Филолошки факултет

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Генеза прозних облика у новој српској књижевности

Лик вампира у приповеци После деведесет година и Брата Мата

Ментор: др Драгана Вукићевић Уна Бероња

Београд, 2. VI 2021. године Број индекса 2017/1244

Група 06
Апстракт - У овом раду ће бити речи о лику вампира у приповеци После
деведесет година и приповеци Брата Мата. Рад ће бити подељен на више
целина, које ће бити издвојене према владајућим елементима. Циљ рада је да
се расветли мотив вампира као прозно тематске јединице у одабраним
приповеткама Милована Глишића.
Овим радом ће бити сагледано на који начин су се мит, традиција и народна
веровања инкорпорирали у делу Милована Глишића, који је написао
највредније и најпопуларније вампиристичке приповетке.

Увод

Милован Глишић (1847-1908) је оснивач реалистичке приповетке у Србији.

Стварао је у времену у коме се гасила усмена, а рађала једна сасвим нова,
епоха писане традиције. У Глишићевом опусу рефлектују се обе.
Већ у својим раним двадесетим годинама, негде око 1870. године М.Глишић
преводи две Гогољеве приповетке, и са Љубомиром Марковићем 1872. године
објављује заједнички превод романа Мртве душе.

Под Гогољевим утицајем Глишић ће писати фолклорно-фантастичне

приповетке инспирисане народним предањима и веровањима свог народа.

Глишићеве приче не поседују чаровитост гогољевске врсте. Оне су

једноставно приче са села о предрасудама сељака којима се свети веровање у
нестварна бића, због чега желе да се ослободе омађијаности и да све сведу на
раван стватрног како би живот потекао нормалним током.
(Вучковић 1990:80)

Глишић ствара у епохи у којој се тежи објективизацији дела ради

реалистичког описа стварности. Међутим, с обзиром на то да је био под јаким
утицајем усмене традиције, Глишић себи задаје веома тежак задатак. У својим
делима, он примењује феномене из усмене традиције (демонолошка бића,
механизме бајке, фантастичне елементе...) и рационализује их, никада не
напуштајући границе реализма. Његову стварност, обликовану у сеоској
средини, у којој се очувало веровање у нечисте силе и натприродна бића и
појаве, Глишић поставља у границе реалног, а све што је написао реалистично
је у односу на визију света и живота у тадашњем селу, у коме је и даље било
остатака старих паганских веровања.
На наредним странама, посветићу пажњу једном од многих демонских бића на
које наилазимо у Глишићевом опусу, а то је вампир.

Лексикографско тумачење речи вампир

У Срба, веровање у вампире, много је старије од тренутка када се први пут, у

Српском рјечнику Вука Стефановића Караџића, појављује опис овог
демонолошког бића, под одредницом вукодлак.

,,Вукодлак се зове човјек у кога ( по приповијеткама народнијем ) послије

смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух и оживи га ( повампири се ). По том
вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову.
Поштен се човијек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва
прелети каква тица, или друго какво живинче пријеђе. Вукодлаци се највише
појављују зими ( од Божића до Спасова дне ) Како почну људи много умирати
по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу. (…) и стану погађати ко
се повампирио. Кашто узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на
гробље и проводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да
такови ждријепци не ће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком
увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци са глоговијем
кољем (…), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а
они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога
вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од људске крви. (…) А
у вријеме глади често га привиђају око воденица.“ (Караџић 1977:79)
 Митско схватање вампира по коме је он крвожедан демон смрти и
фолклорно, по коме је вампир нечиста душа претка спојени су у детаљном
Вуковом опису из Српског ријечника.

У лексикографским тумачењима речи вампир наилазимо на два схватања.

Једно је антиматистичко, а друго анимистичко. По првом схватању, он је
демон који чини зло, и сише крв, док је по другом грешна душа претка, која се
јавља у лику покојника, и такође наноси зло, и сише крв.

Тако је вампир ,,митска неман“; демон, односно враг који ,,кад рђав човек
умре дође к њему у гроб, згули од њега кожу па уђе у њу“/.../ Уз то вампир се
тумачи као ,,мртвац који, по старом народном веровању, ноћу напушта гроб,
дави људе и сиса им крв“/.../ ,, човек у кога после 40 дана после смрти уђе зао
дух“. ( Радин 1996:19)

У књизи Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању Тихомир

Ђорђевић говори о томе да се вампир од давнина помиње у различитим
списима код нас. Један од примера је и члан Душановог законика.

Иако не баш увек поименце, вампири се у нашој старини помињу доста често.
У члану двадесетом Душанова законика забрањује се да се људи ваде из
гробова и сажижу: „Оно село које би то учинило платиће вражду ( казну за
убијена човека ) а распопиће се поп који би даошао на то.“ ( Ђорђевић 1952:
4)

Место и време појављивања вампира у Глишићевим

приповеткама

Постоје локалитети за које људи верују да их настањују нечисте силе, духови

и демони, то су углавном гранична места. На граничним местима сусрећу се
овострано и онострано, реално и иреално. Таква места су по народном
веровању опасна, јер се ту свет живих сусреће са светом мртвих. У обе
Глишићеве приповетке вампир се појављује на неким од тих граничних
подручја. У приповеткама Милована Глишића, сва места на којима се
појављују демонска бића су отворена и јавна (гробље, мост, раскршће,
воденица), то никада нису интимни и заштићени простори.

Као што је познато, место и време су значајне категорије у миту и фолклору.

Оне имају особиту симболичку вредност, а у одређеним околностима могу
стећи и магијску. ( Радин 1996:41)

Снежана Самарџија у својој књизи Облици усмене прозе каже:

„Отворен простор је, неоспорно, испуњен опасностима, док непосредна

окућница, кућни праг и огњиште пружају заштиту. И ове сфере имају
изразиту обредно-симболичку компоненту, допуштајући члановима једне
породице безбедну комуникацију с Богом и прецима.“ (Самарџија 2011:305)

У приповеци После деведесет година, вампир Сава Савановић јавља се у

воденици која је окружена шумама, кршевима и стенама. Шума представља
магијски простор. Г. А. Левингтон и A. К. Бајбурин границу између села и
шуме идентификују као границу између људског и не-људског (животињског,
оног) света, услед чега прелазак преко ње значи исто што и одлазак у други
свет, тј. у смрт (Детелић 1992:233). Кршеви и стене представљају изолованост
од спољашњег света и локус на коме јунак може доћи у додир са оностраним.

Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа

шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене,
све некакве окапине, чини ти се да ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод
оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове,
гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном
таком стеном, припета као ластино гнездо у њу. (Глишић 2015:220)

Код Глишића је воденица један од најприсутнијих демонских простора. Она

производи брашно за цело село, и човеку је веома битна. Међутим, веома је
занимљиво предање о њеном настанку, које је повезује са оностраним.
Наиме, по предању воденицу створи Свети Сава или Бог, али без чекетала.
Чекетало је ђавољи изум. Ђаво је чувао тајну, али је за њу дознала пчела и
открила га проналазачима.
Воденица је престављала демонски локус на ком бораве ђаволи или вампири.
Три основна елемента су камен, вода и земља. У свести тадашњег сељака ови
елементи су представљали нешто неистражено и непознато. Да би воденица
радила она мора користити снагу воде која је у народу увек хтoнски
обележена, и место је у ком живе демонска бића. Она је граница између
земаљског и загробног света. Преко воде душе мртвих прелазе у онај свет, и у
њој бораве нечисте силе. Отуда, у народу, још од давнина тај страх и бојазан
од воденог простора. И управо због тога, и Глишић демонско биће поставља у
овакав локус.

У приповеци Брата Мата, вампира сељаци виђају око његове куће у којој је
живео, на раскршћу или прелазима, такође отвореним и јавним местима.

Неко је опет казивао како је спазио ноћу опет онога човека с белим платном
где стоји на прелазу доле ниже куће Јанкове. Други се опет клео како је усред
села на раскршћу видео опет тог човека: стоји као стожер, а платно му се
отегло низ леђа и читав аршин по земљи. Затим почеше неки казивати како се
често чује некакав тутањ кроза село, као да неко јури некога.

Душан Иванић у свом раду Генеза Глишићеве прозе објашњава на који начин
Глишић, као писац реализма, о свакодневном приповеда на занимљив начин.
Д.Иванић разлаже Глишићев поступак који се састоји од Глишићевог
коришћења уобичајених социјално-географских простора које зачара,
демонизује и учини га вредног причања.

Бира типизирана места нечистих сила према фолклорном веровању и доводи

на њих натприродна бића активирањем митолошко-фантастичког
хронотопа: та се бића јављају ноћу око поноћи... ( Иванић 2017:52 )

У обе приповетке време појављивања вампира је исто – ноћ. То је време када

су душе мртвих најактивније, поготово око поноћи. Одувек је народ веровао да
је ноћ време када је село пуно демонских бића, душа мртвих које лутају и
разноликих утвара. Тада се отвара просторно-временска димензија у којој
долази до сусретања овог и оног света.
Душе мртвих и демонска бића, нарочито су активне некрштеним данима. Па је
тако у приповеци Брата Мата црно јаре виђано на Бадњи дан, а некакво дете са
демонским карактеристикама око Сретења.

Ови дани зову се још и нечастивци. У целом том периоду вампир се појављује
највише у глуво доба, око поноћи и у ноћи пуног месеца, или, обрнуто, у ноћи
без месечине. Поноћ или глуво доба време је највеће мистерије. Оно траје по
неким веровањима од једанаест, а по неким од дванаест сати ноћу па све до
првих петлова. (Радин 1996:42)

Вампиров изглед и век

Милован Глишић је у описима вампира, у обе приповетке искористио портрет

вампира који одговара нашем народном веровању. У приповеци После
деведесет година вампир Сава Савановић је људског облика, висок, црвен у
лицу, не чују му се кораци - уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише и
преко рамена носи крпу платна спуштеног све до пета. Сава Савановић у
приповеци изговара само једну реченицу: ,,Еј, Сава Савановићу, деведесет
година вампирујеш и не оста без вечере као вечерас!“
Број деведесет није случајан. Различита су мишљења колики је вампиров век.
Ана Радин у књизи Мотив вампира у миту и књижевности детаљније говори
о трајању вампировог века. Број девет који се помиње у овој припвеци има
значајну симболичку и магијску вредност.

Ако је, дакле, број 9 с једне стране симбол завршености ( дакле, краја живота
), а са друге симбол бесконачности ( опет онда и живота ), савршено је
разумљиво зашто је народ покашто одређивао вампиров век баш бројем 9,
односно 90. (Радин 1996: 38)

У приповеци Брата Мата, опис вампира којег сељаци виђају сличан је као и у
првој приповеци, вампир је људског облика, са белим платном, и не хода него
као да тутњи селом:

Други се опет клео како је усред села на раскршћу видео опет тог човека:
стоји као стожер, а платно му се отегло низ леђа и читав аршин по земљи.
Затим почеше неки казивати како се често чује некакав тутањ кроза село,
као да неко јури некога.

У приповеци После деведесет година, постоји још један занимљив опис

вампира, а то је опис вампира Саве Савановића у гробу.

Лежи читав, читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је
претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав
црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.
(Глишић 2015:233)
Дакле, вампир у гробу приказан је као нераспаднуто људско тело, у чудном и
неуобичајеном положају, застрашујуће отворених очију. Све ово указује на
његову вампирску природу.

Повампирење

Ана Радин у књизи Мотив вампира у миту и књижевности говори о томе

како народ разликује две врсте мртваца који су предиспонирани за
повампирење.
У прву врсту спадају они који су за живота били грешници, а у другу
покојници над којима није одржан прописан посмртни обред.
Тако у приповеци После деведесет година, наилазимо на ову прву врсту
мртваца, јер је Сава Савановић био опак човек. А у Брата Мати, на сахрани
Јанковој преко мртвог Јанка прелете црна као гавран кокош.

За прву групу је пресудан грех као непожељан и санкционисан поступак, а за

другу веровање у сеобу душе из једног тела у друго – до које у овом случају
долази због огрешења о погребни обичај. У обе врсте предиспозиција је реч о
истом феномену – о греху, односно огрешењу о прописе ( моралне, релиогијске
или обичајне). ( Радин 1996:44 )

Проналажење гроба и уништавање вампира

У приповеци После деведесет година, баба Мирјана Зарожанима говори где

могу наћи гроб и ко је био Сава Савановић. Портрет баба Мирјанин указује на
то да је она посредник између овог и оног света, као да се налази на самој
граници.
Пред кућом Мирјанића у Овчини седи, у хладу на некој поњавици, стара,
престара бака. Већ саставило браду и колена, изгледа као нека аветиња.
Трећи зуби давно јој никли. (Глишић 2015: 226)

Она говори Зарожанима да гроб Саве Савановића могу наћи у Кривој јарузи,
под рачвастим брестом. Ова јаруга улаз је у доњи, хтонски свет.
Последња јаруга, јаруга у којој готово и нема живог света, уводи нас у
просторе доњег света. На самом улазу у јаругу, као граница између светова,
налази се стогодишња буква. У Чајкановићевом Речнику српских народних
веровања о биљкама налазимо букву хтонски окарактерисану, везану за
демонска бића.
Савин гроб Зарожани проналазе, под брестом који је пропао, и од ког је остао
само пањ. Они уништавају вампира по прописима из народних веровања.
Вампирово тело проболи су глоговим коцем, поп је очитао нешто над
вампиром, а затим су натрпали на вампира камење, кладу и глогово трње. Из
вампирових уста излетео је прамичак некакве маглице – сушти лептир и
одлетео негде. У народу постоји веровање да вампири имају моћ преобраћања.
Те је сасвим могуће да овај лептир представља вампирову метаморфозу. Ова
сцена и приповетка биле су инспирација Ђорђу Кадијевићу за најпознатији
српски хорор филм Лептирица из 1973. године

У приповеци Брата Мата, поп Ивко даје сасвете како да се уништи гроб
детета које се наводно јавља ноћу и плаши сељаке, па на основу тога сазнајемо
за још један начин уништавања демонских бића у народу. Посебно наглашава
поп Ивко да се не обазиру, што је вероватно остатак сујеверја, на чије остатке
и данас наилазимо у неким крајевима земље.

Ех, ех, – учини поп Ивко – само кад се зна... Отидите уочи младога петка у
глуво доба на гроб, па узмите мало земље./.../ Јест, синко, с гроба... једну
прегршт, доста ће бити. Али утувите – у глуво доба, па онда идите право у
планину... Нипошто се не обзирите! Кад будете у планини, – настави поп
Ивко – ви растурите ону земљу, али гледајте да се растури надалеко свуд, па
се онда вратите кући... Главом се не шалите, да се обазре који!

После деведесет година и Брата Мата – сличности и разлике у

компзицији текст и обликовању лика вампира

Ове две приповетке имају мноштво заједничких елемената и мотива, међутим

међу њима постоје одређене разлике. У наставку рада потрудићу се да
компаративном методом дођем до кључних сличности и разлика, постепено
анализирајући обе приповетке. Фокус ће бити на лику и мотиву вампира.

Драгана Вукићевић у књизи Писмо и прича указује на то да је приповетка После

деведесет година добар пример за укрштање жанрова, за активирање жанра
шаљиве и реалистичне приче.

Три типа фантастике ( бајковиту, епску и фантастику предања ), Глишић

оспорава на структурно најзначајнијим местима.
На самом почетку, уводна тема, карактеристична је за шаљиве приче о лудим
становницима неког места:

Још онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и
сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе;
кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако
даље... била је у неког Живана Душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.
Крај приповетке има реалистични оквир:

И дандањи причају старци и бабе о Живану... ( Вукићевић 2006:79 )

У приповеци Брата Мата, такође наилазимо на сличну уводну тему

Некад су се људи много боље пазили, марили један за другог, одлазили један
другоме и братски јели оно мало соли и хлеба што им је Бог дао.
И дандањи прича се по свој Јасеници неки брата Мата и брата Јанко. Ко их год
спомене свакад ће рећи: „Нема више оне љубави и братства, што некад беше.

Већ на самом почетку Глишић поставља радњу приповетке у давна времена и

употребљава израз прича се, који је карактеристичан за народна казивања. Глишић
читаоцима на овај начин указује на непоузданост приче која следи, тачније на то да
не постоје сведоци који могу тврдити истинитост испричаног.

Тања М. Поповић је у свом раду Јунаци двојници у удвејеном свету Глишићеве

прозе говорила о бинарном принципу према којем је уобличена Глишићева
приповетка После деведесет година.

Сиже чине две приче: једна која приповеда о љубави с препрекама, и друга у чијем
је средишту потрага за вампиром. Отуда у њој примећујемо и два завршетка, оба
са срећним исходом: убијање вампира и отмицу девојке. Сви приказани догађаји
смештени су у два индикативно именована села: Овчину и Зарожје. Њихови називи
садрже у себи атрибуте демонског света, а дата семантика наративно је
наглашена и просторном опозицијом израженом помоћу прилога „овде“ и „тамо“.
(Поповић 2017:12)

У свом раду Тања Поповић говори још и о удвајању функција људско-

животињских односа. Наводи Страхињу као лика који залази у простор демонског
и оностраног, и непрочишћеног вранца из Живанове штале који главног јунака
води до гроба вампира. Страхиња је странац, који долази из другог села, због тога
је он одабран за вођу потере. Примећује се и обрнути редослед радње у две
сижејне целине. У првој, која говори о уништавању вампира прво пада ноћ, затим
се појављује натприродно биће-вампир, Страхиња пуца гвожђем на вампира, и на
крају се чују петлови. Друга сижејна целина, која говори о отмици Радојкиној
почиње певањем петлова, затим се пуца из пушке и креће у потеру и на крају
долази до венчања и помирења.

У приповеци Брата Мата, такође примећујемо бинарни принцип, у обликовању

ликова Брата Мате и брата Јанка. Њихова спољашња и унутрашња карактеризација
приказане су у контрастима.

Јанко је био прост сељак, добар домаћин. Мата је био колар, добар и вредан
мајстор у селу Жабарима.
Јанко је био човек средовечан, повисок, сувоњав, махом болешљив. Мата мало
млађи, омањег стаса, здрав као дрен.

Сиже ове приповетке исто се састоји из две приче, једна је љубавна, а друга је
потрага за вампиром и дететом са демонолошким карактеристикама. Обе ове приче
имају срећан крај. Брата Мата и Смиља ће се венчати, вампир ће престати да се
појављује, а Брата Мата и Неша Срндаћ наводно ће извршити обред, онако како их
је поп Ивко саветовао, и дете ће престати да се појављује.

У приповеци После деведесет година приказан је лик вампира Саве Савановића,

који ноћу долази и убија воденичаре. Мотив вампира разрађен је у потпуности по
народном предању и народним веровањима.
У приповеци Брата Мата на комичан начин, Глишић на крају приповетке
расветљава све претходне догађаје. Сам крај ове приповетке представља
рационалистички кључ.
Међутим то није тако било. Читалац је сигурно опазио да је ова приповетка
некако замршена и малко нејасна. То је све зато што је у њој врло мало истине.
Истина је да су се брата Мата и брата Јанко много пазили. Истина је да су се
снаша Смиља и брата Мата волели и за живота Јанкова и после смрти његове.
Истина је да се брата Мата оженио Смиљом.
Оно је друго све пресна лаж. Нити се Јанко повампирио, нити је било оног
страшног детета, нити је оно читало, нити су га курјаци растргли. Ништа од
свега тога није било.
Глас да се Јанко повампирио изнео је брата Мата да би се одбили просиоци од
Смиље. Мата је био тај вампир: он је с крпом платна преко рамена тумарао ноћу
око куће Јанкове и по селу, те плашио и људе, и говеда, и пашчад.
Гатку о детету измислио је и изнео Неша Срндаћ, за атер свом брати Мати, а
разгранали је Младен Скакавац, тетка Новка и онај Момир што сунце стане кад
он лаже.
Ето тако је то било!

Занимљиво је да Јоаким Вујић у Путешествију по Србији, 1828. године даје

пример некакве жене, која је отровала сопственог мужа, па се са комшијом који јој
је био љубавник састајала ноћу, тако што се он прерушавао у њеног повампиреног
мужа.

Крај Брата Мате служи просвећивању народа од сујеверја. На крају сазнајемо да

се у приповеци десила слична ситуација као ова о којој говори Ј. Вујић. Брата Мата
се заправо прерушавао у повампиреног Јанка и плашио Смиљине просце.
Међутим Глишић у овој приповеци строго води рачуна о детаљима. Он користи све
чињенице које указују на то да је повампирење било могуће ( преко мртвог Јанка
прелази црна кокош, у селу се ноћу чује тутњава, што је специфично за звук
вампира, време у које се вампир појављује итд.). Постоји само један моменат у
приповеци, у ком можемо посумњати да су Брата Мата и Брата Јанко заправо
осмислили превару. Наиме, одмах након њиховог разговора о просцима, и о томе
зашто се Мата не би оженио Смиљом, просци масовно престају да долазе а народ
почиње да се клони Смиље, и њене куће.

Дуго су се и дуго о том разговарали, па Неша Срндаћ оде кући, а Мата узе тек тад
тесати салинац за саонице Нешине.
После тог њиховог разговора одбише се нешто просиоци Смиљини. Па и народ се
поче нешто клонити њене куће. Па и Смиља се поче ретко виђати. Од неко доба
не можеш је видети ни у башти, ни пред кућом, ни код стоке – као пре.
Кућа махом затворена, рекао би, живе душе кема у њој.

У обе приповетке примећујемо контрасте између реалног и фантастичног. Реални

догађаји су љубавни заплети које се дешавају Страхиљи и Радојки и Брата Мати и
Смиљи, а фантастична је појава вампира у приповеци После деведесет година. У
Брата Мати вампир је само маска, испод ње се крије Брата Мата.

Лик Брата Мате је стављен у психички компликовану ситуацију. Он се бори са

моралном дилемом, у њему се боре љубав према покојном пријатељу и страст и
љубав коју осећа према Брата Јанковој жени.

Са Брата Матом и Глишићеви позитивни ликови, чини се, губе своју

једнозначност, поједностављеност и једнодимензионалност и попримају елементе
сложености, па и извесне негативности, тако потребних у креирању
комплекснијих и упечатљивијих ликова. ( Продановић 2017 :175)

Вампир у српској приповеци и књижевности није остао само у границама

фантастичног. Један од доказа је и ова приповетка, у којој вампир доживљава
еволутивни пут какав доживљава и у европској књижевности. Мотив вампира
активира се кроз преплитање комичног, тривијалног и реалистичног.
Гледано у целини, стваралаштво Милована Глишића чак представља варијације
истих мотива кроз различите стилско-семантичке равни: мотив вампира се
реализује по обрасцу предања у приповеци „После деведесет година“, али и у
комичној варијанти у приповеци „Брата Мата“. ( Вукићевић 2006:80)

Драгана Вукићевић, у свом раду Полиморфност Глишићеве прозе као

контрааргументацију на аргумент Марије Шаровић да се у српској књижевности
није догодио еволутивни пут вампира какав се догодио у европској књижевности,
даје управо пример ове две приповетке.
Закључак

У својим вампиристичким приповеткама Брата Мата и После деведесет година

Милован Глишић нам пружа савршено обликоване мотиве вампира на два
диференцијална начина. У Глишићевим приповеткама препознајемо Гогољев
утицај, али и трагове усменог казивања. Глишићев вампир је вампир из народних
предања. Сваком детаљу у обликовању вампира као прозно тематске јединице
посвећена је пажња.
У приповеци После деведест година, о вампиру Глишић пише онако како је могао
чути од народа по селима, и онако како се и дан данас о вампирима прича на
појединим локалитетима. У приповеци Брата Мата, као писац зрелог реализма
демантује постојање вампира и натприродних бића, на шаљив и хумористичан
начин.
Враћа нас Глишић у својим приповеткама нашим коренима, јасно нам дајући до
знања, да ће у свести нашег народа заувек постојати траг веровања наших предака,
Старих Словена.
Подсвесно, увек ће се наш народ бојати вампира и натприродних сила када
закорачи на простор који су наши преци означили као демонски.
Литература

. Глишић, Милован: Приповетке, Нови Сад: Библиотека матице српске, 2015.

. Вучковић, Радован, Модерна српска проза, Београд, 1990.

.Стефановић Караџић, Вук: Српски рјечник, Београд: Нолит, 1977.

.Радин, Ана: Мотив вампира у миту и књижевности, Београд: Просвета, 1996.

.Вукићевић, Драгана: Писмо и прича, Београд: Друштво за српски језик и

књижевност Србије, 2006.

.Ђорђевић, Тихомир: Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању,

Београд: САНУ, 1952.

. Самарџија, Снежана: Облици усмене прозе, Београд: Службени гласник, 2011.

. Детелић, Мирјана: Митски простор и епика, Београд: Српска академија наука и

уметности, ауторска издавачка кућа „Досије“, 1992.

.Поетика Милована Глишића,Зборник радова, Ваљево, 2017.

.https://www.google.com/url?

sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwjlqf7T2qz
xAhVh0uAKHUM5DNUQFnoECAIQAA&url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com

%2F194404527350223%2Fposts

%2F302149116575763%2F&usg=AOvVaw2NXxtE1FXIMNC7P9BKhXUe