МИЛОВАН

ВИТЕЗОВИЋ

ГОСПОЂИЦА ДЕСАНКА
Роман о детињству Десанке Максимовић


BOOKLAND БЕОГРАД 2014.

By

 Садржај:

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
ПИСАЛИ СУ О РОМАНУ ГОСПОЂИЦА ДЕСАНКА:
РОМАН КОЈИ ВРАЋА ВЕРУ И НАДУ У СВОЈ НАРОД
ЈЕДНА ЧАРОВИТА КЊИГА
ДЕВОЈЧИЦА ГОСПОДЊА ИЛИ ПРЕПОЧИЊАЊЕ ПЕСНИКА
СПОМЕНИК КЛЕСАН ПЕРОМ

ДЕСАНКА

Нигде санка, нигде станка,
Цвеће, срце и Десанка.

Бранко Ћопић

 1.

Наоружан пушком са бајонетом на њој, стражар, војник
трећепозивац, тромо се, према годинама у којима је, кретао иза закључане
капије ваљевске Војне болнице, тек да се у хладноћи тмурног
првомартовског јутра не убеути. Војна болница је ограђена бодљикавом
жицом испод које се расквашена земља паклено пушила, јер су је војници
свако јутро посипали живим кречом.
Пажњу стражара привукао је долазак веома младе девојке, која се са
завежљајем у рукама бојажљиво примицала закатанченој капији болнице.
Својом појавом као да се пробијала кроз болесну мартовску измаглицу.
„Куд си забасала, еј?" — огласио се стражар опоменом.
„Нисам забасала" — одговорила је, одсечно, свесна куд је намерила.
„Овамо се не може, девојчице."
„Нисам девојчица, у седамнаестој сам години."
„Свеједно. Ово је Војна болница."
„Знам" — наставила је да прилази.
„Стани!" — заповедио је: „Даље не може. Овде је зараза тифуса...
Таква страшна зараза, да ни птице болницу више не прелећу. Овамо се не
улази. Само доноси."
„Знам. Ту ми је отац донет. Донела сам му преобуке..."
„Ко ти је отац?”
„Михаило Максимовић.”
„Одакле је Михаило?"
„Одавде. Из одбора Народне одбране... Мико Максимовић."
„Учитељ из Бранковине.”
„Јесте. Био је учитељ и у Бранковини...”
„Ти си Десанка, унука проте Светозара...”
„Јесам..."
„Е, колика си порасла... А била си оволика кад сте ми водицу светили...
Ја сам Драгутин из Кршне Главе..."
„Љубим руку, чика Драгутине...”
 „Жива била... Ех, теби је Мика био отац...”
„Како био?"
„Сваки који овамо уђе већ је био...”
„Како ми је отац?"
„Сачекај, неко ће ти рећи... Не прилази даље... Теби се мора живети" —
измичући се уназад, стражар је пошао да доведе неког.
Десанка се загледала.
Из даљине је долазио бели мантил, и њој се учини да долази сама
судбина.

 2.

Десанка Максимовић, прво дете Михаила Максимовића, учитеља и
управитеља основне школе у славној Бранковини, и Драгиње, кћерке
бранковинског проте Светозара Петровића, првог пароха целе негдашње
кнежевине Ненадовића, била је велика несмирница и бистрица.
Изгледало је као да је баш на њене штркљасте и несмирне ноге стао
долазећи двадесети век, од кога су сви, али не без неке дубље и њима
необјашњиве зебње, много очекивали.
Она је живост уносила и у историју, кад се скривала у црквеној порти
иза споменика кнезу Алекси и проти Матији, Ненадовићима.
А говорила је као испод чекала, права мељава.
Бака Неранџа Максимовић, њеног оца мајка, уз коју је и проходала и
проговорила, склона предањима и веровањима, говорила је како је Десанка
проговорила одједном, као развезана врећа речи:
„Та ни у једној воденици, ниједном воденичару неће ушур оставити."
Речи Десанкине су биле округле и гласне, као крупни ораси од ђака
скупљани испод столетних стабала у црквеној порти, кад се распу по
школском поду у страсној ђачкој игри купа.
„Њен жагор би био и сам довољан за целу школу" — рекао је Михаило
Максимовић, забранивши, као строг отац, Десанки да улази у разреде и
омета ђачка учења и као одговоран и правичан управитељ учитељу
Недељку Савићу, кога је умилно звала чиком, да је убудуће у разред к себи
мами и уводи, док јој не дође време поласка у школу.
„У разреду је мирна као бубица" — покушао је Недељко да умили
Михаила, са киме је учитељски био сложан у свему и био одан пријатељ:
„Ама, не мрда се!"
„Док не добије слободу!" — Михаило је био неумољив: „Уосталом,
још јој ту није место!”
„Ко бубица је."
„Док се не размили! Да не чинимо реч!" — пресекао је Михаило.
„Штета... Зна слова и већ сриче... Уз прваке би брзо научила да пише"
— жалио је Недељко.
„Написмениће се, кад дође време. А сад су јој доста школско и
протино двориште и црквена порта... Мада сумњам да и ту има стопе на
коју још није стала" — Михаило Максимовић је имао и друге разлоге да
остане непопустљив: „Само би нам, мој Неђо, требало да за њене уласке у
разреде на часове сазна школски надзорник Милутин Дукић, па да већ са
три године уђе у архиву Министарства просвете и црквених послова, уз
казне за нас..."
„Знајући надзорника Дукића, само би то дочекао... Пријава, па
изјашњење, па министарска одлука, па наше жалбе, па одбијање жалби" —
помирио се Недељко.
„Доста су архиви наше молбе за повишење плате" — одмахнуо је
Михаило.
„Понекад мислим да су нам плате мале да бисмо пунили архиву" —
засмејао се Недељко.
Ако Десанка није могла у разреде, могла је под прозоре разреда. И док
су за лепог времена прозори били отворени, мало јој је првог учења
промакло. Било је то једино место које ју је на неко време током дана и
држало.
Кад није била тамо где је држи место, Десанка се око неког од родбине
вазда мотала.
Ако је у школском дворишту више времена проводила неголи у
протинском и у црквеној порти, у кући деде проте Светозара бивала је
обдан, чешће него у учитељском стану нове школе.
У кући је Десанка понекад затицала деду Светозара, понекад у
подруму како кришом на натегу пије живот, у сласт, и пролазила, правећи
се да га није видела. Али је у кући за њу стално била тетка Стевка, сестра
њене мајке, у великом послу.
Иако није дизала главу у великом послу, још неудата Стевка је увек за
своју сестричину Десанку имала доста времена и много љубави, којом ју је
зановетала.
„Да ти пребројим тај ред кукуруза у устима. Мора да имаш ново
зрно?" — бројала јој је ницања зуба, час у горњој, час у доњој вилици:
„Ничу ти печењаци."
„Други ми не броје" — говорила је Десанка, кезећи се сваким новим
зубом.
„За то постоје само тетке."
Мајка Драгиња је шила не само за родбину него и за друге, али је
Десанку прављењу крпених лутака, са незаборавном љубављу и
шеретлуком, научила тетка Стевка.
„Јеси ли прошла кроз порту?" — питала је Стевка.
„Прошла сам" — одговарала је Десанка.
„Је ли била тишина?”
„Била је."
„Јеси ли чула како трава расте?”
„Нисам."
„Онда није била добра тишина."
„Можда трава није расла док сам ја пролазила."
„Трава увек расте. Она се не обзире на оне који пролазе. Ни на оне који
је газе. Само није била добра тишина" — Стевки није било приговора.
„Како се брат Драгољуб чује кад расте?" — Десанка је остајала при
своме: „Њему је колевка пуна дреке кад огладни..."
„Шта ти ради мајка?" — питала је Стевка да прекрати причу.
„Мисли шта ће ми родити: брата или сестру."
„Је ли се одлучила?"
„Још се предомишља."
„А шта би ти да она одлучи?" — испипавала је Стевка.
„Ја бих сестру или брата" — извлачила се Десанка. Баш да се сад не
определи.
„Добро је што ће мајка да ти роди сестру или брата" — нашалила се
тетка Стевка, нудећи је новим уштипком: „А не да ти је донесе рода, као
тебе, или да га нађемо у купусу, као Драгољуба."
„То си измислила" — сумњала је Десанка.
„Нисам. Што бих?" — чудила се Стевка.
„Да ме наједиш ко месец" — Десанка је понављала узречицу баке
Неранџе, која се ко месец јела по цео дан.
„Нисам измислила!" — зачикавала је Стевка.
„Јеси!"
„Нисам... Уосталом, питај кога хоћеш!"
„И хоћу" — са тим је пошла натраг у школско двориште, испраћена
скривеним теткиним смешком.
Отац је Десанки био под оком, док је радио око пчела. Откад ју је
једном убола пчела, није више морао викати: „Бежи, даље!"
Михаило Максимовић је свој живот уређивао као љубави, како је сам
говорио, опет с љубављу. Имао је пет љубави.
Прве су му биле породица и школа. Неодвојиве. Породица му је и била
у школи. Засновао ју је у срећи, венчањем са Драгињом, рођеном Петровић.
Срећа се увећавала рођењима Десанке и Драгољуба, и још ће се, ако Бог да,
увећавати. Ђаке је дизао са истом породичном љубављу, спремајући
нараштаје за време које настајава.
Трећа љубав му је била за род свој и његову историју, у којој се опет
диже. Из те љубави учествовао је и у партијском животу, коме се његов
српски народ, жељан слобода, здушно одавао, где се она и у страст
претварала, па и у прогоне од стране противника.
Четврта љубав му је била калемљење воћки. Није само калемио
дивљаке пресађене у школско двориште, већ и по целој Бранковини. Он је
воће сматрао укућанима.
„Ако покалемимо све дивљаке по Србији, ето рајског врта" — говорио
је, спреман да калеми по целој Србији.
Пета љубав су му биле пчеле. Оне су прича за себе.
Михаило Максимовић је био и најчувенији пчелар Бранковине. Можда
га је нека пчела и убола, али је то остало незапамћено. Он је, радећи око
пчела, са њима и разговарао неким непојмљивим језиком, тихо, да га само
оне чују.
Ђаци су били сигурни да он сваку своју пчелу познаје. Нису знали
како, али су били сигурни. И ту никакву сумњу нису дали на свога учитеља.
„Он може своје пчеле од туђих разлучити, као што ми лучимо стада."
И сам учитељ Михаило је веровао да се пчеле роје само кад је он у
пчелињаку иза школе.
Једно ројење затекло га је на часу у четвртом разреду. Пуцкао је веома
гласне пољупце устима и рој је улетео у учионицу, па су се ђаци збили у
задњи ћошак.
Немајући у шта да ухвати рој, Михаило је потегао свој достојанствени
и господствени управитељски шешир.
„Сад ће ти се мисли ројити" — рекао му је после учитељ Недељко
Савић.
„Али ми шешир никада неће бити пунији" — радовао се роју
Михаило: „Ни кад ми на глави буде."
„Шта раде пчеле на цветовима?" — питала је једном и Десанка.
„Пију сласт. Убоду жалац у цвет. И пију."
„Као што деда убоде натегу у буре, па пије сласт живота?" — питала је
Десанка.
„Само што је деда више као бумбар" — насмејао се Михаило.
Зет о тасту прави досетке и кад га чује и кад га неће чути. Зато постоје
тастови и зетови.
„Зато се бумбари први напију, па се после са цвета не мичу" —
схватила је.
 „Само то деди не смеш рећи!" — узвратио је отац Михаило: „Да се у
стршљена не претвори."
„Је ли та сласт мед?"
„Није још."
„Добро је... Мед не напија..."
„Та сласт је нектар од кога се у кошници праве мед и восак."
„Као што се у млекари праве кајмак и сир?"
„Слично!" — Михаило је мислио како баш логично размишља. Треба
то запамтити.
„Оче, је ли мене донела рода?" — питала је још под јаким утиском
оног што јој је рекла тетка Стевка. Видела је да се шали, а ипак.
„Каква рода?"
„Тако вели тетка Стевка."
„Је ли ти дала и жабу да поједеш?" — упитао је.
„Какву жабу? Бог с тобом, што реко деда" — Десанка се већ гадила:
„Дала ми је ушећерени уштипак. Један, па један."
„Штркљаста јеси. Али те није донела рода" — отац ју је загледао: „Да
те је донела рода, ти би имала кљун. Шта ће ти рода кад имаш мајку?"
Михаило Максимовић је кћер Десанку волео некако кришом.
Увек би се обазрео кад би хтео да је помилује или да јој нешто нежно
каже.
И према њој је задовољавао некакву учитељску правду: према свој
деци једнако.
„Ти си моја најмилија пчелица."
„Тата, миришеш на багремов мед. Сладак си."
После је трчала мајци, кад год се она некуд преко прелаза намерила.
„Шта се подвирујеш?" — питала је Драгиња. „Ништа!" — одрицала је.
А јесте се подвиривала да види хоће ли добити сестру или брата.
После је поред мајке била замишљена. Седела је уз њу подбоченог
чела.
„О чему мислиш, душо мајчина?"
„Кад се ти породиш, мама, онда ће наша мачка бити задовољна" —
рекла је после размишљања.
„Што ће мачка бити задовољна?" — зачудила се Драгиња.
„Зато што ћеш имати три детета, а она има три мачета. Па ће свако
маче имати своје дете.”
„Свашта, дете."
„Јесте свашта, јер нас ти рађаш једно по једно, а она је одједном
омацила троје."
 Пред подне скоро сваког дана, сем оног кад се заборави или заигра,
Десанка је излазила на пут и из правца Ваљева дуго погледала.
Долазила је до пред гај, иза кога пут завија, па се даље извиривала.
Погледала је очеву сестру Ангелину — тетку Ингу, кад ће им у госте
доћи.
Десанка је погледала сваки дан, али је у госте тетка долазила понекад.
Кад је долазила, она је доносила гозбу — две препуне корпе колача.
Једну за Максимовиће и Петровиће, а другу за све ђаке.
Ангелина је тако била и Десанкина тетка и тетка целе школе.
„Што си те колаче носила?" — говорила је Ангелини снаха Драгиња,
додајући онако како се у народу говори са радошћу: „Ниси требала."
„Требала сам!" — одговарала је, поносна на своје колаче, тетка
Ангелина: „Хоћу да ми се деца радују."
Док су се колачи просто топили у дечијим устима, тетка Ангелина се
топила од миља.
Једном, сва у журби, неким хитним послом — неког је требало
исповедити — Ангелина је дошла проти Светозару, па се и код
Максимовића појавила без колача.
„Тетка Инга, кад си без колача, што си нам долазила?" — питала је
Десанка.
Свака друга тетка би се увредила. А Ангелина је била срећна. Била је
то највећа потврда њене љубави да меси колаче и да њима усрећује.
„Различито је оно по чему се људи памте... Мене ће памтити по
колачима!" — кликтала је.
Иако ју је тако погледала, Десанка је тетку Ангелину ретко кад прва
угледала. У часу кад се она иза дрвећа око пута у завијутку појављивала,
поглед би јој увек одлутао некуда.
„Чекаш ли ме, голубице?" — тргао би је теткин глас.
Ангелина је већ била одложила корпе и раширила руке за загрљај у
који ће Десанка улетети.
„Прхни, голубице, прхни тети у загрљај!"
Кад је Ангелина одлазила, Десанка је тетку пратила до истог завијутка
и ту су се дуго грлиле.
„Одох, голубице" — тетка се после загрљаја није освртала.
Десанка је дуго гледала за њом. И увек шапатом, да само себе чује,
пожелела:
„Кад одрастем — бићу тетка."

 3.

Без ђачке граје и птице тише певају.
Лети, у време ђачког распуста, код школе у Бранковини скоро да стаје
време. Оно је тако споро да се на гранама види полако дозревање воћа.
„Десанка, показаћу ти какво је небо у које доба дана" — казала је
својој малој унучици Десанки бака Неранџа Максимовић, изневши овећи
троножац из учитељског стана краљевске основне школе у Бранковини на
само овде, под учитељским прозорима, неизгажену траву школског
дворишта.
Она је сад за унучад имала све време свог света. Она су јој била једина
брига. Са годинама стигло ју је и велико стрпљење за њих. То се могло
назвати само неизмерном љубављу.
Док се бака Неранџа спустила на троножац да јој мајско сунце угреје
крстоболна леђа, Десанка се тако засмејала као да ће се од смеха
претурити.
„Чему се смејеш?" — упитала је Неранџа.
„Томе шта си урадила" — смејала се и даље Десанка.
„Шта сам урадила? Села сам!" — Неранџа је гледала поред себе и све
јој је било у реду.
„Бако Неро, ти си сукњом и либадом покрила све седало" — Десанка је
гледала са своје висине, не престајући да се смеје.
„Шта је ту смешно?"
„Сад изгледа као да имаш пет ногу... Само три нису обувене."
„Није лепо смејати се баки" — љутнула се Неранџа.
„Не смејем се, само се веселим!" — радовала се Десанка.
„Боље гледај какво је небо у ово доба дана!" — Неранџа је била
задовољна одговором мале мудрице.
Десанка је на свој детињи начин поимала какво је небо у ово доба
дана.
Време је било шарено. Доле у маслачцима и лептирима. Горе у сунцу и
облачићима.
 Облачићи су насумице пловили и сударали се са сунцем.
„Да је небо зелено, облачићи би могли да буду и јагњад. А сунце да им
буде чобанин" — рекла је Десанка.
Сунце је час за облачке залазило, час је из њих извиривало.
Покривало се њима и откривало испод њих.
Десанка је гледала, са зачикавањем, час у траву, час у небо.
„Сунце, молим те, заклони се!" — молила га је Десанка и притом
жмиркаво гледала у небо, чекајући кад ће сунце за облачак заћи.
Потом је обарала поглед у траву, тражећи њиме нешто што се ту не
налази.
„Облачићу, молим те, откриј се са сунца!" — Десанка је опет гледала у
небо.
Како се сунце иза прамена облака појављивало, обарала је поглед у
траву, док јој је изненађење плавило лице неодољивим детињим осмехом.
„Сунце, молим те, заклони се!" — молила је Десанка, поново.
И кад се сунце заклонило, опет је гледала у траву и била забринута.
„Облачићу, молим те, откриј се са сунца!" — умиљавала се Десанка.
И кад се сунце појавило, погледала је у траву и била изненађена.
Чинило се да се Десанка са сунцем зачикава.
„Шта то радиш, Десанка?" — питала је бака Неранџа.
„Како, шта радим?" — чудила се Десанка: „Бако, зар не чујеш и не
видиш да прво молим сунце да зађе за облачке, а онда молим облачке да
открију сунце?"
„Играш се жмурке са сунцем и облачцима?" — скоро се дурила бака
Неранџа: „А ја се питам ко ми то сунце са леђа миче."
„Не играм се!" — одсекла је Десанка: „Можда се сунце игра са мном!"
„Хоћеш да ми сунце не угреје леђа?" — наставила је бака Неранџа.
Стари људи, поготову деца — вели се у народу.
„Само пробам да нешто важно откријем" — Десанка није случајно
гледала час у небо, час у траву.
„Шта да откријеш, срећо?" — умиљавала се сада бака Неранџа. Сад је
то и њу копкало.
„Куда се моја сенка склања кад сунце зађе за облачак?"
Десанкино питање је замислило и баку Неранџу. Шта да јој каже?
„Можда се скрива у траву" — нашалила се. „Мислиш?" — сумњала је
Десанка.
„Шта да мислим, кад је тако" — смешкала се бака Неранџа.
„Да видимо где нема траве" — Десанка је своју сенку повела на пут.
На путу је Десанка сачекала да облачак потпуно заклони сунце.
Ловећи тај трен, гледала ја час у небо, час на прашњаву утабану земљу
пута.
И на путу је сенка нестала као на трави. Невиђено.
„Можда ти се сенка склонила у прашину" — смешкала се исто бака
Неранџа.
„Бако, ти ми се ругаш!" — љутнула се Десанка: „Моја сенка је
чистуница. Не би она у прашину!"
„Срећо моја, нико се теби не може наругати" — смешкала се с
топлином бака Неранџа: „Да ко и покуша, са мном би имао посла. Само сам
мислила..."
„Добро" — поверовала је Десанка: „Онда не мислиш добро."
„Жао ми је" — рекла је бака Неранџа, бајаги покуњено.
„Што ти је жао?" — изненадила се Десанка. „Човеку је жао кад се
вара."
Да одобровољи баку, Десанка се завртела, са жељом да протури сенку
испред себе. Она се завртела, а сенка ни макац. Онда се и њој завртело.
„Бако, види како ја свег окрећем око себе, а сенку не могу."
Окретала се све брже.
„Пази, пашћеш!" — бака Неранџа је морала да заустави Десанку у
окретању и да је неко време задржи. да не падне док јој се у глави не
смири.
„Чини ми се да имам лептириће у глави."
„И имаш. Улетели су док си се окретала.”
„Шта ћу сад са њима?"
„Сад ће да излете... Али схвати да ниси зврк... И немој то више да
радиш... Ја нећу стално бити поред тебе."
„Јогуница једна — то је моја сенка!" — рекла је Десанка, гледајући
пред ноге, док се око ње завртели свет смиривао: „А опет, кад имам сенку,
имам највернију другарицу. Не одмиче се од мене и водим је куд хоћу."
„Само, не смете далеко" — рекла је бака Неранџа, вративши се на
троножац: „И да знам где сте."
„Враћамо ти сунце на леђа. Сад пред њим нема облачака" — Десанка
је, са сенком, пошла низ пут.
„Куда ћете вас две?" — бака Неранџа је прихватила да је Десанки
сопствена сенка најбоља другарица: „Морам знати где сте."
„Идемо до потока" — Десанка је низ пут ишла унатрашке.
„Шта ћете код потока?" — питала је бака Неранџа: „Поток нема
сенку."
„Идемо да тешимо жалосну врбу. Она има и жалосну сенку."
 „Врба је с оне стране потока" — приметила је бака Неранџа:
„Исквасићеш се!"
„Нећу. Направила сам мост од десет облутака!" — Десанка је имала
спреман одговор за прелазак потока: „Па ћу с камена на камен. Као у игри
школице."
„Али ће ти сенка исквасити ноге" — нашалила се бака Неранџа.
„Неће. Ако не буде хтела да скаче мојим ногама, ја ћу наћи још десет
облих рипа, па и њој направити мост" — Десанка се није дала.
„Зар сте до сада тешиле врбу и њену сенку?" — питала је бака
Неранџа, спазивши Десанку да долази, а већ се брижно напогледала.
„Биле смо и на виру, да видимо како се поток одмара од брзог тока."
„Има ли кога на виру?"
„Била је тетка Стевка. Опет пракљачом лупа судбину."
„Нешто је била на њу љута?"
„Није она. Ја сам."
„Што ти?"
„Заборавила је да са кошуљама на вир понесе и уштипак за мене."
„Није знала да ћеш доћи."
„Знала је. Ми се над виром увек загрлимо, па се у њему огледамо
загрљене."
А кад су се вратиле са потока, где су утешиле жалосну врбу и њену
сенку, Десанка је у рупи носила пужа, а њена сенка пужеву сенку.
„Види, бако, пужа. Нашле смо га на путу."
„Што га на путу нисте оставиле? Кад је на путу, некуд се наканио.
Можда је пред њим дуг пут?" — пребацила је бака Неранџа: „Мора да сте
га сад помеле у науму."
„Како да га оставимо — кад је назебао? По путу му је једнако цурио
нос... А наумио је баш у овом правцу."

 4.

Спремала се олуја у целом ваљевском крају. Невреме је најављивао
јак ветар, а небом су се ваљали врани облаци.
Муње су се, сјакћући и укрштајући се, примицале Бранковини.
Бака Неранџа Максимовић је скупљала мању унучад у собу да их
пригрли кад громови груну над Бранковином.
Само се Десанка измакла у школски воћњак, где се дрвеће по
маховима ветра повија и грчевито корењем за тло држи да га крошње не
понесу, да одатле издаље осмотри лименог петла што промуклом шкрипом
пева откад је на оџак дигнут, како се врти и не зна куд ће.
„Десанка је још напољу" — рекла је Неранџа својој снахи, Драгињи
Максимовић, мајци њене унучади, коју у суседној соби ни олуја у доласку
није могла дићи од шиваће машине, сад је морала.
„Десанка, долази!" — викнула је Драгиња с врата и у њима сачекала
Десанку да дотрчи: „Божије дете, бежи у кућу, видиш да се свеци гађају
муњама!"
„Мајко, мислиш да се свеци играју?" — упитала је Десанка, улазећи с
мајком у собу са шиваћом машином.
„Не знам, можда се и играју" — рекла је мајка Драгиња, враћајући се
своме шивењу: „Откуд ти то?"
„Од тебе" — Десанка је пришла мајци.
„Од мене? Како од мене?"
„Рекла си да се свеци гађају муњама... Ако се не играју, онда се
свађају... То није добро... Боље да се играју" — бринула је.
„Тако се само каже" — насмејала се мајка, милујући Десанку по
образу: „А ти се забринула."
„Ко каже?" — питала је ипак Десанка.
„Свет" — миловала ју је и по другом образу, као да на неким
мајчинским теразијама мери нежност.
„Зар су твоји свет?" — питала је Десанка.
„Ко ће бити свет ако нису твоји, разумеш?"
 „Значи, свет од мојих почиње" — схватала је Десанка, али је и питала:
„А на којима се завршава?"
„На целом свету!" — одсекла је Драгиња, онако како се сече платно.
Севнуло је над Бранковином и загрмело, тако силно да су прозори
зазвечали.
„Дрхтиш... Не бој се."
„Не дрхтим, дрхти мој страх."
„Шта му је?"
„То му је од прозора."
„Добро, не бој се."
Десанка је уплашено загрлила мајку, која се спремала да настави
шивење као да се ништа не догађа. „Замисли..." — промуцала је. „Шта да
замислим?"
„Замисли, мајко, да муње небо распарају..." — Десанка се трзала на
сваки удар грома.
Муње су севале, громови су се слагали, јачи од јачег, почео је жесток
пљусак.
„Мислиш, овако?" — узела ју је у крило, да је страх прође.
„Мислим за стварно.”
„Како за стварно?"
„Онако како ти платну нађеш жицу, па га трзајем прецепиш..."
„Да муње небу нађу жицу?" — синуо је Драгињин осмех.
„Да нађу и да га прецепе.”
„Само, то не може бити.”
„Али се може замислити.”
„Добро, може се замислити.”
„Ти би онда могла да га заштепаш.”
„Како то мислиш?"
„Онако како штепаш тати панталоне, да се не види."
„Плавим ибришимом.”
„Као што је небо."
Олуја је беснела. А оне на њу више нису обраћале пажњу.
„Где да нађем толико ибришима?" — забринула се Драгиња.
„У Ваљеву."
„Мислиш да небо може стати у ову собу?"
„Изнећемо машину напоље."
„Можда и поруб треба направити."
„Колики би то само поруб био! Око целог неба."
„А после, шта би било...?"
 „После би била најславнија мајка на свету, она која је свету вратила
небо!”
„Стварно!”
„Стварно! Само..."
„Шта само?"
„Ако би штеп био такав да се не види...”
„Мора да се не види."
„Како ће онда свет знати да си му окрпила небо, ако се не види?"
„Иди, дете, с милим Богом" — истресла је Драгиња кћерку Десанку из
крила: „Што ме заговори."
Потом је папучица сингер шиваће машине почела да каска под
Драгињиним ногама.
Уставши из мајчиног крила, тако истресена, Десанка је потрчала
напоље да види има ли дуге, шареног моста између преосталих облака, и
пала, прострвши се по ћилиму.
„Дете, шта ти би?" — скочила је мајка Драгиња и подигла је. Добро је.
Пала је на ћилим, срећом. Ни модрице неће бити: „Могла си да се разбијеш
пред мојим очима... Што ме препаде?..."
„Нисам хтела." — муцала је Десанка. Правдала се уместо да плаче.
„Како ниси хтела?" — Драгиња је постајала строга: „Што тако падаш,
из чиста мира?"
„Саплела сам се!"
„О шта?" — није мајка попуштала: „Ту ничег нема о шта би се
споплела."
„О ову шару!" — Десанка је показивала откану зелену грану на
ћилиму.
„Шта ти све неће пасти на памет?!" — Драгиња се строго окренула,
суздржавајући осмех.
Напољу више није било дуге — уколико је уопште и било.
„С наше стране дуге ипак је најлепше" — помирила се Десанка.
Колико жестока, толико брза, олуја је прелетела Бранковину. Да није
покиданог лишћа, било би као да је и није било. Једино су олуци још неко
време шаптали о њој.
Небо се над Бранковином зацаклило како се увек цакли после туче. На
његовом плавкастом платну нису се видели трагови Драгињиног вештог
штепа.

 5.

Како јој је о Ивањдану отац Михаило Максимовић донео из Ваљева,
са тадашњег пазаришта, малу ведрицу, таман за њен узраст, петогодишња
Десанка се није од ње одвајала.
Носила је ведрицу свуда са таквим поносом, као да жели да је покаже
целој Бранковини.
Јордамила је њом. И била је срећна што сви које је сретала, или који су
деду или оцу долазили, ведрицу прво виде и примећују њен понос на њу, па
је радосно свима одговарала откуд јој.
Жао јој је било што је распуст, па да је у школском дворишту прво сви
ђаци и њеног оца и учитеља Недељка Савића виде са ведрицом. Проћи ће
распуст. Видеће је. Али не први.
Увече је ведрицу остављала уз кревет, крај узглавља. Нек јој је при
руци.
На Илиндан је устала у расвит, пре свих и пре сунца, и са ведрицом у
рукама ишуњала се из учитељског стана босонога и у кошуљи.
Сигурна да је нико није видео, упутила се из школског дворишта у
црквену порту, провукавши се у њу кроз њој само знану рупу у плоту, јер
ноћу капија мора да је затворена, а и шкрипала је при отварању или
затварању.
Ушавши у порту, босонога и мокронога, Десанка је почела да у своју
ведрицу скупља росу са високе траве.
„Од суза ништа чистије. А роса су сузе неба!" — говорио је њен дед,
прота Светозар, тешећи људе и саветујући да тугу сперу росом.
Док је стигла до цркве, оставила је широк траг у трави и накупила
скоро пола ведрице росе.
Под дрвеним рагастом прага, у удубљењу није било кључа. Питала је
са тугом — нема. Када је дигла поглед — разведрила се. Кључ је био у
вратима, а и она само притворена. Мора да је дед, прота Светозар,
заборавио да закључа цркву.
Није прота Светозар Петровић синоћ заборавио да закључа цркву.
 То се њему никако није могло десити. У цркву сви доносе, само он
односи. Закључана црква му је најбоље отклањала сваку сумњу у поштење
његових парохијана. Ђаво их може кушати, он не сме.
Свитао је Илиндан, велики летњи празник, па је и он из свога
протинског дома уранио да отвори цркву пре иког верника, да ужеже
кандила и да у олтару све припреми за службу Божију. То је увек чинио кад
је држао службе, и до почетка службе из олтара није излазио.
Олтар је био и његова погледаоница на бранковински свет који се у
цркви скупља за службу Господњу.
Чекајући и припремајући службу, он би из олтара, кроз танке прорезе
иконостаса, смотрио добро сваког ко у цркву улази.
Видео је сваког, а да тај њега не види.
И кад су гледали ка олтару, ушавшим су погледи остајали на ликовима
светаца у заветним призорима.
Ако би неко и на себи осетио поглед са иконостаса, тај би смерно
оборио главу, уверен да га је то неки светац или сам Господ погледао.
Чуо је и јутрос, на Илиндан, прота Светозар шкрипу притворених
црквених двери. И пре него што је погледао ко је придошли, помисли: са
којим ли грехом долази тај који је толико, пре свих уранио?
Прво није смотрио никакву велику људску прилику какву је, према
претпостављеном греху, у маху замислио.
Посумњао је да није неки створ који у цркву не сме — пас или јеж из
порте. Пошао је да га потера.
А онда је у чуду, у дневној светлости врата широм отворених, видео
своје најстарије унуче Десанку, у мокрој спаваћој кошуљи и са ведрицом у
руци.
Сваки поглед на прву унучад, а Богу хвала, већ их је само од
Максимовића троје и четврто на путу, увек би га разнежио. На Десанку, као
прву, поготово.
Застао је у олтару, у погледу занет.
Десанка се обдан често играла у црквеној порти. А у цркву је улазила
свакодневно, кад је знала да јој је дед у њој. У време вечерње службе скоро
увек. И остајала је с њим после молитви, загонећући се и чекајући да све
упаљене свеће догоре.
Прота Светозар је уживао у оваквим заговорима са Десанком, волео је
и памтио њена некадања питања, која су је мудрицом показивала, нарочито
она на која није знао како да одговори.
„Деда, што свеци имају сунцокрете око главе?" — било је једно од
првих Десанкиних питања које је упамтио.
 Довијао се како да јој одговори, а да га разуме, да то нису сунцокрети,
него ореоли, венци светлости којима Господ овенчава светитеље за њихово
просвећење и посвећење вери, а опет да су и сунцокрети Господње биљке
из чијег се семена цеди зејтин који се ставља и у црквена кандила да жиже
светлост.
„Добро, деда, схватила сам" — рекла је тада Десанка.
„Шта си схватила?" — желео је да зна како је појмила његово довијање
у одговору.
„Схватила сам да су сунцокрети ливадски свеци и да зато имају
ореоле."
„Боже, подржи је!" — прекрстио се прота Светозар, молећи први пут
Господа за Десанкину надареност. После је то све чешће чинио.
„Деда, јеси ли ти имао деду?" — питала је Десанка.
„Јесам."
„А кад се он родио?”
„Давно."
„Је ли он имао свога деду?"
„Мора да је имао."
„А кад се он родио?"
„И-хај... Много давно!... Прадавно!"
„А је ли он имао деду?" — наставила је са питањима.
„Имао је, наравно... И његов дед је имао деду... И не питај ме кад се
који од њих родио!" — ширио је руке прота Светозар, као да се у исти мах
љути и предаје
„И нећу. То је сигурно било пре Христа" — закључила је Десанка и,
затечена дедином љутњом, предложила помирење: „Деда, хоћеш ли да ти
два дана будеш дете, а ја деда?"
Када се брат проте Светозара, по вољи својих потомака, у имовини од
оца наслеђеној, оделио од Светозара и његових потомакз, Десанка је
питала:
„Деда, хоће ли се и Бог оделити од нас?"
„Боже, сачувај!" — по трипут се крстио прота Светозар: „Боже,
сачувај... Боже, сачувај!"
Видевши како дедов брат поставља међаше на подељеном пашњаку,
Десанка се забринула.
„Деда, твој брат хоће да ти се краве споплићу на пашњаку."
Десанка је већ по црквеној звоњави погађала за шта се звони.
„Деда, ко је то умро?" — питала је.
Ко ће се родити знала је већ унапред. Мајка Драгиња је шила за све
труднице Бранковине.
„Милутин... Није умро, само нас је напустио... Отишао, онако..." —
детету о смрти не треба ни много ни страшно причати. Не ваља се.
„Куда је отишао, деда?"
„У вечност.." — неће га разумети, помислио је, и сад ће га питати шта
је вечност: замајаће се тако и на смрт ће заборавити.
„Где су та врата?" — није га питала за вечност.
„Каква врата?" — зачудио се.
„За вечност."
„Шта ће вечности врата?" — питао је сад он, чудећи се: зар зна шта је
вечност.
„Кад се некуд одлази, мора се кроз врата" — рекла је и додала: „Деда,
слободно ми реци да се та врата копају на гробљу. И не бој се... На гробље
нећу ићи сама, да не пропаднем у вечност."
„Не иду сви у вечност који се у раку положе" — рекао је прота
Светозар, са грижњом што је вечност поменуо. Хтео је лакше, а испало је
теже: „Ако постоје врата за вечност, она су само за неке у животу, ако им
цео живот није у њима..."
Десанка је у цркву долазила са великом детињом радошћу, као на
сусрете са најближима. Она је у свецима видела рођаке. Иако
петогодишњакиња, знала је скоро све заветне приче из којих су догађаји
представљани на сликама иконостаса и на зидовима цркве.
„Апостоли су сагли главе. Мора да их боле" — разумевала је свете
слике на свој начин, али и бринула на свој начин: „Богородица неспретно
држи Христа — да га не испусти?"
И јутрос, на Илиндан, Десанка није у цркву ушла са страхом, већ са
тајанством које је превладавало и прикривало њену живу радост.
Нешто смера — прозрео је унуку прота Светозар са благонаклоним
смешком и са знатижељом се притајио у олтару, гледајући кроз најближи
прорез.
Шуњајући се по цркви, Десанка је са стола за свеће и подарја узела
један даровни везени пешкир и са ведрицом скупљене росе пошла ка
иконостасу.
„Шта то хоћеш, Десанка?" — упитао је пре него што учини неку
штету. А глас му је одјекнуо празном црквом.
„Да оперем ноге апостолима!" — стала је препаднута и затечена.
„Како да опереш? Зашто?" — јечао је црквом глас који је било тешко
препознати.
„Деда ми је рекао" — муцала је преплашена, да ни заплакати није
могла: „да им је Исус Христос последњи пут опрао ноге пре Тајне вечере,
па..."
„То се не ради, срећо" — казао је прота Светозар благо.
„Деда, ти си?" — препознавала је глас. „Ко би био други?" — прота
Светозар је одшкринуо царске двери.
„Ја сам мислила — Бог."
„Бог с тобом, дете" — крстио се прота Светозар у царским дверима.
„Није са мном, већ са тобом. Колико је с тобом, није ни са ким."
„Како то мислиш?" — тргао се.
„Ти си највише у цркви."
„Бог с нама, срећо."
Кренуо је да је помилује: „Јагње Господње.”
Она се измакла.
„Деда, ја сам девојчица Господња. Нисам јагње. Ја не блејим!" —
рекла је Десанка увређено и, оставивши пред њим ведрицу и пешкир,
одјурила из цркве.
Прота Светозар није кренуо за унуком, јер је кроз отворена врата
смотрио да неко већ долази у цркву. Узео је с пода њену ведрицу са росом и
цркви даровани пешкир и унео у олтар.
Осврћући се где да стави ведрицу, поглед му је застао на
благословници, сасуди са светом водицом и струком босиока у њој којим ће
благосиљати вернике и, прекрстивши се, у њу сасуо сву Десанкину росу.
Излетевши из цркве, Десанка је скоро натрчала на свога чику, другог
учитеља, Недељка Савића, који је уранио да заузме своје место за
певницом.
„Помоз' Бог, чико" — промрмљала је, затечено.
„Бог ти помогао, Десо" — одговорио је учитељ Недељко, чудећи се
како је она тако уранила: „Је ли ти дед већ у цркви?"
„Јесте, ено га с Богом" — пројурила је мимо њега.
„А је ли? Шта раде?" — насмеја се Недељко.
„Скривају се по цркви."

 6.

Бранковина никад није оскудевала у виђеним људима. И они су били
људи од части и великог поштовања. Због части проте Матије, највише
части је увек имао бранковински прота, па се овде протинство више ценило
и поштовало и од просвећеног владичанства, ако би се владика затекао у
Бранковини.
За бранковинског проту Светозара Петровића могло би се рећи да има
два достојанства.
Једно је обично, свакидашње, родитељско и дедовско, рођачко и
познаничко. За по кући и за око куће.
Друго достојанство је свечано, празничко, посебно — прилично,
штоно рекли стајаће, за велике службе у цркви, за Ваљево и за надалеко.
Са првим је углавном ишао пешке, друго је само возио у чезама.
У првом достојанству проту није држало место, имао је нестрпљив и
видраст ход, увек журан, да је мантија око њега просто летела. А у другом
је изгледало да му свечана одежда, сва у срми и златном сјају веза, дупке
стоји, и да она одлучује куда ће закорачити.
У првом је знао бити забораван, у другом му се то није смело
приметити.
У првом се јогунио, у другом није трпео приговора.
Али ни у првом, ни у другом, никоме није дозвољавао да га назове
Тозом. И само је за најближе могао да буде Света.
Мада је, у својим првим годинама, пошто је проходала и проговорила,
највише времена проводила са очевом мајком Неранџом, са којом је делила
собу у учитељском стану, која је ретко кад и куд из школског дворишта
излазила, Десанка је свој ужурбан ход стекла уз деду. Пристајала је са њим
где год јој је дозволио и кад су јој дозволили отац и мајка. На почетку ју је
водио за руку, али се једва успоравао за дечији корак. Руку јој је пустио кад
се у ходу осигурала. Отад је потрчкавала за њим, држећи се најчешће за
мантију. А кад би за нешто изненада стао, пролетала је мимо њега.
„Устави оно дете!" — рекао је Драгињи Десанкин отац Михаило,
смотривши кроз прозор учитељског стана како се преко црквене порте
прота Светозар са неким жустро објашњава, а Десанка грчевито држи скута
његове мантије, облећући тамо-амо.
„Пусти је. Видиш да хода као отац!" — одговорила је поносно
Драгиња.
„Бојим се да ће јој цео живот поћи оним ходом, потрчкавањем тамо-
амо."
„Устави је ти!" — Драгиња је задржала понос.
„Не могу је устављати ја кад за твојим оцем иде."
„За мојим оцем иде, али мисли главом твоје мајке" — вратила је
Драгиња и додала утешно: „Не брини. Сигурно ће неки од синова нам
кренути твојим ходом."
„А да мисле твојом главом?" — наставио је њену мисао.
„Ко зна за што би то било добро..." — рекла је замишљено.
Михаило је оћутао, да од ничега не испадне белај. Доста су га белаји
терали од школских и других власти.
Када је Десанка поштркљала до четврте године, прота Светозар је
почео да је узима у чезе, не као дотад, да је на чезама провоза и учини јој
жељу, него и на дуже, крећући у ближе засеоке да свети водицу.
Десанка је прва приметила да коњи другачије каскају кад кајасе држи
дед Света, а другачије кад их тера њен отац Михаило, макар да им је брзина
иста. Отац је остављао опуштене кајасе, а дед их је затезао, па су каскали
достојанственије, искренутих глава, као да се ни на кога не обзиру.
„Деда, хоћемо ли им и данас то рећи?" — питала је Десанка.
„Шта, срећо дедина?"
„Оно: Мрдни собом — Бог ће тобом!" — памтила је и понављала.
„Рећи ћемо! Морамо рећи, срећо! Морамо им говорити и кад не
разумеју! Морамо им говорити, док не утуве заувек!" — није прота
Светозар желео да само молитвама и светом водицом поправи живот
људима, не баш сиромашне Бранковине, него и намислима и саветима, који
су почињали мишљу: Мрдни собом — Бог ће тобом. А онда би додавао, да
потврди себе: Овако говори Бог — Помози себи сам, па ћу ти и Ја помоћи.
Њом их је терао да учине оно што могу, за своје добро и Божију
радост.
Прва намисао му је била да Бранковина прва постане једино место у
Србији без стеница. Да их понегде има и престони Београд, а Бранковина
— нигде.
Како му је то пало на памет, он се зато сматрао од Бога предодређеним,
али то никоме није поверавао. Једном је то поверио своме зету Михаилу.
 „Стенице морају нестати!"
„Како да нестану, кад их је Бог створио?" — пецнуо га је Михаило,
онако како то чине зетови, да се одмах не сложи.
„За мене је сваки живи створ Господњи, сем стеница. Бог није могао да
створи крвопије!" — жестио се прота Светозар.
„Мислите да их је ђаво створио?"
„Не мислим. Знам. Чак је и змија из раја протерана, само су стенице
измилеле из пакла."
„Шта су стенице спрам змија?" — терао је Михаило своје зетовско.
„Стенице су одвратне, а змије су лепе, али зле."
„Полако, тасте!" — смиривао је Михаило, сада брижно: „Реците само
људима да имају стенице и увредиће се сваки. Па, ето белаја!"
„Не бој се, нећу никоме рећи!"
Ни ја нећу никоме рећи — помислила је Десанка, прислушкујући
дедов и очев разговор.
Досетио се прота Светозар и како да ту намисао најсигурније и
потпуно оствари, уз свећење водице.
Стенице праве легла у дувару, укопавајући се у малтер. Зато их је
најсигурније било истребити кречењем тек погашеним живим кречом.
Михаило је, чувши намере свог таста, постао Мика који се шали
сликујући:

О водици нема речи,
Док се кућа не окречи.

Није прота Светозар људима помињао стенице, нити је о њима
говорио, али је проповедао кречење. Славио је кречење као уношење
светлости у кућу и саветовао да она буде нанета на све зидове увек у два
слоја.
„Како да вам светац заштитник вашег дома помогне" — потезао је и
свету вољу свеца њихове славе: „кад му икона виси на чађавом зиду?!
Хоћете ли и да се светац због вас стиди?" — на Бога се позивати за то није
могао, али се на свеца и те како позивао. Ако се и огреши, мањи је грех.
„Светац хоће, а ја мимо свеца не могу... Ја сам ту само грешни Божији
слуга који води рачуна да тако буде. Светац хоће оно што Бог милује. И кад
вам кажем амин, ја сам вам рекао и нека тако буде!" — правдао им се на
почетку, као, није то његова, већ света воља, да оном што ће даље рећи не
буде икаквог противречја: „Светац хоће чисте куће, окречене зидове, добро
пометене подове и врелом водом опрљена брвна. Тражи он да кречите два
пута годишње, после зиме и пре зиме. Пред освећење водице и за Светог
Луку, и ко га слави и ко га не слави. Хоће он да постељине износите на
сунце кад год има сунца. Мили се свецу кад измивени укућани стану пред
њега..."
Знао је прота Светозар да ће многи парохијани чинити све, први пут
поготово, али не само први пут, да га не послушају или у свему или у
понечему. Такви су они. И то је јаче од њих.
Када се објашњавао са сељанима и кад се објашњавање могло и у
свађу претворити, прота Светозар би се пред њима поизмакнуо, ширећи
право руке без савијања у лактовима, да се пред њима у живи крст
претварао. Ваљда ће устукнути.
Молили су га често да им освети водицу, а они ће после сигурно
окречити и очистити куће. Али и он је био један од њих, па је знао за јадац.
Није пристајао на њихово сигурно, већ на своје — очигледно. Ако треба,
доћи ће и други, па и трећи пут, али у неокречену кућу са епитрахиљем
неће ући.
„Не смем и да хоћу осветити водицу у неокреченој кући, јер је то грех"
— он је знао правдањем да заповеда: „Хоћу само како Бог милује. Никако
друкчије... Где ја смем чинити грех, ако вас за грехе исповедам... Починим
ли га, морам се исповедити. А ја сам прота, могу се само владици
исповедити, а владика ме може распротити у срџби својој. Па што ме у грех
тераш, човече?!"
Такав се одмах кајао, док је прота ширио руке. И није му се више
никад догодило да му, у време свећења водица, кућа буде неокречена.
Таквом је прота само једном, и на свој начин, при другом свећењу
водице, пребацио:
„Јеси ли видео како се у окреченој кући лепше вечера и боље спава?"
— рекао је тек да покаже да му одбијање није заборавио.
„А и укућани су некако радоснији!" — додавао је овај, захвално.
„То је зато што сте побили стенице!" — излетело је Десанки.
Алексије, ликуј — запевао је прота да молитвом забашури оно што је
излетело.
И сви су почели да се побожно крсте.
Било је и оних који нису хтели одмах светлу вечеру и мирнији сан.
„И до сад се светила водица, па се нису за то куће кречиле!" —
испречио се у Забрдници неки Радош Јанковић.
„Ако до сад није, од сад хоће!" — узвратио је прота Светозар, док му
се унука Десанка уплашено држала за мантију.
„Мислиш да од тебе почиње свет?" — Радош се није устављао.
 „Од мене не почиње ни кречење" — рекао је мирно прота Светозар:
„Али ја нећу светити водицу у неокреченој и неочишћеној кући."
„Шта ти мислиш ко си?"
„Ја сам бранковински прота, а ти мисли ко си!" — прота Светозар је
добро знао Радоша, који јесте био од Јанковића, али који није био никакав
даљи потомак устаничког кнеза Паје Јанковића, а хтео је да буде.
„Ако си и прота, не умишљај да си прота Матија. Ти ниси Ненадовић,
па да наређујеш!" — прсио се Радош пред Забрдничанима.
„Ако ћемо тако, наша је старија од Ненадовића."
„Јесте дођавола."
„Јесте до Бога, а ђавола ни теби нећу оставити!" — прота се размахао
крстом.
Десанка је дрхтала — нико до сада није са њеним дедом овако
разговарао.
„Нисам Ненадовић. Али ја носим епитрахиљ мога деда-стрица попа
Станоја Петровића, који је описменио Матију за будућег проту, војводу,
законодавца и писатеља" — прота Светозар је тек сада приметио да
Десанка дрхти и узео је у наручје: „Не плаши ми ово дете! Ако хоћеш да
знаш своје претке, дођи да ти прелистам књиге рођених и књиге мртвих.
Али прво окречи кућу, па да ти осветим водицу. И да буде како Бог милује."
„Деда, мили деда..." — мрсила му је браду Десанка, осетивши се
заштићеном.
„Не брини, срећо моја, све је како Бог милује."
Понео ју је у чезе и кренули су кући.
„Деда, је ли и мене Бог милује?"
„Милује, срећо моја, тебе најпре и највише."
„Како ја нисам осетила?"
„Бог те милује кад си у сну."
„Ако тати и теби руке миришу на дуван, а мами и баки на цвеће, на
шта Богу миришу руке?"
„На босиок, срећо моја, на босиок" — рекао је милујући је, с мишљу
да јој већ вечерас Драгиња или Неранџа морају заспалој ставити под јастук
струк босиока.
„Где си данас била с дедом?" — питала је Десанку мајка Драгиња.
„Тамо где Бог милује" — похвалила се.
Дешавало се да дођу у заселак, а да у њему још сви крече.
Онда су чекали да кречења заврше, гостећи се на трему кметове куће.
„Зар морате све у задњи час?" — љутио се прота Светозар, чинило се
да ће их проклети, а у ствари их је, у себи, за кречење благосиљао: „Једино
умирите у задњи час!"
Прота Светозар је сматрао историјском неправдом што се, после
ослобођења од Турака, Ваљево издигло изнад Бранковине, иако је она била
седиште ваљевских кнезова, иако се из ње, са Бранковичког виса,
устаничког зборишта, полазило у ослобађање Ваљева.
Зато је желео да се Бранковина полепша, не само кречењем старих и
постојећих кућа, већ подизањем нових. И то не баш било каквим, већ
кућама које је он цртао.
Имао је велику страст да црта куће и сматрао да сваку нацртану ваља
подићи.
Замишљао је Бранковичане како му у цртеже улазе.
Отварао је празне дуванске паклице и на њиховим картонима цртао.
Чинило се, страсно пуши само да би што пре до нових картона дошао.
На врху сваког картона прво је уписивао коме ће нацртана кућа бити
намењена.
Скоро за свако домаћинство нацртао је бар по кућу. Тамо где су
домаћинства била задруге, цртао их је више. По мушкој глави — нова кућа.
Кад је цртао, имао је у виду тачно место за такву кућу.
Где год би светио водицу, он је одмеравао места где кућа може бити и
колика. Тражио је оцедита места. Избегавао је киселу земљу и могућа
клизишта.
Цртеже је давао онима којима их је наменио.
Бранковичани су их невољно примали, као да им намеће кулук, као да
то за њих није ништа добро. Хтели су да се некако извуку и да их не приме.
Ако их приме, стално ће их за њих питати.
Али ни прота Светозар није био међу њима од јуче.
И кад су му они говорили да им не треба нова кућа, морали су да узму
цртеж уз велико убеђивање.
„Чувајте за млађе!” — пресецао је прота Светозар.
Неки Тиосав Малешевић је, отресајући се протиног цртежа, рекао да
нема деце.
„Бог је милостив. Биће их!" — прекрстио се прота.
„Да сачекамо да буде милостив..." — нећкао се Тиосав, са сумњом: „А,
ако не буде милостив..."
„Онда ти буди милостив и усвоји неко дете из родбине где их је више."
„Толико мислим на вас, да ћете ме сасвим обелети!" — понављао је
прота Светозар сељацима и у Подгорини.
„Обели једном, да не мислиш на нас" — процедио је сав црноглав
Илија Бирчанин, унук оног чувеног ваљевског кнеза, који је и сам имао
унука Илију, десетак година старијег од Десанке.
„Шта си рекао?" — укрстио се прота Светозар.
„Нисам ништа мислио лоше — омакло ми се" — правдао се Илија.
„Бирчанинима се не сме омицати... А кад ти се омакло, онда чуј: Ти
никада нећеш обелети, јер не мислиш... Да мислиш, еј, ти би први подигао
нову кућу... Да се издалека зна чија је. Бирчанин си. И Илија си! И унук ти
је Илија."
Тако је у Бирчанима започета нова кућа у Подгорини.
Прота Светозар је до увече чекао да се цокла заврши, па су по мрклој
помрчини кренули испод Медведника у Бранковину.
„Деда, како ћемо се вратити? Не види се пут" — питала је бојажљиво
Десанка, држећи се његовог скута грчевито.
„Ти и ја немамо шта да мислимо, мислиће Гавран" — прота Светозар је
сматрао да му је врани коњ паметнији од дората.
„Ја се бојим, деда!" — шаптала је Десанка.
„Не бој се, ја сам поред тебе... Зар се бојиш поред деде?"
„Не бојим се ја поред тебе. Само се бојим за Гаврана..."
„Гавран је паметан коњ, он зна да мисли."
„Зато и бринем. Хоћемо ли га у Бранковини препознати."
„Зашто да га не препознамо?"
„Ако од мишљења оседи, биће белац."
Михаило Максимовић, склон сроковању, по овоме је записао:

Од мишљења коњи не седе
Седе само деде.

Прота Светозар је упорно хтео да подигне Бранковину за живот и за
памћење. У томе га ништа није могло помести. Зато је о томе причао више
него што се могло учинити. Кад није имао коме да говори, што се ретко
дешавало, говорио је Десанки, као да јој даје неке далеке аманете. Чинио је
то тајно и помало заверенички.
„Гледај, ове две собе гледају на исток. Да сунце свима отвори очи. Ова
соба и кујна окренуте су југу. Да сунце озари укућане за ручком. Испод
кујне је зидан подрум. Цокла је висока метар." — скоро је шаптао.
Једном их је у „завери" затекао Михаило Максимовић, као протин зет
и Десанкин отац, правио се изненађеним што у породици има заверу.
„Шта то тајите?”
„Деда ми прича о новим кућама.”
Михаило је погледао у проту, колико прекорно, више упитно. Као, не
верује. „Јесте, причам јој.”
„Што њој причате?"
„Зато што морам причати" — није имао други одговор.
„Она је исувише мала да Вас чује" — рекао је — чује, а мислио је
разуме.
„Кад њој говорим, чујем ја. А и Бог, надам се" — прота Светозар се
прекрстио и дигао поглед у небеса: „Боже, опрости, никад Те нисам псовао,
а причам оно што треба да подржиш и да уразумиш Бранковичане, да ме
чују и на своје добро послушају."
„Хајдемо, Десанка, дед ће сада да се поразговара са Богом" — рекао је
Михаило, узевши Десанку за руку.
„Оче, је ли се деда дружи са Богом као чика Недељко са тобом?" —
упитала је успут изненада.
„Како то мислиш?" — био је затечен.
„Деда увек прво каже: Како Бог заповеда. А онда: Како Бог милује. А
ти у школи заповедаш чика Недељку. А мили ти се да с њим идеш у лов...
Чак и наша керуша Лаура и за њега радо лаје на зечеве."
„Не заповедам баш."
„Али он те у свему слуша."
„Можда је тако..." — замислио се Михаило.
Хваљен да си, Господе — помолио се у себи: ово би било светогрђе да
није невино дете. Зато, Господе, подржи је у својој светлости и своме науму.
Ако је прота Светозар бивао нерасположен, што је људски, јер и проте
су, на крају, људи, иако све друге људе исповедају, ако је нерасположење
било такво да га није могао прикрити, што је најчешће чинио, онда му је
само требало поменути нову кућу и најтеже нерасположење било би као
руком однесено и он би бивао други човек.
Уколико би неко одлучио да подигне нову кућу по цртежу са његове
паклице, томе је прота Светозар за дизање темеља знао и мобу да скупи, а
сам је хтео да постави основу, ако не целе цокле, онда бар један угао добро
исклесаних каменова, показујући велику вештину зидања.
То постављање нове цокле за њега је увек био историјски трен
Бранковине, и он га је славио певајући: Алексије, ликуј!
Где се подизала нова кућа, нудио је цртеже за још једну. Где је за једну,
биће и за другу!
Како је Десанку водио на свећење водице, тако ју је сад водио и на
оснивање кућа. За своју радост није имао бољег с киме ће да је подели.
Пуштао ју је, ради среће укућана, да се и њеним корацима одмери
основа.
 „Идемо, срећо моја, твојим корацима ћемо измерити срећу укућана.
Идемо: један, два, три, четири, пет, шест... корачај, срећо..."
Тако је утврђивала бројање и да све што је основа живота мора својим
ходом измерити.
Једном ју је после зидања темеља за пријатељску кућу Вићентијевића
помиловао грубом руком, огребавши је.
„Деда, шта ти је на длану?" — тргла се.
„Историја" — показао јој је дланове са већ напраљеним, прслим и
скорелим жуљем.
„Како је то код баке Неранџе жуљ?"
„Она је окопавала лук, па добила жуљ."
,Леда, је ли се машући кандилом добија историја?"
На овом темељу прота Светозар је четири пута отпевао Алексије, ликуј,
на сваком ћошку. А кад су се увече повезли кући, деда је запевао своју
омиљену песму Поранила девојчица, голубе да храни...
„Деда, то ти не иде."
„Иде, срећо моја... Иде на душу..."
„Сад је вече, а она рани..."
„Свеједно, пашће поврх душе, да је прелије..."
„Деда, ти час певаш за Бога, час за себе... Али више за себе него за
Бога."
„Како то мислиш, срећо моја?"
„Више певаш Поранила девојчица него Алексије, ликуј…”
„Стварно?"
„Стварно."
„Ех, срећо моја, не каже се залуд Бог је прво себи браду створио...

 7.

Десанка је била веома мила девојчица.
Милила се, такорећи, целој Бранковини, а камоли свим
Максимовићима и свим Петровићима. Милила им се — не што је њихова,
већ што је таква. А таква је што је њихова.
Посебно се омилила другом учитељу Недељку Савићу, од часа када му
је сама пружила обе руке из вољеног наручја баке Нере — Неранџе, да је
узме из кола у учитељском пресељењу Михаила Максимовића из
Рабровице у Бранковину, ваљда срећна што се труцкање завршило. А при
том првом разговору постао јој је чика.
Та милина се, дакле, одмах у обострану љубав претворила.
Била је то љубав којој се може одредити тачан почетак, а којој, по свој
прилици, краја бити неће.
Почетак јој је био у природном следу са доласком Михаила
Максимовића у Бранковину, после учитељевања у Јошеву, Рибници и
Рабровици, где се и Десанка родила, за првог учитеља и управитеља школе.
Ранијим премештајима кажњаван, сад је био награђен богомданом
Бранковином.
Тад се Михаило, са својом породицом, уселио у учитељски стан нове
школе, док је Недељко остао самац у згради старе школе. Тада се обновило
старо друговање у непрекинутом пријатељству.
Друговање Михаила, званог Мико, са Недељком, званим Неђо, почело
је још од првог разреда основне школе у Ваљеву, где је Михаило, као
рођени Ваљевац, још по мајци од кнежевских Бобоваца, узимао пред
обесним ђацима у заштиту болешљивог Недељка, малог добеганца из
Босне, код рођака ради школовања. То друговање је прекинуто Недељковом
болешћу у трећем разреду гимназије и настављено тек у Београду, у
Учитељској школи. У Београду су обојица били дошљаци, у сличној
оскудици и спрам разметних Београдчића, онакви, какве ће у своме
истоименом роману описати писац њихове генерације Милутин Ускоковић,
што их је зближило још више и увело у искрено пријатељство без тајни.
Делили су исту оскудицу, наду у будућност, и веровали у велику правду за
Србе с обе стране Дрине, која их је тада заветовала: „За идеју ослобођења и
уједињења Српства и Словенства".
Ако тај сан узнемогну да остваре у својој генерацији, заверили су се да
ће васпитавати генерације које ће тај сан учинити великом јавом Српства.
Пријатељства која се зачну у ђачкој немаштини и деоби свега што се
има, пријатељства су заувек и за свагда.
Тако се ђачко пријатељство Михаила и Недељка уздигло до
побратимства.
О побратимству нису говорили ни међу собом, камоли другима. Нису
правили церемонију, нити се међусобно заветовали и у разговорима
побрили. Да ништа не покваре. Сем ако њихов побратимски завет није било
откриће, током једне шетње, кад су застали пред кућом у којој се завршио
живот Ђуре Јакшића, да обојица напамет знају песму Јована Јовановића
Змаја Сећаш ли се, посвећену побратиму Ђури Јакшићу.
Почео је Михаило:

Сећаш ли се доба кад смо
Душе, срца тако слили,
Да смо душом, да смо срцем,
Жељом, надом једно били.

Наставио је Недељко:

Што заустиш да ми рекнеш,
То сам напред осећао;
Моје речи то дочекаш:
То сам, велиш, напред знао.

Михаило се није устављао:

Сећаш ли се кад смо једном
Једне ноћи једно снили —
Том се нисмо зачудили
Ми смо онда једно били...

Недељко се није усудио да доврши песму јер се у њој и смрт
помињала. Не ваља слутити. Само су им кораци звонили београдском
калдрмом.
По завршеној Учитељској школи, Недељко Савић је остао у Србији,
зато што се у њој бар слободно дише. Био је учитељ у Бранковини, и пола
плате дотурао родитељима преко Дрине.
Недељко Савић је срећно дочекао Михаила Максимовића, иако
његовим доласком више неће бити први учитељ, без труна зависти што ће
му бити надређени. У Михаиловом доласку није видео своје унижење, како
би га у доласку сваког другог учитеља видео. Увек је до сад Михаила држао
испред себе и за углед и за заштиту. Бар ће га опет штитити од пизме
школског надзорника Милутина Дукића, који га је узео на зуб више него
друге учитеље.
Надзорник Дукић је Недељка Савића као Србина из Босне сумњичио
да јатакује српским комитама, који у борби за ослобођење Српства иду
тајно из Босне преко Србије да четују у Старој Србији. Недељко се није
клео да не јатакује, већ је говорио: „Што се не ухвати који комита којем сам
ја јатак!"
Обрадовао се Недељко Савић породици Михаиловој, која се у срећи
увећавала, скоро колико им се радовала тазбинска породица проте
Светозара Петровића. Та породица га је примила са истом радошћу,
усвојитељски, да је у њој бивао свакодневно и по више пута, између часова,
а обавезно кад се ручавало или вечеравало.
„Жива ти мајка!" — говорила је Михаилова мајка Неранџа, кад је, само
он чекан, стизао за постављену софру.
„Нека да Бог!" — прихватао се Недељко.
Он је у ову породицу унео сву своју љубав за кућевни живот, од кога је
од раног детињства одвојен био. Може се рећи да је он свој сан о својој
породици везао за ову породицу. Мала Десанка је својом умилношћу
постала оличење тога сна.
Зато је он за Десанкину љубав увек имао времена и увек био спреман
да јој чини све што пожели, за шта други немају времена или воље.
Ако би се икако могло да каже да је Недељко са Максимовићима имао
и понеку несугласицу, биле су то замерке што Десанки толико повлађује,
што јој све допушта, па и оно што родитељи не би, што пушта „да му се
пење на главу", што је узима у заштиту и пред „праведним" љутњама њене
мајке Драгиње.
Подстицао ју је да мисли своје мисли.
Све јој је чинио по вољи, а она се у томе није заустављала.
„Што је пушташ да ти досађује?" — чудио се Михаило.
„Ако је и досада, она је досада која одушевљава" — одговарао је и
скоро молио, а није морао: „Пусти ме да је спремим за школу како никога
нисмо спремили."
Волео је учитељ Недељко шетње и у њих често водио Десанку, нрво
оне ближе, а како је расла, све даље.
Десанка је са њим брала прве јагоде. Да јој се ослади дружење са њим.
Причао јој је о јагодама, док су ишли тамо где ће их брати, да јој је
нестрпљивој вода ишла на уста.
„Чико, где су јагоде?" — питала је у страни брда.
„Ту су!" — показивао је укруг.
„Где?"
„Чекају да их нађеш. Тражи!" Тражила их је и није их нашла. „Нема
их" — ширила је руке. „Ту су, само тражи."
Тражила их је и опет их није нашла. Велико разочарење није крила.
Никад човек не може Рити разочаран толико кас дете — помислио је
Недељко и није имао срца да је пусти да и даље тражи.
Разгрнуо је срцолике листиће и испод њих су се указале срцолике,
црвене прве јагоде.
„Је ли се оне нас стиде?" — питала је, срећна што су ту.
„Не знам, можда..." — допуштао јој је да сама доврши мисао, слутећи
је, а не да је он одговором на њу наводи.
„Јесу ли зато поцрвенеле?" — наставила је мисао питањем.
„Не знам, можда" — и иза овог питања има мисли — помислио је:
„Ако се не стиде?"
„Ако се не стиде, онда се прве јагоде од деце скривају под лишће."
„Онда да те скривалице налазимо..." — предложио јој је одушевљеној.
После је Десанка јагоде сама налазила, берући их и скривајући у своја
уста. А Недељко их је опет за њу брао и низао на травке у огрлице, које се
на крају морају појести.
Како је почело са јагодама, тако се настављало са купинама и
лешницима и завршавало дрењинама.
Како му се само увукла под кожу.
Шта је помислила, чинио би за њу. Камоли да то затражи.
Тражила је од њега одговоре које од других није добијала.
Брзо је Десанка уочила да јој отац има мало дигнуто десно раме. И то
ју је копкало.
„Што отац има дигнуто једно раме?" — питала је баку Неранџу
Десанка.
„Можда је херувим" — рекла је Неранџа, мајка га тако види.
Је ли мој отац херувим?" — питала је једном деда. „Како то мислиш?"
— питао је њу дед. „Има дигнуто десно раме."
„Не може он још у херувиме" — одбрусио је прота, као год да га то
није питала Десанка него сам Михаило.
„Што отац има дигнуто десно раме?" — питала је мајку Драгињу.
„Не знам да има" — одговорила је Драгиња, шијући.
„Има, ја сам видела."
„Ако си видела, питај га сама... Ако смеш..." — одсекла је мајка: „Ја са
шивења не дижем очи."
Десанка није смела да пита оца, али је смела да пита чика Недељка.
Најлакше му је било да одговори да не зна, али то она није очекивала.
Дигао је поглед. Пред њима је у даљини био Медведник.
„Видиш Медведник, како се забо у небо?”
„Видим."
„Једном смо се Мика и ја попели на њега. И да бисмо стали на сам врх,
Мика је раменом подигао врх..."
„И?"
„И држао га неко време, па му је тако једно раме остало ниже."
„Баш је отац јак!" — Десанки су очи сијале.
„Ти ми верујеш?"
„Верујем ти, мада добро лажеш!"
„Како лажем?" — претварао се да је набеђен.
„Као Ћосо у воденици."
„Али са врха Медведника се види моја Босна. И за тај поглед вреди и
небо подићи!" — рекао је Недељко Савић, на трен заборавивши да пред
собом има само дете: „Кад са Медведника погледам у Босну, чини ми се да
тамо видим своју мајку..."
Недељко је помиловао Десанку по глави и уздахнуо.
„Чика Неђо, задихао си се.”
„Изгледа."
„Разумела сам" — рекла је Десанка после дужег ћутања.
„Шта си разумела?"
„Све."
„Баш све?"
„Баш све. И питаћу баку Неранџу...”
„Шта ћеш је питати?”
„Да ти буде мајка."
„Али ја имам мајку у Босни" — тргао се, ово није очекивао.
„Али у Србији немаш мајку.”
„Немам."
 „Питаћу је да ти буде мајка по Србији... Она те и овако воли... Па да ти
буде благо што имаш две мајке."
„Ако то може... Ко ће са мном."
„Може... А и мени ћеш бити чика за свугде..."
Недељко Савић, Десанкин чика за свугде, научио ју је да чита већ са
три године.
Прве речи које је научила да чита биле су наслов часописа Босанска
вила.
„Постоји ли српска вила?" — питала је Десанка.
„Не постоји."
„Значи да су виле из Србије побегле у Босну?"
„Изгледа" — прихватао је са пошалицом.
„Ако хтеднем да будем вила — морам у Босну..." — уздахнула је
Десанка.
„Не мораш" — узео ју је у наручје: „Ти ћеш бити српска вила. Тобом ће
се српске виле прапочети."
Недељко је о Петровдану доносио прву највећу лубеницу и говорио да
је ту загонетку о пуној школи ђака донео само за њу. А била је велика за
све. Зачикавао ју је да је лубеница пуна скамењених бубица. После ју је
учио да броји семенке лубенице и увек се старао да у нечему погреши и
броји испочетка.
Већ како је време промицало и како је она расла, са Десанком се није
могао ни надзагонетати, а камоли да се надодгонета. Знала је све загонетке
које је он знао. А он више није знао откуда јој нове загонетке са којима га је
сваке недеље изненађивала. Које ли она измишља, које ли јој измишљају
бака Неранџа и тетка Стевка. Записивао је најбоље и послаће их Стојану
Новаковићу за ново издање српских загонетки.
Бајке које јој је причао знала је већином, прво чуте са топлих усана
баке Неранџе, потом прочитане, али је и његове радо слушала, откривајући
му разлике између прочитаних и оних које су јој причане.
Једино су народне песме биле само његово царство знања. Казивао их
је само током дугих шетњи. Тада их је слушала зането, не осећајући или не
примећујући умор. Прекидала је Десанка учитеља Недељка у казивању
јуначке песме само ако би наишли на нови извор, желела је да проба воду
са сваког извора. Макар да су од извора до извора прешли и сто метара, она
је за сваки извор била жедна.
„Шта толико ходаш около?" — питао је само на почетку учитељ
Михаило, који је свуда ишао са циљем, учитеља Недељка, као да га не
познаје толике године: „Разумем са циљем, али без циља не разумем... Да
ти није Десанке, био би самотњак... Па би и хајку на тебе дигли..."
„Кад човек оде далеко од места где је рођен, онда га свако друго место
не држи... Можда ће ме ово држати, ако ми се овде деца роде" — рекао је
учитељ Недељко: „Бар са Десанком пролазим географију и легенде
Бранковине... А што се потера тиче, оне су изненадне и добро знам да
последњи сазнамо да смо звер на коју се која дигла..."
Десанка је временом схватила да нису сваки пут ишли без циља. Они
су знали пропланке с јагодама, јаруге с купинама, честаре с лешницима,
кланце с дрењинама. Али су тада често сретали и неке наоружане људе који
су Недељка срдачно поздрављали. За њих је она веровала да су ловци и
чудила се да су без керова.
„Што су ове чике стрме!"
„Како стрме?"
„Тако, увис!"
Недељко је тада Десанку остављао у јагодама, малинама, купинама,
или лешницима, да би са њима начас прозборио, нешто се договорио или
их негде упутио.
„Опет се у Ваљеву прича о комитама" — рекао је Михаило, док је
Десанка очекивала шта јој је отац отуда донео.
„И опет ме са њима доводе у везу...?"
„Зато што си из Босне... Пусти, нису комите игле у пласту сена..." —
одмахнуо је Михаило: „Сем ако Десанка није комита."
„Шта су комите?" — упитала .. Десанка, кад су поново пошли у брда.
„Садашњи хајдуци" — одговорио је Недељко: „Они се у мојој Босни
боре за ослобођење од Аустријанаца и Мађара, као у Старој Србији од
Турака."
Потом јој је говорио песму о Романији Старине Новака и Дели-
Радивоја и дјетета Грујице.
Тада су у брдима срели само једног наоружаног. И он им се радовао.
„Чико, јеси ли са Романије?" — упитала је.
„Јесте" — рекао је Недељко и начас остао с њим.
Десанка се осетила поносном што од ње ништа није скривено.
„Је ли оно Дели-Радивоје?" — питала је и додала: „Млад је за Старину
Новака, а стар за дијете Грујицу"
„Јесте Радивоје, али није дели..." — рекао је Недељко и наставио
песму где је стао.
Десанка је појмила да је са својим чиком у некој завери. И о његовим
сусретима са стрмим људима ником није говорила.
Потера за учитељем Недељком Савићем није почела због комита, већ
због игранке. Учитељ Недељко Савић је са дозволом управитеља школе
Михаила Максимовића на Света Три јерарха 1903. године и ишао у Ваљево.
А из Ваљева је, вођен само дозволом свога срца, пратећи учитељицу којом
се желео оженити, отишао на игранку у Мионицу, без дозволе управитеља
школе или школског надзорника. Школски надзорник Милутин Дукић је
казнио укором Михаила Максимовића, за Недељка Савића тражио отпуст
из службе или казнени премештај, што је његову изгледну тенденцију
чинило сасвим неизвесном, ако не и немогућом.
Десанка је сва трептала. Није јој било свеједно, ни због оца, ни због
чика Неђа, а ни због себе, јер би на свадби гребало да буде деверуша.
Михаило Максимовић се жалио Министарству просвете и црквених
послова. Прота Светозар је додао своје мишљење. Недељко му пева у
цркви. Без тог гласа не би остајао.
„Одакле је тај човек који нашем Неђу не да да се ожени?" — питала је
Неранџа: „Где ће му душа?"
„Из Сврљига је!" — рекао је Михаило.
„Можда такви и немају душу" — казала је Драгиња.

 8.

Одмицало је свеже, а лепо јутро у Бранковини.
Десанка је израна истрчавала путем до гаја да напогледа тетку
Ангелину, Ингу, јер ће данас сигурно доћи, пошто је покладни понедељак,
и на самом завијутку скоро налетела на коња и коњаника који су отуд
долазили.
Иако је коњ ишао обичним коњским ходом, јер га укочени коњаник
није ни терао у кас, Десанка се брзо скрајнула с пута, улетевши скоро у
трње.
Тек кад није могла даље, осмотрила је коњаника. Био је то надмени
господин који је јахао укочено, као да се боји да коња у кас потера.
Чекала је да приђу, па да господину назове Бога.
Видели су је и коњ и коњаник. Коњ је зарзао колико му је ђем узде
допустио.
„Мала, да те питам..." — јавио се господин са висине свога јахања.
„Ништа ти нећу рећи док не сјашеш!" — није му назвала Бога јер није
ни он њој.
„Што да сјашем?" — повукао је узде, затечен одговором.
„Зато што си у Бранковини!... Зато што мој деда свима у Бранковини
каже: Сјаши кад разговараш с оним који није на коњу."
Ни сам не знајући зашто — послушао ју је. Сјахао је доста невешто.
„Сад питај.”
„Где је школа овде?"
„Зар је не видиш пред собом?" — чудила се: „Види колика је. Изби
очи!"
„Не мора свака велика кућа да буде школа" — скоро се правдао.
„Школа је увек тамо где и црква. А црква се прва види!" — није се
дала смести.
„Хоћеш ли да ме поведеш до школе?" — тражио је изговор да поново
не узјаше.
„Ако морам."
 „Не мораш, али би било лепо."
„Учинићу да буде лепо!" — пошли су: „Имаш ли још шта да питаш?"
„Чија си ти, мала?" — схватио је да има пред собом малу паметарку
која хоће да се надговара. Прихватио је.
„Како се узме" — тако му је и одговорила: „Или како се одговара."
„Како — како се узме?" — зачудио се бајаги: „Како ти узмеш."
„Добро. Онда сам прво своја."
„А после?"
„После бакина."
„Је ли те баба родила?"
„Како да ме роди кад ми је оца родила?!"
„После бабе си очева?"
„Нисам. После бабе сам теткина јер шири руке да ме грли."
„После си дедина?"
„Јесам кад Бог није само с њим, него и са мном, па ми каже: Бог с
тобом, Десанка."
„А после, Десанка?"
„После сам мајчина, кад не превија млађу децу и кад не шије..."
„А после си очева."
„Његова сам само кад није учитељ... Али сам и чикина, и кад је
учитељ..."
„Схватио сам. Имате двојицу учитеља... А чија си ти кћерка?"
„Учитеља Мика, Михаила, забога... А чика Недељко је неожењени
учитељ, забога.." — помислила је: Овај је неки гост, само се претвара.
„Што — забога?" — чудио се он.
„Шта се правиш? Мога оца сви знају."
„Ја га не знам."
„Која си ти шуша кад га не знаш... А зна га цела Бранковина, цела
Подгорина и сво Ваљево." — Десанка је отворила капију школског
дворишта.
„Ја сам из далека."
„Њега знају надалеко."
„Где ти је отац? Таквог морам упознати" — рекао је док су улазили у
школско двориште.
„Иза школе."
„Није у школи?"
„Није кад је иза школе."
„Не учи ђаке."
„Учи их... Калеми дивљаке."
 „Дивљаке?" — помислио је: Чудан назив за ђаке.
„Да, дивљаке... Има их пуно..."
„Кога?" — човек је бивао запањен.
„Дивљака... Шаљу му из целе Бранковине" — Десанка се чудила: Како
то не зна?
„Значи, тако..." — човек се одједном променио, поглед му је добио
неки чудан сјај, а лице постало набусито и строго.
„Шта тако?" — Десанка је предосетила да нешто није како треба.
„Видећемо" — дао јој је знак да стане и да не иде даље.
Овако устављена, Десанка се увредила и надурила. Што је са њим и
довде ишла? Све му је рекла — а он... Ако нешто није у реду, биће боље да
не буде ту — помислила је и пошла натраг да дочека тетку Ангелину —
Ингу, са две обавезне корпе колача.
Више није ни погледала човека, који се даље запутио опрезно, скоро се
прикрадао. Чак је и коњ за њим исто тако ишао, иако нису били у великом
споразуму.
Група ђака је стајала у кругу и мало повијених глава нешто са пуном
пажњом гледала.

Мада се чини лудо
Ово ће бити чудо.

Чуо се између ђака у кругу глас учитеља Михаила Максимовића.
Учитељево сроковање веселило је ђаке и терало их на гласан кикот.
На ђачки смех, коњ се није уздржао. Зарзао је.
Човек је био затечен у прикрадању. Ђаци су се окренули на рзање.
„Да видим те дивљаке!... Што их тако зовете?!... То је увредљиво!... Не
можете их више тако звати!" — повикао је.
Ђаци су се из Круга размакли. У њиховом дојакошњем кругу стајао је
поносно њихов учитељ Михаило Максимовић крај малог стабла,
превијеног на висини учитељевих груди неком крпом, из које су штрчале
три младице.
Михаило је и сам био затечен појавом придошлог, али га његов глас
није изненадио:
„Помаже Бог, господине школски надзорниче..."
„Не можете више дивљаке тако звати" — надзорник није очекивао да
ће ово видети.
„Имате право, господине Дукићу! То више није дивљака! Сад је
племенито дрво!" — Михаило је појединачно показивао младице: „Свака
ова младица биће крошња за себе: ова је трешња, ова крушка, а ова јабука...
Биће то чудо Бранковине..."
Михаило је очима дао знак ђацима да приме надзорниковог коња.
„Ја сам мислио..."
„Немојте рећи, да погодим... Банули сте изненада јер сте мислили да и
ви неке дивљаке овде окалемите..." — Михаило је ненадну инспекцију
претварао у надану: „Свакако, господине надзорниче, са радошћу, имамо
неколико неокалемљених а припремљених стабала... Изволите, господине
надзорниче..."
„Не знам ја то, баш..."
„Не снебивајте се, господине надзорниче... Калемљење је племенита
вештина... Важна је љубав са којом се ради."
Михаило је узео надзорника под руку мада је овај згрануто гледао у
његове воском умазане прсте, и повео га према стаблима, већ за калемљење
засеченим.
„Не знам... У ствари, од учитељске школе нисам калемио..." — нећкао
се надзорник, схватајући да му ово није требало и да се мора извући.
„Што се једном научи, више се не заборавља" — Михаило му није дао
да се извуче: „А што се и заборави, очас се обнови, јер се знало... Сад ћемо
ми то обновити... Важне су жеља и љубав које су вас довеле, а што се из
њих окалеми, прима се и расте ко из срца. Срце је ту... И сад ћемо ми то."
Учитељ Михаило Максимовић је надзорника Дукића одвукао првом
стаблу за калемљење. Потом му је скоро водио руке, обнављајући му
пређено градиво калемљења воћа, мало снебивљивије него што је то радио
са ученицима.
„Ви знате да то треба овако" — преносио је на њега своју страст.
„Знам" — прихватао је захвално надзорник.
„Погледајте како то надзорник ради" — показивао је ученицима, који
су му одобравали, што је надзорнику годило.
Михаило је надзорнику и сроковао:

Сад ће, без по муке,
Ваше руке
Воском да залеме
Ове калеме.

Кад је весело и са одушевљењем примљен први калем, надзорник је
хтео да уради и други, потом трећи, затим и четврти...
 Док су учитељ Михаило и Михаилови ђаци у дворишту калемили
страст калемљења надзорнику Дукићу, учитељ Недељко Савић је у своме
разреду држао часове као на иглама. Био је сигуран да је надзорник дошао
због њега с пакосном намером јер није време школских инспекција. А и
ненајављен је, те је са стрепњом чекао кад ће му ући у разред. Гризло га је:
што од Михаила није тражио да га од надзорника не штити и што га није
спречио да пише министарству? Сад...
Занет калемљењем, сав у страсти, замишљајући сочно воће које ће
рађати, а на те мисли га је и Михаило вешто наводио, надзорник Дукић
није ни пожелео, а камоли потражио да уђе у разреде, да пропита ђаке и да
прегледа учитељску и управитељеву архиву, нарочито да осмотри последња
писма Министарству просвете и вере, у којима се помиње и он у Савићевом
случају.
Било је време увелико премакло у поподне, када је звонило за крај
школских часова, и сви ђаци, и Недељкови и Михаилови, кренули су
кућама.
Бар неће ђаке због мене цедити, одахнуо је до пола душе учитељ
Недељко Савић, уверен да оно за шта је надзорник дошао тек предстоји, и
за то је спреман изашао из школе и запутио се иза, у школски воћњак, да се
са њим суочи. Морао га је поздравити.
„Погледај, Неђо, надзорник нам је окалемио читаву врсту" — казао је
Михаило, да му цео труд не пропадне, видећи Недељка одлучног.
„Богами, надзорникова алеја" — у Недељковом гласу било је
пошалице.
„То сте добро рекли" — казао је надзорник, примивши то као хвалу, а
не као пошалицу.
„Ручали су и они који су говеда погубили" — рекао је Михаило и
позвао их за трпезу, коју су здушно припремиле Драгиња, Стевка и
добродошла Ангелина.
„Хоћу да и Десанка руча са нама!" — рекао је надзорник Дукић.
„Деца не ручају са одраслима" — успротивио се Михаило: „Кад су
гости ту."
„Сви сте ваши, сем мене. Кад сам је питао чија је, рекла је да је свих
вас."
Нашли су Десанку и посадили је за сто са насутим тањиром вреле
чорбе.
„Где нестаде данас? Нисам ти се захвалио што си ме довела до школе"
— смешио јој се надзорник.
„Да сам знала да си ти тај који не да чики да се ожени, не бих ти
показала."
Отац ју је попреко гледао.
„Да једемо. Благослови, оче."
Прота Светозар је молитвом благословио обед.
Михаило није скидао љутит поглед са Десанке. Гледао ју је преко
кашике.
Десанка је почела да дува у тањир.
„Не дувај, Десанка!" — заповедио јој је Михаило.
Дувала је опет.
„Не дувај, рекао сам."
Дувала је и даље.
„Не дувај, чујеш?"
Дунула је још једном. И устала са сузама.
„Напоље!" — заповедио јој је отац: „После ћу те казнити. Да се од
врата ниси макла!"
„Не треба је строго казнити, свима нам је то на души, а она је
најосетљивија" — чула је Десанка глас баке Неранџе и још горе се
заплакала.

 9.

У Бранковини је април месец дуге стрепње. Нарочито ако је крај
марта био топао. Април је варљив месец. Вара годину.
У априлу се у њој највише боје ноћне ведрине и месечине. Више од
касне суснежице. Ништа опасније од отвореног неба у априлу.
Кад пукне месечина макар једне ноћи, оде, од последњег мраза или
само јаке слане, све расцветало или пропупело воће.
Стрепе сви Бранковичани. Од богатих до сиромаха. Богати стрепе за
пуно. Сиромах још више за мало. Стрепе сви, од домаћина до укућана, од
немоћних до нејачи. И то је задружна стрепња. Да се бар може поделити.
Прота Светозар Петровић и учитељ Михаило Максимовић стрепели су
за васцелу Бранковину и та се стрепња преносила и на њихове укућане, од
бабе Неранџе до унуке Десанке.
Прота Светозар је све воће Бранковине сматрао својим парохијским
воћњаком. И исто је стрепео за сваку воћку у парохији, и за оне у црквеној
порти и оне у својој дедовској окућници.
Учитељ Михаило је стрепео за све своје калеме, урађене не само у
школском воћњаку него и у целој Бранковини, који су били његов велики
понос, вредан сваке хвале Све воће које је калемио примало се касником
другом. Ретко је које калеме морао поправљати. Ако је морао, радије му је
било да то буде у школском воћњаку, него по Бранковини. То мање руши
његов углед да је срећне руке. На срећну руку се поносио и бајаги скромно
бранио тврдњом како је само све урађено на време и како треба. Није у
поносу ни крио тајну зашто његови калемови најмање болују. То је зато
што он процеп са усађеном младицом калема залива лековитим воском од
меда купљеног на цвету кантариона. Кад се школовао за учитеља, учен је
да не учи само децу писмености већ да уз њих учи и људе да раде све што
ће им живот чинити бољим. У том учењу у калемима и пчелама најбољим
се показивао. Зар да му варљиви април ништи постигнуто? Зато је тражио
од бранковинских домаћина, поручујући и преко ђака и испитујући јесу ли
га послушали, да у воћњаке износе нављке влажне сламе, оне већ
искоришћене у шталама за подастирање стоке. И да те навиљке за ведрих
ноћи пале да тињају до јутра.
Додуше, укућани учитеља Михаила стрепели су највише за воће у
школском дворишту, за калеме који су им у погледу.
А сама Десанка је свако јутро обилазила калеме, нове нарочито, и у
цветове им се загледала као да разуме шта треба тачно да види.
„Брига о роду воћа је слатка мука. Као што је воће слатко" — рекао је
Десанки једно јутро после ведре ноћи отац Михаило: „Замисли зрелу
шептелију уместо тог лепог цвета у руци."
Замишљајући зрелу шептелију, да је пожелела и да је загризе, Десанка
се то јутро измирила са оцем за оно терање од ручка због инатног дувања у
чорбу, кад није могла да дува у школског надзорника.
Уз ту стрепњу од априлских ноћних ведрина, која им је била и
превелика, нико се у Бранковини другој и већој муци није надао.
А тек највеће муке почињу ненадно. И ненадност их чини највећим.
Једно јутро, док је читава Бранковина воњала на паљевину сточном
мокраћом овлажене сламе, у сам расвит потресе се земља.
Онако, као да се стреса.
Једанпут. Па други пут. Чини се унакрст.
Па опет, два пута. И опет, чини се унакрст.
И наново два пута. И наново — унакрст. Трећи пут су били сигурни.
Четврти их више нису изненадили.
„Изгледа — почиње смак света. И зар да почне баш у Бранковини,
Господе" — крстила се усред школског дворишта Неранџа Максимовић,
окупивши око себе препаднуту унучад подаље од укрст изваљених шљива
преко ораха, која су се вешала више уз њу него уз своју мајку Драгињу.
„Господе, чувај ову нејач. Она су у свему невина."
„Какав смак света? То је земљотрес!" — викнуо је Михаило
Максимовић, склањајући кошнице вршкаре испод школске стрехе, који је и
у силној опасности и бризи за породицу мислио на пчеле.
Он је пчеле чувао као прастари завет. Када су се, убивши пашу
Бушатлију, његови преци у Србију селили, они су понели само једну
кошницу, више се није могло, заветујући се да ће се населити тамо где нађу
дивље пчеле, да у нове ројеве запате.
„Пусти пчеле!" — паничила је Драгиња: „Доћи ће ти главе!"
„Не могу. Оне су што и ми. Оне су што и наши преци."
„И пречице!" — Десанка је стала на очеву страну.
„Смак света о коме пише у Светом писму" — успаничила се Неранџа
на нове ударе: „Стани!"
 „Михаило!" — крикнула је Драгиња.
Десанка јој се отргла и потрчала оцу.
„Бежи мајци и баби! Даље од школе!" — викао је Михаило најстаријој
кћерки.
„Код њих је смак света" — одвратила је Десанка на средокраћи.
„Бежи! Какав вас смак света снашао! Земљотрес је!" — Михаило је
Десанку враћао натраг.
„Бако, то није смак света. То је наш земљотрес!" — понављала је
Десанка: „Мајко, то је само наш земљотрес!"
И зачудо, смирила их је.
„Мајко, шта ти је?!... Ти бар знаш шта је земљотрес, није ти први!" —
чудио се Михаило, кад им је пришао, милујући задовољно прво Десанку,
потом осталу децу.
Сва стока се узнемири. Говеда су рикала, коњи су њиштали, овце
блејале и пси се раздражили да земљу прогризу.
Старији Бранковичани су заиста памтили, а и њини старији су им
причали како се и пре земља потресала. Али не овако јако и овако учестало
и унакрст.
Људи су псовали, а жене запомагале. А онда почеше ца шапћу. Као да
желе да их Бог у несрећи не чује.
То унакрст све је препадало. И сви су мислили да је то гнев Господњи.
У тај гнев их је уверавало и оно што је настало после потреса.
Одједном поклизаше брегови. Осушише се и изломише путеви.
Стадоше куће и зграде да се померају.
Пуцали су многи темељи.
Усукавале су се, цепале и раструпљавале греде рагастова. Брвна су се
рашћертавала, а рогови су се у пајантама надоле окретали.
Куће од ћерпича су се само слагале у мале брежуљке које су кише, које
залипташе, у блато претварале.
Пси су по праговима завијали. Оде кућа а псето са прага неће.
Качаре се раскречише, каце у њима нахерише, а бурад закотрља.
Вајати се превртаху. Много шта се растракула.
Птице доселице прелетале су Бранковину. Само су понеке ластавице
тражиле стара гнезда.
Земља се урвала, а стране су се обурвавале.
Стење се одроњавало.
Дрвеће се у странама изваљивало, а у долинама је потонуло.
Уз старе вртаче отворише се нове. „Отвара се земља, куку нама!”
„Зија ли то пакао?"
 „Иде ли све дођавола? Зар ће нас живе у пакао повести?"
Људи су били препаднути. Затечени у помами страха, само су хукали и
отхукивали.
Од страха се нису ни дозивали с брда на брдо, кад не знају куд ће брда.
Нико разуман ово није могао да појми.
Вране су се злокобно окупљале на њивама. Ни оне нису смеле у
гнезда.
Плотови се положише.
Међе се помешаше и укривише. Још ће их исвађати.
И исвађаше их. Исто брзо.
„Само да се гробови не отворе!" — људи су и у великој несрећи
тражили наду.
„Ненадовићи су још на месту!"
И први вашар у Бранковини, од године претвори се у велику несрећу:
„Уби Бесаровац човека!" — чуло се.
Човек је убијен у колу, на тлу које је сутрадан нестало у клизишту.
Лину киша да не престаје! Покуљаше бујице!
Зајазише се потоци. Забарише се њиве.
Да се Бранковина не зајезери.
Сви су били пометени.
У пометњи, да би појмили шта им се дешава, тражили су одговоре од
проте Светозара и учитеља Михаила.
Прота им је био Божији намесник, а учитељ Михаило им је као
управник школе оличавао власт.
Учитеља Недељка нису питали ништа, јер су знали да га, као
избеглицу из Босне, власт сумњичи да је комитски јатак.
„Шта да им кажем?" — забринуо се прота Светозар.
„Реци им да то све нема везе са Богом" — саветовао је учитељ
Михаило забринутом проти Светозару.
„Како да им кажем? Кад не знам."
„Не знам ни ја, па им говорим да је то природна појава."
„Божија доброта је природна појава."
„Онда им то исто реци. Бар ћемо бити сагласни."
„Можда се Бог разљутио на нешто..."
„Бог на Бранковину? Мани то, тасте."
„Шта знам... Ми Срби смо..."
„Можда грешни? Јесмо!"
„Ето и та женидба краља Александра Обреновића и Драге Машин..."
„Шта ту има Бранковина? Нит је Александар из ње, а ни Драга,
богами... Тасте, не помишљај да је Бранковина било Содома, а ни Гомора...
То је из Старог завета, а ти служиш и славиш Бога Новог завета... Ако
нећеш да им говориш да ово нема везе с Богом, говори им по Новом
завету... Дај им наду..."
И прота Светозар је пристао јер другог избора и није имао. Од толиких
несрећа није могао ни да се порадује што су његове цокле најмање пуцале,
и што су његове куће најмање пострадале. Није смео ни да то помене, да не
увреди унесрећене, који су му говорили како трче за кућом и како им кроз
кућу пролазе зидови.
„Прото, какве су ово муке?" — питали су најчешће.
„Онакве за какве смо саздани" — одговарао је свима.
„Ко ће то издржати?" — питали су га најчешће, али тако као да они
сами нису у питању.
„Људи!" — говорио је прота Светозар, решен да не потеже Србе, да га
ту затекну: „Жив човек све издржи."
Најчешће су га у овом прихватали и жалили се, жалећи се сами
помирљиво.
„Човече Божији, ми у своје њиве не можемо, ако су још тамо..." —
жалио се проти Милан Љутица: „Пре неки дан сам узео да сточим кола.
Привлачим задњи трап, држим срчаницу, кад затутња. Пустим заворањ, а
двоколица тамо-амо и заворањ ми сломи прст."
Нису сви били као Милан Љутица, благ човек спрам презимена.
Војин Лукић се испизмио и на проту и на Бога.
„Види ли ово Бог?" — пита проту, а хоће да му одговори Бог.
„Бог све види."
„Што нам ово чини?"
„Слушај, Војине, зна ли твој слуга шта ћеш данас радити?"
„Како да зна и што да зна?"
„Доста, газда Војине, доста. Ја сам само Божији слуга. Али морам да
теби објашњавам шта Бог ради. И објаснио сам ти. А ти мисли шта сам ти
објаснио."
„Све ми је растурено!" — тргао се Војин.
„Имало, па се и растурило!" — рекао је прота Светозар: „Имаће и да се
скупи." И још додао: „Уосталом, Бог ником дужан не остаје."
Војин је занемео. Као заливен.
После је Неранџу Максимовић молио да му излије страву.
„Од кога?" — питала је.
„Од Бога." — одговорио је.
„Дођи, прото, да очиташ нашем брду!" — долазили су из Стојића.
 „Како брду да очитам?" — чудио се прота.
„Како знаш."
„Што да читам брду?"
„Да стане."
„Брду се не чита."
„Ако оде село, на твоју душу."
Било је и оних који су терали спрдњу са својом несрећом. Српска
посла:
„Крсти се, прото, земља се тресе."
„Ја га крстим а он прди!" — ни прота није српски остајао дужан.
Како су се патње увећавале и умножавале, прота Светозар, Божији
намесник, није их могао много ни ублажити, ни умањити. Тако се и његов
велики углед стао крњити.
Једни су говорили: „Боже, Боже, куд ће наше коже!" — и додавали: „И
праве муке пола ђаво носи." Други су мислили: „И ђаволу некад треба
запалити."
У свим овим несрећама нашла су се и деца. Она нису могла мимо њих.
Од деце се код Срба ништа не крије што ће доживети. То их је историја
научила. Приправљала их је на оно што ће их стићи. Десанку је ухватио
страх за оца јер је он свима уливао сигурност, па и деди, проти Светозару,
за кога је исто имала страх. Није оца питала што добри Бог кажњава Србе,
ако их он уопште кажњава за краља Александра и краљицу Драгу. Њој су
сваки краљ и краљица били увек из бајке баке Неранџе, па и ови, против
којих је и сама бака била кад није причала бајке. Остали су јој у бајци и кад
је појмила да су њихови дворани они који прогањају њеног чика Недељка
као комитског јатака.
Десанка је била сведок патњи и брига целе Бранковине, коју су
бринули њен отац Михаило и њен дед прота Светозар. И делила их по
својој патњи и своме узрасту више од одраслих.
Већ ју је болела дедова немоћ да утеши оне у патњи, али изненада
осионост паћеника да свог утешитеља покажу немоћним и што више унизе.
А онда се чу:
„Војска у Београду убила је краља Александра и краљицу Драгу." И чу
се:
„Краљ је мртав. Живео краљ!"
Нови краљ је био Петар Први Карађорђевић, чија је мајка била
кнегиња Персида, унука српског хајдучког војводе Јакова Ненадовића из
Бранковине. По њеној вољи, иако јој је син био и унук Карађорђев, Петра је
давне 1844. године крстио прота из Бранковине Данило Петровић, будући
отац Светозарев.
Како се то чу, тако стадоше кише и уставише се клизишта. Очас се
исуши зајезерено и подбарено и зароди се летина.
О Петрову дне те 1903. године, нови краљ Петар посла гласника са
кочијом да му доведе проту Светозара из Бранковине, да га он, по мајчином
завету, први исповеди и причести у светој земљи отаца његових, у коју се
вратио после скоро четири деценије изгнанства, једног такорећи целог
живота, да ослобођен сваког греха започне своју владавину за памћење.
„Србија је велика тајна" — рекао је на све ово са смешком учитељ
Михаило Максимовић.
О краљевој исповести и о гресима којих га је ослободио прота
Светозар је ћутао као заливен.
Али су сви у Бранковини знали како је њихов прота на једној паклици
краљу Петру нацртао план новог двора и да ће га краљ обавезно звати када
се дворска цокла буде постављала.
И стаде прота Светозар Петровић у нову славу у каквој до тада није
био, и почеше се куће по Бранковини обнављати по протиним цртежима на
празним дуванским паклицама, са новим цоклама, мереним равномерним
корацима његове унуке Десанке.
Како је већ научила да чита, Десанка је, идући за дедом по Бранковини
да премерава нове цокле и надгледа градњу нових кућа, стално носила
књигу. И док је чекала деду док се цокле не препочну, седела је по страни и
читала.
Тада су јој домаћице доносиле ушећерене уштипке, остајале уз њу док
их не поједе, причале са њом и заговарале је. Само да се не пречита код
њих. Ако се пречита, то може на њину душу.

 10.

„М ајко, ја бих хтела..." — Десанка је обилазила по летњој кухињи
око мајке, крај шпорета на коме је спремала ручак, све зајапурене од неке
вреле каше.
„Не може!" — отресла се Драгиња: „Мичи се отле!"
„Нисам рекла шта бих" — није се дала Десанка. „Свеједно, не може."
Драгиња је била љута са разлогом, али тај разлог није била Десанка.
Била је љута, јер јој се јутрошње млеко преобрцнуло зато што је пресолила
са данашњом грудом... Јер су сви кућни послови пали на њу ових дана,
пошто јој је свекрва Неранџа пошла у Ваљево, у госте, јер има и друге
унуке, а и њима је бака... Ручак јој заметан, а шивење је чека. Замолила је
сестру да децу поведе у поље до ручка. Једино је Десанку оставила да, као
најстарија, пази на пилад, да се јастреб не залети, и он у гнезду има мале. И
сад, уместо да пази на пилад, она се око ње ту мота по кухињи и снура јој
мисли шта ће пре.
„Не може!" — поновила је Драгиња.
„Шта не може?" — остајала је при своме Десанка.
„Не зановетај."
„Не зановетам, само хоћу да кажем...”
„Реци други пут!" — одсекла је Драгиња.
„Како други пут, кад ни први пут нисам рекла?" — чудила се Десанка.
„Макни ми се с очију!" — Драгињи је ово било превише.
„С ову или с ону страну?" — и Десанка се узјогунила.
„Слушај ти... Зановетај се са својим луткама... Изнела сам ти их већ на
басамке... И гледај да опет јастреб не понесе пиле јер ће нас белај понети...
Шта ћемо зимус јести..." — Драгиња је избацила Десанку из кухиње на
басамке, вукући је и одгурнувши.
Ставши укипљена на басамкама, па ни тамо ни вамо, Десанка је била
увређена. Ушла је мајци са љубављу да је пита, више не зна шта, сад јој је
љубав повређена. Да јој је сад ту бака Неранџа, да је утеши и схвати.
„Што си љута, Десанка?" — питала би је да је ту. Она би ћутала.
 „На кога си љута?" — питала би и претпостављала: „На мајку?... Онда
знаш и што."
„Не знам, јер ми није рекла" — открила би јој.
„Можда ни она не зна..." — заштитила би Неранџа снаху.
„Не могу јој ја бити крива за све.”
„Она то онако" — наставила би бака Неранџа да правда Драгињу.
„Али ја нисам онако.”
„Знам, срећо.”
„И нећу да будем онако.”
„Није јој лако."
„Ако њој није лако, не мора мени да буде тешко!" — прошмрцала би.
„Ти си јој најстарија" — тешила би је.
„Нећу да будем најстарија" — ту би се расплакала.
Бака Неранџа је била крилата бака. Имала је крило за све унуке.
„О томе ти не одлучујеш" — рекла би, примивши је у крило, да се
слатко исплаче: „То јој је кад крпи, а хоће да се крпеж не види."
У крилу баке Неранџе, нежно бискана, појмила би и мајчину љубав,
коју и љутњом показује. И примала би тако, као саму љубав, њене љутње у
шивењу, па било шила, парала — конце кварила. И бака је мајка која је
стекла стрпљење.
Десанка се спустила на басамке. Како сад да се исплаче кад крилата
бака није ту?
Осетила је топлину. Све већу. Одозго. Дигла је поглед. Сунце је било
скоро у зениту. Задржала је поглед у њега и помислила: Видело си!
Дан је постајао много светлији. Од светлости више није сунце видела.
Као да се небо светлошћу отворило, светлошћу која је била јача од сунца,
која је сунце заблеснула. Онда је из ње чула мушки глас којије рекао: „Ја
сам Бог."
Заљуљала се у светлости.
„Мајко, јеси ли чула..."
„Хвала Богу, опет зановеташ!" — чула је мајчин глас.
„Мајко, јеси ли чула... Бога?" — Десанка је била у кревету, са главом у
мокрим облогама.
„Како јој је?" — чула је глас оца Михаила.
„Шта се десило?" — чула је глас свога чике, учитеља Недељка.
„Добила је јаку сунчаницу... Још бунца, али даће Бог да све буде
добро" — мајка Драгиња јој је с љубављу мењала облоге на врелом челу.
„Мајко, јеси ли чула Бога?" — прошаптала је поново Десанка.
Драгиња је само захуктала, цедећи нове облоге.
 Десанка је већ добро знала да је мајчина љубав строга и суздржана. На
сву децу скоро равномерно распоређена. Једино строгости и суздржаности
нема кад је неко дете болесно. Зато је, лежећи, одлучила да јој не буде боље
док се бака Неранџа не врати из гостију са својом благошћу и мудром
љубављу пуном разумевања.

 11.

Школа је велика несаница, језа и трепет. Поготово за ђаке прваке,
пред дан првог поласка у школу, збуњене тајанственим осећајем да им се
нешто веома значајно, а још недокучиво мења у животу, и да више много
шта неће бити како је било.
То је у души осетила и Десанка Максимовић. Мада је рођена у згради
основне школе у Рабровици, а расла у новој школској згради у Бранковини
и била кћерка учитеља Михаила, који је поред тога био и управитељ школе.
Ако је ико од ђака, нарочито првака, могао да не стрепи, то је била она.
Прожимала ју је тајанствена зебња, иако је била већ описмењена и
пуна знања из свих разреда које је скупљала под прозорима учионица или
пред њиховим вратима, са увом на кључаоници.
Током лета пред овај полазак, често је улазила у сваки разред, али по
реду, и седала у њима у сваку скамију, спознавши и шта је на којој
написано.
Била је и мезимица учитеља првог и другог разреда Недељка Савића,
кога је звала чиком.
Ипак, ноћ пред полазак у школу, њеном кревету је било најтеже, као у
тетка Стевкиној загонетки: Терет носим целу ноћ, па једва чекам да сване
— да ми одлане. У силном превртању једва је заспала, а сам разданак је
дочекала на ногама, пробудивши баку Неранџу и мајку Драгињу да је за
школу што пре спреме, иако је до прозивке и почетка првих часова било
још доста времена јер су због ђака из удаљених заселака часови почињали у
девет сати.
А да она првог дана не дрежди пред школом, одлучено је да у школу
пође од куће деде Светозара.
„Јеси ли ми направила прав путић?" — питала је мајку.
„Какав путић?" — чудила се Драгиња.
„Посред главе, као што је стаза кроз траву."
„Мислиш, раздељак? Јесам."
„Јесам ли лепа, оче?" — упитала је лепо очешљана на две кике и
одевена у нову цицану хаљиницу, коју јој је мајка за тај дан сашила.
„Лепа си као уписана. У први разред!" — отац Михаило је пристао да
јој јутрос први буде огледало, не показујући онолико узбуђења колико га је
стварно обузимало: „Пази данас. Већ првог дана се стичу пријатељи за цело
школовање, а можда и за цео живот."
Почетак школске године узбуђује и учитеље и родитеље скоро колико
и ђаке. Михаило Максимовић је јутрос био узбуђени и учитељ и родитељ,
али му је достојанство управитеља школе налагало да то прикрије и учини
неприметним. Зато се машио џепног сата, протежући га докле сеже
сребрни ланац.
„Још два сата до почетка школе. Шта ћеш до тад тако лепа?" — упитао
је сг смешком, гледајући на отклопљени сат.
„Прво ћу се на бунару добро огледати, а онда..." — узвикнула је
Десанка.
„Над бунар се нећеш нагињати!" — претекао је Михаило Драгињу.
Знао је њене страхове.
„Над бунар се нећеш нагињати!" — мајка Драгиња се, уз све страхове
који су је обузимали, највише и сама плашила дубоког бунара, а на дечије
нагињање хватала се за косу.
„Добро. Идем да ме лепу виде деда Света, тетка Стевка и чика
Недељко!" — рекла је поскакујући.
„Стани!" — наредио јој је отац Михаило, одједном.
Стала је запрепашћено и уплашено. Није очекивала.
„Шта сам урадила?"
„Нема више чика Недељка."
„Како нема? Има га. Ено га у стану, у старој школи."
„Нема — рекао сам."
„Код кога ћу онда у школу?" — била је запрепашћена Десанка, не
схватајући шта је то оцу сад. Само је знала да се не шали.
„У школу ћеш код учитеља Недељка Савића."
„Па то је исто."
„Није исто."
„Јесте. Исто је чика Недељко и учитељ Недељко Савић."
„Није исто, од данас.”
„Зашто?"
„Зато што си ти од данас ђак."
„Ја сам иста" — замуцала је Десанка: „Само сам данас постала ђак."
„Он је исти, и ти си иста, а није исто. Данас ти је чика Недељко постао
учитељ... До данас он је теби био чика, а осталој деци учитељ."
 „Схватила сам. Сад сам и ја остало дете..."
„Добро" — прихватио је, са једва приметним смешком, Михаило: „Он
је и теби учитељ... И зваћеш га учитељу... И говорићеш му — Ви... И
обраћаћеш му се само кад ти дозволи и кад те пита. Разумеш ли..."
„Разумем. Треба да се у школи претварам..." — разумела је на свој
начин.
„Нећеш се у школи претварати" — поново је пре секао Михаило
Максимовић, не као отац већ као строги управитељ: „Он ће ти бити учитељ
и после школе. Стално и свуда."
„Хоће ли он мене исто волети?" — Десанка је била затечена.
„Волеће те, али неће показивати."
„Што неће?" — није умела да схвати. Хоће, а неће.
„Што треба да будеш једнака са другим ђацима и да он може да буде
подједнако правичан према свима."
„Зна ли то чика Недељко?"
„Чика Недељко не зна" — Михаило Максимовић је вратио сат у џеп:
„Али учитељ Недељко Савић то добро зна."
„И њему си наредио?" — згранула се Десанка.
„И њему сте наредили!" — исправила је Десанку мајка Драгиња:
„Мила, од данас ти је и отац — учитељ Михаило, свуда, сем овде у кући."
„Да оцу говорим — Ви, као и учитељу Недељку?"
„Јесте, само у школи и пред туђима..."
„А што њих двојица између себе не говоре — Ви?"
„Они су обојица учитељи."
„А деда?"
„Они деду обојица говоре — Ви “
„Хоће ли ми деда Света од сад бити само прота Светозар?"
„Он ће ти свуда остати само дед" — насмејао се отац Михаило и глас
му је добио нежну топлину.
„И не морам му говорити — Ви?"
„Не мораш, Десо" — отац је вртео главом: „Јеси ли схватила?"
„Схватила сам."
„Тако..." — помиловао ју је отац: „Па, да буде онако како Бог милује."
„Схватила сам" — сад се Десанка није дала: „Али тако Бог не милује."
„Шта? Ти знаш како Бог милује?" — смешкао се Михаило, срећан што
му је пао камен са срца: „Да чујем како..."
„Пред Богом смо сви једнаки. И сви се Богу једнако моле. Господе, дај
нам днес... А не: Господе, дајте нам днес..." — Десанка се смешкала:
„Молим, учитељу Михаило, Бог не иште да му људи говоре — Ви..."
 Десанка је прснула у праскав дечији смех — од кога су окна зазвонила.
А за њом су се насмејали и отац Михаило и мајка Драгиња, много
суздржаније.
Михаило Максимовић је погледао жену Драгињу и она је схватила да
треба да изађе.
Десанка је пошла за мајком.
„Ти остани!" — рекао јој је отац, показавши руком да стане испред
њега.
Он је седео, а она је стајала и гледали су се у очи.
„Десанка, не знам колико ћеш ме разумети, али ти ово морам рећи.
Тебе ће у школи волети. Боље да те воле што си више њихова, него
учитељева. А бићеш више њихова, колико више будеш своја.
Ти сада од свих знаш више, али се тиме не истичи да их не постидиш и
не понизиш. Ти си могла да знаш више, а они нису. У томе што знаш
задржи се и немој се стално јављати. Чекај да те учитељ пита. Подели са
њима своје знање. Подели са њима и њихово незнање. Тамо где се дели
срцем, добија се највећи део.
Поносим се твојим поласком у школу. То ти не морам понављати, као
што другима нећу показати."
Десанка је одједном ненадно загрлила и пољубила оца. И није се
питала да ли је урадила добро или је погрешила и, не уверивши се да јој је
све рекао што је хтео, истрчала напоље.
И у трчању се није уставила до деда Светозареве куће.
Кућа је опојно мирисала на јабуке које су се ољуштене, и у танким
кришкама нарезане, сушиле у венцима испод стреха, у септембарској
топлини, за зимска чашћавања.
И запахнута мирисом јабука, Десанка је осетила како је сад сва кућа
постала теткина, као што је доскора била сва дедина, док су се под стрехом
сушиле ниске листова дувана.
„Од малог сам прста тања, с дана у дан бивам мања" — тетка Стевка ју
је дочекала загонетком.
И поклонила јој је — оловку.
„Добро си дошла" — уштипнула је тетка Десанку: „У школу треба
однекуд поћи. Одавде је најбоље. Да пред школу дођеш, а не изађеш. Да не
сачекујеш први дан остале ђаке на школском прагу."
„Одавде је боље" — рекао је дед, прота Светозар, пустивши је прво да
му пољуби руку, а онда је изненада унуку струком босиока пошкропио
освештаном водицом: „Више је с Божијом помоћи."
„Оче, шта то радиш? То није обичај!" — тргла се Стевка.
 „Није обичај, али може помоћи" — благо се смешио прота Светозар:
„Штетити неће."
После је тетка Стевка, по обичају, за Десанком просула лонче неначете
воде.
„Да јој школа иде као вода!" — бајала је за њом.
Када је погледом испратила сестричину до уласка у школско двориште,
Стевка је ушла у кућу и села, да поседи неко време у миру, како би, према
веровању, и Десанка у школи била мирна и пажљива.
„Како добро почињемо ову школску годину, да је још боље завршимо!"
— пожелео је с прага школе Михаило Максимовић, после очитаног
Оченаша: „Да о Видовдану будете сви што виши, што се може измерити, и
са знањем које мора бити веће, веће него што се може измерити и оценити."
Међу ђацима разврстаним по двоје и по разредима, Десанка се све
време пропињала на прсте, не да види оца, него да се види да је његова
кћер. И да је он поносно види.
Ћаци су скоро сви знали ко је Десанка. Они старији су је познавали из
школског дворишта и радовали јој се, а прваци су је виђали кад је с дедом,
протом Светозаром, долазила њиховим кућама, у време свећења водице.
Она им је и онда и сада била страна. И онда и сада су јој завидели.
Прозвавши потом све ђаке прваке пред школом и помиловавши свако
прозвано дете по коси, показујући тако да ће их исто волети и према сваком
исто бити правичан, учитељ Недељко Савић их је увео у разред и
распоредио како да седе, спарујући их у процени на први поглед.
„Ви сте ми као да сам јабуку располовио" — близанце Лазиће оставио
је заједно: „Само да ми се Ненад чешља улево, а Предраг удесно. Морам
вас разликовати."
Десанку је спарио са девојчицом Спасенијом.
Спасенија је била танка и овисока девојчица зајапуреног лица и
повијене главе, завезане жутом марамом. Десанки је заличила на струк
сунцокрета и Спасенијин изглед ју је зарадовао, па је први час почела у
неочекиваној веселости. Што може, а не мора на добро изаћи.
„Да вам видим руке!" — затражио је учитељ Недељко Савић: „Кад год
шта будете хтели да питате или да одговорите... Морате дићи руку... Онда
устати и рећи: Молим, учитељу."
Ђаци су се размахивали рукама.
„Спустите своје руке на клупе!" — тражио је учитељ даље: „Дланови
надоле!"
„Молим, учитељу, треба ли да лупамо рукама о скамије?" — Десанка
се није уздржала. То јој се учинило мало као школски поступак.
 „Како да лупате?"
„Длановима..." — угризла се за језик и осетила се постиђеном што је
била непромишљена. Отац је био у праву.
„Како онда да вам прегледам руке?" — учитељ је кренуо између
скамија: „Прва лекција је: здравље. Само здрави добро уче... Од тога
почињемо... Да чујем, шта се каже за здравље."
Сви су ћутали, пребледели и на смрт уплашени, па је првог морао да
подигне.
„Кад неко кихне, онда му се каже: наздравље!" — рекао је први.
„Добро, да тебе чујем."
„И ја сам то чуо."
„А друго ништа ниси чуо?" — овога мора раздрмати: „Каже ли твој
отац шта о здрављу?"
„Кад пије ракију, он оном с ким пије каже: Здрав си. А онај му врати:
Од Бога ти здравље."
„Здравље јесте од Бога, али од ракије није."
Ђаци су се засмејали.
„Да ли је ко чуо да се каже: Здравље је највеће богатство?"
„Јесмо" — чуло се у глас.
„Тако, да знам да сте сви доручковали" — шалио се учитељ да их
ослободи: „Јесте ли чули како се вели: Чистоћа је пола здравља?"
„Чули смо!" — јекнула је учионица.
„То значи да, ако хоћемо бити здрави, ми морамо бити... Шта? Реци
ти!" — дигао је Десанку, крај које се затекао.
„Молим, учитељу, то значи да морамо бити богати" — дочекала је
прозвана.
„Како богати? Ваљда чисти?" — покушао је да јој помогне, уверен да
је опет била брзоплета.
„Чисто је пола, а богатство је цело" — није се дала прозвана.
Учитељ Недељко је био затечен, увалио се где није требало ни смело.
Како сад из овога да се он испетља?
Настао је тајац.
„Само што се то богатство осећа, а не броји" — и несвесна у шта га је
увалила, Десанка је спасила учитеља, на неки и њој непојмљив начин: „Оно
се осећа као здравље, а не броји као новци."
„Нас занима то пола здравља које је чистоћа, којом и другу половину
одржавамо" — учитељ Недељко је руком дао знак Десанки да седне,
подигавши истим махом Спасенију: „Чиме ми чистоћу одржавамо?"
„Молим, учитељу, ми чистоћу одржавамо прањем и умивањем" —
одговорила је Спасенија.
„Можемо ли се умити прљавих руку?"
„Не можемо!" — одговарао је уз Спасенију цео разред.
„Зато прво морамо опрати руке. То су и наши стари знали. Не каже
народ узалуд: Руку рука мије — образ обадвије" — учитељ Недељко је
кренуо да прегледа чистоћу руку: „Да видимо шта сте од куће донели —
црно под ноктима... Овде неће бити изговора да вам је луч догорео до
ноката... Млади сте да би вам се црнило живота под нокте увукло... Не сме
бити нимало, ни колико црно иза ноката... А камоли да се негује башта под
ноктима... Коме ли су нокти да би орати могао?"
Учитељ је застајао испред ђака које је ваљало опоменути, али им ни
реч прекора није рекао. Ово је први пут. Прекореваће их други пут. Они су
црвенели, и гледали га захвално.
„Тачно је да туђе руке свраб не чешу... Кад су чисте руке и нокти
подрезани, нема ни свраба ни чешања..."
Ђаци су се радовали оном што им је говорио, што су већ слушали.
Можда школа и није тако страшна колико су их њоме плашили.
„Немојте да мислите на оно: Ваљаће сврабљивој гузици нокти."
Разред се зацерекао.
„Хоћу само нокте и месо! Нећу ништа као на нокту!"
Код девојчица су руке биле видно чистије и све уредније, ако данас не
куди, неће ни хвалити. Код дечака је преовладавао немар и скоро сви су
имали прсте обојене кором првих ораха, од којих се доста и под нокте
увукло.
„Певају ли ваши старији у кући уз гусле?"
„Певају!" — огласио се разред.
„А и ви већ умете да запевате?" — тражио је оно што знају.
„Умемо."
„Има ли оних којима не певају и који сам не пева?"
„Молим, учитељу" — огласио се један тужан гласак: „мени не певају и
ја не певам."
„Немате гусле?" — зачудио се. Био је уверен да у Бранковини нема
куће а да у њој нема гусала. Пошао је према гласу.
„Имамо гусле" — одговорио је гласак: „Али су и оне са свима нама у
жалости за покојним стрицем."
Учитељ Недељко Савић је застао поред дечака сетног гласа. Поћутао је
и помиловао га по глави.
„Нема много доброг певања уз гусле, а да се не запева о хајдуцима... А
мало је песама о хајдуцима које нису о Старини Новаку, о Дели-Радивоју о
детету Грујици" — и као избегник из Босне, учитељ Недељко се држао
своје Романије и њених хајдука, па им и у причању јатаковао: „Али од свих
песама најславнија је она о Малом Радојици, у којој се пева о хајдучкој
довитљивости и издржљивости. Причам вам оно што сви знате — како су
Турци ухватили Малог Радојицу и бацили га у тамницу, у којој се учинио
умрлим и намислио да тако побегне... Турци су у његову смрт посумњали и
стали да га проверавају... Како су то Турци најстрашније проверавали да ли
је Мали Радојица мртав?"
Израстао је одједном честар руку.
Он је дигао првог ђака до кога је дошао.
„Молим, учитељу, Турци су му забијали клинце под нокте да га гадно
заболи."
„Зашто мислиш да је то најстрашније, да гадно боли?"
„Знам. Кад у кућу уносим исцепана дрва, па ми се љуска забоде под
нокат, онда ми севне до зеница!" — одговору се ништа није могло
замерити.
„Шта ти мислиш?" — дигао је другог дечака: „Када су Турци Малом
Радојици забијали клинце под нокте, да ли су њему били нокти
неподрезани, да ли је под њима било доста црног и да ли су му прсти били
умазани ораховом љуском?"
Разред се засмејао, потихо, само кикотом, са погледима на прсте
обореним.
„Мали Радојица то није имао" — био је изричит: „Јер би онда он морао
да се стиди пред Турцима, па би они приметили да није мртав, већ да се
тако прави и црвени."
Разред се зацерекао. Учитељ Недељко се с муком и сам од смеха
суздржавао.
„Добро, седи!" — мислио је да ће разред смирити тиме што је строжим
погледом дигао оног што се најгласније смејао: „Какву ми поуку можемо из
тога извући?"
„Молим, учитељу, ми из тога никакву поуку не можемо извући!" —
испалио је ђак одговор, као да је само то питање чекао: „Ама, баш
никакву!"
„Како не можемо?!" — чудио се сад учитељ: „Размисли добро."
„Нема ту шта да се мисли" — ђак је имао своју мисао и држао се ње:
„Не можемо, јер у Србији нема више Турака... Нестали су!"
„Али није нестао стид!" — учитељ Недељко је пресекао сваки даљи
могући смех: „Уосталом, ни за муке није требало имати црно под ноктима,
а камоли за школу. Нећу да се стидите. Школа је за понос, не за стид. Зато
хоћу да ми сваког дана у школу долазите чистих руку, подрезаних ноктију,
умивеног лица, измивене косе и густим чешљем ишчешљани, у чистим
кошуљама... Нек су и окрпљене — али чисте... И пред свима постидећу
свакога ко ми такав не дође. Нема изговора кад догори луч до нокта. Је ли
јасно?"
„Јасно је!" — узвратили су у једноме гласу.
„Десанка!"
„Молим, учитељу, и мени је јасно!" — скочила је скоро препаднута.
„Ти ћеш бити разредна хигијеничарка...”
„Молим, учитељу, бићу."
„... И свакога дана ћеш им пре мене свима прегледати руке... прво
дланове, па надланице... Коме не буду чисте — трк на прање!..."
„Молим, учитељу, биће."
„Ти знаш где стоје и школске маказе за нокте."
„Молим, учитељу, знам. Тамо где су и шљиварске" — мислила је на
маказе којима је њен отац секао калемове.
„Немој да их помешаш. Хоћу све прсте у разреду!" — нашалио се, али
је и опоменуо: „Немој да им гледаш кроз прсте јер ћу онда тебе постидети.
Кад већ стојиш, дај нам још одрецитуј ону песмицу о купању, дивну и
поучну, из Невена чика Јове Змаја..."
Десанка је изашла из клупе, окренула се разреду и понето стала да
рецитује о дивоти купања, о води која није скупа, а спира прљавштину и
нечистоће, које опет привлаче рђу и болест.
Док је рецитовала, шарала је погледом по осталим ђацима. Тако је
видела како је гледају. Гледали су је једни завидно, други са одбијањем, а
понеки и сажаљиво. Осетила је да је пред неким, и њој невидљивим, зидом.
Осетила је неку језу и била спремна да заплаче. Хоће ли јој опростити што
она толико зна колико они не знају.
„Реци нам још ко је чика Јова Змај?" — учитељу није промакло како је
разред гледа.
„Он је наш први песник за децу и хигијеничар свих школа" — рекла је,
скупљајући уста да не заплаче.
Први дан у школи за прваке је први дан у коме се мења њихов живот.
Први дан је дан у коме се само учи да се долази у школу и какав се долази у
њу. Тако је сматрао и учитељ Недељко Савић, па је тако и завршио први
школски дан.


„Толико, за данас. Први дан у школи је празник вашег живота. Сада се
лепо у дворишту школе у игри упознајте и крените после у миру кући. Кога
сретнете, назовите му Бога. Нек се види ко је ђак... Ево вам и чика Јове за
успут" — испратио их је рецитовањем, првог дана рецитује учитељ,
осталих ће они:

Хајд'мо децо на играње
у зелени луг!
Играње је наше знање
а младост нам друг.
Док будемо мало већи
него што смо сад,
онда ћемо друго рећи:
Хајд'мо сви на рад.
Играње је наше знање,
а младост нам друг,
хајд'мо децо
на играње у зелени луг.

Прваци су мирно и опрезно излазили из разреда, као да им се нешто
изненада може десити.
Тако је првог дана. А већ сутра ће јурнути једни преко других, мислио
је учитељ Недељко Савић. Нешто му је говорило да нешто око Десанке није
у реду и да ће се нешто неочекивано са њом десити. Кад би знао шта,
спречио би. Видео је само да је гледају подозриво, испод ока. Ипак, мора
међу њих.
И нашла се међу њима.
Дечаци прваци су, одједном, као по договору, опколили Десанку,
направивши круг из кога није могла.
Ништа јој нису говорили. Вероватно нису знали ни шта. А и она је
остала без гласа.
Бесно је покушавала да изађе, а само се од њих, преко круга одбијала,
остајући у њему.
Једино кад се сударала са дераном Младеном Стојићем, он би
процедио претећим шапатом:
„Чистуница-јогуница!"
Онда је учитељ Недељко изашао из школе. И круг се распустио. Као да
га није било.
Дечаци су се правили невешти, али им се известан страх на лицима
очитавао: хоће ли сад Десанка кренути ка учитељу да их тужи?
Измакавши се из круга, Десанка је застала, свесна измењене ситуације,
и продорним погледом одмерила сваког дечака из круга, као да им је хтела
рећи: гледајте шта ћу да урадим.
Потом није пошла према учитељу, већ у учитељски део дворишта, где
се на трави белела гомила чистог рубља, које су њена мајка Драгиња и бака
Неранџа скидале са ужета.
Дошавши до скинутог рубља, Десанка је нагазила на гомилу и стала да
скаче по њему, окренувши се лицем према дворишту и првацима, који су
сви гледали према њој.
„Шта радиш?" — цикнула је запрепашћена Драгиња Максимовић:
„Јеси ли полудела?"
„Видиш да су је спопали бесови!" — приметила је Неранџа и сама
запрепашћена: „Нешто ју је повредило..."
„Сад ћу ја да истерам бесове из ње!" — рекла је Драгиња, кренувши за
Десанком, која је замакла у стан.
„Нека. Драгиња, ја ћу то..." — рекао је учитељ Недељко Савић, журно
је пресревши.
„Нема нека!... Видиш шта ми је урадила... Сад ћу ја њу, да ти у клупу
седам дана не може сести..."
„Пусти, ја ћу" — није је пуштао: „Она је данас мој ђак... А још их
нисам пустио кући" — а онда је прошаптао: „Можда сам ја за ово крив."
„Побишти је по коси" — рекла је Неранџа Максимовић, док се с њом
разминуо: „То је смирује."
Учитељ Недељко је Десанку затекао склупчану на кревету како јеца.
„Идемо, Десанка" — помиловао ју је по коси.
„Нећу пред њих, учитељу!" — миловање по коси ју је увек смиривало.
„Идемо, куда идемо скоро сваког дана" — наставио је да јој глади косу.
„Али ово није сваки дан. Данас сам пошла у школу."
„Свеједно, идемо у шетњу.”
„Морам питати оца или мајку... А не смем!”
„Ниси их до сада питала кад идеш са мном" — зачудио се.
„До сада си ми био чика Недељко, а од сада сте нам учитељ Савић.”



 12.

Јуче поруге, данас понуде. Сутрадан су Десанки сви ђаци њеног
разреда донели по јабуку.
Била је то понуда за опроштај.
Била је затечена. Прву јабуку јој је пружила Спасенија и није могла ни
помислити да је одбије.
Остали су се за њом поредали.
Прилазили су јој обореног погледа и пружене руке са јабуком. Поглед
би дигли тек кад би примила јабуку. Синула би захвалност.
„Шта је ово?" — Десанка се правила да не схвата.
Гледала их је у руке којима су јој пружали јабуке. Биле су чисте. Имали
су подрезане нокте.
„И ти си наша" — Спасенија је прва дала јабуку и прва проговорила.
„А чија бих била?" — запањила се.
„Мислили смо да си само учитељска."
„Јесам учитељска."
„Али си и наша."
„Како ваша?"
„Тако. Иста."
Близанци су се само раздељком разликовали, али су им јабуке биле
исте.
Мора да се један у другог огледају — помислила је Десанка.
„Ова је доцкан сазрела, дуго ће ти стајати" — онај деран Младен
Стојкћ донео јој је највећу — кожару:
„Мислили смо да ти идеш само на чезама, а ми сви остали на ногама."
„Виђали сте ме с дедом?"
„Јок. Виђали смо те са протом."
„Зар прота не може бити деда?"
„Можда може, али кад видиш проту, не видиш деду."
„Мој деда је мој деда за целу Бранковину."
„За нас је он прота целе Бранковине!"
 „Онда му је цела Бранковина порта!" — пристала је Десанка, а онда га
је зачикнула: „Хајде, реци брзо: Прота прође портом — портин прота,
протина порта..."
Покушао је и заплео се.
Разредом се захорио кикот олакшања и помирења.
Потом су сви углас покушавали да збрзавају:
„Прота прође портом..."
„Порта прође протом..."
„Портин прота..."
„Протина порта..."
„Портина прота..."
„Прота протрча портом..."
„Прасе потрча портом, протера га прота..."
„Пази прота порту, да је прасе не прорије."
Када је у разред ушао учитељ Недељко Савић, запахнуо га је мирис
јабука, којима је био затрпан његов сто.
„Чије су ово јабуке?" — упитао је, а при том помислио како јабукама
мирише дечија душа у Србији.
„Наше" — одговорила је Десанка, несебично, решена да добијене
јабуке подели.
„Помешали сте их. Знате ли која је чија?" — учитељ Недељко се
правио озбиљним.
„Појешћемо их помешане" — рекла је Десанка, која је отад бивала све
више њихова, а све мање учитељска.

 13.

У очеву собу, која је одвајала учитељски стан од школе, која је била и
управитељска соба, Десанка је улазила различито, или као кћерка или као
ученица. Све више као ученица и све ређе као кћерка.
Скоро да јој је као ученици и отац постајао некако даљи, управитељ
више, бар у дан, док је школско време. Тек увече би је помиловао, затичући
је или над задацима за кухињским столом, или на прагу стана, где при
задњој светлости дана чита неку књигу, кришом смотрећи наслов књиге и
срећан што је књиге тако обузимају. Нису јој залуд наменили сва кола
Српске књижевне задруге, набављена од оснутка.
Како је сад ушла у очеву собу, једва направивши два-три корака, одмах
се укопала. Ни макац. Ни напред, ни назад. Ни тамо, ни вамо.
Изгледало је да је отац Михаило и не примећује. Писао је неком писмо.
Ипак, смотрио ју је крајичком ока.
Десанка се снебивала. Хтела је нешто. Сигурно зна шта, а не зна како.
Хоће ли проговорити?
„Шта ти је, Десанка?" — није дизао поглед са писма, једва да је у
писању застао.
„Ништа" — процедила је.
„Баш ништа?"
„Ништа" — поновила је, скупљајући снагу да истрчи.
„Добро" — Михаило ју је погледао топло, као да погађа њене намере:
„А шта је то ништа?"
„Тако..." — уставио ју је и поколебао: „Ништа!"
„Реци, тако..." — рекао је брижно: „Шта је ништа?"
„Оче, да ти прочитам песму..."
„Песму?" — предосетио је да је пропевала: „Чију?"
„Шта чију?" — збунила се.
„Хоћу... Чија је песма?”
„Наша" — рекла је из даха.
„Чија — наша?" — значи, пропевала је. Сад га уводи у заверу.
 „Спасенијина."
„Спасенијина?" — упитао је сумњичаво.
„Спасенијина!" — скоро ју је збунио.
„Она не зна да пише песме!" — рекао је сигурно, као да то зна. Терао
ју је да се открије.
„Али ја знам" — збунила се и открила: „Па сам јој је ја написала."
„Добро" — чекао је то и за трен показао колико је задовољан
откривеним. Само трен.
Иако је открио шта је мислио, чему се надао и шта је очекивао,
Михаило Максимовић је осетио и да је затечен тиме што хоће да му прву
песму прочита. Ко зна каква је песма? Прва је. Може бити као са првим
мачићима. Ако му је прочита, мораће да јој каже шта мисли. Стварно, јер ту
два мишљења нема. Ако није добра, не може јој то рећи. Ако је добра, не
сме је хвалити. Опет, милило му се што је пропевала и било му је драго што
хоће да му је прочита. Открива му прву тајну.
„Је ли ти учитељ Недељко видео песму?" — спасоносно му је синуло.
„Стидела сам се да му је кажем" — Десанка се јапурила као јоргован у
цвету.
„Немој мени да је читаш док је своме учитељу не кажеш... Да се не
увреди... Он ће ти рећи како да наставиш... Зато ти је учитељ.." — заћутао
је да се сад он не открије.
Спасао се Михаило Максимовић да не буде први критичар који ће први
дати суд кћерки која је написала прву песму. А у души се надао да у песми
има дара и са слутњом се радовао.
Откад се описменила, она је прва листала тек пристигле бројеве
Босанске виле и Самоуправе, тражећи његове дописе и понеку песму, а
сваки од тек пристиглих Невена, Зорице и Младе Србадије могла је већ
трећи дан напамет поновити.
У тим приликама Михаило је ослушкивао са поносом како се Десанка
хвалише укућанима да је оца прочитала.
Пропеваће. Више је она на њега него синови.
„Бако, ево тебе!" — рекла је једном Десанка, потурајући примерак
Самоуправе својој баки Неранџи, Михаиловој мајци, и показујући песму
Стара мајка.
„Откуд, срећо, ја?" — питала је Неранџа, очекујући од унуке неку
драгу смицалицу.
Смицалице није било.
„Ево те у песми, а и у цртежу" — показивала је Десанка: „Ево, ту пише
Стара мајка."
„Много је старих мајки... Ко зна чија је то стара мајка..." — Неранџа је
погледала цртеж.
„Мајка Матије, Љубомира и Михаила Максимовића" — није се
предавала Десанка.
„Ја јесам њихова мајка... Откуд ти сам то ја... Видиш, ни принети..."
„Ако ниси добро нацртана..."
„Којешта..."
„У песми си баш пресликана... Ево, слушај:

Истинска је прича, то ће свако знати,
Живела три брата и са њима мати.
Живели су тако, задовољни били,
Из једног суда и јели и пили...

„Каква је то песма?" — прекинула је читање Неранџа.
„Написао ју је неки Михаило Максимовић у Бранковини."
„Није мислио на мене, иначе би у песми била Ангелина."
„Зар се тетка Инга није удала пре него што сте остали сироти, кад ти је
муж умро?" — Десанка је на све мислила.
„Што га мужаш, то ти је дед" — љутнула се Неранџа више на себе.
Што је испала заборавна.
„Био би ми дед, да је још жив имао унуку!"
„Унука си му."
„Како да му будем унука, кад је умро много пре мог рођења."
„Да је био жив, претурио би кафану од радости" рекла је Неранџа и
додала: „Кафана му је дошла главе, а да не поживи и не дочека те."
На томе се завршило између њих две.
„Слушај, Мико, какве то песме о нама пишеш и у труковање дајеш?"
— рекла је после Неранџа Михаилу.
„Видела си песму, мајко?”
„Видела сам."
„Нешто није у реду, мајко?”
„Опевао си нас сироте.”
„Али дирљиво, мајко."
„Ако ме још будеш певао, реци ми прво... Да се не срамотим пред
унуцима."
Није појмио да ли му је мајка задовољна песмом. Изгледа да се
стидела њихове негдашње сиротиње, а није ни то рекла. Од тада је сваку
нову песму чешће одлагао написану, а само је ретке слао за објављивање.
Сад му је Десанка пропевала. Ако га опева, хоће ли бити задовољан?
Обузела га је благост, која се у неком смешку оцртавала.
Десанка је излазила како је и ушла, једва правећи кораке, са освртом.
„Што ми се смејеш, оче?" — усудила се да упита пред вратима.
„Не смејем ти се, кћери. Можда ти се радујем."
„Мислила сам. Тако ме гледаш."
„Како те гледам, кћери?"
„Не знам. Тако, другим очима."
„Видим ловца."
„Не схватам, оче."
„И не треба... Од сад ћеш бити ловац срца свога.”
„Идем, оче."
„Иди само пред собом" — прошаптао је кад је затворила врата.
Сутрадан се учитељ Михаило затворио у школској радионици да га
Десанка не види, и почео да јој прави сто за писање.
„Могу ли ти ја помоћи?" — понудио се учитељ Недељко.
„Не можеш. Морам га направити сам, како сам га замислио."
„Биће то најлепши сто у Бранковини.”
„Неће."
„Шалиш се? У Бранковини нема столова за писање."
„Знам, али ја овај правим са сувише љубави."

 14.

Михаило Максимовић, учитељ и управник школе у Бранковини,
добио је премештај. Добио гаје за награду и премештен је у Ваљево.
Ако су га министри просвете у време краља Обреновића премештали
више пута по незаслуженој казни, сада га је, у трећој години краљевања
Петра Карађорђевића, министар просвете Љубомир Стојановић преместио
по заслузи. Понајвише зато што је проучавао и поправљао народни живот и
што је у Бранковини подигао достојан споменик песнику Љубомиру
Ненадовићу, сину проте Матије. У народу вољеном чика Љуби, Михаило је
за споменик спевао и епитаф:

Сећате се ко ту лежи,
Кад ограђен гроб му блиста
Ова груда... Не, не, није
Него бисер зрна чиста:
Српске деце то је дар,
Српској песми на олтар,
Тиме љубе свога чику
Тим бележе гроб песнику...

Кад учитељ добије премештај, онда премештај добија и његова
породица. И кад се премештај прима као награда, он се прима са стрепњом
са којом треба нови живот препочети.
Михаило је као награду добио премештај у Ваљево, у коме његова
бројна породица неће имати много чега од оног што је у Бранковини имала.
Тако је Десанка очев премештај примала као незаслужену казну, јер
све вредно што је имала у Бранковини у Ваљево не може преселити. А
опет, очевом премештају као награди и она се са свима морала радовати.
Своје ђаке, међу којима је сада била и Десанка, Михаило Максимовић
је повео на Блузоњски вис, који прота Матија у својим Мемоарима зове
Бранковиначки вис. Хтео је да тако памте његов последњи час — час
земљописа, да им на том вису закључи оцене и да то буде његов учитељски
опроштај од Бранковине.
Повео је ђаке у рано јутро, док је Бранковина још у измаглици, да буду
већ на вису у часу кад се измаглица дигне. Хтео је, као чаробњак који диже
плашт са нечег чудесног што ће све задивити, да им покаже Србију у часу
кад се видик над њом отвара.
Михаило је журио стазом, а сада се пред ђацима устремио ка висини
сред питоме Бранковине.
Ђаци су га једва сустизали, потрчкавајући узбрдо, не стижући ни да
честито зажагоре по природи својој.
Једва да су на вису предахнули, кад се видик отворио.
Како се видик отворио, тако је учитељ Михаило, испруживши руку
више него је икад морао, описивао круг од Медведника до Авале и од
Авале до Медведника. Као да је хтео да му цела Србија у томе часу буде
под руком.
„Видите Медведник сури, видите Авалу плаву."
Вратио им се одјек.
„Медведник сури... Авала плава..."
„Гледајте долине Колубаре, како још спавају... И природа зна да буде
сањива... Зато је, као деца, најлепша кад се буди... Гледајте како нестаје
дремеж, како се са маглом повлачи преко ливада и њива... Гледајте на север
како се сребри широка трака Саве... Гледајте велике гране река, са
гранчицама притока, што сеу њу сливају..."
Учитељ Михаило је желео да се у највећи шестар претвори, који ће
највећи обим досећи. И успевао је.
„Преко су плодне равнице Срема, а у обрису Фрушке горе сраста са
хоризонтом, расплињава се у њему... А сад, овамо од Авале, гледајте како
по видику, као дивовске камиле, каскају планине једна за другом... Иза су
Венчац и Букуља, па Рудник... Ено Маљена, провирују за њим Овчар и
Каблар... Сад је Повлен ту... И ево, наш сури и грбави Медведник, од кога
смо пошли..."
Медведник се, чинило се Десанки, сасвим приближио. Већ је под
руком њеног оца. Можда га и под пазухо узме.
„А иза Медведника, хучи крива Дрина... Племенита међа између Босне
и Србије, како је то још Карађорђе рекао да Филип Вишњић спева... Е, па
Дрина више неће бити крива, кад потече посред српске земље... И за то ваш
нараштај расте... И за то вас народ диже... И за то вас ми, ваши учитељи,
спремамо!..."
 Десанка је гледала оца у чуду, уверена да је проговорио не само гласом
него и рукама, погледом и ликом. Чело му је сијало као да су му мисли од
пламена.
Боже, да се не прекали? — помислила је и прошаптала: „Обасјан је
сунцем као буктиња у вису!"
Учитељ Михаило је раширио обе руке и ђацима се учини да је, са оним
мало спуштеним раменом, заличио на орла кога су смотрили да кружи у
висини, показујући да је ово видокруг његов. И помислише како би и њихов
учитељ могао да узлети.
„Овај, највиши врх Бранковине, за вас је сада виши!" — глас учитеља
био је топао а речи као за празник: „Кад вам у животу буде тешко, попните
се овамо и ова лепота ће вас повратити... Ако нашем народу буде тешко,
окупите се овде... Овде је прота Матија окупио све највиђеније људе и
развио устаничку заставу... Кад се овде окупите, казаће вам се шта вам ваља
чинити..."
Учитељу Михаилу се учинило да је све рекао и спустио је руке да
одахне душом, рекавши још: „Са овог виса срећан је поглед, јер се са њега,
овако облог, нико не може у амбис бацити."
„Ено моје куће" — казала је Спасенија Десанки, показујући: „Видиш,
она у страни са подрумом, мерила си јој цоклу."
„Ено и моје куће!"
„Види мој воћњак!"
„На мојој ливади су већ краве!"
„... и моје овце!"
„... али се не виде!"
„... свеједно, тамо су!"
„Одавде се једино не види" — заустила је Десанка — „оно што у овом
часу у Бранковини расте."
„Није тачно!" — успротивио се грлати Младен Стојић. „Ја ћу сада
видети шта пред мојом кућом расте!... Ако уопште видим кућу!"
С виса се проломио млади продорни и звонки смех, коме се и ехо
врати. Ђаци се разграјаше.
А из шуме, што се уз вис пела, дигоше се венци птица, сваке у јату за
себе.

 15.

Бели мантил се дуго приближавао закључаној ка- пији Војне болнице.
У мантилу је била крупна млада жена. Застала је на неколико метара пред
капијом. Такви су прописи, очито.
„Измакните се још, госпођице" — рекла је строго.
„Преклињем Вас, докторко. Како ми је отац?" — завапила је измичући
се.
„Нисам докторка... Ја сам добровољна болничарка... Сестра Надежда
Петровић. Ко је Ваш отац, госпођице?"
„Михаило Максимовић, учитељ ваљевски, негдашњи учитељ у
Бранковини."
„Песник Мико..."
„Јесте, песник Мико..."
„Ви сте госпођица Десанка?"
„Јесам" — одговорила је усхићено: „Сестро, како ми је оцу?... Мора да
је добро... Знао је да ћу ја прва доћи?"
„Знао је... причао је наизуст све што жели да вам свима поручи, као да
је осећао да ће брзо свест да изгуби..."
„Сестро, вратиће му се свест?" — зацептала је Десанка.
„Ако буде Божија воља."
„Биће, сестро... Он никад није псовао Бога..."
„Лекари и ми чинимо што можемо, док можемо..."
„О, Боже! Сестро, шта нам је поручио?"
„Да чувате стреху... И да чувате кућни праг... Да се не заборавите и
када одете преко кућног прага. Да останете заједно када се пође на славу и
у сватове и на опасан пут..."
„Сестро, то је аманет" — Десанка се заљуљала.
„Заклео ме је да Вам то кажем" — Надежда Петровић се с муком
суздржавала: „Од осморо деце, Ви ћете то на ногама поднети, рече —
најстарији сте..."
„И јесам... Поднећу" — подигла је главу Десанка.
 „Заветовао Вас је да га мртвог не целивате јер се целивањем можете
заразити... Из истог разлога је рекао да га ни у затвореном сандуку у кућу
не уносите, а камоли да сандук целивате..."
„Морамо бдети..."
„Рекао је да бдите над столом за којим вас је хлебом хранио... Да вас
хлеб чува и сачува, благословен је... И рекао је да идете на раздаљини иза
кола која ће вући његов сандук јер ће испред ићи његова душа... И све вас је
благословио да живите у слободној земљи... Рече: Моја земља пропасти
неће, а у њој ни моја деца..."
„О, Боже, молим те..." — Десанка је одједном клекла и кренула да
пољуби земљу.
„Станите! Не љубите ту земљу!" — крикнула је Надежда Петровић:
„Љубите земљу у Бранковини где је чиста..."
„О, Боже, молим Ти се..."
„Госпођице, госпођице, устаните! Не можете ту клечати!" — Надежда
се прибрала и устрожила: „Господ ће учинити што је у његовој моћи..."
„Сестро Надежда, реците Ви моме оцу да не сме да умре... Ја ћу доћи
да га негујем..."
„Знао је да ће Вам и то пасти на памет... И заклео Вас да то не радите,
већ да живите за браћу и сестре..."
„Реците му да не сме да умре..." — Десанка је била у бесу: „Да му не
пада на памет... Ако ми то уради — ја ћу га у срцу оживети..."
Надежди су засузиле очи и оборила је поглед.
„Како то Ви не можете да се заразите?" — прибрала се Десанка.
„Могу" — одговорила је Надежда сувих уста: „Само, ја сам жртвеница
народа нашег... А ако се и ја заразим па умрем, госпођице, што ће се чути...
Ви моме брату, Растку Петровићу, и мојим сестрама откријте ту своју лепу
тајну... Нека ме у срцу свако оживи..."
„Како ћу препознати Вашег брата Растка?"
„И он је песник... Сунце му излази на грудима и сестре обасјава... Наћи
ћете их Ви... Србија је велика тајна..."
„Знам, то су биле последње речи мога оца... А Вама је глава лепи цвет
сунцокрета, ако Вам досад нису рекли.”

КРАЈ


Obrada: Disco Ninja

ПИСАЛИ СУ О РОМАНУ
ГОСПОЂИЦА ДЕСАНКА

 РОМАН КОЈИ ВРАЋА ВЕРУ И
НАДУ У СВОЈ НАРОД

Блажени срца чиста
ма какву им задали рану
махнуће руком само
Господа они виде
пре него што пред њега стану.
Десанка Максимовић — Блаженства

Српски писац Милован Витезовић, познат по много чему вредном, а
нарочито драг онима који имају децу или се децом баве, подухватио се да
још једном проговори о деци и детињству, овога пута да напише
романсирану биографију, и то из детињства Десанке Максимовић. Овај
„Роман о детињству", како гласи поднаслов Витезовићеве књиге, у пуном
наслову гласи Госпођица Десанка.
Откуд је дете — Десанка госпођица? У једном нашем Речнику српског
језика (др Милоша Московљевића), госпођица је „титула из уљудности за
девојку, обично из вишег слоја". Нека нам остане тај наслов Госпођица
Десанка, иако Милован Витезовић нити је Десанку назвао госпођицом из
уљудности, нити је она потекла из вишег слоја. Или? Ако је виши слој у
народу и међу школованим људима, аристократија духа, онда је и Десанка
Максимовић потекла из вишег слоја.
Досадашње објављене књиге Милована Витезовића, из разних области
културе, читају се лако, са природно одржаном пажњом, али и са
унутарњим задовољством читаоца који као да се облагорођује читајући
Витезовићеве књиге.
Ова књига о детињству Десанке Максимовић не само да је задржала
све познате квалитете доброг писца Милована Витезовића већ их је и
превазишла. У чему то? У тачном познавању карактера српског народа, са
свима његовим добрим и лошим особинама, али онда и добро процењеном,
духовном настројеношћу Бранковине и њених најплеменитијих
представника из породице Матије Ненадовића.
Десанка Максимовић је одрастала, као што знамо, у патријархалној
српској кући, између оца учитеља и деде свештеника, али и између
разборитих и бистрих жена, мајке и бабе. Срећно је било оно српско село
кроз векове, и поред турске владавине, када су учитељ и свештеник (некад
и лекар у селу) били у „једномислију", а тако је било у Бранковини, па је
цела Бранковина и њена околина дисала једнодушно. У таквој слози
српског народа са његовим заступницима и пред Богом (свештеником,
протом Светозаром) и пред народом и нацијом (учитељ Михаило, Десанкин
отац), расла је и брзо сазревала дете — Десанка. Да ли је она уопште била
дете, или је већ из најранијег детињства показивала знаке преране
зрелости? Оваква зрелост не мора увек да одведе младог човека животној
срећи, напротив. Али Десанкина зрелост имала је један драгоцени, редак
квалитет — био је то песнички таленат. Патријархална Бранковина с краја
19. и почетком 20. века, и богомдана муза Десанкина, били су довољни да
српски народ заувек заволи Десанку Максимовић. У старој грчкој
митологији било је девет муза (муза лирског, па епског песништва, муза
љубавне поезије итд.). У Десанкиној личности као да је отелотворено свих
девет муза јер је Десанка постала блиска и мила и другим народима света,
осим српског, пре свега словенским народима.
Али да не славимо даље Десанку Максимовић или Милована
Витезовића, који се усудио да пише о Десанкином детињству. Да ли је
збиља тако било Десанкино детињство? Не заборавимо да Витезовић пише
у поднаслову књиге: роман о детињству. Романи, махом, описују један
главни догађај или једно главно лице. У Витезовићевом роману о
Десанкином детињству, приказани су и догађаји, али пре свега главно лице.
Међу разноврсним догађајима којима обилује свако и мало место у Србији,
налазим да је у Витезовићевом роману веома успешно описан земљотрес у
Бранковини који (као и свака природна катастрофа) изазива (и данас)
панику, а онда и неумитна питања: Зашто, Боже, да ли је то казна Божија, да
ли је то крај света, апокалипса? Дете — Десанка, заједно са паметним оцем
(који даје праве савете свештенику, своме тасту), умирује народ јединим
истинитим речима: „Бако, то није смак света. То је наш земљотрес."
(подвукао В. Ј.)
Није ли можда сувишно када опет питам: Да ли је све тако било са
дететом — Десанком како нам је Ми лован Витезовић поетски приказао?
Није ли он идеализовао Десанкино детињство, можда и своје? Нека је и
тако јер, познајући Десанку Максимовић као удату жену, као песника и
природе и православља (српског, народног православља, из њених бројних
духовних песама скупљених у збирку Духовни завичај, Бранковина, 1993),
као песникињу која је у сваком тренутку свога дугог живота сведочила
собом све што је у себи носила (Бога, природу и свој народ) — зашто да не
претпоставимо да је и њено детињство протекло, више или мање, онако
како нам га је Милован Витезовић показао у књизи Госпођица Десанка.
Треба ли још рећи да се књига Милована Витезовића чита као
најузбудљивији роман, који нама Србима враћа (или може да врати) веру у
свој народ, од кога су (народа) остале незаборавне мудре (Вукове)
пословице, а онда и таква жива пословица — Десанка Максимовић, која
(као и све пословице) може и треба да траје докле овај народ буде трајао.
Ако будемо постепено враћали веру у свој српски народ —
захваљујући, између осталих, и Десанки Максимовић и Миловану
Витезовићу, који о њој овако пише — вратиће нам се и нада. Неће тада
изостати ни Божија љубав.

Владета Јеротић

 ЈЕДНА ЧАРОВИТА КЊИГА

Милован Витезовић је учинио изврсну ствар: написао је књигу о
детињству Десанке Максимовић и на тај начин учинио да деца и осетљиви
поново осете оно што је надахнуто и подстицајно у животу наше велике
песникиње. Наравно, књига је намењена свима који осећају чар детињства
и за које писање о садржајима тога доба значи посебну могућност да дозову
властите безазлености и расположивости маште, дара, радозналости, свега
доброг што то доба собом носи. У добру, невиности, свитању духа и
отворености чула у људском бићу.
Књига је писана изврсно: ненаметљиво а живо, једноставно а
проницљиво, одано а духовито. Прави поклон за сваку отворену
радозналост, за све који нису изгубили веру у аутентичну реч и мисао која
ужива у дивљењу вредности. Књига о детињству Десанке Максимовић
наставља серију романсираних биографија овога писца, који је већ освојио
мајсторство у пословима ове врсте (сетимо се оног низа романа о познатим
личностима наше историје и књижевности: Шешир професора Косте
Вујића, Симфонија Винавер, Чарапе краља Петра, Хајдук Вељко Петровић,
Света љубав (љубав Владимира и Косаре), Синђелић се са сунцем смирио,
Принц Растко, Булерлеска у Паризу (о Миодрагу Булатовићу). Прави
подухват евокације оних личности и времена када смо били славни. И
примерним животима богати... Људима који мисле над прошлошћу, а не
чекају само да она прође, импонује истрајна марљивост овог писца, који
оживљеним сећањима на људе који су нешто значајно дали својој земљи и
народу, подсећа на висину људских дужности у животу, на одважност која
усправља и дух преданости ономе што нас превазилази. У времену које
често дозвољава подсмех над појмовима: отаџбина, патриотизам, овакве
књиге нас у извесном СМИСЛУ и хране и бране, упућујући мисао на плодан
напор, а живот на издржљивост у том напору.
Шта чини ову књигу привлачном и подстицајном? Пре свега, њена
јунакиња, госпођица Десанка, „несмирница и бистрица", како је види писац
књиге, а одмах затим њени родитељи Михаило Максимовић, учитељ. и
мати Драгиња, па, по хијерархији старости, деда по мајци прота Светозар и
бака Нера — Неранџа Максимовић, па ништа мање близак чика Недељко
Савић — учитељ, који је од првог сусрета осетио у девојчици знаке дара и
маште у доживљају стварности. Наравно, ту је и Бранковина као животни
оквир са питомом и шароликом игром предела, са пропланцима са којих
пуцају видици према целој Србији; ту је и атмосфера сачињена од веселе
дечије граје и повременог смеха од изненадних досетки учитеља и мале
„несмирнице и бистице".
Једном речи, цела ова књига је осунчана неком добротом која зрачи из
ње: из предела који окружује школу, из љубави којом је госпођица Десанка
окружена у породици, из љубави са којом учитељ Михаило, Десанкин отац,
калеми своје биљке, из ведрине и здравља једне породице која живи као
целина. У којој се зна коме се дугује послушност а коме поштовање, у којој
је отац — отац, а мати — мати, и у којој сви подразумевају да су главе дате
створењима да мисле, руке да раде. И да истрајност у мишљењу и раду
може да да неки смисао, овде доле, човековом, постојању.
За писца ових редова нема никакве сумње да је Витезовић у реду оних
наших писаца који знају да пишу. И то не само зато што својим књигама
осваја високе тираже, него зато што његове најбоље књиге сугеришу једно
тананије осећање света, које садржи и симпатију према свету и животу, али,
истовремено, и свест о томе да нема непогрешивог човека и да се његови
„греси" увек могу, у некој мери, лечити смехом над оним који их почини,
или осмехом када се тај спрема на такав „подухват".
Једна од непорецивих вредности ове књиге јесте и језик којим је
написана. Језик којим се пишу књиге је, у ствари, избор из традиције у
којој је стално тај језик деловао. Он омогућава да се садржаји свести неког
писца искажу у оном облику и ритму у којем их његов дух види. Духовно
виђење, свакако, не мора да буде фотографско виђење — то и не може бити.
У то виђење уткана је представа писца о могућем животу, који не мора
бити стваран. У њему је живот стварних и могућих представа и то се
најбоље да видети у дечијем начину употребе језика. Кад мала песникиња
Десанка каже у овој књизи да јој је сенка — јогуница, кад каже да ће са
својом сенком поћи да теши жалосну врбу, кад каже да се поток одмара од
брзог тока, или кад каже да њена тетка Стевка пракљачом лупа судбину и
да ухваћеном пужу стално цури нос, сви ови дечији безазлени спојеви
показују да такво дете садржи у себи будућег песника, који још није
уобличен у књиге, али га чека њихова судбина.
 Тај језик, који је Витезовић понео из завичаја, из краја у којем се чисто
и добро говори, у овој књизи светли неком посебном светлошћу и опомиње
нас да га чувамо, и развијамо у делотворности, јер и нас он има снаге да
сачува. Јер чува и сенку — јогуницу, и пужа који је назебао, и муње на небу
које се гађају, и страх који дрхти у девојчици која каже својој баки Нери у
великој олуји у Бранковини: Не дрхтим ја, то дрхти мој страх. Мноштво је
још примера који показују да писац ове књиге има развијено чуло за живу,
творачку игру језика, и за оне моменте у дијалозима кад сам језик води
машту на стваралачки пут.
У сваком случају, подстицајна је ова књига. И једна од њених врлина је
у томе што није претенциозна. Њене су амбиције да препознамо једно
даровито детињство, да упознамо елементе од којих је оно саздано и да
уживамо у једном дару који ће се обистинити. То што су разговори јунака
ове књиге „као снимљени из живота" само је варка, створена из потребе да
се створи пуна илузија стварности. Као мала „несмирница и бистрица", и
писац ове књиге је песник. Он зна да је машта ,јача од стварности", али
стварност јој помаже да јој се верује. Зато, сваком ко има пробуђено,
отворено чуло за поезију, откриће ова књига извориште из кога је потекло
дело српске велике песникиње.
На крају, поред истакнуте драгоцености језика којим је ова књига
писана, има и једна друга вредност коју је нужно макар назначити, ако не и
развити због обиља смерова и асоцијација које нуди. Наиме, ова књига
показује и неке од разлога због којих је Десанка Максимовић примљена као
национална вредност. Још у детињству, госпођица Десанка је слушала
песме о нашим јунацима и бојевима и радознале дечије очи упијале су
атмосфере и значење тих бојева, и вредности због којих су ти јунаци
војевали и гинули, а бојеви и даље текли и ширили се до слободе. Пример
који може показати шта је малим ђацима њеног оца Михаила било
најпривлачније у епским нашим песмама је издржљивост Малог Радојице
при тортури којој су га изложили тадашњи (неевропски) Турци!
„Зашто мислиш да је то најстрашније, да љуто боли", упитао је учитељ
првог ђака који се јавио да одговори на питање о мукама Малог Радојице.
„Знам, кад у кућу уносим исцепана дрва, па ми се љуска забоде под
нокат, онда ми севне до зеница" одговору се није могло ништа замерити.
У таквој атмосфери, под ведрином и плаветнилом неба Бранковине,
госпођица Десанка срицала је — живот. Да га, касније, згусне у поезију
која чини трајнијим тај живот од годишњих доба у којима се одвијао.
Наравно, има у овој књизи и момената када се небо наоблачи; и када и
земљотрес у Бранковини сручи буку и бес „природне непогоде"; има
тренутака и кад се госпођица Десанка узјогуни у дечијем осећању
интегритета, па буде „кажњена", има туге када у сусрету са Надеждом
Петровић у Ваљевској болници у Првом светском рату већ поодрасла
Десанка сазнаје да јој је отац преминуо од тифуса. Али, поред свега тога,
књига доминацијом доброте и осећања чаровитости детињства делује скоро
лековито. На њеним страницама и деца, и осетљиви, и одрасли могу видети
како наша земља може бити добра у добру, срчана у тегоби, а истрајна у
љубави према вредностима посредством којих и њихов живот може бити
нешто значајно и зрачно.
Лично, радујем се појави ове књиге Милована Витезовића и не
претерујем када кажем да само сусрети безазлене љубави и осећања
вредности, стварања, могу дати резултате. Овом књигом њен писац ради за
културу, чинећи да препознавањем једног плодног живота у књизи,
оживљавањем чистоте породичног гнезда, сликањем онога што је ишчезло
а ипак живо, хумором који ствара равнотежу кад живот зажели да се згусне
у трајнију трагичност, раскриљеном ведрином над свим што живи и дише
постајемо за степен ближи себи, оном бољем у себи.
Једном је непрежаљени Бранко Ћопић, када му је затражено да каже
своје виђење песникиње Десанке Максимовић, записао ове стихове:
„Нигде санка, нигде станка
Цвеће, срце и Десанка".
Књига Милована Витезовића као да целином потврђује те стихове.
Једна од ретких књига у којој романсирано детињство сажима оно што
чини срж, вредност вредности, једне велике песникиње, а то је: зрелост
лепоте која је освојена и радом проницљивог, осетљивог детињства.
Има право њен луцидни поговорник, Драган Лакићевић: „Књига о
Десанки је сажета лектира Србије и њене највеће песникиње".

Мирослав Егерић

 ДЕВОЈЧИЦА ГОСПОДЊА ИЛИ
ПРЕПОЧИЊАЊЕ ПЕСНИКА

У необични песничко-историјски рам уграђена је нова Витезовићева
романсирана биографија — повест о детињству Десанке Максимовић,
највеће српске песникиње 20. века.
У исто време, то је оквир Србије, земље у којој успева песнички род од
разних сорти. У племените сорте спадају и Десанка Максимовић и
Милован Витезовић.
Милован Витезовић — познато је — одавно се усавршио у књижевно-
историјским, поетско-документарним приказивањима знаменитих
личности наше културе и традиције, и то једнако на телевизији (Вук
Караџић и Димитрије Туцовић) и у књигама (Свети Јован Владимир, Свети
Сава, Хајдук Вељко, Змај, Душан Радовић...).
Животе великих прегалаца наше прошлости и њихова дела Витезовић
је схватио као својеврсне подвиге, а њихове актере као својеврсне јунаке —
књижевне ликове. Многа необична знања о њима овај писац сабира из
архивске и документарно-мемоарске грађе и публицистике, али и из обиља
усменог предања — анегдота, легенди, живих сећања и сведочења
савременика. Разуђена и поуздана знања и факта идеална су основа за
надграђивање и имагинативно оплемењивање јунака и света у којем он
живи.
Велики људи наше културе и историје јунаци су пресудних времена.
Види се то из свих Витезовићевих повести — отуд су они јунаци и својих
епоха и својих биографија — Витезовићевих кратких, популарно писаних
романа — парабола.
У њих спада и Десанка, чија је рана биографија испевана у раму
документарно-историјске слике Ваљевске болнице, у јеку Првог светског
рата, коју је, у трећој књизи романа Време смрти, незаборавно описао
Добрица Ћосић.
 Први и последњи кадрови књиге о Десанки, последњи су акорди њеног
детињства — сазнање за смрт оца, за епидемију тифуса, за увод у голготу и
жртву рата. Тај рат, на тренутак бар, земљу у којој је никао песник —
брише са мапе света. Тај снажни, трагички рам оивичиће њено детињство
— светле и ведре слике Бранковине, језика песме и мудрости —
духовитости, вере, доброте. У тим димензијама — судбински трагичног и
судбински посвећеног — постоји и најранији живот Десанке Максимовић.
„Несмирница и бистрица" одраста „испод столетних стабала у
црквеној порти", у оквиру најбољих и најдушевнијих људи који су је могли
подићи и окружити: родитељи, бака, тетка, прота, учитељ... Као живи, уз
њу су увек велики Ненадовићи — устаници, државници, писци, истинске
легенде Србије 19. века.
Детињство Десанке Максимовић приказано је управо у сложености
завичаја, историје, језика, предања.
Време Десанкиног детињства јесте време развоја и успона Србије,
њене школе и породице. На прелазу из 19. у 20. век, у Бранковини звонко
удара срце земље која је тек ослобођена и жељна просвете — нових знања
науке као и открића старих, затомљених, сачуваних под пепелом народног
живота и страдања.
Десанкин отац Михаило представља човека те Србије. Његове љубави
сведоче о стремљењима куће, породице, државе — у којима се родила и у
којима прве речи говори Десанка. Једна од његових љубави је калемљење
воћа. Он верује да се земља може унапредити, оплеменити, уредити као
воћњак: „Ако покалемимо све дивљаке по Србији, ето рајског врта" —
говори он. А калемљење се не односи само на воће, него још више на људе.
У том врту, који се очински и домаћински ствара на прелазу векова, рађа се
и одраста, полази у школу једна обична сеоска девојчица — необична
главица која већ од првих корака, речи, питања — показује посебност:
брзину и лепоту памети.
Све то евоцира и приповедачки реконструише писац књиге Госпођица
Десанка.
Сазнање света у раном детињству први је степен песничког мишљења
и доживљаја живота. Ту где су се зачела прва знања, зачела су се и прва
песничка осећања, виђења, схватања девојчице Десанке. Витезовић је то
уочио, формулишући Десанкина питања и одговоре, дочаравајући љубав
која окружује младу јунакињу његове повести. У духу народних загонетки
и одговора, започиње лирско-мисаони живот, песнички језик, игра и збиља
будућег женског барда српске књижевности.
Од случајних дечјих изрека, говорних игара и драгоцених тренутака
језичке доколице — мало је до нехотичних, али неслучајних, духовитих
или хуморно-филозофских значења оних наивних дијалога, анегдота,
упамћених шифара детињства... Бака и унука, отац и кћи, прота и његова
мезимица, завичај и његов песник — има ли захвалнијег саговорника у
дијалошким тумачењима живота, Бога, смрти... С великим познавањем
детињства, његових феномена и манифестација, Милован Витезовић
обликује позорницу на којој, окружена исконом родног краја и благошћу
породице — одраста једно дете-песник, а то одрастање више је у духу и
језику, него у напредовању и узрасту.
Да би евоцирао све што обликује младу јунакињу, писац је — од
елемената завичаја и доба — узео оно што је доступно писцу и својствено
слуху будуће песникиње: књижевну етнографију Бранковине и Ваљевске
нахије, у којима још куца дамар 19. века — устанички и вуковски. То су
усмена реч и мисао цео један систем искуства и памети којима се храни
дете које у исто време расте у дворишту школе и у дворишту цркве. Сеоски
живот преточен је у филозофију живота на земљи под небом. Ту
филозофију Десанки предају у усменој форми — из љубави више него из
користи за будући живот. Ту филозофију чине пословице, изреке, загонетке,
речи... Њихова улога је већа него улога датума и пејзажа.
Живот, просвећивање, унапређивање Бранковине и њених људи као да
је у овој причи осветљавање простора у којем ће засјати језик и ум
девојчице. Као да све то обиље — лепоте, љубави, вере, историје, мудрости
— чини припрему за појаву песника. Биће то госпођица Лирски Песник у
епској, патријархалној, ратничкој Србији, земљи где су најписменији преци
држали у рукама крст или сабљу, и писали грубим перима калуђерских или
хајдучких писара. Из тога света и духа долази девојчица, госпођица,
песникиња која уме да изрази трепет бића, љубав жене и земље, судбину и
завет Отаџбине, смисао хришћанског страдања.
Прота Светозар, Десанкин деда, своју унучицу често ословљава срећо.
Ни то није случајно и једноставно. Он се нада да то дете може бити срећа
не само за његову породицу, него и за његов народ и веру којој служи.
Десанка се, пак, оцу обраћа са оче, као да је и он свештеник — породице и
школе и Србије. У свему томе рађа се и одраста будући песник — највише
у лепоти вере и доброте завичаја.
Језик чини посебан квалитет овог романа. Лексиком Бранковине и села
у централној Србији пре једног века, дочарава се позорница живота, дух
човека, његова памет и логика. Све то обележава младу јунакињу. Међу
многим речима овог поднебља, ратарске културе и црквене близине,
понавља се једна вредна пажње: препочети. „Препочети" значи почети
изнова, по узору на најбоље елементе старог, на темељима бивших
вредности створити ново! Не може се препочети ако се не осети претходно,
а у препочетом се познаје нови дух, дар, сврха... У Бранковини се, крај 19. и
почетком 20. века, препочиње песник. На темељима народне поезије и
усмене ризнице, у традицији Светога Саве и проте Матеје, препочиње се
дар и ум Десанке Максимовић. О том препочињању песника казује нежна и
душевна проза Милована Витезовића.
Витезовићева прича учинила је значењски важним симболе детињства
песништва и детињства песника. Детињство песника у трепету бића
очараног снагом и љубављу завичаја и свега. Једно од најлепших
симболичних места Десанкиног детињства јесте оно кад отац Михаило, и
сам учитељ песник, својој тек „пропевалој" кћерки прави сто за писање —
„најлепши сто у Бранковини", основа за неизвестан и ризичан посао у који
верује онај ко воли. Гради га „са сувише љубави", јер се једино са сувише
љубави може постати песник. Веру у песника, који је дете свога оца, чедо
Бранковине, кћер Србије — учитељ Михаило, као и сам писац Витезовић,
изражава на симболичан начин: он подиже не само дете, него и сто за којим
ће бити написане најлепше речи и заветне мисли и крваве бајке о свему
што је велико и свето у кући, шуми, порти, држави и човечности...
Наизглед лако, нежно, обично детињство, од документарних детаља и
реминисценција, пуно дијалога о сазнањима и одгонеткама света, при чему
је највећа тајна Србија — усложено је мислима које згушњавају семантичко
поље романсиране биографије. Те мисли су на прелазу из усмене,
пословичне форме у писану, морално-филозофску књижевност. Писац их
приписује актерима дела, иако их је углавном он обликовао у духу
Десанкиног дела: — Никад човек не може бити разочаран толико као
дете. — Богати стрепе за пуно. Сиромах још више, за мало. — Божја
доброта је природна појава. — Тамо где се дели срцем, добија се највећи
део... И ове мисли су на прелазу из детињства у доба и свет одраслих.
Њихов емпиријски удео чини ову прозу о детињству — књижевношћу за
одрасле, мада је будућност Госпођице Десанке вероватно више међу
књигама за младе.
Међу изворним именима Десанкиног детињства, појављују се и
изворна имена ширег завичаја — ондашње Србије, њене културе и
историје. То су Змај, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Надежда
Петровић... Они су документарна знамења овог романа, духовни украси
Витезовићеве прозе.
Оквирна сцена књиге, ефектни завршетак — у дијалогу са великом
сликарком Надеждом Петровић — симболичан је и по трагичној
узвишености изузетан тренутак. Две велике жене наше културе, у
узбудљивом и пресудном тренутку својих живота, који је неодвојив од
тренутка Отаџбине — казују кључне формуле српске судбине. Прва је то
насликала, рецимо на слици Грачанице са божурима, друга опредељењем
под насловом Тражим помиловање.
Књига о Десанки јесте сажета лектира Србије и њене највеће
песникиње.

Драган Лакићевић

 СПОМЕНИК КЛЕСАН ПЕРОМ

Десанки Максимовић је подигнут још један споменик клесан пером.
С истом стваралачком вештином којом је резао споменике Вуку Караџићу,
Димитрију Туцовићу, Светом Сави и Хајдук Вељку, тако да у нашем сећању
опстају не само као величине домаће културне и историјске баштине, већ
као својеврсни књижевни ликови, Милован Витезовић је писао књигу
Госпођица Десанка. Књига је романсирана биографија песникиње из доба
њеног одрастања у питомој Бранковини код Ваљева, крајем 19. и почетком
20. века.
Бранковина је било митско подручје на коме су ницала велика столетна
стабла и прва сазнања наше будуће поетесе и најстарије кћери учитеља
Михаила Максимовића, настајала док је испод њих брала цвеће. Приче о
великим Ненадовићима, устаницима, државницима и писцима јуришале су
ка особеној девојчици са својим многоструким значењима. До дворишта
порте и школе, у којима се одвијао њен рани живот, допирали су одјеци
различитих историјских догађања, од којих је убиство краља Александра и
Драге Машин било равно земљотресу.
И крунисање Петра Првог Карађорђевића било је у извесној вези с
Бранковином. Једна ретка почаст је мимоишла српску престоницу, а стигла
је на адресу проте Светозара Петровића у Бранковини. Десанкин деда је
требало да будућег српског владара исповеди и причести. Такав је завет
будућем краљу оставила његова мајка, кнегиња Персида, а унука хајдучког
војводе Јакова Ненадовића. Светозар Петровић је постао законити кључар
краљевих тајни. Прота их није ником препричавао. Тај исти деда није због
почасти изменио однос према својим верницима, понајмање према унуци.
Десанку и даље зове „срећо".
Десанка је доиста била велика срећа за своје укућане и они су је били
свесни. И за саму Десанку срећа је била константа до тренутка кад је као
веома млада девојка стала на праг Ваљевске болнице. Исте оне чувене
болнице из Времена смрти Добрице Ћосића, у којој Десанкин отац
Михаило одбројава последње сате живота. То зна стражар с болничке
капије, искусни војник трећепозивац, који о болеснику говори већ у
прошлом времену. Тифус је остављао за собом смрт и пустош, па тај
тренутак девојка Десанка дели у неверици и болу с болничарком и
сликарком Надеждом Петровић. Аутор романа је овим догађајем означио
крај Десанкиног срећног детињства. Сећања на њега преточиће се у нешто
што се зове сублимација. Из тог ковчежића она ће настављати да извлачи
свилу за своја ткања.
У неумитни оквир пролазности означен Ваљевском болницом,
Витезовић је поставио сагу о бистрици, мудрици, паметарки, немирници и
каквим је именима све не дозива, док прати нежне стопе те дечје повести.
То су кораци необично ведрог, покретљивог и радозналог бића и каткад
потпуно несвакидашњи. На пример, Десанкино брање јагода у шуми са
њеним будућим учитељем Недељком. Недељко Савић је „добеганац" из
Босне, за кога Десанкин отац Михаило има велико људско разумевање још
од заједничких школских дана, кад га је као нејачка узимао у заштиту. Још
од младости њих двојица су делили исту оскудицу, наду у будућност и
веровали у велику правду Србије с обе стране Дрине.
Михаило Максимовић Недељку поткад пренесе оптужбе школског
надзорника да је непожељан у школи, јер се пронео глас да јатакује
босанским хајдуцима. Надзорник би све дао кад би могао да докаже да су
те приче истините, па да га из школе најури. Једино биће које би могло да
потврди нагађања је мала Десанка, али она још не слути да је брање јагода
у шуми чика Неђи покриће за сусрете и тајанствене разговоре с неким
високим људима. На њено питање ко су ти „стрми" људи, стижу јој оскудна
објашњења. Оно што јој није тада речено, постаће јасно касније. У
међувремену, у њеној малој глави таложиће се слике и сакупљати искуства
одраслих. С тог места ће потећи стихови кроз које ће песникиња поручити
свима да је у праву био њен отац: Србија је заиста велика тајна.
Из романа о Десанкином детињству може се наслутити пространство
несебичности којом је песникиња била окружена као дете: племенити
родитељи, деда свештеник, предусретљиви рођаци, школски другови, пред
којима је успела да се избори за статус „неповлашћене" учитељске кћери, а
по цену првих разочарања и суза. Из неких пластично описаних сцена види
се у којим правцима су све деловали дарови госпођице Десанке. Била је од
деце која умеју да уоче и дају коментар о нечему што би другима промакло.
Околина поред таквог детета мора увек да буде будна и добро да размисли
пре него што одговори на постављена питања. А ових није да није било.
Било је таквих која су од обичних тетака захтевала да се начас преобрате у
филозофе.
Витезовић нам је представио како изгледа младо биће у коме искри
клица песничког дара и то је чинио с необично истанчаним осећањем за
равнотежу између спољњих и унутрашњих манифестација дечјег живота.
Ретко леп је тренутак кад Десанка оцу каже да би му радо прочитала песму
своје школске другарице Спасеније. Отац је зачуђен, каже да, према
његовом сазнању, Спасенија не зна да пише песме. „Али ја знам," одговара
му кћи. „Па ја сам јој је написала." Јединствен је и опис земљотреса који
ломи брда и помера међе, а чија стихијска снага симболично наговештава
историјска померања у вечито немирној Србији, али и будући песнички
вртлог у немиру Десанкином.

Марина Костић