Хришћанска ренесанса

Ренесанса је доба атеизма. Човек је центар свих интересовања док је Бог померен „са
стране“ (као код Марксиста).
Између средњег века и ренесансе постоји континуитет. Епоха средњег века није била епоха
мрака, неслободе и некултуре. Нпр. први универзитети су основани у ово доба, у XIII веку.
Значи, није „мрачни“ средњи век. Хришћанска култура и филозофија није била сасвим
потиснута у доба ренесансе. Књига у којој је уведен термин „хришћанска ренесанса“:
Владимира Забугина, „Историја хришћансе ренесансе у Италији“, 1927. године. Ова
књига дала је замаха озбиљнијим истраживањима о томе на који начин су религиозне теме
контекстуализоване у новом поетичком окружењу. *Следећи део је нејасан! Нпр. Орфеј:
христијанизацијом се Орфеј идентификује (?) са Христом јер он силази у подземље (?)
Апокрифна представа Христа. Херкул-Христ-онај који савлађује препреке (!)

Марко Марулић
Марко Марулић сматра се оцем хрватсе књижевности. Чакавац је. Својим делом је
превазишао регионалне оквире. Писац је европског формата. Његово дело је одјекнуло
Европом и утицало је на уобличавање поетике хришћанске ренесансе. „О умећу исправног
живљења на примерима живота светаца“, написано је на латинском језику. Дело је мала
енциклопедија етичких становишта која су изнета на пластичан начин. Изнета су у причама,
легендама, метафорама. Нпр. приче о животу светаца дају етички кодекс који је инспирисан
хришћанским вредностима. Његово друго дело на латинском језику је „Evangelistarium“
или „Еванђелистар“. У овом делу развио је етичко учење у три главна правца новозаветне
идеологије, а то су вера, нада и љубав. Ова књига је покушај практичног дела о моралу које
је писао калуђер али и учени хуманиста.

МАРУЛИЋ ДОСИТЕЈ
Хришћ. учење-причице, анегдоте, цитати Просветитељске идеје-басне, поуке

И један и други имају извесну намеру. Марулић хоће да подучи људе, али на примерима
светаца. Користи анегдоте, цитате. Оно што је у Библији приближава посредством оваквог
медија. Доситеј у просветитељству ради исту ствар само што користи басне, трактате итд. У
оба случаја жели се пренети неки духовни концепт, а тражи се одговарајући медиј да би
дошао до ширег круга реципијената. Хришћанско учење може да се чује у цркви, на
проповеди, али то је апстрактно. Међутим, ако свеци постају јунаци прича читалац може да
се идентификује са њима. Ово је први корак за формирање хришћанске ренесансе.
„Давидијада“ је Марулићев религиозно- алегориски еп у 14 певања. То је еп о борби
Давида са Голијатом. Има реалистичних елемената и динамичног приповедања.
„Јудита“
Појављује се облик стиха тзв. Марулићев дванаестерац. Рима се преноси на средину стиха.
Заправо је реч о компликованом четвороструко римованом дванаестерцу. *Marulićev
(severni) – rime sa kraja prva dva stiha nastavljaju se još i na kraju polustihova sledeceg
dvostiha.To je čakavski tip dvostruko rimovanog dvanaesterca. Sreće se u Marulićevoj „Juditi“ (са
википедије). Марулић поклања пажњу стилизацији свог песничког израза.
У посвети каже да је дело написао по угледу на „зачињавце“ и старе „поете“. Зачињавци су
били путујући превачи који су изводили песме религиозне тематике, а старе поете су
антички узори. Он је написао дело у стиху по узору на класичне ауторе. Тему узима из
Библије. У делу постоји паралелизам.
Догађаји: Град је опкољен. Одсечена је вода. Надају се божијој помоћи. Излази Јудита која
их прекорева због несталности вере. Обучена је лепо (као Хелена, сви јој се диве). Одлази
код Колофера/Холофера (може и Холоферн). Он је војсковођа. Има анималну физиономију-
крваве очи, брада. Он је отелотворење физичког, материјалног. Ова два јунака (Јудита и
Колофер) опозитно су представљени. Опису одеће војске, елементи опреме, покрети, све
дочарава турску војску. Даје се низ каталога војне опреме тако да делимично подсећа и на
Хомера. Јудита долази код Холофера који је пијан и убија га. Приказан је као звер коју
надвладава слабији појединац. Врник који верује у исправност свога веровања може
победити било кога. Историска позадина: 1521. Турци прете Сплиту, у залеђу су. Марулић
овим делом шаље поруку: свако ко се узда у Бога и ко нађе унутрашњу снагу може се
одупрети моћнијем непријатељу. Оно што је познато (Библија) дао је на нови начин.
Каталози, описи бојева, јунака (античка традиција),све то повезује са својим временом. Оно
што је архетипско приказује се у „новом руху“. Нова стилизација се јавља као
универзализација одређених идеја, вредности. Стапа се класично наслеђе са добом
ренесансе, а у ренесанси важна је реалистичност (Аристотел-подражавање, вероватност
као ограничење). Нпр. војска изгледа као војска из 16.в. а догађаји су из библијског
периода.

Петар Хекторовић
„Рибање и рибарско приговарање“
Рибари су се упутили у Нечујм, на Шолти. Тамо је Марулић писао своја дела. То је нека врста
поклоничког путовања (тековина ренесансе). Поклоничко путовање је као духовна веза
између Хекторовића и Марулића.
Ово дело је еклога, путопис (није причао о проблематици жанровског одређења). На
идејној равни рибари делују трезвени, скромни, задовољни својим животом. Њихово
схватање живота: побожни су, хумани, алтруисти. Све се то уочава кроз изреке, пословице,
песме-кроз елементе „приговарања“. Хришћансе вредности се пројектују кроз ликове
рибара, а медиј су загонетке, псме, опис живота. Свим оним што раде и „приговарају“ граде
се ликови рибара. Нема дистанце образован-необразован, господар-слуга. Они су типични
рибари нпр. певају песме да прекрате време.

Хришћанске Ликови загонетке, песме

вредности  рибара > опис живота
(елементи поучности)

Они су рибари, блиски публици. Знају које су хришћанске вредности. Елементи поучности
доприносе убедљивости ликова. Да смо у 16. веку научили бисмо нешто из загонетки,
песама, а Хекторовић нам је ликове приближио. Већина рибара није образовано (нису сви
читали). Неки се идентификују, у некој мери, а некима могу бити узори. Ликови су
реалистични. Нпр. један од јунака се наљути јер је заборавио посуду са водом па мора да
се врати. Ово је наизглед неважан детаљ, али је реалистичан.

Мавро Ветрановић
Прешао је дуг пут до „Посветилишта Абрамовог“, дуг пут до формирања ове драме.
„Сузана чиста“
Сузана је узор духовне чистоте, морала. Два свештеника су покушавала да је обљубе. У томе
нису успели те ј оптужују за неморал и траже њену смрт. Божији изасланик тражи да је
ослободе и открива истину (библијска прича). Динамичност- представљање сцена суђења
које су приказане у складу са судском праксом њиховог доба (16.в). Оптужба, сведоци,
саслушање окривљеног- ови елементи савремености продиру у архетипско, библијску
причу. Ово дело је један од степена у сазревању драме хришћанске ренесансе.
„Посветилиште Абрамово“
Библија: Аврам и Сара нису дуго могли имати деце. Добијају дете. Аврам пристаје на
извршење божијег захтева да убије свога сина. У пресудном моменту јавља се глас анђела
да спречи Аврама јер је показао праву веру. Ветрановић полази од идеје да је људима
позната прича и почиње дело божијим захтевом.
Ликови:
На плану ликова држи се Аврама и Исака, а уводи Сару. У библијској причи Саре нема.
Уводи и ликове слугу којих у Библији нема (Кампрела, Грлица, Кујача...) и пастира (Угљеша).
Он уводи ликови, стилизује и даје народна имена (Кујача). У Библији ако се јави пастир неће
се звати Угљеша  Ови јунаци су носиоци хумора чега такође нема у Библији.
Концепција односа између ликова (Аврама и Саре)- Ветрановић на уму има библијски
предложак. Сара је подређена Авраму. Она стрепи када треба да иде на пут, али прихвата
Аврамову одлуку. Ово је идеални образац односа у патријархалном друштву. Аврам и Сара
морају бити убедљиви ликови. Аврам: узима нож, посече се. Ово указује на узнемиреност
иако је споља миран. Показује се као човек од крви и меса. Обичан је. Набраја храну
потребну за пут. Тим елементима се потврђује утисак о аутентичности. Сара не зна куда иду,
али се противи. Ноћ је, има разбојника, није време за пут. Све су то здраворазумски
разлози. Аврам каже да иде по божијем налогу. Зашто Сара не сме да сазна прави разлог?
*Нејасан део! Сара не може да буде драмски лик који носи толики (?) Ако би се
успротивила-противи се божијој вољи. Фокус је на Сари- Ветрановић ју је увео тамо где је
нема у Библији, али је главна јунакиња (!) Аврам поступа „праволинијски“- иде где је
кренуо. Једино у дидаскалијама: пре чина жртвовања окреће главу од сина што рефлектује
његову унутрашњу борбу оца и верника.
Сара страхује, слути- чини јој се да чује гавранове. Присећа се шта су јој пастири говорили о
гори. У гори је хладноћа, има змија, лавова. Ту се састају фолклорна традиција, антика,
Данте. Све се то стапа у Сарину визију горе. То је опасно место, демонско. Супротну визију
горе дају две слушкиње. То је рајско место где влада вечито пролеће (фолклорни и антички
мотиви у стилизацији).
Патријархални модели:
- Поштовање жене према мужу (Аврам и Сара).
- Аврам и Исак срећу Угљешу и моле га да пренесе вести како се све добро свршило. Он
дође до куће, остаје испред и не улази јер у кући нема мушке главе.
Равнотежа озбиљно- смешно:
Да ли се икад Исус насмеје у Библији и да ли је то позитивна или негативна појава (?).
Ветрановић уводи равнотежу. Носиоци хумора су пастири. Угљеша заспи на путу ка Сариној
кући. Када дође, лаже да је журио како би добио поклон. Једну служавку „штипа“. Он је
противтежа у односу на главне јунаке.
Лик Исака: Када сазна да ће бити жртвован не показује страх. Он је свеснији жртвовања од
својих родитеља. Тражи да му вежу руке. Беспоговорно се предаје божијој вољи. Ту је
неубедљив.
Сара се обраћа мајкама у публици и саветује их како да поступају са својом децом. Марулић
посвећује „Јудиту“ женама, хоће да их подучи. Ветрановић чини исто. Жене нису учене,
ређе ће да читају дела. Извођењем представа се најсугестивније утиче на њих. Сара пробија
границу између света илузије и света реалности. Показује да је библијска прича
универзална.