Предраг НЕШОВИЋ

БЕСКРАЈНО ЖАЛОСТАН СМЕХ

У ШИЊЕЛУ МРТВИХ ДУША

Добро ми је полазило за руком само оно што сам

узимао из стварности, из података којима сам
располагао.
Николај Васиљевич Гогољ

Приликом писања оваквих радова уобичајено је да се крене од почека. Ја

сам е определио управо од краја. Нешто, на самом почеку, о споменику
Николају Васиљњвичу Гогољу. Једноставно и довољно је рећи само: Гогољ.

Писао је бројна писма тражећи податке, чак и ако су се чинили као

ситнице које су му недостајале, јер је хтео да буде оригиналан и истинит. У
једном писму мајци Марији Ивановној Гогољ је тражио најситније детаље из
живота Украјинаца:
„А сад вас молим да ми учините једну од највећих услуга, Ви имате
истанчан посматрачки дар, ви одлично познајете животе и обичаје
Малоруса наших, и због тога знам да ми нећете одбити да ми их
саопштавате у нашој преписци. Меније то веома потребно. У идућем
писму очекујем од вас подробан опис потпуног руха сеоског црквењака,
од најгорњијих делова његових све до чизама, с тачним описом како се
све то називало код најкоренитијих, најстаријих Малоруса, оних који су
се најмање изменили. Исто тако називе руха какве носе наше сељачке
девојке, до последње врпце, и такође оних које носе данашње жене и
мужеви. Друго, тачан веродостојан назив одела које су носило из
времена хетманских. Сећате се, једном смо у нашој цркви видели једну
девојку одевену на тај начин... Такође и подробан опис свадбе, не
пропуштајући ни најмањи детаљ. И неколико речи о коледарским
обичајима, о вилама русалки. Ако осим тих постоји још неки дух,
духови или кућни богови, пишите ми о њима што опширније – како их
називају и шта они раде.”

А руски есејиста Евгениј Александрович  Љацки о утицају који су на

руску књижевност имали Николај Васиљевич Гогољ и Пушкин, велики руски
песник, писао је:
„Ако је Пушкин назван ‛сунчаним песником’ руске стварности,
Гогољ се мора сматрати за најзнатнијег песника њених мрачних страна. Домовина – садашња
Украјина, а ондашња Малорусија – дала му је, пре свега, љубав према
обичајима, утврђеним облицима живота и дубоко осећање лепоте...
Поетични снови стварали су му се у атмосфери старинских предања и
народне фантастике прожети у исти мах романтиком прве лектире”.

Гогољ је тешко подносио своју усамљеност, али то није хтео сам да

призна, већ је ту усамљеност сагоревао у себи. Сјај велике престонице
доживљавао је као пољско цвеће са запорошких ливада, али на плафону
тамничке ћелије. Једно време је и сам био као онај убоги трудбеник Акакије
Акакијевић из приче „Шињел”, коме је куповина новог шињела била једини сан
и љубав, украден прве тамне суморне јесење ноћи.
Та прича нагнала је Достојевског да каже: „Сви смо ми потекли из
Гогољевог шињела.”
То је преломна Гогољева метафора, јер је у личном животу, духовна
усамљеност желела више животне светлости и радости. Његову је душу обузело
тешко очајање, исказано у „Записи једног лудака”, а од слично космичког
страха боловали су и Достојевски и Ниче.
„После ’Вечери на салашу краје Дикањке’ Гогољ је био свестан да
око њега струји и друкчији живот од оног безазленог у белој колиби на
салашу. Био је свестан ништавила, наказности духовно осиромашеног
човека, огрезлог у духовној беспослици, ређајући дане од рођења до
смрти. Писао је: „Далеко, далеко у дубини Русије, угнездио се овај мали
жалосни човек... с титулом племића – слуге отаџбине”, јер хтео је и да
као писац – послужи тој отаџбини. Сав је био у новој причи која уопште
не личи на „Вечери”. Билаје то комедија са две теме: из чиновничког
живота и живота спахија, чијој се идеји, кад му је Гогољ испричао,
Пушкин смејао од срца.
Гогољ је својим јунацима изазивао смех и моралну осуду, а они су
чинили снажну пародију стварности, што је била непобитна истина:
открио је злог сатану који је био много озбиљнији од оног ђавола,
добродушног и приглупог, као у „Вечери на салашу крај Дикањке”.
На другој страни овако декоративног и уштогљеног живота сваке руске
варошице, налази се прост свет који се дружи са ђаволом; он код Гогоља није
био паметнији од најлуђих сељака који чврсто верују да вештица може да
пролети кроз димњак, да ђаво уме у џеп да сакрије месец, али и да досетљиви
ковач Вакула. као у „Вечери на салашу крај Дикањке”, може да натера ђавола
да га однесе у Петроград, до саме царице Катарине од које ће да добије
скупоцене ципеле за своју девојку.
Бескрајно
жалостан смех

ПЕСНИК
МРАЧНИХ
СТРАНА РУСИЈЕ
Vladimir Nabokov, Nikolaj Gogolj (preveo Zlatko Crnković), Znanje, Zagreb, 1983. У наводима
из овог дела коришћен је Црнковићев превод, повремено уз незнатне измене.

ОДЛАЗАК ИЗ ПОЗОРИШТА
Гогољ је писао да је у садржају комедије „само једно поштено лице, и
то смех, дубок, племенит и бескрајно жалостан смех... Ја сам одлучио да на
једном месту прикажем све оно што је уРусији ружно а што сам ја тада знао,
све неправде које се чине на оним местима и на оним случајевима где се
праведност тражи од човека више од свега; хтео сам све да исмејем у један
мах.”
Гогољевим смехом бавили су се многи критичари и есејисти. Евгениј
Александрович Љацки истиче да је „несрећа Гогољева као човека била у ономе
што му је, по општем признању, доносило највише среће као уметнику. То је
пре био непријатељ, него пријатељ – његово исмејавање, смех, сатански,
инквизиторски и непоштедан. Гогољу је служио као највећи извор надахнућа,
бацао је јасну светлост на његову палету; претварао је све што би уметник
погледао у гримасу ужаса и одвратности. Кад је тај смех престајао, у радионици
је настајао мрак и мртва тишина, могла је да Гогоља натера на размишљање о
гресима, на сузе и молитву, али је стваралачко начело недостајало... Више
несвесно, и самим осећањем, Гогољ је погодио сатанску природу свог смеха.
Он је генијално оваплотио ту своју мисао у ’Портрету’, где уметник својим
талентом служи ђаволу.”!

Љацки о томе пише:

„Смех и молитва састајали су се на граници два света, колебајући
душу уметникову час на једну, час на другу страну. То колебање почело
је код Гогоља још у младости и зато реални свет за њега никад није био
непомичан, увек се колебао у његовој представи. Тако је било и доцније.
Украјински ђаволи и вештице, страшна чудовишта која су ноћу могла
ући и под црквене сводове, ђаволи који су освојили хришћанске душе,
све чиме се хранила сујеверна поезија Гогољева у младости, доцније је
само изгубило прве облике, али је сачувало своју суштину. Говорила је
оним злим смехом општеруске нискости и тривијалности, с којом су на
 реци и на гробљу горели пламеном нечисте силе која лута по свету. Та
сила је у представи Гогољевој владала светом. Смех њен био је
пророчки смех ђаволске победе зла над добрим, ако Христова црква не
буде спасила човечанство. Та мисао је откривала и затварала круг
филозофских мисли Гогољевих о стварности у којој се све реално
предавало злобној стихији смеха, а све божанствено, спасоносно и
љубеће подносило је крсне муке патње и духовне смрти”!

Бескрајно
жалостан смех
Александар Сергејевич Пушкин је, исто као и читаоци, био одушевљен
Гогољевим истанчаним хумором и говорио да цени „врло фину поезију, која се
изражавала и у нежном осећању природне лепоте, и у изванредном избору црта
и боја, које су сликале живот и обичаје људи старог, патријархалног кова”.
Гогољ износи да никад ништа није у машти стварао и да није имао ту
особину.
„Добро ми је полазило за руком само оно што сам узимао из
стварности, из података којима сам располагао.”

Гогољ је писао да је у садржају комедије „само једно поштено лице, и

то смех, дубок, племенит и бескрајно жалостан смех... Ја сам одлучио да на
једном месту прикажем све оно што је уРусији ружно а што сам ја тада знао,
све неправде које се чине на оним местима и на оним случајевима где се
праведност тражи од човека више од свега; хтео сам све да исмејем у један
мах.”
Гогољевим смехом бавили су се многи критичари и есејисти. Е. А.
Љацки истиче да је „несрећа Гогољева као човека била у ономе што му је, по
општем признању, доносило највише среће као уметнику. То је пре био
непријатељ, него пријатељ – његово исмејавање, смех, сатански, инквизиторски
и непоштедан. Гогољу је служио као највећи извор надахнућа, бацао је јасну
светлост на његову палету; претварао је све што би уметник погледао у гримасу
ужаса и одвратности. Кад је тај смех престајао, у радионици је настајао мрак и
мртва тишина, могла је да Гогоља натера на размишљање о гресима, на сузе и
молитву, али је стваралачко начело недостајало... Више несвесно, и самим
осећањем, Гогољ је погодио сатанску природу свог смеха. Он је генијално
оваплотио ту своју мисао у ’Портрету’, где уметник својим талентом служи
ђаволу.”!

Љацки о томе пише:

 „Смех и молитва састајали су се на граници два света, колебајући
душу уметникову час на једну, час на другу страну. То колебање почело
је код Гогоља још у младости и зато реални свет за њега никад није био
непомичан, увек се колебао у његовој представи. Тако је било и доцније.
Украјински ђаволи и вештице, страшна чудовишта која су ноћу могла
ући и под црквене сводове, ђаволи који су освојили хришћанске душе,
све чиме се хранила сујеверна поезија Гогољева у младости, доцније је
само изгубило прве облике, али је сачувало своју суштину. Говорила је
оним злим смехом општеруске нискости и тривијалности, с којом су на
реци и на гробљу горели пламеном нечисте силе која лута по свету. Та
сила је у представи Гогољевој владала светом. Смех њен био је
пророчки смех ђаволске победе зла над добрим, ако Христова црква не
буде спасила човечанство. Та мисао је откривала и затварала круг
филозофских мисли Гогољевих о стварности у којој се све реално
предавало злобној стихији смеха, а све божанствено, спасоносно и
љубеће подносило је крсне муке патње и духовне смрти”!
_________________________

 Женидба (1833)
 Ревизор (1836, 1842)

https://pdfslide.net/documents/nikolaj-gogolj-revizor.html

Почетак периода драмке књ.

Гогољ је схватао да у Русији постоји неправда, груби простаклук моћних
начелника, полицијских чиновника и судија који су кројили људске судбине.
Хтео је да исмеје њихов чиновничко-поданички страх од њима сличних у вишој
чиновничкој хијерархији, у којој се водило рачуна само о напредовању,
одликовањима и чиновима.
Позоришно интересовање заузело је велико место у животу и раду Н. В.
Гогоља. Није изненађујуће да су га већ први покушаји писца да се од
романтичне фикције „Вечери на салашу код Диканке“ окрене модерној
стварности довели до идеје о стварању комедије. Доказ о томе сеже до краја
1832. (писмо П. А. Плетњева В. А. Жуковском од 8. децембра 1832.). А 20.
фебруара 1833. сам аутор јавља М. Н. Погодину:
„Нисам ти написао: опседнут сам комедијом. Онда, кад сам био у Москви, на
путу [Гогољ се вратио у Санкт Петербург 30. октобра 1832. – П. Н.], и кад сам стигао
овамо, није ми излазила из главе, али до сада нисам ништа написао. Радња се већ
неки дан почела слагати, а наслов је већ био исписан на дебелој белој бележници:
‛Владимир 3. Степена’...”1
У другом периоду Гогољеве стваралачке самосвести истичу се две
1
Гогољ, Николај Васиљевич, Писма; Целокупна дела у 14 свезака, Москва, Лењинград, 1939., Том 1,
стр. 320.
комедије: „Женидба” у три чина, „Ревизор” комедија у пет чинова, актовка
„Карташи”, као и ____________актовка и објављене у руском издаљу
Сабраних дела књига 5

ЖЕНИДБА

Овај део овог рада ће вас упознати с комдијом у три чина „Женидба”,
под називом који се временом усталио и под којим је опстала на позоришним
даскам, а и у драмској књижевности. Гогољ нам је подарио своју комедију на
тему „брака”, коју је изворно назвао „Младожења”, испунио је сатиром,
осликавајући реализам у провинцији. Сада се ова комедија с правом сматра
класиком. Сажетак мало ће отворити завесу онога што је завређује да се нађе и
види на позорници театра.
Године 1833. Гогољ је почео да пише „Женидбу” (првобитни назив је
био „Младожења”) и настаjaла је око девет година. Према првом концепту, био
је то трочин, радња се одвијала не у Санкт-Петербургу, већ на селу, у
влстелинском окружењу (касније је невеста постала супруга трговца).
Младожење је било, али није било улога: Подкољосина и Кочкарјова. Радња је
традиционално била фарсична: младожење супарници ласкањем, лукавством,
шакама гурају један другог у страну, а невеста не зна кога да одбије.
Године 1835. аутор наставља рад на новој концепцији ове комедије, већ
под новим, данашњим називом „Женидба” и добија поднаслов „Невероватан
догађај у три чина”. Гогољ је тада прекинуо рад због рада на новој комедији
„Ревизор” и поново наставља са радом 1836. године на инсистирање великог
руског глумца Шћепкина2 којем је била обећана главна улога. Дакле, низом
ових међуревизија Гогољ тек 1841. долази до коначне верзије комедије, која је
први пут објављена у Сабраним делима Николаја Гогоља 1842. године. У овом
издању Гогољ не мења само одређене аспекте садржаја (нпр. радња се сада
догађа у Санкт-Петербургу), али, што је још важније, у складу с развојем својих
естетских назора, ослобађа комедију од елемената водвиља, од метода
спољашње комедије. „Женидба” постаје друштвена комедија из живота
трговаца и бирократа. У заплету о удварању удварача различитих карактера и
положаја трговачкој кћери, комичар исмијава стагнацију, примитиван живот
приказаног окружења, бедност духовног света људи овога круга. Гогољ је
великом снагом показао вулгаризацију љубави и брака, својствену овој
средини, коју је тако песнички и духовиро приказао у причама из народног
2
Михаил Семјонович Шћепкин (рус. Михаил Семёнович Щепкин; 17. новембар 1788, село Красное,
округ Обојански, Курска губернија ‒ 23. август 1863, Јалта, Тавридска губернија) ‒ Најзначајнији
руски глумац и први уметник тадашњег руског и светског позоришта, оснивач реализма у сценској
уметности. Почетак своје биографије започео је са Пушкином, а са Гогољем и Грибоједовим
увежбавао је прве представе њихових драма. Као један од оснивача руске глумачке школе,Шчепкин
је заувек променио суштину националне глумачке школе. Уметник који је био узор генерацијама
глумаца.
живота („Вечери на салашу код Диканке”). Гротескно изоштравајући обрис
ликова и неочекивани расплет (младожењин лет у задњи час кроз прозор),
Гогољ својој комедији даје поднаслов „Апсолутно невероватан догађај у три
чина”. Али то је само средство, својствено стрип‒писцу, да се истакне
виталност његовог дела. Реализам „Женидбе” био је супротстављен
конвенцијама мелодраме и водвиља, чију је доминацију Гогољ уочио у
тадашњем руском позоришном репертоара. Прва извођења догодиле су се у
децембру 1842. у Александринском позоришту и у фебруару 1843. у Москви у
Малом позоришту.
Радња комедије говори о проналажењу профитабилног младожења. Кћи
трговца жели племенитог мужа, а племенити младожења тражи богату невесту.
Главни ликови комедије су неодлучни. Ове значајке откривају психологију
Гогоља: навике у особи су јаче од жеље за подизањем друштвеног статуса
(невеста) или побољшањем ствари (младожења). Важан је и страх од људи
друге класе, неразумијевање истих. Неодлучност доводи до непомичности
догађаја („мираж”). Неспоразуми настају из сукоба жеља и непокретности.
Млада оклева, чинећи један идеал од свих просаца. Подкољосин такође сумња.
Неодлучност доводи до расплета – Подкољосинов скока са прозора, чија је
једина сврха била да се од жељеног објекта удаљи на што већу удаљеност.
„Женидбу” све време прожимају смех и комичне ситуације, јер упоредо описује
ликове двојице младића, од којих један верује у љубав, а други само у телесно
задовољство.
„Женидба” се сматра првом руском свакодневном комедијом. Гогол је
напустио изворну идеју портретисања малоруских земљопоседника и окренуо
се бирократском окружењу. Кроз своје хероје Гогољ успева да прикаже стил
живота Петербурга 1930-их. Хероји код куће показују се првенствено као
друштвени типови, стога је Гогољева комедија друштвена. Многи истраживачи
сматрају да се „Женидба”, попут „Ревизора”, односи на реалистичан смер у
књижевности. Подкољосин је директни претходник Обломова. Спреман је
одрећи се среће, само да не предузима активне акције. Али Обломовов карактер
објашњава се околностима његовог живота и, коначно, кметством. Зашто је
Подкољосин плашљив, читалац/гледалац не зна. Овај пример може да послужи
као показатељ логике оних истраживача који Гогоља сматрају романтичарем.
Подкољосинову неодлучност у склапању провода може се сматрати типичном
појавом, али то што је младожења искочио кроз прозор никако се не објашњава
реализмом.
„Женидба”, као и „Ревизор”, сатирична је комедија. Исмевају се не само
карактерне црте и индивидуалне карактеристике ликова, као у класичној
комедији, већ и индивидуалне друштвене појаве: на пример, венчање као начин
промене друштвеног статуса. Сатири је изложен живот без искрених осећаја,
брак без љубави и одговорности.
Тема представе садржана је у наслову. Брак није резултат љубавног
односа хероја, већ договор и пословни подухват. Комедија је врло складне
структуре и јасног плана. Гогољ је пронашао формулу за јединство ситуације
око које се гради радња. Све је одређено браком и супарништвом просаца.
Коначна верзија додаје још и мотив страха од промена.
Композиција драмског дела је петљаста: комедија завршава и почиње
исто. Ман је интригу у драми назвао „миражом” јер преноси битност и својства
руске стварности. Комична катастрофа догађа се у време када је заједнички
напор готово успешан.
Састав ликова у комедији, према Андрес Белу3, је „двоструко рељефан”,
односно ликови чине парове. У сваком пару такви јунаци, повезујући се,
изазивају смех, јер њихова активност не води до циља, већ га гаси други из
пара. Први пар су Агафја Тихоновна и Подкољосин. Имају сличан циљ и
сличну препреку – страх. Други пар је професионална проводаџика Фјокла и
пријатељ младожење, Кочкарјов. Кочкарјов, за разлику од Фјокле, ни сам не зна
зашто је ангажован у браку пријатеља. Трећи пар – Подкољосин и Кочкарјов –
су губитници, младожења и проводаџија. Двоструки рељефни паралелизам
доводи до одступања: активност је неефикасна, све се догађа обрнуто.
Комедијске улоге се преиспитују или пародирају: младожења травестира
љубавника, младожењин пријатељ пародира поуздану особу која помаже да се
љубавници сједине.
Ако комедију анализирамо с гледишта реализма, онда се појављује у
неколико врста. Подкољосин је тип особе која до циља иде само речима, а
заправо је неактивна. Он је представник целокупног бирократског састава
Русије 1930-их. Кочкарјов је особа која троши своју енергију на празан посао а
сам не разуме зашто. Његова жеља да се ожени пријатељицом нема мотива
(осим из зла, да не буде слободан). Али да би постигао свој фатаморгански циљ,
Кочкарјов прибегава средству: вара. Агафја Тихоновна је тип богате удаваче
која не може да изабире. Њено размишљање о томе како би свог мужа саздала
савршеним (узети усне од једног, нос од другог, итд.) најпознатији је комични
део у драми. Невестин поглед на венчање као на занат уништава саму суштину
институције брака.
Сукоб у комедији је спољни и унутарњи. Спољни сукоб просиоца
Кочкарјов лако разрешава, али унутарњи сукоб између Подкољосина (женити
се или не женити) и Агафје Тихоновне (кога одабрати) је неразрешив „гордијев
чвор” који доводи до комичног краја.
Главни троп4 који ствара уметнички свет комедије је хипербола. Кајгана
је преширок, Анучкин је превише витак. Карактерне црте ликова су претеране
до исмејавања: Подкољосиновљева неодлучност, агилност Кајганинова,
енергија Кочкарјова.
Гогољ прибегава омиљеној техници коју су нашироко користили
драматичари 20. столећа. Он ситуацију и поступке јунака доводи до апсурда.
3
Андрес Бело (шп. Andrés Bello; 29. новембар 1781, Каракас, Венецуела – 15. октобар 1865, Сантјаго,
Чиле) – венецуелански и чилеански филозоф, државник, писац, оснивач латиноамеричке филологије.
4
Обрт; поет. обртање, преношење речи из правог значења у неправо, облик песничких украса који
мењају и облик и значење речи, код којих се дакле речи и реченице „преносе” и добијају други
смисао, те тако место обичне и више мисаоне претставе, добијамо другу мање обичну живљу
очигледнију и лепшу (нпр. „камен у срцу”, „ратерово злато”, „грло” = глас, „клица” = почетак, итд.);
у тропе спадају: метафора (са алегоријом и персонификацијом), метонимија (са еуфемизмом и
иронијом) и синегдоха (са хиперболом и литотом).
Али хероји то доживљавају као нормално, па чак и обично. Осим једног јединог
догађаја – скока кроз прозор. Он је тај који Гогољу даје право да у поднаслову
комедију назове „невероватним догађајем”.
Како је драма подељена на драмске делове? Немојте да узалуд губите
време одласком на представу према драми аутора као што је Н. В. Гогољ
(„Женидба”) због тога. Поглавља неће моћи да пренесе сву иронију онога што
се у њој догађа. Драмска дела оног времена врло је тешко разбити на комаде,
јер дају 2‒3 радње и бесконачан број појава. Код драмских дела у формату
романа нема раздвајања, па ћете све сами морати разбити у логичне сцене.
Довољно тешко је навести сажетке драме. „Женидба” има најважнију
компоненту – јединствене разговоре ликова (Гогољ је мајстор дијалога). Но и
без њих је разумљива иронија аутора.
У истом писму од 20. фебруара 1833. сам аутор јавља М. Н. Погодину:
„... Драма живи само на сцени. Без тога, она је као душа без тела.
Какав ће мајстор носити недовршено дело за показивање народу? Не
преостаје ми ништа друго него измислити најбезазленији заплет, на који
се ни тромесечник не би могао увредити.”5
У историји жанра породичне комедије „Женидба” има важно место.
Велики таленат стрип‒писца омогућио је Гогољу да развије и обогати
традицију руске комедије, која се већ занимала за живот трговаца. Жанровске
одренице такве комедије у Русији додатно су развијене у драматургији
Александра Николајевича Островског. У својој првој комедији „Наши људи - да
се нагодимо” читалац је упознао и трговачку кћер, која сања о „племенитом”
младожењи, као и проводаџију – неизоставног ученика у брачној погодби.
Комедија је изграђена на парадоксу: све се врти око брака, али нитко
није заљубљен, у комедији нема ни трага љубави. Брак је подузеће, посао.
Овакав став према браку познат је Ивану Федоровичу Схпонки: „... Онда је
изненада сањао да му жена уопће није особа, већ нека врста вунене материје; да
долази у трговачку радњу у Могилеву. „Што наручујеш? - каже трговац.
„Узмите жену, ово је најмодернија ствар! Врло љубазни! Сада сви од ње шију
јакне.” Трговац мјери и реже своју жену. Иван Фјодорович га узима под руку,
одлази до ... кројача

Види: М. Б. Крапченко, Николај Гогољ: Књижевни пут: величина писца. – Москва, 1984. – стр. 168 –
169.

Сва апсурдност брака као договора, голо приказана у сну Ивана

Федоровича, постала је главна тема Гогољеве комедије. Разоткривајући
вулгарност петербуршких филистара, драматург Гогол проширио је круг
друштвених запажања и скица које је направио у украјинским и петербуршким
причама. Начин размишљања и осјећаја, сама структура говора ликова уводи
5
Гогољ, Николај Васиљевич, Писма; Целокупна дела у 14 свезака, Москва, Лењинград, 1939., Том 1,
стр. 320.
читатеља у ограничени свијет становника главног града, који у свом развоју
нису далеко од становника Миргорода. А у исто вријеме, иза слика трговчеве
кћери Агафје Тихоновне, њезине тетке Арине Пантелејмоновне, проводаџије
Фјокле Ивановне, хотелске палаче Стариков и четворице удварача, настаје
слика св. кроз цијели град.

„Женидба”, наравно, далеко надилази границе петербуршког живота. У

овој сатиричној комедији, као и у другим својим делима, Гогољ је читаоцу
настојао да представи целу Русију, у свим детаљима.

Гогољеву посебну позорност на „Женидбу” можемо да објаснимо

управо чињеницом да је већ у концепцији драме видна могућност широке
друштвене генерализације – то може да се испрати и у њеним нацртима.
Замишљајући „Владимира 3. ступња”, Гогол пише да ће „ова комедија имати
пуно соли и љутње”. Тај „бес” није ишчилио ни приликом преласка на рад
комедије „Женидбе”, већ напротив, се повећао.

Ако је у „Владимиру 3. ступња”, у малим комедијама које су му се

отргнуле, у „Ревизору” Гогол био заокупљен јавним лицем својих ликова, онда
је у „Женидби”, јединој Гогољевој комедији у том смислу , говоримо о особним
стварима, о интимном свету људи, о уређењу властите судбине. Службеници и
земљопосједници, трговци и племићи овдје су представљени једноставно као
људи који су разоткрили своје најинтимније осјећаје.

Ништа се битно није промијенило због чињенице да је радња, која се у

„Владимиру 3. ступња“ требала одвијати у Санкт Петербургу, у „Женидби“
пребачена на село - сатирични интензитет комедије није ослабио . Галерија
сеоских коњушара Агафје Тихоновне живописна је сатира на тадашње
друштво. Углавном обојано истим бојама као у завршном издању, сви они:
печена јаја (некада се звала Пот), и Онучин (касније Анучин), и Жевакин, и
муцавац Пантелејев (који је касније остао само у Фјоклиним причама) - сви су
они добровољни робови вулгарности, лишени чак и особних врлина.

Сваки пут када је у питању анализа „Женидбе”, наметну се размишљања

о сатиричном интензитету који се веже само уз денунцијације дужносника. Ова
представа је у правилу ниже постављена од Генералног инспектора и
неоствареног плана Владимира 3. ступња, јер се тамо ликови откривају у
друштвеним манифестацијама, а овдје - код куће. Чини се да Гогол особу
приказује „код куће“, изван својих друштвених веза, али, ипак, он се открива
као друштвена јединица - то је сатирични убод „Женидбе“.

Искључени из сфере службених интереса, Подкољосин и други просци

Агафје Тихоновне могли су показати уобичајене индивидуалне људске
особине. Али ни на минут Фриед Еггс не престаје бити дебео и безобразан
егзекутор, који својим увјежбаним басом плаши своје подређене. Подкољосин
ни на трен не заборавља да је дворски савјетник, да му ни боја фрака није иста
као код титуларне младунце.

Снага ове комедије је и у томе што је Гогол показао блиску повезаност

особног и друштвеног живота, показао како се формира морални карактер људи
који су окосница аутократско-бирократске Русије.

Сатирични циљ „Женидбе“ осећа се већ од првих редова комедије, јер је

Подкољосин који лежи код куће на каучу исти онај Подкољосин који ће сутра
ујутро примити своје подређене. У соби су само две особе – он и Степан, који
стоји у близини лежећег господара. Немогуће је не чути Степанове одговоре.
Па ипак, Подкољосин непрестано изнова пита слугу: „О чему то причаш?“. А
он, не изненађен ни изнервиран, глупо понавља све испочетка.
У задацима из књижевности често се налази тема: „Сажетак („Брак“,
Гогол)“. Аутор је дјело испунио сатиром, ликовима, осликавајући
реалистичност живота племства у провинцији. Сада се ова представа с правом
сматра класиком. Овај чланак ће представити представу „Брак“. Сажетак
(Николаи Василиевицх Гогол изворно је дјело назвао „Младожења“) мало ће
отворити вео онога што би се требало видјети на позорници казалишта. Нећете
пожалити.
Како је представа подијељена на цјелине?

Нећете узалуд губити вријеме одласком на представу према драми

таквог аутора као што је Гогол Н.В. („Брак“). Сажетак поглавља неће моћи
пренијети иронију онога што се догађа.

Тадашње представе врло је тешко разбити на комадиће, јер предвиђају

2-3 радње и бесконачан број појава. У формату романа нема раздвајања, па ћете
све сами морати разбити у логичне сцене.

Довољно је тешко сажети. „Брак“ (Гогол је мајстор дијалога) има

најважнију компоненту представе - јединствене разговоре ликова. Но и без њих
је разумљива иронија аутора.
Почетак приче

Љепота представе лежи у њеној радњи, то потврђује и сажетак. „Брак“

(Гогол га је више пута безуспјешно желио поставити на позорницу) први је пут
одигран 9. просинца 1842. у Санкт Петербургу. Комедија је наишла на
различите одговоре критичара.

Почетак представе је дом нежења Подкољосина.

Лијени, пушач, племић Иван Кузмицх Подкољосин, цијели дан лежи на

каучу (ако није у служби, наравно). Момачки живот му, чини се, сасвим
одговара, али нешто недостаје! Обављајући дужност савјетника, Подкољосин
се понаша као пуковник, презирући људе ниског чина. Како би својој особи дао
још већи значај, одлучује се оженити. Наравно, не због љубави, већ ради
разговора о њему и о значајном догађају.

На таквима попут њега проводаџија Фјокла Ивановна „појела је пса“.

Није им толико важно за кога ће се вјенчати и какав ће мираз имати млада. Кад
би барем било. Стога се такви проблеми рјешавају брзо и по „доброј цијени”.
Међутим, Иван Кузмицх имао је среће - управо су у исто вријеме тражили
младожења за Агафју Тихоновну Купердyагину, а Фекла их намјерава окупити.

Медвјеђа услуга

У тренутку када долази разговарати с Подкољосином, с њом стиже Илyа

Фомицх Кочкарјов, најбољи пријатељ Ивана Кузмицха. Своједобно се за њега
Тхекла удала, и то не баш успјешно. Након што је од проводаџије сазнао
информације о Агафји Тихоновној, Илyа Фомицх ју је избацио, изјављујући да
ће се удварати пријатељу. Да, чињеница је да је Кочкарев изузетно тврдоглав
момак, навикао је, како кажу, с мјеста - у каменолом. Стога одмах води
Подкољосина к Агафји Тихоновној.

У кућу Купердyагинових стижу још три младожење заједно с

Подкољосином, али под водством Фекле. Упознају се, комуницирају – сваки
разумије зашто је други дошао. Коначно се појављује и сама младенка.
Младожења који се међусобно натјечу разговарају с њом на начин на који би то
требало бити у руском склапању провода - у почетку о страним темама. Само
Иван Кузмич шути, умјесто њега говори Кочкарев.

упорност

Међутим, Агафји Тихоновној су њихови наговјештаји јасни. Не могавши

то издржати, једноставно бјежи у другу собу. Занијемили мушкарци остају сами
са проводаџијом, која им предлаже да причекају до вечери. Сви се слажу.
 Један се Кочкарјев не може смирити. Позива да одмах оде до младенке.
Подкољосин инзистира да госпођа сама бира. Али пристаје одмах се оженити
ако сви остали просци отпадну.

Моћ лукавства

Навечер Агафyа Тикхоновна покушава ждријебом одредити тко јој је

дражи. Једнако воли све удвараче и једноставно се не може одлучити. Одједном
се у соби појављује Кочкарев који инзистира на потреби да се изабере Иван
Кузмицх.

Хвали га говорећи му како је дивна особа. Осуђује све остале просце:

тог борца, тог свађала. Нуди им се залупити вратима пред носом и само
разговарати насамо с Подкољосином да види колико је Илyа Фомицх у праву.

Сваки младожења навечер настоји доћи први на разговор с младенком.

На крају се сви скупе у кући Купердyагинових прије рока и готово у исто
вријеме. Поновно су присиљени комуницирати једни с другима, готово не
скривајући гађење. Има свега осим главног лика.

Ево долази Агафyа Тикхоновна. Удварачи се одмах с разговорима

навале на њу. Она, уплашена, користи савет Кочкарева, избацује све и сама
истрчава из собе. Илyа Фомицх се одмах појављује, окривљујући невјесту.
Његов трик дјелује. Будући младожења готово су увјерени да је младенка лоша.
Напуштају Купердyагинове, отварајући пут Ивану Кузмичу.
Сама

Сљедећа сцена (појављивање XИВ) врло је важна. И то је потребно

споменути, ако већ износимо сажетак. „Брак” (Гогол је тако малим дијалогом
отворио ликове на нов начин) представа је испуњена смијешним сценама које
изненађујуће преносе сву комичност и апсурдност ситуације, тежину која је
висјела у зраку. Такав дијалог се мора читати, удубљивати се у сваку ријеч.

На позорницу ступа Подколyосин. Не зна о чему би разговарао, о чему

би расправљао.

Скачу с теме на тему, с времена на раднике. Једноставно су изгубљени,

али осјећају симпатије једно према другоме. То је посебно уочљиво код Агафје
Тихоновне, која се, унаточ скромности суговорника, не може не чудити његовој
души. А ово је вјеројатно најбоља сцена у цијелој представи.
 Завршни дио

Дакле, чини се да се све посложило. Младенци бојажљиво разговарају

једно с другим, свиђају се једно дугом... Али Кочкарјов се поновно појављује.
Он (говори му на ухо) захтијева од Подкољосина да запроси Агафју Тихоновну.
Али он одбија. Затим Кочкарјов то чини сам, позивајући се на плашљивост
Ивана Кузмича. Млада одговара „да” и трчи да се пресвуче, јер венчање је већ
данас! Но, Подкољосин се не усуђује на тако очајнички корак. Под емоцијама,
Подкољосин захваљује Кочкарјову, а он одлази да проверитје да ли је с младом
све у реду. Притом узима шешир свог пријатеља да не оде. Но, Подкољосин
никога неће оставити. Напротив, неописиво је срећан. Сам са собом води
монолог о свим благодетима брака, хода по соби, тврдећи да сада неће бити
сам! И у једном тренутку схвати да му се све ово не свиђа. Али куда ићи? Онда,
бежи кроз отворен прозор. Млада улази у собу, али у њој не налази свог
будућег мужа. Неми призор, након којег се све очи окрећу према Кочкареву и
сви почињу да га грде. Он не зна ни што да ради.

Види: М. Б. Крапченко, Николај Гогољ: Књижевни пут: величина писца. – Москва, 1984. – стр. 168 –
169.

Ово за мале комаде (одлазак из позоришта)

У потрази за заплетом којим се ни тромесечник не би могао да увреди,
Гогољ се окреће породичној и свакодневној идеји комедије. Ово Гогољево
сведочанство довољно говори. Овде се великом снагом формулишу напредне
идеје Гогољеве позоришне естетике и открива идеолошка усмереност његове
драматургије. „Истина” и „злоба”, тј. реализам и смела, немилосрдна критика –
то је идеолошки и уметнички закон комедије. Без тога, нема смисла. Гогољева
комедија морала је да задовољи те захтеве. Њена је критичка усредсређеност
ишла далеко изван граница цензуре. Замишљена комедија требала је да постане
храбар пример критичког реализма. Радња је дала пуну прилику за то: јунак на
било који начин жели да добије орден, али не успева због махинација
амбициозних људи попут њега и полуди, замишљајући себе као Владимира
трећег ступња. Гогол је задао ударац главним пороцима бирократског састава
тог времена. Написани делови неуспелих комедија („Јутро пословног човека“,
„Тyазхба“, „Лакеyскаyа“, „Уломак“) потврђују ову природу Гогољевог плана.

Ревизор
Критичар у животу, али и у књижевном делу Гогољ се предаје темама
критике власти. Једно такво дело комедија је Ревизор у којој писац даје
непоштедну критику службене корупције у Русији. Гогољ је идеју наводно
добио од Пушкина, којег су у Нижњем Новгороду, док је боравио у некој
гостионици, заменили за неког важног функционера из престонице. Одважио се
да „не прикаже државне службенике као апстрактне фигуре и симболе
надљудских врлина” него као обичне људе са свим својим, претежно, манама.
Тему, која је заправо универзалне природе, гради на начин једног великог
неспоразума чији су зачетници месни властелини Петар Иванович Добчински и
Петар Иванович Бобчински „оба ниска, кратка и врло знатижељна.” Но
радња свих Гогољевих дела, па тако и самог Ревизора, неважна је. Елементи
грађе увелике су важнији. Комад почиње севањем муње, а завршава праском
грома те се намеће закључак како је читава радња смештена између севања
наведене муње и праска грома. Једина театарска традиција Гогољева доба коју
је он задржао као релевантну јест монолог. Причање људи самих са собом једна
је од ставки која га је заинтригирала након што је дошао у Петроград.
Фасцинирало га је „то што пролазници разговарају сами са собом и дискретно
гестикулирају у ходу.“ Ликови су му људи који носе одређену карактерну
ману. Понајвише је волео да се забавља споредним лицима која само спомене и
која се никад више не појаве у комаду. За њега би се могло рећи како доиста
минуциозно описује све и свакога. Оно што би се некоме могло учинити као
пренатрпано за Гогоља је детаљ који једноставно мора бити на мјесту које му је
он одредио. Као да говори о одређеном бесмислу описивања. Гогољ наведене
споредне ликове уводи помоћу дијалога међу лицима комедије. На самоме
почетку приликом градоначелникова читања писма својим подређенима јављају
се ликови који једва чекају да се каже њихово име:
„Но, ово даље су сасвим породичне ствари: стигла нам је у госте
сестра Ана Кириловна с мужем; Иван Кирилович јако се удебљао и
једнако свира на виолини.”

„Ревизора” је завршио у децембру 1835. године. С обзиром на то да је

комедија погађала у срце руску бирократију и администрацију, искрени
Гогољеви пријатељи страховали су шта ће о „Ревизору” да каже сам цар, који је
позван на представу.
У „Петроградском веснику” изашао је кратак текст у којем се
обавештава „поштована публика да ће 19. априла 1836. од руских дворских
глумаца бити представљен по први пут ’Ревизор’, оригинална комедија у пет
чинова писца Н. Гогоља”.
Видео је Русију чиновничке бирократије у којој племићи – спахије
служе апсолутизму, у којој царује корупција и подмићивање, у којој су сплетке
и преваре били саставни део живота, а народ потпуно обесправљен. Гогољ је у
своју комедију „Ревизор” унео мали свет који је живео не само у сваком
губернијском граду, већ и другде, где све почиње од градоначелника, где влада
строга хијерархија крадљиваца, подмитљиваца, лопова и ленштина. Зато је
страх од ревизора, кога шаље моћна престоничка власт, био колективни.
Гогољ слика друштво које живи свој живот: спахије и трговце који шаљу
чиновницима дебеле и масне ћурке; у судовима судије потписују пресуде не
читајући садржај тужбе, а у поштама дремљиви службеници отварају туђа
писма; лепе даме говоре како би требало усолити краставце, док истовремено
уздишу за официрима који најлепше зају да играју мазурку.
Најзанимљивије је то што се сва та споредна лица нити у једном тренутку неће
појавити на позорници. Чехов, славни драматичар, је рекао: „ако у првом чину
на зиду виси пушка, она мора у посљедњем чину опалити. Али Гогољеве пушке
лебде у ваздуку и не опаљују – заправо је чар његових наговештаја управо у
томе што од њих на крају не буде ништа.” Спомињањем свих тих лица Гогољ
жели да покаже које су све могућности драмског текста. Увиек постоји
могућност да се неки споменути лик појави мада се увиек испостави да се неће
појавити. Осим свих имена које изговарају ликови комедије потанко их
описујући или само карактеризирајући поједине њихове особине Гогољ
користи и многобројне предмете који играју исто важну улогу као и особе.
Један такав предмет кутија је за шешир коју градоначелник ставља на главу
умјесто шешира кад изјури како би дочекао лажног ревизора за којега мисли да
је онај прави. „Кутија за шешир [...] гогољевски је симбол лажног света у којем
су шешири главе, кутије за шешире – шешири, а опшивени овратници – људске
кичме.” Гогољ нуди „скривену” збрку која у његовом свету функционише као
нешто сасвим логично. Можемо рећи како иронизира стварност у коју је
сместио своје ликове. Облик стварности коју приказује у делу фунлционише у
Гогољевој машти као стварност но она нужно није стварна.
„Лица ‛Ревизора’, без обзира на то да ли могу да се имитирају
крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смисли што
су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих
ученика, почела је одмах врло савесно да живи у складу с тим утварама
– али то је био њен проблем, а не Гогољев.”
Критика власти као и критика под том истом влашћу поставили су
Гогоља на пиједестал узора педесетих и шездесетих година деветнаестог
столећа јер су његову комедију људи с развијеним осјећајем грађанске
дужности схватили као социјални протест те се почела писати иста таква
литература која осуђује корупцију и остала друштвена зла.
Комедију су, како је Гогољ и очекивао, критиковали државни
чиновници, трговци, а највише „крем друштво” које је седело у сјајним и
бљештавим ложама. Како су чинови текли, тако је публика реаговала: на
галерији је била све задовољнија, аплаудирала, позивала глумце на „бис”, али је
Гогољ, који је посматрао цара како седи равнодушан, без покрета и
безизражајног лица – одлучио да привремено напусти Русију.
Гогољ није био задовољан одиграном комедијом „Ревизор”. Једном
пријатељу је написао:
,,’Ревизорʻ је изведен и ја се осећам тако збуњено, тако чудно... За
време представе приметио сам да је почетак четвртог чина безизражајан,
чини се као да се ток комада, дотле равномеран, прекинуо или тече
споро”.
 Највише примедби имао је на глумца који је играо Хљестакова. Шта је у
ствари Хљестаков – питао се?
„Хљестаков је мршав, сви остали су дебели – али то није поента
лика каквог га је замишљао...
[...]
Хљестаков уопште не лаже равнодушно или разметљиво театрално;
он лаже страствено; у очима му се огледа уживање, које му то пружа. То
је уопште најлепши и најпоетичнији тренутак у његовом животу –
готово нека врста надахнућа... Он припада кругу који се, сва је прилика,
ничим не одликује од других младих људи!”
Гогољ се обраћао пријатељима и критичарима поводом „Ревизора”
захтевајући да му пошаљу своје опаске. Тако у једном писму стоји:
„Радите с мојим комадом шта хоћете, нећу говорити о њему.
Досадио ми је као и сва говоркања која су настала око њега. Учинак који
је произвео био је велики и бучан. Сви су против мене. Поштовани и
ислужени чиновници вичу да за мене не постоји ништа свето чим сам се
дрзнуо да на тај начин говорим о људима који служе; полицајци су
против мене; трговци су против мене. Грде ме и критикују; за четврту
представу није се могло више добити карата. Да није било високог
покровитељства цара, мој се комад уопште не би појавио на сцени, а већ
се нашло људи који су говорили да га треба забранити. Сад знам шта
значи бити писац комичар. Најмањи превид истине – и против тебе се не
диже само један човек, него читави сталежи. Могу да замислим шта би
све било да сам узео нешто из петроградског живота који сада боље
познајем од провинцијског. Тешко је видети против себе људе ономе
који их у исто време воли братском љубављу”!
У „Упозорењу онима који би требало да играју ’Ревизора’ како треба”,
објављеном шест година после првог извођења комада, Гогољ 1842. саветује:
„Највише би се требало бојати да се не упадне у карикатуру...
Смешно ће се испољавати само по себи управо у озбиљности са којом је
заузето свако лице приказано у комедији”!
Чак и кад градоначелник, смишљајући освету, прети:
„Али, чекајте, голубови моји! Тако ћу вас намајсторисати да ћете се
чешати док сте живи. Попиши ми све, који се год жалио на мене, а
нарочити све оне буџаклије – пискараче што су им тужбе сачињавали. И
још им свима објасни нек’ чују какву је срећу бог дао градоначелнику те
удаје кћер, није да кажеш за каквог било гољу и рђу, него за таквог
каквог мајка још није родила, који може учинити све, све, све! Свима
јави, нек’ сви знају, триста му мука! Кад је весеље, нек’ је весеље... А
како ћемо ми сад, где ли ћемо живети? Да л’ овде, или у Петрограду?”
 О путу који ће га одвести у Беч, Париз, Женеву и Рим, али и о
несхватању људи и збивања и изобличености људског духа и тражењу било
каквог уточишта, Гогољ је једном свом пријатељу писао:
„Путујем преко границе, тамо ћу растеретити тугу коју ми
свакодневно побуђују моји сународници. Савремени писац, комични
писац, писац карактера, требало би да буде што даље од своје отаџбине.
Нема славе за онога који је у отаџбини. То што су против мене одлучно
устали сада већ сви сталежи, не збуњује ме, но како је тешко и тужно кад
видиш да против тебе неправедно устају и они твоји сународници које од
срца волиш, и кад видиш како погрешно и у каквом изобличеном облику
схватају пријатељство и ствари. Појединачно проглашавају општим, а
случај правилом! Нешто, израђено верно и живо одмах проглашавају
пасквилом. Изведи на сцену две – три варалице, и хиљаде честитих људи
љутећи се узвикују: – Ми нисмо варалице!

Пред полазак у иностранство посетио га је Пушкин који му се јадао да је

царска власт, бојећи се да се неће вратити, одбила да и њему, Пушкину, одобри
одлазак.
Похвалио је „Ревизора”, јер је Гогољ створио сатиричну комедију у којој
је исмејао једино оно што је сметало многима које је исмејао – била истина,
„Бити писац у Русији је тежак подвиг”, уверавао је Пушкин Гогоља који,
међутим, није био задовољ комедијом. И добро је упамтио Пушкинове речи да
и ако „бежи из отаџбине Гогољ мора да остане песник”!
Једна реченица из писма Жуковском управо то и потврђује: „Моје
мисли, моје име, моји радови припадаће Русији”!

Бескрајно
жалостан смех

Гогољ је писао да је у садржају комедије „само једно поштено лице, и

то смех, дубок, племенит и бескрајно жалостан смех... Ја сам одлучио да на
једном месту прикажем све оно што је уРусији ружно а што сам ја тада знао,
све неправде које се чине на оним местима и на оним случајевима где се
праведност тражи од човека више од свега; хтео сам све да исмејем у један
мах.”
Гогољевим смехом бавили су се многи критичари и есејисти. Е. А.
Љацки истиче да је „несрећа Гогољева као човека била у ономе што му је, по
општем признању, доносило највише среће као уметнику. То је пре био
непријатељ, него пријатељ – његово исмејавање, смех, сатански, инквизиторски
и непоштедан. Гогољу је служио као највећи извор надахнућа, бацао је јасну
светлост на његову палету; претварао је све што би уметник погледао у гримасу
ужаса и одвратности. Кад је тај смех престајао, у радионици је настајао мрак и
мртва тишина, могла је да Гогоља натера на размишљање о гресима, на сузе и
молитву, али је стваралачко начело недостајало... Више несвесно, и самим
осећањем, Гогољ је погодио сатанску природу свог смеха. Он је генијално
оваплотио ту своју мисао у ’Портрету’, где уметник својим талентом служи
ђаволу.”!

Љацки о томе пише:

„Смех и молитва састајали су се на граници два света, колебајући
душу уметникову час на једну, час на другу страну. То колебање почело
је код Гогоља још у младости и зато реални свет за њега никад није био
непомичан, увек се колебао у његовој представи. Тако је било и доцније.
Украјински ђаволи и вештице, страшна чудовишта која су ноћу могла
ући и под црквене сводове, ђаволи који су освојили хришћанске душе,
све чиме се хранила сујеверна поезија Гогољева у младости, доцније је
само изгубило прве облике, али је сачувало своју суштину. Говорила је
оним злим смехом општеруске нискости и тривијалности, с којом су на
реци и на гробљу горели пламеном нечисте силе која лута по свету. Та
сила је у представи Гогољевој владала светом. Смех њен био је
пророчки смех ђаволске победе зла над добрим, ако Христова црква не
буде спасила човечанство. Та мисао је откривала и затварала круг
филозофских мисли Гогољевих о стварности у којој се све реално
предавало злобној стихији смеха, а све божанствено, спасоносно и
љубеће подносило је крсне муке патње и духовне смрти”!

Серге́й Васи́льевич Женова́ч о драми Николаја Гогоља:

„У Коцкарима нема главних или споредних ликова – постоје побједници и

губитници. Ово је врло цинична ситуација, али ако уђете у игру, није важно
како ћете побиједити, гдје и како варате, иначе ћете добити батине. Губитници
не желе бити. И у таквој граничној ситуацији људи се манифестирају на
различите начине, могу бити лијепи, лијепи, шармантни, неумољиви, окрутни,
одвратни... Али за Николаја Васиљевича, главна ствар је људска повијест. Чини
ми се криво кад се у Гогољу закључају у горњи слој, свакакви врагови, хорор
приче и гротеска. Морамо се макнути од ових бескрајних ђавола с којима је
уобичајено повезивати Гогоља. Његова сложена, контроверзна природа више је
наивна него језива и застрашујућа. „Знајте гдје је свјетло – схватит ћете гдје је
тама“, као у Блоку. Гогол је заронио у мрак како би угледао свјетло. Добро је
осјећао природу мрака. И има тенденцију затезања. Али привукло га је свјетло,
а то је његова унутарња драма.“

Све што би неко рекао о Гогољу после „Миргорода”, показало би се као

недовољно после „Ревизора”. Залагао се за слободу стваралаштва, али такву у
којој људи неће код Хомера да траже Магбета, код Валтера Скота – Дикенса, а
код Пушкина – Гогоља, већ код Гогоља – руску душу.

Поводом двестагодишњице рођења Николаја Гогоља Унеско је

прогласио 2009. годину годином Николаја Гогоља. Роман „Мртве душе” једно
је од најзначајнијих дела светске литературе. Ово незаобилазно дело великог
Гогоља одавно је привукло пажњу српске читалачке публике. Први је започео
да га преводи Милован Глишић 1872, а када га је смрт спречила да заврши рад,
превођење је наставила његова сестра Станка Глишић, а затим и други.

Senzacionalna predstava Igrači u kazalištu Yermolova originalna je produkcija poznatog redatelja i glumca
Olega Menšikova prema istoimenom djelu N.V. Gogolj. Oleg Evgenievich poznat je ne samo po svom
briljantnom glumačkom radu u kazalištu i kinu, već je i talentirani kazališni redatelj koji je dugo stekao
priznanje i ljubav javnosti.

Radnja „Igrača“
Radnja se temelji na fascinantnoj priči o prevarantima. Da, Gogol se malo zabavljao u svom radu,
ali Kockari su transformirali postajući komedija. Štoviše, svi događaji Gogoljeve drame razvijaju se
u njegovom rodnom mjestu - u Ukrajini. Zato svi junaci predstave imaju replike s karakterističnim
ukrajinskim dijalektom, što im daje poseban i jedinstven okus. Na samom početku izvedbe sam
konobarski sluga moli sve gledatelje da isključe mobitele.
Glavni lik je kartaški oštriji Ikharev. Pojavljuje se i pita slugu o gostima ovdje. Ikharev ne zna da je
krčma puna lokalnih prevaranta koji će uskoro prevariti gostujućeg prevaranta.
Ulogu oštrijeg Ikhareva briljantno izvodi Aleksandar Usov. Junak kojeg igra Oleg Menshikov je
Consolation, koji je majstor spretnih kombinacija igre. Upravo je Utjeha i njegova ekipa ti koji
izvrću glavnu intrigu komične izvedbe. Svojom lukavom igrom vrte protagonista oko prsta. Svi
veliki spletkaroši mogu im zavidjeti. Ikharev je, pak, premlad i neiskusan, pa nije mogao na vrijeme
primijetiti uigrane akcije Uteshitelnyja i njegovih prijatelja tijekom utakmice.
Gledatelji će pronaći nevjerojatno urnebesne dijaloge, razne smiješne trenutke, zapaljivu glumu.
Publika će biti oduševljena, jer na pozornici vlada prava zabava. Ali da biste svojim očima vidjeli
sve trikove spletkara, morate kupiti ulaznicu za predstavu Igrači. Ali treba požuriti, jer karte za
„Kockare“ odlete velikom brzinom. Nakon odgledane komedije u dvorani neće biti ravnodušnih
gledatelja. Ova će priča neke nasmijati, druge natjerati na razmišljanje. Ali svi će se gledatelji
složiti da je rad ruskog klasika do danas relevantan. U našem moderno društvo ima onih koje je
Gogol u svoje vrijeme ismijavao.
„Ermolovskie kockari“
Poznata Gogolova komedija „Igrači“ prikazana je na mnogim kazališnim pozornicama, ali je
upravo u produkciji kazališne redateljice Yermolove zasjala novim jarkim bojama. Mnogi zahvalni
gledatelji smatraju da je izvedba ispala pjenušava, ironična, nestašna, vrlo duhovita i drska, tako da
niti jedna osoba u dvorani neće ostati ravnodušna.
Općenito, ova se produkcija pokazala vrlo dinamičnom i emotivnom, jer se samo ovdje publika očekuje
 vodviljska kaskada,
 živa glazba,
 narodno pjevanje.
https://iia-rf.ru/hr/women/igroki-proizvedenie-gogolya-glavnyi-geroi-pesy-gogolya-igroki/

«Игроки», анализ пьесы Гоголя

Впервые комедия «Игроки» была опубликована в 1842 году в четвертом томе

сочинений Николая Гоголя, но автор приступил к работе над ней гораздо раньше. Замысел
пьесы, по воспоминаниям самого писателя, появился в 1835-1836 годах. Немногим ранее
свет увидела пушкинская «Пиковая дама». Критики склонны усматривать в «Игроках»
некую пародию на произведение Александра Сергеевича. В тексте пьесы немало параллелей
и даже непрямых цитат. Эпиграф к комедии «Дела давно минувших дней» прямо взят у
Пушкина, хотя автор это не указывает. Такой явный намек не мог остаться незамеченным
критиками и читателями.

Гоголя принято считать мастером мистических сюжетов, но его драматические

произведения удивительно реальны. В отличие от пушкинской «Пиковой дамы», в
«Игроках» нет никакой «чертовщины». Если Германн добивается тайны трех карт у старухи-
графини, то Ихарев просто создает крапленую колоду. У Пушкина загадочное наследие
графа Сен-Жермен, у Гоголя – шулерская технология. «Чудо» создано своими руками, хотя
стремление разбогатеть при помощи игры у героев одинаковое.

Интерес к карточной теме у писателей такого масштаба не случаен. Игра стала в

царской России повсеместным явлением, особенно в высших и средних слоях общества.
Ихарев прямо говорит об этом: «Всякий или проигрался, или намерен проиграться». В 1820-
1840 годах шулерство превратилось в полулегальный способ заработка. Страну наводнили
многочисленные мошенники, которые гастролировали в провинциальных городах и
обыгрывали недалеких купцов, дворян, чиновников, юношей.

Это явление и отобразил Гоголь в «Игроках». Мошенничество в картах является

здесь нормой жизни, а обман стал общепринятым средством достижения успеха. Шулер
Ихарев, попавшийся на удочку еще более ловкого плута Утешительного, произносит в
последнем монологе грустную правду: «Такая уж надувательная земля».
 Одноактная пьеса «Игроки» традиционна по форме и оригинальна по содержанию.
Темы обманутого мошенника и карточной игры были очень популярны в то время на
театральных подмостках. Но Гоголь разворачивает перед зрителем необычную интригу.
Чтобы обмануть Ихарева, компания шулеров разыгрывает настоящий спектакль. Режиссер
этого действа – Утешительный, ему же принадлежит сценарий. Среди актеров есть
постоянные члены труппы (Кругель, Швохнев) и ангажированные (младший Глов,
Замухрышкин).

Трудно однозначно отнести пьесу к одному из комедийных направлений. Есть в

«Игроках» элементы комедии нравов, положений и характеров, а неожиданная развязка
позволяет причислить произведение к комедии интриги.

Главный герой Ихарев – личность довольно противоречивая. Его нельзя назвать

злодеем в полном смысле. Это мошенник «первой степени», но только за карточным столом.
Ихареву даже в голову не приходит, что новые товарищи могут подготовить такую
изощренную ловушку вне игры.

Зарабатывать деньги хлопотами по хозяйству Ихарев не хочет. Два имения и 180

душ крепостных могут приносить «по три тысячи ежегодного дохода», а шулерство за один
вечер способно сделать «владетельным принцем». Но, кроме наживы, плутовство в картах
привлекает героя возможностью одержать верх над теми, кто не так умен и ловок.
Разыгранное представление Ихарев принимает за чистую монету не потому, что глуп и
легковерен, а потому, что свято убежден: он умнее Утешительного и компании.

Совсем иной тип мошенника представляет Утешительный. Автор отчетливо

показывает разницу в одном из диалогов этих персонажей. Глава шулерской шайки говорит,
что он готов обыграть и отца. В следующей реплике Ихарев заявляет, что игрок может быть
вполне добродетельным человеком. Утешительный знает, что он злодей и признает себя
таковым, не обманывается иллюзией собственной порядочности. Если Ихареву неловко
отказать новоявленным подельникам в просьбе, то Утешительному ничего не стоит дважды
обмануть юношу. «В риске-то и есть главная добродетель», – считает мошенник.

Пьеса «Игроки» – не просто злая сатира на шулерство. В своем последнем

драматургическом произведении Гоголь размышляет о природе лжи, об искаженном взгляде
на порядочность и совесть в обществе. В пьесе находится место для насмешек над
взяточничеством чиновников, ложными представлениями о чести в офицерской среде.
Шулера считают, что настоящий гусар должен быть «Первый волокита, Первый пьяница»,
«картежник во всей силе». Поэтому младшего Глова должны восторженно встретить в
гусарском полку после того, как он проиграл двести тысяч, предназначенные для свадьбы
сестры.

Следует также обратить внимание на фамилии героев. Утешительный,

Замухрышкин, Швохнев и Кругель особых вопросов не вызывают. А вот Ихарев и Глов
похожи на усеченные варианты известных фамилий, к примеру, Жихарев и Щеглов. Но
зачем Гоголь использует такой прием? В традициях высшего дворянства было принято
давать своим незаконнорожденным детям именно такие усеченные фамилии. Так появлялись
на свет Ловины от Головиных, Ронцовы от Воронцовых, Бецкие от Трубецких и другие.
Скорее всего, Гоголь тонко нам сообщает о происхождении мошенников.

Но есть и другая версия. Николай Васильевич, как и многие его современники,

использовал в сюжетах произведений фамилии, ассоциирующиеся с популярными светскими
сплетнями и скандалами. Это вызывало дополнительный интерес читателей. Возможно,
история обмана Ихарева была созвучна с одним известным эпизодом в мире происшествий, а
фамилии героев намекают на истинных действующих лиц.
 «Игроки» практически сразу попали под свет рампы. В 1843 году пьесу поставили в
Малом театре. Главные роли исполняли знаменитые Щепкин и Садовский. Шостаковича
этот сюжет вдохновил на создание оперы. Актуальна пьеса «Игроки» и сегодня. Об этом
свидетельствуют экранизации и театральные постановки выдающихся мастеров: Сергея
Юрского, Павла Чухрая, Олега Меньшикова, Романа Виктюка. Во Франции по пьесе был
снят фильм, в котором роль Швохнева исполнил Луи де Фюнес.

https://goldlit.ru/gogol/882-igroki-analiz

ЗАКЉУЧАК

Владимир Набоков за Гогоља је рекао:

Бјежите даље од њега, бјежите што даље од њега! Он вам нема што казати.
Забрањено ходање пругом. Високи напон. Затворено до даљњега. Избјегавајте, одустаните,
немојте!
Унаточ овим Набоковљевим ријечима било је појединаца који су се оглушили на
њих.
Говорити о Гогољу у оквиру времена у којем је стварао тешко је. За Гогоља се може
рећи да је био испред свога времена. Књижевна црта која га одређује она је која се односи на
његов начин приступања књижевној грађи. У Гогољевим дјелима постоји радња која није
толико значајна као начин на који је иста испричана. Гогољ се бави судбинама ликова који се
налазе на маргини друштва и који желе доћи на сам врх истога. Они код Гогоља нестају на
крају романа или бјеже с позорнице.
Проматрајући Гогољев опус кроз призму фантастичнога дало би се закључити како
Гогољ фантастичним елементима удахњује живот док. Код Гогоља враг је утјеловљен у лику
човјека.
Свеукупно гледано његова остварења одредила су судбину свог аутора.

Закључак

Гогол је имао невјеројатне квалитете.

Као човјек склон мистицизму, мрачан, несхватљив, волио је улијевати страх
читатељу, али је притом остао невјеројатно духовита особа. Сатира у облику
драме „Брак“ је живописан примјер за то. Овдје се Николај Васиљевич успио
насмијати свему, од лошег института удварања племића, од кукавичлука до
претјеране одлучности и самопоуздања.
Ауторица би се вјеројатно изненадила колико је представа постала популарна и
колико се често на казалишним плакатима може прочитати: „Брак“, Гогол.
Врло кратак садржај, наравно, не допушта вам да у потпуности уживате у
многим његовим аспектима. На примјер, дијалози који су у многочему
наликовали будућем Островском.
Остаје се надати да ће сажетак Гогољеве драме „Женидба“ пружити прилику да
се барем осјети „окус“ ауторове гигантске ироније, његове способности да све
покаже са смијешне стране. А ако пожелите прочитати представу или је видјети
постављену, вјерујте ми, нећете пожалити. Ово дјело заслужује своје мјесто на
вашој полици.

Љубитељи коцкања.
У основу драме „Коцкари“ Николај Васиљевич Гогољ ставио је стварне приче о
превари банди карташких варалица, које су биле распрострањене у Руском
царству у 19. веку. Ако су у почетку оштрице живеле само у секуларним
салонима, онда је убрзо овај феномен почео да превазилази њих. Чинило се да
професионалне преваре усамљених картица и читаве заједнице са добро
дефинисаним улогама да маме наивне „клијенте“.
Ихарев, који је недавно преварио пуковника Чеботарева, који је због њега
изгубио 80.000 рубаља у означеним картама, стиже у хотел у окружном граду,
надајући се да ће наставити свој посао варања. Убрзо постаје познато да се
читава банда варалица зауставила у истом хотелу. Ихарев, из професионалне
снаге, одлучује да мора да их победи.

Nikolaj Gogolj
U jednom trenutku radost, u drugom najgora moguća depresija. Dobro je znano da je Nikolaj
Gogolj imao takve promene raspoloženja koje bi katkad plašile njegovu okolinu. Kasnije je
utvrđeno da je ruski pisac patio od psihoze, a pominjano je čak da je imao i napade šizofrenije.

Piščevo remek-delo „Mrtve duše“ originalno je trebalo da bude trilogija. Namera mu je bila da
dočara višeslojnu sliku društva koja bi izazvala reakciju čitave Rusije. Ali, svog zadatog cilja nije
uspeo da se domogne.

Iako je iza sebe imao fantastična dela, kakva su „Revizor“ ili „Taras Buljba“, kada su 1942. godine
objavljene „Mrtve duše“ reakcije su bile oprečne. I dok su ga neki poredili sa Homerom ili
Šekspirom, velikan ruske književne kritike Visarion Grigorijevič Bjelinski na to je imao „otrovan“
odgovor:

„Gogolj je nalik Homeru koliko su i tamno nebo i borovina Petrograda slične onima u Grčkoj“.

Uprkos kritikama, mnogo je bilo onih koji su sa nestrpljenjem čekali nastavak „Duša“. A to je za
Gogolja, kako je sam priznao, bila zamka.

„Mučio sam sebe da pišem, terao se i zbog toga tako patio. Ophrvala me je nemoć i nikako to nisam
mogao da promenim – sve je ispalo pogrešno“, požalio se pisac.

U stanju psihičkog rastrojstva, 1845. godine, spalio je tako dugo iščekivan drugi deo „Mrtvih duša“
koje je pisao čitavih pet godina. Potom je nastavio iznova da piše i 1852. ponovio se isti „scenario“.
Sve što je do tada uradio, završilo je ponovo u plamenu.

I samo desetak dana kasnije ne mogavši da se otrgne od depresije preminuo je 4. marta u 42. godini
praktično izgladnevši sebe do poslednjeg izdisaja…

Aleksandar Puškin
Nikolaj Gogolj Foto: akg-images / Elizaveta Becker / AKG / Profimedia

U jednom trenutku radost, u drugom najgora moguća depresija. Dobro je znano da je Nikolaj
Gogolj imao takve promene raspoloženja koje bi katkad plašile njegovu okolinu. Kasnije je
utvrđeno da je ruski pisac patio od psihoze, a pominjano je čak da je imao i napade šizofrenije.

Piščevo remek-delo „Mrtve duše“ originalno je trebalo da bude trilogija. Namera mu je bila da
dočara višeslojnu sliku društva koja bi izazvala reakciju čitave Rusije. Ali, svog zadatog cilja nije
uspeo da se domogne.

Iako je iza sebe imao fantastična dela, kakva su „Revizor“ ili „Taras Buljba“, kada su 1942. godine
objavljene „Mrtve duše“ reakcije su bile oprečne. I dok su ga neki poredili sa Homerom ili
Šekspirom, velikan ruske književne kritike Visarion Grigorijevič Bjelinski na to je imao „otrovan“
odgovor:

„Gogolj je nalik Homeru koliko su i tamno nebo i borovina Petrograda slične onima u Grčkoj“.

Roman objavljen pre 83 godine tek danas postao bestseler

Kultura

20. maj. 2021

Uprkos kritikama, mnogo je bilo onih koji su sa nestrpljenjem čekali nastavak „Duša“. A to je za
Gogolja, kako je sam priznao, bila zamka.
„Mučio sam sebe da pišem, terao se i zbog toga tako patio. Ophrvala me je nemoć i nikako to nisam
mogao da promenim – sve je ispalo pogrešno“, požalio se pisac.

U stanju psihičkog rastrojstva, 1845. godine, spalio je tako dugo iščekivan drugi deo „Mrtvih duša“
koje je pisao čitavih pet godina. Potom je nastavio iznova da piše i 1852. ponovio se isti „scenario“.
Sve što je do tada uradio, završilo je ponovo u plamenu.

I samo desetak dana kasnije ne mogavši da se otrgne od depresije preminuo je 4. marta u 42. godini
praktično izgladnevši sebe do poslednjeg izdisaja…

Časopis Kazalište izlazi od 1998. godine, a posvećen je teoriji i praksi izvdebenih umjetnosti te dramskoj
književnosti. Uz redovito praćenje recentnih zbivanja na hrvatskoj i međunarodnoj kazališnoj sceni (kritike i
osvrti, razgovori, portreti, recenzije novih teatroloških izdanja), kroz samostalne tekstove ili tematske
cjeline bavi se širokim spektrom kazališnih tema i fenomena te redovito objavljuje domaće i strane dramske
tekstove koji još nisu izvedeni na hrvatskim pozornicama.

Časopis Nove teorije želi se na drugačiji način posvetiti vizualnoj umjetnosti i kulturi nego što je to učinila
disciplina povijesti umjetnosti tijekom svoje slavne prošlosti. Nove teorije tretirat će umjetnost i njezine
raznolike fenomene prvenstveno kao objekte promišljanja i intelektualne radoznalosti. Nećemo se baviti
starim majstorima kao nasljeđem prošlih vremena čija je vrijednost jednom zauvijek definirana, niti ćemo
se baviti suvremenim umjetnicima kao da smo zaslijepljeni društvom spektakla i njegovim legitimnim
potomstvom – holivudskim sustavom zvijezda. Cilj Novih teorija je objavljivanje izvornih znanstvenih
spoznaja o različitim područjima: od umjetnosti do popularne kulture, uključujući kazalište i dramu, teoriju
likovne umjetnosti, filmologiju, teoriju glazbe te vizualne studije. Nove teorije zauzimat će kritički stav u
razmišljanju o različitim područjima umjetnosti i vizualne kulture na temelju jasno definiranih, ali
neortodoksnih znanstvenih metodologija. Prije svega, to se odnosi na korištenje interdisciplinarnih i
nedisciplinarnih alata koji omogućuju da se poznati ili naizgled dobro proučeni umjetnički fenomeni ili
diskurzivne prakse obrađuju na nove načine. Uvijek će nas zanimati prilozi koji prikazuju odvažne
intervencije u ustaljene strukture povijesti i teorije umjetnosti i reprezentacije, nove izvedbene prakse,
susreti pokreta, zvuka i slike, istraživanja umjetnosti u razdoblju virtualnosti i biokibernetičke reprodukcije,
kao i teorije i prakse tijela. Uvijek ćemo poticati nova razumijevanja klasične umjetnosti u vremenu
simulirane stvarnosti, rekodifikaciju umjetničkih i teorijskih paradigmi te osnaživati ulogu koju umjetnost
ima u doba post-istine, uz istraživanje moralnih, društvenih i filozofskih implikacija kreativnog djelovanja.

Časopis Pannoniana znanstvena je publikacija čiji je izdavač Fakultet za odgojne i obrazovne

znanosti u Osijeku. Izlazi dva puta godišnje i objavljuje radove koji doprinose spoznajama iz
humanističkih znanosti, ali i one koji imaju interdisciplinaran i multidisciplinaran karakter. Radovi
trebaju biti tematski usmjereni na prostor nekadašnje Panonije te poticati međusobni dijalog
stručnjaka u humanističkim znanostima. Radovi se mogu temeljiti na kvantitativnim i kvalitativnim
istraživanjima te se prihvaćaju radovi koji su usmjereni na različite razine istraživanja (pojedinačni
slučajevi, manji i veći uzorci). Primaju se isključivo neobjavljeni radovi.

 Recenzija: vanjske recenzije, podjednako tuzemna i inozemna, svi radovi, dvostruko

slijepa, dvostruka
 Prva godina izlaženja: 2016.
 Učestalost izlaženja: 1
  Područja pokrivanja: Obrazovne znanosti (psihologija odgoja i obrazovanja, sociologija
obrazovanja, politologija obrazovanja, ekonomika obrazovanja, antropologija obrazovanja,
neuroznanost i rano učenje, pedagoške discipline), Kroatologija, Interdisciplinarno
umjetničko polje, Književnost, Dizajn, Plesna umjetnost i umjetnost pokreta, Primijenjena
umjetnost, Likovne umjetnosti, Glazbena umjetnost, Filmska umjetnost (filmske,
elektroničke i medijske umjetnosti pokretnih slika), Kazališna umjetnost (scenske i medijske
umjetnosti), Interdisciplinarne humanističke znanosti, Religijske znanosti (interdisciplinarno
polje), Arheologija, Povijest umjetnosti, Povijest, Filologija, Teologija, Filozofija,
Interdisciplinarne društvene znanosti
 Uključen u Hrčak: 28.11.2016.
 Prava korištenja: Pannoniana je časopis u otvorenom pristupu. Sadržaj časopisa u cjelosti
je besplatno dostupan. Korisnici smiju kopirati i distribuirati materijal te mijenjati,
preoblikovati ili prerađivati materijal sve dok citiraju izvornik na odgovarajući način. Ovaj
časopis autorima ne naplaćuje nikakve troškove prijave ili objave.

Studentski časopis Patchwork sadrži članke iz područja anglofonih studija (književnost, kultura,
jezikoslovlje, prevođenje, poučavanje engleskog kao stranog jezika). Radovi su isključivo na
engleskom jeziku. Svi studenti preddiplomskog i diplomskog studija pozvani su objaviti rad. Uz
regularan godišnji broj Patchworka, jednom godišnje objavljuje se i temat. Temat se bazira na
selekciji radova sa studentske konferencije Anglophonia te se uređuje u suradnji s gostujućim
urednicima. Svi poslani radovi najprije prolaze uredničku recenziju. Urednici su studenti Odsjeka za
anglistiku s Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Odabrani radovi prolaze proces dvostruko
slijepe recenzije u kojoj su identiteti autora i recenzenata sakriveni. Oba recenzenta moraju se
usuglasiti slaže li se rad s akademskim standardima te standardima časopisa. Svi slučajevi
plagijarizma prijavljuju se uredništvu. Radovi moraju biti originalni, odnosno rezultat detaljnog
istraživanja autora.

 Recenzija: vanjske recenzije, pretežito tuzemna, svi radovi, dvostruko slijepa, dvostruka
 Prva godina izlaženja: 2015.
 Učestalost izlaženja: 2
 Područja pokrivanja: Obrazovne znanosti (psihologija odgoja i obrazovanja, sociologija
obrazovanja, politologija obrazovanja, ekonomika obrazovanja, antropologija obrazovanja,
neuroznanost i rano učenje, pedagoške discipline), Interdisciplinarno umjetničko polje,
Književnost, Filmska umjetnost (filmske, elektroničke i medijske umjetnosti pokretnih
slika), Kazališna umjetnost (scenske i medijske umjetnosti), Interdisciplinarne humanističke
znanosti, Humanističke znanosti
 Uključen u Hrčak: 24.06.2020.
 Prava korištenja: Patchwork je časopis u otvorenom pristupu. Sadržaj časopisa u cjelosti je
besplatno dostupan. Korisnici smiju kopirati i distribuirati materijal te mijenjati,
preoblikovati ili prerađivati materijal sve dok citiraju izvornik na odgovarajući način.

Riječ urednika
Poštovani čitatelju,

opusti se i uživaj! Danas nam više nego li ikada treba više optimizma i dobrih vibracija, a
naši su se suradnici pobrinuli da ti ponovno prirede raznolike radova iz već poznatih nam
društveno-humanističkih i prirodnih područja. Već po naslovnici jasno ti je da smo se i ove godine
prisjetili jednog od velikana umjetničkog stvaranja – akademskog kipara Ivana Sabolića iz
Peteranca, čiji smo 100. rođendan obilježili sredinom rujna u njegovu rodnom mjestu i galeriji koja
se imenom njegovima naziva.

Upravo stoga, zbornik započinjemo jednim prigodnim analitičkim radom (M. Špoljar) o
Sabolićevu stvaralaštvu. Uslijedit će sintezni pregled arhitektonsko-urbanističkog razvoja
Koprivnice od vremena njezina formiranja (R. Čimin), a na koji će se prirodno nastaviti osvrt (N.
Maras) na ostavštinu obitelji Ernuszt u Podravini i bližoj okolici. Vječna i mučna tema Drugoga
svjetskoga rata i Bleiburga obuhvaćena je radom kojim su analizirane žrtve na tom putu (F. Šokec)
kojom je dobivena brojka od gotovo 1.500 stradalnika, u koji su bili uključeni i Romi na koje se
prisjetila naša najvjernija suradnica (M. Kolar Dimitrijević). Đurđevac je zastupljen liječnikom dr.
Lujom Harazimom (V. Miholek), a Koprivnica velikom obljetnicom Gradskog Crvenog križa koji
je proslavila 140. godina rada (A. Sočev, Z. Janković, N. Cik). Umjetničke teme osvrnule su se
religioznim temama poput ikonostasa u crkvi Svete Petke u Bolfanu (D. Damjanović) i analizi
koprivničkih glaža u kojima se traži porijeklo tehnike slikanja uljem na staklu i posljedično onog
fenomena znanog kao Hlebinska škola (H. Kušenić). Članci završavaju jednom prirodno-ekološkom
temom o evidentiranim promjenama u prirodnom okolišu Podravine i Kalnika u zadnjih stotinu
godina (R. Kranjčev).

Prilozima se prisjećamo mjesta, ljudi i vremena, redom: velebno osvajanje naslova prvaka
Europe od RK Podravka 1996. godine (M. Domović), koprivničkog kvarta kakav je bio nekada (I.
Ferenčak), razvoj KUD-ova Ždala (Ž. Zabjan), FA Koprivnica (N. Šešić, A. Remenar) i Delovi (Z.
Roksandić), zatim pola stoljeća Festivala dječjeg amaterskog filma u Pitomači (V. Šelimber), vrlo
vrijedno novigradsko (re)izdanje Komarnički knez Velimir (K. Franjo), ostavštinu obiteljske
knjižnice Patačić (I. Galić Bešker), Draškovićevog dvorca u Velikom Bukovcu (M. Dretar) te
životni rad akademika Dragutina Feletara (V. Prvčić) i sjećanje na nedavno preminulog suradnika
Iliju Pejića (Lj. Vugrinec). Uz to, našle su se ovdje i dvije-tri druge teme: edukativna djelatnost
koprivničkog muzeja (M. Zamljačanec), reintrodukcija europskog dabra u Podravinu (M. Rašan), a
završavamo jednim radom o ulozi prehrambene kompanije Podravka d.d. u Domovinskom ratu (Z.
Majdančić).

U književnim prilozima zastupljena je proza (A. Horvat) i poezija (S. Delimar, M. Frčko),
ponovno je priređen godišnji pregled podravskog nakladništva (J. Strmečki, A. Škvarić), kao i
pikanterije kroničara kroz magični realizam nezaobilazne pandemije. Na kraju donosimo par crtica
iz rada nekoliko općina (Koprivnički Bregi, Koprivnički Ivanec, Martijanec, Novigrad Podravski,
Peteranec) koje nas uz gradove Koprivnicu, Ludbreg i Đurđevac te Županiju i dalje potpomažu u
ustrajnosti izlaženja. Drugačije niti ne može, drugačije pisana riječ i knjiga to niti ne žele. I zato,
ostaj zdravo i čitaj svoj PZ – u nacionalnoj GODINI ČITANJA!

dr. sc. Robert Čimin

Glavni i odgovorni urednik