Knjiga prva

Piter Čini
OPASNE DAME
avanture Lemija Koušna
Naslov originala:
. Peter Cheyney
Dames Don’t Care
 GLAVA PRVA

Vrućina je strašna!
Nisam nikad bio u paklu, ali verujem da ni tamo nije toplije nego u kalifornijskoj
pustinji u mesecu julu.
Svakog časa očekujem da ugledam svetlosti Palm Springsa. Brzinometar pokazuje
da jurim bar sto kilometara na čas. Da nije ove sparine, noć bi bila čarobna. Pomalo
sam sanjiv i da ne bih. zaspao za volanom, počinjem da pevušim popularnu „Kaktus
Lizu“.
„Kaktus Liza“ je pesmica o ljubavi usamljene devojke prema hrabrom kauboju.
Melodija mi se mnogo dopada, a ni reči ne zvuče rđavo. Kaktus Liza je
temperamentna, divlja i neukrotiva, ali uvek zna šta hoće. Takve dame su moj hobi.
Palm Springs vam je simpatičan pustinjski grad. Tamo možete dobiti sve, od
dijamantske ogrlice do udarca bocom viskija po glavi u nekom sumnjivom lokalu.
Kad sam stigao do prvih predgrađa, osetio sam da mi je snaga na izmaku. S desne
strane puta ugledao sam neonsku reklamu „U svako doba topla zakuska": bez
predomišljanja sam pritisnuo kočnicu i zaustavio kola ispred restorana. Kad sam
izašao na pošljunčen plato, osećao sam se kao mumija. Kako i ne bih, kad sam bez
prestanka vozio punih deset časova...
Sala je lepa i čista. Iza šanka motaju se dve curice. Jedna je crvenokosa s
nemirnim očima, a druga, plavuša, ima figuru zbog koje žalim što nisam na godišnjem
odmoru. Trenutno u restoranu nema nijednog gosta, što nije čudno jer je ponoć već
prošla.
- Dobro veče, lepotice, - doviknuo sam s praga. - Susret s vama podstiče u meni
apetit! Možete li da mi spremite hamburger i šolju crne kafe. Majka mi je govorila da
te stvari najbrže okrepe.
Crvenokosa se osmehnu i dobaci svojoj drugarici:
- Alisa, čuješ li ga? Podseća me na Klerka Gebla.
- Ah, ne - odgovori plavuša, pripremajući kafu. - Za mene je on pljunuti Spenser
Trasi. Ima u njemu nečeg za čim sve devojke uzdišu, zar ne? Gde h je bio čitavog
našeg života?
 - Nešto ću vam u poverenju reći, moje lepotice. Da jedna od vas nije ovde, onu
drugu bih tako šarmirao da bi doživotno ostala zaljubijena u mene. Ah, kad ste jedna
pored druge, nekako se poništavate... Ne zaboravite da dodate malo senfa bez crnog
luka.
- Mora biti da idete na neki sastanak! - dobaci crvenokosa.
- Nikad ne jedem crni luk. Poznavao sam momka koji je pojeo hamburger sa crnim
lukom i kad se našao sa svojom devojkom, ona je hitno pozvala Ministarstvo rata i
tražila da joj pošaalju gas-masku.
Obe devojke se bučno nasmejaše.
- Vi ste novi ovde? - upita plavuša, dok je servirala zakusku.
- Da - odgovorio sam. - Dolazim iz Magdalene, Meksiko. Tražim jednog starog
poznanika. Zove se Džeremi Sadžers. Neki ujak u Arispi ostavio mu je pozamašno
nasledstvo, pa bih hteo da mu prvi donesem tu prijatnu vest. Jeste li možda za njega
čuli?
- Jesmo - odgovori crvenokosa. - Čini mi se da je to onaj Sadžers koji je radio
kod stare Ani, dok ga nije oterala. Sad je u nekoj pustinjskoj jazbini.
- Zar i takvih stvari imate u vašem kraju?
- Da. Imamo svega i svačega, a evo sad ste nam stigli i vi. Možemo da
učestvujemo na konkursu za najzanimljiviji grad u Americi.
- Mala, vama jezik nije obrastao dlakama... A ko vam je ta stara Ani?
- Stara Ani? - javi se plavuša. - Predveče, oko šest, počinje da pije duple
martinije kombinovane s viskijem i negde iza ponoći je u najboljem raspoloženju.
Tada navraća kod nas i naručuje čitavu gomilu hamburgera. Kaže da joj oni uništavaju
otrov u telu i sprečavaju je da vidi lepe kauboje tamo gde ih nigde nema. - Devojka
uzdahnu, i onda dodade: - Ta prokleta baba je vlasnik čitavog lanca restorana u ovom
kraju...
U tom trenutku neko je iza mojih leđa otvorio vrata.
Na pragu se pojavila jedna dama u godinama, na kojoj je vredelo zadržati
pogled... Mada je u otrcanom džemperu i pohabanim cokulama, na neki neobjašnjiv
način ona ima držanje. Ostavlja utisak da rukama može zadaviti tele. Lice joj je
naborano, a pogled prodoran.
Prišla je slobodnom stolu i svom težinom se sručila u stolicu.
Devojke za šankom su se užurbale. Za tren oka servirale su staroj dami tri-četiri
porcije hamburgera i veliku šolju sa crnom kafom.
Neko vreme je čutke jela, a onda pogledala u mom pravcu.
- A ko si ti, da mi je samo znati? - upita me svojim hrapavim glasom.
- Ja? Ja sam vam momak koji veruje u vile. Gospođo, - produžio sam odmah, da
joj ne bih dao priliku da se raspriča - možda biste mogli da mi pomognete. Ove dve
cure su me obavestile da je kod vas radio neki momak po imenu Džeremi Sadžers.
Imam neke lepe vesti za tog momka, pa bih hteo da ga što pre nađem.
Ne prestajući da žvaće, dama promrmlja:
- Dala sam mu posao u „Mirandi“, ali taj vašljivac nije hteo da radi kako treba, pa
sam ga najurila. Ne znam kako je uspeo da se posle toga zaposli u Hacijendi Altmira...
Što se mene tiče, može da crkne u pustinji.
- A gde se nalazi ta Altmira? - upitao sam nehajno.
Dama se zagrcnu. Plavuša pribrano pritrča i lupi gošću po leđima. Kad se
povratila, uputila mi je preteći pogled, a onda odgovorila:
- Objasniću ti, ali me posle toga ostavi na miru... Pođi glavnom ulicom, kauboju.
Kad izađeš iz grada, videćeš benzinsku stanicu. Odmah iza nje odvaja se, udesno,
pustinjski drum. Vozi tridesetak milja dok ne ugledaš usamljenu zgradu. Da sam na
tvom mestu, ostavila bih novčanik kod šerifa u Palm Springsu. U ovoj špilji ima
nekoliko opasnih momaka.
Saznao sam ono što me je interesovalo i nisam hteo da se zadržavam. Učtivo sam
se zahvalio staroj Ani, a zatim platio svoj račun. Devojke nisu krile svoju tugu, što ih
tako brzo napuštam.
Čim sam izbio na pustnjski drum, pritisnuo sam papučicu za gas. Projurio sam
pored nekoliko usamljenih kućica i jedne ili dve farme. Posle toga nestao je i
poslednji trag civilizacije. Sad se put provlačio između ogolelih brežuljaka
opkoljenih peskom. Povremeno, moji farovi bi osvetlili usamljene kaktuse. Oni su me
podsetili na „Kaktus Lizu“: ponovo sam je otpevao, a zatim počeo da razmišljam o
Sadžersu.
Kako se taj momak snašao u ovom kraju i da h mu je život zanimljiv? Mlad je i
prilično neiskusan...
Hacijenda Altmira je iznenada iskrsla iza jedne oštre okuke. To je bila solidna
zgrada u meksikanskom stilu, s klasičnom verandom koja ju je okruživala sa svih
strana. Na platformi ispred ulaza bilo je zasađeno nekoliko ukrasnih kaktusa, dok su
raznobojne neonske cevi bogato osvetljavale fasadu. Kad sam se približio, čuo sam
prigušene zvuke gitara. Našao sam pogodno mesto za kola i ugasio motor.
Kad kažem „pogodno mesto“, ne mislim na parking ispred zgrade. Već mi se
događalo da moram u najvećoj žurbi da se oprostim od nekog društva koje mi nije
prijalo. Zato volim da mi kola budu pri ruci; osim toga, ako su pod svetlošću, neki
šaljivdžija bi mogao da zabije nož u gumu. Ovog puta sam ih parkirao u pomrčini iza
zgrade, u senci jednog kaktusa. Posle toga sam krenuo prema ulazu.
Prošao sam kroz polumračan hodnik, a onda, razgrnuo plišani zastor... Priznaću
vam da sam iznenađen. Sve je mnogo lepše nego što sam zamišljao. Zidovi u sali su
obloženi tamnim panelom. Tačno nasuprot meni je bar, a odmah pored njega se odvaja
kameno stepenište koje vodi na balkon. Taj balkon je sav od drveta i prostire se duž
tri strane sale; na četvrtoj, onoj ulevo od mene, veliki prozor se pruža od poda do
tavanice. Stolovi su poređani oko podijuma u centru, a gostiju ima dosta. Baš u tom
trenutku neki momak igra tango s damom dovoljno starom da mu bude majka. Mada se
trudi da ostavi utisak „umetnika", neodoljivo me podseća na pustinjskog žigola.
Taj momak je mlad, visok i vitak. Na sebi ima uske meksikanske pantalone i
svilenu košulju; glupo se osmehuje i svoju damu gurka levo-desno, kao da je zmija
zvečarka.
Četiri člana orkestra sviraju neku prijatnu špansku melodiju. Pojedini posetioci
nose kaubojske šešire, pa zaključujem da su došli sa okolnih rančeva. Atmosfera je
prijatna. S balkona dopire veseli žagor nekog raspoloženog društva. Mnogi muškarci
su u večernjim odelima, a žene ukrašene divnim nakitom. Za nekim stolovima se pije
šampanjac, a za drugim gosti se bore s ljutom tekilom.
Prišao sam baru i seo na visoku stolicu koja je bila najbliža platou za igru. Pored
mene se odmah našao kelner i upitao me šta želim. Bio je toliko mršav, da sam
pomislio da će tog trenutka ispustiti dušu. Poručio sam omlet i dosta viskija. Kad se
udaljio, počeo sam da pažljivije posmatram momka koji se na podijumu mučio s
korpulentnom damom. Profesionalni igrač je još mogao biti, ali umetnik nikako.
Verujem da je deo smeha koji se razlegao salom bio upućen njemu i njegovoj
partnerki. Kad je orkestar završio svoju tačku, momak je sa svojom damom seo za
jedan sto, malo povučen ustranu, na kome je stajala boca sa šampanjcem. Nisam
mogao da ga dalje posmatram, jer sam primetio da mi prilazi neki delija u tuksedu i
beloj svilenoj košulji.
- Dobro veče, senjor, - rekao je i uputio mi osmeh koji se dugo pamti. - Srećan
sam što mogu da vas pozdravim u Altmiri. Nadam se da ste naručili ono što želite?
- Da, jesam - dogovorio sam kratko i uzvratio mu osmeh. Njemu to nije bilo
dovoljno.
- Jeste h odavno u ovom kraju? Čini mi se da vas dosad nisam ovde sreo... Budite
nam čest gost!
Kelner je užurbano prineo bocu s viskijem. Napunio sam svoju čašu, a onda
gurnuo bocu prema čoveku u tuksedu.
- Poslužite se, a onda mi recite ko ste vi.
Odmahnuo je rukom, što je valjda značilo da se zahvaljuje na piću.
- Ja sam Perijera - odgovorio je. - Direktor ovog lokala. Veoma dobrog lokala,
mogu vam reći. - Ponovo se osmehnuo i pokazao mi svoje zube.
- Pino. Zadržaću se neko vreme u ovom kraju i sigurno ću vam pružiti priliku da
me opet vidite.
Duboko se poklonio i odmah udaljio. Stekao sam utisak da se kreće na vrhovima
prstiju.
Odmah zatim kelner mi je doneo omlet. Počeo sam polako da jedem, posmatrajući
ispod oka šta se događa oko mene. Orkestar je ponovo zasvirao: onaj žigolo sa
svojom partnerkom odmah dojuri na podijum. Dama je tako temperamentno zaigrala
rumbu, da sam pomislio da 6e iskočiti iz sopstvene kože.
Kad sam primetio da mi se približavaju, brzo sam progutao zalogaj koji mi se
našao u ustima i otpio dobar gutljaj viskija. Podigao sam glavu i uputio momku
prijatan osmeh. On me toplo pogleda.
- Hej, sisanče, kako si? - dobacio sam mu glasno.
H sali zavlada mukla tišina. Čak i gosti na balkonu su zanemeli kao po nekoj
komandi. Od silnih pogleda koji su se koncentrisali na moju ličnost, podišli su me
žmarci. „Umetnik" je odmah prestao da igra. Otpratio je svoju partnerku do stola i
onda se vratio k meni.
- Senjor, vi ste nešto rekli?
- Pitao sam te kako si, sisanče, - objasnio sam ljubazno.
Momak je bio brz. Zakoračio je i pre nego što sam stigao da ustanem sa stolice, on
me je zviznuo po nosu. Odleteo sam na pod, ali sam se odmah digao i zadao mu oštar
aperkat koji ga je bacio u stranu. Nisam hteo da izgubim inicijativu: zgrabio sam ga za
košulju i spremio se da ga jednim udarcem pošaljem u carstvo snova. Međutim,
momak je negde naučio japanski trik „makaze“ i ja sam se opet našao na podu.
Orkestar je prestao da svira... Dok sam pokušavo da ustanem, primetio sam direktora
Perijeru; prilazio nam je žurnim korakom. Taman sam stao na noge, a „sisanče“ me je
ponovo udarilo. Izgledao sam bedno.
Perijera mi je pružio ruku i pomogao da ustanem. Klatio sam se kao da mi je
mozak natopljen viskljem; snažno sam štucnuo da bih delovao što uverjivije.
Direktor Altmire me je posmatrao s ledenim osmehom na licu.
- Senjor, žao mi je što ste se sukobili s čovekom u mojoj službi. Nadam se da niste
povređeni i molim vas da se više ne tučete.
Pre nego što je završio svoju žalopojku, počeo je da rukom otire prašinu s mog
sakoa.
„Sisanče" me prezrivo odmeri, a zatim se vrati svojoj dami. Ljutito sam gledao za
njim.
- Nemojte opet započinjati kavgu, senjor, - ponovi Perijera. - Altmira je pristojan
lokal.
Sručio sam se na svoju stolicu.
- Tačno - promrmljah. - Priznaću vam da sam dosta popio pre nego što sam ovde
došao. Vaš momak je bio u pravu što mi je dao lekciju... Nije on nikakvo sisanče.
Perijera se uljudno smeškao.
- Slušajte, Perijera, - nastavio sam. - Učinite mi jednu uslugu. Recite vašem
dansing-majstoru da mnogo žalim zbog incidenta. Voleo bih da sa mnom nešto popije i
da se pomirimo. Sešću za onaj sto kraj prozora. Potrebno mi je malo čistog vazduha.
Perijera me je pridržavao za ruku, dok sam nesigurnim korakom prelazio preko
sale. Pomogao mi je da sednem, a odmah zatim je prišao onom momku i nešto mu
šapnuo. Mladić je klimnuo glavom i krenuo u pravcu mog stola.
- Prijatelju, - obratio sam mu se glasno, pokušavajući da se osmehnem. -
Izvinjavam se zbog onoga što sam vam dobacio. Ako ste vi sisanče, onda sam ja
novorođenče. Sednite da popijemo po jedan viski.
Pre nego što je seo svečano smo se rukovali. Kad je povukao svoju ruku, u mojoj
šaci je ostao neki čvrst predmet. Viknuo sam kelneru da prenese bocu s viskijem i
čaše za moj sto. Kradomice sam pogledao po sali i sa zadovoljstvom konstatovao da
više niko ne obraća pažnju na mene. Sukob je bio završen i više nisam bio
interesantan. Čitavo vreme sam se smeškao, kao da pričam bogzna kakve smešne
stvari.
Pod stolom sam otvorio šaku i diskretno pogledao šta se u njoj nalazi. To je bila
značka Federalnog biroa za istraživanja. Neprimetno sam je vratio mladiću.
- O. K., Sadžersu, - rekao sam i snažno štucnuo, za slučaj da me neki radoznalac
još posmatra. - Šta ste saznali?
Sadžers je polako pripaljivao cigaretu: prve rečenice je izgovarao pod zaštitom
plamena upaljača, a kasnije nije zaboravljao da se osmehuje i povremeno živo maše
rukama.
- Mnogo - odgovori on - ali ništa što bi moglo da ukaže na neki ozbiljan trag.
Najpre sam u Palm Srongus potražio posao. Predstavljao sam se kao student koji bi
hteo preko leta da zaradi malo novaca za zimski semestar. Neka stara gospođa se
sažalila i zaposlila me u hotelu „Miranda". Brzo sam uvideo da to nije onaj posao koji
mi je potreban, pa sam udesio da me najure. Baš u to vreme u Hacijendi Altmiri tražili
su dansing-partnera. Srećom, znam dobro da igram, pa su me odmah primili.
- Ovo mesto je prava vučja jazbina - nastavi Sadžers tiho. - Koriste sva sredstva
da gostu izvuku iz džepa i poslednji dolar. Gore na spratu se održavaju kockarske
seanse: karte su markirane, a rulet naštimovan. Nema tog igrača koji bi mogao da
nešto dobije za Altmirinom zelenom čojom. Ako se tako nešto dogodi, krupije je
automatski otpušten... Onaj momak s tankim brčićima, što sedi sam u uglu, prodaje
droge. Pre tri godine saslušavli su ga u njujorškom odseku za narkotike. Ono što ta
individua ne zna o prodaji droga, moglo bi se napisati na poleđini poštanske marke...
Publika je šarena. Dolaze snobovi iz Palm Springsa, koji traže nova uzbuđenja ih
zavodljive dame; pojavljuju se i sinovi imućnih rančera. Žena ima svakojakih.. Dobro
poznajem samo one koje ovde rade.
Uzeo je bocu i ponovo napuni čaše. Posle toga me je upitao:
- Kakva je vaša priča, Lemi?
- Dolazim iz Magdalene, Meksiko, i donosim dobre vesti jednom svom starom
poznaniku; njegov ujak je umro i ostavio mu pozamašnu sumicu dolara; čuo sam da je
taj momak negde u ovom kraju... Ako se ništa izuzetno ne dogodi, nameravam da se na
ovom terenu zadržim oko nedelju dana. Recite mi gde je žena koja nas interesuje?
- Tu je negde - odgovori Sadžers. - Naslutila je da za nečim tragam. Morate biti
oprezni. Predstavlja se kao vlasnik ovog lokala, ali ja u tu priču ne verujem.
Povremeno pokušava da izigrava i animir-damu: šetka se po sali, a na licu joj je takav
izraz, kao da je spremna da odgrize glavu otrovnici. Ne sećam se kad sam je video
raspoloženu. Ipak, ona je neka fina dama, mada Perijera s njom postupa kao da je
sudopera. Zaključio sam da je taj ulizanko stvarni gazda u ovoj jazbini.
- Da h ona živi ovde? - interesovao sam se.
- Ne... Kad pođete prema gradu, desetak milja odavde, odvaja se sporedan put za
Suvo jezero. Žena tamo stanuje na jednom malom ranču. To sam proverio. Inače, kad
lokal ne radi, u zgradi ne ostaje niko.
- Dobro. Sad me pažljivo slušajte. Kroz nekoliko minuta otići ću odavde. Trknuću
do tog ranča gde živi naša dama. Kad se udaljim, proturite priču da ste saznali za
nasledstvo iz Meksika i da već sutradan odlazite u Arispu. Sa svojim prtljagom
prebacite se u Palm Springs. Pre nego što otputujete iz Palm Springsa, diskretno
posetite šefa lokalne policije i recite mu da ništa ne preduzima na ovom terenu sve
dotle dok mu se ja ne javim. Takođe, neka poruči direktoru banke da nikom ne govori
o lažnim obveznicama. Iz Palm Springsa najbolje je da odete u Jumu, a odatle
avionom u Vašington. Obavestite šefa da sam stigao i uključio se u igru. To je sve.
- U redu, Lemi, - reče Sadžers - ali vam moram priznati da mi se situacija ni
najmanje ne sviđa. Čini mi se da je neko ovde pronjuškao da nisam nikakav student, a
još manje dansing-partner. Osećam oko sebe sumnju.
- Pa šta onda? Neka sumnjaju koliko hoće, vi sutra odlazite. Dakle, sve smo se
dogovorili. Srećan put, Sadžersu.
Ispraznili smo čaše i onda se bučno pozdravili.
Platio sam račun, rekao „buenos nočes“ Perijeri i zatim se, sa anđeoskim
osmehom na licu, uputio ka izlazu iz sale.
Bez zadržavnja sam uskočio u kola i poterao ih prema ranču Suvo jezero. Napolju
je još bila sparina. Pritisnuo sam papučicu za gas i brzo stigao do raskrsnice, o kojoj
mi je Sadžers govorio. Odatle do ranča nije mi trebalo više od pet minuta. Obasjana
mesečevom svetlošću, na jednom proplanku uzdizala se usamijena zgrada. Nije se ni
po čemu razlikovala od tipičnih rančerskih domova u tom delu Kalifornije. Kuća je
bila u tami.
Automobil sam ostavio na drumu, a zatim se uputio stazom koja je vodila prema
stražnjem delu zgrade. Lako sam preskočio nisku ogradu verande i prišao sporednim
vratima - verovatno kuhinjskim. Tiho sam zalupao, ali se niko nije odazvao.
Iz džepa sam izvukao jednu čeličnu alatku koju sam uvek imao pri sebi upravo
zbog ovakvih situacija: posle dva minuta brava je bila otvorena. Kao neki
profesionalni provalnik ušunjao sam se u kuću.
 Upalio sam svoju minijaturnu džepnu lampu i osvetlio prostoriju. Nisam se
prevario: to je bila kuhinja. Odatle sam prešao u majušan antre i odmah spazio
stepenice koje su vodile na gornji sprat. Pretpostavio sam da se tamo nalazi spavaća
soba, koja će za mene biti najinteresantnija.
U stvari, gore su se nalazile tri spavaće sobe. Jednu očigledno niko nije koristio;
druga je služila kao prostorija za ostavu: bila je puna kutija i nepotrebnih stvari. Na
trećoj su vrata bila zaključana. Ponovo sam upotrebio svoj univerzalni kalauz i
nekoliko trenutaka kasnije brava je škijocnula. Ušao sam u sobu i pažijivo navukao
zastor preko dvokrilnog prozora; tek onda sam upalio svetlost. Da, to je bila
prostorija koju sam tražio...
U vazduhu se oseća divan parfem. Preko naslonjače je prebačen skupocen ogrtač,
a na tepihu leže najslađe ženske cipelice koje sam ikad u životu video: od krepdešina
s visokom francuskom potpeticom. One mi otkrivaju da je dama koja ih nosi puna
ukusa i tajanstvenih čari.
Stojim i pokušavam da zamislim gde bi jedna takva osoba - pretpostavimo,
inteligentna osoba - mogla sakriti neke važne papire, a da bude sigurna da ih neki
radoznalac neće pronaći. Bilo bi najlogičnije da ih nosi uz svoje telo ili da ih stavi na
neko naivno mesto, na koje niko ne bi obratio pažnju.
Na malom stolu u uglu sobe bilo je poređano desetak knjiga. Iz nekih nepoznatih
razloga moj pogled se zadržao na njima. Prišao sam i počeo da ih listam. Prve tri nisu
ništa otkrile, a četvrta - zbirka pesama u kožnom povezu - izazvala mi je grč u
stomaku. Ivicom štampane površine neko je isekao središnji deo, otprilike pedeset
strana, i u tu šupljinu stavio nekoliko pisama. Pogledao sam adresu na onom koje je
ležalo odozgo: Grenvort Stjuart, apartmani Kleribel, Njujork Siti.
Adresa mi je bila poznata i na mom licu je zaigrao pobedonosni osmeh. Trenutno
sam nadmudrio Henrijetu... Pisma sam strpao u džep, a knjigu vratio na njeno mesto.
Posle sam izašao iz sobe, ne zaboravljajući da sklonim zastor s prozora.
Pre nego što sam prišao automobilu, pažljivo sam osmotrio teren i proverio da me
neko ne uhodi. Svuda je vladala potpuna tišina i, što se mene tiče, situacija je bila u
savršenom redu.
Čim sam izbio na glavni drum, punom brzinom sam pojurio u Palm Springs. Posle
nekoliko milja naglo sam zaustavio kola: iznenada mi je palo na um da bih mogao još
jednom pogledati šta se događa u Hacijendi Altmira.
Petnaest minuta kasnije posmatrao sam lokal senjora Perijere... Neonska svetla su
pogašena i cela zgrada je u tami. Niotkuda ne dopire nikakav znak života, izuzev što se
između kapaka jednog prozora na spratu probija tanak snop svetlosti.
Glavna vrata su bila zaključana. Polako sam obišao oko zgrade, dok nisam stigao
do velikog prozora. Pri dnu je imao četiri pokretna okna, koja su verovatno služila za
provetravanje. Bila je prava igrarija otvoriti bilo koji od njih; pažijivo sam se
provukao kroz drugo okno s leve strane, a zatim ga za sobom pritvorio. Bio sam
nečujan kao miš, ali zbog čega - to ne bih. mogao da vam kažem.
Pomalo sam bio začuđen što je lokal ove vrste već zatvoren, pogotovu što su gosti
koje sam ostavio bili u lepom raspoloženju. Neodlučno sam zastao na podijumu za
igru. Kroz veliki prozor probijala se mesečina i osvetljavala deo sale i stepenište koje
vodi na balkon. Na trećem ili četvrtom stepeniku nešto je zasvetlucalo. Prišao sam i
podigao - komad srebrnastog gajtana! Zar Sadžers takav gajtan nije nosio kao ukras
preko svoje svilene košulje? S komada koji sam držao u ruci visili su konci i parče
bele svile. Nije mi bilo teško zaključiti da je nasilno otrgnut.
Tišinu nije remetio nikakav šum. Vratio sam se na podijum i upalio svoju
minjjaturnu džepnu lampu. Tačno iza bara ugledao sam dvoja vrata. Jedna su bila
zaključana, a druga su se otvorila čim sam pritisnuo kvaku. Snop svetlosti moje lampe
kružio je po prostoriji. To je bila neka ostava: na podu su ležali sanduci s pićem,
prazne boce i kartonske kutije, a u uglu se nalazio jedan veliki frižider. Moj pogled se
zaustavio na frižideru.
Došao sam do njega i nečujno ga otvorio. Previjen kao neka vreća unutra se
nalazio Sadžers. Dobio je nekoliko dobrih. pogodaka: dva kroz noge, verovatno dok
je pokušavao da pobegne, a tri kroz telo - kad je već bio oboren, iz neposredne
blizine; to sam zaključio po tragovima baruta na njegovoj beloj svilenoj košulji. Onaj
komad gajtana ubica je otrgnuo verovatno kad je pokušao da podigne Sadžersovo telo.
Ponovo sam ga gurnuo u frižider i na prstima izašao iz sobe. Za trenutak sam
zastao kod bara: izabrao sam dobru marku viskija i direktno iz boce otpio nekoliko
gutljaja. Na račun kuće...
Prešao sam preko sale, a zatim istim putem, kroz okno, izašao iz zgrade. Nekoliko
trenutka kasnije jurio sam drumom prema Palm Springsu...
Noć je bila topla, ali jadnom Sadžersu bilo je jezivo hladno, pomislih jetko.
Jedina uteha su mi bila pisma pronađena na ranču Suva reka.
 GLAVA DRUGA

Na pet-šest milja pre Palm Springsa zaustavio sam kola, pripalio cigaretu i počeo
da razmišljam. Nema nikakvog smisla, zaključio sam, da gubim vreme oko Sadžersa.
Mnogo je važnije da vreme i svoju energiju posvetim glavnom poslu koji me očekuje -
otkrivanju falsifikatora obveznica.
Pretpostavljam da 6e ubice sahraniti Sadžersa negde pre zore. Nema sumnje da im
se Sadžers odmah posle rastanka sa mnom poverio o odlasku u Meksiko radi prijema
nasledstva. Nije računao - na žalost, i meni je ta mogućnost promakla iz vida - da time
zločincima pruža izvrsno opravdanje. Mogu svakom reći da je Sadžers otišao po
nasledstvo i zašto bi, do vraga, uopšte morali da lupaju glavu zbog odlaska jednog
običnog dansing-partnera? Naravno, u Palm Springsu upoznaću šefa policije sa
Sadžersovom sudbinom, ali ću zahtevati da zbog toga ne diže prašinu - bar ne dotle
dok ja ne zauzmem čvršće pozicije.
Upalio sam svetlost u kolima i izvadio pisma iz džepa. Bilo ih je ukupno tri. Po
rukopisu sam zaključio da ih je pisala neka žena.
Prvo pismo je poslato iz jednog hotela u Hartvordu, Konektikat, 31. januara.
Počeo sam da ga čitam:

„Dragi Grenvorte,
Znam da si oduvek smatrao da sam budala, ali se na to nisam obazirala.
Ovog puta, međutim, insistiram na tome da mi priznaš malo pameti.
Tvoji izgovori i izvinjenja u toku poslednja dva meseca potvrđuju moje
sumnje. Zašto se ne odlučiš šta ćeš da učiniš? Ili si možda toliko sebičan da
ćeš i dalje pred svetom izigravati oženjenog čoveka, dok ćeš u potaji
održavati veze sa onom ženom?
Kad si ranije tvrdio da ne postoje nikakvi dublji odnosi između tebe i
nje, ja sam ti verovala. Ali, posle svega što se dogodilo poslednjih dana i
pisma koje sam primila od dobro obaveštene osobe, jasno mi je da opet
pokušavaš da zamažeš oči meni i drugim ljudima.
Iskreno ti kažem da sam sita tebe i tog posla. Očekujem da me pozoveš;
 odmah ću doći da čujem tvoju odluku.
Tvoja Henrijeta"

Drugo pismo bilo je poslato iz istog hotela pet dana kasnije.

„Grenvorte,
Primila sam tvoj e pismo u kome nisam otkrila nijednu iskrenu reč. Nisi
čak ni dobar lažov. Ipak, ostvariću svoja prava. Ukoliko u tome ne uspem,
postaraću se da ti pričinim dosta neprijatnosti. Krajnje je vreme da se
odlučiš.
Henrijeta"

Treće pismo poslala je iz Njujorka 12. januara. Imalo je svega nekoliko reči:

„Grenvorte,
Posetiću te večeras i prinuditi da ispuniš svoje obaveze. Nemam drugog
izbora!
Henrijeta“

Vratio sam pisma u džep i zapalio svežu cigaretu. Eto, ova situacija vam pokazuje
da stvari nisu nikad onake kakve izgledaju u prvom trenutku. Dosad je svako verovao
da se Henrijeta Stjuart nalazila u Hartvordu onog dana kad je izgubio život njen muž
Grenvort Stjuart. Međutim, njeno treće pismo dokazuje da je nameravala da ga poseti
upravo onog dana kad se oprostio od života, pa mu je čak i pretila!
Sad je bilo jasno zašto je Henrijeti toliko stalo da ova pisma dobije natrag. Ipak,
nikako ne shvatam zašto je bila toliko glupa da ih sačuva. Mogla ih je spaliti... Ako
bude škrta na rečima, pisma će mi pomoći da je nateram da progovori. Počinjem da
mislim da ta Henrijeta nije tako fina kao što želi da se prikaže. U stvari, imam mnogo
novih ideja o toj dami.
Izvukao sam podsetnik i potražio adresu šefa lokalne policije. To je neki momak
po imenu Mets...
Njegova ulica se odvajala bočno, nekoliko stotina metara posle benzinske stanice
na ulazu u grad. Odmah sam pronašao njegov broj, ah nisam parkirao automobil pred
zgradom, već preko puta. Prišao sam vratima i pritisnuo na zvonce.
Znao sam da neće biti mnogo oduševijen što ga budim u ovo doba noći. Tešio sam
se činjenicom da policajci nisu zadovoljni nikad, niti bilo s kim.
- Jeste h vi Mets? - upitao sam čoveka koji se posle nekog vremena pojavio na
vratima. Bilo je očigledno da sam ga probudio iz najdubljeg sna.
Klimnuo je glavom i nešto promrmljao. Pokazao sam mu svoju značku.
 - Moje ime je Lemi Koušn.
Osmehnuo se, pokušavajući da se rasani.
- Izvinite, uđite unutra - pozvao me je ljubazno. - Čuo sam o vama. Javljeno mi je
preko guvernerovog ureda da ćete najverovatnije vi voditi ovaj posao. Mislim na one
lažne dolarske obveznice.
- Da, u pravu ste. Zbog njih sam došao u Palm Spring.
Izvinio se što je u domaćem mantilu i onda me uveo u omanji salon. Rukom mi je
pokazao na kožnu naslonjaču. Odmah je izneo dve čaše i bocu s burbonom, stavljajući
je na sto tako da bude na dohvatu moje ruke. Primakao mi je pepeljaru, a zatim seo
preko puta mene. Strpljivo je čekao. Njegovo lice, uprkos izduženom nosu, odavalo je
inteligentnog čoveka. Zaključio sam da se s njim može lepo sarađivati.
- Šefe, voleo bih da ovaj posao brzo završim i što pre se vratim u Vašington. Vaša
saradnja mi je potrebna, ah ona neće biti velika. Evo kako stoje stvari.
Čim su mi u FBI dali zadatak da razjasnim poreklo lažnih obveznica, pozvao sam
našu centralu u Los Anđelosu i zamolio ih da pošalju nekog momka u Palm Springs da
malo izvidi situaciju. Odredili su izvesnog Sadžersa, koji se prema mojim
instrukcijama zaposlio u Hacijendu Altmiru: preuzeo je ulogu dansing-partnera.
Večeras sam tamo navratio sa izmišljenom pričom da mu je umro neki ujak u
Meksiku i ostavio pozamašno nasledstvo. Ideja je bila u tome da mu pružim izgovor
da već sutradan napusti taj lokal i otputuje iz Palm Springsa. Porazgovarali smo i ja
sam otišao. Otprilike sat kasnije opet sam navratio u Altmiru. Lokal je u međuvremenu
bio zatvoren. Kroz prozor sam se provukao unutra i nekoliko minuta kasnije pronašao
ga u frižideru. U svom telu imao je pet metaka. Ostavio sam ga na istom mestu...
Očigledno, neko je prozreo našu igru.
Ubistvo Sadžersa je vaš delokrug rada. Međutim, ne bih želeo da trenutno ma šta
preduzimate. Obavestiću Vašington da Sadžersovo ime uklešu u spomen-ploču i zasad
neka stvari ostanu na tome. Ako biste otvorili istragu, zverke će se alarmirati i neću
moći ništa da uradim. Slažete li se?
- Okej, što se mene tiče - reče Mets. - Sastaviću zvaničan izveštaj o vašoj izjavi
da je Sadžers ubijen i predmet će ležati u arhivi sve dotle dok mi ne kažete da krenem
u akciju.
- Odlično, šefe. A sad mi recite ko je poslao obaveštenje Vašingtonu o lažnim
obveznicama? Jeste li to vi učinili?
Pošto je video da sam zaboravio na burbon, privukao je bocu, napunio obe čaše i
tek onda odgovorio:
- Obaveštenje je poteklo od direktora lokalne banke. Najpre je obavestio mene...
Kad je ta žena Henrijeta Stjuart došla u Palm Springs, odmah se prijavila na bančinom
šalteru i otvorila tekući račun na dve hiljade dolara; tu sumu je položila u
novčanicama. Posle kratkog vremena na računu je ostalo samo deset dolara...
Prenosim vam događaje onako kako sam ih čuo od direktora banke Krata, inače mog
ličnog prijatelja.
Račun nije zatvoren, jer je ona opet došla na šalter i položila obveznice u
vrednosti od pet hiljada dolara. Objasnila je službeniku da za toliki iznos treba
aktivirati njen tekući račun.
Međutim, te obveznice bile su falsifikovane. Veoma vešto, jer službenik na šalteru
to nije ni primeto. Krat, direktor banke, koji je imao veće iskustvo, brzo je otkrio da
su u pitanju bezvredni papiri. Odmah je poslao gospođi Stjuart kraće pismo i zamolio
je da navrati u banku.
Pojavila se već sutradan. Direktor joj je saopštio da su obveznice lažne. Njegova
je dužnost, objasnio je on, da o falsifikatu obavesti svoju centralu i policiju. Hoće li
mu reći od koga je primila te obveznice? Žena je bez oklevanja odgovorila da one
predstavljaju samo mali deo iz paketa od 200.000 dolara, koje je dobila od svog
muža. Navodno, on ih je kupio u nekoj njujorškoj banci.
To zvuči neverovatno, napomenuo je Krat, jer banke ne prodaju lažne vrednosne
papire. Gospođa Stjuart se složila s njim, ali nije 'mogla da mu ma šta detaljnije kaže.
A gde bi mogao naći njenog muža, upitao je direktor. On će svakako znati da objasni
poreklo tih obveznica...
Žena se tužno osmehnula i odgovorila da ne veruje da bi njen muž mogao pomoći,
jer je 12. januara ove godine u Njujorku izvršio samoubistvo. Ovaj neočekivani
odgovor zbunio je direktora. Promrmljao je da je falsifikovanje dolarskih obveznica
federalni prekršaj i zatim zamolio ženu da preostale koje je primila od muža deponuje
kod njega. Pristala je i istog dana položila na direktorov sto obveznice u vrednosti od
195.000 dolara; pojedinačno su glasile na dvadeset hiljada, deset, pet i hiljadu dolara,
sa uobičajenim kuponima za isplatu dospele kamate. Naravno, sve su bile lažne...
Krat me je odmah pozvao i upozna s celim slučajem. Pokazao mi je falsifikovane
papire: bih su umetnički izrađeni i jedino je stručnjak mogao da primeti razliku
između njih i pravih. Istog dana poslao sam izveštaj državnoj policiji i pretpostavijam
da je ona odmah obavestila Vašington.
Istovremeno smo ispraznih čaše. Mets ih je ponovo napunio, a onda me upitao:
- Šta nameravate da preduzmete? Da li je žena znala za falsifikat, ih je samo žrtva
neke podle mahinacije?
- Zasad vam ne mogu ništa reći - odgovorio sam. - U svojoj karijeri rešavao sam
dosta čudnih poslova, ali mi se čini da nijedan nije bio komplikovan kao ovaj.
- Da, a najzanimljivije od svega je to da se ništa ni sa čim ne slaže. Evo šta je
meni poznato...
Pripalio sam cigaretu i počeo da pričam.
- Taj momak Grenvort Stjuart i njegova supruga Henrijeta bili su u braku šest
godina. On je po prirodi strastven kockar. Najčešće je igrao na berzi. Neki put je
krupno zarađivao, a u drugim prilikama jedva je bio u stanju da plati stanarinu. Živeli
su u apartmanima Kleribel, u Njujorku. Svi su ih smatrali srećnim bračnim parom.
Krajem prošle godine Grenvort je odnekud saznao da se na berzi priprema krupna
špekulacija. Na vreme je otkupio paket akcija po niskim cenama, a posle nedelju dana
prodao ih i strpan u džep čistu zaradu od četvrt miliona dolara. Momak se preko noći
oslobodio svih finansijskih glavobolja.
Verovatno je uvideo da nema smisla da se svaki čas hrve s novčanim nedaćama,
pa je odlučio da bude razumniji. Pedeset hiljada dolara uložio je u banku, a sa ostalih
200.000 kupio dolarske obveznice. Doneo ih je u svoju kancelariju, zapečatio u jedan
koverat, a zatim pozvao svog advokata. Saopštio mu je da te papire želi legalno da
prenese na svoju suprugu Henrijetu Stjuart. Ona je mudra žena, objasnio je, i taj novac
će bolje sačuvati nego on.
Nije bilo malo zaprepašćenje advokata kad je čuo tu Grenvortovu želju. Kad se
povratio od iznenađenja, rekao je da mu je veoma drago što je njegov klijent postao
razuman. Sastavio je ugovor o poklonu, zvanično ga registrovao i predao korisniku,
Henrijeti Stjuart, zajedno s državnim obveznicama - ispravnim!
Grenvortova lađa plovila je mirnirn vodama: pored sebe ima zgodnu ženu - svi mi
kažu da je veoma lepa - koju je finansijski obezbedio, svoje dugove i obaveze je
regulisao, a u braku položio zdravih pedeset hiljada. Osim toga postao je obazriviji u
svojim poslovima. Nameravao je da kupi još neke sigurne državne papire, a takođe je
prijavio dopunsko životno osiguranje. Čim je uplatio premiju, osiguravajuća
kompanija mu je izdala novu polisu. Tom prilikom lekari su ga pregledali i utvrdili da
je njegovo zdravstveno stanje odlično. Međutim, u polisi je postojala jedna
začkoljica.
Otprilike pre dve i po godine, Grenvort je pokušao da se ubije. Skočio je u Ist
River, ali ga je policijska patrola na vreme izvukla iz vode. Osiguravajućoj kompaniji
taj slučaj je bio poznat i zato je u novi ugovor unela klauzulu da se premija neće
isplatiti, ako osiguranik pokuša i uspe da sebi oduzme život.
Grenvort oko toga nije pravio pitanje, jer po svemu sudeći - posle uspešne
špekulacije na berzi ni na um mu nje padalo da sebi oduzme život. Kao što sam već
rekao, njegova lična i finansijska situacija bile su izvanredne. I šta se onda događa?
Skače u reku: ovog puta u blizini nije bilo nikog da ga izvuče iz vode. Kako objasniti
njegov postupak?
Te večeri 12. januara, zadržao se u svojoj kancelariji nešto duže nego obično. S
njim je bio i njegov sekretar, neki momak po imenu Burdel. Gospođa Stjuart bila je u
Hartvordu, Konektikat. Grenvort je nameravao da posle završenog posla ode na neki
prijem i, kako kaže Burdel, veoma se radovao susretu s nekim prijateljem.
Oko osam uveče telefonirao je u garažu da mu spreme kola. Popio je čašu viskija,
onako s nogu, pozdravio se s Burdelom i izašao. Njegov sekretar je kasnije izjavio da
se Grenvort u trenutku odlaska ponašao malo čudno.
Vozio je veliki kadilak zatvoreno-plave boje, model koji se ne zaboravlja brzo. U
deset časova i deset minuta primetio ga je čuvar na doku kod skladišta pamuka.
Kadilak je velikom brzinom jurio duž obale, a onda neočekivano skrenuo s puta i
udario u neki drveni stub: kola su odskočila i preko ivice keja survala se u Ist River.
Čuvar je zaprepšćeno posmatrao celu scenu, koja se odigrala za svega nekoliko
sekundi.
Sledećeg jutra policija je izvukla automobil iz prljave reke. Grenvort nije
izgledao prijatno. Njegov leš je prenet u mrtvačnicu. Na poziv islednog sudije Burdel
je odmah došao da izvrši identiflkaciju. U portmaneu samoubice pronašli su belešku:
ne oseća se dobro, pisao je Grenvort, pa je mnogo bolje za njega i za okolinu da sebi
oduzme život; šalje pozdrave svojoj ženi i moli je da mu oprosti zbog odluke...
Na saslušanju kod sudije ništa novo nije utvrđeno. Stjuartova žena je izjavila da je
saznala za tragičnu vest iz štampe. Momak je sahranjen i slučaj je bio zaključen.
Grenvortovi poslovi su brzo sređeni. Posle toga Henrijeta je i^javila da će nekud
otići i dobro se odmoriti. Odlučila se za Hacijendu Altmira, koja je pripadala
zaostavštini njenog muža. To imanje i lokal u blizini Palm Springsa Stjuart je kupio
pre dve godine i za upravnika postavio izvesnog Perijeru... Poslove u Njujorku
Henrijeta je prepustila sekretaru Burdelu u koga je njen muž imao veliko poverenje.
Čim je stigla u Palm Springs, Henrijeta je otišla u banku i otvorila tekući račun na
dve hiljade dolara, što ste i vi potvrdili. Taj novac je verovatno primila kao zaostatak
sa Grenvortovog tekućeg računa. Kad je kasnije donela pet hiljada dolara u
obveznicama, poznato vam je šta se dogodilo.
Ispio sam svoj burbon, pripalio svežu cigaretu i onda nastavio:
- U Njujorku sam razgovarao s Burdelom. On je potvrdio da je Henrijeta razumna
žena i da je bila dobra supruga. Ipak sam zaključio da bi vredelo upoznati tu damu.
Zato sam udesio da Sadžers dođe u Altmiru kao prethodnica... Kad sam večeras tamo
otišao, rekao mi je nekoliko stvari, ali one mnogo ne znače. Dakle, tako sada stoje
stvari.
Mets me je sve vreme pažljivo slušao. Kad sam ućutao, klimnuo je glavom i
sumornim glasom primetio:
- Sve je to veoma zapetljano. Rekao bih da je neko uzeo od te Henrijete ispravne
obveznice, a poturio joj lažne.
- Možda je tako a možda i nije - odgovorio sam. - Šefe, nešto me interesuje: kad je
direktor banke otkrio da su obveznice falsifikovane, da li je to saopštio još nekom
osim vama?
- Nikome - odgovori Mets bez dvoumljenja. - Štaviše, šalterskom službeniku je
izričito naredio da o tom slučaju nikom ne govori. Naravno, i ja sam ćutao. Znao sam
da će uskoro stići neki federalni agent.
 - Fino. Nego, još nešto ću vam ispričati. Kad su mi pre desetak dana naredili da
preuzmem ovaj posao, nalazio sam se u Alentaunu, Pensilvanija. Odmah. sam krenuo
za Njujork; tamo sam se smestio u jednom skromnom hotelu u Tridesetoj ulici.
Sutradan ujutru ispod praga sam našao cedulju bez ikakvog potpisa: biće dobro, neko
mi je poručio, da odem u Palm Spring i pogledam šta radi gospođa Henrijeta Stjuart;
možda ću u njenoj spavaćoj sobi naći neka zanimljiva pisma.
Bio sam srećne ruke. Sadžers mi je rekao da ta Henrijeta stanuje na jednoj
obližnjoj farmi; zove se Suvo jezero. Odmah sam otišao i bez mnogo muke našao tri
pisma. Bila su skrivena u jednoj knjizi. Šefe, ta pisma pokazuju da odnosi između
Henrijete i Grenvorta nisu bili tako sjajni kao što se u njihovoj okolini verovalo.
Štaviše, ona otkrivaju neke nove činjenice. Onog dana kad se Grenvort ubio, 12.
januara, Henrijeta nije bila u Konektikatu, već u Njujorku. A tamo je došla da bi se s
njim obračunala: o tome govori u svom trećem pismu. Kako vam se to sviđa?
Policajac tiho zviznu.
- O-ho, onda joj se ne piše dobro. - Malo je poćutao, a zatim dodao: - Možda se
Grenvort nije ubio, nego ga je ona ucmekala... Žene ponekad znaju da urade i takve
stvari.
- Da, na to sam i ja pomislio. Ali, zašto bi ga ubila? Primila je dve stotine hiljada
dolara, zar ne? Možda joj je
Grenvort postao dosadan: to bi mogao biti motiv, ali ja lično sumnjam da je tako.
Ili je možda bila ljuta, verujući da joj je on poturio lažne obveznice...
- Dame su smešna bića - primeti šef policije mudro. - Uvek su spremne na neke
čudne poduhvate, čak i najbolje među njima.
- Meni o tome ništa ne pričajte - rekao sam i gorko se osmehnuo. - Odlično ih
poznajem dodao sam, dok sam čaše ponovo punio burbonom. - Kad u svoju glavu
utuve neku ideju, ništa ih ne može sprečiti da ostvare svoj cilj.
- Šta mislite da preduzmete?
Uzdahnuo sam i rekao:
- Ne nameravam da se ovde hvališem svojom značkom federalnog agenta. Uzeću
sobu u hotelu „Miranda" i ponoviću priču da sam došao iz Magdalene da bih
obavestio Sadžersa o nasledstvu; kazaću onome ko se bude interesovao, da ću ovde
ostati neko vreme, jer mi suva klima Palm Springsa veoma prija.
Sutra uveče idem ponovo u Hacijendu Altmiru, jer me taj lokal sve više interesuje.
Malo ću porazgovarati s momcima koji tamo rade i pokušaću da se približim Henrijeti
Stjuart.
Osim toga, moram saznati ko je ubio Sadžersa i zbog čega. A da ne govorim koliko
me interesuju te lažne dolarske obveznice. Trenutno ništa nije povezano i situacija mi
izgleda prilično besmisleno.
- Pretpostavljam da ne želite da se ja i moji momci pojavljujemo u Altmiri? - reče
šef policije.
- U pravu ste - odgovorio sam. - Šta znate o toj Hacijendi Altmiri?
- To vam je jedno od onih mesta koje slobodno možete nazvati ,jazbina“. Dosad
smo primili više prijava od gostiju koji su tamo izgubili novac za zelenom čojom.
Naravno, Altmirina kockarnica je ilegalna. Povremeno napravim raciju, ali to mnogo
ne pomaže: kako sprečiti ljude da igraju faro ili bacaju kockice, ako to oni sami žele?
Prošle godine pronašli smo nekog mladića u pustinji, nekoliko milja iza Hacijende.
Neko ga je tako strašno premlatio, da je izgledao išaran kao geografska karta. Bio je
mrtav. Više ljudi je izjavilo da je taj nesrećnik, izgubivši veću sumu novca u Altmiri,
izazvao nered... Pokušao sam sve što se moglo učiniti, ali to ubistvo nisam razjasnio,
niti bilo šta dokazao.
- Ne čudim se - primetio sam zamišljeno, dok sam se dizao iz naslonjače. - Šefe,
ne verujem da ću vas skoro ponovo posetiti. Nije zgodno da nas viđaju zajedno. Ako
se ukaže potreba, zvaću vas telefonom; vi mene možete kontaktirati preko „Mirande“.
Prijaviću se pod imenom Selbi Frejm, iz Magdalene...
Desetak minuta kasnije već sam završio posao s portirom hotela „Miranda“.
Odmah sam se popeo u svoju sobu na prvom spratu. Istuširao sam se, a zatim skijokao
na postelju. Bio sam strašno umoran. Ipak, nisam odmah ugasio svetlost. Uzeo sam ona
Henrijetina tri pisma i ponovo ih pročitao...
Jedna sitnica mi ne daje mira: intresuje me ko mi je poslao onu anonimnu poruku o
tome gde da potražim kompromitujuća pisma gospođe Stjuart? Šta je hteo time da
postigne? Samo jedan momak je mogao znati da sam odseo u onom hotelu u Tridesetoj
ulici: Langdon Burdel, Grenvortov sekretar. Čini mi se da ću morati ponovo da
razgovaram s tom zverčicom, i to veoma ozbiljno.
Recimo da me je on obavestio: kako je mogao znati da je Henrijeta sakrila pisma
na ranču?
Još jedna stvar me uznemirava. U mom poslu ništa nije lako: međutim, ova tri
pisma sam pronašao bez ikakvih teškoća. Možda je nekome bilo stalo da ih brzo
pronađem!
Vratio sam pisma u sako i ugasio svetlost. Jesam li vam već kazao da sam velika
pristalica spavanja? Kad bi opasni momci i zgodne dame provodili više vremena u
postelji, a ne po belom svetu, stvarajući sebi i drugome nepotrebne glavobolje, onda
agenti FBI ne bi radili prekovremeno i, uopšte, život bi im bio lepši.
Dok tonem u san, pitam se kako izgleda ta Henrijeta. Kažu da je izuzetno
zavodljiva curica. Pa, nadam se da su u pravu. Ako već moram da jurim za nekom
damom zbog njenog sumnjivog ponašanja, onda neka bar bude - zgodna.
Jer, zgodne dame su moj hobi.
 GLAVA TREĆA

Sutradan oko podne svratio sam u poštu i poslao šifrovan telegram centrali FBI u
Njujork. Tražio sam da mi dostave spisak lica koja su bila zaposlena u domu
Stjuartovih u vreme kad se Grenvort ubio i njihove sadašnje adrese.
O Grenvortovom samoubistvu stičem neke nove ideje, ali pošto mi nedostaju
mnogi podaci, ništa pouzdano ne mogu da zaključim. Cela stvar mi je veoma
sumnjiva...
Glavna razlika između stvari o kojima čitate u kriminalnim romanima i onih koje
se zbivaju u stvarnosti jeste u tome što su događaji u životu uvek mnogo čudniji i
neverovatniji nego u knjigama. Zato nikome ne verujem, sve dotle dok ne proverim
njegove izjave, a pravo da vam kažem, ni onda sve ne uzimam zdravo za gotovo. Uvek
verujem jedino svom nosu: takav je moj sistem.
Istražni sudija u Njujorku mi je rekao da je samoubistvo Grenvorta zvanično
utvrđeno i da ne mogu ponovo da otvaram taj slučaj - osim ako ne podnesem čvrste
dokaze da je njegova smrt povezana s pojavom lažnih obveznica. On je bio u pravu,
jer ja sam federalni agent i nije moj posao da proveravam policiju ili dokazujem da je
ona na pogrešnom putu, izuzev ako na to nisam - primoran.
Nisam dovoljno pametan u kome pravcu da tragam za falsifikatorima Možda je
neko ukrao od Henrijete ispravne obveznice, 'a ostavio joj lažne; to se moglo dogoditi
s Grenvortovim znanjem, ali isto tako možda on nije imao pojma o toj prevari... Nije
iskijučeno da je Henrijeta negde nabavila falsifikovane papire posle Grenvortove
smrti, verujući da će ih ona bolje nego iko drugi unovčiti: svima je bilo poznato da je
od muža primila ispravne obveznice. Ako je takav slučaj, kako je onda mogla biti tako
glupa da ih donese direktno u banku? A nemam odgovor ni na ono najvažnije pitanje:
gde su originalne obveznice i da h su već unovčene?
Što više razmišljam, sve čvršće verujem da između lažnih obveznica i bračnih
nesporazuma Stjuartovih pre Grenvortove smrti postoji neka veza. To donekle
dokazuju i ona pisma koja sam pronašao u Henrijetinoj sobi. Zašto su Burdel i sva
posluga tvrdili kod istražnog sudije da je gospođa Stjuart na dan samoubistva njenog
muža bila u Konektikatu. Tamo je ostala, i^javio je Burdel, sve dotle dok joj on nije
poslao telegram o danu i času sahrane.
Jasno mi je da sa Henrijetom moram što pre da razgovaram: možda ću posle toga
biti pametniji.
S čašom viskija u ruci seo sam pored otvorenog prozora u svojoj hotelskoj sobi.
Počeo sam da razmišljam o pokojnom Sadžersu... Zašto je taj mladić morao da umre?
Niko nije znao da postoji neka veza između Sadžersa i mene, a scena koju smo izveli
prošle noći u Hacijendi Altmiri nije mogla pobuditi ničije sumnje.
Neko je ipak naslutio da Sadžers više zna nego što je pokazivao i kad je izjavio da
napušta Altmiru zbog nasledstva u Meksiku, smatrali su da će biti najbolje da ga
zauvek ućutkaju.
Tragovi baruta oko ulaznih rana na stomaku ukazuju da je neko pucao u njega iz
neposredne blizine. Zamišljam da je prethodno njuškao oko onih soba na balkonu, a to
je neko primetio. Sadžers nije bio naoružan, pa je počeo da beži niz stepenice. Tada je
pogođen u noge. Oko tih rana nije bilo tragova baruta. Nepoznati je tada prišao i
izbliza pucao u stomak nemoćne žrtve. Posle toga prišao je telu i pokušao da ga
podigne; verovatno je tom prilikom otrgao svileni gajtan sa Sadžersove košulje, koji
sam ja nešto kasnije pronašao na stepenicama. Sam ili uz nečiju pomoć ubica je posle
toga preneo telo svoje žrtve u frižider...
Posle podne sam sa uživanjem pročitao nekoliko detektivskih priča, diveći se
neustrašivim podvizima njibovih junaka. Zatim sam se okupao, obrijao i spremio za
večernji izlazak. Obukao sam tuksedo od belog serža: izgledao sam kao japanski car.
Večerao sam u hotelskom restoranu, a zatim se neko vreme udvarao devojci na
recepciji.
Iz hotela sam izašao oko jedanaest časova uveče. Uskočio sam u svoj automobil i
pojurio prema Hacijendi Altmira, pun nade da ću tamo otkriti neki putokaz.
Noć je bila tiha i čim sam se približio zgradi, čuo sam zvuke gitare. Ispred ulaza
bilo je parkirano desetak automobila. Ostavio sam kola i u lepom raspoloženju uputio
se prema sali.
U foajeu me je sačekao Perijera. Po galami koja je dopirala iz sale zaključio sam
da je unutra bilo dosta gostiju. Dok sam u garderobi ostavijao svoj šešir, direktor mi
je ponudio piće na račun kuće. Osmehnuo sam se i rekao da nemam ništa protiv jednog
koktela: kelner me je za tren oka poslužio. Ako želim, predložio je ljubazni direktor,
mogu da se razonodim „igrom“. Naravno, mislio je na kocku. Društvo se okuplja
posle ponoći u gornjoj sali...
Spustio sam praznu čašu na pult garderobe i zahvalio se direktoru na njegovoj
ljubaznosti. Strastven sam kockar, rekao sam skrušeno, i može računati na moje
učešće. Uputio mi je osmeh pun razumevanja a onda se udaljio.
U sali su - gotovo svi stolovi bili zauzeti. Izuzimajući dva ili tri kauboja - ne bih
vam mogao reći da h su bih pravi ili „turistički“ - ostali gosti su bih u večernjim
odelima. Nekoliko dama se isticalo svojom agresivnom lepotom. Tri ili četiri para je
igralo uz zvuke meksikanskog tanga. U celini, atmosfera je bila na visini.
Polako sam krenuo prema baru, pokušavajući da otkrijem neki slobodan sto. U tom
času sam primetio da u mom pravcu dolazi jedna dama. Izašla je iz neke sobe sleve
strane i kretala se prema suprotnom kraju sale... Visoka je i vitka, a njenoj figuri ne
može se ništa zameriti. Glavu drži visoko kao da je kraljica od Sabe: brineta koja zna
kako treba namestiti svoju frizuru. Jednom reči, izgleda fantastično.
Njene stisnute usne otkrivaju da može biti opasna. Imam utisak da je na nekog
]juta, ih da joj se nešto u Altmiri ne dopada. Neki unutrašnji glas mi je govorio da ta
osoba ne može biti niko drugi osim Henrijete.
Direktor lokala je upravo prolazio pored mene. Zadržao sam ga i upitao:
- Perijera, recite mi ko je ona bebica? Eno je, baš seda za onaj sto pored prozora.
Nisam znao da ovde imate tako zgodne curice.
Perijera se osmehnu: podsećao me je na opaku otrovnicu. Taj čovek mi se nimalo
ne sviđa.
- Senjor, mi ovde imamo sve. Ona dama je senjora Henrijeta Stjuart.
- Ma da li je to moguće! - uzviknuo sam tobože iznenađeno. - Nećete valjda reći -
nastavio sam uzbuđeno - da je ona bila žena Grenvorta Stjuarta koji se početkom
godine ubio u Njujorku? Baš u to vreme sam boravio u Njujorku i štampa je dosta
pisala o tom slučaju.
Klimnuo je glavom i tužnim glasom objasnio da je Henrijeta, posle tragičnog
gubitka svog muža, došla da se oporavi na Hacijendi Altmiri. Međutim, nastavio je
Perijera, bila je neprijatno iznenađena kad je saznala da Altmira ne pripada ostavštini
pokojnog Stjuarta, kao što su je u Njujorku pogrešno obavestili. Hacijenda - imanje i
lokal - bila je pod hipotekom i pošto dug nije na vreme plaćen, izložena je prodaji.
Novi vlasnik nije niko drugi nego on, Perijera.
Nemoćno je raširio ruke i dodao:
- Senjor, ta jadna gospođa doživela je i druge neprijatnosti. Bilo je nekog
nesporazuma oko dolarskih obveznica kojima je raspolagala. Rekla mi je da više
nema ni prebijene pare. Šta sam drugo mogao da radim, nego da joj kažem da ostane u
Altmiri. Ja sam dobar čovek, senjor. Bio sam duboko ožalošćen zbog njenog
nezavidnog položaja u koji je dospela krivicom drugih. Pristala je da bude neka vrsta
domaćice u lokalu, dok joj se ne ukaže neka bolja prilika.
- Odmah sam video da ste plemenite prirode, Perijera, - odgovorio sam. - Hoćete
li da me upoznate s tom damom?
Nije imao ništa protiv i odmah me je uzeo pod ruku. Taman smo zakoračili, kad
primetih da Henrijeta više nije sama. Za njen sto u međuvremenu je seo neki krupan
momak, koji je na prvi pogled delovao pristojno. Način na koji je gledao Henrijetu
nedvosmileno je otkrivao da nije ravnodušan prema njenim čarima.
 - Čini mi se da sam zakasnio - rekoh Perijeri čemernim glasom. - Neki zgodan
momak. Ko je to?
- Zove se Maloni. Često dolazi u Altmiru i ne propušta priliku da okuša sreću... -
Perijera značajno klimnu glavom u pravcu stepenica koje su vodile u gornje
prostorije.
- Baš bi voleo da ga večeras očerupam kad se nađemo za zelenom čojom... Nego,
nisam vam se ni predstavio: ja sam Frejm, Selbi Frejm.
- Drago mi je što sam vas upoznao, senjor Frejm, - odgovori direktor spremno.
Blago se naklonio i pošao u susret gostima koji su u tom času ulazili u salu.
Prišao sam baru i pažljivo odabrao stolicu na koju ću sesti. Zauzeo sam takav
položaj da sam mogao kradomice posmatrati Henrijetu. Živo je razgovarala sa onim
mladićem i povremeno mu se osmehivala. Stekao sam utisak da se njih. dvoje neće
skoro rastati.
Posle nekog vremena Perijera mi je prišao i predložio da se pridružim jednoj
grupi gostiju za velikim stolom.
- Zašto da ne? - rekao sam. - Usamljenost nisam nikad voleo.
Osim pripitih momaka, u društvu je bilo nekoliko žena spremnih na brze avanture.
Pričao sam čas sa ovim, čas sa onim, tek toliko da mi prođe vreme. Uživao nisam, jer
mi je mozak bio zauzet poslom i - Henrijetom.
Oko dva časa ujutru sala je počela da se prazni. Posle desetak minuta za stolovima
je ostalo samo nekoliko zaljubijenih parova. Većina gostiju nije otišla kućama - to mi
nije bilo teško da zaključim - već je prešla u gornju salu da okuša sreću za Altmirinim
kockarskim stolovima.
Perijera mi je ponovo prišao i rekao da „partija" počinje kroz nekoliko trenutaka.
- Najpre ću malo izaći da se nadišem čistog vazduha - odgovorio sam. - Osim
toga, imam neke svoje bubice: volim da uskočim u igru tek kad se društvo „zagreje“.
Četvrt časa kasnije vratio sam se u salu. Momci iz orkestra pakovali su svoje
instrumente, a jedan kelner je zatvarao okna na velikom prozoru. Prošao sam salom i
popeo se stepenicama. Na levoj strani nalazila se veća prostorija kroz čija su
otvorena vrata dopirali glasovi igrača. Zastao sam na pragu...
U sredini je veliki sto jajastog oblika za kojim se igra bakara. Za drugim, nešto
manjim stolom tri gospodina i dve dame pokušavaju da jedan drugog nadmudre u
pokeru. Maloni je za velikim stolom, a Henrijeta stoji u blizini i posmatra igru.
Uprkos svojoj spoljnjoj uglađenosti, jedan ili dva momka mi izgledaju opasni, a
svi su - čini mi se - pod dejstvom alkohola. Perijera povremeno nailazi, kontroliše
situaciju i opet odlazi. Ne prilazim nijednom stolu, već stojim blizu vrata i posmatram
šta se događa.
Malonija ne služi sreća. Gubi dosta i zbog toga je neraspoložen. Katkad pogleda
Henrijetu i osmehuje se, kao da bi hteo da se izvini zbog svog peha. Trenutno igra
protiv „banke“: njegove karte daju zbir osam, a protivnik ima devet. To ga košta čitav
svežanj novčanica. Okreće se prema Henrijeti i kaže:
- Čini mi se da u ovom lokalu nikad neću imati sreće.
Žena se osmehuje. Verujte mi da njeni zubi ne zaostaju za njenim izgledom. Jesam
li vam već rekao da su joj oči safirno plave boje? Oduvek sam prema toj boji imao
slabosti.
- Zašto ne prekinete? - kaže ona. - Ili možda želite da pokušam sreću za vas?
Na drugom kraju stola nalazi se jedan robustan momak. Ramena su mu široka, lice
izborano, a kosa gusta i crna. Čuo sam da ga zovu Fernandez. Ne odvaja pogled od
Malonija, a onda iznenada dobacuje:
- Čini mi se da sreća vas oboje obilazi. Šta biste vi hteli, Maloni? Da uvek
dobijate? Možda vam se ne sviđa kad gubite...
Malonijevo lice naglo crveni.
- Da li mi se sviđa ili ne sviđa kad gubim, to je moja stvar, Fernandezu, - uzvraća
mladić. - Vaše dosetke mi nisu potrebne, Znam da ponekad moram da izgubim, ali
imam prava da se upitam kako je to moguće da u ovom lokalu još nikad nisam dobio.
- Ma šta kažete - dobacuje Fernandez otrovnim glasom i polako ustaje.
Odgurnuo je svoju stolicu, nagnuo se preko stola, zamahnuo pesnicom i precizno
je spustio na Malonijevu bradu. Lepo se moglo čuti kako je udarac odjeknuo.
U sali je zavladao tajac. Maloni se zaneo i pao preko stolice. Odmah je ustao,
naprežući se da ostane na nogama. U međuvremenu Fernandez je obišao oko stola,
stao ispred Malonija, zgrabio ga za košulju i ponovo ga divljački udario...
Taj Fernandez me podseća na razjarenog tigra. Imam utisak da je pomalo drogiran.
Ostao sam na svom mestu i pripalio cigaretu. Radoznalo pratim razvoj situacije.
Henrijeta se povukla i naslonila na zid. Znam da se u sebi moli da se mladić pribere i
premlati Fernandeza. Jedna postarija dama, koja je igrala poker za malim stolom,
spušta karte i glasno se kikoće: verovatno smatra da je scena smešna.
Maloni se ponovo digao. Zamahnuo je svojom desnicom u pravcu siledžije.
Fernandez je očigledno bio veštiji u ovoj vrsti obračuna: blokirao je Malonijevu ruku,
a onda ga svom snagom udario po slepoočnici. Maloni je odleteo na pod. Nije
izgledao lepo. Jedno oko mu je bilo zatvoreno, a lice okrvavljeno.
Neki čovečuljak je ustao od pokerskog stola i prišao Fernandezu.
- Zašto se vi momci ovde tučete? Mogli ste podeliti megdan izvan zgrade ili negde
u pustinji.
Fernandez se polako okrenuo i preteći osmehnuo.
- A vama se to ne sviđa? - upitao je gosta i odmah zatim znalački ga udario
nadlanicom. Čovečuljak je odleteo nekoliko metara, kao da je izbačen katapultom.
- Ako vam se ne sviđa - dovršio je Fernandez svoju misao - niko vas ovde ne
zadržava.
 Dobronamernik koji je pokušao da interveniše ustao je i nesigurnim korakom
uputio se prema izlazu. Za njim su krenuli i ostali igrači pokera.
Maloni se naslonio na zid i pokušavao da se povrati. Najviše ga je ošamutio onaj
prvi, neočekivani udarac.
Polako sam mu prišao.
- Mladi gospodine, - rekao sam mu prijateljskim glasom. - Zašto ne pođete nekud
da se malo osvežite? Ne izgledate lepo. Preporučio bih. vam i čašicu nekog žestokog
pića.
A onda sam se obratio Henrijeti, koja nam je u tom času prišla:
- Ledi, pomozite vašem prijatelju da se malo uredi. Posle toga mogli bismo da
ponovo pokušamo sreću s kartama.
Henrijeta mi nije ništa odgovorila. Zaključio sam da je bila u stanju da Fernandeza
ubije na licu mesta. Prihvatila je Malonija za ruku i povela ga prema izlazu.
Na vratima se pojavio Perijera. Na njegovom Ucu ocrtavalo se nezadovoijstvo.
Rekao bih da je onaj napasnik neki njegov prijatelj.
Fernandez se još nije smirio. Drsko dobacuje Henrijeti:
- Vodi tog mamlaza odavde...
Mlada žena se okreće. Bleda je kao smrt. Fernandez je bezobrazno gleda i, ne
prestajući da se osmehuje, prilazi joj: pre nego što je ma ko mogao da shvati njegovu
nameru, stavlja svoje usne na njene.
Hajde, sestrice, - kaže zatim - ne uzbuđuj se, jer to te neće učiniti srećnom.
Posle toga hladnokrvno se vraća za sto i uzima svoje karte.
- Hoćemo li da nastavimo igru - pita ostale goste. - Neki se vraćaju za veliki sto, a
četvorica se opredeljuju za mali.
- Jeste li raspoloženl da nam se pridružite?
Ovo pitanje Fernandez je uputio meni.
Klimnuo sam glavom.
- Jesam. Dolazim kroz nekoliko minuta.
Kad sam izašao iz sale video sam da Henrijeta i Maloni ulaze u neku sobu na
drugoj strani balkona. Pošao sam za njima... Polako sam odgurnuo vrata i pogledao šta
se događa unutra.
Maloni je ležao na kauču, dok je žena punila jedan lavor vodom.
- Gospođo, vaš prijatelj se večeras nije dobro proveo - rekao sam, prekoračujući
prag.
Henrijeta priđe Maloniju i poče da briše njegovo lice vlažnim ubrusom.
- Da sam muškarac, ubila bih tog Fernandeza - reče Ljutitim glasom
Za trenutak je prekinula posao i pažijivo me pogledala. Oči su joj svetlucale od
srdžbe, što je činilo njeno lice još lepšim. Oduvek sam voleo dame koje su
temperamentne.
 - Smoždila bih ga - nastavila je - a i Maloni bi isto učinio da mu je desna ruka bila
u redu; pre dve nedelje imao je prelom i još ne može da je koristi kako treba. Samo
zato je ta bitanga mogla da izigrava junaka.
Maloni je pokušao da se pridigne. Nije uspeo. Ponovo se sručio na kauč.
- Pustite me da udesim tog... - Nije imao snage ni rečenicu da završi.
Brzo sam razmišljao. Ovo je bila idealna prilika da se približim Henrijeti i
steknem njeno poverenje. Ako budem taktički postupio, možda će se odlučiti da sa
mnom bude otvorena.
- Ne uzbuđujte se, Maloni. Sa svojom rukom niste imali nikakve šanse, a osim toga
Fernandez nije bio fer borac. - Okrenuo sam se prema Henrijeti i dodao: - Onaj
poljubac... kakva uvreda pred onolikim ljudima.
- Da - reče ona. - Ali, ne sećam se da ste ma šta učinili da me zaštitite.
Osmehnuo sam se.
- Kad se vratite u salu, porazgovaraću s tim majmunom Fernandezom. To vam
obećavam...
Čim sam to rekao, izašao sam iz sobe i vratio se u salu.
Fernandez se nestrpljvo poigravao kartama i nešto gunđao kroz zube. Na njegov
predlog, svi smo pristali da pređemo na poker.
Čip je bio deset dolara i sa svojim skromnim kapitalom nisam se osećao prijatno.
Međutim, u nekoliko prvih krugova poslužila me je sreća i to me je umirilo. U jednom
trenutku zbunjeno sam se osmehnuo Fernandezu, praveći se da se osećam nelagodno
zato što bez prestanka dobijam. U osmehu koji mi je on uzvratio bilo je svega, samo
ne srdačnosti.
Igra je tekla dalje. Iznenada, Fernandez je „otvorio" sa pedeset dolara. Svi smo
prihvatili izazov i na stolu se našlo dve stotine i pedeset dolara. Baš kad smo
zamenjivali karte, u salu je ušla Henrijeta. Prišla je stolu i stala iza mojih leđa.
Fernandez je povećao ulog na sto dolara. Posle kraće nedoumiee, svi su se
povukli osim mene. U rukama sam držao dva obična para i pokušao sam da nadigram
svog protivnika običnim blefiranjem. Na to se ne bih odlučio da nisam osetio da i on
blefira.
Bio sam u pravu. Fernandez je takođe imao dva para, ali nešto slabija od mojih.
Privukao sam gomilu novčanica i dobacio mu:
- Još bi tebalo da učiš kako se igra poker, žutokljunče!
Zaprepašćeno me je pogledao.
- Šta ste rekli? - upita me šupljim glasom.
Ustao sam i strpao banknote u džepove. A zatim sam hladnokrvno uhvatio sto za
ivice i preturio ga ustranu. Sad je između mene i Fernandeza bio čist prostor. Ostali
igrači su se bez reči nekud izgubili.
Prvi sam krenuo u napad. Njegove pesnice bile su spremne da me dočekaju.
Međutim, trenutno sam se odrekao boksa: umesto rukama, svom snagom udario sam ga
u prsa - sagnutom glavom. Izgubio je dah, ali se odmah pribrao i poleteo prema meni.
Dočekao sam ga levicom, a zatim desnom pesnicom mu zadao strašan udarac u vrh
brade. Posrnuo je. Mirno sam stojao i čekao da se povrati. Nekako je ustao i onda
poleteo na mene kao bik. Ovog puta sam ga udario posred nosa i uz put mu dobacio
jednu neukusnu reč. Više nije vladao sobom. Podigao je koleno, ali sam ja za taj trik
znao: hitro sam se izmaknuo i uzvratio mu udarcem svog stopala u mali stomak. Biće
da ga je to jako zabolelo, jer se oteturao prema zidu, tražeći neki oslonac. Pošao sam
za njim i onda počeo da ga sistematski mlatim. Ne mogu vam reći koliko sam u tom
poslu uživao! Jednom ih dvaput pokušao je da uzvrati udarce, ali to mu nije pomoglo.
Posle jednog mog krošea, srušio se kao pokošen. Ostao je da leži, mumlajući kao
ranjeni medved.
Okrenuo sam se i ugledao Perijeru.
Bio je namršten.
- Slušajte, Perijera, - progovorio sam prvi. - Ovog momka što pre izbacite iz
lokala. Ja sam čovek koji ne trpi siledžije i kad na nekog naletim, kao na ovog
majmuna Fernandeza, u stanju sam da se ozbiljno naljutim.
Perijera je ćutao.
- Uostalom, to bih. i ja mogao da učinim - dodao sam, a zatim se okrenuo i zgrabio
Fernandeza za okovratnik. Digao sam ga na noge i prodrmao:
- Hajde, osvesti se.
Počeo je da tiho psuje. Njegov nos bio je gotovo spljošten i svojim izgledom
odlično bi poslužio kao strašilo za ptice.
Gurnuo sam ga prema Henrijeti i naredio:
- Izvini se gospođi, mangupe, jer ako to ne učiniš, dobićeš novu porciju batina.
Da bi se brže odlučio, palcem sam mu pritisnuo ozleđen nos. Jauknuo je, a zatim
brzo promrmljao formalno izvinjenje.
Posle toga sam ga odvukao do vrha stepeništa i, kad sam ga nogom udario u leđa,
otkotrljao se sve do podijuma za igru.
Vratio sam se u salu.
- Perijera, recite mi gde živi gospodin Maloni.
Procedio je neku adresu u varošici Indio. Naredio sam mu da svojim kolima
mladića smesta odvede kući. Vlasnik Altmire Je otvorio usta, kao da će da protestuje,
ali kad je video moj pogled, predomislio se: ćutke je klimnuo glavom i izašao iz sale.
Okrenuo sam se prema Henrijeti. Na njenom licu titrao je blag osmeh.
- Spremite se, sestrice. Nas dvoje ćemo poći u šenju. Hteo bih da s vama
razgovaram.
Pogledala me je i raspoloženo rekla:
- Gospodine Frejme, vaša smelost ponekad prelazi u drskost.
 GLAVA ČETVRTA

Vozio sam umerenom brzinom i uživao u lepoj noći. Na sedištu pored mene
Henrijeta je spokojno pušila.
Povremeno sam bacao poglede prema svojoj saputnici i moram vam reći da je ta
dama nešto izuzetno.
Štogod kaže, to je „u oblandi", tako da nikad nisam siguran šta u stvari hoće da mi
saopšti. Ne postavlja nikakva pitanja i uopšte u njoj nema ni trunke ženske
ljubopitljivosti. Mirno sedi i gleda napred svojim plavim bistrim očima. Da
povremeno oko njenih. usana ne zaigra osmeh, poverovao bih da nizašta nije
zainteresovana. Njeno držanje nisam mogao sebi nikako da objasnim.
Nekoliko milja pre Palm Springsa, malo postrani od glavnog puta, nalazio se
jedan non-stop restoran. Henrijeta je bez opiranja pristala da tamo navratimo na crnu
kafu.
Ubrzo smo sedeli za jednim povučenim stolom u gotovo praznoj sali.
Na moje čuđenje Henrijeta je prva progovorila.
- Gospodine Frejme, obavili ste izvrstan posao u Hacijendi Altmiri, Fernandez je
zamišljao da je tvrd: posle vaše lekcije možda će promeniti mišljenje o sebi.
- Ah, to nije bilo ništa naročito - odgovorio sam nehajno. - Taj Fernandez se ni
meni ne dopada. Nikad nisam voleo ljude koji se razmeću silom. Vaš prijatelj Maloni
je drugo: ostavlja utisak poštenjačine.
- Da, on je pošten čovek i zato mi se sviđa.
Kad su nas poslužili kafom, ponudio sam je cigaretom, a i sebi pripalio jednu.
- Čini mi se da nećete biti mnogo omiljeni kod Fernandeza, gospodine Frejme, -
nastavi Henrijeta. - A šta će tek učiniti meni... bolje je da o tome ne mislim.
Upitao sam je šta bi taj mangup mogao da joj naudi.
Nasmejala se i pokazala svoje bele zube.
- Fernandez želi da se udam za njega - objasnila je. - Zamišlja da me strašno voli.
Kad sutra vidi svoje lice u ogledalu, možda će odustati od svojih. ambicija.
- Gle, gle, gle. A ja sam mislio da ste vi zaljubljeni u Malonija. Valjda ne mislite
da se stvarno vežete za čoveka kao što je Fernandez?
 Ponovo se osmehnula. Ta dama je veoma misteriozna.
- Nije važno šta mislim, ali ću možda biti prinuđena da se udam za Fernandeza. -
Malo je poćutala, a zatim dodala: - Recite mi o čemu ste hteli da razgovarate sa
mnom.
Otpio sam malo kafe i pažljivo je pogledao. U tu damu mogao bih se još zacopati,
zaključio sam nespokojno.
- Ledi, evo kako stoje stvari. Radim za jednu firmu njujorških advokata koja ima
razgranate poslove. Rukovodim njihovom poslovnicom u Magdaleni, Meksiko.
Otprilike pre mesec dana bio sam u Njujorku radi nekog svedočenja i tom prilikom
sreo jednog prijatelja još iz studentskih dana. On sad radi u uredu javnog tužioca
države Njujork. U razgovoru o raznim sudskim i krivičnim aferama spomenulo se i
samoubistvo vašeg muža Grenvorta Stjuarta. Prijatelj mi je rekao da je tužilaštvo
pribavilo neke nove dokaze o Stjuartovom slučaju i da će se možda otvoriti naknadna
istraga.
Za trenutak sam ućutao i preko ivice šolje od kafe kradomice proverio kako moja
priča deluje na Henrijetu. Ruka u kojoj je držala cigaretu primetno je zadrhtala, a lice
joj je prebledelo. Međutim, brzo se pribrala i čvrstim glasom odgovorila:
- To je veoma zanimljivo, ali mi nije jasno kakve nove dokaze mogu pronaći? U
samoubistvu mog supruga nema ničeg nerazjašnjenog. Istražni sudija je izjavio da je
čitava stvar završena.
Ugasio sam cigaretu i neumoljivo nastavio:
- Pa, kako se uzme... Ako javni tužilac smatra da postoje novi dokazi u nekom
slučaju, on ima pravo da ga ponovo otvori, bez obzira na zaključak istražnog sudije.
Moj poznanik mi je rekao da vi niste bili u Konektikatu one noći kad se Grenvort -
navodno - ubio. Štaviše, imaju dokaze da ste te noći bili u Njujorku i videli se sa
svojim mužem nekoliko časova pre njegove smrti.
- Da, shvatam šta hoćete da kažete. - Njen glas je zvučao muklo, a lice joj se
smračilo.
- Znate već kakvi su vam ti momci iz tužilaštva i policije: i najsitniji podatak za
njih je dovoljan povod da steknu čudne ideje. Uvek nastoje da nekoga za nešto optuže.
Verovatno zbog toga i postoje. - Malo sam poćutao, a onda dodao: - Čak pomišijaju
da Grenvort Stjuart nije izvršio samoubistvo.
- Da, kad ne bi postojala i druga priča. Taj momak iz ureda javnog tužioca
ispričao mi je da ste banci u Palm Springsu podneli neke lažne dolarske obveznice i
da je o tome obaveštena federalna policija. FBI je odmah odredio jednog agenta da
ispita tu situaciju. Momak je bio temeljit, pa je svoje traganje započeo razgovorom s
čuvarem na doku. Saznao je jednu drugu istinu... Dvanaestog januara uveče taj svedok
je najpre video da se jedan plavi kadilak kreće duž keja. To su bila kola vašeg muža.
Iznenada, pri smanjenoj brzini, neko je iskočio iz automobila.
 Čuvar tvrdi da je to bila neka žena. Nestala je u tami, dok je kadilak, povećavši
brzinu udario u neki stub i zatim se preturio u Ist River.
- A zašto čuvar to nije ispričao istražnom sudiji?
Osmehnuo sam se i rekao:
- Imao je dobar razlog. Prećutao je istinu, jer je od čoveka koji se zove Langdon
Burdel primio hiljadu dolara da zaboravi sve, izuzev da se automobil preturio u reku.
Svakako vam je poznato da je taj Burdel bio sekretar vašeg muža, a da danas rukovodi
njegovom kancelarijom.
Gospođa Stjuart me je posmatrala kao da ne shvata moje reči.
- Čini mi se da vam je taj Burdel neki veliki prijatelj - dodao sam značajno. -
Istražnom sudiji izjavio je da ste one kritične noći bili u Konektikatu, a prethodno je
podmitio čuvara da ne pominje onu ženu iz kadilaka... nemojte se onda čuditi ako neko
zaključi da je Grenvort Stjuart mogao biti mrtav pre nego što je njegov automobil
potonuo na dno reke, a da je njegovu smrt aranžirala neka žena. Šta mislite o tome?
Nekoliko trenutaka nije ništa odgovorila. Jezikom je ovlažila usne, pa tek onda
rekla:
- Da je moj muž bio ubijen, to bi se svakako utvrdilo autopsijom.
- Ako je Grenvort bio mrtav pre nego što su se njegova kola našla u rečnom mulju,
onda to nije lako dokazati. Jer, zbog udara u vetrobran, glava mu je bila tako
razmrskana, da je bilo nemoguće otkriti prethodni udarac - onaj koji mu je naneo
smrt... Tako bar rezonuje javni tužilac, ali ne odustaje od toga da dokaže svoje sumnje.
- Vaša priča mi nije mnogo jasna, a još manje razumem zašto bi Burdel podmitio
čuvara da ispriča nešto što nije istina. Čime se mogao rukovoditi?
- Ubijte me, ako znam - odgovorio sam, slegnuvši ramenima - ali sam uveren da će
javni tužilac otkriti istinu i onda se neko neće osećati prijatno... Hoćete li još jednu
kafu?
Dok smo čekali da nam pospani kelner donese naručene kafe, nismo ništa govorili.
Ali, čim smo bili posluženi, Henrijeta podiže pogled i oštro me upita:
- Zašto mi o svemu tome pričate, gospodine Prejme? Kakvim se idejama
rukovodite i šta očekujete od mene?
- Henrijeta, moje ideje su bez značaja, ali je veoma važno šta će učiniti njujorško
tužilaštvo. Koliko sam razumeo svog prijatelja, nikome nije mnogo stalo do toga da
otkrije da li je Grenvort ubijen ili se sam ubio. Zvanična istraga je zaključena i svi bi
mogli biti zadovoljni. Međutim, kad su iskrsle lažne dolarske obveznice, Federalni
istražni biro se zainteresovao za Grenvortovu smrt, jer je nekom palo na um da im ona
može poslužiti kao putokaz do falsifikatora državnih papira.
- Kako ste saznali da sam ja Henrijeta Stjuart? - upitala me je neočekivano?
- Kad sam prošle noći prvi put došao u Hacijendu Altmiru, onaj Sadžers, dansing-
partner, koji je danas trebalo da otputuje za Arispu zbog nekog nasledstva, pomenuo
mi je da ste vi žena Grenvorta Stjuarta... Upitao sam se zašto vam ne bih. ispričao ono
što sam slučajno saznao. Možda bih mogao da vam pomognem.
Uputila mi je začuđen pogled, ali ništa nije rekla.
- Pretpostavimo da vi nešto znate o falsifikovanim obveznicama - nastavio sam
pribrano. - Pa, da sam na vašem mestu, ispričao bih sve što znam o tom prljavom
poslu. Zato vam predlažem da mi kažete istinu, a ja ću, kad se vratim u Njujork, svom
prijatelju iz javnog tužilaštva reći kako stoje stvari. FBI koga interesuju samo
falsifikatori, rešio bi svoj problem i više ne bi bilo potrebno da se pokreće nova
istraga o smrti vašeg muža.
Nezgoda je u tome što oni u Njujorku smatraju da vi morate nešto znati o lažnim
obveznicama i neće birati način da vam razvežu jezik. Ništa im nije lakše nego da
otvore novu istragu o smrti Grenvorta Stjuarta, samo zato da bi vas naterali da
progovorite. Da li me shvatate?
- Da - odgovori Henrijeta. - Pretpostavljam da 6e to učiniti i ne mogu ih sprečiti,
jer nemam nikakva obaveštenja koja bih. mogla dati vama ili bilo kome drugom. Paket
dolarskih obveznica koje sam donela u Palm Springs nalazio se u sefu mog muža.
Gospodin Burdel mi je rekao da je sef otvorio advokat ključem koji je pronađen u
Grenvortovom džepu. To je sve što ja znam. A što se tiče nove istrage i sumnje da sam
bila u Njujorku dvanaestog januara, to bi tek trebalo dokazati, zar ne?
- Tačno. I verujem da im neće biti teško da pribave dokaze.
Imao sam u vidu ona tri pisma koja sam pronašao u Henrijetinoj sobi. Međutim, u
tom trenutku o tome nisam hteo da joj govorim.
Ona me nije pitala kakvi bi to dokazi mogli biti, već se jednostavno zahvalila:
- Gospodine Prejme, lepo je što ste me upozorili. Obavezali ste me i ja vam se
zahvaljujem... Ako nemate ništa protiv, sad bih želela da odem kući...
Moja kola su ponovo jurila kroz pustinju. Pravio sam se da ne znam gde je ranč
Suva reka, pa sam je nekoliko puta upitao za pravac.
Rastali smo se na drumu ispred njenog bungalova. Pre nego što je za sobom
zatvorila vrata, zastala je i zagonetno mi se osmehnula.
Dok sam ulazio u kola, pitao sam se kako će se osećati kad otkrije da su nestala
ona pisma, koja joj mogu stvoriti nezamislive komplikacije.
Ušao sam u kola i bez žurbe ih poterao prema glavnom putu za Palm Springs...
Postoje jedna ili dve stvari koje mi nisu jasne kod te Henrijete Stjuart. Ne
razumem, na primer, zašto je pomenula da mora da se uda za Fernandeza? Još manje
sam u stanju da objasnim zašto je sačuvala ona tri pisma koja potvrđuju da njeni
odnosi s mužem nisu bili dobri i da je u vreme njegove smrti boravila u Njujorku. Taj
strahovit optužujući dokaz morala je da uništi.
Stekao sam utisak da ništa ne zna o tome da je Sadžers prošle noći ubijen. Kad
sam ga pomenuo i rekao da odlazi za Arispu, na Henrijetinom licu nisam otkrio
nikakvu promenu. Međutim, što se tiče Grenvorta, verujem da ga je mogla ubiti.
Došla je u Njujork da bi sa svojim mužem o nečem razgovarala - zar mu svoj
dolazak nije najavila u poslednjem pismu? Najverovatnije je htela da raščisti situaciju
nastalu zbog Grenvortovih veza s nepoznatom ženom. Tu teoriju potkrepljuje i
Burdelova izjava da je njegov poslodavac, napuštajući kancelariju one kritične
večeri, rekao da će se naći „s nekim prijateljem“ i da je zbog toga čak bio malo
uzbuđen. Možda je baš imao u vidu sastanak sa Henrijetom... Recimo da su se negde
našli i žestoko posvađali. Žena je u međuvremenu mogla otkriti da su obveznice lažne,
pa je od Grenvorta tražila objašnjenja. Šta se onda dogodilo? Grenvort je odvezao
kola na neko tiho mesto, strahujući da Henrijeta svojom vikom ne privuče pažnju
prolaznika. Tada je lepoj gospođi Stjuart pala na um genijalna ideja: zar nije njen muž
pre nešto više od dve godine pokušao da se ubije? Zašto ne bi aranžirala reprizu
njegovog „samoubistva"? U pogodnom času, dok su se negde u tami raspravljali,
lupila ga je nekim čvrstim predmetom po glavi. Posle toga gurnula ga je na svoje
sedište, a ona zauzela mesto za volanom. Odvezla je kadilak na obalu Ist Rivera blizu
skladišta pamuka. Za trenutak je usporila, a zatim iskočila iz kola, prethodno
okrenuvši volan tako da automobil skrene prema reci... Naravno, nije pretpostavljala
da je iz pomrčine pored zgrade čuvar video kad je iskočila iz kola.
Da, Henrijeta je to mogla učiniti, jer ima čelične živce. Činjenica da je ta dama
zanosna i da mi se zbog toga sviđa nema nikakve veze s mojim pretpostavkama. Imao
sam prilike da upoznam strašno zgodne cure koje su bile u stanju da ubiju čoveka kao
da je muva.
U daljini pod mesečevom svetlošću ugledao sam Hacijendu Altmiru.
Pitam se da li je Perijera odvezao Malonija njegovoj kući, kao što sam mu rekao
da učini. Kako li se ta ptičica Maloni sad oseća? Sećam se kako je posmatrao
Henrijetu: mora biti da je smrtno zaljubljen u tu ženu. To još ne znači da i Henrijeta
gaji prema njemu neka dublja osećanja. Bilo kako, taj momak bi morao da se pričuva
gospođe Stjuart. Možda ga ona koristi samo kao sredstvo protiv onog nasrtijivca
Fernandeza. S lepim damama nikad ne znate na čemu ste.
Zaustavio sam kola desetak metara ispred parkinga i počeo da pažljivo posmatram
zgradu. Nisam video nikakvu svetlost. Da li je to značilo da unutra nema nikog? Šta li
se dogodilo s nesrećnim Sadžersom: da li je još u frižideru, ili je već pokopan negde u
pustinji?
Postojao je samo jedan način da zadovoljim svoju radoznalost. Tiho sam izašao iz
automobila i obišao zgradu. Niti sam video, niti čuo ma šta sumnjivo. Došao sam do
okna kroz koje sam prošle noći uspešno prodro u Hacijendu Altmiru. I ovog puta sam
ga lako otvorio i minut kasnije već se našao u velikoj sali. Ponovo sam oslušnuo, a
zatim tihim korakom prišao vratima sobička iza bara. Vrata ni sad nisu bila
zaključana. Upalio sam džepnu lampu i snop svetlosti upravio na frižider. Otvorio sam
ga sa izvesnim strahopoštovanjem: Sadžersovo telo više nije bilo unutra. Dakle,
odneli su ga... Tako nešto sam i naslućivao.
Odmah pored mojih nogu ležao je sanduk s bocama tekile: bez mnogo razmišijanja
uzeo sam onu koja mi je bila na dohvat ruke, otvorio je, naslonio se na frižider i
natenane otpio nekoliko dobrih gutljaja...
Šta bi sad trebalo da preduzmem? Dok sam pokušavao da smislim nešto pametno,
snop svetlosti moje lampe slučajno se zaustavi na kanti za otpatke. Nekoliko trenutaka
sam je posmatrao, ne shvativši odmah šta to privlači moju pažnju. Ispod metalnog
poklopca virio je deo neke slike. Prišao sam kanti i polako je otvorio. Unutra je bilo
svih mogućih otpadaka; malo sam ih razgrnuo nogom i onda ugledao i drugi deo
fotografije. Uzeo sam oba komada i složio ih na podu.
Možete li zamisliti moje iznenađenje kad sam prepoznao svoj sopstveni lik! To je
bila fotografija iz nekih novina. Ispod nje je pisalo: „Portret jednog dži-mena.
Ekskluzivna slika Lemija Koušna, federalnog agenta koji je pohvatao Lecove
kidnapere“.
Dobro se sećam tog slučaja od pre dve godine. Kad se moja fotografija pojavila u
„Čikago tajmsu" hteo sam da ubijem reportera i sve članove redakcije. Posle
objavljivanja ovog „portreta" svaki kriminalac u SAD mogao je znati kako izgleda
moja njuška... Sa strane, na rubu novina, neko je rukom napisao: „To je taj momak“.
U glavi je počelo da mi se razbistrava. Izgleda da je neko poslao ovu sliku u
Altimiru da bi me ovdašnje društvo prepoznalo čim stignem. Taj „neko“ mora da je iz
Njujorka i znao je da odlazim na Hacijendu Altmiru. Naravno, sad mi je bilo jasno
zašto su ubili Sadžersa! Čim sam se pojavio u Altmiru, oni su znali ko sam i ona moja
komedija sa Sadžersom ih nije zavarala. Zaključili su da on radi sa mnom i kad je
izjavio da odlazi u Meksiko zbog nasledstva, nisu mu poverovali; odlučili su da ga
ubiju iste noći. Strahovali su da moj prijatelj zna previše...
Odjednom me je oblio hladan znoj po leđima: ako su ubili Sadžersa, zar neće
pokušati da uklone i mene?
Zgrabio sam bocu s tekilom i hitro ispio još nekoliko gutljaja tog žestokog pića.
Posle toga sam mogao spokojnije da razmišljam...
Ko je mogao da gubi vreme tražeći moju sliku iz „Čikago tajmsa“? Nije li to
učinilo isto lice koje mi je poslalo anonimnu poruku u Njujorku i skrenulo pažnju na
pisma koje Henrijeta čuva u svom stanu?
Negde u mojoj glavi počela je da se formira zanimljiva ideja: autor anonimne
poruke mogao bi biti Burdel. Možda je taj momak namerno hteo da me navede na
zaključak da je Henrijeta ubila svog muža. Ako je moja pretpostavka tačna - da li je
on tim hteo da pomogne pravdi, ih je imao u vidu neki drugi cilj? Zašto svoje sumnje
nije saopštio istražnom sudiji, Burdelove pobude su mi veoma mutne.
Vratio sam delove svoje fotografije u kantu za otpatke i odmah zatim napustio
zgradu. Dok su moja kola odmicala prema Palm Springsu, zaključio sam da moram
brzo krenuti u akciju, ako ne želim da me neko ne preduhitri.
Na recepciji u „Mirandi" čekao me je telegram. To je bio šifrovan odgovor
centrale FBI iz Njujorka, verovatno odgovor na moj zahtev da mi pošalju podatke o
nameštenicima u domu Stjuartovih.
Kad sam u svojoj sobi dešifrovao njihovo obaveštenje, evo šta sam saznao:

„Veza vaš zahtev od... stop Langdon Burdel bio je sedam godina sekretar
Grenvorta Stjuarta, a sada vodi poslove njegove firme stop Enriko Palanca
domoupravitelj bio je u službi Stjuartovih pet godina, sadašnje boravište
nepoznato stop Marija Tereza Dubine služavka Henrijete Stjuart sada u
službi gospođe Džoane Vlaford Njujork stop Huan Termiglio šofer u službi
Stjuartovih tri godine, sadašnje boravište nepoznato stop kroz dva dana
šaljemo fotografije ovih lica stop“

Saopštenja o Grenvortovoj posluzi mi mnogo ne pomažu i ne očekujem ni da će mi

njihove fotografije učiniti situaciju jasnijom.
Pripalio sam cigaretu i počeo da razmišljam o praktičnijim poslovima. To mi je
krupna mana što gubim vreme na stvarima koje me se uopšte ne tiču. Zašto, na primer,
treba da kidam živce oko toga hoće li se Henrijeta udati za Fernandeza ili za
Malonija. Za moj posao biće mnogo korisnije da što pre razgovaram s Burdelom.
Taj momak će morati da mi objasni svoje misteriozne postupke i ovog puta ne sme
biti nikakvog izvrdavanja.
Imam utisak da me svi lažu ili nešto prećutkuju, a ni Henrijeta nije izuzetak.
Instinkt mi govori da ta dama nešto krije, nešto veoma važno.
Od lepih žena nikad ne znate šta vas može snaći, a naročito od oni koje su
obdarene seksepilom. Ukoliko je neka dama seksepilnija, utoliko više glavobolje će
stvarati ljudima oko sebe. A Henrijeta Stjuart je - ako mene pitate - stoprocentno
seksepilna i još nešto malo pre toga. U poverenju ću vam reći da me ta dama dovodi u
teško iskušenje: čak i ako je ubila Grenvorta Stjuarta, pristao bih. da budem njen drugi
muž.
 GLAVA PETA

Ponovo sam u Njujorku.

Možda ćete pomisllti da sam budala što toliko komplikujem ovaj posao i zato vam
moram reći zašto to činim.
Bilo bi mi veoma lako da optužim Henrijetu zbog ubistva Grenvorta Stjuarta: ona
tri pisma bila bi istražnom sudiji dovoljan povod da otvori novu istragu. Ali, kakve ću
koristi imati od toga ako se dokaže da je Henrijeta ubica, a da o poreklu
falsifikovanih. obveznica doista ništa ne znam? Svoj zadatak ne bih obavio, izuzev što
bih njujorške policajce podučio kako se hvataju ubice - što uopšte nije moj posao.
Umesto toga, pozabaviću se nekim svojim zamislima koje mi ne daju mira. Jedna
od njih je vezana za Langdona Burdela koji uporno pokušava da me namagarči. Ubrzo
ćete se uveriti da sam u pravu.
Sa aerodroma sam otišao u moj hotel u Tridesetoj ulici. Odmah sam se popeo u
sobu, istuširao, preobukao i nagnuo bocu s burbonom, tek toliko da ubije štetne klice.
Izašao sam na ulicu i uskočio u prvi taksi. Šoferu sam dao adresu firme Grenvorta
Stjuarta. Tamo se sad baškario gospodin Burdel.
Njegova kancelarija se nalazila na sedmom spratu jedne ogromne poslovne
zgrade. Kad sam izašao iz lifta i otvorio staklena vrata, ugledao sam jednu nalickanu
damu za pisaćom mašinom. Imala je ogromne minđuše od žada, a nos je naprćila kao
da je na pragu ugledala Kvazimoda. Odmah sam zaključio da je čest posetilac salona
za ulepšavanje, ali ipak ruž na njenim usnama bio je bar za četiri nijanse svetliji nego
što je to priličilo njenom licu. Da je imala vlasulju i krinolinu zasenila bi pokojnu
Mariju Antoanetu.
Nije ni reč progovorila, već je samo upitno raširila oči. Rekao sam joj da želim
da govori s njenim šefom. Odgovorila je da moram da pričekam, pošto je gospodin
Burdel zauzet konferencijom. Počela je da me nervira.
Kad bih morao da čekam, objasnio sam joj u istoj sobi u kojoj se ona nalazi,
odmah bih izvršio harikiri otvaračem za konzerve. Posle toga sam energičnim
korakom prošao pored nje i otvorio vrata Burdelovog biroa. Naravno, bez ikakvog
kucanja...
 Burdel je sedeo zavaljen u naslonjač; noge su mu bile na stolu, a pred njim se
nalazila boca poznate marke viskija.
Zatvorio sam vrata za sobom i uputio mu vučji osmeh.
Njegovo raspoloženje se nije pokvarilo.
- Gle, gle, gospodin Koušn! Kakvo zadovoljstvo... Slobodno sedite, nisam u poslu.
Nabacio sam svoj šešir na bronzanu figuru boksera sa zamahnutom pesnicom, koja
je služila kao pritiskivač na hartiju, a zatim seo u naslonjaču s druge strane stola.
Najpre sam se poslužio cigaretom iz srebrne doze koja je ležala na stolu, pa, dok sam
je pripaljivao, pretećim glasom promumlao:
- Slušajte, Burdelu... Hoću da govorim s vama i želim da budete razumni, inače
mogu postati veoma nezgodan. Da li sam dovoljno jasan?
Izgledao je iznenađen. Taj Burdel ima lice koje podseća na ptičije, kosu boje
peska, a deluje kao čovek koji pati od slabog varenja. Oči su mu crvene, a Adamova
jabučica mu neprirodno iskače. On vam je jedan od onih. momaka koji mogu biti dobri
ili rđavi - ili ni jedno ni drugo.
- Gospodine Koušne, zašto tako razgovarate sa mnom? Uvek sam bio spreman da
učinim sve što vi želite.
- To je tačno, ali sad hoću da znam nešto više od onoga što sam već čuo. Najpre se
priberite i pažljivo me saslušajte.
Pre dve nedelje, kad sam dobio zadatak da utvrdim poreklo lažnih. obveznica,
došao sam kod vas i postavio vam mnogo pitanja. Tada ste mi rekli da je kod istražnog
sudije posluga potvrdila da gospođa Henrijeta Stjuart nije bila u gradu one noći kad
se Grenvort ubio.
Sutradan posle razgovora s vama otišao sam na dok i pronašao čuvara kod
skladišta pamuka, onog momka koji je video kad se Grenvortov kadilak stropoštao u
reku. Malo sam mu zapretio i on je priznao da je na saslušanju lagao. Nije rekao da je,
nekoliko sekundi pre udesa, iz kola iskočila neka žena. Zašto je taj čovek prećutao
ovako važan podatak? Zato što ste mu vi lično dali hiljadu dolara da o tome nikome ne
kaže ni reči.
Tri dana kasnije neko je u mojoj hotelskoj sobi ostavio anonimnu poruku da
Henrijeta Stjuart krije neka pisma u svom stanu blizu Palm Springsa. Otputovao sam u
Kaliforniju i lako pronašao ta pisma.
- Strašno me je interesovalo ko mi je poslao to zanimljivo obaveštenje i kad sam
dobro razmislio, zaključio sam da ste to mogli učiniti samo vi. Burdelu, vi ste momak
pun proturečnosti. Sad ćete mi lepo objasniti kakvim ste se motivima rukovodili kad
ste podmitili čuvara da prećuti istinu, a verujem da je vaše maslo i to što je posluga za
vreme istrage lagala da Henrijeta one noći nije bila u gradu; posle nekoliko meseci
šaljete mi anonimno pismo i upućujete na trag koji govori da je Henrijeta -
najverovatniji ubica! Dakle, šta to treba da znači? Slušam i hoću da čujem puno. Jeste
li vi autor anonimne poruke?
Burdelovo lice bilo je ozblijno.
- Da - odgovorio je jednostavno. - Ja sam ga napisao i odmah ću vas upoznati s
mojim razlozima. Siguran sam da ćete me razumeti.
U ono vreme situacija je bila veoma delikatna. Znao sam da gospođa Stjuart
dolazi u Njujork da bi razgovarala sa svojim mužem, a bilo mi je poznato da mu je
prethodno poslala ona tri pisma. O tome ništa nisam kazao istražnom sudiji, a tačno je
i da sam posluzi naredio da prećute taj događaj. Hteo sam da gospođi Stjuart
pomognem. Zašto?
Grenvort Stjuart je bio vašljivi pas. Niko od nas ga nije voleo, ah smo svi
simpatisali njegovu suprugu. Znali smo da je jurcao za svakojakim ženama i to je bio
povod čestih svađa između njega i gospođe Stjuart. Međutim, kad je odlučio da joj
pokloni dve stotine hiljada dolara u sigurnim obveznicama, pomislio sam da se
opametio i da će ubuduće biti pristojan suprug. Moje uverenje se učvrstilo kad sam
saznao da je zaključio dopunsko životno osiguranje i postao veoma obazriv u svojim
poslovima na berzi. Na žalost, on nije bio iskren, bar što se tiče žena...
Kad je one kobne noći izašao iz kancelarije, ja sam u stvari znao da će se sastati s
gospođom Stjuart i da će ona tražiti izvesna objašnjenja... Naravno, nisam naslućivao
kako će se njihov susret završiti. Možete zamisliti moje iznenađenje kad mi je policija
sutradan javila da je iz reke izvučeno Grenvortovo telo. Rekli su mi da odmah dođem
i identifikujem njegov leš. Otišao sam u mrtvačnicu: jedva sam prepoznao jadnog
Grenvorta. Bez obzira kakav je bio, onakvu sudbinu nije zaslužio.
Gospođa Stjuart je iste noći otputovala u Konektikat; lično Grenvort mi je kazao
da će se njegova žena, posle razgovora s njim, odmah. vratiti natrag u Hartford. O tim
detaljima vam nisam pričao kad ste me prvi put posetili...
Kasnije, međutim, o tim detaljima sam mnogo razmišljao i zaključio nekoliko
stvari. Nema sumnje da su se gospodin i gospođa Grenvort one noći videli i izmenjali
oštre reči. Verovatno mu je rekla da je prokleti lažljivac i da će ga zauvek ostaviti.
Dobro poznajem Grenvorta: pripadao je onoj vrsti ljudi koji se brzo uzbude, a povrh
toga, kad bi malo više popio, odmah bi mu na um padale samoubilačke ideje. Logično
je pretpostaviti da je ispio nekoliko čašica pre susreta sa svojom ženom, a posle
njenog odlaska - dvostruko više, najverovatnije u društvu neke svoje prijateljice. Biće
da je ta nepoznata osoba bila ona dama koju je čuvar video kad je iskočila iz
automobila. Jer, ono što vam je čuvar na doku ispričao - istina je.
Kad sam rekonstruisao događaje, shvatio sam da će za policiju prva na listi
sumnjivih biti gospođa Stjuart: naravno, pod uslovom da se sazna za njen dolazak u
Njujork 12. januara. Mnoge okolnosti su bile protiv nje. Odmah sam otišao u njihov
apartman i porazgovarao s poslugom. Svi smo se složili da kod istražnog sudije treba
prećutati dolazak gospođe Stjuart u Njujork. Zašto da joj ne pomognemo kad smo
čvrsto verovali da je nevina? U ovom stolu za kojim sad sedite Grenvort je držao
nešto novca u gotovu: uzeo sam hiljadu dolara i podmitio čuvara kod skladišta
pamuka.
Kao što znate, sve se lepo završilo. Istražni sudija je zaključio predmet i
Grenvortovo samoubistvo ozvaničio. Nekoliko meseci kasnije vi se neočekivano
pojavljujete i tvrdite da je gospođa Stjuart pokušala da proturi neke lažne obveznice u
Palm Springsu. Zasuli ste me pitanjima: bio sam zbunjen i nisam znao šta drugo da
vam kažem, a da istovremeno zaštitim gospođu Stjuart, osim da vam prepričam verziju
koju sam dao istražnom sudiji. Posle vašeg odlaska ponovo sam o svemu razmislio...
Tačno sam znao da je Grenvortov advokat predao gospođi Stjuart ispravne
obveznice; za sve vreme one su ležale u Grenvortovom ličnom sefu. Neminovno mi se
nametnula misao da je gospođa Stjuart odnekud nabavila lažne obveznice i htela da
ostvari neku špekulaciju.
A onda su se u meni rodile i neke druge sumnje. Kad sam zavirio u ladicu u kojoj
je Grenvort držao ona tri pisma, otkrio sam da se ona tamo više na nalaze. Tada sam
se prisetio da sam gospođu Stjuart jednog dana zatekao da pretura po mom stolu: to je
bilo u ono vreme kad je došla u Njujork na saslušanje. U glavi se počele da mi se roje
čudne ideje. Možda sam ispao budala, verujući da je gospođa Stjuart nevina? Zašto su
joj bila potrebna ta pisma? Uostalom, zar čuvar one noći nije primetio neku ženu da
iskače iz limuzine u pokretu? Ko sad može da tvrdi da ta nepoznata osoba nije bila
Grenvortova supruga?
Bez obzira što mi je bila simpatična, nisam hteo da budem saučesnik u ubistvu.
Obuzela me je nelagodnost, koja se povećala posle vaše posete... Gospodine Koušne,
vaša reputacija mi je bila poznata, pa sam se zabrinuto upitao gde će biti kraj mojih
nevolja, ako otkrijete pravo stanje stvari? I nisam se prevario u pogledu vaših
sposobnosti: odmah ste otišli kod čuvara na doku i našli način da ga naterate da
progovori.
Da bih se nekako izvukao iz te zapetljane situacije, sastavio sam onu anonimnu
poruku i ostavio je u vašoj hotelskoj sobi. Rekao sam sebi: ako u Palm Springsu i
pronađete ona tri pisma, može učiniti što god mu je volja - ja se neću mešati; ako
zaključi da je Henrijeta ubila Grenvorta, neka je pošalje na električnu stolicu; ako se
pak uveri da je nevina, ja ću se prvi zbog toga obradovati. Za slučaj da otkrijete ko je
napisao anonimnu poruku - što je vama i pošlo za rukom - bio sam spreman da vam
sve priznam. Eto, to je moja priča. Gospodine Koušne, iskreno žalim ako sam vas
svojim nespretnim postupcima doveo u nepriliku. Ipak, nisam tolika budala da
prećutim istinu onda kad od nje zavise moj ugled i moja sigurnost.
Ustao sam i pružio mu ruku. Osmehivao sam se da bih. mu pokazao koliko sam
dirnut njegovim iskrenim držanjem.
- Fino, Burdelu. Vidim da ste pametan čovek. Posle svega što sam saznao, kod vas
i u Palm Springsu, zaključujem da je Henrijeta Grenvort najverovatniji ubica. Pa, ako
sam u pravu, ta lepa gospođa ubrzo će se naći pred velikom porotom.
Prihvatio je moju ruku i zahvalno mi se osmehnuo. Uzeo sam svoj šešir i
raspoloženo izašao iz njegove kancelarije.
Dami u predsobiju rekao sam „Do viđenja“, ali je ona zbog nečega bila ljuta na
mene i ništa mi nije odgovorila.
U prizemiju sam potražio portira. Tutnuo sam mu pod nos moju značku federalnog
agenta i rekao mu da mi za trenutak ustupi svoj telefon. Čovek se bez reči nekud
izgubio. Privukao sam aparat i nazvao prislušnu službu njujorške centrale FBI.
Odazvao se šef te službe.
Rekao sam mu ko govori i zamolio da hitno stavi pod kontrolu Burdelovu
telefonsku liniju. Imam razloga da verujem, objasnio sam, da će Langdon Burdel za
koji trenutak tražiti međugradsku vezu da bi razgovarao s nekom osobom u Palm
Springsu; taj razgovor treba prisluškivati i u celosti zabeležiti. Neka mi belešku
sačuvaju, dok ih ponovo ne pozovem, a u međuvremenu mogu proveriti moj identitet.
Šef mi je odgovorio da će sve biti u redu.
Vratio sam se u hotel i počastio se jednom mirišljavom havanskom cigarom.
Onako obučen zavalio sam se preko kreveta i počeo da analiziram Burdelovu drugu
priču. Odmah ću vam reći da mu mnogo ne verujem.
Pretpostavimo da je on doista znao da je Henrijeta uzela pisma iz Grenvortovog
stola, da taj neprijatan dokaz ne dopadne u pogrešne ruke. U tom slučaju Burdel - ili
ko drugi na njegovom mestu - logično bi zaključio da ih. je uzela samo zato da bi ili
uništila, a ne levo-desno nosila sa sobom. Osim toga, otkud je mogao znati da su
pisma skrivena na ranču Suva reka? Za tu zagonetku postoji samo jedno rešenje: neko
iz Palm Springsa, verovatno iz Hacijende Altmire, obavestio je Burdela da Henrijeta
još čuva ta nesrećna pisma i gde se ona nalaze.
Burdel je verovatno odmah. posle mog odlaska telefonirao nekome u Palm
Springsu i ispričao mu o mojoj poseti. Sigurno je rekao da sam oduševljen njegovim
„priznanjem" i da se posao razvija upravo onako kako je on, gospodin Burdel, to
zamislio.
Sad mi je lako da objasnim otkud moja slika iz „Čikago tajmsa" u Hacijendi
Altmri. Zar nije mogao da je pošalje Burdel? Naravno, to nije učinio zato što mu je
simpatična moja njuška: kad mi je poturio anonimno pismo, računao je na to da ću bez
odlaganja otputovati u Palm Springs; da ne bi bilo zabune, odmah je najavio moj
dolazak i poslao im moju fotografiju sa objašnjenjem „To je taj momak“.
Taj Burdel ima dosta mozga, ali mu još nije jasno da mi nije dorastao.
Pretpostavio je da ću pogoditi ko je autor anonimnog pisma, pa je pripremio priču
koja sve „objašnjava". Međutim, on i ne sanja da sam prozreo njegovu igru sa slikom
iz „Čikago tajmsa": to je moj veliki adut.
 Sigurno ćete se složiti sa mnom da ovaj posao postaje đavolski interesantan. Ja
gotovo uživam u njemu!
Neko vreme sam dremuckao, a onda mi je pala na um nova ideja. Privukao sam
telefon i pozvao centralu PBI.
Jesu li možda već poslali fotografije Grenvortovih nameštenika? Pripremili su ih.
i upravo su nameravali da ih ekspeduju noćašnjom poštom. Pošto sam već u Njujorku,
nije potrebno da ih šalju u Palm Springs... Neka ih neki momak donese u moj hotel i,
kad već dolazi, neka navrati kod šefa prislušne službe i ponese belešku o jednom
telefonskom razgovoru. Da, da, neka se samo pozove na mene...

Oko sedam časova jedan agent iz njujorške centrale FBI zakucao je na vrata moje
hotelske sobe. Doneo mi je belešku o razgovoru Burdela sa Palm Springsom - šta sam
vam rekao! - i predao kovert sa slikama koje je trebalo da mi upute poštom. Iskapili
smo čašicu burbona, a onda sam momka ispratio.
Najpre sam otvorio kovert s beleškom o Burdelovom razgovoru... Moje
iznenađenje je toliko da se svaki čas hvatam za bocu s burbonom.

Njujorška telefonska centrala

Izveštaj o međugradskom telefonskom razgovoru između kancelarije
Landgona Burdela, CENTRAL 174325, i Hacijende Altmira, Palm Springs,
Kalifornija.
Poziv je zakazao ured Langdona Burdela u 5,24 časova

Burdelov ured (ženski glas): - Halo, međugradska... Ovde je CENTRAL 174325,

želimo da govorimo sa 674356 u Palm Springsu.
Centrala: - Vi ste CENTRAL 174325, ured Langdona Burdela, zovete Palm
Springs 674356. U redu? Spustite slušalicu, pozvaću vas kroz nekoliko minuta.
Vreme: 5,32 časova
Centrala: - Halo, CENTRAL 174325. Evo vašeg broja u Palm Springsu...
Burdelov ured (muški glas): - Halo, Hacijenda Altmira?
Hacijenda: - Da, ko je tu?
Burdelov ured: - Ovde je Langdon Burdel. Da li je Fernandez tamo?
Hacijenda: - Jeste. Pričekajte jedan trenutak.
Hacijenda: - Halo, Langdone?
Burdelov ured: - Jesi li to ti, Ferdi?
Hacijenda: - Jesam, stara lolo! Šta je novo?
Burdelov ured: - Momče, otvori dobro uši i nemoj slučajno da nešto propustiš.
Čuješ li me? Okej. Kao što sam i očekivao, onaj prokleti Koušn posetio me je danas
popodne i opet me bombardovao vickastim pitanjima. Naslutio je da sam mu ja poslao
ono anonimno pismo... Pružio sam mu finu priču. Uverio sam ga da sam jedino
pokušavao da zaštitim Stjuartovu damu. Ali, kad se FBI alarmirao zbog onih lažnih
obveznica i počeo da sumnja da je Henrijeta ubila svog muža - objasnio sam Koušnu -
više nisam hteo da izigravam plemenitog zaštitnika. Spreman sam da mu kažem celu
istinu... Ha, ha, da si samo video kako je načuljio uši. Onako uzgred sam mu
napomenuo da je Henrijeta dobila ispravne obveznice, a one lažne je odnekud sama
nabavila... Ferdi, taj federalni momak će kao lasta doleteti u Palm Springs i nadam se
da neće oklevati da Henrijetu suoči s teškim optužbama. Ako dokaže da je ona ubica,
sigurna joj je električna stolica; to će istovremeno za FBI biti dovoljan dokaz da je
ona i glavni akter u falsifikovanju dolarskih obveznica, pa će i taj posao biti
zaključen. Da li shvataš?
Hacijenda: - Sve sam razumeo i situacija ne može biti bolja. Langdone, i ja sam
svoju ulogu dobro odigrao: tačno onako kako smo se dogovorili.
Burdelov ured: - Taman posla da nisi! Sad je tvoj zadatak da s našom damom odeš
pred oltar. Neće ti biti teško da je primoraš da se uda za tebe. Kad onaj mamlaz Koušn
počne da vršlja oko Altmire, Henrijeta će se od straha paralizovati. To je trenutak da
joj iznudiš pristanak na brak. Kaži joj da jedino ti možeš da je spaseš velike porote:
potvrdićeš njenu izjavu da 12. januara nije bila u Njujorku. Posle toga sve je lako...
Za tvoje svedočenje neka te nagradi svojom rukom. Jesi li me shvatio, Ferdi?
Hacijenda: - Jesam i tvoj plan mi savršeno odgovara.
Burdelov ured: - Kaži Perijeri da mu šaljem poljubac. Posetiću ga čim se ovaj
posao završi i ostvarimo ono što smo naumili. Do viđenja Ferdi, i ponašaj se kao
dobro dete. Ne igraj se revolverom - ako je to moguće.
Hacijenda: - Zdravo, Langdone. I ti malo pripazi da se negde ne zaglibiš.
Videćemo se...
Razgovor završen.
Telefonista: O. Tarnet
Stenografske beleške hvatao: V. O’Liri

Nije li ovo slatka lektira? Dakle, nisam se varao kad sam zaključio da je Burdel
drzak vrtljivac. A za ono „mamlaz Koušn“ posebno će mi platiti kad ovaj posao
završim.
Zanimljivo je da svi momci koji spremaju neku prevaru uvek smatraju policijske
agente za glupake i mamlaze. To je neko pravilo kod njih i nikako da ga se odviknu,
uprkos tome što je ceh uvek na njihov račun.
Zanet mislima o Burdelu, uzeo sam drugi koverat i nezainteresovano ga otvorio...
Na prvoj slici je lepuškasta služavka Dubine, na drugoj - domoupravitelj Palanca, a
na trećoj - šofer Termiglio. Šokiran sam! Taj Termiglio nije niko drugi nego Fernandez
sa Hacijende Altmira, momak kome sam razbio nos i budući Henrijetin muž! Momci,
šta to treba da znači?
Fernandez koji je bio šofer kod Stjuartovih pod imenom Huan Termiglio, sad
izigrava neku zverku u Hacijendi Altmiri. Dakle, moju fotografiju iz „Čikago tajmsa“
Burdel je poslao Fernandezu i čim sam se tamo pojavio, taj majmun je znao ko sam i
čime se bavim. I samo je on mogao obavestiti Burdela gde su skrivena ona Henrijetina
pisma.
Trenutak! Kako je Fernandez mogao znati gde Henrijeta drži ta pisma?
Zar ih. nije mogao on sakriti u Henrijetinoj sobi? Nisam li vam rekao da sam taj
kompromitujući dokaz pronašao bez teškoća? Način na koji su gurnuta u onu izloženu
knjigu poezije potvrđuje da ih. je neko tamo stavio kako bi ih gospodin Lemi Koušna
što brže pronašao.
Ako sam na pravom putu - a neki unutrašnji glas mi kaže da jesam - onda je Burdel
dvostruki lažljivac. Njegova priča o tome da je zatekao Henrijetu da pretura po stolu
svoga muža. Obična je izmišljotina. Pisma iz Grenvortovog stola uzeo je sam Burdel,
pa ih zatim poslao Fernandezu da ih podmetne Henrijeti!
O novim idejama koje su počele da mi se vrzmaju po glavi, bolje je da vam ne
pričam. Jedno je sigurno: Burdel i Fernandez sprovode komplikovanu igru koja treba
da Henrijetu odvede na optuženičku klupu.
Ipak mi nešto nije jasno. Ako ta dva pametnjakovića žele da Henrijeti prikače
ubistvo Grenvorta Stjuarta, kakvog smisla ima Burdelovo insistiranje da se Fernandez
oženih s kandidatkinjom za električnu stolicu? Nije h to pitanje zanimijivo? I ako na
njega ne nađem odgovor, moja istraga će opet dospeti u ćorsokak. Tešio sam se
činjenicom da će objašnjenje biti veoma jednostavno: ono je uvek takvo - kad ga
pronađete.
Takva je bila situacija kad sam sutradan ujutru spakovao kofer i otišao na
aerodrom.
 GLAVA ŠESTA

Dok avion leti u pravcu Palm Springsa, pokušavam da stvorim neki ratni plan.
Pre svega, besmisleno je da izigravam nekog mister Selbija Frejma iz Magdalene,
Meksiko, pošto sad znam da za društvo u Hacijendi Altmiri moj identitet i moja
profesija nisu nikakva tajna. Nikad nisu ni bila tajna...
Što se tiče Henrijete, imam dovoljno argumenata da je nateram da govori. Pomalo
sam zaljubljen u tu damu - to ste sigurno i sami zaključili - ali ja nikad ne
dozvoljavam da moja intimna osećanja ometaju moje službene poslove. Gotovo
nikad... Osim toga, moja stara majka mi je govorila da se čuvam zgodnih dama, jer
one čoveka uvek uvaljuju u nevolje.
Strašno me zanima kako Henrijeta izlazi nakraj sa onim smutljivcima u Altmiri.
Zašto mora da izigrava animirdamu i dozvoljava da joj pred onolikim svetom da je
poljubac prostak koji je nekad bio njen šofer. Povrh svega, taj Fernandez se usuđuje
da traži njenu ruku... Biće da protiv Henrijete ima jake adute.
U Palm Springs sam stigao u osam časova uveče i odmah otišao u „Mirandu“. Bio
sam strašno umoran, ali vremena za spavanje nisam imao.
Istuširao sam se i sišao na večeru. Čim sam ispio crnu kafu, uvukao sam se u
telefonsku kabinu i pozvao Hacijendu Altmiru.
Da li je tamo gospođa Stjuart? Momak na drugom kraju žice - rekao bih. da je to
bio Perijera - upitao me je šta želim od gospođe Stjuart. Odgovorio sam da je ono što
želim s njom moja lična stvar i, ako je odmah ne pozove, dojuriću u Altmiru da mu
razbijem nos. Posle toga on je odlučio da je potraži.
Kad sam začuo Henrijetin glas, bez ikakvog uvoda sam je upitao da U zna gde se
trenutno nalazi Maloni. Tu negde, u blizini, rekla je ona.
- Fino, a sad me pažijivo slušajte - nastavio sam ledeno. - Ja nisam nikakav Selbi
Frejm iz Meksika, već Lemi Koušn, federalni agent koji želi da što hitnije razgovara s
Malonijem. Poručite mu da ga čekam u „Mirandi" i da odmah dođe ovamo.
- Rekla je „U redu“ i ništa nije pitala. Eto, takva vam je to žena.
Maloni se pojavio u hotelskom lobiju tačno u devet časova.
Odveo sam ga u svoju sobu i dao mu čašicu burbona. Kad se potkrepio, značajno
sam ga pogledao i rekao:
- Maloni, čini mi se da ste zaljubljeni u onu Henrijetu, pa verovatno ne biste voleli
da je vidite u neprilici. Kako sad stvari stoje, njoj se dobro ne piše. Verovatno vam je
rekla ko sam ja i zbog čega se motam u ovom kraju. Da bi vam situacija bila jasnija,
reći ću vam još dve-tri sitnice.
Kad sam ovamo došao nisam bio zainteresovan za smrt Grenvorta Stjuarta: sasvim
mi je bilo svejedno da h je izvršio samoubistvo, ili ga je neko ucmekao. Hteo sam, pre
svega, da uđem u trag falsifikatorima dolarskih obveznica. Sada, međutim, veoma sam
zainteresovan i za pokojnog Grenvorta, jer sam zaključio da su te dve stvari usko
povezane.
U Njujorku sam otkrio nekoliko stvari koje bacaju rđavu svetlost na Henrijetu.
Možda sam u pravu, a možda i nisam. Jedno je sigurno: Henrijeta mora da pazi na
svaki svoj korak. Trebalo bi, u stvari, da odmah obavestim njujoršku policiju o mojim
opravdanim sumnjama da je Henrijeta promišljeno ubila svog muža. To neću da
učinim jedino zato jer time ne bih rešio svoj glavni zadatak - otkrivanje falsifikatora
obveznica. Ako je Henrijeta ubila Grenvorta, ona će zbog toga kad-tad sesti na
električnu stolicu, a ako je nevina, tada bi trebalo da prihvati moj savet i ispriča sve
što zna.
Maloni me je slušao poluotvorenih usta, ne postavljajući nikakva pitanja. Po
njegovom licu mogao sam zaključiti da je duboko zabrinut.
- Evo šta ja želim od vas - nastavio sam ozbiljnim glasom. - Vratite se odmah u
Altmiru i porazgovarajte sa Henrijetom. Recite joj da ću tamo doći oko ponoći; neka
me sačeka i spremi se da mi se ispovedi. Ako pokuša da ma šta prikrije, poručite joj
da ću je bez odlaganja prijaviti šefu policije u Palm Springsu, mister Metsu, koji će je
strpati u zatvor kao materijalnog svedoka u vezi sa Grenvortovom smrću. Tada njenim
nevoljama neće biti kraja. Da li me shvatate?
Klimnuo je glavom, ali na takav način kao da mu je vrat ukočen.
- Sve sam razumeo, gospodine Koušne. Budite uvereni da ću joj savetovati da s
vama bude bezrezervno iskrena. To je jedina stvar koju ona može učiniti. Međutim,
nikako ne mogu poverovati da je Henrijeta mogla ubiti Grenvorta. Ona nikad ne bi
učinila takvu stvar.
- Ko to zna, Maloni. Samo zato što ste do ušiju zaljubljeni u tu damu, spremni ste
da verujete da je ona nevinašce. Ja sam poznavao jednu ženu koja je svakog dana
odlazila u crkvu, a nedeljom i dva puta, a zatim je na spavanju ubila svog momka. Ne
znam zašto Henrijeta ne bi bila u stanju da učini nešto slično.
Evo još jednog posla koji treba da obavite. Pre nego što sam otputovao u Njujork,
razgovarao sam s gospođom Stjuart. Tom prilikom mi je pomenula da će možda morati
da se uda za Fernandeza. Priznajem da mi je to pomalo čudno, jer sam stekao utisak da
ona simpatiše vas. Imate li neku ideju o tome?
 - To zaista ne mogu da razumem - odgovori mladić tužno. - Poznato mi je da su
Perijera i Fernandez svemoćni u Hacijendi Altmiri; oni su nekakvi partneri. Možda
Henrijeta zamišlja da će učvrstiti svoj položaj ako se uda za Fernandeza. 0 tome ništa
nisam znao sve do one večeri kad me je ta bitanga napala, a Henrijetu drsko poljubila.
Ako se taj brak ostvari, biće mi žao - pre svega zbog nje, jer je ona dobra žena.
Zaćutao je i dva-tri minuta o nečemu duboko razmišljao.
- Kad tu stvar već pominjete - nastavio je rastreseno - čini mi se da Fernandez ima
nekih. razloga na osnovu kojih. veruje da Henrijeta mora prihvatiti njegovu bračnu
ponudu. Ipak, to mi ne ide u glavu, jer je njegova majka sigurno bila neka drolja, a
otac nešto još gore.
- Slažem se i zato me njihova kombinacija zbunjuje... Recite mi još nešto, Maloni:
niste li možda i vi zaprosili ruku te dame?
- Naravno da jesam - odgovori on i jadno se osmehnu. - Rekla mi je da će
razmisliti, ali na takav način da sam odmah shvatio da nemam nikakvih šansi.
- Žao mi je Maloni. Nemojte zaboraviti da joj najavite moju posetu oko ponoći.
Neka dobro razmisli o tome kako će sa mnom razgovarati.
Pozdravili smo se i on žurnim korakom izađe iz sobe.

Nešto pre ponoći uskočio sam u svoj automobil i oterao ga poznatim putem prema
Hacijendi Altmiri. Tamo nisam zatekao mnogo gostiju, što me je iznenadilo. U to doba
godine sezona je već na izmaku i čudi me kako se Perijeri uopšte isplati da drži lokal
otvoren.
Orkestar je svirao neku temperamentnu rumbu, a dva ili tri para okretala su se na
podijumu za igru. Odmah. sam se uputio stepenicama u gornju salu.
Tamo je jedan kelner pripremao stolove za večernju seansu. Upitao sam ga gde
mogu naći Perijeru. Poveo me je duž balkona i pokazao jedna vrata. Ušao sam bez
kucanja...
Perijera je sedeo za stolom i pažljivo proučavao bocu s viskijem ispred njega. U
drugom uglu sobe sedeo je Fernandez u pušio debelu cigaru. Obojica su me hladno
gledali, ali ništa nisu govorili.
- Zdravo, momci, - progovorih. prvi - evo mene i kako ste vi?
Perijera se kiselo osmehnu i reče:
- Senjor Prejme, kod nas je sve u redu.
- Ostavite se te priče, Perijera. Vama je prokleto dobro poznato da moje ime nije
Frejm. Zovem se Lemi Koušn i u džepu nosim jednu simpatičnu značku, koju mogu da
vam odmah pokažem - Kome je stalo do vaše značke - javi se iz ugla Fernandez. - Na
federalne znake ne dajemo ni prebijenu paru, a još manje marimo federalne policajce.
Ne možete nam ništa prebaciti...
- Ma šta kažeš - uzvratih mu oštro. - Verujem da ne voliš policajce, a naročito
onoga koji te je onako lepo premlatio kad te je poslednji put video. - Hladnokrvno
sam pripalio cigaretu, a zatim dodao: - Savetujem te da se ponašaš učtivo, jer bih.
mogao da se nerviran i da te ponovo bacim niz stepenice. Gde je Henrijeta?
- Negde u zgradi - odgovori Fernandez jetko. - Sigurno razgovara sa onim
Malonijem na verandi. Je li to sve što želite da znate: ako ste završili, izađite odavde,
jer mi od vas pripada muka.
- Dobro, odlazim, ali ću se vratiti. Fernandezu, dok me čekaš, iskoristi vreme da o
nečemu razmisliš. Najpre, zanima me zašto izigravaš nekog Fernandeza, kad si ti Huan
Termiglio, bivši šofer u domu Stjuartovih? Osim toga, nešto ćeš mi reći o tome zašto
si lažno svedočio na saslušanju kod istražnog sudije u Njujorku?
- Žaco, na pogrešnom ste putu. Nisam ništa svedočio, jer u to vreme nisam bio u
Njujorku, niti sam video delić Henrijete ili bilo koga drugog, i kako vam se to sviđa?
- Okej, prgava cica-maco, ali ipak te mogu optužiti za nekoliko drugili stvari, pa
zato pripazi šta radiš.
Fernandez me nije udostojio ni pogleda: svu svoju pažnju poklonio je cigari... Taj
tip ima živaca, moram da priznam.
Sišao sam u salu, ali se tamo nisam zadržavao već sam odmah produžio na
verandu.
Henrijeta i Maloni sede na jednoj klupi blizu ukrasnih kaktusa. Ona nosi večernju
haijinu od plavog somota i izgleda kao kalifornijska breskva.
Maloni promrmlja nekoliko reči i odmah se udalji.
Privukao sam letnju stolicu i seo preko puta Henrijete.
- Kako ste, gospođo Stjuart? Pretpostavljam da vam je Maloni preneo moju
poruku. Živo me interesuje šta ćete mi ispričati.
Podigla je svoj pogled prema meni. Pod mesečevom svetlošću mogao sam da
primetim kako joj se oči smeškaju: kao da je nečim bila lepo zabavljana.
- Gospodine Koušne, odgovoriću vam na sva pitanja koja vas interesuju. Džim
Malouni me je savetovao da s vama razgovaram iskreno. Preplašili ste me i to je
razlog više da poslušam njegov savet. Odakle da počnem?
- Najpre ćete mene saslušati. Još ne znam šta se događa u ovoj Hacijendi Altmiri,
ali vam obećavam da ću otkriti njene tajne. A što se vas tiče, Henrijeta, priznajem da
ste mnogo slatki i da sam svom dušom za vas. Možda ste to već naslutili, pa zato hoću
da vam kažem da na moja osećanja - ne računate: iz ovog zapetljanog posla možete se
izvući jedino ako ispričate celu istinu. Sad mi kažite šta se dogodilo u Njujorku one
noći kad je Grenvort Stjuart izgubio život:
- Na to pitanje odgovoriću vam lako, gospođine Koušne. - Njen glas je zvučao
pribrano. - Jedino se bojim da ono što ću reći, neću moći da dokažem...
Sve je počelo kad sam čula da on u društvu neke žene pravi od sebe budalu, a moj
ugled dovodi u pitanje. Odavno sam znala da mi nije veran, ali nikad nisam imala
neke čvrste dokaze.
Znate, s Grenvortom nisam imala. srećan život. Bio je sklon piću; lako je gubio
živce i onda nije kontrolisao svoje postupke. Međutim, kad ga je krajem prošle godine
poslužila sreća u poslovima i kad mi je zatim obećao da će se popraviti, poverovala
sam da će se naši odnosi poboljšati. Tada mi je poklonio obveznice u vrednosti od
200.000 dolara. Čak je zaključio novo životno osiguranje, da me obezbedi za slučaj
neke nesreće.
- U meni se rodila nada da je Grenvort postao drugi čovek. Ali, dok sam boravila
kod svojih. prijatelja u Hartvordu, Konektikat, primila sam jedno čudno pismo. Nije
bilo potpisano. Neko me je savetovao da pripazim na Grenvorta, jer se suviše vezao s
nekom ženom čiji muž postaje veoma nezgodan.
- Po pravilu, anonimnim pismima ne verujem mnogo, ali sam tog puta telefonirala
Grenvortu i upoznala ga s porukom koju sam primila. Nije čak ni pokušao da poriče
svoju vezu! Bio je veoma grub. Shvatila sam da je autor anonimnog pisma rekao
istinu. Posle toga sam poslala dva pisma 1 tražila objašnjenje. Pošto mi nije ništa
odgovorio, trećim pismom sam mu javila da dolazim. Očekivala sam njegovo
objašnjenje...
- Jedan trenutak, Henrijeta! Šta se dogodilo s tim pismima? Je li ih Grenvort
uništio?
- Ne znam. Kad me je Burdel posle njegove smrti pozvao u Njujork, videla sam ta
pisma u stolu među ostalim papirima. Pomislila sam da bi trebalo da ih uzmem i
uništim, ali u onoj mučnoj situaciji, na to sam potpuno zaboravila.
- Dobro, nastavite.
- U Njujork sam stigla 12. januara. Nisam htela da idem u naš apartman, već sam
telefonom pitala domoupravitelja gde se nalazi moj muž. Još je bio u svojoj
kancelariji. Odmah sam ga nazvala. Da, primio je moje treće pismo i nije imao ništa
protiv da te večeri razgovara sa mnom.
Dogovorili smo se da se nađemo u jednom malom restoranu u donjem delu grada.
Tamo sam stigla prva. Došao je posle pet-šest minuta i odmah sam primetila da je
zbog nečeg uzbuđen i, činilo mi se, pomalo pripit. Otvoreno mi je rekao da neće
raskinuti s tom ženom. U tom slučaju, odgovorila sam mu, tražiću razvod. Ako to
učinim, zapretio mi je, pre će napustiti Ameriku, nego što će mi plaćati alimentaciju.
Toliko se nervirao da je drhtavim prstima jedva pridržavao šoljicu sa crnom kafom.
- Rekla sam mu da ne treba da se uzbuđuje zbog mog izdržavanja: imam 200.000
dolara u obveznicama koje mi je on poklonio i to mi je dovoijno da se snađem. Moja
izjava ga je još više razgnevila; učinilo mi se da će me fizički napasti. Ipak, posle
nekog vremena smrio se i rekao da će biti najbolje da se vratim u Konektikat i tamo
ostanem još desetak dana, dok on ne razmisli o svojoj situaciji. Pisaće mi i javiti da li
će prihvatiti razvod. Na kraju je dodao da će njegov život, bez mene, biti upropašćen.
 Iz restorana sam otišla pravo na stanicu i iste noći se vratila u Hartford. Dva dana
kasnije Langdon Burdel mi je telefonirao da je Grenvort izvršio samoubistvo.
Strahovito sam sebi prebacivala što nisam bila popustljivija prilikom našeg
poslednjeg susreta. Pribojavala sam se da sam možda ja uzrok njegove tragične
odluke.
Odmah sam se vratila u Njujork. Međutim, kad sam stigla, Burdel mi je saopštio
da je postupak kod istražnog sudije već završen; podučio je poslugu da ništa ne govori
o mom susretu s mužem one kritične večeri. Jer, ako policija sazna za tu činjenicu,
snašle bi me mnoge neprijatnosti, objasnio mi je on. Inače, Burdel je takođe u istrazi
potvrdio da sam 12. januara bila u Konektikatu. Bila sam mu zahvalna.
U Njujorku sam se zadržala neko vreme, dok advokat nije sredio Grenvortovu
zaostavštinu. U svom testamentu ovlastio je Burdela da vodi njegove poslove; njegovi
dugovi, uključujući i hipoteku na Hacijendi, koju je kupio nekoliko godina ranije,
trebalo je da budu namireni iz sume njegovih osiguranja.
Međutim, osiguravajuća kompanija odbila je da ma šta isplati, pozivajući se na
činjenicu da je Grenvort sam sebi oduzeo život, što ih po polisi oslobađa svake
obaveze. Prema tome, Perijera, koji je bio nosilac hipoteke, nije mogao da naplati
svoje potraživanje. Zakon je bio na njegovoj strani, pa je postao vlasnik celog imanja.
Doduše, ja sam mogla naknadno da ga isplatim iz svoje imovine, ali te nade su otpale
kad sam saznala da praktično nemam ništa. Kad sam u Palm Springsu htela da unovčim
svoje obveznice, rekli su mi da su bezvredne. Ostatak priče vam je poznat. Našla sam
se u škripcu i tada mi je Perijera predložio da ostanem u njegovom lokalu kao animir-
dama.
Pre kratkog vremena Fernandez, čije je pravo ime Termiglio i koji je nekad bio
naš šofer, zatražio je moju ruku. Čini mi se da ga Perijera podržava; njih. dvojica su u
nekakvom ortakluku. Prezrivo sam ga odbila, a on mi je uzvratio da će biti za mene
bolje da još jednom razmislim o njegovom predlogu. Jer, ako policija sazna da sam
prikrila svoj dolazak u Njujork i razgovor s mužem sat ili dva pre njegove smrti, moja
situacija neće biti zavidna; ako se pak udam za njega, objasnio je Fernandez, on će
uticati na sobaricu i domoupravitelja da prećute ono što znaju...
- Dobro, Henrijeta, - rekao sam pomirljivo. - Ako je istinita, priča je dobra, a ako
nije - onda ste je dobro izmislili. Recite mi još jednu stvar: ko je ta dama s kojom se
Grenvort zanimao pre svoje smrti?
- Ne znam - odgovori ona, gledajući nekud prema pustinji - ali verujem da je u
pitanju žena čoveka koji mi je poslao ono anonimno upozorenje.
- Otkud vam ta ideja?
- Poruka je bila napisana rukom i nije mi bilo teško da prepoznam muški rukopis.
Na jednom mestu, ispred reči „ta žena“, pisac je nešto precrtao. Uzela sam
uveličavajuće staklo i uspela da ispod mrlje raspoznam reči „moja žena“. Verovatno
je zaključio da nebibilo dobro da se predstavi kao ljubomoran suprug.
- Da li ste sačuvali to pismo?
- Na žalost, izgubila sam ga...
Ustao sam i rekao:
- Okej, moja ledi. Prihvatam vašu priču, jer sam uvek verovao zgodnim damama.
Ako ste me lagali, nećete mi umaći. Ostanite u Hacijendi Altmiri i nemojte se mnogo
brinuti, bez obzira šta će se dogoditi - kroz nekoliko časova ili nekoliko dana.
Uputila mi je blag osmeh, ali iz njenih očiju opet je izbijala podsmešljivost.
- Gospodine Koušne, znam da u mene najviše sumnjate. Osećala sam od samog
početka da se sve što činite i govorite svodi na to da one lažne obveznice pripišete
meni u greh.. Zato se neću začuditi ako me optužite i za Grenvortovu smrt. Na kraju
krajeva, vi ste policajac.
- Potpuno ste u pravu, moja slatka gospođo. Kakve bi vajde od mene bilo, ako uz
to nisam i dobar policajac. To mi ne smeta da o vama mislim najlepše. Nisam skoro
video tako lepu damu kao što ste vi. Sviđa mi se kako se krećete i govorite, jer vi ste
klasa, ako možete da shvatite šta hoću time da kažem. Žao mi je što ste zacopani u
Malonija: da nije takav slučaj, odmah bih vam izjavio ljubav. Bilo kako, svoj zadatak
moram da obavim i krivce pohvatam, bez obzira ko su... Do viđenja.
Vratio sam se u salu i neko vreme zadržao kod bara. Kad sam ispio dupli martini,
popeo sam se kod Perijere. Bio je sam u svojoj kancelariji.
- Gde je Fernandez? - upitao sam, čim sam zakoračio u sobu.
Perijera je nešto video na mom Ucu što mu se nije sviđalo, pa mi je bez oklevanja
objasnio kako da nađem mesto gde Fernandez stanuje. Ta protuva se smestila u jednoj
kućici nedaleko od glavnog puta za Palm Springs.
Tamo sam stigao posle deset minuta vožnje. Omanja drvena kuća ležala je pedeset
jardi od puta. Parkirao sam kola i prišao niskoj ogradi od belog kamenja. Lako sam je
preskočio i zatim se došunjao do osvetljenog prozora. Provirio sam i ugledao
Fernandeza za stolom: opet je pušio cigaru, ali ovog puta mu je društvo pravila i boca
s viskijem. Ostavljao je utisak da o nečem duboko razmišlja.
Zakucao sam na vrata i odmah začuo njegove korake.
- Zašto mi opet dosađujete? - upitao je drsko, čim me je ugledao.
- Ulazi unutra i ne zapitkuj mnogo - odgovorio sam mu kratko. - Ako ne budeš
poslušan, razljutićeš me, a ti znaš šta ti se onda može dogoditi.
Ušli smo u sobu. Nije me čak ponudio ni da sednem. Tako vam je to kad imate
posla s neotesanim tipovima. Privukao sam stolicu i seo preko puta njega. Dograbio
sam bocu s viskijem i otpio nekoliko gutljaja.
- Hvala na piću - rekao sam mu. - A sad dobro otvori uši. Uskoro ću nekog da
uhapsim i sve mi se čini da će to biti mala Henrijeta. Rekao bih da ona zna o smrti
svog muža više nego što je dosad priznala. Nego, samo me nešto drugo interesuje. Pre
svoje smrti Grenvort Stjuart se lepo zabavljao s nekom damom. Ona je bila udata i
njen muž je navodno obavestio Henrijetu o toj vezi, obećavajući da će nešto i sam
preduzeti... Šta misliš da li je ta prića istinita ili nije?
- Ne znam - promumla Fernandez.
- Dobro... Čujem da voliš Henrijetu i da si joj predložio brak. Odakle ti ta ideja?
Kod Stjuartovih si bio običan šofer. Zar si se toliko obezobrazio da bi hteo svoju
bivšu gospodaricu za suprugu? Nećeš valjda reći da i o tome ništa ne znaš?
- Ponudio sam joj brak, jer sam video da je u škripcu i bez prijatelja. Ah, posle
otkrivanja onih lažnih obveznica promenio sam odluku. Ne kažem da ona nije
atraktivna numera - nastavio je Fernandez, dok je punio svoju čašu viskijem - ali
nisam lud da je uzimam za ženu kad će odgovarati zbog falsifikovanih papira, a možda
i zbog ubistva.
Situacija je bila veoma zanimljiva. Sećate li se da mi je Burdel rekao da je štitio
Henrijetu sve dotle dok nije buknula afera s falsifikatima. Sad mi Fernandez nudi istu
priču. Čini mi se da ta dva momka imaju savez mnogo čvršći nego što sam u početku
mislio. Ovog puta nisam imao vremena da o tome razmišljam.
- Dobro, tvoj brak, to je tvoja lična stvar - rekao sam posle kraće pauze. - A sad
mi kaži ko je ta žena s kojom se Grenvort zabavljao? Meni neće biti teško da joj uđem
u trag, all bi mi to oduzelo dosta vremena. Ti mi možeš pomoći, a za tu uslugu nudim ti
nešto u zamenu. Mada ne volim da se pogađam s propalicama, ovog puta ću napraviti
izuzetak. Dakle, ako mi kažeš šta znaš o Grenvortovoj prijateljici, neću te prijaviti
policiji u Palm Springsu.
- Zašto biste me prijavili? - začudi se Fernandez.
- Izjaviću da si umešan u Grenvortovo ubistvo. Meni se veruje i odmah će te
uhapsiti.
Počeo je da trepće, a lice mu je posivelo.
- Slušajte, Koušne, ne možete to uraditi... Dobro znate da ja s Grenvortovom
smrću nemam nikakve veze...
- To je tačno, ali sam ponekad prinuđen da se služim lažima - objasnih cinično. -
Štaviše, odgovaralo bi mi da izvesno vreme ležiš u bajboku.
- Mogu dovesti bar šest svedoka, koji će potvrditi da one noći nisam bio u
Grenvortovoj blizini.
- Dok se oni pronađu i daju izjave, proći će dosta dana, ako ne i nedelja.
- Osim imena te žene, šta vas još interesuje? Sve što mi je poznato, ja ću vam reći.
- Evo šta me interesuje...
Prepričao sam mu od reči do reči što mi je Henrijeta te noći rekla. Fernandez je
pušio i pažljivo me slušao. Uspeo je da se pribere i verovatno je već pripremio
odgovore za koje je mislio da će me zadovoljiti.
- Bogami, lepo vas je povukla za nos - komentarisao je podrugljivim glasom. -
Naravno, kad je shvatila da znate za njen dolazak u Njujork, brže-bolje je spremila
priču i izmislila neku nepoznatu damu.
Tačno je da sam često vozio gospodina Stjuarta - nastavio je pribrano - i rekao bi
da je imao više prijateljica. Ne znam, međutim, nijednu koja mu je zavrtela mozak u
poslednje vreme. Mogao bih da vam napravim čitavu listu njegovih dama, ali smatram
da ćete gubiti vreme, ako tragate za njima.
Umorno sam uzdahnuo. S Fernandezom sam mogao pričati do zore i opet ne bih
bio ništa pametniji. Taj čovek me prosto primorava da budem grub.
Nehajno sam zavukao ruku pod pazuh i izvukao luger. Cev revolvera uperio sam u
Fernandeza i hladno rekao:
- Slušaj me dobro, slatkorečivi. Poznat sam kao momak koji ne zna za šalu, a
trenutno imam gomilu razloga da s tobom jednom zauvek završim. Zamaraš me svojim
glupostima. Odmah mi odgovori na pitanje koje sam ti postavio: kako se zove
poslednja Grenvortova prijateljica? Ona s kojom se zabavijao pre svoje smrti?
Siguran sam da je postojala neka i hoću da znam njeno ime i adresu.
Ustao je. Po njegovom čelu izbile su graške znoja.
- Ako mi ne odgovoriš za deset sekundi, ubiću te kao psa, a policiji izjaviti da sam
to učinio u samoodbrani.
Ćutao je.
- Fino Brojaću do deset...
Na „sedam“ je opustio ramena i slomljenim glasom rekao:
- Okej, Koušne. Dobili ste. Dama se zove... Pauleta Benito i živi u varošici
Sonoita, u Meksiku, odmah čim se pređe državna granica Arizone.
- Dobar si ti momak, Fernandezu, - pohvalio sam ga i vratio revolver u holster.
Ustao sam i pošao prema vratima.
- Videćemo se opet, Fernandezu. U međuvremenu, nemoj učiniti ništa zbog čega bi
te tvoja majka prekorela.
,,,,
 GLAVA SEDMA

Zanet mislima vozio sam polako prema Hacijendi Altmiri.

Spreman sam da se kladim da Fernandez zna mnogo više nego što želi da kaže. A
kaže tačno onoliko koliko mora... Trenutno sam naročito zainteresovan zašto je taj
momak pokušao da protivureči Henrijetinoj izjavi da postoji neka žena... On i Burdel
sprovode neki plan, ali kakav - ubite me, ako znam.
Moguće je da Burdel, Fernandez i Maloni sarađuju i da su u moju čast odglumili
nekoliko dirljivih scena, ako ni zbog čega drugog, ono bar da me zbune. Jedna stvar je
van svake sumnje: sve što govore i čine bivši Grenvortov sekretar i šofer usmereno je
ka tome da ja poverujem da je Henrijeta ubila svog muža. Zašto im je to potrebno?
Možda će mi odgovor pružiti Pauleta Benito. Ona bi mogla biti pravi rudnik
obaveštenja o poslednjim danima Grenvortovog života. Ako je Grenvort Stjuart trčao
za tom damom i zbog nje bio spreman da napusti Henrijetu! - onda pred njom
verovatno nije imao nikakve tajne.
Imam ideju da Burdel, Fernandez, a možda i neko treći, očekuju da Henrijetu
optužim zbog falsifikovanja dolarskih obveznica, a eventualno je okrivim i za
Grenvortovu smrt; u tom slučaju bih mogao da je strpam u zatvor, bar kao glavnog
materijalnog svedoka.
Razlog zašto to ne činim jeste u tome što sam ja momak koji nikad ne radi ono što
drugi od njega očekuju da uradi. Zato sam rekao Fernandezu ono što mi je Henrijeta
ispričala. Hteo sam da vidim kako će reagovati. Onako glup, odmah je progutao udieu.
Počeo je da pobija Henrijetinu priču, mada mi je prethodno izjavio - ako nije lagao -
da one noći nije bio u Njujorku i da nema pojma šta se događa.
Ispred Hacijende je bilo nekoliko parkiranih automobila i svetlost na portalu nije
bila ugašena. Međutim, sala je već bila ispražnjena, a članovi orkestra su pakovali
svoje instrumente.
U tom času iz sobe iza bara izašao je Perijera.
- Mister Koušn, - obratio mi se uz širok osmeh - gore se okupilo malo društvo.
Hm... znam da nije legalno ono čime se zahvljaju, ali se nadam da im nećete zameriti.
- Budite sigurni da neću - odgovorih kratko. - Ja sam federalni agent i ne interesuju
me ljudi koji krše lokalne propise o kocki. Popeću se da vidim kako je društvo
raspoloženo.
Zahvalio mi se tako toplo kao da sam mu poklonio hiljadu dolara. Već sam vam
rekao da mi se taj Perijera nimalo ne sviđa. Kad god ga vidim, dobijem želju da ga
lupim po nosu. Biće da i on veruje da sam neki tupavi policajac koga je lako
zavaravati. Neka samo tako misli, i on i ostali.
Za velikim stolom su Henrijeta, Maloni i pet-šest drugih igrača. Jedan kelner
obigrava po sali s poslužavnikom na kome su raznovrsna pića. Uzeo sam viski sa
sodom i primakao se stolu. Igra se faro. Maloni izgleda zadovoljan: izgleda mi da
sreća najzad i njega služi.
Atmosfera je smirena. Tome bez sumnje doprinosi činjenica da Fernandez nije
prisutan. Sigurno još sedi u svojoj jazbini i duboko razmišlja. 0 čemu? Rekao bih - o
Pauleti Benito.
Bio je preplašen. Znao je da ga mogu ubiti - ako ne progovori. A ja sam izvukao
revolver, jer sam bio siguran da u ovom poslu postoji još neka žena osim Henrijete.
Burdel, koji je o svemu i svačemu dosta pričao, nikad nije pomenuo ime bilo koje
Grenvortove prijateljice: čak ni onda kad je bilo govora o Henrijetinim pismima, čiji
se sadržaj vezivao za postojanje neke žene. Njegovo ponašanje je jedan od razloga da
verujem Henrijeti.
Svakako se pitate zašto ja tu dvojicu smutljivaca ostavijam u uverenju da na
Henrijetu najviše sumnjam: o tome ćete više saznati nešto kasnije...
Fernandez je bio toliko uveren da Henrijetu očekuje hapšenje da je čak odustao do
toga da je primora na venčanje, što mu je Burdel izričito poručio telefonom. I kad je
pomislio da je sve u najboljem redu, izvukao sam revolver i naterao ga da kaže ime
one druge žene.
Šta će sad učiniti? Kladio bih se u svo pivo Bruklina da će Fernandez ih neko
drugi obavestiti Pauletu da bude pripravna za posetu gospodina Lemija koji će doći da
pronjuška neke stvari. Pa, što se tiče posete - u pravu su, a kad je reč o njuškanju, to
ću učiniti na način koji oni ne očekuju.
Moji protivnici uvek pretpostavljaju da ću vršiti istragu najlakšim putem. Tu se
gadno varaju. Ja nikad ne biram najlakše staze, zato što me je iskustvo naučilo da se
ponekad do rešenja brže dolazi ako se opredelim za one teže...
U tom trenutku Henrijetu je poslužila sreća. Privukla je gomilicu čipova u
vrednosti oko sto dolara. Kad je podigla pogled, prijateljski sam joj se osmehnuo.
Nešto kasnije izvinila se ostalim igračima i ustala od stola. Prišla je Perijeri i
predala mu čipove, a on joj je tutnuo u ruku nekoliko banknota. Za to vreme Maloni je
nestrpljivo gledao u njenom pravcu, valjda očekujući da ga ona pozove. Stajao sam po
strani i pravio se da ništa ne primećujem.
Završivši posao sa Perijerom, Henrijeta obiđe oko stola i priđe meni.
 - Pitam se hoće li mister Lemi Koušn, čuveni dž-imen, imati malo slobodnog
vremena da otprati jednu damu?
Shvatio sam. Kad je Maloni upitno pogledao Henrijetu, verovatno je hteo da zna
da li može da je prati. Ona mu je signalizirala da je to nepotrebno, a zatim prišla meni.
Sigurno hoće da nešto sazna ih pokuša...
- S najvećim zadovoljstvom, Henrijeta, - odgovorio sam ljubazno. - Kuda treba da
vozim?
- Na Suvu reku. U moj stan.
Pozdravili smo se s celim društvom i izašli iz sale.

Dok su kola jurila kroz tihu, toplu noć, osetio sam miris karanfila - to je bio njen
parfem. Oduvek sam bio za karanfll. Setio sam se one prve noći, kad sam taj isti miris
osetio u njenoj sobi. A tek one njene francuske cipelice... Zaprepašćeno sam
konstatovao da sam za tu damu prekomerno zainteresovan: to bi moglo biti veoma
opasno, rekao sam sebi, i trebalo bi da pripazim šta radim.
Veliki je to teret za svakog policajca, federalnog, državnog ih lokalnog, što uvek
ima posla samo sa lepim ženicama. Zašto? Jer, jedino zgodne dame dolaze u nepriliku.
Jeste h ikad čuli da je cura s licem sličnim bundevi došla u sukob sa zakonom?
- Džim Meloni je hteo da me odveze kući - progovori Henrijeta - ah sam ja želela
da mi vi pravite društvo.
- Znam. Video sam kad ste se pogledima dogovarali. Odmah sam pomislio da se
nešto kuva.
Ona se zvonko nasmeja.
- Ima li nešto što vama promakne, gospodine Koušn?
- Pa, dogodi se; doduše, veoma retko. Sećam se jedne dame u Londonu koja je
pucala u mene iz revolvera koji nije ni izvadila iz tašne. Mislio sam da traži neko
pismo. Jeftino sam se izvukao: zrno od 22 mm probilo mi je ruku.
- Vi ste doista upoznali pravi život.
Pogledao sam je i odgovorio:
- Da, ali i pravu smrt.
Vožnja nije dugo trajala. Kad sam se zaustavio ispred njenog doma, na pragu sam
video neku staru Meksikanku koja je za svoj račun uživala u lepoj noći. Verovatno je
to bila žena koju je Henrijeta uzela da održava kuću u redu.
- Hvala vam na vožnji - rekla je, stojeći pored vrata automobila. - Ako želite da
popijete čašicu dobrog viskija, bićete dobrodošli.
- Za takvu stvar dovoljan je jedan poziv - uskliknuo sam i iskočio iz kola. - To je
dobra prilika i da vas nešto pitam.
Pošli smo prema ulazu.
- Zar ni za trenutak ne možete zaboraviti na svoju profesiju? - upitala me je pola u
šali, pola u zbilji. - Morate li uvek da se raspitujete o nekom ili nečem?
- Ne moram. Ovog puta me je intresovalo nešto sasvim jednostavno. Kakav je
čovek bio Grenvort?
Nije odmah odgovorila. Ušli smo u dnevnu sobu. Njeno lice je bilo ozbiljno. To
me nije začudilo, jer sam joj postavio podmuklo pitanje. Ako ste žena, shvatićete da
sam se u stvari interesovao za njen život: kad jednu ženu pitate o njenom mužu, da h ga
voli ili ne voli, to je ista stvar kao da ste joj tražili mišljenje koje ima o sebi.
Odbacila je svoj laki ogrtač i prišla majušnom bifeu. Znala je šta traži, jer je
odmah zatim iznela na sto bocu pravog viskija iz Kentakija i dve čašice.
- Šta mislim o Grenvortu? - ponovila je, dok je sedala u naslonjaču nasuprot meni.
- Čak ne znam ni zašto sam se za njega udala. U ono vreme bila sam usamljena... -
Uzdahnula je, a zatim nastavila: - ...i nesrećna, a nisam znala da u braku mogu biti još
nesrećnija.
Grenvort mi se sviđao. Nisam mnogo verovala u ljubav, ali sam smatrala da se u
braku i bez nje može srećno živeti. On je ostavljao utisak pouzdanog čoveka. Čak je
sebe smatrao idealistom, ali ja nisam srela čoveka koji bi imao manje ideala od njega.
Uvek se borio s dva krupna problema: hteo je da ima mnogo novaca i mnogo žena.
Od onog prvog zavisilo je i ono drugo. Zato je često ulazio u riskantne poslove,
računajući na velike zarade.
Koliko se ja u to razumem, imao je dobru poslovnu organizaciju. Burdel je
inteligentan i efikasan službenik. Za ono što je firma pošteno stekla, treba najpre
zahvaliti Burdelu, jer Grenvort pre spada u hazardere nego u biznismene.
Inače, bio je slabog karaktera, nervozan i lako razdražljiv. Žene s kojima se
zabavljao bile su jeftine, ako shvatate šta hoću da kažem: horistkinje, prodavačice, pa
i one najgore... to me nije mnogo pogađalo, jer poslednje tri godine živeli smo kao
stranci. Viđala sam ga retko i tada je obično bio napit.
Krajem prošle godine zaradio je četvrt miliona dolara. Taj uspeh je za njega bio
prekrtnica: tako sam bar ja u početku zaključila. Rekla sam vam da mi je tada
poklonio 200.000 dolara u obveznicama i počeo trezvenije da se ponaša. Gotovo sam
mu poverovao.
Pripalio sam cigaretu i strpljivo čekao da sama nastavi svoju priču.
- Kad sam primila ono anonimno pismo, bila sam strahovito ljuta. Ta žena, koju
nisam ni poznavala, u mojim očima nije bila drukčija od ostalih Grenvortovih
prijateljica. Međutim, zbog nje je mogao izbiti skandal, čega sam se najviše bojala. To
je bio glavni razlog što sam pisala Grenvortu.
U više prilika sam mu kazala da me njegove ljubavne avanture ne interesuju, ali da
neću dozvoliti nikakve skandale; ako do toga dođe, tražiću razvod. Kad sam iz
Hartforda telefonirala Grenvortu, bio je drzak i to me je još više razgnevilo. Međutim,
kad smo se kasnije našli u Njujorku, njegovo ponašanje se izmenilo. Moja ideja o
razvodu nimalo mu se nije sviđala. Možda je ljubomorni muž i njemu pismom
zapretio?
Henrijeta se osmehnu i vragolasto dodade:
- Pretpostavljam da sam slična većini žena, koje u potaji gaje želju da poprave
svog muža. Utoliko pre, ako je on slabić...
- Da, sve žene su pomalo reformatori - odgovorio sam mudro, pa posle male pauze
zaključio: - Dakle, niste voleli Grenvorta. Kad smo već pri tome, recite mi, Henrijeta,
koji muškarac se vama dopada? Da niste u to vreme simpatisali nekog zgodnog
momka? Znate, bračni trougao može biti obostran...
Osmeh s njenog lica je nestao. Ustala je i ozbiljno me pogledala.
- Dobro, odgovoriću vam i na to pitanje. Nikad u svom životu nisam bila ozbiljno
zainteresovana za bilo kog muškarca, bar ne do sada - baš kad mi je to najmanje
potrebno.
- Ledi, ne razumem vas: taj Maloni ostavlja dobar utisak. Kladio bih se da bi bio
idealan suprug.
- Nisam mislila na Malonija - rekla je i tajanstveno se osmehnula. - Imala sam u
vidu - vas!
Za trenutak sam izgubio dah, kao da me je neko svom snagoma udario u prsa.
Ustao sam i pažijivo je pogledao. Spokojno se smeškala; čak nije ni trepnula.
- U mom životu vi ste prva osoba koja može da me učini srećnom... Džim Maloni
je samo moj dobar prijatelj.
Zakoračila je prema meni.
- Energični ste i pametni, ali ne dozvoljavate da to drugi primete. Ako baš hoćete
da tačno znate šta mislim o vama, onda vam dajem ovaj odgovor.
U jednom koraku je prešla ono kratko rastojanje koje nas je delilo, obavila ruke
oko mog vrata i vatreno me poljubila.
Momci, ala ta dama zna da ljubi! Stojim kao oduzet. Pitam se da li sanjam ili je to
stvarnost.
Iznenada jedna ideja me trgnu iz mog košmara. Ne izvodi li gospođa Stjuart ovu
šekspirovsku scenu samo zato što i ona smatra da sam ograničen policajac, čiji mozak
treba još malo pomutiti?
Bez reči sam prišao stolu i ponovo napunio čašicu viskijem.
Prišla mi je i raspoloženo upitala:
- Da se niste preplašili? Ne verujem da bilo koja žena može zbuniti velikog
Lemija Koušna.
Jednim gutljajem sam ispraznio čašicu, pa se okrenuo prema njoj:
- Sad odlazim, ali pre toga hoću da vam nešto kažem. Vi ste veoma zavodljivi.
Imate sve što jednu ženu čini lepom i znate sve odgovore. U takvu damu kao što ste vi
mogao bih se zacopati do ušiju i možda za to vreme zaboraviti gde sam i šta radim.
Ali, ako ste poverovali da se jednim poljupcem možete izvući iz škripca u kome se
nalazite, onda se grdno varate. Mnoge su me dame i ranije ljubile: to mi se strašno
sviđa, ah na svoj posao nikad ne zaboravljam. Ako zaključim da ste u ovom poslu
učestvovali, nikakvi poljupci vas neće spasti.
Nasmejala se i razdraženim glasom odgovorila:
- Nisam vas smatrala glupim, ali sad počinjem da menjam mišljenje. Laku noć,
gospodine Koušn. Kad idući put dođete, ponesite lisice.
Čim je to rekla, okrenula se i otišla u spavaću sobu. Uzeo sam šešir i izašao iz
zgrade...
Dok jurim prema Palm Springsu, pokušavam da mislim, ali mi to ne ide od ruke.
Mozak mi se veoma sporo trezni od onog Henrijetinog poljupca.
Tek u svojoj hotelskoj sobi bio sam u stanju da donesem neke konkretne odluke.
Ujutru ću najpre posetiti šefa policije Metsa...
Pomalo sam ]jut što svi pokušavaju da me povuku za nos. Jedini poen sam
zabeležio onda kad sam revolverom primorao Fernandeza da mi kaže ime i adresu
Paulete Benito. A sve ostalo vreme kojekakvi smutljivci me šetaju levo-desno i još su
uz put ubili Sadžersa.
Dosta je bilo po njihovom! Od sutra će upoznati jednog novog Lemija. I vi ćete
biti iznenađeni.
 GLAVA OSMA

Nikad nisam voleo jutra. Uvek me muče neka kajanja zbog onog što sam prethodne
noći učinio ili nisam učinio.
Kad sam se izvukao iz postelje, sunce je već bilo visoko odskočilo. Istuširao sam
se i naručio jaku crnu kafu. Još jednom sam razmislio o svom planu, pa energično
digao telefonsku slušalicu.
Razgovor sa Metsom, šefom policije u Palm Springsu, nije bio kratak. Objasnio
sam mu neke događaje, ali ne sve. Mets je bio bistar policajac, pa smo se lako
sporazumeli. Dogovor je bio u tome da policijska patrola ode na Hacijendu Altmiru i
uhapsi Henrijetu Stjuart. Vreme treba tako podesiti da gospođa Stjuart bude privedena
u Metsovu kancelariju u jedanaest časova. Posle toga policajci će ponovo otići u
Altmiru i dovesti Fernandeza i Perijeru. Ta dva heroja stigla bi kod Metsa trideset
minuta kasnije.
Šef policije je rekao da će sve biti u redu.
Imao sam još sat slobodnog vremena, pa sam bez žurbe razmislio o tome šta ću
obući. Sa odelom sive boje odlično je išao mekan šešir za nijansu otvoreniji; odlučio
sam se za kravatu sa srebrnim prelivima, da bih što izazovnije delovao.
Kod Metsa sam stigao desetak minuta pre vremena. Pripalio sam cigaretu i
spokojno očekivao prvi čin moje velike završne igre.
Tačno u jedanaest dva policajca uvela su u sobu Henrijetu.
Momci, ima li ta dama ukus za oblačenje ili nema? Strahovito je iznenađena, ali je
to čini još privlačnijom.
Na sebi ima kostim boje limuna, koji je mogao sašiti samo neki prvoklasan
majstor. Svilena bluza joj je za nekoliko tonova tamnija, a panama šešir ukrašen
vrpcom iste boje kao i bluza. Ukusne braon cipelice i svilene čarape savršeno
upotpunjuju njen izgled.
Pokazali su joj stolicu nasuprot stolu za kojim sam sedeo. Ćutke sam je motrio,
dok je neodlučno sedela. Šešir sam tako nakrivio da sam praktično gledao samo na
jedno oko. Policajci iz patrole su izašli, a Mets je ostao kraj prozora, praveći se da je
gotovo nezainteresovan za ono što se u sobi događa.
 - Dobro jutro, Lemi, - progovori Henrijeta i nevino se osmehnu. - Šta ovo treba da
znači? Jesam h možda uhapšena? - Takva mogućnost joj je izgledala potpuno
besmislena, pa ne čekajući moj odgovor, tobože uvređeno upita: - Zašto ne skinete
šešir kad je u vašem prisustvu dama?
- Ništa od toga, sestrice - odgovorih osorno. - Primite na znanje sledeće: naredio
sam da vas dovedu ovde da bih vas uhapsio ili zadržao u pritvoru kao materijalnog
svedoka ili temeljito saslušao. Još se nisam odlučio šta ću da uradim. U svakom
slučaju, ne skidam svoj šešir kad razgovaram s kriminalcem, bez obzira koga je pola, i
zato me ne zamarajte kojekakvim pitanjima. Jeste li me razumeli?
Gledala me je kao da sam je udario pendrekom po glavi. Prošle noći, kad je izvela
svoj sentimentalni program, sigurno je zaključila da ću za izvesno vreme biti
ošamućen. A sad nastupam kao seoski policajac koji saslušava neku uličarku. Zar ne
biste i vi bili iznenađeni?
- Razumela sam vas - reče ona jedva čujnim glasom. - Pa, šta ćemo sad?
- Odmah ću vam objasniti šta mi zakon nalaže da uradim. Najpre, ponovo otvaram
istragu o smrti vašeg muža. Zaključio sam da je Grenvort Stjuart ubijen i da vi o tome
znate nešto više od onoga što ste izjavili. Zatim, verujem da prikrivate najvažnije
podatke o falsifikovanim vrednostima... Štaviše, možda ću vas optužiti da ste svesno
hteli da ovde, u Palm Springsu, proturite lažne dolarske obveznice. Kako vam se to
sviđa?
- Nimalo mi se ne sviđa, ali u stvari vaša priča me uopšte ne interesuje. Mogu vam
još reći da ste mi danas odvratni: ponašate se kao neka baraba. Ako smatrate da posle
onog što se dogodilo prošle noći...
- Ostavite se toga, Henrijeta, - prekinuo sam je. - Zar mislite da žene već nisu
pokušavale da me smotaju svojim dražima? To je stari trik. Kad ste osetili da vam
preti hapšenje, odjednom ste u meni otkrili čoveka koga ste očekivali celog života.
Možda ste pomislili da sam se zaljubio u vas?
- Ne, ali sam mislila da ste pristojan čovek. U stvari, vi ste jeftin, uobražen
federalni pajkan. Sad bar znam na čemu sam.
- I ja takođe. Pređimo na posao. Odgovorićete mi na pitanja koja vam budem
postavio...
- Pretpostavimo da to neću da učinim bez prisustva svog advokata?
- Ako želite advokata, možete ga odmah pozvati. Čim mu se izjadate, poslaću vas
u Njujork, a tamošnja policija iscediće iz vas istinu i pored deset advokata.
Podrugijivo me je pogledala, a onda rekla:
- Dobro. Odgovoriću na vaša pitanja. Žalim što nisam muškarac da vas premlatim
i uklonim vam s lica taj ciničan osmeh. Da li ste me razumeli? - Njen glas je
podrhtavao od srdžbe. - Još nešto ću vam reći: pogrešno su vas nazvali Koušn.
Trebalo hi da se zovete Lemi Vašljivi.
 - Ma šta kažete! Pokušajte da sačuvate taj govornički dar za odgovore na moja
pitanja... Kako ste bili odeveni 12. januara uveče, u vreme kad ste poslednji put
razgovarali s Grenvortom?
Uzeo sam list čistog papira i naliv-pero, spreman da zapišem njen odgovor.
Kad sam podigao glavu, video sam da vadi cigaretu iz svoje tašne.
- Ostavite tu cigaretu. U policijskoj stanici je zabranjeno pušenje.
Pocrvenela je i zatvorila tašnu. Čim je to uradila, izvukao sam iz džepa paketić
Kamela, odabrao mekanu cigaretu i teatralnim pokretom je pripalio. Da je mogla, u
tom trenutku bi mi oduzela život na zverski način.
- Dakle, šta ste imali na sebi 12. januara ove godine? Počnite od šešira.
Ironično se osmehnula... Ta dama odista može čoveka da nervira.
- Pokušaću da se setim. Pretpostavljam da vas sve interesuje, uključujući i moje
rublje?
- Istinu da vam kažem, nisam mislio na vaše rublje, ali kad ste ga već pomenuli,
možete i njega opisati.
Skočila je i razjareno uzviknula:
- Jeftini gorilo! Ja ću...
- Sednite i smirite se, sestrice. Nemam mnogo vremena. Pokušavam da s vama
lepo razgovaram. Ako ne želite da sarađujete, postoje i drugi metodi.
Sela je, gušeći se od besa. Dopustio sam joj da se smiri.
- Na glavi sam imala šubaru od astragana - počela je da govori uzdrhtalim glasom.
Poluogrtač je takođe bio od astragana; kostim - crne boje, crne cipele s francuskim
petama i švedske rukavice od crne kože.
- Divna kombinacija. Šteta što vas nisam onda video. Šta je s rubljem?
Moj pogled je bio uporan i ozbiljan. Pocrvenela je i spustila glavu.
- Bilo je... ružičaste boje.
- Poznavao sam i druge dame koje su nosile ružičaste boje i od toga nisu pravile
tajnu.
Pogledao sam Metsa. Klimnuo je glavom i izašao u hodnik. Minut kasnije u sobu
je ušao policajac odgovoran za prijemno odeljenje i kartoteku.
- Povedite gospođu Stjuart. Uzmite joj lične podatke, otiske prstiju i slikajte je s
lica i profila.
Henrijeta ponovo skoči i podiže tašnu: da joj Mets nije preprečio put, ne bih.
stigao da izbegnem njen udarac.
- Zmijo! - zašištala je.
- Bez uzbuđenja, draga, - rekao sam i zapretio joj prstom kao nevaljalom detetu. -
Ne smete tako da razgovarate s vašim prijateljem Lemijem.
- Čim završite posao - obratih se policajcu - vratite je ovde.
Kad sam ostao sam sa Metsom, bacio sam pogled na ručni časovnik i rekao:
 - Kroz koji minut stići će Perijera i Fernandez. Zadržite ih u holu, kao što smo se
ranije dogovorili. Kad dva puta zazvonim, to će biti znak da ih uvedete.
Mets odgovori da će sve biti u redu i odmah pođe da dočeka goste iz Altmire.
Pažljivo sam pročitao belešku o Henrijetinoj odeći. Sredio sam je kako to meni
odgovara a zatim predao daktilografu u susednoj sobi da je prekuca u tri primerka.
Pripalio sam svežu cigaretu i prišao prozoru. Tek što sam povukao dva ih tri dima,
u dvorište su ušla policijska kola. Iz njih su najpre izašli dva policajca, a zatim
Fernandez i Perijera. Ortaci sa Hacijende Altmira zbunjeno su se osvrtali. Mogao sam
zamisliti njihovo iznenađenje.
Ponovo sam seo za sto i spokojno nastavio da pušim. Nekoliko minuta kasnije u
sobu su uveli Henrijetu.
- Sve je u redu - rekao je službenik.
Klimnuo sam glavom i čovek se odmah povukao.
Henrijeta me je gledala kao da sam smrdljiva riba, a
na licu joj je titrala grimasa gađenja.
Ispružio sam ruku i dva puta pritisnuo zvonce koje je bilo pričvršćeno ispod bočne
ivice stola. Gotovo istog časa vrata su se otvorila i u sobu su stupili Fernandez i
Perijera.
Policajcima sam rekao da mogu ići.
- Sedite, momci, - dobacio sam svojim gostima razdraganim glasom. - Hteo bih da
s vama malo porazgovaram.
Seli su na klupu pored zida. Henrijeta je ostala da stoji nasred sobe.
- Perijera, dobićete jedan zadatak. Dobro pazite kako ćete ga izvršiti, jer ako me
razočarate, rđavo ćete se provesti.
Klimnuo sam glavom prema Henrijeti, pa nastavio:
- Reč je o ovoj gospođi. Trenutno je nisam formalno optužio, ah je sigurno da će
morati ići u Njujork da svedoči. Šef policije Mets nema mnogo mesta u pritvoru, koji
mu je prvenstveno potreban za lokalne pijance, a ja ću nekoliko dana biti odsutan iz
Palm Springsa. Zato će vas Mets privremeno ovlastiti da vršite dužnost njegovog
pomoćnika i vaš zadatak biće da pripazite na gospođu Stjuart, sve dotle dok je ponovo
ne pozovemo. Ima još nekoliko pitanja na koja će mi odgovoriti, pre nego što je
povedem u Njujork. Da li sam jasan?
Perijera je zabezeknuto klimnuo glavom.
Obratio sam se Henrijeti.
- Čuli ste šta sam mu rekao, dušice. Sad vas puštam. Vratite se na Hacijendu
Altmiru i ne pokušavajte da se udaljite iz Palm Springsa, jer ću odmah za vama izdati
poternicu. Ne gubite iz vida da senjor Perijera ima šerifska ovlašćenja, pa s njim lepo
postupajte. U redu? Možete ići i napolju pušite kolikogod hoćete. Videćemo se...
Nakrivio sam šešir i stavio noge na sto. Upalilo je. Zakoračila je prema meni i
ciknula:
- Da, videćemo se, podmukli, bezobrazni, trapavi majmune! Ko li je bio toliko lud
da vam poveri federalnu značku? Jeftini i prljavi žaco! Jednog dana platićete skupo
zbog svoje drskosti. A u međuvremenu, evo vam ovo...
Hitro je prišla stolu, nagla se i, pre nego što sam mogao ma šta da preduzmem,
udarila me je u lice svojom malom pesnicom. Bogami, dobro me je iznenadila.
Posle toga se okrenula i dostojanstvenim korakom krenula prema vratima. Nisam
odvajao pogled od nje: Henrljeta zna kako treba hodati.
Fernandez se osmehnu.
- Čini mi se da gospođa nije zadovoljna s vama?
- Da si na njenom mestu, ni ti se ne bi bolje osećao.
U sobu je ušao daktilograf i predao mi kopije prekucanog spiska Henrijetine
odeće.
- Fernandezu, zaključio sam da je Henrijeta ubica. Ako je nateram da prizna da je
oduzela život svom mužu, posle toga mi neće biti teško da joj iščupam istinu o poreklu
falsifikovanih obveznica. Najvažnije mi je da dokažem da je bila u Grenvortovim
kolima sve do trenutka dok nije iskočila na doku.
- A znaš h kako ću je primorati na priznanje - nastavio sam samozadovoljno. - Pre
vašeg dolaska detaljno mi je ispričala šta je na sebi imala 12. januara uveče, kad je iz
Konektikata stigla u Njujork.
Uzeo sam jednu kopiju spiska i pružio je Fernandezu. On ga je pažljivo proučio.
- Sad mi reci da li se sećaš njene garderobe?
- Ne mogu znati šta je nosila te večeri. Rekao sam vam da je dvanaestog januara
nisam video: imao sam slobodan dan. .
- Dobro, ali zar ne može neko drugi od posluge da potvrdi ovu listu? Neko joj je
valjda pomagao da spakuje stvari pre polaska u Hartford...
- Tačno - klimnu Fernandez. - Sobarica Meri Dubine starala se o Henrijetinoj
garderobi. Mogu vam reći i gde devojka sad radi.
- Da?
- Kod gospođe Džoan Vlaford u Njujorku. Meri je veoma inteligentna i nikad ništa
ne zaboravlja.
- Fino. A šta je sa onim čuvarem na doku? Ako bi se malo potrudio, mogao bi da
se seti bar krznenog poluogrtača i šubare... Danas ću poslati ovaj spsak u Njujork i
tražiću da se ta dva svedoka odmah saslušaju. Ako identifikuju ovu odeću, onda je
sigurno da je Henrijeta ubica.
- Ipak mi je žao te dame - procedi Fernandez - jer mi je nekako za srce prirasla.
- Ne pričaj to meni! Ali, ne zaboravi, slatke dame su najopasnije dame.
Ustao sam i rukama se naslonio na sto.
- Momci, sad krenite. Perijera, ne zaboravite da ste odsad odgovorni za gospođu
Stjuart. Pođite sa Metsom da položite zakletvu. Fernandezu, hvala ti što si me podsetio
na onu sobaricu.
Kada su izašli, ponovo sam seo i utonuo u razmišljanje... Valjda će sve biti u redu.
Ako sam negde pogrešio, ništa dobro mi se ne piše.
Mets se vratio u sobu. Jedva se uzdržavao da ne prsne u smeh.
- Ala ste razjarili onu ženu! Znate, u mom poslu retke su tako uzbudijive scene.
Evo gotovih fotografija gospođe Stjuart i karton ličnih podataka sa otiskom njenih
prstiju. Šta je sad na redu? Mogu li još nešto pomoći?
- Ništa drugo, izuzev da iz prikrajka motrite šta se događa na Hacijendi Altmiri.
Ne bih. želeo da gospođa Stjuart nekud umakne. Još jedna stvar: možete li mi
obezbediti avionsku kartu?
- Letite za Njujork?
- Ne... Idem u Jumu, a zatim ću skoknuti u Meksiko. Tamo imam sastanak s jednom
damom.
Mets se značajno osmehnu.
- Je li bar zgodna?
- Ne znam, dosad je nisam upoznao. Nadam se da nije ružna i da 6u na nju ostaviti
dobar utisak.
Čim je Mets izašao da mi razerviše kartu, privukao sam telefon i izdiktirao pošti
šifrovan telegram za centralu FBI u Njujorku. Dostavio sam im listu Henrijetine odeće
i tražio da saslušaju sobaricu Dubine i čuvara na doku.
Verovao sam da će njihov odgovor stići u Metsovu kancelariju do mog povratka u
Palm Springs.
Uzeo sam sa stola Henrijetine fotografije. Prosto nisam mogao da od njih odvojim
pogled.
- Lep rad vašeg tehničara - rekao sam Metsu kad se vratio u sobu. - Hoću li moći
danas da otputujem?
- Ne. Prvi avion za Jumu polazi tek sutra u ranu zoru.
- Dobro. To je samo nekoliko časova razlike.
Uzeo sam karton sa Henrijetinim ličnim podacima. Tamo nije bilo ničeg što mi već
nije bilo poznato. Uzdahnuo sam i polako ga iscepao. Sličnu sudbinu doživele su i
Henrijetine fotografije. Komadiće sam bacio u korpu za otpatke.
Mets me je začuđeno posmatrao.
- Žao mi je što sam zamarao vašeg tehničara.
- Šta, do vraga, to treba da znači?
Osmehnuo sam se i kratko objasnio:
- Čista tehnika, šefe.
Zgrabio sam šešir i pošao ka vratima.
- Do viđenja. Eto me opet kroz dva ili tri dana. Meksiko me zove!
 GLAVA DEVETA

Sutradan uveče, oko sedam časova, iznajmljenim automobilom prešao sam

državnu granicu Arizone i pošao putem koji je vodio u Meksikaliju i Sonoitu.
Veče je divno. Nikad nisam razumeo ljude koji ne uživaju u pustinjskom pejzažu.
Jer, ja sam vam veliki ljubitelj kaktusa, kojota i peščanih brežuljaka, naročito kad je
lepa mesečina.
U poverenju ću vam reći da jedva čekam da upoznam Pauletu Benito. Šta je ta
dama mogla imati da je Grenvort zbog nje zapostavio svoju ženu?
Henrijeta! Šta li sad misli o meni? Vi se sigurno pitate zašto sam u policiji
pocepao njen karton i fotografije. Ako ste iole inteligentni, shvatićete da su moji
postupci u Metsovoj kancelariji bili samo jedna velika predstava. Koliko će moja igra
uspeti, to ćemo uskoro saznati...
Oko osam stigao sam do jedne raskrsnice: levo se odvajao bolji put za
Meksikaliju, a desno - veoma rđav za Sonoitu. Posle pet ili šest milja usporene vožnje
ugledao sam slabo osvetljenu drumsku kafanu. Jedan Meksikanac sedeo je na balvanu
pored samog puta: pušio je i o nečem duboko razmišljao.
Zaustavio sam kola i upitao ga da li zna gde živi senjorita Pauleta Benito? Čovek
je bio strašno iznenađen što tačno govorim španski. Da, zna gde se nalazi hacijenda
senjorite Benito. Detaljno mi je objasnio kako ću prepoznati belu, usamljenu kuću.
Trebalo je da vozim još pet milja.
Ponudio sam ga cigaretom i odmah nastavio put. Desetak minuta kasnije ugledao
sam kuću o kojoj mi je Meksikanac govorio. Nalazila se u predgrađu Sonoite, na
jednoj blagoj padini, okružena kaktusima i baštom punom tropskog cveća. Zaustavio
sam automobil ispred naherene drvene kapije i, radoznalo gleadjući oko sebe, pošao
puteljkom prema glavnom ulazu.
Na vratima je bio pričvršćen masivan, starinski zvekir. Kad sam ga podigao, pa
spustio, učinilo mi se da se cela zgrada zaljuijala.
Vrata su se brzo otvorila. Na pragu se pojavila neka gojazna Meksikanka, ružna
kao đavo. Bezobrazno me je gledala, čekajući da ja prvi progovorim.
Učtivo sam je pozdravio i upitao da li mogu govoriti s gospođom Pauletom
Benito.
- Pričekajte - procedila je i zalupila mi vrata pred nosem.
Posle nekoliko minuta ponovo se pojavila i mahnula mi rukom da pođem za njom.
Uvela me je u ukusno namešten salon. Tamo nije bilo nikoga. Meksikanka se
odmah izgubila. Seo sam na udoban kauč i strpljivo čekao.
A onda se pojavila ona...
Momci, možete li zamsliti kakva je ta dama? Zapamtite ovo: upoznao sam mnogo
lepih žena, ah teško se neka može meriti sa Pauletom. Da nisam na dužnosti, odmah
bih na njoj proverio svoju ličnost.
Gledala me i smeškala se. Zubi su joj kao niska bisera. To joj nije dovoljno, nego
se lagano njiha i skreće pažnju na zanosne linije svog tela. Tek sad primećujem da joj
je kosa plava, a da na sebi ima kućnu haljinu divnih boja, usko pripijenu uz telo.
Pauleta je - med i mleko i koliko ja znam samo je jedna žena može tući svojim
izgledom: Henrijeta Stjuart.
Ustao sam i rekao:
- Zovem se Lemi Koušn Amerikanac sam i čini mi se da godinama očekujem susret
s vama.
Ljupko mi se osmehnula i procvrkutala:
- Sednite, gospodine Koušn. Milo mi je što sam vas upoznala. Hoćete li da nešto
popijete?
Bilo mi je potrebno neko jako piće.
- Tekilu, ako je imate, molim vas.
Iz bifea, koji je bio u suprotnom uglu sobe, donela je bocu s meksikanskom
rakijom i dve čašice; stavila ih je na nizak sto i sela na kauč pored mene.
Dok punim čaše razmišijam kako da započnem razgovor. Pauleta je mnogo
složenija osoba nego što sam zamišljao...
Kad sam podigao pogled dočekale su me njene krupne plave oči. Blago mi se
osmehivala. Žurno sam ispio svoju tekilu i pripalio cigaretu.
- Čime vam mogu pomoći, gospodine Koušne?
- Biću direktan, gospođo Benito. Prikupljam podatke o Grenvortu Stjuartu koji se
ubio početkom ove godine u Njujorku. Zaključio sam da mi možete dosta pomoći.
S njenog lica osmeh je polako iščezao.
- Gospodine Koušne, recimo da nisam raspoložena da razgovaram o Grenvortu
Stjuartu? A možda bi trebalo da vas podsetim da se nalazimo u Meksiku, a ne u
Sjedinjenim Državama. Zar vam te činjenice ne otkrivaju da ste uzalud dolazili u
Sonoitu?
Pauleta je očigledno bila pripremljena za moju posetu.
- Shvatam šta želite da kažete. Niste voljni da budete materijalni svedok i, dok ste
u Meksiku, niko vas ne može primorati da dajete bilo kakve izjave. Da sam na vašem
mestu, ne bih. tako rezonovao. Možda je za vas bolje da mi odgovorite na nekoliko
pitanja.
Njeno lice se opustilo. Ponovo se osmehnula, a zatim rekla:
- Sviđaju mi se vaše direktne metode, gospodine Koušne. Ah, još ne vidim zašto
bih razgovarala o nečijoj smrti s ljudima koje ne poznajem?
Nisam smeo da joj prepustim inicijativu.
- Pauleta, ako niste voljni da sarađujete, trknuću natrag u Arizonu i uzeti nalog za
ekstradiciju. Vratiću se i zatim vas odvesti u SAD. Izgubiću, doduše, dva dana dok se
ne obave formalnosti u američkom konzulatu i kod meksikanskih vlasti. Još nešto: u
džepu imam federalnu značku. To možda sa ove strane granice ne znači mnogo, ali će
biti dovoljno da mi lokalna policija učini jednu uslugu. Kazaću im da imate lažan
pasoš i da na vas pripaze dok se ne vratim sa zahtevom za izručenje. -Malo sam
poćutao, da bih joj dao vremena da razmisli o mojim pretnjama, a zatim upitao: -
Gospođo Benito, koji parfem koristite? Divan je: uvek sam bio slab prema lepim
mirisima.
- Gospodine Koušne, vaši živci su čelični. Mora biti da imate puno uspeha kod
žena... Lemi, stvarno se radujem što sam vas upoznala. Kakva je to uzbuna oko smrti
Grenvorta Stjuarta?
- Oh, ništa naročito - odgovorih nehajno. - Iskreno govoreći, nisam mnogo ni
zainteresovan za njegovu smrt. Moj glavni zadatak je u tome da otkrijem falsifikatore
obveznica. Međutim, te dve stvari su nekako povezane.
Nije ništa rekla. Verovatno je zaključila da će morati da odgovori na moja pitanja
i sad je razmišljala koliko bi smela da bude otvorena.
Ćutke sam je ponudio cigaretom...
Dok držim upaljeno palidrvce, gleda me u oči i kažem vam da ta dama zna više o
bežičnoj telegrafiji nego i sam Markoni.
Uzdahnula je i procedila:
- Dobro, dragi Lemi. Recite mi šta vas tišti?
- Evo kako stoje stvari. Taj Grenvort se ubio 12. januara. Nekoliko nedelja pre
svoje smrti poklonio je Henrijeti 200.000 dolara u obveznicama. Kad je kasnije
pokušala da ih unovči, utvrdila je da su falsifikati. Dobio sam zadatak da taj slučaj
istražim. Njuškao sam levo-desno, ah nisam saznao ništa više od onoga što sam znao u
početku.
Imam utisak da Henrijeta zna mnogo više o tim lažnim obveznicama nego što je
voljna da prizna. Nisam, međutim, imao nikakav način da je nateram da progovori. Ko
zna dokle bih se vrteo u krugu, da mi Langdon Burdel, bivši Grenvortov sekretar, nije
rekao da njegov poslodavac možda nije sam sebi oduzeo život, već da ga je ubila
njegova supruga. Ta ideja mi nije bila nelogična: poveo sam istragu u tom pravcu i
brzo otkrio nekoliko činjenica koje ozbiljno terete Henrijetu.
 Pretpostavimo da dokažem da je ona doista, ubila svog muža: kakve ću koristi od
toga imati? Time neću dobiti odgovor na pitanje ko je falsifikovao državne papire i
mogu zamisliti šta će mi oni u Vašingtonu reći. U očekivanju električne stolice ih
doživotnog zatvora, Henrijeta će biti još manje raspoložena da mi ma šta prizna.
Dok sam vodio istragu u Njujorku saznao sam da se Grenvort zanimao s vama -
tačnije rečeno, da ste vi bih njegova poslednja prijateljica. Zaključio sam da
verovatno znate mnoge stvari, jer muževi se uvek više poveravaju „drugim ženarna"
nego svojoj supruzi.
Uzdahnuo sam i dodao:
- Pauleta, sad znate zašto sam došao kod vas. Interesuje me da li je Grenvort
predao Henrijeti prave obveznice, ili lažne? Ako je primila ispravne papire, šta je s
njima uradila i od koga je dobila falsifikovane?
Kad sam učutao, malo se iskosila prema meni i značajno me pogledala.
- Lemi, rekla bih. da vam je neko napunio glavu bajkama. Vaša je sreća što ste se
obratili meni, jer jedino ja mogu da vam pružim tačne odgovore.
Ustala je i stala ispred mene.
- Lažne obveznice ja nabavila gospođa Stjuart, i to na nekom mestu koje je samo
njoj poznato. Otkud ja to znam? Odgovor je jednostavan: Grenvort joj nikad nije dao
200.000 dolara u obveznicama ili novčanicama.
- Ma je li to moguće! Trenutak... Sigurno znamo da je Grenvort kupio obveznice na
berzi, decembra prošle godine, posle jedne uspešne transakcije koja mu je odnela
veliku zaradu. Ako ih nije dao Henrijeti, gde se onda nalaze?
Na Pauletinom licu zatitra zagonetan osmeh.
- Ja ću vam reći gde se obveznice nalaze, dragi Lemi. Grenvort ih je dao meni!
Za trenutak je ućutala, uživajući u mom zaprepašćenju, pa zatim poučno nastavila:
- Pravo ste dete, Lemi. Ako vam je neko rekao da sam se zabavljala sa
Grenvortom, onda vas je grdno slagao. Poznajem Grenvorta Stjuarta i neću reći da mi
nije bio simpatičan, bar u početku. Da li vam je poznato da je on finansijski
upropastio mog muža? Možda vam uopšte nisu rekli da sam udata? Moj suprug je sad
u sanatorijumu, dole u Zonisu. Jadnik, umire od tuberkuloze. Kazali su mi da neće
živeti duže od tri meseca.
Grenvort Stjuart je bio berzanski posrednik, ali svoje poslove nije uvek vodio na
pošten način. Pre dve ili tri godine, Budi - tako se zove moj muž - imao je zdravih
četvrt miliona dolara. Hteo je da ima još više, pa je preko Grenvortove firme počeo
da igra na berzi. Šta se onda dogodilo? Ostao je bez prebijenog dolara, ah tek negde
krajem prošle godine je otkrio da taj novac nije bio izgubljen na berzi. Prisvojio ga je
Grenvort, bezobzirno izigravši poverenje moga muža. Rudi nije krio od mene da je
prevaren: detaljno mi je ispričao kako ga je Grenvort pune dve godine zavaravao.
Nekako u isto vreme moj muž, koji je oduvek bio slab na plućima, posetio je
jednog njujorškog specijalistu i zatražio mišljenje o svom zdravlju. Bolest se u
međuvremenu toliko pogoršala da mu je lekar savetovao da smesta otputuje u neko
mesto koje ima toplu i suvu klimu. Možete zamisliti kako se Rudi osećao pod teretom
dvostruke katastrofe: novčane i zdravstrvene.
Nekako smo sakupili novac da otputuje iz Njujorka. Čim sam ga smestila u Zonisu,
odlučila sam da se vratim u Njujork i pokušam da od Grenvorta izvučem bar deo
novca koji je pripadao mom mužu. Znala sam da me je voleo, pa sam verovala da moj
posao neće biti težak; ponekad mi se udvarao, ali ja nisam reagovala, jer mi se njegov
stil nije sviđao.
U Njujork sam stigla 10. januara, dva dana pre nego što je Grenvort izvršio
samoubistvo. Odmah sam ga potražila u njegovoj kancelariji. Otvoreno sam mu rekla
da je opljačkao mog muža i, ukoliko mi smesta ne vrati Rudijev novac, odmah ću ga
prijaviti policiji.
Grenvort me je pažljivo saslušao. Verovatno je zaključio da se ne šalim, jer je
obećao da će mi sutradan vratiti sav novac. Ponovo sam otišla kod njega H. januara
pre podne. Bez reči mi je dao svežanj državnih. obveznica u vrednosti od 200.000
dolara. Zamolio me je da o tome nikome ne govorim, pošto je te obveznice prethodno
poklonio svojoj ženi; uzeo ih je bez njenog znanja, ali se nadao da ona to neće odmah
otkriti. Dala sam mu priznanicu i obećala da ću o celom slučaju ćutati... Zahvaljujući
tom novcu, Rudi je mogao da ostane u Zonisu i produži svoj život, pa makar i za
nekoliko meseci.
O razlozima Grenvortovog samoubistva ne znam ništa, ali pretpostavljam da je
Henrijeta odmah otkrila nestanak obveznica iz šefa i zahtevala od muža objašnjenje.
Zamišljam da je među njima izbila žestoka svađa. Možda mu je i pretila, a Grenvort je
bio kukavica, pa je u panici potražio rešenje u samoubistvu. Naravno, ne treba
iskijučivati ni mogućnost da ga je ona ubila.
Tiho sam zazviždao.
- Gle, gle, gle! Pauleta, čini mi se da 6e moj posao biti brzo završen. Ne možete
zamisliti koliko su mi vaša obaveštenja dragocena.
Uputio sam joj zahvalan osmeh, pa upitao:
- Postoji h neko ko bi mogao da potvrdi da je Grenvort prevario Rudija?
- Svakako - odgovori Pauleta bez oklevanja. - Langdon Burdel je za sve vreme
znao šta se događa, ali je smatrao da nije dužnost sekretara da prekoreva poslodavca.
- Fino. Sad više neću imati teškoća da dokažem da je Henrijeta Stjuart ubila svog
muža... Niste h rekli da se vaš muž leči negde u blizini? Gde se nalazi taj Zonis?
- Otprilike četrdeset milja odavde, na meksikanskoj teritoriji. Ako želite, možete
posetiti Rudija, ali vas molim da s njim razgovarate obazrivo. Doktor Madrales, koji
se stara o njemu, ne veruje da će Rudijev organizam izdržati duže od devet ili deset
nedelja.
 Ustao sam i stavio ruku na njeno rame.
- Ne brinite se, Pauleta. Biću veoma obazriv i neću ga mnogo gnjaviti. Hoću samo
da mi i on potvrdi Grenvortovu prevaru.
U njenim očima pojaviše se suze. Žalio sam što Pauleta pati, ah nisam znao kako
joj mogu pomoći.
Posle nekoliko trenutaka uspela je da se pribere.
- Život može biti tako gorak - rekla je ojađenim glasom. - Retka je ta devojka koja
nikad nije načinila neku grešku. Moja je u tome što sam se udala za Rudija. Dobar je,
ali je oduvek bio slabić; u meni je izazivao pre sažaljenje, nego ljubav. - Zaćutala je i
značajno me pogledala.
- Da sam se udala za čoveka kao što ste vi, stvari bi možda drukčije tekle.
Malo mi se približila, pa nastavila:
- Dragi Lemi, kad završite ovaj posao, možda ćete biti umorni. Slobodno dođite u
Sonoitu da se kod mene odmorite.
Počela je da ubrzano diše, a onda se pribila uz mene, stavljajući svoje ruke na
moja ramena. Blago sam je odgurnuo i brže-bolje rekao:
- Hvala vam, Pauleta. Računajte da ću vas ponovo posetiti. A sad vas moram
ostaviti i požuriti da vidim Rudija.
U njenim očima opet se pojavše suze.
- Prenesite mu moje pozdrave i kažite mu da mu šaljem mnogo poljubaca.
Otpratila me je do kapije. Pre nego što smo se pozdravili, detaljno mi je objasnila
kako da stignem do Zonisa.
Mahnuo sam joj i onda upalio motor...
Vozim i razmišljam o Pauleti. Zašto je tako lako pristala da mi se ispovedi?
Nimalo nije naivna i, ako želi, mogla bi svakog muškarca da izigra, ili bar pokuša da
to učini. Njen otpor u početku našeg razgovora bio je formalan.
Znate, kad su žene u pitanju, ja sam veoma sumnjičav čovek. Utoliko pre što svaka
misli da je Lemi mamlaz, a on to nije - bar ne uvek!
 GLAVA DESETA

Nisam hteo da noću putujem nepoznatim krajem. Zato sam u Sonoiti potražio
prenoćište u jednoj meksikanskoj gostionici, a sutradan ujutru nastavio put za Zonis.
Drum njje bio ništa bolji od onoga kojim sam se vozio prethodnog dana, pa sam
prihčno sporo odmicao...
Pauletina priča bi mogla da bude istinita, jer Grenvort Stjuart nije bio čovek koji
bi dao dve stotine hiljada dolara bez jakih razloga. Pokušavam da sebi predstavim
Rudija Benita. Jadnik! Mogu da zamislim kako se osećao kad je otkrio da ga je
Grenvort prevario, a lekar saopštio - smrtnu presudu.
Ipak, jedan detalj u Pauletinoj priči me pomalo zbunjuje. Da li je ona doista prvi
put saznala za Grenvortove mahinacije od svog muža, ih je možda naslutila istinu
mnogo ranije? Pretpostavimo da je od početka znala da Grenvort izigrava poverenje
njenog muža: i recimo da se odazvala na Grenvortove ljubavne pozive. Iznenada,
krajem prošle godine. Rudi joj saopštava da će umreti ako ne ode da se leči nekud van
Njujorka. Pauleta oseća grižu savesti i pokušava da pomogne mužu. Trenutak je
povoljan, jer je Grenvort baš u to vreme zaradio na berzi oko četvrt miliona dolara.
Nije li takva reakcija karakteristična za žene? Pauleta je mesecima gledala kako
od njenog muža prave budalu, a kad je saznala da je opasno oboleo, odjednom je
dobila želju da ga spase.
Zato mi drugi deo njene priče zvuči logično. Hej! A šta je sa onim anonimnim
pismom o kome mi je pričala Henrijeta? Nije li joj neko javio da se Grenvort
zabavlja s tuđom ženom; nepoznati je najpre napisao „moja žena“, pa zatim...
Od iznenađenja trenutno sam zaboravio da sam za volanom, tako da zamalo nisam
sleteo u jarak: ono anonimno pismo mogao je poslati Henrijeti samo Rudi Benito.
Rudi je, dakle, znao da Grenvort obleće oko njegove žene - ili njegova žena oko
Grenvorta!
Sad imam mnogo jasniju sliku o onome što se dogodilo izemđu Grenvorta Stjuarta
i njegove žene 12. januara. Kad mu je Henrijeta rekla da će tražiti razvod i da joj nije
potrebno njegovo izdržavanje, jer ima svojih. dve stotine hiljada dolara, Grenvort se
razbesneo i rekao da je njene obveznice dao drugoj ženi. Nimalo se ne bih iznenadio
ako ga je iste noći ubila.
U Zonis sam stigao u rano popodne...
To je malo mesto, gotovo selo, s nekoliko rančeva i dvadesetak naherenih kućica.
Nedaleko od crkve je belo obojena dvospratnica ispred koje su tri visoka drveta;
potpuno je odgovarala opisu koji mi je dala Pauleta. Tu je, dakle, doktor Madrales
pokušavao da produži život jadnom Rudiju.
Zaustavio sam automobil ispred kapije. Još nisam ni prišao vratima, a na pragu se
pojavi jedan mlad Meksikanac u belom mantilu. Jedva prikrivajući svoje iznenađenje,
upitao me je šta želim. Hteo bih da razgovaram s doktorom Madralesom, odgovorio
sam. Uveo me je u prostran hol. Odatle su drvene stepenice vodile na prvi sprat.
Momak u mantilu me zamoli da pričekam, pa se nekud izgubi.
Vratio se nekoliko trenutaka kasnije u društvu proćelavog čoveka, četrdesetih
godina; nosio je naočare. To je bio doktor Madrales. Ma španskom me upita šta želim.
Rekao sam mu svoje ime, a zatim objasnio da sam agent osiguravajućeg društva i
da prikupljam podatke o samoubistvu Amerikanca Stjuarta Grenvorta. Pozvao sam se
na razgovor koji sam vodio s gospođom Benitom i zamolio za dozvolu da s njenim
mužem Rudijem razgovaram samo nekoliko minuta.
- Ukoliko ne spava - dodao sam pun obzira prema teškom stanju pacijenta.
Doktor Madrales slegnu ramenima i reče:
- Bez značaja je da li gospodin Benito spava ili je budan. Verovatno ste čuli da je
u kritičnom stanju. Bojim se da neće dugo živeti.
Malo je poćutao pa zaključio:
- Ipak vas molim da se ne zadržavate dugo kod njega. Pođite za mnom.
Rudijeva soba je bila na prvom spratu. Pacijent je ležao u niskom krevetu pored
širom otvorenog prozora. Gledao je u tavanicu i jedva je obratio pažnju na naš
dolazak. Lice mu je bilo bledo, nekako čudno napeto. Pored kreveta je stojao noćni
sto, na kome su bili lampa i nekoliko bočica.
- Rudi, - progovori Madrales. - Ovo je gospodin Koušn. Želi da vam postavi
nekoliko pitanja.
Čovek u postelji zaustavi svoj bezizrazni pogled na meni, ali ništa ne reče.
- Senjor Koušn, - obrati mi se Madrales - sad vas ostavljam i molim vas da imate
obzira prema mom pacijentu.
Izašao je iz sobe, zamišljeno klimajući glavom.
Privukao sam stolicu i seo pored Rudijevog uzglavlja.
Situacija u kojoj se nalazio taj momak nije bila sjajna, pa sam se trudio da budem
što ljubazniji.
- Slušajte me, Rudi. Žalim što moram da vas uznemiravam. Biću veoma kratak.
Prepričao sam mu ono što sam prošle večeri čuo od Paulete.
- Interesuje me je li tačno da je vaša supruga izvukla novac od Grenvorta i da tim
novcem sad plaćate svoje lečenje u Zonisu?
- Da, to je tačno... - Govorio je polako i tiho, kao da ga svaka reč košta velikog
napora. - Radujem se što se Grenvort ubio. Da to nije učinio, ovako bolestan bih.
otišao u Njujork i ubio ga kao psa.
- Normalno je što tako osećate, Rudi. Molim vas da mi odgovorite na još jedno
pitanje. Henrijeta Stjuart primila je jedno anonimno pismo u kome je neko tvrdio da se
njen muž zabavlja s tuđom ženom.
Načinio sam kratku pauzu, pa blagim glasom upitao:
- Rudi, niste li vi poslali to pismo?
Polako je pomerio glavu i pogledao me pravo u oči:
- U pravu ste. Ja sam ga poslao. Morao sam nešto da učinim.
Klimnuo sam glavom, a on je nastavio:
- Da Pauleta nije izgubila glavu zbog onog Grenvorta, mnogo ranije bih saznao da
me taj berzanski pacov potkrada. Pretpostavljam da je Pauleta naslućivala
Grenvortove nepoštene poslove, ali ništa nije preduzimala iz straha da ne izgubi svog
ljubavnika.
Ipak, kad je saznala da mi se zdravlje opasno pogoršalo, odlučila je da mi
pomogne. Pre toga smo imali veliku svađu. Rekao sam joj da je gora od svake drolje
kad me je finansijski upropastio... Rekla je da ne može da vodi ljubav sa čovekom
koji se kaje. Otišla je u Njujork i nekako uspela da od Grenvorta isčupa dve stotine
hiljada dolara...
Počeo je da kašlje. Dodao sam mu čašu s vodom. Zahvalio mi se, osmehnuo i
dodao:
- Koušne, ja sam na izmaku života... Molim vas za jednu uslugu, ako ona ne ometa
vaš posao. Ne bih želeo da se razglasi priča o Pauletinoj prljavoj avanturi; strašno se
osećam kad pomislim da će ljudi pričati da me je žena varala s čovekom koji me je
ruinirao.
Njegov glas je bio sve slabiji. Oči su mu se polako sklapale.
- Ne brinite se, Rudi. O toj stvari neću nikome govoriti. Do viđenja i mnogo sreće.
Ustao sam i pošao prema vratima. Moj pogled se slučajno zaustavio na korpi za
otpatke. Trebalo je valjda da stoji iza paravana koji je zatvarao jedan ugao sobe, ali
Je tako nemarno ostavljena da se njen veći deo mogao videti. U toj korpi sam nešto
spazio što je u meni izazvalo čudne ideje - tako čudne da mi kolena poklecnuše. Kad
sam stigao do vrata, osvrnuh se i bacih pogled na Rudija. Ležao je nepokretno,
sklopljenih očiju - kao da je već umro.
Madrales me je čekao u holu.
- Sve je u redu, doktore. Rudi mi je dao obaveštenja koja su mi bila potrebna.
Nedostaje mi još jedna sitnica, pa da kompletiram slučaj. Potrebna mi je njegova
pismena izjava o tome da ga je firma Grenvorta Stjuarta varala. Mogu li se poslužiti
vašom pisaćom mašinom? Ja ću otkucati izjavu, a Rudi će je samo potpisati. Posle
toga više ga neću uznemiravati.
- Samo izvolite, senjor Koušn.
Odveo me je u svoj kabinet. Na pomoćnom stolu u uglu sobe stojala je portabl
pisaća mašina. Brzo sam otkucao sve ono što mi je Rudi ispričao.
Madrales me je ponovo poveo na sprat. Bilo je potrebno dosta ubeđivanja dok je
Rudi pristao da se potpiše. Doktor ga je podupro i bolesnik je drhtavom rukom
ispisao svoje ime i prezime. Previo sam izjavu i strpao je u džep.
Još jednom sam se zahvalio Madralesu, a zatim napustio kliniku.
Okrenuo sam automobil i poterao ga istim putem kojim sam i došao - u pravcu
Sonoite...
Pokušavam da napravim neki red u svojoj glavi, gde je zavladao pravi haos. Čini
mi se da će ovaj slučaj imati veoma smešan epilog.
Pre svega moram ponovo na hacijendu senjorite Paulete. Hoću da tamo nešto
potražim, ali - priznaću vam - ne bih želeo da Pauleta bude prisutna. Kad stignem u
Sonoitu biće uveliko mrak. Valjda Pauleta ne provodi svako veče kod kuće...
Pirkao je prijatan vetrić. Počeo sam da pevušim svoju omiljenu pesmicu „Kaktus
Liza“...
Jesam li vam već rekao da žene u nevolji dobijaju tave ideje kojih se muškarci i u
snu ne bi setili?
Mislim, naravno, samo na opasne dame.
 GLAVA JEDANAESTA

Kad sam projurio kroz Sonoitu, već je bilo prošlo devet časova.
Otprilike sto metara ispred Pauletine kuće, parkirao sam automobil u jednom
šumarku. Revolver sam prebacio iz holstera u spoljni džep sakoa. Brže ću ga izvaditi,
ako se ukaže potreba.
Kuća je bila u mraku. Na prstima sam obišao oko zgrade. Kuhinjski prozor sam
bez teškoća otvorio... Nisam toliko strahovao od Paulete, jer sam verovao da je nekud
izašla da se malo provede, ali sam bio nespokojan zbog one ružne Meksikanke. Ako
spava u kući, nadao sam se da je u nekoj sobi na tavanu i da ima - čvrst san.
Brzo sam našao put do salona. Noć je bila vedra i mesečina je dovoljno
osvetijavala prostoriju. Posle pet ili šest minuta traganja našao sam ono što me je
interesovalo: sef je bio iza jedne slike. U stvari, to nije bio pravi bankarski sef, već
obična metalna kutija ugrađena u drveni zid. Otišao sam u kuhinju i uzeo otvarač za
konzerve i jedan poveći nož.
Petnaest minuta kasnije provizoran sef je bio otvoren. Unutra je bilo nekoliko
komada nakita i dosta raznih hartija. Izvadio sam ih i izašao na verandu, gde sam
mogao da ih bolje pregledam.
Svežanj je sačinjavalo desetak raznih dokumenata. Treće ili četvrto po redu bilo je
ovlašćenje za transfer akcija neke železničke kompanije: tim dokumentom Rudi Benito
preneo je svoja prava na Grenvorta Stjuarta, a njihove potpise je overila Pauleta
Benito. Ništa drugo mi nije potrebno. Strpao sam to ovlašćenje u džep, a ostale papire
vratio u sef.
Sliku sam spustio na njeno mesto; otresao sam prašinu koja mi se zadržavala na
sakou, pa prišao bifeu. Bio sam zadovoljan onim što sam postigao toga dana i hteo
sam da sebe častim gutljajem tekile.
Tek što sam napunio čašicu, svetlost obasja sobu. Polako sam se osvrnuo.
Na pragu stoji Pauleta... Na sebi ima divnu večernju haijinu od plave svile. Bujnu
plavu kosu je podvezala širokom vrpcom. Na licu joj je čaroban osmeh, a u ruci - kolt
38 mm.
Digao sam čašicu i iskapio tekilu.
 - Zdravo, Pauleta! Ko bi pomislio da ćemo se tako brzo opet videti.
Načinila je nekoliko koraka i zastala nasred sobe.
- Dakle, vratili ste se, mister federalni? - upita me ona svojim najprirodnijim
glasom, ne prestajući da se osmehuje.
- Draga, biću iskren. Hteo sam da nešto potražim, ali nisam stigao da to učinim, jer
ste se pre vremena vratili. Nego, recite mi šta će vam ta igračka u ruci.
Moje pitanje je shvatila kao dobar vic, pa se bučno zakikotala.
- Znam da biste voleli da to učinim. Dosad ste imali dosta sreće, Lemi. Vreme je
da doživite i neku nesreću.
- Ma šta kažete! Niste valjda toliko luckasti da pucate? Šta biste time postigli.
Budite razumni Pauleta.
- Niste li vi nepopravljivi mamlaz? Zar mislite da ćete biti prvi američki
policajac koji je ubijen u Meksiku?
A ja ću vas sad ubiti, gospodine Koušne, bez obzira što ste mi veoma simpatični.
Postali ste suviše uporni i u stanju ste da meni i drugima stvorite nepotrebne
glavobolje. Od dva zla, opredeljujem se za manje.
Sručio sam se u naslonjaču. Nisam se osećao prijatno...
Pauleta i dalje stoji nasred sobe, tačno ispod sijalice. Revolver drži tako vično,
kao da je odrasla među kaubojma. Zar da budem ubijen baš sad kad nazirem istinu? I
to od jedne žene? Posmatra me s neskrivenim uživanjem, kao da naslućuje moje misli.
- Lemi, kucnuo vam je poslednji čas. Trudiću se da se mnogo ne mučite. Hoćete li
da sedite, ili da stojite?
- Trenutak, Pauleta! - uzviknuh panično. - Hteo bib da vas zamolim za jednu malu
uslugu.
- Dobro, Lemi, slušam vas, samo budite kratki.
Moj mozak je radio elektronskom brzinom. Postojala je jedan sićušna šansa da se
izvučem iz ovog škripca. Prethodne večeri, kad se Pauleta za trenutak priljubila uz
mene, njene ruke su se kao slučajno spustile niz moje telo. Znao sam da je tom
prilikom osetila moj luger u holsteru. Možda je verovala da mi je revolver i sad pod
pazuhom? Otkud je mogla pretpostaviti da sam ga premestio u desni spoljni džep?
Ustao sam i mlitavo opustio ruke.
- Pauleta, - rekao sam muklo - vidim da je sa mnom svršeno. Želeo bih da vam
predam svoju federalnu značku s molbom da je pošaljete jednoj devojci u Oklahomi.
Daću vam njenu adresu. Za tu osobu me vezuju lepe uspomene.
Cinično se nasmejala i rekla:
- Gle, gle, ko bi rekao da jedan dži-men može biti sentimentalan.
Slegao sam ramenima i pogruženo odgovorio:
- I to se u životu događa... Evo, staviću značku na sto.
Prirodnim pokretom, bez žurbe, spustio sam ruku u džep...
 Pucao sam kroz sako, ciljajući u sijalicu. Pogodio sam je.
Začu se prasak razbijenog stakla: istog časa bacih se na pod. Pauleta nasumice
ispali tri metka. Kao mačka sam skočio prema njoj. Moja glava pogodi je u stomak.
Muklo je jeknula. Nisam joj dao vremena da se pribere. Uvrtao sam joj desnu ruku,
sve dotle dok joj prsti nisu ispustili revolver.
- Okej bebice. Ne uzbuđujte se mnogo.
- Neka ste prokleti, Lemi, - procedi ona zadihano. - Budala sam što nisam odmah
pucala.
- Tačno. To je trebalo da učinite dok sam stojao kod bifea i bio vam okrenut
leđima. Uostalom, još nikad nisam sreo ženu koja je znala da barata revolverom.
Njen revolver sam izbacio na verandu, a zatim joj pomogao da ustane. Ne
ispuštajući joj ruku, povukao sam je do bifea gde se nalazila ukrasna zidna lampa.
Pritisnuo sam prekidač, a zatim pogledao svoju žrtvu.
- A šta ćemo sad, draga gospođo Benito?
Gorko se osmehnula, ali ništa nije rekla.
- Evo, ja ću vam kazati šta ćemo sad raditi - nastavio sam raspoloženo. - Najpre,
primite moje saučešće što niste iskoristili šansu da ubijete: niko nikad ne bi saznao da
je okrutna Pauleta oduzela život jadnome Lemiju.
- Umesto vašeg ciničnog saučešća radije bih čula za šta me optužujete? Kažete da
ste federalni agent, ali ja vašu značku nikad nisam videla. Zatekla sam vas usred noći
u svom stanu. Imala sam pravo da se poslužim oružjem. Nalazimo se u Meksiku.
- Sve je to tačno. Međutim, ja vas neću optužiti što ste hteli da me ubijete; ona tri
metka vam opraštam. Hapsim vas iz sasvim drugih razloga.
Pauleta se sruči na kauč i poče da plače. Ništa nisam rekao. Čekao sam da vidim
šta je na redu posle suza.
Nešto kasnije podigla je pogled, pokušavajući da se osmehne. Onako uplakana
bila je veoma slatka.
- Znam da sam ispala budala, dragi Lemi. - Glas joj je bio nešto smireniji, pun
nežnosti. - Bez obzira na ono što sam pokušala da učinim, osećam da ste vi jedini
čovek koji bi mogao da nešto znači u mom životu.
Ustala je. Oči su joj bile pune divnih. iskrica.
- Lemi, zar ne vidite? Ja vas... volim!
Gledam je, zanemeo od čuđenja. Pre nekoliko trenutaka htela je da me ucmeka, a
sad mi izjavljuje ljubav. Ta dama doista ima dobre živce. Najveći vic je možda u tome
što ona u sebi ima nešto što je čini veoma privlačnom: dobijam čudne ideje...
- Medeni kolaču, što se mene tiče, mnogo žalim što mi ljubav niste izjavili pre
nego što ste onu pucaljku uperili u mene. Mislite li da ne znam zbog čega ste hteli da
me ubijete? Najpre ste izvukli pare od Grenvorta, a onda ste kod muža počeli da
izigravate pokajnicu koja će učiniti sve da mu pomogne. Rudi, znajući kako mu je
supruga bila verna, mogao je da zavešta ostatak svoje imovine nekoj dobrotvornoj
ustanovi. I onda se pojavio Lemi Koušn i počeo da vam zagorčava život. Svakako ste
pomislili da ću Rudija podstaći protiv vas.
Niz Pauletino lice teku pokajničke suze. Ne zna da ja kao zmija pratim njene
reakcije: veoma sam zadovoljan što je progutala moje laži. Neka zasad veruje u njih.
Istina će doći kasnije.
- Pauleta, sada ćemo vi i ja poći u vašu spavaću sobu. Treba da se obučete za put.
- Pretpostavimo da neću da idem. Ja sam američki građanin i poznajem svoja
prava. Gde vam je nalog za hapšenje. Zahtevam advokata.
- Bebice, nemojte me nervirati. Nemam nikakav nalog, ah imam volje da vas
položim na krilo i dobro izudaram. Kad stignemo tamo gde vas vodim, možete uzeti
sto dvadeset advokata, i to s prekovremenim radom.
Zaključila je da joj opiranje neće pomoći. Nesigurnim korakom pošla je u spavaću
sobu.
Desetak minuta kasnije izašli smo iz zgrade. Odveo sam je do automobila. U
svojoj putnoj torbi imao sam par lisica. Pauleta je bila toliko iznenađena kad je videla
da ili vadim, da nije izustila ni reč protesta; kao omađijana pokorno je ispružila svoje
lepe ruke. Posle toga sam je smestio na zadnje sedište.
Vozio sam što sam brže mogao. Ako blh put do Jume prevalio za šest časova,
uspeo bih. da stignem na prvi jutarnji avion za Palm Springs...
- Lemi, - zacvrkuta Pauleta iz mojih leđa. - Zar ne pomišljate na neprijatnosti koje
vas očekuju zbog ovog bespravnog hapšenja? Pretpostavljam da me vodite kao
materijalnog svedoka, jer protiv mene ne možete podići nikakvu drugu tužbu. Dobro
znate da me za pucanje niko neće okriviti. Hoćete li mi onda objasniti otkud
federalnom agentu pravo da na meksičkoj teritoriji stavlja lisice na ruke američkoj
građanki?
Eto šta vam je ona smislila za nekoliko minuta vožnje.
- Pauleta, moraću da vas razočaram.
- Znači li to da me ne vodite kao materijalnog svedoka?
- U pravu ste. Čim stignemo u Palm Springs zvanično ću vas optužiti za smišljeno
ubistvo... Hoćete li da vam pripalim jednu cigaretu?
Ćutala je.
- Optužiću vas zbog ubistva Grenvorta Stjuarta u noći 12. januara ove godine -
objasnio sam hladnokrvno. - Kako vam se to sviđa?
 GLAVA DVANAESTA

Oko podne sam stigao u Metsovu kancelariju.

- Ovo je gospođa Pauleta Benito - rekao sam šefu policije. - Optužujem je za
ubistvo Grenvorta Stjuarta. U vašem zatvoru ostaće dva ili tri dana, a zatim ćemo je
prebaciti u Njujork.
Mets spusti ruku na zvonce. U sobu uđe dežurni policajac. Saslušao je Metsova
uputstva i onda rukom dao znak Pauleti da pođe.
- Trenutak, molim vas - reče Pauleta. Glas joj je treptao. - Lemi, budite uvereni da
će vam zbog ove drskosti presesti posao federalnog agenta. Osim toga, zahtevam
advokata. - To je moje pravo koje mi garantuje ustav SAD.
- Dobro, Pauleta. Gospodin Mets će vam poslati advokata najdalje sutra ujutru.
Možete mu ispričati sve što želite, ali znajte da ne dolazi u obzir puštanje na slobodu
uz kauciju ili nešto slično.
Pošla je ka vratima.
- Do viđenja, Lemi, - dobacila je s praga. - Ipak ste jeftini dustabanlija. Niste
valjda pomislili da sam se doista zaljubila u vas?
- Ja? Nikad ništa ne mislim kad su dame u pitanju. Taj posao prepuštam njima... I
nemojte upotrebljavati reči zbog kojih bi vaša mama pocrvenela.
Nije stigla da mi odgovori, jer policajac energično zatvori vrata.
Posle toga sam prigrlio telefon. Najpre sam razgovarao sa meksičkom policijom u
Meksikaliji, a zatim sa centralom FBI u Njujorku.
- Da ne zaboravim - reče Mets, kad sam spustio slušalicu. - Juče je stigao telegram
za vas.
To je bio odgovor na moj zahtev da se saslušaju sobarica Meri Dubine i čuvar na
doku kod skladišta pamuka.
Kao što sam i očekivao, sobarica je kategorički izjavila da je odeću navedenu na
mojoj listi spakovala u Henrijetin kofer, pre njenog odlaska u Hartford, dok je čuvar
pouzdano potvrdio da je tu istu odeću imala na sebi žena koja je iskočila iz kadilaka
pre nego što su kola sletela u reku.
Dakle, tu smo. Sad tačno znam šta je Henrijeta uradila, a šta nije. Ala će se
iznenaditi kad joj kroz nekoliko časova saopštim neke istine...
Za vreme ručka detaljno sam upoznao Metsa sa akcijama, čiji sam početak
pređvideo za ponoć. Bez njegove pomoći svoj program ne bih. mogao uspešno da
izvedem.
- A šta je sa advokatom, koga Pauleta zahteva?
- Danas ga nemojte angažovati, a sutra možete pozvati celu četu.
Posle ručka smo se rastali. Mets se vratio u policiju, a ja otišao u hotel da se
odmorim.
Nešto pre ponoći moja kola su jurila prema Hacijendi Altmiri. Iza mene, na
osrednjem odstojanju, išla su policijska patrolna kola, što je bilo dogovoreno s
Metsom.
Ubrzo su iz mraka izronile neonske svetlosti Altmire. Stekao sam utisak da je u
lokalu bilo dosta gostiju.
- Buenos nočes, senjor Koušn, - pozdravi me Perijera čim sam kročio u vistibul. -
Drago mi je što ste se tako brzo vratili. Ovde je sve u najlepšem redu. Senjora Stjuart
je trenutno u gornjoj sali.
- Divno, Perijera, vi ste dobar momak. Gledaću da vam se nekako revanširam za
uslugu koju ste mi učinili.
Kad sam ušao u kockarsku salu, video sam da su svi moj poznanici prisutni:
Fernandez, Maloni, Henrijeta... Tu je bilo još desetak gostiju, uglavnom oko velikog
stola.
Henrijeta je bila među igračima. Čim me je ugledala, prkosno je okrenula glavu na
drugu stranu.
Stao sam iza njenih leđa.
- Gle, gle, Henrijeta, zar nećete svom prijateiju Lemiju ni dobro veče da kažete?
- Rekla sam vam šta sam imala da vam kažem i molim vas da me ne uznemiravate.
Mrzim jeftine policajce.
- Pa, mislim da ćete me kroz koji minut još više omrznuti. - Namerno sam podigao
ton. - Ništa dobro vam se ne piše.
U sali je zavladao tajac. Igrači su spustili karte i gledali čas u mene, čas u
Henrijetu.
Maloni se diže.
- Gospodine Koušne, znam da morate da vršite svoj posao, ali ne vidim zašto je
potrebno da budete grubi prema gospođi Stjuart?
- Pa, neke stvari ne mogu obaviti u svilenim rukavicama... - Pogledao sam u
bivšeg Grenvortovog šofera. - Fernandezu, siđite dole, molim vas. Dole ispred zgrade
su dva policajca. Recite im da dođu ovde.
- Hoću - odgovori Fernandez i žurno pođe ka vratima.
- Šta to treba da znači, Koušn? - javi se opet Maloni.
 - Ništa drugo osim da treba nekog da uhapsim. Time bi moj posao praktično bio
završen.
U salu stupiše Fernandez i dva policajca. Perijera poče da obigrava oko njih.
Maloni je pokušao da drhtavom rukom pripali cigaretu. Svi su očekivali da se nešto
dogodi.
Okrenuo sam se prema Henrijeti, koja je u međuvremenu ustala.
Gospođo Henrijeto Stjuart, u svojstvu federalnog agenta hapsim vas pod optužbom
da ste 12. januara ove godine ubili svog suprug, Grenvorta Stjuarta. Hapsim vas i
zbog pokušaja da proturite lažne obveznice u vrednosti od dve stotine hiljada dolara.
Ovde prisutni policajci 6e vas predati šefu policije u Palm Springsu, koji će vas
zadržati u pritvoru dok ne stigne nalog za privođenje sudu države Njujork.
Klimnuo sam glavom u pravcu policajaca.
- Okej, momci. Vodite je...
Henrijeta, bleda kao smrt, nije izustila nijednu reč.
Maloni joj priđe i uhvati je za ruku.
- Slušajte, Koušne, - obratio mi se usplahireno. - Zar ne može to da se reši na neki
drugi način?
- Nemoguće. Ova stvar nema nikakve veze s vama. Ako baš želite da izigravate
heroja, možete poći u Palm Springs sa Henrijetom.
Kad su Henrijeta i Maloni u pratnji policajaca izašli iz sale, prstom sam pozvao
Perijeru.
- Slušajte, mislim da bi za noćas trebalo zatvoriti ovu vašu jazbinu. Vi i Fernandez
dođite u kancelariju, tamo ću vas sačekati. Hteo bih vama dvojici da nešto kažem.
Ušao sam u Perijerinu kancelariju i pripalio cigaretu. Posle nekoliko minuta čuo
sam korake gostiju koji su silazili drvenim stepenicama u donju salu. Ubrzo zatim do
mene je doprla buka upaljenih motora više automobila. Perijerini gosti su doista
poslušna klijentela...
- Evo, tu smo, gospodine Koušne, - reče Perijera kad je ušao u kancelariju. Iza
njega je stajao Fernandez; na licu mu se oscrtavalo neskriveno zadovoljstvo.
- Nisam mogao više da odlažem ovo hapšenje - rekao sam im. - Stigao je telegram
iz Njujorka sa izjavama sobarice Dubine i čuvara na Istriverskom doku. Više nema
nikakve sumnje da je Henrijeta ona žena koja je iskočila iz Grenvortovog
automobila... Nego, Fernandezu, još mi nije jasno zašto si promenio svoje ime
Termiglio?
- Hteo sam da svoju novu karijeru označim i novim imenom. Termiglio: to tako
ružno zvuči u atmosferi Altmire - odgovori on i samozadovoljno se osmehnu. - Želite
li još nešto da znate?
- Da. One noći kad je Grenvort ubijen, nisi bio na dužnosti, zar ne?
- Nisam. Pa šta onda?
 - Oh, ništa naročito. Sećaš li se gde si te večeri bio?
- Naravno. Otišao sam u bioskop sa sobaricom Meri Dubine. Nisam znao da mi je
potreban alibi.
- Niko ne kaže da ti je potreban. Da bih kompletirao slučaj, moram znati za svakog
gde se nalazio u kritično vreme.
Fernandez kradomice pogleda Perijeru, pa onda priđe ormanu.
- Hoćemo li da nešto popijemo? - upitao je.
Niko nije imao ništa protiv.
Dok je Fernandez otvarao bocu i punio čašice, ja sam ustao i rekao:
- Momci, pozvao sam vas da vam saopštim da ćete putovati.
Iznenađeno su me pogledali.
- Najverovatnije već sutra ujutru moraćete za Njujork. Bićete materijalni svedoci
u slučaju Henrijete Stjuart, a sigurno će i javni tužilac želeti da čuje ono što imate da
kažete o ovom poslu.
Perijera poče da nešto muca o šteti koju će njegov lokal pretrpeti.
Fernandez ga brzo ućutka.
- Ako zakon kaže da moramo ići, onda tu nema pogađanja. Ja lično sam zadovoljan
da nekoliko dana provedem u Njujorku o državnom trošku.
- Fino. Zato sredite vaše poslove i pripremite se za polazak oko šest časova,
ujutru... Sad vas moram napustiti. Do viđenja...,
Ispred zgrade nisam video nijedan automobil. Zaključio sam da u Altmiri, osim
Perijere i Fernandeza, više niko nije ostao.
Uskočio sam u svoja kola i velikom brzinom pojurio u Palm Springs. Svaki minut
mi je bio proračunat. U rekordnom vremenu sam stigao do Metsovog štaba.
Henrijeta i Maloni su bili u šefovoj kancelariji.
- Kako ste i šta radite? - dobacio sam im raspoloženo.
Henrijetu obli rumenilo.
- Mislim da nikog u životu nisam prezirala i mrzela kao vas, gospodine Koušne. Vi
ste običan...
Toliko se gušila od besa da je za trenutak izgubila dah.
Mets me je značajno gledao, kao da je hteo da mi poruči da se dogodilo nešto
nepredviđeno.
Maloni mi priđe i svečanim glasom reče:
- Koušne neko se mora brinuti o Henrljeti. Ona je suočena s teškim optužbama i
nema nikog ko bi branio njene interese. Zato smo maločas nas dvoje odlučili da se
venačmo. Gospodin Mets kaže da ne postoje pravne prepreke. Biće ljubazan da
pozove matičara i još jednog svedoka; on će biti drugi.
Zapanjeno sam ga slušao.
- Valjda mi nećete i to pravo uskratiti? - progovori Henrijeta ozlojeđenim glasom.
U međuvremenu se malo pribrala.
- Istinu da vam kažem - hoću. Od tog venčanja nema ništa.
Predahnuo sam, pa ozbiljno nastavio:
- Henrijeta, vi niste nikog ubili i hapšenje u Hacijendi Altmiri je komedija
namenjena drugima. Hteo sam da Perijera i Fernandez poveruju da ste pred zakonom
jedini i definitivan krivac za Grenvortovu smrt i pojavu falsifikovanih. obveznica.
Ovaj posao sam morao da vodim na svoj način: drugog izbora nije bilo. Kad ga do
kraja obavim, možda ćete se, Henrijeta, pokajati što ste bili toliko grubi prema
dobronamernom Lemiju.
Sad nemam vremena da vam objašnjavam šta se sve dogodilo - nastavio sam
žurno. - Noćas ćete sresti gospođu Pauletu Benito. To je žena s kojom se vaš muž
zabavijao u poslednje vreme i koja je primila dve stotine hiljada dolara u pravim
obveznicama... Zapamtite ovo: u vašem prisustvu optužiću gospođu Benito za ubistvo
Stjuarta Grenvorta. Sve što budem rekao, makar i znali da je to laž, ne treba da vas
uznemiri. Kad izjavim da postoje dokazi o vašem odlasku iz Njujorka 12. januara
uveče vozom u 8.45, vi ćete samo klimnuti glavom.
- Dobro - reče Henrijeta šupljim glasom. - Ne razumem vas, ali ću postupiti kako
vi kažete.
Maloni zbunjeno klimnu glavom, a Mets, zavaljen u svojoj stolici, šeretski se
osmehnu.
- Moram da žurim... Ostanite u Metsovoj kancelariji i ne zaboravite da sa
Malonijem niste sklopili brak.
 GLAVA TRINAESTA

Dok jurim pustim drumom prema Hacijendi Altmiri, razmišljam o Henrijeti.

Veoma sam zadovoljan što sam sprečio njeno venčanje.
Henrijeta je htela da se uda za Malonija, jer se trenutno našla u velikoj nevolji, a
osim njega drugog prijatelja nije imala. Naravno, mene nije ubrajala u prijatelje.
Međutim, ja vam tvrdim da Maloni nije čovek za Henrijetu. U stvari, on prema njoj ne
oseća pravu ljubav. Da je imao duboka osećanja, ne bi dopustio da se sa Henrijetom
neko poigrava kao što sam ja to činio. Nešto bi preduzeo...
Henrijeti je potreban muškarac sasvim druge vrste.
Zaustavio sam automobil pola milje pre Hacijende, a zatim pešice krenuo prema
zgradi. Posle desetak metara neko mi tiho zviznu: iz senke jednog kaktusa pojavi se
policajac. Sa Metsom je bilo dogovoreno da jedan njegov čovek dežura u blizini
Hacijende sve dotle dok se ja ne vratim.
- Jeste li primetili nešto neobično? - upitao sam tiho.
- Da - odgovori policajac šapatom. - Jedan čovek je iz garaže isterao kola; sad
stoje kod zadnje verande. Nešto kasnije u automobil je uneo neke stvari.
- Fino. Vratite se u Palm Springs. Ako mi nešto bude potrebno, telefoniraću vašem
šefu...
Spolja gledana, zgrada je bila u mraku. Prišao sam glavnim vratima: bila su
zatvorena.
I po treći put sam morao da otvaram okno na velikom prozoru. Brzo sam se našao
u velikoj sali.
Obišao sam šank bifea i stao ispred vrata sobička u kome sam deset dana ranije
otkrio Sadžerosovo telo u frižideru. Podigao sam pogled prema balkonu...
Kroz poluotvorena vrata Perijerine kancelarije izbijala je svetlost. Do mene su
dopirali glasovi Fernandeza i Perijere. Slobodno su razgovarali, jer nisu očekivali da
će se neko pojaviti.
Razgovor je prekinuo Fernandezov bučan smeh. Otvorio je vrata i zastao na pragu.
Pušio je, a lice mu se sijalo od zadovoljstva. Za trenutak se vratio u sobu; kad je
ponovo izašao, u ruci je držao jedan kofer.
 Pošao je balkonom. Mislio sam da će sići stepenicama. Na moje veliko
iznenađenje, on je zastao kod jedne velike slike. Pričekao je Perijeru, koji je pošao za
njim, pa su zatim udruženim snagama podigli tešku sliku, pomakli je u stranu i spustili
na pod.
Na zidu se ukazao otvor. Sa mesta na kome sam stajao nisam mogao videti šta se
iza tog otvora nalazi. Prvi je zakoračio Fernandez, a za njim je nestao Perijera.
Njihovi glasovi su postajali sve mukliji, a zatim je u sali zavladala grobna tišina.
Izvukao sam luger i ustrčao stepenicama... Onaj otvor je vodio na malu platformu s
koje su se spuštale uske, zavojite stepenice. Počeo sam obazrivo da silazim. Stigao
sam do niskog hodnika, koji je osvetijavala jedna prašnjava sijalica. Zaključio sam da
se taj prolaz pruža ispod glavne sale; verovatno je povezivao garažu i podrum.
Kad sam stigao do jednih omanjih, drvenih vrata opet sam začuo glasove. Nisam
hteo da gubim vreme u osluškivanju, jer ništa novo ne bih imao da saznam.
Snažno sam udario nogom u vrata.
- Dobro veče, momci!
Fernandez se u skoku okrenuo prema vratima.
Pokazao sam mu revolver.
- Budi miran, majmune, jer ako izgubiš živce, može ti se dogoditi da izgubiš i
glavu.
Perijera, koji je nešto ređao u koferu, polako se diže. Ostavljao je utisak oduzetog
čoveka: brad mu se opustila, a čelo orosilo graškama znoja.
Dakle, moje pretpostavke bile su opravdane.
Zasvođena prostorija podsećala je na podrum. Ali, umesto burića s vinom, tamo
su pored levog zida stajale dve mašine za štampanje, a desno, na jednoj polici tabaci
belog papira, specijalne izrade, zatim bočice s tušem, razne boje , matrice. Nasred
sobe je bio sto, umazan bojama; pored njega su stojale dve stolice. Kofer koji je
Fernandez poneo iz kancelarije ležao je otvoren na podu. Perijera ga je pre mog
nailaska punio gotovom robom: to nisu bile samo dolarske obveznice, već i novčanice
ujka Sama u raznim apoenima, od dvadeset do hiljadu dolara.
- Čini mi se da su za vas dvojicu lepa vremena prošla. Odavno sam naslutio vašu
igru... Zaključio sam, međutim, da bi vam bilo drago ako osumnjičim Henrijetu.
Učinio sam vam to zadovoljstvo iz dva razloga. Najpre, trebalo je u međuvremenu da
raščistim još neke stvari, a zatim, hteo sam da vas uhvatim na delu. Pa, obe želje su mi
se ispunile.
Ništa mi nisu odgovorili.
- Nemojte se bez potrebe zamarati - nastavio sam. - Sednite i stavite ruke na sto.
Poslušali su. Perijera brže nego Fernandez, koji se oko nečeg dvoumio.
- Da sam na vašem mestu, ne bih ništa pokušavao. To naročito preporučujem tebi,
Fernandezu. Sećaš li se Sadžersa? Mogla bi te snaći ista sudbina.
 - Ne znam o čemu govorite - promumla Fernandez. - Ne poznajem nikakvog
Sadžersa. Nemate pravo da me...
- Zaveži i ništa fie govori sve dotle dok ti ne dozvolim. Ubio bih. te odmah, ah
neću da oduzmem posao državnom dželatu. Kad te budu pekli na električnoj stolici, ja
ću uživati u duplom martiniju i razmišljati kako si bio glup.
Prišao sam koferu i uzeo svežanj novčanica. Naravno, sve su bile falsifikovane;
obveznce takođe.
- Znao sam da niste bili mnogo pametni - rekao sam im podrugljivo - ali noćas ste
potukli sve rekorde u gluposti. Kad sam vam rekao da ćemo sutra ujutru poći u
Njujork, pretpostavljao sam da ćete za sobom ukloniti sve tragove ovog prijavog
posla. Tu sam priliku čekao: hteo sam da vas uhvatim na delu i da vidim gde se nalazi
tajna štamparija. Naravno, vama nije palo na um da ću se vratiti... Mislili ste da su mi
posle hapšenja Henrijete sve koze na broju.
- Pretpostavljam da ćete mi sada reći da ovo nisu falsifikati i, ako jesu, da nemate
pojma ko ih je štampao. Nije vam bila rđava ideja da ih poturate igračima u
kockarskoj sah. Uvek pripiti i obuzeti hazarderskom strašću nisu bih u stanju da uoče
razliku između pravih i lažnih novčanica.
Perijera je gotovo premro od straha. Fernandez je imao mnogo jače živce. Na licu
mu je poigravao drzak osmeh. Kad sam za trenutak ućutao, dobacio mi je jednu gadnu
reč.
- Trebalo je da se setim da je put u Njujork običan blef.
- U pravu si, Fernandezu, ah se ipak nisi setio. Imam za tebe još neka iznenađenja,
koja će ti dokazati da si običan klipan. U ovom poslu ti i Perijera napravili ste
nekoliko neoprostivih grešaka.
Perijera je stavio glavu između ruku. Fernandez je počeo da se klati na stolici.
Trudio se da ostavi utisak izuzetno zadovoljnog čoveka.
- Nisu mnogo mudriji bili ni Langdon Burdel, Meri Dubine i Džems Fargal, onaj
čuvar na obali... Sećate li se kad sam vas doveo kod šefa policije u Palm Springsu?
Fernandezu sam pokazao listu odeće koju je Henrijeta imala na sebi 12. januara. Tom
prilikom sam rekao da ću od policije u Njujorku tražiti da se saslušaju Meri Dubine i
čuvar na doku. Toga se sećaš, Fernandezu, zar ne? Policija ih. je saslušala i oni su
listu kategorički potvrdili.
- Ali, Fernandezu, nisam ti rekao da sam tu listu izmenio. Stavio sam, na primer,
da je Henrijeta na sebi imala braon kožni šešir, a ona je u stvari nosila crnu šubaru od
astragana.
- Ona guska Meri Dubine odmah je potvrdila da stvari navedene u listi pripadaju
Henrijeti, jer si joj ti javio da tako postupi. Lepa zamka, moraš priznati. Verovatno si
telefonom pozvao Burdela, a on je dao instrukcije sobarici i čuvaru. Posle toga bi i
dete zaključilo da 12. januara u Grenvortovom kadilaku nije bila Henrijeta Stjuart,
već neka druga žena. Vas dvojica i ja znamo ko je iskočio iz kola, zar ne? Pauleta
Benito koja je takođe do guše zagljibljena u vaš posao.
Ništa nisu rekli.
- Gadite mi se i jedva čekam čas kada će vas privezati za električnu stolicu.
Perijera poče da plače.
- Senjor, ja nisam ništa učinio. Zašto bi me osudili na smrt? Nisam nikoga ubio...
- Ma šta kažeš! A ko je pucao u Sadžersa? Burdel vas je obavestio da je FBI
pokrenuo istragu, čak vam je poslao i moju fotografiju iz novina. Kad sam prve noći
razgovarao sa Sadžersom, to je za vas bio dovoljan putokaz...
Ućutao sam i slobodnom rukom pripalio cigaretu. Ispod oka sam pratio promene
na Perijerinom licu.
- Možda će se jedan od vas dvojice izvući s doživotnom robijom. A drugog, onog
koji je ubio Sadžersa, ni čudo ne može da spase. Zato vam savetujem da brzo
razmislite ko 6e da primi krivicu na sebe. Meni je svejedno.
Čekao sam. Fernandez nije prestao da se klati na stolici i da mi se drsko
osmehuje.
Perijera je bio sušta suprotnost svom ortaku. Preznojavao se, kršio ruke i upućivao
očajničke poglede čas meni, čas Fernandezu. Bio je kukavica i nisam se iznenadio kad
je počeo da vapije:
- Senjor Koušn, nisam pucao na Sadžersa. Nikog u životu nisam ubio. Govorim
vam istinu...
- Dobro, Perijera. Ti ga nisi ubio. U tom slučaju odgovaraćeš samo zbog
falsifikata. Preostaje Fernandez, i ja lično verujem da je on Sadžersov ubica. Sad mi
reci jesam li u pravu?
Perijera, grcajući u suzama, klimnu glavom.
- Budalo, nemoj mu ništa priznavati - dreknu Fernandez. - Zar ne vidiš da taj
vašljivi policajac hoće da nas natera da govorimo jedan protiv drugoga. Za
saučesnika u ubistvu je ista kazna kao i za izvršioca...
- Fernandezu, zaveži tvoju jezičinu i ne mešaj se u moj razgovor sa Perijerom.
- Ništa nisam izjavio - ljutito mi odgovori Fernandez. - Tražim advokata.
- Zar doista misliš da bi ti advokat mogao pomoći?
Perijera se pribrao i, obuzet nadom koju sam mu nagovestio, sad je odlučno
progovorio:
- Senjor Koušn, u pravu ste! Fernandez je ubio Sadžersa. Znali smo da radi za FBI
i kad je ispričao da odlazi u Meksiko, navodno radi nekog nasledstva, Fernandez je
zaključio da ga ne sme pustiti. Mislim da je vaš prijatelj otkrio našu štampariju.
Fernandez je pucao... Sahranio ga je ispod betonske ploče u garaži.
Bacio sam pogled na Fernandeza. Smeškao se i ritmički povijao telo napred-
natrag. U trenutku kad se njegovo telo našlo pored stola, hitro je zavukao ruku u
ladicu; verovatno nije bila do kraja zatvorena, jer se u istom času u njegovoj ruci
našao automatski revolver. Fernandez je bio fantastično brz i precizan. Sva tri
ispaljena metka pogodila su Perijeru. Što nije dobio i četvrti treba da zahvali meni.
Jer, moj luger je takođe stupio u akciju. Samo sam dva puta opalio: Fernandeza je
jedan metak pogodio u grlo, a drugi negde u predelu srca. Pao je sa stolice. Prišao
sam mu...
S velikim naporom otvorio je oči.
- Žaco, nećeš me gledati na električnoj stolici... Ti si običan...
Glava mu klonu na prijav pod.
Iza mene je ječao Perijera. Tek što sam se sagnuo da ga pridignem, on zakrkija i
omlitave. Polako sam ga spustio na pod.
U podrumu, punom dima od ispaljenih metkova, zavladala je čudna tišina. Ispred
mojih nogu je Fernandez, opasan kriminalac, koji se suviše pouzdao u svoju snagu i
revolver. Perijera, običan dago, kukavica, pokušao je da nešto postigne u senci
Fernandeza. A obojica su mislila da su dovoljno pametni da nadmudre Lemija
Koušna.
U ovoj grobnici više nisam imao posla.
Iz Perijerine kancelarije telefonirao sam Metsu.
- Slušajte, šefe... Ovde imam dva leša. Da, da, fotograf i istražni sudija neka dođu
ujutru.
Ukratko sam mu ispričao šta se dogodilo. Dogovorili smo se da odmah pošalje
patrolu koja će obezbeđivati Hacijendu Altmiru dok ne stigne zvanična ekipa.
Posle toga sam ga pitao šta rade njegovi gosti.
- Gospođa Stjuart prelistava neku reviju, a Maloni jedva drži otvorene oči. Rekao
bih da mu se spava.
- A Pauleta?
- Ona je dole. Obišao sam je pre deset minuta. Zahtevala je da odmah dovedem
advokata i pomenula je vaše roditelje... Znate šta hoću da kažem.
- Pino. Dolazim kroz trideset minuta. Tada ćete morati da probudite Pauletu, ako je
slučajno zaspala. Evo, kako ja zamišljam poslednji čin...
Razgovarali smo još pet-šest minuta. Kad sam spustio slušalicu, prišao sam bifeu i
poslužio se Perijerinim viskijem. Zadovoljno sam cmoknuo jezikom i pripalio
cigaretu. Izlazeći iz sobe, ugasio sam svetlost.
Napolju sam za trenutak zastao i još jednom pogledao Hacijendu Altmiru obasjanu
hladnom mesečevom svetlošću. Podsećala me je na ukletu kuću.
Petnaest minuta kasnije bio sam na ranču Suva reka. Pošto sam znao da me
Henrijeta ne može iznenaditi, slobodno sam se uvukao u kuću preko kuhinjskog
prozora.
Kad sam ušao u Henrijetinu sobu, osetio sam onaj njen divan parfem. Upalio sam
svetlost. Na podu su bila dva para njenih slatkih cipelica... Brzo sam se pribrao i
podsetio sebe da nisam došao iz sentimentalnih. razloga.
Počeo sam da sistematski preturam: najpre komodu, zatim orman. Kad sam već
pomislio da ću morati da odem praznih ruku, spazih. na ormanu, gotovo do zida, jednu
kasetu. Nije bila zaključana. Unutra su se nalazila Henrijetina pisma, računi i neki
beznačajni papiri. Iz te hrpe uzeo sam samo jedno pismo koje je pre godinu dana
Grenvort Stjuart poslao svojoj ženi; u njemu je bilo govora o nekom prijemu na koji bi
trebalo da zajedno odu. Potpuno beznačajno pismo koje je Henrijeta sigurno već
zaboravila da postoji.
Strpao sam ga u džep i brzo se udaljio iz zgrade...
U daljini sam ugledao svetlosti Palm Springsa. Pritisnuo sam papučicu za gas...
Buka automobilskog motora mi nije smetala dok sam pevušio moju omiljenu pesmicu
„Kaktus Liza“.
 GLAVA ČETRNAESTA

Sedim za Metsovim stolom i spokojno ih. posmatram.

Henrijeta i Maloni su na klupi. Veoma je kasno ili - suviše rano i sa ulice ne
dopire nikakva buka. Pauleta se smeška: sigurno misli da je na dobrom putu da se
izvuče.
- Pa, dragi moji prijatelji, okupio sam vas da zajednički otklonimo neke
nesporazume. Izvinjavam se što to činim u ovo doba noći i bez prisustva advokata,
koga je gospođa Benito izričito zahtevala. Pauleta, nemojte se zbog toga uzbuđivati.
Neću vam postavljati nikakva pitanja, niti tražiti bilo kakvu i^javu.
A što se tiče vas, Henrijeta, žalim što ste doživeli mnoge gorke časove. Za neke
vaše neprijatnosti sam ja odgovoran. Kad čujete moju priču, nadam se da ćete shvatiti
da je sve moralo biti tako kako se dogodilo.
Najpre hoću da vam saopštim - nastavio sam ležerno - da su ortaci iz Hacijende
Altmire mrtvi. Fernandez je pucao u Perijeru, a ja posle toga u Fernandeza. Oba
momka su bila povezana sa Grenvortom Stjuartom, koji je glavni organizator
falsifikovanja državnih obveznica i dolarskih novčanica.
Henrijeta začuđeno podiže obrve.
- Grenvort je bio berzanski špekulant. Ponekad je lepo zarađivao; ali, samo
ponekad, i to mu nije bilo dovoljno. Želeo je mnogo novaca. Zato je došao na ideju da
ga proizvodi u sopstvenoj režiji. Najpre je kupio Hacijendu Altmiru i, putem hipoteke,
formalno je preneo na Perijeru. U podrumu zgrade je bila smeštena tajna štamparija, a
kockarnica u sali na spratu služila ja kao idealan punkt za proturanje falsifikata.
Verovatno su pazili da bezvredne novčanice ne daju gostima iz Palm Springsa, nego su
birali one iz udaJjenih. gradova.
Banda je bila dobro organizovana. Stjuart je bio šef, a pomagali su mu Langdon
Burdel, domoupravitelj, i sobarica Dubine. Perijera je bio odgovoran za Altmiru.
Otprilike pre godinu dana Grenvort je upoznao Pauletu, mislim na gospođu koja je
prisutna u ovoj sobi. Obavljao je neke sitnije poslove za njenog muža, pa u njihovom
poznanstvu nije bilo ničeg neobičnog. Međutim, oni nisu ostali samo poznanici.
Pauleta je u Grenvortu videla mogućnost za jedan bolji život, a on - kao slabić - brzo
se vezao za njenu snažnu ličnost. Sve joj je poveravao, pa nije prećutao ni planove o
pravljenju lažnih vrednosnih. papira. Pauleta nije imala nikakve zamerke. Štaviše,
pretpostavljam da je oduševljeno podržala ceo poduhvat.
Pauletin muž je bio težak plućni bolesnik. Za Pauletu je bio - teret. Nije, međutim,
imala strpljenja da sačeka da joj muž umre i nasledi njegov novac - u pitanju je bilo
oko dve stotine hiljada dolara - već ga je nagovorila da svu imovinu uloži u
Grenvortove transakcije. Nije isključeno da su sa Rudijevim novcem otplatili
Hacijendu Altmiru, ili možda nabavili štamparske mašine.
Rudi ipak nije umro, kako je Pauleta očekivala, niti je zaboravio na svoj novac.
Pitao je ženu kakva je sudbina njegove imovine. Neko vreme ga je zavaravala, a
zatim, u dogovoru sa Grenvortom, dala mu je dolarske obveznice - falsifikovane.
Benito nije ništa posumnjao, jer je još verovao svojoj ženi i njenom poslovnom
instinktu. Stvari su počele da se komplikuju kad je krajem prošle godine saznao da mu
se bolest naglo pogoršala. Specijalist mu je preporučio da što pre otputuje iz
Njujorka, u Arizonu ili Meksiko. Verovatno tih dana Eudi je uzeo deo svojih
obveznica i pokušao da ih zameni kod nekog brokera. Saznao je da su bezvredne.
Možete zamisliti kako se osećao. Pitao je svoju ženu šta to treba da znači.
Pauleta je veoma snalažijiva žena. Sigurno mu je rekla da ih je Grenvort prevario,
i nju i njega. Eudi je primio tu priču, ali se u njemu pojavio crv sumnje... Počeo je da
se malo više interesuje za kretanje svoje žene i ubrzo je saznao da odnosi između nje i
Grenvorta daleko prevazilaze granice običnog poznanstva. Jadnik. U prvom trenutku
nije znao šta da radi. A zatim se setio da je Grenvort Stjuart oženjen: njegovoj supruzi
napisao je anonimno pismo. Prilično amatersko, moram priznati. Valjda je hteo
indirektnim putem da udalji Grenvorta od svoje žene. To se dogodilo prvih dana
decembra prošle godine.
Pripalio sam cigaretu i za trentuak predahnuo. Posle toga sam im ispričao o onim
pismima koja je Henrijeta iz Konektikata poslala svom mužu i o njenom dolasku u
Njujork.
- U međuvremenu, Pauleta je predložila Grenvortu da Rudiju vrate njegov novac.
To nije zahtevala iz ljubavi ili sažaljenja prema svom mužu, koga je duboko mrzela,
već iz straha da im ne stvori neprilike. Osetila je da je Rudi počeo da sumnja...
Grenvort nije bio oduševljen tom idejom, jer je baš u to vreme stabilizovao svoju
finansijsku situaciju. Možda je čak pomišljao da odustane od opasne profesije kovača
lažnog novca. U redu, rekao je Pauleti, vratiće novac, jer ni on ne želi nikakav
skandal.
Međutim, trenutno nije imao na raspolaganju vrednosne papire ili novac, bar ne u
tako krupnom iznosu, osim onih dve stotine hiljada koje je poklonio Henrijeti onom
prilikom kad je na berzi zaradio oko četvrt miliona dolara. Odlučio je da bez njenog
znanja uzme iz sefa ispravne obveznice, a umesto njih. da ostavi lažne. Po njegovom
nalogu Perijera je brzo odštampao dolarske obveznice u vrednosti od 200.000 dolara.
Posle ovog dogovora Pauleta je otpratila Rudija u Meksiko na lečenje;
nameravala je da se posle nekoliko dana vrati u Njujork da bi od Grenvorta primila
ispravne obveznice.
Značajno sam pogledao sve prisutne, ne zaboravljajući ni Metsa, pa nastavio:
- A onda je došao 12. januar. Veoma zanimljiv dan; u to ćete se i sami brzo uveriti.
Dan ranije Pauleta je saopštila svom mužu da će putovati u Njujork. Nada se,
objasnila mu je, da će nekako ubediti Grenvorta da vrati novac koji je na prevaru
zadržao. Verujem da je tom prilikom izvela dirljivu scenu pokajnice, koja želi da
pomogne svom mužu. Rudi je rekao okej, ne pominjući svoje sumnje. Čim je ona
otputovala, on je temeijito razmislio o svim okolnostima. Odlučio je, onako grozničav
i gušeći se od kašlja, da i on pođe u Njujork sledećim vozom.
A sad zamislite sledeću scenu u Grenvortovoj kancelariji. Dvanaesti januar, kasno
popodne. Grenvort i Pauleta kroje svoje planove, a Langdon Burdel im asistira.
Grenvort stavlja na sto 200.000 dolara u pravim obveznicama, koje je uzeo iz sefa.
Pravi šale na račun iznenađenja koje će doživeti njegova supruga kad jednog dana
otkrije da je ostala kratkih rukava. Njihov smeh postaje još bučniji posle Pauletinih
viceva o naivnom Rudiju. Raspoloženje je kako se samo poželeti može. Burdel iznosi
bocu s viskijem...
I tada u sobu ulazi Rudi Benito. Možda nije stigao da čuje celu priču, ali ono što je
doprlo do njegovih ušiju bilo je dovoijno da shvati situaciju; on je neko vreme
prisluškivao njihov razgovor, stojeći ispred vrata kancelarije. Rekao im je šta misli o
njima: kladio bih se da njegove reči nisu bile prijatne. Sve bi to dvolična supruga i
varalica Grenvort lako progurali; ali Rudi je dodao nešto što ga je skupo stajalo. Bez
obzira na to da li će mu vratiti njegov novac ili ne, on će ih prijaviti policiji.
Pauleta, zapenušala od besa i mržnje, spustila je ruku na bronzanu figuru boksera,
koja je stajala na Grenvortovom stolu. Pre nego što je neko mogao intervenisati,
zamahnula je masivnim predmetom. Pogodila je Rudija u lobanju. Jadnik... Verovatno
je odmah izdahnuo. I dok mu telo leži na tepihu, nad njim je njegova „verna“ supruga.
Neko doista mora imati đavolsku dušu da...
Nije izdržala. Skočila je sa stolice.
- Nikad to nisam učinila! - viknu Pauleta. - Vaša optužba je laž! Grenvort ga je
ubio. On je zgrabio bronzanu figuru i...
Zagrcnula se i uhvatila za naslon stolice a onda počela histerično da jeca.
- Hvala vam, Pauleta, rekoh s velikim olakšanjem. - To sam upravo hteo da čujem.
U tom času u sobu je ušao dežurni narednik. Predao mi je dva telegrama. Jedan je
poslala meksička policija iz Meksikalije, a drugi je stigao od centrale FBI iz
Njujorka.
Razvio sam ih i na brzinu pročitao. Njihova sadržina nije me iznenadila. Stavio
sam ih na sto i prišao Pauleti.
- Smirite se, Kleopatro, - rekoh joj prezrivo. - Ta vam scena ništa neće pomoći.
Smučili ste mi se. Čak i da niste prekrših najmanje deset zakona ove države, toliko ste
mi odvratni da vas nikad ne bih pogledao.
Pauleta podiže glavu i, gušeći se od besa, prostkta:
- Vašljivo pseto! Što te nisam ubila u Sonoiti!... Neko će ti smrsiti račune. Lemi,
želim ti smrt dugu godinu dana.
Podrugljivo sam je pogledao, a zatim se ćutke vratio za sto.
- Lemi, - obrati mi se Henrijeta. Njen glas je podrhtavao. - Ako je Grenvort ubio
Benita... ništa ne razumem. Da li je moj muž posle toga izvršio samoubistvo?
- Taj deo priče sad je na redu. Posle zločina u Grenvortovoj kancelariji Pauleta se
prva pribrala. Rudi je imao malo prijatelja, a za one koji ga poznaju - on je u
Meksiku, objasnila je zbunjenim muškarcima. A zar Grenvort nije hteo pre dve godine
da izvrši samoubistvo? Grenvort i Burdel još ne mogu da shvate njenu ideju. Zašto
Rudiju ne bi navukli Grenvortovo odelo, nastavila je Pauleta, a zatim ga bacili u reku.
Kad leš bude otkriven, Burdel će posvedočiti da je to - njegov poslodavac Grenvort
Stjuart. Pošto je jednom već pokušao da sebi oduzme život, „njegov“ fatalan postupak
neće izazvati ničije podozrenje. U međuvremenu, Grenvort će se nekud skloniti, gde
ga niko neće prepoznati.
Pauletino izlaganje je prekinulo zvono telefona. Henrijeta je stigla u Njujork i
zahtevala od Grenvorta da se negde nađu. On zakazuje sastanak...
Tek što je spustio slušalicu, Pauleta, koja je shvatila s kim njen ljubavnik treba da
se iste večeri susretne, dobila je nove ideje. Potrebno je da se Henrijeta iste noći vrati
u Hartford. U tom slučaju neće biti opasnosti da je policija pozove radi identiflkacije
leša; zadovoljiće se sa Burdelovom izjavom.
Oba muškarca zadivljeno slušaju Pauletu i kažu joj da je njen plan pravi dragulj...
Grenvort je otišao na sastanak sa Henrijetom. U početku je s njom bio drzak, ah kad se
prisetio leša u svojoj kancelariji, promenio je ton. Čak je zamolio ženu da ne zahteva
razvod, jer bez nje ne može da zamisli svoj život...
- Posle njegovog povratka u kancelariju, prešli su na praktičan deo plana.
Pomoćnim stepenicama su izneli leš u dvorište. Tamo je bio Grenvortov kadilak.
Pauleta je sela za volan, a na sedištu do nje stavili su mrtvog Rudija.
Podsetio sam svoje slušaoce kako je izvedeno „samoubistvo“ na doku iza
skladišta pamuka i kako je Burdel sutradan potkupio Fargala, čuvara koji je slučajno
bio svedok cele scene.
- Još iste noći Pauleta i Grenvort su otputovali u Meksiko. Pošto su isplatili
Burdela i poslugu, ostalo im je još dosta novca od onih. dve stotine hiljada. Trenutno,
sve je bilo u najbojem redu. Ipak, Pauleta nije htela da dozvoli ni najmanji rizik.
Potkupila je dr Madralesa, lekara i vlasnika klinike u Zonisu, dole u Meksiku, da
operativnim putem izmeni crte lica na Grenvortovom licu...
Vratimo se Burdelu. Kad ga je policija obavestila da je iz reke izvađen leš
njegovog poslodavca - ne zaboravite da su u odelu davljenika pronađena dokumenta
na ime Stjuarta Grenvorta - Burdel je lažno svedočio, pomenuvši raniji Grenvortov
pokušaj da sebi oduzme život. Istražni sudija je brzo zaključio ceo slučaj. Burdel je
pričekao dva dana, dok se ne završi sahrana, pa tek onda obavestio Henrijetu o
„tragičnom slučaju". Sve se, dakle, odigralo po planu.
Burdel je dao uputstvo Fernandezu, domoupravitelju i sobarici da ne pominju
dolazak Grenvortove supruge u Njujork 12. januara ne da bi zaštitio Henrijetu od
ranih nedaća, već da se ne bi saznalo da je bilo koja žena prisustvovala sceni na Ist
Riveru. Hteo je, u stvari, da zaštiti Pauletu.
Međutim, Langdon Burdel je ubrzo dobio nove ideje. Jednog dana je detaljno
proučio polisu životnog osiguranja, koju je Grenvort zaključio decembra prošle
godine. Kompanija je bila obavezna da isplati premiju pod uslovom da se osiguranik
nije sam ubio. Kad je zatim otkrio tri Henrijetina pisma - trećim je javljala da će doći
u Njujork i raščistiti račune sa svojim mužem - u njegovoj glavi formirao se plan;
pravo remek-delo pokvarenosti.
Zašto ne bi dokazao da je „Grenvorta" ubila njegova žena Henrijeta?
Osiguravajuće društvo će tada isplatiti nekoliko stotina hiljada dolara. Novac će ući u
Grenvortovu zaostavštinu... Odatle bi se izvukao za isplatu hipoteke koju je držao
Perijera na Hacijendi Altmiri.
U Realizaciji komplikovanog i veoma lukavog plana Burdel je gotovo prevazišao
Pauletu Benito. Kad je Henrijeta ponovo došla u Njujork, otkrila je da nasleđuje
jedino obveznice iz sefa i nekoliko hiljada dolara u gotovu. Burdel joj je predložio da
ode na Hacijendu Altmiru i tamo se neko vreme odmori; Henrijeta je pristala. Pošto
mu je bilo poznato da se u Henrijetinim rukama nalaze falsifikovani vrednosni papiri,
znao je da će uskoro - čim se prve obveznice podnesu banci - stupiti na scenu FBI.
Zato se na vreme pripremio za taj novi obrt.
Ona tri pisma, koja je Henrijeta uputila iz Hartforda svome mužu, poslao je
Fernandezu; bivši šofer Stjuartovih već se nalazio na Hacijendi Altmiri. Poručio mu je
da ta pisma prikrije u stanu gospođe Stjuart, ali na takvom mestu gde bi ih neko, ko se
za njih interesuje, mogao lako naći.
Burdel je bio u pravu kad je pretpostavio da će se FBI zainteresovati za pojavu
lažnih obveznica. Falsifikovanje vrednosnih papira spada u ozbiljne federalne
prekršaje. Zadatak je poveren meni...
Posle toga sam ispričao šta se dogodilo u Palm Springsu kad je Henrijeta pokušala
da zameni manju količinu dolarskih obveznica na bančinom šalteru; kako me je Burdel
vešto uputio na Henrijetu kao verovatnog „Grenvortovog" ubicu i mojim prvim
otkrićima u Hacijendi Altmiri.
 - Taj kržijavi momak imao je spremne odovore i objašnjenja za sva moja pitanja.
Ipak, načinio je - što se događa svim krimlnalcima - nekoliko krupnih. grešaka. A ja
sam samo na te greške čekao. Nepromišljene korake napravili su i drugi članovi
bande...
Najveća glupost je bila ubistvo Sadžersa. To je u meni pobudilo sve moguće
sumnje. Najpre sam otkrio da je Fernandez u stvari bivši šofer Stjuartovih i da mu je
pravo ime - Huan Termiglio. Od njega sam saznao za ime i adresu Paulete Benito: to
je bio njihov drugi poraz.
Zanimljiva je bila Fernandezova ideja da se oženi sa Henrijetom. Njegovo kasnije
odustajanje nije bilo manje interesantno. Objasnio mi je da nije lud da sklapa brak sa
osobom koja će možda pred zakonom odgovarati za ubistvo i falsifikovanje. On
Burdel i Perijera, želeli su da Henrijeta bude osumnjičena i osuđena za njihova
nedela. Prihvatio sam njihovu igru, ostavljajući ih u uverenju da ću gospođu Stjuart
doista optužiti kao glavnog krivca.
Dok su se oni uljuljkivali u nadi da će se sve završiti u najboljem redu, ja sam
trknuo do Meksika.
Kad sam pomenuo Meksiko, Pauleta poče da se vrpolji...
Ispričao sam im svoje doživljaje u Sonoiti i Zonisu, na klinici dr Madralesa.
- I, kao što sam vam rekao, nema savršene varalice. Kad sam izlazio iz Rudijeve
sobe, slučajno sam pogledao u korpu za otpatke. Možete zamisliti moje čuđenje kad
sam u njoj spazio nekoliko desetina opušaka od cigareta. Ko je mogao da puši u sobi
teškog plućnog bolesnika? Da h je moguće da bi jednom samrtniku dozvolili tolike
cigarete? Tada mi je puklo pred očima: neko je na brzinu ispraznio pepeljaru,
neposredno pre mog ulaska u sobu. Jer, pretpostavili su da bih se ja - ili bilo ko drugi
- mogao upitati zašto se jedan TBC bolesnik truje nikotinom. Šta sam posle toga
uradio?
U kancelariji dr Madralesa otkucao sam izjavu i zamolio dr Madralesa da je Rudi
Benito potpiše. Iste večeri sam se vratio u Sonoitu i u Pauletinom stanu našao neko
beznačajno ovlašćenje: za mene je, međutim, bilo veoma značajno, - jer je nosilo
potpise Stjuarta Grenvorta i Rudija Benita. Rudijev potpis na izjavi i onaj na
ovlašćenju nisu se slagali. Ta činjenica potvrdila je neke moje sumnje...
Noćas, kad sam se vraćao sa Hacijende Altmire, svratio sam na ranč Suva reka. U
Henrijetinom stanu sam našao jedno pismo koje joj je Grenvort poslao pre godinu
dana. Njegov rukopis potpuno je odgovarao potpisu samrtnika Rudija u Zonisu. Jer,
„Rudi Benito“ na klinici dr Madralesa nije niko drugi nego Grenvort Stjuart.
Uzeo sam jedan od ona dva telegrama i prišao Pauleti.
- Pauleta, kad ujutru razgovarate sa advokatom, možete mu pomenuti još nekoliko
stvari. - Spustio sam pogled na telegram, pa nastavio:
- U Njujorku su juče uhapšeni Langdon Burdel i Meri Dubine. Čim su mu malo
pripretili, Burdel je procvrkutao kao slavuj. Sve je priznao...
Pauleta podiže pogled.
- Pobedio si, Lemi, - reče ona šupjim glasom. - Otkud sam mogla znati da si ti
policajac sa mozgom.
Preneo sam pogled na Henrijetu. Lice joj je bilo unezvereno.
- Lemi, - prošaputa ona. - To znači da Grenvort nije mrtav. On je živ... tamo u
Meksiku.
- Trenutak, draga. Bojim se da i za vas imam jedno iznenađenje.
Prišao sam stolu i uzeo drugi telegram.
- Evo šta mi javlja meksička policija:
„Na osnovu zahteva specijalnog agenta L. H. Koušna, koji su potvrdili Federalni
biro za istraživanja SAD i američki konzulat, policijska stanica u Meksikaliji uputila
je u. Zonis patrolu sa zadatkom da uhapsi građanina SAD Grenvorta Stjuarta, alias
Rudi Benito, i španskog građanina dr. Eugenija Madralesa. Poručnik Huan Marsiesta,
koji je predvodio patrolu, izvestio je da su prilikom hapšenja navedena lica pokušala
da pruže otpor. Moralo se upotrebiti oružje. Stjuart je ubijen, a Madrales smrtno
ranjen. Šef policije u Meksikaliji, kapetan..."
Henrijeta poče da jeca.
- Ledi, - obratih joj se staloženo - mislim da je ovakav završetak najbolje rešenje
za svakoga... Maloni, hoćete h da otpratite gospođu Stjuart do Suve reke?
Maloni podskoči, kao da sam ga trgao iz najdubijeg sna. Imao sam utisak da je taj
momak svo vreme spavao sa otvorenim očima.
Henrijeta i Maloni izađoše iz Metsove kancelarije.
Mets se diže i zakorači prema Pauleti. U njegovim rukama se odnekud stvoriše
čelične lisice.
Pauleta je stajala pored stolice pridržavajući se za njen naslon.
- Žalim što te nisam ucmekala u Sonoiti, Lemi. Ti si stvoren da upropašćuješ druge
ljude. Nešto ću ti reći: ti si...
Reči koje je izgovorila, opisujući moju ličnost, dostojne su da uđu u istoriju
njujorškog podzemija.
- Pauleta, - odgovorih smireno - ti si tarantula. Onako u poverenju ću ti reći da se
veoma radujem što nisam tvoj muž; to bi bilo kao da spavam sa zmijom zvečarkom.
Iz njenih očiju vrcale su iskrice neizrecive mržnje. Kroz stisnute zube odgovorila
je:
- Želela bih da si mi muž samo nedelju dana. U svaki obrok bih ti stavijala otrov
za pacove...
- ...a ja, kao tvoj muž, sa zadovoijstvom bih gutao taj otrov za pacove i još bih za
svoj novac kupio bočicu cijankalija: samo da što pre umrem i od tebe se odvojim. -
Pogledao sam Metsa - vodi je...
 Napolju je svitalo. Nekoliko minuta sam zurio kroz prozor... Uzeo sam šešir 1
polako pošao prema vratima. Ovu kancelariju dugo ću pamtiti.
Vožnja kroz pustinju u prvim jutarnjim časovima je neopisivo zadovoljstvo. Bar za
mene koji oduvek uživam u pustinjskom pejzažu.
Tek što sam skrenuo na sporedan put koji vodi ka ranču Suva reka, mimoišao sam
se sa Malonijem.
Obojica smo istovremeno ukočili.
- Hej, zar vas Henrijeta nije ponudila crnom kafom? - doviknuh kroz otvoren
prozor.
- Odlazim iz Palm Springsa - odgovori Maloni. Nisam primetio da je zbog toga
bio tužan. - Mislim da Henrijeti više nisam potreban Koušne, možda me niste dobro
shvatili: jedino sam hteo da joj pomognem. Rekla je da me voli kao brata... Znate tu
priču.
- Vi ste dobar momak, Maloni.
- Odlazim u Floridu. Tamo me čeka jedna osoba. Idem da je pitam kako je i šta
radi.
- Mnogo sreće!
Njegova kola su brzo nestala iza peščanih brežuljaka i kaktusa.
Zaustavio sam automobil ispred verande. U skoku sam bio kod vrata. Spustio sam
prst na zvonce...
Verovatno je obavljala neke domaće poslove, jer je na sebi imala keceljicu, a na
nogama bele kućne patike. Čuperak kose vragolasto joj je poigravao na slepoočnici.
Ta dama je med i mleko, ali - kazaću vam u poverenju - i veoma opasna.
Zabrinuto je izvila obrve.
- Zar mojim patnjama nije kraj? - upitala je.
- Ne brinite se, Henrijeta. Zaboravio sam da vam kažem jednu prijatnu vest. Sad,
pošto je zvanično utvrđeno da Grenvort Stjuart nije sam sebi oduzeo život, već da je
ubijen od strane policije, osiguravajuća kompanija moraće da isplati premiju.
Dobićete nekoliko stotina hiljada dolara.
- Fino, Lemi, - rekla je i uputila mi zahvalan pogled.
Ćutao sam i čekao.
Radoznalo me je pogledala, a zatim upitala:
- Nećete li ući unutra? Htela bih da vam nešto kažem. Baš pripremam doručak,
izvolite...
- Slušajte, gospođo, - odgovorio sam ozbiljno. - možda niste imali priliku da
čujete da sam ja opasan momak. Nemam običaj da švrljam levo-desno i doručkujem
kod zgodnih dama. Priznaću vam još nešto: ako mi pripremite omlet sa šunkom, mogu
postati veoma nasrtljiv. Neko je rekao da žene koje upoznam treba da budu upozorene
da mi nikad ne pripremaju omlet sa šunkom.
 - Iskreno da vam kažem, nameravala sam da ispečem pile - odgovori Henrijeta -
ali sad imam drugu ideju.
- Kakvu?
- Omlet sa šunkom je jednostavnije spremiti. Pažljivo sam je pogledao i setio se
svoje majke. Kad
sam bio dete govorila mi je da nije dobro ma šta raditi pre doručka.
Pa, mogu vam reći da stara gospođa Koušn nije bila u pravu.

Sken:jocamx & zmilosavljević

obrada: BABAC