Dodatak 6

Gubici u ljudstvu nemačke i italijanske okupacione sile

Nemački gubici u ljudstvu, od maja 1941. do avgusta 1944.1 (procena)2:

Maj 1941.-decembar 1942: oko 750 poginulih, oko 120 nestalih (od čega oko 30% u Staroj
Srbij)3.
Januar 1943.-novembar 1943: oko 3.300 poginulih, oko 1.250 nestalih (od čega 5% u Staroj
Srbiji)4.
Decembar 1943.-avgust 1944: oko 6.300 poginulih, oko 2.430 nestalih (od čega 5% u Staroj
Srbiji)5.
Ukupno: oko 10.300 poginulih, oko 3.800 nestalih6.

Italijanski gubici u ljudstvu, maj 1941. do septembra 1943:

2. italijanska armija: 7.782 poginulih, 4.470 nestalih7.
Komanda trupa za Crnu Goru: 2.849 poginulih, oko 1.000 nestalih8.
Ukupno: 10.631 poginulih, oko 5.470 nestalih.

Za poređenje:
1
Nastavljanje statističkog posmatranja posle avgusta 1944. bi zbog započetih borbi u poslednjoj dekadi
septembra protiv Crvene armije dovelo do iskrivljenja ukupnih podataka. O ovome uporedi broj
gubitaka u septembru u BA/MA, RH 19 XI/14 RD – Dnevnička beleška od 1.10.1941.
2
Uključujući prostor Albanije (septembar 1943. do avgusta 1944.). Na mestima gde za određeni mesec
nije na raspolaganju stajao odgovarajući izvor – istovremeno uzimajući u obzir intenzitet borbenih
dejstava kao i broj dislociranih jedinica – izveden je podatak koji je vremenski najbliži. Bili je
minimalnih zaokruživanja na viši ili niži broj. Nestale uglavnom smatrati da su poginuli.
3
U osnovi se uglavnom nalazi BA/MA, RH 19 XI/81 (Borba protiv ustaničkog pokreta na prostoru
jugoistoka, deo I), str 111; RW 40/14 342. PD odeljenje Op.od., 10-o dnevni izveštaj od 30.11. do
10.12.41. (10.12.1941.) kao i RW 40/46 Borbena grupa Zapadna bosna, Međuizveštaj br. 2 (6.2.1942.),
gde je u seriji operacija sprovedenih u tom periodu veći deo nemačkih snaga bio angažovan na
hrvatskoj teritoriji u kojem su dati za mesece juni i juli 1942. gubici od 69 poginulih i 7 nestalih.
4
U osnovi utvrđivanja broja gubitaka se uglavnom nalaze podaci navedeni u dopisu Komandanta
neačkih trupa u Hrvatskoj upućenom državnom sekrearu za oružanu silu, njegovoj ekscelenciji
generalmajoru Begicu (31.3.1943.) a nalazi se u BA/MA, RH 24-15/2 po kojem se u periodu od 20.
januara do 20. marta 1943. beleži mesečni prosek od 257 poginulih i 79 nestalih. U statistici su dobrim
delom uzeti u obzir gubici astali tokom operacije „Švarc“ (583 poginula, 425 nestala) ali se zbog
intenziteta bori bez presedana ne mogu smatrati reprezentativnim. O ovome uporediti BA/MA, RH 24-
15/41 Komandant nem. trupa u Hrv. Op.od., Izveštaj o borbama i stečenim iskustvima tokom operacije
„Švarc“ (20.6.1943.).
5
Uz prihvatanje podataka iz BA/MA, RH 19 XI/18, Komandant za jugoistok Op.od. II, gubici 1.-
31.7.1944. (20.8.1944.), (689 poginulih, od čega 652 u 2. tenkovskoj armiji; 271 nestao, od kojih 258
kod 2. tenkovske armie).
6
Sa ovim uporediti podatke Načelnika saniteta VK Armije, GenSt.H., Gen.Qu A 2 1335c (II. Op.od.)
br. H.A./224/45 gen.kom. Gl.štaba Armije VK Armije (5.4.1945.), citirano kod Rainera Menela, Der
Balkan. Einfluß- und Interessenshären. Eine Studie zur Geostrategie und politische Geographie eines
alten Konfliktraumes (Osnabrik 1999.), str, 175 i dalje, gde je naveden podatak da su gubici na prostoru
jugoistoka od 22.6.1941. do 31.3.1945. iznosili 20.276 mrtvih i 21.800 nestalih. Razlika u podacima
proističe iz gubitaka nastalih prilikom povlačenja iz Grčke (1941.-1944.) grupe armija E u borbama sa
Crvenom armijom (jesen 1944.) i bugarskom armijom koja se tada pojavljuje kao regularna vojna sila
pod nazivom Narodnooslobodilačka armija (jesen 1944. i zima 1944./45.).
7
Odonne Talpo, Dalazia. Una cronaca per la storia. Tom III (Rim 1994.), str. 1097.
8
Giacomo Scotti i Luciano Viazzi, Le aquile delle Monatgne Nere. Storia dell’occupazione e delle
guerra italiana in Montenegro, 1941-1943 (Milano 1987.), str. 14.

1
Ukupan broj nemačkih gubitaka (bez kolaboracionističkih jedinica) u Belorusiji između jula
1941. i juna 1944. prema Gerlahu iznosi između 6.000 i 7.000 poginulih9.

Dodatak 7

Kratke biografije

Ambrozio, Vitorio, italijanski armijski oficir

Rođ. 28.7.1879 u Torinu
Umro 20.11.1958. u Alasiju
1899. stupa u italijansku vojsku, učesnik Prvog svetskog rata, potom komanduje raznim
korpusima i divizijama, od juna 1940. do januara 1942 komandant 2. armije, posle toga
načelnik Generalštaba armije, od februara do novembra 1943. načelnik Komando Suprema,
posle bekstva u Brindizi 9. septembra 1943. do novembra bio, između ostalog, Ministar rata u
vladi Badolja.
Odlučujuće učešće Vitorija Ambrozija u formulisanju italijanske politike prema Hrvatskoj
omogućava da se na poseban način uoči neuspeh te iste politike. U osam meseci tokom kojih
je Ambrozio bio na čelu 2. armije okupacione snage su bile u prvi mah dovedene u
favorizovanu poziciju zbog ustaških ekscesa što im je omogućilo da južno od demarkacione
linije pristupe sveobuhvatnom razvlašćivanju hrvatskih državnih organa; i dalji planovi koji
su bili usmereni kao aneksije celokupne Bosne – iako delimično u suprotnosti sa fašističkim
režimom – ubrzo su počeli ozbiljno da se razmatraju. Početna saglasnost, koju je taj prodor
dobio od pobunjenih bosanskih Srba, se posle konsolidacije partizanskog pokreta ubrzo
pretvorila u tvrdokoran otpor koji će u zimu 1941./42. zadesti uglavnom nespremne garnizone
2. armije. Prva razmišljanja da se sabijanjem trupa pruži partizanima manji prostor za napade
su potekla lično od Ambrozija u januara 1942. iako se u tom trenutku vć bio nalazio u odlasku
sa mesta komandanta 2. armij, da bi ih ovaj sa svog novog položaja načelnika Generalštaba
armije prvo gurnuo u stranu. Nemačko-hrvatska politika blokade usmerena protiv trajnog
etabliranja italijanskih trupa na prostoru Sarajeva tokom operacije „Trio II/Foča“ je bila
dovoljnada bi se on u aprilu 1942. zalagao kod Komando Suprema za napuštanje većina
italijansih položaja u Zoni III. Počev od 9. maja (potčinjavanje 2. armije neposredno
Komando Supremu) Ambrozio je bio privremeno ličen mogućnosti kreiranja okupacione
politike u Hrvatskoj. Situacija koju je zatekao u Hrvatskoj kada je u januaru 1943. bio
postavljen za načelnika Komando Suprema je bila logična konzekvenca te ekspanzionističke
politike koja nije nikada računaa sa otbiljnim otporom koji bi mogli pružiti okupirani: Uprkos
konstantnom povlačenju do obale Jadranskog mora „hegemonistička sila“ – što se pokazalo
tokom februara 1943. kod prozora i Jablanice – nije više bila čak u stanju da zadrži sa
izgledom na uspeh čak ni utvrđene položaje. Mogući izlazi iz te situacije, poput formiranja
jedne efikasne hrvatske vojske pod italijanskom vrhovnom komandom, su Ambrozijevom
kratkovidom politikom iz 1941. godine bili zaprečeni. U takvoj situaciji čak ni zapažena
pregovaračka veština načelnika Komando Suprema u februaru/martu 1943. koja je nastojala
da zadrži italijanski modela vladanja nije uspela, osim na nekoliko sedmica, da premosti jaz
između ambicije i stvarnosti. Kada nije došlo do promene načina razmišljanja čak ni posle
napuštanja Hercegovine tokom meseca aprila i maja su bili registrovani prvi slučajevi kada su
mesni štabovi (2. armija, planinska divizija „Turinenze“) ignorisali direktive iz Rima ili su se
samovlasno stavili pod nemačku komandu. Italijanskom promenom strana 8. septembra, u

9
Christian Gerlach, Kalkulierte Morde. Die deutsche Wirtschafts- und Vernichtunspolitik in
Weißrussland 1941 bis 1944 (Hamburg 1999.), str. 868.

2
čemu je Ambrozio imao odlučujućeg udela, ostavio je vojnike svoje bivše armije bez
komandovanja prepustivši i neizvesnoj sudbini.

Bader, Paul, nemački armijski oficir

Rođ. 20.7.1883. u Laru/pokrajina Baden
Umro 28.2.1971 u Emendingenu
1.12.1935. generalmajor, 1.1.1938. generallajtnant, 1.7.1941. artiljerijski general, 25.5.1941.
komandujući general više komande LXV, 6.12.1941. osim toga opunomoćeni i komandujući
general u Srbiji, od 3.3.192. do 25.8.1943. komandujući general i komandant u Srbiji, od 26.8.
do 10.10.1943. komandujući general XXI plan. AK.
Tokom svog službovanja u Beogradu (šest meseci kao trupni komandant, dvadeset i po
meseci kao trupni i teritorijalni komandant) Bader se našao pred teškim zadatkom da u Srbiji
kao i (do sredine novembra 1942.) na severu NDH suzbija kako komunistički tako i srpsko
nacionalistički otpor. Iako je povremeno sa obe strane reke Drine bio povremeno upućen na
četničke grupe voljne da sa njim sarađuju njegov stav prema nacionalističkom Srpstvu je ipak
ostao ambivalentan: Dok je prema tom savezniku u Srbiji uvek bio nepoverljiv do kraja
nastojeći da postigne njihovo razoružanje i raspuštanje, s druge strane je u januaru 1942. io
sprečen od opunomoćenika Ministarstva inostranih poslova da istočnobosanskoj četničkoj
grupi Jerzdimira Dangića da odrešene ruke u preuzimanju vlasti na njihovom delu teritorije.
Kao uglavnom neopravdano i upravo ometajuće je bilo njegovo početno nepoverenje prema
Nedićevoj vladi koje je tek tokom 1942. godine postepeno prevladavao. Iako se najkasnije od
septembra/oktobra 1942. (prva kriza vlade zbog ostavke) izgleda iskreno trudio da stablizuje
Nedićev režim mere koje je s tim u vezi preduzimaosu bile upola srca i osim toga uperene na
ostvarivanje sasvim drugih težnji: Stavljen pred izbor da svog srbofilnog, ali zbog njegovog
SS-ovskog čina u krugovima Vermahta neomiljenog, šefa administracije zaštiti ili pusti niz
vodu od stalnih prebacivanja koja je trpeo od novog slovenofobičnog višeg SS i policijskog
komadanta on se odlučio da ga pusti niz vodu.
Njegova oštra kritika NDH i povremena nastojanja da dođe do deeskalacije rata protiv
partizana u Bosni su zbog blokade u VKV-u ostali bez efekta.

Bastianini, Đuzepe, funkcioner fašističke partije i guvernre anektirane Dalmacije

Rođ. 8.3.1899 u Peruđi
Umro 19.12.1961. u Milanu
Kao jedan od prvih Musolinijevih saboraca Batianini je posle fašističkog stupanja na vlast
obavljao niz dužnosti u partiji i državi, pre nego što će počev od 7. juna 1941. biti imenovan
za guvernera anektirane teritorije u Dalmaciji. Uprkos njegovim nastojanjima da zadobije
simpatije stanovništva skupocenim javnim manifestacijama njegova teritorija je već u
narednih nekoliko meseci bila zahvaćea serijom partizanskih atentata i sabotaža. Zbog
strategije koju je valjalo primeniti protiv ove pretnje (Bastianini je manje ili više težio ka
hermetičnom zatvaranju anektirane Dalmacije od strane trupa XVIII AK koje bi sprečile
upade partizana) guverner je zapao u takvu svađu sa komandujućim generalom Kvirino
Armelinijem da je smena komandanta korpusa bila neizbežna. Iako je problem unutrašnje
bezbednosti i nadalje ostao nerešen to neće biti glavni razlog njegovog opoziva i povratka za
Rim 5. februara 1943., već zbog reorganizacije političkog i vojnog rukovodstva koju je tih
meseci sprovodio Musolini pa je zato bio postavljen na mesto državnog sekretara za inostrane
poslove. U nastavku zbivanja posle pada Musolinia, u čemu je njegov glas na Velikom
fašističkom veću imao odlučujuću ulogu, Bastianini beži u Švajcarsku, gde ostaje do kraja
rata.

Bencler, Zigfrid, nemački diplomata

Učesnik u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1919. dospeva u Ministarstvo inostranih poslova,
rasporedi u Bernu, Amsterdamu i Budimpešti, 25.11.1937. postaje generalni konzul I klase,

3
od 2.5.1941. do 2.10.1943. predstavnik Ministarstva inostranih poslova kod komandanta
Srbije/komandujućeg generala i komandanta u Srbiji.
U upadljivoj suprotnosti u odnosu prema većini predstavnika okupacione sile Bencler se
iskreno zalagao za trajno jačanje Nedićeve vlade kao i za ciljano unapređivanje SDK.
Njegova nastojanja su udoživela neuspeh uglavnom zbog njegovog slabog položaja u
beogradskom sistemu vlasti. Pokušaji da svoju poziciju izgradi imenovanjem za specijalnog
opunomoćenika će iako bezuspešni na duge staze dovesti do „Firerove direktive“ od
29.10.1943. kao i do formiranja Nojbaherovog nadleštva.

Beme, Franc, nemački armijski oficir

Rođ. 15.4.1885. u Celtvegu/Štajerska
Umro 29.5.1947. u Nirnbergu (samoubistvo)
24.12.1935. generalmajor, 1.6.1939. generallajtnant, 1.8.1940. pešadijski general, od
19.9.1941. (dolazak u Beograd) do 6.12.1941. „OPUNOMOĆENI KOMANDUJUĆI
GENERAL U Srbiji“, 23.3.1944. preimenovanje iz pešadijskog generala u generala
planinskih trupa, od 24.6.1944. do 15.7.1944. komandant 2. tenkovske armije.
Bemeovo imenovanje 16. septembra 1941. za „opunomoćenog komandujućeg generala u
Srbiji“ je u biti imalo za svrhu da se prespoji nesvrsishodna komandna struktura u Beogradu
(trupni komandant armije je bio u istoj ravni sa teritorijalnim komandantom Luftvafea) radi
besprekornog operativnog komandovanja. Na raspolaganje su bi bile stavljene dve frontovske
divizije vojske (352. i 113. PD) i jedan puk (125. PP) kao i blanko ovlašćenje VKV-a koje se
odnosilo na primenu represalija (50-100 streljanja za jednog ubijenog nemačkog vojnika).
Dok je u prvih nekoliko sedmica njegovog angažovanja bilo zabeleženo malo operativnih
uspeha Beme će uspostavljanjem oslobođene teritorije u zapadnoj Srbiji od strane partizana
kao i – uslovljeno građanskim ratom – koncentracijom glavnice njihovih jedinica na prostoru
Užica dobiti šansu u kasnu jesen da zada odlučujući udarac protivniku koji se inače teško
mogao uhvatiti (operacija „Užice“, 24.11.-1.12.1941.). U istoj meri je bilo važno i otežano
skrivanje poraženih paravojnika što je bilo posledica promenjenog političkog okruženja
(izbijanje građanskog rata, stabilizacija Nedićeve vlade).
Iako je obim represalija, koje su bile bez presedana, prema srpskim izvorima znatno doprineo
slomu ustaničkog pokreta i dugogodišnjoj neutralizaciji pokreta DM, Beme je bio sasvim
svestan da takve mere predstavljaju mač sa dve oštrice: Već je 1. novembra bio izdao
naređenje kojim se na operativnom području zabranjuje manje ili više samovoljno streljanje
„sumnjivih bandita“. Kvota streljanih koju je propisala VKV, koju je Beme do kraja
ispoštovao, bila je tek za vreme njegovog naslednika Badera prepolovljena; tokom njenog
sprovođenja jevrejska zajednica u Srbiji je bila skoro ugašena.
Iako se Beme 1944. kao komandant 2. tenkovske armije vraća u okupiranu Jugoslaviju, nije
mu pošlo za rukom da tokom tog kratkog perioda (tri sedmice), u kojem je obavljao dužnost
komandanta, razvije inicijativu vrednu pomena.

Kavaljero, Ugo grof, italijanski armijski oficir

Rođen 20.9.1880. u Kazale Monferato
Umro 14.9.1943. u Fraskati (samoubistvo)
1900. stupa u italijansku vojsku, učesnik Prvog svetskog rata, od 1920. do 1924. u privatnom
privrednom sektoru, od maja 1925. do novembra 128. državni podsekretar u Ministarstvu rata,
do 1933. opet u privatnom privrednom sektoru, od novembra 1937. do maja 1939. komandant
trupa u Abisiniji, počev od 4. decembra 1940. načelnik Komando Suprema, imenovan za
maršala 1.7.1942.
Unutar višeg italijanskog generaliteta Ugo Kavaljero predstavlja izuzetak kada je posle
debakala tokom zime 1940/41. došao do spoznaje da Italija može pobedonosno stići do kraja
rata samo po cenu tešnjeg oslanjanja na Nemačku i uz prihvatanje uloge mlađeg partnera u
osovini. Iako je tokom pokušaja revitalizacije italijanskih ratnih napora zabeležio značajne
delimične uspehe, njegova nastojanja da se uspostavi saradnja sa Nemačkom su naišla na

4
oštro protivljenje iz redova tradicionalističke elite. U odnosu na jugoslovensko ratište na
početku je podržavao ekspanzionističku politiku 2. armije, da bi posle izlaganja načelnika
Generalštaba armije Ambrozija odobrio povlačenje iz Zone III. Kavaljero je u jednom
trenutku bio smenjen (30. januar 1943.) kada je više problema vezanih za nemačko-italijansko
koaliciono komandovanje u Hrvatskoj (na pr. razoružanje četnika, ponovna okupacija Zone
III) bilo nerešeno. Njegov naslednik Ambrozio, kojem je pre svega bilo stalo do održanja
ugroženog političkog i vojnog hegemonijalnog položaja Italije u Hrvatskoj, je ovim obrtom
dobio priliku da odricanjem od već postignutih sporazuma znatno produži pregovore koji su
potom usledili.

Dankelman, Hajnri, nemački oficir Luftvafea (ratnog vazduhoplovstva)

Rođen 2.8.1887. u Hardeshauzenu/Varburg
Umro 30.10.1947. u Beogradu (pogubljen)
1.10.1934. prelazak u Luftvafe, 1.1.1938. generalmajor, 1.10.1939. generallajtnant, 1.4.1941.
general pilot; od 29.7.1941. komandant Srbije.
Dankelmanov kratak period, ali pun događanja, na mestu komandanta Srbije bio je određen
dualizmom koji je postojao između njegove funkcije i njenu samo nominalno potčinjene
Komande trupa armija (Viša komanda LXV) i koji se postarao za bezbroj trvenja. Na osnovu
raspoloživih izvora se teško može utvrditi da li se Dankelmanov pokušaj da ustanički pokret u
začetku u leto 1941. u prvi mah počne suzbijati prevashodno srpskim snagama može svesti na
potcenjivanje protivnika ili na manjkavu koordinaciju sa Višom komandom. Upotreba
srpskog predsednika vlade, koju je mogao sprovesti u sopstvenoj režiji, će mu zbog
neprenetog načina postupanja doneti dodatne kritike pretpostavljenih instanci. Kada se
Dankelman na svom i onako slabm položaju unutar nepregledne komandne strukture u Srbije
osetio ugroženim zbog angažovanja Gen.kom. XVIII kao središnog rukovodnog mesta u
borbi protiv srpskog ustanka (16.9.1941.) izazvao je borbu za vlast koja će se u roku od
nekoliko dana okončati njegovim pado.
U retrospektivi upotreba Nedićeve vlade se može smatratijednom od sasvim konstruktivnih
političkih mera koju je nemačka okupaciona sila preduzela u okupiranoj Jugoslaviji.
Istovremeno se mora doduše imati u vidu da je Dankelmanu zbog njegovih obećanja odn.
ciljanih prećutkivanja pošlo za rukom da kod srpskog predsednika vlade probudi potpuno
preterane nade što će se srednjoročno posmatrano razviti u teško opterećenje za nemačko-
srpsku kolaboracionalističku politiku. Dankelman će biti svojim ranim opozivom pošteđen
suočavanja sa tom dilemom.

Felber, Hans-Gustav, nemački armijski oficir

Rođ. 8.7.1889 u Visbadenu
Umro 8.3.1962. u Frankufurtu na Majni
1908. stupa u carsku vojsku, 1.10.1937. generalmajor, 1.10.1939. generallajtnant, 1.8.1940.
pešadijski general, od 15.8.1943. vojni komandant za jugoistok (teritorijalni komandant), od
26.8.1943. i trupni komandant za teritoriju Stare Srbije.
Iako se kod ocene felbera mora uzeti u obzir da je politički manevarski prostor nemačke
okupacione sile u trenutku njegovog stupanja na dužnost bio već sveden na apsolutni
minimum, njegova javna i nedvosmislena kritika i odbijajući stav prema SDK ukazuje na
veliki nedostatak mašte i srbofobiju što predstavlja odraz stava višeg oficirskog staleža prema
delovima srpskog društva voljnog za kolaoraciju. Njegov radni odnos sa specijalnim
izaslanikom Nojbaherom je bio podložan nekim oscilacijama: Dok su tokom
septembra/oktobra 1943. po pitanju streljanja taoca obojica činili uspešan zajednički front
prema Višem SS i policijskom komandantu, propratne pojave nastale kao posledica primirja u
zimu 1943/44 su dovele do prolaznih napetosti između vojnog komandanta i izaslanika. Zbog
male snage nemačkih trupa u zemlji i sve veće demoralizacije mnogih bugarskih jedinica
Felber je u sve većoj meri bio prinuđen da tokom proleća i leta 1944. sve više poseže za
srpskim jedinicama a tokom jula i avgusta 1944. sve više je insistirao za savez sa

5
organizacijom DM. Brzi slom nemačkih položaja u Srbiji u septembru/oktobar 1944. nije
dopustio da na svetlo dana izađe problematična strana ovog saveza iz nužde.

Ferč, Herman, nemački armijski oficir

Rođ. 8.4.1885. u Dranovu/ okrug Dojč-Krone
Umro 27.12.1961. u Minhenu
1.12.1942. generalmajor, 1.10.1943. generallajtnant, 9.11.1944. pešadijski general, od
10.5.1941. načelnik štava Komandanta vermahta/Vrhovnog komandanta za jugoistok. Sa
mesta načelnika štaba prvo komandanta vermahta za jugoistok onda Vrhovnog komandanta
za jugoistok, na kojem se neprekidno nalazio od 10.5.1941. do 15.3.1944., Herman Ferč je
kao malo njih sigurno uticao na nemačku okupacionu politiku na tom prostoru. Ulogu koju je
u pojedinim slučajevima možda igrao se sa mesta načelnika štaba teško može kvantifikovati.
Tako su njegova nastojanja da se ukloni Pavelićev režim ostala zabeležena u dokumentima;
uloga „palikuće“ u pitanjima represlija, koju mu je spočitavao Glajze fon Horstenau, se može
teško dokazati. Na Nirnberškom procesu vođenom protiv generala za prostor jugoistoka
(Proces Gajsel) je bio 1947. oslobođen.

Glajze fon Horstenau, Edmund, nemački armijski oficir

Rođ. 27.2.1882. u Braunauu na reci In
Umro 20.7.1946. u Langvaseru/Nirnberg (samoubistvo)
Od 1925. do 1939. direktor austrijskog Ratnog arhiva, od jula 1936. do marta 1938. razna
ministarska mesta, poslednje kao vicekancelar (priključenje Austrije), 1939/40 inspektor za
Ratna groblja, od 14.4.1941. do 7.9.1944. (odlazak u glavni grad Hrvatske) opunomoćeni
general u Zagrebu.
Iako potpuno kritički nastrojen prema ustašama Glajze fon Horstenau nije uspeo da savlada
sebe i da se bez suvišnih ograda založi za uklanjanje Pavelićevog režima. Uz pogrešnu
procenu uloge koju je italijanska okupacija odigrala u građanskom i bratoubilačkom ratu, od
uticaja su pri tom bile i simpatije za stvar nezavisne Hrvatske kao i briga za sopstveni položaj
– povezano sa njegovim finansijskim problemima. U poslednjim mesecima njegove službe
Glajze je bio u vezi sa američkom obaveštajnom službom OSS i verovatno je imao svoj udeo
u nastojanjima nekih hrvatskih političara da se zaključi seperatni mir. Mnogo govori za to da
ga je neuspeh te inicijative i strah da ne bude otkriven nagnao na to da kao izgovor za
iznenadan odlazak iz Zagreba i ostavku na položaj iskoristi raspravu koju je imao sa
Pavelićem i Kašeom.
Njegove beleške slične dnevničkim, iako manjkave, predstavljaju svedočanstvo o tom
vremenu od neprocenjivog značaja.

Kamerhofer, Konstantin, nemački policijski oficir

Rođ. 23.1.1899 u Turnauu/Štajerska
Umro 29.9.1958 u Obersdorfu
Učesnik u Prvom svetskom ratu, aktivan na austrijskoj radikalnoj desnici, 1934. bekstvo u
Nemačku, 1935. stupa u SS, 30.1.1941. SS-brigadefirer, obavlja više dužnosti, poslednja SS
policijski komandant u Azerbejdžanu.
Imenovanje Kamerhofera za „izaslanika rajhsfirera SS-a“ za Hrvatsku predstavlja prvi
nemački pokušaj pacifikacije šireh podrušja NDH namernim zaobilaženjem odn. ignorisanjem
hrvatskeih vlasti. U konkretnom slučaju se uglavnom radi o tome da tokom operacija „Vajs I i
II“ ponovo zaposednuta područja obezbedi od upada partizana novoosnovanom nemačko-
hrvatskom žandarmerijom. Nametanje te jedinice pod nemačkim komandnim kadrom do
najnižeg ranga komandovanja kao i Kamerhoferova neposredna potčinjenost rajhsfireru SS-a
je trebalo da predstavlja bezuslovnu garanciju u eliminisanju svakog hrvatskog uticaja.
Konačno, taj projekat je doživeo neuspeh zbog toga što je premeštanje glavnice žandarmerije,
koja se u martu/aprilu 1943. još nalazila u formiranju, na sporedna ratišta (Slavoniju i Srem)

6
postalo neizbežno jer su joj na zapadnobosanskom prostoru prvobitno potisnute partizanske
brigade zašle za leđa. Njegov privilegovan položaj unutar organizacione šeme nemačkih
nadleštava u Hrvatskoj ostao je uprkos ovom neuspehu netaknut sve do okončanja rata.

Kaše, Zigfrid, SA-obergrupenfirer i izaslanik I. klase u Zagrebu

Rođ. 18.6.1903. u Štrausbergu/Berlin
Umro 19.6.1947. u Zagrebu (pogubljen)
Član NSDAP-a od januara 1926., Kaše je, kao bivši borac frajkora, između dva rata vršio
mnoštvo funkcija unutar partije i SA. 17.4.1941. bilo mu je povereno diplomatsko
predstavljanje Nemačkog Rajha u Zagrebu da bi ubrzo stekao sopstveno prilično samovoljno
viđenje hrvatske realnosti, po kojem on ustaške zločine nije poricao ali ih je umanjivao i
pravdao. Preteranim zalaganjem se borio protiv stavarnih i umišljenih ograničenja hrvatskog
suvereniteta, zbog čega se do početka 1943. našao u neprijateljskim odnosima sa praktično
svim nemačkim i italijanskim nadleštvima na hrvatskoj teritoriji da bi do kraja godine
Ministar inostranih poslova Rajha posumnjao u Kašeovu podobnost da obavlja tu funkciju.
Koliko se može utvrditi, izaslanika je 1944. samo njegov status „starog borca“
nacionalsocijalističkog pokreta spasao od razrešenja sa funkcije. To što je tu doslednu liniju
bio napustio samo kada je u martu 1943. bila nagoveštena mogućnost zaključenja sporazuma
sa Narodnooslobodilačkom vojskom upućuje da se radi o političkoj odluci koja Kašea
nesumnjivo iskazuje kao predstavnika levog partijskog krila.

Kunce, Valter, nemački armijski oficir

Rođ. 23.2.1883 u Pricerbenu/Vesthafelland
Umro ?
1902. stupa u carsku vojsku, učesnik u Prvom svetskom ratu, prelezak u Rajhsver, 1.7.1934.
generalmajor, 1.8.1936. generallajtnant, 10.2.1938. general pionira. 29.10.1941. preuzima
poslove komandanta 12. armije i komandanta Vermahta za jugoistok zamenjujući obolelog
generala feldmaršala Lista (ispred oba zvanja dodati „zamenik“). Valter Kunce tokom devet
meseci u kojima je kao komandant Vermahta za jugoistok bio na čelu 12. armije nije razvio
nijednu inicijativu koja bi bila podobna da ozbiljno ugrozi ustanički pokret koji se u to vreme
nalazio u začetku. Njegova direktiva od 19. marta 1942. 10 je bila obeležena njegovom
neograničenom verom u moć represivnih mera da se čak i Paulu Baderu, koji ju je više puta
zaobišao, činila isuviše ekscesivnom; u pogledu situacije u Hrvatskoj u biti je sledio procene
Glajzea fon Horstenaua, koje su, iako kritički nastrojene prema ustašama, glavnu krivicu za
sve pripisivale Italijanima. Njegov skeptično odbojni stav prema kolaboraciji sa
nacionalistički nastrojenim Srpstvom je bio pojačan time da je najvažniji zagovornik te
politike u Beogradu – Turner – slovio u krugovima Vermahta kao strano telo koje valja
ukloniti. Iako se zaokret u italijanskoj ekspanzionistčkoj politici u maju 1942. u najširem
smislu može pripisati njegovom načinu vršenja dužnosti ipak se to pre svega može pripisati
okolnostima (prodor „Crne legije“) na koje komandant Vermahta nije mogao uticati.

List, Vilhelm, nemački armijski oficir

Rođ. 14.5.1880 u Oberkirhbergu kod Ulma
Umro 18.6.1971. u Garmiš-Partenkirhenu
1898. stupa u carsku vojsku., karijera u vilhelminskoj vojsci i republikanskom Rajhsveru,
1.10.1935. pešadijski general, 1.4.1939. generalpukovnik, 19.7.1940. generalfeldmaršal.
Od 25.10.1939. do 15.10.1941. komandant 12. armije, kojom je komandovao za vreme
napada na Francusku i tokom osvajanja Balkana, da bi 21.6.1941. bio osim toga komandant

10
„Zarobljeni pobunjenici se po prailu imaju obesiti ili streljati; ako se koriste u obaveštajne svrhe
onda to znači samo kratko odlaganje njihove smrti“; uporediti BA/MA, RH 20-12/218 Načelno
naređenje komandanta Vermahta za jugoistok (19.3.1942.).

7
Vermahta za jugoistok. Posle jedva četiri meseca razrešenje zbog iznenandne bolesti (pucanje
slepog creva). Posle dužeg oporavka od 7.7.1942. do 10.9.1942. komandant gupe armija A
(Kavkaz), posle toga nije bio ni na jednoj drugoj dužnosti. List je bio skeptičan prema
započetoj kolaboraciji sa snagama nastrojenim ka nacionalističkom Srpstvu dok je imao
odbojan stav prema ustaškim ispadima.
Na Nirnberškom procesu protiv generala zaduženih za jugoistok osuđen na doživotni zatvor,
iz zdravstvenih razloga pušten iz zatvora već na Badnje veče 1952.

Ljotić, Dimitrije, jugoslovenski advokat i političar

Rođ. 12.8.1891. u Beogradu
Umro 23.4.1945. u Sloveniji (saobraćajna nesreća)
Učesnik u Prvom svetskom ratu, studije prava, od februara do septembra 1931. ministar
pravde, 1934. osnivanje „Zbora“, u aprilu 1941. komandant puka.
Ljotić, koji se zbog svog ličnog iskustva unutar međuratnog jugoslovenskog političkog
sistema, preobraća 30-ih godina u protivnika partijske države, 1934. osniva „Zbor“, jedinu
političku snagu koja zbog svojih antidemokratskih, antikomunističkih i antisemitskih stavova
nalazi svoje ćoše u od Nemaca okupiranoj Srbiji tokom 1941.-1944. „Zbor“, koji je svoje
sledbenike uglavnom regrutovao u studentskim krugovima, je svom programu lokalnoj crkvi
davao posebno mesto i posle poraza u aprilu 1941. zalagao se barem na početku – upravo kao
i KPJ – za očuvanje ideje jugoslovenstva. Sukobi sa Nedićevim režimom su pre svega poticali
od njegovog izrazitog insistiranja da se ne treba boriti samo protiv partizana već i protiv
Mihailovićevog pokreta što je bilo u otvorenoj protivrečnosti sa pokušajima predsednika
vlade i njegovog prvog Ministra unutrašnjih poslova da pronađe modus vivendi sa srpsko
nacionalističkim pokretom otpora. Veze koje je Ljotić održavao sa Mihailovićem i koje je
okupaciona sila više puta koristila su nasuprot tome bile pre lične prirode.
Paradoksalno je da „Zbor“ odn. njegova formacija „Dobrovoljci“ (od januara 1943. Srpski
dobrovljački korpus, skraćeno SDK), tek posle napuštanja vlade (oktobar 1942.) postaje
centralni oslonac jednog režima koji se sve više udaljavao od Mihailovića a sve više okretao
okupatoru. Uprkos višestruko dokazanoj lojalnosti većina predstavnika okupacione sile je sa
znatnom skepsom gledala na SDK, što je u slučaju višeg SS i policijskog komandanta čak
preraslo u otvoreno odbijanje. Zbog ovoga nije propušteno samo njihovo odgovarajuće
opremanje, već i udvostručavanje ili učetvorostručavanje trupe u trenutku u kojem je to na
osnovama dobrovoljnosti bilo izvodljivo (do početka 1943.). Pokušaji da se propuštene šanse
nadoknade u septembru 1943. odn. maju 1944. su morali delimično uslediti primenom
prinudne mobilizacije što je dovelo dotle da dobrovoljci nisu mogli prerasti u trupu koja bi
bila u stanju da izaslaniku Nojbaheru pruži pravu alternativu za problematičan savez sa
organizacijom DM.
Posle pada Srbije Ljotić je krenuo za svojim trupama u Sloveniju gde je neposredno pred kraj
rata u jednoj saobraćajnoj nesreći izgubio život.

Ler, Aleksandar, nemački vazduhoplovni oficir

Rođ. 20.5.1885. u Turnseverinu/Rumunija
Umro 26.2.1947. u Beogradu (pogubljen)
1906. stupa u austrijsku vojsku, od 1.7.1935. Komandant austrijskog ratnog vazduhoplovstva,
1.2.1938. generallajtnant, 16.4.1939. pilot general, 3.5.1941. generalpukovnik, od 18.3.1939.
do 13.7.1942. komandant vazdušne flote 4, od 8.8.1942. do 26.8.1943. Komandant za
jugoistok. Ler, kojeg je Hitler verovatno zbog njegovih poliglotskih znanja (krimsko-tatarska
majka) imenovao za Komandanta za jugoistok, u svojim prvim mesecima komandovanja
istupio je pre svega drakonskim naređenjima za „specijalni tretman“ zarobljenih pobunjenika
kao i razoružavanjem savezničkih četnika. Istovremeno je relativno brzo uočio da je
pacifikacija hrvatskog prostora sa Pavelićevim režimom na čelu nemoguća; shodno tome se
pogoršavao i njegov odnos sa Kašeom i ostaće izuzetno napet sve do njegove smene. Koncept
o novom oblikovanju Hrvatske koji je izložio Ler se na kraju svodio na uklanjanje režima i

8
Hitler ga je odbio kao što je odbio i predloženi sporazum o primirju sa
Narodnooslobodilačkom vojskom. Iako su Ler i njegov potčinjeni Liters tokom progona
glavnine Narodnooslobodilačke armije (od januara do juna 1943.) mogli zabeležiti delimičan
uspeh, koji je zbog ponovljenog bekstva Tita i njegovog štaba u Firerovom glavnom štabu bio
procenjen pre kao neuspeh, je verovatno doprineo njegovoj faktičkoj degradaciji (ograničenje
njegovog komandnog područja na Grčku).
Pri kraju rata Ler je dobrovoljno otišao u jugoslovensko zarobljeništvo, pošto je veći deo
trupa pod njegovom komandom bio u Sloveniji s kraja rata zatečen. Smrtna presuda je pre
svega bila doneta zbog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. koje je izvela njegova
vazdušna flota.

Liters, Rudolf, nemački armijski oficir

Rođ. 10.5.1883. u Darmštatu
Umro ?.?, u ruskom ratnom zarobljeništvu
Učesnik Prvog svetskog rata (nosilac ordena Pur-le-merit), prelazak u Rajhsver, 1.7.1935.
generalmajor, 1.10.1938. generallajtnant, od 6.5.1941. do 20.10.1942. komandant 223 PD,
1.1.1943. pešadijski general.
Liters je od 16.11.1942. do 25.8.1943. bio komandujući general jedinica Vermahta koje su
bile dislocirane na teritoriju NDH („Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj“). On se u
jednom trenutku našao u ulozi Titovog najvažnijge suparnika na operativnom nivou kada su s
jedne strane glavne jedinice Narodnooslobodilačke vojske proširenjem brigadnog modela
organizovanja počele pružati sve veću površinu za napad a s druge što je većina njih bila
koncentrisana na ne preterano velikom području (zapadna Bosna). To što je od januara do
juna 1943. bez mnogo sreće operisao može se delimično pripisati nepouzdanosti savezničkih
snaga (Italijana i četnika) kao i delimično sopstvenim greškama u komandovanju ( posebno u
ranoj fazi operacije Vajs I). Mnogo ozbiljnije se mora posmatrati njegova komotnost sa kojom
je gledao na političku stranu rata protiv Narodnooslobodilačke vojske. Dok se njegova
uzdržanost tokom martovskih pregovora sa Titom može razumeti u kontekstu jasnih
nadležnosti Glajzea i Kašea onda davanje sebi devet meseci vremena u decidnom zauzmanju
stava protiv ustaškog režima postaje upravo simptomatično za „nepolitičko“ držanje
nemačkih generala njegove generacije.

Majsner, Avgust Edler fon, nemački policijski oficir

Rođ. 3.8.1886. u Gracu
Umro ?.?. 1948. u Beogradu (pogubljen)
1913. stupa u austrijsku žandarmeriju, učesnik Prvog svetskog rata, nastavak službe, aktivan u
desno radikalnim krugovima, 1933. otpušten iz službe, 1934. hapšenje, 1935. beži u Nemačku
i stupa u SS, 20.4.1940. brigadefirer, od avgusta 1940 komandamt Osla, 1.1.1942.
grupenfirer, 22.1.1942. postavljenje na mesto višeg SS i policijskog komandanta u Srbiji.
Majsneru, prvom višem SS i policijskom komandantu na prostoru jugoistoka, su bila u
njegovoj zoni odgovornosti bila poverena dva glavna zadatka: mobilizacija nemačke
nacionalne manjine kao nadzor nad srpskom policijom. Tokom 1942. godine će Majsner
uspeti, nezavisno od pojedinih nazadovanja (oduzimanje komande nad dobrovoljačkim i
četničkim odredima u aprilu 1942.), da sistematski izgradi svoju poziciju na vlasti njenim
proširenjem na sve oblasti suštinskih policijskih ovlašćenja. Kako je ovaj proces uglavnom
išao na štetu šefa administrativnog štaba Haralda Turnera, koji je u prošlosti u više navratio
bio u sukobu sa komandujućim generalom, neophodne mere za tu su u najmanju ruku mogle
biti preduzimane uz prećutnu saglasnost Paula Badera. To je za nemačku politiku prema Srbiji
bilo u toj meri od značaja što je jedan predstavnik okupacione vlasti, koji se na različite
načine zalagao za ideju nemačko-srpske saradnje, bio potisnut nekim koji svoju salvenofobiju
nije krio i koji je zbog toga ubrzo postao ozbiljno opterećenje za politiku kolaboracije. Ionako
polovični pokušaji Badera da Nediću u prevladavanju prve demisione krize
(septembar/oktobar 1942.) ojača leđa, su dokazano u najmanje jednom slučaju doživeli

9
neuspeh zbog protivljenja Majsnera, koji između ostalog nije prezao ni od toga da u
prosleđivanju svojih izveštaja, pri čemu je bio upoznat sa njihovim sumnjivim sadržajem po
pitanju istinitosti, ide na diskreditaciju Srpskog dobrovoljačkog korpusa – jednim od
poslednjih oslonaca nedićeve vlade. Koliko se može utvrditi Bader nije bio voljan niti je bio u
položaju da radi rasčišćavanja ovog pitanja izazove borbu za vlast i ostavi je celu stvar da
miruje. Tek je specijalnom izaslaniku Nojbaheru, koji je kao initimni prijatelj Ernsta
Kaltenbrunera i „stari borac“ NSDAP-a tom činjenicom sa sobom doneo bolje preduslove,
pošlo za rukom da s početka 1944. nametne Majsnerovu smenu.

Mihailović, Dragoljub „Draža“, jugoslovenski armijski oficir i predvodnik srpskog

nacionalističkog otpora
Rođ. 27.4.1893. u Ivanjici
Umro 17.7.1946. u Beogradu (pogubljen)
Mihailovićeva dilema je poticala od toga što su s jedne strana od oktobra 1941. jugoslovenska
vlada u izbeglištvu i britanska propaganda od njega načinile predimenzionirano važan lik, dok
s druge strane nije nikada raspolagao sredstvima da nade koje su polagane u njega ostvari.
Posebno stalno ograničena komandna vlast koju je imao nad četnicima van Stare Srbije će se
pokazati sudbonosnim ograničenjem njegovog vojnog potencijala. To što je sve više i
politički zapadao u pozadinu se može tumačiti i njegovom izvesnom političkom naivnošću
koja ga je dovela dotle da formulisanje političkog programa prepusti jednom velikosrpskom
ekstremisti, koji je barem do 1944. na njega vršio loš uticaj. Tako postoje indicije da su
etnička čišćenja, koja je na primer sprovodio njegov potčinjeni komandant Đurišić u januaru i
februaru 1943. u Sandžaku i jugoistočnoj Bosni, bila izvršena ne samo sa njegovim znanjem
već po njegovom neposrednom naređenju. Konačno, ne sme se zanemariti da je pre svega
Mihailovićeva briga bila usmerena ka očuvanju političkih i društvenih strktura od pre rata
koje su postojale u jugoslovenskoj državi, što je stajalo na putu eskalaciji ilegalne borbe
protiv nemačkih okupatora da bi na kraju dovelo do nužne kolaboracije sa protivnikom (od
oktobra 1943.).

Nedić, Milan, jugoslovenski armijski oficir i srpski predsednik vlade

Rođ. 20.8.1877. u Grockoj
Umro 4.2.1946. u Beogradu (samoubistvo)
1895. stupa u srpsku vojsku, generalštabno obrazovanje, učesnik Prvog balkanskog rata i
Prvog svetskog rata, 1923. divizijski general, od 26.8.1939. Ministar vojske i mornarice,
novembra 1940. otpušten iz službe, tokom napada na Balkan 1941. komandant 3. armije,
počev od 29.8.1941. predsednik vlade u Srbiji.
Angažovanje Milana Nedića kao predsednika srpske kolaboracionalističke vlade od strane
komandanta Srbije nije bilo pod srećnom zvezdom u meri u kojoj su neobavezna obećanja
Dankelmana data povodom spiska zahteva koji je izneo Nedić kod ovog probudila lažnu nadu
po pitanju spremnosti na kompromis nemačkih okupacionih snaga. Iako mu je sve veća
otvorena militantnost komunističkih pobunjenika olakšalo stabilizaciju vlade omogućivši
delotvorno učešće njenih jedinica u razbijanju pobune to nije donelo nagradu od strane
okupacione sile, već se s kraja 1941. i početak 1942. godine pretvorilo u svoju suprotnost:
Formiranje bugarske okupacione zone na jugoistoku zemlje i njeno potonje proširenje (januar
i juli 1943.) će se pretvoriti u Nedićevu političku hipoteku, koja će mnogo više od drugih
tereta koja mu je nametala okupacija potkopati njegova nastojanja za prenošenje ideje o
nemačko-srpskoj kolaboraciji. Naspram toga učinjene koncesije sa nemačke strane kao na
primer privremeno podčinjavanje nekih vladinih jedinica njemu su jedva imale težinu. Pod
tim uslovima borba za naklonost većine srpskog naroda, koju je Nedić vodio sa komandantom
srpskog nacionalističkog pokreta otpora Mihailovićem, je mogla imati samo jedan ishod. Ova
slabost je mogla biti još jedan uzrok tome što je Nedić u prvih 14 meseci vladavine njegove
vlade – delimično uz i delimično bez nemačke saglasnosti – nastojao da održi funkcionalnu
vezu sa organizacijom DM i da se uz to pokuša vidljivo distancirati od snaga

10
antikomunističkog spektra („Zbor“, SDK i RZK), koje su bile najbliže okupacionoj sili.
Prevladavanjem prve demisione krize (oktobar 1942.) prdsednik vlade je doduše javno zauzeo
stav protiv organizacije DM zadržavši taj pravac do avgusta 1944. Mogućnost da se radi o
podmukloj igri radi zavaravanja okupacione sile se u odnosu na broj saradnika iz najbližeg
okruženja predsednika vlade koji su pali kao žrtve četničkih atentatora se sa sigurnošću može
isključiti.
Iako su Nedićeva nastojanja da dobije nemačke koncesije uglavnom ostala bezuspešna, van
svake sumnje je to da je njegova pomoć pružena izbeglicama iz NDH i smanjenje broja talaca
odabranih za streljanje (od septembra 1943.), što je Nojbaher na njegovo insistiranje uspeo da
nametne, spaslo na hiljade života.

Nojbaher, Herman nemački izaslanik i specijalni opunomoćenik

Rođ. 24.6.1893. u Velzu
Umro 1.7.1960. u Beču
1920. postaje doktor poljoprivrede, lobista za stvar nemačko-austrijskog ujedinjenja, 1935.
šest meseci u zatvoru, od tada do prisajedinjenja Austrije boravi u Nemačkoj, od marta 1938.
do februara 1939. komandant Beča, od januara 1940 specijalni izaslanik za privredna pitanja
u Rumuniji, oktobra 1942. mu je povereno pružanje finansijske podrške grčkoj
kolaboracionalističkoj privredi, 24.8.1943. specijalni izaslanik Ministarstva inostranih
poslova za okupirani jugoistok, 29.10.1943. znatno proširenje ovlašćenja koja su sa tim u
vezi. Glavni zadatak Nojbaherovog nadleštva je unapređenje spremnosti za kolaboraciju
nacionalističkih a time i antikomunistički nastrojenih krugova u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji i
Grčkoj, pri čemu se prvo naznačena zemlja od samog početka nalazila u samom središtu
njegovih nastojanja. U tom trenutku tada već jako uznapredovalo slabljenje Nedićeve vlade
kao i snaga koje su je podržavale („Zbor“ i SDK) jedva da je Nojbaheru dopušalo drugi izbor
nego da se upusti u pregovore sa srpskom organizacijom DM čineći time neizbežnim dalju
izolaciju srpske vlade. Iako je specijalni izaslanik u borbi sa drugim nemačkim nadleštvima,
koji su na njegovu srbofilnu politiku gledali skeptično (vojni komandant) ili je čak isključivo
odbacivali (viši SS i policijski komandant), mogao zabeležiti značajne delimične uspehe,
njegova misija je faktički od samog početka bila osuđena na neuspeh. Razlog tome je bio uz
činioce na koje se nije moglo uticati, kao što je dalje opstajanje NDH i loš razvoja ratne
situacije, i Hitlerovo istrajno odbijanje da Nedićevoj vladi da političke koncesije, koje bi
prevazilazile simboličku prirodu (na pr. ujedinjenje sa Crnom Gorom). Druga demisiona kriza
kao i sve veće preuzimanje vlasti na seoskim područjima od strane organizacije DM su bile
etape na putu koji će u kasno leto 1944. dovesti konačno – uz nemačko prihvatanje – do
Nedićeve skoro potpune predaje srpskom nacionalnom otporu. Nojbaherova politika je – bez
obzira sa kojom upornošću je zastupao pred Hitlerom srpsku stvar – taj proces pre ubrzala
nego što ga je usporila.
U maju 1951. osuđen u Beogradu na 20 godina zatvora, Nojbaher je 21. novembra 1952. zbog
bolesti bio pušten na slobodu.

Pavelić, Ante, hrvatski advokat i političar

Rođ. 18.7.1896. u Bradini/Hercegovina
Umro 28.12.1959. u Madridu/Španija
Kao suosnivač radikalno fašističke hrvatske ilegalne organizacije Ustaše Pavelić se već rano
posvetio ekstremističkom obliku hrvatskog seperatizma, koji je postulirao ne samo odvajanje
od jugoslovenske države, već i formiranje etnički „čiste“ Hrvatske. Od 1929. do 1941. je bio
u italijanskom egzilu, da bi posle osvajanja Balkana na Musolinijevo navaljivanje bio
postavljen za vođu („Poglavnika“) novostvorene velikohrvatske države, pri čemu je njegova
stranka imala nekakvu bazu u samo dve oblasti (Lika i zapadna Hercegovina) nove države.
Doduše odanost hrvatskog naroda je već posle nekoliko sedmica doživela potres pošto je
dalmatinska teritorija bila ustupljena Italiji, dok je pokušaj genocida nad srpskim
stanovništvom te „Nezavisne države Hrvatske“ (oko 1,9 mil. od ukupno 6 mil stanovnika)

11
ubrzo doveo do građanskog rata na nacionalnoj osnovi koji je zahvatio veći deo teritorije
zemlje stavljajući oružane snage mlade države pred nerešiv zadatak; posledica je bilo sve
veće učešće italijanskih a pre svega nemačkih okupacionih trupa. Sve žešće kritike kojima je
Pavelić bio izložen od strane nemačkih i italijanskih vojnih instanci mu nisu mogle nauditi
zahvaljujući Musolinijevoj protekciji, Hitlerovoj neodlučnosti i (od jeseni 1943.) spoznaji
nemačke strane da je paktiranje sa Saveznicima u njegovom slučaju isključeno. Mali broj
ustupaka koje je „poglavnik“ učinio svojim saveznicima su po pravilu bile samo kozmetičke
prirode (otpuštanje Kvaternika) ili su bili vremenski ograničeni (privremeno popuštanje u
pogromu Srba posle aprila 1942.). Nasuprot skoro svim drugim poznatim kolaboracionistima
Trećeg Rajha Pavelić je uspeo da podle okončanja rata pronađe azil u inostranstvu. Pad
njegovog prvog domaćina (argentinskog predsednika Perona) ga je naterao da premesti svoje
boravište u Paragvaj, gde je u aprilu 1957. bio ranjen u atentatu koji je izvela jugoslovenska
tajna služba. Malo potom se preselio u Španiju gde s kraja 1959. umire od zakasnelih
posledica atentata.

Fleps, Artur, nemački oficir Vafen-SS

Rođ. 29.11.1881. u Birthelmu/Zibenbirgen
Umro 21.9.1944. u Aradu/Rumunija (ubijen od crvenoarmejaca tokom zarobljavanja)
Od 1900. do 1918. u austro-ugarskoj vojsci, od 1919. do 1940. u rumunskoj armiji, poslednja
dužnost mu je bila na mestu komandujućeg generala rumunski planinskih trupa, 1940. istupa
iz vojske u činu generallajtnanta, 30.6.1941. stupa u Vafen-SS (vojno krilo SS-a) u činu
oberfirera, 29.11.1941. SS-brigadefirer, 20.4.1942. SS-grupenfirer, 21.6.1943. SS-
obergrupenfirer; posle obavljanja raznih dužnosti na nivou bataljona i puka od januara 1942.
do juna 1943. povereno mu osnivanje odn. komandovanje 7-om SS dobrovoljačkom
planinskom divizijom „Prince Eugen“, od 1.7.1943. do 25.8.1944. komandujući general V. SS
planinskog armijskog korpusa.
Kao dokazani stručnjak za ratovanje u planinama i poznavalac bosanskog i crnogorskog
terena Artur Fleps je imao izuzetne pretpostavke za vođenje rata protiv partizana. Iskustva
koja je stekao u svojih ukupno 20 meseci provedenih na mestu komandanta divizije i korpusa
na jugoslovenskom ratištu su ga kao nijednog drugog kvalifikovala da nemačko operativno
komandovanje podvrgne ozbiljnom ispitu u borbi protiv glavnice snaga
Narodnooslobodilačke vojske. Njegovi predlozi da operativno komandovanje bude
fleksibilnije („slobodan lov“) nisu zaživeli uglavnom zbog opšte ratne situacije koja je
isključivala trajno premeštanje dve ili više planinskih divizija u Hrvatsku.
Artur Fleps je poginuo u septembru 1944. pokušavajući da u svojoj transilvanskoj domovini
izgradi položaj („Opunomoćeni general i viši SS i policijski komandant u Transilvaniji“) radi
zaštite jugoistočnih položaja koji su se nalazili pred slomom.

Pircio-Biroli, Alesandro, italijanski armijski oficir

Roš. 23.7.1877. u Kampobasu/Molize
Umro 20.5.1962. u Rimu
Stupa 1895. u armiju, učesnik Prvog svetskog rata, od 1921. do 1927. šef italijanske vojne
misije u Ekvadoru, generallajtnant (1.3.1928.), general (1.1.1933.), od maja 1935. do maja
1936. komandujući general Eritrejskog dobrovoljačkog korpusa u ratu u Abisiniji,
generalpukovnik (23.5.1935.), od juna 1936. do decembra 1937. guverner provincije Amhara
(Abisinija), učestvuje u spletkama protiv svog pretpostavljenog Garcijanija, suspendovan u
službi, bez zaduženja do februara 1941. (komandant 9. armije), 3.10.1941. guverner Crne
Gore, od 1.12.1941. komandant novoformirane komande trupa za Crnu Goru.
Pošto je njegovo gušenje crnogorskog ustanka u julu/avgustu 1941. predstavljalo samo
delimičan uspeh, započeo je proces postepenog približavanja nacionalno nastrojenim
grupacijama među ustanicima zašta su mu na ruku išli i ekscesi crnogorskog ogranka KPJ.
Taj proces je kulminiao sporazumom iz jula 1942. koji je – nasuprot sličnim aranžmanima 2.
armije u Hrvatskoj – predviđao učešće lokalnih četnika u svim oblicima administracije i

12
odbrani ovog dela srpske države; očigledne protivrečnosti koje su se nalazile u tom
sporazumu neće doći zbog razvoja ratne situacije do izražaja. Tokom svog postojanja ova
neobična podela vlasti je obema stranama donela samo koristi.
Invazija Crne Gore započeta 6.4.1943. od glavnice Narodnooslobodilačke vojske je ubrzo
donela seriju poraza italijanskom-srpskonacionalnom savezu; nemačko nastupanje protiv
najvažnijih crnogorskih četničkih grupa od 15.4.1943. je potom zapečatilo slom
„kondominiuma“. Stav Pircio-Birolija zauzet tokom maja meseca prema nemačkom
savezniku koji se kolebao od neprijateljskog odbacivanja do molećivog preklinjanja za pomoć
je za posledicu imao izazivanje Musolinijevog neraspoloženja što će dovesti do njegove
smene sa položaja komandanta komande trupa za Crnu Goru (1.7.1943.) i guvernera
(20.7.1943.). Pircio-Biroli je u prvi mah bio ostao u zemlji i bio je prinuđen da zbog
događanja 8.9.1943. prvo ode u ilegalu; u decembru je uspeo da se morskim putem dočepa
donje Italije.
Vlade Etiopije i Jugoslevije su posle rata bezuspešno tražile njegovo izručenje zbog ratnih
zločina.

Rendulic, Lotar, nemački armijski oficir

Rođ. u Bečkom Novom Mestu 23.11.1887.
Umro u Lincu na Dunavu 17.7.1971.
1.12.1939. generalmajor, 1.12.1941. generallajtnant, 1.12.1942. pešadijski general, 1.4.1944.
generalpukovnik, od 1.11.1942. do 10.8.1943. komandujući general XXXV AK u grupi
armija Centar, od 26.8.1943. do 25.6.1944. komandant 2. tenkovske armije
Lotar Rendulic je stigao na hrvatsko ratište u trenutku kada je jedan sveobuhvatan udar protiv
glavnice Narodnooslobodilačke vojske – na način operacija „Vajs“ i „Švarc“ – zbog broja
Titovih brigada bio već nemoguć. Pošto se njegova armija dobrim delom sastojala od divizija
koje su bile zahvaćene procesom formiranja, te kako mu je bilo preneto niz novih zadataka
koja je morao izvršavati (razoružanje i proterivanje Italijana, odbrana morske obale od
savezničkog iskrcavanja) od samog početka je bio sateran u strategijsku defanzivu, koja je
uglavnom stajala u znaku odbrane Stare Srbije; ponovno zadobijanje inicijative je bilo
moguće samo na operativnom nivou (na primer operacija „Konjički skok“). Među njegovim
generalima nije ostalo nesporno kako se Rendulic sa tim okolnostima nosio tokom velikih
operacija: Tako se Artur Fleps (V SS Plan.AK) zalago za proširenje, Ernst fon Lajzer (XV
Plan.AK) za strogo teritorijalno ograničenje operativnog prostora pojedinih jedinica. Jedna ili
druga opsija bi u svakom slučaju zahtevale konstantno postojanje operativne rezerve od
najmanjedve brojčano potpuno popunjene planinske lovačke divizije. Istovremeno treba uzeti
u obzir da stalno zaokruživanje neprijateljskih gubitaka koje je Rendulic vršio u svojim
izveštajima – kako se čini sistematski - predstavlja indiciju da je i on bio daleko od toga da
postignute rezultate smatra zadovoljavajućim.
U političkom smislu je period u kojem se Rendulic nalazio na čelu 2. armije bio pre svega
obeležen pre svega napetim odnosima između njegove komande i hrvatske vlade. To je pre
svega proisticalo iz toga što je postepeno razvlašćivanje Pavelićevog režima, započeto već od
strane prvog Komandanta za jugoistok Aleksandra Lera, u trenutku smene godina 1943/44.
nailazilo na sve samouverenije i čak otvoreno neprijateljstvo ustaša prema Nemcima. Jedino
rešenje te dileme – uklanjanje ustaške države – Rendulic nikada nije tražio od svog „Firera“.
Na Nirnberškom procesu protiv generala sa jugoistočkog ratišta bio je osuđen na kaznu
zatvora u trajanju od 25 godina da bi Rendulic već 16.12.1951. bio pušten na slobodu.

Roata, Mario, italijanski armijski oficir

Rođ. 2.1.1887. u Modeni
Umro 7.1.1968. u Rimu
1906. stupa u armiju, posle 1918. na mestu atašea u Varšavi, Rigi, Talinu, Helsinkiju, od
1934. do 1937. šef vojne obaveštajne službe SIM, od decembra 1936. u vezi sa komandom
italijanskog ekspedicionog korpusa, onda sa jednom divizijom u Španskom građanskom ratu,

13
1939. vojni ataše u Berlinu, od oktobra 1939. zamenik načelnika Generalštaba armije, od
marta 1941. do januara 1942. načelnik Generalštaba armije. od 19. januara 1942. komandant
2. armije.
U trenutku Roatinog stupanja na dužnost italijanske ekspanzionističke aspiracije u Hrvatskoj
su sve većom aktivnošću partizana bile već osetno amortizovane; posledica toga su bila prva
razmišljanja o napuštanju zabačenih krajeva u čemu je već čestvovao tokom poslednjih dana
njegovog boravka na mestu načelnika Generalštaba. Osujećenje italijanskog pokušaja da u
aprilu pusti koren u Sarajevu je imalo za posledicu okretanje smera ekspanzionističke politike
i napuštanje većeg dela Zone III u maju/junu 1942. Upravo u to vreme izražena težnja da se
sopstveni gubici na sporednim ratištima drže na što nžem nivou je za Roatu predstavljalo
povod da što više prevali teret borbi na osnivane jedinice M.V.A.C. i srpsko nacionalističke
četničke grupe bliske Mihailoviću. Iako to nije ostalo bez kratkoročnih uspeha loša strana te
politike je jasno izašla na svetlost dana pre Roatinog odlaska (5. februar 1943.): uz
nazadovanja koja su pretrpele te pomoćne trupe u borbama protiv Narodnooslobodilačke
vojske su napetosti u odnosu sa Hrvatima i Nemcima bile te koje će dovesti do daljeg
razgrađivanja borbenog morala trupa. U pokušaju da tokom njegovih poslednjih meseci na
čelu 2. armije pokuša da odbrani sve trošniju italijansku primarnu poziciju od sve većeg
nemačkog uticaja pokazao je znatnu pregovaračku veštinu.
Kada je neposredno posle rata u vezi sa svojom aktivnošću kao šefa SIM-a (ubistvo braće
Roseli na francuskom tlu 1937.) morao da odgovara pred sudom pobegao je u Španiju gde je
ostao do 1965.

Tito, (= Broz, Josip), generalnisekretar KPJ i vođa komunističkog pokreta otpora

Rođ. 25.5.1892. u Kumrovcu/Hrvatska
Umro 4.5.1980 u Ljubljani/Jugoslavija
U vreme Drugog svetskog rata značaj Titove ličnosti se ogleda pre svega u tome što je posle
1941. uspeo da raskine sa stogodišnjom tradicijom paravojnog ratovanja vezanom za
određena godišnja doba, geografske prostore i etničke grupe te formiranjem jedinica ranga
brigada i divizija, koje su svojom vatrenom moći i nevezanošću za određe lokalitet bile
daleko premoćnije u odnosu na sve druge protivnike u građanskom ratu i mogle su izdržati
borbu čak i sa jedinicama nemačkog Vermahta. Greške koje su mu se potkrale na političkom
(trpljenje ekstremnih struja, naročito 1941/42. u Crnoj Gori i Hercegovini) i vojnom (završna
faza „Vajs II“ i početna faza „Švarc“) polju su slabošći njegovih protivnika (vojne kod
Italijana, političke kod Nemaca) bile više nego ispravljene.
Iako je stalno nastojao da tu činjenicu sakrije pred svojim saveznicima nesumnjivo je da je
uvek veći značaj pridavao borbi protiv svog unutrašnjeg protivnika nego otporu okupatoru.

Turner, Harald, nemački državni savetnik i SS-grupenfirer

Rođ. 8.10.1891. Lojnu na reci Lan
Umro ?.?. 1947. u Beogradu (pogubljen)
Učesnik u Prvom svetskom ratu i borac u frajkorima, direktor u pruskom Ministarstvu za
finansije, član NSDAP od 13.4.1932. (pristupa SS-u 1.8.1932.), 30.1.1936. SS-oberfirer,
30.1.1939. SS-brigadefirer, 27.9.1941. SS-grupenfirer, u maju 1933. imenovan za predsednika
gradske vlade Koblenca, od jula 1940. do aprila 1941. šef vojne administracije u Parizu, od
19. aprila 1941. načelnik administrativnog štaba komandanta srbije. Turnerovo vreme na
mestu načelnika vojne administracije u okupiranoj Srbiji je skoro stalno stajalo u znaku
stalnih borbi za prevlast sa drugim nadleštvima okupatorske birokratije, pri čemu izmišljeni i
stvarni razlozi predstavljaju nerazmrsivu celinu. U upadljivoj protivrečnosti sa njegovim
vojnim pretpostavljenim pokazao je već u ranoj fazi srpskog ustanka veću spremnost da igra
na deo srpskog društva voljnog za kolaboraciju i nije štedeo reči kritike za, po njegovom
mišljenju, oklevajuće postupanje generalne komande nadležne za prostor Srbije. Posle pada
trećeg i poslednjeg komandanta Srbije polazilo mu je za rukom da se sve do aprila 1942.
uspešno odbrani od pokušaja komandujućeg generala da stari administrativni štab degradira

14
na nivo deljenja; unutar beogradskog spleta vlasti nije mogao da promeni ništa što bi njegovu
izolovanu poziciju promenilo. Paradoksalno je to što će tokom leta 1942. baš jedan drugi
pripadnik SS-a – novo postavljeni viši SS i policijski komandant Majsner – pružiti
Turnerovim neprijateljima u redovima Vermahta priliku da ga razvlaste. Uz prećutnu
saglasnost komandujućeg generala Badera Majsner je uspeo da prisvoji niz nadležnosti koji su
pripadali vojnoj administraciji; ovim je Turnerovo nadleštvo do sredine septembra bilo
potpuno ogoljeno. Pokušaj šefa vojne administracije da ga tih dana sasluša Himler ostao je
bezuspešan kao i Benclerovo zalaganje za drastično poboljšanje statusa Turnerovog štaba da
bi se na taj način postigla jača centralizacija nemačkih nadleštava u Beogradu.
Turnerov pad je za nemačku politiku prema Srbiji bio od značaja jer je ovim bio isključen
jedan od malobrojnih aktivnih zagovornika nemačko-srpske saradnje u trenutku, posmatrano
iz retrospektive, koji će po pitanju kolaboracije biti apsolutno kritičan (prva demisiona kriza
Nedićeve vlade, Novogodišnji memorandum 1943.).

Varlimont, Valter, nemački armijski oficir

Rođ. 3.10.1894. u Osnabriku
Umro 9.10.1976. u Krojtu/Gornja Bavarska
Stupa 1913. u carsku armiju, 1919. prelazak u Rajhsver, načelnik odeljenja u VKV
1.10.1939., zamenik načelnika operativnog odeljenja Vermahta u VKV-u 1.1.1942.;
generalmajor 1.8.1939., generallajtnant 1.4.1942., artiljerijski general 1.4.1944.
Na svom položaju kao zamenik načelnika Operativnog odeljenja Vermahta Varlimont je imao
odlučujućeg udela u izradi mnogih direktiva koje su obeležile nemačko ratno komandovanje
na takozvanim „VKV ratištima“ (Severna Afrika, Balkan, Finska, Italija, Francuska). Iako
dobar poznanik sa opunomoćenim generalom u Hrvatskoj ubrzo nije sledio njegove procene
situacije u Hrvatskoj da bi se tokom 1943. godine razvio u najprofilisanijeg kritičara
Pavelićevog režima u najvišim nemačkim komandnim krugovima. Kako je sa svojim stavom
u širem Firerovom okruženju bio usamljen nije mu pošlo za rukom za inicira početak
političke promene, S početka 1944. se rezignirano povlači ograničavajući se od tada na
suprotstavljanje hrvatskim zahtevima za davanjem pojačanja ustaškim jedinicama i
proširenjem komandnih ovlašćenja. U toj oblasti je do septembra 1944. imao izvesnih uspeha.
U oktobru 1948. osuđen na doživotnu kaznu zatvora (Proces VKV-u) Varlimont biva u junu
1954. pre vremena pušten na slobodu.

Vajhs, Maksimilijan baron fon i pri, nemački armijski oficir

Rođ. 12.11.1881. u Desauu
Umro 27.9.1954 u Bonu
Godine 1902. stupa u carsku vojsku, 1.4.1933. generalmajor, 1.4.1935. generallajtnant,
1.10.1936. artiljerijski general, 19.7.1940. generalpukovnik, 1.2.1943. generalfeldmaršal,
komandant 2. armije od 20.10.1939. do 4.6.1942., od 4.6.1942. do 15.7.1942. grupa armija f.
Vajhs, od 15.7.1942. do 10.7.1943. grupa armija B, od 26.8.1943. do 25.3.1945. komandant
za jugoistok.
Fon Vajhs je došao na mesto komandanta za jugoistok u trenutku u kojem su pretnje Srbiji od
strane Narodnooslobodilačke vojske i jadranskoj obali od strane savezničkih armija u delu
donje Italije učinile da dobrim delom defanzivna strategija bude nezaobilazna. Kao dodatno
ograničenje za nemačko oparativno komadovanje će se pokazati i sve veća nadmoć Saveznika
u vazduhu počev od jeseni 1943.
Da su u takvoj situaciji morali izostati veći vojni uspesi čudi manje od činjenice da fon Vajhs
nije iskoristio za delovanje politički prostor koji je još uvek stajao nemačkoj strani na
raspolaganju. Umesto da se već prvih sedmica založi za uklanjanje ustaške države, ograničio
se samo na to da se u oktobru 1943. načelno saglasi sa – po sebi nedovoljnom - inicijativom
VKV-a da se uvede vanredno stanje a da potom celu stvar ne forsira. Neophodnost da se
unesu promene u politiku nemačkog Rajha prema Srbiji, kojom je položaj Srba spremnih na
kolaboracija od 1941. bio stalno potkopavan, je jasno izrazio fon Vajhs prvi put u julu 1944.

15
Paradoksalno je to što je pod pritiskom događaja iz avgusta 1944. postao bezrezervni
zagovornik nemačko-srpskonacionalnog saveza koji je u svom optimizmu nadmašivao čak i
Nojbahera. Predvidiv neuspeh te naprasne promene pravca je bilo na koncu skriveno samo
činjenicom da je rusko-bugarska invazija srpskog prostora u septembru/oktobru 1944. bila
izvedena snagama koje se ne bi mogle zadržati ni pri povoljnijem razvoju situacije. Ovim su
dobrim delom bili prekriveni očigledni nedostaci „apolitičkog“ manira koji je preko godinu
dana upražnjavao komandant za jugoistok na ovom najpolitičkijem od svih ratišta u Drugom
svetskom ratu.

16