hola. U povratku sam
ga ja povezao kolima."
,,Da li je bio uznemiren? Nervozan?"
,,Ko, Džajls Dejd? Nikako. Bio je srećan i rasterećen, neko bi možda
rekao i razdragan."
,,Zaista? Tek što je priznao grehe koje je imao da prizna. Mora da je
bilo postiđen zbog toga, uznemiren, pred čitavom kongregacijom koja je
pevala."
,,Nikako", rekao je Vinter ponovo, ovog puta ljubaznije. ,,Ljudi se
osećaju pročišćeno i oslobođeno. To je vrsta psihoanalize koja dolazi od
boga. Džajls se osećao oslobođeno po prvi put u životu, kao što je slučaj
s ljudima koji upoznaju boga posle pročišćenja."
,,Hvala", rekao je Wexford. ,,Pomogli ste mi. Mogao bih i da uzmem
svoj primerak novina, tako da ne morate da ih donosite."
Vinter je, osmehujući se, pružio Wexfordu Kinasmarkam Evening
Courier rukom u mokrim vunenim rukavicama. ,,Pa, laku noć onda."
Opet je bio normalan čovek.
Wexford je prošetao do kuće, zamišljajući kako se osećao Džajls
Dejd na tom putovanju kolima. Mora da je ispovedio nekakav greh,
možda neku nespretnu i nezadovoljavajuću seksualnu avanturu koju je
mogao da ima petnaestogodišnji dečak, a možda je priznao i
tinejdžerski krađu u prodavnici, kao i poneki džoint. Zatim, posle sveg
tog urlikanja, vikanja i pevanja, putovao je kući, stešnjen nesumnjivo
između Palmerovih, posmatrajući leđa gospodina i gospođe Vinter. I bio
je razdragan? Možda su mu njegovi saputnici u kolima čestitali i
izazvali u njemu neku vrstu euforije? Bilo je to jedino objašnjenje koje
mu se činilo razumno.

 
 Vratio se u svoju kancelariju oko osam i već posle pet minuta ušla je
žena sa kompjuterskom diplomom držeći u ruci nekoliko listova hartije
formata A4 na kojima je bilo odštampano nešto što je očigledno skinuto
sa interneta.
Filip Trent nije mrtav, zdrav je i živi u Upsali. Njegovog imena nije
bilo u Matildinom adresaru. Možda nijedna žena ne bi unela muževljev
telefonski broj u svoj lični adresar, čak ni ako žive odvojeno. Verovatno
ga je znala napamet.

 
 Mogao je da očekuje samo led i sneg na toj severnoj strani sveta.
Trebalo bi da bude srećan što su ga uopšte poslali. Za policajce je prava
poslastica kad ih pošalju u inostranstvo, samo što je on nezahvalno
razmišljao da bi, budući da je tek mart, bilo bolje da su ga poslali u
Italiju ili u Grčku. Možda čak i južnu Španiju, gde se Berden spremao
da otputuje na dve nedelje.
Ali bila je to Švedska. Uspeo je, napokon, da se čuje telefonom sa
Filipom Trentom. I posle jednog kratkog razgovora znao je da je ovog
puta bio u pravu. Stari čovek je govorio istim onim akcentom kao
gospodin Šand-Gib, bivši vlasnik Pasingem Hola, ali je Trentov akcenat
bio blaži i - premda mu je engleski očigledno bio maternji jezik -
pomalo je intonirao reči kao neko ko već godinama koristi prevashodno
švedski jezik.
Priznao je, bez ikakvog osećaja stida ili krivice, da je Džajls Dejd
odseo kod njega, u njegovoj kući u Fjordingenu, u okrugu Upsala. Deo
ili četvrt koji je izgledao kao da je još u srednjem veku, objasnio je
ljubazno, mada ga niko o tome nije pitao, i Wexford je pomislio na
Gospodara prstenova i zemlju hobita u kojoj su oblasti imale slična
imena.
„O da, gospodine Wexford, on je ovde još od početka decembra.
Proveli smo prijatan Božić zajedno. Fin dečko. Šteta što je fanatik, ali
mislim da više nećemo slušati o tome."
Zaista? ,,On mora da se vrati kući, profesore Trent."
Mlada žena koja je savršeno govorila engleski obavestila ga je o
Trentovom sadašnjem položaju i o tome da je nekada bio šef katedre za
austroazijatske jezike (šta god to bilo), na Univerzitetu u Upsali i da je
sada, mada je već odavno napunio šezdeset pet godina i već prešao

 
godine za penziju, zadržao svoju kancelariju na univerzitetu, u svrhu
istraživanja, kao jedan od najistaknutijih bivših profesora.
,,Nisam u stanju da putujem, nadam se da ćete razumeti. Osim
toga, suviše sam zauzet, moram da završim svoj istraživački projekat.
Istraživanje Kmera, Pira i Stienga, na primer, još je u povoju, što je još
uvek kamen spoticanja u lingvistici, a razlog tome je rat koji je
godinama besneo po čitavoj Kambodži." Govorio je kao da je
najozbiljnija posledica tog rata bio njegov efekat na jezike kojima su
govorili narodi u Kambodži.
,,Možda biste mogli da pošaljete nekog?"
,,Mislio sam da sam dođem", rekao je Wexford.
,,Zaista? Trenutno uživamo u prijatnom vremenu. Hladno i sveže.
Predlažem da odsednete u hotelu Line. Ima divan pogled na lineanske
vrtove."
Kada je završio razgovor, Wexford je pogledao značenje austro-
azijatskih jezika u enciklopediji i pronašao da ih ima na desetine, ako
ne i na stotine. To su jezici kojima uglavnom govore narodi u
jugoistočnoj Aziji i istočnoj Indiji. Nije bio mnogo pametniji, mada je
uspeo da poveže Kmer sa Kmer Ružom. Odrednica o Upsali mu je
mnogo više pomogla. Ne samo da je tu rođen botaničar Lineus, već i
Celzijus, čovek koji je ustanovio merenje temperature, Ingmar
Bergman i Dag Hamarskjold, drugi generalni sekretar Ujedinjenih
nacija, dok je Strindberg pohađao Trentov univerzitet. Pitao se šta je
Trent mislio pod prijatnim vremenom. Barem neće padati kiša...
Na Hitrou je ušao u knjižaru s namerom da kupi nešto što bi mogao
da čita u avionu. Bedeker o Švedskoj je već imao. Osim toga, nije tražio
nikakav bedeker, već bilo šta, književnost ili ne, nešto što bi mu se
spontano dopalo. Na veliko iznenađenje, među mnogim klasicima
pronašao je tanku knjižicu za koju nikad ranije nije čuo: Kratak
boravak u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj, autorke Meri Volstonkraft.
Priznao je sam sebi da nikada nije pročitao nijedno drugo delo majke
Meri Šeli osim Borbe za ženska prava, i odlučio je da kupi knjigu.

 
 Let je bio u pet. Nije bilo hladno, dan je bio vlažan i maglovit iako
kiša nije padala od prethodne večeri, ali je Wexford ipak poneo svoj
zimski kaput, veoma star kaput od tvida, koji je još pre nekoliko
godina zamenio kišnom kabanicom. Stavio ga je preko krila, smestio se
na svom sedištu i otvorio knjigu. Nažalost, Meri Volstonkraft je provela
više vremena u Norveškoj i Danskoj nego u Švedskoj. Wexfordove nade
da će možda dobiti sliku o tome kako je izgledala Upsala poslednjih
godina osamnaestog veka brzo su se raspršile. U svakom slučaju, ta
slika bi se razlikovala od onoga što je Upasala danas, kao i ishrana od
dimljenog mesa i slane ribe koju je kritikovala autorka, i bledolikost
lokalnog stanovništva. Naravno, siromaštvo je već samo prošlost, ali
nadao se da je stanovništvo i dalje ,,ljubazno i prijatnih manira".
Odlučio je da ode pravo u hotel Line i da ode kod Džajlsa i profesora
Trenta sutradan ujutru. Policija iz Upsale je već obaveštena o Džajlsu,
i bilo je nemoguće da se dalje krije ovde. Wexford je na parčetu papira
napisao ,,Hotel Line Upsala", ali vozač taksija je dovoljno govorio
engleski i razumeo je njegova uputstva.
Bilo je mračno. Vozili su se duž širokog, pravog druma, kroz nešto
što je ličilo na šumu jela i breza. Kuće koje je video kroz dobro
osvetljenu tamu izgledale su moderno, sve od istog materijala - sve sa
crvenim krovovima presvučenim olovom kao zaštita od kiše, iako su se
razlikovale po izgledu. Zatim je ugledao gradska svetla u daljini i
mogao je da razazna visoku katedralu, tamnu siluetu sa dve visoke
kule koje su se uzdizale prema blistavo-plavom nebu posutom
zvezdama. Na Matildinoj litografiji kupole su bile lučne. Samo su se
naveoma starim slikama videle gotičke kule. Nije razumeo zašto, osim
ako to uopšte nisu bile slike Upsale, već nekog drugog severno-
evropskog grada.
Na jednom brdu nalazio se velelepan dvorac, lepo ukrašene zgrade
za koje je pomislio da su iz perioda baroka, i brza crna reka. Izašao je
iz taksija dok je vozač strpljivo izbrojao švedske krune koje je držao u
ruci. Iz nekog čudnog razloga imao je osećaj da može da veruje da ga
taj čovek neće prevariti, što ne bi mogao na drugim mestima.

 
 Samo je nekoliko trenutaka bio napolju i već je osetio kako mu se
lede kosti. Ali u unutrašnjosti hotela Line bilo je prijatno toplo. Svi su
govorili engleski, svi su bili ljubazni, predusretljivi, efikasni. Našao se
u praznjikavoj sobi, nekako bezličnoj, ali u njoj je bilo svega što mu je
bilo potrebno. Iz slavine je potekla vrela voda. Pomalo nesigurno i
sledeći hotelska uputstva za upotrebu telefona, okrenuo je broj Filipa
Trenta. Umesto poplave švedskog, čuo je Trentov glas: ,,Halo".
Wexford mu je javio da je stigao, i da će biti kod njega u pola deset
ujutru, kako su se već unapred dogovorili. Trent, koji se veoma dobro
uklapao u stereotip senilnog profesora, do te mere da je izgledalo kao
da preteruje u tome, čini se da je zaboravio ko je Wexford. Wexforda ne
bi iznenadilo da ga je pozdravio jeziku va, tin, ho, ili nekom drugom od
austroazijskih jezika, čije je postojanje sam otkrio. Ali pošto je rekao
nešto nejasno o tome da mora da se ,,vrati na zemlju", Trent se složio
da se sastanu sutra u pola deset. U to vreme već uveliko služe kafu.
Zvučao je kao da živi u restoranu.
,,Moja kuća je na uglu Ostragatana i Gamla Torgeta. To su za vas
Istočna ulica i Stari trg. Manje-više." Da li je to značilo da tako manje-
više znači prevod, ili da je kuća manje-više tamo?
,,Nalazi se na reci. Možete da pitate u hotelu za plan grada."
Filip Trent je zvučao kao da ga njegova poseta ni najmanje ne
zanima. Wexford se dugo tuširao vrućom vodom a zatim otišao u
krevet. Ali ulica u kojoj se nalazio hotel bila je glasnija nego što je
očekivao. S obzirom na to da je ovo mesto bilo čisto i hladno, strogo i ne
tako gusto naseljeno, očekivao je potpunu tišinu. Umesto toga,
odjekivali su glasovi mladih ljudi i zvuci muzike. Zvuk šutiranja
nečega i zvuk paljenja motocikla. A onda se setio da je ovo
univerzitetski grad, najstariji u Švedskoj, švedski Oksford, i jedan od
najstarijih u Evropi, ali ipak pun modernih mladih ljudi. Seo je na
krevet, čitao je Meri Volstonkraft o tome kako je lako dobiti razvod u
Švedskoj i o superiornosti malih gradova u odnosu na slična mesta u
Velsu i zapadnoj Francuskoj. U međuvremenu je nastupila tišina i on
je zaspao.

 
 Jutro je bilo svetlo i hladno. Ali gde je sneg? ,,Nismo imali puno
snega već godinama", rekla mu je devojka koja je služila doručak, bolje
rečeno upućivala goste do švedskog stola, a koja je govorila nekoliko
jezika. ,,Kao i svi na svetu, i mi smo pogođeni globalnim zagrevanjem."
Zatim je naglo dodala, gledajući Wexforda pravo u oči: ,,Da li znate da
je Švedska prva zemlja u svetu po očuvanju prirodne sredine?" Rekao je
da mu je drago da to čuje. Ona je ponovo došla do njegovog stola sa
planom grada koji je uzela na recepciji. ,,Evo. Fjordingen. Nije tako
veliki, sve možete lako da nađete."
Bilo je još rano. Otišao je do te ,,četvrti", i našao se na mestu kakvo
nikada pre nije video. Nije da su mu nedostajali simboli moderne
zapadne države. Daleko od toga.
Odjednom je shvatio kako je čudno, kako je osvežavajuće na mnogo
načina da vidi najnovije modele kola, Internet kafe, radnju sa
muzičkim uređajima, moderno obučene žene, lepo obučenog policajca
koji usmerava saobraćaj, a da u isto vreme udahne kristalno čist
vazduh, nezagađen i svež. Nebo je bilo jarko svetlo-plavo, a po njemu su
se kotrljali mali oblaci koje je nosio vetar. Bilo je tu i modernih zgrada,
ali većina ih je bila iz osamnaestog veka, žute, bele i braon zgrade
tipične za švedski barok. Već su bile tu u vreme kada je Meri
Volstonkraft pisala svoju knjigu. Nije bilo mnogo kola, ni mnogo ljudi.
Dok je hodao prema lineanskim vrtovima, setio se da u ovoj ogromnoj
zemlji živi samo osam miliona ljudi, dok ih je u vreme Meri
Volstonkraft bilo manje od tri miliona.
On je zaista želeo da uđe u Lineusovu baštu, makar da pogleda
preko zida, jer je prethodne noći na brzinu pročitao o Lineusu i
njegovim putovanjima po svetu u potrazi za novim vrstama biljaka.
Nije bilo najbolje doba godine, osim ako niste entuzijasta ili stručnjak
za biljke, jer sve je još uvek spavalo, čekalo je da stigne proleće koje je
inače počinjalo kasnije nego u Engleskoj. Pomislio je na svoju jadnu
baštu, poplavljenu neprirodninm pljuskovima. Ako je istina da je ova
zemlja prva u svetu po očuvanju životne sredine, da li bi ih ta činjenica
kojom se oni tako diče spasila od dolazećih katastrofa?

 
 Bilo je devet sati. Odjeknulo je zvono sata koje kao da se nalazilo
direktno iznad njegove glave. Ubrzao je korak i počeo da hoda u pravcu
tog zvuka. Kada je izašao iz manjih ulica na čistinu s koje se pružao
širok pogled na grad, ugledao je veliku katedralu koja je veličanstveno
stajala pred njim. U sećanje mu se javio jedan citat Hansa Andersona
koji je, kada je posetio ovaj grad, pisao o tome kako katedrala "podiže
svoje kamene ruke prema nebu". Bilo je tačno tako, pomislio je, dok se
jeka poslednjeg, devetog udarca polako stišavala. Domkirka je bila siva
i zagasito-crvena, tamna i stroga, velika i zastrašujuće prelepa, nije
ličila ni na jednu drugu katedralu koju je on video ili koju je mogao da
zamisli. Samo je po pravim linijama i šiljatim lukovima podsećala na
englesku gotiku. U poredenju s njom katedrale u Engleskoj izgledale su
kao male seoske crkve.
Oko nje prostirale su se zgrade univerziteta, Odinslund i, daleko
iznad, ogroman dvorac sa dve kružne kupole. Gledao je u sliku koju je
Matilda Keriš držala na zidu iznad. Čak je i nebo bilo isto, bledo,
prošarano oblacima.
Suviše je bilo rano da ode kod čoveka koji je bio njen suprug. Došao
je u modernu, poprilično ružnu ulicu sa prodavnicama kakvih je bilo i
u Engleskoj i koje je mrzeo najviše na svetu, to je ona arhitektura koju
svi preziru, ali koja je i dalje u upotrebi.
Zatim je krenuo ka reci koja se zvala Firis i koja je delila grad. Bila
je ledeno hladna, blistava i tamno-plava, a njeni mali talasi kao da su
se užurbano kotrljali prema sledećem mostu, pa narednom mostu, pa
onom iza njega. Dok je i sam stajao na jednom mostu bilo mu je drago
što je obukao svoj stari kaput od tvida, i primetio je da su svi bili
toplije obučeni nego što bi bili u Kingsmarkamu. Šalovi, šeširi i čizme
su ih štitili od oštrog vetra i ledenog vazduha. Posmatrao je sopstveni
dah koji je pravio paru.
Bilo bi prijatno da čovek leti prošeta pored ove reke. Prošao je pored
niza malih prodavnica i kafea, posmatrao brodove. Kada ovde počinje
leto? U maju ili junu, pretpostavio je. Na zapadnoj strani otišao je do
sledećeg mosta, a kada je pogledao preko reke, shvatio je da je stigao

 
na svoje odredište. Prema mapi, na toj strani nalazila se Gamla Torget
i ulica koja je išla duž reke, Ostragatan. Dakle, ta kuća sa oker
fasadom, tri sprata visoka i sa običnim prozorima od kojih je svaki imao
svoj par žaluzina, mora da je Trentova. Žaluzine su sada bile otvorene,
a staklo se presijavalo na svetlosti sunca. Kao i žaluzine, ulazna vrata
su bila obojena u belo. Nijedan švedski arhitekta, pomislio je, nije
gubio vreme niti novac na suvišne ukrase, a rezultat je bila smirena,
blaga arhitektura, iako pomalo ogoljena. Zvono na katedrali odjeknulo
je samo jedanput, što je označavalo polovinu sata, i Wexford je prešao
most i pozvonio na vrata profesora Trenta.
Sam Trent bi ih otvorio, pretpostavio je, ili šta god to bilo što bi ova
hladna i progresivna nacija smatrala kućnom poslugom, možda neko
ko je zadužen da kuva kafu u pola deset ujutru, ili možda neko poput
one otresite mlade devojke u hotelu Line. Sasvim neočekivano, vrata je
otvorio šesnaestogodišnji dečak: taman, vrlo visok i neobično mršav.
,,Filip je rekao da ja treba da vas pustim u kuću", rekao je Džajls
Dejd.
,,Mislim, rekao je da to treba ja da učinim i niko drugi."

 
 Očekivao je prijatno uređenu kuću, ali ne enterijer iz
osamnaestog veka i viktorijanski nameštaj, plavo-beli sa blistavom
pozlatom. Sve je bilo besprekorno i sasvim neakademski čisto. Dečak
nije rekao ništa više. Bio je zgodan, sa pravilnim crtama lica, tamno-
plavim očima i bujnom tamnom kosom, a Wexford je pretpostavio da se
nije šišao tri meseca. Možda mu je prvi put bilo dozvoljeno da živi tako
opušteno. Pokazao je Wexfordu put u dnevnu sobu, koja je zauzimala
gotovo čitavo prizemlje. Prvo što je primetio bile su knjige na policama.
Poput one koje je video kod Matilde, bile su to knjige sa slikama mački
bez repova na koricama. Pelle Svanslös, pročitao je na koricama, ali
nije ni pokušao to da izgovori. U sobi je bilo još bledog delikatnog
nameštaja. U jednom uglu bila je peć koja je sezala do tavanice,
uokvirena belim i zlatnim porculanskim pločicama. Prozor je gledao na
reku sa prednjih prozora i na malu golu baštu iza kuće.
Jedan star čovek koji im se posle nekoliko trenutaka pridružio bio
je visok i skoro isto toliko mršav kao i Džajls. Možda je nekad, pre pola
veka ili više, izgledao kao Džajls, još uvek je imao bujnu kosu, sada
gotovo sasvim belu. Nije izgledao mrzovoljno, već pre utonuo u misli i
preokupiran. Na ovu posetu očigledno je gledao kao na neprijatan
incident koji ga odvlači od njegovog jednoličnog naučničkog života.
,,Pa, da, dobro jutro", rekao je glasom koji je podsetio na Šand-Giba.
,,Molim vas da se ne uznemiravate zbog ovoga. Neću ići na univerzitet
ovog jutra. Nemojte da osećate da morate, ovaj, da žurite." Rekao je to
kao da je izgovorio nešto bezobrazno, neku frazu iz najnovijeg slenga.
Wexford je shvatio da je imao posla sa čovekom koji je bio do te mere
egocentričan da je mislio da su svi drugi isključivo zabrinuti za to da
njemu bude prijatno.

 
 ,,Ne žurite. Sedite. Ah, vi već sedite, dobro."
Okrenuo se ka Džajlsu i rekao mu nešto na stranom jeziku,
nesumnjivo na švedskom, na šta je Džajls odgovorio na istom jeziku.
Wexford ih je nemo posmatrao. Kada se dečak udaljio, Trent je rekao:
,,Švedski jezik se neverovatno lako uči. Svi skandinavski jezici su laki.
Sasvim laki. Naravno, postoje konjugacije i deklinacije, ali na sasvim
logičan način, ne kao u drugim jezicima koje bih mogao da navedem."
Wexford se uplašio da će Trent početi da ređa primere, ali profesor je
nastavio da govori o švedskom jeziku. ,,Sam sam ga naučio, oh, ima
tome već sto godina, za nešto više od mesec dana. Džajlsu je bilo
potrebno malo više. Mislio sam da bi trebalo pametnije da upotrebi
vreme koje provede ovde. Naravno, ja sam se pobrinuo za to da on
nastavi sa svojim obrazovanjem, i ne samo u tom određenom aspektu."
Govorio je kao da je jedini problem sa Džajlsovim odsustvom bilo to
što će propustiti nekoliko časova u školi. Wexford je za trenutak
zanemeo. Ali kada se Džajls vratio noseći na poslužavniku šoljice sa
kafom, on se obratio dečaku.
,,Džajls, ja se vraćam u Veliku Britaniju danas popodne, u pola tri,
a kod sebe imam i kartu za tebe. Očekujem da se vratiš sa mnom."
Wexford je očekivao da će barem jedan od njih dvojice, ako ne i
obojica, pružiti otpor.
Ali Džajls je samo rekao: ,,Da, krenuću s vama." Dodao je Wexfordu
šolju kafe i malu posudu s mlekom. ,,Znam da moram da se vratim,
uvek sam znao da ću pre ili kasnije morati da se vratim."
Starac je gledao kroz prozor, ne kao da se pretvarao da je taktičan
ili galantan, već sigurno zato što je zaista razmišljao o nečemu sasvim
drugom, možda o sintaksi palau jezika. Dečak je podigao pogled,
pogledao pravo u Wexforda, a lice mu je poprimilo onaj mučan izraz
osobe koja je na ivici suza. ,,Poći ću s vama", rekao je. Uložio je napor,
lice mu je očvrsnulo i nije bilo suza. ,,Kako je moja sestra?"
,,Ona je dobro." Nije bila dobro, ali šta je drugo mogao da kaže? U
tom trenutku sigurno ne bi bilo primereno da mu kaže da ju je majka

 
napustila. Vrela kafa ga je probudila i osvežila i on je usmerio svoju
pažnju na vlasnika kuće.
,,Mogu li da znam šta vas je spopalo profesore Trent, kada ste
pružili utočište Džajlsu? O čemu ste razmišljali, vi kao odgovoran
građanin, uvaženi profesor vaših godina? Ako ništa drugo, zar niste
pomislili na svoju građansku dužnost?"
,,Spopalo...", rekao je Trent osmehujući se. ,,To mi se sviđa. Kao
mlad sam razmišljao o tome kako bi bilo zaista neverovatno da me
nešto spopadne. Mislim da me spopadne nekakav duh. Da li bi, na
primer, sa sobom u mene uneo znanje različitih jezika? Zamislite da ste
odjednom u stanju da govorite hiti jezikom." Zaustavio ga je šokirani
izraz na Džajlsovom licu. ,,Ma hajde, Džajlse, oslobodio si se tih
fundamentalističnih gluposti, znaš da jesi. Sam si mi rekao više puta. I
sam vrlo dobro znaš da nije moguće da te opsedne zao duh, sa talentom
za jezike ili bez njega."
,,Ranije sam mislio", rekao je Džajls, ,,da je Džoana bila opsednuta
zlim duhom. Kažu da zao duh ume da nagna ljude da se tako
ponašaju." Nije rekao o kome govori, ali bilo je očigledno da je mislio
na dobre jevanđeliste. ,,Rekli su mi da je mene opseo zao duh koji me je
naterao da uradim ono što sam uradio."
,,Ti si sad dovoljno pametan i obrazovan da znaš da ne možeš da
poveruješu to."
Wexford je odlučio da je bilo vreme da to prekine. ,,Profesore Trent,
niste odgovorili na moja pitanja."
,,Nisam? Šta ste me pitali? O da, nešto o mojoj građanskoj dužnosti
da ne smem da pružam utočište odbeglim kriminalcima. Pa, nikad
nisam mislio da imam građanske dužnosti, a Džajls nije kriminalac.
Sami ste to rekli." Zatim je iz njega pokuljala bujica švedskih reči i
Džajls je klimnuo glavom. ,,Nisam čak ni naročito odgovoran. Nikad me
nisu zanimali ni zakon ni politika, pa ni religija. Uvek sam mislio da je
dovoljno što sam odgovoran za to da razmrsim zamršene probleme
jezika kojima govori sedamdeset miliona ljudi."

 
 Ponovo je uputio Džajlsu nekoliko nerazumljivih rečenica, zbog
kojih je Wexford na kraju planuo: ,,Molim vas da ne razgovarate na
švedskom. Ako budete nastavili, moraću da insistiram da sa Džajlsom
ostanem sam. To mogu da uradim, on već ima šesnaest godina.
Pretpostavljam da je vaša pokojna supruga zatražila od vas da primite
Džajlsa kod sebe?"
,,To je istina", rekao je Trent malo ljubaznije. ,,Jadna Matilda.
Znala je da bih sve za nju učinio, osim da pristanem da živim u
Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske." Stresao se
nekako neprirodno. ,,Znala je da sam ja upravo čovek koji joj je
potreban, koji bi pružio utočište nekom ko beži od pravde. Pored toga,
moja kućna pomoćnica se preselila u Umeu, i pomislio sam da bi Džajls
mogao da bude prigodna zamena za neko vreme. Ja sam, nećete
poverovati, čovek koji ne beži od kućnih poslova, ali potreban mi je
asistent. Moram da vam kažem, prilično sam se vezao za ovog dečka.
Pomagao je oko kućnih poslova, išao u nabavku, raspremao krevete i
kuvao kafu, dobro, Džajlse, da li je to bio primer nepravilnosti?"
Džajls se osmehnuo. ,,Ne. To bi bio slučaj da ste rekli 'spremao je
krevete i kafu'. Ovo je bila silepsa."
,,Vrlo dobro", rekao je Trent. ,,Bio bih daleko manje srećan,
inspektore, da mi je Matilda poslala budalu. Obavljen kućni posao nije
nikakva kompenzacija za nedostatak mentalnih sposobnosti. Da li se
približavam odgovoru na vaša pitanja?"
Wexford nije odgovorio. Uvideo je da je taj razgovor beskoristan. A
šta bi on učinio i da je dobio nekakvo priznanje od Trenta? Tražio da
ga izruče Velikoj Britaniji? Sama pomisao na to bila je smešna. Možda
je samo želeo da se osveti. Premda je znao da je osveta cilj vredan
prezira, ipak je odlučio da nastavi: ,,Vi ste obavešteni, gospodine Trent,
da je vaša supruga preminula?"
Na to je Džajls spustio pogled, ali je Trent samo rekao: „O da,
obavešten sam. Matildina ćerka mi je javila. Mogao sam da odem na
sahranu - ne da volim sahrane - čak i po cenu da moram da provedem
dan sa Džajlsovim roditeljima, ali nisam mogao da ostavim Džajlsa

 
samog ovde. Pored toga, tek što sam stigao do ključne tačke u mom
istraživanju rane proliferacije Pera, mislim da će to biti pomak u
izučavanju ove oblasti."
,,Neću vas pitati za motive gospođe Keriš. Za razlog zašto vas je
zamolila da primite Džajlsa. Znam šta je to bilo."
Džajls ga je upitno pogledao u njega, ali on ništa nije objasnio.
,,Putovao si sa irskim pasošem", rekao je. ,,Pre nego što ste ti i Sofi
napustili kuću, pozvali ste Matildu, znali ste da će vam pomoći, i ona ti
je predložila da poneseš irski pasoš sa sobom i da ostaviš britanski, da
bi prevario policiju. Da li sam u pravu?"
Džajls je klimnuo glavom. ,,Šta se desilo sa Matildom?"
,,Imala je srčani udar", rekao je Wexford. ,,Sofi je bila sa njom. Ona
je bila kod nje sve vreme. Pozvala je hitnu pomoć i onda je, naravno,
morala da se preda. Ništa drugo nije mogla."
,,Trebalo je odmah to da uradimo, zar ne? Mislim, da pozovemo
hitnu pomoć." Nije mu bio potreban odgovor. Znao je šta bi Wexford
rekao, šta bi svi rekli.
,,Mislio sam da mi niko neće poverovati. Oni bi pomislili ono što je
Matilda pomislila, ali ne bi bili toliko puni razumevanja."
,,Možeš o tome da mi pričaš u avionu", rekao je Wexford. ,,Sada
bolje spremi svoje stvari. Idemo na aerodrom, ali prvo da ručamo."
Trent je ćutao dok je trajao taj razgovor. Zatim se okrenuo i svojim
hladnim, plavim očima pogledao prvo u Wexforda, a zatim u dečaka.
,,Da sam znao da će ovaj razgovor trajati tako kratko ne bih menjao
svoj raspored." Gotovo su se mogli čuti navodnici, do te mere je
naglasio poslednju reč. ,,Pretpostavljam da bih mogao sada da odem do
univerziteta, pre nego što izgubimo još više vremena."
,,Vratiću se", rekao je dečak nestrpljivo. ,,Znaš šta smo se
dogovorili. Za dve godine vratiću se ovde da upišem fakultet." U tišini
koja je usledila pogledao je u Wexforda.
,,Hoću, hoću, zar ne?"
,,Nadajmo se da je tako", rekao je Wexford. Okrenuo se ka Trentu.
,,Recite mi nešto. Katedrala ovde ima dve gotičke kule. Ali na slikama

 
koje sam video u kući gospođe Keriš, a koje datiraju iz osamnaestog i
devetnaestog veka, video sam tu istu katedralu ali sa lučnim
kupolama. Zašto?"
Trent je delovao kao da mu je sve to beskrajno dosadno. ,,Ah, izbio
je veliki požar i kule su se srušile ili nešto slično, onda su oni obnovili
katedralu i postavili te kupole, a onda su krajem devetnaestog veka
kupole izašle iz mode, pa su ih srušili i ponovo podigli gotske kule.
Glupost."
,,Da li smem...", obratio mu se Džajls, ,,da li smem da uzmem jedan
primerak Pelea? Kao suvenir?"
,,Ah, uzmi je, uzmi je", rekao je Trent iritirajuće, ,,a sada ako biste
me izvinili..."

U djuti fri šopu Wexford je kupio parfem za Doru, a uzeo je u obzir

savet koji mu je dao Berden pred Božić. Džajls je pio koka-kolu a
Wexford, ne baš uživajući u tome, malu i veoma skupu bocu mineralne
vode. Dečak je bio tih i krotak, očito preplašen zbog povratka kući i
nerado napuštajući zemlju koja ga je primila. Još uvek je nostalgično
gledao kroz prozore aerodroma u pravcu Upsale.
Let je bio odložen, ali samo 2O minuta. Wexford je ustupio Džajlsu
sedište do prozora. Kada se avion pokrenuo, žena koja je sedela preko
puta njega se prekrstila, pomalo postiđeno, pomislio je Wexford. Dečak,
koji je i sam to primetio, progovorio je po prvi put od kako su vezali
pojaseve: ,,Ja sam odustao od svega toga."
,,Svega čega?" Wexford je pomislio da zna, ali je želeo da pita.
,,Zvali biste to fundamentalizmom." Džajls se namrštio. ,,Dobri
jevanđelisti i sve to. Izlečilo me je sve ovo što se dogodilo. Mislio sam,
mislio sam da su bili, pa, ono što su govorili da jesu, dobri. Želeo sam
da budem dobar. Mislim u najširem mogućem smislu, znate li na šta
mislim?"
,,Mislim da znam."
,,Vidite, način na koji se ljudi ponašaju, mislim na ljude mojih
godina, to mi se gadi.

 
 Moja sestra postaje takva. Seks i reči koje koriste i način na koji se
doteruju, rugaju se svemu religioznom ili moralnom ili šta-god. Sve te
stvari na televiziji, mislim na komedije i sve to. I mislio sam, mislio
sam da želim da se udaljim od toga, da ostanem čist.
,,Crkva u koju sam išao nije bila dobra. To je bila crkva Svetog
Petra. Oni nisu izgleda znali ni u šta veruju niti šta šta žele. Dobri
jevanđelisti su izgledali tako sigurni. Za njih je postojao samo jedan
način, radiš sve to što ti se kaže i bićeš u redu. To je ono što volim. Da
li razumete?"
,,Možda. Zašto si želeo knjigu?"
,,Pde Svanslos? 'Svanslos' znači bezrepi. To su dečije knjige o
jednom mačku i njegovim prijateljima, i svi oni žive u Fjordingenu,
blizu mesta u kome sam ja bio. Hteo sam da imam nešto da me
podseti."
,,Da. Dopalo ti se tamo, zar ne? A sada, zašto mi ne kažeš šta se
desilo tog vikenda? Onda kada je Džoana došla kod vas? Čuo sam
verziju tvoje sestre, a većina onoga što je ona rekla nije istina."
,,Ona stalno laže, ali to nije njena krivica."
,,Sada želim da čujem istinu, Džajls."
Letelica se kretala po pisti, prvo polako, zatim sve brže i tada je
pilot pozvao posadu da zauzmu mesta za poletanje. Lagano su se vinuli
u vazduh, u plavo nebo, nije bilo oblaka kroz koje su morali da se
probijaju.
,,Reći ću vam istinu", rekao je dečak. ,,Želeo sam odmah to da
uradim, ali sam se bojao."
Lice mu je prebledelo, a kada se okrenuo i pogledao u Wexforda,
inspektor je shvatio da je dečak bio očajan. ,,Morate da mi verujete, ja
nisam ubio Džoanu, ništa joj nisam uradio, ništa."
,,Znam to", rekao je Wexford. ,,Znao sam to još pre nego što sam
saznao gde si."

 
 Izgleda da ima puno ljudi koji će da izbegnu kaznu", gunđao je
asistent načelnika policije.
,,Ne bih se složio, gospodine", rekao je Wexford žilavo. ,,Ovde
imamo jednu optužnicu za ubistvo, jednu za tajenje smrti, treću za
traćenje policijskog vremena. Čak i ako se dečak izvuče sa uslovnom
kaznom, ta osuda će zauvek ostati u njegovom dosijeu. Sumnjam, na
primer, da bi ga Šveđani uopšte pustili da ponovo uđe u zemlju i da se
upiše na Univerzitet u Upsali, a to je ono što on želi."
,,I vi to nazivate kaznom?"
,,Za njega će biti kazna. A njegova sestra će biti kažnjena tako što
će morati i dalje da živi sa svojim ocem."
Predao je svoj izveštaj Džejmsu Fribornu i obrazložio ga do
najsitnijih pojedinosti. Sada je trebalo da se sastane sa Berdenom i da
i njemu sve objasni. Bilo je to vlažno aprilsko veče, polja oko
Kingsmarkama bila su natopljena vodom, ali ne i poplavljena. Wexford
je hodao ulicom Haj prema Oliv i Dovu i posmatrao ta blistavo-zelena
polja koja su se presijavala na žućkastom svetlu zalazećeg sunca. Na
raskrsnici kod ulice Kvin pošao je zaobilaznim putem. Podstakla ga je
radoznalost i naravno, prodavnica novina, koja je obično bila otvorena
do osam uveče, bila je zatvorena, a na njoj je stajao natpis ,,zatvoreno
do daljnjeg". Možda je to bio znak, možda je to bio trenutak da prestane
da kupuje taj apsurdni anahronizam, provincijske večernje novine.
Kome to treba? Ko je to želeo? Ipak, ako te novine nestanu, mnogi će
izgubiti posao, a tu su i druge prodavnice novina u komšiluku koje ih
raznose...
Zbog tog zaobilaznog puta malo je zakasnio. Berden ga je već čekao
u njihovom separeu, maloj ušuškanoj prostoriji u zadnjem delu

 
restorana iz koje se moglo ući u bar, jedini deo hotela u kome se moglo
popiti piće, a u kome nije bilo muzike, hrane i dece.
Tu nije bilo ni postera s pitanjem želite li da postanete milioner,
lokalna verzija ovog kviza koja se prikazivala uživo i bez reklama. Taj
izdvojeni kutak u kome je stajao Berden, leđima okrenut velikoj peći na
ugalj, bila je mala soba u braon drvetu i sa braon tapetama, na kojima
su visile veoma tamne slike nejasnih scena iz lova. Sudeći po onome
što se moglo razaznati u tami, to su bile slike životinja i muškaraca na
konjima koji su jurili za nečim kroz paprat i trnovito grmlje. Moguće je
da je poslednjih nekoliko godina malo njih pušilo u ovoj sobi, ali u
jednom mnogo dužem periodu pre toga mnogi su to činili.
Budući da sobe u Oliv i Dovu nikada nisu bile preuređene, a
sigurno ne od početka dvadesetog veka, dim nekoliko miliona cigareta
obojio je tavanicu, nekada bež boje, u tamno-braon boju nameštaja.
Jedini nameštaj u toj sobi bila su dva stola i šest stolica. Na stolu
koji je bio bliži vatri stajale su dve krigle piva, dva paketa čipsa i činija
sa indijskim orahom. Bilo je jako, ali ne i neprijatno vruće. Berden,
koji je pocrneo na odmoru, nosio je jedno od svojih vikend odela. Odelo
od tvida sa karamel košuljom i kravatom koja je slučajno bila iste boje
kao i plafon.
,,Opet pada kiša", rekao je Wexford. ,,Nadam se da ćete mi reći
nešto od više toga."
Wexford je seo. ,,Ah, i previše. Lepo je ovde zar ne? Tiho. Pitam se
da li će ovo biti kraj crkve Dobrih jevanđelista. Verovatno, barem za
neko vreme." Otpio je gutljaj piva i pomislio na to da otvori jedno
pakovanje čipsa, ali se s uzdahom predomislio. ,,Sve vreme sam mislio
da je ovaj slučaj koji se tiče Dejdove dece, ali nije. Ne zaista. Oni su bili
samo pioni. Radilo se o sukobu između dobrih jevanđelista i Džoane
Troj, ili pre ljudi poput Džoane Troj u širem smislu te reči."
,,Šta to znači?"
,,Objasniću. Postoji nešto u vezi sa dobrim jevanđelistima što smo
znali od početka, ali čemu nismo pridali važnost koju zaslužuje:
njihovo naglašavanje čistote. Trebalo je da obratim više pažnje na to

 
jer je to bio jedan od glavnih ciljeva crkve koje je pomenuo sam Džašub
Rajt. Govorio je o nečemu što je on nazivao 'unutrašnja čistota' a jedino
na šta sam ja mogao da pomislim u vezi s tim bilo je ricinusovo ulje
koje se, za slučaj da si suviše mlad da bi to znao, nekada smatralo
lekom protiv zatvora. Pretpostavljam da zato nisam pridao značaj
činjenici da je unutrašnja čistota bila slogan dobrih jevanđelista. Samo
što oni nisu mislili na ono što se danas naziva čišćenjem tela od
toksina, mislili su na seksualnu čistotu, na čednost. Telesna grešnost
bila je greh koji su od novajlija očekivali da ispovede kada bi ih doveli
na ispovednu kongregaciju."
,,Ne mogu da zamislim", rekao je Berden, ,,da je Džajls Dejd imao
nešto značajno da kaže u svojoj ispovesti. Imao je tek petnaest godina."
,,Tu grešiš. Imao je mnogo toga da kaže o sveštenicima u crkvi u
koju je ranije odlazio.
Ali, ostavimo to za sada, da se vratimo na same dobre jevanđeliste.
Kao ni druge slične fundamentaliste, njih nisu mnogo zanimali drugi
gresi, ono što bismo možda ti i ja nazvali gresima, nanošenje povreda,
okrutnost, krađa, laži i nepristojno ponašanje, njima sve to nije
smetalo. A slušajući Džajlsa stekao sam utisak da su oni smatrali
traćenjem njihovog vremena kada bi neko govorio o tome da je udario
ženu ili zapostavio svoju decu. Njihova pažnja bila je usmerena na
seks, seks pre braka i van braka, bludničenje i preljubu, a za koje su,
po njihovom verovanju, najviše bile krive žene, budući da one izazivaju
muškarce, slično načinu na koji su na taj problem gledali sveti oci rane
katoličke crkve i pojedine moderne američke sekte.
Seks, prema njihovom verovanju kako ga je predstavio Džajls, mora
biti isključivo ograničen na supružnike, a i tada u minimalnoj količini.
Idealno, seks treba upražnjavati samo onda kada se prave deca."
Berden je klimao glavom. ,,Dobro, a koje je Džajlsovo mesto u toj
priči?"
,,Hajde da se vratimo na Džoanu Troj. Džoana je naizgled bila
sasvim normalna mlada žena, pametna, darovita, privlačna, bila je
dobar nastavnik i potencijalno uspešna osoba sa lepom karijerom i

 
ispunjenim životom ispred sebe. Ali, već je učinila da taj ispunjen život
sasvim upropasti."
,,Na šta mislite?"
Wexford je pogledao kroz prozor u kišu koja je udarala o staklo i
sumornu tamu napolju. Zavese od braon somota su izgledale kao da
nikada nisu bile navučene, još od onda kada ih je neko okačio na tu
šipku od mahagonija pre trideset ili četrdeset godina.
Ustao je i povukao zavese sa kojih je poleteo oblak prašine koja je
smrdela na duvan.
Tek kada je navukao zavese videli su da je somot pun rupa. Obojca
su se nasmejali.
,,Samo sam hteo da ne gledam vreme napolju", rekao je Wexford, a
zatim nastavio: ,,Pitao si me na šta sam mislio. Kada je Džoana bila
tinejdžerka privlačio ju je moderni život. Kao i mnoge njenih godina.
Sa petnaest godina je izgubila majku. Koliko ju je to pogodilo nikada
nećemo saznati, ali iako nisam psiholog, mogu da pretpostavim da je to
bila velika trauma za nju, budući da je jedini roditelj sa kojim je ostala
bio taj sumorni stari Džordž Troj koji je za nju imao isto toliko
razumevanja koliko i jedna buva. Možda se kao posledica toga javila
njena potreba da se vrati u detinjstvo, da traži društvo dece, premda
ona sama nije više bila dete. Da je imala braću možda se ništa od svega
ovoga ne bi dogodilo.
,,Prva stvar koja se dogodila ili prva za koju mi znamo, bio je
incident u školi sa Ludovikom Braunom. Bio je mlađi od nje, verovatno
još nije ušao u pubertet, i kada je Džoana počela da mu se udvara on se
uplašio i odbio je. Učinila je jedino što je u tom trenutku umela, prebila
ga je. On ne želi, kako to da kažemo, da joj uzvrati ljubav, i ona ga je
zbog toga prebila. Osveta i bes i očaj odbačene osobe doveli su do toga.
Posledice toga su nam poznate. Njegova smrt bila je nesrećan
slučaj, bez ikakve veze s našim slučajem.
,,Džoana je sigurno imala veze s drugim dečacima, neke su bile
uspešne, ali ona je rasla, ali i dalje bila zainteresovana za dečake istog
uzrasta, dakle dečake koji su tek ušli u pubertet, tako da su njene

 
sklonosti počele da deluju neprirodno. Ali zbog traume koju je izazvala
smrt njene majke kada je Džoana imala šesnaest godina, ona je ostala
zarobljena u periodu puberteta."
Berden ga je prekinuo. ,,Hoćete da kažete da je Džoana Troj bila
pedofil?"
,,Pretpostavljam da je tako. Mi uvek mislimo da samo muškarci
mogu da budu pedofili i da su njihove žrtve dečaci ili devojčice. Starije
žene koje imaju naklonost prema mladim dečacima ne spadaju izgleda
u istu kategoriju, uglavnom zato što bi većina muškaraca, kada bi čula
za to, s žaljenjem upitala zašto oni nisu bili te sreće."
Berden je razvukao usta u nešto što je trebalo da liči na osmeh.
,,Nisam to hteo da kažem, ali oni imaju pravo. Poznajete me, čak
mislite da sam pomalo naivan, ali čak ni ja ne mogu da zamislim
petnaestogodišnjeg dečaka sa svim tim testosteronima koji se gomilaju
u njemu kako odbija ženu koja je deset ili petnaest godina starija od
njega."
,,Bolje pokušaj da zamisliš, Majk, jer takvi slučajevi postoje. Samo
što je u jednom od njih ona bila starija sedamnaest godina. Ali ono što
se prvo dogodilo bio je Džoanin brak. Ralf Dženings je bio u ranim
dvadesetim kada ga je upoznala, ali je izgledao mnogo mlađi. Ti
svetloplavi muškarci često deluju mlađe. Nažalost, izgleda da brže
stare. Mislim da je Džoana verovala da je Dženings bio njen spas. Bio
je pasivan čovek ali poprilično bistar, sa izgledima da će jednog dana
veoma dobro zarađivati, i imali su dosta zajedničkog.
Možda je mislila da će, ako ostane s njim, prestati da je zanimaju
dečaci deset godina mlađi. Ipak, ta njena sklonost nije bila samo neśto
neprijatno, bila je isto toliko protiv zakona kao da je ona bila
sredovečan muškarac, a ti dečaci sa kojima je bila - devojčice
tinejdžerke."
,,Ali tužno po nju, Dženings je krenuo da ćelavi. Lice mu je crvenelo.
Domaći život mu je kvario dečačku figuru. Seks više nije bio tako
zabavan kao ranije, postao je bezukusan.

 
 Brak se raspao. Ali je Džoana ostala u Kingsmarkamu kao i njen
prestižni posao nastavnika u Haldon Finču. Umesto da kontroliše svoje
impulse prema dečacima od 14 ili 15, ona se prepuštala, kako ljudi
često rade kada neka duga veza krene naopako."
Wexford je pauzirao, misleći o Silviji, pitajući se koliko je još toga
bilo, pre nego što su se stvari po nju lepo završile.
,,Bila je tačno na savršenom mestu za ženskog pedofila zar nije?",
nastavio je.
,,Mešane škole su bile te gde je ona predavala tačno odgovarajućem
dobu. I u mnogo boljoj poziciji od svojih muških kolega, za mlade
devojke koje bi možda češće bile silovane ili bar zavedene, koje će se
mnogo radije žaliti, nego dečaci koji prvi put uživaju u seksu."
,,Dejmon Vimborn se nije žalio. On bi srećno nastavio svoju vezu sa
Džoanom mesecima, ako ne godinama. Pričamo o testosteronima ali
zaboravljamo ideološki aspekt. Zaboravljamo kako su nju gledali
ponosni mladi dečaci, da su je obožavali i stavljali na pijedestal.
Dejmon je bio zaljubljen u Džoanu, šta god da je to podrazumevalo,
kako bi Dženings i mnogo eminentnija osoba to pretpostavila. Ali je
tužna činjenica da je za neke ljude, imati seksualnog partnera koji je
zaljubljen, odbijajuća stvar. Odbilo je Džoanu i njena osećanja prema
Dejmonu su se ohladila. Ali na neki način, bila je još uvek tinejdžer i
uvek će biti. Tinejdžeri su nepristojni, uvek će reći šta misle.
Rekla mu je da više nije bila zainteresovana, pod nejasnim
terminima, verovatno brutalnim rečima. Mi pogrešno tumačimo te
najpopularnije aforizme i kažemo da prezrenoj ženi ne treba bes pakla.
I to se Demonu desilo. Bio je omrznut i hteo je da joj vrati. Fizički je
bio zreo čovek, ali mislio je kao petnaestogodišnjak. Rekao je da je
video kako krade 2O funti iz njegovog ruksaka..."
,,Da, to se uklapa." Berden je prešao pogledom na Wexfordovu
kriglu sa pivom. ,,Još jednu?"
,,Minut jedan. Glavni nastavnik nije mogao da razume zašto se
Džoana nije borila da raščisti ljagu sa svog imena. Ali se Džoana nije
usuđivala. Sve bi izašlo na videlo da se borila. Znala je da je njena

 
karijera nastavnika završena, tu nije bilo pomoći. Dati otkaz i praviti
novu karijeru za sebe, biti samostalan tako da je u okviru toga imala
razlog da vozi očeva kola, imala je kvalifikacije i prilika se pružila..."
Dolazak barmena ga je prekinuo. ,,Još jedna runda, gospodo? Mislio
sam da svratim, jer imamo žurku putnika iz autobusa i bićemo pomalo
zauzeti sledećih pola sata."
Wexford je tražio za još dve krigle, bacajući spokojno pogled na
netaknute čipsije i lešnike.
,,Par meseci pre toga ona se upoznala sa Katrinom Dejd. Ne mogu
da" zamislim Katrinino društvo za ženu poput nje, ali je ona bila
ulizica, a ljudi Džoanine sorte, pametni, napadački, paranoidni,
nezreli, oni vole ulizice, vole da budu stalno bodreni, da im se laska, da
im se govori kako su briljantni."
,,Ovo bi moglo da bude istina", rekao je Berden, ,,kada laskanje
izgleda slobodno i nezavisno, podupirajuće i uspešno feministički, a
laskanje je pokvareno, zavisno, uvek u potrazi za nekim koga će
obožavati."
,,Vidim tragove tog kursa psihologije na koji te je Friborn naterao."
,,Možda, a zašto da ne."
Barmen se vratio sa narudžbinom i dva paketa različitih vrsta
čipsa. ,,Kuća časti gospodo ", rekao je ljubazno. ,,Vidim da ste povukli
zavese. Da zaustavite poplavu?"
,,Da zaustavimo poplavu?"
,,Reka se uzdiže baš kao i u zimu. Te stare zavese se nisu skidale
još od kako su postavljene 1972. i vidi se, zar ne?"
Wexford je zatvorio oči. ,,Samo se nadam da je moja bašta u redu."
Čekao je dok se barmen nije udaljio da posluži goste iz autobusa.
,,Ipak, koliko znam, još uvek imamo vreće s peskom. Da se vratimo
na Džoanu - ona nije znala za Džajlsovo postojanje u to vreme, samo da
je Katrina imala dvoje dece. Katrina je odustala od posla školske
sekretarice i sada nijedna od njih nije bila u Haldon Finču, ali su otišle
da se vide i eventualno je Džoana otišla kod Katrine u kuću."

 
 ,,Uzeću to kao da je sve vreme Džoana pokušavala da zadovolji svoj
seksualne ukuse sa mladim dečacima. To su bili i muškarci koje je
Ivon Mudi išla da vidi u kući, mada oni su tobože bili kod nje zbog
privatnih časova?"
,,Tako je. Onda, u Antrimu, Džoana je srela Džajlsa Dejda. Tad je
imao 14, to za nju nije bilo premlado. Kamen spoticanja za nju je bila
njegova posvećenost religiji, prvo Anglikancima, zatim Ujedinjenoj
gospelarskoj crkvi. Ali, Džoana je ponudila svoju pomoć Dejdovima kao
bebisiter, najbolji mogući način na koji je mislila da može da dođe do
Džajlsa. Čudno, kao i većina nastavnika nije bila dobra sa decom.
Sofi se nije dopadala, Džajls je bio u maničnom stanju za religiju,
jednostavno nije bio mnogo zainteresovan, i Džoana nije činila ništa da
u njima probudi poverenje. Pretpostavljam da je samo buljila u Džajlsa
i krenula je da ga pipka, njegove ruke ili ramena, ili je prstima
dodirivala njegov vrat, i on nije razumeo šta je zaboga pod tim mislila."
,,To je bio jedan od njenih problema. Još nešto se mislilo. Da je Dejd
povremeno izlazio uveče, ali nikada nisu prespavali negde preko noći.
Džoana jednostavno nije ništa postizala, i njegova sugestija Rodžeru
Dejdu da bi njegov sin možda želeo da dođe na privatne časove kod nje
je propala. Dejd je možda bio tiranin i siledžija, ali je dobro mislio kada
je to branio. Znao je da su njegova deca bila akademski pametna, na
način na koji on nikada nije, i možda je bio čak strožiji zbog toga, bio je
odlučan da njihovi talenti neće biti uzaludno traćeni, moraju biti
ohrabreni da nastave. Ali ne sa Džoanom Troj.
Njene usluge jednostavno nisu bile potrebno. Džajls je položio ispit
iz francuskog kada je imao samo 14 i dobio 5. Nemački nije bio u
njegovoj biografiji. Šta ga je Džoana mogla podučavati?"
,,Francuskoj konverzaciji. Ili je tako mislila. Počela je da se
osvećuje, po sopstvenom pozivu, da podstakne konverzaciju na
francuskom sa njim, da gledaju video-kasete na francuskom i da ga
ohrabri da čita francuske klasike. Nije bio baš uspešan potez jer je
Džajls promenio tok stvari, od tada, i radio puno na ruskoj istoriji i
politici. Francuski je zapostavio za neko vreme. Da je Džajls brz kada

 
su jezici u pitanju to je pokazano po njegovom učenju švedskog za par
nedelja. Svoje slobodno vreme posvetio je Ujedinjenoj gospelarskoj
crkvi. Za par meseci bilo mu je potrebno da uđe u tu crkvu posle
prolaska kroz Kongregraciju u pasingamskoj šumi, kada se ispovedao."
Berden je žalosno rekao: ,,Onda je imao jako malo da prizna,
pretpostavljam."
,,Ništa više od pomalog nazadovanja u vezi sa odlaskom u crkvu i
mogući nedostatak poštovanja za roditelje. Nije bilo nešto drugo za šta
bi se Dobri Gospelari zagrejali. Ali u proleće Dejdovi su otišli na jednu
noć. Bila je to godišnja večera i ples u Rodžerovoj firmi, i supružnici su
zajedno otišli, i za promenu, večera nije bila u Brajtonu već u Londonu.
Nisu morali da prespavaju. Ne znam da li Džoana čula kako diskutuju,
i ponudila usluge, ili je Katrina pitala. Stvar koja je bitna jeste da su
Rodžer i Katrina otišli, a Džoana je ostala preko noći sa Džajlsom i
Sofi."
,,Bila je to jedna od onih subotnjih večeri kada su Gospelari imali
svoju nedeljnu misu. Džajls mi je rekao da je Džoana koja je stigla u
pet, pokušala da ga spreči da ode. Ona je insistirala govoreći na
francuskom, da Sofi ne bi razumela, strategija koja je možeš misliti
vodila do lude situacije gde je Sofi pobesnela jer je dovoljno pametna,
samo što njeni talenti leže u predelu matematike i nauke a ne i u
jezicima."
,,Džajls, koji je sada mnogo sofisticiraniji, nije znao zašto je Džoana
insistirala da sedi blizu njega i da sa njim priča na francuskom, na
način na koji je on objasnio kao slab.
On je poprilično otvoren i iskren, i on tvrdi da ga je način na koji se
ona ponašala podsetio na glumice koje flertuju na televiziji, nabacuju
se muškarcima, objasnio je. On to u pravom životu nije imao, niti se
osećao tako neprijatno. Ipak, otišao je u crkvu, ali je opet morao da se
vrati kući."
,,Bilo je tek pola deset ali su očigledno obe, Džoana i Sofi, otišle na
spavanje. Popeo se u svoju sobu, smirio se što više nije morao da priča
sa Džoanom. S obzirom da mu se ne dopadaju roditelji, shvatio je da su

 
oni defenitivno na Džoaninoj strani. On se skinuo, otišao u krevet i
sedeći učio rusku gramatiku spremajući se za čas u ponedeljak ujutru.
Džoana je ušla bez kucanja. Nosila je spavaćicu koju je skinula bez reči,
puštajući je da padne na pod. On tvrdi da je sedeo tamo, buljeći prazno
u nju. Ali se nešto desilo, što je on opisao kao grozno. On ne zna,
citiram, kako je moglo da se dogodi. Uzbudio se takođe i postao
nasilan. Stvari su potpuno izmakle njegovoj kontroli. On je mrzeo
Džoanu, ali je u isto vreme želeo više nego išta na svetu. Mislim da
oboje znamo šta je pod tim mislio i dalje objašnjenje nije bilo potrebno.
Imao je samo 15 i to je bilo njegovo prvo iskustvo."
,,On je pružao ruke njoj, nije mogao da se obuzda. On kaže da nije
bio pri sebi, i neko vreme je zaista verovao da ga je obuzeo demon, koji
koristi jezik Dobrih Gospelara.
Džoana je ušla u njegov krevet a ostalo je očigledno, pod
okolnostima iz kojih se nije moglo pobeći."

 
 Wexford je ponovo navukao ugao zavese da bi posmatrali kako
ljudi sa autobusa odlaze, kako se gegaju kroz duboke bare, kroz kišu
pravu kao prut, sa kaputima preko glave da zaštite frizure. Jedan
čovek je stavio novine preko svoje glave. Bio je to primerak Evening
Courier.
,,Idem da zovem Doru."
Telefonska sekretarica se uključila. Opsovao je moderne inovacije,
misleći kako bi ekstremno mistificirani bili njegovi roditelji, kada bi
mogli da ga vide da je u mogućnosti da pozove kući, da govori sam sa
sobom i da onda sam sebe ispljuje sa uvredljivim rečnikom, koji bi se
mogao snimiti, i da je u mogućnosti da ih čuje kada god on to poželi.
Berden je ravnodušno slušao, dok je Wexford ove misli naglas
izgovarao, zatim je rekao:
,,Krenite sa svim tim seksi stvarima o Džajlsu i Džoani."
,,A da. Mislim da je Džajls prvo osetio ono što bi većina dečaka
njegovih godina osetila.
Divljenje, određenu količinu straha, zahvalnost da su stvari dobro
profunkcionisale, čak i ponos. On je još uvek uživao u situaciji kada se
Džoana vratila, sutradan rano ujutru ili u nedelju kasnije, dok su
Dejdovi roditelji bili odsutni. Sofi je bila u kući, ali u svojoj sobi.
Ipak, u sledećoj nedelji podstakla je Džajlsa da priča o tome i on joj
je rekao. Nije bilo ni rizika, teško da bi rekla Rodžeru ili Katrini."
,,Ali znanje za afere, ako bi mogli da ga zovemo tako, eventualno joj
je dalo tu zastrašujuću seksualnu sofisticiranost, zbog koje sam
verovao neko vreme da mora da je bila zlostavljana i da je zlostavljao
otac. Ništa od toga nije bilo. Samo je onda bila tajanstvena u vezi sa
Džajlsovim aktivnostima i njegovim kasnije promenjenim stavovima."
,,Njegovim promenjenim stavom?"

 
 „O da, videćeš, prvo nije napravio vezu između onoga što se
dešavalo između njega i Džoane i njegove religijske zanimacije. Ili tako
on kaže. Bili su u različitim sekcijama njegovog života. Onda, jednog
nedeljnog jutra, bio je u crkvi kada je brat Džašub propovedao službu u
vezi seksualne čistoće. To je bilo početkom juna. Možeš da kažeš da si
bio sa Dobrim Gospelarima i da si predat biblijskoj metafori, a da su
skale padale iz njegovih očiju. Više u vezi s tim, rečeno mu je da mora
javno da se ispoveda na Kongregracionoj ispovedaonici u julu.
Odjednom je video da je ono što je izgledalo kao odlična prilika za
njegov život, dobra zabava na najnižem i fenomenalna na najvišem
nivou, bio samo zapušten greh. Morao bi da to završi i da Džoani da na
znanje i urazumi je."
,,Imao je samo 15. Krenuo je da otkazuje sastanke koje je imao u
Džoaninoj kući. Nikada nije bio tamo, to je trebalo da bude prvi, i rekao
joj je da je to suviše riskatno za njega. Da bi njegova majka saznala.
Kako ga je sreća služila, Dejdovi roditelji nisu bili nigde uveče, tako da
Džoanine usluge nisu bile potrebne. Datum Kongregracije je došao i
odveden je u Pasingem šumu. Nije bilo dovoljno kola i različiti učesnici
su ga dovezli u Pasingem vozom, ili taksijem, odakle mu je bilo
potrebno njegovo znanje kako da dođu do Pasingem Park stanice. Za
povratak sa putovanja bilo je puno kola i vozača koji su bili voljni da ga
vrate. Kola koja je odabrao, ili koja su bila odabrana za njega, vozila je
osoba apsurdnog imena, Nan Plamer. Bili su tu i njegova žena i
gospodin i gospođa Vinter. Mora da je bilo tesno."
Berden se upleo: ,,Hoćete li da jedete nešto? Ne mislim na ove
takozvane zezalice. Da l' da vidim da li ovo mesto može da smota koji
sendvič?"
Dok se konsultovao sa menijem, barmen je Wexfordu doneo sendvič,
on je izašao na verandu. Kiša je pomalo popuštala. Pokupio je nečiji
kišobran iz stalka, misleći kako bi naopako bilo da je vlasnik napravio
paniku i optužio ga za krađu. Ali bi on tu bio samo minutu. Pružio je
korak po dvorištu, izbegavajući bare.

 
 Šta je očekivao? Da bi kingsbruški most bio pod vodom? Očigledno
da je rekla rasla i opet postajala užurbana struja. To je bila tačka kada
je Sofi bacila svoju majicu preko zida. Uslovi mora da su bili vrlo slični
kao sada, voda je rasla ali je most još uvek bio prohodan, kiša je padala
tako stabilno, izgledalo je da nikad neće jenjavati. Džajls je vozio dalje,
dobijajući samopouzdanje sa svakom miljom, sa Džoaninim telom u
prtljažniku kola. Da li je razmišljao, dok je bio na putu da ga se reši u
Pasingem šumi, na putu koji je pošao od kuće te prethodne prilike? Da
li je ta poučna gomila u kolima Nana Plamera, njemu citirala primer
devičanskog Džozefa koji se odupirao gvozdenom čednošću Potipfarove
žene? Kladim se da jesu, mislio je Wexford. Nisu bili katolici, tako da
se tu iskušenje svetog Antonija ne bi slagalo...
Otrčao je nazad u hotel, otvorio i zatvorio kišobran da otrese kišne
kapi i zameni ih u stalku. Berden se vratio u svoj komforan kutak sa
kriglom piva, sada je vreme za posmatranje i tostirani sendviči su bili
naručeni.
,,Tako da je priznao sve to u javnosti, zar nije?", rekao je.
,,Misliš da je mogao reći ispred urlikajućeg skota", rekao je
Wexford. ,,Pevao je i plesao kako bi Šand-Gibsov kućepazitelj to
iskazao. Njegova jedina uteha mora da je bila da nijedno ime nije
pomenuto. Oni su to dopustili. Bilo mu je naravno oprošteno, na
uobičajenim temeljima da njegovo ponašanje ne bi trebalo biti
ponovljeno. Bio mu je dodeljen mentor da ga vodi i nadgleda. Jedan od
starijih koji ga nadgleda da opet ne zgreši."
,,Nije nameravao. Ta kongregracija ga je potresla kao što bi potresla
bilo koga tri puta starijeg. Još jednom je rekao svojoj sestri o tome, ali
nije rekao ništa Džoani, samo se trudio da je izbegava, i bio je u tome
uspešan. Po koju cenu mi to ne znamo, ali mogu da zamislim. U
septembru njegova baka Matilda Keriš je odsedala kod njih. Neprijatna
poseta pretpostavljam, koju duguje nepodnošenju Katrine prema njenoj
svekrvi i Matildinom preziru prema Katrini. Mislim da je došla jer je
bila zabrinuta za Sofi. Zašto je mislila da je imala bilo kojih osnova za
brigu ne znam, i sada nikada nećemo saznati. Možda je to da je ona kao

 
dete sama bila seksualno zlostavljana od strane svog oca i da je
posumnjala na Rodžera da ima iste nagone. Nije bila u pravu ali je
posumnjala isto, i mi takođe nismo bili u pravu."
,,Da li je tema diskutovana između nje i Sofi? Sofi je tako uspešan
lažov da je možda to nemoguće provaliti. Mislim...",
Wexford je bio potišten, podigao je obrve, ,,ona je bila dobar
detektor laži, mada to dete zatvara krug oko jednog od najgorih
zločinaca na tom polju, koje sam ikada ispitivao. Šteta što nemaš ispit
u lažljivosti, bila bi u prvoj katagoriji. Možda je nasledila talenat od
svoje bake sa očeve strane, koja nije bila nemarna u laganju."
,,U svakom slučaju, ono u čemu je Matilda uspela jeste da uspostavi
jaku vezu između sebe i dece njenog sina. Ne bi bilo preterivanje da se
kaže da su je u ta tri dana zavoleli. To je bila odrasla osoba koja ih je
shvatila ozbiljno, koja nije uvek samo vikala na njih ili plakala nad
njima, i koja je možda rekla pre nego što je otišla, da će uvek biti tu za
njih. Samo treba da pozovu. Jedan telefonski poziv je potreban. Manje
je možda potrebno da se kaže, Džajls joj nije rekao ništa o Džoaninim
stvarima. Zašto bi? On je sve to pokušavao da zaboravi."
Wexford je pojeo sendvič zatim još jedan. Dok je slasno jeo vruć
otopljen puter, retko ali ne isuviše retko pečenu govedinu, kopar i
crveni sirovi luk, osećao je kako se njegov struk širi. Nekoliko pisaca
na tu temu je reklo da ukusna hrana goji, a da ona koju niko ne želi da
jede ne goji. Mora da postoji razlog za to, ali on nije znao koji je to.
,,Pređite na krucijalni vikend, Rejdž", rekao je Berden.
,,Da, krucijalan vikend, da. Kada mu je majka rekla da bi Džoana
dolazila dok bi ona i njegov otac bili odsutni, Džajls je bio ozbiljno
zabrinut. S obzrom da je Kongregracija postala mnogo svesnija potrebe
za smernošću. Pa, on jedva da je ranije bio svestan. Sada se složio da
živi smerno dok se ne oženi. Čuo je par puta propoved na tu temu i
starije članove Dobrih Gospelara. Oni su čak uspostavili tutorstvo
jedan na jedan. Jedan tutor bio je Pejdžel Smit, a drugi Hobab Vinter.
Brat Džašub je tu takođe bio poprilično dugo, pružajući im opomene i

 
pretnje. Njihov greh, seks van braka, prešao je u mnogo ozbiljniji greh,
kao što je surovost, neistina, prevara i čak ubistvo."
,,Do tog vremena, Džajls nikada nikom od njih nije specifično
imenovao svog seksualnog partnera", nastavio je Wexford. ,,Ali je sada
svakim danom bio sve zabrinutiji. Posle crkve u nedelju, devetnaestog
novembra, pričao je sa prečasnim gospodinom Rajtom, i sve mu
ispričao. Džoana bi došla kod njega u odsustvu njegovih roditelja
sledećeg petka. Džašub je za savet pozvao starije. Svi su se zakleli da će
Džajlsa održavati čistim."
,,Siroto dete", rekao je Berden.
Wexfordu je dodao sendviče. Uzevši jedan, Wexford je mislio kako,
koliko god je mogao da se priseti prošlosti u njihovoj vezi, kada je bilo
četiri sendviča, Berden je uzimao jedan, a on 3, a kada ih je bilo osam,
uzimao bi šest, a Berden bi uzimao dva.
To se sada dogodilo i nije bilo sumnje da je razlog razmišljanja o
borbi sa kilažom, ako se zapravo jeste s tim borio, dok je Berden uvek
ostajao mršav ko tinejdžer. Uzdahnuo je.
,,Koliko mi znamo, Dejdovi su otišli u petak 24. ujutru i Džoana je
došla kasno popodne. Jedan deo Džajlsa se nadao da je zaboravio sve
što se dogodilo između njih, ali nećemo biti iznenađeni da naučimo da je
drugi deo njega čeznuo za pamćenjem.
Ona se sećala svega, došla je u njegovu sobu u petak uveče, a ostalo
je bilo neizbežno.
Ne bez borbe sa Džajlsove strane. Rekao joj je šta je tada verovao,
da je to bilo vrlo pogrešno, a ona mu se nasmejala. Za par nedelja biće
mu 16 i to što bi radili više ne bi bilo ilegalno. Ona nije razumela."
,,Sofi je znala sve o tome. Gledala je Džoanino napredovanje ka
Džajlsu tokom večeri i prevela ga uredno u odlomke između Džoane i
nekog Pitera. Njegovo ime, naravno, bilo je izmišljotina, nesvesno
adaptirana kao od autora članka o receptu u novinama. Tu nije bilo
potrebno puno mašte, to mora da je najčešće ime koje postoji. Nije znala
da su dva prava Pitera povezana slučajem i ako bi se usudila da nešto
kaže verovatno bi mislila da je to smešno."

 
 ,,Šta se desilo sledećeg dana?"
,,Sva ta kupovina i kuvanje koje je opisala Sofi bila je glupost. Ideju
za večeru izvukla je iz novinskog članka koji nije bio publikovan do pre
dve nedelje. Ne baš potpuno pametno, ali ipak njoj je samo 13, ima
puno vremena za poboljšanje i do dvadesete biće najveći ekspert
izmišljotina koga ćemo imati prilike da vidimo.
Kasnije te večeri, Džajls je izašao do Džašuba Rajta, rekao mu šta
se desilo i da se bojao i da se to sve ponovo dešava. Šta će uraditi? Da
se odupre kako mu je rečeno, da bude jak. Postoji nešto smešno ovih
dana o imidžu mladih, vrlo seksualnih muškaraca, koji sebe održavaju
nevinim za nešto što je sveti zamišljeni koncept čoveka koga zovemo
Isus, koji nikada nije pomenuo reč o seksu van braka. Ali naravno, to
se ne odnosi na ove ljude. Džajls se odupirao Njegovom imenu, i on je
tražio pomoć u njima."
,,Do vremena kada se vratio u Antrim počela je kiša. Čekao je sa
strahom to veče. Bilo je samo njih troje, svako na svoj način napet u
vezi sa onim što će doći. Sofi radoznala i uzbuđena, Džoana koja se
priprema da ga slomi što je samo dodalo začin čitavoj aferi, Džajls koji
se bori da je održi na distanci, očajnički želeći je, on govori, da je svojim
vratima sobe dodao praktičnu bravu."
,,Ali čekajte malo", rekao je Berden, ,,rekli ste mi da Džajls nije bio
upleten u Džoaninu smrt, da je bilo samo njih troje u kući?"
,,U to vreme bilo je samo njih troje u kući. Ali se situacija
promenila. Do šest je padala kiša zaista jako, koliko se sećaš. Novine
su kasnile zbog kiše, ali su stigle baš pre šest i trideset. Osoba koja ih
je donela nije zvonila na vrata, ali je Džajls čuo kako su novine pale na
pod tako da je otišao da ih dohvati." ,,A gde se Skot Holovej uklapa u
sve ovo?"
,,Skot je mrzeo Džoanu. Reći ću ti zašto to mislim. Sofi nije bila
jedina kojoj je Džajls rekao o vezi sa Džoanom. Kada je to počelo i
krivica još nije zagrizla, rekao je takođe Skotu, da kažemo da mu je to
izletelo pred njim, o pa, njegovoj pobedi, njegovom iskustvu. Kada je
Skot sebe našao u situaciji da je rezervisao časove kod Džoane, nadao

 
se istom ali ga je Džoana odbila. Jadan dečko nije baš privlačan, zar
ne? Nije ni čudo da je mrzeo, odustao od časova i kada je ispred
Antrima video njena kola te subotnje večeri, otišao je pravo kući da bi
izbegao da se sa njom vidi."
,,Osobe u Antrimu su rano legle, Džajls se dvoumio. Sada je znao da
je bio bezbedan, mada na mnogo načina sigurnost je bilo poslednje što
je želeo. Džoana ga je muvala dok su sedeli na sofi i gledali televiziju,
jedva primećujući Sofi, što ga je prirodno uzbudilo. Ipak, znao je da je
bio siguran. Znajući za njegovu dilemu, Sofi je odbila da ode u krevet i
da ih ostavi dok Džajls nije otišao. Otišao je gore u isto vreme kao i
Džoana i posmatrao je u spavaćoj sobi."
,,Pola sata kasnije, Džoana je ležala mrtva na dnu stepenica. Neko
je gurnuo ili je bačena, neko ko je sebe video kao suprotnost 'Velikom
zmaju Antihristu'. Njegova misija se završila, ostalo je na Džajlsu da
raščisti nered i pretpostavljam da se suoči. To je, Džajls misli, pametno
posle događaja, jer je nameravao da kazni sebe, jer za ove ljude
priznanje i absolucija nisu dovoljni. Mora da postoji izlaz. Osim toga,
Džajls je opet zgrešio, s obzirom da se ispovedio na kongregraciji.
Ponovio je svoj greh."
,,Prvo su telefonirali baki. Bili su u slepoj ulici, i ona je rekla da je
uvek na njihovoj strani.
Bila je. Bila je stena i utočište. Deca su se smirila. Ona je uvidela
njihovu teškoću, ona je razumela Džajlsov teror u vezi sa njihovim
ocem, zakonom, otkrićem njegovog ponašanja sa Džoanom, ali je
mislila da je on ubio Džoanu. Ona nije verovala u intervenciju treće
osobe a ni Sofi. Bili su lažovi, a lažovi misle da ostatak sveta takođe
laže. Naravno, pametna žena bi ih posavetovala da nas pozovu odmah,
da više ne gube vreme. Ali Matilda Keriš nije bila mnogo trezvena.
Pametna, čak briljantna, talentovana, ali ne mudra ni trezvena. Rekla
je Džajlsu da ponese svoj irski pasoš, da ostavi Džoanu tu gde je i da
ostavi kola i da što pre dođe do nje."
,,Poslušali su je donekle. Išli bi, ali zašto Džoaninim kolima, i da
ponesu telo sa sobom.

 
 Sofi nije verovala Džajlsovoj priči, tako da i policija ne bi. Ako je
Džoanino telo bilo ovde, da li bi policija mislila da su oni krivi? Ali da
nije bilo tela, Džajlsu je samo 15 i jako se bojao, ali mislim da se u
njemu probudio avanturistički duh. Mogao je da vozi i želeo je da vozi.
Sloboda je bila na Sofinom umu. Bežite odavde, bežite od roditelja. Da
naprave da, oboje su mislili, da je Džoana još uvek bila živa i da nas je
kidnapovala..."

Zvonio je Wexfordov telefon. Dora je rekla: ,,Dali si pokušavao da

me dobiješ? Ja sam kod Silvije i Džonija."
,,Džonija? Stvari su se brzo menjale.
,,Gde ste, u svakom slučaju?"
,,U pabu."
,,Razumem. Ako ste se brinuli o kiši, nije bilo vode blizu naše bašte,
ali još uvek imamo torbe za plažu i ako ima bilo kakve pretnje Džoni će
doći i postrojiti ih. Vidimo se kasnije."
,,Da li znaš šta 'Plu se šanž se mem šoz' znači?"
,,Ne", rekao je Berden.
,,To je otprilike sve od francuskog šta znam", rekao je Wexford.
Nastavio je dokono.
,,Samo što taj novi Silvijin momak zvuči isto kao prethodni."
Berden je govorio opasnim tonom, dok mu se gornja usna savijala:
,,Ti si gospodar neizvesnosti zar ne? Ti to voliš. Čak se stalno
popravljaš. Kladim se da si radio na tome."
,,Ne znam na šta misliš?", rekao je Wexford.
,,Ko je ubio Džoanu Troj, je li na to misliš?"
,,Dolazim do toga. Da se vratimo na par sati te večeri kada su se
raznosile novine."
,,Šta?"
,,Čekaj. To je važno. Svi imamo istu novinarnicu u Kvin ulici u
komšiluku i Lindhrast Drajvu što je moj komšiluk. Kao što znaš,
Antrim je samo nekoliko ulica od mene. Tura počinje, ne u samoj Kvin
ulici, niti dodiruje Godstoun Road. Tako da ne uspeva u većini

 
Lindharst Drajvu, već počinje u Češam Roudu, prati put, Kejveršam
Avenu, Martindejl Gardens, severna strana Kingston Drajva, nazad
duž južne strane i završava na uglu Lindharst Drajva i Kingston
Drajva. Poslednja kuća u Lindharstu je pokrivena u turi i uvek je
poslednja kuća gde se dostavljaju novine. Ta kuća, koliko znate, jeste
Antrim.
Osoba koja raznosi Kingsmarkam Evening Courier je uobičajeno,
ali ne mora da znači, devojka istih godina kao Džajls Dejd i Skot
Holovej, Dorkas Vinter. U subotu 25. novembra, ona nije dostavila te
novine. Retko se dešavalo subotom, jer je imala časove violine. Njen
otac je to preuzeo."
,,On je raznosio novine do pragova kuća i vrlo se pri tom pokvasio.
Kada je došao do poslednje kuće, što je naravno bio Antrim, nije morao
da zvoni na vrata, jer je Džajls čuo kako novine padaju na pod, i otišao
do vrata. Ali čak i ako je Džoana čula i da je otišla do vrata, to ga ne bi
brinulo. On je imao spremljeno izvinjavanje. Videvši da je znao
Džajlsa, oboje su bili u istoj crkvi i više od toga, bio je Džajlsov mentor,
koji mu je bio dodeljen, nastavnik i vodič. Da li je mogao da uđe i da se
osuši pre nego što se vratio kući?"
,,Mislite članovi Dobrih Gospelara?"
,,Radnik u novinarnici", rekao je Wexford, ,,je Kenet, alijas Hobab
Vinter."

 
 On se pojavio na sudu, to već to znaš", rekao je Wexford, ,,na
optužbi za ubistvo.
Optužba za Džajlsovo prikrivanje smrti može biti izbegnuta, mada
se nadam da ću izbegnuti optužbu za trošenje policijskog vremena.
Dobra stvar koja je proistekla iz svega ovoga jeste da se okrenuo od
Dobrih Gospelara, a oni su izgleda u procesu razilaženja. On je naučio
još jedan jezik koji će da polaže sa drugim ispitima za par meseci i čini
se da je u pomalo boljim odnosima sa svojim ocem. Sofi neće biti
optužena za bilo šta drugo. Iskreno, mislim da nijedan sud neće njenu
reč uzeti ozbiljno protiv policije i ekspertskog dokaza svedočenja.
Gubili bismo vreme."
,,Da se vratimo na Hobaba Vintera", rekao je Berden.
,,Setićeš se da se tokom popodneva Džajls pojavio ispred Džašuba
Rajta i njihovog hitnog zasedanja starijih članova zajednice. Hobab je,
naravno, bio prisutan. Nešto na čemu sada radimo je pitanje da li oni
znaju šta je Hobab planirao da uradi? Da li su oni to planirali ili je on
to uradio sam? Džajls ne zna. Oni su ga otpustili sa onim tajanstvenim
rečima kojima bi tražio i dobio pomoć. Mislio je da bi možda pomogao
njegov mentor i kako zamišljamo, napola je to želeo, i napola želeo
pomoć bilo čega drugog nego toga. Kada su novine dostavljene uvideo
je da je dobro pogodio."
,,Hobab je ušao u dnevnu sobu, bio je upoznat sa Džoanom i Sofi.
Čak su mu dali i čaj. Znam. Mogao bi lepo da se nasmeješ. Nešto tako je
bila mogućnost o kojoj bismo mislili i odbacili je kao suludu. Njegova
kišna kabanica bila je okačena u hodniku preko radijatora, njegove
cipele su se sušile u kuhinji, a vunene rukavice koje je takođe nosio,
stavljene su na radijator da se suše. Njegova ostala odeća nije bila

 
mokra, sem stražnjice njegovih pantalona, a te je ostavio da se osuše
na njemu."
,,Hobab je nameravao da ubije Džoanu, u to sam siguran. Da je
ostavio povređenu ali živu, ona bi ga držala u šaci, što bi u tom slučaju
bila odgovornost Dobrih Gospelara. Na njoj su pronađene modrice, setio
bi se, indikativno da su je tukli u glavu i vrat. Takođe, prešao je na
drugi korak da sakrije činjenicu da je bio u kući. Ostao je u njoj, a da
Džoana i Sofi nisu ni znale. Kada su se njegove rukavice osušile, ovo je
bitan detalj, i kada su se cipele osposobile, Džals ih je odneo sa sobom
u svoju sobu. Sve ovo Sofi i Džoana nisu znale. Po Džajlsu, mislili su da
je uzeo kišni mantil iz hodnika i da je napustio kuću. U Džalsovoj
spavaćoj sobi, sa Džajlsovom Biblijom, sedeo je u stolici i čekao. Džajls
tvrdi da je nameravao da čeka ako treba celu noć da bi sprečio da se
počini greh."
,,Džoana se, pretpostavljam, ponašala samopuzdano u vezi sa
Džajlsovim podlaganjem njenim čarima prethodne večeri, ponavljajući
proces dole. Džajls tvrdi da je nije ohrabrio i naravno, mora da je puno
razmišljao sve vreme o prisustu Hobaba Vintera gore. Štaviše, posle
njegovog odlaska u spavaću sobu Džoana je prišla vratima i nije
kucala. Možda da je kucala, možda bi joj to sačuvalo život, da je bila bar
malo uglađenija i malo manje pretpostavljala."
,,Kao što je bilo, Hobab je skočio sa svoje stolice i savladao je iz
sobe. Tukao je pesnicama i lupao joj glavu o zid. Bez sumnje je
proklinjanjao, zvao je paganskom ženom i ,,velikim zmajem", šta već.
Ona je vrištala sa vrha stepenica, Hobab je gurnuo, više nego
zadovoljan da je vidi kako udara glavom o ugao ormana."
,,Ah", rekao je Berden. ,,Shvatam. A on je samo napustio kuću?
Ostavio je dvoje dece da se sami snađu."
,,Mislim da je jedva primetio Sofi dole prisutnu. Iznad svega, ona je
bila devojčica, možda je rasla u drugu Džoanu. On verovatno misli da
je njegova ćerka jedina vredna spasenja. Osim toga, Sofi nije izašla iz
sobe dok on nije otišao. Ona čvrsto spava. Da, ostavio je sve Džajlsu i

 
prešao kratku razdaljinu do svoje kuće kroz pljusak, vrlo verovatno
čestitajući sebi na uspešnoj misiji."
,,Da li je zaista mislio da je mogao da se provuče? Nije znao da će
Džajls i Sofi otići, i da će poneti telo sa sobom."
,,Da li bi iko verovao Džajlsu ako bi rekao da je čovek koji raznosi
novine gurnuo Džoanu niza stepenice? Čovek koji za sobom nije ostavio
tragove. Neko koga Džoana nikada nije upoznala? Neko za koga je Sofi
znala da je došao kući satima pre? Setite se da je Sofi takođe mislila da
je Džajls kriv. Bilo ko stariji iz crkve Dobrih Gospelara dao bi Hobabu
alibi. Njegova žena je isto uradila, kad su se sve njihove žene potrudile
da im pruže alibi. Vidiš kako su se stariji ponašali posle saznanja za
nestanak njih troje.
Svi su se, posebno Džašub Rajt, ponašali ne samo nevino, već
indiferentno. Nečednost je za njih najgori od svih grehova. Nasilna
smrt nije toliko bila važna, posebno ako je učinjena u dobrotvorne
svrhe, a laganje na sudu bi bio puki mali zločin, lako objašnjiv."
,,Pa ovaj ugledni radnik u novinarnici, ovaj stub svoje crkve, koji je
vodio bezgrešan život, odjednom ustaje i ubija mladu ženu u nastupu
divljeg nasilja. Pomalo neobično zar ne?"
,,Bilo bi da je ovo što kažeš istina."
,,Na šta misliš?" Rekao je Wexford zamišljeno: ,,Znaš da ne govorim
o tim stvarima kod kuće. Ne više od tebe. Dora je načula nešto o ovom
slučaju, morala je, pretraživala je internet za mene, ali Silvija ništa
nije znala dok nije videla vrlo kratak deo o Hobabu koji će se pojaviti
na sudu. Osvestila se, sa tim Džonijem naravno, i rekla mi je šta se
desilo jedne noći kada je radila na sos telefonu za ugrožene žene."
,,Desilo se pre par godina. Žena koja se javila nije htela da kaže
svoje ime. Ne iz prve. Rekla je da je njen muž prebijao i da se bojala da
bude u kući kada bi se vraćala sa molitvenog sastanka. Silvija je na
početku mislila da je to prilično bizarno, ali je ženi posavetovala da
uzme taksi i da dođe u Utočište. Kao što bi pogodili bila je to Prisila
Vinter, supruga Hobaba Vintera. Nos joj je bio polomljen, oba oka u
masnicama, modrice svuda po njoj."

 
 ,,I stariji članovi Dobre Gospelarske crkve su to učinili?"
,,O da, i to ne bi bilo prvi put. Mada bi bio prvi za dugo vreme. On je
redovno tukao, jednom je gurnuo niza stepenice kada im je ćerka bila
mala, ali je to bilo prvi put za par godina. Razlog za to bio je da je
došao kući i pronašao je kako pije čaj sa komšijom.
Šteta je da je u Utočištu ostala samo dve noći i onda se vratila kući.
Rekla je da nije mogla da ostavi Dorkas."
,,Sada se oslobodila Hobaba", rekao je Berden. Uzeo je svoj kišni
kaput sa starog prašnjavog drvenog stalka za kapute i pomogao
Wexfordu da ga obuče. Otišli su napolje u Haj ulicu. Kiša je prestajala.
,,Ali ja još uvek ne vidim kako možemo biti sigurni da je u pitanju
ubistvo. Nasilan napad, da, tragična nesreća, čak ubistvo bez
predumišljaja. Ali, ubistvo?"
„O, da li sam pomenuo?" Wexford je odložio kišobran koji je nosio.
,,Kada je osušio rukavice, Vinter ih je sve vreme nosio na rukama. Ne
zbog utopljavanja. Bilo je pola noći i grejanje je bilo uključeno. Mislio je
da je ubije i ostavio je rukavice na sebi, da ne ostavi otiske prstiju u
Džajlsovoj sobi i na Džajlsovoj Bibliji.
Ako ne zvuči suviše psiho-dijagnostički, rekao bi da je tada ubijao
svoju ženu u isto vreme, i možda takođe mnoge druge žene."
,,I da znaš", dodao je Wexford, ,,uzeo sam slučajno nečiji kišobran,
od nekog iz autobusa, a oni su već otišli. Mislim da mi je ovo prvi put u
životu da sam nešto ukrao."

KRAJ

 