Siniša Kovačević

ðeneral Milan Nedić

Narodna tragedija

LICA
ARMIJSKI ðENERAL, MILAN NEDIĆ, šezdeset pet godina
ISLEDNIK, potpukovnik, mlad
ANðELIJA NEDIĆ VUKIĆ, ćerka ñeneralova, tridesetih godina
ŽIVKA NEDIĆ, žena ñeneralova
MILUTIN NEDIĆ, nešto mladi brat ñeneralov, ñeneral
NEMAC, ni star ni mlad, intelektualac, cinik, vojnik
MILAN AĆIMOVlĆ ministar unutrašnjih dela u vladi ñeneralovoj
PROFESOR HADZIPENČIĆ, oko šezdeset godina
DRAGINJA, daktilografkinja i čuvar tajne

Dešava se u Beogradu od četrdeset prve do četrdeset šeste.

1.
(Mlad čovek, širokih ramena, stoji raširenih nogu, stamen i samouveren poput svih
pobedilaca. Čizma sa visokom sarom, u kojoj se čovek može ogledati. Poletuške na
ramenima. Tako mlad, a već potpukovnik Ozne. Ćuti. Jako dugo. Napokon progovori.)
POTPUKOVNIK: Jesmo li se smestili? Udobno se smestite, ovo će potrajati. Tako. A sad
svetlo. (Svetla se pogase. Potpuni mrak.)
ISLEDNIK: Draginja, malo svetlo. (Jak reflektor osvetli lice debeljuškastog
sedamdesetogodišnjaka. Jako svetlo, kao da zaboli, na trenutak.)
ISLEDNIK: 'Oćemo li, dašta ćemo, kako ćemo, lako ćemo. Je l’ tako, tako je. Možna. Ja
sam Milan Nedić, narodni izdajnik.
NEDIĆ: Ja sam Milan Nedić, armijski ñeneral.
ISLEDNIK: Uups! Ajmo Jovo nanovo. Draginja pišite. Ja sam Milan Nedić, narodni
neprijatelj, izdajnik, saradnik okupatora, gnjida i plesan od čoveka. (Draginja lepeće
mašinom.)
NEDIĆ: Ja sam Milan Nedić, armijski ñeneral i zvali su me srpska majka. (Tišina.
Islednik se smejulji. Onda mahnito počne igrati gluvi Glamoč oko Nedića. Udara
čizmama iz sve snage, kao da kroz ñonove isteruje svu svoju mladenačku obest. Ta,
tatatata, tatatatata. Obigrava oko hapšenika.)
ISLEDNIK: Oups. Rekla je saće skinuti gaće, oups, ispod tetka mekeće tetka, idemo opet
iz početka, oups. (Stane.)
ISLEDNIK: Ja sam Milan Nedić predsednik vlade za vreme okupatora. (Nedić ćuti.)
ISLEDNIK: Lupaj, Draginja, lupaj. (Draginja šamara po mašini.)
ISLEDNIK: Ja sam Milan Nedić, kolaboracionista i kvisling... (Nedić ćuti. Islednik kao
da ispituje Nedićev prag tolerancije. Draginja, šta bi drugo, šamara po mašini. Stane.
Ćute svi.) Ja sam Milan Nedić, saradnik Nemaca i četnika, najvećih zlotvora moga
naroda, koji je pola Srbije obukao u crninu.
NEDIC: Ja sam Milan Nedić... (Potpukovnik nastavi da govori zajedno sa njim)
ISLEDNIK: ...armijski ñeneral i zvali su me srpska majka. (Nedić stane.) Ta je majka
zauvek uspavala, samo na Banjici i Jajincima, osamdeset hiljada svoje dece. Trt majka.
NEDIĆ: Ja sam Cinio sve što je u mojoj moći da spasem svaku srpsku glavu.
ISLEDNIK: Sem nekih. Nemoj tako, majka, ko boga te molim. Znaš li ti onu istinitu
anegdotu iz moga kraja nemoj me ti više branit, ko boga te molim. Znaš li to? E takva si
ti majka bila. (Nedić ćuti.) Čuješ, majka. Lupaj, Draginja. Ja sam Milan Nedić, armijski
general...
NEDIĆ: ðeneral.
ISLEDNIK: Kakav si ti ñeneral kad je tebe kralj ražalovo još četres prve, a majka?
Nemoj ti meni tu krivo da se predstavljaš. Briši, Draginja, ono ñeneral, ñe god je
napisano. Piši. Ja sam Milan Nedić, predsednik vlade u Srbiji, za vreme nemačke
okupacije, kolaboracionista, kvisling i avetinja i sramota za srpski narod.
NEDIĆ: Ja sam...
ISLEDNIK (nastavi zajedno sa Nedićem): Milan Nedić, armijski ñeneral i zvali su me
srpska majka. Oups. (Zaigra opet mahnito oko uhapšenika.) Znaš li, majka, da ti je bila
šćer da te vidi?
NEDIĆ: Koja?
ISLEDNIK: Ona što se udala za Hrvata. Anñelija. Tražila da te vidi. Oups. Napisao sam
joj propusnicu, pitam šta 'oće, ona veli da ga ispljujem i da mu rečem da sam ga se
odrekla i da me je stid što mi je otac. Veli, jedino je teši to što se roditelj ne bira. Oups.
Što si ućutala, a majka? (Nedić ćuti. Islednik stane, zadihan.) Ja sam Milan Nedić,
armijski ñeneral i zvali su me srpska majka. Lupaj, Draginja, lupaj. E majka, jadna ti
majka. Kaže ti šćer da će ti Moravac na grobu zaigrati. Viš kako su ti današnja djeca
nezahvalna, a majka? Moro sam joj uzet propusnicu. Što ću. Nijesam je mogo puštit da te
vrijeña ovñe je l’ tako? Da, ona reče, molim ja tebe, da ju je sramota svakog zalogaja
hljeba koji je sa tobom pojela, razumiješ. Ja to ne mogu shvatiti. Današnja mladež. Pa da
si najcrnji, roditelj si joj, razumiješ. Još pita ñe će ti duša.
NEDIĆ: Meni je savest čista.
ISLEDNIK: 'Ajde. Što si bego onda? Što smo te 'vatali po Austriji?
NEDIĆ: Ne bi ti to, dete moje, razumeo. (Islednik iskreno plane.)
ISLEDNIK: Sad si reko, to dete moje, i nemoj da te guja ujede više. Jadna mu majka ko
se tvojim djetetom mora zvati. Nemoj mi ruku dizat.
NED1Ć: Ja se, sinko, ne bojim ni smrti ni batina.
ISLEDNIK: Ih, ih, ih, ih. Nemoj tako, majka, ko boga te molim. Još je ostalo da nešto
rečeš u desetercu, ostaviš amanet Srbiji i potomstvu i svečano krepaš. 'Ajde. Znam ja
takve rodoljube i rodoljubice.
NEDIĆ: Šta ti znaš o rodoljublju?
ISLEDNIK: A što ti znaš o rodoljublju? Ja znam da sam se četiri godine gudurio i
vukodolio, da sam ranjen gladovao i gladan ranjavan, to znam, a ti si se lelemudo po
Beogradu o okupatorskom kruvu i ruvu, to znam.
NEDIĆ: A znaš li da sam učesnik oba balkanska rata, znaš li da sam pregazio Albaniju,
znaš li da sam... (Islednik ga prekine.)
ISLEDNIK: Rke koke, rke koke. Za velikosrpske, buržoaske i hegemonističke ciljeve. I
to će bit uzeto u tal, ne boj se. Samo mi još reci da su tvoje trupe vraćene kad su bile
četiri kilometra od Sofije. I to znamo, sve mi znamo, majka, sve. Oups. (Ponovo zaigra.)
'Ajmo Jovo nanovo. Volio bi kad bi znao da otpjevam svoje jao, joooj! Lupaj, Draginja,
lupaj. Slušam.
NEDIĆ: Šta gospodina zanima?
ISLEDNIK: Gospodina zanima sve. Od dana kad si roñen, pa školovanje, pa saradnja sa
dva nenarodna režima, pa saradnja s okupatorom, pa saradnja sa Dražom Mihajlovićem,
pa... Ima toga, ih.
NEDIĆ: Sve sam vam to ponovio bar dvadeset puta.
ISLEDNIK: Neka, neka. Opet ćemo mi tebe slušat sa dužnom pažnjom, je l’ tako
Draginja, sa dužnom pažnjom. I da lijepo rečeš da si narodni izdajnik i ratni zločinac.
Eto. Potpišeš to i miran si ko lenja pita. Eto.
NEDIĆ: Ja to ne mogu da potpišem.
ISLEDNIK: Šta ti to, majka, ne možeš da potpišeš?
NEDIĆ: Ne mogu da potpišem da sam izdajnik i ratni zločinac.
ISLEDNIK: Ajde. I baš ne možeš?
NEDIĆ: Ja sam vama, gospodine isledniče, ispričao sve. I ta saslušanja verifikovao
svojim potpisom. Ne postoji ni jedna činjenica, koje se sećam, a da je nisam rekao, da
nije ušla u zapisnik i da od moje strane nije potpisana.
ISLEDNIK: Osim da si izdajnik i ratni zločinac.
NEDIĆ: Osim toga.
ISLEDNIK: A to nećeš da potpišeš.
NEDIĆ: A to ne mogu da potpišem.
ISLEDNIK: Govoriš. I baš ne možeš. Piši, Draginja. Dana, pa ostavi malo praznog
mjesta za datum, koristeći nepažnju stražara koji su ga sprovodili na saslušanje, narodni
izdajnik i ratni zločinac Milan ð. Nedić izvršio je samoubistvo, tako što se... (Zastane.)
recimo, otrgao od stražara i bacio kroz prozor, čekaj, kroz zatvoren prozor, sa trećeg
sprata. (Zastane. Gleda u ispitanika, Nedić se ne pomera.) Je l' gotovo? (Zapeva.) Ala
sam se nakupio stida, gledeć curu kako gaće skida, joj. U koliko sati se to desilo, a? Što
ti, majka, misliš? Ne mislim na ovu što skida donji veš, nego na ono, buć u beton.
NEDIĆ: Znaš, sinko, ja sam roñen u Grockoj. Tamo ima jedna poslovica koja bi se tebi
jako dopala. Seljaci u Grockoj kažu: Plašiš babu debelim kurcem.
ISLEDNIK: (Islednik pomahnita, Viče iz sveg glasa.) Gasi, Draginja, gasi. Mrak!

2.
(Ovalni kabinet u bivšoj Skupštini bivše Jugoslavije. Adolfova slika na zidu. Za
ogromnim orahovim stolom, za kojim su nekad sedeli Karañorñevići, nemački oficir.
Preko puta njega Milan Aćimović.)
NEMAC: Niko vama, gospodine Aćimoviću, ne spočitava da ste niti nelojalni Rajhu, niti
nesposobni. Jednostavno, komesarska uprava se nije pokazala valjanom. Banditizam se
širi, sve više nemačkih vojnika gine, u početku su lo bile mlekadžije i poštari, sad se i to
menja. Sve više ljudi je u šumi, izgleda da je harizma tog Mihailovića veća od
pretpostavljene. I komunisti su sve jači. Izgleda da je tačno da Srbi ne podnose policijske
države. Zato u Berlinu smatraju da treba pokušati sa civilnom vladom. Razumete?
AĆIMOVIĆ: Shvatam.
NEMAC: Dok sam studirao ovde, mislio sam da sam vas upoznao. Sad opet ništa ne
razumem.
AĆIMOVIĆ: : Na šta mislite?
NEMAC: Mislim na to da neko ubije mlekadžiju sa ieda i pobegne u šumu, a onda mi
ubijemo sto Srba za odmazdu. Tu je račun, Aćimoviću, vrlo prost. Ništa ne razumem.
AĆIMOVIĆ: To nisu Srbi, gospodine. To su ubačeni agenti. Jermeni, Hrvati, Turci...
NEMAC: Dakle, ko bi, po vašem mišljenju, mogao na sebe preuzeti odgovornost
stvaranja civilne vlade?
AĆIMOVIĆ: Pa ne znam...
NEMAC: Osim vas, naravno. Vi to ne možete.
AĆIMOVIĆ: Malo ste me zatekli...
NEMAC: Dajte da skratimo. Mi znamo ko će to bili.
AĆIMOVIĆ: Ko?
NEMAC: General Milan Nedić.
AĆIMOVIĆ: Isključeno, gospodine, apsolutno iskijučeno.
NEMAC: Zašto?
AĆIMOVIĆ: Dalo bi se nabrajati bar deset minuta.
NEMAC: Misiite da nema dovoijno kredita kod naroda?
AĆIMOVIĆ: Naprotiv. Od ljudi koji su ostali u Jugoslaviji on je pouzdano i najomiijeniji
i najcenjeniji. Znate, on je heroj prošlih ratova, direktan potomak čoveka koji je u prvom
srpskom ustanku prvi ubio Turčina, to sve stoji.
NEMAC: Pa u čemu je onda problem?
AĆIMOVIĆ: U njemu, gospodine. U njemu. Najuriće nas onog trenutka kad mu to
predložimo. Ne znam koliko poznajete situaciju. Čuli ste za Apisa?
NEMAC: Kako da ne!
AĆIMOVIĆ: Bili su najbolji drugovi, pa Apis nije uspeo da ga uvuče u zaveru. Rekao je
ja ne ubijam svoje kraljeve.
NEMAC: Pa?
AĆIMOVIĆ: (zbuni se) Pa ništa, misiim... Uostalom, vi znate da je njemu nuñeno da
bude voña puča dvadeset sedmog marta, pa je odbio...
NEMAC: Pa?
AĆIMOVIĆ: Hoću samo da kažem da je to častan čovek, vrlo star, koga politika ne
interesuje. To je jedini Srbin sa svim ordenjem i Kraljevine Srbije i Jugoslavije, on ima
ordenja za tri mundira, sve je svoje vojne ambicije iživeo, bio je i ministar vojni i
načelnik ðeneralštaba.
NEMAC: I ministar mornarice.
AĆIMOVlĆ: Njemu niti je do vlasti, niti ga to interesuje.
NEMAC: Pa?
AĆIMOVIĆ: Uostalom, on ima šezdeset pet godina i sto dvadeset kilograma.
NEMAC: Pa?
AĆIMOVIĆ On je, gospodine, samo pre deset dana, u eksploziji magacina municije u
Smederevu, izgubio jedinca sina, trudnu snahu i jednogodišnje unuče. On je slomljen
čovek. Znate, za nas Srbe je to ogroman gubitak.
NEMAC: A za koga nije? Izgleda da ste vi, Aćimoviću, odluku, da vi nećete biti
predsednik vlade shvatili suviše lično. Pa mi vas i dalje i volimo i trebamo. Čemu sujeta?
Procena Berlina je da to treba da bude Nedić, i tako će i biti. Pitanje neprihvatanja se tu
uopšte ne postavlja. Ima tu gomila razloga u koje vi i ja ne bismo smeli uopšte da
ulazimo. Zbog čega, zašto i krošto baš Nedić? Tako treba. Od onih suštinskih razloga, pa
do toga da mu lepo stoji uniforma. Sad je vreme operete. Vidite, pola Evrope, cela
Evropa, ima lidere u uniformi. Od firera, preko Musolinija, Staljina, Franka, Hortija,
Petena... Da ne nabrajam više. Dakle, nije moje, a još manje vaše, ni da pitamo zašto on,
ni da li hoće. Pa šta vi mislite zašto je Nedić jedini visok oficir koji nije interniran u
Nemačku. Slučajno. 'Ajte molim vas. Moje, a naročito vaše, jeste da se to dogodi u što
skorijem roku. Sutra. Nema tu hoće-neće, razumete Aćimoviću. To pitanje niko nije ni
postavio. Mi, Aćimoviću, znamo i da je izvesnom doktoru Dragoljubu Jovanoviću rekao
da će radije pod Staljinom biti običan redov nego Hitlerom general, znamo sat i mesto
gde je to rekao, ali procena je da je Nedić jedina prava ličnost za predsednika, i tako ce i
biti. Kraj. (Aćimović ustane.)
AĆIMOVIĆ: On je u teškoj žalosti. Kažu da ne progovara već danima. Nikoga ne prima.
NEMAC: Napraviće izuzetak. Ne može odbiti grupu najviñenijih ljudi, koja dolazi da mu
izjavi iskreno saučešće, zar ne.
AĆIMOVIĆ: Kad želite da vas primi?
NEMAC: A, pa mi se, izgleda, nismo razumeli. Neću ići ja. Ići će najviñeniji Srbi da ga
mole da se toga primi. Nemačka komanda nije baš bila oduševljena kad ste predložili
gospodina Nedića, ali ste vi uspeli da nas ubedite. Razumete? Jedva ste nas ubedili. A on
je najpodesniji da spasava ono što se spasti da. Inače, ako se nastavi ovako, sto za jednog,
za jedno dva meseca u Srbiji, na žalost, više neće biti Srba. Razumete, Aćimoviću?
AĆIMOVIĆ: Ako ipak odbije?
NEMAC: Ako ipak odbije, onda nije pravi patriota, to je bar jasno. Slobodni ste.
AĆIMOVIĆ: Mislim na konsekvence.
NEMAC: Ćebe pod mišku, pa u zarobljenički logor. Što bi se on razlikovao od drugih
srpskih oficira.
AĆIMOVTĆ: A ako i pored svega toga... (Nemac ga prekine.)
NEMAC: A ako i pored svega toga odbije, vi sigurno nećete biti predsednik srpske vlade.
Zbogom.

3.
(Nedićev slan na Slaviji. Venčana slika na zidu, prevučena florom. Veliki fotografski
portret nasmejanog mladića visi na zidu. I tu crna traka prekriva ugao. Ispod slike gori
kandilo. Nekoliko ljudi u crnim odelima stoje oko Nedića.)
NEDIĆ: Mene, gospodo, od zakletve koju sam dao može osloboditi samo čovek kojem
sam je položio. A kako je blaženopočivši kralj Petar mrtav, to je, dakle, nemoguće.
AĆIMOVIĆ: Iz Hrvatske stiže toliko leševa da se po njima može prehodati Dunav, u
Bosni i na Kosovu nije ništa bolje, Nemci ovde ubijaju sto za jednog, pristanite, Boga
radi.
NEDIĆ: Pustite Boga, Aćimoviću. Sve mi je uzeo što se moglo uzeti. (Priñe slici na zidu,
ispravi je rukom) E Bato, Bato, diko tatina. (Tajac. Pucketa samo kandilo. Nedić upre
prstom u sliku mrtvog sina) Ni on, ni hiljade drugih ne bi stradalo da nije ludih tikava na
ramenima, da nije bilo ludog Simovića. Šta budala uradi radi jednog engleskog ordena.
Sad on tu lentu šeta po Londonu, a ovde narod gine na hvatove. E Simoviću, Simoviću.
Ni do nosa ti video nisi. Zaludeo ono dete, odveo i njega tamo, odvojio krunu od naroda,
glavu od tela. Kao da jedna svetska halabuka nije mogla bez nas Srba. 'Oće pile da brani
pevca od jastreba. Ludi Srbi, ludi Srbi.
AĆIMOVIĆ: Upravo zato gospodine ñenerale... (Nedić odmahne rukom.)
NEDIĆ: Tu smo pricu obavili, Aćimoviću. Ima meñu vama sposobnijih.
AĆIMOVIĆ: Nema, gospodine ñenerale. Nema omiljenijeg. Jedino će vas narod... (Nedić
ga prekine.)
NEDIĆ: A šta će Srbiji mrtvac za predsednika. (Ćute svi. Kandilo pod slikom treperi.
Traje to jako dugo.) Anñelija, ćeri, isprati gospodu. (Žena tridesetih godina, obučena u
duboku crninu, izañe iz senke.)
ANðELIJA: Izvolite, gospodo. (Delegacija u crnom izade iz sobe. Nedić okrene stolicu
prema sinovljevoj stici. Sedne i zagleda se u portret. Ćute oboje. Nedić zagledan u
sinovljevu sliku. Anñelija kao da se koleba, onda priñe ocu i slavi mu ruke na ramena.
Kandilo pucketa, svetlost titra po licima. Muk.) 'Oćeš da ti skuvam nešto. Čaj neki, kafu.
(Nedić odmahne glavom, stavi svoju šaku na ćerkinu.) Moraš nešto. (Nedić ćuti.
Napokon pogovori.)
NEDIĆ: Kako je mama?
ANðELIJA: Kako? Onesvesti se, pa je osveste, bude svesna sve dok se ne seti šta se
desilo, pa se opet onesvesti. Tako u krug. Tamo su Desanka i Branka.
NEDIĆ: Idi i ti tamo.
ANðELIJA: Biću još malo sa tobom. (Ćute. Kandilo.) A da poñeš i ti?
NEDIĆ: Ne bi bilo lepo.
ANðELIJA: Pa zašto, majka bi se obradovala, sigurno, pa ja sam joj tako nešto već
nagovestila. (Nedić odmahne glavoin.)
NEDIĆ: Nije lepo dobijati iznuñene oproštaje.
ANðELIJA: Ma nema ona tebi šla da prašta, to ona sama kaže.
NEDIĆ: Ima ćeri, ima i te kako.
ANðELIJA: Bože moj, šta je to tako strašno da nije za oprostiti. I to po tvom mišljenju.
NEDIĆ: Kako šta? Sama vas je i dizala i sahranjivala. Ja sam išo za karijerom od
Negotina do Ljubljane.
ANðELIJA: Bože moj, možeš misliti. Uostalom, vi se nikad zakonski niste ni razveli.
NEDIĆ: I to je jedna od žrtava tvoje matere. Opet zbog moje karijere. Tvoja mati ove
godine slavi dvadeset godina samoće. Zbog moje karijere. A ja sam poraženi general u
okupiranoj zemlji. Tako je sve žrtvovanje tvoje matere postalo besmisleno.
ANðELIJA: Tata, ja ću sad uzeti tvoj kaput i šešir i ti ćeš poći sa mnom.
NEDIĆ: Nećeš, ćeri. Idi ti. Sirota tvoja mati. Kao da se na Boga bacala kamenjem. (Ćute
opet.)
ANðELIJA: Dobro. Onda, idem ja. Nisam ti rekla, javio mi se Josip juče. Iz Osnabrika.
(Ponosno.) Jedini je hrvatski oficir koji je odbio da se vrati. (Nedić ćuti.) Pisaću mu sutra.
(Kao da iščekuje odgovor.)
NEDIĆ: Pozdravi ga. Čestitog si čoveka našla. I pozdravi Živku. Kaži joj da se ne da. I
kaži joj da je i meni jako teško. I da nije bilo onog kol'ko stanica tol'ko Anica, kupio bih
džak pepela i klekao joj pred prag. (Anñelija se obuče. Uzme očev šešir sa čiviluka. Stoji
nekoliko trenutaka, kao da se dvoumi.) Vrati to, Anñelija. (Ćerka posluša oca, okači šešir
ponovo na mesto gde je i bio.) Idem ja. Doći ću sutra. (Priñe ocu, poljubi ga u ruku. Pode
prema izlazu, otvori vrata, zastane.)
ANðELIJA: Tata... Ti valjda nećeš prihvatiti... Mislim...
NEDIĆ: Milan Nedić neće biti predsednik okupacione vlade. Ni jedan Nedić nije bio
izdajnik. Ako ti je muž sačuvao obraz, i otac će. (Anñelija izañe. Ostavi oca u stolici
ispred sinovljevog portreta. Veliki zidni sat otkucava šest puta, Kandilo treperi, senke
oživelih predmeta igraju po zidovima.)
4.
(Ovalni kabinet u Skupštini. Nemac i Nedić, na suprotnim stranama stola.)
NEMAC: Ja, gospodine Nediću, znam i šta je vojnička zakletva i da ste bili lični
ordonans kralja Petra i bliski prijatelj kralja Aleksandra, sve to znam. Ali, uz sve to,
insistiram da prihvatite ponuñeno mesto predsednika.
NEDIĆ: Ja sam vama, gospodine, objasnio.
NEMAC: Sve su to patetične frazetine, koje bih ja možda i mogao da shvatim da je vaš
kralj u šumi, a ne u Londonu.
NEDIĆ: On je još dete...
NEMAC: To će vam dete istrebiti narod. Ja ne mogu da shvatim tu količinu
neodgovornosti i infantilnosti, razumete, da on preko radio Londona poziva narod na
otpor, a mi ovde ubijamo sto za jednog.
NEDIĆ: To su Čerčilovi proglasi, a ne njegovi...
NEMAC: Pa baš zato vi morate da prihvatite ovo što vam nudimo. Kako ne shvatate,
zaboga miloga, pa vojnik ste, valjda vam je jasno da naše trupe imaju i važnija posla i
pametnije mesto za rat od Srbije. Prihvatite se ovoga preduzeća, sredite stanje u Srbiji i
naše će trupe u roku od deset dana biti na istočnom frontu, pobogu čoveče.
NEDIĆ: Ja to, gospodine, nisam u stanju.
NEMAC: Jeste, jeste i te kako ste u stanju. Dražu Mihajiovića poznajete još kao svog
generalštabnog oficira, vaš je autoritet kod njegovih ljudi još uvek veći od
Mihajlovićevog, biće dovoljan vaš poziv i polovina će se iz šume vratili kućama, a o
potrebi borbe protiv komunizma, valjda, nema potrebe da vas ubeñujem.
NEDIĆ: Ja sam samo pre deset dana izgubio jedinca sina.
NEMAC: Znam, i to znam. I snahu i unučicu. Bojim se da ćete, ako ovo odbijete, izgubiti
i narod, gospodine Nediću, narod. (Ćute obojica. Nemac kao da se umorio, Nedić kao da
traži nove izgovore.) Šume pune, komesari belosvetski stižu li stižu, vi se prenemažete.
Mislite li da će komunisti, ako mi, ne dao Bog, izgubimo rat, dopustiti da vam se onaj
infant iz Londona vrati. 'Ajte molim vas. Pa i komunisti i Englezi će ginuti do poslednjeg
Srbina, to vam je, valjda, jasno. Pa njima ništa nije sveto, razumete, oni za žrtve ne pitaju.
Pa smederevska eksplozija je njihova diverzija...
NEDIĆ Pa zar nije samozapaljivanje od vrućine? To je i vaš zvanični kominike.
NEMAC: Kakvo samozapaljivanje, 'ajte molim vas, pa vojnik ste, pobogu. Kakvo
samozapaljivanje od vrućine u tvrñavskim lagumima. Pa tamo je temperatura uvek
konstantna, to i osnovci znaju, razumete. I šta je rezultat te diverzije? Četiri hiljade
mrtvih Srba i nekoliko desetina Nemaca. A odmazde nije bilo zato što tehnički nismo bili
u stanju da ubijemo dvadeset hiljada talaca. Zaio vam je zvanični izveštaj
samozapaijivanje, moj generale. Samozapaljivanje, svašta. (Zaćute ponovo.) Pa ne
možete vi u tom omeru ratovati. Hiljadu naših, deset njihovih. Ura. 'Ajte molim vas.
Karañorña imate na stotine, za izvoz, a Miloša Obrenovića ni jednog. A Obrenović vam
je sad potrebniji nego onda. Nego ikad. (Zaćute opet.) Jeste li za piće?
NEDIĆ: Ne, blagodarim. (Nemac se nasmeje.)
NEMAC: Jeste li za mesto predsednika vlade?
NEDIĆ: Ne, blagodarim.
NEMAC: Ja ništa ne razumem. I ceo ovaj razgovor je potpuno sulud, sasvim tumbe. On
treba da izgleda, ako sam ja normalan, sasvim suprotno. Vi, otprilike, treba da govorite
ovo što ja pričam, a ja treba da odbacujem tu mogućnost da Srbi ovog trenutka imaju
svoju vladu i svog predsednika. Tako bi to, moj generale, trebalo da izgleda, da preko
puta mene ne sedi naopaki Srbin.
NEDIĆ: Ima u Srbiji i mladih i sposobnijih od Milana Nedića.
NEMAC: Te procene ipak donosimo mi. Još nešto moram da vam kažem, vojnici smo
obojica, ja moram da vas upozorim na konsekvence u slučaju odbijanja. Dabome, mislim
isključivo na lične konsekvence.
NEDIĆ: Mislite na internaciju?
NEMAC: Jeste, gospodine generale, mislim na internaciju. Vi ćete, ako odbijete, po
izlasku kroz ova vrata, biti nemački ratni zarobljenik, sa svim pravima i obavezama koje
taj status nosi. Ne treba, dakako, da vam skrećem pažnju da nemački ratni zarobljenici
vreme provode u Nemačkoj. (Nedić uzme torbu koja mu stoji kraj nogu, otvori je i stavi
na sto ispred Nemca.)
NEDIĆ: Četkica za zube, sapuni, pribor za brijanje, aspirini za zubobolju.
NEMAC: I mi konja za trku imamo, gospodine generale, i mi konja za trku imamo. Da se
mi, blago meni, okanemo i ubeñivanja i nadmudrivanja. Hoćete li vi da budete
predsednik vlade ili ne?
NEDIĆ: Bojim se, gospodine, da to ukazano poverenje neću opravdati.
NEMAC: Da ili ne, gospodine generale?
NEDIĆ: Ne. Kako vi kažete, da se ne nadmudrujemo, to se kosi sa mojim moralnim
načelima, i ja to moram da odbijem. I šta će vam umorni starac?
NEMAC: Dobro. Zasad je sve prema predviñanjima. Sad ću ja vama, gospodine generale,
da pokažem nešto. Nešto poput vaše četkice za zube i brijaćeg pribora. Izvinite. (Ode do
šefa i iz njega izvadi geografsku kartu i fasciklu sa dokumentima. Kartu okači na zid.)
Najpre oficirska reč da je sve ovo što ću vam reći istina i samo istina. Valjda i reč
nemačkog oficira nešto vredi!? (Uzme dokument iz fascikle.) Vidite, ovo desno, potpis je
gospodina Ribentropa, levo samog firera. Muzeji i kolekcionari plaćaće jednog dana za
njega silan novac, to mi možete verovati. Kod Sotbija. Samo će aukcija, ja se nadam, biti
na nemačkom. Kao i sve što firer dotakne rukom. Znači uz moju reč, i ovo jemstvo.
Nadam se da je dovoljno?
NEDIĆ: Gospodine, molim vas... (Nemac priñe karti.)
NEMAC: Ova sekcija biće da vam je poznata. E sad idu mala, dodatna objašnjenja.
Vidite ovaj grad ovde. Zvaće se Princeugenburg. Nalazi se na ušću Save u Dunav i
svojim položajem dominira nad sremskom i posavskom ravnicom. Iza njega je planina po
imenu Avala. On je pod kontrolom hrvatskih trupa, kao i deo poznat pod imenom Mačva.
Ovaj deo ovde, do grada koji se zove, danas zove, Kragujevac, a kome se u Sofiji traži
adekvatno ime, zamislite, predložili su Adolfburg, firer je to odbio s indignacijom, taj
deo, dakle, dobija Bugarska i on se, logično, nalazi pod kontrolom bugarskih trupa.
Sandžak ide Albaniji, ovaj deo ovde preuzimaju mañarske trupe... Naši vojnici moraju
biti na istočnom frontu. Ovaj prostor je nama potpuno geopolitički nezanimljiv.
Opasuljite se, čoveče, ovo je suva istina da suvija ne može biti, takva vam je pogača
umešana. Srbija prestaje da postoji i državotvorno i kao pojam, čovče božji, a u toj pogači
biće i vašeg kvasca, gospodine generale! (Nemac zaćuti, zadihan. Nedić se ne pomera)
Ovde će vaši tradicionaini prijatelji i obožavaoci Hrvati i Bugari i Mañari i Albanci
dernečiti do mile volje, a gospodin će general za to vreme igrati šaha u oficirskoj kantini
zarobljeničkog logora u Osnabriku. Napolje!
5.
(RadioBeograd. Nedić u studiju. Mikrofon ispred njega.)
NEDIĆ: Draga braćo i sestre, govori vam vaš brat, armijski ñeneral Milan Nedić,
predsednik srpske vlade. Govori vam iz dubine srpske duše, srpskog srca, čestito i
pošteno. Tako mi Bog pomogao. Danas srpski narod preživljuje najteže dane otkako se
doselio u ove balkanske zemlje. Aprila meseca ove godine izgubili smo slobodu i državu,
a sada nam preti opasnost da izgubimo narod. Našom lepom zemljom čuje se lelek, jauk i
plač. Ustao je brat na brata. Pale se žita, teška zamuka radnog sveta. Ruše se javna dobra,
ubijaju se seoski domaćini, po ravnoj Mačvi, Šumadiji, Pomoravlju. Proliva se
neštedimice srpska krv. Pitam vas: zar nije bilo dosta prolivanja srpske krvi? Zar nije bilo
dosta muka i patnji, bolova i suza, rušenja i zgarišta, nego su čak braća udarila jedna na
druge. Hoće u grañanski rat. Nešto što je najstrašnije. Kao da zla kob gura srpski narod u
ambis. Kao da hoće da se ispune reči naših neprijatelja: Drumovi će poželeti Srba... Ali, u
ime vaše, ja im uzvikujem da će se prevarili. Dogod teče junačka krv u srpskim srcima i
dogod je srpskog čistog narodnog razuma, neće to biti. Naći će srpski narod svoj pravi
put. Došao sam na vladu da spasavam srpski narod, da se meñusobno ne istrebi, da
zavlada red i mir, rad i bratstvo, da sačekamo svišetak rata združeni pod srpskim
barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Šta mi možemo sada da učinimo? Ništa. Samo
sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni
najvećih sila sveta. Tu mi niti možemo pomoći, niti odmoći. Nemoj da se mešamo u tuñe
stvari, jer ko se meša u tuñe stvari, obično izvuče deblji kraj. Rešio sam se da narod
povedem pravim narodnim puiem, da gleda svoje interese i da se sačuva od istrebljenja.
Obrazovao sam vladu narodnog spasa. Ona vam daje...

6.
(Nedićeva kuća. Nedić sedi u kući ispred sinovljevog portreta. Vrata se otvore, uñe žena
šezdesetih godina u potpunoj crnini. Stane kraj vrata.)
ŽENA: Milane.
NEDIĆ: Znao sam da ćeš doći. (Ne okreće se, sedi i dalje zakovan za stolicu.) Znam i
zbog čega si došla.
ŽENA: Milane, decu mi u ovo ne uvlači.
NEDIĆ: Sedi Živka.
ŽENA: Nemci ne mogu da pobede, je l’ de? (Nedić odmahne glavom.)
NEDIĆ: Ne mogu, Živka. biološki. Još se američki džin nije ni razbudio. Ni sibirski
medved.
ŽENA: Decu u to ne uvlači, ko Boga te molim.
NEDIĆ: Ne brini. Kol'ko nisi bila u ovoj kući? Dvadeset godina?
ŽENA: Osamnaest. Osamnaest, šest meseci i četrnaes' dana. I šta ćeš sad ti, nesrećniče?
Sam, ko ñeram.
NEDIĆ: Ono što mi je činiti.
ŽENA: Znaš li u šta se upuštaš? (Nedić potvrdno klimne glavom.) Znaš li da žrtvuješ i
život i obraz?
NEDIĆ: Sve znam. Englezi ako pobede, Draža će me politi katranom i posuti perjem. I
tako vodati po Srbiji. A komunci će od mene skuvati sapun.
ŽIVKA: I baš se moralo?
NEDIĆ: Jeste, Živka, moralo se.
ŽIVKA: Pa što baš' tebi ta čaša da se zalomi?
NEDIĆ: Bog zna.
ŽIVKA: Milane, decu u ovo ne uvlači, njihove ti sreće.
NEDIĆ: Neću, Živka, ne brini.
ŽIVKA: Neće tebe deca hteti pustiti samog. Anñelija posebno.
NEDIĆ: To je moja briga, ne brini.
ŽIVKA: Kako si, Milane?
NEDIĆ: Kako? To sad Bog zaračunava i udara kamatu.
ŽIVKA: Nema on tebe zašto da kažnjava.
NEDIĆ: Ostavio sam te sa petoro dece. Samu.
ŽIVKA: Nemaš ti sebe zašto da prekorevaš. Ostavio si me sa mojom decom. Tebi je teže
bilo, sigurno. Ti si bez svoje dece živio.
NEDIĆ: Možeš li mi oprostiti, Živka?
ŽIVKA Ko je Živka da sudi i prašta. (Zaćute.) Idem, Milane.
NEDIĆ: A Bata nam ode.
ŽIVKA: Nemoj Milane, ko Boga te molim.
NEDIĆ: Neću, Živka.
ŽIVKA: Ja ovakvu Batinu sliku nemam. (Nedić ustane.) Idem ja, Milane. Decu u ovo ne
uvlači. Mi smo svoje platili.
NEDIĆ: Neću, Živka.
ŽIVKA: Nemoj ni da ih vidaš, ni da ih zazivaš. Ni one kod tebe da ne dolaze, ni ti kod
njih. Nikad. Je l' razumeš, Milane, nikad.
NEDIĆ: Razumem.
ŽIVKA: Idem ja sad. (Stoji ukopana pored vrata, ne pomera se. Nedić naspram nje) Deci,
da sam bila, ne govori.
NEDIĆ: Ne brini.
ŽIVKA: Ovo znamo li, Bog i ja.
NEDIĆ: Ne brini.
ŽIVKA: Idem ja, Milane. (Ne polazi.) Nek' ti je Bogom prosto, paćeniče. (Spolja se
začuju koraci i Anñelijin glas.)
ANðELIJA Tata! Ima li koga?
ŽIVKA: Neću da me vidi ovde. (Nedić joj pokaže rukom, Živka se skloni u susednu
sobu. Uñe Anña. Sa vrata ospe)
ANðELIJA: Tata, kako si mogao...
NEDIĆ: Šta, kako sam mogao?
ANðELIJA: Kako si mogao da prihvatiš?
NEDIĆ: Lepo.
ANðELIJA: Tata, oni su okupatori, to je izdaja, tata... (Nedić „kao plane".)
NEDIĆ: Kako se usuduješ, bitango. Kako se usuñuješ uopšte da uñeš u ovu kuću sa tim
rečima. Još sa vrata kevćeš i ujedaš, celog si me veka i brukala i ujedala za srce. Napolje,
napolje iz ove kuće, neću više da te vidim ovde. Zabranjujem ti da prekoračiš ovaj prag,
da pomeneš igde da si mi ćerka...
ANðELIJA: (zblanuta): Tata...
NEDIĆ: Ni tu reč da više nisi u usta stavila, ni ti ni sestre, je i' to jasno, neću da te vidim
više, ni tebe ni njih, ovaj prag ne postoji više za vas. Milan Nedić vucibatine i barabe ne
raña. Napolje!
ANðELIJA: Tata...
NEDIĆ: Napolje, kad govorim! (Zamahne da je udari, Anñelija se ne pomera, Otac joj
prišije dobar šamar. Ćerka ga gleda netremice, onda se okrene i istrči iz kuće. Nedić
postoji nekoliko trenutaka, a onda nasloni glavu na sinovljev portret. Iz sobe izañe
Živka.) Je l’ ovako dobro? (Živka ne odgovara. Ćute oboje. Žena stoji na sredini sobe.)
ŽIVKA: Idem ja, Milane. (Nedić skine sa zida sinovljev portret.)
NEDIĆ: Na! Rekla si da takvu sliku nemaš. (Stoje jedno naspram drugog. Nedić sa
pruženom slikom u rukama. A onda se zagrle. Trag slike na zidu sa ekserom kao
izdajnikom. Plaču. Plaču gorko i neutešno kao šio samo mogu jecati deca i starci od
šezdeset i više godina. Iz ogromnog Nedićevog tela izlazi jeziv i krt plač. Poput dečaka
kome su oteli sviralu.)
ŽIVKA Jadna nam majka... Jadna nam majka.

7.
(Nedićev stan. Poveća grupa ljudi, što muškaraca što žena.)
NEDIĆ: Dame i gospodo, braćo i sestre. Ovaj cvet srpstva i grañanstva pozvao sam
ovamo u svoj dom ne samo zato što je velika većina vas navikla da u ovu kuću dolazi i
što su, rako reći, prijatelji ove kuće, nego i zato što je ovo sve samo nije politički skup ili,
ne daj Bože, bilo koja vrsta agitacije. Braćo i sestre, stanje je takvo da gore ne može biti.
Srpski narod u Hrvatskoj izložen je takvoj pogibelji da to svet ne pamti. Ono što je
izbeglo malju i nožu, prebegio je ovde, u majčicu Srbiju, golo i boso. Tim ljudima treba i
konaka i kruva i ruva. U Bosni je isto tako, ako nije i gore, sve što fes nosi ustašku je
kamu pripasalo, ako nije, uskoro će; Bugari i Mañari, kao i uvek, potuljeno, podlo i iz
potaje, o Arnautima da vam ni ne govorim. Sestre i braćo, ovde Nemci ubijaju sto za
jednog. Preko pola miliona duša izbeglo je u Srbiju... Dajte da spasavamo što se spasti da.
Na nama je, drugog nema. Jedan vanredni čovek, po imenu Toma Maksimović, i sam
izbeglica iz Borova, na čelu je komesarijata za izbeglice. Pomozimo, koliko se pomoći
može. Dame i sestre, aktivirajte ponovo Kolo srpskih sestara, svald je zalogaj proje
dobrodošao, svaki starež što bi se bacio, dobro će doći. Ne može ni ovako večito, ničija
nije do zore gorela. Valjda će i nama debele krave jednom naići. A dok ne doñu, treba
samo biti strpljiv i miran. Nemci neće metka ispaliti, samo ako ih ostavimo na miru.
Prestaće i racije i represalije, trupe će odaslati odavde ja vam za to stojim dobar. Pa
dajmo da jednom dim proñe i kroz naš odžak, ne mora lisica svaki put kroz naš
kokošinjac. Ja znam da meñu vama nema niko ko održava kontakte sa pokretom
gospodin Mihalioviča, još manje sa komunistima, al' bi bilo jako dobro da i oni ovo čuju.
A čuće, nadam se, poručite im, odnosno ne vi, razumemo se, pa ne može se kuća gasiti
benzinom. Tristo hiijada je muških duša, preko trista, u ropstvu. Dosta je Karañorña,
previše ih je, samo Miloš nedostaje. Aman za aman, braćo i sestre, pomagajte ako Boga
znate...

8.
(Ovalni kabinet u Skupštini bivše Jugoslavije. Nedić i Nemac.)
NEMAC: Prvo, nemojte da razgovarate sa mnom tim tonom, ja nisam vaš posilni, a
drugo...
NEDIĆ: Drugo je da je tamo za jedan dan ubijeno sedani hiljada ljudi, sedam hiljada...
NEMAC: A drugo, više nemojte da me prekidate i da mi upadate u reč.
NEDIĆ: Pucano je na gimnaziste, zaboga miloga, na gimnaziste...
NEMAC: Prethodno je pucano i na isto toliko mlade nemačke vojnike. Dvadeset tri
nemačka vojnika ubijeno je podmuklo i iz zasede, bez ikakve šanse da se odbrane.
NEDIĆ: Dvadeset tri. Čak i sa onim monstruoznim, onim satanskim omerom jedan
prema sto, to je dve hiljade i tristo ljudi, a ne sedam hiljada. Sedam hiljada, sedam hiljada
Srba.
NEMAC: Šta ćete, lokalni komandant se malo zabrojao. Uostalom, nisu sve Srbi,
pobijeni su i svi Cigani koji su pohvatani.
NEDIC: Gospodine, vi ste cinik. Vi ste nevaspitan. Tako ćumurdžije ne govore o
ćumuru, kao što vi govorite o mrtvim ljudima.
NEMAC (plane) A vi zaboravljate na svoj položaj, ko je ovde ko i ko je ovde šta.
NEDIĆ: Ja sam armijski ñeneral i predsednik vlade.
NEMAC: General poražene vojske i predsednik okupacione, što bi se kolokvijalno moglo
reći, i marionetske vlade, gospodine Nediću.
NEDIĆ: U tom slučaju...
NEMAC: U tom slučaju ponašajte se kako dolikuje vašem položaju i samo mi nemojte
nuditi neke patetične i hirovite ostavke.
NEDIĆ: Vaši su ljudi u Kragujevcu ubili sedam hiljada Srba, kao odmazdu za ubijena
dvadeset tri nemačka vojnika. To je varvarizam, gospodine, varvarizam i nitkovluk, da
biste vi, tonom kojim se govore gramatičke palatalizacije, rekli da se komandant Kenig
zabrojao. To, to je...
NEMAC (plane) I neka se zabrojao. Ko se ne bi zabrojao da vidi svoje vojnike sa
vlastitim penisima u ustima, ko? Vi meni spočitavate varvarizam, vi. Penise u usta,
gospode Bože. Ovde se radi o odmazdi na koju je unapred i blagovremeno upozoreno, a
odmazda je bila žešća zato što je i čin pobune bez presedana
po svom prostakluku, varvarizmu i primitivizmu. I nemojte mi vi više pominjati
varvarizam, molim vas. Radije gledajte da se ovakve komunističke svinjarije više ne
dogañaju.
NEDIĆ: Otkud znate da su komunističke?
NEMAC: Sumnjam da bi neko drugi mrtvim vojnicima na čelo urezao zvezdu.
NEDIĆ: Tamo su ubijani i šesnaestogodišnji dečaci. Pa to se još nije ni obrijalo.
NEMAC: I to bi pucalo na Nemca, sigurno. Večeras ili jesenas, ali bi pucalo.
NEDIĆ: Pa pobijte nas onda sve, do kolevke. U tom slučaju niko neće pucati na
nemačkog vojnika. I ma šta vi mislili, ne znam kako ono rekoste, patetična i hirovita,
valjda, ja ostavku podnosim. Ja sam se ove rabote primio da spasavam što se spasti da, a
ne da pomažem u sarañivanju.
NEMAC: Dobro je, smirimo se obojica. U redu, neće više biti ovih masovnih represalija.
Morate razumeti i nas. Naše su trupe u velikoj većini iz Austrije. Pa ovde su im ginuli
očevi, razumete. Zato je neki postupak suroviji nego što priliči nemačkom vojniku,
razumete. Vi trgnite ostavku, ja vam jemčim da masovnih represalija više neće biti. I
završite sa komunistima.
NEDIĆ: Kako da završim kad trupe pod mojom komandom broje samo petsto ljudi?
NEMAC: Pa tu su vam trupe gospodina Mihailovića.
NEDIĆ: 'Ajte, molim vas.
NEMAC: Imaju Srbi opasnijeg neprijatelja od nas Nemaca. Imaju, imaju.
NEDIĆ: Objasnite vi narodu da ima goreg neprijatelja, nakon Kraljeva i Kragujevca.
NEMAC: Te su akcije izazvane neodgovornim...
NEDIĆ: Vi malo poznajete Srbe. I Kragujevac i Kraljevo mogu samo da razbuktaju
otpor, a ne da ga slome. Takva odmazda je produktivan akt u Češkoj ili Belgiji. Ovde je
obratno.
NEMAC: I šta prediažete?
NEDIĆ: Akt dobre volje.
NEMAC: Na primer?
NEDIĆ: Na primer da pustite veću grupu ratnih zarobljenika.
NEMAC: Jako teško.
NEDIĆ: U tom ću slučaju i ja trgnuti svoju ostavku.
NEMAC: Da trgnete ostavku i da jemčite da niko od vraćenih zarobljenika neće završiti u
šumi. Jedino tako. Mada sumnjam, i pored moje najboije voije. Ne verujem.

9.
(Beogradska želemička stanica. Peron. Nedić oknden ratnim zarobljenicima, upravo
pristiglim iz Nemačke.)
NEDIĆ: Braćo i gospodo, dolazim da vas pozdravim kao predsednik srpske viade, vlade
narodnog spasa, i da vam izrazim dobrodošlicu, vama, najboljim sinovima našeg naroda.
Kad bih mogao, ja bih vas sve zagrlio da vam kažem koliko vas volim i koliko smo svi,
zbog vas, patili zajedno sa vama. Vi znate da smo mi svi žrtve jedne nerazumne politike,
jedne vrtoglave politike, zbog koje smo izgubili državu i sve što nam je najmilije i
najdraže. Sve smo to izgubili zbog takve polilike koja se svršila kao avantura za nekoliko
dana. I onda, kad nam je bilo najteže, ti koji su nas uvukli u tu nesreću pobegli su glavom
bezobzirce, što se do sada nikada u srpskom narodu i u srpskoj istoriji nije desilo. Vi
znate da su se srpski glavari uvek borili do poslednjeg trenutka sa narodom, zajedno sa
narodom, da bi i na bojnom polju ostavili pokoljenjima primer kako treba voleti
otadžbinu i svoj narod i kako treba ginuti za njega. A tadašnji naši glavari, vi to dobro
znate, uzeli su avione, bombardere, pedeset komada najboljih, koje je srpski narod kupio
da brani svoje sinove na bojištu pa su seli u te avione, napunili džepove zlatom i pobegli
tamo u inostranstvo, a zemlju su ostavili na milost i nemilost, obezglavljenu.Vi svi znate
koliko su naši mili i dragi propatili zbog toga, i vi svi znate njihove muke koje su zbog
toga podneli. Nećemo više tako. Ne može više niko da se igra sudbinom srpskog naroda.
Mi moramo da idemo drugim putem. Vi ste svi videli da smo bili žrtve zato što smo pošli
za jednom maglovitom političkom kombinacijom, što smo napustili onaj naš srpski put,
istorijski put, kojim su vekovima išli naši preci. Mi Srbi uvek smo bili čestit i častan
narod. Zbog toga, Srbin je uvek bio poštovan u svetu, i od prijatelja i od neprijatelja. A
mi smo sveto ime srpsko zamenili imenom Jugosloven, koje nije ništa značilo u svetu. I,
naravno, tako je naš narod izgubio orijentaciju, što je piatio velikim žrtvama. Vi ste videli
posiedice toga. Naš narod počeo je da luta. Počeo je da sluša šta mu savetuje London, pa
posle i crvena Moskva, zaboravljajući na svoje srpske interese i na srpsku zavetnu misao.
Vi svi znate da sam bio rame uz rame sa vama i da sam delio sa vama i dobro i zlo, i da
sam došao po nareñenju Vrhovne komande da sa ministrom, gospodinom Cincar
Markovićem, spasavam što se još dalo spasti. Posle toga bio sam interniran devedeset pet
dana. Iz internacije sam izašao na molbu mnogih narodnih prvaka i sav sam se stavio u
službu otadžbine, da zaštitim vaše mile i drage od najveće napasti, od rušilačkog
komunizma. Meni tada nije bilo do toga da primam vlast u svoje ruke. Sudbina me je bila
pogodila tog trenutka i zavila me u crno. Izgubio sam jedinca sina. Ali ostao mi je srpski
narod, a on je bio sve za mene. Izgubio sam sina, ali su meni svi sinovi Srbije isto tako
dragi kao da su mi roñeni i ja sam se za sve njih založio. I onda sam kazao prvo tu
komunističku aždaju da slomim, i mi smo je slomili. Počeo sam gotovo bez ičega, imao
sam samo deset prstiju, ali, blagodareći Bogu i srpskom narodu, ja sam uspeo. Apelovao
sam prvo na Šumadiju i Šumadinci su me razumeli i mi smo tu crvenu aždaju ubili. Još
joj se repovi ponegde trzaju ali, blagodareći vašoj pomoći, mi ćemo i njih uništiti, jer nam
srpski narod i naša Srbija moraju, uprkos svemu, da žive. Zato je srpska vlada, vlada
narodnog spasa, utvrdila jedan program, da srpski narod ne bi lutao i svake dvadesete
godine propadao. Mi smo trasirali jedan put za budućnost, da se svi Srbi okupe, da podu
tim boljim putem, da idu ruku pod ruku, rame uz rame. Taj put je stari put kojim su išli
naši preci, da svi Srbi budu ono što su bili. Jedna duša, jedna misao, jedno lelo. To treba
da bude i sada, da se svi Srbi prikupe, da bude Srbija zdrava i jaka. Da bude samo srpska
politika, da Srbi idu za svojom pameću i da gledaju svojim očima. Verujemo da je to
jedina spasonosna politika za ceo srpski narod i zato apelujemo na vas da nas pomognete
da tu ideju ostvarimo. Mi na tome radimo i na tom delu istrajaćemo. Oni naši nesrećnici
iz Londona i Moskve pozivaju nas na oružje, a oni sede u zaklonu i ne mare ništa što će
Srbima biti popaljena sela i gradovi i njihove porodice unesrećene. Ali London i Moskva
ne zovu na oružje nikog drugog. Ni Holanñane, ni Dance, ni Francuze, ni Norvežane, kao
ni Čehe i Poljake i druge narode. Nikako njih ne pozivaju na oružje, već samo Srbe da
oni opet ginu, kao što su džabe ginuli u aprilu, septembru, oktobru, novembru i cele zime.
Oni sada opet zovu. Hoćemo li da idemo opet u krv na taj poziv? (Zarobljenici u horu
odgovore; NEĆEMO!) Nećemo dok je vas i dok je srpskih glava i srpske svesti. Nećemo
više. Ovakva politika nalazi na razumevanje i kod okupatora i ja mislim, ako Bog da i
sreća junačka, mi ćemo i sprovesti tu politiku. Svi Srbi na okup, da bude jedna količina
za računanje, da Srbi budu stub mira na Balkanu. Nas svi znaju kao junačan i
dostojanstven narod. A ona sramota koja se desila prošle godine tiče se jugoslovenskog a
ne srpskog naroda. To nije sramota srpska nego jugoslovenska. A ja sam uzeo na sebe da
garantujem da Srbi umeju da cene velikodušnost nemačkog naroda, blagodareći čemu vi
ste danas došii iz zarobljeništva, a doći će, ako Bog da, doći će i ostali svi redom, to
zavisi od vas. Doći će i druge partije i vojnici koji treba da obdelavaju zemlju. Vama se
obraćam da vi, dolazeći u otadžbinu, budete ono što ste bili: iznad svega Srbi, fanatici
Srbi i samo Srbi. Da unosite nov duh, nov moral i da branite Srbiju i srpski narod. U tom
pogledu mi ćemo vas pomoći svuda i na svakom mestu. A to je potrebno da zaštitimo i
spasavamo srpski narod. Da nema dobrih izgleda, ja vam o tome ne bih ni govorio. Zato
vi treba ohrabreni da odete na svoja mesta i da svuda budete apostoli spasenja srpske
otadžbine i srpskoga naroda, jer on to zaslužuje od vas. Molim vas da svuda i na svakom
mestu budete blagodarni Nemcima (komešanje meñu povratnicima), koji su prema vama
uvek bili ljudi a ne protivnici. Isto tako, treba da ste blagodarni i voñi nemačkog rajha, jer
ste vi došli njegovom velikodušnošću do slobode. I znajte da zavisi od vas koliko ćemo iz
zarobljeničkih logora dovesti našh drugova. U to ime ja vas pozdravljam još jedanput i
molim vas da budete nosioci srpske ideje radi spasenja srpskog naroda i njegove
budućnosti. Živeli! Živeo srpski narod! (Živeo, odjekne unisono iz grla doskorašnjih
zarobljenika. Nediću priñe čovek u generalskom koporanu, gledaju se, a onda se, nakon
kratke, ali uočljive dvoumice, zagrle.)
10.
(Nedićeva kuća. Nedić i čovek sa stanice.)
ČOVEK: Kojim pravom, kojim pravom?
NEDIĆ: Milutine, ni o kakvom pravu nije reč, o molbi je reč.
MILUTIN: Molbe se ne govore tim tonom. Ja ću u šumi biti za pet dana, to ti ja stojim
dobar.
NEDIĆ: E nećeš!
MILUTIN: E 'oću! (Razgovor sve ratoborniji i emotivniji. Sad se već viče.)
NEDIĆ: Nećeš, nareñujem!
MILUTIN: Ma kojim pravom ti meni nareñuješ, ja ñeneral ti ñeneral, kojim pravom? A
to tvoje predsednikovanje, to možeš mačku o rep, ja naredbe takvog predsednika ne
priznajem.
NEDIĆ: Kakvog?
MILUTIN: Takvog.
NEDIĆ: Kakvog takvog? 'Oćeš da kažeš marionetskog, izdajničkog.
MILUTIN: 'Oću da kažem okupacionog.
NEDIĆ: Dobro, onda imam prava da bar kao stariji brat nešto zahtevam.
MILUTIN: Nema braće kad je zakletva i otadžbina u pitanju. Možeš mi biti brat sto puta.
NEDIĆ: Milutine, ja sam dao reč da niko od oficira neće u šumu. Jemčio sam...
MILUTIN: Ma šta si ti jemčio? Kojim si ti pravom jemčio? U čije ime si jemčio? Pola je
ovih ljudi i došlo da odma' ode u šumu.
NEDIĆ: Nije vreme za to, Milutine, opasulji se. Nije vreme.
MILUTTN: Uvek je vreme da se brani ognjište.
NEDIĆ: Ako iko od vas ode u šumu, ni jedan se srpski zarobijenik više neće vratiti iz
Nemačke.
MILUTIN: 'Oće, svi će doći do jednog, al' kad srpske i savezničkc trupe doñu na kapiju
Osnabrika i drugih stalaga.
NEDIĆ: Ne ubija se vo štapom, vo se mora maljem u glavu, pa ko shvata ako ti ne
razumeš, vojnik si, ñeneral. To ni Mihailović ne razume. A mi sad ni tog štapa nemamo.
O malju da se i ne divani. Pomozi mi bar ti, ko Boga te molim. Ni na kog nema da se
oslonim, pola mi je vlade fukara, pola nesposobno, ja sam mislio ti ćeš poduprti kad
doñeš...
MILUTIN: Ma o kakvom, bre, ti podupiranju govoriš, kakvo crno podupiranje. Ja ću
tebe, bracika, podupirati iz gore zelene.
NEDIĆ: Pa je l’ ti stvarno ništa ne razumeš, pa nisi ti balavac, šta si se uspalio ko
gimnazista, ko da te je Simović pujdao. Pa je l’ ti ne razumeš da će nas zatrti, neće niko
od zakletve preostati. Pa je l’ bi i ti ko i onaj ludi Draža, štapom na bika, posle noć na
glavu, pa u pomrčinu, a Švabe nek' gaze narod gusenicama. Sto za jednog, ej, tristo za
jednog je bilo u Kragujevcu. Il' bi i ti, ko i komunisti, pobio par džandara i poštara, crven
barjak na opštinu, onu petokraku na crkveni toranj, tri kola oko vatre i kazana sa
pasuljom, pa u šumu. U neku drugu šumu. Čim zatutnji iza krivine gusenica, begaj. A
onda Nemci čelikom kupaju, pa na vatri suše. Eno tako su Mačvu ojadili, krova celog
nema, ne možeš više orati od grobova, tako su Užice i Zlatibor ocrnili. I ko da vas više
dozove pameti. 'Ajde taj komunjarski ološ, to je i za razumeti, to je s konca i konopca, to
je profesionalni bašibozuk, to su oni isti što su i u Španiji orali i kopali, Mazijanin,
Bjondi Žilnik, Broz, Pijade, sve Srbi pravoslavni, jebe se Mazijaninu i Pijadi za Srbe,
namerno to oni i rade, posle ćemo u Ameriku i Kanadu ići po srpsku rasadu. I čime bi ti
na Nemca. Ovog trenutka. Ništa im nismo mogli ni sa milion vojnika, sa lopovima, sad
ćemo lovačkim puškama da ih gonimo po Srbiji.
MILUTIN: Tad smo bili izdani.
NEDIĆ: I opet ćemo biti. Prodaće nas Čerčil za šaku grčkih maslina. Ako nećeš da
pomažeš, a ti bar ne odmaži. (Zaćute obojica. Napokon, Nedić ponovo progovori.)
Strpljen spasen, Milutine, strpljen spasen. Sad treba godinicu dve nit zborit, nit romorit,
ne treba ginuti uludo. Kad se Amerikanac iskrca u Evropu, kad se baćuška malo oporavi,
onda. I jadna nam majka ako Rus prvi uñe ovamo. Al' i tome ima leka.
MILUTLN: Kako?
NEDIĆ: Samo mudro. Daće Bog da se Amerikanci iskrcaju na Jadran, onda odmah
Srbiju napraviti, nipošto Jugoslaviju, kralj da se vrati odmah sa Amerikancima, nipošto
kasnije.
MILUTIN: A Hrvati?
NEDIĆ: A Hrvatima eno sve od Sesveta do Samobora, pa nek prave državu. Samo, onda
će je praviti kao poražena nacija. Sad smo sa njima ortačili, i za veka više ako bude i
jednog pametnog Srbina. A i to tek kad im se sudi. Prečetvorili su Srbe i u Bosni i u
Slavoniji. Pola miliona izbeglica 'rani onaj nesrećni Toma Maksimović, Slovence smo
morali da smeštamo u Srbiju, Slovence. Nije vreme za šumu Milutine, je l’ sad razumeš.
(Milutin ne odgovara.) Ta daj da barem jedared budemo pametni. Veća je sad i važnija
Jorgan planina od Kopaonika i Ziatibora. Samo da nas Čerčil ne proda. (Zaćute ponovo.)
MILUTIN: Dobro. Ja u šumu ići neću, bar još neko vreme.
NEDIĆ: Takvog te volem.
MILUTIN: Al' niti ću bilo kakvu funkciju pod okupacijom obavljati, ni političku ni
vojnu. I to da znaš.
NEDIĆ: Bolje išta nego ništa. (Zaćute ponovo) Daće Bog da se Amerikanci iskrcaju na
Jadran i da nas Čerčil ne proda.
MILUTIN: A ti, šta ćeš?
NEDIĆ: Kad ovo proñe?
MILUTIN: Da.
NEDIĆ: Uzdaću se u Boga. Nedići nikad nisu bili duga veka.
MILUTIN: A ako te jemac izneveri?
NEDIC: Ima kruška u avliji. A lako ćemo za štranjku.

11.
(Kancelarija u Skupštini. Nedić i Nemac.)
NEMAC: Mora tako, gospodine. Stvari nisu kao što su bile. Srbija, ako želi da učestvuje
u novom evropskom poretku, mora i aktivnije učestvovati u njegovom stvaranju. Onda će
i deo kolača biti veći.
NEDIĆ: Razumem ja to, sasvim, samo ne znam kako.
NEMAC: Ako mogu Hrvati da šalju svoje elitne jedinice, možete i vi. I Rumuni i Bugari
imaju svoje trupe na istočnom frontu. Bar jedan puk.
NEDIĆ: Ni vod, gospodine, Srbija nije u stanju da da. Ni vod. Ne može biološki.
NEMAC: Kako mogu Hrvati?
NEDIĆ: Hrvatski se zarobljenici u Nemačkoj broje prstima jedne ruke. A srpskih je tristo
hiljada. Kad bi Rajh pustio Srbe kućama, mogli bismo da govorimo o diviziji.
NEMAC: Kad bi Rajh poslao Srbe kućama, govorili bismo o diviziji na istočnom frontu i
o tri u šumi. Bar tri. To se kod vas kaže: seci uši krpi...
NEDIĆ: Ili, skuplja pita od tepsije.
NEMAC: A da vi... Ništa. Mislio sam bar četu. Razumete?
NEDIĆ: Sasvim. Samo vi znate za srpsko rusofilstvo. Pola bi se čete prvom prilikom
predalo Rusima.
NEMAC: Ako bi to bili provereni ljudi... Ne znam. Meni je nareñeno iz Berlina, i tako će
biti. A kako će biti, to rešite vi. Ja samo žalim što kod Srba ne postoji ni najmanje
osećanje moralne odgovornosti. Mi Nemci kažemo: pomozi komšiji da ugasi krov, da ne
bi gasio svoj. Ako sutra budete imali komuniste na granici... Ništa me ne interesuje.
Stvorite mi puk, kako god znate.

12.
(Nedićeva kuća. Nedić i brat mu Milutin.)
MILUTIN: I kako si uspeo na kraju?
NEDIĆ: Povećane su obaveze Srbije u hrani, drvetu, uglju, olovu, vuni, novcu. U svemu.
MILUTIN: I kako misliš to da izvedeš?
NEDIĆ: Ne znam ni sam. Al' znam da ni jedno srpsko čeljade neće biti ni u jednom rovu
van Srbije. Posebno ne tamo.
MILUTIN: Znaš li šta bi ovde radili pijani kozaci, ako ne daj Bože doñu, samo da je
jedna srpska desetina bila na istočnom frontu.
NEDIĆ: Zato sam i pristao na sve. Znaš li koji je osnovni patriotski zadatak svakog
Srbina u ovom trenutku da preživi, Milutine, da preživi. (U sobu ude Anñelija)
ANðELIJA: Dobar dan. (Nedić odmah plane.)
NEDIĆ: Šta sam ja tebi rekao? Šta sam ja tebi rekao, sunce li ti jebem bitango.
MILUTIN: Milane...
NEDIĆ: Marš da te ne vidim, ovaj je prag... (Anñelija progovori sasvim mirno.)
ANðELIJA: Što se mene tiče, ne bih ga nikad ni prešla, da sam ja u pitanju. Došla sam
da ti kažem da je mati bolesna i da doktor kaže da će verovatno umreti.
MILUTIN: Od čega, kako...
ANðELIJA: Doktor kaže da ima i latinski naziv za tu bolest, ali da se može zvati i glad. I
da se najbolje leči jelom. Zato sam došla.
NEDIĆ: Sad idi. Rekla si što si imala.
ANðELIJA: Mislila sam da odma nešto ponesem...
NEDIĆ: Biće poslato.
ANðELIJA: Ako odmah...
NEDIĆ: Biće poslato.
ANðELIJA: Ako bude slato kao i za ove dve godine do sada... (Zaustavi se na pola
rečenice. Pogledom u koji je smešten sav prezir razočarane i uvreñene ćerke, ošine oca i
izañe iz kuće.)
MILUTIN: Gde će ti duša. Milane? Kako možeš tako? (Izleti i on iz sobe. Nedić stoji
kako ga je Anñelija zaledila. Milutin se vrati sa vrećom i počne u nju tovariti namirnice.
Histerično i besno napuni vreću. Poñe prema vratima.)
NEDIĆ: Kroz baštu uñi... Kroz baštu. Nemoj da te neko vidi. (Milutin izjuri. Nedić priñe
ikoni svetog ðorña. Klekne i sklopi ruke. Pred kućnim svecem moli za život žene koju je
ostavio pre dvadeset godina.)
13.
(Nedićeva kuća. Nedić i čovek njegovih godina.)
NEDIĆ: Kad se to desilo, gospodine profesore?
PROFESOR: Pre sedamnaest dana, tačno.
NEDIĆ: Pa što tek sada dolazite, pobogu?
PROFESOR: Žena je izvesnom gospodinu predala pedeset napoleona i Kartijeov broš,
obećao je...
NEDIĆ: Pa ste mislili, on će ga izvaditi?
PROFESOR: Upravo tako.
NEDIĆ: Sa Banjice se ne izlazi za pedeset dukata, to nije čovek, to je lupež... Kako se
zove on?
PROFESOR: To, na žalost, ne smem da vam kažem.
NEDIĆ: Dovoljno je da komunisti naprave bilo kakvu svinjariju i sa Banjice se ide u
Jajince, gospodine profesore. A vi ste čekali sedamnaest dana da doñete do mene. Oni su
tamo taoci, razumete, taoci. A mislite li da šumska žgadija mari za to. (Priñe telefonu)
Zašto odmah niste došli, pobogu?
PROFESOR: Bilo me je sramota.
NEDIĆ: E ludi Srbi, ludi Srbi. (Okreće broj na telefonu.) Gospodina Aćimovića, ministra
unutrašnjih dela mi dajte... Milan Nedić... (Profesoru) Što je uhapšen?
PROFESOR: Mislim, šta da vam kažem...
NEDIĆ: Istinu, gospodine Hadžipenčiću, istinu.
PROFESOR: Dečja posla... Levičario je nešto.
NEDIĆ: Pa nije valjda komunac? (Profesor potvrdno klimne glavom. Nedić spusti
slušalicu) Za sve, gospodine profesore, ali za to nikako.
PROFESOR: Ja vas molim, gospodine predsedniče, preklinjem vas, slavsku ću ikonu
skinuti i staviti vašu sliku, kao Boga vas molim, mladenačke koketarije, smilujte se i
meni i mom jedincu, dečja posla...
NEDIĆ: Gde je to od dečjeg posla, moj profesore. (Profesor klekne, sklopi ruke.)
PROFESOR: Još pedeset napoleona imam, sve ću dati, tapiju na kuću, pomagajte, ako
Boga znate, dečja budalaština...
NEDIĆ: Kakva dečja posla, 'ajte molim vas, pa vaš sin ima preko trideset. Advokat,
molim vas... (Profesor ga uhvati za ruku.)
PROFESOR: Bogom vas kumim i svetim ðorñem, smilujte se. (Pokuša da ga poljubi u
ruku. Nedić izmiče ruku, odmakne se nekoliko koraka.) Molim vas, dobrotvoru, samo vi
to možete...
NEDIĆ: Ustanite, molim vas. Vi znate moj odnos i prema komunizmu i prema
komunistima. (Profesor ne ustaje sa poda. Počne plakati, ako se to tako može nazvati)
PROFESOR: Samo vi to možete, vi jedino. (Cvili poput koker španijela.)
NEDIĆ: Žao mi je, gospodine Hadžipenčiću, verujte. (Raširi ruke, slegne ramenima.
Profesor mu priñe, na kolenima.)
PROFESOR: Vi i Bog, gospodine Milane, sažalite se, tako vam...
NEDIĆ: Žao mi je.
PROFESOR: Vi to morate da uradite. Morate. (Promeni i ton i raspoloženje.) Morate, vi
ste to dužni, vaš sin ga je i uvukao u to, vaš Bata ga je u to kolo uveo, to zna ceo
Beograd. Da nije vašeg sina bilo, ni moj sin ne bi bio sa njima, vaš Bata ga je u to uveo,
to ceo Beograd zna... Pola vam je Dedinja komunjarilo. I Jefte Dedijera sin i Ribnikari i
Popovići i... i... i Ribari i svi, što sad samo na mom sinu da se lomi. Vi to, jednostavno,
morate da uradite, nemojte da biste se usudili da to ne uradite... Vi ste častan čovek, vi to
jednostavno... (Nedić se dovuče do stolice kraj telefona. Sedne. Ne može da se oporavi
Profesor mu priñe.) Istina je, gospodine Milane, Hristovog mi groba i sinovljevog života,
istina je. (Telefon zazvoni. Nedić digne slušalicu.)
NEDIĆ: Jeste gospodine Aćimoviću, zvao sam malopre... Mladog Hadžipenčića pusti
odmah... Ne zanima me... Odmah. (Spusti slušalicu. Profesor Hadžipcnčić mu ljubi ruke,
Nedić ih istrgne, gotovo sa gañenjem. Profesor izañe, jednako se zahvaljujući Nedić sedi.
Zapali cigaretu. Sedi. Puši. Prva engleska bomba padne podalje. Od detonacije zaljulja se
luster i fina prašina sa plafona pospe sobu. Onda sve bliže, delonacija za detonacijom.
Nedić se ne pomera. Strašan prasak u neposrednoj blizini, potpuno i svetlom i zvukom
ispuni sobu. Staklo se prospe po Nediću. Pa onda opet. ðeneral Milan Nedić sedi i puši)

14.
(Milutin i Milan Nedić u svojoj kući. Milutin vrti radio. Milan nervozan.)
NEDIĆ: Što si ga i pomerao?
MILUTIN: Zato što se u ovoj kući sluša samo radio London. Evo ga. (Unjkavi glas
spikera: I zato, dragi Srbi, poštujte to što ste narod sa posebnim mestom u srcu vaših
engleskih prijatelja, svrstavajte se u redove maršala Tita, Moše Pijade, Johana Fišera i
drugih iskrenih i pravih jugoslovenskih rodoljuba, tamo idite dok još nije dockan. Čas
konačne pobede je blizu. I juče je moćna angloamerička avijacija sa velikom preciznošću
i bez ikakvih gubitaka uništavata nemačke vojne ciljeve u Pileštiju, Ploeštiju, Beogradu i
Nišu...)
NEDIĆ: Na Uskrs. (... Pogoñeni su i uništeni značajni vojni ciljevi koji...) Vojni ciljevi u
porodilištu u Krunskoj, vojni ciljevi u sirotištu u Zvečanskoj, vojni ciljevi na Bajlonu i
Kalenića guvnu, lažeš ñubre, lažeš, kako zineš lažeš.
MILUTIN: Milane...
(... i da će srpski narod spasiti svoju čast i svoju dušu kao što je spasao i 27. marta 1941.
godine. Svrstavajte se na stranu vaših tradicionalnih saveznika koji se bore za bolji svet i
pravednije društvo. I dalje će naša moćna avijacija bombardovati i uništavati isključivo
vojne ciljeve...)
NEDIĆ: Koji se nalaze u porodilištima i sirotištima, ñubre lažljivo. (Sve više pada u
vatru, ustane, stane spram radija.) Tamo gde ste vi bacili bombe od dve 'iljade kila, nije
bilo nemačkog stana ni jednog, bicikla nemačkog nije bilo, neće nas Englezi, znate vi to
dobro da tu nema objekta ni jednog, neće nas Englezi, opomena je to, pamet u glavi Srbi,
ili ćete ovako proći, neće nas Englezi, ...da se na demokratskom plebiscitu izjasne jesu li
za monarhiju ili republiku... Eto nam uskršnjeg dara, neće nas Engiezi, ih kad doñu naši,
kad doñu naši, odneće vam i krunu i monarhiju i pamet i obraz, neće nas Englezi, e ludi
Srbi, ludi Srbi...
MILUTIN: Milane!
NEDIĆ: Dražu ste bacili ko ispušen cigaršpic, sad vam više ne valja, neće nas Englezi, ih
kad doñu naši, spuštavah se ja na vaše uže, bagro licemerna, bolje bardak srpske krvi od
kapi engleske, neće nas Englezi.
MILUTIN: Milane, šta ti je, smiri se...
NEDIĆ: Vojni objekti u porodilištu i sirotištu, neće nas Englezi, da se nisu srušile te
njihove tvrñave kod Badnjarevca i da nisu crne padobrance povatali, još bi vikali, to su
Nemci, neće nas Englezi, ludi Srbi. Ih kad doñu naši, eto ih, došli su... (...da vam se obrati
general Simović, srpski i jugoslovenski rodoljub, koji nikada nije poput izdajnika Milana
Nedića...) I koji je u avion stavio taštu, svastiku, ženu, ćerku i zeta i pobegao da se potuca
po engleskim hotelima i banjama, bagro licemerna. (Dohvati teški, mesingani svećnjak,
zamahne.)
(SIMOVIĆ: Draga braćo i sestre, hrabri...)
MILUTIN: Milane! (Svećnjak zvekne o radio. Muk.)

15.
(Anñelija i Islednik.)
ANðELIJA: Kakav je da je, on je moj roditelj.
ISLEDNIK: Tako je, drugarice. Roditelje niko ne bira.
ANðELIJA: Zato vas lepo molim, ako bih mogla da ga vidim.
ISLEDNIK: Ne verujem.
ANðELIJA: Bar na pet minuta.
ISLEDNIK: Ne vrijedi, drugarice.
ANðELIJA: A paket?
JSLEDNIK: To može. Ništa od pića i ništa od hrane.
ANðELIJA: Pa šta da stavim u njega?
ISLEDNIK: Cigarete, toaletni pribor, posteljinu...
ANðELIJA: Kad mogu to da donesem?
ISLEDNIK: Kad god 'oćeš.
ANðELIJA: Hvala vam.
ISLEDNIK: Nema zašto.
ANðELIJA: Ima, ima. Onda bih ja došla već sutra.
ISLEDNIK: Doñi, brate.
ANðELIJA: Do viñenja.
ISLEDNIK: Smrt fašizmu. (Anñelija poñe prema vratima.) Drugarice.
ANðELIJA: Izvolite.
ISLEDNIK: Slušaj... ovaj, da ti rečem. Nemoj ti sutra dolazit. Ovo ti govorim ko
najboljem drugu. Mi o tebi sve znamo. I da se nisi kompromitovala, da sa ocem nikake
veze nijesi imala sve ove četiri godine, da ti se drug u logoru ponio časno i čovječanski,
nama je do svakog čovjeka, razumiješ. A oca niko ne bira. Ne treba njemu ni peškir ni
cigare, razumiješ. 'Aj ti lijepo doma, a da si bila, nikom ni slovce. I nemoj više dolazit.
Nikad. Ovo znamo ti i ja i niko više. Razumiješ?
ANðELIJA Ali...
ISLEDNIK: Ovako je bolje, vjeruj meni. 'Aj sad ti lijepo doma. (Ćute.)
ANðELIJA: Kad biste mu bar rekli da sam bila.
ISLEDNIK: 'Oću, ne brini. To ću mu kazat sigurno.

16.
(Mlad čovek, širokih ramena, stoji raširenih nogu, stamen i samouveren, poput svih
pobedilaca. Tako mlad a već potpukovnik Ozne. ćuti. Jako dugo. Napokon progovori.)
ISLEDNIK: Jesmo li se smjestili? Udobno se smjestite, ovo će potrajati. Tako. A sad
svjetlo. (Svetla se pogase. Potpuni mrak.) Draginja, malo svijetlo. (Jak reflektor osvetli
Nedićevo lice. Jako svetlo kao da zaboli.) 'Oćemo li, dašla ćemo, kako ćemo, lako ćemo.
Ja sam Milan Nedić, narodni izdajnik.
NEDIĆ: Ja sam Milan Nedić, armijski ñeneral i zvali su me srpska majka.
ISLEDNIK: Rekoh li ja tebi da ti je dolazila šćer, a majka? A da, reko sam, izvini.
(Zaigra glamočko gluvo, oko Nedića.) Oups. Ženica muža po livadi pruža, oups. Piši,
Draginja; ja sam Milan Nedić, narodni izdajnik. Lupaj, Draginja, lupaj. (Draginja lepeće
mašinom.)
NEDIĆ: Ja sam Milan Nedić, armijski ñeneral i...
ISLEDNIK Zrali su te srpska majka. 'Ajde ti meni, majka, lijepo da rečeš šta je majka
radila kod Hitlera četres treće. Da nije majka išla kod oca, a majka?
NEDIĆ: O toj smo poseti govorili već hiljadu puta.
ISLEDNIK: Neka, majka, neka. Opet ćemo mi tebe, je l' tako Draginja, sluSat sa dužnom
pažnjom. Kreni.
NEDIĆ: Pa gospodin se Hitler ponašao otprilike poput vas.
ISLEDNIK: Kako to poput mene, a majka?
NEDIĆ: Pa tako bahato i primitivno.
ISLEDNIK: A što bi ti, počasnu stražu? (Zaigra ponovo oko Nedića.) Evo ja ti pjevam,
igram, što ćeš više. Volio bi' kad bi' znao da otpjevam svoje jao.
NEDIĆ: Jao će ti, sinko, i biti.
ISLEDNIK: 'Ajde. I što je bilo, majka, tamo? Šta ti reče Ado, pita li te za zdravlje? I što
si ti njega pito?
NEDIĆ: Molio sam ga da se ukine odmazda jedan prema sto, da se Hrvati kazne zbog
masakra nad Srbima, da se učine neki teritorijalni ustupci Srbiji...
ISLEDNIK: I što ti, majka, reče Ado, života ti? Lupaj, Draginja, lupaj.
NEDIĆ: Ado mi je rekao da ne samo da će ukinuti jedan prema sto, nego da će biti jedan
prema hiljadu, da su Srbi, za razliku od Hrvata, glup i nelojalan narod, da ništa od Srba
nije zahtevao osim da kroz Srbiju proveze nekoliko vozova, da je dva puta, trideset treće i
trideset osme spasavao, mislim na ekonomsko spasenje, spasavao Jugoslaviju od njenih
današnjih saveznika, da su Srbi nezahvalni i da, kad na svetu budu postajala samo srpska
groblja, za to će biti kriva srpska glupost, nesloga i kratkovidost, i niko drugi.
ISLEDNIK: A ti?
NEDIĆ: Mene je bilo sramota.
ISLEDNIK Govoriš. I baš sramota? (Nedić ne odgovara) Ovu mu sramotu, Draginja,
podvuci. To će ti posebno bit uzeto u tal. A Draža, je l' te i kod njega bilo sramota?
NEDIĆ: Kod njega me nije bilo sramota.
ISLEDNIK: I ovo ću ti posebno zaračunavat Draginja, i ovo mu podvuci. A što si tražio
kod Draže?
NEDIĆ: Molio sam ga da se smiri i čeka, da njegove trupe legalizujem kao srpsku
vojsku, on je za sve imao razumevanja, tražio novac za provijant, a kad pare i oružje
dobije, nastavljao po starom.
ISLEDNIK Pa tebe je, samo zbog ovoga do sad, malo jedna smrtna kazna. Mi ćemo tebe,
majka, morati vješat pa streljat. I obratno.
NEDIĆ: Može vam se.
ISLEDNIK Može. A ti bi sa nama drugačije, je li? (Nedić ćuti.) Pobio si nas više ti no
Hitler. Lupaj, Draginja, lupaj. Jesi li ti, majka, 25. aprila 1944., reko ubijajte komuniste i
seme im satrite, ja zvonim na uzbunu. Jesi, jesi, majka, jesi. A čiji je to narod? Biće,
komunisti su Eskimi, je li, čuvarkućo narodna. Jesi li, majka, rekla novembra četres prve
pobijte komunističke vucibatine i pljačkaše; jesi li 18. februara 1942., poklanjajući
zastavu beogradskoj policiji, rekao: Danas, po nesreći našoj, vi imate da branite Beograd
od crvene aždaje komunističke. Gonite tu čumu nemilosrdno, uništite tu crvenu kugu, da
bi Srbin živeo. Jesi li, majka, ili nijesi?
NEDIĆ: Jesam. Ali sam vas pre toga i molio i kumio da se okanete belaja i ne vodite
narod u pogibelj. I preko radija i preko novina i preko ljudi.
ISLEDNIK A što bi ti, pod jorgan, pa da te drugi oslobaña. Drugi krv da lije za tvoju
slobodu.
NEDIĆ: Srbin si ti.
ISLEDNIK Govoriš. E vidiš, nama to ni malo nije bitno...
NEDIĆ: Nama Srbima.
ISLEDNIK Ne, no nama komunistima. Mi smo ti kao korov, što nam više seme zatireš,
više nas je.
NEDIĆ: Srbin si ti. Jesi, jesi.
ISLEDNIK: I što ti, majka, nas komuniste toliko mrziš?
NEDIĆ: Pa zar i za to treba razlog. (Islednik se nasmeje, izveštačeno, na slogove.)
ISLEDNIK: Ha, ha, ha.
NEDIĆ: Zato što znam ruske emigrante, prvo nisam mogao da shvatim sistem kome nisu
potrebni takvi pevači, pisci, arhitekte, oficiri... Onda sam shvatio i molio Boga da kuga
udari na Srbiju, samo to ne, pa sam... (Islednik ga prekine.)
ISLEDNIK: Što ti je dokaz da Boga ili nema ili je na našoj strani.
NEDIĆ: E ludi Srbi, ludi Srbi. Sad će Srpkinje rañati komuniste, a Hrvatice Hrvate. Pa
onda, jednog dana, Jovo nanovo. Sve iz početka.
ISLEDNIK Ja sam Milan Nedić, ratni zločinac i izdajnik.
NEDIĆ: Ja sam... Hteo bih nešto da te zamolim.
ISLEDNIK: (pokuša biti duhovit) Samo ako nije bezobrazno.
NEDIĆ: Na takvom si poslu, znaš to, sigurno. Bio bih ti veoma zahvalan i kooperativan.
(Pokaže glavom na Draginju. Islednik shvati.) Draginja, daj, donesi vode. (Draginja ne
shvata.) Izañi, brate, izañi. (Draginja izañe)
NEDIC: Moj sin, Dušan Nedić, da li je...
ISLEDNIK Da li je šta?
NEDIĆ: Znaš. Je l’ bio sa vama? (Islednik ćuti, dugo gleda u Nedića. Ne odgovara čitavu
večnost. Onda savije šaku u šipak i stavi je pred Nedićevo lice. Dugo se gledaju, sve dok
Nedić ne obori glavu.)
ISLEDNIK 'Aj' sad ti, blago mene, u ćeliju. Dosta je za danas.
NEDIĆ: Sam?
ISLEDNIK Sam, brate. Put znaš, što će ti ko. (Nedić poñe, doñe do vrata, onda se vrati i
sagne se nad islednikom. Dugo mu nešto šapuće. Islednik se ne pomera, onda Nedić poñe
prema vratima.) A ako... (Sad Nedić pokaže šipak. Zatim izade iz prostorije. Islednik
sedi, ne pomera se. Spolja se začuje lom stakla i larma. Uleti usplahirena Draginja.)
DRAGINJAJ Druže potpukovniče, stvar je u tome, general Milan Nedić više nije živ!
(Islednik joj pokaže prstom da sedne na svoje mesto. Draginja posluša.)
ISLEDNIK Gde ti je onaj izveštaj o samo ubistvu? (Draginja pretura po papirima, nañe
odgovarajući, uvuče ga u mašinu) Stavi današnji datum. Lupaj, Draginja, lupaj.
Kraj

Zemun, januar-februar 1992.