ТАРЛЕКИНОВА СМРТ

КОМЕДИЈА–ШАЛА У ТРИ ЧИНА

Из Викизворника – бесплатне библиотеке

писац Александар Васиљевич Сухово-Кобилин (1817-1903)
Датум стварања: 1869. Извор: Либ.ру са позивом на публикацију: А. В. Сукхово-Кобилин.
Смрт ТАРЛЕКИНа. Комедија-шала у три чина. - М.: Белетристика, 1974.

Николају Дмитријевичу Шепељеву1

Драги пријатељу.

Нисмо ли заједно као младићи живели на висовима Албано, у Locanda Emiliana, које
памтимо, и читали Гогоља до миле воље.
Зар није твоје осетљиво уметничко осећање предсказало Кречинском озбиљан успех
и онда када је писана из забаве, и зар нисам од вас чуо прво и, с правом могу рећи,
једногласно одобравање.
И сада – пре неколико недеља, заокупљен ужурбаним довршавањем „Тарлекинове
смрти” – зар се нисан обратио за савет и нисам ли, по твојим верним упутствима Уметника,
усвојио све примедбе које су дале овом комаду интегритет и унеле Логику мотива.
Заиста – наше старо пријатељство ми не дозвољава и дошапнуло ми је да, у заглављу
овог трећег и последњег мог дела, ставим посвету мени блиском Имену.
Теби одан
А. С у х о в о–К о б и л и н.
1869. године
20. фебруара.
Москва.
 ЧИТАОЦУ

Мислим, сви непристрасни морају признати да ме Судбина две моје Драме није могла
одушевити за даље активно драмско стваралаштво. Бар тако су на мене утицали догађаји
који су пратили њихове појаве – и зато су многе од идеја скицираних a la prima * се замрзле у
свом зачетку.
Моје стваралаштво се преселило у друге, више сфере,2 где има за Дух више
благотворне Тишине и Слободе.
Међутим, издајући на светлост дана своје драмске покушаје, хтео сам, чак
афирмације**** ради, да остварим иза њих и Стварности и Дијалектици толико драг број Три:
Немци кажу:
Ein Mal ist kein Mal,
Drei Mal ist Ein Mal.******
Ми Руси кажемо: без Тројке се кућа не гради, па зато:
Сакупивши неколико сцена које сам давно написао и које су за Мотив имале
последњи монолог Тарлекинов из Драме »Случај«, препун стрепње сам их повезао, како се
каже, живом нити, насловио их Шалом у три чина и у таквом, полузавршеном облику,
предајем их, не без страха, Публици, молећи је да буде према њима благонаклона.
Ако јој ове сцене донесу бар неколико тренутака једноставног, веселог смеха, и ако
јој пруже прилику да, бар на часак, заборави бриге којих, како каже Јеванђеље, има довољно
за Сваки дан,4 онда ћу себе сматрати у потпуности задовољним.
31. октобра
1868.године
Кобилинка

*
(итал.)Раније
****
(од франц. речи affirmation) – афирмација, потврђивање.
******
(буквални превод)
Једном је ниједном,
Трипут је једном.
 ЛИКОВИ

Максим Кузмич ВАРАВИН

Капетан Полутатаринов – војнички шињел иста особа.
засучених рукава, зелене наочаре и штака.
Кандид Касторович Тарлекин иста особа.
Сила Силич Копилов
Антиох Елпидифорович Ох – приватни судски извршитељ.
ИВАН Антонович Распљуев – исправља место кућног надзорника. Опоравио
се и заузео држање.
ЧИБИСОВ
ИБИСОВ чиновници.
ОМЕГА
Флегонт Јегорич Папугајчиков – трговац.
Земљопоседник (Спахија) Чванкин.
Крестјан Крестјанович Унмеглихајт – лекар.
Људмила Спиридонова Брандахлистова – праља. Огромна жена млађа од 40
година.
Мавруша – кувар.
Пахомов – домар.
Качала
Шатала мускетари [*] херојских размера.
Вањечка – син Распљуева, писар.

Тарлекинови жиранти:
Први поверилац коцкарских страсти.
Други поверилац
Трећи поверилац – парничар налик пијавици.
Чатврти поверилац – крупне природе, великих бркова и крокодилског тела.
Више поверилаца ad libitum [**]. Сви су обучени у најфантастичније бунде и
шињеле.
Чиновници.
Деца Брандахлистове.
* Полицајци су се некада звали мускетари.
** (латински) Опционо (по потреби), по избору.
 ПРВИ ЧИН
Соба: у средини су врата у ходник, десно су врата у кухињу и задњи излаз, лево
је кревет иза паравана; неред. Улази Тарлекин носећи са собом сву имовину.
Јако анксиозан; сређује намештај.

Сцена 1
Тарлекин (сам).

Тарлекин (сам). Готово је, решио сам... нећу више да живим... Уби ме
беда, измучише ме кредитори, а и власти ме отераше у гроб. Умрећу! Али ја
нећу да умрем тек тако, као што свако кљусе умире, по законима природе –
лег’о и отег’о... Не, не... ја хоћу да умрем упркос и природи и закону; умрећу
онеко, себи за ужитак и на своје сопствено задовољство; умрећу онако како
нико није умирао! Шта је смрт? Крај патње; е, моја је патња завршена!.. Шта је
смрт? Крај свим рачунима?! И завршио сам своје рачуне, залемио своје дугове,
отказао сам покровитељима, ослободио од пријатеља!... Догађа се овако: у
стану живе заједно двојица Тарлекин и Копилов. Тарлекин је дужан и ружан,
Копилов није. Судбина каже: нека умре Копилов, а нека живи Тарлекин.А
зашто, питам ја... ћурка си ти, судбино, ћурка. Боље нека умре Тарлекин, а нека
живи срећни Копилов. (Замисли се) Свршено је. Тарлекин је умро... Доле старе
рите!... (Скида перику) Доле маска. Доле са свим овим лажима. Природу ми
дајте. Живела природа! (Вади вештачке зубе и облачи капут Копилова) Ето
тако! (Одлазећи у позадину, лепи пар бакенбарди, грби се, узима на себе изглед
човека од шездесетак година и иде напењд.) Част ми је представити се:
Пензионисани судски саветник Сила Силич Копилов. Ево и исправа – (показује
исправе). Неожењен. Немам родбину, без децу; без породицу; никоме не
дугујем – нећу да знам ни за кога; сам мој сопствени господар! Ево мог стана,
моје имовине!.. О, сви, опростите сви!.. Полиција је о томе већ обавештена;
колеге су позване; спуштене су завесе на прозорима; у соби влада тајанствена
тама; загушљивост и смрад су неподношљиви.... Моја лутка је у ковчегу
покривена памуком, у мојој униформи, лажи, тачно, без љутње... са
озбиљношћу и достојанством! Међутим, због радозналоати, и даље морате да
додате смрад. (У даху вришти.) Мавруша!! Разбојниче Мавруша – где си?

Сцена 2
ТАРЛЕКИН, улази Мавруша.

Мавруша. Шта сте хтели?

 ТАРЛЕКИН.Разумеш ли, одани пријатељу Мавруша, какву бесмртну
игру играм?
Мавруша. Шта?
Тарлекин. Не – твој мозак Чухонског никада неће разумети ту висину...
Иди, трком, купи још покварене рибе.
Мавруша. Још! Зар није довољно?
Тарлекин.Да – није довољно – иди!
Мавруша одлази.
(За њом.) Пожури.

Сцена 3
Тарлекин (сам).

Тарлекин (шета по соби). Тако ... да ... што више рибе мора да се стави
у лутку, па када уђе до те мере – оно толјагом по челу ... Не! (размишља) То
није довољно. Хоћу да ме власт сахрани о свом трошку! Желим да ме ова
бесмртна смрт не кошта ни пребијене паре – и тако ће бити! Све ће ићи као
подмазано – само треба добро да се распореди. Мавруша зна своју улогу; ево,
већ је месец дана како је сва Варавинова најинтимнија преписка овде (показује),
испод мог капута ! Већ му је недостајала, тражи је и љути се на мене. Дакле, на
прву вест, он ће се појавити овде разјарен и пожуриће са сахраном да би што
пре претресао мој стан – ха, ха, ха!.. А‒а‒а! ‒ то си ме ти, разбојниче, живог
отерао у ковчег! Глађу си ме уморио. Нема за тебе милости. Боримо се на смрт
и живот. Крвљу ћеш, својом сопственом крвљу откупићеш та тајна писма. Или
не! Новцем, покраденим новцем – који ти је дражи од твоје деце, твоје ваше
жене, од тебе самог. Тај ће ти новац тихо, уживајући, рубља по рубљу
извлачити, извлачити од тебе уз страшне болове; а сам ћу бити смештен на
сигурно место и смејаћу се – и смејати ћу се слатко, кад се будеш извијао и
увијао од болова. Боже! Каква је бескрајна сласт у освети. Какав је то мелем на
живу рану... (Вади свежањ писама испод прслука.) Ево их, то су ова писма
(Лупа по пакету), леже на самом срцу, греју га! То је моја крв и месо! То је
најцрње, најзлобније од свих дела Варавина које би се могло приписати самом
Ђаволу у знак љубави и поштовања. (Нежно ставља папире испод прслука и
стеже их.)

Сцена 4
Тарлекин.Улази Мавруша.
 Тарлекин (иде јој у сусрет). Брже, брже, Мавруша – они ће ускоро –
време је драгоцено... (Узме рибу, зачепи нос.) Фуј, проклетство! (Оставља.)

Сцена 5
Мавруша (сама), затим Тарлекин.

Мавруша. Види, ђавола, шта је смислио... Помози, вели он мени, – па ће

после преварити – уосталом, такав се неваљалац и!... (Спрема по соби.)
Тарлекин (враћа се). Е, сад гледај, стара – немој много да лажеш –
говори мало; седи у себи и плачи, – и само једно гурај: ништа, кажу, нема –
живео је поштено – умро ка сиромах! Разумеш? Пара, кажи, нема; немам чиме
да га сахраним; а већ квари; видиш, кажи, какав смрад – шта да радим овде? –
Али са рукама све тако... (Прави покрете. Мавруша га опонаша.) Тако!..
(Размишља.) Али Варавину кажи: доћи ће полиција, кажи, доћи, – узеће све, –
папири су неки остављени и биће заплењени; није добро. Ле л’ знаш?...
Мавруша. Разумем, господине, разумем.
Тарлекин. Ићи ћемо. (Чује се галама.) Они – богами, они (као
бојажљиво) – па (одлучно) чујеш – само ће њихов смрад погрешити, па их води
овамо да не лупају џабе крај ковчега... Примљено к знању?

Сцена 6
Тарлекин (сам).

Тарлекин (скрива се иза паравана). Тако... ево их... (слуша) у добар

час... има их много... причају... (слуша.) Праве буку... (слуша.) Шта је то!...
Људи моји... (узбуђено) шта је – открили су! открили…
Чује се Маврушин врисак.
Боже мој... умрли смо... (Скрива се иза паравана.)

Сцена 7
Варавин, иза њега гомила чиновника, усред њих Мавруша.

Мавруша (кука и запомаже). Овуда... овамо... о... о... о...

Варавин (зауставља се на улазу). Фууу, дођавола, какав смрад.
ЧИНОВНИЦИ (улазе, затварају носеве, скидају капуљаче). Фууу – фууу
– неподношљиво.
 Чибисов. Не можете остати ни минут!... Један минут не може да се
издржи!...
Мавруша (виче). Молим вас, дођите овамо, овамо, слатка господо.. о...
ох...
Варавин. Зашто је тако јак смрад?
Мавруша (иста игра). Слатка господо, како да не смрди... кад је умро...
бедно ооо... Сандук сам купила... ааа, немам чим да га сахраним ооо, зато он,
голуб мој, и смрди!...
Варавин. Зар заиста ничег нема, ни да га сахраниш?
Мавруша (иста игра). Ништа, господине, немааа. Доћи ће полиција –
све ће узети – узеће папирееее, – а неке папирееее – све њих их је скриваоооо...
Варавин (журно). А шта, остали су папири иза њега?
Мавруша. Остали, светали, остали.
Варавин. Покажи.
Мавруша. Када да покажем. Одмах, сад да покажем. Треба да га
сахрањујњмо. Смрди, драга голубе мој, смрди.
Варавин (у страну). У ствари, сахранити ... Најтајнији папири су ми
нестали – сигурно су постало, украдени – украо их је неко?! Њих!! И изненада
је умро! Има ли овде неке друге гадости?! Нема шта да се ради – треба га
сахрани – па онда по сваку цену наћи, свакако, те папире!.. (Обраћа се
Чиновницима.) Господо, шта да радимо? Видети: скороје скандал; нема човека
чиме да сахрани; – можда ће у граду ће сазнати – рећи ће: умро је од глади; –
пријатељи отишли; – газде нису биле спремне; – није добро – неће бити
оправдање ни публика.
Чиновници. Да, да, тако је.
Варавин. Па ево шта, господо. Учинимо хришћанску дело; хајде да
помогнемо пријатељу – а? Чак ће и нашим руководиоцима то бити мило. Све
државно данас је заједничко, али са филозофске тачке гледишта, шта је
заједница ако није крава крава музара?
Чибисов. Да, господо, па шта је? њихова екселенција је праведна – а то
доказује штампа: заједница је клуб, а клуб је заједница.
Чиновници. Да, да, тако је.
Чибисов (свечано). Дакле, складност! Заједница! Братство!! (Долази до
врата и тражи галоше.)
Ибисов (истим тоном). Дакле, тако је!.. Бог воли веселог донатора.
(Показује прстом горе, иде до врата; иста игра.)
Трећи чиновник. Прекрасно!.. Прекрасно и топло!... Па, значи, од свег
срца и великодушно! (Иста игра.)
Четврти чиновник. Са светом на нити - јадна кошуља. (Иста игра -
опште бекство.)
 Варавин (закључава врата и задржава чиновнике). Господо, па шта је?!
Сачекајте минут. Нисте! Не, нисте. (Ухвативши Чибисова и Ибисова за руке,
води их на просценијум са осталим чиновницима.) Господо, слушајте ме, па ми
смо као једна породица, зар није тако? (протреса их заруке.) Јесмо ли ми једна
породица!?
Чибисов и Ибисов (скачући од бола). Да! Да! Доврага! Ми смо
породица!
Варавин. Наш мали брат је у невољи. (Рукују се.) Ми смо срдачни
људи, зар не?
Чибисов и Ибисов (скочити и стиснути се од бола.). Да, да, дођавола –
ми смо топли људи.
Варавин. Тако!! С поштовањем – широм отворен !!
Чибисов и Ибисов (ослобађају се њега). Да, да, искрено! широм
отворен!
Сви беже.
Варавин (хватајући их). Не, не, не може тако. (На страну.) Такве се
змије не дају! (Гласно.) Извините, господо, ми ћемо то овако решити. (Окупи
чиновнике око себе.) Јесте ли спремни на добро дело?
Чиновници. Спремни, спремни.
Варавин. На крају крајева, ви ћете за добро дело, радо узимате новац од
другог, односно из туђег џепа?
Чиновници. Из туђег џепа? Радо, врло радо.
Варавин (нежно). Дакле, онда ухватите један другог лагано за врат.
(Службеници се хватају за врат.) Тако, добро. (Расређује их на парове.)
Омега (притрчава). Ваше превасходство! Ја немам кога да ухватм за
врат?
Варавин. Па, ухватите сами себе.
Омега (клања се). Разумем, господине. (Одлази у страни и хвата себе за
врат.)
Варавин (посматра чиновнике). Добра господо, браво! (Нежно.) Сад
нека свако лепо узме од свог друга новчаник.
Бука и лом; службеници једни вуку другима новчанике.
(Ужива у слици.) Одлично! Братски! Ето то је праве заједнице! Па, сада
одбројте по три рубље, али не више од три рубље! Не више!
Чиновници (вичу). Господо, по три... не више, не више! (Броје новац.)
Варавин узима новац и излази на просценијум.
Варавин (публици). Каква дивота, каква топлота!.. Морам чак и да је
чувам... (Гануто.) Ове донације ме увек јако дирну. (Службеницима.) Сада,
господо, вратите новчанике.
 Чиновници враћају новчанике.
Тако. Хвала вам. Дозволите ми да вам кажем моје од срца хвала. Учинили сте
дивно дело – учинио си добро дело. Млађи брат умире у сиромаштву – и
одједном сви ... Хвала! Дирнут сам – ја плачем – плачи и ви!
Сви плачу.
Загрлите се.
Сви се грле.
Омега (притрчава Варавина). Ваша Екселенцијо, немам кога да загрлим.
Варавин (бришући сузе). Загрли је. (Показује на Маврушу.)
Омега грли Маврушу.
Мавруша. Одби! Шта си ти, опак, бестидан... Шта си ти?! Остави ме на миру...
Варавин (Мавруши). Дођи овамо, јадна жено! Јеси ли сироче?
Мавруша (виче). Да, господине, господине, сироче! Окруууулоооо сироче.
Варавин. Ти си остала сама? (Ставља новац у новчаник.)
Мавруша. Самааа, самааа голубе, ко пањ самааа. Пружа руку у џеп) (Пружи
руку.)
Варавин (ставља новчаник у џеп). Па знај, пријатељу!.. Сиротице моја, постоје
добри људи (показује на небо) и неба! (Чиновницима, са осећањем.) Идемо,
господо, идемо! Идемо да сахранимо Тарлекина!!!
Чиновници (сви расположени, прилазе Мавруши и тапшу је по рамену). Да, да,
постоје добри људи и небо. (одлазе.)

Сцена 8
Мавруша стоји непомично, Тарлекин истрчава иза паравана.

Тарлекин (лети Мавруши у загрљај). Да, Маврушенка, има добрих

људи и неба!!!
Мавруша (отимајући се од њега). Ма, цркли сви дабогда! Терате са
мном спрдњу?
Тарлекин (радосно). Одлично, Маврушенко, фантастично; необично
добро; ура!! Пао ми је камен са срца! Никада нећу заборавити твоје услуге.
Мавруша. Ех, не знам ја... Преварићете!
Тарлекин. ЕЈ, еј, она се неда преварити. (Хода по соби и размишља)
Сад ће Варавин одмах да заврши око обављања сахране у трен ока. Поцепан је
на папире; а ти га водиш... памти па врати... До ђавола с њим... не вреде ни
новчића; очистио сам све. И зато ми се куне на смрт, да, осим ових папира, није
било. Ја, кажу, знам сигурно. Је ли се усуђујеш?
 Мавруша. Слушам, господине.
Тарлекин. А сада севај и стави још мало рибе на то.
Мавруша одлази.

Сцена 9
Тарлекин (сам).

Тарлекин. Како предвидети своје следеће кораке? Где усмерити пут?

Где загрејати место? Колико чекати и како се онда појавити? Који је трик да се
из Варавина извуче новац? (Забавно.) Који су џекпотови, велики и мали? а?
Мислим да је тако, прво мали, а онда замах и замах – ха! ха! ха! (Шета. Бука.
Скрива се иза паравана.)

Сцена 10
Варавин улази. Тарлекин иза паравана.

Варавин (стоји замишљено). Умро! Несумњиво је умро, јер се је

усмрдео!.. Нема те вести која би ми донела такво задовољство, рећи ћу, такву
сласт...
Тарлекин (иза паравана са стране). Тек-с.
Варавин. Као да ми је са плећа пала читава планина блата, шљаке и
свакојаког пада.
Тарлекин (у страну). Merci!
Варавин. Као да сам после година мучне жеђи одједном увукао бистру
изворску воду – и освежио се. Најнемирније и најнемирније створење повукло
се у своју рупу.
Тарлекин (у страну). Пун, зар не?...
Варавин. Најодвратнија крастача је отишла у своју рупу; најотровнији и
најопакији гмизавац склизнуо је свој циклус , саплео се и цркоо на месту које
му је назначила судбина!.. Умро је!.. Најтрулија душа је одлетела је из
најтрулијег тела; како да не заудара – ја чак мислим он мало заудара – више би
требало да буде.
Тарлекин (у страну). Захваљујући; неочекивано! Која је реч на
растанку?! Дакле, не! Чекај; ја ћу ти рећи своје.
 Варавин. Сада је све спремно – све је наређено – све је наређено:
тегљач, дрога, гроб... Наредио је да се ископа рупа дубока два педља – ето га,
разбојник (показује гест) – и завршава у води!!!
Тарлекин. Завршава у води? Ох, је ли? Хајде да видимо. (Импровизује.)
Варавин – генерал
Рекао ми је реч захвале;
Али, авај, није погодио
Какаво ће овде бити финале.
Варавин (виче). Хеј ти – где си тамо! Ти си жена!..

Сцена 11
Варавин, Мавруша улази, Тарлекин иза паравана.

Варавин. Дођи овамо, глупа жено.

Мавруша (прилази). Слушам, оче.
Варавин. Да ли знате ко сам ја?
Мавруша. Не знам, оче.
Варавин. Ја сам генерал.
Мавруша. Слушам, оче, ваша милости.
Варавин. Знате ли шта је генерал?
Мавруша. Не знам, оче, ваша милости.
Варавин. Генерал значи да могу да те узмем и ударим у минобацач.
Мавруша (клечећи). Смилуј се оче, преосвештенство.
Варавин. Покажи ми где су му папири.
Мавруша. Молим вас, ваша екселенцијо, - шта год желите, све ћу вам
показати.
Одлази.

Сцена 12
Тарлекин, одлази иза паравана.

Тарлекин. Претрага; ништа, за вежбање, погледај - ха, ха, ха! (Хода по

соби и трља руке.) Имам своје благо код себе! (Тапше се по грудима.)
Нераздвојни, несумњиво, непоткупљиви. (Иде до врата.)
 Тишина.
(Слуша.) Чу... долазе. (Одлази иза паравана.)

Сцена 13
Улазе Варавин и Мавруша.

Варавин. Не – нема ништа!.. Несхватљиво. Кад знам, знам сигурно да

ми је он, сигурно украо ове папире!.. Чак ми је једном некако чудно и смело
наговестио такву околност. Можда је ово, каже, погодно за загревање будућег
стана – а! Био је то такав преварант који се, изгледа, није могао лако растргати
живог.

Сцена 14
Варавин, Распљуев брзо улази, иза њега Шетала и Куцала стоје на вратима.

Распљуев. Ваша Екселенцијо имам част да се појавим – шта бисте

желели да поручите?
Варавин. Ко си ти?
Распљуев. Иван Распљуев, исправљајући место тромесечног
надзорника.
Варавин. Зашто нисте предузели мере да сачувате имовину покојника?
Распљуев. Све мере су предузете.
Варавин. Која?
Распљуев. У дворишту је стража; два шкрта, два савесна – он сам је
овде са пуним жаром ... Све је цело – не брините се тако.
Варавин. Видите – то је ваша одговорност.
Распљуев. Предузете су најстроже мере! Ако хоћете, видите - тамо
(показујући на врата) један који је био савјестан о имовини покојника само је
испружио руку – па сам га тако зграбио и тако да и даље хода са подигнутом
шапом. Молим те погледај. (Указује на врата.)
Варавин. А слуга се жали да су опљачкали имање – нестали су, каже,
папири покојника.
Распљуев. Лаже – пусти ме да испитујем.
Варавин. Интервју.
Распљуев (Мавруши). Који папири недостају? Која је имовина
опљачкана – реците ми.
 Мавруша. Папири, оче, папири; тако пишу њихове милости – баш оне.
Варавин замишљено одступи.
Распљуев. Дођи! (Одводи Маврушу на супротну страну бине и ставља
јој шаку под сам нос.) Колико ти је зуба остало – реци ми колико, матора, ја ћу
све одлучити.
Мавруша (гласно). Не знам, оче, не знам, тако сам рекла – никог нисам
видео и нисам чуо.
Распљуев (Варавину). Ако видите, ваша екселенцијо. Рекла је да никада
ништа није ни видела ни чула. На крају крајева, ово је такво племе. Лагаће
преко сваке мере; а ако сад зазиреш од тога први пут, онда већ пева сасвим
друге ноте.
Варавин (размишља). Чудно... па, извршите своју понуду; издржи своје
тело – да живље – да га можеш дуго задржати.
Распљуев. Издржаћемо овај минут, ваша екселенцијо. (Мускетарима.)
Хеј, мускетари, ухватите га!
Шатала, Качала и Распљуев за њима – брзо одлазе.

Сцена 15
Варавин, затим Тарлекин.

Варавин (замишљено). Па, где би могли да оду? Изгубљен сам, све

чекам, све сумњам. Бојим се једне ствари: да није, те хартије још раније узео и
послао у вредносном писму његовој екселенцији... хм ...
Тарлекин (излази иза паравана и говори измењеним гласом). Ако
дозволите, Ваша Екселенцијо, изгубили сте свог слугу, осетили сте губитак.
Варавин. Да господине; изгубио пријатеља, колегу – да ли сте га
познавали?
Тарлекин. Знао сам – дакле, у комшилуку. Да ли тражите нешто?
Варавин. Да. Неке ситнице службеног катактера.
Тарлекин. Па , да. Понекад су у животи и ситнице важне. А да ли сте
пронашли?
Варавин. Не, нисам.
Тарлекин. Достојно жаљења. И то се дешава. Чини се да је нешто
близу, али је далеко, а друго је далеко, али је близу. (Удари се у прса. У
страну.) Шта, крокодил? У мојој улици је празник.
Варавин. Шта ви то говорите?
 Тарлекин. Па тако, кажем, Ваша Екселенцијо, то бива овако: око види,
али зуб не хвата, а понекад иде овако: зуб хвата, али око не види.
Галама. Шатала и Качала доносе сандук из дубини позорнице.
Ах, па они га носе. Дозволите ми, Ваша Екселенцијо, да кажем опроштајну реч
старог познаника.
Варавин. Молимо вас.
Тарлекин (свечано). Органи реда – станите.
Мускетари стају.
Милостиви суверени. Ваша екселенцијо! Дакле, нема више Тарлекина! Неми
понор гроба разјапио је пред нама своју црну чељуст своју, и у њој је
ишчезаоТарлекин! А шта је пред нама? Празан сандук, и то је све... Велика
мистерија, несхватљив догађај. Обраћам вам се речима, ви, најлукавији на овом
свету – ви, откривачи невидљивих светова и безбројних звезда, реците нам где
је Тарлекин?.. Хм... (Подиже прст.) То је то!..
Да, поштовани посетиоци, заплачимо у душама за Тарлекином! Увек и
свуда Тарлекин је био авангарда. Чим чује, десило се, галама текуће
трансформације или пуцкетање од разбијања савршенства, он је већ ту и виче:
напред!!! Када се застава носио, Тарлекин је увек ишао испред заставе; када су
објавли прогрес, он је стао и ишао испред напретка – тако да је Тарлекин већ
био напред, а напредак је био за њим! Када је почела еманципација жена,
Тарлекин је плакао што није жена скине кринолин пред публиком и покаже
јој... како се еманципује. Када је објављено да постоји човечанство, Таренкин је
одмах био толико прожет њиме да је престао да једе кокошке као најслабије и,
да тако кажем, своју мању браћу, и окренуо се ћуркама, гускама, као већим.
Тарлекин је отишао, а најтоплијима је потребна топлота; авангада је остала без
свог вође, а назадни су добили подршку! Тарлекин је отишао, а свет је постао
хладан, замислио се Прогрес, обудовела је Хуманост...
Али како су му се, питате ви, људи одужили за његово дело, за толики
жар?.. Одговор – не, нема одговора – рећи ћу: пред вама је иронија! Обичан
сандук, кочијаш, таљиге и јефтин гроб... Ипак – гле, достојанственик стоји
поред овог бедног ковчега (показује на Варавина) – моћан је на овом свету –
опасан је влашћу. Шта нам говори његово присуство овде? Да ли је заиста због
лицемерја, или лукавства, или себичне намере, доведен овамо, и на овој
гробници, између нас, постављен? О, не! Својим присуством одаје почаст
сиромаштву у чиновима, сиромаштву у редовима, у униформи слугу – слугу
који са собом чак и у гроб носе своје, најинтимније, интиме Његове
Екселенције...
Варавин (покретом). Шта се десило?!!
Тарлекин (наставља). Сузе... (Варавину) Говорим о вашим сузама,
Ваша Екселенцијо.
Варавин даје знак потврђивања и полако одлази.
Дакле, почастимо топлом сузом овај празан, али значајан сандук и кажимо:
Мир праху твојему покој, часни трудбениче, на горком путу твојему, часни
трудбениче, на горком путу грађанске делатности. (Поклања се и одлази на
просценијум.)
Распљуев (мускетарима). Носите.
Сандук односе. Чиновници иду за њим.

Сцена 16
Распљуев и Тарлекин.

Распљујев (ставља тророги шешир). Управо сте – правилно

приметили, господине мој, приметили: душа је бесмртна.
Тарлекин (попут духа; узима га за руке). Ах, зар не? Бесмртни, то јест
мртви не умиру.
Распљуев. Тако тако! Не умиру!! (Размисливши.) То јест, како, не
умрети?!?
Тарлекин (потврдно). Они живе... али, знате, тамо (показује) –
далеко!!...
Распљуев. Да – далеко!!... па, овако. Реци ми које је било његово
звање?
Тарлекин. О, поштовано. Колегијални саветник. Па, знаш, све је радио
са Варавином.
Распљуев. Реци ми! Зашто је сахрана, рекло би се, тако бедна... Чак
нема... чак нема шта да презалогајиш. Уосталом, то и наша религија обично
прописује.
Тарлекин. Па шта да се ради – био је увек скром, – једноставан.
Распљујев (с разумевањем). Тако! Разумем... Знаш шта ћу ти рећи:
врлина се не награђује у свету.
Тарлекин. Тако! Тако! Не награђује се! А и ко би нешто награђивао?
Људи? Да ли сте их видели?
Распљуев. Видео сам.
Тарлекин. Видели сте какво им је срце?
Распљуев. Видео сам. Као у вука!
Тарлекин. Баш као вучје. (Узима Распљуева за руку.) А и ви сте,
изгледа, много страдали ?
Распљујев (намигује публици). Па, дешавало се. А ви?
Тарлекин. Више од песка у мору!
 Распљуев. Шта ти? Па, у државној служби, знате... ово... се не дешава –
поготову чиновницима.
Тарлекин. Не – чиновницима то испада болније!
Распљуев (са изненађењем). Још болније ??! Међутим, не јавно, већ
међу себом?
Тарлекин. Па, наравно: Бог зна, и ја!...
Распљуев (фркће). Пффу !! – Причајте ми, молим вас. Коме? Како?
Када? Због чега? То ме интересује.
Тарлекин. Ма шта ту има интересантног: ја се надам да нећете одбити
да после сахране мало презалогајимо.
Распљуев. Признајем – не без задовољства. Дужност је наша пасја.
Једино тада дућу од нје одмориш кад мало мезнеш, у правом смислу речи, и ето
тако, поразговараш с образованим човеком.
Тарлекин. Па значи, нећеш да одбијеш да после церемоније закуску
код мене?
Распљуев. Ма каква церемонија? Кочијаш да одвезе и да се у јаму
закопа. То је код мене, господине мој, знају моји пандурии, а ја ћу само да уђем,
овде, треба да оперем зубе, и ето ме к вама. (Одлази.)

Сцена 17
Тарлекин (сам)

Тарлекин. Провиђење! Хвала вам. И како се све то лако и сигурно

догодило. Сада једна ствар: разборитост. Одлазим одавде! Сутра изнајмљујем
стан и идем! У џунглу! У Москву! Сакрићу се тамо – док све ово потпуно не
престане и не смири се... Сад се пакујем! (Узме кофер.) Одмах! Сада!

Завеса се спуштапа
 ДРУГИ ЧИН
Иста соба. Кофери, кутије – све је спаковано; ужина се служи на средини собе.

Сцена 1
Тарлекин (сам).

Тарлекин (седи у фотељи). Да, сада само срећу разумем, осећам је у

срцу, чујем је носом. Ево је... (Огледа се око себе.) Тишина, мир - независност!!
Ево среће!.. Нема газда, нема кредитора, нема чак ни пријатеља да затрују
тренутак одмора. Урадио је сјајну ствар. Једним налетом отресао је старе грехе,
ланци у прах полетели, дугови су плаћени, а сама природа ми је дала овакав чин
смрти: добио у потпуности! И ево, у мом присуству, баш овде, у самом срцу, је
резервни капитал. (Вади папире.) Варавинови руком писани папири ... Омча у
којој седи његова проклета глава. Годину-две – све ће утихнути – а онда ћу то
представити – и представићу зло, проклетство. Не може му ни ући у главу да
сам жив. Ха, ха, ха!

Сцена 2
Распљуев улази; Тарлекин чисти сто.

Тарлекин. Добродошли.
Распљуев. Мој поздрав.
Тарлекин. Зашто тако касниш?
Распљуев. Било је немогуће. Морао сам да мељем до гробља – сам
генерал Варавин је био у пратњи. (Ставља свој мач и коцкасти шешир у угао.)
ТАРЛЕКИН (показује на предјело). Зар ти се не би свидело? Распљуев
(трља руке и одлази до стола). Не сметајте, господине, немате ништа против.
ТАРЛЕКИН (ставља вино и вотку). Него што је Бог послао. Спит (са
задовољством гледа у предјело). Није лоше послао. (Узме хлеб и харинге.
Уздише.) Е, е, ех – људска слабост. (Све прескаче и пије с вином.)
ТАРЛЕКИН. Зар не би сир молим?
Распљуев (прелази на сир). Ми – и сир. (Узме хлеб, одломи парче сира,
све прескочи и испразни флашу.)
ТАРЛЕКИН (у страну). Каква су ово уста?
 Распљуев (жваће). Управо... управо сте сада у свом говору споменули да
је душа бесмртна.
ТАРЛЕКИН (прегледа празну флашу на светлу). Бесмртни ... господине,
‒ бесмртни...
Распљуев (узима још сира). И знате – шта је обавезно са њене стране:
нити једе, нити пије. (Жваће.)
ТАРЛЕКИН (подиже празне тањире). Да, заиста јесте.
Распљуев (жваће). Па, ако би сада душа, па чак и тражила да једе, па шта
би било ... Лези и умри.
ТАРЛЕКИН. Тачно, умри. (Хоће да му сипа чашу.) Распљуев (замена
стакла). Не, ево чаше. (Пије.) Ај ти, ајде, иди у шетњу, душо дево.
ТАРЛЕКИН (доноси још хлеба). Каква је ово вилица. Да, ово је рупа без
дна! Где то не успе код њега?
Распљуев промашује комад.
Више... Шта те је сломило, или шта? (Наглас.) Реци ми, како се осећаш?...
Распљуев. Па, рећи ћу вам, још ништа не осећам.
ТАРЛЕКИН. Стварно? Распљуев. Природа је следећа: орган. (Сипа чашу
вотке.)
ТАРЛЕКИН. Ово је вотка.
Распљуев. Водка – па вотка. (Пије.) Имам, оче, под једним бројем.
Тарлекин гледа у под. Шта тражите?
ТАРЛЕКИН. И гледам - можда ти дно вири – зар не пролази право?
Распљуев (тресући се на столицу). Не, господине!.. Тешко ми је – неће ићи.
Јесте ли чули да је Паганини имао добар инструмент?
ТАРЛЕКИН. Чуо сам.
Распљуев. Па, мој је бољи.
ТАРЛЕКИН. Верујем.
Распљуев. Причаћу вам о овом инструменту, господине, о историји:
долазим у ову кафану; питао калач, чај; па је мој инструмент почео да свира;
такве песме – па! било је, кажу, тражење посла. Нема шта да се ради:
послужите, кажем, порцију шунке, порцију кавијара, порцију вотке, ‒ мислим,
па, кажу, замрзнућу овог црва. – Ја сам појео. Замислите, драги мој господине,
не узима!
ТАРЛЕКИН. Шшшш...
Распљуев. У реду, претпостављам; откотрљао још хлеба, тражио сир,
пио шери; али мене, милостивог, још љутије зове на јело. Фу-ти, кажу, каква
ствар? Хајде, кажем, палачинке! Промашио десетак, послао још једну у потеру -
само зуб се распламса – трећи! Чак и ако легнеш и умреш, није потребно!!!
ТАРЛЕКИН. Необично!!!
 Распљуев. Видим да је лоше – све су ми се понори, кажу, отворили; и
наредио сам, господине, да служим на наш начин, на руски: Аржанов хлеб за
коврижин, три харинге – по један балван, и бокал за квас – прекрстио се – тако
осетио, јео; па, као да се заглавио. Па имам овде (лупа се по стомаку) неугасиву
ватру и неугасивог црва.

Сцена 3
Пређашњи; рикључује се Људмила Спиридонова.

Људмила. Реците ми, очеви, да ли можда овде живи Силич Копилов?

Распљуев (једење). Ево, ките убице, овде.
ТАРЛЕКИН. Шта хоћеш, мајко? Људмила. Па, где могу да их нађем?
ТАРЛЕКИН. Да, ево ме. Људмила. Зашто су ми рекли да си умро?
ТАРЛЕКИН. Не, ово су шале, ово су глупе шале.
Људмила. И-да! Па, баш ми је драго. Иначе, где да нагнем главу. Па,
сећаш се Људмилушке, а?
ТАРЛЕКИН. Каква Људмушка?
Људмила. Људмила Спиридонова; ти заводници!
Распљујев и Тарлекин се смеју.
ТАРЛЕКИН (црта и подсећа). Амалија ... па Розалија ... била је, изгледа,
само Капалија ... па Људмила, не – не сећам се Људмиле. Да ли је из балета или
из школе?
Људмила. Протомеизмом.
ТАРЛЕКИН (презриво). По протодому?!! Не, али не познајем никога.
Људмила. Па, зар твоје срце не говори?
ТАРЛЕКИН. О, не; не емитује.
Људмила. Дакле, ево је.
ТАРЛЕКИН. Стварно? Ово су времена! Да, ово је нека врста чудовишта!
Не, дођавола с тобом – не разумем такву жену.
Људмила. Ох, је ли? Ево како! Ти не разумеш? Да ли желите да видите
децу?
ТАРЛЕКИН. Каква деца? Шта ти? Никада нисам имао деце.
Људмила (Распљујеву). То су они, часни суде: они ће производити, али
после не желе да вас познају. (Отвара врата.) Хеј, децо, ево! Утрчава двоје
деце.
ТАРЛЕКИН. Шта је то? Боже мој!.. Људмила. Па, децо, ево ваше драге...
Шта је добро - а? Па, не претерујте – шта год да је – њему.
Деца јуре код Тарлекина – он се бори против њих.
 ТАРЛЕКИН. Напоље, далеко, ђаволе, далеко!! (У очају.) Као, цео
живот!! Са перицом?!! Не!! Никада.
Људмила (припада њему и нежна је). Е, доста је, Силичу, ‒ идемо у свет,
није први пут. Ох! Силицх! Силицх! О пријатељу! остарили сте ... аииинки су
остарили. Не препознајете вас; огулио као голо колено. Да, овде, у ствари, у
Санкт Петербургу су воде (замахом руке), па где да има масти или добре
ситости. Знаш, Силичу, чим те видим, у мени се дешавају две промене: једна од
мог ватреног жара, а друга од твоје сурове хладноће. (Милова.) Силицх, и
пријатељ.
ТАРЛЕКИН. Излази, ружна жено, излази! Не познајем те – излази! И
узми кучиће, или ћу их бацити кроз прозор.
Људмила (Распљујеву). Ево, оче мој, јеси ли чуо? Будите сведоци! Овако
отера свог ђавола. Даћу вам, часни суде, молбу – укротићете га, звер.
Распљуев. Дођи у јединицу. Тамо га можете дати приватном судском
извршитељу.
Људмила. Па, збогом, ваша висости. (Узме децу.) Сад ћу служити...
(Одлази.)

Сцена 4
Распљуев, ТАРЛЕКИН, ВАРАВИН ће се пресвући; у изношеном војничком
шињелу, перику, густе бркове, зелене наочаре; оштар, војнички тон; шепа и
подупире се штаком; гомила поверилаца. Бука и гласови; куцајући на врата.

ТАРЛЕКИН. Ко је тамо? ко је то тамо?

Повериоци, а са њима и ВАРАВИН, бучно улазе.
Шта ти треба?
1. поверилац. Реци ми, где је Цандиде ТАРЛЕКИН?
2. зајмодавац. Где је колегијски саветник ТАРЛЕКИН?
ВАРАВИН (не својим гласом). Где је овај преварант ТАРЛЕКИН?
(Удара штаком.)
ТАРЛЕКИН (у страну). Ух ... ух ... ух ... Ово су моји кредитори. Каква
лица... (Наглас.) Умро је, драги моји, умро.
1. поверилац. Ах, разбојник – намерно је.
2. зајмодавац. Не слажем се, захтевам.
ВАРАВИН. Избоден на смрт. Без ножа, али ударен бодежом.
3. зајмодавац (шкрипа). Ево га!.. Где су наши закони? Уосталом, ово је
пљачка!!
 4. поверилац (протресајући све). Ово је... ђаво... поштено... али!!
1. поверилац (виче). И кажем вам да ћу га наћи на дну подземља!...
2. поверилац (виче). Шта причаш о глупостима. Какво подземље?... Па
где има у подземљу да га ловимо.
1. поверилац. Ипак, своју имовину могу да тражим где год хоћу.
2. зајмодавац. Да, потражите; Брига ме за твоју имовину.
1. поверилац. А ја пљујем на твоје. (Пљује и трља ногом.) Видиш!...
1. и 2. поверилац (запалите, и заједно). Како! коме! ја...ја!..
ВАРАВИН (одвајајући их). Оставите то, господо. Ти ниси то. Дајте нам
(куцајући штаком) његову имовину
Повериоци (вичу). Тако је! Дајте нам његову имовину?!
ТАРЛЕКИН (покривши уши). Све, све је узела полиција.
1. поверилац. Да ли је постало, а имовина је нестала? Ово је катастрофа!!
3. поверилац (јавности). Па питам: где су наши закони?
4. поверилац (иста игра). Ето... ђаво... поштено... али !!
2. поверилац. Па идемо у полицију – једни спас је полиција.
Сви повериоци (вичу). У полицију! У полицију!
ТАРЛЕКИН (испраћајући их). У полицију! У полицију!
Распљујев (устаје од стола и излази у први план). Тако је, у полицију!
Једини спас је полиција!...
4. поверилац (самалим закашњењем). Ово је... ђаво... искрено... али!!!
(Брзо се окреће и одлази.)
ТАРЛЕКИН тера повериоце и закључава врата за њима.

Сцена 5
Распљуев и Тарлекин.

Распљуев. Аха добро. Али овај ТАРЛЕКИН накутил - узми његов

пепео... Какав ће то призор бити када се ови повериоци делимично потуку.
Боже мој! Ино испада овако: има их гомила, а назив је за два алтина, па се
залепе за неки комад – да (он прави гест) и вуку га... Међутим, овај
ТАРЛЕКИН, постао је, био изгорела особа. Гле, знао си да живиш, знао си да на
време одустанеш од духа... Где би он сада? Да не би избегли невоље са
запаљивим! И бивали би избачени из службе – и разодевени – и седели би у
сибирском капуту. А сад шта њему: хвала Богу, лежи трбухом наопачке и
склопљених шапа. Све је тихо - сви су срећни... Чак је и Његова Екселенција
генерал ВАРАВИН посетио гроб - уосталом, каква част: такав племић и
одједном се удостојио да ваше смртно тело испрати до гроба; а шта је са телом?
Измет, сама изнутрица. Били су заинтересовани за имовину; са сахране сада са
мном у јединицу; прегледали смо све до теме.
ТАРЛЕКИН. Па, шта сам тражио?
Распљуев. Па не. Верујем да јесте, једно сећање. То се дешава са
племићима.
ТАРЛЕКИН (са иронијом). Постало је, срце је веома нежно.
Распљуев. Претпостављам да је тако.

Сцена 6
Распљуев, Тарлекин, Варавин.

Варавин (улази прерушен, у страну). Тамо нема ничега; папир је постао,

ево! (Гледајући по соби.) Дефинитивно овде.
Распљуев. Поштовани, шта хоћете?
ВАРАВИН. Реци ми: да ли је Тарлекин заиста умро?
Тарлекин (ширећи руке). Умро.
ВАРАВИН. Умро? - умро? - реци ми, међутим, како је то могуће?
ТАРЛЕКИН. По закону природе и по вољи богова.
ВАРАВИН (одмахнувши главом). Ај, ај, ај, ај, ај! ..
ТАРЛЕКИН (гледајући га пажљиво). Да ли си познавао покојника –
царство му небеско.
ВАРАВИН. Па, знао сам. Била је свиња.
Распљуев. Међутим, да ли сте се упознали са њим?
ВАРАВИН. Па, наравно, било је пријатеља.
ТАРЛЕКИН (на страну изненађење). Пријатељи??! Каква је ово птица?
Никад виђена пре.
ТАРЛЕКИН и ВАРАВИН се испитују.
(На страну.) Је ли он нека врста преваранта?
ВАРАВИН (у страну). Какво лажно лице.
ТАРЛЕКИН (Варавину). Међутим, поштовани господине, указаћу вам,
не можете тако говорити о мртвима.
ВАРАВИН. Па, како наређујеш да свиња добије име?
ТАРЛЕКИН. Како разумеш?
ВАРАВИН. Али како: ако негде имате свињу - у штали или подруму, и
тако, не велику и неухрањену, - али уопште свиња - ће умрети, - онда нећете
рећи да имам, кажу, човек у подруму дух се одрекао.
 Распљуев (смех). Међутим, он је то добро урадио.
ВАРАВИН. Дакле, замислите, господине потпоручниче, да овај нитков
Тарел...
ТАРЛЕКИН. Не, не, извините.
ВАРАВИН. Шта-ооох? Шта дозволити? Увређен сам, увређен на
најинтимнији дан своје душе, а ти ми никако не дозвољаваш да се олакшам!..
Али ко си ти сам - после тога; дозволите ми да питам? - а?
ТАРЛЕКИН. Ко сам ја? (Показује на Распљуева.) Питаћете ко –
Распљуев прави афирмативан гест.
А ко си ти? ВАРАВИН. Ја сам поверилац пок.
ТАРЛЕКИН. Да, никада није имао таквог повериоца! ..
ВАРАВИН. Како се усуђујете, господине? Ја – ја сам капетан - капетан
Полутатаринов, ја - разумете? (показује хрому ногу) Кавкаски јунак – узео сам
Шамила.
ТАРЛЕКИН (узбуђује се). Али ипак кажем...
Распљуев. Шшшш - господо! не прави буку...
(ВАРАВИНу.) Настави.
ВАРАВИН. Дакле, замислите, драги мој господине, овај нитков,
вероватно већ осећајући да ће ускоро умрети, позајмио је новац и ствари од
својих познаника – шта је могао – али је на најиздајнички начин одмамио од
мене сат, и то најизврснијег. – веруј ми, Брегет...
ТАРЛЕКИН (у страну). Он, клошар, лежи на мене као да сам мртав.
ВАРАВИН. Узе ми овај сат и каже: у позориште, брате, идем; ланац има,
а сата нема; позајми, – ја сам га из пријатељства – верујеш ли ми, само из
пријатељства...
ТАРЛЕКИН (у страну, стискајући песнице). Ево беса! Знајући да лаже а
не умети да каже – лажеш!.. (Са иронијом.) Па, јеси ли му и то позајмио?
ВАРАВИН. Да, и јесам. А шта је он, ракалија и син сваке ракалије,
урадио? Узео сат; сам је умро; а ја – као рак разбио! И зато сам ја његов
поверилац у износу од двеста рубаља у сребру. Али где је сада овај сат? (Огледа
се по соби.) Нису у полицији; постало је, овде, – свакако, овде. Стога, дозволите
ми да претражим све ове кутке; да ли их није из ничега осим прљавог трика
гурнуо негде у прорез, или је разбојник отишао између књига, папира,
докумената. Све је могуће! (Шета по соби и испитује.) Све је могуће !!!
Распљуев. Тако! ово је моје правило: верујте свему, јер све је могуће! (Показује
на врата.) Остало је још мало смећа – види...
ВАРАВИН. Молим вас да за све ово одредите најстроже хапшење.
Распљуев. То је превише непотребно.
ВАРАВИН. Како?
 Распљуев. А и без тога, пени за рубљу није довољан.
ВАРАВИН (жељно). Тако! И нисам изненађен! Верујте ми - прошло је
оно што је био по природи или већ рођењем! Да ли верујете да је тукао само за
то, да би окупирао и онда природно, осећајући да мора да умре, па, дакле, да не
да. Господе милостиви! Да ми је сад пао у шапу, здробио бих га, преваранта, у
резанце...
ТАРЛЕКИН (огорчено). Међутим, извините!
ВАРАВИН (Распљуеву). Верујете ли, племенити човече, да је због ових
околности више пута био пљуван у лице.
ТАРЛЕКИН (губи стрпљење). Да, то је неподношљиво.
ВАРАВИН. Ево ја сам то издржао.
ТАРЛЕКИН. Коначно, вређате мој морални осећај.
ВАРАВИН. Шта-оо? Морални осећај? А шта је ово тинктура? Које
бобице? Какве посластице? Морално осећање. Не – ево га ракалија – тако
увређена сва осећања.
ТАРЛЕКИН. Која осећања је покојник вређао?
ВАРАВИН. Све, кажем ти, све! Поглед, јер му је лице било одвратно.
Слух, јер му је глас звецкао као танка балалајка. Додир, јер му је кожа на самом
крају руку била обливена блатњавим и злоћудним знојем! Мирис, јер је
мирисао на мртво месо.
ТАРЛЕКИН. Лажете, господине, никад.
ВАРАВИН. Мирисало је, господине, мирисало.
ТАРЛЕКИН (трчи у страну). Какав је ово сатана??! Одакле ти то?
ВАРАВИН (Распљуеву). Па видиш, племенити човече - сва осећања!
Све. А овај разбојник, који се шуња, који је на силу...
Распљујев (прекине га). Чекати !! Случај је најлукавије природе! Ови
знаци, које сте тако јасно оцртали, падају управо на Копиловљеву Силу.
ВАРАВИН. Како то? Добродушни човече, о чему причаш?
ТАРЛЕКИН. А ја?.. Како се усуђујеш? Шта је основа? Где је право?..
Распршен (са значајем). Извините, извините. Не разговарај са мном – не кидај
грло!
ВАРАВИН. То, то, то! Извини, добротворе, извини ме. Размотрићемо. А
ја предосећам да ћу пронаћи своје папире, односно сат – сигурно ћу га наћи.
Распљујев (подиже се са стране и стаје наспрам Тарлекина). Прво
лице. (Варавину.) Па? По мом мишљењу, лице је, могло би се рећи, непријатно.
ВАРАВИН. Хм! - лице? Реци да је то лице, да је то њушка - али лицем -
не, немој то звати својим лицем - ти ме љутиш! Распљуев (иста поза). Скоро,
скоро.
 ТАРЛЕКИН. Никад не знаш какав је непривлачан изглед. Ово није
доказ.
ВАРАВИН. А глас – чујеш ли глас.
Распљуев. Мршава балалајка – тако! Тако!!
ВАРАВИН. Дакле - апсолутно тако! Распљуев (иста поза). Описали сте
то као Рафаелов кист.
ВАРАВИН (рукујући се са Распљуевом). Захваљујући.
ТАРЛЕКИН (покушава да говори басом). Опростите, господо –
извините, каква нагла.
ВАРАВИН (хватајући га за руку). Руке су знојне и љигаве.
Распљуев (у духу). Мирис? Обојица прилазе и њушкају Тарлекина.
ВАРАВИН, Распљуев. на шта мирише? Распљуев. Као да је безобразно.
ВАРАВИН. Да. Али ово је близу. Распљуев. Веома блиски знаци. Тешка
околност.
ТАРЛЕКИН (са топлотом). Међутим, драги мој господине: да ли бисте
желели да преузмете фундаменталније знакове. (Варавину.) Шта си почео да
доказујеш ваздухом и мирисом! (Распљуеву.) Покојни Тарлекин имао је лепу
косу и одличне зубе; а ја – као што видите, и без косе (показује потпуно ћелаву
главу), и без зуба (отвара уста) а ... а ... а ... а ... Распљуев. Е, ово је тако - ово је
тако!.. Браво, Сила Силичу, пресеци. (Варавину.) Шта, драги господине? Почео
да иде кући.
ВАРАВИН. Не, – идем даље и кажем: дај му косу и дај му зубе ... а
онда ... Распљуев. Ух ... ух ... Капетане - пријавио. Не не. Забрањено је и
забрањено!.. Коса и зуби су у пасошу, не можеш их, брате, колцем испалити – а
Антиох Елпидифорич тако каже: цар их не даје - каже, природа их даје... Да...
ТАРЛЕКИН (хвата га за руке). Добро речено! .. Клањају се и рукују.
Рећи ћу више: Бог им даје! .. Распљуев (на снази). Иди, иди, иди (подиже прст)
– високо!
ВАРАВИН (нешто оборен). Добро? Можда; можда. Међутим, ми сада
(тражимо) – можда ће Бог помоћи ... као да је ово право... (Отвара комоду.)
ТАРЛЕКИН (притрчава). Како се усуђујете, господине, да претурате
около?
ВАРАВИН. Ба, ба, ба! (Вади перику и зубе из комоде.) Шта је ово?
Распљуев (изненађено гледа). Перика и зуби!
ТАРЛЕКИН (јуриша на њега). Како можеш...
ВАРАВИН (измицање). Да, ово нису они који су у пасошу. ха, ха, ха...
Распљуев. Ха, ха, ха ... Чудна ствар ... Шта можемо да урадимо?
ВАРАВИН. А шта да се ради – узми и обуци.
Распљуев. Лукава околност – слажем се!...
 ВАРАВИН. Милостиви, узвишени. (Спушта столицу.) Молим те.
ТАРЛЕКИН. Какве глупости - каква глупа шала – нећу да...
Распљуев. Па, издржаћемо. (Узме Тарлекина и тера га да седне на
столицу.) То је то! (Варавину, држећи Тарлекина на столици.) Молим, оче,
пешкир.
ВАРАВИН. Ево, добротворе, овде. (Пружа му пешкир.)
Распљуев (окреће руке иза наслона столице). Издржаћемо, издржаћемо.
ТАРЛЕКИН. О, о, о, лакше је!
ВАРАВИН (облачи и исправља перику). Како да му само ставимо зубе?
Распљуев. Али ништа. Отвориш му уста прстом – уосталом, и сам си
видео – неће да уједе.
ВАРАВИН (оперативни). Тачно, добротвору, неће да уједе. Распљуев. И
како убаците, онда пазите – јер ће већ гристи.
Тарлекин испушта нејасне звуке док Варавин ставља зубе.
ВАРАВИН (излази и испитује Тарлекина). Боже мој! Шта је то?! Не
могу да верујем својим очима!
Распљуев. Шта, шта, шта је то?
ВАРАВИН. Да, то је Тарлекин!!
Пљунути (у страху). Стварно? Као Тарлекин; да ли сте га добро
познавали?
ВАРАВИН. Као свој длан.
Распљуев. О Боже! чекати! да ли знате да је Тарлекин умро, несумњиво
умро и да сам га ја сахранио у земљи; Генерал Варавин је прославио сахрану –
без сумње је немогуће!
ВАРАВИН. Да, јесте! – Кажем ти – он!..
ТАРЛЕКИН. Па пуноћа, господо, ‒ питам вас; па одвежи ми руке -
молим те. Па, шта онда? – Па, случајна сличност.
Распљуев. Да, да – постала је, заиста, случајна сличност.
ВАРАВИН. Међутим, мој вам је савет да не пуштате овог субјекта и не
подвргавате га хапшењу.
ТАРЛЕКИН (покушава да ослободи руке). Како можеш? Само се
усудите – глава вам неће преживети.
ВАРАВИН (Распљуеву). Урадио би одлично. Ја сам се, оче, служио.
Некада нико није прошао поред мене. Ето, и готово је... и зато могу рећи, руку
на срце (стави руку на срце): ни једна звер није прошла поред мене.
(Распљујеву.) Замоли га да погледа.
Распљуев. Покажи то.
ТАРЛЕКИН. Учините ми услугу – ово је мој поглед на сто.
 ВАРАВИН (погледавши Распљуева). Ево га – погледајте. (Распљуев га
чита.)

Сцена 7
Пређашњи и Качала са пакетом у руци.

Качала (пружа пакет Распљуеву). Твој бродие, из парчета папира.

Распљуев (Кучалу). Сачекај минут. (Варавину.) Не, тако је. (Указује.)
Судски саветник у пензији Сила Копилов. Дакле... Тачно!.. (Узима пакет од
Качале.) Дај ми парче папира. (Штампа и чита.) Шта је ово? Шта? не разумем!
(Чита.) Уопште не разумем. (Чита.) Опиши имовину изненада преминулог
дворског саветника Снаге ... Снаге ... Цопе ... Цопе ... Цо-пи-ло-ва, који је живео
у трећем кварту. (Погледа у све.) Шта?.. а?.. шта!..
Качала. Иеон, твој бродие, је мртав.
Распљуев (виче). Шта? а?
Куцала (виче). Умро је у Шлиселбургу. Како је живео, тако је и умро.
Распљуев. Да, ево га, седи на столици !!!
Качала. Не можемо знати, твој броди.
ВАРАВИН (у страну, лупи се по челу). А-а-а – преварант – то је он !!!
(Распљујеву.) Пази! .. ово је... то је грозно !!!
Распљујев (прилепи се за Варавина). И шта? ха?.. ништа не разумем.
Тарлекин се мучи у столици и покушава да се ослободи. Распљуев му гура
Качалу.
Држи, држи га, бум!..
Љуљање се одмара, Распљујев преузима папире.
Варавин такође чита. Без сумње. Копилов је умро. Умро од апоплексије!
Умро је у селу Разгилђајевка, расечен и закопан у земљу !! (Удари папиром.)
ВАРАВИН. Страшно! Распљуев. Сада је опет.
ТАРЛЕКИН је мртав! Умро је - и од мене! - (удара се у груди) закопан у
земљу од мене !!! Сада овај: ко је он?!
ВАРАВИН. Зауставити! Знам ко је он! Ово ... ово је највећа опасност по
живот.
Распљуев (стидљив). О чему говориш?
Заљубљен (такође стидљив). Имамо велику моћ!
ВАРАВИН. Слушај ме, али само се припреми. Распљуев је у прилогу.
Знате ли шта је вуидалак?
Распљуев. Не.
 ВАРАВИН. Воодцогглацк?
Распљуев. Не.
ВАРАВИН. Гхоул?
Распљуев. Не.
ВАРАВИН. Мтсир?
Распљуев. Не! Не! Не! – али видим – грозно је!!
ВАРАВИН (показује на Тарлекина). Прво, видите, он је већ мртав.
Распљуев (снемирено). Разумети.
ВАРАВИН. Закопан и закопан у земљу.
Распљуев. Разумети.
ВАРАВИН. Али природно жели да живи.
Распљуев. Наравно.
ВАРАВИН. А шта – он сад напушта свој стан, гроб – има нешто – и
хода.
Распљуев (дрхтање). бррр ...
ВАРАВИН. Али не може јести житарице или било шта друго, јер ће то
већ бити варење; и шта му је до ђавола варење; и зато се храни топлом ...
људском крвљу – дакле готовом храном.
Распљујев (хвата се за главу). О мој Боже! ово ... ово је цео пакао ...
(Долази до просценијума.) Верујте ми, моррроз је такав у свим венама и
свађама.
ВАРАВИН (у овом тренутку тихо се приближава Тарлекину). Сада,
змијо, ти си у мојим рукама!...
ТАРЛЕКИН (са ужасом). Варавин!!
ВАРАВИН (шишта). Ја-ја-ах-ах-ах !! (На исти начин узима столицу и
ставља је испред Распљуева.) Сада седите. Распљуев седа. Имао је гепек.
Распљуев. Фу а!!!
ВАРАВИН. Дебло је као убод шкорпиона и тврђава од адамантита.
Распљуев. Фу ах! бррр!..
ВАРАВИН. Гледајући те сада, он бира место у твојој глави (изабра
место у својој глави), али са његовим трупом је као кокнет (пребацује
Распљуева преко главе штаком). Па постало је, и тиме те гура у несвест – знаш,
у несвест. Распљујев дух је ангажован, он даје знак да разуме. и он почиње да те
исисава... пушиш... пушиш...
Тарлекин се бори са очајем.
Распљуев. Ај, ај, узми!
Качала (прилепи се за Распљуева). Вау, вау!..
 ВАРАВИН (јури ка ТАРЛЕКИНу и стеже руке. Тихо). Врати ми,
злочесто, моје папире!
ТАРЛЕКИН. Нећу вратити!!
ВАРАВИН (јаче стежући руке). Буррегис! (Хватајући капу и штаку,
диже руке увис; и гласно) Боже праведни! Спаси моје кости.
Распљуев (хватање за њега). Чекај – чекај, нећу те пустити.
ВАРАВИН (показује на Тарлекина). Чувајте је – чувајте се – ретка је
птица; од постанка света није било!.. Каква част, част полицији – част вама!
Распљуев. Не остављај нас.
ВАРАВИН (одлазећи). Прелазиш - свакако цррррест !!!
Распљујев (прилепи се за Варавина). Не, не - нећу те пустити !!
ВАРАВИН (поцепан). Немаш право!..
Распљуев (држи га). Имена... по имену полиције наређујем вам ...
Уздрмано! Шатала! - Ево! Саркан реци ми ову звер – саркан!! Пумпаћу му прво
испитивање пред тобом.
Куцала и Шатала су ставили омчу на Тарлекина. Спин ит! твист ит! Они
се увијају.
Уврни ми то у главу! Ипак!..
ТАРЛЕКИН. Ох, ох - разбојници - шта сте ви?
Распљуев. Аха - дао је глас! Говори, анатема – ко си ти?
ТАРЛЕКИН (у страну). Моје мале главе нема... (Спушта главу.)
Распљуев. Хајде, говори.
ТАРЛЕКИН. Шта да кажем? Рекао сам ти - ја сам Копилов.
Распљуев. Лажеш, паклена душо! Је умро. Ево папира - умро је, изнуђен
и закопан у земљу! (За роковање.) Кул!..
ТАРЛЕКИН. Ох-ох-ох, - па, ја сам Тарлекин - ох, Тарлекин!
Пљунути (на силу). Лажеш - Тарлекин - сам генерал ВАРАВИН - шта се
ти, анатема, зезаш. (За роковање.) Cool!
ТАРЛЕКИН (виче). Ај, свештеници, ај... ја... ја... обоје.
ВАРАВИН (Распљуеву). И обојица су мртви.
Пљунути (хватајући се за главу). Ово, ово је грозно! (Одједном скочи.)
Ланци и окови !! Ово је злочин!.. Не, не, постоје два злочина!
ВАРАВИН (подиже). Не, три су злочина!.. (Високо диже капу.)
Властима!.. Да!.. Прскање (такође машући шеширом). Тако!! Властима!!
Зграбили су Варавина за руке и брзо истрчали, машући шеширима; иза себе
Кaчала и Шатала вуку Тарлекина, причвршћеног конопцем за столицу.
 Завеса пада.

Промена сценографије. Приватна кућа. Хол. Столови. Директно наспрам

гледалишта налазе се улазна врата. Десно су врата у мрачни ходник. Лево су
врата присутности.

Сцена 8
Ох, седи за столом, испред њега је декантер. Распљуев.

Распљуев (утрчава). Где је приватни извршитељ? Где?

Ох. Овде сам, овде. Распљуев. Ххцх ... Имам част да се појавим. Ох.
Добро. Распљуев. ван себе сам. Ох. Како?
Распљуев. Прекривен сам упалом.
Ох. Кажу да.
Распљуев. У нашем стану су живеле две особе.
Ох. Добро?
Распљуев. Живели су како треба, умрли и закопани у земљу.
Ох. Па, иди тамо! ..
Распљуев. Ово двоје су једно! - а овај је жив?!
Ох (пљује). Увек ће лагати тако да је као кундак на челу.
Распљуев. Ту је твоја воља.
Ох. Можда лежите на празан стомак - само попијте мало вотке. (Сипа му
вотку.)
Распљујев (са топлотом). Шта је вотка? Подигао ме је више од вотке.
Ох (пиће). Више од вотке?! постала је, заиста, изванредна ствар!
(Устане.) Распљујев (са повећањем топлоте). Света није било од стварања
света!
Ох. Реци ми.
Распљуев. Дозволите себи да се представите. Одведен је домородац са
онога света - вукодлак, вујдалак, гул и мцир!.. Одведен сам! Прекривен сам
упалом.
Ох. Где се узима?
Распљуев. У стану покојног Тарлекина и покојног Копилова.
Ох. Одакле је дошао овај вукодлак?
Распљуев. Из земље је израсла, – с неба пала, из два мртва једна жива
излегла, – изгубим се, – помрачи ми се ум, – у магли ходам.
 Ох. Где је он? Ухапшен?
Распљуев. Ево – увијен конопцем и узет! Ево – излази (показује) у тајни
и седи!.. Ову част можете уручити – част ми – част полицији – награде –
крстови... Ох. Да, изгледа да си луд.
Распљуев. Узео сам – мене! Уз најјачи отпор (удара се у груди), уз
опасност по живот! ..
Ох. Седи.
Распљујев (долазећи у први план). Узео сам Шамила !!!
Ох (гура га у столицу). Седи, кажем, ти си луд!
Распљујев (скочи). Црррест за мене - црррест - Георгиевски ...
Ох (прекидајући га). О, проклети брбљивице! ићи дођавола! (Избаци га
кроз врата.)
Распљуев (на вратима). Ово је моје уверење!...
Ох залупи вратима.

Сцена 9
Ох (сам).

Ох (размишља). Заиста је постао, како кажу, инцидент!.. Била су двојица

(мисли) – обојица су умрли – убијени, или шта? Дошао један – а овај је жив – до
ђавола – чак му и чело пуца! Хм! – каква срамота ... не можеш му баш ништа
одузети ... (Размишља.) Како бих га увео у разум – али ... чекај! (Окреће кваку
са четке за под.) То ће бити тако добро... (Отвара врата.)

Сцена 10
Ох и Распљуев.

Распљуев (проваљивање). Ово је ... ово је моје уверење (удара се у

груди) црррест... О (претећи штапом). И видиш то! Ако те њоме гурнем између
рамена, онда ће твоје уверење (показује на плафон) излетети где год. Распљуев
(смирује се). Па, ово је друга ствар... (Попреко гледа у штап.) Ово је друга
ствар...
Ох (строго). На послу, проклетство!.. Знаш! Руке по шавовима!..
Прскалица је извучена. Пријавите се својим претпостављенима. (Наслања се на
штап. Поза.)
Распљујев (руке по шавовима). Овог дана и дана, ухапсио сам скитницу,
вујдалака без пасоша, уз снажан отпор... (разведривши се) уз опасност по
живот... (Удара се у груди.)
 Ох (подижући штап). И ово?
Распљуев. Добро? Можете увредити особу... (Извештавање.) Пошто сам
ухапшен, имам част да вас упознам.
Ох. Да ли је опремљен погледом?
Распљуев (папир за храњење). Ако хоћете, видите – то је нека врста
покојника.
Ох (прегледа папире). Да; Тако! Гледај да не одеш.
Распљуев. Све мере предострожности су предузете. Најпре сам га
триком ухватио за руке, и стегао их пешкиром; а затим сарканил; па се завртио
да је урлао; за сву жестину, - али урлао.
Ох (маше штапом). Тако! Тако! У РЕДУ!
Распљуев (избегавање штапа). Часни суде – положићеш.
Ох. ко је она?
Распљуев. Да, ево једне младе даме.
Ох (дајући му штап). Да ли је познајеш?
Распљујев (стави штап у угао). Па, не тако познато, али виђено; а ако сте
то видели издалека, онда - верујте на реч - за осетљиву особу, и то је довољно.
Ох. Дакле, генерал Варавин је прегледао своју имовину?
Распљуев. И његов – а не његов. Зато што се овај вуидалак сада разбио
на две половине - један излази Тарлекин, а други Копилов.
Ох. Шта-о-ох? Одакле ти ово смеће?
Распљуев. На основу упита. Имам сведочанство да ови чиновници нису
умрли - никада, али на најокрутнији начин су усисани до смрти!! Ох
(изненађено). Усисан до смрти?! Како то ?! Распљуев. Да господине. О овом
делу сам прикупио информације у најпотпунијој форми.
Ох. Говорити.
Распљујев (спушта столицу). Молим седите; објаснићу вам детаљно.
(Седа Окха и стане наспрам њега.) Да видим: прво, он има дебло – дебло
изузетне дужине – на крају трупа је брадавица – брадавица као убод шкорпије и
тврђава адамантита. Сада када ће ускоро приметити своју жртву, онда ће
крајњом жестином пустити овај сандук – у рукав или у марамицу – ово је све
једно - и полако, полако бира место у твојој глави (тражећи), треба ми нешто
чврст. (Огледа се око себе.)
Ох. Да, постоји штап.
Распљуев. Управо, ваше височанство, штап! (Узме штап. У страну.)
Чекај, стари ђаволе, протераћу те преко ћелаве главе... (Наглас.) И он изабере
најслабију тачку у твојој глави, али она одједном полети. (тресе га по глави.)
Ох. Аи! Распљуев. Па – већ и почиње да сиса са необичном жестином!..
сише крв до смрти! О (трља главу). Међутим, ово је прилично очигледно.
 Распљуев. И наравно. Капетан Полутатаринов ме је два пута овако
тумачио и обећао да ће се појавити пред истрагом; Ја ћу то, каже, показати
током истраге. То је постала тако обавезна особа. Он и затвореник су ме чак
одвели овде, у саму јединицу; чувај се, каже, – ретка ствар; од стварања света
није било полиције и одведен вукодлак.
Ох. Хм! Д–да, две смрти, обе изненадне; – непознато лице – да ли
вукодлак, вујдалак или сео, али ипак последица; – постало је, ето, осим доброг,
нема ништа.
Распљуев. Овај капетан каже: да треба очекивати велике награде; дакле,
учини милост, радије пријави надлежнима – јер најгори злочинац – не
одговарам ни за шта.
Ох. Наравно, јавите се претпостављенима, без њега нећете далеко!
Распљуев. Па ако му објасните да је, кажу, ваша екселенцијо, мој
потчињени, исправљајући место надзорника, Распљујев лично преузео, изнео у
јединицу опасност по живот – уз најјачи отпор – нека врста чуда природе –
најжешћи зликовац.
Ох. Па можете то извести и овако: више, кажу, долази од марљивости у
одабиру подређених, којима, кажу, у овом случају не преостаје ништа друго
него да испуњавају своје дужности.
Распљуев. Како желиш. Ох. Наравно, брате, како ми је воља. Дај ми
шешир и мач. Сада идем код надлежних.
Качала (улази). Ваше Височанство је стварни државни саветник
Варавин.

Сцена 11
Пређашњи; затим Варавин.

ВАРАВИН. Шта је то – чујем да имате изузетан инцидент?

Ох. Управо тако, ваша екселенцијо.
ВАРАВИН. Као да је нека мистериозна особа ухапшена и уз велику
буку.
Ох (колебљиво). И сами смо на губитку.
ВАРАВИН. Шта?.. Натприродно?..
Ох. Постало је, натприродно, ваша екселенцијо - дешава ли се?
ВАРАВИН (потврдно). И рећи ћу вам, то се често дешава. Сада о
вукодлацима и вуидалацима, ово је несумњиво. Код њих је једна потешкоћа да
га зграбе и одведу.
 Распљуев (пљескање рукама). Ево га! Ваша екселенцијо! Добротвор!
Оче! Узео је, богами, узео, уз јак отпор (удара се у прса), уз опасност по живот.
ВАРАВИН. Заиста!.. Ово је невероватна чињеница; реци ми.
Распљуев. Ваша екселенција зна да је званичник Тарлекин, који је
служио са вама, умро и потпуно легално закопан у земљу. Да ли сте се
удостојили да и сами будете присутни?
ВАРАВИН. Па, како, са мном, у мојим очима! ..
Распљуев. Службеник Сила Копилов, који је живео у истом стану,
поново је изненада и истовремено умро!! (Подиже прст.)
ВАРАВИН. Шшш... а овај је умро! Па, стварно умро? ..
Распљуев. Смилуј се, – не само да је умро, него је и расечен, црева су
пуштена, опет су зашивана, и ту су му направили такав неред у стомаку да не
прозре до другог доласка. Дакле, ово више није смрт, већ субота! ..
ВАРАВИН. Заиста, субота.
Ох. И шта, ваша екселенцијо, - у стану ових мртвих функционера
полиција, по својим активностима, отвара ...
Распљујев (прекине Оха). Не, ја, Ваша Екселенцијо, отварам. О (строго
Распљуеву). Полиција - кажем вам!
Распљуев (жалбено). Ја, богами, јесам! Ваша Екселенцијо, зашто од
сиромашног човека узимају последње парче хлеба?
ВАРАВИН. Пусти га да каже.
Распљуев. Отварам трећи, нико не зна ко, нико не зна где. распитујем се;
испоставило се да је ово окрутни зликовац, вуидалак, који је обојицу ових
службеника усисао на смрт за сопствену храну !! Шта да радим овде?
ВАРАВИН. Јесте ли га ухапсили? Распљуев. Ваша Екселенцијо: како је
Суворов на јуриш заузео Праг! Отпор је био жесток, али за моје благостање ту
је био капетан Полутатаринов, нека врста кавкаског хероја који је сам узео
Шамила; неустрашив човек – помогао ми је. Знате, он је необично искусан и
разборит, али ја сам једноставан човек – постао сам врућ. Ја сам растрган, а он
ме држи и говори: једино ћеш, каже, бити у историји, даће ти крст. Он све зна –
тако је учен човек.
ВАРАВИН. А-ах-ах – да ли је научник?
Распљуев. Смилуј се: зелене наочаре –то је оно на чему су, као и
фењери. Сад се види – професор.
ВАРАВИН. Па, Распљуев, браво! Редак случај. То је оно што је скупо:
узео је и није га пустио.
Распљуев. Ваша Екселенцијо, држао сам то у зубима. Боже! Губи се,
кажу, све моје; само да су власти биле задовољне.
ВАРАВИН. Да, ово је херојски чин.
 Распљуев. Судите како хоћете! Ево моје главе - ево мојих рамена.
ВАРАВИН. Шта желиш да урадим сада?
Ох. Идем код надлежних.
ВАРАВИН. Хм.
Ох. Детаљно ћу извести сав овај инцидент.
ВАРАВИН. Хм. Ох. Нека сама наређује.
ВАРАВИН. Хм ... Сада, желите да се лишите такве реткости и дате своју
срећу другом ...
Спуттеринг (прекидајући га). Мерци, шта си ти?
Ох. Не, не желимо.
ВАРАВИН. Како је? Тако да те не разумем. На крају крајева, постоји
последица – неизбежна последица.
Ох. Баш тако.
ВАРАВИН. Е, сад, власт ће да наређује; послаће те на врат неког
Купидона на посебне задатке у лисицама, који мирише на љубичице - знаш? Ох
(уздахне). Знам, ваша екселенцијо.
ВАРАВИН. Седећете у његовом предњем холу и хоћете. Ако сте га ви
зграбили, он ће га зграбити. Шта мислиш? Ох (уздишући). Некада је било,
Ваша Екселенцијо.
ВАРАВИН. За будале ће бити!.. Ови случајеви, господине, чекају се
вековима. Ово је укусан залогај за све. Постоје награде, крстови, чинови.
Распљуев. Па, овако! Ево, од речи до речи, шта је рекао капетан
Полутатаринов.
ВАРАВИН. Да, сви ће рећи исто. Спуттеринг (преклапање руку). Оче,
оче, научи ме шта да радим?
ВАРАВИН (поучно). И у почетку немојте правити буку. Чувајте ствар у
тајности. Да ли разумеш?
Ох. Разумети. Распљуев. Ах ах ах! ..
ВАРАВИН. Донесите га лагано, – испоставило се лице: љубазно -
сумњиво; порекло – непознато; пасош - лажни; наређено да се уради
истраживање - ти и прати; почни од малог и малог – тихо и лагано, па развијај,
и дижи се све више и шире, шире и више, али кад се развије и збуни – па ево и
ухвати! Само зграбите и замените руке; изаберите било које: хоћете част или
желите да једете.
Распљуев (одушевљен). Оох ... речи! Златне речи!! О (такође занесен).
Право да судите ако желите.
ВАРАВИН. И прво, немојте се продавати; Не долази у обзир!
Најважније, слушај ме. (Стишава глас и повлачи их у страну.) Чувајте се воде.
Ох. Вода? како је вода?
 ВАРАВИН. Да! вода има преломну силу за ове зликовце; не стоје браве
и окови – и може се десити несрећа ... одлази! ..
Распљуев. Не, радије бих легао и умро!
ВАРАВИН. Зато му не дајте ни кап воде. Распљуев. Слушам. Ево како,
ваша екселенцијо! У твојим устима неће бити капи росе од мака.
ВАРАВИН. Тако. Тада по природи није могао да умре – стално ће бити у
муци. Распљуев. Па ћу га држати у муци и хоћу! ..
Ох. Међутим, ваша екселенцијо, колико дуго можете да га држите у
клонулу?
ВАРАВИН. Тамо ће се видети.
Распљуев. Шта вас, Антиохије Јелпидифоричу, брине? Преузми га,
негативац, и ништа више. Наредиш ми – смрзнућу се.
ВАРАВИН. Браво, богами, браво.
Распљуев (виче). Драго нам је да покушамо, ваша екселенцијо.
ВАРАВИН (потапша га по рамену). Добро урађено! А са своје стране,
обећавам вам да ћете учествовати у овоме и организовати да управо ову истрагу
водите ви и он, и нико други. Да ли разумете?.. Збогом!
Ох и Распљујев се дубоко поклоне.
Морамо почети са малим и завршити тријумфом!... (Одлази.)
Ох и Распљујев га покорно испраћају.

Сцена 12
Ох и Распљуев.

Ох (духом). Па, Распљуев, искористи! Побегао си изванредна ствар.

Распљуев (одушевљен). моји дедови! Дединки, одведи ми драгу! Дакле,
све иде унутра и споља; смрзнуће се - иначе ће поново распламсати ... Шта си
рекао? Шта је рекао генерал! .. Не верујем својим ушима! .. Па, ако ми дају
крст?!
Ох. Да ли знате и какву моћ има иследник?
Распљујев (помало као депресивно). Не, не знам какву моћ још има
иследник!
Ох (импресивно и ретко). Истражитељ може узети било кога, ко год да
је, и ставити га у тајну! ..
Распљујев (почиње да додирује рамена). Здраво ... настави драга, мој
добри –црнобри ... личи на мене. (Зло пролази кроз треп; узвици у финалу.)
Ура!! Све наше!.. Сад могу било кога да узмем и ставим у тајну... разумем...
разумем! Ево шта, Антиохије Елпидифоричу, дао бих им такву преграду... Ох.
И да поставимо...
Распљуев. Први пут је трговац Папугајчиков отишао до капије и тамо!..
Баш ме сврби овог Папугајчикова; дакле, нитков, изгубио је сваку савест; и не
дува у бркове. Наредили сте му да нареди, али он се смеје. Не, вели, ти си
неваљао; твоје време је прошло! А у чему је, Антиохије Елпидифоричу, прошло
наше време?
Ох (подиже мач). Лажеш, трговче Папугајчиков, наше време још није
прошло!...
Распљујев му даје шубару – обоје излазе у изванредном духу.

Завеса пада.

ТРЕЋИ ЧИН
Иста соба у приватној кући.
 Сцена 1
Распљуев (сам).

Расплуев (ставља папир на сто). Велики дан! (Пљесне по папиру.) Ево

наредбе!.. Ја сам иследник, јесам!.. Спровешћу најстрожу истрагу!.. Извршићу
најдетаљнији претрес. Све мишје рупе, све рупе пушкарнице ћу избацити на
видело – хоћу. Хм... У те рупице до недавно сам и ја сам бежао, у светлости
Бога... ове дугмадице (показује на своје рупице) су дрхтале – а сада ће од мене
да дрхте!.. Да се клањају Биће!..

Сцена 2
Распљуев; улази Ох.

Ох. Па, шта си ти?

Распљуев. Па, дакле, Антиоху Елпидифоровичу, додељена ми је част,
титула – тако сматрам...
Ох. То је оно што ја тврдим – погледај ме ... не заборави своје место! –
(Прети му прстом.) Разумеш?!
Распљуев. За име бога! Никада.
Ох. А ја ти кажем – код мене ти је једно: рад и понизност – послушност
и рад активност, само то да знаш.
Распљуев. Слушам, Антиоху Елпидифоровичу.
Ох. Други, можда, захтевају више верности. Па, мени не треба верност.
Али, ако ја могу да те избацим из службе и изгладним те, онда ћеш ми ти бити
веран.
Распљуев. То је тако, управо је тсчно тако. Ја увек кажем: штап је добар
– тако добар; али, глад је, по мом мишљењу, још боља. Све се може учинити
глађу; глад ће дирнути твоје срце.
Ох. И тронути.
Распљуев. Ја то кажем по себи. Зашто сам ја постао човек? Осетио сам
глад. Да вам кажем – мој стомак је посебне конструкције: не само вук, него три
вука. Тражи је огромне количине хране, а ја сам га служио из напрстка, па сам
био гладан. Да, како гладан – до лудила. Ишао сам улицама и шкргутао
зубима... Бићу, кажем, и предан, и одговоран, – само ми ви, свеци и апостоли,
избавите душу из овог пакла... Па су ме они тако спасили и послали вама.
 Ох. Па - то је то, па се пази.
Распљуев. Па, видите – каквом својом жртвом, са каквог сам бојишта
довукао вукодлака.
Ох. Па, јеси ли га испитивао?
Распљуев. Бежбао сам.
Ох. Добро?
Распљуев. Прво се вртео – а онда је признао. Умро је, каже, и сад
поново живи. Онда опет каже – било би ми драго да умрем, али не могу.
Ох. Шта – и он то искрено каже?
Распљуев. За име бога, како није искрено: нећемо проћи ни други дан,
па ће овде сва истина испливати на видело. Коначно је признао да их има
читава банда.
Ох. То је постала завера.
Распљуев. Јавио сам вам и сада понаљам: тешке мере су неопходне,
потребно је даље хапсити.
Ох. Много ти се жури.
Распљуев. Па шта – кад сам затвореник каже, да је то читава партија –
као да је и генерал Варавин неђу њима.
Ох. Шта ти то говориш?
Распљуев. Показује се. Био је, каже, змија. Са собом носи отров
најокрутније моћи. Ти га, каже, прегледаш, – генерал...
Ох. Па, шта онда?
Распљуев. Хајде да сведочимо, ха, ха, ха!
Обојица се смеју.
Сви! Ми штитимо целу Русију.
Ох (смеје се весело и одмахује рукама). Шта си, шта си!..
Распљуев. Ја сам сада мишљења да је читава наше отаџбина чопор
вукова, змија и зечева, који су се одједном претворили у људе, а ја сумњам на
све; и зато треба да буде правило – сви их треба похапсити!
Ох. Него како!
Распљуев. Па да, господине. Влади да се ували предлог: тако и тако, да
се уради, у нашој отаџбини да се провере сва лица: ко су они? Одакле су? Јесу
ли се преобраћали? И шта су? Има ли код себе жаока или отрова? Има ли
таквих који живе, а лично су већ умрли, или таквих који су умрли, а живе
противу закона?
Ох. Да знаш... Нашло би се нашло и таквих.
Распљуев. Тако би почео лив!.. Шта би само само од трговаца могло
ућарити!..
 Ох. Не би било горе од колере.
Распљуев. Шта је колера? Шта кажеш: колера. Колера је болест, а какву
је жетву донела – до данас се памти;
Ох. (Уплашцно) Ма шта ти то, о чему ти то?
Распљујев. Овде су врмпири, вешци, вукодлаци, то јест злочин. Ту ти је,
братац: Сибир и ланци.
Ох. Али да ли сте питали земљопоседника Чванкина о преписци са
затвореником?
Распљуев. Сигурно.
Ох. Добро. А трговац Паругајчиков?
Распљуев. Додирнуто је. Појавиће се.
Ох. А јесу ли ту сведоци?
Распљуев. Неки су се јавил.
Ох. Е, па почни! Само пази на правило: док испитујеш не веруј никоме
ништа.
Распљуев. А мени је, ето то слсбост; – Верујем свима.
Ох. Не веруј, кажем. Ја сам овако: дођи и реци, ето, рецимо, дошао је
Шатала; па шта? – ја нећу да верујем; отићи ћу да проверим.
Распљуев. Ја нисам такав. Ако ми кажете да његова екселенција главни
полицајац тражи милостињу, јер ћу веровати. Узмите, рецимо, њега! Узећу га за
врат и угураћу га врат и увући иза капије!
Ох (маше рукама). Није ми јасно! Шта је с тобом, шта је с тобом!Обер!
Распљуев. Не могу другачије. Нарав ми је такав.
Ох. А ти се уздржавај, братац.

Сцена 3
Пређашњи; улази Крестјан Крестјанович Унмеглихкајт.

Крестјан Крестјанович. А–а–а… Антиоха Јелпидифорич – овај… је

ваш затвореник болестан… жалите!...
Ох. Да, има нешто у стомаку; нека врста тегобе...
Крестјан Крестјанович. То су болови од кичмене мождине.
Ох (иронично). Баш тако!! (На страну.) Као прстом у пекмез.
Крестјан Крестјанович. То кичмена мождина је близу желудац,
кичмрна мождина запаљење. То како пошар, као пошартреба лечити вода. Ево
треба хидротерапија.
 Ох и Распљујев (махну рукама). Шта вам је, шта сте, Крестјане
Крестјановичу, потпуно сте луди; ми ћемо главе да изгубићемо.
Крестјан Крестјанович. Моју главу никад не губити.
Ох. Не не. Не долази у обзир!...
Крестјан Крестјанович. Ја вама кашем – корист буди.
Ох. Забрањујем.
Крестјан Крестјанович. Не имати такав прафо. Ја сам доктор.
Ох. А ја сам иследник – и имам најтајније разлоге.
Крестјан Крестјанович. Па, то ствар десити. Мошда фрло фелики
кривац.
Ох. У – то је оно.
Крестјан Крестјанович. Политички.
Ох. Још више.
Крестјан Крестјанович. Па, шта фише од политички кривац?
Ох. Вампир.
Крестјан Крестјанович (дрхтећи). Чаво одбео, шта то? Ко је офо,
Антиох Елпидифоричу? – ја не знати.
Ох. И не дај Боже да и никад не сазнате.
Крестјан Крестјанович. Да ли је ово фрај масон? Слободни сидар.
Ох. Још горе; и што је најважније, што је то и штетније.
Крестјан Крестјанович. Ај, ај, ај, – е па, ја њему фода пише.
Ох. То је забрањено.
Крестјан Крестјанович. Па – пилула.
Ох. Можете пилула.
Крестјан Крестјанович. Зашто му тако пиши... (размишња) добро
Салис... Салис... не, не ... (размишља) добро Extractum.... Extractum.... не, не –
па, assa foetida — то је оно, што му шелим Теифелсдрек, пиши, то је ћубриво...
ћафолов балега! – Да, стајњак од фуне!!
Ох. Па, дивно. Ако је проклето, онда ће морати да годи. Ствар је у томе,
Крестјане Крестјановичу, ви то препишите да буде јасно, за сваки случају, да би
могло да се види да је и медицина указала помоћ.
Крестјан Крестјанович. А – допро, – допро.
Ох. Па шта ће после да буде? Јер оно, да за то медицина није одговорна.
Крестјан Крестјанович (са посебним уверењем). О не!.. Никат
медицина не одговарати... никат!.. Никат. (Одлази.)
Ох (Распљуеву). Е па, Иване Антоновичу, почињи.
 Распљујев (позива према канцеларији). Хеј, Вањка, дпђи овамо!...

Сцена 4
Пређашњи; Вањка улази са папирима и седа за посебан сто.

Распљуев. Гледај ме, красни сине, не зевај; ‒ речи – а које се не може

изговорити; не скупљај новчиће – иначе ћу те!... Хејде, Качала! Ко се појавио
тамо?
Качала. Буржујка Брандахлистова, ваше благородије.
Распљуев. Добро, уведи овамо Брандахлистову.

Сцена 5
Пређашњи; улази Људмила Спиридонова.

Распљуев (Људмили). Како се зовеш?

Људмила (стидљиво). Ја!
Распљуев (виче). Како се зовеш?
Људмила. Људмила, господо, Људмила Спиридонова.
Распљуев. Е па, ти Људмила Спиридонова, да ли си познавао Силу
Копилова?
Људмила. Знала сам.
Распљуев. А Кандита Тарлекина, да ли сте познавали?
Људмила. Не, нисам знала.
Распљуев. Јесу ли вам показали Силу Копилова, – да ли си га видела?
Људмила. Видела сам.
Распљуев. Да ли га препознајете?
Људмила. Препознајем.
Распљуев. Па, сад, да ли је то он?
Људмила. И он, господо, а и није он.
Распљуев (значајно Оху). То је то! (Вањки) Запиши.
Људмила (наставља). Како се он зове?
Распљуев. Сила Сиљич Копилов.
Људмила. Онда је он.
Распљуев. А по изгледу?
Људмила. По изгледу, очигледно, није он.
 Распљуев (Оху). То је то!... Наредите да се то запише.
Ох. Сигурно. (Вањки) Запиши.
Распљуев. Ок, кумо. А сад ево шта: ми сумњамо да је Сила Копилов
вампир.
Људмила. То је, господо, могуће; од њега се све могло да очекује. Он
није препознавао своју децу; нитков – постајало је, све опасније.
Распљуев. Ти си живели са њим?
Људмила. Живела сам.
Распљуев. И, шта, је л’ се преобраћао?
Људмила. Стално.
Распљуев. А у шта се преобраћао?
Људмила. У зид.
Распљуев. И како се то он преобраћао у зид?
Људмила. И чим ти се ја попнем на кревет, он вуцибатина једна, окрене
њушку према зиду и претвори се зид. Тако сам била са њим једанаест година и
патила се; исплакала сам очи, са разбојником. Ока нисам склопила, плакала
сам, а он је за себе спавао и сам, разнели га планином; али сад, коњина, одрекао
мене и један и други, и одрекао се деце, не жели да исхрањује; ово нису моја,
каже, деца. Чија су, кажите, ова деца, ако нису његова? Запишите чија? Дакле,
зат то не указује.
Распљуев. Е, сад ти, кад си видела да се он онаким начином преобраћа у
зид, зар се ниси бојала да спаваш са њим.
Људмила. Бојала сам се, бојала господо, али шта да радим? Шта? Мој
су послови женски.
Распљуев (Оху). По сопственом сведочењу, са злочинцем се налазила у
ванбрачној заједници, Да ли бисте наредили да га ухапсе?
Ох. Добро ухапсити.
Људмила. Јој браћо моја, добротвори, зар се ви Бога не бојите, ја имам
децу, треба их исхранити.
Ох. Драга моја, – храниће их ваша комшиница.
Људмила. Комшиница? Да, моја комшиница је таква кучка да ће их
намерно убити.
Ох. Неће их убити – јер ако их убије, ће одговарати ће. – Ми не
праштамо никоме.
Људмила. Па, осим што ће одговарати...
Одводе је.

Сцена 6
 Пређашњи; затим спахија Чванкин.

Чванкин (улази насилно). Шта се овде дешава, а? а? Реци ви, реци ко

овде командује?
Распљуев. Господин полицијски пристав.
Чванкин (шета). Аха! – полицијски пристав – п полицијски пристав –
али како се усуђује дотични пристав, да мене узнемирава, а? како се усуђује?
Распљуев. Зашто, ако хоћете, објасните му. (Указује на Оха.)
Чванкин (страствено). Питам: како се усуђује? Да ли он зна уопште ко
сам ја? а? Да, ја...ја... ја сам власт, а? Ја сам спахија Чванкин !! Ја, имам двеста
душа у Саратовској губернији! Ја, имам двеста душа у Симбирској губернији!
Ја имам ђаво ће зна где ђаво ће знати колико душа! Па, ја... Па, он... (Шета по
соби и удара по столовима.)
Распљуев (Оху). Шта наређујете да овде урадим? Нисам овде ништа
разумео.
Ох (трепћући Распљуеву). Замолите да га однесу у мрачни ходник.
Распљуев. Је л’ може?
Ох. Може. (Вањки.) Напишите налог за хапшење, знаш већ како треба –
збркано говори... нешто носи на души и тако даље.
Чванкин (одједном се окреће Распљуеву). Чија душа? Говорите о чијој?
– мојој? Па знајте да ја имам триста душа у Саратовској губернији, а имам у
губернији Симбирској....
Распљуев (Качали и Шатали). Деде у мрачну!
Мускетари хватају Чванкина под руке.
Чванкин (виче). Како у мрачну?! Станите! Хеј Ви! Станите! Зашто?.. Ја
протествујем (рита се ногама у ваздуху), ја сам личност!! У подножју
престола... Ја сам у подножју. (Глас му се губи у ходнику.)

Сцена 7
Пређашњи; затим уђе трговац Папугајчиков и поклони се.

Распљуев. Твоје име?

Папугајчиков. Флегонт Јегорич, с.
Распљуев. Презиме?
Папугајчиков. Папугајчиков,с.
Распљуев. Занимање?
Папугајчиков. Тргујемо, господине, с.
Распљуев. Чиме?
 Папугајчиков. На страни вина, с.
Распљуев. Па, да ли сте познавали оптуженог?
Папугајчиков. Опростите, шта треба да знамо?
Распљуев. Како не знаш.
Папугајчиков. Како да знамо?
Распљуев. Морате знати.
Папугајчиков. Нисам знао, и шта сад да радим.
Распљуев (после паузе). Уосталом, ми, баћушка, нећемо да се
зауставимо.
Папугајчиков. Како желиш.
Распљуев (Оху). Да ли желите да наставим?
Ох. Настави.
Распљуев (лупа о сто са свих пет прстију). Да ли ви знате шта ми
ислеђујемо, а? Вампир, Вукодалак, Вештац и виловњак!! – ухваћен! – седи у
ланцима – и потказује!! (Опет удара.) И шта ми ви ту причате...
Папугајчиков, баца поглед искоса на Распљуева, вади новчаницу и даје
Оху.
Ох (настављајући да чита новине и не гледајући Папугајчикова). Шта је
то?
Папугајчиков. Захвалност, господине, с.
Ох. Која?
Папугајчиков. Двадесет пет рубаља, с.
Ох. Не могу.
Папугајчиков. Учини милост, с.
Ох. Не могу.
Папугајчиков. Немојте да вређате, ваша висости, с.
Ох. Не могу, кад кажем, – драге воље, али не могу.
Папугајчиков (уздишући). Извините, господине. (Вади још један папир).
Ох. Слушај, Флегонте Јегоричу, ти ме знаш?
Папугајчиков. Имај милости!
Ох. Па – то је то; Ја, брате, нема трикова – сто рубаља и ни копјејке
мање.
Папугајчиков. Ви вређате, Антиох Елпидифоричу.
Ох. Где је ту увреда?
Папугајчиков. Ви вређате.
Ох. Па, верујеш ли Богу?.. Верујеш ли?
 Папугајчиков. Верујем.
Ох. Па, не могу.
Папугајчиков. Зашто таква увреда?
Ох. Какав прекршај? Без увреде. Огорченост је произвољност; и шта је
онда дођавола самовоља, кад ми треба... Па не могу.
Папугајчиков (уздахне). Постало је, по вашем мишљењу. (Даје стотињак
и одлази за други сто. Вачки.) Па, гњидо, где да се потпишем?
Вањка (даје му оловку). Ево ти, Флегонте Јегоричу, – ево оловке – ми
смо за тебе, господине, у најбољем стању, Флегонте Јегоричу, господине!
Смилуј се... Флегонте Јегоричу...
Папугајчиков. Погледај, семе коприве, и тамо! (Даје му новац и одлази.)
Распљуев (Качалу.). Кога имамо још?
Качала. Пзикућа Пахомов.
Распљуев. Дај овамо Пахомова.
Ох излази.

Сцена 8
Распљуев и домар. Мускетар га уводи на силу.

Распљуев (домару). Дођи.

Пахомов стоји на вратима.
Дођи, кажу.
Мускатер га гурне.
Та, приђи за сто, проклетство! Неће да те поједе.
Пахомов улази.
Па, јеси ли сведок?
Пахомов. Шта сам ја?
Распљуев (имитира га). Да ти јеси то.
Пахомов. ФАК?
Распљуев. Па да ти... (Импресивно.) Јеси ли сведок?
Пахомов (оклевао). ФАК?
Распљујев (удари га шаком у зубе). Јесте ли ви сведок?
Пахомов (развесели се). Сведок, господине, сведок.
Распљуев (иде на просценијум). Тек сада почињем да осећам моћ.
(Пахомову.) Да ли сте познавали свог станара, дворског саветника Силу
Копилова?
 Пахомов. ФАК?
Распљујев (замахне према њему). А…
Пахомов. Знао сам, господине, знао сам.
Распљуев. Добро! Е сад – реците ми, јесте ли приметили – да ли се он
претворио у шта?
Пахомов. Ха?
Распљуев (стоји наспрам њега и подупире се са стране). Звер, канал,
протоканалиа !! Зашто ћу тако дуго ходати поред тебе; На крају крајева, треба
да питам вашу браћу, стоку, двадесет пет људи – ракалија, да ли ми је доста, ‒
ипак, нећу бити довољан!!
Пахомов (стидљиво). Као што ће, господине, ваша милост задовољити.
Распљуев. Ох, је ли? Како хоћу – добро. Све што волим. Хеј, Шатала!
Шатала прилази.
Постаните ви овде! (Шаталу стоји иза Пахомова.) Сад, како му ја постављам
питање, тако ти мени дајеш и његов одговор – и тако ми дајеш његов одговор,
тако да његов одговор излети као метак... Разумеш ли?
Шатала. Како да не разумемо Евтову, твоје благородије. (Покушава да
удари Пахомова.)
Распљуев (зауставља га за руку). Будала! Зауставити! – не сада, али кад
му поставим питање.
Шатала. Слушам, твоје благородије.
Распљуев (устајање против Пахомова). Па, синко, сад ми реци и објасни
да си приметио нешто посебно код свог станара Силе Копилова?
Пахомов (осврћући се). Шта... ја... приметио код Копи... (добије ударац у
потиљак и угризе се за језик) ох... ох... свештеници...
Распљуев (Шатали, са нежношћу). Магарац! Па, зашто си прекинуо
његов говор? А? Шта сам ти наредио... (Прилази му стиснутих песница.) Не
слушаш моје речи, а?
Шатала га гледа разрогаченим очима.
Чекај, глупи бику, ‒ Ја ћу ти средити механичара ... Хеј, Качала, ‒ дођи овамо!
Куцала долази.
Качала. Честа питања, молим вас, ваше благородие?
Распљуев. Стани иза овог бика. (Стане иза Шатале.) То је то (подиже
руку), то је то! Чим ти дам знак, можеш да га шутнеш у потиљак и да га
гурнеш... (Шатали) Ево ти, биковска њушка, па ћеш знати кад треба да
закољеш сведока. (Одлази у страну и испитује.) Е, пријатељи моји, средио сам
вам механичара... и средио...
Мускатери су у пози; Распљуев им се диви.
Сада се можете одморити. (Седа на столицу.) Ауто ће ићи сам. (У духу се сруши
на столицу и заљуља се.) В-па, друже – објасни ми да си приметио нешто
посебно код свог станара, Силе Копилова? (Даје знак.)
Качала сече Шаталу – Шатала Пахомова – Пахомов се баца у ваздух и пада на
Распљуева. Падају једно на друго и котрљају се по поду. Галама и збрка.
Пахомов. О, о, о ... свештеници, у ... би ... да ли ... од ... би ... да ли ...
Прскање (уздах, тешко дизање). Ох ... чекај ... Ох – сломили су ми леђа ... ооо ...
проклетство !! џелати! (опоравља) проклети вологонци, лук-пецароши... Гле,
здраве њушке намјесте...
Ох (улази). Шта је то – шта је то?
Распљуев. Смилуј се, Антиохије Јелпидифоричу, – испитујем домара, не
мислим тако.
Пахомов. Ох ... о ... у ... би ... да ли ... у ... би ... да ли ... О (гледајући
Пахомова, Шатали). Шта се ти, главо храстове, тако бориш?
Шатала. Њихови гадови су се удостојили да кажу: пресеци – и ја сам
пресекао.
Ох. На тај начин ћете убити особу.
Шатала. Нимало, твој ушљив, знам снароку; Посекао сам га у саму
шију. Њихов брод ми строго наређује: ако ти, кажу, убијеш мог човека, онда ћу
те мотати мотком. Тако да имам ефто на тему.
Пахомов (баци се на колена). Оче, преузвишености, помилуј; Тако ћу
ти, богами, рећи; немогуће ми је ни врат окренути; рећи ћу било шта. (Брише
сузе шаком.)
Ох. А у ствари – па, будале, идите дођавола. (Избацује мускатере.
Пахомову.) Па, реци ми; само ти детаљно брате реци – не окрећи се. Зар нисте
видели – да ли се Копилов претворио у звер или какву стоку?
Пахомов. Не, господине, богами, не; није се претворио у стоку.
Распљуев. Лажеш.
Пахомов (убедљиво). Искрено, није се окренуо; шта хоћеш да радиш, не
окрећи се; овде у зиду – у зиду управо оно што се окренуло.
Распљујев (са топлином). Ах!.. Ево га!.. Ох. Како?
Пахомов. Али ако сиђе низ степенице – па – друга је ствар – десиће се –
у зид и окрени се!
Распљуев. У зид?.. Зашто то тако видиш?
Пахомов. Па, ваша висости, ја то тако видим.
Распљуев. Шта можеш да видиш?
Пахомов. И да се лице не види.
Распљуев. Па видите да се лице не види?
Пахомов. Да господине.
 Распљуев. Где је лице?
Пахомов. И у зиду.
Распљујев (са топлином). Ај, ај - да ли је зид сјајан?
Пахомов. Као што је наш зид.
Распљуев. Фу-ти, мој Боже!.. Дужина?
Пахомов. Двадесет пет хвати.
Распљуев. Висина?
Пахомов. Пет хвати.
Распљуев (Ванечки). Врите !! (Публици) Дакле, мраз је свуда. (Јао.) Ако
видите, господине, изванредно. Ох даје афирмацију. И какав договор између
сведочења са Брандахлистовом! .. Два сведочења сведока – потпуни доказ !!
Ох. Да да! (Ванечки.) Саставите декрет о дневнику – и домар је
ухапшен.
Пахомов (на коленима). Ваше височанство – немојте упропастити! ..
Ох. Не, не. Не можеш, драги моја.
Пахомов. Смилуј се, господине, ко ће се осветити на улици?
Ох. Имаш жену?
Пахомов. Како не бити жена; имам жену.
Ох. Па жена ће то помести.
Пахомов. Где јој је освета – неће да је помете.
Ох. А доћи ће полицајац – и узети штап, па ће га она помести.
Пахомов. Па, осим ако полицајац не узме штап.
Одводе га.
Ох (Качали). Па – пусти сад овог земљопоседника...
Куцала пажљиво отвара врата мрачног ходника;
Распљуев се крије иза Охеа.

Сцена 9
Пређашњи, затим Чванкин полако улази из мрачног ходника.

Чванкин (гледајући около). Господо... моји комплименти. (Поклања се

Оху.) Ако желите да ме нешто питате, ја ћу вамрадо ћу... (Поклони се.)
Ох. Молим вас, Учини ми услугу...
Чванкин. Са задовољством – чак са великим задовољством, да сте ми
малочас исто тако рекли ја бих и малочас са задовољством – још више бих се
обрадовао... (Вањки) Драги мој, молићу те, додај ми перо – мораћу да пишем
одговоре...
Распљуев. Дакле – ви сте познавали Тарлекина?
Чванкин (спремно). Тарлекин? Не, нисам га познавао.
Распљуев. А Копилова сте познавали?
Чванкин. Копилова сам знао.
Распљуев. Истрага је утврдила да сте ви били са оптуженим у чудној и
тајанственој преписци.
Чванкин. Каква то тајанствена: дописивао сам се са њим о девојкама.
Распљуев. Шта? Како?
Чванкин. Купио сам од њега три девојке.
Распљуев. Три? Три девојке, сте купили. (Оху.) То је законом
забрањено.
Ох. Строго... Настави.
Распљуев. Када и у коју сврху сте себи дозволили да купујете девојке од
оптуженог, и што је најважније, у тим количинама?
Чванкин. Али видите, – да признам, и сам сам био збуњен.
Ох. Ово није изговор – ми то не прихватамо.
Распљуев. Ми ово не прихватамо.
Ох. (Распљуеву). Ућути. (Чванкину) Нико се не може оправдавати,
господине, незнањем закона. Молим вас да ми покаже.
Чванкин. Живео сам у Москви; долазе ми људи са мог имања у
Симбирску. Оче, кажу, господару, купи нам девојке. – Где ћу, молим, да вам
купим стадо седокосих девојака? – Да, већ смо се цењкали. – И већ сте се
цењакали? – Кажу: цењкали смо се. – По колико? – Па, по двадесет пет рубаља.
– За преко стотину? – Смилуј се, кажу, по комаду. – Јесу ли оне добро? – Важне
девојке, кажу... Па, мислимо да је јефтино!... Као, рецимо, цела врста девојке,
каква јесте.... за двадесет пет рубаља!..
Распљујев (одушевљен). Јефтино!.. Волим такву девојку... (Показује
каква је.) Сам бих то урадио!!!
Чванкин. Па их питам: где су, кажем, ове девојке на продају.
Распљуев. Интересантно: где се продају такве девојке?
Чванкин. Кажу ми сељаци: у суседству кнежевог имања код управника
Силе Силича Копилова. Послао сам писмо Копилову, он ми је одговорио и
овако је текла наша преписка.
Ох. Дописна преписка, али ствар је и даље озбиљна; није дозвољено
трговати девојкама, господине.
 Чванкин. Не, извините. На крају крајева, ово је са порезом, ово је преко
пореског рачуна.
Ох. Али видећемо, чијег рачуна. Из тог разлога, то ће неизбежно бити
локална истрага, па ћете се прво потрудити да консолидујете своје сведочење.
Чванкин седа и причврћује листове са сведочењем.
Распљујев (стоји замишљено). Ех–ма!!... (Удари се по потиљку.)
Јефтино!!...

Ох (Распљуеву). Пробуди се – бре! (Чванкину.) И друго, господине, дајте

молим вас, потпишите да нећете напуштити град.

Чванкин (настављајући да причвршћује листове). Зашто потпис; какав

потпис; ионако нећу да идем нигде из града.

Ох. Дакле, то је форма.

Чванкин (оштрије). Ја вам кажем да нећу ићи, и ви не можете да ми

верујете. (Устаје.) Чини ми се да је међу племенитим људима довољна
племенита реч. (Узме шешир и хоће да иде.)
Ох. Не може, господине.
Чванкин. Међутим, дођавола, кад кажем доста је!... (Ускоро иде до
врата.)
Ох (даје знак мускетарима). Еј, Качала!..
Качала и Шатала хватају Чванкина испод руку.
Чванкин. Шта је то?.. станите!... зар опет назад у мрак?...
Ох. Да господине. Замолили бисмо вас поново. (Мускетарима.)
Однесите га у мрак.
Чванкина изнесу у ходник.
Чванкин (ритајући се). Па предомислио сам се – радије бих да
потпишем – најбоље је да потпишем – чекајте!... проклетство!!
Изнесу га у ходник.
Дајте потписаћу!!... Два пута ћу потписати!!...
Ох (мускетарима). Качала!.. Назад!.. У мрак.
Чванкин (отимајући им из руку). Са задовољством – са много
задовољства, дођавола... Потписаћу... Даћу најмање три потписа.
Вањка (дајући му оловку). Изволите, потпишите.
Чванкин потписује.
Ох (уздахне). Све су то, господине, формалности; голе формслности.
Чванкин се поклони и оде.
 Сцена 10
Ох, Распљуев, затим улази Варавин.

ВАРАВИН. Па, шта ви, господо, радите?

Ох. Ми спроводимо истрагу, ваше превасходство; две смо изјаве већ
добили –сведоци сведоче!...
ВАРАВИН. Шта је то?
ОХ. Преобраћао се!...
ВАРАВИН. Добро. (Распљујеву.) А он, како је?
РАСПЉУЕВ. У снажном, јаком бунилу.
ВАРАВИН. Зар му давали воде?
РАСПЉУЕВ. Ни капи.
ВАРАВИН. И зато, велика је мука и нема снаге?
Распљуев. Ма, каква снага – само што не одапне.
ВАРАВИН (трља руке). Баш добро.
Распљуев. У последње време, поред све напраситости, прилично је
малаксимали. Он је почео да говори да је служио код вас, само све некако
збуњено и све лаже; још увек нема праве искрености.
ВАРАВИН. Чекај, брате, биће. (Оху.) Имајте на уму да вам ја, као
сведок, не могу да вам дам врло важно сведочење које се тичеТарелка. Још док
је био жив, изненада ми је, са дубоком огорченошћу, као шефу, рекао да се је
понекад претварао у зеца!...
Ох. Самопрепознавање је највиши доказ на света, каже закон.
ВАРАВИН. Да! И да га у том обличју његови прогањају његови
сопствени кредитори на улици – што му, како ме је лично уверавао, да му је
неиздржљиво...
Распљуев. Изванредно, ваша превасходтво. Значи, сада већ имамо у
предмету два сведочења: да се затвореник преобраћао и његово сопствено
признање, пред вашим лицем...
Ох. По закону – све је доказано!
ВАРАВИН. Готово је, истрага одлично напредује!.. Сад свакако морам
да га упитам за једну ствар. (Оху.) Нареди да се доведе овде.
Ох. Одмах, ваше превасходство. (Наређује да га доведу.) Хеј, Качала!
доведите затвореника овде.

Сцена 11
 Пређашњи; затим мускетари доводе Тарлекина, који је и даље конопцем везан
за столицу.

ТАРЛЕКИН (слабим гласом). Воде ... ох, воде ...

ВАРАВИН (одлазећи у страну - Распљуеву). Питајте га.
Распљуев (свечано). Реци искрено, ко си ти?
ТАРЛЕКИН. Јој – ја сам Копилов.
Распљуев. Не лупетај.
ТАРЛЕКИН. Добро, признајем, ја сам Тарлекин... само дајте воде...
ох... тешко ми је...
Распљуев. А ми у то не верујемо. Ништа ти не верујемо.
ТАРЛЕКИН. Дајте ми воде; рећи ћу вам све шта хоћете, само дајте
воде...
Распљуев. Говори – јеси ли вампир?
ТАРЛЕКИН. Јесам вампир.
Распљуев. Јеси ли вуидалак?
ТАРЛЕКИН. Да, да ... ох ...
Распљуев. Ко су ти саучесници?
ТАРЛЕКИН. Сав Петербург и цела Москва.
Распљуев (Оху). То је оно!... (Гласно.) Говори по именце – ко и ко?
ТАРЛЕКИН. Мало ли их је!..
Распљуев. Говори кад кажем!.. Откриј прво главне вође!
ТАРЛЕКИН. Максим Варавин, егзекутор Живец, полицијски пристав
Ох, начелник кварта поручник Распљуев.
Распљуев (збуњено). Ето ти га на!.. (Оху.) Шта наређујете да се ради
овде.
ВАРАВИН (Распљуеву). Настави!..
Распљуев. Говори шта сте радили?
Тарлекин. Ох ... људе смо убијали... као што ви мене сада убијате
мрзите ... о ...
Распљуев (строго). Не разумем те... Кога сте усмртили?
ТАРЛЕКИН. Муромски је убијен.
Распљуев. Како, исисали сте му крв?
ТАРЛЕКИН. Да, сву смо му крв исисали ... али хоћете ли ми дати воде
– ви змије... Шта је ово... одкуда ова жега у мени... какво ме сунце пече... Ја
идем у Алжир... у Томбукту... какве пустиње; нема људи – све сами демони...
 ВАРАВИН (тихо, Оху и Распљуеву). Изађите – ја ћу га сам лично
испитати до краја.
Ох и Распљујев излази у предсобље.

Сцена 12
ВАРАВИН, затим Тарлекин.

ВАРАВИН (долази до Тарлекина). Овде си! празан човек!!! У мојим си

рукама – све се открило – све знам – пропао си!
ТАРЛЕКИН (јечи). Јој... о... није ме брига... мени је свеједно...
ВАРАВИН. Признај, ти си украо папире...
Ћутање.
...Врати их – бићеш у Сибиру...
ТАРЛЕКИН (гледајући Варавина). Зато и нећу бити у Сибиру, јер их
нећу вратити!!!
ВАРАВИН. Умрећеш.
ТАРЛЕКИН. Умрећу – али их нећу вратити!...
ВАРАВИН. Умрећеш болно. Убићу те жеђу... Хеј, Качала!
Качала улази.
Донеси ми чашу воде, брате.
ТАРЛЕКИН. О каква мука... шта је ово... каква врућина...
Качала даје Варавину воду.
Варавин (пије). Добра вода. Каква је, брате, из чесме или са извора?
Куцала. Са извора, ваша екселенцијо, право из потока.
Варавин. Добро, брате, одлази сам.
Тарлекин (бацака се около). Ух... ух... боже... каква агонија...
(Варавину.) Ево вам их – изволи!.. Узми их!.. (вади папире испод капута) ево
их... то су ваши папири... само воде... (пружи руку) дајте... дајте...
Варавин (зграби папире). Чекај... да ме не превариш... (Прегледава
папире). Тако је; то је; они! (Даје му воде.) Ах, издајниче – ах, злотворе.
Тарлекин пије.
Ах, ти змијо коју сам на грудима гајио.
Тарлекин (пије). Максиме Кузмичу, где да вас склоним сада?
(Опоравља се.) Најбоље је да некуда отпутујем...
Варавин (одвезује конопац). Иди дођавола, иди у пакао – само ми се
губи с очију.
 Тарлекин (устаје и опоравља се). Па – мајко, ваша екселенцијо,
Максиме Кузмичу... па, не љутите се – будите породични човек. (Поклони се.)
Опростите! Шта би требало да урадим; није ми успело – па, ваше је победило...
(Смеје се.) Само, тако вам бога, сада ми помозите: дајте ми исправе, исправе.
Копилова: куда ћу без њих! Дајте ми његов формулар – ја ћу овог часа
да одмаглим у Москву.
Обојица прилазе столу и претурају по папирима.
Варавин. Ево препоруке за вас – узмите је!
Тарлекин. И препоруке, препоруке!...
Варавин. Толико о препорукама (Даје му образац.), само се губи.
Тарлекин. Отићи ћу; Богами, отићи ћу... само, Максиме Кузмичу...
(заузме молећиву позу) – на путу... ти стварно...
Варавин (очајнички завлачи руку у џеп). Ево ти, ево!.. проклетство,
ђаволе, проклети вукодлак!.. (Даје му новац.) Крв си ми попио!! (Гура га према
вратима.)
Тарлекин (у дубини позорнице скида перику, вади зубе, погрби се и
поприма некадашњи изглед Копилова. Затим се окреће и излази на просцениум.
Полако окрзне погледом публику). Господо, да вам не треба управник имања?..
Овде имам препоруке (показује препоруке); о искуству да и не говорим: прошао
сам сито и решето! Што се тиче поштења, и сами сте видели: страдао сам за
истину!.. Могу да покаже потврду од било ког удружења сеоских
беспосличара... али посебно осећам наклоност да се ухватим у коштац са
дестилацијом – тако сама природа каже... Започећу плодореде за вас, и са било
каквим ђубривом које волите: било да хоћете мешано ђубриво, или јако тврдо
или, или јако меко,55 или, можда, више волите тврђе – све могу! Или Лиебихов
прах,56 ја ћу то учинити својим рукама. Једном речју, завешћу вам реформе у
сетви и жетви са каквим год хоћете побољањем: рационална привреда
заснована на слободном раду... Урадићу то тако да ћете само хукћете... Добро,
размисли о томе.... Добррора прилика!... (сачека мало) Шта? Нећете?... Ви не
желите? (Обраћајући се једном од гледалаца.) Учините ми услугу, поштовани
господине, будите љубазни, потрудите се да за сваки случај запишете моју
адресу: Његова Екселенција, – Судски саветник – Сила Силич Копилов – ево
Њихове Екселенције Максима Кузмича (показује на Варавина); они ће вам је
дати, господине. (Наклони се и бежи.)

Варавин (виче за њим). Кад ти кажем: трчи право у Пакао – тамо те неће
одбити – тамо ћете примити! . .
 Завеса пада.
1869. године.

НАПОМЕНА

У случају извођења драме „Тарлекинова смрт ” на сцени, аутор сматра да је

потребно напоменути следеће.
Комад, по својој шаљивој природи, треба да се изводи живо, весело, гласно – avec
entrain*. Нарочито текст мора да се научи чврсто и изговара јасно и платично, у супротном,
уз прилично сложено кретање лица на сцени, речи, односно сама суштина ствари, може

**
Са одушевљењем (француски).
остати недостижна за гледаоце, тако да уместо тог стварног живота пред њима ће се десити
одређена врста превирања.
Костимографија ликова је разуђена и слободна. За неке улоге може бити мало
карикатурална. На пример: малограђанка Брандахлистова, велепоседник Чванкин, мускетари
Качала и Шатала и цела група кредитора, чија ношња не подлеже никаквој контроли и, као
што се дешава код лихвара, зависи од одеће коју прихватају као залог. Улога
Брандакхлистове (у случају потребе) може бити додељена глумцу.
Аутор тражи од онога ко буде играо улогу Тарлекина‒Копилова да обрати пажњу на
двоструку трансформацију на сцени, односно у очима публике, Тарлекина у Копилову.
Оваква трансформација мора бити изведена брзо, изненада и пропраћена променом израза и
маске лица. Ово је посао и задатак уметниковог умећа Мимие. Овде, на пример, можемо
указати на француског комичара Левасора,57 који је у великој мери развио овај моменат
уметности и тако стекао веома велики углед. Као што знате, он је игру својих мишића лица
довео до такве покретљивости да и по вољи мењања облика носа и уз помоћ перике, браде и
бркова готово моментално поприма облике најхетерогенијих типова.
У закључку, аутор сматра да има право да најоштрије протестује против оних актера
који излазе пред Публику а да нису научили текст улоге, па себи дозвољавају да мењају
текст на најружнији начин. За аутора који је савесно радио на свом делу, ове методе су
потпуно нечувене. Публика мора да заустави глумца који претрчава текст; а у свим
стадијумима образованог света такве немарности она мора немилосрдно да осуђује. И с
правом.

156

Estetika pozorišta

Režija dramske klasike u savremenom pozorištu: Problemi,

modeli i primeri (III)

Smrt Tarelkina ili kontinuitet zla

V. E. Mejerholjd se s pravom može smatrati zaslužnim što je dramsko delo A.

A. Suhovo‒Kobilina ‒ satirično‒fantazmagorična karika u rodovskom nizu ruske
dramaturgije N. Gogolj‒M. Saltikov‒Ščedrin – ostalo sačuvano za teatar.
 Šta je to privuklo Mejerholjda trilogiji Suhovo‒Kobilina, te ju je u celini
postavio 1917. g. u Gosudarstvenom Aleksandrinskom teatru Petrograda a onda,
posle revolucije, u Moskvi 1922. g. u GITIS teatru – treći deo Srnrt Таrеlkina, a
1933. u GOSTIM-u i prvi – Svadbu Krečinskog?
Pokušaj da saznamo nešto više o piscu osobene životne i stvaralačke sudbine
ponudiće nam, verujemo, bar deo odgovora na to pitanje.
Ko je bio A. V. Suhovo-Kobffin (1817‒1903) ?
Izdanak jednog od najstarijih rodova ruskog plemstva. Očevi preci već su bili
pri dvoru Ivana Groznog; bojar Andrej Kobila je rodonačehhk dinastije Romanovih.
Majka je, takođe, bila plemkinja, jedna sestra beletrista, a druga slikarka. Aleksandar,
majčin ljubimac, stasava na pradedovskom imanju Kobilinki – Mcenski okrug,
Tulska gubemija. Već u mladosti piše na francuskom i nemačkom. Sa 17 godina
upisuje studije o sopstvenom trošku. Na Moskovskom univerzitetu studira filozofiju i
matematiku. Za istraživački rad na trećoj godini studija dobija zlatnu medalju
Univerzitetskog saveta. Po završetku studija odlazi na četiri godine u Hajdelberg i
Berlin, gde na tamošnjim univerzitetima usavršava studije filozofije. Iz Pariza, u
kome posle napornih studija vodi „svetski život”, što će kasnije smatrati izgubljenim
vremenom, dvadesetpetogodišnjak dovodi Lujzu Simon‒Demanš u Moskvu, gde živi
s njom u građanskom braku. Posle osam godina Lujza se sprema za povratak u Pariz,
ali dva dana pre odlaska – nestaje. U predgrađu Moskve pronađen je njen leš sa
ranama od uboda noža. Aleksandar biva osumnjičen za ubistvo i zatvoren. Kad je,
pod sumnjom za svirepo ubistvo, uhapšena posluga koju je, navodno, Francuskinja
„kinjila”, Suhovo‒Kobffin biva pušten. Posle četiri godine ponovo će biti utamničen i
taj proces će se otezati šest godina dok, najzad, Aleksandar II ne potvrdi rešenje
Državnog saveta o njegovoj nevinosti. Vraćaju mu oduzeti pasoš i odobravaju
putovanja. Štampa će još dugo prežvakavati taj proces, a Aleksandar Vasiljevič će
zapisati u svoj dnevnik: „Da nisam imao veze i novac, već odavno bih trunuo u
Sibiru!”
Ceo njegov dramski opus provociran je i počiva na iskustvu koje je stekao sa
sudom i policijom. Između dva tamnovanja piše Svadbu Krečinskog, koju cenzura
prvo zabranjuje, da bi je posle godinu dana odobrila za izvođenje. Premijera Svadbe
Krečinskog 1855. u moskovskom Malom teatru, igrana kao korisnica glumca
Šunskog, doživela je potpun uspeh i godinama se održala na repertoaru. 1 Godine
1862. pisac beleži u svom dnevniku: „Dobio sam izveštaj da je Gospodar, kad je bio
u Moskvi, zahtevao da vidi Svadbu Krečinskog. Smejao se, aplaudirao, zahvalio
glumcima a Šumskog poljubio”. Piscu nisu isplaćivali honorare za predstave, shodno
propisu iz 1827. po kome komad koji se igra za korisnicu Direkcija imperatorskih
teatara ne plaća. Tako je pisac tek posle 200-te predstave dobio iz carskog kabineta
1
Mali teatar, iako pod Direkcijom imperatorskih teatara nije na domak dvora, pa tako uživa neke slobođe
kpje su u Petrogradu nezamislive.
pet hiljada rubalja. U starosti, bolestan i potrebit, jada se da „već pola veka njegov
novac ide u kasu Gospodara!”

A. V. Suhovo-Kobilin

Svadba Krečinskog je imala bogat scenski život i uglavnom je tretirana kao

majstorsM skrojen komad u tradiciji francuskih komedija.
Drugi deo trilogije Predmet (Дело) Suhovo‒Kobilin završava 1861. i štampa
ga u Lajpcigu u 25 primeraka. Komad iste godine biva zabranjen za objavljivanje i
izvođenje i biće odobren tek posle 20 godina uz znatna skraćenja teksta, brisanje
karakteristike Tarelkina („To je svojevrstan gad kakav uspeva samo u petersburškom
blatu!”) i, mada je pisac sam izostavio oznaku vremena, cenzura nalaže promenu
naslova. Kao Bivše vreme premijera je izvedena u moskovskom Malom teatru 1882.
godine.2 Sam pisac je delo čitao glumcima: „Izvanredno! U svom dugom životu
nisam čuo takvo čitanje kakvo nam je upriličio Suhovo‒Kobilin” – zapisao je glumac
Sadovski. „Kad je pala zavesa, pisca su izazvali na scenu, publika je ustala i stojeći
dugo ga pozdravljala aplauzima” – seća se Teljakovski, direktor imperatorskih
teatara.

2
To je godina kada je ukinut monopol Direkcije imperatoiskih teatara na pozorišno delovanje, pa se rađa ceo
niz privatnih pozorišta u oba prestona grada. U provinciji su preduzetnici startovali sa brojnim privatnim
trupama.
 Sarno nedelju dana posle praizvedbe, Predmet je igran u Ruskom teatru (trupa
Fedotova) u Moskvi, a posle pola godine i u Peterburgu u Aleksandrinki u sjajnoj
podeli: Varlamov je igrao Varavina, Davidov Raspljujeva.
Scenska satira se obično koristila formom komedije, a Suhovo‒Kobilin na
inovativan način satiru koristi u drami. „Satira se smeje zlo, smejući se uništava,
ubija, iskorenjuje. Humor se smeje meko, nezlobivo, ispravljajući – usavršava. To je
razlika.” Ovim delom Suhovo‒Kobilin se literamo orođava sa Gogoljem i
Saltikovom‒Ščedrinom. Predmet Predmeta je iznuđeni sudski proces koji vlastelina
Muromskog dovodi do bankrota i smrti.
Da bi predmet uzeli u razmatranje, činovnici su iznuđivali mito različitim
sredstvima – zastrašivanjem pretnjama, lažnim dokazima itd. To je uzelo takvog
maha da je sud, u sprezi sa policijom, imao sva sredstva za uništavanje nevinih ljudi,
dovodeći ih do prosjačkog štapa ili ludila. Jedan primer nudi scena iz Predmeta:
Varvarin, visoki činovnik, pošto je iznudio i primio mito, javno to negira i optužuje
Muromskog za pokušaj podmićivanja suda; neverovatna drskost činovnika koji,
gledajući obmanutog pravo u oči, zauzima blagorodnu pozu.
Sam Suhovo‒Kobilin je u procesu vođenom protiv njega bio prisiljen da dâ
mito rukujući se s činovnikom, koji je obećao da će učiniti sve da se obelodani istina.
Kad je pisac pročitao izveštaj koji je taj činovnik sačinio i video da ga ovaj, naprotiv,
optužuje za krivicu, upada u kabinet besan: „Sađ ću da kriknem na ceo departman da
sam vam dao mito, ono je u vašem džepu, ja sam zapisao brojeve novčanica,
pretrešće vas i...” Tada je činovnik izvadio složene novčanice iz džepa i – progutao
ih!
Završni deo Predmeta, Tarelkinov monolog, u stvari je uvod u treći deo
trilogije – Tarelkinovu smrt. „Nema na svetu pravednosti, nema ni saosećanja: silni
ugnjetava slabog, siti proždire gladnog, sirotinju pljačka bogataš! Sčepao bih ja tebe,
omraženi svete, zapalio bih te sa oba kraja, pa bih u mundiru izgazio tvoje zgarište,
evo ti na, đavolji sine!”
Ako je Predmet vapijuća optužba samovolje činovništva, onda je u Smrti
Tarelkina, drami na kojoj je pisac radio punih 12 godina, prvi put u ruskoj dramskoj
literaturi objekt gnevne satire policija kao najosetljiviji oslonac države, kao njen
institut!
Reforme 60-tih, ukidanje kmetstva, reforme sudstva, bile su sprovedene samo
polovično te nisu rešavale nagomilane protivurečnosti. Svako kratkotrajno popuštanje
smenjivali su dugi periodi reakcije, uskraćivanje osnovnih sloboda, progonstva,
ukidanje nastave filozofije na univerzitetima, tamnice, itd.
Najradikalniji deo ruske dramaturgije tog vremena obeležila su dvojica
satiričara: jedan, revolucionami demokrata, pisac i teoretičar satire M. J. Saltikov‒
Ščedrin, napisao je dva komada, Smrt Pazuhina (1857) i Senke (1865). Bili su to
izuzetni primeri socijalno‒satirične drame. Prva je dospela na scenu tek posle 32
godine a drugu – pisac nije ni pokušavao da objavi. Otkrivena je i ugledala scenu tek
u sledećem veku.
Drugi – A. V. Suhovo‒Kobilin – nije imao ništa manje trnovit put do scene za
drugi i treći deo trilogije nazvane Slike prošlosti (1869). Drugi deo je čekao
odobrenje cenzure 20 godina, a treći, Smrt Tarelkina prvi put je izveden posle 32
godine i to uz znatna cenzorska obogaljenja i promenu naslova u Veseli raspljujevski
dani.
U XX veku, satire ovih pisaca našle su svoje visoko mesto u korpusu ruske
dramske klasike, ali u svoje vreme nisu imale uticaja na sudbinu i oblik teatra, kakav
su mogle imati. A. Amfiteatrov u svom Literamom аlbumu povodom Suhovo‒
Kobilinovih dveju drama beleži: „Nema u ruskoj literaturi tako izmučenih komada
koje je trebalo da vide dedovi a dočekah tek unuci!”
Zabrane drama za izvođenje poznate su još od Solona i uvek pravdane
zaštitom države. Ali, u Rusiji gotovo da nema značajnijeg pisca koji nije iskusio
cenzorske makaze ili zabranu za objavljivanje i izvođenje. U XX veku se situacija
menja utoliko što se zabranjuju gotove predstave, pre a i posle premijere.
Suhovo‒Kobilin se razočaran i odlučan da više ne piše drame povukao na
svoju Kobilinku, gde se predao prevođenju Hegela. Piše Filosojiju svemira u kojoj
razvija idealističke neohegelijanske koncepte. Kupuje imanje u Bretanji i devet
godina posle Lujzine smrti ženi Mari de Buglon, koja sledeće godine umire od
tuberkuloze. Trebalo mu je ponovo devet godina da se odluči na brak, ovoga puta sa
Engleskinjom Emili Smit, koja uskoro umire od meningitisa. Sa osećanjem da ga
nesreća u stopu prati, odustao je od daljih bračnih pokušaja, živi kao samac i svu
pažnju posvećuje jedinoj kćeri Lujzi. Sa prijateljima Herecnom i Aksakovim održava
veze pismima: „U pogledu Rusije sam pesimist, ali je volim. Ona mi je uvek bila
maćeha, ja njoj dobar i marljiv sin. U Rusiji, sem neprijateljstava i prećutkivanja ništa
ne očekujem. Imanju pada cena. Stari komadi se ne daju i uz sve moje talente mogao
bih umreti od gladi.”
Godine 1899. izgorela je u Kobilinki biblioteka i bogat arhiv. Nešto od
rukopisa je spasila njegova kći. Kad se 1900. pojavio na premijeri Veselih
raspljujevskih dana, kod Suvorina, svi su bili iznenađeni, verovali su da više nije živ.
Glumci su bili njegovi najvemiji poklonici; zahvalna za sjajne uloge, grupa
aleksandrinskih glumaca je 6, 7. i 8. jula 1901, odigrala sve tri njegove drame u
parkovskom teatru Akvarijum. Najveći glumci tog vremena, a pre svih Varlamov,
Davidov, naš Dalmatov, Šumski, Juijev, Sadovski i Ščepkin bili su njegovi zahvalni
dužnici.
К. A. Varlamov u ulozi Varavina

Godine 1902. izabran je za počasnog člana Akademije slovesnosti. Umro je u

Boljeu, u Francuskoj. Pred smrt je napisao: „Tako sam zadovoljan i rad što sam svu
tu bagru ošinuo knutom, samo čini se nedovoljno! Trebalo je jače!”
Cenzura je ponovo zabramla Smrt Таrеlkinа 1906. godine. Razlog je bio tekst
Raspljujeva: „Celu Rusiju treba strpati u zatvor!”. Obrazloženje: zvuči odveć
savremeno! Pisac je bio mrtav. Da nije, uživao bi u aktuelnosti svoje satire: „još nije
prošlo njihovo vreme!”.
***
Mejerboljd je 1917. godine jedva dočekao priliku koju je dugo priželjMvao:
da postavi celu trilogiju Suhovo-Kobilina.
Već u Svadbi Krečinskog, Mejerholjd prvi u ruskom teatru opovrgava i
tvrdnju i praksu da je u pitanju samo blistav standard komedije u francuskom stilu.
Novi pristup reditelja nije mogla da ne primeti ni ona kritika koja je inače bila
nesMona Mejerholjdu.
Premijera Predmeta, kojom je Aleksandrinka u stvari otvarala sezonu, morala
je, zbog teške ekonomske situacije vezane za rat (nije bilo osvetljenja), da bude
igrana u Mihajlovskom teatru. Kritika je tu zapazila novo tumačenje centralnih uloga.
Sa najvećim zanimanjem očekivao se treći deo, igran pod naslovom Veseli
raspljujevski dani, mada kritika podseća da se radi o. „Izvrsni Varavin i Tarelkin.
Nešto dželatsko kod Varavina čudesno se slagalo sa zmijskom hljestakovštinom
Tarelkina; sjajne tragikomične scene, a gest izvrtanja džepova – pravi chef
d’oeuvre!”, piše N. Dolgov.
I onaj deo javnosti koji ne odobrava komade mračnih slika, za koje veruje da
su prošlost, sa pohvalama prihvata predstavu i igru Gorin‒Gorjainova (Tarelkina):
„Komad vredi pogledati a naročito poslušati! Kakav jezik! Kakav sočni humor,
povremeno bičuje nimalo slabije od gnevne Ščedrinove satire! Komad obiluje
bogastvom dubokih zapažanja, aforizama i boja! Predstava se gleda sa interesom od
početka do kraja!” završava Omega u Petrogradskoj gazeti.
„Šinjajući se ulazi Tarelkin. U tome kako se on na prstima bojažljivo osvrće i
osluškuje svaki šum koji dopire spolja – oseća se neka jeza. Nešto se već desilo, ali to
’nešto’ je samo početak, brz i kratak preludij košmame, grozničave fuge čiji talasi već
zapljuskuju zidove tog mračnog раklа. Tarelkin, sitni, zavidni činovnik, koji se
zapetljao u dugove i koga moćna ruka njegovog načelnika Varavina stalno drži za
gušu – odlučio je da se izbavi iz te omče. Ukrao je važne Varavinove hartije da bi se
bezopasno okoristio, a da bi prikrio tragove, i ujedno se ratosiljao dugova i kreditora,
oglašava se mrtvim i sahranjuje svoj mundir punjen pokvarenom ribom. Skida periku
i zubalo, oblači grbu na leđa i uzima ime suseda Sile Kopilova koji je otišao na put.
Osveta, osveta za sve nanesene mu uvrede, za sva poniženja! Osveta je bespoštedna,
žestoka i neumoljiva. U tom trenu, zapostavljeni, ništavni činovnik Tarelkin izrasta u
jezivu tragičku figuru. Pojavljuje se grupa činovnika na čelu s Varavinom, doznali su
za Tarelkinovu smrt. Neka ide đođavola taj gad Tarelkin, ali hartije, tajne hartije?! I
dok Varavin kao policijski pas njuška okolo, Tarelkin, sakriven iza paravana, uživa i
sadistički guta kapi najslađeg od svih napitaka: osvetu! Susret tih dveju zveri u
ljudskom obličju, njihov razgovor početak je grozničavog košmara koji ispunjava
tragičkim bezumljem taj mračni podrum”, piše Ostrošski u Novom vrememu.
„Musketari” predvođeni rejonskim nadzornikom Raspljujevim iznose sanduk.
Sve se odvija odlično, po planu, niko ništa ne podozreva... Opijen tim uspehom,
zagrcnut osvetničkim trijumfom, Tarelkin ne može da odoli iskušenju da se poigra s
vatrom. On samom sebi drži posmrtno slovo: „...Nemi bezdan rake razjapio je svoju
čeljust u kojoj će nestati Tarelkin. Zažalimo za njim! Uvek i svuda Tarelkin je bio u
prvim redovima. Tek što bi začuo šum promene, on bi već bio tu da povikne: napred!
Ako se nosila zastava on je bio ispred zastave, kad bi oglasili progres, on je već na
nogama da krene ispred progresa. I tako je Tarelkin napred, a progres pozadi! Kad je
počela emancipacija žena, Tarelkin je plakao što nije žena, pa da skine krinolinu pred
publikom i pokaže joj kako se treba emancipovati. Kad su saopštili da postoji
humanost, Tarelkin se od glave do pete prožeo humanošću, prestao da jede piliće kao
slabije i prema tome braću svoju, i prešao na ćurke i guske i to one što krupnije.
Nema Tarelkina, zahladnelo je na svetu, zabrinuo se progres, obudovela humanost...”.
Varavin, preobučen u invalida rata Polutatarinova, njuška prevaru i neće se smiriti
dok ga ne uhvati. Tarelkinovu poziciju komplikuje i dolazak vanbračne dece i žene
Kopilova. Varavin huška kvartovskog nadzornika, žderonju, pijanicu i pohlepnog,
patološki surovog Raspljujeva na Tarelkma, a kad ga uhvate i vežu, počinje tortura
isleđivanja. Raspljujev, specijalista za obradu fizionomija, rešen je da napravi brzu
karijeru i sanja o tome da se donese propis da svakom u ovoj zemlji sleduje zatvor.
Proveriti sva lica – ko su, u stvari, oni? Neki su mrtvi a protuprirodno živi, a neki...
Počistiti nekome zube, sve ću ja rešiti, samo vi naredite – veli on načelniku Ohu.
Kažu, prošla su ta vremena. Po čemu je to naše vreme prošlo? – pita Oha. Oh
odgovara: „Lažu, još nije prošlo naše vreme!”
Komad obiluje majstorski stvorenim tipovima, sitnim točkićima policije,
šampionima birokratske kazuistike poput Varavina... Nije slučajno Ščedrin ustvrdio:
„Ovo je vreme ponudilo nove tipove o kakvim Gogolj ni sanjati nije mogao!”
Konzervativna i reakcionama kritika je smatrala da se delo bavi
deformacijama koje su reforme već odavno otplavile (Homo novus alias A. Kugelj).
Kritičar Novog vremena K. Ostrošski, pun hvale za glumce, završava: „Jučerašnja
predstava bila je pobeda nove škole ređitelja. Obrazac koji je na autorovoj osnovi
izatkao Mejerholjd tako je izrazit i svojevrstan, u njemu je toliko novog, drsko
smelog i mlađanog da se ne bismo uopšte osvrtali na izvesna ’preterivanja’” poput
skokova, strke činovnika u prvom činu, bacanja kreditora u drugom, scena s
pendrekom u policijskoj ispostavi ili Tarelkinovog skakanja na stolicu kad ugleda
decu Kopilova. Te reminiscencije Dalkroza zvučale su nekako strano. Sve u svemu,
retko uspela i interesantna predstava koju smo rado dočekali, jer nas ’autonomna’
Aleksandrinka odavno nije mazila ovakvim umetmčkim predstavama.”
Jedan od kritičara koji je bio reditelj i pedagog, inače Mejerholjdov saradnik,
V. N. Solovjev, uspeo je da u predstavama Predmet i Smrt Tarelkina prepozna i
istakne prednosti onog glavnog segmenta u rediteljevom metodu, koji će se tek u
njegovom kasnijem stvaralaštvu razviti do punog umetničkog značaja. Bila je to
težnja Mejerholjda tragičnoj groteski.
***
U Moskvi 1922, posle ošamućujućeg uspeha Veličajnog rogonje,
Mejerholjdova borba za sopstveni teatar ulazi u kritičnu fazu. On piše članke –
ultimatume: „U slučaju da me lišite mogućnosti da samostalno i efikasno režiram (u
pravcu u kome sad to činim), a to će se izvesno desiti ako mi se Teatar aktjora
oduzme, ja ću stvamo automatski biti prinuđen da prekinem svoj rad u Republici, rad
koji se očigledno smatra tako štetnim i odvratnim da se njegova likvidacija pojavljuje
kao obavezna tačka dnevnog reda naših teatarskih centara”. („Kome je to potrebno?”,
pismo redakciji Teatraljne Moskve i „Opet uništenje?!”, Ermitaž).
Teatar je bio zatvoren, a na jesen dodeljen GITIS-u u kome je, pored drugih
trupa, bila i poluautonomna majstorska radionica Mejerholjda. Taj najzad osvojeni
prostor za rad bio je bivši teatar Zona, olinjala i olupana zgrada, scena potpuno
neopremljena, hladna, golih zidova. Kad je pored Veličajnog rogonje Mejerholjd
pripremio i Smrt Tarelkina, sustanarske grupe su se povukle i Majstor je napokon
ostao sam.
Smrt Tarelkina je bio jedan od onih komada kome se Mejerholjd vraćao ne
jednom. Prvi put je postavljen uoči Oktobarske revolucije kao groteskni parastos
staroj Rusiji. Ta predstava je isto tako simbohčno odjeknula kao i njegova Maskarada
uoči Febmarske revolucije. Mnogo kasnije, 1932. na istoj sceni, koja se sada zvala
lenjingradska GOSDRAMA, predstava Smrti Tarelkina iz 1917. je obnovljena, ali
nije bila dozvoljena za publiku.
Samuil Margolin u članku „Vašarska šatra”, (Teatr i muzika, 1922) seća se da
je Mejerholjd preporučivao Vahtangovu Smrt Tarelkina. Ideja je bila da se to radi u
Prvoj studiji a posle prenese na scenu MHAT-a. Podela je za Tarelkina predviđala
Mihaila Čehova, za Raspljujeva Moskvina, a Varavin je imao biti Leonidov. Ali,
Vahtangov umire i Mejerholjd odlučuje da ponovo postavi poznati komad. Uzima
integralan tekst autorske verzije i prvobitni naslov. Predstavu posvećuj e Seijoži
Vahtangovu kao sećanje na njegova oca. Režiser – laborant na predstavi bio je
student S. M. Ejzenštejn.
Šta je ovoga puta bila rediteljska ideja? Probe su počele u jesen 1922. Reditelj
nije otkrivao svoju rediteljsku zamisao u štampi, kako je to ranije običavao. Dva dana
pre premijere njegovi pomoćnici V. Fedotov i S. Ejzenštejn pripremili su, po
majstorovom nalogu, kratak orijentacioni materijal za štampu. Komad se obeležava
kao tragična farsa, Mejerholjd govori o prekrasnom jeziku kome nema ravna, o jarkoj
groteski koja povremeno prelazi u zdravu klovnijadu. Na taj se način izbegavaju ona
„opasna mesta” koja bi u naturalističkom pristupu mogla delovati čak patološki
(isleđivanje Tarelkina i finale).
Nisu vođeni zapisi proba, oskudna su i sećanja memoarista. Ejzenštejn je
kasnije pisao o istraživanjima u domenu akcije i reakcije, biomehanike i
konstruktivizma. Iz sećanja M. Žarova, koji je igrao Brandahljistovu, može se steći
neki utisak o atmosferi na probama, povremenim žestokim prepirkama između
Mejerholjda i Ejzenštejna. „Ejzenštejn nas je, kao drugi pomoćni reditelj na probama
nedvosmisleno savetovao pred izlazak na scenu, pošto bi proverio da Mejerholjd nije
u blizini: ’Braćo, dajte klovnijadu!’” (M. Žarov: Život, Teatar, Kinо, Moskva, 1967.)
To nije potrajalo. Mejerholjd je odbacio predlog svog učenika da stari komad „obrne”
u cirkusku klovnijadu. Ejzenštejn je bio udaljen sa proba, neko vreme je još pratio rad
Majstora iz dubine gledališta a uskoro je nestao. Ulogu je odigrala čuvena ceduljica
koju je Zinaida Rajh, Mejerholjdova supruga, tutnula Ejzenštejnu: „Seijoža, kad se
Mejerholjd osetio samostalnim, on je otišao od Stanislavskog.”
Jedina intervencija na tekstu bila je brisanje finalnog monologa Tarelkina
kojim se on obraća publici s molbom da mu nađu neko mesto upravitelja seoskog
imanja. Umesto toga, Tarelkm u zaletu, bežeći od progonitelja, hvata uže i pomoću
njega preleće celu scenu; dok za njim pucaju, on iščezava iz scenskog prostora,
prelazeći tako u onaj metafizički. Ideja pretvaranja se ne napušta, što znači da bi se
Tarelkin mogao pojaviti i u drugo vreme i na drugom mestu! To je bio putokaz ka
centralnoj ideji Mejerholjda! On je na potpuno nov način sagledao taj „čudni,
nepravilni” komad Suhovo‒Kobilina o kome je Blok pisao da „iz njega proviruju
drevne crte simbolizma”.
„Nije Mejerholjd tragičnu farsu zamenio vašarskom šatrom, nije pao u
iskušenje klovnijade po predlogu učenika, on je težio da poveže dramske i
ekscentrične linije predstave. Stravičnost u predstavi nije ukinuta, nju je samo
izbrisala ekscentrijada. Stravična je postala prilagodljivost čoveka na zlokobne
situacije, klovnovska naivnost i lakomislena uverenost da se iz svake situacije ipak
nađe izlaz.
Dramska radnja je podvrgnuta potpunom otuđenju; ogoljena scena, sa strane
bela svetlost vojnih reflektora, za promenu svetlosna zavesa, unificirani kostimi
glumaca, cirkuske rekvizite i aparati za trikove. Glumac-ekscentrik je glavna ličnost
predstave. Mejerholjd je glumcima govorio: ’Treba igrati smešno, veselo, gledaocu
će biti tužno. Glumci o tužnom ne treba da brinu’. Spolja vašarska šatra a u suštini
bol i patnja” (V. G. Sahnovski).
Mejerholjda je te godine posebno privlačila tema pretvaranja i za nju vezan
motiv opšte sumnjičavosti. Od glumca je tražena povišena dinamika tela i
naglašenost gesta. Biomehanika je proveravala rad glumca s predmetom. Na
verbalnom planu, temu je razvijala obrnuta logika, pomeranje smisla, izvrtanje reči,
itd.
„Da li je bio mogućan smeh kao reakcija publike? Jeste. Vezani Tarelkin,
izmučen žeđu lakrdijaški viče: vode, vode, vode, i odmah, namigujući gledaocima,
vadi flašu vina. U tamnicu su uterivali optuženike lupajući ih palicama sa naduvanim
volovskim mehurom, mrtvački sanduk se drmusao, u sanduk u kome se krio
Raspljujev sipali su pravu vodu a Brandahljistova, ubačena u mašinu za mlevenje,
batrgala se nogama dok nije iščezla. Nisu svi gledaoci razumevali pravi smisao
atrakcije, ali je zanimljivo da su se glasnije od svih na predstavama smejali stranci
bez poznavanja jezika, a još manje ruske stvamosti”.
U to vreme su se u ruskim bioskopima pojavili Čaplinovi filmovi. Čaplin nije
zasmejavao samo komičnim pokretom ili gestom nego je ekscentrično narušavao i
izvrtao logiku, kombinujući nespojivo: komično sa tragičnim. U Mejerholjdovoj
predstavi, naročito kod Tarelkina, čaplinovsko vezivanje nespojivog bilo je veoma
maštovito korišteno. (T. V. Lanjina)
U scenskoj opremi Smrti Tarelkina razvijala se ideja konstruktivizma.
Funkcionalnost je ostala probni kamen teatarskog konstruktivizma. V. Stepanova je
bila konstruktor sistema alatnih mašina i upotrebnih predmeta i ukjučila ih je u igru
glumaca. Naravno, ta igra s predmetima zahtevala je izvanredno majstorstvo, a po
sećanju publike, ponekad se imao utisak da se glumac bori se nameštajem koji je
mogao neočekivano da poskoči, da se sklopi, složi i ponovo digne, čak da proizvodi
pucanj. Svi predmeti su bili od drveta i letvica, i obojeni u belo masnom bojom; hi-
rurški sto za mučenje, klackalica, kavez... U sirotinjskim uslovima opreme nije sve
funkcionisalo kako je zamišljeno, a Mejerholjd nije bio zadovoljan kostimima. Jurij
Anjenkov, stari Mejerholjdov saradnik, seća se razgovora s njim posle premijere:
„Gotovo je sa tvojim nepokretnim teatrom prerafaelita? – Gotovo, statika se ne
uklapa u našu pobesnelu stvarnost!” (kurziv O. M). Ta metafora je ključ za
odgonetanje rediteljske zamisli u najširem značenju!
Jedan broj kritičara je optuživao Mejerholjda da je nedopustivo to što je
prebacio tragičnu farsu Suhovo‒Kobilina u žanr vašarske šatre i cirkusa. Te se ocene
po inerciji ponavljaju i danas. Nisu svi glumci iz podele prošli Mejerholjdovu školu,
nisu bili spremni ni vični da s lakoćom savlađuju fizički komplikovane zadatke. Kad
je Tereškoviča zamenio Zajčikov u ulozi Tarelkina, a Ohlokov zaigrao Varavina,
Raspljujeva Iljinski – predstava je dobila na ritmu i lakoći igre. Jedino je
Brandahljistovu igrao stalno nezamenljivi Žarov.
Predstava je igrana 42 puta i još nekoliko puta na otvorenom prostoru.
„Iz dubine scene, iz mraka i magle dolazili su glumci Smrti Tarelkina, a za za
celo vreme iz tog mraka posmatrale su gledaoce tužne oči Mejerholjda. Žalosna slika
ruske stvamosti grčevito se trzala u konvulzijama vašarsko‒cirkuske forme.” (V. G.
Sahnovski). Čemu cirkus, pitali su se kritičari... Pa, nije li upravo on jezivo vezan za
smrt, za bič? Smešno i jezivo. Publika se smeje, a onda shvati da je u pitanju život.
Zahvati je strah i nije joj do trikova. Shvati da se to smrt ismeva nad čovekom.
Znao je Majstor da do tragične groteske vode dva podjednako opasna puta.
Na jedan podseća Niče („Surovost je raskoš tragedije”), ali surova sredstva ostvaruju
jednosmemo dejstvo i onaj na koga biste da delujete pruža otpor. Preko smeha i
smele ekscentrijade dolazi se do spoznaje, u koštacu suza i smeha. Smehom spoznati
užase groteske.
Sedam godina pre Brehtove Opere za tri groša, na surovost, izopačenost
ljudskog poretka smehom opominje Mejerholjd. Znao je on već 1922. godine za
Solovecka ostrva, „humani logor” na polarnom krugu, gde je bilo više univerzitetskih
profesora nego u Moskvi. Nije znao da će mučilište iz njegove predstave biti
proročanstvo njegovog vlastitog košmara na mokrom betonu Ljubljanke, gde će,
ogoljenih nerava, biti neljudski ponižen pred Varavinovim sinom, možda unukom,
mladim, lepim, urednim; i njegovu lepu Zinaidu su ubih, da li je to saznao pre smrti?
Znao je da njihovo vreme ne prolazi, ono traje...
 Smrt Tarelkina odnela je još mnoge žrtve. Čime fascinira taj komad i
predstava?
„Poslednji pokušaj da se poleti”, što bi rekao Vahtangov, bila je opera‒farsa
Srnrt Tarelkina po Suhovo‒Kobffinu. Mnogo godina kasnije, Tovstonogov je
pokušao da ovim, najcrnjim od svih komada klasičnog repertoara, odgonetne formulu
– ne više zlih vremena i straha, nego raspada, agonije režima. Novost je bila u tome
što agonija nije postala predmet satire nego plesno‒pevačke lakrdije; tako je u BDT-u
nikla opera‒farsa. Najmračnija priča o policijskoj samovolji bila je razigrana: oko
tobože mrtvog Tarelkina plesala je i pevala kuplete činovničko‒policijska Rusija.
Tovstonogov je voleo da ponavlja da se koncepcija predstave oduvek nalazi u
gledalištu; samo treba tu potrebu gledališta predvideti.
Sa Suhovo‒Kobilinom on nije samo predvideo nego i pogodio. Premijera
Smrti Tarelkina dospela je u vreme smrti Jurija Andropova. Predstava je neočekivano
„zabeležila” kratko andropovsko carevanje, pa čak i njegovu tajanstvenu smrt. „Tih
godina vodio sam na televiziji mesečni program koji se zvao ”Uz pozorišni plakat” i
početkom 1984. ispričao sam o premijeri Tovstonogova i o tome kako vampiri, ale i
vukodlaci igraju vrzino kolo oko pokojnika. Sledećeg jutra emisija je bila uništena,
na moje veliko čuđenje. Stvar se uskoro objasnila kad su obamrloj zemlji objavili da
je umro Andropov. Siže Suhovo‒Kobilina se podudario sa smrću glavnog policajca
zemlje. Njegov dolazak na vlast obeležila je zabrana Godunova na Taganki. Njegov
odlazak iz života se podudario s predstavom Tovstonogova. A kad je na tribinu
Mauzoleja izašao zadihani Černjenko da se oprosti od partijskog druga, mogli smo sa
velikim saosećanjem proceniti žanrovsku vidovitost Tovstonogova. (...)
Kada se Petar Fomenko, koji s upravama nikad nije dobro stajao, naljutio,
prigušen vampirima lenjingradskog blata, rođacima po prvoj liniji suhovokobilnskih
strašila iz Smrti Tarelkina, došao je u Moskvu i 1966. u Teatru Majakovskog
postavio Smrt Tarelkina. Bio je to jedan od onih oproštajnih gestova Nikolaja
Ohlopkova, koji teško da je razumevao šta se oko njega zbiva. Andrej Gončarov koji
je preuzeo teatar, prihvatio je Fomenkovu predstavu, ali su zatim Tarelkina uništili.
Ne odmah. Predstava je igrana pedesetak puta i usekla se u pamćenje tadašnjeg
teatarskog pokoljenja.
Fomenkov dar se podudario sa tim unikatnim komadom. Carska cenzura ga je
stalno držala pod br njicom i to ne slučajno. Istoriju svojih nevolja autor je pretvorio
u literaturu koju nazivaju fantastičkim realizmom, mada bi bilo približnije zvati je
mističkim realizmom. Tu se stari pisac našao sa rediteljem Fomenkom koji je upravo
krenuo u ozbiljan život. Mejerholjd je taj komad postavio dva puta. Posle 1922.
decenijama ga nije bilo. Mladi Fomenko je dočekao „otopljenje” i rešio da reskira.
U Tarelkinu je on predstavio lik zemlje‒mučilišta. Bio je to pozorišni pakao,
vampir, vukodlak i ale su se veselile, ali veselje je odisalo mistikom. Predstava je, pre
no što će je pokazati na sceni, igrana u nevelikoj sobi zastrtoj sivim suknom za
šinjele. Mrtvački sanduk poluotvoren kao da je klavir (karakteristična fomenkovska
dvosmislenost). U Tarelkina lice i kosa skitnice, potpuno bezbojni kao da su izgubili
pigment. Uz zvuke sovjetskih marševa, u polumraku odvijaju se pretresi, paske,
praćenja, doušnici rade; nije tu bilo ni hofmanovskog apsurda, ni sovjetskog, nego
upravo ruskog, onog iz dubine naše tataro‒mongolske ropske nesreće i potpune
nebrige za čoveka. Široko i mračno, pomalo pijano i opasno, to su epiteti optike
fomenkovskog mističkog realizma, optike koja se u Rusiji nije koristila od vremena
Mejerholjda, Mihaila Čehova i Igora Terentjeva. Reditelj je svoju predstavu vodio do
grča i groznice zla, i u tome uspevao. Najnoviji Varavini su ispotiha udavili
predstavu. Ceo budući Fomenkov život bio je predodređen tim udarom. On je umirao
i vaskrsavao mnogo puta sa svojim predstavama a njegova trupa razbacana u dve pre-
stonice.“ (A. Smeljanski: Iz života ruskog teatra druge polovine XX veka, Date
okolnosti, Moskva 1999.)
Neka dela dele sudbinu stvaralaca. Suhovo‒Kobilin je uvek u društvu
sapatnika.
***
Bilo je u Rusiji, koliko znamo, nekih pokušaja rekonstrukcije Mejerholjdove
predstave i s razlogom. Pokušaj da se odgonetne tajna tog neverovatno kom-
plikovanog metoda kojim je Mejerholjd došao do su- štine tog komada - legitiman je
stvaralački čin.
Štajn je, radeći rekonstrukciju Tri sestre u režiji Stanislavskog, objavio svoju
nameru i cilj: da proveri u kojoj meri moderni glumci mogu da iznesu Čehova
rađenog u drugačijem sistemu glume i mišljenja. Rekonstrukcija ima, pored ovakvog
istraživanja jednog modela, i muzeološko i, dakako, pedagoško opravdanje.
Mi smo 1974. videli pokušaj rekonstrukcije, doduše na adaptiranom tekstu i u
uslovima bogate scenske opreme. Bila je to višestruko nagrađena predstava Branka
Pleše sa izvanrednim i izvanredno treni- ranim glumcima za tu predstavu. Svi
verzirani kritičari su primetili da je predstava rađena u mejerholjdovskom ključu, ah
se nisu upuštali u poređenja. Pleša je izjavio da nije želeo da se bavi socijalnim
aspektom tog komada, mada je to teško ili nemogućno izbeći; u sećanju nam je ostalo
oduševljenje publike sposobnostima glumaca, ali i to da nije bilo ni senke strepnje od
Varavinove branše koja i dalje prosperira.
Оgnjenka MILIĆEVIĆ
Tarelkinova smrt, A. Suhovo-Kobilina, režija V. Mejerholjd, skica za I čin.

Tarelkinova smrt, režija V. Mejerholjd 1922.

166

Estetika pozorišta

Režija dramske klasike u savremenom pozorištu: Problemi,

modeli i primeri (III)
„Tarelkinova smrt” u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu

UVOD

Među najznačajnijim predstavama Jugoslovens- kog dramskog pozorišta u

periodu od osnivanja 1947. do požara 1997. godine svakako je i Veseli dani ili
Tarelkinova smrt Suhovo-Kobilina u režiji Branka Pleše. Ova predstava je značajna
ne samo za Jugoslovensko dramsko pozorište, već i šire. Beograd je, a može se reći i
cela Jugoslavija, tada (premijera je bila 26. oktobra 1973. godine) dobio pozorišno
ostvarenje koje se pamti do dan danas. Na sarajevskom MESS-u 1974. godine, koji je
u to vreme bio jedan od najprestižnijih festivala u zemlji, ova pređstava je dobila
najveća priznanja. Prvi jugoslovenski pobednik na je- dnom BITEF-u (1974. godine)
bila je upravo predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta Veseli dani ili
Tarelkinova smrt Branka Pleše. Ovaj podatak sam po sebi možda i ne govori puno.
Mnogo je važnije imati u vidu u kakvoj konkurenciji je Pleša dobio nagradu; te
godine na Bitef-u su učestvovali, između ostalih, i Robert Vilson, Georg Tabori i
Hektor Mendoza, a Pleša je nagradu delio s rediteljima Anatolijem Efrosom,
Ingmarom Bergmanom i Konradom Svinarskim. U čemu je značaj ove predstave za
Jugoslovensko dramsko pozorište i za samog Branka Plešu? Staje to što ovu
pređstavu izdvaja od dotadašnjih predstava na čitavom jugoslovenskom prostoru? U
potrazi za odgovorima na ova pitanja proučavaćemo ređiteljski postupak Branka
Pleše. U radu posvećenom ovoj predstavi, pravićemo komparativnu analizu teksta
originalne drame na ruskom1 i teksta predstave2, a u tom okviru pokušaćemo da
rekonstruišemo i rad glumaca. Na kraju ćemo napraviti osvrt i na recepciju predstave
od strane savremenika, a sve sa ciljem da utvrdimo šta ovu predstavu čini posebno
značajnom.

TEKST DRAME I TEKST PREDSTAVE

Proučavanje rediteljskog pristupa Branka Pleše počinjemo od komparativne

analize teksta drame i teksta predstave. hnamo dva dobra razloga da istra- živanje
počnemo ođavde. Prvi je taj što se tekst drame objektivno nalazio na početku
Plešinog rediteljskog rada; znači, time što počinjemo od drame mi sledimo put kojim
je pre nas prošao ređitelj. Drugi važan razlog krije se u tome što je Branko Pleša
11
A. V. Suhovo‒Kobilin, Smert Tarelkma, u knjizi Trilogija, Gosudarstvenoe Izdaterstvo Hudožestvenoj
literature, Moskva 1955.
22
Zaostavština Branka Pleše. Dramu je prevela Miroslava Pecović Milošević. U rediteljevoj zaostavštini
posteji samo štrihovana verzija prevoda.
zajedno sa svojim saradnicima stvorio predstavu koja je obele- žena intenzivnom i
gotovo neprekidnom fizičkom ak- cijom glumaca. Cilj nam je da ovom analizom
utvr- dimo kako je reditelj napravio balans između teksta i fizičke akcije.

„Tarelkinnva smrt” JDP Beograd 1973, režija Branko Pleša

U knjizi Trilogija Suhovo‒Kobilina objavljene su drame ovog pisca koje

zajedno čine trilogiju; Tarelkinova smrtje poslednja u trilogiji. Na kraju drame
objavljeno je i propratno pisma Suhovo-Kobilina koji poručuje potencijalnim
izvođačima: „Delo po svom šaljivom karaktem treba igrati živo, veselo, gromko –
avec entrain. Posebno tekst mora biti dobro naučen, treba ga izgovarati razgovetno i
reljefno, inače zbog prliično složenog kretanja lica na sceni, govor tj. sama suština
dela može za gledaoce da ostane neuhvatljiva te umesto aktivnog života pred njima
će biti apsolutni košmar...”3 Pisac se u ovom pismu prevashodno bavi potencijalnim
problemima prezentacije komada, a zanemaruje pitanje karakterizacije i motivacije
likova ili žanra.
Tumačenjem Tarelkinove smrti opširno se bavio Rudnicki u monografiji
posvećenoj Suhovo-Kobilinu; posle uvoda u kome opšimo govori o istorijatu
nastanka Tarelkinove smrti, Rudnicki prelazi na analizu komada. Istraživanje počinje
definisanjem žanra komada, a preko žanra određuje tematsko‒idejni koncept, analizu
sukoba i karakterizaciju likova. Žanrovski Tarelkinovu smrt Rudnicki određuje kao
satiričnu farsu proizašlu iz gogoljevske tradicije; Suhovo‒Kobilin preuzima od
33
Isto, 259.
Gogolja ideju o satiri u kojoj se zlikovac sam razobličava. Ova dva pisca povezuje i
niz drugih karakteristika: odnos prema činovništu, funkcija lekara u svetu činovnika,
igra s prerušavanjem i lažnim predstavljanjem likova, elementi vodvilja. Suhovo‒
Kobilin dalje razvija ovaj stil; u svetu Suhovo‒Kobilina nema rezonera, ni nevinih
žrtava, niti ima mesta za razvijanje saosećanja prema likovima. Tarelkin je nastao po
uzom na Hljestakova, ali on, za razliku od Gogoljevog junaka, nema figuru oca iznad
sebe ni razumnog slugu Osipa pored sebe. Zatim Hljestakov je „samo” lakomislen
dok je Tarelkin nesumnjivo zao. Tarelkin je ravan Varavinu i Raspljujevu i to što je
on njihova žrtva stvar je sticaja okolnosti. Da je sreća htela dmgačije, Tarelkin bi bio
dželat a Varavin žrtva. Ruđnicki Tarelkina definiše kao večnog činovnika‒đavola 4
koji je istovremeno nosilac zla i onaj ko zlo razotkriva. Nadalje, Suhovo‒Kobilin je
veoma naklonjen hiperboli. Njegovi likovi u sebi nose, uslovno rečeno, klicu
demonskog (Varavin i Raspljujev optužuju Tarelkina da je veštac, vukodlak) u smislu
neljudskog; oni su hiperbolisani neljudi po onome što mogu da podnesu, da pojedu,
učine. Istovremno, Tarelkin, Varavin i Raspljujev su duboko vezani za materijalno
svojim stomakom, fizičkom patnjom i fascinacijom materijalnim dobrima. No, i
„materijalna” dimenzija likova je hiperbolisana. Suština hiperbole je jasna: ispod
privida činovničkog života krije se smrt 5. Rudnicki komentariše i pismo Suhovo‒
Kobilina upućeno potencijalnim izvođačima; on smatra da je suština komada u oštroj
satiri i da humor Suhovo‒Kobilina nije veseo već da je to gnevni smeh satire, dok je
priča o šaljivom karakteru dela bila namenjena izbegavanju cenzure6.
Kada govorimo o odnosu reditelja Branka Pleše prema dramskom tekstu
moramo imati u vidu da je on osim režije potpisao i adaptaciju teksta. Uzimajući u
obzir kako je An Ibersfeld u knjizi Ključni termini pozorime analize definisala
adaptaciju7 komparativnom metodom proučavaćemo kakve je sve intervencije na
tekstu radio reditelj kako bi od drame stvorio tekst sopstvene predstave. Ali, pre nego
što uđemo u analizu moramo imati u vidu sledeće: Branko Pleša nije ušao u projekat
s namerom da bude samo tumač teksta – on je na samom početku imao „ideju više”.
Ideju koja se ne nalazi direktno u tekstu, ali kojoj se tekst ne suprotstavlja – mesto
dešavanja je cirkuska arena. Možda ova ideja i nije bila tako jasno profilisana na
samom početku, ali je nesumnjiva velika potreba reditelja da napravi predstavu koja
će se zasnivati na fizičkoj akciji i koja će biti bučna, izazovna i vesela.

44
Isto, 227.
55
Isto, 229.
66
Isto, 228.
77
An Ibeisfeld, Ključni termini pozorišne analize, CENPI, Beo- grad 2001, str. 6: „... ona označava posao
najčešće poveren đramaturgu u modemom značenju reči, koji nzima neki stari tekst (a starost može iznosti
samo nekoliko godina) ili pievođ nekog stranog teksta u kojem menja didaskalije ili raspored epizođa kako
bi ga prilagodio svetu današnjeg gledaoca. Adap- tacija može započeti već samim prevodom-unošenjem
prome- na u dijaloški tekst”.
 Suhovo‒Kobilin dramu počinje sledećom didaskalijom: „Soba: na sredini
vrata koja vode u predsoblje, desno vrata koja vode u kuhinju i na izlaz za poslugu,
levo postelja sa zaslonom; nered. Tarelkin izlazi, nosi sa sobom svoju imovinu. Silno
je uznemiren; razmešta nameštaj.”8 Posle ove didaskalije sledi prvi Tarelkinov
monolog. Po rečima Dalibora Foretića, tadašnjeg kritičara zagrebačkog nedeljnika
Danas, predstava počinje na sledeći način: „... Nekoliko djece u svečanim nedeljnim
odijelcima negde s kraja prošlog stoljeća bezazleno se igraju na sceni. Otimaju se oko
lutke, skakuću unoakolo, nesputani u svojoj privatnosti, ali istodobno svjesni pomalo
situacije da se nalaze na sceni. Gotovo da iz njihove igre izbija nepatvorena radost
života, poput pjeva ptica u rano jutro, da čitava ta scena nije osvijetljena jednim
fantastično opskurnim osvetljenjem, što joj daje pričin nestvamosti. Uskoro će
odlepršati sa scene, a njenom prazninom muklo će, poput mrtvački sablasnog
prostora apelplatza nekog konclagera, preko zvučnika odjeknuti riječi što odišu
praznom ravnodušnošću... slušat ćemo... biografiju Aleksandra Vasiljeviča Suhovo‒
Kobilina, njegovu životnu sudbinu, sudbinu njegovih komada...”9 Posle ovog
ubačenog, nazovimo ga prologa, sledi Tarelkinov monolog.
U drami uvodni Tarelkinov monolog je veoma opširan i proteže se kroz tri
scene. Suhovo‒Kobilin postupno razvija monolog; počinje od Tarelkinovog opšteg
stanja i pogleda na život, zatim uvodi Kopilova i najavljuje da će preuzeti pokojnikov
identitet. Ulazi Mavruša koja donosi pokvarenu ribu kojom рunе navodni leš.
Mavruša odlazi da donese još ribe, a Tarelkin u nastavku monologa objašnjava da sve
ovo čini zato što želi da se osveti Varavinu i da kod sebe ima kompromitujuće papire
kojima će ucenjivati Varavina. U predstavi Tarelkin prvo iznosi svoju odluku da
umre zato da bi izbegao kreditore, zatim planira surovu osvetu Varavinu koji je
njegova najveća krvopija; govori kako će Varavin jedva dočekati da ga sahrani kako
bi mu ispreturao stan i našao pisma. Pojavljuje se Varavin vukući pokrov i kratko
kaže: „Umro, usmrdeo se.” To je za Tarelkina povod da ispriča kako je umro i gde je
sahranjen njegov komšija Kopilov i kako će on sada preuzeti njegov identitet.
Tarelkin se, u mislima, oprašta od svojih krvo- pija i sprema se da organizuje
sopstvenu sahranu. Pojavljuje se Mavruša koja donosi ribu; on joj se predstavlja kao
Sila Kopilov. Ona ne razume njegovu igru i on joj naređuje da kupi još pokvarene
ribe i uči je kako da se ponaša pred kreditorima. Branko Pleša je očigledno jako sažeo
tekst monologa; on je preme- štao pojedine delove, tako da ono što je za motivaciju
lika i za formiranje sukoba bitno bude na samom početku. Princip sažimanja i
striktnog podređivanja radnji važiće i nadalje, mada će premeštanja scena biti malo
kada radnja u komadu dobije na zamahu.

88
Isto, 195.
99
Dalibor Foretić, Svijetli svijet birokratskog mraka, bilten br. 6 Festivala Bitef, 22. septembar Beograd
1974, zaostavština Branka Pleše.
 U narednim scenama stižu činovnici i Varavin. Za Suhovo‒Kobilina ove
scene su veoma važne jer otkrivaju mehanizam činovničkog delovanja. Oni su grupa
koju predvodi Varavin; u grupi se ističu dva činovnika – Čibisov i Omega. Suhovo‒
Kobilin maestralno otkriva mehanizam činovničkog aparata kojim diriguje Varavin;
Varavin odlučuje da činovnici kolegu Tarelkina treba da sahrane o svom trošku.
Činovnici beže na vrata. Varavin ih vraća i predlaže da, pošto im je teško da daju
svoje pare, svako uvuče ruku u tuđ džep i izvuče odatle novac. Ova veoma
komplikovana igra daje rezultate i pokazuje da u svetu činovnika ono što je
jednostavno i ljudski ne prolazi, a da komplikovani mehanizam pod oštrom ru- kom
diktatora daje rezultat. Branko Pleša ukida Čibisova. Reditelj želi da činovnici budu
potpuno unisoni – oni nisu više samo jedna grapa, oni su jedna ljudska mašina. On
izbacuje prvo bekstvo činovnika i akcenat stavlja na igru oko novčanika koja mu daje
veliku mogućnost za razvijanje scenske igre. Lik Omege je zadržan jer on ovu scenu
poentira i dovodi do apsurda. Rezultat: ukidanjem bežanja činovnika izgubili smo
mogućnost za još jednu komičku scenu, ali je zato put do poente scene s novčanicima
skraćen i dobijeno je više prostora za mizanscensko razigravanje scene, a sukob je
zaoštren i ogoljen.
U drami zatim sledi scena u kojoj Tarelkin pred Mavrušom likuje zbog svog
početnog uspeha, Mavruša i dalje ništa ne razume ali radi ono što joj Ta- relkin
naredi. Zatim sledi scena u kojoj Varavin misli da je sam u Tarelkinovom stanu i
jasno publici iznosi svoje oduševljenje zbog smrti omraženog Tarelkina. Tarelkin,
skriven iza kreveta, prisluškuje i peva kratak kuplet; Varavin čuje pevanje ali misli da
peva Mavruša. Sve ovo je u predstavi izbačeno. Scena počinje od trenutka kada na
scenu stupi Mavruša. Varavin joj pomalo preti, a pomalo joj se udvara s namerom da
sazna gde su papiri. Mavruša ne zna gde su papiri i uplašena beži. Varavin je besan (u
drami je to čitav mali monolog, a u predstavi jedna jedina rečenica). Ovaj deo bi se u
pozorišnom žargonu mogao nazvati „prelaznim” i kao takvog ređitelj ga je mogao
žrtvovati bez rizika da ugrozi smisao celine.
Zatim dolazi Raspljujev – šef policije u tom kvartu. Varavin, koji se
predstavio kao general, ispituje Raspljujeva zašto je dozvolio da stan bude pokraden.
Raspljujev ispituje Mavrušu. U tekst predstave nije ušlo formalno pozdravljanje dva
državna činovnika i Raspljujevljev raport o merama koje je pređuzeo. Izbačeno je i
formalno upoznavanje Tarelkina‒Kopilova i Varavina. Pleša je dijalog sveo na ono
najneophodnije da bi se razumela ova (još jedna) „pre- lazna” scena. U ovoj sceni
najvažmje je to što smo sreli Raspljujeva i to je zadržano. Sledi važna scena – govor
Tarelkina nad mrtvačkim kovčegom. U drami to je vrhunac Tarelkinovog uspeha.
Njegov plan se savršeno odvija; u oduševljenju i egzaltaciji Tarelkin‒Kopilov govori
o Tarelkinovom odnosu prema progresu. Ova scena je parodija uobičajenih posmrtnih
govora; putem hiperbole i metafore Tarelkm‒Kopilov govori o odnosu birokratije
prema progresu i istinskoj revoluciji. U ovoj sceni, Tarelkin i mrtvački kovčeg
postaju metafora birokratije. U drami nakon Tarelkinovog govora sledi kratka scena
Tarelkina i Raspljujeva gde Tarelkin poziva Raspljujeva kod njega na zakusku (pošto
daća nije pripremljena); tu je, u drami, kraj I čina. U pređstavi nema prekida (ritam na
kome Pleša insistira to ne dozvoljava), već se Tarelkinov poziv odmah nastavlja na
veliko ždranje Raspljujeva. Ovo je veoma važna scena koja nam otrkiva široku
stilsku lepezu pisca: hiperbola, farsa, groteska. Reč je o veličanstvenom
Raspljujevljeom stomaku koji je u stanju da primi neviđene količine hrane. Ako
prethodna scena govori o odnosu birokatije prema smrti, ova scena govori o
njihovom odnosu prema životu. Ovo je prva demonstracije apsurdne i strašne
policijske sile, njene spremnosti na destrukciju. Nema toga što policajac Raspljujev
nije u stanju da poždere i svari; on ne jede, on jednostavno uništava hranu i njemu
nikada nije dosta. Njegov stomak ga neprekidno goni da traga i on jednostavno ima
neverovatan dar za uništavanje (hrane). U predstavi Branko Pleša zadržava ovaj
istovremeno i važan i zabavan tekst i nadograđuje ga komikom koja proizilazi iz
cirkuske atrakcije; Raspljujev ispija litre vina i nadima se kao balon, guta celu
šunku... Ovaj tekst je reditelju Branku Pleši i glumcu Slobodanu Đuriću poslužio da
naprave jednu od najlepših i najupečatljivijih scena u predstavi.
U narednoj sceni dolazi Brandahlistova. Suhovo‒Kobilin u svom pismu
izvođačima napominje da uloga Brandahlistove može biti, po potrebi, dodeljena
muškarcu.1010 Branko Pleša ide i korak dalje; on ulogu dodeljuje Nikoli Simiću koji
već igra Varavina i Polutatarinova (maskiranje koje je predvideo i pisac). Na ovaj
način sukob Tarelkin‒Varavin se maksimalno zaoštrava i svi sporedni likovi
bukvalno ulaze u funkciju razotkrivanja Tarelkinove spletke. Ovu scenu reditelj nije
mnogo štrihovao. Ona je veoma dinamična što njegovoj ideji predstave potpuno
odgovara. Kroz pojavu Brandahlistove on može intenzivnije da razradi sukob
Tarelkina i Varavina. I treće, ova scena predstavlja početak Tarelkinovog pada jer se
Tarelkin prvi put suočava s činjenicama kojima se nije nadao; preuzmajući identitet
Kopilova on je neplanirano postao i otac dvoje dece, a dobio je i groznu ženu koje
sada ne može da se otarasi.
Odmah uz Brandahlistovu dolazi i grupa kreditora koju predvodi prerušeni
Varavin. Kreditori su u predstavi, kao i činovnici, hor sastavljen od
neizdiferenciranih individua. Oni uzalud traže svoj novac od navodno preminulog
Tarelkina. To je poslednji trenutak zadovoljstva za Tarelkina jer uspeva da izbegne
kreditore, ali čim njih isprati suočava se s novom napašću. Varavin kuša Tarelkina;
predstavlja se kao prijatelj pokojnog Tarelkina i užasno vređa „pokojnika”.
Raspljujev ga podržava u gnusnom opisu Tarelkina i Tarelkin‒Kopilov ne može da
izđrži i prvi put se otkriva – brani pokojnika. Dolaze policajci Kačala i Šatala i
donose dokumenta pokojnog Kopilova. Raspljujev je potpuno zbunjen; on je čovek
birokratije i ako mu formulari kažu da je Kopilov mrtav onda je on za njega
1010
Isto, 259.
definitivno mrtav. S druge strane, on je lično sahranio Tarelkina. Varavin shvata
Tarelkinovu prevaru, raskrinkava ga i predstavlja kao vampira – mešavinu dva
mrtvaca. Raspljujev je spreman da u sve poveruje i hapsi Tarelkina. Tu je kraj I čina
predstave. Radnja ovog dela predstave se praktično poklapa s dešavanjem u drami.
Suhovo‒Kobilin voli da postepeno razvija radnju, on voli da radi na komičkom
ponavljanju situacija, zatim dozvoljava Raspljujevu po neku „filozofsku digresiju”, u
replikama ne propušta da naglasi formalne pozdrave karakteristične za činovnike, ili
tipično ruska tepanja („golubiću” i sl.). Svega toga u predstavi nema. Pleša akcenat
stavlja na radnju; za njega su pogotovo dragocene one scene koje otvaraju mogućnost
za razvijanje fizičke radnje i mizanscena.
U predstavi II čin počinje dolaskom Oh‒a. U drami dolazak Oh‒a je pred kraj
II čina. Varavin podučava Oh‒a i Raspljujeva kako će ispitivanjem „vampira”
Tarelkina‒Kopilova dobiti visoke činove u policiji. U drami II čin se završava
promovisanjem Raspljujeva u islednika; Raspljujev kao islednik ima neograničenu
vlast i on sanja o tome koje će građane hapsiti (trgovac Popugajčikov). Poslednja
replika II čina u pozorišnom komadu je: Oh: „Čuvaj se Popugajčikove. Naše vreme
još nije prošlo.”1111 Pisac dramu vodi po merilima dobro napisanog komada: kraj
čina je veliki preokret u kome je zli duh policije pušten iz boce. Policija od ovog
trenutka ima neograničenu vlast nad građanima, a Raspljujev i Oh se od poslušnih
slugu pretvaraju u gospodare života i smrti. U drami III čin se odigrava u policiji.
Početak III čina rezervisan je za Raspljujeva koji samozadovoljno razmišlja o sebi
kao važnom faktoru – isledniku. Dolazi Oh da izvidi situaciju i njih dvojica počinju
intenzivno da igraju svoje nove uloge gospodara – spremaju se da ispituju svedoke.
U predstavi, kraj II i početak III čina su spojeni u jednu scenu, a od
Raspljujevljevog monologa napravljena je replika. Ovaj štrih je, naravno, u funkciji
rediteljeve zamisli, ali istovremeno pokazuje kako je reditelj morao da žrtvuje
pojedine kvalitete teksta. Suhovo-Kobilin je Tarelkinovu srnrt dramaturški
komponovao u duhu dobro skrojenog komada – ima tri čina (uvod‒zaplet‒rasplet).
Rudnicki žanrovski određuje komad kao satiričnu farsu. Sam kraj II čina (od
momenta kada se pojavi Oh) Suhovo‒Kobilin je upotrebio da bi nam pokazao kako
razmišlja mali ruski činovnik, koliko mu je vremena potrebno da bilo šta shvati i
kojom brzinom i kako počinje da se oduševljava novom pozicijom vlasti, U predstavi
su izostale replike koje preciznije određuju karakter Oh-a kao višeg činovnika i
komična situacija u kojima se prikazuje kako se viši (Oh) i niži službenik
(Raspljujev) bore da prigrabe slavu hapšenja vampira za sebe. Policija privodi
svedoke po svom ukusu, a uskoro stiže i lekar; to je i u predstavi i u drami prilika da
se vidi kako se medicina stavlja u službu policije. Slede scene privođenja i hapšenja
svedoka (Brandahlistova, Čvankin, Popugajčikov, Pahomov). Za policiju je
irelevantno u kakvoj su oni vezi s osumnjičenim; Oh i Raspljujev namiruju stare
1111
Isto, 236.
račune s lokalnim uticajnim građaninom kome su do juče bili podređeni (Čvankin),
otimaju novac od imućnijih trgovaca (Popugajčikov), ili se jednostavno iživljavaju
nad nemoćnim i nedužnim građanima (Brandahlistova i Pahomov). U predstavi su
zadržane ove scene, ali su svedene i ubrzane. Građane ispituju odmah jedne za
drugim, nema formalnih predstavljanja. Skraćena je i veoma dobra scena u kojoj
Popugajčikov nudi mito policajcima da ga puste; u drami je ova scena stepenovana
dok Branko Pleša odmah ide prema razrešenju –vremena za gubljenje nema jer treba
iskoristiti sjajnu priliku za scensku igru.
U finalu drame policajci dovode Tarelkina. On je izmoren žeđu i obeznanjen i
spreman je da prizna da je vampir, ali kada ga Varavin pita gde su papiri, on još uvek
okleva i taktizira. Varavin ga muči žeđu uz pomoć policajaca i Tarelkin konačno
popušta; Varavin dolazi do dragocenih papira. Tarelkin ga ponizno moli da mu vrati
dokumente Kopilova kako bi mogao da napusti grad; Varavin mu vraća dokumenta
(u drami mu daje i preporuke). Drama se završava Tarelkinovim obraćanjem publici.
On se preporučuje za nove poslove jer je u prethodnom toku drame pokazao da je
„čovek s iskustvom”. No, tu nije i kraj predstave. Policajci Oh i Raspljujev gledaju sa
strane Varavina i Tarelkina. Oni planiraju velika hapšenja „vampira” i razbijanje
„opšte zavere” u koju je, po njihovom mišljenju, uključen i Varavin. Praveći ovu
intervenciju na samom kraju predstave, Pleša pomera tematsko‒idejnu okosnicu i
radikalizuje osnovnu ideju pisca. Ubačeni dijalog Oh-a i Raspljujeva u drami je kraj
II pojave III čina. U drami ovaj dijalog daje motiv više za policajce i menja njihov
odnos prema Varavinu tokom istrage. U predstavi on postaje ideja vodilja policajca.
Dok se Tarelkin obraća građanima, policajci imaju na umu Rusiju. Drugim rečima
ono što se zbiva u drami stvar je pokvarenosti sistema, a ono što se dešava u predstavi
tiče se ideologije čiji je produkt nakaradni sistem.
Skraćenja teksta i premeštanja ne zadiru u suštinu teksta. Kada je u pitanju
karakterizacija likova, Pleša je bio na tragu onog što je o likovima Suhovo‒Kobilina
napisao Rudnicki. Branko Pleša u pismu glumcima pred generalnu probu poručuje
Mrgudu Radovanoviću (u predstavi tumači Tarelkina) : „Uostalom njegova snaga je u
njegovom pepelu, on je feniks svega niskog u čoveku. Samo insitiranjem na tom
”feniksu“ može da nas dovede do Simbola u čijem čistom vidu Tarelkin nam i pored
svega postaje poznanik, tragično biće koje neće izazvati naša saučestovanja ali će nas
izazvati na misao.”1212 U pismu posvećenom Mirku Buloviću, koji je igrao Oh-a, o
odnosu Varavin‒Raspljujev‒Oh Pleša kaže: „...Uostalom i on je (Varavin) i kao i Oh
opčaran volinom od Raspljujeva. Sve radnje izvoditi oprezno kad je u pitanju Oh
uvređena frajla i (glumački pažljivo) u liku po sadržaju i doživljaju krajnje bestijalno
kada je u pitanju Oh životinja, ubica, Oh koji živi od nasilja.. ” 1313. Rediteljska
interpretacija proizilazila je iz samog teksta. Pleša je odbacivao pojedine elemente,
1212
Zaostavština Branka Pleše. Pismo naslovijeno ‘Tarelkin’ upućeno Mrgudu Radovanoviću.
1313
Zaostavština Branka Pleše. Pismo naslovljeno „Polirijski pristav OH”, upućeno Mirku Buloviću.
motive teksta, ali nije dopisivao tekst niti je u postojeći tekst ubacivao nečeg čega tu
nema ili što bi bilo suprotno piščevoj zamisli. On je takođe „dorađivao” i
osavremenjivao dijalog tako da bude prijemčiv sluhu savremenog gledaoca, a da se
zadrži osnovni smisao replike.
Suština njegovog rediteljskog doprinosa je u tome što nije bio samo „tumač
dramskog teksta” već je stvorio autonomno umetničko delo – pozorišnu predstavu u
kojoj je jedan od elemenata bio tekst. On je jedan od prvih ređitelja koji je primenio
postmodemo tumačenje dramaturgije po kome se dramaturgija predtsave sastoji od
značenja koje sa sobom nosi tekst, značenja koje sa sobom nosi inscenacija i značenja
koje donosi pokret glumca. Ova tri značenja u svojoj recepciji gledalac tumači kao
novo – četvrto značenje.
Branko Pleša je odabrani tekst u scenskoj realizaciji posmatrao kroz prizmu
cirkusa i zabavljačkih, parapozorišnih manifestacija (kviz i boks meč). U prvom
trenutku ovakvo tumačenje može se činiti paradoksalno i nespojivo s klasičnim
tekstom, ali nije tako. Već smo prihvatili žanrovsko određenje drame koje je dao
Rudnicki – satirična farsa. Farsa je po poreklu narodski pozorišni žanr i stoga je
bliska cirkusu i drugim zabavljačkim parateatarskim dešavanjima. S druge strane i
cirkus i farsa imaju izrazitu sklonost surovosti (gro cirkuskih tačaka zasniva se na
izazivanju smrti. Vratićemo se, u kratkim crtama, analizi drame koju je dao Rudnicki.
Subovo-Kobilin je sklon hiperboli i njegovi likovi nose klicu demonskog; oni su
hiperbolisani neljudi. „Materijalna” dimenzija likova je takođe hiperbolisana. Suština
hiperbole je jasna: ispod privida činovničkog života krije se smrt Hiperbola,
poigravanje demonskimi izigravanje smrti – sve je to karakteristično za cirkus i čini
mogućim tumačenje teksta u duhu cirkusa. Forma cirkusa daje mogućnost da u
predstavi pokret dobije poseban značaj.

INSCENACIJA

Kada govorimo o inscenaciji, ponovo moramo imati u vidu kakvu je ideju o

pozorištu imao reditelj – teatar u kome je poseban akcent na fizičkoj akciji. Da li
postoji scenski prostor, kostimi koji su posebno pogodni za stvaranje ove vrste
pozorišta? Po mišljenju reditelja Branka Pleše, to je cirkus. Sasvim sigurno postoje i
drugi adekvatni prostori, ali mi ćemo se u ovom poglavlju baviti pitanjem kako je
reditelj iskoristio odabrani scenski okvir.

SCENA I KOSTIM

Scenografiju i kostime u predstavi Veseli dani ili Tarelkinova smrt potpisuje

Vladislav Lalicki. Lalicki u dogovoru s rediteljem mesto dešavanja radnje iz sobe
Tarelkina prebacuje u cirkusku arenu. U predstavu ubacuje i niz drugih cirkuskih
elemenata: klackalica, bicikl koji ide u krug, trapez, žica po kojoj hodaju glumci,
ring... Glumci i rekvizita su se kretali i po horizontali i po vertikali. Svet predstave
Tarelkinove smrti imao je izraženu i s jasnim značenjem postavljenu i vertikalu i
horizontalu.
Najpre vertikala! Smisao vertikale najjasniji je u sceni Tarelkmovog govora
nad mrtvačkim kovčegom. Kada kovčeg treba da bude spušten u raku on ne ide dole
već se pomoću mehanizma diže gore! To u prvom trenutku deluje kao paradoks ili
rediteljski geg. Pravo značenje ovog postupka krije se u činjenici, na koju ukazuje i
Rudnicki, da je Tarelkinov svet demonski tj. podzemni svet; svet mrtvih (bukvalno
mrtvih) je iznad i izvan mrtvog, demonskog sveta birokratije. Stoga kovčeg ne samo
da odlazi gore već se i gubi – nestaje izvan granica tog sveta. U predstavi osim ovog
postoje i druga vertikalna kretanja – dolazak Brandahlistove, dolazak špijuna, šetnje
Varavina... No njihove kretnje suštinski ne pripađaju vertikali. To njihovo leetanje
više je nalik na postavku srednjovekovnog slikarstva gde onaj ko tek dolazi na mesto
zbivanja „visi” u sredini prostora dok se glavna zbivanja odvijaju na prvoj liniji.
„Šetači po žici” brzo padaju „u horizontalu”, „na prvu liniju zbivanja”.
Horizontala je cirkuska arena ili ring u kome se odvija borba. Scenografija je
napravljena od metalnih, belih šipki koje svojim fimkcionalnim, jednostavnim
izgledom treba što više da otvore prostor za glumačku igru. A igre ima na pretek.
Nabrojaćemo samo neke: Tarelkin se klacka s kovčegom; činovnici gmižu oko
zidova; špijuni se penju i silaze sa šipki; u scenama mučenja voze se bicikli; Varavin
i Raspljujev se ljuljaju na ljuljaškama... Na sceni postoje i velike strunjače koje po
potrebi mogu biti podloga za skakanje, zatim zid, zatvor za Pahomova ili operacioni
sto na kome policija „ispituje” Tarelkina.
Kostimi su takođe urađeni u stilu cirkusa. Tarelkin kada govori uvodni
monolog ima kostim i masku koji veoma podsećaju na klovna. Ima ćelu i kovrdžave
uvojke, a umesto veštačkih suza ima ping-pong loptice. Njegov kostim se sastoji od
desetak pantalona koje skida jedne po jedne dok ne dođe do kratkog i tesnog šortsa.
U trenutku kada se, po tekstu, Tarelkin maskira u Kopilova, glumac Mrgud
Radovanović skida masku i ostaje u jednostavnim crnim pantalonama i majici. Ovaj
paradoks (maskiranje je demaskiranje) još jedan je prilog za tezu o izvrnutosti donjeg
Tarelkinovog sveta. Mavruša (Mirjana Vukojičić) izgleda kao ruska babuška; ona je
u belom, sva zabrađena i okruglasta. Kada je ispituje Varavin, on joj skida „prnje”.
Ona očajnički brani svoje kaširane predimenzionirane grudi i na kraju se transformiše
od ružne okruglaste babe u vitku, lepu mladu devojku. Nikola Simić kao Varavin ima
više kostima. Osnovni kostim je mundir sa zlatnim, generalskim epoletama koje ne
skida ni kada ostaje samo u donjem rublju – general je uvek general. Kao
Brandahlistova on nosi Mavrušin kostim, a kada se predstavlja kao Polutatarinov on
predstavlja čudnu mešavinu vojnika i skitnice – slepačke naočare, mundir na kome
ima gomilu medalja s unutrašnje strane, štaka. Cilj kostimografa Lalickog je bio da
kod svakog od ovih likova podcrta njegovu grotesknu individualnost. Kostimi
policajaca Raspljujeva, Oh-a, i grupe Kačala‒Šatala su jednostavni: plave pantalone,
siva majica, bela motociklistička kaciga, beli pendrek. Njihovi kostimi imaju
najmanje individualnog ili stilskog određenja; stiče se utisak o „sivilu”,
neindividualizmu i nezanimljivosti onoga koji nosi kostim, ali isto tako nudi
mogućnost za slobodno, akrobatsko kretanje. Posebno je zanimljiv beli šlem na glavi
koji „raspljujevsku policiju” likom pribiižava modemoj saobraćajnoj ili interventnoj
policijiskoj brigadi, ali isto tako ukazuje da glava ispod šlema nije predviđena za
razmišljanje već za udaranje. Raspljujevljev kostim ima i nečeg što ga posebno
približava cirkusu i to u sceni velikog ždranja. Dok se naliva vinom kostim se nadima
i on bukvalno dobija ogromnu, grotesknu mešinu s kojom se valjuška i poigrava na
sceni. Posebnu pažnju treba obratiti na još dva kostimiranja. Scena ispitivanja i
mučenja Tarelkina napravljena je kao operacija; za Tarelkinovo telo su zakačene
jezive naprave i creva, dok su policajci i Varavin obučeni kao lekari. Ceo prizor
deluje izuzetno prljavo, krvavo, čak naturalistički. Ta scena je u kontrastu s belinom i
cirkuskom razdraganošću okolnih prizora, ali zato najdirektnije proizilazi iz teatra
surovosti i upućuje nas na smrt. Druga scena koja iskače iz okvira stilizacije koja
dominira u predstavi je finalna scena kada Tarelkin priznaje da je Varavin pobedio.
Tarelkin nije skrhan. Naprotiv! On se transformiše u Kopilova, vođu cikrusa.
Tarelkin i Mavruša su po prvi put tokom čitave predstave lepo, pristojno, građanski
odeveni. Njihovi kostimi bi mogli pripadati vremenu početka XX veka. Tarelkin i
Mavruša izgledaju kao šef cirkusa i glavna diva - na kraju predstave, dakle, trijumfuje
cirkus.

TEATRALIZACIJA

Elementi cirkusa i parateatarskih, zabavljačkih predstava unose zajedno u

predstavu element teatralizacije i to u onom smilu u kome teatralizaciju definiše An
Ibesrfild u knjizi Ključni termini pozorišne analize1414. Reditelj Branko Pleša
insistira na teatralizaciji i u tekst predstave ubacuje tekstove koji on na određenim
tačkama u predstavi izgovara preko razglasa. Reč je naravno o čuvenoj rečenici:
„Gledate pređstavu Veseli dani ili Tarelkinova smrt...”. Uz ovu rečenicu i uvodni
tekst na početku predstave ređitelj ubacuje snimljene krike životinja iz off-a, zatim
muziku (Radecki marš)1515 i druge šumove i zvučne znakove.
Koji je pozorišni smisao atralizacije? Reditelj putem svoga glasa i drugih
znakova želi da podcrta svoje prisustvo na sceni i da izazove distanciranje kod
publike. Glas reditelja iz mraka koji nas obaveštava o očiglednom (da smo u
pozorištu i da gledamo predstavu) navodi nas na pomisao da su likovi na sceni, ma
koliko bili neljudi, tek marionete u rukama više sile. Ovaj scenski efekat ima za cilj
da gledaoca drži budnog, svesnog, da mu ne dozvoli da se zanese gledajući
1414
Isto, 65: Izgrađivanje na sceni jedne skupine znakova koji poručuju: „Mi smo u pozorištu...”.
1515
Iz zaostavštine Branka Pleše. Tekst naslovljen „Muzički brojevi za predstavu”.
predstavu. S druge strane elementima cirkusa, smehom, komikom i elementima
surovosti reditelj neprekidno provocira gledaoca – tera ga da se uživi u predstavu, da
se smeje i da se boji. Samo satirični humor ovde nije dovoljan. Potreban je bučni,
razoružavajući smeh farse i cirkuske šatre. I taman kada publika dođe do tačke da se
„preda” pojavi se rediteljev glas koji publiku podseti da „gledate predstavu
Tarelkinova smrt”. Publika se tako drži u konstantnoj dramskoj napetosti između dva
suprotstavljena zahteva što daje punu snagu, potpuno značenje pred- stavi Veseli dani
ili Tarelkinova smrt.
Kako se s ovim brojnim rediteljevim zahtevima snalaze glumci?

GLUMAČKA IGRA

Zbog obima ovog teksta i dostupnog materijala u ovoj rekonstrukciji

zadržaćemo se pre svega na igri glavnih aktera i ukupnoj, kolektivnoj igri ansambla.
Glavne role igrali su: Miodrag Radovanović (Tarelkin i Kopilov), Nikola Simić
(Varavin, Polutatarinov, Brandahlistova) i Slobodan Đurić (Raspljujev).
O radu sa glumcima na predstavi Veseli dani ili Tarelkova smrt razgovarala
sam sa tadašnjim asistentom ređitelja Aleksandrom Fotezom 1616. O radu na predstavi
Fotez veli: „... Predstava je rađena u nekakvom mejerholjdovskom maniru. Probe su
počinjale tako što se (na sceni su bile strunjače, glumci su bili u trenerkama) skakalo,
prevrtalo preko glave, trčalo. Radile su se razne vežbe, između ostalog i karate, i to je
trajalo 90‒120 minuta, da se ljudi zagreju i fizički pripreme za predstavu koja je bila,
u najpozitivnijem smislu te reči, u cirkuskom maniru...”. U intervuju koji je dao
oktobra 1974. godine povodom nagrade na Bitefu reditelj o glumačkom radu kaže
sledeće: „... stil kojim je predstava rađena jeste neka vrsta nazivnika svedenog pod
totalni eklekticizam. Od scene do scene možemo da ustanovimo različiti pristup, iako
su oni, kažem, svedeni pod zajednički nazivnik i intonirani jedni drugima...” 1717 A
Nikola Simić opet veli: „... Sve je bilo brzo, promene su bile užasno brze. Scena, za
scenom. To nije bilo prikazivanje fizičkog teatra, tu nije bilo baleta, ne, to je bila čista
glumačka egzibicija svakog od glumaca...”1818
U rekonstrukciji nam od velike pomoći može biti i pozorišna kritika koju je
napisao Muharem Pervić. Dugogodišnji kritičar Politike veli: „Obučeni poput
akrobata, gimnastičara ili zabavljača u cirkusu glumci ’gurani’, i ’gonjeni’, i ’nošeni’
scenskom mehanikom, trče, skaču, lete, biju se, boksuju, gimnasticiraju, nastojeći na
svaki način da reči nađu početak i ’pokriće’ u elementamom ’biomehaničkom sloju’.
Tako smo videli dijalog – klackalica, dijalog – biciklom u krug, dijalog – bokc-meč,
Razgovor sa Aleksandrom Fotezom je obavljen i snimljen na audio-kasetu 24. maja 2001. godine u
1616

glumačkom salonu pozorišta „Duško Radović”.

1717
Danica Radović, „Rizik, izazov, traženje ” u monografiji, Branko Pleša, Muzej pozorišne umetnosti
Srbije, Beograd 1992,181-182.
1818
Intervju s Nikolom Simićem snimila sam 26. maja 2001. godine u klubu „Stupica”.
dijalog istraga – bičevanje itd... Da bi pokazao kuda vodi totalitarno ustrojeno
dmštvo, Pleša se poslužio majerholdovskim teatrom koji od glumaca ne traži emociju
već kretanje; da bi nam pokazao svet iz koga je nestalo svako ljudsko osećanje, on
nam pokazuje teatar i glumca koji emotivnu energiju zamenjuje kinetičkom...”1919
Posmatrajući fotografije i čitajući kritičke prikaze možemo izvesti sledeće
zaključke: Branko Pleša je u podelu uključio dva vrsna komičara, Nikolu Simića i
Slobodana Đurića. Slobodan Đurić je prethodne sezone ostvario zapaženu ulogu u
predstavi Mister Dolar (kelner Žan), a zajedno s Nikolom Simićem je igrao u hit
predstavi Buba u uhu. Iz prethodnog glumačkog iskustva njih dvojica su doneli
izrazit smisao za verbalni geg i komiku. Na fotografijima koje Slobodana Đurića
prikazuju u krnpnom planu vidimo da on polaže izuzetnu pažnju na ekspresiju;
njegovo lice ima snažnu mimiku koja ide do groteskne grimase. U predstavi je on bio
taj koji demonstrira glupu fizičku snagu; vidimo ga kako ispija ogromne količine
vina, kako nosi na plećima druge glumce i komade dekora. Njegova komika je sirova
i surova i asocira nas na cirkuskog artistu. Nikola Simić je u svojoj ulozi takođe dosta
radio na fizičkoj ekspresiji, ali je ona bila bitno dragačija. Njegov glumački zadatak
sastojao se od tri uloge i on je u prvom redu radio na transformaciji. Njegovi likovi
(pre svega Brandahlistova i Polutataiinov) izgleđaju kao da su izašli iz crtanog filma,
a kada igra Varavina u njemu prepoznajemo uticaje Čarli Čaplina. U njegovoj glumi
nema toliko prenaglašene mimike, ali na svakoj fotografiji, u svakom trenutku vidimo
potpunu psihofizičku koncentrisanost na glumački zadatak. Mrgud Radovanović kao
Tarelkin teži da bude klovn; njegov kostim i lice zaista su klovnovski. Kada se
„premaskira” u Kopilova njegova uloga postaje fizički izuzetno zahtevna. Naročito
snažan utisak ostavlja u scenama mučenja. Ipak, o glumi Mrguda Radovanovića
Muharem Pervić kaže sledeće: „U punom napora da prevlada retoričko i osvoji
ekspresivnost gesta i pokreta, tumačio je Modrag Radovanović (doduše još uvek
malo ’svečan i krut’ za ovaj tip uloge) Tarelkin‒Kopilova”.
Kada govorimo o ansambl igri moramo istaći da Veseli dani ili Tarelkinova
smrt nikako nije jedna od onih predstava gde glavni glumci „vuku”, a ostali se
„šlepuju”. Svi glumci su, u trenutku kada se nalaze na sceni, bili izloženi
maksimalnom fizičkom napora koji je od njih zahtevao punu glumačku
koncentraciju. Svi glumci su morali da prođu ozbiljan trening kojim je rukovidio
Branko Pleša. Kako je izgledao trening? Akcenat je bio na akrobatici, boksu,
cirkuskim veštinama. Pozorišni kritičari koji su pisali o predstavi (u prvom redu
Muharem Pervić i Vladimir Stamenković), a zatim i rediteljevi saradnici i na kraju
sam Pleša naglašavaju veliki uticaj Mejerholda na rad (uključujući i trening
glumaca), te stoga ovo pitanje zaslužuje posebno poglavlje.

UTICAJl
1919
Muhrem Fervić, Dmamična i satmčna farsa, Politika, 5. novembar 1973.
 Mejerhold je u dva navrata postavljao na scenu dramu Suhovo‒Kobilina
Tarelkinova srnrt. Za naš rad od posebnog je značaja druga postavka istog teksta u
pozorištu u GITIS-u 1922. godine. Uticaj ove predstave na Plešin rad je višestruk.
Prvo što primećujemo kada posmatramo i upoređujemo fotografije dveju
postavki Tarelkinove smrti je idejna sličnost scenografskog rešenja. Mejerholdova
scenografija je bela, drvena i krajnje funkcionalna, a nju čine: mašina za mlevenje
mesa, stolovi i stolice na rasklapanje. Scenografija je linearna i ne dozvoljava
kretanje po vertikali. Rudnicki u svojoj knjizi Režiser Мејеrholjd2020 napominje da je
scena bila gola (videli su se zidovi), hlađna i prljava. Rušenje iluzije podsticano je i
time što su glumci igrali u radnim kostimima s minimalnim naznakama, a suflerka je
sedela u prvom redu gledališta takođe u radnom kostimu. Scenografija za predstavu
Jugoslovenskog dramskog pozorišta Veseli dani ili Tarelkinova smrt je takođe bila
bela, ali od metala. Scena je imala polukružni oblik tako da je asocirala na cirkusku
arenu – nije bilo golih zidova. Mašine za mlevenje mesa nije bilo, ali je zato bilo
drugih mehanizama npr. bicikli koji se sami okreću u krag. Scenografija je u obe
predstave bila svedena i krajnje funkcionalna s tim što su u Plešinoj predstavi i
glumci i dekor imali mogućnost i vertikalnog kretanja. Pleša je u svojoj predstavi čak
više računao na tzv. trik-mašine (bicikl koji „oživi” i sam se kreće, odelo koje se
nadima da bi se Raspljujev „ugojio” i sl.) jer je njegov cilj bio cirkus. Njegova
predstava je u scenografskoj postavci više polagala na čudo, magiju i atrakciju
cirkusa nego na konstruktivistički koncept.
Dosta dodirnih tačaka je bilo i u osnovnoj postavci glumačke igre.
Mejerholdova predstava Tarelkinova smrt predstavlja jedan od najjasnijih primera
primene biomehanike. Za Mejerholda stvaralaštvo glumca je stvaralaštvo plastičnih
formi u prostoru i veština glumca sastoji se u tome da pravilno koristi izražajna
sredstva svog tela. Prema tome, ona je put ka osećajnosti i obraznosti. U stvaranju
uloge ne treba poći od pokušaja da se usvoji psihološka suština određene pojave, ne
treba ići iznutra nego spolja, tj poći od pokreta. Pokret istrenirang glumca poseduje
muzikalnu ritmičnost; glumački prirodni talenat mora da se razvija uz pomoć
sistematskog treninga. Ovo se može primeniti i na Plešinu predstavu, ali i tu se mogu
uočiti razlike. Plešini glumci su u pripremi pažnju posvećivali konkretnim veštinama
(akrobatika, boks, borilačke veštine). Đurić, Simić i Radovanović su glumci, cirkuski
artisti i zabavljači. Oni ne beže od eklekticizma: dečija igra, cirkus, geg slepstik
komedije, parodija šou programa i sportskih takmičenja... Nadalje, velika pažnja je
posvećivana ekspresiji liса. Njihova gluma je možda polazila od spoljašnjeg, ali je
definitivno njen cilj bilo totalno proživljavanje lika. U njihovoj glumi je bilo stalne
smene stilizacije i naturahstičke surovosti (scena operacije). Glumci su vladali
čitavom scenom, oni su se kretali po vetikali, horizontali. Branko Plešani jednog
trenukane poriče da je veliki uticaj na njega izvršio Mejerhold. U više navrata on
2020
Konstantm Lazarevio Rudnicki, Režiser Mejerhol'd., Nauka, Moskva 1969.
ističe uticaj biomehanike na njegov rad u ovoj predstavi. U razgovoru 2121 na
okrugom stolu Bitef-a povodom Veseli dani ili Tarelkinova smrt on priznaje uticaj
Mejerholda i kaže: „... Koliko znam, Mejerhold je s tim nije prošao, nije uspeo da
dokaže svoju formu. I to je dobro što sam došao do Mejerholda i da sam, kako mi se
čini shvatio u čemu je propao. Propao je upravo na svom principu, na biomehanici. I
ja sam u Tarelkinu primenio ono što bi se moglo nazvati elementima biomehaničkog,
ali samo kao elemente, ne kao svrhu. (A da li je i Mejerhold po tvom mišljenju želeo
da postigne izvesnu društvenu svrhu, nastavio je Ćirilov.) Dakako, odgovorio je
Pleša. Njegove mašinerije na pozomici su mašine za mlevenje mesa, Tarelkin je bio
kroz njih propušan. Upotrebljavao je i sredstva komedije del arte, ni on nije uvek bio
dosadan, i ovde u našem Tarelkinu ima nedoslednosti, no nastojali smo da se u izboru
sredstava vidi neki raspored...” 2222 Da li je tu Pleša u pravu ili nije nama je danas
teško da sudimo. Svako insistiranje na teatralizaciji može da deluje kao da je samo
sebi svrha i nisu bili retki glasovi kritike koji su tvrdili da je izigravanje glumaca
Jugoslovenskog dramskog pozorišta učinilo nevidljivim i nebitnim dramu Suhovo-
Kobilina2323.
Ipak, ono što možemo sa sigumošću da tvrdimo kada govorimo o ove dve
postavke Tarelkinove smrti je sledeće: one su igrane u dva potpuno razhčita
društveno‒geografsko‒istorijska trenutka i to ih čini bitno drugačijim i u postavci i u
samoj recepciji. Branko Pleša je nailazio na veoma mnogo problema i otpora u svom
pozorištu2424, ali je u poređenju s Mejerholjdom, imao izuzetne uslove za rad. On je
radio u jednoj od najprestižnijih teatarskih kuća u zemlji, imao je na raspolaganju
najbolje glumce tog teatra, a predstava je prikazivana pred publikom koja je živela u
stabilnoj, relativno prosperitetnoj zemlji. Mejerholjdova situacija i publika bili su
radikalno dmgačiji, ali to je i pozorišno i istorijski dovoljno poznato da se ne moramo
time posebno baviti u ovom radu.
Sledeća važna distinkcija između ove dve predstave proizilazi iz prethodne.
Mejerhold je Tarelkinovu srnrt stvarao u periodu koji je poznat kao „sovjetska
avangarda”; on je bio avangardan reditelj i inovator. Branko Pleša je stvarao u doba
kada su razni avangardni pravci već bili prošlost i kada je postepeno nastupalo doba
tzv post-avangarde. Branko Pleša je predstavnik svog vremena i on svesno naginje
eklekticizmn. Plešina predstava Veseli dani ili Tarelkinova smrt mnogo duguje
Mejerholodvoj predstavi. Pleša je, kao pravi, iskusni umetnik, znao da ništa ne
2121
Razgovor je objavljen u bilteuu br. 6. Festivala Bitef, 22. sepembra 1974.
Stil i akluelnast, razgovor sa ređiteljem Brankom Plešom i učesnicima u predstavi Veseli dani ili
2222

Tarelkinova smrt, bilten Festivala Bitef, 22. septembar, 115.

2323
Vidi tekstove:
Meša Selimović, Nemam više vremena za sitnice, novembar 1973.
Petar Volk, Klasična drama i S.vi teatar, Knjižeme novine, ok- tobar 1974.
2424
Videti prepiska sa upravom iz zaostavštine Вгаnка Pleše
nastaje ni iz čega – ni u životu ni u umetnosti. Iza svakog umetničkog dela stoje
druga dela i pravi umetnik je uvek svestan uticaja pod kojim stvara (dali i u kojoj
meri želi to javno da prizna, dmgo je pitanje). Predstava Veseli dani ili Tarelkinova
smrt u tadašnjim jugoslovenskim okvirima stoji na početku perioda postmodeme u
kome će aktivno korišćenje svekolike umetničke baštine biti jedan od osnovnih
principa delovanja.

RECEPCIJA

Predstava Veseli dani ili Tarelkinava smrt očekivana je dugo i premijera je

otpraćena s velikom pažnjom. Velika većina novinara i kritičara oduševljeno je
pozdravila predstavu. Tadašnji upravnik Milan Đoković u tekstu Iskušenja jedne
velike predstave2525 detaljno opisuje atmosferu na premijeri, sastav publike, brojne
aplauze na otvorenoj sceni i veliko slavlje koje je potom nastupilo u pozorištu. Bez
sumnje bio je to pozorišni đogađaj od prvorazrednog značaja.
Mišljenje pozorišnih kritičara povodom premijere već smo i ranije u ovom
radu navodili. Svi su zapazili da je Beograd prisustvovao prvorazrednom pozorišnom
činu. Primećen je uticaj Mejerholdove estetike, specifičnost teatarskog pristupa
(teatar pokreta), intenzivno prisustvo reditelja na sceni itd.
Zanimljiva je recepcija bitefovske publike. U anketi koja je pravljena posle
prve predstave, a koja je objavljena u ranije spomenutom biltenu Bitefa poznati
pozorišni umetnici (Mira Trailović, Rade Šerbedžija, Dušan Kovačević, Zoran
Radmilović, Ljubomir Muci Draškić), kritičari i novinari (Feliks Pašić, Zorica Pašić,
Zlata Kurt) govore o predstavi u superlativima. Na okruglom stolu (čiji je zadržaj
objavljen u tekstu „Stil i aktuelnost” u istom biltenu) povodom predstave napravljen
je pokušaj polemike: postavljeno je pitanje da li je Pleša ovim pristupom oslabio
satiričnu oštricu Suhovo-Kobilma. Svi prisutni, koji su se javili za reč, zdušno su
ustali u odbranu predstave. Rezultat polemike ne govori toliko o tome da li je ili nije
Pleša izneverio pisca već mnogo više o ogromnoj potrebi naše pozorišne javnosti za
ovakvom, novom, drugačijom predstavom. Oduševljenje s kojom je predstava
dočekana govori i o kvalitetu predstave, аli i o tome koliko se dugo čekalo da se
pojavi domaća predstava koja će u svim svojim aspektima biti na nivou onog dela
najkvalitetnije svetske produkcije koja nosi predznak „nove pozorišne tendencije”.

ZAKLJUČAK

Milan Đoković, Ishišenje jeđne velike pređstave, u monografiji Branko Рlešaа, Muzej pozorišne
2525

umetnosti, Beograd 1992, 59- 67.

 Veseli dani ili Tarelkinova smrt je prvi pokušaj u repertoarskom,
institucionalnom pozorištu – Jugoslovenskom dramskom pozorištu da se napravi
predstava u kojoj će akcenat biti na cirkusoj atrakciji i fizičkoj akciji. To je
istovremeno bila prva takva predstava i za Branka Plešu. Eksperiment je uspeo, trud
se isplatio. Аli ovakvih, odvažnih istraživanja zadugo više nije bilo ni u pozorištu niti
se na nešto shčno odvažio kasnije Branko Pleša. Zašto? Zašto je predstava kao što je
Veseli dani ili Tarelkinova smrt izuzetak, a ne pravilo u repertoarskoj politici ne samo
ove već i drugih prestižnih repertoarskih pozorišnih kuća? Deo odgovora pre svega
treba tražiti u preovlađujućoj tradiciji (i navici) našeg pozorišta da se prevashodno
bavi verbalnim. I sam Branko Pleša je kao glumac i reditelj stasao na ovakvom
pozorištu. Kada su ponestali uslovi za održavanje ovog pozorišnog dragulja
(Slobodan Đurić je tragično preminuo u decembru 1977. godine) prestava je skinuta s
repertoara, a pozorišni život se vratio u stare tokove.
Šta je ostalo? Ostalo je sećanje na jedno izuzetno umetničko ostvarenje, ostala
je težnja da se slično iskustvo na nekoj drugoj predstavi ponovi (što je i učinjeno tek
16 godina kasnije u predstavi Dozivanje ptica reditelja Harisa Pašovića) i ostala je
ogromna glad pozorišne javnosti za novim, drugačijim, uzbud- ljivim, u svakom
slučaju živim pozorištem.
Merina MILIVOJEVIĆ MAĐAREV

180
http://teatroslov.mpus.org.rs/izdanja.php?_ga=2.157008889.350974818.1657913390-
674355376.1657913389&_gl=1*xh846y*_ga*Njc0MzU1Mzc2LjE2NTc5MTMzODk.*_ga_CCBG7FP46N
*MTY1NzkyMDk5My4zLjEuMTY1NzkyMTAxMy40MA..