Professional Documents
Culture Documents
БУЛГАКОВ
Мајстор и Маргарита
превео с руског
Милан Чолић
Наслов оригинала:
Михаил Афанасьевич Булгаков
МАСТЕР И МАРГАРИТА
MMXIX
Гете, Фауст
1.
Понтије Пилат
Седми доказ
Потера
Збило се у Грибоједову
Уклети стан
Мајсторије Коровјова
Вести из Јалте
Иваново раздвајање
Шумарак на супротној обали реке, који још пре једног часа беше
осветљен мајским сунцем, пече да се мути, да бледи и на крају
нестаде.
Вода је густом копреном прекривала прозор. По небу су се сваки
час палиле огњене нити, небо се проламало, болесникову собу је
осветљавала трептава застрашујућа светлост.
Иван је тихо плакао седећи на кревету и посматрајући мутну
реку која је кључала и клобучала се. При сваком ударцу грома
жалостиво би зајечао и прекривао лице рукама. Листићи папира које
је исписао ваљали су се по поду; разносио их је ветар који је пред
саму непогоду улетео у собу.
Покушаји песникови да срочи изјаву о страшном саветнику нису
уродили плодом. Чим је од дебеле болничарке, по имену Прасковја
Фјодоровна добио комадић оловке и хартију, задовољно је протрљао
руке и ужурбано се сместио за сточић. Почетак је срочио доста
добро:
»Милицији. Од члана МАССОЛИТА Ивана Николајевича
Бездомног. Изјава. Јуче сам пред смирај дана са покојним М. A.
Берлиозом дошао до Патријаршијских рибњака...«
A даље се песник одмах спетљао, и то углавном због речи
»покојни«. Испадала је некаква бесмислица: како то – дошао са
покојником? Јер, покојници не ходају! Уистину, још му се може.
десити и да га прогласе лудим!
Размисливши тако мало, Иван Николајевич поче да исправља оно
што је написао. Испало је следеће ».. са М. A. Берлиозом, који се
потом упокојио...« Ни то није задовољавало аутора. Морао је и по
трећи пут да изврши исправку, a ова је испадала још гора од прве
две: »...Берлиозом, који је доспео под трамвај...« a ту се умешао још и
никоме знани композитор-презимењак, па је морао да дода: »који
није композитор«.
Пошто се тако намучио са та два Берлиоза, Иван све прецрта и
одлучи да почне од нечег веома јаког, како би на тај начин одмах
привукао пажњу онога који то буде читао, и тако написа да је мачак
улазио у трамвај да би се тек после тога вратио на епизоду са
одрубљеном главом. Та глава и пророчанство саветниково доведоше
га на помисао о Понтију Пилату, па да би био што убедљивији, Иван
одлучи да читаву причу о прокуратору изложи у целости од оног
часа када је овај у белом плашту крвавог наличја ступио у колонаду
Иродовог дворца.
Иван је радио марљиво и прецртавао оно што је написао,
убацујући нове речи, па је чак покушао и да нацрта Понтија Пилата,
a затим и мачка на задњим шапама. Али ни цртежи нису ништа
помогли, те је тако песникова изјава постајала све замршенија и
неразумљивија.
У тренутку када се у даљини појавио претећи облак ивица које су
се димиле и прекрио шумарак, a ветар почео да дува, Иван осети да
је посустао, да изјаву никако неће моћи да срочи, те зато није ни
почео да диже листове који су се разлетели, већ тихо и горко
заплака.
Доброћудна болничарка Прасковја Фјодоровна је обишла песника
за време непогоде, узнемирила се када га је угледала како плаче,
спустила завесе како муње не би плашиле болесника, покупила
листиће са пода и са њима отрчала по лекара.
Овај је дошао, дао Ивану инјекцију у руку и уверио га да више
неће плакати, да ће сада све проћи, све се променити и да ће све
заборавити.
Лекар је био у праву. Ускоро је шумарак на другој страни реке
постао онај одраније. Јасно се видео до последњег дрвета под небом
које се рашчистило до пређашњег плаветнила, a река се смирила.
Меланхолија поче да напушта Ивана одмах пошто је примио
инјекцију и сада је песник лежао мирно и посматрао дугу, која се
ширила преко неба.
Тако је то потрајало све до вечери, a он чак и не примети како се
дуга истопила, како је небо почело да тугује и бледи, како је шумарак
потамнео.
Напивши се топлог млека, Иван поново леже и сам се зачуди
томе како су му се мисли промениле. Некако је избледео у мислима
проклети врашки мачак, није га више плашила одрубљена глава и,
напустивши и преставши сасвим да мисли на њу, Иван поче да
размишља о томе, да у самој ствари у клиници уопште није лоше, да
је Стравински – паметан и знаменит човек и да је више него пријатно
говорити са њим. Уза све то, вечерњи ваздух био је веома пријатан и
свеж после непогоде.
Дом јада лагано је падао у сан. По тихим ходницима гасиле су се
беле, a уместо њих су се палиле слабе плаве ноћне сијалице, и све
ређе су се иза врата чули опрезни кораци болничарки по гумом
застртим подовима ходника.
Сада је Иван лежао пријатно изнемогао и посматрао час лампу
под абажуром, која је са таванице бацала пригушену светлост, час
опет месец, који се помаљао иза црног шумарка, и разговарао сам са
собом.
– Зашто сам се, заправо, толико узнемирио што је Берлиоз пао
под трамвај? – расуђиваше песник. – На крају крајева, нека га враг
носи! Ко сам му ја у самој ствари, кум или девер? Ако
проанализирамо како треба ово питање, видело би се да покојника у
самој ствари нисам ни познавао како ваља. Заиста, шта ја знам о
њему? Ништа, осим да је био ћелав и ужасавајуће красноречив. И
још нешто. грађани – настављао је Иван обраћајући се некоме –
размотримо и ово: зашто сам се то ја, објасните ви то мени,
разбеснео због тог загонетног саветника, мага и професора са
празним и црним оком? Чему цело оно одвратно јурцање за њим у
гаћама и свећом у рукама, a потом и она дивља гужва у ресторану?
Чек, чек, чек! – наједном се сурово обрати или негде изнутра, или
изнад самог ува пређашњи Иван новом Ивану. – Ипак је знао
унапред да ће Берлиозу бити одрубљена глава. Како се онда не
узнемиравати?
– O чему је, другови, реч – успротиви се нови Иван скрханом,
пређашњем Ивану. – Да су ту посреди нечиста посла, јасно је чак и
малом детету. Он је несхватљива тајанствена личност, нема шта. Али
то и јесте заправо оно најзанимљивије! Човек је лично познавао
Понтија Пилата, има ли шта интересантније од тога? И уместо да
дижем најглупљу могућу гужву код Патријаршијских рибњака, зар
није било паметније да га учтиво запитам шта је било даље са
Пилатом и оним ухапшеним Ханоцријем?
A ја почео да се бавим враг ће га знати чиме! Уредник часописа
прегажен – много важна ствар. Па шта, да неће због тога часопис
престати да излази шта ли? Шта се ту може: човек је једноставно
смртан и, како је то било добро примећено, неочекивано смртан.
Нека му је онда лака земља! A на његово место ће доћи други, па чак
можда и красноречивији од пређашњег.
Дремнувши мало, нови Иван заједљиво упита старог Ивана:
– Па шта сам ја онда у том случају?
– Будала! – јасно рече некакав бас, који очигледно није припадао
ниједном Ивану, a уз то ужасно је личио на саветников бас.
Иван се због нечега не увреди на реч »будала«, већ јој се чак и
пријатно зачуди, осмехну се и смири у полусну. Сан се прикрадао
Ивану, већ му се привиђала палма на нози од слона, мачак прође
крај њега – не страшан, већ весео, укратко: Иван само што није
утонуо у сан, кад се решетка наједном, без иједног јединог звука,
одмаче у страну, a на балкону се појави тајанствена приказа која се
крила од месечеве светлости, и припрети Ивану прстом.
Иван се без икаквог страха усправи на кревету и угледа тамо, на
балкону, човека. A тај човек приневши прст устима, прошапта:
– Псссст!...
12.
Његово превасходство
Вољаше домаће птичице
Вечито зато скупљаше
Лепушкасте девојчице!!!
A можда речи и нису биле такве већ су то биле неке друге речи на
ту исту музику, некакве чак јако непристојне. Да, није то важно, али
је зато важно то што је у Варијетеу после тога почело нешто налик на
пропаст Вавилона. Према ложи Семплејарова потрчала је милиција,
на просценијум су се верали радозналци, чуле су се паклене
експлозије смеха, бесни урлици, које је заглушивала ларма бубњева
из оркестара.
И видело се како се позорница изненада испразнила и како су
подвалаџија Фагот, као и дрски мачорчина Бехемот изненада
нестали, исто као што је пре тога нестао маг у фотељи са отрцаним
наслоном.
13.
Појава хероја
Живео певац!
Погубљење
Немиран дан
Злехуди посетиоци
Маргарита
Aзазeлoвa помада
Лет
Спасавање мајстора
Сахрана
На Врапчијим горама
1929 – 1940.
Напомене