66 -

дан -иов ред управљаће човечанством. Добро и уло

оад оу смешани као коров ж добро зрно на њиви,
Господар их пушта нек расту заједно; али дан на- глог
одабираља доћи ће. Царство Божје биће као баца.ље
велнке мреже, која покупи добру и рђаву рибу; добра се
одваја у крчате, а ост-ало се баца. ТСлица те велике
револуције најпре ће бити непри- метна. Биће као зрнце
горушице, најмање од зр- иевља, али које, бачено у
земљу постаје дрво у чијем се хладу птице одмараду; или
ће бжи као ква- ,сац који, замешен у тесто, чини да се све
тесто ди- гне. Низ парабола, често мрачних, имао је циљ
да лзрази изненађење тог наглог доласка, његових
привидних неправда, његовог неизбеж.ног и дефи-
нитивиог карактера.
Ео ће основати ту Божју владу? Сетимо ее да је прва
мисао Исусова, мисао тако дубока код љегн да вероватно
није примљеиа него је произлазилн. из самог корена
његовог бића, била да је он син Божјн, повереник овога
Ода, извршитељ воље ње- гове. Одговор Исусов, на такво
једно иитаље није могао бити сумњив. Убеђење како ће
он учиггати да Бог завлада потпуно је обузело његов
дух. Он је себе сматрао за свеопштег реформатора. Небо,
землка, цела природа, лудило, болеот и смрт за њега с;у
само оруђа. З7- свом наступу херојске воље. ои се оматра
свемоћним. Ако се земља не ггодвргпе тоЈ тсрајњој
преобразби, она ће бити смрвљена, очи- тпћена
пламеном и дахом Божјим. Ново иебо биће створено, и
овет цео биће насељен божјим анђелима.
Потпуна револуција, која обухвата еве па и
оаму природу, таква је дакле била ос-новна ми- сао
Иоусова. Од тада, бееумње, он се одрекао тти- литике-
пример Јуде Голонита показао је узалуд- тгост јавгтих
побуна. Никад он није помислио да се ,ттиже протиов
Римљана ц тетрарха, Необуздпно и
 — б7

а.нархжчно начело Голонита није било шегово. Нле-

гова покорност устаљеним властима, лотслгешљива, У
ствари, била је потпуна у форми. Он је плаћао данак
Цезару да не саблазни. Олобода и лраво тшсу од овога
света; нашто мутити живот излишним осетљивостима?
Презирући земљу, убеђвн да вид- љиви свет ие заслужује
да се о њему стара, он се склањао у овоје идеадно
царство; оснивао велику доктрину транецендентног
презира, праву док- трину слободе душа, која једина даје
спокојство. Али он још није -био рекао: »Царство моје
није од овога света«. Мкого мрака мешало се у његове
на|- правије погледе. Поттекад чудна искушења прола-
зила су му духом. У Јудејској пустињи Сатана му је
предложио царевање па земљи. Не познава^ући снагу
римскога царства он је могао, са ооновом оду- шевљеља
кога је било у Јудеји и које је убрзо после довело до
ужасног војничког отпора, могао је ве- лнм, уздати се да
ће основати царство помоћу сме- лости и броја својих
присталица. Више пута можда дошло је преда њ највише
нитање: Да лн ће се цар- отво бож.је остварити силом или
благошћу, побу- ном или стрпљењем? Једнога дана, веле,
прости људи из Галилеје хтедоше да га уздигну и начжне
царем. Исус побеже у тру и остаде тамо неко време сам.
Његова лепа природа сачувала га је заблудо која би од
њега начинила једног агитатора или вођу усталшка,
једног Теуда или Варкокева.
Револуција коју је ои хтео била је увек мо- рална
револуција; али 'јопгон тшје био доопео до тога да се, за
извршење, поузда у анђеле и трубу страшног суда. Иа
људима и помоћу самих људи он је хтео да делује. Један
визионер који не би имао других идеја сем близине
страшног суда не би се то.лико брииуо о поправљаоњу
људи, и не бж осно- вао лепо морално учење које је
човечанство добидо.
весми Оииои Губавад, који је био солотаеиик куће,
•ссшо Је? изгледа, део породице. Ту је, у крилу ио-
 - 14в
божпог лријатежства Исус заОорављао одвратиости
јавиота живота. У том мирном дому, ои се те-шжо ради
незгода које су му фарисеЈИ и скриби непре- стано
изазивали. Он Је'често седао на Маслимов брег,
имајући лред очима велесјајну перспектлву тераса
храма и његових кровова покривених од-
бљескујупим плочицама. Т’ај поглед је уливао див- љење
странцима; при рођају сунца нарочито, света, дланина
засењжвала Је очж и изглеуала као гро- мада снега и
здата. АЛИ дубоко осејгање туге чи- нило је Мсуеу
отровним призор који је све друге Израелићане пунио
радошћу и поносом. »Јеруса- лиме, Јерусалиме, КОЈИ
убијаш пророке и камену- Јеш теби дослате, узвикивао
је он у тим трену- цима горчине, колико сам пута ја
покушао да, при- купим твоју децу као што квочка
прикупља ггж- лиће под своја крила, а ти нпои хтео!«
Није да се неколике добре душе, овде као у
Галидеји, нису дале тронути. Али толики је био терет
владајуће сртодоксије да их је врло мало то смело
признати. Бојало се изаћи на рђав глас, код
Јеруоалимљана, стуиајући у школу једног Гали- лејца.
Изложило би се опасности бити истеран из синагоге, што
је у верски затуцаном и ситничарском друштву била,
крајња зшреда. Иокључеље, уоста- лом, повлачило је
заплену свију добара. Тиме што се престало бити
Јеврејпн, није се постајало Рим- љанин; остајало се без
обране под ударцем тео- кратског законодавства
најсвирепије строшсти. Јед- нога дана нижи послужлшци
храма, који су при- суствовали једном од Исуоових говора
и били њмме очараии, дођоше да саопште своје сумње
свеште- ннцима. »Да ли је који од кнежева и фарнсеја по-
веровао у њега? би им говорено; сва та тмила, која
ие ноздаје зж<ж, јесте нроклета фукара«. Исус је
остајао татсо у Јерусалнму нршишрјалац коме су се
днвилм провинцијалци као ш он што је, али кога Је
одбацивала сва аристократнја нације. Вође шкшш
бнле су сувише мношбројне, .а да би се бждо су- више
узбуђен кад се вмдн да се нојављује један вжше.
Његов глас имао је у Јерусалиму мадо бље- ока.
Предрасуде расе и секте, непооредни неприја- тељи
Јеванђелског духа, тамо су били сувише уко- рењени.
Његово унеље у том новом евету, неивбежио се
много жзменило. Његове лепе проповеди, чији утицај
увек је рачунао на младост маште и чи- стоту моралне
савести слушалаца, овде су падале на камен. Он који се
тако лагодно осећао на обали овог дивног језерца,
устезао се, жзгубљен пред лж- цем педанта. Он је морао
водити препирке о вери, постати правник, тумач,
богослов. Његови разго- вори, обично пуни грације,
постају котрљајући се огаљ распра, недогледни ииз
сколастичких битака. Његов складни геније
исцрпљивао се у бљутавим аргументацијама о Закону и
пророцима. Углавном, он се извлачио из незгоде са пуно
финоће. Кад је јединствена чар његовог духа успевала
да се по- каже, то су била ликоваља. Једнрга дана,
мислилн су да га збуне доведавши му прељубну жеиу и
пи- тајући га како да поступе с њом. Познат је ди- вотни
одговор Исуоов. Фжш потсмех светског чо- века,
ублажен божанственом добротом, не би се изразио
већма изредном досетком. Али дух који иде уз моралну
величину јесте оио што будале нај- мање олраштају.
Изговоривши ону реч тако пра- ведну и тако чисту:
»Нека између вас онај који је без греха први баци камен
на, њу! Исус је забо нож у срце лицемерству, и истим
замахом потггисао своју смртну п-ресуду.