Edicija Geopoetika

Aleksandar Genis

DOVLATOV I OKOLINA
Filološki roman

Prevela s ruskog
Draginja Ramadanski

Lektor i korektor
Marija Lazović
Urednik
Milan Ristović

Glavni urednik
Branko Maširević

Naslov originala:
Александар Генис,
Довлатов и окрестности

Izdavačka kuća: Geopoetika

Beograd, 2000.
 Dovlatov i okolina – primer i život

Priznajem, oduvek me je zbunjivala moć onih koji su bivali

sposobni da pišu o drugima. Sve dok nisam shvatio da pisanje o
drugome ne može zaobići – pisanje (i) o sebi. Ali, u slučaju
Aleksandra Genisa, ovom činjenicom nisam zadovoljan. Makar bila i
tačna, ona nije dostatna tj. dovlatna.
Jezik je čudo. To ga čini neuhvatljivim. Za pisca on je jedna vrsta
apsoluta koji se ne dâ materijalizovati. Koliko god se trudio. A trudi
se – jer je odustajanje pogubno.
Gde je ta granična nit koja reči utisnute u površinu deli na one koje
smo primili „zdravo za gotovo”, koje smo razumeli onako kako su
nam saopštene, i na one što se preliju izvan papira i što nam cure
među prstima? Mora biti da je Genis, naslađujući se Dovlatovljevim
rečima, znao da će neko i njegove polizati sa svojih prstiju. Filološka
požuda jednako je opasna koliko i zahvalna. Saša Genis tumačio je
Sergeja Dovlatova koliko svim svojim duhom toliko i telom (koje se
zove život). Zato od svoga teksta nije stvorio nijednu žanrovsku
odrednicu znanu pod imenima kritika, esej, predgovor, osvrt, lirska
biografija, studija, panegirik, oda. Zadovoljio se najuzvišenijim,
sopstvenim, žanrom nazvanim filološki roman. Ova sintagma
vrhunski je domet ljubavi prema rečima. Možda je proistekla iz
kulinarstva: prepredena kuvarica, osim začina poznatih iz recepta, u
jelo stavlja i onaj najvažniji – ljubav. Sve zarad začaranosti.
Reči se čitaju na hiljadu načina. Uglavnom pojedinačno. Ali,
imam osećaj da ih Genis čita na svih hiljadu načina istovremeno.
Kako inače shvatiti sopstveno post festum čitanje Dovlatova? Posle
svakovrsne analize, čitalac o delu stiče utisak. A on je, otprilike,
jedan. Posle čitanja Genisovih utisaka o Dovlatovu, javlja se
naknadni utisak koji nije ni promena prethodnog niti njegova
nadopuna. To je neki drug utisak; onaj koji dovodi u sumnju
sopstvenu percepciju, a koji ne govori o pogrešnom ili nedovoljnom
zapažanju već o čitavom svetu što se drugima nije dao. Genisovo
mekano i perfidno hodanje po rečima (analiza) isteruje sve grinje iz
tepiha: nema sile, nema prisile, nema hemije – samo hod. Kraj
knjige (sinteza) je život sam.

2
 Tanana sugestivnost kojom je izgrađen pogled na Dovlatova
zapravo je spoj Genisovog vrhunskog diktata i neograničene
nesebičnosti. Možda zato što se negde u daljini, između ovih
krajnosti, Genis sve vreme ogleda u Dovlatovu, ali bez merenja i
upoređivanja. Ona su i suviše prizemna za upotrebu. Plemenitost
nadjačava svaku vulgarnost zloupotrebe. Genis je, rabeći zen
principe, od sebe oduzimao Sergeja da bi video i šta je od njega
samoga ostalo. U tome i leži paradoks: Saša Genis je gromada koja
je, tešući se(be) o Dovlatova, Dovlatovim, izbrusila dve gromade –
sebe i drugoga.
Briga o Drugome, zar to nije naznaka i za sledeći vek? Čitao ih ili
ne, hteo to ili ne, Genis je dete Džona Kupera Pouisa i Bele Hamvaša.
I to, pre svega, svojom brigom o Dovlatovu i okolini. Reč je o
procesu, o nizu ljudi koji svojom širokogrudošću (istrajno se boreći
protiv teško pobedivog, najomraženijeg piščevog neprijatelja –
sujete) stvaraju, od sebe, novi red savremenog monaštva. To
uzdignuće iznad sebe, snaga je kakvu nemaju ni klesari ni vajari:
sličan im je samo način ljuštenja drveta, klesanja kamena, dakle –
stanjivanja i odbacivanja (suvišnog) materijala do oblika i veličine
idealnog. („Sergej je pisao naglas i fiksirao rečenicu tek onda kada je
ona savršeno zvučala.”) Zarad sebe, zarad Drugih, ali i zarad jezika.
U mnogim knjigama nauči se puno toga o predmetu knjige. U
nekim knjigama nauči se ponešto i o autoru. Samo u malobrojnim
knjigama podučimo sebe i o sebi. Ako su i čitaoci okolina, Genis ih je
sve upisao u svoj filološki roman. Dakle, ništa lakše no krenuti u
potragu za samim sobom: dovoljno je pročitati Dovlatova i okolinu. I
smejati se bez zazora nad apsurdima primera i(z) života, nad samim
sobom, nad lepotom jezika i moći reči.
Beograd, 2000.

Vladislav Bajac

3
 Reč autora

Smatram svojom prijatnom dužnošću da izrazim srdačnu

zahvalnost Dovlatovljevoj porodici: njegovoj udovici Leni, koja se
potrudila da pročita deo rukopisa ove knjige i dâ niz korisnih
primedbi; njegovoj sestri – Ksani Mečik-Blank, koja me je upoznala
sa Sergejevim pismima iz armije; njegovim roditeljima – Nori
Sergejevnoj i pokojnom Donatu Isaakoviču, koji su uvek bili dobri
prema meni, i, takođe, Vagriču Bahčanjanu, čije su šale učinile ovu
knjigu veselijom nego što bi inače bila, Naumu Sagalovskom za
umesne savete, Valeriju Popovu, od koga sam posudio naslov za
poglavlje „I nismo neki lepotani”, redakcijama časopisa Zvezda,
Inostrana književnost i Novi svet koji su objavili odlomke iz ovog
dela, vernoj i umnoj prijateljici Olgi Timofejevoj, koja mi je pomogla
rečju i delom, i, naravno, mojoj ženi Irini, koja dvadeset pet godina
ispravlja sve moje greške.

4
 Poslednje sovjetsko pokolenje

Danas memoare piše i staro i mlado. Svuda traje potraga za

neizmišljenom realnošću. Svakog je obuzela groznica sećanja.
Najverovatnije je nesigurnost u pogledu prošlosti reakcija na propast
režima. U jednom trenu je sve bitno postalo nebitno. Obezvredile su
se reči i zvanja. Prvi sovjetski pesnik u novom životu posvetio se
živinarstvu. Baš kao i poslednji rimski imperator, ako je verovati
Direnmatu.
Levkasta jama na mestu iščezle zemlje usisava sve oko sebe. Oni
koji ne žele da dele sudbinu države pišu memoare, da bi se ogradili
od nje. Nije ni čudo da to najbolje uspeva onima koji sa njom nisu
imali nikakve veze. Ponosan na svoju marginalnost, memoarist
ispisuje hroniku ruba.
Ranije su se uspomene pisale da bi se vrednovala prošlost, a
danas – da bismo se uverili da je uopšte postojala, i da bismo se
osvedočili da smo imali istoriju – svoju sopstvenu a ne zajedničku.
„U dobrim memoarima”, pisao je Dovlatov, „uvek postoji
paralelan tok (osim samog života autora).”
Kod mene je taj drugi tok upravo autorov život, moj život.
Rodio sam se februara 1953. Krštenica nosi datum od 5. marta.
Matični uredi su radili tog dana – saopštenje o Staljinovoj smrti je
izdato kasnije.
Sovjetska vlast se pojavila trideset šest godina pre mog rođenja, a
okončala se trideset šest godina nakon njega – padom Berlinskog
zida. Potrefivši u samu sredinu epohe, osećam se ne toliko
svedokom istorije koliko beguncem iz nje. U mom životu su svi
događaji – privatni. Ne mogu da se setim ničeg monumentalnog. To
mi i daje hrabrosti da se sećam. Mada baš i nemam čega. Ne samo ja,
nego svi mi.

5
 Samouverenije autore od mene to ne zbunjuje. Kejdž, onaj što je
primoravao na slušanje tišine na svojim koncertima, pisao je:
„Nemam šta da kažem, o tome i govorim, i to je poezija.”
Nisam stvoren za to. Volim apsurd, ali samo kod drugih. Ja lično
sam rob osmišljenog pripovedanja. Nezgodno mi je da se zadržavam
na detaljima koji ni za mene nemaju naročito značenje. A od njih se
– kako se pre ili kasnije ispostavi – sastoji ceo život.
Biće da je moje najznačajnije metafizičko iskustvo povezano sa
spoznajom o beznačajnosti svakog iskustva.
Na fakultetu sam učio bolje od ostalih, što nije bilo teško – volele
su me profesorke. A i zato što smo muški pol, na svim godinama,
predstavljali nàs trojica. Jedan od nas bio je neverovatno bubuljičavi
pesnik, a drugi je posle filološkog fakulteta naprasno postao oficir.
Ja sam bio hipik, odlikaš i vatrogasac. Na trenerku mi je ispod
studentskog kačketa padala dugačka kosa. Ukratko, u našoj
sumornoj ustanovi bio sam redak zver.
Pa ipak su, umesto mene, na treći stepen, o kome sam strasno
maštao, primili štrkljastu generalsku ćerku koja je pisala, kao i
većina kod nas, melanholične stihove. Nisam više imao šta da radim
u Rigi i otputovao sam u Ameriku.
Prošlo je mnogo godina, i sva ova istorija mi se čini – a i jeste –
savršeno nevažna. Na čemu da zavidim? Na disertaciji „Šolohov u
Latviji”? Na tati generalu koji je sad samo na teretu u toj istoj, sada
već nezavisnoj, Latviji?
Uostalom, radi se o nečem drugom. Ako se moja studentska
drama obezvredila čim sam se obreo sa druge strane okeana, kako će
se tek beznačajnim činiti sva ostala naša dela, kada se i ako se uopšte
sasvim obretemo na drugoj strani – naročito ako je ne bude.
Tako sam rešio da napišem knjigu o Dovlatovu.
Knjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom
slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da
popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi povisoko drvo.
Dovlatov je krupna figura. Uz to i bukvalno. Jednom smo Vajl i ja
došli kod Natalije Šarimov, čuvene po ekspresnom kuvanju. Kad
nam je dosadilo da gluvarimo gladni, svratili smo kod nje s paketom
smrznutog bakalara. Stigli smo na sam kraj gozbe koja je tek onda
živnula. Poslavši domaćicu u kuhinju, zavalili smo se oko stola, ali

6
odjednom je pokuljao ljuti dim. Natalija, lenja da otpakuje ribu,
stavila ju je na tiganj zajedno sa kartonskom kutijom.
Na uzbunu se iz spavaće sobe pojavio Dovlatov. Nismo ni znali da
je i on prisutan na sedeljci. Sergej, na koga tada još nismo stigli da se
naviknemo, izgledao je moćno. Odeven u nešto s epoletama, s
naporom se gurao kroz vrata. Na pamet mi je pala serija čiji se junak
u trenucima opasnosti pretvara u zelenog monstruma, te se
oduševljeno razderah: „Incredible Hulk!”
„Nesnošljivi Halk”, nepravilno ali tačno preveo je nonšalantni
Dovlatov.
Ova knjiga je započeta jednog kišnog majskog dana u
Peterburgu. Sedeo sam u redakciji Zvezde i pričao o Dovlatovu.
Odavno sam navikao na takva raspitivanja, ali nikad mi nije bilo
jasno zašto Dovlatova izučavaju samo lepe i krupne slavistkinje.
Hajde, Kanađanka, pa neka je i Francuskinja, ali kad me je u Tokiju o
njemu ispitivala Japanka košarkaške visine, ozbiljno sam se zadivio
Dovlatovljevom muškom šarmu, koji lebdi nad njegovim
stranicama.
Bilo kako bilo, moj peterburški intervju se glatko primicao kraju.
Za to vreme se kiši pridružio grad, pa čak i snežne pahuljice.
Neočekivano se u prostoriji pojavila pokisla žena s pijačnim
zembiljem. Ispostavilo se da trguje. Obilazila je okolne kancelarije
nudeći svoju robu – uvozne naočari za sunce.
U tome se sadržala baš ona mera svakodnevnog apsurda koja je
služila kao polazna tačka Dovlatovljeve proze. Razumeo sam poruku
i, vrativši se u Njujork, zaseo za pisaći sto.

Dovlatov je debitovao u štampi memoarima. Kada sam pročitao

Nevidljivu knjigu shvatio sam da se rodilo novo književno ime!
Odrastavši u provincijalnoj Rigi, gde se književna sredina
iscrpljivala autorom lirskog romana o uvođenju naprednih metoda
proizvodnje, zavideo sam Dovlatovu kao D'Artanjan trojici

7
musketara.
Svet koji nam je dočarao Dovlatov, bio je krcat književnošću,
humorom i pijanstvom, i nije ostavljao mesta ni za šta drugo. Bio je
predivan jer se činio skrojenim po mojoj meri.
Kasnije, godinu dana nakon Dovlatovljeve smrti, učestvovao sam
na književnoj večeri posvećenoj njemu u Lenjingradu. Za mene su
svi koji su izlazili na scenu, tamo dospeli iz Nevidljive knjige:
kubistički Arjev, Ufland kao od gume, Popov kao s medalje, Sergej
Volf kao preslikan od El Greka. Kod Dovlatova je figurirala čak i sala
Doma saveza pisaca nazvana po Majakovskom. Pamtim ga bolje
nego sve ostale – spomenik pesniku zauzimao je celu garderobu.
Od tada su mnogi Dovlatovljevi drugovi postali moji prijatelji.
Ali, čitajući ponovo Nevidljivu knjigu ne mogu da se otmem utisku:
stvarna su u tim memoarima samo prezimena junaka.
Sergejevljevi drugovi su zaista bili divni ljudi ali na svoje portrete
nisu ličili više nego junaci crtanih filmova na svedene likove
lutkarskog pozorišta. U životu im je nedostajao onaj letimični
lakonizam koji im je dodelilo Dovlatovljevo pero.
U Dovlatovljevoj verziji svi oni, blistavi, duhoviti, opsednuti
umetničkim ludostima, delovali su krupnije i zanimljivije od autora
smeštenog negde u prikrajku. Sergej ih je svesno propuštao napred.
Izvodeći prijatelje na avanscenu, Dovlatov ih je prikazivao u
prvom planu, koji poništava dimenzije, premešta perspektivu i
deformiše oblik, praveći od običnog neobično.
Baš tako na japanskoj graviri slikar smešta uz sam ram
ogromnog leptira, da bi u rasponu njegovih krila pokazao sićušnu
Fudžijamu. Na isti način se Dovlatov nazire u daljini svojih
memoara.
O sebi je Sergej govorio ovlaš, umećući u svoju istoriju prizore
boemskog života, jarke kao sličice za preslikavanje.
U tome nije bilo toliko skromnosti koliko njuha. Mešajući se sa
drugima, Dovlatov se utiskivao u živopisnu šaru. Svoju spisateljsku
biografiju nije izvezao, nego ju je istkao, kao ćilim. Ulazeći u
književnost, Dovlatov je sebi obezbedio dobro društvo. Pisci umiru
pojedinačno, rađaju se skupno.
Pokolenje je kvant književne istorije koja može da se razvija samo
skokovima. U književnosti je svaki kontinuitet isprekidan.

8
 Smena generacija se dešava na mahove. Nagomilane
protivurečnosti u intonacijama koncentrišu se do one granice kada
više nema o čemu da se diskutuje.
Ipak, kako se razgraničavanje dešava u jednoj sredini (onu drugu,
kako je rekao Dovlatov, ne samo u književnost nego ni u autobus ne
bi pustili), spoznati izvršenu promenu je isto tako teško kao videti
sebe u isti mah sa svih strana. Za to su potrebni drugi.
Generacija je nalik na radnu subotu. Realizuje se u masi. Ne
menja se individualni stil nego kolektivne vrednosti – etički
prioriteti, rituali, reakcije na okolinu, sama okolina.
Ni to nije sve. Kao svaka pobuna dece protiv očeva, raskid ne
samo da je mučan, nego je i beskoristan sve dok se ne okonča
pojavom nove generacije. Da bi se to dogodilo, potreban je centar
kondenzacije. Kao magnet u Braunovom kretanju gvozdenih
opiljaka, on iznosi na videlo strukturu i poredak u haosu
prijateljskog opštenja.
„Dovlatov nas je”, prema naknadnoj izjavi Valerija Popova, „i
odredio kao pokolenje.” Sreća i sudbina su htele da to bude poslednje
pokolenje u sovjetskoj istoriji.

Nabokov piše da je Gogolj sam stvarao svoje čitaoce. Dovlatovu je

čitaoce stvorila sovjetska vlast. Sergej je bio glas onog pokolenja s
kojim se ona završila. Ne treba se čuditi što ga je ono i priznalo za
prvog.
Mlađeg od mene u emigrantskoj književnosti tada nije bilo, a oni
stariji su se tuđili od Dovlatova. Naročito su slavisti bili u nedoumici
– njima se on činio odveć jednostavan.
Sergej je, za razliku od avangardista, narušavao normu bez
skandala. On nije podizao već je spuštao letvu. Smatralo se da
Dovlatov radi na ivici foliranja: još samo malo i skliznuće iz
književnosti na estradu. U njegovoj književnosti osećao se deficit
ozbiljnosti, s kojim su se kritičari mirili teže nego čitaoci.

9
 Čak i tako vatreni poklonici, kakvi smo bili mi, usudili su se da
napišu da je Dovlatov unapred zadobio ljubav čitalaca, koji posle
očaravajućih malih stvari očekuju od njega krupnu i značajnu stvar.
Zbunjen tom „krupnom stvari”, Sergej se zapitao da neće
prenumeranti pomisliti da se radi o nekom ekstremistu?
U pričama Dovlatova nije bilo ničega važnog. Osim, razume se,
samog života, koji se prostodušno nudio čitaocu u svoj svojoj
ogoljenosti. Ne krijući se iza neke namere ili cilja, on je šokirao time
što se nije pravdao. Dovlatovljevi likovi nisu živeli ni dobro ni loše,
već onako kako su znali i umeli. I krivicu za to autor nije bacao čak ni
na režim. Sovjetska vlast, navikla da odgovara ne samo za svoje nego
i za naše grehove, kod Dovlatova je neprimetno iščezavala. Vlast je
kod njega zauzimala onu zonu nevolja od koje se ne dâ pobeći, jer
predstavlja neizbežni uslov postojanja.
Ne može se reći da se Dovlatov pomirio sa sovjetskim
nakaradnostima. Jednostavno, nije verovao da se ljudska situacija
može poboljšati. Prikazujući socijalizam kao nacionalnu formu
apsurda, Sergej je nije favorizovao u odnosu na ostale njene
varijetete. Pokazao je da nije apsurdan samo sovjetski nego svaki
život. Zajedno sa tim atributom iščezlo je i osećanje izuzetnosti naše
sudbine.
U Dovlatovljevim knjigama ne demaskiraju se ljudi i vlast, nego
moćni antisovjetski kompleks koji bih nazvao mitom Štirlica.
Šta je bitno u čuvenoj TV seriji? Opravdanje dvostrukog života
koje podilazi samoljublju. Štirlic je prinuđen da od svih krije najbolji
deo svoje duše. Samo, ekstremne okolnosti – život u neprijateljskom
okruženju – smetaju mu da ispolji svoju delikatnost, osetljivost,
tananost i neobične talente, kao što je umeće pisanja na francuskom,
levom rukom.
Doduše, sve te talente Štirlic ipak tu i tamo demonstrira ali – u
inostranstvu. Kod kuće se, izgleda, i nije vredelo truditi.
Odbacivši ponižavajući status žrtve istorije, Dovlatovljevi junaci
gube i neprijateljsko okruženje na koje se može prebaciti sva krivica.
Njihovi politički problemi bivaju zamenjeni egzistencijalnim,
ličnim, čak intimnim.
Režim je oblik našeg postojanja a ne tuđe dominacije. On je
iznutra a ne spolja. On nema gde da bude osim u nama, a to znači, da
mu ne možeš ništa.

10
 U Dovlatovljevom svetu nema bezdušnih principa ali ima mnogo
neprincipijelnih duša. Njegovi junaci su lišeni zajedničkog
ideološkog imenitelja. Lični motivi kod njih uvek prevlađuju nad
društvenim interesom: njegova mati Jermenka mrzi Staljina zato što
je Gruzin, a ujak ide u rat jer je i u miru – kavgadžija.

Dovlatov je dekonceptualizovao sovjetsku vlast. U stvari, on je

izrekao ono što su svi već znali: ideja, na kojoj se temeljila država,
više ne postoji. Tome je dodao još ponešto: nikakve druge ideje
takođe nema, zato što ideja nema uopšte.
Spoznaja te okolnosti i odvaja poslednje sovjetsko pokolenje od
pretposlednjeg. Jedni su suprotstavljali prave ideje lažnima, drugi
uopšte nisu verovali u postojanje ideja.
Propast imperije kao takve, suspenduje onaj univerzalni smisao
koji ju je spajao, opravdavao i omogućavao borbu protiv nje.
Oslobođena od svakog plana, realnost postaje odveć raznolika da bi
je bilo moguće objasniti – možemo je samo opisati.
Sirovi život zahteva pristup rasterećen od svih predrasuda.
Ideologija se tumači, spram života se ima stav želje – licem u lice.
Pisci prethodnog pokolenja govorili su da ideje menjaju svet.
Dovlatov je govorio o tome kako ideje ne menjaju svet – em nema
ideja, em nema šta da se menja.
Život bez ideja je kompromitovao raniji etički sistem. Posebno
onu ćudorednu retoriku kojom su prijatelji i neprijatelji sovjetske
vlasti vezivali jedni drugima ruke.
Izdaleka heroizam izaziva ushićenje, na srednjoj razdaljini –
osećanje krivice, izbliza – podozrivost.
Jedan moj poznanik koji je odležao svoje, rekao je da režim teže
da isprave oni koji kod svoje kuće ne znaju da stvari dovedu u red.
Sasvim razumljivo: spasti porodicu je teže nego spasti domovinu. A
služiti domovini je kudikamo veselije nego jednostavno služiti.

11
 Čuang Ce je govorio: „Propovedati dobrotu, pravičnost i
blagorodne postupke pred okrutnim gospodarem – znači pokazati
svoju lepotu, obnažujući nakaznost drugoga. Takav čovek stvarno
zaslužuje da se nazove 'nesrećom koja hoda'.”
Idealizam je stalno izvorište potajnog besa, jer on vapije za
odgovorom. Kao kad bi se živelo sa svecem ili obedovalo s
mučenikom.
Ipak, disidenti nisu sebe smatrali za svece. Pa i nisu nam tako
često boli oči svojim podvizima. Pa opet, antisovjetsko načelo je bilo
jednako uznemirujuće kao i sovjetsko. „Posle komunista”, pisao je
Dovlatov, „više od svega mrzim antikomuniste.”
Po mom mišljenju, prema disidentima su se odnosili kao prema
sveštenicima, i jedni i drugi – poslednji, kojima se opraštaju gresi.
Ispada da je presumpcija vrline suviše veliko iskušenje za zluradost.
Nije uzalud jedini slučaj, kada je Dovlatov u mom prisustvu
celishodno upotrebio svoje fizičke datosti, bio povezan sa
disidentom. U Filijali ga je Sergej prikazao pod prezimenom Akulič.
Kao veterana „nepomirljive idejne borbe”, Akuliča proglašavaju
predsednikom slobodne Rusije. Ali tu ustaje „lepa fotografkinja” i
traži od njega šezdeset dolara za slajdove koje je napravila. Akulič joj
odgovara: „Ja se borim protiv totalitarizma a vi mi pominjete
nekakve dugove?!”
Poznavao sam učesnike tog slučaja. I fotografa, našu prijateljicu
u večitoj besparici, Ninu Alovert, koja ni do sada nije platila
telefonske račune, i veterana „Akuliča”, bučnog Jevrejina koji se
izdavao za Gruzina. Preda mnom je bila izgovorena i pomenuta
rečenica, na koju je Dovlatov reagovao tako što je izbacio borca s
totalitarizmom sa tesnog redakcijskog stepeništa. Nakon nekoliko
minuta oštećeni je promolio glavu kroz vrata, žurno trabunjajući:
„Napolju je hladno, a ovde sam zaboravio kaput.”
Dovlatov nije voleo disidente. To jest, ne da ih nije voleo, nego se
prema njima odnosio mrzovoljno, s nepoverenjem, uz suzdržanu
ironiju. Opisujući slom estonskog liberalizma, završavao je pasus
čisto ščedrinskom frazom: „Najbolji deo naroda – dvoje mladih
naučnika – povukao se u podzemlje.”
Dovlatovljevoj prozi svojstven je podzemni amoralizam. On se
sastoji u odsustvu kriterijuma koji bi bio zajednički za sve i koji bi
dozvoljavao izricanje ocena. Junak Dovlatova živi „s one strane

12
dobra i zla”. Ali ne kao ničeovski natčovek nego kao ne-sasvim-čovek
– recimo, kao mačka.
Moral je za mene, uostalom, povezan sa životinjama još od
detinjstva. Kada sam tu reč prvi put čuo od oca, stao sam da
dokazujem da se radi o – biljojedu. Čak smo se i opkladili u
limunadu i kolač. Pobedu sam odneo ja, pošto sam pokazao
fotografiju u dečjoj enciklopediji – jelen razgranatih rogova, a ispod
njega crno na belo: „maral”.

13
 Smeh i trepet

Suština smeha je vazdušasta. U smehu ima nešto lelujavo,

efemerno, prirodno i nevidljivo. Šala nas, kao vetar, poduhvata i
nosi ponad razgovora. Kao kad letimo u snu, to kretanje nema cilja –
ono je sušto uživanje.
Svi smo se mi ranije strašno mnogo smejali, štaviše, smejali smo
se bez prestanka. Ličilo je to na američku seriju gde smeh prekida
radnju jednom u svakih pet do deset sekundi. Takav manir može da
izgleda mehanički, ali nikako ako si ti sam učesnik razgovora, koji se
sastoji iz šegačenja, kalambura i izokrenutih citata.
Jedno vreme smo to alogično brzanje nazivali „nadigravanje”,
uvereni da ga je izmislilo naše pokolenje. A onda sam naišao na isti
takav dijalog u prvoj glavi Uliksa i shvatio sam da je „nadigravanja”
bilo oduvek. To je svojevrsna književna škola, bu-rime, verbalna
protoplazma, u kojoj se krčka gustiš umetničkog jezika.
Kao što svi znaju, smeh se ne može simulirati. Lakše je iscediti
suzu nego osmeh. To je kao s konjem kojeg možeš dovesti na pojilo
ali ga ne možeš primorati da pije.
U smehu se neposrednost i očevidnost fiziološke istine dodiruje s
tajnom nastanka. Naš odnos prema humoru je ipak nekako
posredan. On je raspršen u samoj atmosferi uspelog razgovora, kada
šala preleće od jednog do drugog sabesednika, kao eho preko reke.
Humor je kolektivno pregnuće ali čak i hor ima svoje soliste.
Najvrsniji među njima je slikar Bahčanjan. (Jedina definicija žanra
koji neguje mnogostrani Vagrič jeste njegovo egzotično prezime.
Reći za njega da je slikar, to je kao kada za džeparoša kažemo
umetnik).
Za dvadeset godina druženja nagledao sam se njegovog umeća.
Njegov atelje je – prijateljska trpeza u kojoj on, u stvari, i ne
učestvuje – osim kao tigar iz zasede. („Vagrič” na jermenskom i

14
znači „tigar”).
Bahčanjan pažljivo sluša razgovor u kome pupe još neuočene
humorne cvasti. Njih Vagrič i lovi u razgovoru. Tek malo izokrenuvši
još živu i treptavu repliku, nežno je štipne i ponovo pušta u razgovor,
ali u preobraženom ili unakarađenom vidu.
Nažalost, gozbeni humor je suviše urastao u situaciju koja ga
rađa, i zato se teško stavlja na papir. Neki Bahčanjanovi kalamburi,
kao što je onaj već poslovični: „Mi smo rođeni da bi Kafka postao
stvarnost” ipak će ostati zabeleženi.

Sergej je veoma voleo Bahčanjana. Jednom ga je nacrtao – kako

visi u omči od žice. Bila je to ilustracija uz humorističku rubriku
Novog Amerikanca za koju je isti taj Dovlatov smislio i naziv
„Bahčanjan na žici”. Vagriču se to nije dopalo. Voleo je da bude
gospodar a ne žrtva situacije, te je naziv promenjen dok je čovečuljak
dugog nosa načinjen od samih zapeta – ostao.
Za razliku od Bahčanjana, Sergej nije bio ni šaljivčina ni blistavi
improvizator, pa čak ni osobito dosetljiv sabesednik. Kao i mnogim
drugim ljudima, dostupniji mu je bio humor „sa stepeništa”.
Susrevši Brodskog posle višegodišnjeg rastanka, Dovlatov mu se
obratio sa „ti”.
„Mi smo”, primeti ovaj, „čini mi se, bili na 'vi'”.
„S Vama, Josife, makar i na 'njih'”, izvukao se Sergej, ali tek dan
kasnije, kad je svima prepričavao slučaj.
Sergej je, uzgred budi rečeno, uvek rado pričao o nezgodnim
situacijama u koje je zapadao. Razoružavajući druge, on se smejao
nad sobom, ali nije baš voleo kada su to činili drugi.
Vajl i ja smo napisali dosta bezobraznu parodiju na Dovlatova
pod naslovom „Jubilarni denjak”. Radnja je, sećam se, bila smeštena
u estonski bar „Uhnu”. Prikazali smo je kao samizdat i Sergej se
zgražao nad „skrnavljenjem” sve dok nije shvatio ko su autori, posle
čega je izgovorio svoju omiljenu rečenicu: „Lako je uvrediti

15
Dovlatova ali ga je razumeti – teško”.
Ma kako čudno bilo, u odnosu na njega ovaj jednostavni truizam
je čista istina: njega je stvarno teže razumeti nego većinu meni
poznatih pisaca.
Ono smešno Sergej nije izmišljao, nego nalazio. Posedovao je
izuzetan sluh i uočavao je humor tamo gde ga nije uobičajeno
očekivati.
Dovlatov je, na primer, tvrdio da je Dostojevski najduhovitiji
autor u našoj književnosti, i nagovarao je svakoga da o tome napiše
disertaciju.
Njega su zanimala otkrića koja, kao gomoljika, izbegavaju
površinu. Tu strasnu potragu Dovlatov je prenosio na druge. Satima
smo razmenjivali citate iz dela klasika, kojima smo se ponosili kao
da su naši sopstveni.
Dovlatov je, recimo, navodio monolog kapetana Lebjadkina:
„Usudim li se da zaveštam svoju kožu za doboš, s tim da se na njemu
svaki dan pred pukom – neka to bude Akmolijski pešadijski puk –
dobuje ruska nacionalna himna, to će se smatrati liberalizmom, i
zabraniće mi kožu…”
Ja sam zauzvrat ponudio finesu iz Revizora: „Čini mi se da ste”,
reče Hljestakov staratelju bogougodne ustanove „juče bili nešto niži
rastom, zar ne?” Na šta Zemljanika pokorno odgovara: „Sasvim
moguće.”
Vajl je voleo da se podseća na Pavla Petroviča Petuha koji, nudeći
Čičikova pečenom teletinom, usput prede: „Dve godine sam ga
odgajao na mleku, negovao kao sina!”
Jednom smo tako dugo sedeli u našem omiljenom kafeu
„Bordžija” dok nismo isprobali sav jelovnik. Konobarica nije odolela
da ne pita: „O čemu se to može četiri sata govoriti.” Rekli smo joj
istinu: „O Gogolju.”

16
 3

U svoje Beležnice Sergej nije unosio ono što su mu govorili, nego

ono što je hteo da čuje. Ja se, na primer, ne sećam da sam pričao
Dovlatovu ijednu od epizoda u kojima se pominje moje prezime.
Ne radi se o izneveravanju istine – sve te priče su, avaj, dosta
blizu istine – prosto mi je teško da shvatim principe selekcije.
Mislim da je Sergej bolje znao od čega se pravi književnost.
Jedne zime Dovlatov se spremao u inostranstvo i raspitivao se
gde da nabavi potrebne papire. Ja sam mu detaljno objašnjavao.
Iznerviran predstojećom gnjavažom, Sergej me je ljutito pitao:
„A kako da prepoznam činovnika u gomili stranaka?”
„U američkoj kancelariji, gde nema garderobe, jedino on će biti
bez kaputa”, rekao sam, što je Dovlatov svesrdno prihvatio.
Drugi put se sve dešavalo leti. Pripaljujući cigarete (tada smo,
obojica, još pušili), ja sam se požalio da je za vreme žege malo
džepova – nema se kuda sa šibicama, a zimi je tako mnogo džepova
da šibice i ne možeš naći.
Nije mi jasno šta je Dovlatov video u ovim jednostavnim
replikama, ali je Sergej znao da iskoristi ono što su ostali smatrali
šljakom. On je osluškivao reč koja samu sebe ne čuje. Nije ga
interesovalo ono što ljudi govore, nego ono što im se omakne.
Bergson, gotovo jedini filozof koji je rekao nešto suvislo o
humoru, piše da nam je smešan čovek koji se ponaša kao mašina. Za
Dovlatova je to mašina koja govori. On je prisluškivao svoje junake u
trenucima kada govore mehanički, ne misleći.
U sferi umrtvljenog, kliširanog jezika nije važno šta se govori.
Govor vrši ritualnu ulogu, čiji smisao nije u onome šta se kaže, nego
u tome ko govori i kada se izgovaraju obredne formule.
I kada se menjaju delovi ovih formula, ostaje njihova magijska
funkcija. Evo svežeg primera: „Izvođenje vojske”, govori televizijski
komentator, „treba da se odvija civilizovanim putem, to jest kasnije
nego što je predviđeno dogovorom.” Komična protivurečnost u
sadržini se ne primećuje, jer je očuvana forma koja zahteva upotrebu
magične reči „civilizovani”. Jezik radi u prazno. Niko ne čuje ono što
se govori, jer niko i ne sluša. Osim Dovlatova koji nas je vukao za

17
rukav da podeli sa nama ono što je oslušnuo.
Kod jednog pisca je našao „anđela u prirodnoj veličini” i kozu
koja je „drečala neljudskim glasom”. Kod drugog – „kovrdže koje su
se pomaljale ispod čipkane kecelje”. A evo šta kaže njegov major
Afanasjev: „Stiče se utisak da je za njega komunizam već izgrađen.
Ako ti se nečija fizionomija ne dopada – daj mu po njušci!”
Na tom postupku je sazdana i najbolja priča Zone – „Predstava”.
Dovlatov je primorao čitaoca da se – po svoj prilici prvi put u životu
– udubi u reči Internacionale koja se izvodila pred robijašima:
„Ustajte, prezreni na svetu, svi sužnji koje mori glad.”

Jednom sam se nepromišljeno obreo u njujorškom noćnom klubu

„Tunel”. Mnogo toga čudnog je bilo tamo: rutavi bar sa zidovima
prekrivenim sivom dlakom, manekenke u opremi za ronjenje, stalak
s pićem oko pisoara. Ali najviše su me zapanjile optičke orgije.
U potpunom mraku za delić sekunde blesne oslepljujuća lampa.
Sa svakim bleskom slika se menja, ali se nikakvo kretanje u sali ne
dešava – ono je od nas sakriveno periodima tame.
Stvara se uzbudljiv utisak. Uobičajeni sliveni svet raspada se na
fragmente – kao na filmskoj traci izvađenoj iz projektora. Treptavo
svetlo čini igrače nepokretnim, pridajući im izražajnost voštanih
figura. Živo se pretvara u neživo – skamenjene grimase, patrljci
gestova.
Istu tu tehniku stop-kadra primenjivao je i Dovlatov. Ometajući
protok loše podsvesti, on je zaustavljao trenutak. Ne zato što je
divan, nego zato što je smešan.
U pozorištu nije običaj da se Dezdemona davi pred očima
gledalaca. Kod Dovlatova kulise skrivaju dosadan, banalan život,
koji, što je glavno, nije nimalo smešan. Po njegovim pričama junaci
se kreću na mahove. Mi ih vidimo samo onda, kada govore ili rade
nešto smešno. Ipak se njihova uloga ne svodi samo na to.
U jednoj belešci, Sergej je Vajlu i meni pripisao sopstvenu teoriju

18
smešnog: „Humor je”, piše on, tobože prenoseći naše, a u stvari
iznoseći svoje misli, „instrument spoznaje života: ako istražuješ
neku pojavu, onda pronađi šta je u njoj smešno, i pojava će ti se
podastreti u svoj svojoj punoći. Sve ovo nema ničeg zajedničkog sa
profesionalnom humoristikom i željom da se nasmeje čitalačka
publika.”
Sergej je verovao da nas humor, kao blesak svetlosti, premešta iz
uobičajenog toka života u one trenutke kada smo najviše nalik na
same sebe. Ja nisam verovao u tu teoriju, ne prepoznajući sebe u
Dovlatovljevim Beležnicama sve dok nisam dokonao: ja ne ličim, ali
zato su ostali – prava pravcata kopija.

Sergej nas je učio da humorom baratamo štedljivo. Piše on,

recimo, scenarij za radio – skica emigrantskog života na oko dve
stranice. Savesno ali mlako, da bi na samom kraju, već pod
kulisama, tekao razgovor koji baca svetlo na ceo prethodni tekst.
„Monja”, pita Sergej vlasnika ruske bakalnice, „zašto vam je
zlatni karas s crticom između?”
„Kakvog smo nabavili – takvim i trgujemo.”
Prvo sam mislio da je Dovlatov prosto oblaporan. Tim pre što to i
nije neka mudrost. I ja svaki naručeni posao počinjem od kraja – od
poslednje rečenice. Ali samo onda kada znam šta treba da ispadne.
U školi nisam podnosio algebru, ali sam jednačine – i one
najduže, na koje ide ceo čas – rešavao sasvim pristojno. Jednostavno
sam ganjao rezultat prema nuli ili jedinici, skontavši da će estetsko
osećanje prinuditi autora zbirke da teži okrugloj cifri. Ipak,
umetnička književnost se i razlikuje od svake druge po tome što ovde
ni sam autor ne zna odgovor.
Nije ekonomičnost nego filozofija terala Dovlatova da filuje svoju
prozu šalama, koje je plasirao na strateški izuzetno važnim ali ne i
najefektnijim mestima. Sergej, na primer, nikada nije počinjao ni
završavao priču smešnom rečenicom.

19
 Dovlatov je štedeo humor za situacije u kojima je neumestan.
Smeh kod njega parazitira na nasilju: hrani se strahom i okrutnošću.
Drugar i suparnik Dovlatova, Valerij Popov, u jednoj priči je
primetio da se nigde ne smeju tako kao u odeljenju za reanimaciju. I
kod Dovlatova je smešno obično povezano sa strašnim.
Autor, na primer, saznaje da mu je brat u pijanom stanju
pregazio prolaznika. Dalje ide telefonski razgovor:
„Ti si sigurno u teškom stanju?! Pa usmrtio si čoveka! Ubio si ga!”
„Ne deri se. Oficiri postoje da bi ginuli…”
Smeh kod Dovlatova, kao u Tarantinovim Petparačkim pričama, ne
uništava već neutrališe nasilje. Kao što banana neutrališe ljutinu
bibera, a mleko – miris belog luka.
Humor i strah se ne daju međusobno porediti, ali spojeni, oni
obrazuju dinamičnu harmoniju čiji se sastavni delovi međusobno
uklapaju ne gubeći svoje pravo lice.
Pomešavši jarkocrvenu sa tamnoplavom slikar dobija sivu boju.
Od razblažene čađi ili zaprljane bele, ova boja se razlikuje po
neobičnom intenzitetu. Rođeno iz ekstremne protivurečnosti –
sivilo čuva uspomenu na svoje neobično poreklo. Susedstvo smešnog
i strašnog kod Dovlatova crno-belu sliku sveta zamenjuje sivom.
Svakodnevica je u njegovim pričama obojena u sivilo nadvladanog
užasa i suspregnutog smeha.

Među onima koji znaju da nasmeju drugog retko se sreću

veseljaci. Da se smeju svojim šalama ne dozvoljava im etikecija, da se
smeju tuđim – smeta im ponos. Dovlatov je pak obožavajući da
razveseli druge, voleo i sam da se nasmeje, čineći to na način koji je
veoma imponovao sabesedniku – vičući „uh” i brišući pesnicom
suze.
Jednom smo, sakupivši smešne slučajeve iz novinskog života,
napravili „Prevremene memoare”. Pokazasmo ih Dovlatovu.
Hukanje se kroz zid čulo tako učestalo da smo unapred porumeneli

20
od predstojećih pohvala. Ali Dovlatovljev sud je bio više nego strog:
ne našavši u tekstu ni forme ni smisla, rekao je da smo proćerdali
smešan materijal. U prozi se humor ne nagomilava nego – deluje.
Tih godina sam bio siguran da humor nije sredstvo, nego cilj.
Obuzet idejom majstorstva, sve druge kvalifikative sam zamenio
rečju „smešno”, koja je odisala lakonizmom i preciznošću. Anegdotu
ubija rastegnutost i naknadni upliv. Smešno se, kao stihovi ili
muzika, ne može prepričati već samo citirati. Jer je humor upravo
ono što preostaje kada se ukloni sve suvišno: ono smešno, onaj
praelement književnosti, kada literatura postoji u nerazblaženom
obliku.
Dovlatov nije delio ovo mišljenje i činio je sve da nas odvikne od
njega. U njegovim pismima naišao sam na oštar prekor: „Odsustvo
osećanja humora je tragedija za pisca, ali odsustvo osećanja drame
(slučaj Vajla i Genisa) jednako je loše.”
Tu tezu je nama izlagao na jednostavniji način: makar da vas
nekad zabole zubi. Ponekad se Sergej živahno raspitivao: „Hajde,
priznaj da ste se ti i Peća makar jednom potukli?”
U sebi je osećaj za dramu Sergej negovao i tetošio. Uvek dosledan
tome, odveć burno veselje prekidao je nastupima melanholije.
Ustanoviti njihove povode nije bilo lakše nego objasniti Onjeginov
splin. Mogla ga je pogoditi u živac neka reč, nehajna intonacija,
neljubazan gest. Tada bi smrknuto odlazio, ostavljajući nas da
nagađamo uzroke njegove uvređenosti.
Nepoverljivost je bila njegov osobeni znak. Dok je loše vesti
primao stameno, one dobre bi ga izbezumljivale. Slutio je nesreću,
vrebao je i predviđao.
Držeći do svoga prava da oseća onako kako oseća, pa i sasvim
neosnovano, Dovlatova je ljutila naša pola principijelna – pola
nepromišljena bezbrižnost. Jednom sam u odgovor na njegovu
uobičajenu tugu mehanički odbrusio: „A ti se ne nerviraj.” Sergej je
na to, ne priznajući isprazne replike, planuo: „Samo mi još kaži:
postani plavuša.”
Dovlatov je sebe smatrao mračnim tipom. „Osnovno je da me”,
pisao mi je u jednom pismu, „ne smatraš za veselog, a pogotovo ne
za srećnog čoveka.” A u drugom je podvukao: „Ova kurvinska tuga,
kao ni karakterne osobine, ne zavisi od okolnosti”.
Nisam mu verovao sve dok se i sam nisam susreo s njom. Čini mi

21
se da je to u direktnoj vezi s godinama. Treba samo da dočekaš da
sledeće pokolenje ponavlja tvoje greške i – postaće ti jasno koliko je
tvoj život neoriginalan.
Tuga – to je spoznavanje one granice za koju u mladosti samo
znaš da postoji a u zrelosti se i uveravaš u nju. Izvorište tuge je u
beznadežnoj ograničenosti tvog iskustva koje sarkastično odudara
od neograničenosti postojanja. Od tragedije tugu deli osećanje
bezizlaznosti, jer se ona ne završava smrću.
„Patnja i strah su”, piše Dovlatov, „reakcije na vreme. Tuga i užas
su reakcije na večnost.”
Ne radi se o tome da je život kratak – pre će biti da je odveć dug,
jer nam dozvoljava da se ponavljamo. Želeći da demonstrira prave
mogućnosti bezizlaza, Kami je za junaka uzeo besmrtnog Sizifa,
pokazujući da večni život uopšte nije bolji od običnog. Kada stiže do
glavnih pitanja, večnost je nema, isto kao trenutak.
Brodski je nazivao to osećanje čamotinjom i savetovao je da se
uzdamo u nju više nego u bilo šta drugo. Slažući se sa njim, Dovlatov
je pisao: „Malograđani su ljudi koji su uvereni da im mora biti
dobro.”
Za umetnika je vrednost čame u tome što ona proviruje kroz život
kao osnova kroz boje. Čama je dno sveta, otuda se od nje možeš
otisnuti samo naviše. Onaj koji se podigao nije jednak onome koji se
nije spuštao.
Ranije me je u Dovlatovljevom smehu rastuživao prizvuk
hipohondrije. A sada mi je jasno da je bez nje humor kao izvetreli
šampanjac: broj gradi je isti ali nema uživanja.
Dovlatov ne savlađuje tugu – jer je to nemoguće – nego je
podrazumeva i koristi. Upravo stoga je tako delotvoran njegov crni
humor. U blizini smrti smeh dobija na značaju, jer je ona ta koja
postavlja granice inertnosti. Nevična ponavljanju, smrt vraća
trenutnu jedinstvenost. Smrt nas primorava da oslušnemo sami
sebe. Na putu do groblja čovek prestaje da bude mašina koja govori.
Takav put Dovlatov opisuje u priči „Nečija smrt i druge brige”:
„Bikover je sve vreme ćutao. Na domaku groblja, filozofski primeti:
'Živi tako čovek, živi, i umre.'
'A šta bi ti hteo?' – rekoh.”

22
 Poetika robijašnice

Otkada je propala sovjetska vlast, moj omiljeni pesnik je postao

aleksandrijski Grk Kavafi. Čak sam presnimio kartu Aleksandrije –
ne one koja je bila centar sveta, nego one koja je postala njegova
zabita periferija. U Aleksandriji nisam bio ali mogu da je zamislim
na osnovu drugih egipatskih gradova. Zaslepljujuća prašina, klinci
koji znatiželjno razgledaju ženske časopise, sumnjivi konjak „Omar
Hajam” iz zabačene vinarije, za zakusku: smokve ulepljene u ljigu
novina. Jak vonj mokraće, dodaje turistički vodič.
Opčinjava me patos istorijske drugorazrednosti Kavafija. Sebe je
on nazivao pesnikom-istoričarem ali tu se radilo o nekoj čudnoj
istoriji. U stvari, njega je interesovala samo istorija ljudskog slepila.
U Kavafijevim stihovima mnoštvo je zaboravljenih imperatora,
poraženih vojskovođa, loših pesnika, glupih filozofa i licemernih
svetitelja. Kavafija su uzbuđivali samo budžaci istorije. Spasavajući
ono što su drugi prepuštali zaboravu, on je ispunjavao šupljine
nagrižene čamotinjom i činio sveopšte postojanje kompaktnim.
Kavafi je uspostavljao pravdu u odnosu na prošlost. Ona isto tako
vrvi od grešaka, gluposti i slučajnosti kao i sadašnjost.
Pri tome, Kavafi uopšte nije nameravao da zameni istoriju
pobednika istorijom poraženih. Njegov projekat je radikalniji. On
diskredituje Istoriju kao istoriju, kao nešto što se može povezano
prepričati. Istorija se kod Kavafija ne može ugurati u Prokrustovu
postelju uzroka i posledica. Ona se rasipa na odelite stranice, a i sa
njih u stihove dospevaju samo pribeleške sa margina. Svaka od njih
vredi samo onoliko koliko je istinita. Opravdanje njenog postojanja
je – njeno postojanje.
Proživljujući u samozanosu dodeljeni životni rok, Kavafijevi
junaci nisu u stanju da izađu izvan njegovih granica. Njihova slika o
životu graniči se sa sadašnjošću. Svi su oni nesposobni da predvide
svoju sudbinu. Po tome se i razlikuju od autora, koji ih posmatra

23
okrenuvši se: njihova budućnost je njegova prošlost. Tako Kavafi
uvodi u istoriju ironičnu dimenziju. Forma njegove ironije je –
ćutanje. Izuzimajući sebe iz pripovedanja, on dopušta drugima da se
iskažu. Autor se ne meša, ne presuđuje, ne iskazuje pristrasnost. On
ćuti jer umesto njega govori vreme.
Šta Dovlatov ima s tim? Pa, to, da tu krajnje originalnu tačku
gledišta sa Kavafijem deli i naše skrajnuto pokolenje, čijim je glasom
govorio Dovlatov.
Radi se o tome da je sa horizonta Dovlatovljeve proze sovjetska
vlast iščezla mnogo pre svoga kolapsa. I sam to ne primećujući,
Dovlatov je gledao na nju kao istoričar – naravno u onom smislu koji
je toj reči pridavao Kavafi.
Osnovno u tom pogledu nije mudrost nego smirenje: mi vidimo
ne ono što znamo nego ono na šta gledamo. Ni manje, ali ni više.
To nije tako jednostavno. Jer nas su učili da istorija, kao život,
ima svoj početak i svoj kraj. Da uvek poseduje smisao koji osmišljava
naše trajanje. Stati oči u oči sa stvarima znači odreći se pretenzije
razumevanja njihove međusobne povezanosti. Opet smo se obreli u
svetu koji se ne dâ objasniti – ni mahinacijama vlasti ni ćudima zle
volje.
Kao ni Kavafi, ni Dovlatov nije ulepšavao nego je provocirao
realnost, nagoneći je da se iskaže tamo gde joj je glas najprodorniji –
u robijašnici: „Osmotrio sam baraku. Život u svoj svojoj golotinji.
Sve mi je to bilo poznato. Prost i jednoznačan smisao stvari.”

Japanci nikada ne govore o ratu. Pričajući o njemu treba se ili

hvaliti ili žaliti se – a i jedno i drugo je nespojivo sa pravilima
pristojnosti. Nešto slično se dešava i sa robijašima. O prošlosti oni
obično pričaju anegdote.
Priče bivših zatvorenika su često urnebesno smešne, ponekad
dirljive, retko duboke ali nikada tragične. O strašnom se ne govori –
to je pozadina, crna kao školska tabla, na kojoj crteži kredom

24
izgledaju izrazitiji.
Sinjavski je, na primer, i o Mordoviji govorio sa simpatijama.
Pričao je da posle povratka u Moskvu, nije mogao da se odvikne od
javljanja nepoznatim ljudima, kao što je to bio običaj u logoru. A
zašto je mrzeo kašu i zašto je jeo pokrivajući dlanom usta mogu
samo da pretpostavim.
U našem krugu je logorska tema bila dosta prisutna. Sâm
Dovlatov je bio nadzornik, među zajedničkim poznanicima bilo je
mnogo nekadašnjih čuvenih robijaša, poznatih doušnika, čak i jedan
islednik. Učestvujući u njihovim razgovorima, Sergej je više voleo da
sluša nego da govori. Možda i zbog toga što je veoma držao do svog
logorskog iskustva.
Sa izvesnim uvažavanjem se odnosio prema lopovima, s
ushićenjem je govorio o njihovom žargonu, imaginaciji, manirima.
Ponosio se svojom popularnošću među bivšim zatvorenicima.
Uza sve to Dovlatov nije imao zabluda u vezi s njima, i nije ih
idealizovao. Nije bilo, naravno, ni one zavisti prema mangupima
koja često leži u osnovi ponekog kompleksa intelektualca.
U Dovlatovljevom koordinatnom sistemu robijašu pripada uloga
alarma. Kriminalac je neotuđivi deo sveta, kao što su to akademik ili
balerina. Život ne podleže redakciji, on je totalan, celovit, nedeljiv.
Ili prihvatate svet kakav jeste ili vraćate Tvorcu ulaznicu.

Nedavno su mi došla do ruku Dovlatovljeva pisma iz armije.

Sergej ih je pisao ocu iz logorâ u kojima je služio vojni rok. Skoro u
svakom ima stihova. Zapanjujuća smesa banalnosti i groteske,
trivijalnosti i preciznosti – oberjuti1 uz harmoniku. Ali junaci u
njima su već dovlatovljevski:
. . . . . . . . . . . . . . . .
1
Ruska skraćenica OBERIUT od „Obъedinenie Realьnogo Iskusstva” – „Udruženje
realne umetnosti”, osnovano 1927. u Lenjingradu. (Prim. prev.)

25
 Na stanici metroa između stubova,
Kolonjsku vodu piju tipa dva.
Iz ćoška riblje kosti oči bodu
Na uglačanom i mermernom podu.

Ponekad iz stihova izviruje i autor, sa kojim nam tek predstoji

podrobno poznanstvo u Dovlatovljevim pričama:

Setih se prošlosti svoje,

Detalji u mozgu se roje:
Voleo sam žene,
A i one su volele mene.

Bile su ružne i dične,

Izgubljene u tmuši dana,
I mada tako različne
Ista im beše mana.

Ležim na zemlji tako,

Kiselu travku grickam,
I shvatih da ih lako
spojih jedino – ja sam.

Naravno, najčešća tema je logor.

O tajgi druga beše slika:
surova, hrabra i velika.
Onda se štroka stvori na slici
I posta tesno ko u pivnici.

„Leži tajga, utonula u muk,

snežni, beli i divotni.”
Kuvanog kera glabaju kuk
kraj vatre „doživotni”.

Ni traga kantovskoj lektiri,

Iz mene beštija sad gviri.
Nisu me zalud, cvikeraša,
Na karti gubila tri pokeraša.

26
 Najviše mi se dopala pesma u kojoj Sergej napipava centralnu
ideju svoje Zone. Zove se „Uspomeni N. Žabina”:
Evo jednog kulaka,
podmuklica, lopina.
Kod potoka leži raka
Nikolaja Žabina.

Tu je konac mojoj priči.

Nema više ič.
A bolji je ipak živ
Nikolaj Arkadjevič.

Zona je za Sergeja bila ako ne najdraža ono najvažnija knjiga. Nju

nije sakupljao nego stvarao – promišljeno, uporno i pedantno.
Objedinjujući logorske pripovetke u ono što je nazvao povešću,
Dovlatov je sam sebe komentarisao. Prvi put je pokušavao da objasni
šta je to doneo u književnost.
Nije mogao to da učini a da se prethodno ne razabere u
prethodnicima – Šalamovu i Solženjicinu. Jednoga je Sergej voleo,
drugog uvažavao.
Osim Paramonova, niko od nas nije lično sreo Solženjicina.
Njegova nedostupnost izazivala je zajedljivost. Govorilo se da
Solženjicinova deca, zaključavši se u toaletu, čitaju Limonova.
Fotografija Aleksandra Isajeviča u kratkim pantalonama na
teniskom terenu kružila je od ruke do ruke. Najdalje je otišao
neizbežni Bahčanjan koji je sačinio foto-album „Sto Solženjicinovih
prezimenjaka”. Ukratko, tretirali su ga kao člana politbiroa – ma šta
rekao, sve je ispadalo smešno. Imajući to na umu, Dovlatov je pisao:
„Zemlja je okrugla jer se okreće, a kokoške nose jaja kao svi mi,
uključujući i Solženjicina.”
Sve to nije smetalo Sergeju da šalje Solženjicinu svaku svoju novu
knjigu. Za tu priliku je smislio posvetu koja isključuje mogućnost
poniženja: smatraću, veli, za čast ako knjiga nađe sebi mesto u vašoj

27
biblioteci. Dok je Sergej bio živ, Solženjicin nije odgovarao. Sada
kažu da je sve pročitao i pohvalio. Ispostavilo se da imaju mnogo
toga zajedničkog.
Ponavljajući za Solženjicinom, Sergej je govorio da ga je upravo
robija načinila piscem. Kao i za Solženjicina, logor je postao za
Dovlatova „pohođenje naroda”. Robija je otkrila Sergeju ono što je
posle dvadeset godina nazvao „istinom”: „Bio sam zapanjen
dubinom i raznolikošću života… Po prvi put sam shvatio šta je to
sloboda, surovost, nasilje… Sreo sam slobodu iza rešetaka.
Okrutnost, besmislenu kao poezija… Ugledao sam čoveka, u
potpunosti svedenog na stanje životinje. Video sam čemu ume da se
raduje. I smatram da sam progledao.”
Robija je kao abrevijatura života: odbacujući sve kulturne slojeve,
ona ljušti život do samog mesa, do egzistencije, do čistog postojanja.
Kada je „trenutak istine” sustigao Dovlatova, on nije bio robijaš
nego nadzornik. Položaj autora nije promenio temu, nego odnos
prema njoj.
Uverivši se da sa jedne strane rešetaka nije bolje nego sa druge,
Dovlatov je odbio da prizna njihovo postojanje. „Sa obe strane
barijere proteže se jedinstveni i bezdušni svet.”
Robija je ili svugde ili nigde – to je zaključak koji je Dovlatov
doneo iz zatvorskog obezbeđenja. Tu se razišao sa Solženjicinom:
„Po Solženjicinu – logor je pakao. A ja mislim da pakao
predstavljamo mi sami.”
Zatvor kod Solženjicina dobija providencijalni značaj: u gulagu se
odvija slivanje gornjih i donjih slojeva, gulag postaje sredstvo
ujedinjenja inteligencije i naroda, razdvojenih još od vremena Petra;
gulag je duhovno pregnuće sabornosti, za koje je cena patnja
nevinih, gulag je – oruđe ruske sudbine koje ujedinjuje vekovima
razdiranu zemlju.
Iz Solženjicinove koncepcije sledi da, prošavši kroz oganj logora,
ruska književnost može da izvrši svoju večnu misiju: ne samo da
pođe u narod nego i da dođe do cilja.
Solženjicinov moralni imperativ je – osmisliti iskustvo gulaga u
kontekstu cele nacionalne tragedije, pronaći mu mesto u sklopu
univerzuma.
Upravo u tom pogledu Šalamov negira značaj zatvora.

28
Robijašnica je za njega – minsko polje metafizike, gde pod
nevidljivim teretom iskušenja počinje da teče, kao metal pod
pritiskom, sama stvarnost. Tu ona postaje kolebljiva, groteskna,
apsurdna. Kod Šalamova zatvor izmešta čoveka izvan zagrada sveta,
on je – apsolutno, besmisleno zlo.
Dovlatov se s tim nije slagao: „Donekle sam poznavao Varlama
Tihonoviča. Bio je to izuzetan čovek. Pa ipak se ne slažem. Šalamov
je mrzeo zatvor. Ja mislim da to nije dovoljno. To osećanje još ne
znači ljubav prema slobodi. Pa čak ni mržnju prema tiraniji.”
Razgovor Dovlatova sa Šalamovom nije nikada prestajao – u
sporu sa njim Sergej je brusio svoje principe. U jedan takav dijalog
stavio je i mene. „Opaki Genis mi je rekao: 'Stalno se bojiš da ne
ispadne kao kod Šalamova. Ne boj se. Neće ispasti…' Razumem, to je
onako, blaga prijateljska ironija. Pa ipak, zašto bih prepisivao
Šalamova? Mene zanima život a ne zatvor. Ljudi, a ne monstrumi”.
Sergej nije mogao da prihvati Šalamovljevu osudu zatvora, jer je
upravo tamo shvatio da na svetu ništa nije crno-belo.
Sergej je mrzeo čak i šah.

U Zoni je opisan događaj koji je Sergej voleo da prepričava. Reč je

o tvrdokornom zatvoreniku koji odseca sebi prste da ne bi radio. U
tekstu se ćutke ubogaljuje: „Kupcov koraknu u stranu. Zatim lagano
kleknu pored panja. Položi levu ruku na njegov žuti, hrapavi,
treperavi presek. Zatim zamahnu sekirom i spusti je sve do tupog
zvuka.”
Ali, sećao se Sergej, u stvarnosti je Kupcov prvo izgovorio jezivu
rečenicu: „Gledaj kako odskaču viršle.”
Tada mi nije bilo jasno zašto je Sergej žrtvovao taj upečatljivi
detalj. Sada sam, čini mi se, shvatio. Priča je građana kao duel
snažnih ljudi – nadzornika i dovitljivog lovca na rupe u zakonu. Duel
se odvija po romantičarskom scenariju: Merime, Igo, Džek London,
čak i Gorki. Ali je finale Dovlatov namerno pokvario – poništio je

29
očitu tačku. Izbacivši efektnu završnicu, Sergej je prigušio priču, kao
opušak ispljuvkom.
Učinio je to zato da izvrši smenu junaka. Dovlatov u jednom
trenu, kao Tolstoj u „Gazdi i radniku” (njegovoj omiljenoj priči)
usmerava čitaočeve simpatije s nadzornika na lopova.
Dovlatovljev nadzornik je silovit, pa zato i vrši nasilje nad
prirodom, primoravajući na rad lopova s pedigreom. Pred nama je
zaslepljen čovek koji se iz sve snage trudi da ispravi svet, navukavši
mu brnjicu univerzalnog zakona.
Život je, a ne pravičnost, na strani lopova koji do kraja brani svoju
prirodu od tuđih pokušaja da je slome.

30
 Volite li ribu?

Dovlatova sam dobro poznavao. U početku manje, ali može se

reći da se naše poznanstvo nastavilo i posle njegove smrti. Sa mrtvim
Dovlatovom sam se, možda, i bliže sprijateljio nego sa živim. Ne radi
se o zagrobnim fenomenima, jednostavno je u pitanju životno doba.
Umro je u četrdeset osmoj a meni je sada četrdeset i pet. Razlika se
munjevito smanjuje. I što ga više sustižem, sve ga više razumem, a
ponekad i prepoznajem.
Uvek sam imao starije prijatelje. I to toliko, da sam se ponekad
neumesno šalio: moraću za sve vas da pišem nekrologe. Paramonov
mi je mnogoznačno replicirao: „Četiri starca nose kovčeg junoše.”
Boris ne voli infernalne aluzije. Jednom, kad sam ga prekoreo
zbog tvrdičluka – kao, ionako nećeš poneti u grob – nadmeno je
odvratio: „To ćemo još videti.”
Paramonov voli da hvali kapitalizam, konzervativizam, a više od
svega: malograđansku sreću. Ipak, ima u njemu i nečeg od
revolucionarnih demokrata, tipa Pisareva ili Belinskog. Samo Boris
može da telefonira u osam ujutru da bi saznao kako se odnosiš
prema pitanju besmrtnosti duše. Uostalom, on ne liči toliko na ruske
pisce koliko na njihove junake, uz to na sve zajedno – od
starosvetskih spahija do Svidrigajlova, od Oblomova do Karamazova
– i opet liči na sve njih, uključujući i nečastivog.
Paramonov može svakoga da izvede iz takta. U pismima, Sergej
priča kako je više puta poželeo da ga zadavi, ali je uvek prevagnula
ushićenost njegovom „retkom osobinom – intelektualnom
nesebičnošću”.
I stvarno, na putu do, koliko spornog toliko i notornog zaključka,
Paramonovljeva misao izvodi takve bravure da ih pratiš bez obzira
na rizike date putanje. Zanet „filozofemom” na ruski način, Boris
razbacuje pregršti svojih bisera od kojih bi svaki, nekom čuvarnijem

31
vlasniku, bio dovoljan za disertaciju.
Tako je u jednoj radio emisiji Paramonov usput izrekao misao
koja objašnjava Dovlatovljevu popularnost u Rusiji: njegov lirski
junak – pozitivni zatvorski nadzornik – pomirio je onu polovinu
naroda koja je robijala, sa onom koja je hapsila.
Iako mlađi od svojih prijatelja, nisam bio gluplji već odlučniji od
njih. Veoma sam voleo da diskutujem, sve do svoje pobede, naravno.
Pri tome se argumenti sabesednika slušaju kao od bede, iščekuješ
svoj red k'o ozeb'o sunce. A u stvari, najbolji vid komunikacije je
uzajamno preciziranje formulacija. Razmena mišljenja je korisna
samo kada možeš da razuveriš sebe, a ne drugoga.
S te tačke gledišta Dovlatov je bio najgori mogući sabesednik. Ni
sam nije rasuđivao, a ni drugima to nije dopuštao: u sporu s njim
svaka koncepcija se kočanjila na usnama kao ovčiji loj.
Sergej je priznavao jedan jedini žanr razgovora – naizmenične
monologe.
Pri tome je važno znati da Dovlatov nije bio samo profesionalni
pripovedač, nego i slušalac. Upravo stoga je razgovor s njim bio
pravo mučenje. Namećući svoj manir komuniciranja, on je svakoga
uvlačio u pričanje dogodovština, primoravajući ga da se takmiči s
njim.
Lukavstvo se sastojalo još i u tome što je Dovlatov znao sve svoje
storije napamet, mada ih je interpretirao s tobožnjom nevinošću i
pritvornom prostodušnošću. U skladu sa partiturom, vešto je
zamuckivao, mumlao, meketao, kobajagi grcao u potrazi za
potrebnom reči, koju bi mu oni najbezazleniji žurno dodavali.
Efekat – grohotni smeh, kojim se neizbežno završavao svaki
Dovlatovljev skeč, postizan je takvim, reklo bi se jednostavnim,
sredstvima, da je podsticao i ostale. Unapred se gušeći od smeha,
drugi pripovedač je prihvatao poziv na dvoboj. Ali, izašavši na ring,
odmah bi uviđao da je uvodni deo otegnut, da mu nedostaju reči, da
su mu karakteri bledunjavi, da je situacija nejasna, a umesto
kulminacije – ćorak: „Eto, tako vam je to bilo.”
Neprijatno ćutanje svedoka te scene bilo bi krunisano
Dovlatovljevom završnom opaskom. Brižno i sadistički, natenane bi
se raspitivao: „A sad nam, molim te, objasni, zašto si ovo ispričao?”
Ova mučiteljska operacija bila je neosporno korisna za mlade

32
literate (iskusni pisci slušaju sebe sa takvim uživanjem da ne
primećuju reakciju okoline). Sergejeva izrugivanja usađivala su
poštovanje prema realnosti. Po Dovlatovu, slučaj se ne priča „svojim
rečima” nego se „citira”, tako da se sačuva živopisnost sirovog
materijala, tog „divljeg mesa” koje je, u poeziji, jedino i cenio
Mandeljštam.

Stvar je još i u tome, što su njega svi voleli. U njegovom prisustvu

svi su se ponašali kao u društvu s manekenkom – češće su se šalili,
glasnije smejali, nametljivije gestikulirali. Jednom sam, čitajući
članak o Sergeju, pobrkao pol autora – muškarci retko pišu tako o
sebi sličnima. Ljubav prema Dovlatovu je bila isključiva, zavidljiva,
iskrena i, kao i svaka druga, zaslepljena. Sergej je kapriciozno
menjao favorite, sledeći svoju čudovišno zamršenu emocionalnu
logiku.
Ranije sam mislio da je samo meni bilo teško da razgovaram s
Dovlatovom, ali se ispostavilo da to nije tako. Vagrič Bahčanjan –
emigrantski Nasradin Hodža, gde on okom tu svi skokom – priznaje
da je, kad je razgovarao s Dovlatovom, stalno strepeo da ne bubne
neku glupost.
Sa mnom je bilo još gore. Sergej je saznao da imam sina tek pola
godine od njegovog rođenja. Mada smo se tada sretali skoro
svakodnevno, nikako nisam mogao da odaberem žanr za tu novost.
Zamislite sebi druga u pijančenju s kojim se može razgovarati samo
u stihovima!
Doduše, Sergeja to ne bi zbunilo. Mogao je da rimuje
kilometrima. Slao nam je obično stihovane poruke. Kad nam je
predavao svoje priče (Vajl i ja smo se spremali da o njemu napišemo
studiju), propratio ih je sa dva katrena:
Rasteravši mamurluka trag,
Na Golgotu rada glavinjam.
A mira mi ne dâ neki vrag,
Priče svoje rado ću da dam

33
 Gde ne okivaju u gvožđa,
Jer ste jezičinu veštu vašu,
Keretine dve iz grožđa,
I vi umakali u istu kašu.

Jednom je prilikom Dovlatov obećao strasnom ljubitelju poezije

Ediku Štajnu da će svaku čašu propratiti jednim katrenom. Pred
zoru, kad se nakupilo stihova za „Manas”, krenusmo na rečni
vodopad. Dovlatov je gadljivo izbegao kupanje, rekavši da je već
oprao zube. Onda je neumorni Štajn smislio da igramo fudbal. Mada
je u svoj tim uzeo samo mog sportski građenog brata, dok je nas bilo
trojica, snage su ispale neravnopravne: posle prvog šuta u loptu Vajl
je legao a Dovlatov pripalio cigaretu.
Sergej je mrzeo sve što ne predstavlja književnost. Tek što smo se
upoznali, pitao sam ga da li voli ribu. Teško je poverovati da jedno
bezazleno pitanje može izazvati takvu buru. „Bezumniče”, grmeo je
na sav glas, „voleti se može Fokner.”
Ribu je voleo njegov otac koji je imao retko prezime Mečik.
Smatrao je da je upravo od njega i dospelo u Poraz Fadejeva, s kojim
je išao u istu školu u Vladivostoku.
„U očevom životu”, pisao je Dovlatov, „riba zauzima isto mesto
kao u Tolstojevom životu – religija.”
Donat Isaakovič to nije poricao. Prema književnosti je osećao
veće poštovanje nego prema sebi ili rođacima. Zaključujem po tome
što, kada bi u Dovlatovljevim knjigama sreo svoje ime, on, za razliku
od drugih sinovljevih žrtava, nikada nije nastojao da ispriča šta se
stvarno dogodilo.
Osim toga, Donat Isaakovič je zaista i voleo da pojede. U svojim
pričama ličio je na Hemingveja – uvek je spominjao gde su pili i šta
su jeli. Za trpezom je Mečik bio neumoran i elegantan. Za osamnaest
godina poznanstva nijednom nisam video gornje dugme njegove
košulje. Čak je i pred poštara izlazio u sakou.
Donat Isaakovič je pisao mnogo i sa uživanjem, ali više od svega
mi se sviđa njegov testament: naredio je da mu se na sahrani ne
tuguje, i da se bez moranja ne ide na groblje.
Dovlatov nije voleo ribu, nego meso, naročito kotlete. Tvrdio je
da ih je jednom pojeo čitavo brdo. Dopadala su mu se, pisao je,
„tehnički jednostavna jela. Nešto čvrstog oblika, krto i lako podložno

34
usitnjavanju. Kao pošten kotlet”.
Ili, dodajem ja, taške s mesom, koje me je naučio da pravim od
korejskog lisnatog testa. Znao je da sprema i pasulj čorbu, a jednom
je, da bi uverio suprugu Lenu da je trezan, skuvao – umesto jela koje
je slučajno prolio – šči od salate koju je pobrkao sa kupusom.
Ukratko, Dovlatov je preuveličavao svoju kulinarsku
neizbirljivost, jer je ona ulazila u njegovo vjeruju: „Ne može se biti
deklarisani pesnik i zanimati se za tamo neke finske tapete.”
Poziv pisca ne ostavlja lufta. On mora da deluje s astronomskom
istrajnošću. Autora i knjigu povezuju posebne uzročno-posledične
veze – kao pod i orman. Ulegnuće koje ostaje na tepihu – rezultat je
stalnog pritiska.
Pod takvim pritiskom uleže se ne samo pod, nego i realnost. Ona
i jeste elastična, mada ne više nego hauba automobila.
Uostalom, češće mi dolazi na um vlažna livadska stazica: koraci
sabijaju tlo, istiskuju mlazeve vode, stazica postaje kanal. Tako se
menja topografija delića realnosti koji često pohodimo. Pisac se
oslanja na realnost do trenutka kada u njoj ostavi svoj trag. Ako mu
je to pošlo za rukom, mi s čuđenjem otkrivamo da život podražava
književnost. Uobrazilja je izmenila realnost. Reč se – i doslovno –
ovaplotila.
Harms je maštao o tome da piše takve stihove kojima bi se prosto
mogao razbiti prozor, kao kamenom.
Štos je u istrajnosti. Pisac je uvek i svuda obuzet jednim: on čeka
da kroz njega, kao bambus u kineskoj torturi, proraste književnost.
Budući piscem, autor do poslednje kapi cedi iz života sve što ne
predstavlja književnost. A i tada umesto ulaznice dobija lutrijski loz.

Dovlatovljev život s književnošću bio je tako dug da je, kao brak,

zahtevao formalno ozakonjenje – u vidu objavljivanja. Dovlatovljeva
junakinja nije, kao kod Bulgakova rukopisna, nego štampana knjiga.

35
 Sada kada je tržište knjiga, i to prvo, postalo pravo, štamparska
mašina se ne razlikuje od one što štancuje novčanice: hartija u
koloru. Ali ranije je knjiga i te kako menjala na stvari. I ne samo zato
što se mogla trampiti za „finske tapete”. Kao i svaki obred, knjiga je
bila prazna i neophodna formalnost. Izaći na svet – značilo je
inicijaciju, ulazak autora u književnost, ne pod njegovim, nego pod
njenim uslovima.
Bilo mi je teško da to razumem. Magija štamparije me nije
doticala – tamo sam radio, kao šef slovoslagača u ruskim novinama.
Sprat niže bila je knjižara devedesetogodišnjeg esera Martjanova,
koji je bio poznat po tome da je promašio kad je pucao u Lenjina. U
njegovoj radnji sam se svega nagledao – od Gogolja u KGB do
monografije koja počinje rečima: „Kao što je svima poznato,
Atlantida se nalazila na mestu potonule Lemurije.” U emigraciji vas
ništa ne košta da objavljujete. Tačnije košta, ali ne baš skupo, pa zato
i ima knjiga kao pleve.
Dovlatov se prema štampanju odnosio drugačije. Naravno, i u
Rusiji je bilo sijaset knjiga za koje je on smislio zajednički naslov
„Karavan ide u nebo”, ali one mu nisu smetale da uvažava ritualnu
prirodu književnosti.
Virtualna samizdatska knjiga postoji u svetu ideja zajedno sa
drugim apstrakcijama. Ima aromu neobaveznosti, proizvoljnosti i
sablasnosti. Rukopis je nalik noktima: intimni deo autora, koji
vremenom počinje da ga tišti. Živeti odveć dugo sa rukopisom je
nehigijenski, duhovno neuredno. Zaražujući autora, neobjavljeni
rukopis počinje da gnjili, smetajući novome da raste. „Tečan”,
neskrutnut u tipografske redove, tekst provocira sada već uzaludne
izmene. To je kao sa odraslom decom – nedostaci su neosporni, ali
kasno je za batine. Autor se oslobađa od osećaja nezavršenosti
rukopisa, tek kada ga opremi u korice. Objavivši ga, on može makar
privremeno da se oslobodi od svog nesavršenstva.
Rukopis koji nije postao knjiga – to je košmar cele jedne
generacije. Njen glas je i bio Dovlatov, koji je debitovao poligrafskom
fantazmagorijom: Nevidljivom knjigom.
Uspevši da materijalizuje u „Ardisu” svoje prvo priviđenje,
Dovlatov nije prestao da objavljuje. Nakon jedne posete, Rejn je
posle pričao moskovskim prijateljima: „Dovlatov je napisao dva
metra književnosti.”

36
 Sergeju se dopadala gruba materijalnost knjige, njena neosporna
predmetnost, pouzdana ukorenjenost u vremenu. Knjiga je –
propusnica u biblioteku budućnosti. Stalno se bakćući sa svojim
književnim zaveštanjem, Dovlatov se prema toj budućnosti odnosio
s odgovornošću koja mi je do sada ostala neshvatljiva.
Sergej je verovao u nužnost književnog kontinuiteta. Bilo koja
knjiga za njega se formalno nije razlikovala od onih koje su napisali
klasici. Decidirano je o tome govorio na konferenciji Trećeg talasa u
Los Anđelesu: „Svako od prisutnih može da otkrije u ruskoj kulturi
svoga dvojnika.”
Tragedija svake „nevidljive knjige” je u tome što ona nastavlja
književnost na izopačen način. A Dovlatov je žudeo za normom.
Otuda je i u Rusiji „perestrojke” prednost davao zvaničnim državnim
izdavačima a ne avangardistima i privatnicima. „Hoću da dobijem
kusur”, govorio je Sergej, „tamo gde su mi zakinuli.” Nije ga vodila
žudnja za osvetom, nego za redom, što je, uostalom, jedno te isto.
Dovlatova je do te mere nervirala za Ruse normalna
protivurečnost između formalnog i faktičkog, da je, kada su mu u
jednoj reorganizaciji novina predložili da formalno ustupi mesto
glavnog urednika radi faktičkog rukovođenja Novim Amerikancem, on
odlučno odabrao ono prvo.
Svoj književnički status branio je sa skrupuloznom odlučnošću.
Godinu dana pre smrti, Sergej je pisao u Lenjingrad: „Ne bih želeo da
doputujem prosto u svojstvu Jevreja iz Njujorka, nego u svojstvu
književnika. Navikao sam na taj status i ne bih da ga se odričem
makar i privremeno.”
Mislim da nije posredi nadmenost nego sujeverje. Nadao se – kao
i svi autori, uludo – da će ga književnički status spasti od
„uobičajenog straha pred praznim listom papira”. Zarad toga je
Dovlatov dokazivao sebi ono u šta niko nije ni sumnjao. On se celog
života borio za pravo da radi ono što je celog života i radio. Ta borba
je postala i drama, a i tema, njegove književnosti.
Biće da ga je na kraju zamorio taj lanac tautologija. U svom
poslednjem intervjuu Dovlatov se žalio da se prema književnosti
odnosio „s preteranom ozbiljnošću”.
Sada mi se čini da bi tema razočaranja u književnost mogla da
zaokupi Dovlatova isto koliko i tema očaranosti njome. Nešto slično
je i meni govorio, ali ja nisam čuo. Tada mi se to nije činilo čak ni

37
glupošću, nego tako, kao neki šum. Niče je tvrdio da možemo
pročitati samo ono što već i sami znamo.

Novine su za Dovlatova bile negde između života i knjige – ceo

život je proveo po redakcijama. Bez kontakta sa štampanom
produkcijom Sergej je padao u depresiju i onda se nije libio ni
najobičnije periodike – uključujući i ženske i humorističke časopise,
a jednom je čak bio pokrovitelj jednokratnim novinama s
neverovatnim nazivom Masja.
Pri tome Sergej žurnalistiku nije, mislim, iskreno voleo. Do tuđeg
mišljenja, kao ni do sopstvenog uostalom, koje je bilo ili slučajno ili
banalno, nije mnogo držao. Cifre su mu išle na nerve, činjenice –
pogotovo one verodostojne – takođe. Ostale su samo književne
pojedinosti koje je uhodavao na poligonu novinske rubrike.
Ni izdaleka nije sve ono što je Dovlatov tu sročio bilo fušeraj. I
opet nije uzalud tvrdio: „Kada pišem za novine, menja mi se
rukopis.”
Novine je voleo zbog nečeg drugog – zbog one „tipične atmosfere
redakcije, s njenom napetom, grozničavom jalovošću”.
U novinama se Dovlatov osećao sigurnije nego u književnosti, jer
je tu raspolagao viškom superiornosti, kao automobil sa šest
cilindara. Sergej nije u novinama video arenu svojih, nego tuđih
književnih ambicija.
U redakciji su ljudi posebno ranjivi, jer pretenduju na više nego
što novine mogu da im pruže. Reklo bi se da one ovekovečuju
trenutak, a u stvari – samo ulepšavaju njegov leš. Ipak, u samoj
efemernosti novina postoji tanana privlačnost – nalik plemenitom
savršenstvu kule od peska.
Novinama je svojstvena tuberkulozna lepota. Prolaznost
novinskog života pridaje im – i opet tuberkulozni – intenzitet. Ovde
s nezdravom euforijom otpočinju romanse, rađaju se i umiru
reputacije, sklapaju savezništva, pletu intrige.

38
 Stalnost promena, Braunovo kretanje života, neprekidna buka
haosa – u novinama je Dovlatov nalazio sve ono iz čega je bila
sačinjena njegova proza. Otuda se u našem Novom Amerikancu on i
nije ponašao kao urednik, nego kao režiser. Nadzirao je igru
ambicija koje je sam kočio, saosećao sa samoljubljima koja je sam
povredio, zauzimao se za uspostavljanje prava koja je sam
narušavao.
Novine su bile njegova beležnica, njegov koncept, njegov roman.
Može biti da mu zato i nije uspela povest Nevidljive novine: ona je bila
samo kopija originala.

39
 Metafizika greške

I majka i žena Dovlatova radile su kao korektori. Nije ni čudo što

je bio opsednut štamparskim greškama. U njegovoj porodici svi su se
vazda baktali s greškama.
Nije bilo milosti ni prema usmenoj reči. Pogođeni
krasnorečivošću Dovlatova, sabesednici su mu, ne jedanput,
prebacivali da govori kao što piše. U njegovom govoru zaista nije bilo
omaški, čak ni u kongruenciji, nije bilo nasumičnih, škart rečenica.
Što se tiče akcenata, bio je u stanju da svoje bližnje načisto izludi. Ja
sam, na primer, unapred uvežbavao teže reči. Ni to nije pomoglo: u
njegovom prisustvu sam činio čas idiotske čas istančane omaške. Ko
bi, recimo, osim Dovlatova, znao da u reči „idolopoklonik” akcenat
pada na četvrto „o”?
U tekstovima je greške doživljavao kao prave tragedije. Uočivši
grešku u knjizi prispeloj iz štamparije, prvo je preživljavao, zatim se
vređao – odjednom na sve, uključujući i sudbinu, pa bi seo i ispravio
grešku u svim autorskim primercima. Sada i sâm tako postupam, ali
ranije sam prema greškama imao mnogo popustljiviji stav. Naročito
prema svojima – na fakultetu sam bio čuven po tome što sam reč
„matros” napisao sa dva „s”. (To nije ništa! Šklovski je, kažu, pisao
reč „umetnost” sa dva „m”).2
Štamparske greške nisu uvek loša stvar. One su te, po Čapekovim
rečima, koje zabavljaju čitaoce novina. Što se tiče sovjetske štampe,
zbog njih su je i čitali. Jedni su zlurado govorili da su u Pravdi istinite
samo štamparske greške, kao onaj famozni „govnokomandujući”;
drugi, pritajeni sadisti, maltretirali su redakciju skrupuloznim
spiskovima ogrešenja; treći su skupljali štamparske greške za
. . . . . . . . . . . . . . . .
2
Isskustvo umesto iskusstvo. (Prim. prev.)

40
trenutke nazdravljanja.
Stvar je u tome da štamparska greška poseduje ono zagonetno
svojstvo anegdote: ona nema autora. Svesno učinjena greška retko
kad je smešna. Zasmejava nas upravo nenamernost zbrke. Greška se
izruguje ne samo sa izokrenutom reči nego i govorom kao takvim.
Štamparska greška demonstrira ranjivost pisma, nesavršenstvo
govora, nezaštićenost jezika pred haosom koji uz šalu i smeh podriva
beživotnu ozbiljnost štampane stranice.
Smeh – to je naš aplauz slobodnoj slučajnosti, koja je uspela da se
probije do smisla.
Tako je, u televizijskoj emisiji koju sam uređivao u mladosti,
ispalo neko zamešateljstvo sa slogovima u nazivu filma. Dobili smo
istorijsko-partijski grupnjak „Revolucionarni kitolizis”. Sada mogu
tako nešto još i da snime.
Sergej je, kao i svi, voleo priče o smešnim greškama. O tome kako
je Aleškovski izdao knjigu posvećenu „dragim drekovima”, kako je
Glezer izdao knjigu memoara sa poluukrajinskim naslovom
„Čolovek s duplim dnom”. Ali najgori je bio njegov slučaj.
Pripremajući četrdesetogodišnji jubilej Brodskog, Dovlatov je
uzeo od njega pesmu za Novog Amerikanca. Nemajući poverenja ni u
koga, Sergej se osamio sa složenim tekstom. Prosedeo je nad njim
skoro celu noć ali ništa nije vredelo. Iz pesme je ispušteno jedno
slovo – dobili smo „Grobnicu nepoznatih salata”.3 Jubilarni broj sa
dotičnom „salatom” Dovlatov je u užasu uručio Brodskom, koji je
samo frknuo i rekao da je tako, možda, i bolje.
U svom purizmu Sergej je često cepidlačio. Komentarišući na
sednicama Novog Amerikanca članke kolega, uvek se izgovarao da ne
procenjuje sadržaj naših priloga nego isključivo čistotu jezika.
Pri tome je Sergej – jedini ne diplomirani saradnik novina –
ispoljavao neočekivana znanja. Kada je temperamentni Griša Riskin
napisao nešto o „beskućnicima u grubom brokatu” jedino je
Dovlatov znao da se brokat pravi od svile. Doduše, znao je, isto tako,
da ispolji neočekivano neznanje. Jednom prilikom se potrudio da
ispravi Stari u Drevni zavet.

. . . . . . . . . . . . . . . .
3
Igra reči: rus. soldat (vojnik), salat (salata). (Prim. prev.)

41
 Dovlatov je, po svojim rečima, imao „etičko osećanje pravopisa”.
Karakteristično je da i u ruskim stvarima njegovu zlovolju nisu
izazivale političke, nego gramatičke nakaradnosti. Sa osećanjem
bliskim građanskom revoltu otkrio je u Velerovoj knjizi, mirio
umesto mirisao i produguje umesto produžuje".
Sergejev odnos prema ruskom jeziku bio je svečan i prisan. U
njegovom uskliku „Kakva sreća – znam rusku azbuku!” nema
nikakve poze.
Prirodno je da pisac, koji godinama muku muči sa svakom
rečenicom, počinje da voli i poštuje otpor materijala. Putovanje od
velikog slova do tačke liči na rebus. Dugotrajne manipulacije
nagrađuju se nemuštim impulsom koji dovodi do pravog rešenja: na
onoj istoj elastičnoj nepodatnosti jezika, koja je smetala autoru, sada
se drži cela stranica, prožeta nevidljivim delovanjem silnica.
Dovlatov je mrzeo samo tuđe greške. Svoje ne samo da je
podnosio – on ih je tetošio. I štamparske greške je mrzeo zato što je
hteo da sam bude autor svojih grešaka. Jednom smo ispravili
omašku u Dovlatovljevom rukopisu; Sergej se razgoropadio, i
nikakvi rečnici nisu mogli da ga smire. Na kraju je prekucao – zbog
jedne jedine greške – celu stranicu, insistirajući da se u novinama
stavi fusnota „Omaška je puštena sa znanjem autora.”
Takve primedbe postoje i u Dovlatovljevim knjigama. Načinivši
svesnu grešku, Dovlatov hvalisavo poziva čitaoca da joj se divi. Tako
je, navodeći raskošan citat iz Getea, uneo u fusnotu: „Autorova
fantazija. Gete ovako nešto nije napisao.” Drugi put je priču započeo
upozorenjem: „Ovde i u nastavku očite su stilske neujednačenosti.”
Zanimale su ga i pogreške klasika. Zašto li je, pitao se Dovlatov,
Gogolj odbio da ispravi „štakaturu” a Dostojevski „okrugli sto
ovalnog oblika”? „Očito su – smatrao je on – greške i nepreciznosti
zbog nečeg drage piscima. A onda, znači, i čitaocima. Kod Dovlatova
je greška okružena oreolom istinitosti.
Greška – to je trag života u književnosti. Ona spaja imaginarno sa
realnim, kao pojedinačno sa opštim. Greška donosi vetar slobode u
zonu ograđenu pripovednom logikom. Ona je obeležje prirodnosti,
dok je bezgrešnost – očito izveštačena, a znači i beživotna tvorevina.
Svet bez grešaka, to je, baš kao i svaka druga utopija, opasna,
totalitarna fantazija. Ispravljajući, poboljšavamo. Poboljšavajući –
uništavamo.

42
 2

Breht je govorio da su voljeni samo oni srećni. Dovlatov je voleo

isključivo nesrećnike. Svaki nedostatak je dočekivao s radošću, skoro
pobedonosno.
Nedostatak – bilo moralni ili fizički – imao je ulogu greške, bez
koje čovek nije pravi, izvorni, junak sudbine i prirode.
Nesavršenstvo je bilo kruna ličnosti. Greška ju je činila pogodnom za
priču. Zato su Kinezi i ostavljali neoslikanim ugao pejzaža.
Kroz rupe u oklopu – neka su to poroci, prestupi ili bar ružne
navike – čovek se spajao sa amoralnim svetom, iz kojeg je i potekao.
Dovlatovljeva strast prema ljudskim slabostima bila je lišena
zluradosti i, otuda, u suštini, bez neke vajde. Sergeja nije rukovodila
svest o grehu, nego o praštanju. Doduše, ni to nije zlato, jer je
slabima praštao sve, a snažnima – ništa. Kada bi sreo jakog, ne bi se
smirio sve dok ga ne bi prikazao slabim.
To se najlakše postizalo uz pomoć novca. Kod svakoga je Sergej
vrebao i najmanji znak tvrdičluka, a ako mu se ne bi posrećilo, sâm
bi ga provocirao i iznuđivao.
Njegova galantnost je bila teretna. Ići sa njim u restoran bilo je
pravo mučenje. Oko računa se prepirao iz petnih žila, ali teško onom
ko mu je prepuštao pravo da plati račun.
Radi se o tome da ništa ne žigoše tako kao pohlepa. Gramzivost je
nalik veneričnoj bolesti. Pošto se od nje ne umire, ona ne izaziva
saosećanje nego gađenje. Kako nije punokrvan porok, ona ne može
ni da računa na oproštaj – samo na ismevanje.
Dovlatov je bio obuzet magijom novca. Stalno je govorio o njemu,
pisao, baš kao i Dostojevski. Hteo je i da se obogati na način junaka
Fjodora Mihajloviča: tras – i bogat čovek.
Dovlatova je fascinirala veza – naravno, posredna a ne
neposredna – novca i ljubavi. Čudio se privrženosti novca svome
gospodaru: Sergej je čvrsto verovao da su jedni rođeni za bogatstvo,
a drugi za siromaštvo, i da nikakve spoljašnje okolnosti nisu u stanju
da utiču na tu prvobitnu podelu. Ali najviše je cenio sposobnost
novca da svakog čoveka napravi smešnim.

43
 Sergej je imao složen odnos prema novcu, jer je on, kako god da
se uzme, pravi ekvivalent uspeha. Pa ipak, njegovi junaci su svi
odreda – gubitnici.
Hteo sam da ispravim „junake” u „najdraže junake” ali sam
shvatio da Dovlatov i nema drugih. Životni fijasko je upravo ono što
pretvara negativne junake, ako već ne u pozitivne, a ono u
podnošljive. Aura neuspeha miri autora sa svima. S funkcionerom-
urednikom kome su se rasparale pantalone, s majorom KGB-a koji
pije mlaku votku, sa kolegom-doušnikom koji je neomiljen kod
devojaka i, naravno, s nebrojenim pijancima koje votka čini ljudima
„neizrecive plemenitosti”.
Šta sve to znači? Milosrđe? Nisam siguran. Tu se, po mom
mišljenju, radilo o drugom: Dovlatov je gustirao propadanje. U
okvirima njegovog sveta svako savršenstvo je – pogubno.
U suštini, to je religija luzera. Njena osnovna dogma jeste
nezaštićenost sveta pred našim uspehom u njemu. Što je više uspeha
i posledice su pogubnije. Vrhunska efikasnost bi i sâm život učinila
nemogućim. Zamislite samo kolektivizaciju koja bi u potpunosti
uspela, savršenu rasnu čistotu, tajnu policiju koja deluje bez
zamerke. „Uralmaš” koji sa stopostotnim učinkom prerađuje
okolinu u traktore bio bi efikasniji od atomske bombe.
Jedina zaštita sveta pred našim neukrotivim stremljenjem prema
uspehu jeste – nesavršenost same čovekove prirode. Sposobnost
činjenja grešaka – to je naš ugrađeni sistem samozaštite. Otuda
greška ne nagrđuje nego dopunjuje svet. Debakl i uspeh nisu
antiteze, nego polovi jednog te istog globusa. I u tome se sastoji
metafizičko opravdanje greške. Bahatost, lenjost, pijanstvo jesu
razorni ali i spasonosni, jer, istrebivši poroke, ostajemo nasamo sa
vrlinama, od kojih tek ne možemo očekivati milost.

44
 3

Dovlatov je sjajno crtao. Nikada nisam primetio da rasejano

škraba, čak ni na salveti. Možda zato što nije imao poverenja u
podsvest. Obično je pravio karikature – duhovite i tačne. Sve što bi
započeo i završio bi, uredno smeštajući crtež u određeni format. Kao
da ga je sama hartija vaspitala – pravio je koncepte ne samo za pisma
nego i za poruke od dve reči.
Dovlatovljevi crteži ni po čemu se ne razlikuju od njegove proze i
upravo zato ne idu uz nju kao ilustracija. Za to su najpogodniji crteži
„mićka”4 Aleksandra Florenskog koji je opremio četvorotomnog
Dovlatova. Efektnost je tu postignuta suptilnim kontrastom forme i
sadržine: sličice su pravljene tako kako bi ih nacrtao ne sam autor
nego njegovi junaci. Spoljašnja protivurečnost strogosti i aljkavosti
anulira se srodnošću pogleda na svet: radi se o pticama iz istog jata.
Florenski je pričao da je odlučio da prihvati posao tek pošto je
doznao da i Dovlatov zalazi u istu pivnicu.
Stil Florenskog podseća na Sergejevu instrukciju za prikazivanje
Karla Marksa: razmazati običnu mrlju – i gotovo. Glavni junak
Florenskovih crteža je – linija. Debela, lenja – kako se crta opuškom.
I uvek sve čudesno štima, dok u ovim mastiljavim krmačama
razaznajemo Dovlatova i njegove junake – od Puškina do jazavičara
Glaše. Svi oni zrače diskretnim šarmom, ulivajući gledaocu upravo
onu dobronamernu snishodljivost koju je navikao da oseća čitalac
Dovlatovljeve proze.
Takvo slikarstvo ne treba mešati sa naivnim. Uzalud ćemo tragati
za infantilnom neposrednošću. Primitivnost crteža dolazi kao
rezultat nadvladavanja složenosti.
„Mićok” nije blenta, nego klovn koji kriomice šeta po konopcu.
Manir „mićki” je pa-de-de sa jevtinim portvajnom zvanim
„solncedar”. Za tako nešto, priznajmo, treba umeti plesati.
Stvaralaštvo „mićki” predstavlja estetizaciju neuspeha,
. . . . . . . . . . . . . . . .
4
Radi se o lenjingradskoj alternativnoj grupi „mićki” s početka 80-ih godina, prema
imenu njihovog glavnog predstavnika Dimitrija Šagina. Varijanta konceptualizma,
ne samo u umetnosti nego i u životu. (Prim. prev.)

45
umetničko otelotvorenje greške. Njihova filozofija je pritajena
meditacija nad porazom.
„Mićke” su nacionalni odgovor na progres: ne delija u panciru,
nego klipan u štepovanoj jakni. On je nepobediv, jer su ga već
pobedili.
Simpatije prema „mićkama” ulila mi je slika koju sam kupio od
njihovog ideologa Viktora Šinkarjeva. Iz otrovnozelenog rastinja
pravo na nas nadire zbunjena krava. U njenim očima nije strah nego
tupava beznadežnost jednog nesigurnog stvora. Ona ne očekuje
pomoć – ona prosto čeka, unapred spremna da poznate tegobe
života zameni nepoznatim.
Hvaleći se kupovinom pred američkim poznanicima, preveo sam
im naziv slike: „Zabludela kravica”. Usledilo je praktično pitanje: „A
gde joj je vime?” Tek tada sam primetio da sam kupio životinju bez
polnih oznaka. Prvo sam pomislio da tražim da mi autor naknadno
pošalje vime, ali postepeno je počela da mi se sviđa bespolna krava.
Poklonik Orijenta Šinkarjev mi je pride utrapio i jednu anegdotu
Čuang Cea. U njoj se govori o nenadmašnom poznavaocu konja koji
nije razlikovao ždrepca od kobile, jer je procenjivao suštinske a ne
očigledne stvari. Krava bez vimena – to je kao duša bez tela:
inkarnirana emanacija straha i strepnje. Odvojivši životinju od
prirodnog konteksta, umetnik nije nacrtao kravu nego
egzistencijalno stanje „bačenosti u svet” koje nas spaja sa njom.
Uostalom, Šinkarjev je kao pravi pripadnik stila, verovatno,
zaboravio da nacrta vime. I upravo je njegova omaška doprinela
završenosti slike.

46
 4

Kao svaki pokret, i „mićke” imaju svoj temeljni mit – to je mit o

Ikaru. Nasuprot „prometejskom” pristupu, koji proslavlja odvažnost
ljudskog genija, ovde je prisutan lik tragikomičnog gubitnika. Kad
su otkrili tog junaka kod Brojgela, sastavili su stihovani komentar.

Ikarčetu taličnom
štrče blede nogice
iz ledene vodice.

Obično se smatra da je slika „Ikarov pad” – priča o neprimećenoj

tragediji. Neshvaćeni genije, Ikar, gine herojskom smrću, okružen
ravnodušnošću onih istih ljudi kojima je hteo da podari krila. U
stvari, umetnik nam demonstrira kako niko NIJE primetio Ikarov
pad.
Na junaka koji se davi ne samo da NE gledaju ljudi – pastir, ribar,
mornari i orač – nego ni životinje – konj, pas, četiri ptice i dvadeset
ovaca. Ali to još ne zrači da svi oni nisu primetili događaj – on ih
prosto nije zainteresovao. Morali su čuti krik i pljesak vode. Pa ipak,
tragedija Ikara koji se stropoštava s neba nije im se učinila toliko
važnom da bi prestali da oru, pasu ili razapinju jedra.
Brojgelovi likovi ne ignorišu samo Ikara. Oni ne vide ni jedni
druge. Ne samo na ovoj nego na svim drugim Brojgelovim slikama,
pogledi ljudi se ne ukrštaju, ni na gozbama ni na igrankama. Čak i
prazne oči slepaca gledaju na razne strane. Njih ništa ne povezuje.
Ubrajajući u to i stvari od opšteg interesa. Brojgelovi junaci ne mogu
obuhvatiti pogledom ni onaj svet u kome sami žive. U celini pejzaž
poima samo posmatrač – njemu umetnik uvek prepušta
najuzdignutije motrište. Darujući nam ptičju vizuru, on nam
omogućuje da vidimo sve namah – od travke do planina koje se gube
iza horizonta.
Samo je posmatraču dostupan smisao tragičnog dešavanja, koje
nije u stanju da spreči. Smestivši gledaoca iznad sveta, dozvolivši mu
da spozna uzroke i posledice onoga što se u njemu dešava, Brojgel
nas, u suštini, stavlja u položaj Boga, čija je svemoć ravna još samo
Njegovoj bespomoćnosti. Bog ne može da pomogne Ikaru jer,
ispravljajući greške, On ih samo umnožava.

47
 Ikarov se pad kod Brojgela dešava u proleće. Isto sunce koje je
otopilo vosak sa Ikarovih krila, probudilo je prirodu. Šta da se radi?
Ukinuti proleće da bi se spasao Ikar?
Dobro se uvek premeće u zlo kada mešanje volje ili čuda remeti
normalan sled stvari. Ni mudrost ni ljubav – samo ravnodušnost
prirode može da reši ovu etičku jednačinu.
Ikara je nemoguće spasti. Njegova propast nije fatalna slučajnost
nego tragična zakonomernost. Ikarova smrt nije žrtva nego greška,
nije podvig nego promašaj. A on sam nije mučenik nego gubitnik.
Prikazujući jadnu sudbinu Ikara u „hladnoj zelenoj vodi”, Brojgel se
ne zalaže za saosećanje nego za smirenje. Volje i odvažnosti nam
treba ne da bismo ispravili svet nego da bismo se oduprli toj nakani.
Zar se može uopšte ikome pomoći? To tuvim svakome u glavu od
dana Dovlatovljeve smrti.

48
 Voda za šči

„Ja, sin Jermenke i Jevreja”, žalio se uvučen u javne raspre

Dovlatov, „bio sam paušalno žigosan u štampi kao estonski
nacionalista.”
Treba reći da ne samo da nije ličio na ovo treće nego ni na prvo
dvoje. Nazivajući sebe „relativnim belcem”, Sergej opisuje svoju
neosporno egzotičnu spoljašnjost uopšteno, bez detalja – maglovito
pominje sredozemni pojas, računajući na sličnost sa Omarom
Šarifom.
Nacionalnost kao takva, a u prvom redu svoja, nije ga mnogo
zanimala. Ne bi se, ipak, moglo reći da je Dovlatov ignorisao taj, tako
mučan za većinu mojih poznanika, problem. S nacionalnim
pitanjem Sergej je postupio kao sa svim ostalim – transponovao ga je
u književnost. Dovlatov nije povezivao nacionalnost sa krvlju nego sa
akcentom. Od rane proze do pretposlednje priče „Vinova loza”, gde
se pojavljuje istočni avanturista Bala, inoroci su pomagali Sergeju da
rešava književne probleme.
Nabokov je rekao da samo kosi padeži čine interesantnim reči i
stvari. „Svako istinski novo strujanje u umetnosti – umovao je –
jeste potez konjem, titraj senke, pokret koji preokreće ogledalo.”
Kosi padež, koji je načinio „interesantnim” ruski jezik Dovlatova bio
je – akcenat.
Sergej je pisao do te mere čisto, da je jezik postajao neprimetan.
To vam je kao sa „apsolutom”: ima li ili nema votke saznajemo samo
prema težini flaše. Kao biber u tom istom „apsolutu”, akcent u
Dovlatovljevoj prozi ne zamućuje, nego dovodi do izražaja njenu
prozračnost. Uspeh ovde određuje određena doza. Da bi se podvukla
a ne prevukla pravilnost jezika, pomeranje mora biti minimalno.
Sergej je voleo primere uspešnog ubrizgavanja akcenta. Čitalac,
uveravao je, nikada neće smetnuti s uma da je junak priče Gruzin,

49
ako ovom jedanput izleti „hiladu rubala”. Ali, kada sam pitao Sergeja
kako da se u tekstu izrazi kotrljanje glasa „r”, nije mi ništa savetovao.
U svakom slučaju, srazmera jedan prema jedan nije mu odgovarala
ni u slikanju Jevreja – bilo je to odveć jednostavno. Kao što je rečeno
kod Valerija Popova, ako pomisliš na pismo kad ugledaš poštansko
sanduče, loše ti se piše.
Zato kod Dovlatova jedan jermenski lik ne izgovara „r”:
„Phokletstvo, – kotrljao ga je mlađi, Levan, – izvinite me. Zabogavio
sam naše ogužje u phtljažniku taksija.” Od junaka priče „Nekada
smo bili planinci” očekuješ grleni izgovor. Ali Dovlatov nervira
čitaoca prikazujući defektni govor, a ne akcenat.
Kavkaz je kod njega bio skriven dublje. Istočni ton ne daje
fonetika nego sintaksa: „Dođi mi na rođendan. Rodio sam se –
sutra.” Plus blaga nijansa apsurda: „'Naravno, svi narodi su isti. I
beli, i žuti, i crvenokošci… I oni… Kako se kaže? No? Mešanac belca i
crnca?' 'Mula, mula', sugestivno će načitani Ašot.”
Uzgred, to je priča-izuzetak. Nju su, na nesreću i časopisa i
autora, objavili u Krokodilu. Kao odgovor je došlo otvoreno pismo iz
Jerevana. Grupa akademika se uvredila što su Jermeni prikazani kao
divljaci koji peku šašlik na parketu.
Upoznat sa kavkaskom sumnjičavošću, Bahčanjan je smislio da
izdaje raskošan časopis isključivo južnjačkih autora. Osim Vagriča i
Dovlatova, u njemu bi sarađivali Okudžava, Iskander, Ahmadulina,
Olžas Sulejmanov. Ime časopisa bilo bi Čučmek.

U Americi se, kao u zagrobnom carstvu, plaćaju gresi iz prošlog

života. Zato mi ovde na sopstvenoj koži saznajemo šta to znači
govoriti s akcentom.
Jednom smo se u većem društvu, u kome je bio i Dovlatov, vraćali
iz Bostona u Njujork. Usput smo se zaustavili da prezalogajimo u
jednom restorančiću. Mada je bilo kasno, prijela mi se supa i poručio
sam je, na veliko iznenađenje konobara. Ispostavilo se da bi supu
želeli i svi ostali. Tako da sam poručio još četiri porcije.

50
 Konobar se opet lecnuo i načinio gest blage nedoumice. Ali ja sam
ga umirio: Rusi, kao, tako vole supu da je jedu čak i u gluvo doba. On
je pomalo gadljivo slegao ramenima i udaljio se, kako sam
pretpostavio, u kuhinju.
Vratio se nakon dvadesetak minuta. Na poslužavniku je bilo pet
papirnih čaša sa gustom roze tečnošću koja je mirisala na sapun.
Osmotrivši malo bolje napitak, uverio sam se da i jeste bio tečni
sapun koji je naš kelner strpljivo skupio iz posuda toaletnih lavaboa.
Tek tada smo s užasom shvatili šta je na stvari. Sapun se engleski
kaže „soup”, a supa – „soup” – izgovara se „sup”. Ništa lakše. Ali
umesto da mudro poručimo najobičniju „sup”, mi smo tu reč
izgovarali tako da je zvučala kako je zvučala. U rezultatu smo i dobili
ono što smo tražili: pola litre tečnog sapuna.
Kažu da se akcenat u potpunosti gubi samo u zatvoru. Oni koji
nisu odsedeli mogu samo da žale.

Sergej nije posetio ni jednu od svojih istorijskih otadžbina, ali ga

je Kavkaz uzbuđivao daleko više nego Izrael. Čitavog života se nije
razdvajao od majke koja je odrasla u Tbilisiju. Rado je pričao kako u
njujorškom supermarketu ona, iz nemoćnog besa, prelazi na
gruzijski jezik. Sa nama je Nora Sergejevna govorila ruski i nije
imala ničeg istočnjačkog u sebi. Osim što su je se svi malo plašili.
Naročito gosti. Sergej nas je upozoravao da majka prezire svakog ko
ne pere ruke posle toaleta. Zato su, krećući u toalet, gosti brižno
mrmljali: „Trebalo bi malo oprati ruke.” Ja sam još i pri povratku
usrdno otresao vodu s dlanova – kao očigledni dokaz.
U Dovlatovljeve priče, pa i u one s kavkaskim koloritom, dospele
su mnoge dogodovštine Nore Sergejevne. Sergej je za to imao opet
svoje, književne, razloge.
Uobičajenoj sovjetskoj opoziciji „Istok-Zapad” Dovlatov je
suprotstavio antitezu iz ruske klasike – „Sever-Jug”. Kavkaz je kod
njega, kao u Ljermontovljevoj poemi Mciri – škola osećanja,
rezervoar neposrednih emocija, ukor bledunjavim severnjacima. „U

51
Gruziji je bolje. Tamo je sve drugačije”, piše on skoro u stihovima u
„Bluzu za Natali”, priči koja liči na zdravicu.
Ipak je važno primetiti da Jug kod Dovlatova, kao na globusu,
postoji samo u paru sa Severom. Njihova neraskidiva veza
omogućila je Sergeju da u isti mah i nastavi i parodira tradiciju
romantičnog Kavkaza: „Istovremeno su se čula dva hica. Prasak,
dim, gromoglasan eho.
Zatim – tužni i prekorni glas Natali: 'Molim vas, nemojte se
svađati. Budite drugovi, Gigo i Arčil!'
'Stvarno', reče Piradze, 'čemu suvišna krv? Zar nije bolje da
ispijemo flašu dobrog vina?'
'Kako ti kažeš', složi se Zandukeli.
'Piradze izvuče iz džepa 'unuče'.'”
Kod Dovlatova, Jugu je potreban Sever iz prostog razloga, bez
jednog nema drugog. Uz njihovu pomoć Dovlatov je postizao svoj
omiljeni efekat – spoj patetike i humora.
Ovi, reklo bi se, međusobno isključivi elementi kod njega se ne
suprotstavljaju i ne dopunjuju, nego reanimiraju jedan drugog. Na
toj dinamičnoj ravnoteži visokog i niskog, drži se cela proza
Dovlatova. Geografija samo čini ovaj strukturni princip
očiglednijim.
„'Hoću kući', reče Čikvaidze. 'Ne mogu da živim bez Gruzije!'
'Pa ti nikada nisi bio u Gruziji.'
'Ali sam zato celog života pravio šči od mineralne vode Boržomi.'”
Strane sveta su služile Dovlatovu samo kao simptom složenosti.
Nabeđeni Kavkazac, i sâm se osećao kao tajni agent, čas u korist
Juga, čas Severa. U njegovoj detektivskoj priči postoji sasvim
adekvatan špijun – ovca u vučjoj koži.
Na drugom mestu Dovlatova prepoznajemo u rvaču po imenu
„Žilvern Hačaturjan”, koji je „na olimpijskim igrama u Melburnu
dobio nadimak 'Ruski lav'”.
Dovlatovljeva patetika i humor veoma podsećaju na par pomenut
u „Fijesti” – ironiju i sažaljenje. Oduvek sam znao da je Sergej
pažljivije od drugih čitao Hemingveja.
Upravo stoga, što ono smešno nije visokoparno, njihov spoj se ne
dâ raskinuti – kao polovi magneta, čiju sam crveno-plavu potkovicu

52
želeo da prepolovim u detinjstvu. Istu tu nemoguću operaciju hteo
sam da nametnem Dovlatovu. Nervirala su me „žalosna” mesta koja
su se redovno pojavljivala u najsmešnijim Dovlatovljevim pričama.
Recimo, u finalu urnebesnog opisa partijske sahrane, autor uzima
reč pored groba: „Nisam poznavao ovog čoveka… Ne mislim da je
pogled što se gasi mogao odgonetnuti merila našeg suludog života…
Ne mislim da je shvatio kuda to mi idemo i šta je to u našem
grozničavom bauljanju radosno i dragoceno.”
Neumesnost ovog retorskog pasaža koji je zakočio anegdotski
rasplet, činila se tako očevidnom da mi nikako nije bilo jasno, zašto
ga Sergej jednostavno nije izbacio. Dovlatov je trpeo napade, ništa
ne objašnjavajući.
Da razumem Dovlatova pomogao mi je Čehov, tačnije – Gajev.
Njegovi monolozi iz Višnjika dublji su od ostalih. Prepuštajući
komičnom liku skrivene misli, Čehov ih ne kompromituje nego
stavlja na probu njihovu čvrstinu. Mi se možemo smejati Gajevu, ali
u njegovoj kitnjastoj deklamaciji je – ključ celog komada: „O,
prirodo, divna, ti blistaš večnim sjajem, prekrasna i ravnodušna, ti,
koju zovemo majkom, spajaš u sebi postojanje i smrt, ti živiš i
razaraš…”
Uzgred, sve ovo je veoma blisko Dovlatovu koji je pitao: „Ko će da
nazove amoralnom močvaru?” I sam sebi odgovarao citatom iz
Šekspira: „Prirodo, ti si moja boginja!” Ne propuštajući da odmah
napomene: „Doduše, ko ovo govori? Edmond! Nevaljalac kojem
nema para…”

Dovlatovu je bilo interesantnije da bude Jermenin nego Jevrej. U

ruskim Jevrejima je suviše malo egzotike. Ipak je emigracija
prinudila Dovlatova da izvede na čistac svoje odnose sa jevrejstvom.
Obično se dešava obrnuto. Ja se, na primer, setim svoje
nacionalnosti samo kada doputujem u Rusiju. Ovde je to još uvek
aktuelno. Ne zato što Jevreje ne vole.

53
 Jednom me je u Moskvi taksista pažljivo osmotrio i rekao:
„Imamo zločinačku vlast. Koliko je zbog nje otišlo Jevreja! Kako
ćemo sada s Kinezima izaći na kraj?”
„A kako će Jevreji?”
„Otkud znam”, uzdahnu taksista, „nisam Jevrejin.”
Drugi put sam svratio na pijacu. Pitam baku odakle je mleko. Iz
Rjazanja, kaže. Ja se raznežim: To mi je, kažem, zavičaj. „Ne bi se
reklo”, odbrusila je baka u odgovor.
U Rusiji je jednostavnije biti Jevrejin nego u Americi. S druge
strane okeana svi brzo zaboravljaju nacionalno pitanje. U mom
gradiću je, recimo, mnogo i Jermena i Turaka. Često ih viđam kako
se guraju u istoj bliskoistočnoj radnji – pomirila ih je basturma. U
susednom gradu postoji dobar fudbalski tim, sav od Jugoslovena: tu
su i Srbi, i Hrvati, i Bošnjaci.
Jevreji takođe nikom ne bodu oči. Sećam se kad mi je sin došao iz
nove škole i rekao da se glavni mangup preziva Kac. Mi se smejemo,
a on i ne zna zašto.
Samo što se sve ovo ne odnosi na naše emigrante. Jevreji su za
rusku Ameriku – uvek tema. Uz to, ako tema nisu Jevreji, za mnoge
to i nije tema. Imam jednog poznanika koji odmah odlazi ako se ne
govori o Jevrejima. Svojim ušima sam čuo kako je zastupao gledište
o vanzemaljskom poreklu judejskog plemena. Dovlatov se u jednom
pismu o njemu izrazio s nevericom. On je, kako piše Sergej, „za
jednog Jevreja skoro neverovatno glup”.
U Americi se Dovlatov prvo trudio ako ne da postane ono da se
čini Jevrejom. Ranije je maglovito pisao da pripada „simpatičnoj
nacionalnoj manjini”, sada je bez zazora spominjao obe polovine.
Sergej se čak trudio da ispolji nacionalni ponos: „Jako mi se dopadao
tim 'Zenit'”, malo je podilazio čitaocu „jer je u njemu igrao Levin-
Kogan. Često je igrao glavom.”
U stvari Dovlatovu je bilo svejedno. „Antisemitizam je – samo
pojedinačni slučaj zla”, pisao je on „ja nijednom u životu nisam sreo
čoveka koji bi bio antisemita, a da u svemu ostalom nije isti kao i svi
normalni ljudi.”
Nacionalna indiferentnost nije smetala Dovlatovu da stane na
čelo Novog Amerikanca, koji je silom neopravdanih komercijalnih
nada, imao neobičan podnaslov „Jevrejske novine na ruskom

54
jeziku”.
Ni dan-danas ne znam šta to znači. Sergej takođe nije znao, ali je
davao tumačenje u uredničkoj rubrici: „Mi smo treća emigracija. I
čita nas treća emigracija. Nama su bliski njeni problemi. Razumemo
njena raspoloženja. Shvatljivi su nam njeni interesi. I zato smo mi –
jevrejske novine.” Silogizam je ispao prilično traljavo. Tim pre što
sovjetski Jevrejin uvek ostaje to. U Brajtonu se za komšije koji ne
poste na Jom-Kipur kaže da „nisu kršteni”.
Nakon izvesnog vremena novine Novi Amerikanac bile su jevrejske
onoliko koliko i svake druge. U Novoj ruskoj reči je, na primer, radila
samo jedna Ruskinja, korektorka, po mužu Šapiro. Dovlatovi su sa
njima održavali kućno prijateljstvo.
Situacija se kod nas radikalno promenila tek kada je Novi
Amerikanac dospeo u ruke američkog biznismena. Novi bos, kada
nije sedeo u zatvoru, pridržavao se zakona ortodoksnog judaizma i
zahtevao isto to od redakcije.
Ne znajući ruski, postavio je svog komesara koji je iz jednog
članka izbacio prezime Andre Žida. Dovlatov to ne pominje – zvuči
neverodostojno. Zato je u Beležnice dospela jedna druga epizoda.
Jednom smo na prvoj stranici objavili mapu srednjovekovnog
Jerusalima. Sledećeg jutra sam naleteo na gnevnog vlasnika. Hteo je
da zna ko je uneo tolike crkve u jevrejsku prestonicu. Rekoh da su –
krstaši.
Prepričavajući ovu epizodu Sergej me nije pomenuo. Vajl i ja
nismo ušli ni u njegovu istoriju Novog Amerikanca. Radi se o tome da
je nakon smene vlasti Sergej skoro odmah napustio list, dok smo mi
ostali u njemu. Dovlatovu se to uopšte nije dopalo, a ponovo smo se
sprijateljili tek kada je jevrejska tema bila iscrpena do kraja.
Rastavši se od Novog Amerikanca, Dovlatov se s olakšanjem vratio
filozofiji etničke nezainteresovanosti. Ni najmanje nije verovao u
mogućnost nacionalne književnosti. „Rusi smatraju Babelja ruskim
piscem”, pisao je, „Jevreji smatraju Babelja jevrejskim piscem. To je
jedino važno.” U odgovor na sve primedbe on se pozivao na
kosmopolitu Brodskog koji je, po rečima Dovlatova, „uspešno
izvlačio rusku književnost iz provincijalnog blata”.
Što se tiče Jevreja, oni su se kod Dovlatova opet pretvorili u
književni postupak. „Pred Marusinu kuću stigla je luksuzna crna
limuzina. Otuda su bučno izašli četrnaestorica Španaca s

55
prezimenom Gonzales. Među njima je bio neki Aron Gonzales. To je
neizbežno.”
Sergej je uvažavao eksplozivnu snagu samog jevrejskog imena.
Ono je za njega bilo hijeroglif smešnog. Lično njemu Jevreji nisu bili
potrebni, i tamo gde ih nije bilo, na primer na Komi, lako se snalazio
bez njih. „Upoznajte se”, građanskim tonom reče potpukovnik, „to
su naši mornari. Vodnik Thapsajev, vodnik Gafitulin, vodnik
Čičiašvili, mlađi vodnik Šahmatjev, desetar Lauri, redovi
Kemoklidze i Osepjan…”
Na šta sledi reakcija stražara-Estonca: „Perkele”, zamisli se
Gustav, „sve sam Čivutin…”

56
 Tere-tere

U proleće 1997. godine doputovao sam u Estoniju. Povod nije bio

Dovlatov – pozvali su me izdavači. Sudbina je malo pomešala adrese
kada me je poslala u pravcu Baltika. Nisam se obreo u rodnoj Rigi
nego u rođačkom Talinu.
Mnogi se ne razumevaju u baltičku geografiju. Ne samo u
Njujorku, čak i u Moskvi često zaboravljaju da Litvance i Letonce
povezuju jezici, a Letoniju i Estoniju – arhitektura: umesto
katoličkog okera protestantski karmin opeke. Siguran sam da mi je
riška gotika sačuvala zdravlje. Imali smo običaj da pijuckamo na
svežem vazduhu, premeštajući se s jedne na drugu panoramu grada.
Uz svaku čašu je išao poseban rakurs – recimo, sa krova ambara na
Katedralu. Zvuk orgulja i danas me asocira na aromu šerija.
U Estoniji sam se osećao kao u inostranstvu, to jest kao kod kuće.
Ovde je sve kao na Zapadu – samo lepše, u svakom slučaju novije.
Država je dobila evropski izgled, po principu ključ u ruke. Skele su
već sklonjene ali su fasade još uvek čiste.
Rusi u Estoniji voze zapadna kola, dobro govore ovdašnji jezik i
neprestano grde vlasti. Ukratko, ponašaju se kao naši u Americi. I
prema Estoncima se odnose kao mi prema Amerikancima: otvorena
nabusitost uz skriveni respekt. Očito su emigranti svugde jednaki.
Samo su Estonci drugačiji. Ulazeći u kupe ruski carinik viče „Ne
spavaj!”, estonski se pozdravlja: „Tere-tere”. Talinski konobar se
izvinio što ću morati da čekam na kafu. Pitao sam: „Koliko?” „Četiri
minuti.” Ispostavilo se da je stvarno bilo četiri.
Posle Gagarina se pojavila anegdota. Sedi Estonac i peca. Prilazi
mu drugar i pita: „Jesi li čuo, Jan, da su Rusi poleteli u kosmos?”
„Svi?” ne okrećući se pita pecaroš.
Posle sam saznao da se ova anegdota pričala u svim sovjetskim
republikama, ali najviše ide uz Estonce. Flegmatični i melanholični,

57
oni otelovljuju ono što nama, sangvinicima i kolericima, nedostaje.
Pre svega – nemu staloženost. U Estoniji sovjetsku vlast nisu ni
oprostili ni zaboravili – nego prećutali.
„Ćutanje je”, nagledavši se Estonaca, pisao je Dovlatov, „ogromna
snaga. Treba ga zabraniti, kao bakteriološko oružje.”

U Estoniji Dovlatov nije junak. I ne samo zbog toga što su ga svi

poznavali nego i zato što je on svakog znao. Kompromis se u Talinu
čita kao pismo Hljestakova u Revizoru.
U Estoniji Dovlatovljevi junaci imaju lična, uz to ničim uprljana,
imena koja nisu prešla u nadimke. Svi oni su, ma šta o njima pisao
Dovlatov, pristojni ljudi. Samo je fotograf Žbankov prikazan verno:
pijandura kao pijandura, nije mu do sporenja.
Uvreda je, opet, neki vid priznanja. Sergeja pominju kao cunami:
demonstriraju ozlede, tajno se ponoseći podnetom štetom. Meni se
čak učinilo da je tu više tragova Dovlatova nego tragova sovjetske
vlasti. Talin je suviše mali grad da bi Sergej u njemu ostao
neprimećen. Toliko ga je bilo da se o njemu govorilo u množini.
„Dolazim u goste”, pričala mi je jedna dama o poznanstvu sa
Dovlatovom, „kad tamo mnogo opasnih Kavkazaca. I cipele u
predsoblju – svaka za dve noge!”
Ovu priču iz lokalnog folklora mogao je lansirati i sâm Dovlatov.
On je voleo da preduhitri loše vesti, oplemenjujući ih što se tiče
forme ali ne i sadržaja. Tamara, Estonka, Dovlatovljeva supruga,
seća se kako joj je, zakazujući telefonom sastanak, opisivao sebe:
„Ličim na trgovca sušenim voćem. Velik, crn, odmah ćete se
uplašiti.”
Sergej se svojim pretećim izgledom u isti mah i ponosio i stideo
ga se. U jednoj novinskoj replici on uvređeno napominje da je Tolstoj
bio „kao od brega odvaljen”, dok je za Čehova rekao da je bio „krupan
muškarac”, te da samo budale očekuju da „zdravi i pravi ljudi pišu
samo o gimnastičarima”.

58
 U potrazi za kompromisom između snage i pameti Sergej je za
sebe smislio odgovarajuće odelo: „nešto vojno-sportsko-boemski,
hibrid mornaričkog pešadinca i umetnika-apstrakcioniste”. U
stvarnosti je ispala blistava kožna jakna, ulaštena kao čizme. Strašno
sam naljutio Sergeja kad sam rekao da u njoj liči na pandura.
Navikavši da proizvodi strašan utisak, jednom je podnapiti
Dovlatov, glasom Karabasa-Barabasa, pitao mog malog sina: „No šta
je, da li me se bojiš?” Ali u Americi se deca, kao mačke, psi i veverice
ničega ne boje, pa je Danjka čvrsto uzeo Sergeja za ruku i detaljno
mu opisao kakav mu se automat dopada. I danas je tu negde u kući.
Estonija je za Dovlatova bila generalna proba emigracije. Iz
Rusije se činila džepnim Zapadom koji je greškom dospeo na Istok.
Prezrevši kartu, Dovlatov ju je locirao u uslovni prostor inostranstva.
Provukavši se kroz prozor, junaci fantastične priče „Čirkov i
Berendejev” nezamislivom maršrutom lete iznad „gotskih tornjeva
Talina, vatikanskih kupola, Egejskog mora”.
To je geografija reklamne agencije, a ne školskog atlasa.
Dovlatovu je važno da odmah iza „snene Fontanke” započinje nečiji
život. On je do te mere tuđ, da se tu izvitoperuje ne samo vreme nego
i prostor. Otuda nadrealistička nostalgija Dovlatovljevog Bunjina
koji tuguje za Rusijom u svom provansalskom Grasu: „Taj Bunjin je
samo žudeo za domovinom. Zimi virne kroz prozor, uzdahne i kaže:
A u Orlovskoj guberniji je sada, biće, jun. Crvendaći pevaju, cveće
miriše.” S druge strane granice se sve menja – i državno uređenje, i
godišnja doba.
Budući blizak sa švercerima, Sergej je voleo da obeležava Zapad
modnim etiketama – košulja „mulen”, oksfordske manšete,
stetsonovske cipele. I u Americi se oduševljavao nazivima firmi i
svakoga je nagovarao da napiše istoriju penkale „parker” i šešira
„borsalino”.
Nije se radilo o stvarima nego o zvucima. Inostranstvo je za njega
počinjalo od fonetike. „U samom inostranom prezimenu”, pisao je,
„krije se lepota.” U Estoniji je nje bilo dosta, čime se Dovlatov i
okoristio. U svoje talinske priče umetao je pasuse koji kao da su
prepisani od Grejema Grina: „Ugurali su ga u automobil i dopremili
u ulicu Pagari. Kroz tri minuta Buša je ispitivao lično general Pork.”
Pre se u ulici Pagari nalazio KGB, danas – kontraobaveštajna
služba. Solidno barokno zdanje, kao i sve u Talinu, restaurirano je,

59
ali su kamere nad ulazom ostale iste.
Ma kako čudno zvučalo, baš su u toj elegantnoj kući Dovlatovu
upropastili život, zabranivši mu knjigu. Nije ni čudo da je
Kompromis, nastao na estonskom materijalu, najantisovjetskije delo
Dovlatova. U njemu zaista ima prilično jednostavnih ispada, ali je
napisan, kao i sve ostale Dovlatovljeve knjige, o nečem drugom – o
raspodeli poretka i haosa u svetu.

Kao mnogi alkoholičari, Dovlatov je panično voleo red. Bio je

obuzet tačnošću, obožavao je poštu. Raspored dnevnih aktivnosti
unosio je u svaštaru. Na dugovanja je podsećao svaki čas – ili nikada.
„Osnova celokupnog mog rada”, pisao je „jeste ljubav prema redu.
Strast prema redu. Drugim rečima – mržnja prema haosu.”
Pri tome je, budući glavni izazivač nereda, Sergej odlično
spoznavao krhkost svakog razumno organizovanog života. Red je
bio njegov očito nedostižan ideal. Stalno se boreći sa iskušenjem da
ga izneveri, Dovlatov je činio šta je mogao.
Pokušavajući da reši osnovnu protivurečnost svog života,
Dovlatov je u Estoniji video utočište pred haosom: „Posle Narve se
pejzaž izmenio. Priroda je sada izgledala manje haotična.”
Doduše, i na Baltiku red nije antiteza, nego specifičan oblik
haosa, njegovo veštačko samoograničavanje. Ulmanis, predsednik
buržoaske Letonije, lansirao je parolu: „Kas ir tas ir.” – „Kako je tako
je”. Bila je to veoma popularna deviza, čak su je kačili po školama. Po
mom mišljenju, lepota ovog priglupog egzistencijalizma je u
odustajanju i od objašnjavanja i od menjanja sveta.
U potrazi za što jednoznačnijim životom, Sergej se susreo sa
poštenom baltičkom prostodušnošću. Lokalna varijanta sovjetske
vlasti dozvolila je Dovlatovu da i sopstveni konflikt sa režimom
prenese u filološku sferu.
Estonija je kod Sergeja zemlja bukvalizma, gde sve, kao u
matematici, označava samo ono, što označava. Kao na primer

60
„Uvod” u knjizi Tehnologija seksa koju je Dovlatov pozajmljivao svojoj
prijateljici Estonki.
Estonska vlast je suviše bukvalno shvatala kitnjastu retoriku
svojih šefova. U rezultatu su uobičajene partijske metafore na
ovdašnjem tlu isterivale tako neobične izdanke, da su se ponekad
plašili i sami sebe.
Ne radi se o tome da je u Estoniji bilo više slobode – već više
zdravog smisla, zbog čega je i najusrdnija lojalnost delovala kao
teranje šege. Estonski rajkom je tako usrdno podražavao moskovski
da se pretvorio u njegovu karikaturu:
„Na prvom spratu se uzdizao bronzani Lenjin. Na drugom – isto
bronzani Lenjin, ali nešto manji. Na trećem – Karl Marks sa svojom
namrtvo raščešljanom bradom.
'Baš me zanima ko dežura na četvrtom?' upita iskeženi Žbankov.
Tamo je, ispostavilo se, opet Lenjin, ali od gipsa.”
Nigde sovjetska vlast nije izgledala tako smešna kao u Estoniji.
Njeno bezumlje je postajalo posebno uočljivo na pozadini
„temeljitosti i poslovnosti”, tih bezizraznih estonskih vrlina, koje su
stupale u živopisni konflikt s običajima nomenklature.
Neprevodivi partijski idiomi, nevidljivi, kao „Proleteri svih
zemalja ujedinite se”, u novinskim zaglavljima, stiču leksičku
realnost u dovlatovljevskoj Estoniji. Čim prazne reči počinju nešto
da znače, kliše se razotkriva, oslobađajući pri tome obilne rezerve
kretenizma: „Reč je dobio neki odgovoran partijski radnik iz Ihtu
leht. Uhvatio sam jednu rečenicu: 'Njegov otac i ded su se borili
protiv estonskog samodržavlja.'
'Šta je sad pa to?' zapanjio se Altmae. U Estoniji nije bilo
samodržavlja.
'Pa, protiv carizma', reče Bikover.
'Nije bilo ni estonskog carizma. Bilo je ruskog carizma'.”
Jednako razorno je estonski bukvalizam delovao i na
antisovjetske stereotipe. Susrevši simpatičnog lekara Estonca („koji
će se Rus baviti gimnastikom dok je sâm samcijat”), Dovlatov ga
automatski ubraja u disidente. Doznavši da je lekarev sin pod
istragom, on se raspituje: „'Afera Soldatov?'
'Šta? ' nije razumeo doktor.

61
 'Vaš sin je aktivista estonskog preporoda?'
'Moj sin je', odsečno će Tepe, 'švercer i pijandura. I ja mogu da
budem relativno miran, kada je on u pitanju, samo dok ga drže u
zatvoru'.”

U „Jubilarnom dečaku” Sergej je opisao četiristohiljaditog

stanovnika Talina. Prepušten sam sebi grad je postao manji nego što
je bio. Kao u srednjem veku, odmah iza gradskih zidina počinju
jorgovan i bašte. U letnjikovac se stiže kao kod nas u prodavnicu, za
petnaestak minuta. Ipak, u Kompromisu se ne oseća da je Dovlatovu u
Estoniji tesno.
Kao mačak na simsu, Sergej je voleo da oseća granice svoje
teritorije, pa bila to logorska zona, ruski Talin („ogromna kuća, a na
svakom prozoru – po kolega”) ili Sto šesta ulica u Kvinsu.
Hiperlokalnost – kao u Džojsovom Dablinu – omogućavala je
Dovlatovu da dopre do srži. Menjajući razmere, mi ne samo da
uveličavamo detalje nego i narušavamo tobožnju celovitost i
jednostavnost. Iz aviona se ne vidi da se šuma sastoji od drveća.
Sergej je voleo da živi među svojim junacima. Dopadala mu se
kamerna atmosfera, jer je omogućavala autoru da se izmeša sa
svojim likovima. Upravo stoga minijaturna Estonija kod Dovlatova
uopšte ne izgleda provincijalno.
Reč „provincijalac” u Sergejevljevom rečniku nije bila pogrdna
već više opravdavajuća. Prebacujući nam da nedovoljno cenimo
njegovog omiljenog autora, Dovlatov je snishodljivo tumačio manjak
ukusa neprestoničkim, „riškim poreklom”. Naravno da nam nije
prebacivao Rigu nego to što nismo umeli da vidimo u malom veliko.
Korene provincijalnosti Dovlatov je video u megalomanskim
ambicijama. Ljudi niskog rasta su smešni samo onda ako se izdižu
na prste. Antologijski primer – uvodnik u melitopoljskim novinama:
„Ne jedanput smo upozoravali Antantu…”
Ne podnoseći pretenciozni monumentalizam, Sergej je bio drsko
dosledan u svojim ubeđenjima. „Pored Čehova, čak se i Tolstoj čini

62
provincijalnim.”
Zadovoljna svojim mestom pod suncem, Estonija Dovlatovu ne
deluje provincijalno sve dok se ne izdiže na prste: „Večeras sam bio u
pozorištu. Igrali su Zvono po Hemingveju. Užasna predstava, smeša
Sedmorice veličanstvenih i Mlade Garde. U drugom činu, na primer,
Robert Džordan se brije kamom. Uzgred, imao je poljske farmerke.”
Treba reći i to da Estonci, kao i Dovlatov, imaju prema
Hemingveju specijalan odnos. Jednu rečenicu iz Imati i nemati ovde
svi znaju napamet: „Ni jedna južna luka za prekomorske jahte, ne
može se zamisliti bez bar dvojice preplanulih, uštavljenih, estonskih
plavušana.” Estonija je tako mala zemlja da je, kao Dopčinski,
zahvalna svakome ko zna da ona postoji.

Kompromis je prva knjiga koju je Sergej sam izdao na Zapadu. U

štedljivoj žurbi, nije čak ni pregledao tekst nego ga je uzeo iz raznih
časopisa gde su objavljivane novele koje su ušle u knjigu.
Sergeja su tada ubedili da se u Americi možeš probiti samo
romanom, pa se trudio da prikaže kao nešto celovito nesumnjivu
zbirku priča. Isto to, ali s velikim uspehom, uradio je i sa Zonom.
Za Kompromis je smislio naročiti postupak. Prvo ide Dovlatovljeva
crtica iz Sovjetske Estonije, a zatim novela koja priča kako se to
stvarno dogodilo. Ne znam do koje mere su autentični novinski citati
– sada se njihovom atribucijom s prikrivenom zluradošću bave
tartuski filolozi. Ne radi se o tome. Postepeno je presušila sama ideja
kompromisa, a i žanrovska dovijanja su razočarala Sergeja. Za svoju
nedočekanu pedesetogodišnjicu rasformirao je stare knjige da bi
objavio zbornik najboljih priča: „Predstava”, „Jubilarni dečak”, „Put
u novi stan” – sve sami biseri. Rešio je da to naslovi sa Pripovetke.
Odgovarali smo ga od toga, smatrajući da tako značajan naslov
priliči samo posthumnom izdanju. Tako je i ispalo.
Kompromis je bio Dovlatovljev izdavački prvenac, i on je s
uživanjem okapao nad njim. Na omot je stavio jako uveličano guščije
pero a za svako poglavlje je nacrtao medaljon u stilu Junosti.

63
 Bez obzira na dubokomisleno pero i modrikastu boju koja je
vukla na nijansu donjeg rublja, Sergej je bio veoma ponosan na
knjigu i široke ruke je delio svima – istina, uz uvredljive posvete.
Našem slikaru Dlugome napisao je: „Volim ovog Vitalija, od
pajseva do genitalija.” Na mojoj knjizi stoji otrovni kompliment:
„Otkud znam koji od vas dvojice je stvarno talentovan.” U Vajlovom
primerku je, razume se, tekst identičan. To još nije ništa! Na
književnoj večeri je jedna dama rešila da kupi stihove Aleksandra
Glezera s autogramom. Dovlatov, koji se našao u blizini, predstavio
se kao autor. Obavestivši se o imenu obožavateljke, Sergej je bez
predomišljanja kitnjasto ispisao na naslovnoj strani: „Sjajnoj Sari od
žmiravog Glezera.”
Kao i većina emigrantskih izdanja, Kompromis nije bio
komercijalna nego prijateljska akcija. Knjiga je izašla u izdanju
„Srebrnog veka”, čiji je osnivač, vlasnik i sve ostalo bio (i jeste) Griša
Poljak, čovek izuzetno odan Dovlatovu i njegovoj porodici.
Poljak je bio stalni Sergejev konfident. Živeo je u blizini, zajedno
su vodili u šetnju foksterijera Glašu a potom jazavičara Jašu,
razgovarali su o knjigama koje je Griša cenio čak i više od lepe
književnosti. Dovlatov ga je zvao „književnim fanatikom” i pisao je o
Grišinoj strasti s poštovanjem: „On je knjige voleo – fizički.
Ushićavala ga je tekstura starinskih korica. Hrapava čvrstina saten-
papira. Kaligrafija Mejerovog sloga.”
Utoliko je čudnije da se sadržina izdanja „Srebrnog veka” nikako
nije slagala s njihovom formom. Grišine knjige su se linjale na dodir
i rasipale na listove kao jasike u oktobru.
Jedna od važnih Poljakovih osobina bila je beskrajna
dobroćudnost s kojom je podnosio Dovlatovljeva čantranja. Možda
zato što je većina njih bila zaslužena. Grišu je odlikovala čudesna
ležernost. On je sve zaboravljao, brkao, a što je najglavnije – nije
mogao da smisli da šalje knjige naručiocima, a pogotovu autorima.
Kada smo zajedničkim naporima izdali prvi broj sasvim pristojnog
almanaha Vrsta reči, Dovlatov je Grišu silom vukao na poštu, grdeći
ga usput na pasja kola.
Treba reći da se Poljak uopšte nije promenio. Sakuplja svaki
Dovlatovljev redak, druži se sa Lenom, dirljivo hofira Nori
Sergejevnoj i mrzi poštu baš kao i pre. Nedavno je tražio od mene
dozvolu da nešto preštampa. Ja sam se, prirodno, složio. Novac mi,

64
rekoh, ne treba, samo mi pošaljite almanah. „Ne obećavam” –
odgovorio je Griša i spustio slušalicu.
Poljak je imao velike zamisli. Nameravao je da izda sabrana dela
Brodskog, da pokrene biblioteku savremene poezije, da organizuje
trgovinu knjigama u emigraciji i da otvori u Njujorku svoju knjižaru.
Profer, šef legendarne izdavačke kuće „Ardis”, molio ga je da sa njim
ne razgovara o tim projektima: Karl je imao rak želuca i trpeo je
bolove kada bi se smejao.
Bez obzira na sve, Sergej je Griši sve gledao kroz prste. Poljak je
bio već gotov Dovlatovljev junak, i Sergej ga je voleo kao Flober
gospođu Bovari.

65
 Poezija i istina

U Nevidljivoj knjizi sva imena su bila prava. I to nikoga nije ljutilo,

jer je Sergej o svima pisao samo lepo: „Mogao bih ja da se setim i
ružnih stvari o ovim ljudima. Ipak, ne želim to da činim iz principa.
Neću da budem objektivan. Ja volim svoje drugove.”
U Kompromisu su imena takođe bila prava, ali ovog puta o svojim
znancima Dovlatov već nije pisao ništa dobro.
Češući jezik o sve i svakog, Sergej je svojim sabesednicima
priuštio ogromno zadovoljstvo. Prvo i prvo, to i jeste bilo jako
smešno. Kao drugo, svakome laska da s Dovlatovom bude u društvu
ironičnih ljudi, koji se tako dobro razumeju u ljudske slabosti. I kao
treće, godilo je osećanje izuzetnosti: samouverenosti, gluposti i
merkantilnosti bili su lišeni samo članovi uskog kruga koji se kikotao
uz Dovlatova.
Slučajnim svedocima ova tri razloga su bila dovoljna, ali oni
iskusni imali su još jedan, četvrti, koji je dozvoljavao da mirne duše
ismevaš bližnje. Oni su znali da treba samo da ustanu od stola pa da i
sami postanu žrtve.
U emigraciji Kompromis nije nikoga očepio. Iz Amerike su se
estonski funkcioneri, nalik „stidljivom hohštapleru Turonku”, činili
izmišljenima u istoj meri kao Nozdrjov ili Manilov.
Malo smo se ohladili kad se ispostavilo da Dovlatov slika samo
žive ljude. A živi ljudi smo – mi. Mi i predstavljamo onaj pejzaž koji
on, širokim potezima, bezobzirno prenosi na platno.
Najgore je, po svoj prilici, prošao Popovski. Mark Aleksandrovič
bio je iskusan i plodan književnik. Sovjetska vlast zabranila je mnogo
njegovih knjiga ali ih je još više objavila. U Novom Amerikancu je
debitovao gnevnim člankom pod naslovom „Dobrota”. Zatim je,
boreći se protiv zloupotreba, Popovski rasturio jedinu aktivnu
organizaciju u emigraciji – Asocijaciju veterana.

66
 Kao čovek nesalomivih principa, bio je isteran iz četrnaest
redakcija. Ipak, u njegovom teškom karakteru krila se retko
plemenita crta – Popovski je bio grub jedino prema šefovima.
Glavnim urednicima je kresao istinu u oči. Na prvom kolegijumu u
Novom Amerikancu neverovatno ga je iznenadio citat iz Kafke koji je
ulovio u Dovlatovljevoj diskusiji: „Prijatno sam šokiran”, uskliknuo
je, „nikada ne bih pomislio da vi čitate knjige!”
Sve gore od goreg: Popovski je svakog koreo zbog
besprincipijelnosti. Reagovali smo putem štamparskih grešaka – u
spisku saradnika pisali smo čas Mrak čas Marks Popovski.
Vlasnicima Novog Amerikanca strogi Popovski ulivao je takav
strah da su ga u kritičnom trenutku imenovali za Dovlatovljevog
zamenika. Popovski je igrao ulogu Furmanova uz Čapajeva –
njegovo je bilo da kompenzuje našu konjičku lakomislenost.
Od toga ništa nije ispalo, ali Sergej nije zaboravio svog
nesuđenog zamenika i prikazao ga je u „Strankinji” kao autora
knjige Seks u totalitarizmu. Skupljajući materijal za svoju
monografiju i istovremeno flertujući sa glavnom junakinjom, on pita
„kada je ona doživela defloraciju”:
„'Pre ili posle mađarskih previranja?'
'Šta to znači – mađarska previranja?'
'Pre ili posle rušenja kulta ličnosti?'
'Biće da je posle'.”
Najčudnije je to da nisu samo Dovlatovljeve žrtve, već je i on sam
dosta teško preživljavao uvrede koje im je naneo. Pet godina posle
Dovlatovljeve smrti, Popovski je objavio pismo koje mu je Dovlatov
napisao: „Osećanje niskosti u odnosu na Vas ne dâ mi mira već dosta
dugo. Smatram da ste imali razloga da me raspalite po nosu…
Ukratko, ne tražim da mi oprostite i ne očekujem odgovor na ovu
poslanicu, samo hoću da Vam saopštim da se u odnosu na Vas
osećam kao prava svinja.”
Nema osnova da se sumnja u iskrenost pisma – Sergej se kajao sa
istim poletom s kojim je i grešio. Ali je karakteristično da, priznajući
da nije bio u pravu, uopšte nije davao obećanja da će se popraviti.
Najverovatnije zato i nije tražio oproštaj.
Biće da Dovlatov nije imao izlaza. Književnost koju je pisao nije
bila ni umetnička ni dokumentarna. Sergej je tegobno tragao za

67
trećim – svojim – putem.
O osvešćenosti ove potrage govori jedno retko Dovlatovljevo
priznanje. Njegova posebnost je u tome, što je učinjeno u vidu pisma
uredništvu. Koristeći se maskom izmišljenog docenta Minskog
pedagoškog instituta, Sergej je rekao o sebi ono što je želeo da čuje
od drugih: „Dovlatov-pripovedač stvara novi književni žanr.
Dokumentarna faktura njegovih priča – samo je varljiva imitacija.
Autor se ne koristi realnim dokumentima. On ih stvara umetničkim
metodama. Odnosno, sama dokumentarnost je – plod rešavanja
umetničkog zadatka. Kao rezultat se dobija dvostruko dejstvo.
Ubedljivost faktografije pomnožena sa umetničkim efektom.”

Nikada mi nije bilo jasno kako pisac može da sedne za sto i da

napiše na papir: „Ivanov (Petrov, Džonson, Puškin, pudla) izađe na
škriputavi trem i pogleda u niske oblake.” Neobaveznost, slučajnost
ovih i njima sličnih rečenica kompromituje fantaziju. Gorki je
zabranjivao mladim autorima da pišu „on skide cipele”, zato što je to
već pre njih bilo rečeno. Beznadežna banalnost skinutih čizama i
škriputavog trema čini književnost – nemogućom.
Klasike to nije uznemiravalo, jer su oni umeli da stvaraju
iznuđeno osećanje realnosti. Čitalac je bio spreman da veruje u nju
sve do trenutka kada hiljadu puta ponovljeni postupak nije izgubio
dejstvo. Danas se plagijatom ne smatra određena tema ili junak,
nego sam način umetničkog prikazivanja stvarnosti, prostodušan i
uslovan, kao prizor izvezen krstićima.
Još se Tolstoj žalio Leskovu: „Sramotno je pisati o ljudima kojih
nije bilo i koji ništa od toga nisu radili. To ne ide. Da li je umetnička
forma zastarela, da li to povesti zastarevaju ili sam ja odživeo svoje.”
Dovlatov je, polažući sebi računa o utabanosti toga puta, umeo
divno da ga parodira. Mogao je, bez imalo napora, diljem čitavih
stranica, da imitira roman Vere Panove, koju je inače veoma
poštovao. U tom pseudocitatu bilo je sadržano sve od čega se sastoje
uobičajeni romani – zamorno detaljan pejzaž, podrobni opis odeće

68
junaka, njihov složeni unutrašnji život.
Sergej je iskreno smatrao da su za sve krivi honorari. Sovjetski
Savez je jedina zemlja gde se ne plaća prema talentu, čak ne ni prema
tiražu, nego po štamparskom tabaku. Ne treba se čuditi što su,
govorio je, sovjetski romani najdeblji na svetu. Svaka umetnuta
rečenica – pola kile goveđe kobasice.
Osetivši iscrpenost obične umetničke književnosti, autor se ili
razmahuje s obe ruke, trampeći „škriputavi trem” za salamu, ili piše
neobičnu književnost.
Sergej je pokušao da piše čudnu prozu. Ponekad uspešno –
„smrzli su mi se prsti ruku i uši glave”. (Oseća se da je u to vreme
Platonov već zamenio Hemingveja.) Ali češće je to bilo bez čvrstog
opravdanja, kao što je slučaj sa mestimično simpatičnom ali u celini
nejasnom detektivskom pričom „Magare mora biti mršavo”.
U stvari, avangardistička cifranja su odbijala Dovlatova. I jasno je
zbog čega.
Neko je ispravno primetio da eksperimentalnom nazivaju:
neuspelu književnost. Uspela nema potrebe za definicijom.
Tada nisam tako mislio i radovao sam se svemu apartnom. Ali
Dovlatov se prema toj vrsti odanosti odnosio hladno. Nije mu se
sviđao ezoterijski časopis Eho koji je u Parizu izdavao Maramzin sa
Hvostenkom. Zinovjev mu je bio dosadan, Mamljejev je izazivao kod
njega tužnu nedoumicu. Knjigu Saše Sokolova je nekom prosledio a
da je nije čestito ni otvorio.
Sergej nije verovao u nerazumljivo i nije ga praštao čak ni svojim
prijateljima. Kolekcionar avangardne poezije Kuzminski vatreno se
zauzeo za jednog od njih, ali bilo je kasno – taj je već dospeo u
Kompromis:
„'Ko je ta riđa razdešena motka? Videla sam te danas s njom iz
autobusa.'
'To nije riđa razdešena motka. To je pesnik-metafizičar Vladimir
Erl.'”
Dovlatov nije vodio književno-teorijske razgovore, nije podnosio
pametne reči i rado se izrugivao onima koji su ih koristili. Na primer
meni:
„Genis je napisao emisiju za radio Liberti. Tamo je bilo mnoštvo
učenih reči – 'aluzija', 'cezura', 'konsekventan'.

69
 Urednik reče Genisu: 'Takve emisije nemaju potrebe za
smetnjama. I tako ih razumeju samo docenti MGU.'”
Ničeg sličnog se ne sećam, a šta znači „konsekventan” još ni sad
ne znam niti imam nameru da znam.
Ali mi je jasno da je Dovlatova s pravom ljutilo sve što se ne dâ
prevesti na ljudski jezik. Sergeju bi se dopala Vonegutova presuda:
„Ko god nije u stanju da objasni šestogodišnjem detetu čime se bavi
– taj je šarlatan.”
Više od svega Sergej je mrzeo reč „hipostaza”, ali je zbog
„metafizike” – mogao da napusti društvo.
Dovlatov ne samo da se borio protiv banalnosti, nego je pokušao i
da joj povlađuje. Tvrdio je da je napisao za nekog knjigu Boljševici
pokoravaju tundru. Pod svojim imenom, čak sa foto-portretom,
Dovlatov je u Junosti objavio priču o radničkoj klasi. O tom sastavu je
kružio epigram, za čijeg autora je, ne bez osnova, smatran sâm
Dovlatov:

Na slici je glumac više-manje,

a tekst je neviđeno sranje.

Za časopisnu publicistiku Sergej je dobio četiristo rubalja od

kojih je deo otišao na kupovinu sata. Tamara Zibunova se seća da je
odnela sat kod gravera s molbom da ureže „Dovlatov ga je propio” da
se upravo to ne bi i desilo. Natpis nije pomogao, ali u samoj ideji je
sadržan kolorit epohe. U Selindžerovoj priči „Visoko podignite
krovnu gredu, tesari” spominje se kutija šibica na kojoj je napisano:
„Ove šibice su ukradene iz kuće Boba i Edi Bervik.”
Čini mi se da sama ideja pisanja za novac, Sergeja nije mučila.
Govorio je da nepotkupljivost opseda one koji nemaju prođu. U
svakom slučaju, prema sovjetskim piscima odnosio se sasvim
pristojno, i o mnogima je pisao s osećanjem dirljive zahvalnosti.
Književnost je, osim svega ostalog, smatrao profesijom, i loš jezik
ga je razdraživao više negoli partijski. Nije se toliko bojao poručenog
posla koliko nije verovao da je izvodljiv: „U stvarnosti nema mesta
zabušavanju. Postoji, avaj, naša stvaralačka nemoć.”
Glupost sovjetske vlasti nije u ideološkoj surevnjivosti nego u
čisto praktičnoj kratkovidosti: nijedan režim se nije odnosio tako
trpeljivo prema neradu i tako okrutno prema radu. Sergej je hteo da

70
piše dobro. Vlast je trpela samo one koji su pisali kako ispadne.

Nagledavši se zarđalih cevi po njujorškim galerijama, odlučio

sam da zavolim peredvižnike. U navali nostalgije bio sam spreman
sve da im oprostim: školska prepričavanja „prema slici”,
narodoljublje, čokoladne omote.
Problematični predmet ljubavi dobija u slučaju rastanka a gubi
prilikom susreta. Kada mi je posle petnaestogodišnjeg prekida
uspelo da ponovo prošetam po Ruskom muzeju, shvatio sam da sa
ovim, poznatim kao tapete, slikama, nije tako. Pre sam mislio da je
sva nevolja u srceparajućoj banalnosti ove večite „Zadnje krčme”.
Kao što je rekao Dostojevski, dajte Rusima najpoetičniju sliku, oni će
je odbaciti i odabraće onu na kojoj nekoga šibaju. Peredvižnici se,
kao i matrjoške, samo čine čisto ruskim pojavama. Njihovi lutajući
motivi se sreću po svim drugorazrednim muzejima Evrope.
Radi se o sledećem: slike peredvižnika se čine isto tako
anemičnima kao i one što su ih slikali njihovi suparnici. Beživotnost
akademista objašnjava se time da su oni odveć prilježno učili
anatomiju. Ne želeći da žrtvuju znanja koja su stekli po
mrtvačnicama, oni su kao tapetari, kožom presvlačili kostur. U
rezultatu – na platno nije dospevao čovek, već njegov leš.
Kada u muzeju čovek dospe do impresionista, čini se da njihove
slike progorevaju zid. Kao da je gledalac, nesvestan svoje
kratkovidosti, stavio naočari. Impresionisti nam, prikazujući grožđe
runjavo od na njega nagrnule svetlosti, vraćaju ono što smo i sami
mogli videti da smo širom otvorili oči.
Upravo tih širom otvorenih očiju nije bilo kod peredvižnika. Oni
nisu portretisali stvarnost, nego su je aranžirali, kao mizanscen u
amaterskom pozorištu. Prirodnosti u njihovim slikama ima kao u
nekom prigodnom kulinarskom aranžmanu. Što su brižljivije
kopirali život, to su se više udaljavali od njega: portret nije papir-
maše.

71
 U muzeju voštanih figura često među kraljeve, predsednike i
ubice smeštaju i čuvara-strašilo. Od svih eksponata samo je on nalik
na pravog čoveka.
Obično je Sergej svoje priče nazivao pričama, ali je u mladosti
dodavao epitet – „impresionističke”.
To je dosta čudno, jer Dovlatova slikarstvo nije interesovalo. On
je divno crtao, posedovao je ukus i osećaj za dizajn, ali se ne sećam
da je makar i uzgred govorio o slikama. Kleo se da ni jednom nije bio
u Ermitažu, i ja mu verujem, jer je zamisliti Sergeja u muzeju isto
tako teško kao i u štedionici.
Mislim da se Dovlatovu sviđalo kod impresionista samo ono što je
mogao od njih da nauči – ne rezultat nego metod. Oni, primećuje
Sergej, „pretpostavljaju trenutno večnom”. To se može reći i za
prozu Dovlatova.
Dok su peredvižnici opterećivali svoje slike smislom sve dok
umetnička iluzija nije postala prostodušna uslovnost, impresionisti
su se uzdali u slučaj. Prikazujući svet u preseku, oni su verovali da je
stvarnost kao safalada: svako njeno parčence sadrži u sebi svu
punoću životnih svojstava.
Mrav koji puže duž šina, nikada neće razumeti ustrojstvo pruge.
Za to je potrebno da se ona preseče, i to na bilo kom mestu.
Dovlatov nije išao duž teme nego poprečke. Kao impresionisti,
nije insistirao na izuzetnosti svoje teme. Da bi naslikao portret
sveta, Dovlatovu je, kao i njima, dobro došao bilo koji pejzaž.
Njegov pejzaž su bili ljudi – pravi pravcati ljudi. Zato Dovlatovu i
nisu odgovarali izmišljeni likovi – on je morao da radi u pleneru5. Jer
samo živi ljudi mogu sačuvati vernost prirode. Oni i jesu priroda.
Čovek je – čedo prirode. Ona se sadrži u njemu isto kao u drvetu
ili kamenu. Čineći je vidljivom, umetnost rađa svet: umetnost stvara
prirodno i vraća ga tamo odakle ga je uzela.
Marijenhof, autor čuvenih memoara Roman bez laži opisao je ovaj
proces s retkim poznavanjem stvari: „Dobri pisci postupaju ovako:
uzimaju žive ljude i stavljaju ih u svoju knjigu. Potom oni izlaze iz
knjige i opet odlaze u život, samo u ponešto izmenjenom obliku,
. . . . . . . . . . . . . . . .
5
Plener – otvoreni prostor.

72
rekao bih, manje smrtnom.”
Čoveka je nemoguće izmisliti, kao što je nemoguće izmisliti
oblak. Priroda će uvek premašiti našu uobrazilju. Nesposoban da joj
konkuriše, umetnik može samo da je uprosti. Na primer, da nacrta,
kao što su to radili nadrealisti, oblak kao kvadrat. Ipak, kvadratni
oblak – uopšte nije oblak. To je inverzija prirode.
U književnosti se na taj način od junaka fabrikuju tipovi.
Stvarajući od Oblomova – oblomova, prelazimo od žive konkretnosti
aritmetike na mrtvu apstrakciju algebre – od beskonačne
raznovrsnosti cifara ka ograničenosti abecede, gde svako slovo
poseduje uslovno, a ne apsolutno značenje. Uporno čuvajući svoju
neponovljivu individualnost, cifra, kao čovek, može da bude jednaka
samo sama sebi.
Dovlatov je, uzgred budi rečeno, veoma voleo junaka Leonida
Andrejeva, koji je govorio da je zbog svoje poročnosti nedostojan da
nosi ljudsko ime i zato moli da ga nazivaju slovom ili, još bolje –
cifrom.

Dovlatov je znao da je okružen svojim žrtvama, ali tu nije mogao

ništa da učini. Za njega je predstavljalo teškoću čak i to, da promeni
pravo ime lika; bilo je to isto kao postati koautor tuđeg dela.
Izmišljena imena, kao cveće od papira, ne mogu da se prime, da
se razrastu. Zamenu možda neće primeti ni čitalac, ali zato autor
hoće. Izmišljeno ime mu smeta, jer ono ne zamenjuje ono pravo
nego mu konkuriše: tobožnji lik izguruje onog pravog. Čak i u
tekućoj produkciji za novine, Sergej se držao svog pravog imena.
Kada je baš morao koristio se inicijalima „S. D.”.
Opasnost pseudonima je u tome što oni zamenjuju ličnost autora
fantomima. Nisu slučajno najčešće tako različiti od pravog
prezimena. Ja, istina, poznajem, novinara Kaca, koji se iz principa
potpisuje kao Levin. Ali obično pseudonimi zvuče izveštačeno, kao
Severjanin, ili melodramski, kao Gorki.

73
 Samo Limonovu pseudonim odgovara više od prezimena, ali
samo zahvaljujući Vagriču Bahčanjanu, koji je za Eduarda Savenka
izmislio „pretenciozno i ništačko” prezime.
Ponosan na svoje otkriće, Vagrič je zahtevao da svaki potpis
Limonova prati opaska „kopirajt Bahčanjana”. To im nije smetalo da
budu prijatelji. Sve dok Limonov nije u svoj autobiografski roman
ubacio homoseksualnu epizodu, na koju je Vagrič reagovao
novinskim oglasom „Tražim koautora za svoje anale. Limonov”.
U Njujorku se, osim Bahčanjana, jedino Dovlatov tolerantno
odnosio prema Limonovu. Sergej nije samo, kao ostali, sa
zanimanjem čitao njegov roman To sam ja, Edička, nego se, za razliku
od svih, i javno zauzimao za autora, koga su na kraju krajeva naši
oterali iz Amerike u Francusku. U Pariz ga je pratio isti taj Vagrič; na
kraju je pomogao Limonovu da pronađe šprinterice na štikle.

74
 I nismo neki lepotani

Sergej mnogo šta nije voleo – ni operu, ni balet, u pozorištu –

samo restorane. Čak mu je i priroda išla na živce. Jednom smo ga za
vreme pauze za ručak izvukli na ulicu – da pojedemo po sendvič na
prolećnoj travi. Sergej je prvo zažmurio, onda se namrštio i najzad
izjavio da nije sposoban da funkcioniše kada oko njega nije
zadimljeno. Doduše, kako je vreme prolazilo, zavoleo je da odlazi u
Ketskilsko gorje6, u letnjikovac. Ali i tamo je više voleo enterijer,
izlazeći iz kuće samo da bi kupio ruske novine. „Strast prema
neproduhovljenim bićima me nervira”, pisao je Dovlatov, „mislim da
ljubav prema brezama umanjuje ljubav prema čoveku.”
Čini mi se da je Sergej jednostavno bio lišen radoznalosti prema
svemu što ga se ne dotiče. Nije osećao nikakvo poštovanje ni prema
znanju, posebno ne prema onom koje Paramonov naziva
„neobaveznim”. Razmenjivanje činjeničnih podataka činilo mu se
glupim. Informaciju koja nije smešna smatrao je izlišnom. Dovlatov
nije podnosio antičke aluzije. Prezirao je i istorijske romane,
smatrao ih je onim izuzetnim žanrom gde se erudicija predstavlja
kao talenat. Sergej se uopšte nije trudio da sazna nešto novo. Knjige
je voleo više da prelistava nego da čita, putovanja je izbegavao, na
konferencije je nerado išao, a na lisabonskoj se sasvim zapio. Kao
rezultat toga utisci sa puta staju u tri reda, a i oni se odnose na
zakusku: „Portugalija… neko neverovatno jelo od ribe sa povrćem.
Sećam se, hteo sam da pitam: kako se zove umetnik? ”
Meni se tada sve činilo zanimljivim, i nisam mogao da razumem
Dovlatovljevu indiferentnost. Ne samo da sam svakog meseca pisao
tuce knjiga, nego sam ih i čitao. I istoriju Kartagine, i dnevnik

. . . . . . . . . . . . . . . .
6
Planine Ketskil – na području jugoistočnog dela države Njujork.

75
Nansena, i kulinarski rečnik. Znao sam kako funkcioniše mašina za
sačmu, mogao sam da nabrojim vrhove Himalaja i rimske
imperatore. Osim toga, krišom sam čitao Žila Verna i sâm nalik na
kapetana Nema, koji na pitanje: „kolika je dubina svetskog okeana?”
odgovara na četrdeset stranica sitno štampanog teksta. Što se tiče
putovanja, skoro histerično sam žudeo za njima. Posetio sam
trideset i osam država. Štaviše, svugde mi se dopadalo.
Dovlatovu nisam pričao o tome – strast prema kretanju bila mu je
strana. I, kao što se ispostavilo, neprijatna. „Vajl i Genis”, pisao je
Sergej u periodima hlađenja, „kao i ranije talentovano rade. Nimalo
gore nego Zigmund i Hanzelka. Književnost za njih predstavlja
Afriku. I sve uokrug – sve sama Afrika. Od snažnih utisaka pucaju
krvni sudovi…”
Možda je Sergej bio u pravu.
U Parizu postoji muzej neprimljene pošte. Jedna obožavateljka je
savetovala Beketu da muzej poseti: stvari bez vlasnika, anonimne,
zabačene, svaki eksponat – drama apsurda. Beket se, ipak, ljubazno,
izvinio: „Vidite, madam”, rekao je „ja od 58. ne izlazim iz kuće.”
Beket je bio veoma obrazovan čovek. Znao je mnogo jezika,
prepešačio je pola Evrope. Najbolji student dablinskog Triniti
koledža, erudita, ljubitelj čistog i besciljnog znanja, maštao je da
ostane nasamo sa Britanskom enciklopedijom. U njegovoj mladalačkoj
poemi o Dekartu ja se nisam snašao čak ni u naslovu. Fusnota je bilo
više nego teksta. Ali jednom je Beketu palo na pamet da nepoznatog
u svetu ima nemerljivo više od onoga što možemo saznati. Od tog
vremena su iz njegovih knjiga nestale fusnote, a on sâm bez nevolje
nije napuštao kuću. Sve što je Beketu bilo potrebno za književnost,
nalazio je u sebi. Dovlatov – u drugima.
Dovlatova su zanimali samo ljudi, njihovo složeno duhovno
tkanje, tanana „kozmetika ljudskih veza”. Ponekad mi se činilo da su
ljudi zaokupljali Sergeja više od svega na svetu, čak više i od
književnosti. Doduše, Dovlatov i nije povlačio strogu granicu
između ličnosti i lika. Ljudi su bili azbuka njegove poetike. Upravo
tako: čovek kao jedinica teksta.
Sergej se sa zahvalnošću prisećao lekcija Borisa Vahtina, koji je
svojim mlađim kolegama savetovao da ne pišu idejama nego
slovima. Ali je Dovlatov pri tom pisao ljudima.

76
 2

Smatra se da je u naše vreme kultura izgubila onaj univerzalni, za

sve važeći, mit koji je u stanju da pruži odgovor na sva umetnikova
pitanja. Otuda su, prinuđeni da se o sebi brinu sami, najveći pisci 20.
veka – Džojs, Eliot, Platonov – stupali u literaturu sa svojim
sopstvenim mitovima.
Naše pokolenje je obeleženo završetkom svih mitova. Dovlatov je
to znao, i umesto jalovih pokušaja da nađe opšti imenitelj života on
se prosto zaustavljao u svečanoj nedoumici pred galerijom
markantnih likova koje je stvorila, nezajažljiva u svojoj ljubavi
prema groteski, sovjetska vlast. Skrajnuta od ostalog čovečanstva,
ona je namnožila toliko neverovatnih ličnosti, da je jedna od njih
dovoljna za nastanak čitavog jednog pravca.
Uvek sam smatrao da je čudak jedini dostojan plod koji je
odnegovala socijalistička ekonomija. Autori samizdatskih časopisa,
režiseri avangardnih pozorišta, slikari-nonkonformisti, izumitelji,
pesnici, vidovnjaci, skitnice, skupljači ikona, prevodioci sa hetitskog
– svi oni su mogli da ugledaju svetlo dana samo zato što ih je vlast
prikrivala od ravnodušnog sveta. Naravno, obično ih nije baš volela,
ali ih je uvek primećivala, i samim činom proganjanja – pridavala
smisao i opravdanje njihovom radu.
Samo u državi koja je ravnodušna prema sopstvenoj ekonomiji,
čudaci su mogli da nađu budžak u kome su bili slobodni od društva –
sve te nesuvisle NII, maglovite laboratorije, mutna nadleštva,
stražarske kućice, sobice kontrolora, konačno ona kotlarnica koju je
ovekovečio Dovlatov: „Publika nam je ovde dosta posebna. Oleška je,
na primer, budista. Sledbenik zena. Traži spokoj u manastiru
sopstvenog duha. Hud je slikar, levo krilo svetske avangarde. Radi u
tradiciji metafizičkog sintetizma. Pretežno crta ambalažu –
sanduke, tegle, navlake… A ja sam, opet, čovek jednostavan. Bavim
se u slobodno vreme teorijom muzike. Uzgred, šta mislite o
politonalnim primesama kod Britna?”
Sovjetski čudak je isto tako upečatljiv tip kao srednjovekovni
monah ili renesansni umetnik. To je gotov materijal za spisateljstvo
koje u suštini i nije više književnost. Pre će biti da je to prepisivanje s
prirode, prirodnjačka zbirka, parada nakaza.

77
 To je izrazito ruska tradicija, koja ne potiče od Puškina već od
Gogolja. U mnogo većoj meri predvidljiv, Zapad stvara tipove, a mi –
bezumne individualnosti, čudake i osobenjake.
Upravo stoga je Sergej više od drugih sovjetskih autora voleo
Šukšina. U prvim kadrovima jednog njegovog filma, odmah iza
špice, teško hoda neki muškarac. Kamera sporo klizi duž njegovih
od napora drhtavih nogu i po ukočenoj figuri – i zaustavlja se, ne
došavši do brade. Ostalo je izbačeno. Radi se o tome da on na glavi
nosi prepunu čašu votke. U filmu ova scena nije razrađivana – nema
veze sa temom, ali to ipak nije sporedna već glavna epizoda. Ona,
kao dobar epigraf, ne samo da određuje ton, nego služi i kao nemà
deklaracija o namerama – pokazati čudnu stranu života, ne
objašnjavajući je.
Druga scena, koju je Sergej često prepričavao, je iz filma Kada
drveće beše golemo. Tamo pitaju jedan lik:
„'Zašto si lagao?'
'Ne znam', veli taj, 'daj, mislim, da slažem, i slagao sam.'”
Po intonaciji to je blisko Dostojevskom. U Mrtvom domu jedan
robijaš govori sam sebi: „Valjda me neće pokrasti, ja se sâm bojim da
nešto ne ukradem.”
Ni u životu ni u umetnosti Sergej nije cenio kruti alogizam
apsurdne književnosti, niti zaumlje što simulira besmisao, niti
direktnu antitezu razuma – nego njegovo zaobilaženje – zastranjeni,
nezdravi smisao. O njegovom postojanju svedoči svaka
manifestacija apsurda: čovek je širi od svojih reči i postupaka. On
prosto ne staje u njih – čista kvadratura kruga.
Zapetljavši se u sebi samom, čovek postavlja granice i našoj
analizi. On, kao atom kod Grka, poseduje onu nedeljivu celovitost,
koja se ne može razložiti na elementarne čestice strahova i strasti.
Dovlatova je opčinjavao onaj ostatak ličnosti, neprevodiv na jezik
argumenata. Sergej se prepuštao semantičkoj maglovitosti koja, kao
šampanjac, izaziva laganu vrtoglavicu. On je vrebao one jedva
vidljive pomake racionalnosti, koji podmuklo kao podmetnuta noga,
izbacuju dušu iz ravnoteže.
Dovlatov je od same mladosti sakupljao hirove realnosti koji,
kako je govorila Alisa u Zemlji čuda, navode na misli, samo se ne zna
kakve. Sergej je pričao da je kao student odvlačio drugove s
predavanja da ne bi propustili da vide starca na raskrsnici koji u

78
hodu smešno zabacuje obuću.
Nije ni čudo što se Dovlatov nije zadržao na univerzitetu. Pisao je
da je na ispit iz nemačkog došao, znajući na tom jeziku samo dve
reči: Marks i Engels.

Zadivljen zagonetnošću naše prirode, Dovlatov je priznavao

samo onu tajnu koja je bila nadohvat ruke. On nije čuo za Bermudski
trougao, nije čitao fantastiku, nije ga zanimala seoba duša i nije
zavirivao u rubriku horoskopa, mada joj je on i dao naziv – „Zvezde
gledaju dole”. Dovlatov je slegao ramenima kada sam ja napisao
članak o snežnom čoveku. Odistinski tajanstveni za Sergeja nisu bili
snežni, nego obični ljudi. Na primer, njegov sused koga opisuje kao
„zagonetnog religioznog sledbenika Lemkusa”.
Da budem iskren, ničeg zagonetnog u njemu nisam video.
Običan čovek, predusretljiv, tih, uslužan. Smestio je Dovlatovljevu
ćerku Kaću u letnji baptistički kamp. Kada smo, napravivši zakusku,
došli da je posetimo, on nas je zamolio da iz poštovanja prema
religiji pijemo sakriveni iza drveta.
Lemkus je bio energičan spisatelj. Zajedno sa svima nama
objavljivao je u Peljmanovom časopisu Vreme i mi. Njegove priče se
nisu razlikovale od mnogih drugih, ali su kod Dovlatova izazivale
duboku nedoumicu. (Verovatno se još nije bio navikao. Ja sam došao
pre njega i već sam stigao da ponešto radim u novinama koje su
avijaciju na atomski pogon nazivale „nuklearni bombonosci”.) Sergej
nije mogao da shvati značenje iskaza: „ružičasti jutarnji zalazak
podsećao je na nedra mlade devojke”. Mene je više bunio naslov
druge priče: „Zadnjica koja nam je došla glave”.
Osim lepom književnošću, Lemkus se bavio i žurnalistikom.
Tačnije, izdavao je novine Književni glasnik. U njima je objavio
intervju sa Aksjonovom koji tek što je stigao na Zapad. Prve reči
Vasilija Pavloviča su, prema urednikovoj verziji, bile: „Nedostaje mi
Moskva, prijatelji.”

79
 Lemkusa nije izdvajao uspeh na književnom, nego na
religioznom planu, što, iskreno rečeno, u emigraciji baš i ne vole.
Smatralo se da neofiti ne tragaju za duhovnom nego materijalnom
nagradom.
U periodu košernog Novog Amerikanca naš vrli kolumnista je u
sakou nosio dva Stara zaveta – jedan u levom, drugi u desnom
džepu. Bahčanjan je tim povodom rekao: „Taj čovek je prava
pravcata noćna Tora.” Pa ipak je ubrzo bio najuren i, batalivši
judaizam, postao je esperantista. Ispada da je vera donosila male
dividende. Kod baptista su, doduše, davali nedeljni ručak, ali samo
onima koji su se pokrstili.
Lemkus se, ipak, dobro snašao. U vreme perestrojke objavio je u
Literaturnoj gazeti članak u zaštitu Hrista sa potpisom „Urednik
transsvetskog radija”. Nisam razumeo da li se radi o
međuplanetarnoj ili transcendentalnoj vezi, ali sam se odmah setio
pronicljivosti Dovlatova, koji je Lemkusa smatrao zagonetnim još
odonda kada je ovaj „telefonirao s molbom da ga podsete na
patronim Ljermontova”.

Ljudi su kod Dovlatova, kako je tačno primetio Ljoša Losev, „veći

nego u životu”.
Loseva ne zovem tako iz familijarnosti (za dvadeset godina se
nismo setili na pređemo na „ti”). Radi se o tome da se on ranije
potpisivao i kao Lev Losev i kao Aleksej Lifšic. To je nerviralo čitaoce.
Prinuđen da objasni zašto sebe naziva čas Levom čas Aleksejem,
Losev je napisao da u tome nema ničeg neobičnog – tako je postupao
i Tolstoj.
Losev uopšte nije imao sreće s čitaocima. Kada smo objavili
njegovu pesmu o ratu u Avganistanu, na stranicama časopisa razvila
se diskusija o granicama dozvoljenog u savremenom pesničkom
jeziku. Pretplatnici iz stare emigracije čuli su nešto nepristojno u
reči „mujezin” pomenutoj u pesmi.

80
 Dovlatov se, kao i svi mi, odnosio prema Losevu s obazrivom
pažnjom i delikatnim interesovanjem. Sergej je o njemu pisao sa
uvažavanjem. „Njegov korektni tihi glas skoro uvek je odlučivao.” Tu
se oseća zavist kolerika.
Dovlatov je bio sušta suprotnost Loseva. Ljoša tako pažljivo i
talentovano neguje spoljašnjost i manire dorevolucionarnog
profesora, da deluje kao citat iz memoara Andreja Bjelog. Onaj ko
vidi Loseva prvi put može pomisliti da je autor stihova, kao što je
izuzetni ciklus U spomen na votku neki njegov prezimenjak.
Obično doktor Džekil u Losevu lako izlazi na kraj s mister
Hajdom. Ali ipak je jedan put, za vreme konferencije u Honoluluu,
Losev iskočio iz ekskurzijskog autobusa i, pred očima dobre stotine
slavista, tako se vešto i brzo uzverao na kokosovu palmu, da sam
jedva uspeo da ga fotografišem. Ovaj snimak pomno čuvam u svom
arhivu – do dana kada Losev bude postao akademik, ili klasik.
Elem, Ljoša Losev je napisao da su ljudi kod Sergeja više ljudi
negoli u životu. I stvarno, u poređenju sa drugima, Dovlatovljevi
junaci su – kao goli među odevenima. Možda i zato što je Sergej
portrete svojih junaka gradio putem oduzimanja, a ne sabiranja.
Paradoks umetnosti sastoji se u tome da umetnik nikada ne
može, kao ni Ahil kornjaču, da prestigne prikazivani original. Koliko
je čoveku godina? Dve? Sto? Živ čovek se menja, mrtav – više i nije
čovek. Otuda je svaki portret – uslovna smeša dugovečnog sa
trenutnim. Dodajući detalje, mi samo umanjujemo sličnost.
Sergej je radio obratno. Prenoseći svoj model na hartiju, on je
odstranjivao sve bez čega se moglo. Ponekad je bio dovoljan jedan
prilog: „'Tačno šest', izgovori Curikov i, ne saginjući se, počeša
koleno.”
„Čovek se”, pisao je Sergej, „rađa, pati i umire – nepromenljiv
kao formula vode H2O”. U potrazi za takvim formulama, Dovlatov je
za svaki lik tražio tu minimalnu kombinaciju elemenata, čiji spoj čini
slučajnost neizbežnom. Po tome su Dovlatovljevi portreti podsećali
na japanski trostih:

Ona se šišala kratko,

čitala prozu Cvetajeve
i nije marila za Gruzine.

81
 5

Haiku poezija zapanjuje svojom neprobirljivošću. Ovi stihovi ne

„rastu iz smeća”, nego ostaju s njim. Njima je svejedno o čemu
govore, jer važan je pogled a ne slika. Haiku ne priča o onome šta
pesnik vidi, nego nas primorava da vidimo ono, što se i bez njega
vidi.
Mi ne vidimo svet onakvim kakvim nam se čini, niti onakvim
kakvim bi mogao biti, niti onakvim kakav bi trebalo da bude.
Mi vidimo svet onakvim kakav bi on bio bez nas.
Haiku pesme ne fotografišu momenat, one ga klešu u kamenu.
One zaustavljaju tok vremena kao zaustavljeni a ne kao pokvareni
časovnik.
Haiku pesme nisu lakonične nego samodostatne. Nedorečenost
bi predstavljala suvišak.
To je – konačni ishod oduzimanja.
One podsećaju na piramide čija monumentalnost ne zavisi od
njihovih dimenzija.
Radnja haikua se razvija izvan granica teksta. Mi vidimo njen
rezultat: život, neospornu prisutnost stvari, beskompromisnu
realnost njihovog postojanja.
Stvari su ovim stihovima zanimljive ne zato što nešto simbolišu,
nego zato što one, stvari, postoje.
Reči u haiku pesmi moraju biti zapanjujuće tačne – kao kad staviš
ruku u vrelu vodu.

Tačnost je za Dovlatova bila najviše merilo. Otuda sam ponosan

što je i kod nas otkrio „pre svega – tačnost, moju voljenu,
zaboravljenu, izgubljenu od strane savremene ruske književnosti –
tačnost, o kojoj je Danil Harms govorio da je ona, tačnost – prvi znak

82
genija”.
Naravno, ne treba mešati tačnost sa pedantnom bezgrešnošću.
Njen kriterijum je iznutra, a ne spolja. Ona je – lična stvar autora, od
koga se zahteva da kaže ono što je želeo da kaže – ne kao to, ne
bezmalo to, ne skoro to, nego upravo to, i tačka.
Tačnost je – srećno podudaranje cilja i sredstava. Ili, kako je
govorio Dovlatov, „poklapanje napora i rezultata, koje se najlakše”,
neočekivano je dodavao, „oseća u interpunkciji crte.”
U književnosti je za Dovlatova postojao samo jedan neoprostivi
greh – približnost. U Nevidljivoj knjizi on primećuje: „Hteo sam da
napišem: 'To je – čovek komplikovan…' Ako je komplikovan, zašto
bih uopšte i pisao.”
Većina, nažalost, piše – dugačko, lepo, i ne o onom pravom.
Čitati tako nešto – to je kao razgovarati s brbljivim mucavcem.
Najčešće se tačnost zamenjuje dobrim namerama. Smatra se da
dobro može da se zastupa bilo kakvim rečima – samo ako su u skladu
s pravilom desne ruke u fizici.
Tačnost, uzgred, uopšte nije isto što i jednostavnost. Ali,
uključujući u sebe i nejasnost i složenost, ona čak i ono nerazumljivo
čini kristalno jasnim. Otuda je tačnost neophodno svojstvo
besmislice i apsurda. Nije se uzalud Dovlatov pozivao na Harmsa.
U suštini, antiteza književnosti nije ćutanje, nego neodgovorne
reči.

83
 Prazno ogledalo

Mada je Dovlatov govorio da ne razume kako se može pisati o bilo

čemu drugom osim o sebi, on se pošteno trudio. Čak je pisao priče
zaodenut u masku žene. U najboljoj od njih – „Put do novog stana” –
kao refren služi rečenica iz junakinjinog dnevnika: „Desilo se ono
čega smo se najviše plašili.”
Pa ipak to nije bilo to. Bespogovorno je njegovu prozu činio
dovlatovljevskom sâm Dovlatov. Svojim je prisustvom spajao
okolinu u jednu celinu.
Dovlatov junak je čak i spolja gledano neodvojiv od svog autora –
mi uvek imamo na umu da se narator boji da će glavom zakačiti
luster. Ovaj postranični pogled je svesno ugrađen u njegovu prozu –
Sergej konstantno gleda na sebe tuđim očima.
Sami se sebi obično činimo transparentnima, zato tako brzo
zaboravljamo da smo seli u farbu. Da bismo stalno sebe držali u
centru tuđe pažnje, potrebni su snažniji potresi, nalik otkopčanim ili
poderanim pantalonama. Baš tim incidentom počinje jedna od
Dovlatovljevih priča: „Uredniku Turonku pukle su pantalone na
zadnjici.”
Sergej je i sebe voleo da prikazuje u nezavidnim situacijama, da
se čovek naježi. To mi nije bilo jasno sve dok nisam isprobao na sebi.
Ispostavilo se da je najbolji način da se izbaviš iz neprilike koju si
izazvao ili čija si žrtva – da je sa nekim podeliš. Prepričavajući svoj
neuspeh, ne okružuješ sebe zluradim svedocima nego saosećajnim
saučesnicima. Za razliku od tuge i sreće, stid se može podeliti s
drugim, to ga ublažava.
Sergej se razumevao u takve finese. Sračunato je unižavao sebe u
očima bližnjih, shvatajući da će njihova ljubav da uzvrati s kamatom.
Tako je, hiljaditi put opisujući svoj susret sa ženom, Dovlatov
počinjao od nimalo pohvalnog intimnog detalja: „Tištale su me noge

84
koje štrče ispod bade-mantila. Kod nas u familiji to je najmanje
privlačan deo tela.”
Da budem iskren, ja sam uvek mislio da noge imaju samo
devojke. Ali Sergej, živo zainteresovan za svoju anatomiju, nikada
nije nosio kratke pantalone, a kada je mene video u šortsu, odnekuda
je zaključio da se razmećem svojim listovima. Mislim da me u svojim
Beležnicama zato osvetoljubivo naziva „čvrstim i lepim”.
U stvari „čvrst i lep” bio je on a ne ja. Sklon gojenju, Dovlatov je
podsećao na zadovoljno razbaškarenog sportistu.
Ne može se, ipak, reći da je uvek bio debeo. Čim je trbuh počinjao
da liči na lubenicu, Sergej se trzao i besomučno mršavio. Dovlatov je
korigovao svoje telo s takvim entuzijazmom da je čak i gledati to,
bilo zamorno.
Jednom je u fazi dijete poručio u „Mekdonaldsu” najzdravije jelo
– Chicken McNuggets. Primetivši da su po dimenzijama, a i po svemu
ostalom, ovi „grumenčići zlata” nalik na živinski izmet, Dovlatov se
razbesneo i jedanaest puta ponovio porudžbinu.
Mršaveći, Dovlatov se bavio gimnastikom. Nisam to lično video
ali sam njegove tegove držao u rukama. Sergej je gunđao da pored
njih ne može mirno da prođe nijedan intelektualac – umusavi ih a ne
vrati ih na mesto. Nedugo pred smrt kupivši kućicu u Ketskilskom
gorju („pola hektara zemlje, i na njoj čiča Tomina koliba”), Sergej je
počeo da džogira po šumskoj stazi. Koliko znam, trčao je svega u tri
navrata ali je, opet, tvrdio da se jedan kojot privio uz njega.
Naravno da se Sergeju dopadalo što je jak. Kao bivši bokser, on je
cenio fizičke osobine. Ushićavao se Muhamedom Alijem a i o sebi je
razmetljivo pisao: „Nekada sam važio za perspektivnog jermenskog
teškaša.” Drugi deo njegovog neobjavljenog romana Pet ćoškova u
celini je posvećen boksu. Zove se „Sam u ringu”. Žalio se da su
zlonamernici naslov promenili u „Sam u bingu”. Baš kao što je i
jedno drugo, rano, delo – Marš usamljenih postalo Marš uštavljenih.
Siguran sam da je autor parodičnih naslova, kao i uvek, bio sâm
Dovlatov.
O svom „bokserskom” tekstu Sergej u pismima ističe: „Hoću da
pokažem svet poroka kao svet duševnih bolesti, sumoran i privlačan.
Hoću da pokažem, da nas nezdravost prati u stopu, kao đavolja
napast, podsećajući nas na sebe čas navalom nejasnog uzbuđenja, a
čas bolno i bez ikakve nagrade.”

85
 Po svoj prilici Sergej nije smatrao ovaj složeni projekat
ostvarenim: rukopis nam je pokazao ali ga nije objavio. Koliko se
sećam, ta hemingvejevski energična proza sa dramatičnim
podtekstom, vešto barata profesionalnim žargonom. Šokirao me je
jedan detalj: u mrtvačnici se ispostavlja da je bokserski mozak
ružičaste boje.
Jasno je zašto je Sergej napustio boks. Ali nostalgična sklonost
prema tučama mu je ostala. Čak je nosio batinu sa sobom. Zbog nje
nas nisu pustili u zgradu UN koju smo hteli da pokažemo Arjevu,
gostu u Njujorku. Sergej je kategorično odbio da se razoruža kada je
zbog močuge filovane olovom zapištao detektor.
U Dovlatovljevim pričama o lenjingradskim drugovima –
Maramzinu, Bitovu, Popovu – batine nisu figurirale ređe nego u
Sedmorici veličanstvenih. Možda je to samo dug šezdesetim, vremenu
kada se telo cenilo više od duha. U svakom slučaju, učesnici
demantuju Sergeja. To se desilo i jednoj od najpopularnijih
izmišljotina, onoj gde Bitov pred porotom prijatelja izgovara sledeće
reči: „Saslušajte me i donesite pravičan sud. Samo prvo čujte kako je
sve bilo… Bilo je to ovako. Ulazim ja u 'Kontinental'. Stoji Andrej
Voznesenski. A sada recite – kako sam mogao da ga ne odalamim?”
Nedavno su oba junaka izjavila da opisani incident ne odgovara
stvarnosti. Voznesenski je predložio da se to stavi na papir, a Bitov
je, kažu, izvrdao – pametan čovek.
Jednom prilikom je Bitov nastupao u Njujorku, gde su ga sa
emigrantskom neposrednošću pitali kako se odnosi prema Bogu.
„'Isto kao i on prema meni', eskivirao je Bitov.
'A kako se to on prema vama odnosi?' nije odustajao radoznalac.
'Kao ja prema njemu', umorno odgovori Bitov.”

Dovlatov je bio veoma snažan muškarac. Pa i rasta je bio

ogromnog. „Visok kao mlečnost” opisivao ga je Bahčanjan, imajući
na umu sovjetski slogan. Šta reći, Sergej je bio takva gromada da nije

86
stao u običan kovčeg.
I svu tu fizičku snagu Dovlatov je prineo kao žrtvu književnosti.
Izvesna brutalnost, koju je Dovlatov ne bez samodopadljivosti
kultivisao u sebi, kategorično je protivrečila njegovom književnom
autoportretu. Sve opisane tuče, za pripovedača se završavaju na isti
način: „Zamahnuo sam, setivši se lekcije teškaša Šarafutdinova.
Zamahnuo – i stropoštao se na leđa… Ugledao sam nebo, tako
ogromno, bledo, zagonetno… Divio sam mu se, dok me nisu udarili
cokulom u oko.”
Opevajući svoje poraze, Sergej se naslađivao preživljenim
uvredama i poniženjima. Na kraju je ispalo da Sergej nije samo
najjači, nego i najčešće tučeni autor naše generacije.
Obično se dešava obratno – fizičke nedostatke krijemo žustrije
pego duhovne. Sergej je govorio da čovek s manje muke priznaje da
je lopov, a pogotovo preljubnik, nego da voli da dremne posle ručka.
Ako u knjizi naiđete na: „od udarca se bednik skljokao kao pokošen”
ili „ona zastenja u mom zagrljaju”, budite sigurni da autor nije neki
snagator.
Nemajući potrebe za tom vrstom utehe, Dovlatov je tumačio
svoje debakle kao vraćanje prirodi od nje dobijene prednosti. Ali taj
površinski motiv je samo skrivao tajnu zaveru koju je Dovlatov kovao
celog života. Sergej je brižno vodio računa da se ne postavi iznad
čitaoca. Kao niko drugi, on je shvatao prednost takve pozicije.
Obično tekst ulepšava svoga autora. I ne treba se čuditi: svoje
najbolje trenutke autor posvećuje književnosti, a svemu ostalom –
šta ostane. Uz to je njegov položaj u odnosu na čitaočev nesumnjivo
pogodniji. O sebi i drugima on saopštava samo ono što smatra
važnim. Autor zna više od nas, ali ne zato što je u posedu svih aduta,
nego zato što je zavirio u talon.
To mora da iritira. Što autor više nastoji da se prikaže u lepom
svetlu, tim je jača čitaočeva želja da ga vidi u kaljuzi. Dovlatov je
izlazio u susret toj želji. Ne plašeći se da sebe pokaže smešnim i
slabim, on se izjednačavao s nama. Čitaoci znaju to da cene. Snažan
se uvek voli manje nego slab, pametnog se boje više nego glupavog,
srećković češće ispašta nego baksuz. Kosmičkom titanu
pretpostavljamo bespomoćno dete, more pobeđuje reke jer je niže od
njih.

87
 3

Poveravajući čitaocu svoje grehe i poroke, Sergej ne samo što je

zadovoljavao našu potrebu za istinitošću, nego je i apelovao za
milost. Ona je bila za njega prva, ako ne i jedina zapovest.
„Imponovala mi je njegova blagost prema ljudima”, s nežnošću piše
Sergej o ocu. „Čoveka koji ga je otpustio iz pozorišta, majka je
mrzela celog života. A otac je posle mesec dana prijateljski pio s
njim…”
Tolerantnost – i prema sebi i prema drugima – Dovlatov je
proglašavao principom. To ga nije ni najmanje činilo mekušnim.
(„Govno je”, govorio je, „takođe mekano.”) U Dovlatovljevim pričama
nema nijednog grešnika kome ne bi bilo oprošteno, ali zato ni
pravednika nema.
Ne radi se o tome da na svetu nema krivih, nego o tome da ih ne
izvodimo na sud. Svaka presuda je nečasna, ali ne zbog toga što
zakon tereti jedan tas, nego zato što rasterećuje drugi.
Ako je Ješua kod Bulgakova apsolutno dobro, šta onda predstavlja
đavo Voland? Apsolutno zlo? Ne, već puku pravičnost.
Ideja „dati prema zaslugama” toliko se gadila Sergeju, da se
jedanput konfrontirao sa celim radiom „Sloboda”. Bilo je to onda
kada su Amerikanci u odgovor na terorističke akcije Libije
bombardovali Gadafijev dvorac. Dok su zaposleni uzbuđeno brojali
ubijene i ranjene, od besa ubledeli Dovlatov je govorio kako je
nedostojno radovati se tome.
Prema zločinu je Sergej imao razumevanja, ideju kazne nije
mogao da smisli. Nije ga vodila ni ljubav, ni dobrota, ni sažaljenje,
nego osećanje duboke, krvne, neraskidive srodnosti sa svime na
svetu. Ne treba biti kao svi, pisao je Dovlatov, jer mi to i jesmo.
U njegovim pričama autor se ne razlikuje od junaka, jer su svi
ljudi za Dovlatova iz jednog istog gljivišta.
Lišiti autora prava da presuđuje svojim junacima – znači ostaviti
ga bez posla.
I stvarno, Dovlatov nije imao šta da radi u svojoj prozi. U stvari,
on je tu u funkciji kočnice. Autor ne pomaže toliko koliko upravo
odmaže razvoju događaja. On se protivi svakom aktivnom impulsu –

88
da se promeni sudbina, da se ispravi svet, da se ustane s ležaja. Što
brže napredujemo ka drugoj strani, sve se više udaljavamo od svoje.
Boriti se sa neprijateljskim okolnostima – isto je što i dizati jedro za
vreme oluje. Otuda je svoje neslaganje sa stanjem stvari Dovlatov
izražavao tako što se nije trudio da ga promeni.
„Celog života sam”, piše Sergej, „mrzeo aktivna delovanja svake
vrste… Kao da sam živeo u trpnom stanju. Pasivno sam sledio
okolnosti. To mi je pomoglo da za sve nađem opravdanje.”
Postavši književna pozicija, autorska neaktivnost je prerasla u
paradoks. Sa jedne strane Dovlatov je neizbežni junak svojih priča, a
s druge – uopšte nije junak. On se čak ni u ogledalu ne ogleda.
Izjednačivši se s likovima, narator se povlači u stranu, da bi
omogućio sredini da se iskaže. Sve svoje snage Dovlatov je trošio ne
da joj pomogne nego da joj ne smeta u tome.
To je daleko složenije nego što se čini. Jednom su u Moskvi
intervjuisali moju ženu povodom večite teme: „Kako si se snašao,
novi Amerikanče?” Pošto ja nisam interesovao novinare, preostalo
mi je da mirno sedim u blizini. Odlazeći, fotografska napast reče da
mu se najviše dopalo da me posmatra: tako izgleda načeta flaša
šampanjca, u koju su s mukom uglavili čep.
Nečinjenje zahteva ne samo napor, nego i prirodnu sklonost –
sklonost prema prirodnom. Uvažavanje onoga što nismo mi stvorili
etičko je opravdanje lenjosti.
Dovlatov je neaktivnost smatrao jedinim moralnim stanjem.
„Moj ideal je”, maštao je, „da postanem ribolovac. Da presedim ceo
život na obali reke.”
Bio sam siguran da je to napisao tek radi efekta – zamisliti
Dovlatova na pecanju nije lakše negoli u Labudovom jezeru. Ali i pored
toga, Sergej je jednom doneo toliko karaša koje je upecao u Kvinsu
da je bilo dosta za pristojnu čorbu.
Sve češće se sećam tih zlaćanih ribica. Priviđa mi se da su došle iz
neostvarene Dovlatovljeve budućnosti. Od Sergeja je mogao ispasti
impozantan starac, pravi deka za divljenje – okružen džangrizavim
poklonicima i jogunastim ukućanima.

89
 4

Dovlatov se uverio na sopstvenom primeru da je autor uvek –

žrtva okolnosti. Izbegavajući pozivanje na proviđenje, o tome je
pisao bez okolišenja ali i bez detalja: „Očito je neko jako želeo da od
mene ispadne pisac.”
Dovlatov nije verovao da se piscem može postati sopstvenom
voljom. Podižući kćer Kaću, Sergej je govorio da „stvaralačke
profesije treba izbegavati. Druga je stvar ako one tebe odaberu”.
Sergej je smatrao da čovek ne može biti gospodar sopstvene
sudbine, za razliku od tuđe.
Punopravni autor Dovlatov je bio više u životu nego u
književnosti. Otuda njegova sklonost prema intrigama.
Sergej je bio genijalni nanosilac minijaturnih uvreda. Tamo gde
su drugi delovali silom, on je koristio tako oštar skalpel, da se ni
šavovi nisu videli. Zato je i bio dragocen u novinskim sukobima.
Tako je u vreme svađe Novog Amerikanca sa drugim njujorškim
nedeljnikom, Novim novinama, Sergej napisao rubriku u ime
uredništva, da li o duševnosti ili bezdušnosti Amerikanaca. U njoj se
pričalo kako je jednoj ženi pripala muka u metrou i kako joj je on –
pažnja! – pružio Nove novine. Uskoro je, doduše, Sergej i sâm počeo
da objavljuje u publikaciji koju je uvredio. Otuda, kada je došlo
vreme za zasebno izdanje „Rubrika”, umesto Novih novina u ovoj
epizodi figuriraju prosto „sveže novine”.
Sergej je znao svakoga da uvuče u svoju intrigu. Jednom je rekao
namučenom Lemkusu da Genis ne savetuje čitanje njegovih priča.
Samo sam otvorio usta – i odmah ih zatvorio. Ništa slično nisam
rekao, ali nije se vredelo prepirati.
Vešt da svakog očepi, Sergej se i sâm sa entuzijazmom
predstavljao kao žrtva. Svaki čas je zapodevao dugotrajna
raščišćavanja povodom uvrede koju je sâm bio izmislio.
Iskusni reditelj, on nije sugerisao nego usmeravao strasti, da bi
sa iskrenim saučestvovanjem pratio njihovu bujicu. Volele su ga
žene opterećene teškom sudbinom, i on se sa nesebičnim
zanimanjem upuštao u njihove beskrajno komplikovane živote.
Najviše su mu imponovali oni zapušteni slučajevi za koje je krivac

90
bila njegova „omiljena kombinacija: nametljivost i bespomoćnost”. U
emigraciji ih je bilo dosta. Njima je i posvetio Strankinju:
„Usamljenim Ruskinjama u Americi – s ljubavlju, tugom i nadom.”
Dovlatov je voleo da bude vitez. Obožavao je da gromkim glasom
citira iz Kapetanove kćeri: „Ko se iz moje družine usudio da uvredi
siroticu?” Sergej je stvarno postajao opasan ako su dame vređali
drugi. Tako, nije nam dozvolio da se smejemo nad debijem
spisateljice čija je priča počinjala rečima: „Posadio me je golom
guzom na toplu veš-mašinu.”
Sergej je voleo intrige. Vatreno se udubljujući u životne prilike
poznanika, on je sa istom usrdnošću pomagao u njihovom
razmršivanju ili – zamršivanju. Ponašao se kao Borhesov lik koji,
pošto je predložio određeni šahovski potez, piše članak u kome
nagvažda zašto ga ne treba povući.
Dovlatov je pleo mrežu isključivo radi lepote njene šare. Što je
nije činilo manje opasnom.
Sergej se nije trudio da uveća količinu zla u svetu – želeo je da u
njega unese složenost. Dovlatova je ushićavao koloplet osećanja,
njihova protivrečja i nijanse.
Da bi bio autor, Dovlatov je morao da se rastvori u drugima. Da bi
se osećao živim, Sergej je morao da živi u vrtlogu emocija koje je sam
isprovocirao. Ponekad je podsećao na Pečorina.

91
 Roman u glavnim crtama

Savršeno je nejasno kada je Dovlatov postao pisac. Mi smo

smatrali da se to desilo u Lenjingradu, a u Lenjingradu su verovali –
da se piscem izgradio u Americi. Preostaje da se tipuje na onih par
nedelja austrijskog tranzita. Obrevši se sa majkom i foksterijerom
Glašom u Beču, Sergej je tamo razvio grozničavu delatnost. U
ondašnjem pansionu uspeo je da napiše nekoliko predivnih priča
koje su potom ukrasile Kompromis.
Možda je stvaralačka opijenost, kako je to kod njega znalo biti,
bila posledica običnog pijanstva. Pre Beča se tako usrdno opraštao s
otadžbinom, da su ga u Budimpešti skinuli s aviona. Istina, to nisam
čuo od Dovlatova, što i pridaje verodostojnost celom slučaju, ali i
uliva nepoverenje u njega. Deluje čudno da Sergej izostavi tako
živopisan detalj svog odlaska. Mada nije isključeno da ga je smatrao
odveć srceparajućim.
Bilo kako bilo, u Ameriku je Dovlatov stigao kao nesumnjivo
poznat autor, uz to sa umereno disidentskim oreolom. Ipak, umesto
iluzija gajio je jedino nejasne nade. Kao i svi mi, bio je spreman da za
život zarađuje jednostavnim fizičkim radom.
Tako su počinjali svi moji poznanici-pisci. Limonov je otišao u
konobare. Sportski novinar Aleksej Orlov vodio je brigu o
laboratorijskim kunićima. Publicista Griša Riskin postao je maser.
Gore od svih prošao je autor detektivskih romana Neznanski. U
fabrici, gde je radio kao spremač, dosta grubo su se izrugivali s
mekim i simpatičnim Fridrihom kada su saznali da je pravnik –
njima u Americi toliko zavide da ne mogu da ih vide očima. Koautor
Neznanskog, Eduard Topolj, počinjao je na drugi način. Izjavivši da
ne namerava da ima posla sa emigrantskim getom, došao je u
Ameriku sa spremnim scenarijem. Prva rečenica je zvučala efektno:
„Gola Sara ležala je na kauču”. Uskoro se Topolj osposobio da
taksira. Kada se stvaralački tandem raspao, Fridrih se žalio

92
Dovlatovu da je Topolj prisvojio njegovu pisaću mašinu. Sergej se još
i čudio: kakav mi je to detektiv koji ne može da uđe u trag
sopstvenom imanju?
Sergej se, uzgred budi rečeno, razumeo u pisaće mašine. Čak je
nameravao da se bavi njihovim servisiranjem. Ovu veoma bizarnu
delatnost izabrao je kao najtešnje povezanu sa književnim poslom.
Ispostavilo se, međutim, da se u Americi mašine ne popravljaju.
Ovde ni cipele nemaš gde da pendžetiraš. Onda se Sergej upisao na
juvelirski kurs – umeo je da crta i obožavao je sve moguće
drangulije.
Doduše, to ga, kao i sve nas, nije dugo držalo. Mene su, na
primer, sa prvog američkog zaposlenja isterali – zbog zabušavanja.
Ne znam ni za šta dosadnije u mom životu od te četiri nedelje.
Maštao sam o kraju radnog dana petnaest minuta posle njegovog
početka. A pri tome sam radio kao radnik na utovaru i istovaru robe
u firmi koja se, sada mi je postalo jasno, nije bavila toliko
farmerkama koliko postmodernizmom. To je ovako izgledalo: na
podu je ležala gomila pantalona kupljenih na rasprodaji, na koje su
tihe Portorikanke našivale modnu etiketu „sasun”. Na Petoj aveniji
ove farmerke su se prodavale po pedeset dolara par.

S Dovlatovim sam se odmah upoznao. Lena je tada radila zajedno

s nama u Novoj ruskoj reči, a i znali smo jedan za drugog iz
publikacija.
Ma koliko čudno zvučalo, odmah smo prešli na „ti”. Sa
Lenjingrađanima se to uopšte ne dešava automatski, što ih i
razlikuje od Moskovljana. (Kada je kod Jefimovih došao Juz
Aleškovski, Marina ga je, otvorivši vrata, pozdravila. U odgovor se
Aleškovski izderao: „Manite se vašeg lenjingradskog cifranja!”).
Sergej je voleo i cenio etikeciju. Sa mnogim bliskim ljudima, pa i sa
Grišom Poljakom, bio je na „vi”. Familijarnost ga nije toliko vređala
koliko zbunjivala. Kad ga je moja žena uhvatila u sitnoj laži, Sergej je
s čuđenjem primetio: „Nisam mislio da smo tako bliski prijatelji.”

93
 Našoj munjevitoj prisnosti nesumnjivo je doprinela spremnost da
se popije. Odveli smo Sergeja u čudnovati bistro „Natan”, gde su
zajedno s hot-dogom servirani žablji bataci. Zalivajući sve to votkom
koju smo doneli sa sobom, odmah i za sva vremena smo sve
razjasnili – od Gogolja do Jerofejeva.
Zatim se desilo nešto što sam tako često prepričavao da sam i sâm
počeo da sumnjam da se stvarno dogodilo. Išli smo 42. ulicom, gde je
Dovlatov štrčao, kao uostalom svuda, iznad gomile. Danas je tu ulicu
oteo od poroka „Dizni”, ali tada je tamo bilo dosta mračnih tipova i
trgovaca drogom. Prišavši najstrašnijem među njima – Crncu
nakinđurenom zlatnim lancima – Sergej se odjednom sagnuo i
poljubio ga u obrijano teme. Crnac, pomodrevši od užasa, zaklokota
nešto na nepoznatom jeziku, ali uz osmeh. Dovlatov je kao da ništa
nije bilo, odšetao dalje, ne prekidajući razgovor o Fokneru.
Moglo se pomisliti da se u Americi Sergej osećao kao kod kuće. U
stvari, Sergej ni najmanje nije bio lišen kompleksa. Engleski je
govorio čak i od mene lošije. Menhetn je samo otprilike poznavao. U
metrou se gubio. Ali više od svega ga je, kao i sve emigrante, plašio
kriminal. U pismima je Sergej s uživanjem dramatizovao situaciju:
„Ovde u stvari traje građanski rat… većina Amerikanaca smatra da je
bolje da se predaju crvenima, koji tamane kriminalce.”
Nisam imao prilike i da čujem tako nešto od njega – ili se ustezao,
ili me nije interesovalo. Nisam tada imao ni trideset godina, a novi
život je tako bučao i vrio svuda okolo da je žena često postavljala
klasično pitanje: „Imaš li predstavu kakve su oči tvoje savesti u dva
sata posle ponoći?” Nije bilo slučajno što je Vajla i mene urednik Nove
ruske reči zvao „Dvojica s flašom”.
I pored toga nemam nijednu ružnu uspomenu na njujorške
avanture. Ni jednom se, na primer, nisam sukobio sa policijom,
mada čak ni u Njujorku nije dozvoljeno ispijanje konjaka na klupi u
Central parku. Mi smo, istina, uvek vodili računa ako ne o duhu ono
o slovu zakona, ne vadeći flašu iz mrke papirne kese. Nisam imao
sukobe ni sa kriminalcima, mada je bilo dosta provokativnih
situacija. Jedne večeri smo sedeli na klupi nedaleko od strašnog
Harlema, kuda razumni ljudi ni danju ne zalaze. Dok smo
razgovarali, neprimetno se smračilo. I tu nas opkoli grupa
neverovatno krupnih Crnaca. Skočivši na noge, potrudili smo se da
delujemo krajnje druželjubivo. Ali oni odoše dalje, ne obrativši na
nas pažnju. Pogledavši malo bolje, shvatili smo da hitaju iz crkve u

94
salu, gde se u Njujorku i noću igra košarka.
Drugi put sam se, s društvom, noću vozio u metrou. Poluprazni
vagoni, mutno osvetljenje, odgovarajući saputnici. Da bismo
ulepšali putovanje, slušali smo Visockog i potezali iz braon štanicle.
Jedan od nas je čak i zapalio. Onda je jedan drugar osmotrio noćni
vagon i tužno uzviknuo: „Gospode, pa mi smo gori od svih!” Sergej je
obožavao da prepričava ovu epizodu i uključio ju je u Beležnice.
Ali najstrašnije je bilo kada sam slučajno upao u neki rok-klub. U
gomili koja je đuskala odabrao sam neupadljivu partnerku. To jest, ja
sam mislio da sam odabrao, mada ni dan-danas ne znam, da li je ona
igrala sa mnom, sama, ili u grupi. Da bih to utvrdio, započeo sam
šaljivi razgovor. Nažalost, iz mene su izlazile samo rečenice
namenjene sasvim drugačijoj situaciji. Sa užasom sam čuo kako
govorim, nadjačavajući bubnjara:
„Saharov iz grsjt. Uot e najs ting dimokrasi. Ja sam se odlučio za
slobodu!”
Prvo smo, koristeći se starosedelačkim pravom, bili Sergejevi
pokrovitelji. Čak se i vređao, govoreći da ga smatramo seoskom
snašom. Ali vrlo brzo se odomaćio u Americi. Naprečac je nalazio
ono što ja nisam video u njoj. Tako smo ja i on živeli u dve različite
države.
Ja sam Ameriku upoznavao kao i svako drugo inostranstvo –
razgledao sam gradove, išao na izlete, posećivao muzeje i restorane.
Sve to Sergeja uopšte nije zanimalo. On je to radio drugačije. U tuđoj
zemlji Dovlatov je ogradio za sebe zonu koju je mogao smatrati
svojom. Tu je našao ono što je objedinjavalo Ameriku sa njegovom
prozom – demokratizam i nedorečenost.

Posle prevodilaca, Sergej je u Americi najviše voleo ulične

muzičare i duhovite prosjakinje. Doduše, i u otadžbini je voleo
bosjake, neradnike i protuve. U njegovim pričama, kao u „Čipolinu”,
bogataši lošije prolaze nego siromasi.

95
 Zakasneli raznočinac,7 Dovlatov je prezirao stalešku oholost. U
celoj američkoj književnosti najviše je voleo rečenicu „Stao sam da
popričam sa Hakom Finom”. Tom Sojer je, kao što je poznato,
izgovara u onom kritičnom trenutku kada ga je nesrećna ljubav
učinila neosetljivim na batine koje su usledile.
I sam Dovlatov je bio takav. Njegova spremnost za dijalog
uključivala je svakog i isključivala samo i jedino – autora. Sergej je
umeo da se ne meša, osluškujući ono što se dešava.
U američkoj književnosti Dovlatov je još voleo „dostupnost
moralnih orijentira”. Ne radi se samo o tome da je američka
književnost ređe nego naša zahtevala od čoveka junaštvo i svetaštvo.
Važnije je to, što ona uopšte nije ništa zahtevala, nego samo molila –
za malenu podršku moralnog suda, primajući svet onakvim kakav
jeste. To ne znači da su se s jedne strane okeana prema vrlini
odnosili s manje ljubavi nego sa druge. Jednostavno, američki pisci,
nezaraženi hipermoralizmom, znali su da ukažu dužno poštovanje
prema iskušenjima. „Ako sam prodao satani dušu za čorbu od
sočiva”, veli junak Otimača, jednog od Sergeju najdražih Foknerovih
romana, „u krajnjem slučaju će biti šta će biti, a ja ću moju čorbu
dobiti i posrkati.”
U nekoj američkoj seriji postoji slična scena. Đavo predlaže da
otkupi nečiju dušu.
„'Pošto?', pita junak.
'Sto dolara!'
'Oho! Sounds good', naivčina ne krije ushićenje.”
U ovoj skromnoj merkantilnosti možemo naći ako ne opravdanje
greha, onda razumevanje prema njemu.
Uostalom, u Foknerovoj apologiji poroka Dovlatovu je, kao i
uvek, bila bliže ne njegova teološka nego estetska sofistika. U istom
romanu Fokner razvija misao koja nije mogla da se ne dopadne
Sergeju: „Oni koji su se posvetili Vrlini dobijaju zauzvrat samo
beživotan, bezbojan i bljutav surogat, koji se ne može uporediti ne
samo sa blistavim darovima Poroka – grehom i uživanjem, nego ni sa…
neuporedivom sposobnošću iznalaženja i izmišljanja.”
. . . . . . . . . . . . . . . .
7
Intelektualac neplemićkog porekla u Rusiji 19. veka. (Prim. prev.)

96
 Videti u grehu izvorište književnosti – to je sasvim dovlatovski. I
staviti se u zaštitu poroka je, u suštini, sasvim američki. Jer samo je
onaj demokrata dosledan koji primorava vrlinu da svoja prava deli s
porokom.
Demokratija – to je trpeljivost ne samo prema drugačijem
mišljenju, nego i prema drugačijem životu. Sposobnost da se bez
pritužbi deli mesto pod suncem s tuđim i drugačijim, kao što su to
pacovi i bubašvabe.
Karakteristično je da se u Americi jedini Sergej zauzeo za njih:
„Šta su skrivile bubašvabe? Da vas nije neka ujela? Ili povredila vaše
nacionalno osećanje? Ma kakvi… Bubašvaba je bezazlena i na svoj
način elegantna. Ona poseduje munjevitu eleganciju trkačkog
automobila.”

U američkoj književnosti Dovlatov je nalazio ono što mu je

nedostajalo u ruskoj. Žalio se da kod Turgenjeva ne možeš proceniti
može li njegov junak da prepliva jezero. Da ne bi ličio na njega, sam
Dovlatov preplivao je Misisipi. Bar je tako napisao.
Sergej nikada nije gubio iz vida fizički aspekt našeg postojanja.
Teško da bi mu to i moglo poći za rukom. Podnapiti Sergej mogao je
da bude fizički napadan. Trećeg dana mu je otkazivala gracioznost
sa kojom je obično nosio svoje vanstandardno telo. Više nego ma šta
drugo to ga je približavalo Hemingveju. Za razliku od mnogih,
Sergej nije pljuvao na zaboravljenog idola, ali ga nikada nije citirao.
Hemingvej je kao tenk protutnjao preko proze celog pokolenja, ali na
stranicama Dovlatova nije ostavio premnogo tragova. U najneveštije
spadaju – završnice priča u Zoni: „Najvažnije je da žena spava. Da je
Kaća bezbedna. I da se, sigurno, mršti u snu…”
Bitno je da je Sergej uzeo od Hemingveja ne samo oskudnu suzu
koja tu i tamo orošava Dovlatovljevu stranicu, nego i čuvene rupice u
pripovedanju. Prilagodivši Ajsberg-teoriju svojim ciljevima, Sergej
je za sebe smislio osobenu interpunkciju. Estonska publicistika iz
Kompromisa ju je savršeno tačno nazivala „sve same tačkice”. Tačka

97
je retko suvišna, tačkice su to skoro uvek. Od svog aristokratskog
pretka ovaj znak je sačuvao samo spoljašnjost, pa i to triput
razblaženu. Stavivši tri umesto jedne tačke, autor računa da će
mnogoznačnost prikriti pokopanu rečenicu, kao cveće grob. Tri
tačke pak ne služe kao venac nedorečene, nego nedonesene misli.
Sergej je sve to znao bolje od ostalih. I opet je, strpljivo podnoseći
podsmehe, uključujući i sopstvene, postao rekorder triju tačaka.
Braneći svoje pravo na njih, pisao je da „interpunkciju svaki autor
samostalno pronalazi”. Tačkice su bile zaštitni znak njegove proze.
Dovlatovljeve tačkice ne liče na interpunkcijski nego na
saobraćajni znak. One ukazuju na raskrsnicu teksta i praznine.
Kaverne koje su tačkice izrovašile u telu teksta, doprinose njegovoj
vazdušastoj eleganciji, na način rupičastog švajcarskog sira.
Najzagonetnija Dovlatovljeva rečenica glasi ovako: „Sutra ću
iznajmiti fotografsku lupu.” Njome se Sergej ponosio više nego bilo
čim, mada u njoj i nema mnogo smisla. Zato se i ponosio.
Ova rečenica maskira svoje odsustvo. Ona je vrsta Dovlatovljevih
„tačkica”. A hvalio se njome jer se majstorstvo i odvažnost pisca ne
iskazuju samo u tome šta je napisao, nego i u onome šta je pri tom
žrtvovao. Ostavivši nikakvu rečenicu na mestu gde je moglo biti
rečeno nešto značajno, Dovlatov je omogućavao čitaocu da
predahne.
Ako proza nema trikova, ona nije proza, ali ako autor organizuje
paradu atrakcija, knjiga postaje varijete bez pauze. Osećajući se
zarobljen u njoj, čitalac želi ne samo da izađe nego i da se iščupa na
slobodu. Da se to ne bi dogodilo, Sergej je odvajao kartonom kristal
svojih rečenica. Bezbojne rečenice osvežavaju receptore,
sprečavajući zamućenja vida. Preživljavajući tekst, Sergej nam
neprimetno ali oštro nameće svoj ritam čitanja. To je nezadihana
proza čiji lagani dah reguliše praznina puštena u tekst.
Trudeći se da bude blistav ali ne i zaslepljujući, Sergej je više od
svega cenio onu britku originalnost o kojoj može svedočiti jedino
autor. O tome je reč u onom citatu iz Pasternaka kojeg je – „jedini
put u životu” – Dovlatov ispisao još u mladosti: „Celog života sam
težio stvaranju onog suzdržanog, nepretencioznog stila,
posredstvom kojeg čitalac i slušalac usvajaju sadržinu, ni sami ne
primećujući način na koji to čine.”

98
 U Zoni je Sergej tvrdio da smo ga mi nazvali „trubadurom
izbrušene banalnosti”. U stvari, on je, kao i uvek, uvredu nanetu
samom sebi stavljao u tuđa usta – pretvarajući, uostalom, pri tome
slabost u vrlinu.
Sergej je drsko razblaživao trivijalnošću svoju tajnu originalnost.
Ispraznost svake banalne rečenice je svojevrsni okvir. S jedne
strane ona razgraničava sliku od neuglednog zida, a s druge ga spaja
s njim.
Praznina je cevovod koji spaja tekst sa okolnom stvarnošću.
Dajući praznini pristup u tekst, autor meša ono izmišljeno i realno u
istoj proporciji u kojoj se sreću i izvan granica štampane stranice.
Kinezi, veliki majstori u ophođenju s prazninom, znali su za tri
načina njenog korišćenja. Prvi – da se ostavi onako kako jeste.
Doduše, neprimećena praznina prestaje da bude ono što jeste.
Neizbežno se pretvara u nešto – stranicu iz sveske, mrku pozadinu,
zvezdano nebo, cvetne tapete.
Drugi način je da se stvar ukrasi prazninom. Takva praznina
postaje dekorativna. Ona, kao margine u tekstu, senči sobom tuđe
prisustvo.
I, napokon, treći, najteži način zahteva da se praznini omogući
pristup u sliku, davši nebiću ista prava kao i biću.
Samo onaj umetnik prikazuje svet u svoj njegovoj punoći, koji
vodi računa o paritetu stvari i njenog odsustva. Nedostatak je više
nego obilje, i, zamenivši sabiranje oduzimanjem, prazno je
sposobno da ispuni pusto.
Dovlatov je, kao svi pisci, težio da vaspostavi celovitost sveta. Ali,
za razliku od mnogih drugih, on smetnju nije video u čistoj, nego u
ispisanoj stranici.

Američki život Dovlatova ličio je na njegovu prozu: upadljivo

kratak, prošaran trima tačkama, roman u osnovnim crtama. I opet
je u njega stalo sve ono što bi neko drugi razvukao u epopeju.

99
 U Americi je Sergej radio, lečio se, ganjao sudom, postigao
uspeh, družio se s izdavačima, književnim agentima i američkim
„gospodičnama” (njegov izraz). Ovde je podigao kćer, stekao sina,
psa i nekretnine. I naravno – dvanaest američkih godina – to je tuce
knjiga izašlih u Americi: skraćenica piščevog života. I sve to, ne
izlazeći izvan kruga koji su opisali oni američki pisci koje je Sergej
poznavao mnogo pre nego što se nastanio u njihovoj otadžbini.
Dovlatov je s lakoćom i udobno živeo u iščitanoj Americi, jer je ona
bila isto toliko nestvarna kao i svaka druga.
Sergej je pisao da je Amerika ranije za njega bila kao raj:
„predivna ali neubedljiva”. Otuda ga je u Americi od svega više čudilo
što ona postoji. „Zar sam ovo stvarno ja! I pijem ajriš kafu u baru
'Džoni'?” – to je osnovna emocija sa kojom se, u stvari, iscrpljuju
njegovi odnosi s tom zemljom koju je poznavao, voleo, razumeo i
ignorisao.
Amerika mu nije uskratila slavu. Naprotiv, on je nju tu stekao.
Sergej je govorio da se čudi i kada ga prepoznaju i kada ga ne
prepoznaju na ulici. Pa ipak, osobina užurbane američke stvarnosti
takva je da primorava na sumnjičavost prema vrednosti svakog
priznanja. Ljupka urednica iz Njujorkera rekla je da su prestali da
objavljuju Dovlatovljeve priče zato što je umro, a u Americi više vole
žive autore: mrtav čovek je izgubio bitku. Kod nas će pre biti da su
mrtvi na dobitku.
U Americi je Sergej našao ono čega nije bilo u otadžbini –
ravnodušnost koja uliva tako beznadežnu skromnost, da bi bilo
umesnije nazvati je smirenjem.
Za ruskog pisca, koji je navikao na starateljstvo surevnjive vlasti,
snishodljiva rasejanost demokratije predstavlja teško iskušenje.
Otvoreno se o tome usudio da govori samo kočoperni Lav Halif, koji
je po rečima Dovlatova nalik na „mešavinu bika i toreadora”. U
Njujorku se nastanio na tako udaljenoj periferiji da je s drugarima
pijuckao preko telefona. Njegovu oštru i smešnu knjigu CDL8 Sergej
je blagonaklono ocenio, između ostalog i stihovima:

. . . . . . . . . . . . . . . .
8
CDL – skr. Centralьnый dom literatorov – Centralni dom književnika (Prim. prev.)

100
 Saša i Peća, vraćajte knjigu,
imati takvu knjigu je čast!
Već sam je slavio gde god sam stig'o,
A sada bih da je čitam u slast.

Halif je izazvao revolt, javno se potuživši da ga je u Rusiji

primećivao makar KGB. Osobito je negodovao deo emigracije koji je
bio uznemiravan više od strane OBHSS.9
Blistavi Dovlatovljev stvaralački saldo – mnoštvo prevoda,
publikovanje u legendarnom Njujorkeru, dve stotine recenzija,
pohvale Voneguta i Helera – mogao je svakoga da zavara, osim njega
samog. O svom položaju u Americi Sergej je pisao s otvorenošću u
kojoj beznadežnost postaje smirenost: „Ja sam etnički pisac koji živi
4.000 kilometara daleko od svoje publike.”

. . . . . . . . . . . . . . . .
9
O.B.H.S.S. skr. Otdel po borьbe s hiщeniяmi socialističeskoй sobstvennosti – Resor za
suzbijanje zloupotreba socijalističke imovine i špekulacija. (Prim. prev.)

101
 All that Jazz

Svoj uspeh u Americi Dovlatov duguje jeziku – tačnije, njegovom

odsustvu. Mada nije govorio čestito engleski, pisao je na njemu i ne
znajući to. Da sve bude još komplikovanije, rekao bih da je Dovlatov
pisao američki na ruskom jeziku. Pri tome je taj „engleski Dovlatov”
svakome odgovarao, a malo koga čudio. Dovlatov je bio izuzetak za
Ruse, a ne za Amerikance.
Najodlučnije je na to ukazao Brodski. U memoarskom ogledu o
Serjoži (on ga je tako zvao), Brodski je izrekao suviše značajnu
opasku da bismo je prenebregli: Dovlatova je „relativno lako
prevoditi, jer njegova sintaksa ne stavlja klipove u točkove
prevodioca”.
Sergej je sintaksu zaista uprostio. Ako ima dva-tri zareza, mnogo
je. Drugačije nije moglo ni biti. Kako sada svi znaju, Sergej je
eliminisao iz rečenice – čak i u citatima! – reči koje počinju istim
slovom. Nazivao je to svojom psihozom. Da izbegne dva početna „n”
u citatu iz Puškina „i neće zarasti narodna staza” prepravio je
„narodna” u „čista”.
U pozadini ovog čudaštva bila je sasvim razumljiva ideja
spartanske discipline. Prozaist mora, tumačio je Sergej, da se
svojeručno snabde verigama, koje pesnika bezuslovno dopadnu.
Sergej nije hteo da pisanje bude lako. Kada su ga nagovarali da
pređe na kompjuter, govoreći da to ubrzava stvaralački proces,
Dovlatova je obuzimao pravi bes. „Moj osnovni cilj je da pišem
sporije a ne brže. Najbolje bi bilo da se reči klešu u kamenu – ne da
bude večno, nego da bude – bez žurbe.”
Dovlatov se nije toliko bojao glatkoće stila koliko njegove
bezvoljnosti. Autor koji je lišen unutarnjih ograničenja, i sâm to ne
primećujući, isklizne iz umetničke književnosti. Da se to ne bi
desilo, prozaist mora biti odgovoran za reči koje je odabrao – kao

102
robijaš za svoju tetovažu. Prirodna posledica Dovlatovljeve „psihoze”
bile su izuzetno kratke rečenice, što je savršeno odgovaralo
celokupnoj njegovoj filozofiji.
Jer, šta je to sintaksa? To je logički lanac koji povezuje misli
lisicama veznika. Nametnuta gramatička nužnost koja stvara
sopstvenu sliku sveta. Dovoljno je krenuti za uzicom bezazlenog
„zato što” pa da se u tekstu, sama od sebe, nezavisno od autorove
namere, zametne priča. Razrađeni sistem, koji nas lišava slobode
perturbacije, sintaksa je ludačka košulja fantazije. Tesno spajajući
rečenice, veznici stvaraju gramatičku harmoniju koja se lako
predstavlja kao prava. Sintaksa je veliki organizator koji unosi
poredak u haos čak i onda kada ga opisuje.
Pa ipak, ma koliko vično da je ispletena gramatička mreža, život
beži kroz njena okca. Više voleći otvorenu kapitulaciju nego tobožnje
pobede, Sergej nije spajao svoje rečenice veznicima nego zjapom
tačkica, koje su narušavale privid osmišljenog postojanja.
Upravo to je izdvajalo Dovlatova iz redova zemljaka, o kojima je
tako tačno napisao Brodski: „Mi smo narod zavisne rečenice.”

Po mom mišljenju, Brodski je bio jedini čovek koga se Sergej

bojao. U tome nema ničeg čudnog: bojali su ga se svi. Kad je na
radiju trebalo telefonirati Brodskom, svi su gledali na Sergeja, a on
se, sav crven, dugo nakanjivao, pre nego što okrene broj. Ponekad su
se takvi pozivi završavali ekstravagantno.
Na pitanja je Brodski odgovarao sasvim nepredvidivo. Kad su ga
zamolili da prokomentariše osudu izrečenu Salmanu Ruždiju, on je
odgovorio da Pen-klub, zauzvrat, treba da traži glavu ajatolaha – „da
proveri šta to ima ispod čalme”.
Prema Brodskom je Sergej gajio strahopoštovanje. Dovlatov je
govorio o njemu: „On nije prvi. On je, nažalost, jedini.” Tek posle
njegove smrti na Parnasu je nastala gužva. Brodski je bio naše
opravdanje pred vremenom i pred nama samima. „Mislim”, pisao je
Dovlatov, „da će naše gnusno pokolenje, kao i pokolenje

103
Ljermontova, da ostavi traga. Jer među nama postoje umetnici
takvog formata kao što je Brodski.”
Treba reći da se još mnogo pre nego što se pojavila profesija
„prijatelj Brodskog”, u njegovoj blizini gubila pamet. Ponekad i
doslovno. Brodski s tim uopšte nije imao veze. Upućen u to, Sergej je
pisao: „Josif je jedini uticajni Rus na Zapadu koji otvoreno, mnogo i
efikasno pomaže ljudima.”
Naročito predusretljivim se Brodski činio u poređenju sa
Solženjicinom koji je potpuno ignorisao emigraciju. (Koliko se ja
sećam Aleksandar Isajevič je ohrabrio samo jednog autora – nekog
Oreškina, koji je tragao za korenima slovenskog plemena u Starom
Egiptu. Između ostalog, Oreškin je tvrdio da Etrurci sami za sebe
kažu: „To su Rusi.”10
A Brodski je nesebično pisao pozitivne prikaze o delima mladih
autora, što se može objasniti i ovakvom njegovom izjavom: „Do te
mere me ne interesuju tuđi stihovi, da je najbolje da kažem nešto
dobro o njima.”
Sa prozom nije bilo ništa bolje. Jednom su se njegove škrte, ali
ipak dobronamerne reči pojavile na koricama špijunskog romana s
naslovom Išli su da se povežu. Kažu da je to dokusurilo autora,
poštenog doktora nauka. Obodren pohvalom, s takvom usrdnošću se
posvetio književnosti da je izgubio i porodicu i posao.
Brodski, koji je čitao sve Dovlatovljeve knjige, i to u jednom dahu,
cenio ga je više nego druge. To nije smetalo Dovlatovu da se pažljivo
priprema za svaki njihov susret. Kada se Brodski posle jednog od
infarkta trudio da pređe na slabije cigarete, Dovlatov mu je doneo
paklo „parlamenta”. Štetnih smola je u njima bilo manje od jednog
miligrama, što je i bilo napisano na paklici: „Less than one”. Baš tako
se zove čuveni engleski esej Brodskog, čijem se naslovu u ruskom
jeziku nije našao adekvatan prevod.
Brodski i Dovlatov, reklo bi se, nisu imali mnogo toga
zajedničkog. Sergej se i nije poredio s njim – Brodski je bio van
dometa. Kad nam je doneo sveže objavljenu Zimsku eklogu, Dovlatov
je svečano izjavio da ona iscrpljuje njegove predstave o savremenoj
. . . . . . . . . . . . . . . .
10
Igra reči: Etrurac, rus. Эtruski, to su Rusi, rus. Эto russkie (Oni su Rusi). (Prim.
prev.)

104
književnosti. Kada je išao u goste, Lena je određivala meru njegovog
učešća u veselju prema tome da li deklamuje „zalud traži Haron
drahmu u ustima tvojim”. U odgovor na ispad jednog lokalnog
ludaka, Dovlatov je napisao: „On zavidi Brodskom i nimalo ne greši.
Ja mu takođe zavidim.”
Dovlatovu je ličnost Brodskog bila draža od umetnosti – Sergej se
divio njegovoj apsolutnoj neustrašivosti. Svedok i žrtva uobičajenih
sovjetskih gadosti, Dovlatov je isticao da se upravo Brodski u odnosu
prema vlastima držao besprekorno dostojanstveno. Još važnija je
bila hrabrost druge vrste. Brodski je svesno i odlučno izbegavao
utabane staze, uključujući i one koje je sam krčio. Veći deo života
odlazi na to da se čovek nauči stamenosti, govorio je Brodski.
Smatrajući da se radi o vlastima, bio sam u nedoumici, jer su ti
konflikti pripadali prošlosti. Tek sam vremenom shvatio da je
Brodski imao nešto drugo u vidu: jače nego strah i dogma – čoveka
krši tuđa misao ili primer. Sergej nije zavideo Brodskom, nego
njegovoj slobodi. Dovlatov je žudeo da bude ono što jeste i znao je
cenu toga. Bez prestanka, kao mantru, ponavljao je: „Hoću da
budem učenik svojih ideja.”
„Poštujem filozofiju”, pisao je Sergej, „i obećavam da ću se kad-
tad nad svim tim ozbiljno zamisliti. Ali tek pošto steknem
elementarnu ljudsku slobodu i nesputanost. Slobodu od tuđeg
mišljenja. Slobodu od klišea koje nam nameće većina.”
Više nego mnogo šta drugo, Dovlatovu se sviđalo u Americi, što
se tu „svako oblači kako mu se sviđa”.
Demokratija, svakako, daje pojedincu mogućnost da se razmaše.
Ali – svakom čoveku; i na taj način oslobađa ličnost, kako je govorio
isti taj Brodski, od „kompleksa izuzetnosti”. Da bi bio ono što jesi,
treba da sa sobom budeš najčešće – nasamo. Autonomija i
samodovoljnost ne isključuju nego podrazumevaju nestajanje u
pejzažu. A demokratija, kao močvara, sve svodi na svoj nivo.
Sa Brodskim je Dovlatova spajala spontanost sa kojom su se
obojica utisnula u taj horizontalni pejzaž. Skoro vršnjaci, pripadali
su generaciji koja je svesno sebi izabrala adresu na rubu. Najviše od
svega ceneći slobodu, i to kako u odnosu prema dospevanju u
zavisan položaj, tako i u odnosu na htenje da se ona nametne
drugom, Brodski i Dovlatov su pretvorili izgnanstvo u svoju tačku
gledišta, otuđenost – u stil, usamljenost – u slobodu.

105
 Bahčanjan, koji prati ovu knjigu kao dedica Ščukar Uzoranu
ledinu, deklarisao se i o tom pitanju: „Suvišan čovek – to zvuči
gordo.”
Brodskog i Dovlatova spajali su još i stihovi. Brodski je izričito
tvrdio da su Dovlatovljeve pripovetke „napisane kao pesme”.
Nisam siguran da je tako. Pre će biti da su se njegove pripovetke
pojavile na povratku od stihova ka prozi.
Poezija, ona prava naravno, sažima realnost, i počinje da živi po
novim zakonima, koji ukidaju prostor i vreme, strukturu i
hijerarhiju. Informaciona sredina postiže gustinu
ultraprovodljivosti, pri čemu se sve međusobno spaja. U jednom
takvom stanju nema ničeg slučajnog. Tu ne može da se potkrade
greška. Besmisleno je pitati se da li je neka reč pravilno odabrana.
Ako je izrečena – znači prava je.
Frost ima pesmu o tome zašto u šumi nailazimo na pognute
breze. To se dešava zato, tumači on, što se na njima ljuljaju dečaci.
Penju se do samog vrha i svojom težinom savijaju krošnju do zemlje.
Verati se uz crne grane belog stabla – to je ravno puzanju duž stihova
po hartiji. Ne ići na nebo, nego u pravcu neba. Što je tanja grana-
materija, to će nas neizbežnije prizemljiti. U ovom putovanju pesnik
i poezija, pesnik i jezik, pesnik i stvarnost postaju saveznici, kao u
valceru. Umetnost pesnika se sastoji u tome da se iskoristi otpor
materijala.
Po Čehovu, tamo gde se materija profinjuje do simbola, prostor se
učauruje, klupča. Iza njega nema ničega. Zakrivljenost poetskog
kontinuuma – to je odlika njegove fizike. Pre ili kasnije breza će
završiti svoje. Ali drskost poetske igre je u tome da se dospe što je
moguće dalje. Umna mera spaja drskost s proračunom, smelost sa
razumom, disciplinu sa zanosom. Oni koji su se podigli suviše
visoko, padaju, ne ispričavši kako je tamo bilo. Osim toga, oni su
načinili samo pola puta. Jer suština je u tome da odeš i – da se vratiš.
Dovlatov nije sažimao, nego razređivao stvarnost. Ono suvišno se
u njegovim pričama spaja sa neophodnim, kao dve strane istog lista.
Obrazac Dovlatovljeve proze nije bila poezija nego muzika. On bi
mogao da ponovi reči jednog kompozitora koji je o svojim delima
rekao ovo: „Crno – to su note, belo – to je muzika.”

106
 3

Jednom, u Lenjingradu, kod Dovlatova je navratio njegov brat

Borja. Pitao je Noru Sergejevnu, gde je Sergej. Ona je rekla da sedi u
svojoj sobi i sluša Šostakoviča. „To se dešava alkoholičarima” –
prokomentarisao je Boris.
Dovlatov je, i prema sopstvenim rečima, veoma voleo muziku.
Jednom prilikom sam čak čuo kako je pevao na književnoj večeri.
Sergej je obožavao nastupe, mada je imao tremu. Prvo se,
preznojavajući se i mumlajući, gubio u banalnostima. Postepeno se
konsolidovao, kao teretna kompozicija, i gospodareći situacijom,
osvajao svaku publiku, odgovarajući na njena pitanja iz malog
mozga. Na primer, na obavezno u emigraciji: „A kako stoji stvar sa
jezikom?” Sergej je ispričao da je njegova susetka na pitanje kako je
uspela tako brzo da nauči engleski, odgovorila: „Ko s vucima živi…”
Na svojoj njujorškoj premijeri, tek pristigavši u Ameriku,
Dovlatov je bio u punoj formi. Demonstrirajući publici sve svoje
talente, čitao je priče i zapise iz zbirke Solo na „andervudu", analizirao
savremenu književnost, nazivajući Romana Gulja Karamzinovim
savremenikom, a pred kraj neobično čisto interpretirao pesmu iz
svoje „sentimentalne detektivske priče”:

Najlepši je meni žbun

od zelene jaglike.
Ej, moj dragi je špijun,
nigde takvog dike.

Tako da je Brodski, rekavši za Sergejeve priče da je to „pre

pevanje nego pripovedanje” bio ipak u pravu: sa stihovima je
Dovlatovljevu prozu spajala muzika.
Ponekad je Brodski govorio da nije želeo da bude pesnik, već
pilot. Ne znam šta je Dovlatov želeo da postane, ali mislim –
džezista. Na svoj način on je to i bio. U svakom slučaju upravo u
džezu je nalazio sistem analogija koji mu je dopuštao da zasnuje
principe svoje poetike.
Dovlatov je mnogo pisao o džezu. Počev od novinske recenzije
koncerta Oskara Pitersona koji se nekim čudom obreo u Talinu:

107
„Toliko sam aplaudirao da mi je stao novi sat.”
Džezu je posvećen i njegov poslednji rad u Novom Amerikancu. Taj
sastav je imao dosta pompezan naslov: „Mini-istorija džeza,
napisana od strane neodgovornog laika, kome kao delimično
opravdanje može da posluži njegova fantastična zanesenost datom
temom”. Svoj neočekivano učeni opus, izabravši mene za žrtvenog
jarca, Sergej je osvežavao pozivanjima na „naivne slušaoce džeza,
kao što je to moj prijatelj Aleksandar Genis”. I opet je ispalo
bledunjavo.
Ipak su upravo tu umetnuti pasaži koje je teško ne smatrati
programskim. U njima Dovlatov nije izlagao istoriju džeza nego
svoju književnu utopiju: „Džez – to je stilistika života… Džez-
muzičar nije interpretator. On je – stvaralac, koji pred očima drugih
stvara svoju umetnost – krhku, trenutnu, neulovljivu, kao senka
pahulja što veju… Džez – to je ushićujući haos, čiju osnovu čine do
krajnosti dovedeni intuicija, ukus i osećanje zajedništva… Džez – to
smo mi sami u svojim najboljim trenucima, kada se u nama spajaju
duševni polet, neustrašivost i otvorenost…”

Ja se stvarno ne razumem u džez, ali sam jednom prilikom

shvatio šta je on predstavljao za Sergeja. To se desilo u Masačusetsu,
kojim smo krstarili zajedno sa Lešom Hvostenkom. Na drumu nas
je, onako znojave i umorne, zadesio mučan, višečasovni zastoj.
Situaciju je spasao muzikalni Hvostenko. Isturivši ruku iz prozora
auta, počeo je da dobuje po krovu, pevušeći „Summertime, and the
living is easy” ali na ruskom: „Sad mi daj litar vina da klizi”. Posle par
minuta svi smo, mada lišeni sluha i glasa, sledili njegov primer. Naše
zavijanje je privuklo pažnju obližnjih mučenika, i uskoro je cela
autostrada zdušno učestvovala. Bio je to čin čistog stvaralaštva,
obred koji briše granicu između izvođača i slušaoca, između hora i
soliste, između melodije i onoga u šta ju je svaki od nas pretvarao.
Čuo sam da u džezu nije važno majstorstvo nego poverenje u
sebe, jer, u stvari, tu je nemoguće napraviti grešku. Improvizator ne

108
može ništa da pokvari. Ako ima dovoljno hrabrosti i drskosti, u
njegovoj je moći da svaku netačnost preobrati u ekstravaganciju.
Oslanjajući se na ona pravila koja usput otkriva, improvizator
nikada ne zna kuda će dospeti. Skačući uvis, mi savlađujemo letvicu
koju nismo sami postavili. Udalj skačemo koliko možemo. Otuda se
prava improvizacija ne završava finalem, nego iscrpljenošću.
Sergej je voleo džez zato što se i sâm bavio umetnošću koja je
spremna da dopusti haosu da prodre u nju, koja ne isključuje, nego
pretapa grešku, umetnošću čiju uspešnost određuju časnost i
odvažnost. Sergej je s uživanjem krotio svoju prozu sopstvenim
drakonskim merama. Ali je još više cenio savet Luja Armstronga:
„Zatvori oči i sviraj!”

109
 Filolozi

Od obične Amerike Dovlatova je, kao i druge ruske pisce na

Zapadu, delila platforma prepuna slavista. Sergej je pravdao svoj
traljavi engleski time što jedini Amerikanci sa kojima stupa u
razgovor govore ruski.
I ja poznajem slaviste bolje nego druge Amerikance. Upravo
stoga ne prestaju da me čude. Na svim konferencijama se raspitujem
zašto su odabrali tako čudnu profesiju. Odgovor zavisi od pola –
devojke je zaneo Dostojevski, momke – Džejms Bond.
Otkad je Rusija izgubila čar „imperije zla”, sve se promenilo. Dok
je na mom prvom referatu sedeo slavista s epoletama, sada seminare
posećuju uglavnom devojke s naočarima. Možda je to i bolje, jer
pravi podsticaj za američku slavistiku može da predstavlja samo
lokalni nuklearni napad.
Ali Dovlatov je stigao u Ameriku na vreme. Izučavanje ruske
književnosti nije bilo puka akademska zabava, nego životni
angažman od koga je i stvarno zavisila naša književna nauka. Radi se
o tome da je književni proces tih godina usmeravao ne toliko „Novi
svet” koliko mičigenska izdavačka kuća „Ardis”. Njeni osnivači Karl i
Elendeja Profer, uz slogan: „Ruska književnost je interesantnija od
seksa”, uspeli su da izdaju celu biblioteku knjiga koje su postale
lektira naše generacije. Među njima je bila i Nevidljiva knjiga, na
ruskom i engleskom jeziku. Bio je to prvenac
tridesetsedmogodišnjeg Sergeja.
Bračni par Profer do te mere nije ličio na slaviste da nam
preostaje da se ponosimo što je naša književnost uspela da ih očara.
Stasita lepotica Elendeja je tako naočita, da mnogi nisu verovali da je
sama napisala impozantnu monografiju o Bulgakovu. Za „Ardis” je
dobila pozamašnu i prestižnu „Nagradu genija”, onu istu koju je
neposredno pre Nobelove dobio Brodski. Za razliku od mnogih

110
slavista koji su više voleli da sa nama razgovaraju na engleskom,
Elendeja odlično zna ruski, uključujući i onaj na kome se ne govori s
damama. Nju to, uostalom ni najmanje ne ženira. Jednom je,
raspitujući se o knjigama nekog emigrantskog pisca, dodala:
„Njegov opus me je rasturio do daske.”
Karl je još manje ličio na profesora. Bogati naslednik, zvezda
studentske košarke, nije bio niži od Dovlatova. A i umro je veoma
rano. Razbolevši se od raka, dugo se borio protiv bolesti, da bi mala
ćerka uspela da zapamti oca.
Njegovo memorijalno veče održavalo se u Njujorškoj javnoj
biblioteci. Svi su isticali koliko je Karl učinio za rusku kulturu.
Brodski je završio taj dugi spisak letećim tanjirom, „frizbijem”, koji
je upravo Profer prvi doneo u Rusiju.

Kada je Andrej Sedih nazvao Dovlatova kapoom, Sergej se nije

uvredio već zamislio. U emigraciji tada nije bilo veće uvrede nego
reći za nekog da je saradnik vlasti. Naročito u Prvom talasu gde ih je
mrzelo da se udubljuju u detalje. Čak i nas, koji smo u Rigi bili
vatrogasci, polemičari su nazivali „эmvedeovcima”11. U onoj istoj
Novoj ruskoj reči slovoslagač iz redova belih izjavio je da neće da pruži
ruku Staljinovom generalu. A general je bio Petar Grigorevič
Grigorenko. Zato je, nazvan kapoom, Dovlatov rešio da se objasni s
publikom koja još nije čitala Zonu.
Pripovedajući o tome kako je i zašto postao nadzornik, Sergej je
napisao da je posle armije „maštao o filologiji. O akademskoj
karijeri. O prohladnom sumraku biblioteka”. Sve to, naravno, nije
istina. Sergej je hteo da postane pisac a ne filolog. A što se tiče
„prohladnog sumraka biblioteka”, to je bila dežurna rečenica kojom
me je Sergej živcirao pošto sam mu naivno poverio svoje akademske
ambicije.
. . . . . . . . . . . . . . . .
11
Milicija.

111
 Filologija je Sergeja malo interesovala. Mrzeo je književno-
teorijski žargon i sa zadovoljstvom se sećao svog prijatelja koji je za
predgovore prepisivao učene pasuse iz uvodnih članaka za knjige
drugih pisaca.
Po mom mišljenju, Sergej jednostavno nije verovao u postojanje
takve nauke. Tada mi se to činilo bogohulno, danas – hipotetično. Da
je filologija nauka, njena otkrića ne bi zavisila od talenta istraživača
– nije nam potreban Njutnov genije da bismo primenjivali njegove
zakone. Za razliku od prirode, književnost se sastoji od
neponovljivih pojava. Ako se one ponavljaju, onda to i nije
književnost.
Sa književnošću možeš izaći na kraj samo pod njenim uslovima.
Otuda o književnosti najbolje pišu oni koji je pišu. Ovu je misao
Dovlatov jasno formulisao: „Kritika je deo književnosti. Filologija je
njen posredni proizvod. Kritičar gleda na književnost iznutra.
Filolog sa obližnjeg zvonika.” Otuda sledi da su svi dobri kritičari –
pisci.
Za najboljeg od njih smatrali smo Sinjavskog. Sergej se spremao
da posveti Abramu Tercu članak o Gejčenku, direktoru
Puškinogorskog spomen-parka.

Redak patronim i stvaralački odnos prema robijašima spajali su

Dovlatova sa Andrejom Donatovičem. Sprijateljivši se sa Sinjavskim,
Sergej je objavio u Sintaksisu knjigu Demarš entuzijasta. Zajedno sa
Sergejevim ekscentričnim pričama u nju su ušli satirični stihovi
Nauma Sagalovskog i Bahčanjanovi radovi, koji izmiču svakoj
definiciji. Pošto Marja Vasiljevna ne podnosi da se dopisuje, ova
knjiga je stajala Sergeja mnogo muka, ali nije pokvarila njihove
srdačne odnose.
Susrevši Sinjavskog po prvi put na konferenciji u Los Anđelesu,
Sergej ga je opisao neverovatno tačno: „Andrej Sinjavski me je skoro
razočarao. Spremio sam se da vidim čoveka nervoznog, zajedljivog,
ambicioznog. A ispostavilo se da je Sinjavski zapanjujuće

112
dobrodušan i ljubazan. Nalik na nekog mužika sa sela. Nespretan i
pomalo smešan.”
Da bi takvim videli Sinjavskog, treba ga znati odeliti od Abrama
Terca. Andrej Donatovič je bio sušta antiteza svog junaka,
kočopernog mućkaroša garavih brkova, s britvom koja se, kako je s
uživanjem napominjao njegov autor, na lopovskom jeziku zove
„pero”. A Sinjavski beše zdepast, pogrbljen, s ogromnom sedom
bradom. Nije se smejao već smejuljio, nije govorio, nego je cedio
reči. Oči su mu gledale na razne strane, zbog čega se činilo da vidi
nešto nedostupno sabesedniku. Oko njega se večito kovitlao
duvanski dim, a na stolici je sedeo kao na panju. Nešto slično sam
video samo kao dete u lutkarskom pozorištu. Kako su godine
prolazile, Sinjavski je sve više ličio na ruskog mitološkog junaka –
lešaka, vodenjaka, kućnog duha. Tu sličnost, koja mu je neverovatno
imponovala, svesno je negovao. U posveti za Ivana-budalinu, jednu
od njegovih poslednjih knjiga, stoji: „S vilenjačkim pozdravom”.
Iznenađuje da je čovek, koga su poštovali islednici i voleli
uhapšenici, mogao da izaziva takvo neprijateljstvo. Međutim,
Sinjavski je jedini u istoriji otadžbinskog drugačijeg mišljenja uspeo
tri puta da izazove buru negodovanja.
Prva se na njega naljutila sovjetska vlast, ocenivši da je on
svrgava. U stvari, Sinjavski je bio potajni zagovornik revolucije,
veran onim njenim idealima na koje su svi ostali zaboravili.
Drugi put ga je omrzla emigracija pripisavši mu u krivicu
„ulagivanje Zapadu”. I opet bez razloga. Sinjavski je, sa izuzetkom
možda jedino Visockog koga je on i otkrio, bio najruskiji autor naše
književnosti.
Treći put je Sinjavski pao u nemilost kao rusofob. Karakteristično
je da su Puškina od Abrama Terca branili ljudi kojima nije pošlo za
rukom da napišu nijednu pismenu rečenicu.
Duhovito se braneći, Sinjavski je sa dostojanstvom nosio svoj
krst. Bahčanjan, sa kojim je Andrej Donatovič bio na „ti”, prikazao je
tu borbu u vidu dvoboja mačevaoca sa nosorogom.
Sa tom zveri je povezan naš poslednji susret. Šetali smo po
njujorškom prirodnjačkom muzeju, i Andrej Donatovič se prisećao
da je u detinjstvu imao želju da živi u prepariranom nosorogu.

113
 4

Mada se Sergej prema filolozima odnosio bez pijeteta, u

izvesnom, najdirektnijem, smislu, on je bio upravo to. Dovlatov je
voleo reči. Ne samo zbog misli koje izražavaju, nego i same po sebi,
jednostavno zato što predstavljaju – određenu vrstu reči.
O tome je pisao u jednoj uredničkoj rubrici, kojoj sam se ja iz
nerazumljivog cepidlačenja usprotivio. Sergej je tolerantno objavio
rubriku u vidu replike, zbog čega i nije dospela u Marš usamljenih.
Šteta. Tamo je bio pasus u kojem je on pričao o svojim intimnim
odnosima s ruskom gramatikom. „Trudoljubivi malecni predlozi
teglili su za sobom beskonačne karavane padeža. Stameni koreni su
objedinjavali razbucane buljuke izvedenica. Vispreni sufiksi
ukazivali su na puteve trenutnih identifikacija. Iza leđa imenica
lepršavo su manevrisali glagoli. Pridevi su znalački maskirali pravu
suštinu.”
U ovoj gramatičkoj lutka-igri najviše mi se sviđa uloga prideva,
koji se smatraju gradivnim suviškom. Brodski je govorio da ga je
Rejn učio da pokriva stihove čarobnim stolnjakom koji je brisao
prideve. Dovlatov je bio pravedniji prema njima.
Pridev je pametniji i lukaviji od drugih vrsta reči. On ne ukrašava
imenicu nego joj menja smisao. Kao iskusni karatista koji se koristi
tuđom a ne svojom snagom, pridev ili ruši rečenicu ili joj omogućuje
da promine mimo cilja. Kao i karate, pridevi ne postižu svoje
pritiskom, nego eksplozivnom snagom. U poetskom arsenalu oni su
– kao kašikare bez osigurača. Često sam razmišljao, kakva bismo
čudnovata dela dobili, kada bismo aktivirali zagonetne Puškinove
epitete: „srećni gresi”, „nema senka”, „umorna bojna sekira”,
„svečana ruka”, „magnoveni starac”.

114
 5

Svoju talinsku ćerku Sašu, Dovlatov je nazvao u čast Puškina.

Puškin je, bez obzira na to, retko bio tema njegovih razgovora, za
razliku od Dostojevskog, Foknera ili čak Kuprina. Izuzetak je
predstavljala Kapetanova kći, u vezi s kojom se nameće niz analogija.
Ako je tačno da za pisca nije osnovno da smisli knjigu već autora,
gledište da je Dovlatov Zonu pisao rukom Petra Grinjova, autora koji
može da se meri sa Belkinom, čini nam se posebno inspirativnim.
Meni se čini da je Dovlatov u Grinjovu prepoznao sebe. I stvarno,
Grinjov je, kao i nadzornik u Zoni, uvek između dve vatre. Pri tome
se ne može reći da je on iznad sukoba. Naprotiv, Grinjov je u središtu
bitke, stalno spreman na podvig i smrt, ali ne i na – mržnju. Sa
svojim autorom on deli osobinu zbog koje, kako smatra Cvetajeva,
Puškina nisu uzeli u dekabriste – „nepouzdanost mržnje”. Drama
Grinjova je u tome što je, ne odrekavši se svoje, on sposoban da
razume – i prihvati – drugu tačku gledišta.
To nije oportunizam Švabrina, to je čuvena „univerzalna
prijemčivost” samog Puškina. Da ocenimo njene razmere smeta
nam škola, koja nas je učila da Pugačova smatramo narodnim
junakom. Kod pravog Pugačova, kako pominje ista Cvetajeva, sa
jednog zarobljenog oficira su oderali kožu, „izvadili iz njega mast i
njom mazali svoje rane”.
Shvatajući sa kakvim junakom Puškin ima posla, Dovlatov je
pisao: „U Kapetanovoj kćeri Pugačov je prikazan ne bez saosećanja.
Baš kao kad bi sada pozitivno prikazali Beriju.”
Podarivši Grinjovu svoju filozofiju, Puškin mu je otkrio i tajnu
svoje poezije. U štabu Pugačova Grinjov doživljava poetsku ekstazu.
Tamna lepota bezmerja izaziva stvaralački impuls – „sve me je
potreslo nekakvim poetskim užasom”.
Nije li tako začeta i Dovlatovljeva proza? U Zoni, nakon jedne od
najbestijalnijih logorskih epizoda, Dovlatovljevog junaka obuzima
stanje isključenosti iz života, što je od njega i načinilo pisca: „Svet je
dobio na živosti i neškodljivosti, kao na platnu. Pažljivo je, bez gneva
i prekora, posmatrao nadzornika.”

115
 6

Dok je Kapetanova kći mogla da stoji na polazištu ka Zoni, za svoju

najbolju knjigu Dovlatov je iskoristio samog Puškina. Zabran je
oblikovan kao Puškinova slika i prilika, mada to i ne pada u oči.
Pametan će list sakriti – u šumi, čoveka – u gomili, Puškina – u
Puškinovom spomen-parku.
Dovlatov prikazuje Spomen-park kao ruski Diznilend. Tu nema i
ne može biti ničeg izvornog. Fabrika za proizvodnju fantoma, Park
inficira svu okolnu sredinu. Usput uočen Pskovski Kremlj junaku liči
na „maketu ogromnih razmera”. U ritmu približavanja epicentru
laži, apsurd se zgušnjava. Ponekad se materijalizuje u zagonetne
artefakte, kao što je brošura Krimski biser u Puškinogorskoj
turističkoj agenciji.
Glavni proizvod Parka je, prirodno, sam Puškin. Već se na prvoj
stranici pojavljuje „konobar sa ogromnim kudeljnim
bakembardima”. Ove preteće bakembarde, kao Gogoljev nos,
pretvoriće se u nametljivi košmar koji će proganjati junaka kroz celu
knjigu: „Na svakom koraku sam video prikazanog Puškina. Čak i
pored čudnovatog kioska od opeke sa natpisom 'Zapaljivo!' Sličnost
se iscrpljivala u bakembardima.”
Bezbrojni Puškini koji su preplavili spomen-park, jesu kopije bez
originala, drugim rečima simulakrumi (dobro da Dovlatov ovo neće
pročitati).
Jedino mesto u Zabranu gde Puškina nema – jeste sam Spomen-
park. Podzemni, skoro bajkoviti siže Dovlatova je – potraga za
pravim Puškinom, koji otkriva tajnu zahvaljujući kojoj junak postaje
ono što jeste.
Događaji koji se opisuju u Zabranu desili su se kada je Sergej imao
trideset šest godina, ali je njegov junak dospeo u Park sa trideset
jednom godinom, nedugo posle svoje „trideseto godišnjice, bučno
proslavljene u restoranu 'Dnjepar'”.
Zašto je promenio svoje životno doba autor koji je voleo da
upozorava čitaoca da je „svaka sličnost između junaka knjige i živih
ljudi zlonamerna? A sva umetnička nagađanja – nepredviđena i
slučajna”? Mislim, zato što je Puškin imao trideset jednu godinu

116
kada je zaglavio u Boldinu. To podudaranje je smišljeno i
mnogoznačno, jer je svoje leto u Parku, Dovlatov skrojio po obrascu
boldinske jeseni.
Pažljivo ali nenametljivo Sergej prikuplja mrvice sličnosti.
Supruga koja i jeste i nije. Rizični i dvosmisleni odnosi s vlastima.
Pomisli na bekstvo. Seoski ambijent. Seljani – kao iz sela Gorjuhina.
Književnost, čiji siže, u suštini, prepričava ne samo Dovlatovljevu
nego i Puškinovu biografiju: „Nesrećna ljubav, dugovi, ženidba,
stvaralaštvo, konflikt sa državom.” A osnovno je da se „život prostire
svuda unaokolo kao nepregledno minsko polje”. Situacija
„karantina”, svojevrsna boldinska meditativna pauza, izbacila je
junaka iz životnog toka. Zato se, vrativši se u Lenjingrad, osećao kao
„navijač koji je istrčao na fudbalski teren”.
Tragična dešavanja Zabrana osvetljena su boldinskim osećanjem
životne krize. Pobeđujući ga, Dovlatov ne rešava svoje probleme
nego se izdiže iznad njih. Sazrevajući, on ponavlja tokove Puškinove
misli. Da bi se merio s Puškinovim mitom, Dovlatov je morao ne da
ga pročita nego da ga proživi.

Legenda se razlikuje od mita kao scenario od filma, drama od

predstave, kružnica od lopte, odraz od originala, reči od muzike.
Za razliku od legende, mit se ne može prepričati – samo
proživeti. Mit uvek pobuđuje na postupak.
Odistinski sam vlast književnog mita osetio, dospevši u zemlju
izraslu iz citata – u Izrael. Izvornim se ovde smatra samo ono što je
pomenuto u Bibliji. Pozivanje na nju pridaje imenima, biljkama,
životinjama, geografskim nazivima status realnosti. Ne zovu
hrišćani Palestinu uzalud petim jevanđeljem.
U Izraelu mit zakrivljuje vreme, primoravajući nas da hodamo
ukrug. Ovde ne caruje istorija nego vanvremenost. Utonuo u prostor
mita, život je usredsređen na svoju reprodukciju.

117
 Najuočljivije to demonstrira hasidski geto u jerusalimskoj četvrti
Mea-Šarim. Sve pojedinosti lokalnog načina života – od rođenja do
smrti, od recepata do krojeva – strogo su propisani tradicijom.
Otuda tu nema i ne može biti ničeg novog. Svako pokolenje dubi
kolotečinu a ne čupa se iz nje. Zidovi geta štite svoje stanovnike od
drame promena i igre slučaja. Ovde niko ništa neće, jer svi imaju sve.
Zamenivši slobodu tradicijom, postojanje se svelo na trajanje;
život je, nepromenljiv kao biblijski stih, postao sopstveni spomenik.
Bez ostatka ovaplotivši reč u delo, jerusalimski su hasidi izgradili
književnu utopiju. U drugi raj oni i ne veruju.
Svakoj knjizi je svojstvena težnja ka ekspanziji. Otimajući se
izvan svojih granica, ona teži da promeni stvarnost. Podstičući nas
na delovanje, ona mašta da postane partitura legende, koju će čitaoci
pretvoriti u mit.
Tako su se pre dva veka osećajni Moskovljani skupili pored jezera
u kome se udavila jadna Liza.
Tako, njihovi podjednako zaneti potomci, putuju električnim
vozom po maršruti Moskva-Petuški, pošto su se snabdeli izborom
pića koja su pomenuta u čuvenoj poemi.
Puškinov spomen-park u ovom svetlu – nije mit, nego njegova
karikatura: „grandiozni park za kulturu i odmor”. Književnost ovde
nije postala ritual, nego mnoštvo atrakcija pored kojih turiste vodaju
vodiči – od jednog do drugog citata. Puškinovi stihovi, urezani
„slovenskom kaligrafijom” na „dekorativnim oblucima” ne liče na
oživelu knjigu nego na sopstvenu nadgrobnu ploču.
Prisvojen od države, mit Puškina je lažan, kao komsomolsko
krštenje. Ritual ne trpi nasilje. To nije šuma koja se ozelenjava
presađivanjem mladica. Ali, lažni mit se ne može ni demaskirati, on
se samo može zameniti pravim, čime se ne bez uspeha i bavio
Dovlatov. Pričaju mi da sada omladina dolazi u Park da obiđe mesta
povezana ne samo sa Puškinom nego i sa Dovlatovom.

118
 Puškin

Za najbolju detektivsku priču Česterton je smatrao delo „Srebrni”

Konana Dojla, naslovljeno po imenu ždrepca koji je ubio konjušara.
Poenta je u tome da ime zločinca ne saznajemo na kraju, nego na
samom početku – još iz naslova.
Sa Zabranom je ista stvar. Kao i uvek kod Dovlatova, tajna leži na
površini. Radi se o tome da Zabran i nije muzej gde se čuvaju mrtvi i
uz to krivotvoreni predmeti, koje je pravio, kako je tvrdio Sergej,
„nekakav Samorodski”. Zabran je upravo to – zabran, koga omeđuje
Puškinov horizont. Dok jedan Zabran pomno bdi nad slovom
Puškinovog mita, drugi, onaj koji je opisao Dovlatov, čuva njegov
duh.
Njegova značajna osobina jeste – umeće sjedinjavanja
protivurečnosti, ne poništavajući ih nego ističući. U Puškinovom
univerzumu nema antagonizma – samo polarnosti. Njegov svet je
loptast, kao globus. Od Severnog pola svi putevi vode ka jugu.
Stigavši do same granice niskosti, Puškinovi junaci su, baš kao
Pugačov, osuđeni da čine dobro a ne zlo. Ne stoji amoralizam nego
pronicljivost iza Puškinovih reči, koje je tako voleo da ponavlja
Dovlatov: „Poezija je iznad morala.” Samo uz očuvanje netaknute,
kao muškarac i žena neizbežne i neophodne, bipolarnosti
postojanja, pisac može da vaspostavi svet u njegovoj prvobitnoj
punoći, bez upliva banalnog moralnog suda.
U Zabranu Dovlatovu vazda dodijavaju pitanjima o razlozima
njegove ljubavi prema Puškinu. Mislim da je to zato, što Puškin nije
odbijao nametnute uloge, nego ih je prihvatao – sve: „ni monarhista,
ni zaverenik, ni hrišćanin – bio je on tek pesnik i genije, koji saoseća
sa svekolikim kretanjem života”. Dovlatov je voleo Puškina zbog toga
što se u tom velikom čoveku našlo mesta i za malog čoveka, zbog
toga što je Puškin, u kome su se „dobro slagali Bog i đavo”, poginuo
kao junak drugorazredne beletristike. Pruživši Bulgarinu dobar

119
razlog da napiše: 'beše to veliki čovek a propade kao zec'”.
Dovlatovljeva knjiga je odstojala na Puškinu, kao liker na voću.
Ona je skroz prožeta puškinskim aluzijama, koje izranjaju na
posebnim, neočekivanim mestima. Na primer, banalna replika
turističkog vodiča Natali, koja koketuje sa Dovlatovom: „Vi ste
opasan čovek” – bukvalno ponavlja reči dona Ane iz Kamenog gosta.
Odatle je u Dovlatovljevu knjigu došao i njegov budući šurak. Scena
upoznavanja sa njim parodira susret Don Žuana sa komandirom:
„Nad liticama pleća uzdizalo se mrko lice od opeke… Gipsani svodovi
ušesa gubili su se u polumraku. Bezdana usta, kao pećina u steni,
odisala su pretnjom… skoro da sam jauknuo kada su mi gvozdene
mengele stisnule dlan.”
Značajniji od direktnih analogija jeste sam puškinski pogled na
svet, otelotvoren ne u rečima, nego u likovima – u junacima Zabrana,
od kojih se svaki sastoji od nepomirljivih i otuda prirodnih
protivurečnosti. Na njih ukazuje čak i takav uzgredni lik, kao što je
skulptura „Rosijanin” koja ukrašava restoran „Vitez”. Rukotvorina
penzionisanog majora Goldštajna podsećala je „istovremeno na
Mefistofela i Baba Jagu”.
O istim tim protivurečnostima, koje se međusobno dopunjuju
kao jang i jin, govori i simbolična kao grb, sličica, kojom Dovlatov
započinje opis svoga Zabrana: „Dve mačke heraldičkog izgleda – kao
ugalj crna i rozikasto bela – mazno su šetkale po stolu, umiljavajući
se oko tanjira.”
Ovaj crno-beli par priprema čitaoca za susret sa pravim junacima
knjige, o kojima nam i posle svega ne uspeva da stvorimo ni
određeno ni konačno mišljenje.
Najšarmantniji od njih je neizlečivi pijanac Mihail Ivanovič
Sorokin. Dovlatov ga opisuje kao onog ruskog deliju koga – prema
poslovici – i sline krase: „Širokih ramena, stasit čovek. Čak ni
poderano, masleno odelo nije pogubno uticalo na njegov izgled.
Mrko lice, mršave moćne ključnjače ispod otkopčane košulje,
elastični odsečni korak… I nehotice sam mu se divio.”
Mihail Ivanovič prolazi kroz knjigu nalik letećem tanjiru – kao
tajanstveni i sve do kraja neidentifikovani objekt. „Nedoličan i u
dobroti i u zlu”, on živi neumesno i govori u nevreme. Najbolje kod
njega je – bujnost jezika, kroz koji ponekad provejava poezija. Za
svoju ženu kaže: „Spavala je sva uredna, kao gusenica.”

120
 Samovoljne replike Mihaila Ivanoviča ne doprinose ni
komunikaciji niti samoizražavanju, već prosto popunjavaju pauzu
između dve ture pića. Ali kao različak žitu, ruskom govoru lepo stoji
to napasno zaumlje, toliko različito od kočopernih „samosvojnih”
reči futurista. Govor Mihaila Ivanoviča – to je život jezika koji je
prepušten samom sebi: „pa kom opanci, kom obojci”.
Mihail Ivanovič zauzima prvo mesto u dugom nizu pijanaca-
aristokrata, koji u Dovlatovljevoj prozi igraju onu istu ulogu kao i
plemeniti razbojnici kod Puškina. „Zaljubljeni u život, preki i
ratoborni, kao korov”, oni su beskorisni i slobodni. Verni svojoj
prirodi, oni su, kao flora i fauna, uvek jednaki sebi. I nemaju šta
drugo da budu.
U stvari, svi Dovlatovljevi omiljeni junaci su kao ilustracije uz
udžbenik prirodopisa. Bezvoljni erudita Mitrofanov – „nežna i
hirovita cvećka” – spada u „biljni svet”. Smirena kao, jutarnje
rumenilo”, žena Tanja je „svojom beskrajnom ravnodušnošću
podsećala na neku pojavu iz žive prirode”.
Tu spada i fotograf Valera, na koga je Sergej bio najviše ponosan,
uviđajući, ipak, da se baš zbog tog neobuzdanog brbljivca njegova
knjiga ne dâ prevesti.
Valera je kao eho. I on je bliži prirodi nego kulturi. Reči biju iz
njega slobodno i nezadrživo, kao bujica: „Slušate pionirsko dobro
jutro. Kraj mikrofona je – rutavi čovek Jevstihijev… Njegove reči su
dostojan odgovor jastrebovima iz Pentagona…”
Zapitati se o smislu svega toga isto je tako beskorisno kao
tumačiti žubor potoka. Ako u toj sumanutoj logoreji i postoji sistem,
on nam je nedostupan, kao jezik same prirode.
U Zabranu Dovlatov pažljivo neguje dva vida lingvističkog
apsurda. Nasumično potezanje reči Mihaila Ivanoviča je besmisleno,
Valera koji nesuvislo melje nerazumljiv je. Prvi ne haje za logiku u
gramatici, a drugi – u životu.
Uostalom, za nas je bitno da ni jedan od njih ne govori ljudski
nego „ptičiji”. Dok je govor Mihaila Ivanoviča, kako reče Dovlatov,
nalik „poju štiglica”, Valera podseća na papagaja.
Kod Sergeja su, uzgred budi rečeno, živele dve zelene papigice,
koje nisu umele da govore. Ali zato je jedan moj poznanik pesnik
naučio svog ogromnog aru ne samo da govori nego i da draži
pripitomljenog tvora. Svako jutro se jadna životinja budila na zlobnu

121
dreku brazilskog papagaja koji je izvikivao: „Tvor Jevrej!”
Izgleda da su papagaji tipično spisateljske ptice. Bahčanjan je,
doduše, tvrdio da su mogle da zasluže i dostojniju sudbinu. Kao što
je poznato, Franja Asiški je držao propovedi pticama, pretežno
golubovima. I danas žive u okolini njegove ćelije. I eto, Vagrič je
smatrao da bi, da Franju nisu slušali golubovi, nego papagaji, ovi
mogli da prenesu do nas svečeve reči.

Galerija čudaka u Zabranu prednjači u Dovlatovljevom opusu.

Sergej je bio najjači u frontalnom prikazivanju junaka. Odsustvo
unapred izabrane pozicije, kao i određene životne koncepcije
uopšte, pripremalo ga je na one neočekivanosti koje nam daruje
nepredvidiva stvarnost.
Po tome Dovlatovljeva proza liči na vrt kamenja, koji sam imao
prilike da vidim u Pekingu. U imperatorski park Zabranjenog grada
vekovima su dovozili neobične rečne belutke, izvađene sa dna Jang-
cea. Lepota ovog neobrađenog kamenja jeste u tome što je lišeno
svake namere. Lepota kamena nije naša rukotvorina, otuda se i vrt
kamenja ne uklapa u našu estetiku. To niti je realizam, niti
naturalizam, to je lepa veština neizveštačenosti. Ne može postojati
kamen „nepravilnog oblika”, jer je za njega svaki oblik pravilan, svoj.
U Dovlatovljevoj prozi junaci, kao neobični obluci u kamenom
vrtu, žive svaki za sebe. Spaja ih samo to što se sa njima ništa ne
može uraditi, pa ni razumeti ih.
Otuda Dovlatovljev dijalog često podseća na razgovor gluvih.
Sabesednici kod njega više ponavljaju pitanja nego što ih postavljaju.
Svaka replika rađa nesporazum, a pokušaji da se on reši samo
pogoršavaju stvar. Pošto se svaki koristi svojim, drugome
nerazumljivim jezikom, govor prestaje da bude oružje. Dijalog nije
bojno polje nego arena, gde svako govori ne vodeći računa o drugom.

122
 Tu ih ionako niko ne sluša, osim, naravno, autora koji, na primer
u Zoni, virtuozno reprodukuje takav logorski quiproquo.12
„Dođe tako, kum, da se narazgovara…
'Kum?', lecnu se Jeroha. 'Oper, šta li.'
'Oper…Ti si – oper. Kum, kažem…rodbina.'”
Beše to deonica seljaka. A evo jednog mućkaroša.
„Naprevrtao sam se za svog veka. Ala su poda mnom stenjale!
'Što da stenju bez potrebe?' kaza Zamarajev.
'Ej ti, balvane! A seks?'”
U Zabranu su lišeni smisla čak i oni dijalozi koje vode najbliskiji
ljudi. Tako, svaki razgovor junaka sa budućom ženom samo
produbljuje njihovo nerazumevanje:
„'Ja nemam roditelje', tužno odgovori Tanja.
Ja se zbunih. 'Izvinite', kažem, 'za netaktičnost…'
'Oni žive na Jalti', nastavi Tanja, 'tata je sekretar rajkoma…'”
Ili:
„'Jedan se nedavno obesio. Zvao se – Riba. To mu je nadimak.
Rešio pa se obesio… Sada radi kao korektor.'
'Ko!?' – dreknuh.
'Riba. Uspeli su da ga spasu. Došao komšija po cigarete…'”
Što dalje sve gore. Što su junaci bliskiji, njihovo međusobno
razumevanje je sve manje.
„Jednom sam postavio iznad stola fotografiju američkog pisca
Beloua.
'Belov?' raspitivala se Tanja. 'Iz Novog sveta?'
'On lično', kažem.”
Na tu tragikomičnu zabunu stavlja tačku tek Tanjina emigracija
koju ona pravda tuđim rečima. Samo taj dijalog i ima smisla, i to
. . . . . . . . . . . . . . . .
12
Uopšteno, quid pro quo, u svojoj skraćenoj verziji quiproquo, predstavlja vrstu
nesporazuma u kojoj subjekt misli za neku osobu ili stvar da je neka druga osoba ili
neka druga stvar.

123
zato, jer je Dovlatov plasirao sopstvene argumente, ravnomerno
podeljene na dva dela. Pa ni to im nije pomoglo da se dogovore. Stvar
je u tome da za junaka Zabrana „otići ili ne” nije pravo pitanje. Pravo
pitanje nije gde živeti nego – kako.

Zabran je roman iskušenja i vaspitanja, priča o pristupanju

autora Puškinovoj veri, njegovoj „olimpskoj ravnodušnosti”, koja je
tako oduševljavala Sergeja.
Dovlatova je fascinirala sposobnost Puškina da se uzdigne iznad
antagonizma dobra i zla: „Mesec i zvezde su jarko sijali,
osvetljavajući trg i vešala.” Ova zloslutna scena iz Kapetanove kćeri
prepoznaje se i u jednom od omiljenih Dovlatovljevih pejzaža –
mesec koji obasjava i grabljivca i njegovu žrtvu.
Redak i malorek Dovlatovljev pejzaž, koji izmiče svakoj pažnji,
jeste rečita deklaracija njegove filozofije, i to ne samo književne.
Vešto baratajući, kao časovničar pincetom, Dovlatov je vadio iz
okoline potrebne detalje. Resto su činili pejzaži. Oni ne doprinose
sižeu. U njima nema značaja, aluzije, podteksta. Sitne podrobnosti
sveta, oni opravdavaju svoje prisustvo u tekstu samo time što postoje
i izvan njegovih granica. Pejzaž kod Dovlatova ne učestvuje u radnji,
on je jednostavno tu. Ništa što dospeva u njega ne reflektuje zrake
autorske pažnje, nego samo izliva svetlost, kao na Vermerovim
slikama. Sergej je vrebao tu zagonetnu luminiscenciju: „Kroz prozor
se ocrtavao stanični pejzaž. Predratne zgrade, uvučeni prozori,
časovnik pun svetlosti…”
Još kao mlad Dovlatov je tvrdio da „svaka umetnički prikazana
stvar već nosi u sebi poetsku misao”.
Veran sopstvenom pravilu, Sergej je pažljivo prenosio boju, oblik,
teksturu stvari, ma koliko one bile nebitne za priču. Na taj način je
vaspostavljao pravičnost koju narušava neizbežna autorska
samovolja. „Puške koje ne pucaju” Dovlatovljevih opisa, oslobađaju
prirodu od nametnute hijerarhije. Za prirodu su suvišno i
neophodno – sinonimi. Antonimima ih čine samo naše predrasude,

124
koje Sergej razotkriva koristeći osobit postupak. Verno ga opisuje
Dovlatovljev jezuitski savet: „Kada žuriš, dobro je usporiti korak.”
Kulminacioni trenuci Dovlatovljeve proze obeleženi su
zgušnjavanjem detalja koji ništa ne govore. Tačnije, ne govore ništa
samo junaku zauzetom sobom. U napetim situacijama Dovlatov
napušta svog skoro identičnog dvojnika, da bi se osvrnuo oko sebe
baš u trenutku kada on nije sposoban za to.
U Zoni, na primer, postoji ovakav pasus: „Nadzornik stavi flašu u
džep. Afišu zgužva i baci. Čulo se kako se ona odvija, šušteći.”
Pitanje glasi: Ko je to čuo?
U Zabranu junak, došavši do vrata ustanove u kojoj ga čeka major
KGB, pritiska „simpatično ružičasto dugme”. A evo kako na junaka
oborenog pićem deluje sudbonosna vest: „Devojka se stidljivo
okrete. Zatim izvuče iz grudnjaka plavičasto parče papira
presavijeno do veličine poštanske marke. Razvio sam ugrejan u
depešu i pročitao: 'Letimo u sredu noću. Tanja. Maša.'”
„Ugrejana depeša” je moja omiljena junakinja kod Dovlatova.
Podseća me na jednu Odnovu pesmu. U njoj pesnik hvali stare
majstore, zato što, prikazujući pogubljenje, nisu zaboravljali da
prikažu i dželatovog konja koji se češe o drvo.
Uza sav egocentrizam Dovlatovljeve proze gde, osim Ja, u suštini
i nema junaka, Sergej nije nikada smetnuo s uma da svetu nije stalo
do naših nevolja. Periferijski vid autora, izjednačujući u pravima sve
elemente univerzuma, činio je kompaktnim tkanje bića.

Svaki pisac mašta o istom: da stavi u svoju knjigu ceo svet,

odstranivši iz njega sve što smatra suvišnim.
Pisac je poslednji baštinik celovitosti u svetu raspršenog znanja.
On pabirči ono, što drugi harče. Pristupajući sklapanju, dobija
rezultat koji premašuje sumu delova. Dodatna vrednost služi da se
književnost raskusura sa čitaocima.

125
 Celovitost je, ipak, takva roba, koja se lako dâ falsifikovati. Jedni
autori je podražavaju, krijući od sebe i čitalaca krajeve što štrče.
Tako, gurajući smeće pod tepih, i neženje spremaju sobu pred
randevu.
Drugi autori zamenjuju celovitost njenom šemom. Tako se
ponašaju pijanci koji traže izgubljeni sat tamo gde je svetlije.
Treći, odustavši od potrage za celovitošću, demonstriraju
ogoljeni besmisao apsurda.
Najgore prolaze najčasniji autori koji su spremni, kako je govorio
Beket, da „puste nered u svet”. Oni su primorani da priznaju
postojanje haosa, da pate zbog njega, da se sažive sa njim, da se
nauče da ga uvažavaju, pa čak i da ga vole i strpljivo čekaju da – i,
ako – u njemu otkriju red, skriven od laičkih pogleda.
Dovlatov je znao cenu „čudotvorne snage apsurda”, ali je maštao
o normi, koja isto tako zna da „izazove osećanje čuda”.
Norma – to je i kraj i početak puta. Do norme se ne može stići.
Njoj se može samo vratiti. I što je veći pisac, to je veći krug koji
opisuje oko haosa, u povratku do banalnosti početne tačke.
Kada je kineski slikar počinjao da slika pejzaž, pred sobom je
video samo planine i reke. Mnoge godine je umesto reka i planina
učio da prikazuje njihovu suštinu i dušu. A onda je, jednog
predivnog trenutka, pala mrena sa njegovih očiju i on je ustanovio da
su pred njim – planine i reke. Sve na svetu došlo je na svoje mesto,
ispostavilo se da je haos kosmos, i svet je pustio umetnika u sebe,
otkrivajući mu neizbežnost svoga zajedništva s njim. Nema za
umetnika druge teme osim ove. A i nju rešava samo za sebe. Može
nas samo pozvati da idemo – ne za njim, nego onuda kuda je on išao.
U pismu koje se odnosi upravo na taj period, kada je Dovlatov
radio na budućem Zabranu, postoji priznanje koje je Sergej nazvao
„metaforičnim ispadom”: „Celog života sam duvao u dogled i čudio
se što nema muzike. A onda sam pažljivo zurio u trombon i čudio se
što ne vidim ni belu mačku. Isušivali smo reke i pomerali planine, a
sada je jasno da planine treba vratiti na svoje mesto, kao i reke.”
U finalu Zabrana Dovlatov je, učinivši „korak od paradoksa prema
truizmu”, dospeo tamo gde se slučajno poklapa sa neophodnim:
„Odjednom sam video svet kao celinu. Sve se odvijalo istovremeno.
Sve se dešavalo pred mojim očima…”

126
 Koncert za glas sa akcentom

Istorija Brajton Biča odvijala se tako munjevito, da sam uspeo da

zateknem zoru, zenit i zalazak naše emigrantske prestonice.
Dovlatov je, istina, došao nešto kasnije, tako da nije imao prilike da
vidi kako je sve to počelo.
Prve dve radnje u Brajtonu su se jednostavno, po prestonički,
zvale „Berjoska” (u kojoj se kao u seoskoj radnji trgovalo svim i
svačim – turšijom, ribom, matrjoškama) i „Moskva” (delikatesna
radnja nalik na stanični bife).
Vlasnik obeju bio je vremešni delija Miša, povodom koga su i
nehotice nadirale reči: „Bez starca nema udarca.” Nalik na Babeljeve
silesije, odlikovao se dobrodušnošću i oskudnom fantazijom. Kada
su se poslovi razvili, otvorio je filijalu na Barbadosu i nazvao je
„Krasnaja Moskva”. Govorkalo se da je, pošto je obustavljeno
puštanje u emigraciju, Miša otkupio od sovjetskih vlasti odraslu
kćer. Već sledećeg dana je stajala iza tezge.
Između „Berjoske” i „Moskve” danima su cirkulisale grupice
emigranata. Svi su bili u istim uniformama, kao iz armije neke
nepoznate države. Zimi – u ovde sašivenim bundama od, iz Rusije
uvezene, teleće kože severnog jelena. Leti – pantalone a la
sanatorijumske pižame, i teniske patike. U međuvremenu su
carovale kožne jakne. Lokalni život je odisao penzionerskim
blagostanjem. Nedaleko od mora, za stočićima prekrivenim
sovjetskom mušemom, ispod plakata sa kolektivnim portretom
„Černomorca”, stariji ljudi su igrali domine ne skidajući svoje
ušanke.
Brajton se tek zahuktavao. U Rusiju su se već slale prve koverte sa
snimcima: naši emigranti sa tuđim automobilima u pozadini.
Doduše, već tada se pojavio banjski fotograf koji je nudio gostima
kompoziciju saučešćem lesonitnih junaka iz sovjetskog crtanog

127
filma Dobićeš ti svoje!. Pre svih je shvatio da Miki Maus ovde nema
nikakve šanse.
Prošlo je mnogo godina, a u Brajtonu se još uvek drži do svoga.
Ne samo do crnog hleba i kobasice s belim lukom, nego i do vanilina,
dvopeka, validola, piva. Brajton ni u kom pogledu ne priznaje
američku ponudu. Ovde – i samo ovde – moguće je kupiti uzbečke
ćilime, grudnjake sa četiri dugmeta, tučane mašine za mlevenje
mesa, patent čarape, konac „muline”, zubnu pastu „zorka”.
Industrija zabave u Brajtonu takođe je endemska – ima svoje
zvezde, svoje laureate svesaveznih konkursa, svoje rituale za
trpezom, svoj humor i, naravno, svoju štampu. Na njenim
stranicama emigracija nastavlja da saobraća na sopstvenom jeziku,
koji se smatra pogodnim za privatnu ako već ne i krevetsku
komunikaciju. Samo u Brajtonu se niko ne ježi pročitavši u
novinama da Žoriku i Beatici čestitaju zlatnu svadbu. Zbog ljubavi
Brajtona prema deminutivima čini se kao da ovde žive ljudi ptičjih
imena: Šmuliki, Juliki, Zjabliki.
Obogativši se, Brajton nije prestao da govori sopstvenim jezikom
čak i kad je uveo neonske natpise. Dokaz za to je radnja „Opteka” u
kojoj se mogu kupiti naočari i aspirin, i restoran na kome je
latinicom napisano „Capuccino” a ispod, ruski prevod: „Peljmeni”.
Ponekad u Brajton svraćaju Amerikanci. Jedanput sam u
ćevabdžinici sreo par vudialenovskog tipa. Mladić, očito poklonik
Dostojevskog, poručio je tanjir kavijara i čašu votke. Kroz petnaest
minuta su ga izvlačili ispod stola. Nesrećnik je mrmljao: „Ovo nije
restoran, ovo je holokaust.”
Reklo bi se da smo mi, što se tiče pića, oguglali na sve. Ali samo
ovde sam sreo kompatriote koji bi iskapili flašu „kurvoazjea” ne
silazeći s gornjeg ležaja parnog kupatila.
Brajton je u stanju da zapanji i ovdašnji svet. Nikada nisam imao
prilike da vidim na jednom mestu toliko Jevreja lišenih svakog
kompleksa. I Dovlatova je to čudilo: „Samouveren pogled, široka
ramena, našušuren zadnji džep… Ukratko – Jevrej na slobodi.
Veoma efektan i ubedljiv prizor. Ponekad može da deluje čak i
odbojno…”
U Rusiji Jevreji ne vole da se ističu. Moj otac, na primer, nije
podržavao Kisindžera, plašeći se da će Jevreji odgovarati za spoljnu
politiku svoga suplemenika. A u Brajtonu se niko ničega ne boji i svi

128
govore ono što misle. Jednom smo se tu upoznali s onižim čovekom
koji je umesto zuba imao lišaj preko celog obraza. Raspitavši se čime
se bavimo, on se maši ćelave glave i zakuka: „Jao, šta to radite!
Amegika voli snažne.”

Brajton, kao što rekoh, ima sve svoje. Uključujući i pesnika

Brodskog. Istini za volju ne zovu ga Josif. Uostalom, ovde vole
šlagere, a ne stihove. Naročito jedan, s refrenom „Neboderi,
neboderi, a ja tako mali”. Komponovao ga je Vili Tokarev. Otkad je
muza ovog taksiste presekla okean, ne okvasivši skute, počeo je da se
hvališe kako pre njega u emigraciji i nije bilo pesnika.
Nije baš sasvim tako. Pesnik Trećeg talasa bio je Naum
Sagalovski. Otkrio ga je Dovlatov i bio je ponosan na njega više nego
na sve druge saradnike zajedno. „Dvadeset godina sam proveo kao
urednik”, pisao je Sergej, „Sagalovski je jedina nagrada za sav moj
trud.” Dovlatov je zdušno branio Sagalovskog od zamerki za
prepredenjaštvo i antisemitizam. „Umeti našaliti se, čak i zlobno,
izrugivački na sopstveni račun – to je predivna, plemenita crta
neuništivog jevrejstva. Postavlja se pitanje: ko je izmislio viceve o
Jevrejima? O tome je reč…”
Razumevajući se u laganu repriznu umetnost, Sergeja nije
odbijao nego privlačio estradni karakter stihova Sagalovskog. „Kada
bi u emigraciji”, pisao je, „postojao kulturan i pristojan muzički
kolektiv, ne kafanski nego estradni, od nekih tvojih tekstova mogle
bi se napraviti dobre pesme.” Jednom je Dovlatov to i dokazao. Pošto
je zajedno s Bahčanjanom i Sagalovskim objavio, po sopstvenom
mišljenju, ekscentričnu knjigu Demarš entuzijasta, u Njujorku je
organizovan susret autora s čitaocima. Voditelj je, naravno, bio
Dovlatov. Predstavivši koautore koji su sedeli sleva i zdesna od
njega, Sergej se zamišljeno osvrnuo i primetio da ga scena podseća
na Golgotu. Zatim je kratko govorio o pitkosti poezije Sagalovskog, i
onda je, sasvim neočekivano, otpevao pesmu koju je Naum posvetio
Bahčanjanu.

129
 Ukrasiću mrtvom prirodom
sve zidove u svom stanu
da mi raduje očni vid
slika što predstavlja hranu.
Nacrtaj mi, Umetniče,
ono što tako želim:
Četiristo grama šunke
sa krastavcima kiselim.

Slučajno dospevši u Novi Amerikanac, Sagalovski je tamo postao

ljubimac. Posedovao je redak i već zaboravljeni dar kupletiste, koji se
momentalno odaziva na dogodovštine emigrantskog miljea. Sergej
je neobično cenio to umeće. Pisao je Sagalovskom: „Bez tebe bi
književnost bila lišena veoma bitnog tona. Zamisli samo nekakvu
'Hovanščinu' bez tona 'la'”.
Virtuoz domaće lire, Sagalovski je bio pravi majstor za parodične
albumske stihove, namenjene internoj upotrebi:

Ovi N. Amerikani –
svak je za njih vaška,
rugaju se, kopilani,
začikuju svašta!..

Samo nek se ne žale,

potkoženi tako.
A Dovlatova gle-gle:
treću knjigu smako.

Luksuzno živucka
pije votku, puši kent
na mašini kucka,
slaže cent na cent.

Dvojac Vajl i Genis

(nisam im'o čast)
Pljunut Marks i Engels:
Kapital i vlast!

130
 Naravno, sve ovo podseća na studentske zidne novine, ali baš su
one i nedostajale našoj emigraciji koja je izdisala od uštogljenosti.
Mi smo bili njena bezbrižna i vanpartijska frakcija. Novi Amerikanac
je bio poslednja komunistička radna subota. „Slobodan rad slobodno
okupljenih ljudi” dozvoljavao nam je da trampimo dugove za nadu.
„Situacija je još uvek složena”, pisao je Sergej, „ali je definitivno
perspektivna. Mada Vajl već četiri meseca duguje stanarinu, a
Šarimova se hrani samo u gostima.”
Oskudica nam nije smetala da se tako naslađujemo sobom i
radom, da je naš entuzijazam zarazno delovao na ostale. Dovlatov je
to smatrao najboljim periodom svog života.
U Americi emigrantima najviše nedostaje komunikacija. Naše
bezazlene novine delimično su je nadoknađivale. Upravo je njihov
familijarni ton objedinio Treći talas u jedno malo društvo. Sve što se
tu dešavalo bilo je izrazito privatna stvar. Pre svega – književnost.
Ne treba se čuditi – bilo nas je sasvim malo. Svi emigrantski pisci
stali bi u jedne svatove, zajedno sa čitaocima, ali tada bi ta svadba
ličila na gruzinsku.
Dospevši u takve uslove, književnost se vratila u stanje
prapočetka – u neprofesionalno, privatno zanimanje. Štampane u
mikrotiražima, knjige su pisane za svoj krug – i prijatelja i
neprijatelja.
Nakratko se ratosiljavši odgovornosti, književnost je odahnula s
olakšanjem. Selindžer je savetovao slikarima da koriste braon
pakpapir: „Mnogi ozbiljni umetnici su radili na njemu, naročito kada
nisu imali neku ozbiljniju ideju.”

Objavivši Kompromis, Sergej je na poleđinu omotnice stavio

odlomak iz našeg članka koji je počinjao rečima: „Dovlatov je kao
zlatnik: svima se dopada.” Na to je Sagalovski reagovao
„Cenovnikom” koji je predočio saldo cele emigrantske literature. U
stihovima, napisanim u tada omiljenom žanru prijateljskog
začikivanja, ima i o nama:

131
 …i nigde da se skloniš
i okreće se šar…
Evo Vajla i Genisa:
tri rublje za par.

Kritikom se bave,
i sam ih cenim dosta,
al' o drugima žvalave:
jer ja sam osoba prosta.

Sa muzama se nosim
nestašnim za sav svet,
pa ipak se ponosim:
težim kopejki dvadeset.

Prvi zbornik Sagalovskog – „Vitez u jevrejskoj koži” – izašao je u

izdanju „Dovlatov's Publishing”, specijalno zamišljenom za tu
priliku. Pedantno ispisana Naumova posveta glasi: „Težak dvadeset
kopejki – onom od rublje i po.”
Kao što to obično biva, Sagalovski se frapantno razlikovao od
svojih stihova. Predusretljiv, uljudan kijevski inženjer sa operskim
baritonom, izmislio je za sebe masku ranjivog nasrtljivca. Svoje
stihovane feljtone Sagalovski je pisao u ime „ruskog pesnika
jevrejske nacionalnosti” Motla Leščinera. Ovog pragmatičnog
liričara sa nepobedivo zdravim smislom teško je bilo zanemariti u
brajtonskoj gužvi:
Moj unuk po imenu David
posle škole šlagom se veseli,
rukavom brišući usta,
porekla je majmunskoga veli.

A ja ću: „Je si l' šenuo?

Sedi, po stolu nemoj grebati.
Za druge se ne bih kladio
ali od roditelja nastao si ti.”

Junak Sagalovskog, obuzet maštom da u Novom svetu zauzme

mesto koje ni u Starom nije postojalo, predstavljao je emigrantsku
verziju „malog čoveka” koji se iz nepoznatih razloga preselio u
prostranu Ameriku iz svog malog ali toplog gnezda:

132
 Kvadratura minimalna beše,
pritešnjen uz zid sam odrastao,
telesno mi parče odsekoše,
pa sam onda mnogo bolje stao.

Pošto je živeo u Čikagu, Sagalovski nije voleo Brajton i nije se

libio da to otvoreno izjavi. Tako je, u odgovor na naš članak o
sličnosti Brajtona s Babeljevom Odesom stigao anonimni odjek,
čijeg autora, uostalom, nije bilo teško pogoditi:
Kažu, Odese delić,
Privoz i teta Haja!
A daleko je Brajton Bič
k'o pakao od raja.

Naneo vam je samo zlo,

i nemojte se šepuriti
da novi Babelj treba biti
da opiše sve to.

Interesi su vaši sitni,

pa zato mislim nešto:
ne treba ovde pero vešto
Već Mahno i Denikin.

Brajton si mogao prezirati ali nikako ignorisati. Tamo su živeli

naši čitaoci. I mi smo želeli da im se dopadnemo. Sergeju je to lako
polazilo od ruke. Sasvim lišen intelektualnog snobizma, trpeljivije se
nego ostali odnosio prema grubosti i zatucanosti svojih čitalaca.
Danas je, da bi se zaslužila njihova pažnja, dovoljno preštampati
kriminalističku rubriku iz ruskih novina. Ništa tako ne ulepšava
„novu” domovinu kao loše vesti iz „stare”. Ali, dok je sovjetska vlast
još bila živa, čitalac se zadovoljavao i manje plastičnom
disidentskom hronikom. Otuda smo, zabavljajući emigrantsku

133
publiku, pričali ili o dobro poznatom ili o sasvim nepoznatom. U
poslednjem slučaju puštali smo u promet zapažanja pod opštim
nazivom „žena u naručju krokodila”. U prvom – intervjue, za koje je
onaj isti zajedljivi Sagalovski izmislio rubriku „Kako si se snašao,
novi Amerikanče?”.
Sergej je rado učestvovao u njoj, opisujući uspehe svojih
mnogobrojnih prijatelja. U njegovom izlaganju svi su ispadali pisci.
Tako je jedan naš zajednički prijatelj, lekar, koji je godinama radio u
podmornici i retko se snalazio bez psovke, u razgovoru s
Dovlatovom elegantno naslovljenom „Dokona razmišljanja na obodu
želudačno-crevnog trakta” tobože ispevao tom istom traktu pean:
„Unutrašnji organi su neobično harmonični. Bolest i jeste, zapravo,
narušavanje te harmonije. Zdrav organizam funkcioniše u
čudesnom i strogom ritmu. Sve se to kreće i stalno menja nijanse. Na
tome bi pozavideo svaki apstraktni umetnik. Žao mi je samo što
nisam reditelj, kao moj prijatelj Solja Šapiro. Snimio bih genijalan
film o unutrašnjim organima. Na primer, o složenom dramatizmu
između želuca i creva…”
U svaki, a ne samo novinski tekst, Sergej je trpao prijatelje. Teško
je naći nekog koga nije pomenuo. Trudio se da uvede intimnost u
emigrantske redove, žudeći da se odomaći u njoj. Tendenciozno
stvarajući mit Trećeg talasa kao velike porodice, Dovlatov je baratao
fantomima. Izmislio je poseban novinski žanr – „Slučajevi”. Ove
minijaturne, nepotpisane beleške, izdavao je za stvarne događaje. U
tim epizodama nije bilo ničeg zanimljivog osim junaka – uvek
emigranata. Tamo se, na primer, kaže kako je bivši nastavnik
fiskulture iz Lavova, Hari Pivovarov, izlemao u metrou trojicu
tamnoputih huligana. Pri tome mu je jedan od njih „naneo laku
povredu nožem za sečenje tepiha”. Samo poslednja pojedinost odaje
autora ove nepretenciozne vesti.
Sa uobičajenom umetničkom slobodom Sergej je ulepšavao
stvarnost, idući u susret emigrantima koji su bili zastrašeni
kriminalom. Doduše, stvarno sam poznavao jednog ukrajinskog
Jevreja koji se od pljačkaša odbranio usisivačem s kojim se vraćao s
rasprodaje. Normalno, susreti s kriminalcima češće su se završavali
njima u korist. Mom bratu su za mesec i po dana ukrali dva
televizora.
Jednom je, načitavši se Dovlatovljevih „slučajeva”, u redakciju
došao Zavališin s molbom da se objavi da je i njegov stan bio meta

134
pljačkaša. Likovni kritičar, tanani znalac Maljeviča, Vjačeslav
Klavdijevič je bio legendarna ličnost. Izvrstan smučar, junak Finskog
rata, dospeo je u nemačko zarobljeništvo. A u logoru je uspeo da izda
Gumiljova u četiri toma.
Kada sam ga upoznao, već je bio star, siromašan čovek nečitkog
rukopisa. Za recenzije, koje su pomno pratili i Celkov, i Šemjakin, i
Neizvestni, plaćali su mu sedam dolara. Od čega je pet odlazilo
daktilografkinjama za prekucavanje. Nije ni čudo što je Zavališin
stalno pozajmljivao nevelike i, kako se to dešava kod notornih
pijanica, nezaokrugljene svote. Znajući to, svi su se zainteresovali
šta su to odneli lopovi koji su provalili kod Zavališina. Zbunivši se,
Vjačeslav Klavdijevič je rekao – ništa. Pre će biti suprotno – pored
razvaljenih vrata našao je čekić i nož.

Odnoseći se prema novinama kao prema konceptu za svoja dela,

Dovlatov je često izmišljao sebi sabesednika, proturajući skicu priče
za reportažu. Ponekad je Sergej, koji je retko napuštao kuću, koristio
i tuđa iskustva. Tako je prepričao epizodu koja nam se dogodila na
samom početku Avganistanskog rata. Đavo nas je naterao da
svratimo u bilijarnicu, gde smo brzo usvojili američka pravila. Kada
smo zauzvrat predložili da igramo po našim, jedan robusni momak
je zlobno primetio: „Po vašim pravilima ćete igrati u Avganistanu.”
Nismo pravili gužvu. Rusima je tada bilo tako neugodno da su se
ruski taksisti predstavljali kao Bugari. O toj situaciji Sergej je
napisao ljutiti članak „Obavezni procenat idiota”.
Drugi put je prepričao našu harlemsku pustolovinu, koju je u
jednom pismu pripisao sebi: „Pre dve godine napisao sam reportažu
iz noćnog Harlema, bilo nas je četvorica, sa galonom votke (tada sam
još pio) i pištoljima…” U stvari smo se po Harlemu, trezni i
nenaoružani, vrzmali Vajl i ja. Obišli smo, sećam se, do jedne, sve
ulice. U nekima već tri generacije nije bilo belaca. Misleći da smo,
zbog fotoaparata, turisti, svaki čas su nam govorili „Wellcome”. Sve u
svemu, bilo je mirno. Najsnažniji utisak na nas je ostavio portret kao

135
gar crnog Puškina u izlogu jedne knjižare. Odistinski smo se uplašili
samo onda kada je naš bezazleni ali politički nekorektan izveštaj
„Belo na crno” dopao ruku crncu iz državne bezbednosti, koji je znao
ruski. Pošto nam je objasnio da za tako nešto sledi deportacija, uz
Sergejevu pomoć dugo smo se posipali pepelom u štampi.
Za razliku od nas, Sergeja je u Americi više interesovalo ne to
kako je mi vidimo, nego kakvima nas ona vidi. U jednoj njegovoj
pseudo-reportaži Amerikanka se žali da su joj ruske komšije
poklonile celu „flotu drvenih kašika”. „Ali u Americi se njima ne jede”
veli ona, „već više od dvesta godina.” Drugi put Dovlatov pita svoga
sabesednika: „Znaš li gde je Rusija?” – „Naravno”, tobože odgovara
taj, „u Poljskoj.”
Najtupaviji je bio izmišljeni portir iz Barselone, Čiko Diasma. „Za
vreme Franka bilo je svega”, tešio je Dovlatova. „Ali posle njegove
smrti mnogo toga se promenilo. Evo, kada umre Staljin, i kod vas će
se desiti promene.” U odgovor mu je Sergej stao da objašnjava kako
zapravo stoje stvari, sve dok mu portir nije priznao: „Čiko je odvalio
glupost.”
To je bio potpun promašaj i tom rečenicom smo dražili Dovlatova
sve dok nije ušla u opštu upotrebu. Čim bi neko na sastanku
redakcije nešto lupio, svi su vikali u horu: „Čiko je odvalio glupost!”
Naravno, Dovlatov nije uzimao ozbiljno svoje reporterske gafove.
Za njega je to bila generalna proba. On je, u stvari, grozničavo tragao
za američkom temom.
Napipavajući je, naleteo je na poznate junake – lumpenproletere,
neradnike, pijanice i huligane. U emigraciji su takvima smatrani
mnogobrojni doseljenici iz Portorika. Bio ih je glas da su bubašvabe
njihov jedini doprinos kulturnom životu Njujorka. Dovlatov se i
prema jednima i prema drugima odnosio bez predrasuda.

136
 Na pola puta do zavičaja

Ako ne računamo papagaja, Portorikanac Rafael Hose Belinda

Čikoriljo Gonzales jedini je pozitivni junak Strankinje. Ovaj
romantični neradnik, revolucionar i zavodnik ima mnogo
zajedničkog sa omiljenim Dovlatovljevim likovima. Tome ne smeta,
nego pomaže njegova latinoamerička krv. Ona podvlači za Sergeja
bitnu opoziciju Sever-Jug. Dok, u potrazi za kategoričnim
suprotnostima, anegdota spaja našeg čoveka i Crnca („Š'a ti je,
Mogli, cvikaš?”), emigranti kod Dovlatova sami dospevaju na taj nivo
apsurda:
„Crnaca je ovde relativno malo. Latino Amerikanaca je više.
Za nas su to – zagonetni ljudi s tranzistorima. Ne poznajemo ih.
Ipak ih za svaki slučaj izbegavamo i bojimo ih se.
Razroka Frida izražava nezadovoljstvo: 'Što ne idu u svoju šugavu
Afriku!'
Sama Frida je rodom iz Šklova.”
U celini gledano, Strankinja, najemigrantskija Dovlatovljeva
knjiga, nije mu pošla za rukom – suviše podseća na filmski scenario.
Kao svi pisci u Americi, Sergej se s vremena na vreme ravnao
prema Holivudu, jer je samo on sposoban da izvuče autora izvan
granica književnog geta. Strankinja je mogla biti sporedni rezultat
takvog ogledanja. Nije slučajno što se ona sviđa Amerikancima koji
po njoj uče ruski jezik. Ali od Strankinje nije ispala knjiga. Siže joj
nadoknađuje bledunjava retrospektiva i bezumna zbrka. Najbolja od
svega je – galerija emigrantskih tipova, u tehnici uglja pomešanog sa
žuči.
Sa odlaskom sovjetske vlasti sve je stalo na svoje mesto. Rušile su
se naduvane reputacije, glupost se činila očevidnijom, u oči je padala
svaka ispoljena netalentovanost, sužavala se perspektiva i svet je

137
postajao mnogo manji, jer se više nije imalo kuda bežati.
Kod emigranata je Dovlatova nervirala pokondirenost. Sposoban
da oprosti i poroke i zlodela, Sergej nije podnosio samozadovoljstvo,
škrtost, malograđansku uobraženost, ubeđenost u apsolutnost
svojih ideala i presumpcije sopstvene bezgrešnosti, netrpeljivost
prema tuđem životu, kukavičku ograničenost, nesposobnost
prevazilaženja granica prizemnog životarenja.
Drugim rečima, on je prezirao normu. Onu istu, o kojoj je najviše
maštao i koje se bojao više nego ičega drugog.

Izuzetnost naše emigracije sastojala se u tome, što smo mi

posedovali ogromno iskustvo, skoro nepoznato prvim emigrantskim
talasima. Za razliku od njih, mi smo dospeli u Ameriku kao
opunomoćeni predstavnici sovjetske civilizacije, njena najizrazitija,
karakteristična i koncentrovana manifestacija. Kao rezultat nismo
imali o čemu da razgovaramo sa starom emigracijom.
Sada mi je zbog toga, da budem iskren, žao, ali tada su mi se svi
oni činili smešnim ostacima prošlosti, nalik Kisi Vorobjaninovu.
Andrej Sedih mi se, istina, dopadao. Zbog sibirskog pseudonima s
njim su se dešavali zamršeni slučajevi. Jednom je u Novu rusku reč
došao uvređeni posetilac. Gadljivo osmotrivši redakciju, rekao je da
želi da popriča sa pravim Rusom – Andrejem Sedihom. „Jakove
Mojsejeviču!” – zovnu ga sekretarica, i posetilac nesta.
Jakov Mojsejevič Cvibak ličio je na Abaža iz Kraljevstva krivih
ogledala. Pošto je mladost proveo u Parizu, ponašao se kako i priliči
Francuzima: nije se razbacivao, ali nije ni ručavao bez ženskog
društva.
Sedih se ponosio svojim ranim knjigama, govorio je da su mu
stvorile ime, ali kada sam, krećući za Pariz, od njega iskamčio
poneku od njih, ispostavilo se da su te polutrule sveščice – prepisani
bedekeri. Najveći uspeh njegovog života bila je Bunjinova Nobelova
nagrada, jer ga je laureat poveo sa sobom u Stokholm.

138
 Bolje od svega, Sedih je pisao nekrologe. Nadživevši sve svoje
poznanike, svaku smrt je propratio blistavim sastavima.
Razgovor s njim nalikovao je na spiritističku seansu. Sedih je
poznavao svakog: Mandeljštama, Rahmanjinova, Konana Dojla. Mi
ga duboko i iskreno nismo zanimali. Solženjicina je podnosio.
Brodskog nije razumeo i nije objavljivao. Tim pre što ovaj, kako je
objasnio njegov zastupnik, nikad nije obezbeđivao sponzore. Kada
sam pitao Jakova Mojsejeviča da li mu se sviđaju filmovi Tarkovskog,
on je, zevajući, odgovorio da u bioskopu nije bio od pedeset četvrte.
Bez obzira na tešku mladost, dopala mu je duga starost.
Bahčanjan je tvrdio da je Sedih odlučio da u istoriju ne uđe kao pisac
nego kao metuzalem.
Pre smrti je Jakov Mojsejevič podetinjio i postao savršeno srećan.
Bodar i elegantan, sedeo je okružen staricama, pričajući im kako
oskudno živi Trocki u Bruklinu od emigrantske pomoći.
I pored svega, Sedih je do kraja sačuvao karakterističnu bistrinu
uma. Svrativši po starom običaju u redakciju, raspitivao se da li se to
u našim novinama pojavio levak. Jakov Mojsejevič je uspeo da
primeti da je pisoar isprskan s leve strane.
U Novoj ruskoj reči sam od njegovih vršnjaka zatekao samo
Gerenrota. Predstavio mi se kao kadet, zbog čega sam Avrama
Solomonoviča i smatrao za oficira, dok nisam skontao da je imao u
vidu konstitucione demokrate.
Držanje mu je poticalo od jahanja, a liberalna ubeđenja – od
njegove stare partije. Posle rata Gerenrot je krenuo na odmor na
Floridu. Na stanici je rešio da svrati u toalet ali je, ugledavši natpis
„Samo za belce”, seo u povratni voz, ne obavivši nuždu.
Gerenrot je smatrao da je SSSR u odnosu prema Rusiji isto što i
Turska prema Vizantijskoj imperiji. Nije priznavao sovjetski jezik, a
pošto drugoga nije bilo, Avram Solomonovič je sam izmišljao reči –
uključujući i geografske nazive. Oklopne jedinice nazivao je
pancirnim divizijama, Novi Orlean – Nju-Orlinsom. Jednom je
mlađani prevodilac pozvao Avrama Solomonoviča svojoj kući – „da
posedimo s mužicima”. „Tamo će biti seljaka?” – začudio se
Gerenrot.
Dovlatov na sve to nije davao ni pet para. Nije gajio pijetet prema
starcima, verovatno s razlogom. Kada se pojavio Novi Amerikanac,
Sedih je otpustio s posla beskrajno prilježnu Lenu koja je radila kao

139
slovoslagač. Uplašivši se konkurencije, Nova ruska reč je vodila s
nama prljavi rat: zastrašivali su potencijalne autore, potkupljivali
one sa sponzorima, a ostalima punili uši da smo se prodali KGB-u.
Sergej je s uživanjem stupio u bitku. U otvorenom pismu Andreju
Sedihu branio je pravo Trećeg talasa da ne liči na prethodna dva:
„Ljudi se dele po najrazličitijim kriterijumima. Što im ne smeta da
ostanu ljudi. Nedeljivo je samo stado ovaca…”
Kada je Glaša uginula, Sergej je nabavio jazavičara i u čast
Andreja Sediha prozvao ga je Jaša. Voleo ga je ništa manje nego svog
znamenitog foksterijera.

Smatrajući Ameriku iskorigovanom domovinom, svi smo se

nadali da u Novom svetu nađemo ispravljenu varijantu Starog.
Tražili smo u Americi sopstveni, a ne njen ideal. Kao Kolumbo,
uputili smo se u jednu zemlju, a dospeli u drugu.
Razočaran ovim otkrićem, Dovlatov se prepustio onome na šta
emigracija skoro uvek osuđuje pisca. Postoje, naime, dva izlaza – da
se živi od prošlosti, kao Solženjicin, ili za budućnost, kao Brodski.
Kako je glavna odlika te budućnosti naše odsustvo iz nje, većina
pisaca je više volela da piše o onome što je bilo, nego o onome što će
biti. Dospevši na Zapad, pisci se nisu posvećivali toliko govoru koliko
nadopunjavanju onoga što nisu mogli reći kod kuće.
To je prirodno, ali nije neizbežno. Emigrantska književnost nema
svoju temu ali ima svoje mesto – na marginama tuđe stvarnosti.
Sinjavski, emigrant par excellence, prošao je tu školu
marginalizacije još u zatvoru, kada je, lišen hartije, pisao na
marginama novina Izvestija. Dospevši na Zapad, on je prihvatio
emigraciju kao izazov: pisac, budući stranac i u svojoj i u tuđoj
državi, „prestaje da prepoznaje stvarnost i trudi se da je prikaže i
shvati iz početka, polazeći u isto vreme iz dveju tačaka svoje, u isti
mah otuđene, i tuđinske pozicije”.

140
 Emigrantsku literaturu čini dijalog sa sopstvenom prošlošću, koji
autor vodi iz tuđe sadašnjice. Ovaj razgovor se odvija u oblasti
fantazije, u oblasti mita. Svi ruski pisci su napuštali istu državu, ali
se na Zapadu kod svakog pojavila sopstvena, od svih drugih sasvim
različita, domovina. Bunjin i Nabokov nisu mogli da nađu zajednički
jezik za razgovor o Rusiji koju su napustili u isto vreme. Još manje
liče „domaje” dvojice robijaša – Solženjicina i Sinjavskog.
Sve ove privatne domovine spaja njihova iluzorna priroda. One
postoje samo u prostoru sećanja. Svaki autor nosi svoju kuću sa
sobom – kao puž.
Nevolja je u tome što emigrantska situacija teži da preraste u
metafizičku, s kojom mora da se nosi svaki pisac. Brodski je govorio
da progonstvo daje piscu neprocenjivu lekciju poniženosti. Izgubljen
među tuđim knjigama, on je kao igla u plastu sena – još samo da se
neko i seti da je potraži. Prognani autor ima šansu da namah spozna
ono na šta mu u običnom životu odlaze skoro sve godine: da svaki
pisac pre ili kasnije ostaje sam s jezikom.
Ako damo Brodskom za pravo, sintagma „književnost u
izgnanstvu” je tautološka. Književnost i jeste izgnanstvo. Pisac je
svuda izuzetak, on je uvek na rubu. Samo odatle i može da posmatra
život, ne učestvujući u njemu.

U Rusiji su brzo pronašli opravdanje za ranu Dovlatovljevu smrt:

„usamljenost, čežnja, nostalgija”. Ova trijada, kao i druge
univerzalne banalnosti, nalik „trima zvezdicama” ili „umu, časti i
savesti” primenljiva je na sve životne slučajeve. A šta tu uopšte traži
usamljenost, kada je, ako ne računamo Jevtušenka, Sergej bio
najomiljeniji u svakom društvu? Pa i nostalgija je problematična.
Nabokova nije mogla da dotuče do sedamdeset osme godine,
Bunjina – do osamdeset treće. Pre će biti da je za ruske pisce
nostalgija bezbednija od boravka u domovini.
Osim toga, nostalgija je gospodska bolest. Odakle ona nama? U
ovom slučaju, poput Bazarova, više verujem telu nego duši. Čini mi

141
se da je domovina – pojam fizički, somatski. Rezultat metabolizma,
ona se obrazuje u ćelijama organizma iz atoma koje smo
svojevremeno uneli u sebe. Mi se hranimo domovinom, udišemo je,
tako ona i postaje deo nas. Kao arsenik, domovina se taloži u tkivima
organizma, osuđujući nas na osećaj fizičke privrženosti određenoj
geografskoj širini, dužini i klimatskom pojasu.
Ljubav prema domovini – to je refleks, fiziološko prepoznavanje,
rezonanca spoljne prirode sa onom koja je rastvorena u nama. Otuda
patriotizam rađa najsnažnije i najtrajnije privrženosti: teže je
prestati voleti boršč nego Dostojevskog, da i ne pominjemo
Solženjicina.
Patriotizam je neizlečiv, jer je neodvojiv od tla u mnogo
neposrednijem smislu nego što to smatraju ideolozi tla, takozvani
„počvenici”. Ljubav prema domovini, delujući mimo svesti, ne svodi
nas na ono životinjsko, nego nas vraća do samih biljaka.
Jedina nepatvorena nostalgija je ona koju delimo sa belom radom
ili pečurkom. Domovinu od tuđine ne razdvaja ni jezik ni narav,
nego kombinacija aminokiselina u leji, ugao pod kojim pada sunčev
zrak, par stotina molekula koji pridaju vazduhu neosetnu, neopisivu
ali i nezaboravnu aromu detinjstva.

Ne uspevši da od emigracije načini dom, Sergej ga je sagradio za

sebe u svojim „nostalgičnim” knjigama.
Za razliku od Zone i Zabrana, Naši i Kofer plod su vešte zamisli a ne
organske potrebe. Oni nisu divlji nego pitomi. Razlika je kao između
vrta i bašte. Vrednost prvog određuje ne samo umešnost vrtlara,
nego i njegovo poverenje u prirodu. Od bašte je veća korist.
U poznim Sergejevim knjigama ima više reda nego u ranima. Za
to je kriva disciplina – ne autora nego žanra. Sećanje zahteva sistem
upravo stoga što ga prenebregava. Razarajući prošlost radi
sadašnjosti, sećanje stvara istoriju koja od prošlosti čuva samo ono,
što je u nju, istoriju, dospelo. Svoju kapricioznu probirljivost sećanje
maskira enciklopedijskim zahvatima. Svaka proizvoljnost ima

142
potrebu za opravdanjem – smena formacija, neumoljive zakonitosti,
istorijska nužnost, autobiografija.
Zasnovana na sećanju, emigrantska knjiga češće nego druge, teži
popisu, spisku, rečniku ili ukrštenici. Tako je zamišljen Hladnjak iz
kojeg je Sergej uspeo da izvuče samo dve pripovetke. Tako su
napisane i najbolje Sergejeve američke knjige – Naši i Kofer. U njima
on nije toliko zaoravao novo, koliko je nastavljao da obrađuje staro
polje, da bi ubirao s njega plodove. Sergej nije menjao nego
produbljivao kolotečinu. Perfekcionista i minijaturista, naslađivao
se nelinearnošću umetnosti: mikroskopske promene u tembru i
tonalnosti povlače za sobom posledice katastrofičnih razmera. Tako
je, u tri navrata prepričavši istoriju svoje ženidbe, Sergej svaki put
dobijao drugi par supružnika, koji je tek izdaleka podsećao na onaj
koji sam u životu poznavao.
Da je Dovlatov bio kompozitor, on ne bi komponovao simfonije i
pesme, nego varijacije na zadatu temu.
U Koferu mu je tako bio zadat kofer. Lapidaran kao presuda, i
sadržajan kao škrinja, ovaj lik je iznikao u simbol emigrantskog
života ne prestajući da bude kofer.
Svi smo imali kofere. U njima smo odnosili svoj neobični, nikome
potrebni imetak. U mom je, na primer, ležao mašino-bravarski alat:
neki šaljivdžija je rekao da sovjetske alate cene u Italiji: prodaš ga i za
to kupiš kartu do Venecije.
U Americi su nas koferi, izvrćući se iz ostava, podsećali na
dolazak duže nego mnogo šta drugo. Ogromni, izgužvani, jevtini,
oni su nas pratili u stopu kao ruski snovi.
Dovlatov je načinio od Kofera rusku bajku: svaka stvar izvađena iz
njega priča nam svoju zamršenu priču. Tačnije, trudi se da je ispriča,
jer je prekidaju virtuozne kadence – odstupanja. Šta reći o slučajno
zabasalom u knjigu literati Dančkovskom koji je svoju knjigu o
Lenjinu nazvao Ustaj, prezreni pa svetu?!
Pa ipak sadržina Dovlatovljevog kofera – nije samo povod za
pripovedanje. Sve te puplinske košulje, pamučne sokne i
jednoobrazne cipele odevaju junaka kao zavoji čoveka-fantoma:
zahvaljujući njima on postaje vidljiv.
Naravno, poznavali smo ga i ranije, ali drugačijeg. Iznova
interpretirajući partituru svoje biografije, Dovlatov je neprimetno
zamenio vizuru. O emigrantima je u Strankinji pisao oštrije nego o

143
partijskim funkcionerima u Koferu.
U Americi se vreme pretvorilo u prostor, koji je Atlantskim
okeanom odelio sadašnjost od prošlosti. Pogled na nju imao je u
zaleđu Dovlatovljevu razneženost – Blokove reči, koje su dospele u
epigraf: „Pa i takva, meni si, Rusijo, od zemalja svih na svetu draža!”
Sa godinama koje smo proveli u emigraciji, sovjetska vlast nije
postala bolja, ali veselija jeste.

Dok Kofer podseća na ukrštene reči, Naši su – pletenica. Upisujući

svoje rođake u prazne kvadratiće, autor dobija unapred poznati
odgovor – sebe.
Gradeći personalni mit „krvi i tla”, Dovlatov je počeo svoj
rodoslov sasvim epskim figurama. Njegovi u pravoj veličini
naslikani gorostasni dedovi teško se održavaju na granici koja deli
portret od alegorije. Preki kao prirodne nepogode, obojica su moćni,
ali na različite načine.
Isaak koji je propio radnju i smazao prčvarnicu, karnevalska je
maska, vašarski atleta, živa utroba: „Parčad hleba je savijao na pola.
Votku je pio iz bokala. Za vreme deserta molio je da se ne sklanjaju
pihtije…”
Sumorni deda Stepan je snažan kao stena, svojom istrajnošću.
Čak ga je i smrt s naporom izbrisala s lica zemlje. „Kod kuće nisu
odmah primetili njegov nestanak. Kao što ne bi odmah primetili
nestanak topole, kamena, potoka…”
Ova dva džina su se dopunjavala, kao voda i planine, život i smrt.
Dok jedan, ne postavljajući pitanja, prihvata život, drugi mu
uskraćuje povlađivanje svojom neobjašnjivom ćutljivošću: „Možda
mu nije odgovaralo ustrojstvo sveta kao takvo? U celini, ili detaljima?
Na primer, smena godišnjih doba? Nenarušivi redosled života i
smrti? Zemljina teža? Kontradikcija mora i kopna? Ne znam…”
U svakom od svojih legendarnih predaka odražava se, prirodno,
sâm Sergej. Od jednog dede je nasledio složene odnose sa

144
univerzumom, od drugog – apetit. „Danas smo pozvani kod
Dombrovskih”, podseća autora žena. „Treba nešto da pojedeš pre
toga.”
U novinskoj verziji umesto apstraktnih Dombrovskih pominje se
konkretni bračni par Vajl. Ali je u knjizi, veran složenim menama
svojih privrženosti, Sergej promenio prezime. Ja sam prošao gore. U
Solu na „andervudu” postoji zapis: „Genis i zločinstvo – dve su
nespojive stvari.” U drugom izdanju je ovom kalamburu Sergej
ojađeno dodao: „Kako sam pogrešio.” U trećem je komentar nestao i
sada samo najzagriženiji bibliofili mogu da proprate uzlete i padove
moje reputacije.
Stupajući u okršaj sa revolucijom i prirodom, silesije od staraca
urastaju korenjem u rodno tlo, iz kojeg se pružilo u Ameriku
rodoslovno stablo Dovlatovljevog roda. Istražujući njegove grane,
Sergej je pretvorio svaku glavu svog „porodičnog albuma” u poučne
pričice – o Časnom Partijcu, o Stihijnom Egzistencijalisti, o
Zdravom Telu i Nezdravom Duhu, o Prosperitetnom Gubitniku, o
Gramatičkim Greškama, o Košmaru Nepokolebljivosti.
Ne gubeći svoju čudesnu individualnost, Dovlatovljevi junaci
otelovljuju arhetipske crte. To znači da je Sergej tako sočno opisao
svoju neobuzdanu svojtu, da je ona prestala da bude njegova
sopstvenost. Prosto čoveku dođe da njegovu rodbinu iznajmi na
neko vreme – da se malo razgali.
Kao i ostala Dovlatovljeva dela, Naši su egocentrična knjiga. Ali
dok je ranije Sergej prikazivao druge kroz sebe, ovde je kroz druge
naslikao sebe.
Mislim da je u Našima Sergej tragao za dokazima genetske
neizbežnosti svoje sudbine. I ne sanjajući da pobegne od nje, on je
žudeo da je prihvati ne kao mogućnost nego kao nužnost. Ranije je
Dovlatova zanimalo poreklo pisca, a sada samo – poreklo. „Bog mi je
dao baš ono za šta sam ga celog živoga molio. Napravio je od mene
običnog pisca. Postavši to, uverio sam se da pretendujem na nešto
više, ali bilo je kasno. Od Boga se ne traži dodatak.”
Dobivši priznanje, Sergej je izborio slobodu da živi kako mu se
sviđa. Ali on je hteo da mu se sviđa kako živi.

145
 Matrjoška s genitalijama

„Zavisiti od cara ili od naroda – zar nije svejedno?” Puškinu jeste,

nama nije. Mi smo znali da je zavisiti od naroda – gore. Ima i
razumnih careva. Moguće ih je izneveriti ili biti izneveren s njihove
strane. A publika retko izneverava očekivanja. Posebno u emigraciji,
gde je tako malobrojna da za mnoge autore tržišni ispit ima fatalan
ishod.
Tržište je, na kraju krajeva, uništilo i sve naše izdavačke
inicijative. Tako da se niko od nas i nije čestito naučio da trampi reči
za novac. Nije isključeno da to uopšte nije ni moguće. Svaka
duhovna vrednost je iluzorna. Ona se samo maskira u robu. Reči
nemaju cenu, i pripadaju, kao eho, svakome do koga dopru.
Uostalom, jedan junak Marka Tvena sakupljao je eho.
Biznismeni, sa kojima smo imali posla, trudili su se da njime trguju.
Oni su me plašili više od svega što sam sreo u životu. Kad ih se setim,
osmeh mi se ledi na usnama.
Biće da smo mi veći krivci od njih. Došljaci iz zemlje gde je
umesto tržišta vladao kriminal, mi smo predstavljali poslovne ljude
gajdarovskog tipa – s teglom kandiranog voća i korpom peciva.
Smatrajući da bogataši vole novac, živeli smo u nadi da će nas
eksploatisati. Proleteri intelektualnog rada, mi smo grozničavo
tragali za takvim šefovima koji nas neće lišiti naših udarničkih
tragača.
Verovatno postoje i takvi. Sulcberger, vlasnik Njujork tajmsa
toliko se bojao mešanja u poslove žurnalizma, da je na svoju
redakciju delovao putem dopisa pod pseudonimom. Ali samo dok ga
nije raskrinkao i ismejao urednik – njegova sopstvena unuka.
Emigrantski biznismeni su bili suviše komplikovane prirode da
bi ih interesovao samo biznis. Mi smo maštali o Čičikovu, a nabasali
na Nozdreva.

146
 Zaraženi našim entuzijazmom, oko novina su se, pod maskom
biznismena, motali neuspeli umetnici i novopečeni diplomate. Niko
nije hteo da šefuje nego da bude koautor. Oni su cenili naš rad – ali
ne do mere da plaćaju za njega, nego do mere da ga dele s nama.
Uvek su govorili u ime naroda i znali su bolje nego mi šta nam je
činiti. Nije ih privlačio profit nego sopstvene tvoračke ambicije.
Koristoljublja su imali taman toliko da nas pošteno oderu.
Čim neki gazda pomoli nos, ja se zaključavam u toalet. Bilo je to i
više nego mudro, jer su njihovi zahtevi bili neizrecivi i neopisivi kao
volja bogova. Prvi je zahtevao da slavimo jevrejski heroizam,
drugom su se sviđale ilustracije, treći je zahtevao da se od naših
članaka „diže komsomolski”.
O novcu su naši biznismeni govorili s visine. Jedan je, na primer,
upasujući se u pantalone od trenerke, primetio da ga zanimaju samo
sume sa devet nula. „Milijarda?” graknuli smo. Biznismen se zbunio
i to s razlogom, jer su, kad je došlo vreme da odleži, u igri bili mnogo
skromniji iznosi.
Drugi, koji se trudio da deluje inteligentnije, izražavao se u
alegorijama. „Ja nemam putera na glavi”, tako nam se predstavio.
„Kad bi ga deportovali u Meksiko”, sanjario je Sergej.

Kod mene je biznis izazivao panični strah, ali Sergeja je privlačio,

kao grenadir devicu. Možda je Dovlatova mamila upravo moralna
problematičnost – jer, „po naški”, pisao je „mnogo je bolje krasti
nego trgovati”.
Podstaknut materijalnom prisilom i duhovnom nužnošću,
Dovlatov je tražio način transcendencije biznisa u sferu stvaralaštva.
I stvarno, biznismen i umetnik imaju mnogo toga zajedničkog.
Obojica su zauzeti onim što je Berdjajev nazivao „stvaranjem iz
ničega”: nema, nema, i odjednom – evo ga! Duh se pretvara u
materiju, misao se ovaploćuje. Nešto uzvišeno u svojoj
nedodirljivosti stiče pouzdanu temeljitost realnosti.

147
 Biznis je uz to – direktna, neposredovana umetničkim
postupkom, izgradnja boljeg života. On svoju stvarnost gradi bez
umetničkog posredništva. „Proveravajući harmoniju algebrom”
biznis ostvaruje maštu svih autora o nepobitnosti njihovih dela.
Saldo pridaje njegovom opusu zaokruženu ubedljivost
matematičkog primera, neprobojnog za svaku interpretaciju.
Što se tiče novca, on je za biznismena isto što i za pisca knjiga: ne
ishod, nego faza u realizaciji onog projekta koji se završava
potpunim, bez ostatka, otelovljenjem čoveka u život. Kao u svakom
stvaralaštvu, problem se ne sastoji u tome kako da zaradiš, nego
kako da potrošiš – sve ono što imaš u sebi.
„Siguran sam”, pisao je Dovlatov, „da novac ne može biti sam
sebi svrha. Posebno ovde, u Americi. Evo, koliko treba čoveku da
bude potpuno srećan? Sto, dvesta hiljada godišnje. A ljudi ovde
obrću milijarde. Očito je novac postao ekvivalent drugih, značajnijih
vrednosti… Suma se pretvara u cifru. Cifra se pretvara u heraldički
znak.”
Možda je to i tačno kada se ima novca. Mi ga nismo imali. Prva
redakcija Novog Amerikanca bila je smeštena u sobi veličine ormana.
Dok se u redakciji nisu pojavile dame, konsultacije smo održavali
sprat niže, u toaletu.
Na ciglo šesnaest saradnika dolazila je jedna ljudska plata.
Zakuska na redakcijskim banketima završavala se pre otvaranja
flaša. Šećer smo krali u kafeteriji. Griška Riskin je jednom pojeo
limun, drugi put mentol bombone. Ali niko se nije žalio. Štaviše, naš
predsednik Borja Meter je rekao da kad si gladan već nije dosadno.
Sergej se uporno trudio da popravi stvar. Dovodio je prepredene
menadžere, dosađivao administraciji prekorima i upuštao se u
knjigovodstvene zavrzlame, koje su svima nama bile odurne. Ništa
nije pomoglo, novine su padale na sve niže grane. I tada, ne
smogavši snage da dovedemo u red jednu, upustili smo se u drugu
pustolovinu, najčudniju od svih u kojima sam ikada učestvovao.
Ideja je bila nadohvat ruke. Pošto su dve od tri u SSSR zabranjene
teme – disidenti i Jevreji – već bile ispunile emigrantsku štampu,
preostao nam je samo seks. Tako se pojavio projekt časopisa
megalomanski nazvanog Ruski plejboj.
Odlučivši da se prvo upoznamo sa produkcijom konkurencije,
otidosmo u seks-šop. Iskustva smo imali više nego Sergej. Do tog

148
vremena već je bio napisan članak „Šmokljani u svetu seksa” koji je
Sergej s punim pravom satro u prah. Pogotovo sam ja loše prošao –
za licemerje. „Ako je Genis”, rasuđivao je Dovlatov, „Aramis, onda je
Vajl – Portos. I obojica pišu kao Dima – talentovano, brzo,
nemarno.”
Ipak je u instituciji prenatrpanoj seksualnim rekvizitima došla do
izražaja mera Dovlatovljeve stidljivosti. Zablenuvši se u blešteći
krupni plan, njemu se omače prekorno: „A sigurno je još i
studentkinja!” Mada smo se na sve načine trudili da ispoljimo
poslovnu, a ne običnu zainteresovanost, Sergej je, ne izdržavši
podozrivi pogled vlasnika, brzo napustio bojno polje.
S obzirom na predstojeću oblast delatnosti – stidljivost nije bila
baš najpoželjnija osobina ali smo joj brzo doskočili formiravši ekipu
s jevrejskim pseudonimima. Izmislili smo urednika iz Litve. Moral je
na obali Baltika, kako smo svi znali iz sopstvenog iskustva,
slobodniji.
Dalje je bilo lakše. Vajl je sastavio englesko-ruski rečnik
krevetskog žargona. Ja sam napisao dugačak članak o erotskoj
umetnosti. Sergej je napisao lirsku priču o oralnom seksu.
U novo smo preduzeće uvukli rođake i poznanike. Lena je slagala
tekst, moj brat je pisao pisma redakciji, žena je vodila rubriku „Kroz
ključaonicu”.
Fotografe, a pogotovo modele, naravno, nismo imali, pa smo
prostodušno isecali golicave sličice iz američkih časopisa. Zato je
dizajn bio naš. Sergejevo učešće je bilo više nego primetno.
Numeracija strana bila je ispisana na tablicama okačenim na muški
polni ud. Sergej je, ne budi lenj, svima dao individualni pečat,
varirajući stepen erekcije. Ali najuspelija je bila naslovna strana. Na
pozadini u stilu „ar nuvo” Dovlatov je prikazao par matrjoški s
genitalijama. Original ovog crteža sve do sada visi nad
Dovlatovljevim stolom, kao kormilo „Titanika”.
Taj omot je sve što je ostalo od našeg Plejboja. Kada je došlo vreme
da se časopis prodaje, Sergej je negde našao nove biznismene. Jedan
je imao štampariju u Filadelfiji, drugi – automobil. Njime smo se i
uputili u Pensilvaniju jedne kišne večeri. Već je i samo putovanje bilo
puno uzbuđenja. Auto nije imao brisače, a naš novi bos je svaki čas
skidao kačket od antilopa i brisao vetrobran, očajnički se
promaljajući kroz prozor.

149
 U Filadelfiji je Ruski plejboj bio dočekan s prostodušnim
ushićenjem. U zamenu za obećanje da ćemo izdavati mesečno jedan
broj, dobili smo ček na hiljadu dolara sa čime smo i krenuli u tegobni
povratak.
Na našu sreću više nikada nismo sreli te ljude. Zajedno s njima
iščezao je i prvi porno časopis na ruskom jeziku.
Najčudnije od svega je što smo, bez obzira na tri slovne greške u
reči „thousand” uspeli da unovčimo ček. A Vajl i ja smo o svom trošku
objavili prvu knjigu, istina ne tako slikovitog naslova kao što je bio
onaj nepostojećeg časopisa – Savremena ruska proza.

Pokolenje kome je pripadao Dovlatov cenilo je žene više od

porodice i rada. Delom i zbog toga što je švalerisanje u Rusiji imalo
notu disidentstva. Pošto su i ljubav i politika povezivani sa tajnom,
muška hrabrost je tu delimično nadomeštala građansku. Bar što se
tiče pisaca, kojima i nehotice dopada nešto burniji život. Ali zauzvrat
imaju se čime i pohvaliti, kao na primer moj prijatelj prozaista koji je
šokirao neodlučnu damu rečima: „biće šta će biti, ali nemoj da
očekuješ ljubav”.
Kao i u životu, i u književnosti postoje izuzeci, poput autora
„nemoralnog” Terca, koji je jedanput snuždeno priupitao mladog
kompatriotu šta je to „šiljokuran”. U pozadini svega je obilje ljubavi
svojstveno piscima. U njihovoj uspaljenoj svesti svako napisano
slovo se pretvara u spermatozoid koji se na sve načine dovija da
prodre u tuđu nutrinu i da se tamo odomaći.
Jednostavniji autori, koji uspeh kod žena poistovećuju sa
uspehom uopšte, za merilo uzimaju tiraž. Imao sam prilike da vidim
kako jedan izuzetno popularan jevrejski pisac, kome i papagaj govori
na jidišu, sablažnjava devojke demonstrirajući svoje knjige. Pri tome
je, da ih ne bi teglio, plodni pisac koristio samo knjižne omotnice.
Knjige su bile njegove sekundarne polne oznake. Povodom toga
Dovlatov je napisao: „Kod jednog je to novac. Kod drugog – humor.
Kod trećeg – učtivost. Kod četvrtog – prijatna spoljašnjost. Kod

150
petog – duša. I samo kod onih najbezbrižnijih – jednostavno falus.
Ud kao takav.”
Sergej nije baš spadao u one bezbrižne, a o svemu ostalom ne
znam mnogo. Sećam se samo da je, opisujući svoju burnu mladost,
kao i uvek, gustirao neuspehe. Često su bili povezani sa njegovom
stilističkom zahtevnošću. Tako se jedna romansa raspala jer je u
kritičnom trenutku gospođica primetila da ne voli melšpajz. Sergej
je smatrao da to sa špajzom nema nikakve veze.
Dočepavši se slobode, emigrantski pisci su pre onih u domovini
stekli slobodu da stvari nazivaju svojim imenom. Tada se i
ispostavilo da te stvari i nemaju svoga imena. Svaki put se mora
izmišljati ispočetka. Oni istinoljubivi, kao Limonov, pošteno su
prepisivali s taraba. Liričari su se upuštali u živopisne pojedinosti.
Nadrealisti su konstruisali sistem prozračnih analogija. Čak i
moralisti, kao Solženjicin, u Americi su prelazili na uspaljeno
„okanje”: „On pogodi obrvom u oval njenog oka”.
Dovlatov je krenuo drugim, njemu svojstvenim putem. On je
odstranio suprotnosti. Ovoga puta između čednosti i čulnosti.
U književnosti, a da i ne govorimo o životu, Sergej ni najmanje
nije izbegavao rizične situacije. Zbog njih je priča „Uz brdo” i bila
odbijena od strane uštogljenog Njujorkera.
Osim toga, kod Dovlatova se seks uvek opisuje iskosa. Sergeja
nije plašila nepristojnost nego banalnost očevidnog.
Nivo erotske napetosti obrnuto je proporcionalan sa direktnošću
opisa: minimum detalja uz maksimum očitosti. Jedan moj poznanik
iz redova seksualne manjine smatrao je Robinsona Krusoa pikantnim
romanom jer je tamo naišao na rečenicu: „Petko se naže.”
Sergej se hvalio da je uspeo da prikaže junake u krevetu,
pominjući samo hladnjikavi dodir pepeljare na stomaku.
U potrazi za plastičnošću, Dovlatov je stvarao erotsku konturnu
mapu koja je prikazivala provokativni raspored tela u prostoru:
„Ogromni ćilibarski broš mu je grebao lice.”
Podižući temperaturu, Dovlatov izvodi na scenu nevidljivog
posmatrača: „Čujem: 'Mišo, sad ću umreti!' I jedva čujan drhtavi
zvuk. To je Marina udaljenom, slobodnom, nevidljivom, suvišnom
rukom odložila čašu.”

151
 Sergej je primoravao čitaoca da prepozna scenu, a da je nije
opisao. Pri tome klinički tačni detalji – „mrlje od mokre trave na
kolenima” – dočaravaju ono što se desilo, jasnije nego ginekološka
otvorenost.
Čak i nevinim stvarima Dovlatov je uspevao da prida polne
oznake: „Radnjica puna medenjaka i amova. Umetnički dizajnirani
dijagrami što obećavaju meso, jaja, vunu, kao i druga intimna
blaga.”

Navikli smo da granicu između živog i mrtvog smatramo

nepovredivom. Kao što je rečeno u Buratinu, „pacijent je ili živ ili
mrtav”. Jezik nam ne dopušta da uz živo ili neživo domećemo
maglovito „manje ili više”. Ali dovoljno je, zarad časne fiziološke
stvarnosti, zaboraviti na gramatičke uslovnosti, pa da se ustanovi da
jedna stvar biva „mrtvija” od druge. Mrtvilo može da bude i maska
koja prikriva životnost – što vri od strasti. Zar su na isti način mrtvi
donji i gornji delovi odeće? Čarape i mantil? Brushalter i kupaći
kostim?
Poslednji je, kao što se i moglo očekivati, postao pravi junak
jednog od Nabokovljevih ruskih romana. U njega on oblači svoju
omiljenu junakinju – dete-mučiteljku – iz Kamere opskure: „U tami
trikoa ocrtavale su se još tamnije bradavice – i sav njen zategnuti
kostim s varljivim pređicama i prorezima, s tankim bretelama na
bleštavim ramenima, držao se, kako se to kaže, na časnoj reči:
presečeš tu i tu, i sav će da se raziđe.”
Mi ne vidimo obnaženo telo. Ono je skriveno kao zlatne rezerve u
sefu banke. Ali sama tkanina kupaćeg kostima se elektriše od tajne
koju skriva. Snaga ovog opisa, nadahnutog osećanjem vatrenim,
žestokim i neospornim u svojoj izvornosti, isključivo je u
nedorečenosti. Što se strast više razvlači, što je veće rastojanje
njenog izvorišta od prikazanog predmeta, tim je umetnost veća. To i
čini razliku između klozetskog slikarstva i prefinjenog razvrata
„praznog kimona”.

152
 Zamenjujući telo predmetom, umetnik pitanje pola prevodi u
teološku sferu. On ne usmerava strast prema predmetu već prema
tajni. U svetu gde je sve javno kao na nudističkoj plaži, nema fetiša.
Oni su stanovnici one maglovite zone drskih pretpostavki i plahih
nada, koja je podjednako tuđa i verniku i ateisti, ali je dobro znana
agnostiku.
Prva priča junaka Zone, Alihanova, upravo i počinje od kupaćeg
kostima. Sećajući se tog sasvim neumesnog odevnog predmeta u
zimskom podneblju Kamija, on ispisuje početne redove: „Na devojci
je mokar kupaći kostim. Koža joj je vrela, pomalo ljuspasta od
sunčanja.” Dalje već piše Dovlatov: „Alihanov oseti tihu radost. On
razgaljeno prevuče dve reči i napisa: 'Leti… nije lako izgledati
zaljubljeno.' Život je postao podatan: bilo je moguće izmeniti ga
potezom olovke s hladnim tvrdim bridovima…”
Frojdovski podtekst priče, počete „potezom olovke” u „podatnom
životu” teško da je namerno dospeo ovamo. Mada se prema
psihoanalitičkim interpretacijama Dovlatov odnosio bez onog
prezira sa kojim o Frojdu govore oni koji ga nisu čitali.
Sergej je voleo da se priseća lenjingradske sedeljke na kojoj je
Paramonov tumačio sne po metodu svoga idola. Ni jedan ni drugi
nisu uspeli da ubede domaćicu. „Sve je to koješta”, rekla je. „Šta tu
traži Frojd ako ja sanjam kako moj muž stavlja flašu šampanjca u
vedro sa ledom?”
Seks je univerzalna metafora. To je donja tačka putanje po kojoj
se kreće naš živog. Zrno graška ubačeno u posudu nepredvidivo se
kreće po njenom obodu, ali pre ili kasnije ono dospe na dno, koje se u
teoriji haosa naziva „atraktorom”. U književnosti je takav atraktor –
talent. Na kraju krajeva samo na njega se svodi sve što znamo i
razumemo. Sam on je, međutim, slep, gluv i neobjašnjiv, kao želja.
„Talent je”, napisao je Sergej, „kao pohota. Teško ga je prikriti.
Još teže – simulirati.” O njegovoj snazi možemo suditi samo po
potresu koji u nama izaziva. Isto tako, gledajući kroz prozor, znamo
da duva vetar, po povijenim granama.
Animalna priroda umetničkog dara svima nam se činila
nespornom. Sasvim drugo pitanje je da li se on gubi od česte
upotrebe. Pesimisti su pominjali kofu sperme koju nam je priroda
namenila. Optimisti su smatrali: „use it, or lose it”.

153
 Po mom mišljenju, u pristojnije odjeke ovih večitih muških
preganjanja spada i jedna od poslednjih Dovlatovljevih maksima:
„Božji dar je kao riznica… Otuda bojazan da ga se lišimo. Strah da će
ga ukrasti. Panika da će se vremenom obezvrediti. I još – da ćeš
umreti ne potrošivši ga.”

Više od tajne pola, Sergeja je mučila tajna braka. Nije naodmet

skrenuti pažnju čitaocu da su najpopularniji likovi kod Dovlatova –
njegove supruge.
Beskrajno opisujući istoriju svoga braka, Sergej se uvek vraćao do
početnog momenta. „Kako to, tuđeg čoveka – rukama!…”, zbunjeno
je terao Sergej. O tome je pisao u Zabranu: „Hiljadu puta ću se
stropoštavati u tu jamu. I hiljadu puta ću umirati od straha. Jedina
uteha je u tome što taj strah traje kraće od cigarete. Opušak se još
dimi, a ti si već junak…”
Opčinjen kvantnim skokom od dvoje ka jednome, Sergej je
neumorno opisivao tu čarobnu sekundu, koja menja prošlost i
određuje budućnost.
Jedna od čudesnih osobina ljubavi jeste njena sposobnost da
menja svojstva vremena. Iz njegovog linearnog toka izbavlja nas
kratkotrajnost samog čina. Sve se računa u jedinicama koje izmiču
svesnom obuhvatanju, kao geološke epohe ili život leptira. Kod
ljubavi nema juče i sutra. Čim ih se domogne, ljubav se pretvara u
porodicu ili rastanak.
Nisam baš neki smučar, ali ponekad mi pođe za rukom da se
spustim niz padinu a da ne padnem. To se dešava onda kada me
potpuno obuzme beskompromisno nedeljivi trenutak. Treba samo
baciti pogled na sebe sa strane, uplašiti se, uzoholiti, zamisliti, i već
se zabijaš u sneg, sramotno gubeći skije.
Takvu katastrofu opisuje Dovlatov u Filijali. Ova povest, započeta
zbog novca, brzo je iscrpla svežinu sižea – još jedan portret
emigracije, ovog puta namerne da se prikaže kao vlada u izgnanstvu.
Da bi dao knjizi težinu, Sergej je umetnuo odlomke iz neobjavljenog

154
romana „Pet ćoškova”, posvećenog njegovoj prvoj ljubavi.
„Svojeglavu, apsurdnu i nemoralnu kao dete” Tasju iz Filijale
video sam u prolazu. Živahno lice, dečačka figura – od onih o kojima
su humoristi 60-ih godina pisali: „Dedice, jesi li to ti dojio Aljošku?”
Njena elegantna beretka budila je fonetsku asocijaciju sa idolom
generacije: Bret Ešli.
Uostalom, u Filijali me se ne doima toliko junakinja koliko junak,
koji je straćio ceo život na ispravljanje mladalačkih grešaka. Kako se
ispostavilo, najteže je ispraviti onu koja nas navodi da zaustavimo
trenutak. „Reklo bi se, voli i ništa više. Raduj se što ti je Bog poslao
iznenadnu milost… A ja sam se stalno žalio i roptao. Podsećao sam
na baštovana koji svakodnevno izvlači cvet iz zemlje, da bi utvrdio da
li se primio.”
„Osnovno u životu jeste”, uprošćeno će reći junak nakon četvrt
veka, „što je on jedan. Trenutak prođe – i kraj. Drugoga neće biti.”
Izostavio je da kaže da nam ostaje samo da se radujemo tome.

155
 Etra neslobodni sin

„Najvažniju od svih umetnosti” za mene predstavlja radio. To me

je čudilo dok nisam shvatio da drugačije i nije moglo biti. Radio mi je
u krvi. Otac je završio fakultet tog usmerenja. Otkad pamtim sebe
nije se odvajao od tranzistora. U to doba „Spidola” je smatrana
članom porodice. Postojali su čak i stihovi posvećeni njoj:
I na reci, vrtu, polju,
Od ljubavi kad malakše,
Kad izgubi svoju volju,
Svaki čovek živi lakše
Kad se prisloni uz „Spidolu”.

Taj prijemnik su samo Rižani nazivali pravilno – sa naglaskom na

prvom slogu – ali voleli su ga svi.
Odrastao sam uz smetnje na vezi i Goldbergov glas. Zaboravio
sam kako su mi se zvali školski nastavnici, ali Goldberga se sećam:
Anatolij Maksimovič. Onima koji su ga slušali nema potrebe da se
objašnjava, a ostalima se i ne može objasniti.
Interesantno je da emigracija ništa nije promenila. Otac i dalje ne
živi u Americi nego na kratkim talasima. Sada sluša Moskvu. A ja
sam, kao svi njujorški pisci čija profesija zahteva boravak kod kuće,
bez prestanka uključen na menhetensku stanicu koja emituje
klasičnu muziku i vesti uz oskudne ironične komentare. Veza sa
radiom ispala je najčvršća. Jeste da pišem knjige, idem u bioskop,
gledam TV, ali radio me prati od jutra do večeri. Čak i kada kupujem
automobil, zvučne performanse zanimaju me više od konjskih
snaga.
Mekluan je pisao da je radio, snabdevši čovečanstvo zajedničkim
nervnim sistemom, uništio stare predstave o prostoru i vremenu. Na
izum radija svet je histerično uzvratio – radio je i omogućio pojavu

156
Staljina i Hitlera.
Danas se radio čini staromodnim ali, baš kao i glasine, on ne
podleže zastarevanju. Radio nas zapljuskuje mekim, skoro
neosetnim informacionim talasom. Ume da ostane neprimetan, kao
vazduh koga se setimo tek kad nemamo šta da dišemo. Četiri petine
novosti saznajemo preko radija, često nesvesni i izvora naših
informacija o događajima i našeg odnosa prema njima.
Radio je ulagivački medij. Kao glas iza kadra, on ne zvuči ni
iznutra ni spolja nego niotkuda, u nekakvom duševnom zjapu, u
zagonetnoj praznini etra.
I, dok je čak i televizor namenjen porodici, svako ima svoj radio.
On je instrument intimnog opštenja. Neprimetan i nezamenljivi glas
radija, kao sufler, nalazi samo onoga kome se obraća. Etarski tet-a-
tet sposoban je da proizvede intonaciju nečujnog razgovora, koji
svako od nas vodi sam sa sobom.

Dovlatov je imao retko radiofoničan glas. Dok Paramonov –

drugi etarski as – ubedljivo brunda u mikrofon – Sergej je duševno,
kao Bernes, skoro šaptao u njega. Svaki put kad je iz studija dopirao
Sergejev prigušeni bariton, meni je na pamet padao Vord
Strejdlajter – junak Lovca u žitu koji je „čestitim i iskrenim, kao kod
predsednika Linkolna” glasom nagovarao devojku da skine
grudnjak.
Uzgred budi rečeno, Selindžer je uticao na Dovlatova snažnije i
suptilnije nego bilo ko. Osobito njegova priča „Za Esme s ljubavlju i
mučninom”. Ne radi se samo o sličnoj situaciji – armija, surova
sredina, inteligentni vojnik čiju dramu razumemo posle njegovog
slučajnog susreta s ratnom siročadi. Radilo se o tačno iznađenom
tonalitetu date situacije.
U priči o Esme skoro niko ne govori sopstvenim glasom. Čak se i
desetogodišnja Esme koristi pokupljenim klišeima: „Ja radim na
izgrađivanju svoje osetljivosti. Moja tetka kaže da sam ja strašno
hladna priroda.” Tek u kontrastu s njom, koja je već usvojila narečje

157
odraslih, mi čujemo glas prave prirode čoveka. Kod Selindžera taj
čovek retko ima više od pet godina. Baš toliko ima Esmin brat koji je
spreman da govori samo o onome što ga odista uzbuđuje. Na primer
– „Zašto se na filmu ljudi ljube iz profila?”
Selindžer je težio neverbalnom izrazu. Pleo je mreže od jezika,
koje su lovile rečima neizreciv sadržaj, o čijem prisustvu se dosećaš
tek prema težini snažno napregnutih rečenica.
Jednom su mi u Hongkongu ponudili morsku životinjku nalik na
vašku pod mikroskopom. Kada su je spustili u vrelu vodu, postala je
sasvim providna, što nije pokvarilo nevidljivi obed.
U književnosti se slična majstorija dešava onda kada pisac koristi
reči suprotno njihovoj nameni. Ne da bi ispričao priču, nego da bi je
sakrio pod slojevima replika koje ništa ne znače. Skidajući ih jedan
po jedan, čitalac otkriva prezasićenu prazninu umotanu u tuđe reči.
Otkad se Selindžer osamio u Nju Hempširu, o njemu se ne zna
ništa osim da voli đevreke – zato što imaju rupe.
Kao Selindžer, Dovlatov je patio od beskorisnosti materijala koji
je piscu jedino dostupan: „Reč je okrenuta natraške. Iz nje je iscurila
sadržina. Tačnije, ispostavilo se da je nema. Puko nadovezivanje
neosetnih reči, nalik senci prazne flaše.” Ali od istog tog Selindžera
Sergej je preuzeo respekt prema rečima, koje prosijavaju kao
akvarel. One su pomogle Dovlatovu da oslušne glas junaka, koji zna
da bocne kao iznenadni ubod skrivene igle: „Kapetan mu pruži
cigarete kao znak da će razgovor biti nezvaničan. Reče: 'Bliži se Nova
godina. Nažalost, to je neizbežno'.”

U Dovlatovljevoj prozi najbolje se čuje onaj glas koji se probija

kroz prepreke. I ne čudi me što je Sergej dospeo na „Slobodu”. Tim
pre što tamo ni plate nisu bile male.
Posao na radiju Sergej je uporno smatrao fušerskim i u Filijali
našu redakciju prikazao kao gomilu kretena. Kao i uvek kod
Dovlatova, to je samo delimično tačno. Doduše, Sergej je dospeo na

158
radio odmah po dolasku i video je mnogo toga. I sam sam uspeo da
zateknem dosta čudnih stvari koje su me zadugo odvojile od
„Slobode”. Tim pre što je u Rusiji, za razliku od Bi-Bi-Sija, i nisu
poštovali, smatrajući je svojom.
Istine radi moram reći da sam upravo na „Slobodi” čuo ono što
mi je na najlepši način iskomplikovalo život. Jednom na plaži,
uključivši „spidolu”, začuo sam glas koji je govorio o književnosti
ono što od tada maštam i sam da kažem. Preko radija su emitovali
„Šetnje s Puškinom”.
Pa ipak, Sinjavski je živeo u Parizu. A u njujorškoj redakciji stvari
su vodili emigranti Drugog talasa. Razumeti njih bilo je još teže nego
razumeti starce iz „Nove ruske reči”. Rat je još više zapetljao njihovu
prošlost.
Jurasovljeva prošlost bila je bespogovorno herojska. Knjiga u
kojoj je opisao svoju burnu sudbinu postala je bestseler. Očevici
pričaju da je, dospevši iz nemačkih logora kod Amerikanaca, Jurasov
izluđivao medicinske sestre. Zatim se, već na „Slobodi”, uveliko
kladio na konjskim trkama. Kada je počela perestrojka, Jurasov se
interesovao u ambasadi da li je ukinuta smrtna kazna koju su mu u
odsustvu izrekli u Moskvi. Nas je ovaj impozantni starac s
nakostrešenim obrvama gledao s visine – kao trgovac Kalašnjikov.
Tihi Adamovič koji je pod Nemcima službovao u novinama iz
Minska, više je voleo da ćuti o prošlosti. Za petama mu je bila Liga za
zaštitu Jevreja. Bezbedno se osećao samo na radiju, gde je i provodio
dane za stolom zakrčenim teglama sa hranom za odojčad. Već je
prevalio devedesetu i oni bezobrazniji su pozajmljivali od njega
novac.
Najzagonetnija ličnost „Slobode” je bio Rjurik Dudin. Rat je
proveo u Nemačkoj gde je studirao filozofiju kod Hajdegera.
Upoznavši ga na redakcijskoj zabavi, oprezno sam počeo razgovor o
egzistencijalnoj strepnji i horizontu bića. Dudin me nije slušao –
pokazivao je prisutnima bodež, bez koga, po njegovim rečima, nije
izlazio iz kuće. Zbunjen, mašio sam se oštrice, ali je Dudin gadljivo
sklonio oružje. „Od znojavih ruku na sečivu ostaju fleke; od krvi –”,
dodao je efektno, „…nikada.”
Na radiju je Rjurik vodio bezazlenu emisiju. „Daleko od
velegradova”. „Moj narod živi na selu”, tumačio je naziv. Dudin je i
mene pozvao da učestvujem, ali me je molio da ga unapred

159
upozorim na opijanja. Čuvši da pijem umereno, ipak se namrštio.
Poznavalac Meksika, kolekcionar rukopisnih knjiga, širok,
gostoljubiv čovek, Dudin se divno slagao s Dovlatovom, mada nije
voleo Jevreje. Svoj odnos prema njima opravdavao je time da njegov
antisemitizam nema intelektualni već instinktivni karakter: ide iz
duše.
U pravom smislu reči smo dospeli na Slobodu kada je tamo
komandovao Jurij Gendler. Mada nas je Sergej molio da ne žurimo
sa zaključcima, Gendler nam je prvo izgledao kao lud čovek. Nije
voleo književnost a obožavao je sve ostalo – bejzbol, Holivud,
ribolov, baštovanstvo, avijaciju. Tim je čudnije da je bio u zatvoru
zbog širenja zabranjenih knjiga. O tome je znao da priča satima, i
uvek zanimljivo. Logor je kod njega ispadao smešan kao rat kod
Švejka. Gendler se, na primer, sećao da je u Lenjingradu ležao u
susedstvu sa najkomfornijom ćelijom – u njoj su držali Lenjina. Na
vođin rođendan iznova bi je krečili i ukrašavali cvećem, pripremajući
TV emisiju o zverstvima carističkog režima.
Okupivši pristojnu družinu, Gendler je strogo šefovao, trudeći se
da pri tome nikome ne smeta. Njujorška Sloboda se, kao pre toga i
Novi Amerikanac pretvorila u klub gde je gostiju bilo više nego
zaposlenih. Do prodavnice sam, ipak, kao i pre, uvek išao ja: još uvek
sam bio najmlađi. Uskoro je na radiju postalo tako veselo da je
Bahčanjan zamolio da ga uzmemo u ekipu – kao slikara.

U međuvremenu je počela perestrojka. Nagrnuše gosti u naš

radio. Najčešće su to bili sovjetski pisci. Od običnih pisaca su se
razlikovali po tome što su retko govorili „ja”. Što je i razumljivo. Kod
kuće je svaki od njih sebe smatrao disidentom. Na Zapadu su
predstavljali jedinu državu na svetu koja je bila, kako je formulisao
Kongres, u stanju da uništi Ameriku. Senka atomske bombe
dozvoljavala im je da se razmeću miroljubivošću i da bistre politiku.
Tada se još smatralo da Rusija ide jedinstvenim putem, hraneći
se plodovima sopstvene ekonomije koju su naši gosti cifrasto

160
nazivali „netrivijalnom”. Radikali su predlagali smenu te ekonomije
švedskom, konzervativci su sumnjali u uspeh, smatrajući da u Rusiji
ima vrlo malo Šveđana. I jedni i drugi ni u inostranstvu nisu
prestajali da prate izdanke ruske slobode.
S tim u vezi su mi ispričali jezivu priču. Grupa demokrata iz
„Opštenarodnog fronta borbe s birokratijom” obrela se Prvog maja u
Helsinkiju. Stanje kritično: niko ne zna šta je rečeno sa praznične
tribine u Moskvi. U očajanju aktivisti uzeše da čitaju Gorbačovljev
govor, na finskom. Probijajući se kroz gustiš neindoevropskog
jezika, naleteše na prezime „Buharin” i odahnuše s olakšanjem:
mogu da se vrate.
Kad su se naši gosti odvojili od mikrofona, bili su to simpatični
ljudi. Uz čašicu su, kao i svi, najviše voleli da govore o podvalama
vlastodržaca. Niko od njih nikada nas nije ništa pitao: nisu dolazili
kod nas da se upoznamo, nego da nas upoznaju – sa sobom. Goste je
čak i Njujork malo interesovao, mada su me često molili da im ga
pokažem. Obično bih počinjao ekskurziju od tornjeva Svetskog
trgovinskog centra. U njemu ima nečeg spisateljskog: oblakoder kao
oblakoder, ali dva oblakodera – to je već himna tiraža. Jednom,
popevši se sa moskovskim kritičarem na vidikovac sto desetog
sprata, ja vičnim gestom pokazah na panoramu. Gost podiže glavu,
sinu i, završavajući svoj unutrašnji monolog, izvali: „A Jevtušenko je
ipak govno.”
Slobodu su, naravno, posećivali pisci liberalnog usmerenja, koji su
se isticali u borbi za glasnost. Ali ponekad bi zabasali i ideolozi tla –
tzv. počvenici.
Kako to neretko biva, najzagriženiji od njih bio je publicista –
Jevrejin. Kada smo diskutovali o svrsishodnosti izgradnje cementare
na Azovskom moru, rekao je da Rusija, hvala bogu, nije Obala
Slonovače, pa da podiže letovališta za strance. Zahvaljujući
„mladogardistima”, uvek je zauzimao odlučne stavove.
Ovoj družini se priključio i drugi jevrejski pisac – moj prijatelj Iza
Šamir. Rodom iz Novosibirska, stanovnik Izraela i građanin sveta,
Iza je bio padobranac, oženio se Šveđankom, pisao je na japanskom,
prevodio Džojsa i družio se s Arapima. Svoju „novu domovinu”
proputovao je na magarcu. Ponekad se vidimo u Njujorku. Jednom,
dok smo pili kafu u „Bordžiji”, našem stočiću na trotoaru priskočio
je plavooki prolaznik Ragulinovih dimenzija. Dograbio je majušnog
Izu iza stola i privio ga na grudi, odigavši ga od zemlje. „Služio je

161
pod mojom upravom u Libanu” – zbunjeno je objasnio izgužvani
Šamir. U vreme mira radio je u knesetu, gde se borio s
diskriminacijom – na parkiralištu parlamenta Izin magarac nije
imao gde da se priveže. Pošto u Izraelu nije bilo većeg levičara od
Šamira, s početkom perestrojke prešao je u Moskvu, gde je stekao
prijatelje čak i u Našem savremeniku.
Pošto sam slabo poznavao sovjetsku književnost, morao sam da
se o našim gostima informišem u enciklopediji, gde se uz svako ime
navodila knjiga Smatrajte me komunistom. Muzikologa Solomona
Volkova to nije čudilo. Tvrdio je da u Rusiji, kao u Firenci, traje
večita borba gvelfa i gibelina. Ma ko da pobedi, vlast ostaje unutar
jednog kruga kuda nepoznate ne puštaju.
Dovlatov je isto smatrao da su „staleške barijere čvrste i
nenarušive”, ali se prema sovjetskim piscima odnosio bolje nego
prema ostalima. Na konferenciji ruskih književnika Istoka i Zapada
prijateljski je nagradio sovjetsku delegaciju – po četrdeset dolara na
svakog. Tada me je taj gest šokirao. Sada pomišljam na to da Sergej
nikada nije imao dosta novaca.
Treba reći da su susreti emigracije i matice retko prolazili glatko.
Na prvom od njih smestio sam se pored bine tako da ništa nisam
propustio. S jedne strane su sedele sovjetske diplomate iz UN, s
druge jedan emigrantski pisac poznat po ekscentričnosti i
besprekornom engleskom.
Kao drugi predstavnik Trećeg talasa bio je pozvan Aleksandar
Janov. Tada još nije stigao da otkrije tajnu koja ga je proslavila, o
bakarnom vodu koji je Staljin, tobože, postavio između Moskve i
Gorkog, zlu ne trebalo. Do početka perestrojke Janov je već napisao
niz solidnih knjiga koje su se bavile sudbinom Rusije. Pozvao nas je
svojoj kući da zalijemo jednu od njih. Za nevolju, zbog nevremena su
pregoreli osigurači a Janov nije znao gde se nalaze, pa smo morali
pipajući da mezetimo.
Voditelj diskusije, koju je prenosila i televizija, bio je okretni
Grigorije Vinikov. Počeo je tako što je predstavio sve okupljene.
Kada je Griša stigao do doktora Janova, pisac u neposrednoj blizini
na čisto ruskom jeziku primeti: „Doktor za kiseli kupus”. Vinikov je
druželjubivo primetio da ima različitih mišljenja. Na to je pisac, opet
na ruskom, nazvao voditelja „sovjetskim podrepašem” i tresnuo ga
mikrofonom po glavi.

162
 Sovjetska strana nije ni pisnula.

Dovlatov je radio, kao što je već rečeno, smatrao fušerajem i nije

držao do svojih beležaka. Kada se desilo da ih objavi,
nezainteresovano se potpisivao sa „Semjon Gračev”.
Ipak, zabušavati u pisanju uopšte nije jednostavno, pa je Sergej
za radio izmislio poseban žanr. Nije govorio o prošlosti, a pogotovo
ne o budućnosti, nego o sadašnjosti Rusije.
Istorija omogućuje razotkrivanje zagonetki a politika njihovo
zagonetanje: budućnost će, navodno, sve da pokaže. O sadašnjosti
ostaje da se priča samo ono što svi drugi, ionako, znaju. Time se
Dovlatov i bavio. Prepustivši ostalima disidente, Jevreje i intrige
Politbiroa, Sergej je opisivao domaće skitnice:
„Pijance muči nestrpljivost. Pijanci su žustri, rastrojeni, napeti.
Pijance vodi jasan, mada i prokažen cilj. A naši junaci su puni
ljubazne smirenosti… Sećam se kako sam pitao jednog beskućnika:
'Volođa, gde sada živiš?'
On je malo poćutao. Zatim je raširio ruke i zakričao:
'Ja? Svugde!..'”
Dovlatova nije interesovala sovjetska vlast nego sovjetski čovek.
Poznajući ga po sebi, Sergej nije osuđivao svog junaka, ali mu nije ni
laskao. Video je u njemu prirodnu pojavu koja ima pravo na
postojanje ne manje nego zalazak sunca ili opadanje lišća.
Striktne političke nazore Dovlatovu je zamenjivalo ono što je
nazivao „svetonazorom”: sovjetskom režimu nije suprotan
antisovjetski, nego život u svoj svojoj složenosti, dubini i
nepredvidivosti. Umesto da se preganja s vlastima pod uslovima koje
ona diktira, on nam nudi svoje – razgovor o životu izvan ideja i
koncepcija. Dovlatov nije bio ni rodonačelnik, pa čak ni
najkultivisaniji zagovornik ove prakse, ali ju je ozvučivao uspešnije
nego ostali.

163
 Radio je odgovarao akustičnoj prirodi Dovlatovljevog dara.
Sergej je pisao naglas i fiksirao je rečenicu tek onda kada je ona
savršeno zvučala. U tome mu je pomagao sam jezik, koji je Brodski
uporedio sa gutaperkom.
Lepota ruskog govora je u njegovoj slobodi. Lišen strogog reda
reči, on vibrira svojim mikroskopskim inverzijama. Tako, stojeći u
mestu, kao Debisijeva muzika ili plutani čep na vodi, jezik ne prenosi
misao nego glas.
Dovlatov je na način pravog pesnika cenio sposobnost jezika da
sačuva ono što se gubi pismom. Nikada mu se nije činilo važnim ono
što je rečeno, nego: ko govori. Istinu mu je zamenjivala ličnost. Glas
je bio njen rukopis. Otuda, pomalo nipodaštavajući „Slobodu”,
Sergej je često izjavljivao da, čak i kada bi se obogatio, ne bi napustio
mikrofon.
Čak ni od telefona ga nisi mogao odvojiti. Doduše, voleo je
Dovlatov i da piše pisma, još i više.

Dovlatovljeva dela tako dugo nisu objavljivana da se ona po

načinu funkcionisanja malo razlikuju od pisama. Kao rezultat Sergej
je navikao da se prema svojoj prozi odnosi kao prema privatnoj
stvari, ali je zauzvrat svoju prepisku neretko činio javnom. Pisma je
kucao s indigom. Kopije najznačajnijih razašiljao bi poznanicima da
bi, kako je pisao Njekrasovu, „postojali vrli svedoci naše prepiske”.
U Sergejevim pismima je mnogo smešnog, još više zlog i
otvorenog. Ipak im se ne može verovati više nego njegovim delima.
U odnosu na njih, pisma su imala ulogu podsvesti koja zna o okolini
daleko manje nego o sebi. A podsvest nipošto nije pravičnija od
svesti. Ona jednostavno otkriva naličje stvari.
U prvom delu Ivana Groznog Ajzenštajn je načinio dva paralelna,
ali vremenski približena vizuelna niza. Sve ličnosti filma prate
njihove senke, koje ne samo da ocrtavaju njihove karaktere, nego i
predskazuju postupke junaka.

164
 Ove senke podsećaju na Dovlatovljeva pisma. Ona su služila
Sergeju kao koncepti osećanja. Deleći ih sa korespondentima, on je
svedoke pretvarao u saučesnike.
Pre nisam imao beležnicu ali zbog Dovlatova sam i sâm zavoleo
poštu. Moja prepiska je postala tako bogata, da me poštari zovu po
imenu. Misle da se dopisujem sa svemircima, jer na našoj planeti ne
može biti države sa nazivom „EESTI”.
Pošta me podseća na Dovlatovljeve junake. Svoju privlačnost
duguje neefikasnosti, u konkretnom slučaju – sporosti. Oaza
neužurbanosti u svetu opasnih ubrzanja, pošta ne zahteva spontani
odgovor. Telefon nas zatiče nespremne, a pismo mirno čeka da ga
otvorimo ili čak zaboravimo. Priča se da su Kinezi najviše cenili
upravo „odstajala” pisma. S pravom su smatrali da za mesec dana
dobre vesti neće propasti, a da će se loše obezvrediti.
Pošta sjedinjuje svojstva dvaju književnih žanrova: prvo, kao
detektivska priča, usporava radnju pred raspletom, a potom, kao
epistolarni roman, obećava čvrste veze. Zato ja odgovaram na sva
pisma, a prvenstveno na ona koja stižu iz Rusije. Samo mi je žao što
normalni ljudi retko pišu. Najprihvatljiviji je bio onaj što mi je
predložio pozajmicu. Molio me je da ga u etru zovem Ljoljik Knut.
Ali obično predlažu da podele sa mnom ideje, a ne novac. Jedni znaju
kako da se čovečanstvo spasi, a drugi kako da se steriliše.
Sve ih je stavio u džep Viktor Mihajlovič Golovko koji mi je svakog
meseca slao po jednu svesku. Golovko je odrastao u takvoj zabiti da
je u seosku biblioteku dospeo već kao učenik petog razreda. Videvši
toliko knjiga, zaplakao je i zaključio da je sve na svetu već napisano.
Posle odsluženja vojnog roka žena mu je kupila mašinu za pisanje da
se ne bi odao piću, i on je počeo da piše o svemu i svačemu – kao
Britanska enciklopedija.
Za razliku od skribomana koji objavljuju, Viktor Mihajlovič je
lišen častoljublja. Kao neki Platonovljev junak, on jednostavno ne
može da ne misli o apstraktnim stvarima. Golovko je, na primer,
našao primenu za američku flotu koja je besposleno zvrjala nakon
„hladnog rata”. Nosač aviona, rezonuje on, to je motor sa ogromnom
palubom na kojoj se može sušiti riba u tropskim predelima.
Jednom su kod Golovka upali lopovi ali nisu ništa našli jer je
novac bio sakriven u treći tom Dovlatovljevih dela. Od tada Viktor
Mihajlovič poštuje Sergeja više nego bilo kog drugog pisca.

165
 Dovlatova su slušaoci uvek voleli, i pisama je dobijao više nego svi
ostali zajedno. Žalio se da se sva završavaju na isti način – molbom
da se pošalju farmerke.

166
 Smrt i druge brige

Novu 1972. godinu čekao sam na svom tadašnjem radnom mestu:

u vatrogasnom depou fabrike mini-autobusa u Rigi.
Od tada sam posetio četrdesetak zemalja na četiri kontinenta, ali
čudnije mesto nisam sreo. Moje kolege su podsećale na junake teatra
apsurda. Prošlost im je bila različita, dok se sadašnjost nije dala
razlikovati. Sve ih je spajao notorni alkoholizam i apsolutno
zadovoljstvo svojim položajem. Dospevši na dno, izbavili su se
strahova i nada i delovali su kao najsrećniji ljudi u našem gradu.
Živeli su po svome, i njihov moral se rastakao u tajanstvenim
sferama bezgranične tolerancije. Staroverac Razumejev se praznio
ne skidajući pantalone. Pukovnik Kolosencev je spavao sa ćerkom.
Aktivista Bruscov se nije razdvajao od Lacisovog romana Ribarev sin i
brisao se mojim peškirom. Kapetan duge plovidbe Strogov igrao je
šah jedan sat dnevno a pio tri puta godišnje ali sve bez izuzetka – od
tečnog lepka do ulja za kočnice.
U takvom društvu sam, dakle, sedeo i čekao Novu godinu. Sa
zakuskom nismo bili sasvim načisto. Vatrogasci su ispod snega u
pustari nabrali neku divlju travu i dotle su je kuvali u državnom
loncu dok buljon nije dobio boju zelene tinkture. Onda su skinuli
mušemu s kuhinjskog stola i istresli mrvice u čorbuljak. S pićem je
bilo prefinjenije: pila se dezodorantna tečnost „brezina vodica”, čija
je boja isto vukla na smaragdnu, pri čemu je svako imao sopstvenu
flašicu.
Starešina naše brigade, bivši major KGB, Vaclav Majrans, poznat
po tome što je propio mrtvački kovčeg svoje majke, zadovoljno je
osmotrio pir i izgovorio zdravicu: „da i naredne godine dočekujemo
za trpezom koja neće biti lošija od ove.”
Baš tako se, verujem, i desilo.

167
 Među mojim vatrogascima teško je bilo izbeći reputaciju bele
vrane. Mene su, kao i svakog drugog ko je razblaživao hidrolitički
alkohol, smatrali trezvenjakom. Što je i sada, a pogotovo tada, bilo
preterivanje.
Malo šta sam u životu voleo tako čista srca kao da pijucnem.
Votka mi je oduzela ne jednog prijatelja, ali neću da grešim dušu.
Spasla me je od sudbine cadika. Nisam ni naočari nikada nosio,
trampivši namenjenu mi kratkovidost za čir koji sam dobio od
„Solncedara”.13
Pijanstvo je retka umetnost. Ono je lišeno svoga objekta. Kao
vagnerovsko Gesamtkunstwerk, votka sintetiše sve oblike života da bi
ih transformisala u idealni oblik postojanja. Kao vagnerovska opera,
votka nas nosi preko granica egzistencije, u oblast koja ukida
ustaljene predstave o vremenu, prostoru i hijerarhiji stvari u prirodi.
Banalnost toga stanja uopšte ga ne čini manje sakralnim.
„Ne pije narod od muke i očaja”, pisao je Sinjavski, „nego iz večne
potrebe za čudesnim i izuzetnim”. „Realnost je”, ponavlja za njim
omladina s Interneta, „iluzija izazvana nedostatkom alkohola u
krvi”.
Sposobnost da se iskorači van svojih i svakodnevnih granica
odveć je redak dar prirode da bismo ga vratili neiskorišćenog. Čak ni
u Danteovom paklu, gde se muče sitni halapljivci, nije predviđeno
mesto za pijance.
Nevolja je u tome što se votka ne dâ opisati. Nemušto ispijanje
votke čuva svoju tajnu isto tako dobro kao eleusinske misterije.
Mnogo puta sam pokušavao da iskažem šta se to dešava oko flaše.
I uvek sam skretao u pojedinosti – pejzaža ili zakuske: sladost jabuke
u tankom sloju sitnog snega na nadgrobnoj ploči starostavnog
groblja, prianjanje srebrnastog nareska uz otopljeni sir…
Mnogo puta sam hteo to da opišem, dok se nisam pomirio sa
beznadežnim pravilom koje stoji na raspolaganju svakog autora: sve
o čemu se može pričati i ne vredi samog činjenja.
Nesavršenost, a možda upravo savršenost jezika, sastoji se u
tome što on, mimoilazeći sve što je nepodložno jeziku, ukazuje na
. . . . . . . . . . . . . . . .
13
Opštepoznata marka jeftinog veštačkog portvajna. (Prim. prev.)

168
ono neopisivo. Tako ja razgovaram sa svojim mačorom: to se ne
može nazvati ni ćutanjem, ali ni beseđenjem.
Najbliža analogija koja mi povodom pića pada na pamet
povezana je sa drugim neverbalnim uživanjem – ceremonijom
pijenja čaja.
Dok ona traje, s tačke gledišta posmatrača, ništa se ne dešava; s
tačke gledišta njenih učesnika – dešava se još manje toga.
Suština ritualnog ispijanja čaja je u tome da se život ograniči, da
se suzi do krajnjih granica, uz usmeravanje pažnje na neposredni
isečak sadašnjosti, koji je lišen prošlosti i budućnosti.
Tu uru ne ulepšava ni napitak – gust kao pavlaka, ni kapriciozni
oval šolje napravljene bez grnčarskog točka, ni selektivna čistoća
pometenog poda, ni prirodnost ikebane, ni odraz godišnjeg doba na
počasnom tokonomskom prostoru, ni poigravanje mehurova u
uzavrelom tučanom kotlu, ni gracija dugih, kao kod tenisera,
učiteljevih pokreta, ni umesnost izgovorenog citata, ni tišina koja za
njim sledi, ni polutama koja ukazuje na vrelo predvečerje, nego –
odsustvo svega ostalog.
Uočljiva teskoba i skromnost prostorije za ispijanje čaja štiti nas
od složenosti i raznolikosti života. Lepota ceremonije ne sastoji se u
onome što činimo, nego u tome što, dok ceremonija traje, ne činimo
ništa drugo.
Umesto da preinačuju svet, Japanci mu povećavaju gustinu, a mi
ga razblažujemo – svime što teče.

Gnoseološki problem koji votka stavlja pred čoveka veoma je

pojednostavljivala činjenica što ranije nisam imao poznanike koji ne
piju. A onda su se, veselnici, pojavili.
Jedan od njih je bio Dovlatov, koji skoro nikada nije seo sa nama
za sto. To jest, nekada, u drugom životu, on je, naravno, pio kao i svi
ostali – s bližnjima, prijateljima, kolegama, usputnim znancima. Ali,
u vreme našeg poznanstva, votka je za Sergeja već postala dušmanin.

169
 Kao što reč upućuje na tišinu, tako i pijanstvo upućuje na
alkoholizam. Radi se o dva moguća puta. Po jednom, ravnom kao
pustinja Gobi, hode hronični alkosi, upadljivo ravnodušni prema
svemu što ih okružuje. Njih odaje način hoda. Tako, isturivši
laktove, povijeni, vuku noge oni koji nikuda ne žure. Ma kuda
krenuli, njih ništa ne staje da se vrate nazad. Da bi se naučio takav
hod, treba steći nesalomivu veru u slučaj, naviknuti se na buđenja
daleko od kuće, tamo gde te je oborio san.
O drugom, nepovratnom putu ništa mi nije poznato.
U mladosti su me, kao što je i red, privlačile krajnosti. Ne bez
zavisti sam čitao o prijateljima Giljarovskog koji su umeli da propiju
nameštaj do prozorskih kvaka. Ali tu se radilo o avanturizmu. Prava
tajna počinje od trenutka kada čovek ostane sam sa flašom. Šta mu
to ona pruža, iz dana u dan – ne razumem i nikada neću razumeti.
Iza tog praga počinje neko drugo egzistencijalno stanje, tuđe, kao
zagrobni život.
Onome ko nije bio tamo preostaje samo da postavlja hipoteze.
Njihova jalovost je uslovljena neizrecivošću onostranog iskustva –
pijanstva, čije aktere naš jezik, preko svake mere precizno, označava
sintagmom „mrtav-pijan”.
Sergej je mrzeo svoja pijanstva i ljuto se borio s njima. Godinama
nije pio, ali je votka, kao podnevna senka, strpljivo čekala svoj
trenutak. Priznajući njenu vlast, neposredno pred smrt, Sergej je
pisao: „Mada godinama ne pijem, imam Je, prokletnicu, na umu, od
jutra do mraka.”
Veliko slovo u sredini ove rečenice štrči kao kolac u grudima
vampira. I jednako plaši.

U Dovlatovljevoj prozi uloga pijanstva je ogromna, ali suprotna

onoj koju je imala u njegovom životu: u pričama votka ne opija nego
otrežnjuje autora. To je odlika škole kojoj Sergej pripada po rođenju.
Ja bih je nazvao „lenjingradski barok”.

170
 Stvar je u tome da samo barokna umetnost svojom manastirskom
disciplinom kroti uobičajenu težnju umetnika ka natprirodnom: što
razigranija sadržina, stroža forma. U Lenjingradu su tu jednačinu
rešavali češće nego bilo gde. Lenjingrađani – od Maramzina i Bitova
do Popova i Tatjane Tolstoj – imaju prevelike zahteve u odnosu na
imaginarno da bi napisali roman. U romanu, kao u valjenkama,
mora biti dovoljno prostora, dok oni pišu u peanima.
Otuda se kod Leningrađanina Dovlatova votka upadljivo razlikuje
od one koju pije Moskovljanin Jerofejev, kojeg je Sergej cenio više od
svih savremenika.
Alkohol je za Jerofejeva – koncentrisano onostrano. Pijanstvo je
način da se dokopaš slobode, da se bukvalno odeliš od ovog sveta.
Venjičkino pijanstvo je – apoteoza askeze. Proglasivši odricanje od
svega zemnog u ime nebeskog, Jerofejev je sebe poredio s borom:
„On, kao i ja – gleda samo u nebo, a ono što mu je pod nogama ne
vidi a i nije mu stalo da vidi.”
Votka je nudilja nove realnosti. Svaki gutljaj rastvara zarđale
strukture našeg sveta, vraćajući ih u stanje amorfnosti, u onaj
plodotvorni prvobitni haos, gde stvari i pojave postoje tek u
mogućnosti. Svet zaliven „suzom komsomolke” iznova se stvara, i
Venjička nas poziva na krštenje. Otuda taj osećaj punoće i svežine
života koji zahvata ekstatički ushićenog čitaoca. Ma koliko da je
poema Jerofejeva tragična, ona nas ispunjava radošću:
prisustvujemo piru a ne daći.
Venjičkino pijanstvo otkriva put u drugi svet. Ta staza, kao
„lestvice” svetogorskih staraca, vodi do oslobađanja duše zatočene u
telu. Zato Jerofejev toliko drži do svakog koraka – od jutarnjeg
gutljaja do niza železničkih postaja, koje su, uz rastući patos, sve
bliže Petuškama.
Rečju, kod Jerofejeva se pije u hodu. Kod Dovlatova – sedeći u
mestu.
Možda i zato što u Lenjingradu, kako mi je objasnio Ufland, uvek
duva i nema gde da se svrati na piće.

171
 4

Govoreći o votki, Dovlatov zamenjuje reč gestom koji je virtuozan

u svojoj očiglednosti.
Književnost je sklona da zapostavi očiglednost, jer joj se ona
teško podaje. Probajte da prepričate svojim rečima uputstvo za
budilnik. Nije se čuditi što, ako Americi i nedostaju pisci, onda samo
oni koji umeju da pišu čestita uputstva za korišćenje video-
magnetofona. I stvarno, izložiti napismeno pravila „duraka”
komplikovanije je nego opisati pejzaž.
Uzgred, o pejzažima. Moj sin, koga smo ja i žena iz pedagoških
razloga terali da čita na ruskom, kategorično je pretpostavio
Dovlatova Očevima i deci. Kod Turgenjeva, govorio je: pročitam
pasus, pogledam kroz prozor, i sve treba čitati ispočetka. Dovlatova
je čitao bez pritužbi – očito je našao za šta da se zakači.
Ja to tako i zamišljam: letiš duž stranice sve dok ne naletiš na
neku izbočinu. Pri čemu je taj arhitektonski suvišak tako maskiran
da ga možeš razlikovati samo na dodir. Kod nas u školi je bio takav
gelender, sa izbočinama. Izdaleka izgleda glatko, ali da se spustiš niz
njega – sačuvaj bože!
Očiglednost puna milošte prati kod Dovlatova svaku pojedinost
povezanu sa votkom. Na primer, termofor sa domaćom rakijom koji
se, „menjajući obličje, praćakao u njegovim rukama, kao štuka”.
Protivno svakoj logici kod Sergeja rafinirana izražajnost gesta raste
u direktnoj proporciji sa popijenom količinom. Tako, u mojoj
omiljenoj epizodi, junak nateže iz flaše na zadnjem sedištu taksija.
Šofer mu govori:
„'Bar se sagnite.'
'Onda ne klizi.'”
Izbrušenost ove savršeno beznačajne replike otkriva tajnu
Dovlatovljevog pijanstva: votka je činila njegov svet krajnje
jednoznačnim. Oslobađajući stvari od tereta našeg pogleda, votka im
pomaže da postanu ono što jesu.
Tu je na delu metafizički raskol ruskog pijančenja: Venjička teži
da napusti stvarnost, Dovlatov da se stopi s njom. Njegovom junaku
votka ne otkriva onaj nego ovaj svet.

172
 U Zabranu se Dovlatov žali da niko još nije pisao o koristi od
alkohola. Na licu mesta Sergej nadoknađuje propust:
„Svet nije odmah pretrpeo promenu nabolje. Prvo su me
uznemiravali komarci. Neka lepljiva gadost mi se uvukla u nogavicu.
A i trava se činila vlažnom.
Onda se sve promenilo. Šuma se rastvorila, okružila me i primila
u svoja mirisna nedra. Privremeno sam postao deo kosmičke
harmonije. Gorčina oskoruše činila se nedeljivom od vlažnog mirisa
trave. Lišće nad glavom tek je ovlaš vibriralo od zujanja komaraca.
Kao na TV-ekranu, proploviše oblaci. Čak je i paučina izgledala kao
ukras…
Bio sam spreman da zaplačem, mada sam još uvek znao da je to
dejstvo alkohola. Očigledno, harmonija se krila na samom dnu
flaše…”

Dovlatovljevo pijanstvo je prolazilo bez traga po njegovu

književnost. Za mamurluk to već ne važi. Jutarnje prisećanje na
večernju harmoniju daje fizičkim mukama duhovnu dimenziju.
Bolje nego iko u to se razumevao onaj isti Jerofejev.
On je bio odistinski blizak Dovlatovu ne po svojoj prozi nego po
svojim Beležnicama, u kojima je prozom pojašnjavao svoju biblijsku
poeziju: „Težak mamurluk je nauk humanosti, tj. nesposobnost da se
udari u svakom smislu, i nesposobnost da se odgovori na udarac…
mnogo toga se ne bi desilo da je, recimo, aprila sedamnaeste godine
Iljič bio u takvom stanju da ne može da se uspentra na oklopna kola.”
Jerofejev votku nije smatrao teretom nego verigama. Što se tiče
mamurluka, opravdanost toga stanja je u tome, što ono čoveku ne dâ
da se uzoholi. Alkoholičarski ekvivalent smirenja, mamurluk, ne
izvodi nas na put istine, ali nas odvraća od lažnih puteva. Obuzeti
mrtvilom, izbrisani iz okoliša, lišeni volje da bilo šta menjamo u
svojoj sudbini, najzad joj se možemo prikloniti.

173
 Jerofejev je smatrao da, pre nego što proniknemo u božju
promisao, moramo beskompromisno da se prebacimo u stanje
pasiva. To je veoma srodno onome u šta je verovao i Dovlatov.
Votka nije pričinjavala radost za Sergeja. Ona ga je ganjala, kao
uzavrela pohota srndaća. Olakšanje nije donosilo opijanje, nego
oslobađanje od njega. To se razlikovalo od pravog trezvenjaštva, kao
raspuštenica od usedelice.
Vrativši se u stroj, Sergej je hitao da ispravi pokvareno. Vraćao je
dugove, izvinjavao se, zabašurivao porodične i poslovne naprsline, i
tako sve do trenutka dok, grčeći se i inateći, život nije stupio u
ustaljenu kolotečinu.
Između stanja pijanstva i treznosti, postojao je, ipak, neki zračak
svetlosti, o kome je Sergej tako škrto govorio da sam sklon da
verujem da su upravo u tim kratkim trenucima i nastajale njegove
najbolje priče.
Redukujući ličnost, votka pomaže u njenom odmeravanju
naspram smrti, dok je stanje mamurluka oprobavanje vaskrsnuća.
Nakon prodora u nebiće, sve postaje podjednako daleko i
podjednako blisko. Panorama koja puca ni iz čega – bezgranično je
široka, jer uzima u obzir svako stajalište, osim onog koje svet dovodi
u samerljivost sa čovekom. Dok sve nije stalo na svoje mesto, stvari
su posedovale krajnju plastičnost i jasnoću, koja je dostupna samo
nezainteresovanom pogledu.
Lekari smatraju da se od votke ne umire kad se pije, nego kada se
trezni.

U poslednje pijanstvo Sergej je klizio lagano i bezvoljno, kao

tanker u ušće.
Bila je žega. Počinjala je slava. Po prvi put se Dovlatovu
osmehnula pristojna zarada. Nakon zamorne pauze krenule su priče
za Hladnjak. U Rusiji se počeo sklapati njegov kanon, koji je zahtevao
budnu pažnju autora. Iskusnom rukom Sergej je prevlačio sve

174
nepotrebno, sakupljao ono najbolje, odbacivao suvišno. Radosno
doživljavajući odgovornost, više ne pred čitaocima nego pred
književnošću, brižljivo je dirigovao svojim delima koja su najzad
prodrla u otadžbinu.
„Umiru samo oni koji su spremni” – napisao je jedanput Sergej.
U avgustu 1990. godine on to nije bio. Tog svog poslednjeg leta
Dovlatov se činio srećnim, a ako to nije bio, razlog se nije krio u
nečem drugom do uobičajenoj životnoj trci. Sergeju se uopšte nije
umiralo.
Tako se desilo da smo te dane provodili zajedno. On je već pio, ali
je još nastavljao da radi – preko noći. Postepeno se udaljujući od
ostalih, Sergej se držao svojih obaveza, otkidajući za njih poslednje
trezne časove. Svi su strepili nad njim, ali su se još ljutili.
Uskoro je, ipak, sve krenulo na gore. Sergej je nestao, onda je
počeo da telefonira, kao i uvek kad se treznio. Slušati njegov otežani
ali još odsečni govor, prošaran šalama i opisima halucinacija, bilo je
mučno ali ne beznadežno. Mislio sam da je posredi prezasićenost.
Da će, pošto mu je tako teško, sve da se sredi, da se ovaj košmar
zauvek okonča, i da će početi novi život. Zato nisam poverovao kada
je umro.
To je živa istina, mada zvuči idiotski. Na vest sam hteo da
odmahnem rukom, kao na neukusnu šalu. Činila se preuveličanom
ili lažnom. U glavi je trajala čudna licitacija – neka je u bolnici,
možda na samrti, ali ne tako. Ali tako je bilo, i sramota me je da se
setim jer sam, više nego tugu, osećao strašnu – do suza – uvredu što
je umro. Mnogo godina mi se činilo da nikada neću oprostiti
Sergeju.
Sa sahranom je bilo problema. Kovčeg je bio prekratak. Kravata,
a on ih nikada nije nosio. Crnoputo jermensko lice.
A onda je počela kiša. Nikada ranije nisam to doživeo, lilo je i iz
neba i iz zemlje. U trenu smo bili mokri do gole kože, do novca u
džepovima.
Nikada nisam nosio kovčeg i nisam znao da je tako težak. Pred
samim grobom nevreme je prošlo, ali je postalo klizavo. Gazeći
preko uzane daske položene na lepljivu glinu, skoro da prvi dospem
u raskvašenu raku. Bila je tako ogromna da se sanduk u njoj činio
skoro neprimetan.

175
 Tupo smo odstojali kraj zatrpanog groba, i ja sam pošao da
napišem nekrolog, koji sam uspeo tek danas da završim.

13. mart 1998. g.

176
 BELEŠKA O PISCU

Aleksandar Genis je rođen 1953. godine u Rusiji, u Rjazanju. Od

ranog detinjstva živi u Rigi, gde je diplomirao rusistiku. Kao sasvim
mlad, 1977. godine, dospeva u Ameriku, i tu se profesionalno formira
kao književni kritičar i esejista, baveći se poslovima uređivanja
publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog
radija. U okrilje otadžbinskih medija vraća se kao originalan
stvaralac i uticajan arbitar širokog spektra književnih i kulturnih
pojava. Godine 1993. bio je član žirija Bukerovog fonda za najbolji
ruski roman. U koautorstvu sa Petrom Vajlom objavio je niz knjiga.
Savremena ruska proza (1982) i Maternji jezik (1989) obavezno su
štivo za učenike srednjih škola u Rusiji. Od 1990. godine piše bez
koautora.
Prepoznatljivo, sugestivno i pitko autorsko pismo A. Genisa,
kojim se u eksperimentalnom žanru tzv. lirske kulturologije
promišlja niz savremenih fenomena, najbolje dolazi do izražaja u
knjigama eseja: Američka azbuka (1994), Crveni hleb. Kulinarski aspekti
sovjetske civilizacije (1995), Kula vavilonska. Umetnost vremena sadašnjeg
(1996), Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina.
Umetnost oduzimanja (1998), Dovlatov i okolina. Filološki roman (1999).
Ivan Petrovič je umro. Kritički tekstovi o ruskoj književnosti (1999).

177
 Komentari o knjizi i piscu

Genisov eksperiment obnavlja tradiciju modernističke

metaproze. U metaprozi je proces pisanja same knjige, sama njena
kompozicija ujedno i najpotpuniji model sveta, ličnosti i njene
sudbine. Posebno srodnim nam se čini poduhvat književnoteorijske
proze Šklovskog. Sa svoje strane Šklovski se, bez sumnje,
nadovezivao na pregnuće Rozanova, koje je sa velikom pažnjom
izučio. Bitna razlika se sastoji u tome što je, prema viđenju
Šklovskog, Rozanov iz literature skretao u stranu maksimalno
naglašene autobiografske svakodnevice dok je Šklovski –
autobiografsku svakodnevicu uzimao kao gotov materijal i
podvrgavao ga književno-teorijskom očuđavanju. I u jednom i u
drugom slučaju, baš kao i u Genisovom slučaju, na delu je centralni
umetnički princip metaproze, koji Šklovski definiše kao
konstruktivni oksimoron. Kod Rozanova se, na primer, oksimoron
zasniva na protivurečnosti između misli ili osećanja i njihovog
ambijenta… Izlazi da teoretičar književnosti ne može da govori o
lakomislenosti i lepršavosti klasika, da memoarist nema pravo da se
stavi u isti red sa velikim pregaocima. Međutim, i u jednom i u
drugom slučaju, književnost kao takva predstavlja supstancu
postojanja koja izjednačava autora i junaka, te suspenduje svaku
hijerarhiju unutar date sredine. Književnost po sebi postaje na taj
način osobita varijanta modernističke utopije slobode.
Genis je napisao knjigu o oslobađanju od individualnog projekta
sudbine i književnosti; o slobodi koja se postiže po cenu svesnih
grešaka i svesne otvorenosti prema neorganizovanom i haotičnom
materijalu, koji nemilice nadire iz nerazmrsivog klupka života i
književnosti. Pri tome se menja i sama ideja književnosti kao takve:
ona prestaje da bude dokaz snage autorske uobrazilje i poimanja,
ona nastaje kao rezultat odricanja autora od povlašćenog položaja u
tekstu, baš kao i odricanja čoveka od stremljenja ka poretku u životu,
ona ne obrazuje bezgraničnu vaseljenu, nego tananu skramu na
mestu susretanja pronicljivog pogleda sa metafizičkim haosom,
odnosno normalnim apsurdom postojanja.
Mark Lipovecki, 1999.

178
 Ako bismo nacrtali plan Dovlatovljeve okoline po Genisu, dobili
bismo šemu linija Moskovskog metroa. U centru je sâm junak
pripovedanja. Radijalni rukavci su: Dovlatov i vlast, Dovlatov i žene,
Dovlatov i novine, Dovlatov i nacionalno pitanje, Dovlatov i votka.
Kružna linija je: Dovlatov i književnost.
Dovlatov nas je načinio generacijom, rekao je Valerije Popov.
Genisova knjiga je, u stvari, baš o tome, o poslednjem pokolenju
Dovlatovljevih junaka, koji su sveli sovjetsku vlast na apsurdni
humor, koji su njene šablone i trafarete prestali da smatraju
strašnim i ismejali ih.
Gleb Šuljpjakov, 1999.

Genisova knjiga je tokom dva meseca (1999) bila na vrhu rejtinga

čitanosti Knjižnoga obozrenija i bila potisnuta (na drugo mesto) tek sa
pojavom knjige Generation II… Genis je napisao, po sopstvenoj
definiciji, filološki roman; knjigu u lakom žanru eseja; čitaoce je
privukao upravo tom laganošću, plus Genisova duhovitost, smešne
pričice o poznatim (i nepoznatim, dodajem ja) ljudima, a glavna
privlačnost je u uspomenama na blisku prošlost, još neizvetrela
romantika emigracije… što je sasvim dovoljno za sticanje
popularnosti.
Mark Lipovecki, oktobar 1999.

Ono je, ipak, pre svega veoma intimna knjiga o piscu Dovlatovu,
jer je, kako pokazuje Genis, pisanje i bilo najdublja suština ovog
neobičnog, talentovanog čoveka. Tamo gde je kod drugih zapretana
ljubav i sažaljenje prema samom sebi ili moralni imperativ (ili i jedno
i drugo), kod Dovlatova je bio čisti artizam. Genis u nekoliko navrata
umesno poredi Dovlatova u tom smislu sa Hemingvejem. Uopšte
uzev, jedan od najinteresantnijih motiva ove knjige je Amerika.
Dovlatovljev slučaj je izuzetan po tome što se, za razliku od mnogih
iz njegovog pokolenja, njegova lična mladalačka američka utopija
poklopila sa stvarnošću. Ili je to on u realnoj Americi sazdao za sebe
stvarnost po svojim merilima? Genis slikovito opisuje Dovlatova-

179
urednika Novog Amerikanca. Dobija se figura iz američkih filmova
tridesetih godina, cinični, muževni, profesionalno-beskompromisni
novinar, sa čašom u ruci, u pretrpanom ofisu. To, da američka
stvarnost koju je stvorio Dovlatov nije bila iluzija, dokazuje činjenica
sasvim realnog priznanja koje je Dovlatov postigao u Americi. Svi
koji pišu o Dovlatovu napominju da je on objavljivao u Njujorkeru. Ni
Genis nije izuzetak, ali on to govori zato da nas podseti na to kako je,
u suštini bio tužan život ruskog pisca koji je postigao uspeh u
Americi:
Ljupka urednica Njujorkera rekla je da su prestali da objavljuju
Dovlatovljeve priče zato što je umro, a u Americi više vole žive autore
– mrtav čovek je izgubio bitku.
Kod nas će pre biti da su mrtvi na dobitku.
Lav Losev, oktobar 1999.

180