FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI

Istorija junoslovenskog
pozorita i drame 1
Beleke
Antonina Kovaevi
 Postoji jedna ideja o srednjovekovnom oveku koja je dugo bila prisutna, i uopte o
srednjem veku kao mranom periodu koja ne stoji sasvim. Istina je da je propau Zapadnog
rimskog carstva Zapadna Evropa doivela ogroman pad i u tehnolokom, i u naunom, i u
filozofskom smislu. Jedna stagnacija onoga to bismo mogli da nazovemo oficijelna kultura.
Srednji vek je insistirao na latinskom jeziku, idiotima su se nazivali ljudi koji ne znaju latinski.
Ono to je zvanina kultura je proeto jednom vrstom panike od ivota. Ta metafora da je ivot
dolina plaa i da je smrt osloboenje, prelazak na vii stepenik je ono to dominira zvaninom
latinskom kulturom. Postoje odreeni standardi religiozno-autorefleksivne poezije koji su
dominirali u srednjem veku, recimo ubi sunt poezija. To je u okviru tog velikog pogleda na svet
memento mori seti se smrti, to stalno podseanje na nau smrtnost, i da je sve to se nama
dogaa je ustvari triavo, drugorazredno. To se provlai kroz itavu religijsku poeziju, kroz ono
to emo prepoznati i u pozorinom aspektu, kroz slikarstvo, arhitekturu, ti Danse Macabre, ti
kosturi koji veselo pleu po zabatima crkava, su to stalno podseanje na smrtnost. Recimo, vrlo
je kroz srednji vek bio aktivan taj hilijastiki pokret. Hilijasti su ljudi koji su verovali da hiljadite
godine dolazi kraj sveta i ekali su kalendarski taj trenutak. Ono to je istorija zabeleila, kada su
u jednom kraju doli matematiki da se svet tad zavrava, te taj poslednji dan postojanja sveta
nije bio posveen pokajanju, nego neverovatnoj koliini bluda, gde su ljudi kao puteni s lanca
uleteli u neverovatne kombinacije. Tako da je, pie taj hroniar, jutro nakon te veeri bilo jako
dramatino kada su se ljudi probudili ivi nakon svega to su sino uradili. Ko je tu s kim
legao, ta se desilo to je bilo ravno katastrofi. Ali to stalno iekivanje kraja sveta, silaska
mesije, stalno jedan oseaj potpune privremenosti, makar je ono to je bila ta slubena istina,
izgledala tako. Memento mori i ubi sunt gde su. Otprilike je ta poezija uvek bila a gde je
prelepi Ahil, koji svojom desnicom... gde je ovaj, onaj svi su mrtvi, sve ih jedu crvi, i tebe e
jesti, itd. Ogroman jedan, pravi knjievni anr koji prosto uiva u slikama raspada, truljenja,
propasti, oajanja.

Meutim, stvari nisu tako jednostavne. Paralelno sa latinskom, zvaninom knjievnou

od crkve podranom, imamo jedno neverovatno bujanje puke umetnosti. Puka umetnost, kao
aliteralna, sa sobom nije ostavila pisanih tragova, samo sekundarne. Ta puka umetnost je
donekle koketirala sa hrianskom religijom, a u veoj meri je koketirala sa svojim paganskim
zaleem, nasleem. Videemo koliko su zapravo praznici raznih svetaca na isti dan padali kao
praznici paganskih boanstava, da su vrlo esto sveci imali nekakve atribute paganskih
boanstava, pa konano i kod nas kad pogledamo neke nae obrede paljenja badnjaka,
oboavanje, to su sve floralna boanstva koja su imali stari Sloveni, itd. Ali ono to je za puku
umetnost karakteristino, to je pojava koja je pre svega obeleila zapadnoevropski prostor
karnevali.

Karneval je izuzetno znaajan za razumevanje funkcionisanja srednjovekovnog, pa i

renesansnog oveka. Karnevali, naravno, teorijski posmatrano, svoje uporite imaju u
saturnalijama, saturnalije u dionizijama. A ta zapravo stoji iza svega toga? Karneval je jedna
heterogena duhovna delatnost pukog stanovnita, koja se dogaa i u nekim oblicima teatarskog
deavanja, i u poeziji, i generalno u ponaanju. ini se da je ideja karnevala koji posmatra svet
obrnut naopako. Postoje na primer praznici luda, kada se bira kralj luda u odreenom gradu, i
onda je itav grad okrenut naopako. U periodu koji je obino obuhvatao kraj zime i trajao do
poetka Uskrnjeg posta je bio taj period karnevala. Karnevale, zbogom meso! je zapravo taj
trenutak kada se pripremamo za veliki post i karneval je, kad kaemo jedna obrnuta slika sveta,
predstavljao jedan takav auftakt u ovom naem poimanju hrianski ureene sredine.
Odjedamput se upada u teku pagantinu, i u stvari koje su potpuno neoekivane, neto to bismo
nazvali tekom blasfemijom. Svi smo uli za Karminu Buranu Karla Orfa. Tekstovi Karmine
Burane su nastali u manastiru Svetog Bernarda negde u XIII veku i svetenici su ih pisali, a tu se
peva o erosu, klopanju, ne jelo nego dranje, prederavanje, mit o zemlji Dembeliji, koji je jedan
od najlepih i najpotresnijih mitova puanstva mit o mestu gde niste gladni, gde se svi vladaju
svojim instinktima1. To je ta ideja neprekidnog doticanja hrane, reke pune vina, na drveu rastu
kobasice i virle to je jedan ozbiljan, duboki motiv stanovnitva koje gladuje, umire od kuge,
koje ne naputa svoje mesto, i vrlo je dirljiv taj aspekt.

Dakle, kada doe period karnevala, onda se u gradu izabere kralj luda, koji e za taj
period (koji je po neki put trajao i po 3 meseca, zavisno od kalendara) koji e upravljati gradom,
ali na potpuno naopak nain gradonaelnik mu predaje klju i u gradu nastaje jedna potpuno
obrnuta situacija. Crkvena sluba se pretvara u svoju suprotnost. Recimo, ima jedan ep koji se
zove Gozba Svetog Ciprijana. Taj ep je potpuno nezamisliv ili neusklaen s onim kako mi
percepiramo srednji vek. Tu se autori, a to su puani, sprdaju od Isusa Hrista i njegovog raspea,
sa svim apostolima, to se inae zove travestija te travestije gde se velike hrianske istine

1
Kao Brojgelov triptih Muziki pakao i Vrh uivanja.
okreu u sopstvenu parodiju. U tome uestvuju ili to posmatraju i svetena lica. Dakle, ideja tog
vstog, rigidnog hrianstva koja nas proima kada razmiljamo o srednjem veku je zapravo
samo vrh ledenog brega zvanine knjievnosti, a da je istina mnogo sloenija.

ta je to karnevalsko, obrnuto posmatranje sveta? S jedne strane, hrianska religija ima

jako kolektivne obrede, ali je zapravo strano orjentisana na pojedinca i njegovu smrt. I vi
zapravo kad odlazite u crkvu vi se molite u svoje ime, za spas svojih blinjih nema
kolektiviteta, nego se ba, moe se rei, divlje podstie individualnost i naravno da svako od nas,
gde je ideja pobede vrste nad smru ono to odreuje karneval. Karneval ne poznaje istorijsko
vreme. Istorijsko vreme podrazumeva nekakvu vrstu promene. Ideja karnevala je bioloko, ili,
moemo rei, prirodno ili vreme prirode. Ono se stalno bavi jednim te istim ciklusom: buenje
prolea, rast i bujanje svega i obnova ivota; u zimu gaenje, nestanak, smiraj, itd. Nije udo da
takorei svaka religija ima motiv rastrgnutog boga koji silazi u donji svet. Od Ozirisa egipatskog,
Dionisa grkog, Tamuzija akadskog, pa do Isusa, koji takoe vaskrsava u prolee. Ideja venog
vraanja istog je neto to vas ispunjava optimizmom ja kao pojedinac moda umirem, ali vrsta
opstaje, i mi pobeujemo smrt. Upravo zbog toga je karneval situacija u kojoj se komunalno,
zajednitvo plasira kao najvanije, i ono to obeleava karneval jeste taj smehovni aspekt. To se i
zove smehovna slikovnost, gde praktino itav svet podvrgnut ruganju. To ruganje je
dobroudno, trijumfalno u smislu pobede nad smru, ali se uopte ne poklapa sa naim vienjem
srednjovekovnog oveka. Kao jedan primer te groteskne slikovnosti nam moe posluiti itav niz
napisa o tome kako su ljudi srednjeg veka shvatali strani sud. Dakle, videemo da je tek u
renesansi zacario strah od smrti i stranog suda, ali je motiv stranog suda podrazumevao Isusa
koji vam sudi za grehe i ima onu vagu. Recimo, jedan nemaki trgovac, koji je za sebe procenio
da je jako grean, gradio crkvu, ali je traio da se izmeri kamenje da bi mogao Isusu da ispostavi
raun koliko je teka crkva, da stavi na tas. U toj groteknoj slikovnosti je zanimljivo kako
srednjovekovni ovek ne razume hrianske apstrakcije. Recimo, jedan od najveih problema
srednjovekovnog oveka je bio kako ja to pijem Hristovu krv i jedem Hristovo telo? Da l' se on
obnavlja, je l' on guter, je l' on izrasta sam iz sebe? To je bilo potpuno neshvatiljivo. Da ne
govorimo o bezgrenom zaeu, i svim ostalim apstrakcijama. Tako se i onostrano ili pakao, na
koji bi po definiciji hrianskoj trebalo da odlazi naa dua, doivljava iskljuivo kao telesna
kazna tamo vas peku, guraju u uareno olovo, zato to ovek ne moe da zamisli duhovnu
patnju, i onda su sva stradanja svedena na materijalno, telesno. Tako da je vrlo zanimljiv taj spoj
visokog i niskog koji se odigrava u karnevalu. Na izvestan nain to deluje kao ista blasfemija,
ali zapravo, kada se stavimo u poziciju srednjovekovnog oveka, jedini nain razumevanja
apstraktnih tajni je taj. Jako zanimljiv izvor tih grotesknih prikaza su penetencijali knjiice koje
su imali svetenici, i u njima spisak grehova i spisak kazni. I sada, spisak grehova to je neto
to je ustanovljeno na osnovu statistike, ponavlja se odreeni greh, pa se recimo na tom spisku
nalazi matao o tome da ima seks sa majkom Isusovom, pa odreena kazna za to. Dakle da to ve
postoji kao regularno pitanje. Zatim, kakva je kazna ako ste sanjali da ste bili sa tim i tim
svecem, ako ste drali, ako niste digli crkvu a obeali ste kako da to okajete, itd. I kad
pogledate te kazne i grehe, shvatite da je taj itaj srednjovekovni koncept bio jedna maglina u
kojoj vam se istovremeno pojavljuju paganska boanstva, hrianske tajne, nekakva teologija i
svetenik koji je, nota bene, ili potpuno nepismen ili je jedva malo pismen, i koji sam kad vam
prenosi te ideje zapravo ne zna o emu pria. Tako da je ta itava smehovna literatura, i ti
metafiziki eluci o kojima se stalno pria2, gde se itav svet pretvara u jedan ogroman
organizam, i gde smo mi kao ljudi najvie zainteresovani za dranje, varenje i produkte varenja, i
da se tako posmatrano smrt ne moe desiti, da emo mi preiveti po svaku cenu i mi nemamo
razloga da se plaimo. Dakle od 12 meseci 3 meseca ne verujemo u smrt, kaznu, hrianske
tajne, a ostalih 9 meseci se time bavimo. Ono to je za karneval vano je da on nije pozorite,
karneval nema podelu na gledaoce i uesnike svi su uesnici u karnevalu. U Dubrovniku,
recimo, o emu emo priati posebno, dolazi do meanja paganske, slavenske tradicije i
hrianske, pa se pojavljuju odreene maske koje su paganskog porekla, kao izvesna Turica
(najpoznatija dubrovaka maska) koja je neka vrsta grifona, polu-ptica polu-lav ili tako neto,
naravno sklepan od drveta, koja na nekoj visini od 2m ima nekakva usta koja klepeu (kao
slapstick, kao u komediji del arte kad Pulinela bije onim tapiima) i to je nekako uklopljeno u
hrianski kontekst. Videemo da se sve vreme odigrava taj intenzivni puki ivot, i ini se da je
to trijumf tog bazinog humanizma u razumevanju sveta. Taj neverovatni optimizam, dobra
volja, okruena strahovima od umiranja, gladi, kuge, Boga, jer ovek se non stop plai, ali non
stop trijumfuje nad smru. I ini se da ono to nije zabeleeno kao literatura, ali su zabeleene
posledice, je klju za razumevanje srednjovekovnog oveka. To bukvalno razumevanje
hrianstva je vrlo esto potpuno... primer: u srednjem veku je trgovina motima bila jedna od

2
U Pazolinijevim Kanterberijskim priama postoji scena velike zadnjice iz koje ispadaju svetenici: to je
parekselans ta karnevalska slikovnost.
ozbiljnih biznisa. Kada su krstai krenuli da oslobode Jerusalim, pa su zakljuili da im je bolje da
ostanu i opljakaju Konstantinopolj, onda su iz Konstantinopolja odnete dve glave Jovana
Krstitelja otkud dve glave, ne zna se, ali su obe funkcionisale. Takoe, dva francuska gradia
su polagala pravo na biskupa koji je bio toliko dobar da je takorei ve bio kanonizovan da bude
blaen. Sastali su se gradonaelnici oba mesta da raspravljaju kome e pripasti telo, to je ozbiljan
biznis3. Ne mogu da se dogovore, kod jednih je roen ali kod drugih je pravio karijeru. I onda,
poto ne mogu da se dogovore, oni ubiju biskupa, preseku ga na pola i pola dobije jedan grad,
pola drugi. Takvo svoenje apstraktnog na materijalno, telesno, ima takve posledice.

Kada je u pitanju Balkan, odnosno prostor junoslovenskih naroda, imamo apsolutno istu
situaciju: s jedne strane postoji puki aspekt ivota, a s druge strane pokuaj kristijanizacije je
tekao sporo i bolno i sa istim tim simptomima razumevanja, nerazumevanja i prihvatanja. Tako
da se, kada je u pitanju pozorite, prvo zaelo kao liturgijska drama. Naime, u Zagrebu, koji je
bio biskupija se u XI veku pojaviljuje Misal Antiquisimo. To je jedan zbornik, brevijar, koji je
sluio svetenicima za propovedi, i u okviru njega se nalaze i dve liturgijske drame. Liturgijska
drama je drama koja ima rudimentarnu osnovu pozorinog komada, igra se unutar crkve, igraju
svetenici, i na latinskom je. Sa malim promenama, eventualno u sveanoj obradi. Liturgijske
drame se dele na dva bazina ciklusa: boini i uskrnji cilkus. Kada je pitanju taj Misal
Antiquisimo zagrebaki, koji je poreklom iz Irske, ova boina igra ima u sebi jednu vrlo vanu
dodatnu igru, moemo rei scenario za predstavu, koja se zove Na tri kralja ili Tractus stelae ili
Pomina zvezda. U toj predstavi, koja se moda igrala, imamo i prvi rekvizit. Pria o tri kralja, u
kojoj Valtazar, Merhior i Gapar prate zvezde do Vitlejema. Ovde je ta zvezda, poto se sve
odigrava unutar crkve, razvuen je konopac izmeu portala i oltara, i papirna zvezda putuje,
odnosno povlae tu zvezdu, a svetenici, koji su donekle kao malo kostimografski doterani, koji
predstavljaju ta tri kralja, putuju ka oltaru gde se nalazi metafora peine u kojoj je Isus roen. Taj
Tractus stelae ima stanice na tom putu, pa je jedna stanica Irodov dvor, druga stanica je grad na
putu do Vitlejema. Ovo je, praktino, prvi komad na ovim prostorima koji implicira teatarsko
izvoenje.

3
Recimo Santijago de Kampostela je bio moda najvea religijska industrija u istoriji, tamo su dolazili iz cele
Evrope ljudi na oprost.
 Dakle ovo je bila boina, koja se tie roenja, a uskrnji ciklus u sebi ima dve igre:
Visitatio se pulchri ili Poseta grobu situacija u kojoj tri Marije dolaze i zatiu praznu kriptu iz
koje je Isus vaskrsao. I drugi je Elevatio crusis, odnosno razapinjanje, i Depositio crusis,
sputanje sa krsta, kao neki obredi adoracije. Naravno da je funkcija, cilj koji su liturgijske
drame imale, bio pre svega nepismenom stanovnitvu, iako na latinskom Ideja latinskog jezika
je vrlo vana, on je takorei engleski srednjeg veka, obavlja se komunikacija, alju se
informacije, ali ovo plastino, trodimenzionalno prikazivanje hrianskih istina je neophodno da
bi pastva neto koliko-toliko mogla da razume. Ta liturgijska drama je negde do XIII veka
opstajala kao samostalna forma, a kasnije se seli, izlazi, ne samo teniki, izvan crkve i postaje
neto ime e se baviti razliite bratovtine i nastae neto to se zove crkvena drama, koja e
imati svoje razliite oblike, pa, u krajnjoj liniji, e neki elementi koji su religijskog tipa ispadati,
a neki potpuno svetovni elementi postajati sve vaniji.

Valja da spomenemo jo jedan puki oblik religijske poezije koji se zove lauda, dramska
lauda4 koja se odigrava u jednoj vrsti dijaloga. Iz tih lauda, koje, recimo, dva lika raspravljaju o
stradanju Isusovom, pa se razvija nekakva radnja izmeu njih, e nastati anr koji je
karakteristian, pre svega za Zadar i tu Severnu Dalmaciju, koji se zove gospini plaevi. Dakle,
anr plaeva. Naime, publici je situacija u kojoj Marija razgovara sa svojim sinom, svesna da e
on biti razapet, da e stradati, bila je jako dramatina. I ti gospini plaevi su bili prava inspiracija,
i vrlo lepih stihova je nastalo. Kada majka odgovara Isusa, nagovara da se skloni, bei iz
Jerusalima, pa on kae da ne moe, da ima svoj zadatak, itd. Ti plaevi su doivljavali grdne
varijacije. U gospine plaeve koji su puni patetike, puni dramatike, puni pravih materinskih
oseanja, lagano poinju da se ukljuuju i drugi likovi pa ti plaevi poinju da rastu. Vrhunac
moda doivljavaju u Rapskoj pjesmarici iz XVI veka, gde se nalazi nekoliko tih gospinih
plaeva, i moe se rei da je jedan lepi od drugoga. Gospini plaevi nisu naravno specifini za
teritoriju dananje Hrvatske, sreemo ih irom itave Evrope, i njihova bitna funkcija jeste taj
spoj strogo kontrolisane liturgijske drame i puke oseajnosti. To e, moe se rei, biti jedan od
preduslova za nastanak religijskih, crkvenih dramskih oblika kao to su moraliteti, misterije i
mirakuli.

4
Lauda je pohvala, himna.
 Jadranska obala dananje Hrvatske je, naravno, pod najsnanijim uticajem italijanske
kulture, pa se moe rei da, videemo kad je Dubrovnik u pitanju, se kultura sinhrono odvija,
ono to se dogaa u Italiji takorei istovremeno (u tim uslovima je 3, 4 godine razlike
istovremeno) se dogaa i s ove strane Jadrana. Svi ti oblici, kao to su mirakuli, misterije i
moraliteti, su imali svog odjeka i u hrvatskoj knjievnosti, recimo Misterij velelip o stradanju
Svetoga Avgustina. Mirakuli se bave stradanjem nekog od svetaca i najei izvor, kroz itavu
Evropu, bila jedna knjiga, Legenda Aurea, moda najitanija knjiga srednjeg veka, Zlatna
legenda Jakopa Da Varace, koja je obilovala tim dramatinim situacijama u kojima stradaju zbog
svoje vere mukarci, ene, sveci, itd, i veina tih likova iz Zlatne legende praktino nije postojala
u regularnoj hrianskoj teologiji, ali je knjiga bila neka vrsta naina za razumevanje onoga to
ini hrianstvo. Kada su mirakuli u pitanju, i ovaj Misterij velelip o stradanju Svetog Avgustina,
je zauujue dramatian. Recimo ovakve nekakve slike, vrlo dramatine, moe se rei
sadistike slike, vrlo precizna muenja u kojima strada, gde se glumca koji igra sveca podvrgava
(ovo nije vezano za Hrvatsku, ali taj isti princip) ozbiljnim testovima izdrljivosti i gde se na
kraju obavlja dekapitacija (naravno lutki se odsee glava). Mirakuli osim to su objanjavali
kako je neko stradao za veru, bili su manje-vie fokusirani na samo stradanje. Bilo je nekih
misterija iz Zadarske glagoljske pjesmarice, gde Isusu odmah pokazuju bi, trnje, koplje koje e
biti probijen, publika je jako volela taj materijalno-telesni aspekt religije, pa su i stradanja bila
vrlo ivopisna, sve dok u jednom trenutku crkva nije poela da reaguje, pa i na kraju da
zabranjuje tako dramatine situacije.

Religijsko pozorite e na ovoj geografskoj irini praktino trajati do XVIII veka. Ono e
doivljavati svoje padove, ali kada bude krenula kontrareformacija krajem XVI poetkom XVII
veka, ono e ponovo oiveti. Moe se rei da je postojalo sve do jednog trenutka kada, opet
dekretom5 Ono to je vano je da shvatimo da se pozorite ne shvata umetnou, to je u
najboljem sluaju tehne vetina. Srednjovekovni koncept umetnosti zapravo ne postoji. Ars se
rauna kao tehnika, kao vetina, a ne kao umetnost. Znamo da su retorika, astronomija i
gramatika bili bazini, pa se potom razvijaju nekakve prirodne nauke, ali se prouavanje
umetnosti nigde ne pojavljuje. Recimo Sveti Franjo Asiki, koji je za sobom ostavio silne spise,
koji je za sobom ostavio taj zahtev tante negrum sve crnom bojom mora biti oslikano.

5
Uticaj jezuita, kao jednog od orua kontrareformacije, bio vrlo znaajan, pa su oni, meajui se u svetovnost i
politiku, na kraju donosili nekakve odluke koje se tiu i tog aspekta.
Praktino idealna slika jednog takvog hrianskog muenika je bila crna povrina, bez iega. To
bi oslikavalo pogled na svet. Sam ovek i pojedinac u tom kosmosu religijskom je ne samo
nebitan, nego tetan, jer je svet savreno mraan, savreno taman i na posao je da samo
proletimo kroz njega. Traani su bili uveni po tome kad se dete rodi, onda plau i upaju kosu, a
kada neko umre svi se vesele jer se reio bede, reio se ivota. Tu negde moemo pronai i te
neke hrianske strahove od ivota. S druge strane, treba istai jednu stvar, koja je moda
psiholoki zanimliva, a to je situacija u kojoj je za sve odgovoran neko drugi psiholoki jako lako
prihvatljiva. Kada budemo govorili o renesansi i tom trenutku prelaska u antropocentrizam, i
kada se bude reklo da ovek ima svoju volju i sam donosi odluke, koliko je to psiholoki postalo
problematino i koliko je onda motiv savesti i kazne postao dramatino znaajniji. Jer tada, dok
ste vi u bojoj milosti sve ok, ali kada u uveli koncept istilita i sve ono to je renesansa donela
sa sobom, tada su se stvorili psiholoki problemi od kojih i dan danas patimo: nai izbori,
posledice naih izbora, ogranienja naih moi u okviru onoga to moemo nazvati posledicama
nae smrtnosti.

Dubrovnik

Ono to nedostaje na snimku: (???)

- Split XV vek Marko Maruli Osman

- na temeljima r. grada Raguze Dubrovnik, osnovali Sloveni
- kao republika XI vek 1806. Napoleon pa Austorugarska
- na granicama 1 2

carstvo na Balkanupraktino...e imati jednu vrstu povlaenog, specijalnog statusa i

biti neka vrsta glavnog trgovinskog centra izmeu Mletake republike s jedne strane, Ugarske i
itd Zapada i dubine Balkanskog poluostrva, iji su trgovinski putevi vodili, pre svega, do Sofije
i Carigrada, pa su se dubrovaki trgovci, ovi na kopnu, vrlo esto odluivali da formiraju
kolonije na Balkanu, trgovake kolonije. Jedna od najveih je bilo Novo brdo, kod Rake, veliki
rudnik srebra (neki kau i najvei rudnik u tom trentku u Evropi), pa emo videti da se i u nekim
dubrovakim dramama spominju te trgovake reference, ta putovanja u Sofiju ili Carigrad. Kad
kaemo Dubrovaka republika, naravno to, kao i sve ostale republike u periodu kasnog srednjeg
veka i renesanse, treba uzimazi sa rezervom. Republika u smislu da ne postoji samodrac, ve
postoji klasa. Dubrovako graanstvo deli se na plemstvo, puk i seljake, i naravno, sva vlast e
biti u rukama plemstva, kroz itavu dubrovaku istoriju, ak e biti i napisane neke drame, na
primer Ive Vojnovia, koji je pisac Dubrovake trilogije, u kome se upravo propast, dekadencija
i nestajanje aristokratske klase nakon pada Dubrovnika pod Napoleonovu vlast. U svakom
sluaju, dravno ureenje Dubrovnika se sastojalo od nekoliko organa. Na elu republike je dugo
vremena, moe se rei do kraja XIV veka bilo Veliko vijee. To je neto nalik na skuptinu, ali
nema sve prerogative skuptine. Donosi neke od zakona. U to Veliko vijee svake godine se
biraju novi lanovi, naravno, iskljuivo iz redova plemstva, kada napune 19 godina (to je u tom
trenutku bilo punoletstvo); potom Malo vijee (danas bismo ga nazvali vlada, izvrna vlast), koje
se sastojalo od nekih dvanaestak lanova, potom Vijee umoljenih, koje nastaje neto kasnije,
dakle ne nastaje kada i ova dva prethodno navedena vea, koje e obavljati ba te zakonodavne
delatnosti. Ono to je najzanimljivije to je da je na elu republike knez koji se bira svakog
meseca. Mandat kneza mesec dana. To, naravno, zvui dobro, da se ne bi uspostavila
diktatura6, ali ako uzmemo u obzir da su knezovi uvek birani iz istog drutvenog sloja, da je neko
po nekoliko puta bivao knez, i da su zapravo stalno iste porodice vladale, onda prosto nema
kapaciteta u tom dravnom ureenju da to nazovemo demokratskim ili na bilo koji nain
narodnim reimom.

Dubrovnik je, takoe, ve od XI veka, poeo da gradi snanu trgovaku flotu.

Dubrovani su u mnogo perioda, moemo rei do velikog zemljotresa koji zaista predstavlja
jednu taku preloma u Dubrovniku 06.04.1667. godine i koji je ozbiljno poruio Dubrovnik i na
izvestan nain se prirodne katastrofe obino podudaraju sa optom dekadencijom. Naime, ono
to se desilo i sa Mletakom republikom nakon otkria Amerike da je jednostavno Mediteran
postao jedna barica koja nije vie tako zanimljiva kao to je bila do tog trenutka i te mediteranske
trgovake sile odlaze u drugi plan, a razvijaju se Engleska, panija, Protugal, kao ozbiljne
trgovake mornarice. ak se i kod ekspira spominje prisustvo dubrovakog broda u Engleskoj,
neki trgovci se pojavljuju u Zimskoj prii. Dubrovnik na vrhuncu svoje moi, kad je geografski
najvei, a to e biti u vreme vladavine Nemanjia u Srbiji, jer su se srpski i Dubrovnik jako
pomagali i doivljavali su se kao pripadnici jednog plemena. U Dubrovniku se, recimo, jezik

6
Neto slino su imali i Atinjani u svoje zlatno vreme, te kratkotrajne vladavine da se neko ne bi predobro i
prekomotno oseao u vladarskoj fotelji.
zvao lingua serviana ili srpski jezik, postoje jo i termini kao to su ilirski jezik, naijanski i
slavinski jezik, kojim se obeleava nain komunikacije. Zvanina komunikacija se obavljala na
italijanskom, pod uticajem Venecije, latinskom, a ponekad i na tom naijanskom jeziku.

Dubrovnik je sve vreme nezavisna republika, ali u svakom trenutku svog postojanja
potinjen nekoj veoj sili, i to je ta uvena dubrovaka politika igra koja je ula u legendu, da su
se istovremeno Dubrovani zaklinjali na vernost nekolikim vladarima. Pre nego to su doli
Turci zaklinjali su se na vernost srpskim vladarima, ali istovremeno i recimo bosanskom Tvrtku,
i Mletakoj republici, pa onda kad su doli Turci, onda su se zaklinjali istovremeno, i plaali
ozbiljan danak, i Osmanskom carstvu, ali i Mletakoj republici, Ugarskom kraljevstvu, itd. To je
omoguavalo Dubrovniku da posluje relativno samostalno jer nikome nije ilo u raun, iako je
naravno bilo nekakvih pokuaja do XIII veka da se Dubrovnik osvoji pa su se Dubrovani
odbranili, da on bude osvojen. Na vrhuncu svoje geografske irine, Dubrovnik se protezao od
ostrva Peljeac do onoga to je i dan danas kao problematina politika taka Prevlaka7.
Naime, u tom trenutku kada je vrhunac moi Dubrovnika, on ima, sa svim tim konavlima,
zaleima, nekih dvadesetak hiljada stanovnika, sa stanovnitvom koje ivi po ostrvima, tamo oni
Elafitski otoci, ipan, Jakljan, Koloep, to je sve bilo pod uticajem Dubrovnika. Dubrovnik,
naravno, nije imao kapacitet ni za kakve ekspanzionistike planove, ali je ostajao u tim
granicama manje-vie sve do pada pod francusku okupaciju.

Kada je u pitanju demografski sastav Dubrovnika, moe se rei da Dubrovnik odlikuje

jedna ozbiljna, primetna verska tolerancija. U Dubrovniku se veliki deo stanovnita srpskog
porekla s vremenom pokatoliio, ostajui i zadravajui iste pozocije koje je imao i pre toga
velike porodice Menetia, Gundulia, Bokovia. I dan danas stoje velike palate u Dubrovniku
koje su gradile te znamenite porodice. S druge strane, nehriansko stanovnitvo, kao to su
recimo Jevreji, su bili potpuno priznati, imali su zatiena svoja prava. U jednom tekstu iz XV
veka nekakva grupa mladih Dubrovana je pravila nekakvu predstavu, u kojoj su se izrugivali
jevrejskom obiaju obrezivanja. Jevreji su se poalili i ovi mladii koji su pravili predstavu su
jedva ive glave koliko je dubrovaka publika reagovala agresivno na takve pokuaje. Meutim,
kasnije, u okviru kontrareformacije koja e nastupiti dolaskom Jezuita u Dubrovnik krajem XVI

7
Prevlaka danas deli Hrvatsku i Crnu Goru, jouvek se to razgranienje Crne Gore i Hrvatske za tu Prevlaku nije
desilo zato to Prevlaka praktino zatvara Bokokotorski zaliv, i ko dominira Prevlakom dominira celom Bokom, iako
je to jedna nikakva, gola hrid, ali ima geostrategijski poloaj.
veka, doi e do ozbiljnih verskih trenja, gde su se pojavili Jezuiti tu se verska harmonija
zavravala istog trenutka, pa e i pravoslavno stanovnitvo biti getoizirano kao nehriansko
stanovnitvo.

Sama vlast u Dubrovniku je bila jako stroga i jako tedljiva. Dubrovniku je, recimo, bilo
potpuno nezamislivo troenje velikog novca na garderobu. Nezamislive su bile, osim za samoga
kneza i nejgovu odoru, recimo noenje velura (prevrnuta koa), skupocenog nakita, itd.
Dubrovnik se stalno ponaao jako tedljivo, nikakve razularenosti nije bilo u tom finansijskom
smislu. Opet, s druge strane, istorija belei jednu ulicu koja se zvala Obuarska ili kako oni kau
Kod crevljara, koja je bila kao Ulica crvenih lampiona, odnosno ulica puna prostitutki. Vrlo
esto se kod Dria ta referenca pojavljuje, kako mladi stalno zaglave kod crevljara.

U grad su dolazili, iz dubrovakog zalea, Trebinja, itd, takozvani Vlasi, pravoslavno

seosko stanovnitvo, naroito devojke, koje su bivale angaovane na godinu dana, kao sluavke,
zvale su se godinjice, a pogrdno ih zovu i godulje, su esto ostajale u drugom stanju sa svojim
gospodarima, te odatle popunjavale redove razliitih manastira izvan Dubrovniku. Inae, taj
odnos Dubrovnika prema zaleu, mogu se sresti i termini osim Vlah (koji ne oznaava iskljuivo
pravoslavnog oveka, puana, seljaka, ve generalno seljake) i termin Piva i Tara tako se
imenuje to odakle dolazi to neko stanovnitvo, koje popunjava puke redove.

Dakle, imamo strogu vlast. Za svaku predstavu koja se igra, za sve to se dogaa morate
traiti dozvole, ak i u sopstvenoj kui kada pravite predstavu.

Arhitektura dubrovaka je vrlo zanimljiva. Naravno, ovo to danas vidimo kada

poseujemo Dubrovnik, jesu zgrade koje su preivele taj zemljotres, pa moemo da prepoznamo
ili kasno renesansnu ili baroknu arhitekturu. Dominira jedna centralna ulica i u toj ulici dominira
ta gradska vijenica. To je najvea zgrada koja se povremeno koristila i kao pozorina zgrada,
kada je napolju bilo loe vreme. Pozorite, kada ga je bivalo, odigravalo se najee prid
dvorom, pred Kneevom palatom. Jouvek postoji Kneeva palata, to je onaj sam centar kod
crkve sv. Vlaha.

Kada je u pitanju uplitanje crkve, odnosno uticaj crkve, Dubrovnik je bio grad sa mnogo
crkvava, i pravoslavnih i katolikih, znamo da je nakon tog velikog raskola u XI veku dolo do
trvenja izmeu pravoslavlja i katolianstva, Dubrovnik je idalje nekako tolerantan, tako da je
bilo mogue pronai jednu pored druge katolike i pravoslavne crkve. Crkva nije imala, sve do
dolaska Jezuita koji su se uvek petljali pre svega u politiku i svetovne stvari, ozbiljniji upliv u
nain funkcionisanja Dubrovnika, on je potpuno funkcionisao kao veliki, ozbiljni italijanski
gradovi-republike, kao Toskana ili Mletaka republika. S obzirom na broj stanovnika, njegova
mo je bila zaista velika.

Tamo negde posle otkrie Amerike i posle tog nesrenog zemljotresa, dolazi do izvesnog
disbalans. Puke familije poinju da stiu bogatstvo trgovinom, a plemstvo, koje je uvek, u
itavoj Evropi, pre svega bilo vlasnik obradive zemlje, trgovalo itnicama, davalo pod najam, itd,
poinje ekonomski da opada, a puanstvo da se podie. Ljudi ni jednog trenutka, i najbogatije
dubrovake porodice, na primer bila je nekakva porodica Krivonosi, koji su bili ljudi ogromnog
bogatstva, nisu uspevali da ostvare ozbiljniji politiki uticaj. To se, recimo, vrlo retko dogaalo u
Italiji: ak i kada je plemstvo ostajalo, ipak su ti bankari, trgovci, menjai novca, itd, ostvarivali
politiki uticaj. Ovde se, meutim, sve do samog kraja Dubrovake republike sva vlast nalazi u
rukama aristokratije. Kad budemo itali Dubrovaku trilogiju, pa taj prvi deo kada Franezi
dolaze u Dubrovnik, kada se Dubrovnik predaje Francuzima posle 10 vekova samostalnosti, i
aristokratija pati to gube slobodu, to stradaju, a puanstvo napolju slavi i doekuju Francuze
koji su nastupali pod parolom Bratstvo, jednakost i sloboda, bivaju doekani kao oslobodioci.
Tako da je to zapravo bila prava slika Dubrovnika: za jedne to je bio kraj Dubrovake republike,
a za druge je to bio kraj vladavine aristokratije. tavie, u najdramatinijem trenutku u kome se
taj veliki Orsad, jedan od najvienijih dubrovakih plemia, sa svojom enom zaklinje da nee
imati potomstvo, a spolja se glasovi puana koji viu salate, ene, mlijeka, ene! njima ivot
ide dalje, a ovima se ivot zavrava. To je zaista prava istina o Dubrovakoj republici.

Naravno, Dubrovaka republika je imala i ozbiljan socijalni program. Nije bilo teke
sirotinje u Dubrovniku, makar ne do 1667. Nakon tog zemljotresa se ceo Dubrovnik zaljuljao po
svim strukturama.

Ono to je za nas zanimljivo je taj period o kome smo prolog asa priali vreme
karnevala u Dubrovniku. Svetac zatitnik Dubrovnika je sveti Vlaho. On se slavio treeg
februara, i od tog trenutka je poinjao karnevalski period, koji je trajao do poetka velikog posta.
Za to vreme u Dubrovniku smo imali sve one pomenute elemente karnevala: obrnuta slika sveta,
pojavljivanje paganskih boanstava, praslovenskih, u razliitim maskama (spomenuli smo
uvenu dubrovaku masku Turicu, koja ima neko pagansko, nehriansko poreklo, koja se onda
pojavljuje kao jedna od tih maski u tim ophodima koji jure sa makarama po Dubrovniku u te
dane). Takoe su tu nekakve folklorne igre. Jedna od njih je jeupkijada. Jeupka je jedna vrsta
plesa. I dzingareska (dzingaro je ciganin na italijanskom, pa je dzingareska ciganska igra), koja
je bila jedna vrsta dijaloga kao to kog Goldonija imamo ribarske svae8. U okviru tih
folklornih sveanosti u okviru karnevala valja spomenuti i jednu igru koja je i dan danas iva i za
turiste u nevreme, u sred leta (ali nije za vreme leta bio karneval, nego je bio krajem zime,
poetkom prolea i slavi novi poetak). Ta se igra zove moreka, a poreklo vodi od termina
maorska ili mavarksa ili maurska igra, i tu igru sreemo od XI veka po itavom Mediteranu.
Koreografija je zanimljiva za nas zato to e se ona preseliti i u dramu i nastae itav jedan anr
koji se zove robinja. Kako izgleda ta moreka? Radi se o sukobu crnih i belih vojnika, gde su
crni Mavri, nehriani, oko otete robinje, hrianke. I onda se u toj koreografiji za tu robinju bore
dve grupe likova, od kojih su jedni pozitivci a drugi su negativci, a onda se taj motiv borbe dobra
i zla ili, videemo, nekih drugih borbi plotske i platonske ljubavi za devojku, sree i u jednom
posebnom anru robinje, spomenjuemo i Hanibala Lucia i njegovu dramu Robinja, ali i itav
jedan anr pastirskih igara, u kojima se tuku pastiri i satiri za lepu vilu. Dakle to je taj isti motiv
koji se stalno vrti.

Kada je u pitanju taj pozorini ivot u Dubrovniku, moe se rei da renesansa u

Dubrovniku traje jedan vek, neto malo manje, i da poinje dolaskom jednog humaniste Ilije
Crijevia ili Cervinusa, koji je bio na kolovanju kod uvenog Pomponija Leta. On je doao u
Dubrovnik ne pre 1490. godine taj Ilija Crijevi, a ta uvena (Kvirinalska) Akademija Pomponija
Leta u Rimu je bila poznata po tome to je Pomponije igrao latinske komade, ali je prilagodio
scenu nekakvim novim zahtevima; zadrao je skene frons od vrstog materijala, od kamena, i to
je, za razliku od onih razapetih platana i scega onoga to se dogaalo u okvirima uenja
francuskog jezika, Pomponije Leto je jedan od otaca eruditne komedije. Kad se Ilija Crijevi
vratio u Dubrovnik, nakon 1490, sa sobom je doneo i ta znanja humanistika, brdo literature i
neke drame na latinskom jeziku. Kao pravi humanista, Crijevi je prezirao naijanski jezik i
nazivao ga ilirskim krianjem. Pominjali smo da su se ljudi koji nisu znali latinski zvali idioti,
tako su i tretirani, injoranti odnosno ignoranti u Dubrovniku, ali je taj Ilija Crijevi, donevi te

8
Nau se dva ribara, pa se nadgovaraju.
tekstove, doneo ideju prikazivanja drame kao dela pozorita, a ne kao dela iskljuivo karnevala.
Crijevi nije stigao postavi, ili makar nemamo podatke o tome, poto je Crijevi umro 1520.
godine, ni jednu dramu, ali se govori o tome da je pokuavao da trai dozvolu i da organizuje
representationes predstave na latinskom jeziku. On je neko ko je postavljao klicu teatra.
Njegov uticaj se nastavio i posle smrti, pa tako, recimo, malo vijee (vlada) zabranjuje, potom
dozvoljava, da se u kui izvesnog Marina Volia, u njegovoj palai, organizuje
representationes, da se napravi predstava.

Kao to smo rekli, predstave su se pre svega igrale u tom periodu karnevala, i tada je i
Dubrovaka republika i njena kasa stajala iza tih predstava. Kad se igraju one se igraju prid
dvorom (pred Kneevom palatom), u venici kada pada kia, i u dvoranama bogatih plemia,
najee nekakvim ocasionom, a on je najee venanje, pa se zbog toga i taj anr koji se igrao
na venanjima zove pirna drama, jer je svadbarski pir. ak i Marin Dri je napisao tri komada
koja su se igrale kao pirne drame; samo je jedan sauvan.

Kroz itavu dubrovaku istoriju nemamo profesionalno pozorite, i nemamo ena na

sceni. Ali amaterske trupe, koje se formiraju, su veoma striktno socijalno podeljene. Puke trupe
se ne meaju sa plemikim trupama, ak meu njima postoji izvesna konkurencija, ali postoji
odreena specijalizacija, makar u tom periodu renesanse koja traje od tog ne pre 1490. pa,
moemo rei, do pre poslednje predstave Marina Dria 1551. Hekuba ili 1582. izvoenje
nepoznate komedije. Jako volimo kada se istorijski mogu ograniiti u koliko se sati zavrila
renesansa i u toliko sati je poeo barok, ali nakon te 1582. godine dolo je do odreene pauze u
pozorinom ivotom ili makar u zapisivanju deavanja vezanih za pozorite, u svakom sluaju
nemamo podataka jedno due vreme o postojanju pozorinog ivota. Naime, te trupe su
podeljene, najpoznatije su trupe, kao to je ekspir imao svoj Globe, tako je Marin Dri imao
svoju Pomet druinu, pa je imao i Njarnjase, pa su postojale jo puke druine Isprazni,
Nedobitni. I oni su pre svega igrali komedije, a plemii su se vie orjentisali ka igranju pastorale,
jedan vrlo znaajan anr, drag enskim srcima, pun romantike, ljubavi, muzike, trijumfa dobrote,
i naravno beskrajnog petrarkistikog udvaranja enskom liku. Najpoznatija ta plemika trupa se
zvala Orlovi, koja je ba bila specijalizovana za taj anr pastorale. Kada su puke druine u
pitanju, nije bilo tog ogranienja u godinama, ali kada su plemike u pitanju trenutak kada
mladi postane punoletan bio je trenutak kada on vie ne moe da se bavi pozoritem, kada ulazi
u veliko vijee, tako da su plemike pozorine trupe uglavnom bile sainjene od mladih glumaca,
koji su sa 19 godina zavravali svoje glumake karijere, a ove puke trupe su i neto due trajale.

Naravno, predstave su se uvek igrale za dana, sa vrlo jednostavnom scenografijom,

makar u periodu renesanse: renesansna eruditna komedija je imala fiksiranu scenografiju koja
uvek predstavlja trg, tako da nije bilo nikakve potrebe za velikim scenografskim intervencijama.
Meutim, da bismo doli do ovog trenutka, valja nam rei kako je to teklo sa razvojem dramske
knjievnosti. Prvi tekst koji je verovatno bio namenjen igranju, to je krajnja taka nae
spekulacije ne moemo rei ni da je igran ni da nije. To je tekst koji je napisao Dore Dri,
stric Marina Dria. Dore je roen 1461, umro 1501. On je napisao pastirsku eklogu, koja se
zvala Radmio i Ljubmir (nije ljubavni par ve dva pastira od kojih je jedan zaljubljen u vilu, a
ovaj drugi ga tei i pokuava da ga urazumi). Uvodni stihovi su ono to nam daje za pravo da
verujemo da se radi o pozorinom komadu. Dolazi Radmio pa kae Moj dragi Ljubmire, to tuj
meu knezovi? A ovce tvoje tve po gorah vukovi ta e tu meu knezovima, ta e tu meu
plemstvom, dakle referie se na publiku, koju pre svega ini aristokratija. Sve ostalo to se
deava u komadu zapravo su samo nizovi monologa, ali moda je to tako bilo igrano. Sad, ta je
ta ekloga? Ekloga je vrlo star anr i moemo ga pronai jo u III veku p.n.e. u Grkoj, i to u
prozi9 i to je kao jedan ekvivalent panskoj sapunici. Radnja je smetena u Arkadiju, koja postoji
geografski, ali ta Arkadija u koju je smetena je idealno mesto gde vladi apsolutna harmonija i
ljubav, prostor kojim vlada dobri Apolon i u tom prostoru ive vile, nimfe, prelepe ali vrlo esto,
na nevolju, ive u ledenom zdencu (frigidne su), odnosno jako paze na svoju estitost i svoju
nevinost, ne daju se tako lako zavesti. U tom arkadijskom miljeu obitavaju jo pastiri i satiri. I
jedni i drugi predstavljaju odreenu udnju, ljubav, itd, ali za pastire moemo rei da je njihova
ljubav platonskog tipa, da se oni vie udvaraju reima, lome srce pare po pare slatkoreivou,
dok su satiri mnogo direktniji. Kao to znamo, satiri su drubenici i sluge onog nezgodnog
momka sa panovom frulom, satira koji je, opet, u slubi Kupidona, kao jedna vrsta plodske
ljubavi, telesne, nedvosmislene, ne preterano duboke ljubavi. Stalno se dogaa sukob izmeu
satira i pastira oko te vile. Naravno, Teokrit je iao i dalje, uvek su tu i neki momak i devojka,
koji se vole, neko im ne da da se venaju10. Od te ekloge, koju e posle Vergilije podii na nivo
apsolutne forme - seamo se u Snu letnje noi kada majstori spremaju predstavu o Piramu i

9
Teokrit je, recimo, jedan od pisaca pastirskih romana.
10
Kao ono to se kae da je opera tenor hoe da odvede soprana u krevet, a bas im ne da.
Tizbi, to je jedna takva ekloga: nesrena ljubav Pirama i Tizbe, koja vodi poreklo iz te
vergilijevske tradicije. Ta ekloga sastoji se iz toga da su dva pastira u pitanju, ali su u pitanju
uzmnoni pastiri. Naime, Arkadija jeste metafora i ona je jedna politika idealizacija datog
sistema. Svuda, i kad ih budemo sretali u Italiji, idealizuje se ivot na dvoru koji je predstavljen
kao idealna harmonija, i ti uzmnoni pastiri nisu nekakve neoprane seljaine koje sa ovcama i
kozama se biju po planinama, nego je plemstvo, koje se udvara na petrarkistiki nain, sa tim
divnim frazama i antitezama, kako Dubrovani kau cvilei gorki cvil zbog neuzvraene
ljubavi i umirui, topei se kao sneg na suncu zato to je ona ostala stina klisurita (stena od
kamena), se nainila na njegov gorki cvil, pa e on sad umreti ili prenimagati se.

U ovom komadu Radmio i Ljubmir ovaj jedan pati to ga vila nee, ovce su mu razvukli
vuci, njemu nije do ivota, a ovaj ga ubeuje da bude razuman. Taj koncept ljubavi u renesansi je
inae vrlo zanimljiv i moe se rei da je itava renesansa, makar ovaj njen rani deo u znaku
maksime Amor omnia vincit ljubav svime vlada, niko ne moe da se odupre ljubavi, ona je
arobna, ali, naravno, u okvirima razumnog. Gubitak razuma nikad u renesansi nema pozitivnu
konotaciju. Kada se za nekog kae da je razuman, to je najvii kompliment. Razumnost ne znai
da ste istovremeno dobar hrianin, ili initi drugima dobro, biti portvovan samarian, vrlo
esto potpuno suprotno, ve biti gospodar svoje sree. Iz Makijavelijevog Vladaoca nam je jasno
ta znai vladavina razuma to je koncept ponaanja u renesansi, biti mudar, biti realistian u
svemu. Ta ideja razumnosti je jedna od glavnih. Pa su ti uzmnoni pastiri izgubili razumnost, pa
je to njihov problem, i onda ovaj prijatelj pokuava da mu objasni kako doi do vile, kako treba
biti razuman, kako vila bei od nerazumnog oveka. I onda ovaj na nesreni, zatravljeni
Ljubmir na kraju odustaje od vile i od tog svog velikog uenja i vraa se svojim Dubrovanima,
odnosno svojim pastiricama svojoj klasi. Kasnije e se, naravno, ovaj dosta jednostavan dijalog
razvijati u sloeniju formu, pa e sa Marinom Driem pastorala narasti do tako sloene forme
kakvu ne sreemo nigde izvan Dubrovnika. Dakle, Dore Dri je prvi koji je neto pisao sa
idejom da se to igra.

Nikola Naljekovi
 Prethodnica Marinu Driu. Roen oko 1500, a umro 1587. godine. On je imao periode
tekog siromatva, dopadao dunikog ropstva, ali je, s druge strane, bio pun veselja, pun jednog
renesansnog optimizma, koji naroito u tim srednjim godinama odlikuje njegov opus. Mlade
godine, kako to i hoe da bude, su uglavnom posveene kanconijerima, ljubavnoj poeziji koja je
puna nekakve tuge, patetike, samosaaljenja, pa i ove tradicionalne ogorenosti koja je zain
svakog sazrevao. Naljekovievo sazrevanje je, kao i kod veine renesansnih ljudi, ide na dva
koloseka:

1. Filozofski, humanistiki koncept, koji je jednom nogom u platonizmu i slavi platonski

koncept ljubavi idealne, idealizovane, savrena ena, ljubav koja nije taktilna, koja nije
seksualna, nego iskljuivo eros u onom prefinjenom smislu, i
2. Drugi oblik ljubavi koji je potpuno plotski, folklorni, vrlo seksualan, vrlo erotizovan.

Kanconijeri su zbirke pesama, kao to je Petrarkin Kanconijer jedan od bezbroj

renesansnih kanconijera. U Naljekovievim kanconijerima moemo videti upravo taj dualizam
pesme koje su posveene kontemplaciji boga, religijskim mislima, i pesme koje slave ivot sve
u 16, koje su pune hvaljena enske lepote, ploti, mesa u onom karnevalskom smislu. Tako da i
sam Naljekovi i njegov opus, a videemo i taj dramski opus, su znaajni upravo po tom
dualizmu. I kada govorimo o renesansnim umetnicima samo treba potraiti gde se taj dualizam
vidi. Kad pogledamo, recimo, sudbinu Lodovika Ariosta, moe se rei oveka koji je izmislio
renesansnu eruditnu komediju. Ariosto je, s jedne strane, bio mislilac, pobunjenik, a s druge
strane je bio sobar kardinala. Bio mu je kompanjon u smislu da ga prati na putovanjima, da mu je
razbibriga, ali mu je donosio hranu, oblaio ga i skidao pred spavanje, prosto mu je bio
bebisiterka. Pritom se nije oseao loe. I sam Nikola Naljekovi kae ja sam zadovoljan hudom
sreom koja pripada mome staleu. Dakle, ja pripadam tom niskom staleu, meni i ne pripada
vea srea od ovoga.

Ono to je jo zanimljivo jeste ono to je takoe specifino za renesansu, a to su utopijski

koncepti. To je bila ideja, opet zasnovana na Platonu. Sa padom Carigrada 1452. godine je masa
vizantijskih filozofa pobegla na tle Italije, i mnoge knjige su, koje su dotle bile nepoznate
Zapadu, se sada pojavile pojavljuju se mislioci i filozofi (ija imena danas ne znae nita jer je
nae itavo znanje oksidentalno, zapadnoevropsko, i naa merila su zapadnoevropska iako mi
nismo Zapadna Evropa), neki od njih su Marseli Fiini i Lorenco Vala, filozofi humanizma i
renesanse. Ideja idealnog grada se oslanja na Utopos republike Platonove kako bi izgledala
savrena drava. U renesansi postoji itav niz tih utopija, idealnih drava, u kojima vladaju
razum, znanje, itd. Kao antiutopiju, odnosno neto to je humorom proeta utopija je Pohvala
ludosti Erazma Roterdamskog, gde je on napravio kao obrnutu sliku sveta, sa ironijskim, ali
zapravo opet gradi utopiju. Ideja utopijskog sveta, boljeg, drugaijeg, alternativnog sveta je na
izvestan nain komplementarna sa humanistikim idejama. Idealizam poiva na Platonovom
konceptu da postoji svet ideja i svet onoga to mi zovemo stvarnou, to je ona njegova uvena
peina sa senkama. Na idealizam Platonov se jako dobro naslonio Plotin, a na Plotina se
naslonila itava katolika egzegeza, tumaenje sveta. Zato je Platon bio jako popularan, jer ako
njegov koncept sprovedete do kraja, ako postoji idealan svet, na elu tog idealnog sveta naravno
mora biti Bog i sve ostalo. Tako da se, zapravo, antika filozofija preslikala na hriansko
tumaenje Biblije i zato je jako dobro prola. Sve to ini nau realnost je kvarljivo, propadljivo,
ali postoji idealno, u svetu ideja idealna predstava svega toga; bie i bitak/bivstvujue. Dakle,
ovo to postoji je daleki odjek neega to postoji u svetu idealnog kao idealno, pa je tako i na
ivot i mi sami smo zapravo odjek neega; da se ljudsko postojanje zapravo odigrava izmeu
nitavila i oboenja. Nitavilo bi bili minerali, kamen, neivo, a oboenje bi bilo to humanis
divinitas ili pribliavanje oveka anelima po idealnim karakteristikama. Zavisno od sopstvene
volje ili moi on ide ka jednom ili ka drugom, o emu e biti rei kad budemo govorili o Driu.

Taj platonski koncept ljubavi u renesansi je podrazumevao da je ljubav meu ljudima

nesavrena, da postoji idealni koncept ljubavi11. Grci nisu imali problem sa erosom, nisu imali
problem sa seksom, ni sa homoseksualnou, to je njima bilo sasvim normalno. ak ni pedofilija
im nije bilo neto to je moralno osuivano. Kada se ta sloboda seksualna spojila sa neprekidnim
stvaranjem oseanja krivice u hrianstvu, pre svega u katolianstvu, onda smo dobili frustraciju
od koje se i danas lei moderni ovek: ako sam seksualno aktivan, ja sam grean, i u toj
seksualnoj aktivnosti ve postoji zrno mog putovanja u pakao. U toj bolesnoj igri nabijanja
krivice, jer ako mi nismo krivi nemamo za ta da se kajemo, ako se ne kajemo ta emo u
crkvi, a ako ne dolazimo u crkvu ko e da izdrava sve ovo to se dogaa i kako se dogaa.
Upravo, da se vratimo Nikoli Naljekoviu, vidimo taj dualizam, taj komar u glavi, o
tome ta je zapravo ljubav. Stalno se govori u renesansi Amor omnia vincit Amor svime vlada.

11
Proitati Platonovu Gozbu, gde se raspravlja o prirodi ljubavi i koja moe da pomogne u razumevanju
renesansnog, pa kasnije i baroknog, shvatanja ljubavi.
Setimo se samo ta se dogaa kod ekspira u Snu letnje noi, kad se najedu ljubdraga, one
biljie, pa svi podivljaju, to e rei da neto drugo upravlja naim plotima, a ne na razum, ne
nae odluke neto samo krvcne i mi kao podivljamo, to kau Dubrovani pomami se od
ljubavi, zatravi se. S druge strane, to govori da ljubav iskljuuje razum, a razum je kljuna
kategorija renesanse, makar ove zvanine filozofije. Razuman ovek je vjertuoz, dakle majstor,
virtuoz, a vijertuozima fortuna slui, dakle ne budalama. Postoji jedan mali bog, vrlo simpatian
Kairos, bog prilike. Kairos ima jedan veliki perin na glavi, i kad se kae ugrabiti priliku,
odatle je taj termin, epati Kairosa za perin, uhvatiti trenutak. E sada, ovek koji je injorant
(dubrovaki za ignorant), neznalica, on ne moe da prepozna trenutak. On je toliko glup da mu
srea moe skakati okolo i da je ne primeti. Ali ovek vijertuoz koji se razumom slui, njemu
slui i srea. U renesansnoj ikonografiji se srea javlja ili kao prelepa, zgodna ena, vezanih
oiju, slepa, ili je onaj krug, toak sree, ona zmija koja samoj sebi grize rep. Ta srea je
nepredvidiva, ali mi moemo da je uhvatimo ako smo pacijenti (strpljivi), ako znamo da
razdvojimo dobro od zla.

U toj itavoj prii, gde je seks neto zbog ega se deremo, neto to nam se namee kao
greno, i to je zvanini stav, i imamo ovaj karnevalski stav, to slavljenje ivota, koje je proeto
ljubavlju uzajamnoj, uivanju u ivotu. Tu vidimo da postoji sukob kako ja sad da uivam u
ivotu kad me stalno sve podsea memento mori, umree, pojee te crvi... U emu ja to da
uivam? Mukarac u eni i ena u mukarcu ali ne ne ne, to je greh ako nije u braku, a ako je u
braku ne moe biti uivanje. Ta paralelnost plotskog, materijalno telesnog i platonskog, idealnog,
je, zapravo, neto to odreuje umetnost renesanse. Jako je veliki poduhvat pomiriti radost prema
ivotu, ljubav kao kompletnu, sa konceptom ljubavi koji se namee kao sam po sebi ve grean.
Ideja renesanse, a ne srednjeg veka, je strani sud. Isus, koga se slavi zato to je stradao zarad
ljudskog roda, se u renesansi pojavljuje kao strani sudija. Dakle mi njega volimo zato to je
stradao za nae dobro, a ovamo se on sad pojavio da naplati dugove i baca u pakao. To je
koncept koji je srednjem veku ak potpuno stran. Renesansa je imala knjigu Maleus maleficarum
ili Maljem protiv vetica. Dakle renesansa je rodila spaljivanje i progon vetica. Ta knjiga iz XV
veka je brevijar za spaljivanje. Kad pogledamo bolje, renesansa i barok su vreme kada se najvie
progone vetice. Srednji vek je na zlu glasu, a upravo renesansa koju stalno slavimo kao buenje
antropocentrizma ovek je spoznao svoje moi, itd, je trenutak ugroenosti. Lov na vetive je
krenuo sa stvaranjem reformacije, kada se katolika crkva osetila ugroeno, kada je ukucao
Martin Luter zapoeo reformaciju, onda je katolika crkva poela da se brani svim sredstvima.

Taj Nikola Naljekovi i taj njegov kanconijer, taj dualizam izmeu idealnog i realnog,
izmeu oficijelnog, didaktikog, i neega to je intuitivna spoznaja sveta, to je dualizam koji
odlikuje celu renesansu i neete nai ni slikara, ni pesnika koji u sebi nema taj dualizam.
Frustracija savremenog oveka je posaena u renesansi. Taj period kada je ovek pomislio da je
gospodar sopstvene sudbine, da je Bog tu stvari stvorio (teizam) sve, a onda nas je prepustio
samima sebi, jer smatra da smo mi dovoljno odrasli da ponemo sami da ivimo, kao odnos sa
decom. Taj dualizam pronalazimo kod svih, i to je nereen problem, i upravo moda tu, ta kriza
koja je i dan danas otvorena, u toj renesansi koju slavimo iz sve snage. Ali kad pogledamo taj
Maleus maleficarum ili Sikstinsku kapelu i kako izgleda linost kojoj se klanjamo zbog njene
velike rtve? Izgleda kao strani, jezivi, narogueni sudija koji meri grehe. Centralna religijska
linost renesanse je zapravo Marija, i molitve idu Mariji da zamoli Isusa, svog sina, da nam
oprosti grehe. Odjednom se ta materinska figura, koja nije prisutna u srednjem veku, pojavljuje
kao zatitnik nas, ali ne od smrti, nego od onoga koji se rtvovao za nas. On je naroguen i on je
doao nekome krvi da se napije, i sada mi kao preko keve da vidimo ako neto moe, itd. Priali
smo o tome kako su ljudi merili teinu kamenja ugraenog u manastir da bi, kad dou kod Isusa,
mogli da mu kau da su sagradili manastir i koliko je bio teak manastir, da se to stavi na tas.

Nikola Naljekovi u potpunosti izraava knjievni ukus svoje epohe. Dakle, kada je u
pitanju ljubavna poezija, to je taj petrarkistiki platonizam. Petrarka je, izmeu ostalih pesama,
ostavio za sobom jednu pesma koja se zove Trijumfi ta je jae od svega; od ljubavi majke,
roditelja i dece je jaa ljubav izmeu mukarca i ene i na kraju je najjaa ljubav prema Bogu.
Mi kreemo od toga da je najlepe ljubavnom paru kada se voli, ali moramo da kaemo da to nije
dovoljno, nego zajedno moraju voleti ovoga gore da bismo se uklopili u knjievne ukuse epohe.
Tako da je sam Nikola Naljekovi, kao pesnik, manje bitan koliko je vaan kao reprezent toga.

On je izvan poezije bio ba smotan kako to pesnik moe biti stalno je upadao u dugove,
dospevao u zatvor, ostao je rano bez roditelja, izdravao brau i sestre. Bio je priznat i o njemu
se do XVIII veka govorilo i kao nauniku, astronomu, slikaru. ak se o Driu nije pisalo koliko
o Naljekoviu. Kada je u pitanju ovo ime se mi bavimo, a to je pozorite i drama, on je za
sobom ostavio 7 komedija anrovski ako bismo gledali striktno, nita od toga nije prava
komedija. Naime, poslednje 3 su farse sa nekim elementima eruditne drame, a ovih prvih 4 su
pastorale. Sva je prilika da je drame pisao u svojim mlaim danima, i ono to zapanjujue
odlikuje njegove drame jeste realizam. Videemo da, kad ne bi bilo dubrovakog jezika, a kada
budemo itali drame iz perioda naturalizma, koliko Naljekovi izgleda kao pisac s kraja XIX
veka, a ne s poetka XVI veka. Koliko je on stvarnost opisivao u detaljima, u svakodnevnom
ivotu, i koliko je u te njegove 3 komedije mnogo socijalnih tema, mnogo psihologije i koliko je
on ostvario ono to e kasnije naturalizam postaviti sebi kao zadatak, a to je da predstavlja iseak
stvarnosti da se ne vidi dramska struktura (poetak, sredina, kraj, kulminacija, rasplet), nego da
to izgleda kao potpuno neobraeno, kao preuzeto iz ivota. Upravo on to radi u ovim svojim
komedijama.

No pre toga nekoliko rei o ovim pastoralama. Ve smo priali da je pastorala uz eruditnu
komediju dominantni anr renesanse. Iz pastorale e se kasnije razviti melodrama (ne u smislu
onog to nam sad prvo pada na pamet, ono to se u filmskoj teoriji smatra melodramom i
bulevarsko pozorite, nego kao drama sa muzikom), melodrama e biti pastorale koje su pevane,
u kojima se uee muzike poveava, pa e iz melodrame nastati opere, a iz opere e posle
nastati svi drugi scensko-muziki podanrovi. to znai da je pastorala kao jedna idealizacija
ivota. Ono u svakom trenutku predstavlja metaforu drutvenog poretka. I, poto je Dubrovnik
republika, dakle vlast nije u rukama jednog oveka kome se klanjamo, nego je u rukama jedne
klase, praktino sve Naljekovieve pastorale imaju istu shemu: sukob oko vile, satira i pastira.
Taj sukob se negde odvija kao plesno-muziki, a negde kao pravo tabanje, stvarno se potuku
satiri i pastiri, vila ih moli da prestanu, i na kraju se najee pojavljuje ex machina nekakav
starac, remeta (pustinjak), koji je praktino metafora dubrovake mudrosti, gde on izmiri sve njih
i praktino ih intervjuie: ta hoe satiri, ta hoe pastiri12.

Te pastorale su za nas znaajne pre svega socioloki, da shvatimo kako funkcioniu

dubrovaki mozgovi odnosno mozgovi renesanse, i kako je svima jasno da je pastorala uvek
jedno velianje samog Dubrovnika. Uvek je taj ista tema o dozvoljenoj, dekorumskoj ljubavi.
Zanimljivo da kod Naljekovia ta vila uvek bira slobodu, ne bira ni jedan od dva koncepta, to
je opet, sad ako bismo ili dalje i razmiljali zato vila bira da ostane ista to je ta ednost, koju

12
Satiri su koncept plotske ljubavi, ove karnevalske, folklorne, a pastiri su koncept platonske ljubavi, oni takorei
izginu u prelepim dvostruko rimovanim stihovima petrarkistike orjentacije.
jedan od teoretiara stavlja u kontekst vanbranih avantura. Niko vili nije ponudio brak, te ona
bira istotu i nezavisnost. Naravno, u toj itavoj igri ideja nezavisnosti13... tamo gde se mnogo
pria o slobodi najmanje je ima. Ideja te slobodne vile na neki nain moe biti tumaena kao
ideja Dubrovnika, jer ako itavu stvar stavimo u jedan potpuno politiki kontekst, onda bi satiri
moda bili Otomansko carstvo, a pastiri Ugarsko carstvo ili Mleci ili ko je ve u tom trenutku bio
na kapijama Dubrovnika. Tako da vidimo u samoj pastorali i u tom opredeljivanju vile postoji
itava metaforika gde je ta pria satiri ili pastiri manje bitna. Ono to je za nas u nekakvom
teatarskom smislu bitno, jeste da je pastorala, naravno proizala iz one igre moreke (folklorna
igra u kojoj se bore Mauri i hriani za otetu hrianku) i da je to zapravo koren, da su likovi
shematizovani da su satiri uvek plotski a pastiri zastupnici idealne, platonske ljubavi, da se
ukljuuju elementi plesa i pevanja. Postoji jedan deo, kao nekakva satirska himna, kad se satiri
spremaju i idu da jure vile, blii se prolee14. Sve je ispunjeno tim karnevalskim duhom. Oni se
spavljaju za lov i poinju sa ovom pesmom:

Nudjer u lov drubo mila,

svi se hrlo opravimo,
a u zaman ne elimo,
er nas taj ud nije bila.
Nudjer u lov...
Nudjer u lov...
Jur nam evo proe zima,
prislavno je sad proljetje,
sada svako polje ima
svud po sebi drobno cvijetje, - sve je prepuno plodova
tere milos taj vidjet je ka se zimi nije vidila.
Nudjer u lov... to je kao refren, ajmo u lov.
I naravno, zavrava se sa:

13
Na dubrovakoj zastavi je pisalo to Libertas, sloboda iznad svega.
14
Sve se ove predstave igraju krajem zime, poetkom prolea, u onom periodu od 03.02. kada je dan sv. Vlaha, kada
poinje taj period poklada, do vee pred poetak velikog posta pred Uskrs.
I odasvud sad ishode mlade vile i gizdave,
ter pojui tance vode, - pevajui pleu
a najlie ove prave od prislavne sej dubrave, - najlepe su ba ovde kod nas, u naoj umi
ka je puna slavnijeh vila.
Nudjer u lov...
I onda oni kreu na urku, tamo gde se kree enski svet. I sad se to plee i peva.

A pasiri zvue ovako:

Majde je sramota i jedan velik grijeh

da ona ljepota ostane u onijeh; - kod satira, poto su je oteli, ovi idu da se bore

sada u vidjeti tko e moj drug biti;

hod'mo nju oteti a svijeh njih izbiti. ajmo da je otmemo i da isprebijamo satire

I onda dolazi do sukoba jednih i drugih. Dakle, kao dve uline bande. Zanimljiv je
podatak da su svi za vreme karnevala pod maskama. Dubrovaka vlast je nekoliko puta
zabranjivala karnevale. Naravno, nije im uspelo pa su odustali od tog zabranjivanja. Ljudi kada
su bili po maskama, postojale su bukvalno uline bande , gde se jedni s drugima zakae,
isprebijaju se; o tim tuama u Noveli od Stanca pria Marin Dri, gde se oni zamaskiraju i onda
udri ko e koga. Ne samo to, nego i istorija belei da je dolazilo do upada maskiranih ljudi u tue
kue i pljaki i silovanja. Ili da se neija ena maskirana podala nekom komiju, pa su ovoga svi
digli na sprdnju jer ne zna gde mu je ena maskirana, pa je ovaj traio da se zabrane maske.
Dakle, nije u Dubrovniku sve idealno kada se pojave u maskama onda je ko koga do'vati.

Taj motiv sukoba mladih oko devojke je u Dubrovniku vrlo zanimljiv, naroito kada
budemo videli kako izgledaju V, VI i VII komedije, gde je poloaj ene zaprepauju. U
pastoralama je sve idealno, pa je ovde ona neko ko neto bira, ko se neto pita, a onda imamo
ove 3 farse, u kojima se ena nita ne pita, apsolutno je nebitna. Ove tri komedije su parekselans
farse. ta je farsa? Oko toga teorijski postoji itav niz razliitih miljenja. Moemo rei da je ona
u formi rudimentarna, da nema razvijenu dramsku formu, da insistira na realistinosti, da je u toj
realistinosti nama taj humor izgleda kao grub, ali moramo da shvatimo da je to realnost
renesansnog oveka koja je, iz naeg ugla, jako gruba i jako dramatina. Kad u jednoj od
komedija ena uhvati mua da se hvata sa dve godinjice, kune pomonice, i ona kao krene da
se prenimaga, hoe da se onesvesti, podivlja. On joj zapreti amarinom, batinom, ona odmah
zauti. A on se kao donekle krije, ali odnekle apsolutno nema nikakvog srama. Evo na primer V
komedija. U renesansi je prolog bio takorei obavezan materijal. To je nasleeno od Plautovih i
Terencijevih prologa, s tim to su Terencijevi prolozi imali i nekakvu viu namenu, pa su bili
odbrana poetolokog programa, svaa s kritiarima, itd, a u renesansi se ovde obino samo
prepria sadraj:

Poteno molim vas, velici i mali,

da biste jedan as mirno me sliali; - poto se pretpostavlja da je tamo nekakva guva, buka
er vam u rijet od nas to ete vidjeti
i uti vi danas; muite vi djeti. zaepite, deco; podrazumeva se da ve u prologu nekakvu decu
tamo umiruje
Dvije su ostale u kui godulje, - godulje su godinjice koje su obino dolazile iz Vlaha, iz
hercegovakog zalea;
koje su pokrale soivo i ulje,
tere e besjed razlicijeh initi; - razne e se prie deavati
utoj e s posjeda gospoa iziti, - doi e gospoa, vratie se iz komiluka
tu ih e karati i bre poet bit, - odmah e da pone s njima da vodi raspravu i krenue da ih
amara
one e plakati; pak zatim to e bit?
Dakle, sede dve slukinje i krune graak. I kae jedna (Marua) drugoj (Milici):
Ah Mile, Milice, zani ve ku pjesan,
draga ve sestrice, da nam se traje dan. da nam bre proe vreme
ova druga kae ne moe, u depresiji je, videla je na kari Petruu nebogu. Petrua je neka koja je
uhvaena da se prostituie, osim to je godinjica, a kare su onaj stub srama. Marua je pita:

MARUA:

Ah Mile, rasuta, da je li igana? da li je usijanem gvoem igosana

MILICA:

Ne, nego vrh skuta itom bi frustana. samo su je iibali, kao, dobro je prola

Dakle, obilje naturalistikih detalja. Scena je podeljena, to je vrlo vano. Trenutak kada
prelazimo na renesansnu scenu je trenutak kada imamo jedinstvo prostora. Renesansna scena je
trg. Kod Naljekovia imamo dva, negde i tri prostora, ali tek u VII komediji e se on pribliiti
eruditnoj komediji, gde emo imati trg kao dominantan i ognjite, kuhinju kao B prostor. Ovde
imamo simultanu pozornicu, a simultana pozornica je odlika srednjovekovne scene. Dakle
Naljekovi predstavlja taj prelaz iz srednjovekovne scene, kakvu imamo u Robinji Hanibala
Lucia, gde imamo te mansione, on se sad sputa samo na 3, odnosno 2 simultana prostora. Ovde
imamo sobu i ognjite, tj kuhinju, i stalno se izmeu ta dva prostora odigrava radnja. ta se sve
tu nalazi: peru sue, na sceni je iva kokoka koja tri, upaljena vatra, gazdarica ulazi i optuuje
ih da su razbile nekakve inije, a prekjue dva lonca. Gospoa dobija nervni napad, a milica,
jedna od godinjica, Milica kae:

Milica:
Karaj se s drugami, a s nami ne karaj. pusti mene, idi svaaj se s nekim drugim
Gospoa:
Ti meni rukami u obraz ide aj? ti e na mene fiziki da nasrne

Drama ide dalje, pojavljuje se gospodar, kome ena kae daj izai na kraj sa ovim
ogotama smrdeim, kozama smrdeim, juer ste sa selendre dole a vi ete sad meni da glumite
gospoe. Vrlo realistian dijalog. Ostaje gospodar sa slukinjama, a ova odlazi u ognjite i
odande kao reci im i za ovo. A on 'vata jednu, pa 'vata drugu, a ovako se kao dere na njih, kad te
dohvatim pa u ti vilicu razvaliti, itd, pa kae daj malo da te karecam, da te ljubakam, ona kae
nemoj sad naii e ti ena. Sve se to simultano odigrava.

ena se pojavljuje i zatekne ih:

Gospoa:
Prikuke smrdee, juer ste iz vlaha,
a u vas nije vee ni srama ni straha.
Jedva vas od ui mogla sam otrijebit, od vai
a sad nam od mui hoete druge bit. hoete mueve da nam otimate; rekli smo da je to bila
redovna pojava, da godinjica taman toliko da ostane u drugom stanju i da je utnu, poalju u
Ston da se porodi i da se zamonai

A sad gospodar se dernja dok kareca Milicu, slukinju:

GOSPODAR u ognjitu vika:

Bestie da niente, neete muati? ivotinje jedne, neete da zaepite
dobro ti umijete u zao as vikati uvek naete kad ete da se bunite
Ti venga il malanno, umukni jedan as,
deserta putano, toj li je naa s?
Gospar ape karecajui Maruu:
Nebore Marua, rad moje ljubavi,
ti bog i dua, te rijei ostavi. nemoj da se svaa sad sa enom, da mi pravi problem, ima
da te izbaci iz kue pa e nam biti problematino da budemo u odnosima

Sad kad se pojavi gospoa, ugledavi da se karecaju, kae Ajmeh ja! nuti prida mnom to
ine!, poinje da se dernja, optuuje mua za neverstvo, ali to u jednom trenutku to prestaje da
bude smeno, vidimo da ona pati. Kae ne voli me, nije ti stalo do mene, ja sam ti nebitna,
ranije si bio kako lav, dodijava mi po tri puta za no, nije joj davao da spava, a sad se ne obazire
na nju, nego svu svoju muku energiju troi sa ovim godinjicama; a onda on njoj kae pa kad si
stalno neto depresivna, stalno ima enske probleme, i zaepi vie da te ne izudaram.

GOSPAR:
Nut vraga, to ite! ti se s' pomamila;
jo nije godite kad nijesi rodila. nema godine da nisi rodila, ne smem s tobom u krevet jer
odmah ostane u drugom stanju15
Ho' brae ako ' sad? na vjeru, nu hodi

I sad gospodar, poto se ova buni i plae, a on joj saoptava kako se valja ponaati, i kae:

Nu mi rec' kad Krila Franeska upazi, Krila je ensko ime; ena kada je zatekla svog mua

15
Sam Marin Dri je imao estoro brae i pet sestara, koliko je teko izdravati tu gomiletinu dece.
nije li pokrila i sve toj ugasi? nije li sve zatakala
Da Stijepa kad Nika na Stani ugleda, kao to je Stijepa ugledala Nika na Stani
kakono vladika nikomu znat ne da; fk kao prava gospoa je to zadrala za sebe, bila je
delikatna
a ti tu cipari kakono jedna zvir; ti se tu dernja kao neka ivotinja
init u da udari glavom za to u mir. mir je zid; sad kad te spucam glavom o zid, promenie
miljenje

Sad, gospoa, poto je ona bogomoljka, i sad se ona svaa sa njim, ali ona se moli i svaa
se s njim i onda kae:

GOSPOA:
Da nobi sodie. + - Ho' me se ostati?
kako ti ne da grijeh odi me smetati.
Funda nos in pae. - Neu mu vee dat
da ga one svlae, ako e sa mnom spat.
Lumen de lumine. - Dat e bog da ikad ova mu elja mine,
koja je u njem sad. Tko tamo toj grede? zato ne vidite?
Cela molitva ide s tim malo latinski, ona kako se moli, pa onda ona dobacuje muu.

Na kraju se radnja, kao u svim farsama, prekida ni od kuda. Dolazi kominica i zove ih na
klopu. Mu i ena se doteraju i idu zajedno nadvor, kao jedan skladan par, a ove slukinje e
nastaviti da kradu, poto su one ljubomorne na gazdaricu, pa kau da bog da sa veere u raj
pola, itd.

Vidimo kako je rudimentarna forma, a puna je ivotnih sokova, puna je tih snanih slika.

Komedija VI
 Opet imamo jednu branu situaciju i imamo mua koji je pravi satir. On je nabreao16
svoju godinjicu, nabreao tovijernicu (krmaricu) i nabreao ni manje ni vie nego neku babu.
Svi su u drugom stanju, i sad se on mui ta e i kako e. Dakle, on je teak grenik, ali to
zapravo nije specijalno ni bitno. Obino se slukinja zove Vesela ili Grube (ako je runa).
Raspravljaju gospodar i Vesela ta e sa njom u drugom stanju. I kae gospodar da e da je
poalje u Ston, ali da on tu nee dolaziti jer je loa klima17, ona i dete e se tamo snai.

Zanimljivo je kako se to gradira, kako se svaka enska koja ue s njim u nekakvim

seksualnim odnosima. Kada njegova ena provali o emu se radi, glumi da je u nju uao avo,
dobija nervni napad i dolazi svetenik kao da obavi rital egzorcizma, ali svetenik je isti kao
gospodar, potpuno su njih dvojica kao braa roena. Kae samo ti to poalji u manastir, ovaj
odgovara jest da je poaljem u manastir pa da je ti zaskae. ena se tu moli sveteniku da je
oslobodi od napasti, on joj kae da ne lupeta, da je najvanije da ena bude posluna muu, sve
ostalo je nebitno; pusti ga, on e da se istutnji, pa e da se vrati.

Ova je drama razvijenijeg formata, ali ne u smislu dramaturkog, nego u smislu da se

ponavlja, to imamo 3 ene u drugom stanju. Imamo ovog satira koji, kako koja izae, on ovu
drugu zaskae. Kad se pojavi baba, i sad tu babu je ena pozvala da joj da savet ta da ini. Ova
mu kae da se popne na sprat da se smiri. ena poslua savet, konstatuje da je to pametna
odluka. Kako se ova ena popne gore, baba i gospodar flertuju.

Zbog ega su ovi komadi zanimljivi? Pre svega zato to imamo neto to se moe nazvati
stvaranje kataloga likova. To su likovi koje e posle krmiti renesansni pisci. To su mu satir,
ena bogomoljka, neverne i promiskuitetne slukinje, mladii (u VII komediji) dezvijani
kratkog uma, pomahnitali, opijeni ljubavi, ili bludni sin bi bio najtaniji naziv.

U VII komediji imamo tog bludnog sina, koji je u vezi sa nekakvom devojkom lakog
morala i ljubomoran je strano. Ona ga stalno zove da doe rano uvee kod nje, a on misli da je
to da bi on otiao pa da dou drugi, i onda on, muenik, spava pred njenim vratima da ne bi doli
drugi, koliko je ljubomoran. Taj motiv bludnog sina e koristiti Dri u Dundu Maroju.

16
Nabreati uiniti trudnom.
17
Ston je bio poznat po malariji.
 Taj sukob mladih i starih je jedna od konstanti dubrovakih pesnika, i videemo da i u
ovom komadu, a videemo i kasnije, kod Dria, da je taj sukob oeva i sinova jako dramatian.
Govorili smo o tome da je Dubrovnik strogo vodio rauna o ponaanju mladih, odnosno da su
makar pravna akta koji se pojavljuju vrlo stroga, rigorozna po pitanju batinanja mladih, pretnji
smru za odreene grehe i prestupe18.

Dakle, imamo tog mladia koga otac eli da oeni, i pojavljuje se ovek, komija, mladi
se zove Maro, otac se zove Divo, komija Petar. Petar ima 3 keri, to je poetkom XVI veka u
Dubrovniku bila strana kazna, jer uz svaku morate da date miraz, inae se nee udati. Ovaj
nesreni Petar dolazi i nudi svoju ker Divovom sinu Maru za enu. Kae da je za Mara uo da je
nemogu, na ta Divo kae ta nemogu, ja njega zakljuam svake veeri kad idemo u krevet, a
ovaj mu kae da je on zapravo svake veeri napolju. Onda majka sazna, u razgovoru sa
sluavkom, da ovaj klinac ima neku foru kako da otkljua, uz pomo nekakvih konopaca, da on
izae napolje, provede se, vrati sve kao da je atro spavao celu no. Otac kae a zato meni
malvazije (vino) svaki put sve manje, ja sam mislio da mi curi bure. A sin svako vee natoi tog
vina, ode celu no da se s drutvom zafrkava i vrati se pred jutro.

Uglavnom, Petar mu kae da mu sin pravi ozbiljne probleme, da je najbolje da ga oeni,

Divo se slae da je to dobra ideja, na ta Petar kae da je on sa Marom ve govorio, i da Maro
trai velike pare, trai tri tisu dukata, koliko Petar ne moe da mu da. Divo kae da e morati
da se snae, dakle pregovaraju kao da kupuju stoku. Petar kae da on nudi 2000 dukata i kuu u
kojoj ivi, ovaj kae da je to malo i da nee kuu. Divo na kraju predlae da mu ovaj ponudi
2300 i da e ovaj pristati.

E onda otac, poto sinu ne pada na pamet da se oeni, najboljeg sinovljevog prijatelja,
Frana, nagovori da opanjkaju ovu njegovu ljubavnicu Amancu, da je promiskuitetna, da ga vara
na svakom koraku. Te veeri Maro, koji nee da se eni, ide kod Amance, i to je no, ne vidi se
prst pred nosem. A Frano se maskira, zabradi se, kao potencijalni ljubavnik, kao da je krenuo
kod ove njegove iste, da bi bio dokaz da ga devojka vara. Ali ta devojka je, s druge strane,

Kao to je bilo kad su igrali nekakvu predstavu koja je posprdno govorila o jevrejskim ritualima pa im je bilo
18

preeno smru. Marinu Driu, kada je otiao u Sijenu da bude student rektor, pa su se neto potukli pravei
predstavu, pa im je svima bilo zapreeno smrtnom kaznom. Smrtna kazna je, u studentskim okolnostima bila
najnormalnija stvar.
doula da e to da se desi i spremila je nokir pun izmeta19. Sad Maro, sav doteran uzeo je ma,
pa je stavio vizir sa perjem, pa je uzeo tit i ide sad on da bude glavni. I tamo naleti na ovog
maskiranog, koji mu izgleda kao svetenik, jer su svetenici (njihov termin je ak) isposnici od
kojih se ne moe doi na red kod prostitutki. Na njega ova prospe mieinu, sadraj nokira, i on
kae eto, znao sam ja da si kurva, sav je ljut na nju.

Uglavnom, toliko su Maru opanjkali ovu Amancu, koja nije nita kriva, da on rei da se
eni, i komad se zavrava venanjem. Dakle nigde ljubavi, nigde emocije, samo naterati ovoga,
ubediti ga da je ta u koju je zaljubljen, kod koje svake noi ide kurva.

Ti njegovi dijalozi su puni ivota, iako on pie u nekakvoj rimi, to je konvencija

vremena, ali je govor potpuno realistian, potpuno moemo prepoznati te ljude i tu vrstu
komunikacije. U VII komediji je izgubljen kraj prvog i poetak drugog ina, a izmeu II i III ina
imamo celu no koja je protekla, dakle nije ispunjen onaj pseudoaristotelovski zahtev jedinstva
vremena, odnosno vremenski kontinuitet. Ovde se na kraju II ina desi da ga poliju mieinom, a
onda III in poinje ujutru, kada Frano sree Mara, pita ga kako je, ovaj odgovara da mu nije ni
do ega, da je ostao bez plata i bez elate i maa, potpuno je puko ali se makar tukao s ovim ko
ga je napao, kae bilo ih je etvorica, pa su ga napali (a upravo je Frano, ovaj koji ga slua, bio
tamo) preuveliava20.

Dakle imamo taj vremenski protok, zbog ega ovo nije eruditna komedija u pravom
smislu rei, ali je korak ka eruditnoj komediji, zbog jedinstva prostora. Ta fiksirana scenografija,
kao to smo uili da postoji posebno za satirsku igru, tragediju i komediju, kada je komedija u
pitanju, to je uvek trg.

Prostor

Prilikom analize bilo koje drame treba voditi rauna o prostoru. Prostor ne treba tumaiti
iskljuivo kao scenografiju, on je pre svega znaenjski kontekst. Scenski prostor je ahovsko
polje21, i svako kretanje kroz prostor je menjanje odnosa na sceni, ne postoji nevino kretanje.

19
U itavoj renesansi, a kasnije i baroku, prosipanje nokira na glavu je fart joke. Sve je to fino, ali fart joke must
happen.
20
Ista situacija postoji i kod Dria, kad se nau Divo, Vlago i Miho u Noveli od Stanca. Sredli su se u mraku,
pobegli jedan od drugog i onda se ponovo nau na svetlu i ponu da izmiljaju i preuveliavaju.
21
An Ibersfeld - itanje pozorita.
 ta analiziramo kada je prostor u pitanju? Njegovu propustljivost. Svaki prostor je
scenski definisan svojim granicama, i te granice su razliite propustljivosti.

1. Imamo potpuno otvorene scenske prostore, kakav je prostor trga u renesansi, u koji ulaze
likovi svih stalea, demokratski prostor.
2. Imamo polupropustljive prostore, kakvi e, recimo, biti prostori koje emo sretati u
graanskoj drami prostor salona, u koji moe da se ue, ali ne moe svako da ue.
Prostor koji bi recimo u klasicistikoj tragediji bio prostor izmeu ulice i prestone
dvorane, kao hol izmeu mesta gde je vlast i mesta gde je anarhija.
3. I nepropustljivi prostori, u koje se ulazi jako teko. To je spavaa soba u graanskoj
drami, u koju se ne moe ui da se ne bi sruio ceo kontekst. Recimo, kod Ibzena je sve
salon, spavaa soba se i ne spominje, to je skandalozno. Odlazak u spavau sobu je ravan
revoluciji. Takoe prestona dvorana, tamo gde obitava vlast, gde mogu da uu samo
odabrani.

Dakle prilikom ispitivanja scenskog prostora ispitujemo i tu njegovu granicu. Kada je u

pitanju granica, postoji jedan termin koji se zove znaenjska carina lik, u zavisnosti od
propustljivosti te granice, ulazei u taj prostor, mora da se odrekne jednog dela svojih
karakteristika ili svojih prerogativa. Kad ulazite u otvoreni prostor nita se ne dogaa, znate da
ste na tom prostoru ali ste to to ste, na primer kafi na faksu. Dolazite u polupropustljiv prostor,
na primer u uionicu, gde ne moete da se ponaate isto kao i na hodniku, tu ste u poziciji
studenta odrekli ste se jednog dela svoje slobode, dobili ste neko drugo znaenje. Sad da vas
dekan pozove, onda biste se jo vie odrekli svojih sloboda i tu se pojavili kao predstavnik
studenata, kao student prodekan, dobili ste neko novo znaenje. to znai da to je manje
propustljiv prostor to vie liku oduzima njegove sutinske, a dodaje nekakve druge
karakteristike. Recimo kod ekspira: neki vojvoda moe da bude silnik, ali kad se pojavljuje u
prestonoj dvorani, on je sluga, neko ko laska vladaru, itd. Pre svega razmiljamo o kvalitetu tih
granica kojima je odreen prostor.

Kada itamo dramu, ne operie se samo sa scenskim prostorom, radnja se ne odvija samo
na sceni. To to vidimo, to je scenski prostor. Kad analiziramo scenski prostor analiziramo i
priloke odredbe gore, dole, levo, desno, napred, nazad. Svako kretanje scenom predstavlja
kontrolu fokusa. Ta kontrola fokusa stoji autoru na rapsolaganju: imamo radnju koja se
objektivno odvija, ali autor e neki lik privui na proscenijum, fokusirati se, akcentovati njegovo
miljenje, njegov stav ili radnju, ili e ga gurnuti u drugi plan. Kompozicija na sceni je nain
kontrole fokusa, ta je bitno a ta nije. elimo da pokaemo da je jedan lik drugaiji, pa je on u
mizanscenu na jednoj, a svi ostali na drugoj strani.

Meutim, to nije kraj prie, na se prostor scenski ne nalazi obeen u kosmosu. On se

dodiruje s drugim prostorima. Prostori s kojima se dodiruje scenski prostor takoe odreuju
scenski prostor. Recimo, ako zamislimo da napolju nije terasa nego zooloki vrt, tenara,
policijska stanica, ovaj prostor bi bio drugaiji, iako se on ne menja, ali zvuci, mirisi koji dolaze,
ono sto ga okruuje odreuje, kontekstualizuje na prostor. Moramo shvatiti u kakvom su odnosu
na prostor i prostor s kojima se dodiruje.

Trea stvar koja je jako vana jeste da li je prostor eksterijer i enterijer, ne samo u smislu
granica, ve je taj zatvoreni prostor definisan karakteristikama te zatvorenosti. Da li je u pitanju
salon, pa on ima svoju socijalno znaenje, ili je u pitanju zatvor, sve ima svoje dodatno znaenje.

Kada analiziramo dramu, moramo rekonstruisati ta se dogaa sa likovima dok nisu na

sceni, jer pisac priu pria na taj nain da odreene delove rei da prikae scenski, a odreene
verbalno da prenese. Ovi verbalno preneti delovi su potencijalni scenski. Ako promenimo fokus,
recimo radimo Romea i Juliju, kod ekspira nije prikazan njihov seks, iako se on odigrava izvan
scene, mi ba moda hoemo da pokaemo kako ednost, ljubav trijumfuje i kako je ta scena
seksa prelepa, i ako to izdvojimo promeniemo fokus koji je imao ekspir. Zbog toga moramo
da osvestimo ta se dogaa izvan scene, jer lik nikada ne dolazi ni od kuda na scenu. On uvek
dolazi iz nekog konteksta. Taj kontekst je uvek neki prostor koji ima svoje znaenje. Ne postoji
prostor bez znaenja. Ako lik dolazi spolja, a napolju pada kia, on e doi sa prvom idejom da
se otrese, nee doi ni od kuda.

1. Scenski prostor se zove primarni prostor, a ovi prostori kroz koji se likovi kreu se
zovu sekundarni prostori.
2. Prostor radnje. Koji su sve sekundarni prostori?22 Recimo u ovim komadima o kome
smo govorili, na primer u VII komediji. Scenski prostor je prostor ognjite i trg. Ali
prostori radnje su: mesto gde ivi Amareca, ljubavnica, odakle pada ta mieina, kua

22
Pitae ovo na ispitu.
 u kojoj ivi otac koji ima ove tri keri, enterijer, mesto gde mladi odlaze da se nou
uikaju i da luduju, ta ulica Crevljara gde su prostitutke, soba mladia koji bei u
provod, itd. I, na primer, sad se nalazimo u roditeljskoj kui, ali mi znamo da je ova
kua, koja je ovako skromno ureena, u kontrastu sa mestom gde odlazi sin negde
gde su urke po celu no. Sada, mi kada razmiljamo zato sin bei od kue: u ovom
prostoru imamo samo raspelo, koricu hleba, dakle skromno se ivi sin bei negde da
se provodi. Kako se tamo provodi? Pokazaemo tako to ga vidimo kakav se vraa.
Pa ga dovedemo iz tog izvanscenskog prostora razvaljenog, pijanog, poupanog, sa
ljivama po vratu, i on je iz tog prostora doao takav. I taj prostor se zove sekundarni
prostor ili prostor skrivene radnje.

Uvek je vano pobrojati sve prostore kroz koje likovi prolaze, i videti u kakvoj su vezi sa
naim scenskim prostorom. Da li ga obogauju, da li su mu kontrastirani. Ideja u pozoritu je
stalna dijalektika, mi praktino stavljamo stvari jedne nasuprot drugih. Kao to, kad budemo
govorili o analizi likova, nemamo visokog lika ako nemamo niske, jer on nema u odnosu na ta
da bude visok. Otvoren prostor je otvoren samo u odnosu na neki zatvoreni prostor. Videemo da
je u renesansi, koja operie trgom, stalna radnja upasti u spavau sobu odreene udovice,
prostitutke, dijeve i tako dalje. Stalno je neki atak na zatvoreni prostor iz otvorenog prostora. I
uvek su u kontrastu ta dva prostora.

3. Trei prostor je tercijarni prostor ili prostor drame. Prostor drame se tie svih
toponima, svih geografskih odrednica koje se spominju u komadu. Ne prolaze likovi
kroz, njih ali se spominju u komadu. Kao Moskva u Tri sestre ne ide niko u
Moksvu, ali ta Moskva je prisutna iz sve snage i odreuje sve to se dogaa na sceni.
Dakle moramo da vidimo ta se to pojavljuje, koja geografija, da li lik negde stremi,
da li je od nekuda doao. Recimo kad Kir Janja kuka za Morejom, na osnovu ega mi
shvatimo da je on moda direktno izbeglica iz Grke, koji je pobegao poto je bio
ustanak u Moreji. Otvaraju nam se stvari na drugi nain.
4. Prostor fikcije. To su prostori koji moda postoje geografski, ali im se pridaju
magina znaenja. Recimo, videemo kod Dria kada se govori o Njarnjas gradu.
Izmiljeni, idealni grad koji ne postoji, ali koga Dri opisuje da je u velicijem
Indijama (tako je zvana Amerika kada je pronaena). Postojanje takvog nekakvog
 idealnog grada, iako ne funkcionie u drami kauzalno, ali postoji kao nekakav
ideoloki kontrast. Njarnjas grad, za razliku od grada Rima u kome se odigrava
Dundo Maroje, je idealan grad, koji je dospeo u krizu i reio se te krize, a Rim se ne
reava krize. Ili kad Kir Janja pria da leti u Ameriku na balonu, jer tamo ptice legu
bisere i tamo je svega u izobilju. Dakle to nije konkretna Amerika, ali je kao prostor
fikcije jako vano za razumevanje samog lika, odnosa njegovih ideala i odnosa prema
bazinom prostoru.

Renesansni koncept etike, koji ima svoje korene u rimskom stoicizmu, pre svega u
Seneki, i neoplatonizmu, a to je ona pria izmeu nitavila i oboenja.
Marin Dri je roen 1508. godine, kada poinje procvat eruditne komedije u Italiji.
Plotin je nasledio Platonov idealizam, a Plotina i svetog Avgustina nasledili renesansni
mislioci, pre svega Marselio Pulino, Lorenco Vala, Piko de la Mirandola, itd. Ideja razvoja
oveka poiva na ideji bega od centralnog nebia ili nitavila.

Nitavilo nije ak ni bie, to je suprotno od onoga to e se nai na samom obodu ovog

kruga. Sledei prsten bi bio svet neive prirode: minerali, itd. Sledei prsten je prsten u kome se
nalazi bestialis, odnosno svet ivotinja, i njime dominira feritas. Feritas bi, zapravo, bila osnovna
zverska osobina, to je briga o biolokom opstanku. Jesti, piti, razmnoavati se. Sledei prsten je
humanitas, a sledei divinitas. U toj sferi se nalaze aneli, bogolika bia, itd. Vidimo da se ovek
nalazi na sredokrai izmeu zverske prirode i aneoske prirode, i zapravo itavo moralno ljudsko
bie poiva na borbi ova dva principa, prisustva boga u oveku, i prisustva zveri u oveku, i
ovek se stalno, svakim svojim postupkom opredeljuje.
Koje su to osobine koje oveka teraju ka divinitas, a koje su one koje ga sputaju u
feritas? Svaki filozof ima svoja razliita tumaenja, ali manje-vie se kao zajedniki inilac moe
nai znanje, strpljenje, ono uveno stoiko mirenje sa sudbinom, odnosno ekanje pravog
trenutka. U Dubrovniku emo pronai izraze kao to je tihoa, odnosno strpljivost, zatim
oposlovnica, to je mudrost. esto emo nai i u renesansnom slikarstvu i poeziji alegorije tih
vrlina koje okruuju oveka koji se nalazi na sredokrai izmeu dve prirode. Feritas, s druge
strane, odreuje ljude koji su robovi sopstvenih strasti, sopstvenog instinkta, elje za
preivljavanjem, dakle ne ukljuuju ni znanje ni razum. *Znanje i razum nisu ista stvar:
razumnost se podrazumeva, ali je ignorancija, neznanje neto to oveka pribliava zveri.
Kako se ovo kod Dria manifestuje? U svom znamenitom prologu Dundu Maroju Dri
uvodi lik Negromanta. Negromant je arobnjak, i taj arobnjak pria o svojim putovanjima u
daleke Indije, to je tada bila Amerika koja je svee pronaena, u koju su se projektovale sve
mogue fantazije obinog oveka23. Taj Negromant pria kako je na tim dalekim putovanjima
stigao u Njarnjas grad. Etimolozi se nisu jo sloili oko toga ta je Njarnjas, poto je Dri imao i
trupu koja se zvala Njarnjas druina; najdalje dokle su otili jeste da je to vezano za termin
dinjar, kao dinar, pa je to neki grad u kome caruje plutokratija, ljubav prema novcu, prema
materijalnom. U tom Njarnjas gradu, kae on, postojale su dve vrste ljudi. To su ljudi nazbilj i
ljudi nahvao. itava Drieva poetika se dodiruje sa tom podelom na nazbilj i nahvao.
Nazbilj ljudi su upravo ti koji su voeni razumom, znanjem, koji kontroliu sopstvene
instinkte, koji su sposobni da zauzdaju nestalnu Fortunu i stave je u sopstvenu slubu. Ljudi
nahvao, meutim, ive u trenutku, ne razmiljajui o posledicama, ne zanima ih ta e biti sutra,
u se na se i poda se, materijalizam, itd. to je taj Njarnjas grad o kome Dri pria kritikujui to
ponaanje. U toj svojoj prii Negromant govori o tome kako su ovi ljudi nahvao prvo bili
dovedeni da bi zabavljali, da su oni kao neka vrsta lutaka. Bio je jedan portugalski pronalaza,
koji je stvorio neto nalik na prvi oblik robota sa kontra tegovima, koji se kretao i da se ta lutka
nala u Beu, i to ba u vreme kada je Dri boravio u Beu, sluei Rogendorfa. Grof

23
Kod naeg Sterije se ak pominje da tamo ptice legu bisere - veka kasnije je jouvek taj mit o zemlji Dembeliji
koji proima svest puana od kad postoje, neko mesto gde se nita ne radi, gde tee vino, gde je vena sitost,
nikakvih moralnih prepreka nema.
Rogendorf je bio znaajna linost na bekom dvoru, koji je gajio vrlo sumnjivu politiku
karijeru, optuen je u Beu da je pijun Turaka, i onda je pobegao iz Bea u Dubrovnik. Onda su
Dubrovani koji su u tom trenutku sledili svoje zakletve vernosti Osmanskom carstvu, jer su se
stalno razliitima zaklinjali, ga primili u zatitu i dali mu Dria da mu bude sobar. To nije nita
specijalno niti poniavajue za umetnike. Ariosto je bio sobar Lorencu Mediiju, skidao ga,
oblaio ga, a pritom je bio Lodoviko Ariosto, prvi pisac eruditnih komedija za koga znamo.
Onda su njih dvojica putovali, jednom su otili do Carigrada, i sve to je bilo, kao i vei deo
Drievog ivota, obavijeno velom tajne. Ali injenica da je Rogendorf bio dosta problematina
osoba na svaki nain, i injenica da je Dri boravio, dopratio ga je u Be (poto su se Rogendorf
i Be pomirili) ba kad su te lutke bile izloene na dvoru. Moda je Dri upravo inspirisan
gledanjem tih lutaka ispriao ovu Negromantovu bajku o tome kako su ti nahvao ljudi,
poluautomati, poluljudi lagano poeli da preuzimaju vlast, jer ih ljudi nazbilj nisu razumeli kao
ozbiljnu pretnju, i odjednom se itava vlast nala u rukama tih ljudi nahvao. Kasnije e u ivotu
Dri pisati svoja znamenita urotnika pisma. Ta urotnika pisma je on, krajnje nezadovoljan
upravljanjem u Dubrovniku, pisao ni manje ni vie nego Kozimi di Mediiju, toskanskom
vojvodi. Tu mu predlae da okupira Dubrovnik, jer njime vladaju 25 ludih nakaza, i on je
Mediiju nekoliko tih pisama slao sa detaljnim opisima odbrane Dubrovnika, to bi se danas
nazvalo veleizdajom. ta je bio Driev razlog da tako, on je ovek koji je svoj patriotizam,
makar to mi moemo da dokumentujemo njegovim dramama i poezijom, iskazivao kroz svoj
rad u potpunosti. Meutim, Dri je ve tad shvatao da je politika vlast koju aristokratija dri u
svojim rukama prerogativ koji onemoguava da se Dubrovnik razvija on je traio da se vlast
deli izmeu puana i aristokrata. Zanimljivo koliko je Dri politiki bio anticipator, jer se to
nikada nije desilo, nikada aristokrate, do pada Dubrovnika pod Francusku republiku 1806.
godine nije dolo do te podele vlasti. A posle, kada pratimo Ivu Vojnovia koji je iveo na kraju
XIX i poetkom XX veka i pisao Dubrovaku trilogiju, upravo je ta tema okolnost da je
izmeu puana i aristokrata dolo do sukoba, da se nisu svi jednako smatrali Dubrovanima, da
je ti dovelo do propasti Dubrovake republike. Dakle, Dri je tridesetih godina XVI veka osetio
ta e Dubrovniku doi glave i pisao je ta urotnika pisma.
U svetlu tih urotnikih pisama, koja su se pojavila '70-ih XX veka, onda je itav Dri
tumaen iz tog ugla. Kao neko ko alje politike poruke. U vreme SFRJ, svi pisci su bili stavljani
u perspektivu boraca za prava radnika, radnike klase i seljaka. Ko nije takav nije u lektiri. Pa
se Dria smestilo u tu kategoriju boraca za socijalnu pravdu, itd.
Piui o tim ljudima nazbilj i nahvao, Dri se vrlo precizno i dosledno dri te podele
koja je implicitna u svim njegovim dramama. Moemo tano odrediti ko su ti ljudi koji se odriu
trenutnog zadovoljstva u vidu hrane, seksa, bilo ega, da bi ostvarili sreu na nekakvom viem
nivou. Kada pogledamo ta urotnika pisma, shvatamo da, iako je pohvala Dubrovniku bila
takorei opte poetsko mesto svih pisaca (uvek poinje reima kako je Dubrovnik divan, kako u
njemu vlada harmonija, kako se u njemu lavovi i ovce lepo slau, svi su divni i krasni), ali kad
pogledamo ta Dri pie, vidimo da on o Dubrovniku pie izuzetno kritiki.
Ova podela na ljude nazbilj i nahvao je potpuno jedna renesansna podela ljudi. Nije to
Driev specijalitet, on se prosto naslonio na ta uenja. ak i u pismima koje pie Kozimi di
Mediiju se vidi ova neoplatonska podela, i vidi se ak uticaj Makijavelijevog Vladara, ak
postoje i neki citati koje Dri preuzima da bi objasnio svoje razloge. Prosto su to bili umovi koji
su na izvestan nain sublimirali naslee antike i pokuavali da ga uklope u nekakvu hriansku
funkciju, u funkciju hrianskog prosveivanja.
Rekli smo da je Dri boravio u Sijeni kao zreo ovek, tamo je i studirao, bio je prorektor
univerziteta. Tu, u Sijeni, igrali su nekakvu predstavu, u kojoj je Dri igrao ulogu ljubavnika, i
nekakav skandal se desio. Meu studentima je bila neka tua, i studentima su zapretili smrtnom
kaznom. Kada se Dri vratio u Dubrovnik 1541. godine, on poinje da pie svoje komade. Uao
je u svet drame komedijom Pomet, koja je izgubljena, ali u toj komediji je uveo junaka koji e
biti glavni junak komedije Dundo Maroje. Po onome to moemo da rekonstruiemo, nekakvih
referenci na tu komediju, vidimo da je Pomet proteran iz grada, da je napravio nekakvu brljotinu
da je bio sluga kod Dunda Maroja, pa je proteran. Pomet Trpeza, neko ko pomete trpezu,
deronja24. Ta godina je izgubljena, ali je iste godine izvedena Prid dvorom25, u vreme karnevala,
po dnevnom svetlu.
Iste godine, verovatno u okviru istog karnevala, igrana je i Drieva pastorala Tirena. Za
razliku od Naljekovia i generalno anra pastorale, Dri uvodi neverovatne novine. Te novine
emo posle, pedesetak godina kasnije, moi da pronaemo u Snu letnje noi Vilijema ekspira.

24
Javljaju se i imena kao to je Prodor, Obloder, Grizivino.
25
Nisu se predstave izvodile po dvorovima i palatama, tu nema dvorova i palata, to je mali grad, ali ima dvor u
kome odseda, u kome boravi knez, i ispred tog dvora su se igrale predstave.
Naime, Dri je shvatio da je pastorala jedan visoko kanonizovani anr26 on je ideologizovan.
Dri je u tu visoko kanonizovanu strukturu unosio elemente srednjovekovne farse, tj. uvodio je
likove koji uopte ne pripadaju svetu pastorale. Govorili smo da je pastorala zapravo metafora za
dvorski ivot. Te divne Dubrave, ume u kojima cveta cvee, u kojima se ovice sa vucima
drue, jedno idealno mesto, reprezentuje dvor, u kome su ti pastiri, a postoje dve vrste pastira
kod Dria, to su ubogi i uzmnoni pastiri. U klasinim pastoralama o kojima smo govorili ti
uzmnoni pastiri govore tim petrarkistikim stilom. To je ta ljuvena poezija, to su fraze koje su
manje-vie vidljive u celokupnoj renesasnoj, kasnoj trubadurskoj poeziji. To su te antiteze, topi
se kao sneg na suncu cije njene ljubavi neuzvraene, ona se uinila stijena klisurita, njeno srce
je kao kamena stena, itd. Uglavnom, to je ta patnja u jednom maniru aristokratske poezije. Ti
likovi su neizdrivo dosadni, ali je Dri, osetivi to, uveo ove uboge pastire, i ubogi pastiri su
zapravo pravi Vlasi, seljaine, koji se pojavljuju u tom idealnom svetu, i to na sasvim poseban
nain baca svetlo na ideje pastorale. Ako sada vratimo seanje na ono to smo govorili malopre,
o urotnikim pismima i o tome da bi trebalo da puani dele vlast sa aristokratijom evo sada u
idealnom ozraju Arkadije, odnosno rijeke Dubrovake, tu su uglavnom aristokrate imale svoje
posede, to je jedna reica koja se uliva u more i tu je ba arkadijski prizor breuljci, travica,
masline, idealno. Ta Dubrava reprezentuje dubrovaku vlast, a u nju Dri poziva i Vlahe,
puane, da uzmu uee. Ti se puani ponaaju kao ljudi nahvao, dakle oni ne priaju o
platonskoj ljubavi. Njihova ljubav je nedvosmislena. Kae jedan Vlah, kad prilazi vili a da mi je
lei u tvoje krilo pa da umrem, trai da vidi kako se to ona okitila cveem, itd. Dakle oni su
kontrast ovim petrarkistiki orjentisanim ljubavnicima, i nosioci su humora. Tirena je, a i jo
neke Drieve pastorale, upravo zbog toga jedinstvena. Dri je u pastoralu uveo recept sijenske
komedije, a karakteristika sijenske komedije je ismevanje stranca, seljaka ili bilo kog ko dolazi u
grad. Bilo kakav kulturni ok koji doivljava seljak dolazei u grad je izvor humora. Sijenska
komedija me model koju Dri primenjuje i u Dundu Maroju, gde su Dubrovani doli u Rim, i
upravo su oni ti seljaci koji dolaze u veliki grad. U Noveli od Stanca imamo seljaka koji ba
dolazi u Dubrovnik, a ovde imamo seljake koji dolaze u tu metaforu, u alegoriju savrenog sveta,
a takvi nesavreni.

26
Recimo melodrama XIX veka je takav anr crno-bela karakterizacija, gotovi likovi, unapred spremljen sie koji
se mahom odvija na isti, potpuno oekivan nain, ali na kraju donosi jedno oseanje harmonije, kriza je otklonjena,
obino je neka matrimonijalna zavrnica, svi se venavaju sa svima, itd.
 Ni jedan evropski pisac pastorala nije uinio takav korak napred. Pominjali smo ekspira
kao referencu Oberon, Titanija iz Sna letnje noi, a onda oni majstori koji se pojave u tom
idealnom svetu, naderu se onog ljubdraga, zaljube se i podivljaju, pa se i Titanija zaljubi u onog
Vratila, itd. Upravo to kontrastiranje idealnog sveta i neidealne ljudske prirode 27. U pastorali,
koja ja predviena da bude apologija idealnog ivota, idealnih ljudi i satiri su idealno loi, a ovi
su idealno dobri. Odjednom se pojavljuju ljudi koji su neidealni, koji su obini, naturalistiki. I
onda, u tom svetu, se oni ponaaju kao izgubljeni u svemiru. U renesansi je pisanje prologa bilo
obavezno, i ovde (u Tireni) se u prologu pojavljuju Obrad i Vueta, dva Vlaha28. Kad se pojave
njih dvojica, imamo ve tu naznaku te sijenske teme. Taj Vueta je ve due vreme boravi u
Dubrovnika (kao kad odete kod nekakvog ujaka u Nemakoj, koji tamo radi na graevini 20
godina, ali se ponaa kao da je on direktno oformio Prusku, a vi kao kako se uzima karta za
metro, a ovamo na graevini provodi ivot). Ve tu poinje humor, Obrad dolazi potpuno
zbunjen, zaprepaen. Ima reference na scenu: on govori kako su Dubravu smestili meu dvore.
Vidi scenografiju, vidi umu, i on je kao okiran idejom pozorita. Dri vrlo esto pravi tu
teatarsku autoreferencu, dakle osveivanje da smo na sceni. Moda je to i oma njegovom
ujaku, Dori Driu, ta e tu meju knezovi u pastorali Radmio i Ljudmir. Stalno je ta referenca
na teatar kao jedno udo gradskog ivota prisutna. Uglavnom, Vueta objanjava Obradu ta e
sad da vidi udo nevieno, vile, satire, ovaj se ve prepada. Posle, u Veneri i Adonu, to postaje
urnebesno, ta predstava u predstavi. Naravno, tu je i pohvala Dubrovniku. Mir koji vlada i
sigurnost. Obrad se divi pravdi i razlogu (razumu). Hvaljenje lepote publike, pre svega, najlepe
su dubrovake vladike, odnosno aristokratkinje, ali ni ove graanke nisu za bacanje. Onda
sprdanje na raun staraca koji su u publici, itd. To su sve teatarske autoreference. Hvali se ak i
dubrovaka trgovina, kad kae korablje po svim morima plovi (brodovlje). I, kada poinje
predstava, prvi prizor vidimo dvojicu uzmnonih pastira, Ljubenka i Radmia, koji priaju o
zaljubljenom Ljubmiru. Njih dvojica trae svog treeg drugara koji se zatravio, zaljubio se u vilu
i podilejisao. I sad njih dvojica kau eto ta ti je ljubav. I ta tema ljubavi, kae oto tukaj ima mo

27
*Razlika izmeu ubogih pastira i satira: ubogi pastiri nisu sasvim kao satiri zato to su oni realistino prikazani.
Satiri i vile su obavezni dekor, nema pastorale bez satira. Ali ovi ubogi pastiri sad upadaju kao dekanonizacija anra,
kao ono to je radio Mel Bruks u filmovima, na primer Vrua sedla kaubojski zaplet a odjednom se pojavljuju
holivudski plesai u cilindrima, samo prou. To izaziva humor, to meanje anrova, spajanje visokog i niskog, i to je
ono to prepoznajemo kroz itavu renesasu. Stroga anrovska podela e uslediti tek posle XVII veka.
28
Hercegovako zalee, Piva i Tara, pravoslavno stanovnitvo (iako je dobar deo Dubrovana bio pravoslava, i tada
to uopte nije tema o kojoj se raspravlja da li si pravoslavan ili nisi, tek kad su doli jezuiti u XVII veku je to
postalo pitanje svih pitanja, dotle su ljudi iveli bez ikakvih problema).
ognjena ljubav taj, da vrha moe do i mudracu i na svit taj mo ljubavi je iznad svega, niko
ne moe da se odupre moi ljubavi. Moemo rei da je to tema itavog komada. Bio star, bio
mlad, ljubav e te uzeti pod svoje i izgubie razum. Svi likovi o tome imaju nekakvo svoje
miljenje, i to se vie bune protiv ljubavi, to e od nje vie stradati.
To je neka vrsta ekspozicije. *Uvod i ekspozicija nisu isto. Ekspozicija podrazumeva
verbalno posredovanje informacija iz prolosti. Eskpozicija, dakle, ne mora da bude na poetku
komada. Informacije iz prolosti se posreduju, tj. prenose verbalno, u trenutku kada to autoru
odgovara. Henrik Ibzen, recimo, je poznat po analitikom dramaturkom metodu. Kroz itav
komad mi saznajemo prolost, u sadanjosti se jako malo toga dogaa, a sadanjost je, kako
Ibzen sam kae, epifenomen prolosti. Sve to je imalo da se desi ve se desilo, i mi kroz itav
komad zapravo otkrivamo prolost. Tako se ta ekspozicija zapravo zove integrisana ekspozicija.
Ona je integrisana kroz itav komad, i praktino poslednja scena je kraj ekspozicije. U
takozvanim who-done-it dramama je poslednja scena kraj ekspozicije, kada saznajemo konano
ko je poinio zloin. S druge strane, uvod, koji obino stoji na poetku, mada ima situacija kada
poinje in medias res pa se posle vraamo na motive, itd. Ali uvod uvek podrazumeva postavku
teme, bazinih odnosa i motivaciju likova da znamo ko ta hoe. Dakle, ne mora uvod i
ekspozicija da budu jedan blok. esto jesu, naroito u latinskoj i renesansnoj knjievnosti, ali
kasnije moete da manipuliete tim informacijama iz prolosti i da ih stavljate kad hoete,
potpuno je nebitno.
Dakle, ova uvodna scena nam govori ta se desilo sa nesrenim Ljubmirom, kako se
zaljubio saznajemo i informacije iz prolosti, i saznajemo ta su motivi njih dvojice, idu da ga
trae jer mu propade___ (?) Ve se u drugom prizoru pojavljuje Tirena. Tirena ne pripada ni
jednoj mitolokoj nomenklaturi. Obino su to nekakve vile koje moemo pronai ili kod Ovidija,
ili kod Vergilija, ili u antici. Tirena ne postoji nigde osim u Drievoj glavi, pod tim imenom. I
Tirena je sama, ona je, naravno, kao i sve te nimfe, Artemidina svetenica, tj. lovi, uva svoju
ednost, ali onda lovi medvede. Zamiljamo diklicu lipu koja ide da lovi medvede, sva lomna,
krhka (ne zaboravimo da su sve uloge igraju mukarci, tako da, kad se pojavi Tirena, moe da je
igra tip od dva metra). Izmeu scena je vrlo esto nekakva muzika numera, nekakvo pevanje.
Zavrava se ta druga scena sa ovdi se poje u lugu, Tirena sva srena trkara kroz umu.
Onda se pojavljuje Ljubmir, uzmnoni pastir, koji u petrarkizmima govori kako pati.
Ljubmir:
Ljuven plam usioni ki srce me pri estoki plam
kripos mi svu goni ka ivot uzdri sve moje vrline koje me ine ivim cure, ta ljubav
Ja nijesam, nijesam ve Ljubmir, jur koji bh, koji se moe nazvati au za sve pastire
ki se s moe rei pastira oda svih bio je srean i sada pati, i, to opte mesto:
O smrti, tim sad ja vapijem tvoju mo jedva ekam da doe
Izbavi, izbavi Ljubmira tunoga.
To slua Tirena, iz luga, i ona mu prie, izmeu njih dvoje se rasplamsa ljubav. Tirena
ivi u zdencu, odnosno u izvoru ledene vode ta njena istota, i njene drugarice njene nimfe ive
u tom ledenom zdencu. Dakle Tirena izlazi pred Ljubmira, on se zatravi, ona se zatravi. I ona ne
moe njegovom gorkom cvilu da odoli. Sad ona, kada je potpustila pred njegovim cvilom:
to upita, sve u ti dopustiti
ne dobro ljuvene tve rei izustit toliko si divno priao da ja nemam ta da kaem
ako e imanje, pastiru gizdavi,
razum i sve znanje usione naravi
budi tve hotenje nek bude po tvome
pa zlato se u vodi i drago kamenje ve nahodi poi za mnom, ona skoi u zdenac, to je valjda
za nju postelja, sad treba i on muenik mora;
Ako nju eli, mora za njom da krene u taj ledeni zdenac. On se, naravno, sprema, on je
spreman da umre za nju, onda ona pristaje, i u tom trenutku, pre nego to e njih dvoje da osete
slasti predbranoga greha, pojavi se satir, koji bez rei, u nekoj koreografiji, krene da jurva za
vilom. Vila bei, satir za njom, a Ljubmir tri za njima. To je ovaj zaplet a u kome imamo
uzmnonog pastira, vilu i satira.
Drugi at (in), Tirena koja je ueena, zatravljena, zaljubljena, ima svoj monolog o tome
kako voli Ljubmira. Sad ona pati iz jednog mira koji je imala dok nije znala za ljubav, sada
vie ne zna za sebe, glava joj je u oblacima, itd. Zatim se pojavljuju Vlasi, ona ih pita da nisu
videli Ljubmira. Tu je Vlai Miljenko, potpuno drugaiji vokabular, odea, nain govora, i
odmah se, im vidi vilu, zaljubi u nju i vie tu nema nikakve rasprave, i kae:
ah, da mi moe bit u gori zelenoj
ovojzi, moj brate, da sam rob kupljeni da me je na pijaci kupila
priverna sluica da sam joj uvike da sam joj sluga uvek
ufana straica nezgode ke prike da se nadam da u ugrabiti svoju priliku (ufanje nadanje)
Koje je cvitje ovoj? Gdi, boe, bi brano? kree da je pipka
Tirena:
Pastiru, tamo stoj! Tuj ticat n t' dano! ne sme tu da dira, itd.
Sad Miljenko umire od ljubavi, al' kako Vlah umire od ljubavi:
Ali u skoro umrit, pridraga m vilo,
ne budem ako prit tebi sad u krilo! ako se sad ne povatamo, ja u umreti; nema nikakvih
petrarkistikih metafora
Gospoje, s tobom le jednome ja bih rad,
a makar ustat ve ne budem prem nikad! to je kraj sve njegove romantike
Ona skoi u izvor i kao ajde nek ti bude, skoi u izvor, kae mu da doe s njom. Sad se
on pita da l' da se skine, pa ne zna. On se tu skida, uskae u zdenac. Sad dolazi Radat i zatie ga
tako. Radat je stariji ovek, od onih klasinih mladi su stoka i treba ih maltretirati, sve se to
pokvarilo, to nita ne valja. Sad Miljenko kuka nad svojom sudbinom, do pojasa je u vodi,
odnosno u propadalitu, ruice rumena, gdi mi ti 'e ruica? Izid' da t' studena ne naudi vodica
on je skoio u zdenac i drhti tamo od hladnoe.
Radat, kad ga vidi, poto ide sa pastirskom motkom, kae ja u da te izleim, ova motka,
ovaj bat, lei od svih ljubavnih problema. Miljenko ga moli da ga ne tue, ovaj ga mlati, kae:
Ne tii, Radate, u muku, molju te,
ne vrijedi, moj brate; me rane priljute! nemoj da me gnjavi, ne vredi
ostan' se sad mene, er tvoj Miljenko
vie nije koji je bio
Radat:
to te u ostavit?! Besjede ke su toj?
Ja te u ozdravit, - bud' miran, nut postoj!
Ovi bat ozdravlja od nemoi svake,
ljubavi izbavlja i svake zle mrake. isterae iz tebe mrak
Zatim Radat ima svoj monolog, on govori u prozi za razliku od uzmnonih pastira:
Njeka je vraja bijes u ljudi udrila,
ter im je prem svu svijes i pamet odnila.
Kad trbuh pun uju, pjani i obijesni kad se naderu
plau i tuguju kroz njeke ljubezni;
na ljubav tue se i lasni uzdiu,
bez truda mue se, bez nemoi usiu;
i kako magare sito na urev dan
prdei ne mare ni za s ni za stan, ni za svoju ast, ni za svoj dom, nego su se rasprdeli od
ljubavi
obijesni neg idu ku pusto slidei, itd. idu kao ludi se biju po planinama i priaju o ljubavi; on
se sprda na raun petrarkistike poezije, na raun platonizma, itd.
Njegovo kuenje ljubavi, te odanosti ljubavi, itd, imae svoju kaznu. Kasnije e on biti
taj koji e se zaljubiti, a u ovom trenutku on pljuje mlade, stare, zaljubljene, sve koji nisu po
njegovoj meri, danas bismo rekli da je reakcionar tradicionalista njegovo politiko ubeenje mi
hoemo Dubrovnik kakav je bio, da se vrati slava dubrovakom narodu, itd.
Dolazi omiljeni Driev lik majka zaljubljenog mladia. To je Stojna, koja je sva
boleiva i stalno se pita ta li joj je sa njenim sinom, ovim to sedi u ovom zdencu. I ona dolazi
do Radata, narie iz sveg glasa. Radat joj kae da Miljenko stoji u zdencu. Stojna grdi Miljenka
da je upropastio stado, itd.
Radat:
Danaska nije stida meu ljudmi nikako,
razbora ni vida, - ive se opako:
stari se ne tuju, kako razlog prosi,
ni svjeti njih uju tim rika sve nosi nikakav savet nee da uju
Mlados je obijesna kakono sit tovar, mladi su obesni kao predar magarac, ne moe im nita
dokazati
za razlog nesvijesna, ne mari n'jednu stvar.
A majka odmah pone da plae, pa ubeuje sina da se vrati kue, ima sira, pogae, on
odbija, kae da je zauvek izgubljen. Radat nudi svoje usluge da izbubeca Miljenka, bat hvali
kao univerzalno vaspitno sredstvo. Miljenko pobegne od batina.
Sada su ostali ovo dvoje starih, Radat i Stojna. On idalje drobi, Stojna kritikuje neveste.
To je jo druga draga tema, kako svekrvu niko ne potuje.
Stojna:
Nevjeste t' mi sade oasti sve goje, ugoje se kako se udaju
o kui ne rade, na gizde nastoje. samo gledaju kako e se okititi
Njih je taj posao vas obrve tanati jedini im je posao da upkaju obrve
i latiti obraz, - ne presti ni tkati; minkati se
i sve se nadzirat nad bistra jedzera,
i gizde tuj smijerat vazdan do veera.
U kose uvijat i biser i zlato
i ludo se smijat nastoje sve na to,
i tance voditi s pastiri od gore,
na svoj stan mrziti ci njeta to 'e gore. mrzeti kuu zbog neeg to im je u umi
Ne svri im se pir, nastoje od prve
s sinovmi u nemir postavit svekrve; tek se zavrila svadba, prvo to urade jeste da mua okrenu
protiv majke
I Miljenko se pridruuje, sad Radat kritikuje ene, kako su kratke pameti, itd. to su sve
opta mesta.
Trei in: Miljenko je pobegao od Radata, Ljubmir, uzmnoni pastir, dolazi traei
Tirenu, kune satira, tu se opet zaplet a) pojavljuje. Dolazi trei prizor koji je vrlo znaajan zato
to u scenu ulazi Kupidon. Radat ide po umi, ruga se ljubavi aka meku, izaziva sudbinu.
Pria kako je on imun na ljubav, da je ljubav glupost, i zaspi umoran. Dolazi Kupidon.
Kupidon:
Radate, i ti sad svjedoi na svit
u srcu to je jad ljuveni trpiti,
i to je moja mo na zemlji i na nebi,
ka vrha moe do svakomu i tebi.
Sada se oholi i tolik razum tvoj
sad ljubavi odoli, inako rob si moj. neto mu izmanda
Tirene, lijepe vil, lipotom striljam te,
u vjeni pla i cvil za njome stavljam te.
Budi se Radat i kako vidi vinu potpuno se zaprepasti.
Radat:
to je ovoj, vaj meni? Tko mi smrt zadava?
Njeki me ognjeni ivi plam skonava!
Vaj, ka e biti zled? Ali me zatravi
vilinji taj pogled pun svake ljubavi?[]
Radate, ne spi ti, ma si rob ljubavi!
I jurca, sada, on takav, mator, za Tirenom.
Za Radatom posle dolazi njegov sini dijete Dragi, koji hoe da osveti oca. Dragi
ima 7, 8 godina. ali mu se otac, kae nije ono to je bio, propao je, spasa mu nema Kupidon
ga je pogodio svoju plamenom strelom. Mali Dragi pita gde je Kupidon, on e ga razbiti
prakom, itd, to sve slua Kupidon, koji se zatim pojavljuje, obuen na vlaki. On i ovog dete
Dragia omaija da se i on zaljubi u vilu. I sam Kupidon tu kae da je ovaj mali i on e se samo
zaljubiti i prosto nee znati ta da radi s ljubavi. Onda on divlja, a nema ideju ta mu je initi.
Doe vila, on je gleda i kae da hoe da bude njen rob, moe da joj lovi ptiice, svrake moe da
gaa prakom, moe da joj skuplja jaja iz gnezda, kae on se ne vrti kad spava, spavae joj
podno nogu i svirati u diple na tvoje potenje ja u o tebi da pevam.
Svako ko se pojavi zaljubljuje se, kriza se uveava, kulminira, dolazi do zapleta koji e
nas podsetiti na Romea i Juliju. Ovaj juri vilu, ona se prenimaga, zaspi pored zdenca, pojavljuje
se Ljubmir, uzmnoni pastir, i vidi nju i misli da je mrtva. Sretnu se satir i Ljubmir, doe do boja
meu njih dvojicom. Satir ga pobedi i on ostane onesveen. Onda se budi vila i hoe da se ubije,
poto misli da je njen dragi mrtav. U tom trenutku je motiv Romea i Julije, pojavljuje se starac
Remeta. Starac Remeta je taj uticaj hrianstva. Remeta je isposnik, pustinjak, koji se negde moli
bogu u planinama, i on se pojavljuje da uvede harmoniju meu ljubavne odnose. Taj starac
Remeta doziva glas sa nebesa odozgo se bog javlja da kae kako se ta stvar mora razreiti, da
svako mora dati zalog ljubavi, ali da je svako slobodan da bira prema svome srcu. Komad se i
zavrava tako to svako shvata gde mu je mesto na socijalnom planu i na planu dekorumske
ljubavi. Satiri e dobiti drugarice viline za ene, Tirena i Ljubmir e postati mu i ena, a ovi e
se Vlasi vratiti natrag da priaju uda koja su im se desila, Radat je strahovito zaljubljen, itd.
Dakle itava pria je to Amor omnia vincit, ljubav svima vlada, svi su potinjeni ljubavi, ali se taj
isposnik pojavljuje upravo da uvede red ta je doputena ljubav. Sve je to lepo, ali brak je
preduslov za te stvari. Dakle didaktika linija je izuzetno vana.

Novela od Stanca

Novela od Stanca je kratka komedija. Novela je ala. Kratka komedija, 316 stihova samo,
ali njeno znaenje je dosta sloeno, i ak njena kontekstualizacija u taj karnevalski ivot i
anrovske reference jo jednom pokazuju tu nekakvu Drievu avangardnost,
nekonvencionalnost u tretiranju klasinih anrova.

Novela od Stanca se zbiva u karnevalske dane, odnosno karnevalske noi. Govorili smo o
znaaju karnevala, o tom svetu naopako, i naroito smo istakli tu okolnost karnevalske poetike o
svoenju apstraktnih stvari na materijalno-telesno, gde se praktino itav svet i ono to ini svet
ideja, prevodi u svet hrane, u svet seksa, u svet izobilja, u svet neoptereen brigom za
preivljavanje. I kad kroz ovu vizuru posmatramo ovu kratku komediju, shvatimo da se Dri s
jedne strane bavi karnevalom kao svojom referencom (danas bismo rekli da je u pitanju
ambijentalno pozorite), poto je zamiljeno da se komed igra pokraj esme. U Dubrovniku je
sagraena esma, i dan danas stoji, koju je projektovao jedan znameniti italijanski arhitekta,
Onofrije dela Kava, i ta esma se zove Onofrijeva esma, i ona je praktino centralno mesto na
sceni. Dri, naime, ne govori o tome da li je na sceni izgraena esma, to je manje logino i
manje oekivano, ve pre ukazuje na to da se predstava igra ba na ulici i da je okruena
publikom. Te karnevalske noi tri mladia, Divo, Miho i Vlaho, su se iskrali iz svojih kua. Tu
ve Dri uvodi jedan od svojih najvanijih motiva, a to je sukob roditelja i dece. Tu je jedno od
optih mesta takoe Drieve poetike da on stalno govori da ljudi kada ostare zaborave da su bili
mladi, da su inili isto to ine danas mladi, ve pokuavaju mlade da nateraju na drugaije
ponaanje, na nekakav taj dubrovaki asketizam29, svedenost. Ta tema sukoba mladih i starih,
naroito u karnevalskom ozraju, jednom prostoru apsolutne slobode, uvodi se kao jedan od
osnovnih motiva: mladii su pobegli iz kue, Miho pria kako je svog oca prevario tako to je

29
U Dubrovniku je ideja rastronosti bila apsolutno nedopustiva, da su i najbogatiji ljudi vrlo malo demonstrirali
svoje bogatstvo, da su bile zabranjene neke tkanine koje su inae skupe, da itava republika se trudila da ostavi
utisak da im ne ide toliko dobro koliko im zapravo ide.
ispod arava napravio kao lutku, da, kad otac otvori vrata, vidi njega kako spava, a on se iskrao
kroz prozor.

Istovremeno kad se njih trojica iskradu, svako svojim putem dolazi na mesto gde su se
dogovorili da e se nai, a u mraku su se, meutim, sreli, ali se nisu prepoznali, te su potegli
maeve jedni na druge, kao prponi tinejderi koji su se, zapravo, isprepadali ovog drugog sa
maem, pa su pobegli, a ona kad su se ponovo nai kau kako su sad hteli trojicu da iseku,
ovoliko je falilo, itd. Oni se hvale svojim junatvom dok ne provale da su se ve sreli u mraku i
pobegli svako od svakoga.

Sada se uvodi taj drugi motiv: motiv reference prema pastorali kao anru. Imamo sie
demistifikovane ili parodirane pastorale. Kako bi izgledala pastorala da se odigrava u realnom
ivotu, i ta bi to sve bilo. Iz tog razloga uvodi lik Stanca. Stanac je seljak, Vlah, koji dolazi iz
dubrovakog zalea, sa sobom je doveo kozu, doneo neki sir s idejom da to proda. Meutim,
niko nije hteo da ga primi na stan, iz straha da e doneti stenice, uvaljiviti posteljinu, te on sad,
muenik, mora da spava pored esme. Stanac ima problem da je star, a da ima mladu enu i kuka
zbog toga to je star, to je umoran, i taj kulturoloki susret Vlaha i grada je ono to pripada
domenu pomenute sijenske komedije, to je motiv sijenske komedije: susret seljaka sa velikim
gradom. I on je potpuno opinjen i on je spreman da bude opinjen. Svako udo moe da se desi
u gradu, on sve moe da oekuje i prosto je psiholoki ve na to pripremljen. Ova tri ugursuza
vide Stanca, i ree da naine novelu, tj. da naprave alu s njim. Divo, koji je tu idejni lider
itavog njihovog tog trojstva, ima glumako iskustvo, to je vrlo vano, i, tavie, igrao je
Radata30 u Tireni. On je igrao Radata i savladao je vlako nareje, te se on maskira u Vlaha, taj
gunj, itd, i prilazi Stancu, i sa njim vodi razgovor. Stanac, odmah, kad ga prepozna ah, Bog te
donese, ti si naijenac, moj si, evo kako emo u ovom gradu, itd, na ta ovaj njemu kae meni su
se uda desila, ja sam bio ovako mator kao ti, a onda sam doao, pojavile su se vile, i vile su oko
mene tanac inile; ja sam ti zaspao i kad sam se probudio vidi me kakav sam mlad; na to
Stanac kae kad bi se to meni desilo, ja imam mladu enu, mlada ena od mene trai napore koja
ja ba ne mogu da izdrim, itd.

30
Radat koji hoe da bije nesrenog, zaljubljenog pastira.
 Praktino imamo u realnim okolnostima pastoralni kontekst. Pojavljuju se makare, to su
te povorke koje idu Dubrovniku, pa su neki maskirani u vile, neki su maskirani u Turice, trei u
Cingare, Ciganke, vraare jedna arena gomila se pojavljuje kakvu Stanac u ivotu nije mogao
ni da zamisli. Oni sad kreu da igraju oko njega. Nazivi likova, kao u Snu letnje noi one vile
Brljanka, Zvonica, tako su i ovde imena tih vila zapravo imaju veze sa cveem, sa tom
floralnom ikonografijom. One pleu, ovaj se obeznanjuje, zaspi, i kada se muenik probudi, vidi
da mu je brada obrijana. Prvi pipne, misli da se podmladio, onda vidi da mu nema ni koze ni sira
(ostavili su mu, dodue, novce). On se budi, prvo misli da je sad mlad i da moe da poe natrag,
a onda shvati da je zapravo star, da su s njim napravili alu. To je cela pria Novele od Stanca.

Meutim, ispod te cele prie, s jedne strane, imamo te likove mladih, koji su prikazani
realistino. Recimo, u Dundu Maroju su likovi ba smeteni u tu dijahronijsku tradiciju to su
plautovski karakteri. Ali ovde se, zapravo, radi o sinhronim tipologijama. Dakle, Dri preuzima
iz sopstvenog konteksta likove: to su mladii koje moemo da prepoznamo u Dubrovniku, ne
neko naslee Plautovih i Terencijevih poetika, nego ba te savremene karakterologije. Dri
zapravo uvodi stvarnost u pozorite. Kada budemo priali o Veneri i Adonu, gde takoe dolazi do
meanja stvarnosti i tog teatarskog sna, koliko je iza toga zapravo jedna plemenita ideja. Sam
Stanac je farsini lik. On je isti kakav je, recimo, itav niz likova iz Tirene svi oni ubogi pastiri;
koji govori vlaki, koji je potpuno zbunjen, iji je svet prilino jednostavan, u se na se i poda se,
a odjedanput se nalazi okruen vilama u velegradu i potpuno je fasciniran.

Ali iza toga postoji jedna mitska pria. Brada. Brijanje brade je zapravo jedno ritualno
injenje, i vezano je za loe odnose otac-sin, koje je Zevs imao sa Hronosom31, da su se njih
dvojica prilino posvaali, i da Hronos inae nije voleo svoju decu, osim dobro speenu pojeo
je svoju decu, imao je nameru da pojede i malog Zevsa, pa je on bio sklonjen u peinu, te se
njemu Zevs osvetio na nain na koji to antropologija sasvim logino objanjava, jednom starom
dobrom kastracijom oca, i na taj nain je Zevs preuzeo kao taj nosilac plodnosti, mesto vladara
na Panteonu. Brada simbolizuje muku snagu, brada i kosa, kao kod Samsona na primer, i brada
je generalno uvek bila odlije dostojanstva, muevnosti, itd. Tako da je ovo brijanje Stanca na
izvestan nain ritualna kastracija. ta onda Stanac predstavlja u ovom komadu? Ako je karneval
slavljenje novog poetka i novog raanja, onda je Stanac ovde godina. Stanac je metafora novog

31
Hronos = vreme.
nastanka, jer se predstava igra krajem zime, poetkom prolea, i praktino je ovo podmlaivanje
Stanevo na izvestan nain referenca na ritualni karakter koji stoji u podlozi karnevala. To je
najudesniji deo da Marin Dri zapravo pria priu o venom vraanju istog.

Ali sa druge strane, izvan ritualnog konteksta, ve u teatarskom, konkretnom, gde to

postaje nemogue. Jer, naravno, imamo pravog Stanca, seljaka, koji e ostati bez brade, ali na
drugom nivou mi praktino pratimo priu o tome kako je san na da se moe poeti ispoetka, ali
da, naalost, se jedino moe obrijati brada i vratiti se kui, kod mlade ene, i blamirati se pred
njom.

Komad je kratak. Ono na emu Dri insistira su promene stiha. Videemo da je metar
Stanev drugaiji od metra Dubrovana. Kada se pojavljuju makare, one imaju drugi metar.
Dakle, Dri strano vodi rauna o ritminosti. Kada se pojave vile, odnosno makare, praktino
moemo da pratimo jedan jednolini ritualni ritam, tako idu stihovi. Kada se pojave ovi mladii,
oni govore taj gradski, ali gradski sleng. Oni, prosto, govore ne kao svoji roditelji, i ne kao
Stanac, ve imaju voj nain komunikacije.

Ta magija, koja zapravo nije magija, ve iluzija teatra, gde teatar postaje referenca
samoga komada, ne moemo dovoljno naglasiti koliko je to neobino u dova renesanse i koliko
se niko time nije bavio. Dri stalno razgrauje teatarski kontekst. Danas bismo, ak mogli,
brehtovtinu zalepiti na bilo ta, ali zaista Dri tretira sam teatar. Taj spoj realnosti i iluziji je
potpuno neverovatan, jer on pria jednu mitoloku priu, u jednom sasvim konkretnom
arhitektonskom kontekstu gde ta esma jeste ta esma, gde su te makare zaista makare,
mladii zaista konkretni mladii koji su krenuli u tu uvenu ulicu Crevljara, gde su dubrovake
javne kue, da se provode, i da oni ine tu alu, novelu, od nesrenoga Stanca. A da je ispod
svega toga zapravo stoji ritualni obrazac. Dakle, na 316 stihova je Dri uspeo da ispria tako
slojevitu priu.

Ruenje kliea ili stereotipa na samom poetku komada, u uvodnoj rei, Dri
nagovetava, poto je pastorala bio omiljeni enski anr, i u Skupu, pre nego to pone Skup, se
on izvinjava publici to nee gledati pastoralu, ali nee eto ni ovo biti loe... Ovde se, praktino,
radi o parodiji anra. Kao kad bismo uzeli sie panske serije ili sapunice, pa ga igrali u
stvarnosti, i da se sad u stvarnosti pojavi zla svekrva, koja e oduzeti nasledstvo sirotici ije je
poreklo nejasno, pa se tu pojavi smueni njen mu koji ne zna mami da se suprotstavi, itd. Da se
jedan mitski obrazac proveri u realnosti, da se vidi ta od njega ostaje. Naravno da je Driu
jasno da nee ostati nita, zato ga i stavlja u vrlo konkretne okolnosti, kao da se poigrava sa
enskim strpljenjem, da vidi kako e ene u publici podneti to da im se njihov omiljeni anr
dovodi u pitanje, i da su na kraju ene tu bile ipak u mogunosti da izau zadovoljne, poto
Stanac odlazi kod svoje ene u velikom strahu.

Uglavnom, jedna udesan, magian tekst. Po tome je slina i sa Snom letnje noi, iako je
ovo nekih 30-ak godina pre Sna letnje noi, ali oigledno da je, kao na primer Botielijeve slike,
ta alegorinost u renesansnoj umetnosti prisutna, to e se kasnije nastaviti u baroku da se
alegorije smetaju u realni kontekst. U ranom baroku, kod Karavaa u Pozivanju Svetog Mateja,
ultra realistina slika, sa strahovito precizno uraenim personama, ne simbolima, a u potupno
simbolinom kontekstu. To je ono to i Dri radi. Njegova genijalnost preko njegove biografije
ne moe da se primeti, ali preko njegovog dela moemo primetiti da se on stalno bavi
problemom iluzije, odnosom stvarnosti i pozorita. Pozorite u tom trenutku, u ovim naim
krajevima, je nepoznat medij, a Dri odmah kree da ga demistifikuje i da rui anr. Zato je
Novela od Stanca jedan udesan, jezrovit, esencijalno renesansni komad. I upravo ta simetrija o
kojoj smo govorili kao o obeleju renesanse, a ovde je svet podeljen tom nekakvom zavesom na
svet iluzije i svet stvarnosti, a Dri ih je, bez ikakvih problema, promeao, i jedno prolazi u
drugo. Danas kada se radi ambijentalno pozorite, gde se rui iluzija, to smatramo avangardom, a
evo ta je ovek radio sredinom XVI veka.

Dundo Maroje32

Najpoznatije delo Marina Dria je Dundo Maroje. Iste godine su nastajali. Izveden je te
1551. godine Prid Dvorom, pred kneevom palatom. Dundo Maroje je, naravno, i po obimu i po
znaaju, najznaajnije Drievo delo. Ono je nastavak izgubljene komedije Pomet. Taj Pomet se
pojavljuje kao parekselans Driev ovek nazbilj. Oigledno da je publika traila jo od Pometa,
i dobila je na pravi nain, u ovoj velianstvenoj komediji fantastinih likova.

32
Komad ima 5 inova, to je klasina forma eruditne komedije, peti in je izgubljen i dopisao ga je ili rekonstruisao
Marko Fotez, veliki reditelj i teatrolog meuratnog perioda, i te poslednje verzije se drimo kao jedine logine, jer se
on zaista trudio da ostane u duhu Drievog stiha i Drieve logike.
 Prvo to nam upada u oi, na stranu prologa Negromantovog i sam prolog koji izgovara
lik Prologa, jeste da se drama ne dogaa u Dubrovniku, ve u Rimu. I u tom prologu, kae lik
Prologa Kako vam se para (ini) iz Dubrovnika Rim gledati? Ono to se dogaa Stancu kada
dolazi u Dubrovnik pa se fascinira, to se dogaa Dubrovanima kada dolaze u Rim. Praktino
imamo istu shemu dolazaka seljaka u veliki grad. U vreme u kome ovaj komad ugledava svetlost
dana, Vatikan je uveo, ve nekih 20-ak godina pre toga, takozvanu jubilarnu godinu. To je,
zapravo, eufemizam da se kae otimaina para od vernika, jer je sutina jubilarne godine bila
prodaja oprosta. U to vreme kada se proglasi jubilarna godina, crkve rade 24/7, za dobre pare
moete da dobijete oprost grehova (to je i poteralo Lutera da se pobuni). Zanimljiva je jedna
knjiga, Hodoasnici, istorijska knjiga ali pisana kao zabavna literatura. U toj knjizi Pilgrims se
opisuje jedna vrsta turistikog vodia kroz Rim za vreme jubilarne godine, pa postoji satnica
pre podne je okajavanje greha u jednoj crkvi, pa zajednika molitva, a popodne poseta javnim
kuama i opijanje, pa sutradan ponovo ispoetka. Zamislimo onda kako izgleda Rim, u koji sa
svih strana dou grenici, dohrle i, kao antologije najgorih, najmranijih tipova itave Evrope,
sve se tu steklo.

Naravno da se Dri nije bavio kritikom Vatikana, ali vidimo da se to mnotvo razliitih
karaktera koji tu defiluju kroz Dunda Maroja, su doli s odreenim ciljem, i da su doli na to
veliko pokajanje. Sad, kad zamislimo da te ljude, trgovce, iz maloga Dubrovnika, tedljivog,
odjedanput smetamo, recimo iz naeg tedljivog Beograda da nas neko prebaci na neku
nevienu penthaus urku u Los Anelesu; mi ulazimo, ne znamo kako se ukljuuje voda; bazenb
na vrhu zgrade sa staklenim podom, itd. Dakle, taj Rim je udesan. Kad zamislimo baziliku
Svetog Petra, skulpture, ruevine staroga carstva, nastanak nekog potpuno novog, i tu kad se
pojace Dubrovani. Dakle to je nekakav kontekst jubilarna godina i taj bljetavi, velianstveni
Rim.

Iza ove prie postoji jedna Drieva privatna, porodina, drama. On je jedan od potomaka
mnogobrojne porodice, i najzanimljiviji za nas je njegov brat Vlaho. O Vlahu znamo vrlo malo,
ali znamo dovoljno da kaemo da bi bez tog Vlaha moda Driev ivot bio mnogo
jednostavniji. Vlaho je, naime, imao nekakve slikarske ambicije, i on je uzeo pet tisu dukata za
kolovanje, spendao (spiskao, izario) ih, i finansijski upropastio porodicu. Zbog tog brata
Vlaha porodica je morala da proda neka imanja, da se iseli iz samoga grada na periferiju. U
ovom komadu taj Maro Marojev, taj bonvivan, razmaeni tinejder, je upravo spendao pet tisu
dukata. Dakle, sam Marin se sveti sopstvenom bratu Vlahu to je upropastio tih pet tisu dukata.

Komad poinje na fantastian nain. Pojavljuje se Dundo, i prva njegova reenica je

Ajme meni, da mi je skapulat mojih pet tisu dukata; da mi je kako da spasim mojih pet tisu
dukata. I samo je tih pet tisu dukata, pitaju ga ta je sa sinom, ali samo da mu je spasit tih
njegovih pet tisu dukata.

Naime, otac je procenio da je sin dovoljno sazreo, dao mu pet tisu dukata, da on poe u
Italiju, u Firencu, i da tamo kupi svile, materijala, i to e onda oni preterati za Sofiju33, i kakvi su
ve tinejderi, on ne ode u Firencu, ve, kako se dokopao Rima, on je postao legenda u Rimu.
On ima ljubavnicu koja je najskuplja kurtidana, prostitutka od Rima. Ona je samo za elitu, zove
se Laura, njeno poreklo e zapravo biti klju za otkljuavanje poetske pravde u komadu. On je sa
tom najskupljom kurtidanom, a kako su ve skupe kurtidane, on njoj kupuje skupe darove,
zaljubljen je do uiju.

Dri je, opet, uspeo da sprovede neverovatnu simetriju kroz itav komad, tako da imamo
neke ose sukobe koje su jako zanimljive. Prva osa je naijenci, Dubrovani i
Rim. Naijenci su, praktino, svi Slavini. im neko prepozna, uje slavinski jezik34, prozna se.
Taj sukob naijenci-Rim je prva osa sukoba, ti naijenci se oseaju zaista izgubljeno, upravo
mentalno stanje Stanevo je isto kao mentalno stanje naijenaca u Dubrovniku. Izgubljeni su, ovi
Italijani ih varaju (konobari), udaraju po uima, ovi idu i proveravaju koliko im je jo para ostalo,
itd. Dakle, taj kulturoloki jaz je nekim kritiarima dao argument, a to i stoji, da je zapravo
Dri, elei da kritikuje Dubrovnik, zapravo Rim napravio gradom slobode. Da su ovi, iz
Dubrovnika, da bi se oseali kao mladi i iveli ono to ele da ive, morali da zapucaju sasvim
na drugu stranu Jadrana i da se tamo oseaju slobodno, jer u Dubrovniku nemaju tu mogunost.
O tome svedoe i urotnika pisma, u kojima Marin Dri predlae Kozimi di Mediiju da
okupira Dubrovik, jer njima vladaju nakaze. Poto su se ta pisma pojavila nakon to su napisani
grdni metatekstovi o Driu, odjedanput se pojavilo neto to je stavilo u novu perspektivu sve

33
To je bila ta ruta dubrovakih trgovaca kupovali u Italiji i prodavali u zaleu Balkana, to je sve Tursko carstvo;
Raka je bila ozbiljna kolonija dubrovakih trgovaca, to im je mesto s magacinima, odmorite, itd.
34
O tome koji je to tano jezik moe se dugo raspravljati, ali Dubrovani su zaista oseali pripadnost slavinskom
plemenu. Naravno da u to vreme nije bilo podele na Srbe, Hrvate, sve se to doivljavalo kao jedan narod, tim pre to
su svi Slavini bili potlaeni od nekog, bilo da su to Turci, Ugari, Mleani, ali su svi cvileli na istom jeziku i to ih je
inilo nekakvom braom.
to je napisano. Dakle, on je bio urotnik. A onda ponemo da tumaimo sve iz tog jednog kljua,
pa moemo i samog Dria da bacimo s tom vodom kroz prozor. To treba uzeti sa odreenom
rezervom, ali sve to nas inspirie u tumaenju je dobrodolo.

Druga osa je, naravno, mladi-stari. Ovde je oigledan taj sukob oca i sina dezvijanoga,
kako kau Dubrovani, bludnoga sina. Sin je potpuno izgubio kriterijume, oslepela ga je Laurina
lepota i vetina, i ovek je zaboravio i ko je i ta je, i kome pripada, i ak u jednom trenutku u
jednoj nezaboravnoj sceni, se pravi da ne prepoznaje sopstvenog oca, pita se ko je taj starac, itd.
Taj sukob, kao Miho, Divo i Vlaho u Noveli od Stanca, to je ta tipologija mladi koji su gladni
ivota. Ovde emo, ak, sresti, osim samoga Mara, koji je upravo taj big spender tuih para. On
se sretne sa grupom svojih prijatelja, Dubrovana, koji su mladi, ali su oni obueni na trgovaki.
On je sa tim kolajnama, sa velurom, itd. Sjajna scena, koliko mu oni zavide. Kao estitaju mu,
drago im je, a kad on ode naslauju se time ta e Dundo da mu uradi kad ga provali. Ima jedna
divna misao meu tim drugarima, trgovcima. Eto, nemat oca iva zlo; imat oca iva zlo je
gore, jer su oevi tu stalno problem. Dakle to je jedna standardna renesansna osa sukoba mladi-
stari.

Sledea je zanimljiva, to je sukob sluge-gospodara. Taj socijalni sukob. Meu slugama

imamo tri tipa slugu. Praktino, svako od njih predstavlja jedan koncept renesansnog oveka.

1. Pomet je taj ovek nazbilj. Zbog Pometove sentencioznosti, promiljenosti, vrlo esto
smo skloni da Dunda Maroja ne zovemo ista komedija, nego vie tragikomedija. On je
toliko autorefleksivan, toliko filozofski, makijavelijevski35 nastrojen. Kod Pometa
moemo prepoznati upravo tu formulu kako kontrolisati sopstvene udnje, instinkte. On
stalno govori o tome da mudar ovek odlae trenutak uivanja dok sve nije kako treba
uraeno. To je ono to smo rekli, da je ta mudros i oposlovnica, tihoa, strpljenje,
preduslov za uhvatiti Kairosa za uperak, onog boga sree ili boga trenutka. Dakle,
Pomet stalno istie da je on gospodar svoje sree, da e on zauzdati Fortunu. Ne radi se o
tome da su ljudi nazbilj moralni ljudi po naim uzorima, pa kao uestvuju u svim
humanitarnim akcijama ili tako neto. Ne, radi se samo o tome da on zna kuda ide, da ne
podlee trenutnim sopstvenim hirovima, trenutnim sopstvenim udnjama, bilo da su

35
Obino kad kaemo makijavelizam mislimo na to biti podlac, korporativna ajkula; a Makijaveli je zapravo pisao
nevetom, mladom vladaru da mu da jedno upustvo za ivot.
 gastronomske ili seksualne, ve to odlae za trenutak dok ne postane gospodar situacije.
Ono to je za Pometov lik izuzetno vano rei jeste da je to jedini sluga u renesasnim
komedijama koji menja svoj socijalni status. On do kraja komedije postaje gospar, to je
takorei nezamislivo36. Pomet Trpeza neko ko e da poisti sve to ima na stolu.
2. Drugi sluga je Popiva sva imena su metaforina. On je sluga nesrenoga, mladoga
Mara. On mladome Maru sipa otrov u ui stalno, podstie ga na troenje, podstie ga na
tu potpunu bezbrinost, meutim, kada komad poinje, njihova je kesa ve prilino
ispranjena. Pet hiljada dukata je ozbiljan novac i morate ozbiljno da se potrudite da to
spendate, a oni ve vide kraj tome i tu je ve frka. Popiva je kao prototip oveka nahvao.
Samo danas emo jesti prepelice, nema veze da li imamo pare ili ne37.
3. Bokilo ovek s najmanje sree, jer je on Dundov sluga. Dundo Maroje na njega ne
troi ni dinar, kao magarca ga tretira, i ovaj muenik kae nisam se usra od kad smo poli
iz Dubrovnika nita mu ne da da jede. Bokilov je cilj da jede. On samo o hrani,
muenik, pria, a najmanje jede. I Bokilo je taj priglupi, sjajan lik, jer kod Dria postoji
ta individualizacija tipova. On uzme klasinog slugu, a onda mu dodaje te lokalne boje. I
Bokilo je zaista lojalan i veran ovom nesrenom Dundu Maroju, koji ga tretira kao stvar.
4. Petrunjela, Laurina slukinja.

Sukob izmeu gospodara i slugu je plautovska tema. Sluge su uvek ti koji pokreu
radnju, sluge su mudrije od svojih gospodara, i obino ispunjavaju nekakve sulude elje svojih
gospodara. Ovde se, u ulogama gospodara pojavljuju sada njihova trojica gospodara.

1. Ugo Tudeak Pometov gospodar. Tudeak je Tedesko, na italijanskom je to Nemac38.

Ugo Tudeak je, praktino, kroz itav komad pijan. On je ludo zaljubljen u kurtidanu
Lauru, i pokuava da doe u njenu milost, tj. da postane on taj koji e biti njen generalni
sponzor. Tu se Dri fantastino poigrava nemakim jezikom, odnosno Ugo govori
onako kako u crtanim filmovima zvue na primer ludi naunici. Ugo je isto ovek

36
Zbog toga su, izmeu ostalog, nai kritiati iz doba socijalizma, govorili da je Dri govornik proletera, da je on
praktino Marks u renesansnoj odei i hulahopkicama.
37
Ima jedan opis (za drugog lika, ali doarava i ovog) vepar u koga je stavljen petao pa je u njega stavljena
kokoka, pa u kokoku jarebica, pa u jarebicu ko zna ta, pa je unutra jedno jaje, itd. U renesansno vreme je strah od
gladi bio dominantnan, i mit o zemlji Dembeliji, u kojoj je sve jestivo, bio zastupljen.
38
Tipologija, u renesansi, evropskih nacija, odnosno onoga to e jednog dana biti nacije, je interesantna: Nemci su
bili poznati kao pijanci i kavgadije; vajcarci su bili poznati kao ljuti ratnici; Francuzi su bili poznati kao
sifilistiari i triperai.
 nahvao, apsolutno ne razmilja o posledicama, njemu je samo se uvu u postelju Laurinu,
jesti, piti, trpati u sebe. Dakle potpuno taj feritas, instinkti dominiraju likom Uga.
2. Maro je Popivin gospodar. Maro je praktino dubrovaka varijanta Uga, samo to je Ugo
verovatno novac nasledio, a ovaj je dobio od tate za biznis, i, kao to znamo, provodi se
za sve pare. Maro je, takoe, mladi koji ne razmilja o posledicama, to i pripada
njegovim godinama. Dri stalno zapravo trai i nalazi opravdanje za mladalaku
lakomislenost, za to uivanje u ivotu. Znamo da je renesansa i taj njen antropocentrizam,
to stavljanje oveka u centra, ovekovih izbora, ovekove ljubavi prema ivotu, za
razliku od onog srednjovekovnog, makar zvanino proklamovanog stava, da je ivot
dolina suza, da emo svi pocrkati, da e nas pojesti crvi, itd. To je ta mladost koja
karnevalski impuls, pokuava da prenese u svakodnevni ivot odlikuje Mara. Meutim,
Maro je, s druge strane, kao i svako razmaeno dete, spreman i na prevaru, i na
raznorazne muljae. Ono to treba istai jeste da je Maro mlai od Laure, da se ne
spominje Marova majka, gde bismo mogli da govorimo o skrivenom Edipovom
kompleksu, ali se verovatno ipak skriva to da je Laura dobra riba, starija i iskusna, da je
to ono to Mara ipak ponajvie motivie. Ona ima svoj taksimetar, i na svako toliko
morate je snabdeti novom bisernom ogrlicom, nekakvom kolajnom, initi joj razne uitke
i plezire.
3. Dundo Maroje, koji je, pre svega, krtac. Njegova glavna karakteristika je ta krtost, i on
se ponaa upravo u skladu sa time ta je odlika tipskog lika. Tip ne menja svoju glavnu
osobinu bez obzira na promene okolnosti. Od normalnog oveka koji je recimo tedljiv
ne oekujemo da u svakom trenutku, ako mu ivot zavisi od toga da li e dati para, da on
umre jer mu je mnogo skupo da ivi pod tim uslovima. Ali rtac je upravo zato i duhovit i
smean, jer on nikad ne odustaje od te svoje strasti. Tip se moe ilustrovati itavim nizom
karakteristika, ali sve te karakteristike su, zapravo, u skladu sa dominantnom osobinom, i
onda on postaje kao tip. Dakle, sve to radi Dundo je spasiti te pare, i sve to njega
zanima to je da spasi pare, i sve je usmereno ka tom cilju. Usput ako moe sina da spasi
dobro jeste, ako ne ivi ili umri, samo da je meni skapulat parice.
4. Laura (i njena slukinja Petrunjela). Kao to su Maro i Ugo Tudeak sukobljeni oko
Laure, tako su oko Petrunjele u sukobu Popiva i Pomet. Potpuno se taj zaplet sa jednog
drutvenog sloja prebacuje na drugi, ali je zanimljivo kako Dri ilustruje ljubav meu
 puanima i kako ilustruje ljubav meu gosparima. Gosparska ljubav ima neki odjek
romantine, trubadurske poezije, udvaranja. A kada su u pitanju ovi puani, a Petrunjela,
iako zvui italijanski, je naijenka (nekad se zvala Mande Krkanka) kada se njoj
udvaraju momci, vidimo da su to kao varijacije na one ljubavne doskoice u kolu kad se
igra, pa se devojice femkaju, a ovi se kao udvaraju. Uglavnom, Petrunjela bira izmeu
njih dvojice, i ko bude bogatiji, taj e je dobiti, iako njeno srce ve jeste na Pometovoj
strani, ali Popiva ima novaca koje je spreman da troi, ona hoe da se dobro osea, itd.
Taj isti zaplet, pa moemo ak rei i ista motivacija, se odigrava na dva razliita sloja.

Ono to e kasnije biti bitno za rasplet jeste da je Laurino poreklo nejasno i da emo
kasnije saznati da je Laura zapravo jedine nekakvog nemakog kneza, koji je raspisao veliki
novav onome ko pronae njegovu izgubljenu ker. Naravno, ta informacija dolazi do Pometa.
Pomet tu informaciju uspeva da proda za debele pare, i na kraju se Pomet pojavljuje kao gospar,
i to in your face svom rivalu, Popivi. Popiva hoe da umre jer je kanjen upravo na nain da je
proteran iz drutva. U komediji Pomet, iji sadraj ne znamo, ali znamo taj osnovni motic, Pomet
je bio proteran iz Dubrovnika. Dakle, on sada u Rimu postaje gospodar, i kad se bude vratio
natrag u Dubrovniku nee se vratiti na magarcu nego na konju, isto da im to natrlja na nos i da
ponovo ode. To je taj trei simetrini par.

Koliko je zaplet sloen govori injenica da e za Marom u Rim doi i njegova verenica
Pere. Njega su jo kao deaka verili tom Perom i Pere se ovde pojavljuje maskirana u muko.
Moemo je zamisliti kao brkatu osobu, jer niko ne postavlja neto preterano pitanje kao kod
ekspira kad se ensko maskira u muko pa svi komentariu kakav lep mladi. Peru neto ne
komentariu u tom smislu. Ona je u pratnji svog nekog bratanca dola da juri svog verenika za
koga se ne zna ve tri godine gde je. Tri godine ovaj troi taj novac.

Jo jedan lik je za nas znaajan, a to je Jevrejin Sadi. Antisemitizam je bio sasvim

legitimna pojava u renesansi. Tu je jedan problem nastupio katolika vera nije znala kako da
izae na kraj sa problemom novca i sticanja. Protestanti e u tome uspeti, i sticanje e
doivljavati kao oblik sluenja bogu, zato su oni puritanci onako hardworking people, ali kod
katolika je to bio veliki problem. *Ona anegdota gde su kanjeni oni koji su pravili predstavu
koja se sprda na raun jevrejskog obiaja obrezivanja se deava u vreme Ilije Crijevia, kraj XV
veka. U Nemakoj je postojao potpuno sulud godinji ritual. Grad je imao znaajan broj
Jevrejskog stanovnitva, i svake godine odreenog dana su nekakvi plemii dolazili da ritualno
ubijaju jedan deo stanovnitva i odu dalje. To je prosto bilo legitimno, to je dan kada ubijamo
Jevreje. S jedne strane, to su ovi ubijali Jevreje je ve strano, al to su ovi ekali i znali da e
taj dan doi je tek apsurdno, ali se to dogaalo. I Driu moemo da pripiemo jednu vrstu tog
uobiajenog antisemitizma. Kad su se Jevreji pojavili u svetu trgovine, pre svega posle pada
Carigrada, oni nisu imali problem koji hrianski vernici imaju sa sticanjem. I praktino su oni
preuzeli bankarstvo a da nisu u glavi imali problem sa svim tim. Logino, kako je sa renesansom
dolo do preraspodele kapitala, da vie vlasnici velikih imanja nisu bili ti koji imaju najvie para,
nego trgovci, vlasnici brodova, prosto je zemljite, a plemstvo, aristokratija je uvek bila vlasnik
obradivog zemljita, a ne ovog pokretkog kapitala, da je dolo do preraspodele da su grdne,
velike aristokratske porodice bankrotirale, i da se odjedanput pojavljuje novi sloj, i na vrhu tog
sloja se nalaze Jevreji, koji su uvek bili preduzimljiv narod (svaki narod koji ne moe da nae
mesto u dravnim institucijama ostvaruje uticaj kroz graanska zanimanja, pa su lekari, doktori,
trgovci, profesori, ali nisu deo administracije dravne, to je na neki nain prokletstvo koje ih je
pratilo i na neki nain ojaalo kao pojedince da znaju da ne mogu opstati zahvaljujui sistemu
nego uprkos sistemu). Taj se Sadi pojavljuje kao neko od koga se kupuje, kod njega se nalaze
sva dobra koje Maro kupuje Lauri, i on daje novac pod interes, itd. Stalno ide i vie, kao ajlok,
kad mu pred kraj svojih finansijskih sredstava Maro nekakvu bisernu ogrlicu uzima da bi opet
Lauri razgoreo strast i iskrenu ljubav, i ne plati mu, kao platie mu uvee; onda Sadi trkara za
njim, dosadan je, ispituje kad e mu platiti, itd. Tu vidimo trenutak koji je vrlo znaajan: trenutak
koji ne moete vie da plaate interes onome ko vam je dao pare, vi proglasite antisemitizam kao
reenje. Kako emo se reiti dugova? Ubiemo poverioca. I zaista se vidi ta linija, to kako Maro
nadmeno razgovara sa Sadijem, i kako Sadi mora da bude sav skruen, pun strahopotovanja,
ponizan, jadan pred nekakvim klincem koji mu duguje pare. Mi moemo ak da govorimo da je
Sadi, zajedno sa Pometom, na drugi nain zapravo ovek nazbilj. Naa ideja morala nije
identina renesansnoj ideji morala. On radi svoj posao i on je potpuno posveen svom poslu, i on
se ponaa upravo po principima oveka nazbilj.

Tu je jo jedan lik koji se vie pojavljuje u funkciji rezonera. Rezoner je dramska

funkcija, lik-funkcija, koji je vezan za prosvetiteljstvo, pre svega, jer je prosvetiteljstvo smatralo
da je pozorite moralna institucija i da je njegov posao da obrazuje stanovnitvo. Zato se uvodi
lik koji govori naravouenije, govornik samog autora. Najee rezoner ima zavrni monolog
kad govori nemojte raditi, ili dakle, ta smo nauili, itd. Neko ko je tu sa ciljem da publika ne
ostane u nedoumici o emu se zapravo radi i koju vrstu poroka osuuje. Tu se pojavljuje jedan
lik, i Driu to verovatno Dubrovani nisu oprostili, Tripo Kotoranin. Kotor i Dubrovnik su
rivalski gradovi, i stalno jedni druge zafrkavaju. Sveti Tripun je zatitnik Kotora, a u
dubrovakoj knjievnosti se svuda pojavljuje Tripo Kilavina. Naime, u Dubrovniku se kao
priali da svi Kotorani imaju bruh, herniju, da su kilavci, a ovi su opet njih isto nekako krstili.
Uglavnom, kad se pojavljuje lik koji se tu pojavljuje kao rezoner, naroito u prvoj sceni gde on
objanjava poetoloki program Driev i govori o vladavini razuma Dundu Maroju. injenica da
je najrazumniji lik neko ko nije od naijenaca, Dubrovanin. Takoe je to znaajno da se Dri s
tim poigrava.

to se tie prostora, scenski prostor je, naravno, trg. Renesansna eruditna komedija se
uvek dogaa na trgu. To je taj apsolutno propustljivi prostor. Svako moe da doe na trg, svako
moe da ode. Meutim, na ovom trgu se nalaze tri krme. Te tri krme imaju vrlo zanimljiva
imena: Ludos39, Izobilje i Pijanstvo. Radnja se odigrava izmeu takve tri krme. Iznad tih krmi
se nalaze prozori doma u kom ivi Laura, koja se stalno pojavljuje na balkon. Dakle scenski
prostor je taj potpuno propustljiv prostor.

Meutim, unutar scenskog prostora se nalazi prostor skrivene radnje, to je pre svega Laurin stan
sa Laurinom spavaom sobom. To je taj mrani predmet elja kome svi tamo gravitiraju.
Meutim, prostor radnje, prostor kroz koji se likovi kreu kada nisu na sceni, obuhvata praktino
itav Rim, i tamo se govori da e da se ide na protenje, dakle u katedralu Svetog Petra, neki od
njih odlaze u katedrale, drugi u magacine, trei odlaze u te krme, etvrti kod prostitutki, itd.
Ono to vidimo na sceni je, praktino, slabani odjek tog megalopolisa kakav je Rim, u kome su
iskuenja tako brojna i beskonana da ne moete da odolite ni jednom. I sama lepota Drievog
sveta se ne zavrava scenskim prostorom. On upravo uzima u obzir sve to to je Rim, svu tu
krasotu, svo to bljetavilo. Praktino likovi, kreui se kroz sve te prostore radnje, bivaju
inficirani, ono to smo govorili znaenjska carina. Oni kada dou ve u prostor scene oni su svi
potpuno ludi. Oni su omaijani, oni su na tripu. Kad dou i vide katedralu, a najvea katedrala u
Dubrovniku je katedrala Svetog Vlaha, lepa, ali ne moe se porediti ni sa im, sve je ovde over

39
Pohvala ludosti Erazma Roterdamskog je prava renesansna ironija, gde on hvalei ludost zapravo istie ludost
sopstvenog vremena, naopak moral, naopako razmiljanje, itd. I kad stavimo radnju unutar takvog konteksta u kom
gospodari izobilje, pijanstvo i ludost, onda nam je jasno kakav svet ocrtavamo.
the top. Na neki nain, kada vidimo te naijence koji se tu sreu i jedan drugom padaju u zagrljaj,
jer su u panici, gde smo ovo, na javi ili u snu, itd, shvatamo zapravo da je prava drama u onom
prvom, Dubrovnik-Rim sukobu, da sve ostalo proizilazi iz tog odnosa.

Kada se pojavljuje Dundo Maroje, u pratnji svog nesrenog, izgladnelog Bokila, nalee
na Tripu Kotoranina, koji tu isto nekakvim poslom. Tripo je vrlo razuman i shvata veliku
neiskazanu patnju za pet tisu dukata koja mui nesrenoga Dunda Maroja. Tripo mu govori da
ima tu jedan mladi, vrlo poznat u Rimu, koji izgleda tako i tako, odeven u najskuplje, Dundo
prepoznaje da je to Maro, kae umreh, prenimagah se, itd. Zatim oni sednu u krmu, kao neto
da pojedu za pare koje je Dundo spreman da odvoji nita, pola ae vina. I pojavljuje se sada
Maro, koji izgleda kao da je izaao iz Vogue-a renesansnog. Otac kad ga vidi kree na njega,
kae ti, dezvijana huljo, ja u tebi, itd. U Rimu je u tom trenutku vaenje maa bilo kanjivo
smru. Ovaj kad krene da huli na sina, a odmah je tu Laurina kui, ona moe to da uje, da se
Maro ne izblamira pred devojicom. Ovaj atakuje na sina, a sin se pravi da ga ne poznaje, da ga
je s nekim pobrkao. On glumi celu priu dok Dundo ne izgubi nerve i potegne ma. Istog
trenutka biva uhapen, odveden u teku tamnicu.

Pojavljuje se Pomet, koga Bokilo odmah ironino pozdravlja, kae mu da su i on i onaj

njegov Nemac dripci, a da su oni gospoda, itd. Kada sazna da je Dundo, njegov bivi gospodar,
nekad je Pomet, u onoj prvoj, izgubljenoj komediji sluio Dunda Maroja, Pomet odmah krene da
kuje zaveru. Pojavljuje se taj njegov gospodar (ne idemo hronoloki, ve preskaemo neke
delove), nesreni Ugo koji pati za Laurom, to mu je dobar razlog da bude mrtav pijan, pa kae
Pometu hajde da jedemo prase sa pevcem, pa kokokom u pevcu, itd, a Pomet onda izgovara tu
tipinu nazbilj reenicu Nemam sad kad za jesti, moram da idem poslima. Kada zavrim,
uhvatim Fortunu, bie vremena i za jelo. oveka nahvao e ba biti briga ta e biti posle, bitno
je da se sad krka. Uglavnom, kako nestaje Maru novca, i to Pomet zna, on kae slugi Popivi
blago vama, vama je doao Dundo u grad, sad e on para da vam da. Pone da loi Popivu da jo
vie troe pare. Kae, zna ta, samo bi bilo vano ako biste vi pokazali neto da prevarite
matoroga Jarca, da mu pokaete gde ste spiskali pare, neku robu ili tako neto. Fantastino se
dalje pria razvija, Popiva nagovori svog gospodara Mara da pozajme pare, a od koga e nego od
Laure, praktino sve to je potroio na Lauru sada uzima natrag, da kod Jevrejina Sadija iznajme
magacin i napune ga nekakvom robom, samo da otac vidi, jer ih je Pomet ubedio da kad otac vidi
magacin, dae im jo vie para. Laura se polakomi, svidi joj se ideja i pristane. Pomet uspeva da
oslobodi Dunda Maroja, i Maro ga dovede pred taj magacin i kae mu da ono u krmi nije bio on
nego jedan to mnogo lii na njega i mnogo mu pravi probleme, tu neki fifiri sa kojim on nema
nikakve veze, on (Maro) sve na trgovaki, on je skroman mladi. Dundo se obraduje, znao je on
da ga sin nee izneveriti. Evo tata vidi magacin, Dundo uzme kljueve od magacina i rasproda
svu robu i stavi lovu u dep. Tako je Laura ostala bez novca, tako je Popiva ostao bez iega, tako
je Maro ostao na suvom. U tom trenutku kada mu je uzeo klju, Maro ga moli da mu vrati klju,
krene neto da se vadi, a Dundo mu kae da on njega ne poznaje, da ga u ivotu nije video i da
nema pojma ta on hoe. To je taj neki tvist.

Meutim, da bi svi bili sreni, a obaveza renesansnih pisaca kada je komedija u pitanju,
je da se zavri matrimonijalnim hepi endom, svi se sa svima venavaju, svako svakoga na kraju
dobije. Saznajemo ovu priu o Laurinom poreklu, da je ona erka nemakog vojvode, i tako e
Laura dobiti svoju nadoknadu. Pere se brkata pojavljuje40, Pere i Maro se spajaju, odnosno,
praktino se Marova mladost okonava. Mara, kao jedna vrsta inicijacije, e oeniti Perom, pa
nek se ona s njime mrzvari, neka ona razbija glavu, roditelji su svoje zavrili, a on nek vidi kako
e da enom na kraj da izae. Laura dobija veliki novac i veliko naslee. Ono to je najvanije u
komadu jeste da Pomet postaje gospar. Ko zapravo jedini strada? Strada Popiva, sluga. On biva
proteran.

Ta udesna Drieva struktura, ti paralelni zapleti koji se odigravaju, taj itav niz motiva,
epizodni junaci koji se pojavljuju u samo po jednoj sceni a koji zapravo slikaju tu iroku galeriju
naijenaca u Dubrovniku. Jedan od likova, a to je uvek nama s ove strane bio argument da
kaemo da se Dri nije oseao kao Hrvat, ve kao Dubrovanin, jeste pojava lika koji se zove
Hrvat Gulisav. Zato bi se to naglaavalo ako su svi oni Hrvati. Dubrovnik je Dubrovnik i ljudi
koji ive u Dubrovniku se oseaju kao Dubrovani, kao deo te iroke porodice veselog
Slavinskog carstva.

Ova shema ovih kontrasta je nekakav guideline, jer je sutina postavki likova da se likovi
nalaze u stalnim odnosima slinosti i kontrasta. Ako na sceni imamo visokog glumca, i pojavi se
neki ekstremno nizak, visina e doi do izraaja. Ako su dva visoka glumca onda visina ne igra

40
Sve likove su igrali mukarci. Nije bilo ena na dubrovakoj sceni nikada.
nikakvu ulogu. Ovaj banalan primer dokazuje da se likovi stalno nalaze u nekoj vrsti kontrasta.
Ta renesansna, bolesna glad za harmonijom, za simetrijom, za vrstinom, zapravo trijumfuje u
ovom Drievom komadu. Koliko je taj itav niz epizodnih likova, na primer Divo Lopuanin
nikakvu on funkciju nema, ali su Lopuanke bile poznate po tome da varaju Lopuane, jer su
Lopuani bili pomorci, i naravno, em oni varaju svoje ene na svojim pomorskim avanturama, ni
ene njima nisu verne i kao nema dva deteta koja lie na svoje oeve meu Lopuanima. Tu se
odmah pojavljuje taj motiv. U tome vidimo kako je Dri hteo da zabavi dubrovaku publiku, da
se ljudi pokidaju od smeha. Tih epizodnih likova ima dosta, od kojih ne znamo koji je lepi i
slai.

Venere i Adon

Drieva komedija koja je na tragu Novele od Stanca. Pripovjest kako se boica Venere
uee u ljubav lijepoga Adona. Meutim, ono o emu smo govorili vezano za Novelu od Stanca,
a to je to rastakanje arkadijskog sveta, sputanje arkadijskog sveta u realnost i svakodnevne
prizore tamo se vile ne pojavljuju kao vile nego kao makare, kao graani Dubrovnika
maskirani u karnevalskom maniru; tako i ovde zapravo imamo jedno fenomenoloko
istraivanje, a to je razdvajanje sveta teatra od sveta publike, gde praktino imamo fenomen
pozorita u pozoritu. To poigravanje svetom iluzije i svetom stvarnosti je ve predbarokni
fenomen. U baroku je alegorizacija jedan od glavnih elemenata. Barok se javlja kao posledica
kontrareformacije, i kao jedan propagandno-marketinki kolosalni pokuaj da se puani Evrope
vrate u okrilje katolike crkve, i da je u tom procesu to sputanje apstraktnih, ne samo likova,
nego i apstraktnih principa u svet realnosti, imalo za cilj da, s jedne strane, podigne stanovnitvo
sa banalnog, trivijalnog, svakodnevnog ivota, da ga povue blie onom divinitas, a s druge
strane, da to divinitas, to boansko spusti na njihov nivo. Tako da se, praktino, barokna
alegorija najee javlja u vidu ljuljake41, ni na nebu ni na zemlji. Tako je i Dri osetio sutinu
tog kasno renesansnog ili predbaroknog (epohe se ne dogaaju na rez, ve dolazi do jednog
prelivanja). Ovde, dakle, imamo pozorite u pozoritu. To je fenomen koji e postati zanimljiv

41
Na primer Fragonarove slike.
tek u XX veku sa Pirandelom, sa Brehtom oneobiavanje, distanciranje u odnosu na iluziju.
Dri se ve u XVI veku ovime bavio.

Ovde imamo Vlahe opet je to ona sijenska komedija, seljak u velikom gradu, koji
dolaze i upadnu u sred prikazivanja predstave. Interakcija izmeu njih i sveta iluzije je ono to je
predmet komedije. Na sceni se odigrava parekselans renesansna alegorijska pria o Veneri koja
se zaljubljuje u Adonisa, Adonis odbija njenu ljubav, ona mu se sveti. Tu se pojavljuju sada vile,
satiri, itav taj rekvizitarijum pastorale. Meutim, likovi koji su za nas najzanimljiviji: Vukodlak,
Kojak, Grubia i Vlade, koji su veoma ivopisni likovi. Postoji italijanski anr, takoe vezan za
Sijenu, koja se zove komedija rustikale, seljaka komedija. U njoj se vrlo esto u svetu pastira,
onih pravih pastira, seljaina, pojavljuju apstraktni likovi, alegorijski. Kao onaj dodir prostog
vernika sa neverovatnim freskama Firence, Rima, itd. To vas odjedanput povue, kao barokne
kupole koje su u duhu iluzionizma, kao da vas vuku da poletite zajedno za onim svecima,
anelima. Ta ideja iluzije, gde se praktino svet mate proiruje u na svet, a, s druge strane, nas
pokuava da uvue u njega, to da se mi nalazimo na toj nepoznatoj, teri inkogniti izmeu ovog i
onog sveta, da ivimo u svetu potpune iluzije, to je ono, uostalom, o emu Kalderon pie u ivot
je san, to da vi ne moete da odredite granice onirinog i realnog.

Ovako izgleda dijalog tih seljaka... Imamo Vukodlaka, koji je, kao to smo imali u Dundu
Maroju naijence koji ve due ive u Rimu pa se na neki nain oseaju Rimljanima, tako i
Vukodlak (nema veze sa vukodlacima i vampirima, samo se tako zove, preuzet je iz epske
folklorne tradicije) koji doekuje svoje roake sa sela. Prvo imamo karnevalsku odu dranju i
lokanju o emu smo priali vezano za Rablea...

VUKODLAK

Ah, vince gizdavo, milo ti si piti,

tebe ti je pravo do neba slaviti!
Vodice studene, meni ete oprostit, voda me ne zanima,
na piru u mene neete ni prag prit! nee kod mene na veselju nikakva voda da se slui
Med njeki ushvale kakono slatku stvar,
pri vincu ostale slasti su za nitar! ta god da se hvali drugo, nita ne moe da se poredi s
vinom
to 'e papar ki grije i afran veseli?
Tko vinca ne pije, vazda se dreseli.
 Zamiljamo Vukodlaka koji je ve tipsy. Oni su ispred, prije neg se ena otkrije, dakle
zavesa je sputena i oni govore ili na proscenijumu ili izmeu publike i scene. Dolazi Kojak:
KOJAK
Bog da', Vukodlae, ki se s vincem rve, - to se rve s vinom, vidim te da si ve s njim u sukobu
ali 'e vince jae. Odkuda takoj gre? ali izgleda da je vine jae od tebe; odakle dolazi
VUKODLAK
Ja sam Grizivino a nijesam Vukodlak:
grizem, vem, ijem vino brz, krjepak, hitar, lak. vaem, jedem vino
Uklon' se svak meni, knezu Grizivinu;
prilike meni n, kad to dobro pinu. kad se dobro uibam, napijem, niko nije kao ja, najlepi
sam na svetu
Zamiljamo njega, koji se pridrava, i onda kae da nije pijan, da je on jai od vina. Ovo
knez nas podsea na one praznike luda gde se bira knez luda, kada se, za vreme karnevala itavo
drutvo okrene naopako i sad je odjedanput knez. Ti puani, ti ivotohlepni ljudi koji uivaju u
svakom trenutku, koji se ne bave niim izvan sopstvene dobrobiti, trijumfuju i caruju u tom
periodu.
KOJAK
Nut hlapa gdi hlapa! Hlapa', hlape, takoj! vidi budalu gde budalae
Da je peu tapa!Nu eka', svinjo, stoj! da mi je pare motike da te dobro izudaram; stoj
Sad on krene, hoe da ga bije... Uvek imamo taj farsini element, malo se oni fiziki
obraunaju, pa malo prosipaju mokrau jedni drugima na glavu, itd.
VUKODLAK
Mui, kozo, mui! Juer me vlastelin, uti budaletino, jue me vlastelin
Vlahe Dri, rui,vlasteoski pravi sin, - Vlahe Dri (na ijem se svadbenom piru ovaj komad
igra)
da u pjan i sit bit za vas mjesec ovi. jue mi je obeao da u ceo mesec biti pijan i nadran, jer
e se slaviti njegova svadba
Vlaho Dri je onaj to je upropastio celu porodicu Dria
KOJAK
Odkle ide, umije rit? Jeli te vukovi!
VUKODLAK
eni se taj mladi i vodi vladiku
roda Siniev aneosku priliku.
Strom t vlasteli mjere srebro i zlato. Vlaho se eni i dovodi iz roda Sinevia aneosku
priliku mlade
 Taj mit... Frejzerova Zlatna grana je antropoloka knjiga. Antropologija pokuava da
pronae arhetipska ponaanja bez obzira na istorijsku taku u kojoj se nalazi. Frejzer tu, izmeu
ostalog, govori o tom venom mitu Zemlje Dembelije prostor u kome ne postoji glad i strah za
egzistenciju. Upravo sve ove Drieve komedije pokazuju udnju za postojanjem takvog predela.
I kada govorimo o karnevalu, jednom ogromnom dranju, praktino govorimo o iseku iz
fantazije obinog oveka. Danas moemo da kaemo da je Nova godina takav praznik, gde sve
ide naopako, gde te sarme, pihtije lete naokolo. Friider je pun, na terasi se hladi pie, sve je
idealno. To jeste arhetipsko ponaanje, taj trenutak kada nemate nita da brinete osim da l' e
vam dobro pasti sarma pre supe ili posle supe, kako rasporediti to vremez. Mi smo skloni kroz
istoriju pozorita, a i istoriju kulture generalno, da posmatramo kulturu kao jedno pravolinijsko
kretanje. Kao iz jedne take A u nekakvoj dalekoj prolosti se kree ka nekakvoj taki B gde e
biti ostvareni svi nai ideali i da nema ponavljanja. To je ta dijalektika kola filozifije i istorije
koja veruje da stalno postoji taj proces preci mi nae potomstvo u duhovnom smislu.
Meutim, postoje mnoge druge, a pre svega antropoloka kola, koje govore o venom vraanju
istog ili spirali istorijskoj da se isti modeli ponavljaju bez obzira na istorijsku taku.
Tako i ovde imamo elemente farse, kad kau Vukodlak i Kojak se svaaju ko je vei
baja. Kojak hoe da ga izudara, da mu omeri plea mougom...
KOJAK
Sinove, uzmi bat, omjeri mu plea!
Njihova ta rasprava traje, a onda se pojavljuju Grubia, mladi seljak, sinovac Kojakov,
koji je krenuo u grad da se eni. Majka Vlade kri ruke, kako e joj sina upropastiti gradske
devojke, kako je on naivan, kako je on rua tek ubrana, a po obraanju drugih likova mi vidimo
da se radi o momku od jedno dva metra i 130kg, nekakva idija, ali majka ga gleda kao svoju
bebu. On hoe godinjicu, sluavku koja se iznajmljuje na godinu dana. Taman de izbirikala,
malo je nauila ovo i ono, malo je omirisala grada i on nju ili ni jednu drugu. I sada je, naravno,
dirljivo ono to smo sretali, a videemo i u Plakiru, a imali smo u Tireni te majke zabrinute
nad zaljubljenim sinom. Ne zna ta vie da mu kae, moli ga da doe kui, ima ta da se jede,
bie pored majke, itd. S druge strane elja tih Vlaha da pripadaju Dubrovniku, da je u
Dubrovniku sve bolje, sve je uvozna roba, te devojke miriu, minkaju se, one nisu proste
seljanke kao one tamo.
Ta uvodna scena koja je farsa, sa tom zabrinutom majkom, i sa ovim stricem koji kae
sad u ja Grubiu da izudaram, nije problem.
KOJAK
Svinja je njeto snio, ter pjan sad bugari. za malog Grubiu kae sanjao je u pijanom stanju
nekakvu godinjicu i sad bugari (lupeta gluposti)
Izmeu Kojaka i Vukodlaka se odigrava savrena scena gde teraju jedan drugog ko e
vie da popije:
KOJAK
Probav', svinjo, vino, inako t' ovaj bat omlatih o glavu. il' e piti, il' e dobiti batine
Ovaj pristaje, onda se ucirkavaju ispred ene, pre neg se ena otkrije.
VLADE, mati Grubie
Mlaahti sinko moj, djetece mo'e drago,
kuda mi ide toj, moje velje blago?
Kuda mi hoe po, mo'e vito kopjice, kopljance
a majku hoe o, da roni suzice,
da tebe, sunace, tva majka ne gleda,
da majci srdace tuno se raspada?
A ti, zli ovjee, kuda mi vodi sad misli na strica
toliko dalee hranjenje moje u grad,
mu perlu, moj bosil, moj mio garopalak moj biser; garopalak runolist
koji sam ja gojil' u staros mu tapak? koga sam ja gojila da mi u starosti bude pomo
VUKODLAK
Oto ga ide prodat, bracki ti u riti;
nemoj mu njime dat, sestrice, otiti. on sad nju loi da ovaj hoe da joj proda sina u roblje
KOJAK
Po' s vragom i njime! Jeda ga ja vodim?
On putem svojime, a ja mojim hodim.
VLADE
Vrati se, sinko moj, k tvomu stanku, mle,
ne hodi mi takoj, da te ne uzmu vile,
ke nono kon vode, moj sinko ljubeni,
tanace izvode u gori zeleni.
Onda se otkrije ena, i na eni imamo jednu klasinu alegoriju, gde se pojavljuju vile, gde
se pojavljuje Venera, i Grubia, taj Vlah, se zaljubljuje u Veneru, i hoe na scenu da se popne,
ovi ga zadravaju. Samo Venere i ni jedna druga, potpuno se uee, zaljubi se u Veneru. I
oigledno ometa predstavu. To nama moe da deluje kao neto nedovoljno vredno panje, ali
ruenje iluzije kao poetika je stvar koja e se deavati tek na kraju XIX veka i u XX veku. To
poigravanje sa linijom kroz koju prolazimo, ulazak u semantiko polje iz drugog semantikog
polja je jedna vrsta autopoetizacije ili teatralizacije stvarnosti. Dakle ovo je ponovo susret Vlaha,
koji su oigledno dobrodoli predmet sprdnje, sa udima grada, i meu tim udima grada je
Dubrava, koja je svet idealne harmonije. Dubrava je uma, Arkadija. To otro razdvajanje ili
parodiranje anra je oigledno, za samu publiku, bilo najintrigantniji deo, jer Dri, kao to
znamo, nikada nije pisao iste pastorale kakve sreemo kod Naljekovia, i sva je prilika da je
pastorala doivela svoj vrhunac moda pre samog Dria, te Dri, koristei elemente pastoralne
dramaturgije i tematike, zapravo stvarao svoj anr komedije. Malopre spomenuti sijenski anr
rustine komedije takoe poznaje to meanje seljaka, dovoenje seljaka u svet apstraktnih i
mitolokih bia.
Meutim, Dri zapravo koristi svoje realistine elemente da bi razvijao vrlo esto
drutvenu kritiku, naroito iz ugla seljaka, koji se tu pojavljuju kao senex iratus (izlapeli starac),
i taj senex iratus ima tu mo, kao motiv dvorske lude dvorska luda jedina sme da govori istinu,
i od njega se oekuje da govori istinu i o vladaru pred samim vladarom. Tako se i ovde
pojavljuju ovi puki likovi da bi rekli neku istinu o Dubrovniku i ta istina o Dubrovniku je vrlo
esto drutveno kritika, pre svega ona osnovna Drieva tema sukob starih i mladih. Ali u
svetlu tih Drievih urotnikih pisama i njegovog sveproimajueg nezadovoljstva stanjem u
Dubrovniku mi zapravo shvatamo da je Dri konsekventno sprovodio jednu skrivenu,
implicitnu kritiku samog Dubrovnika. On njega konvencionalno velia, to se svakako oekuje,
na svim javnim priredbama, ali je Dri stalno drutveno kritian. ta on zapravo kritikuje?
Postoje ova opta mesta, sukobi stari-mladi, mukarci-ene, selo-grad, ali se ini, pre svega, da
Driev svet postaje klaustrofobian. To je vrlo zatvoren, omeen svet. Dubrovnik kao
republika, sa svih strana okruen zidinama, koliko god priao o slobodi, zapravo je jedna
klaustrofobina zajednica, u kojoj se vrata od mira, od zidina, zatvaraju u devet sati leti a u
sedam sati zimi, i ne moete ui bez neke potrebe; gde je plemstvo svo duno da nou daje strau
tokom itave godine, dakle morate da dobijete opravdanje od Maloga vijea ako niste deurni na
zidinama. Postoji stalni oprez i ta jedna paranoja koja je svakako opravdana, s obzirom da su s
jedne strane okrueni Ugrima, Mleanima, Osmanlijama, svi im rade o glavi i naravno da moraju
da se uvaju. Ali s druge strane, Dri i u Dundu Maroju i ovde zapravo govori o tom odsustvu
slobode u Dubrovniku, i kada dolaze ti Vlasi, koji su po prirodi slobodni, oseaju se zbunjeno i
preplaeno samim Dubrovniku i upravo govore kritiki o svemu tome.
 Ovaj prostor, taj niiji prostor, niija zemlja izmeu sveta pozorita i sveta stvarnosti, je
parekselans barokna tvorevina. Ispitivanje granica mate i domaaja stvarnosti u tu matu je
Driev specijalitet i tek emo za koju godinu kod ekspira sresti to isto u Snu letnje noi, ali ak
ni kod ekspira nemamo razaranje iluzije. Ovde Grubia hoe direktno da ue na scenu i da
prekine predstavu. On nije svestan da gleda iluziju, on misli da je to prava Venera42.
Nekoliko godina kasnije, Dri e napisati moda svoj, po nekima, najzanimljiviji komad
na temu iluzije, stvarnosti, Arkadije, tih meanja razliitih slojeva realnosti, u komediji Plakir (ili
Griula). Izuzetno sloena struktura, veliki broj lica i tu su potpuno razdvojeni alegorijsko-
didaktiki nivo i nivo same predstave. Naime, predstava je igrana na svadbenom piru Vlaha
Sorkoevia, koji, kako govore istorijski spisi, upravo eni devojicu od 12 godina, ali nee moi
konzumavat brak jo 4 godine.
Ideja koja stoji iza ovog komada jeste sukob izmeu udnje i mudrosti. Kad pomislimo u
svetlu ove prie da ona ima 12 godina i da oni moraju da se strpe. S jedne strane, da se uspostavi
ravnotea izmeu udnje, telesne strasti, i vrline. I itav komad, praktino, jeste jedno
balansiranje izmeu ta dva kako da se diklica ne upropasti, da ne ue u svet erosa a da to nije
mudro. Praktino se brak pojavljuje, a to je ba barokna crta, kao ta taka izmirenja udnje i
mudrosti. Na alegorijskom nivou imamo sukob izmeu Plakira43 (udnje, naslade), koji je sluga
svoga malahnog aka, Kupidona, koji ga stalno alje... S druge strane se nalazi tvrava, u kojoj
poiva Dijana, dakle ednost, i okruena je vilama. Njene sluge su vrline. Tu se nalazi Mudros
kao alegorija, Oposlovnica (vetina)... Mudros daje savete devojkama koje su u tvravi. A Plakir
pokuava da ih izmami, da ih uvue u svoje stupice, u svoje zamke. Te zamke su oigledno na
sceni ribarske mree. Na tom nivou se odigrava nekakvo nadmudrivanje jednih i drugih.
Praktino imamo alegoriju braka zato to e se to zavriti tako to e Plakir uspeti da otme jednu
vilu, onda e vile uspeti da otmu Kupidona, pa e doi do razmene zarobljenika, a razmena e se
odigrati pod okriljem branoga zaveta. To je pojednostavljeno ispriana ta itava pria na
alegorijskom nivou.
Meutim, tu priu vrlo sloene strukture prekida itav nit paralelnih realistino-
alegorijskih pria. Ve smo rekli da se oko samog naslova teoretiari spore neki ga zovu
Griula, po liku o kome e sad biti re, a neki Plakir. Neki smatraju da je vano istai upravo tu

42
Podseamo se da su sve uloge igrali mukarci obueni u enske uloge to mora da je bilo apsolutno urnebesno.
43
Re Plakir vue koren od italijanske rei placere udeti, ali telesno. Plakir je naslada.
alegorijsku ravan. U samom Prologu se pojavljuje Slava Nebeska, koja peva o slavi Dijani, tj o
njenoj ednosti, i vladavini prolea. Ovaj komad nije igran u vreme karnevala, nego neposredno
posle karnevala. Slava Nebeska peva o kripostima, o vrlinama, pa kae: Pravda, Hitros, Jakos i
Tihoa. Jakos ili Oposlovnica.
Imamo drugi prolog44, koji se bavi Vlahom Sorkoeviem: crnooki zavodnik, i on je
pozvao vile na pir. Tu se Vlaho izjednaava sa Plakirom, odnosno taj muki princip zadovoljenja
pohote se ovde alegorizuje, i on je nasuprot svim vrlinama koje vladaju svetom, i nasuprot
Dijane i njenih devica. A, s druge strane, u Vlahovom uglu bokserskim terminom, su uenje
koje bije boj sa istotom. Vrline dovode u sklad, kae se u tom prologu, uenje i istotu. Sad se
ena otkrije i mi na eni vidimo starca Griulu. U prethodnim komedijama, pre svega u Tireni i
Naljekovievim komedijama, zaljubljeni su uvek uzmnoni pastiri koji se udvaraju
petrarkistikim stihovima, itd. Ovde se, meutim, u ulozi tog uzmnonog pastira, pojavljuje
starac Griula, koji, meutim, putuje celo putovanje zaljubljenog mladia. Starac Griula kae
svako ko se zaljubi postaje poeta, i on, poto se zaljubio, sebe smatra u najmanju ruku
Petrarkom, i naravno da je zaljubljen u vilu. Zanimljivo kako se Dri time poigrava: poto je
poeta, on mora biti zaljubljen u vilu, nije obrnut put. On praktino trai u koga e da se zaljubi.
Dok se jada on govori u stihu, a onda odmah pree na prozu i dalje pria u prozi. On ivi u spilji,
on je pobegao iz Dubrovnika, i sada glumi starca remetu, tj. isposnika atro hrianskog nita
ga se tu hriansko zapravo ne dotie, nego vreba priliku da vidi vilu i da se u nju zaljubi. Dakle,
Griula e voditi jedan zaplet.
Onda imamo drugi, gde se ve pojavljuju Vlasi i tu je Grube, Vlahinjica, juri svoga
Dragia. Dragi se zatravio u vilu i jurca mahnit po brdima. Tu smo opet u onoj sferi Tirene. Ona
je, naravno, Grube runa, a ispada da je ona kao jako lepa, i stalno kau Grube a ne gruba,
kae njoj Dragi nekad bejah tvoj, a sad nisam ni tvoj ni svoj, otkako me uee lijepa vila. I ta
Grube koja trai svog Dragia, muenica dolazi pred spilju gde je eka oblaporni Griula. On je
odmah zove doi lijepa moja, doi u spiljicu da se malo odmori, da poine na travici zelenoj,
on se ve takorei raskopava jer on misli da je ona vila, nikad vilu nije video. A onda, kad
vidi da je ona obina seljanka, jako se razoara, a ona njega nazove starcem, to je za njega teak
udarac, on sebe tako ne doivljava. Posvaaju se oko toga ko je od njih dvoje lep. To je jedna

44
Prolozi su inae zanimljivi epske strukture preprezentacije radnje; koliko odabir naslova, anrovskog odreenja,
prologa, zapravo odreuje perspektivu iz koje emo razumeti ono to emo da gledamo. Komad koji se zove
Pokondirena tikva nas ve stavlja u ideoloku ravan da traimo lik koji je takav.
komina scena sa izrugivanjem starcima, sedobradim, koji idalje nisu svesni svojih godina...
Grube ugleda svoga Dragia kako tamo skae po brdima, i otri za njim, ostane Griula sam i
opet u stihu Griula govori o enskoj lepoti. Jedna prelepa oda koja moda nije politiki korektna
jer se ta elja opisuje kao glad, a ne kao udnja gladan je lepih ena, i o enskoj lepoti... Ali ne
na taj nain, ini se da Griula ne govori toliko o integritetu ene kao ljudskoga bia, njenim
intelektualnim, socijalnim potencijalima, vie je tumai kao jednu dobro postavljenu gozbu na
kojoj bi on trebalo da uiva, i naravno da se publika tome smeje.
Sad se pojavljuje novi par. Zamiljamo jednu guvu koja se non stop odigrava u tim
arkadijskim predelima gde svi trae jedni druge. Ono to je ehov postavio a voli b, b voli c, c
voli a, je smeno u poreenju sa ovom strukturom Drievom, gde je potpuni haos. Sad se
pojavljuju Rade, prijatelj Dragiev, koji pokuava da ga vrati, kao to su Ljubmir i Radmio
razgovarali na poetku one pastorale Dora Dria, sad se ovde ponavlja taj isti motiv.
RADE: Dragiu, crni Dragiu, kudi se odpravi? Komu stado, komu sir, mlijeko, komu maslo
ohodi? jesi ti normalan, onoliko bogatstvo ostavlja
DRAGI: Rade, moj ve Rade! Radala se, Rade, robom: ne pristaj mi tuzi! Bijela vila od planine
moje srce odni, bijela vila mene osvoji, bijeloj vili odluih sluit, bijela vila moje misli uze. Vi o
stadu mislite - ja idoh za njome! i naputa scenu
Sada se Grube i Dragi svaaju ona ga grdi to ju je ostavio, Dragi, muenik, uzele su
ga vile to bi se reklo, i on kae:
DRAGI: Moja Grube, ne gruba, ma grimizna svilice! najskuplja, purpurna svilo U hladu na
zeleni, a pri bistroj vodici danas tretji dan stadom plandujui, budui mlijeca umuzao, kravajca
ugrizah, sirca prigrizah, a tebe mi, Grube, pripijevah, er mi sva u srcu bijee. Prikaza mi se vila
iz planine bjelja od snijega, svjetlja od sunca; rumenija od rue, tanka, visoka, strilovita
pogleda, draga u vidjenju, mila u hodu, slatkosmjeha, a pozorom ne moje tuno srce ma lijes,
kami, zvirenje k sebi potezae. Moja Grube, uze me, ostavih stado, ostavih brano, skoih
bijedan, njoj se utekoh, rekoh joj: "Vilo, tvoj Dragi vee da je tvoj!" samo je negde ugledao
vilu i potpuno se zatravio;
I pria o tome kako se zaljubio, tu se pojavljuju stariji, njegovi prijatelji Mionica i Rade. I
oni ga grde. Ostali su na sceni Dragievi prijatelji, Rade i Mionica, i Rade se sada odmah,
naravno, nabacuje Mionici, mulja je i muva.
RADE: ... A kad ti u, Mione, ukazat gnijezdo staglin koji lijepo poju? da ti pokaem gnezda
tiglica u umi
MIONICA: Ne smijem od majke!
Izmeu njih dvoje se odigrava prelepa igra flerta, gde on stalno nju spopada, ona se plai
ta e majka rei, i to ide do samog kraja drame, gde on poludi i ona ima jedan monolog gde
pria o tome kako su ene superiorne u odnosu na mukarca i kako mogu da manipuliu kako
god im padne na pamet i da samo glupa ena ne manipulie. Dakle izmeu njih dvoje se ne
upliu vile, nego on non stop tri za njom, ona je za njega vila, i ona stalno strahuje ta e majka
i otac rei, itd.
Drugi in poinje dijalogom Kupidona i Plakira. Kupidona verovatno igra dete, a Plakira,
njegovog sina, igra odrastao ovek u tome je taj humorni momenat. Kupidon grdi svog sina to
ne zapinje stupice to ne pravi zamke za vile. Nervira se to su vile ostale imune na njegove
ljubavne strele on ih pogaa, ali vrlina toliko vlada njima da je on nemoan. A Plakir kae:
PLAKIR: Malahni ako moj, ma sioni, ovo je jesi mali, al si dran
pripravan sinak tvoj na slube na tvoje;
neka je Plakiru s vilama boj biti,
a ti stoj u miru, nu e sad viditi, - budi ti miran, sad e to sin da sredi
usiona Ljubavi, srjed ove planine
jesam li tvoj pravi sin Plako ali ne.
Prvi in je bio realistian, sad smo u drugom inu, koji je alegorija. Tu se sada nalazimo u
tvravi vrline, gde su Mudros i Dijana. Mudros upozorava Dijanu da je Plakir krenuo u lov, i da
uva svoje dvore. Dijana nareuje vilama da se naoruaju i da ekaju kad se pojavi Plakir. Kad
se pojavi Plakir gaaju ga jabukama i groem, to izgleda food fight. Karnevalski posmatrano
bi to stvarno bilo fantastino: ljudi sede za stolovima, jedu i gledaju predstavu. Tu odjedanput
ponu da lete jabuke, groe, pa se i oni pridrue, itd. Nesreni, mueni Plakir naravno pobegne
tu.
Plakir se pojavljuje kao to htonsko, podzemno boanstvo, on stalno dolazi iz neke
predreligijske, predetike prolosti, gde on obavlja svoj posao buenja nagona, i nagoni su ono
ime se on bavi. A ovaj drugi deo, dakle u ovom enskom uglu, su zapravo enske vrline. Kako
ukrotiti nagone hrianskom vrlinom to bi moda bila formula koja zanima Marina Dria.
Plakir pokuava da namami vile, kako da ih dovede do te stupice, do ribarske mree u
koje e one upasti, opet se Mudros pojavljuje, upozorava na Plakirov plan, da ga napadaju
iskljuivo iz dvora, da ne naputaju utvrenje, jer ako izau napolje, on e ve da ih spetlja.
 Ve smo govorili o toj jednoj divnoj baroknoj Rubensovoj slici satira satir zelenook, iza
njega vidimo da je svet neprekidnog uivanja, i on nas tim zelenim oima zove da uemo. To je
taj Plakir. On je u predvorju neega to je potpuno fantastino. Ali kada izaete ujutru iz tog
kluba bruka i sramota.
One gaaju Plakira jabukama, Plakir uvreen odlazi i preti tekom osvetom.
U estoj sceni smo se ponovo vratili kod Griule, i sad se tu pojavljuje slukinja
Omakala. Griula je gledao taj boj, pa je sav zaplaen, trese se. On je klasian miles gloriosus
on se hvali, busa se u grudi, ali im pone frka on se kao mi prepadne. Uglavnom, vidi on
Omakalu, i istoj nudi komfor svoje spiljice i zelene travice, da malo poine i da se odmori.
Sada ovde imamo jedan prelep pasa realistinih svedoenja o dubrovakom ivotu.
Naime, Omakala je pobegla iz Dubrovnika, ona je godinjica i pobegla je od svoje zle
gospodarice. Gospodarica nju mlati, a ona je glupa ko tocilo i stalno pravi tetu, i gazdarica
zbog toga ubi boga u njoj. I ona je na kraju pobegla. Isto je odjek ovoga kako Plakir mami vile
da izau, tako Griula mami Omakalu da ue kod njega u spilju alegorija se ponavlja u
realizmu. On nju smiruje, ona je sve zadihana, odmah on pone da kuje svoje planove i kae
Omakala: Moj stare, to je ve strike one, prva greka, meni ne moe gora uspomena bit neg
zao ivot koji mi gospoa zadavae. S tugom ti u, nesrjena, spovidjet, ma t' neu stoti dio kazat
od tuga kojijeh sam njom imala. On nju verovatno nita ne slua, samo klima glavom. Jaohi,
runa Omakala, poslala bi me i rekla bi: "Omakala, poi u ura crjevjara (cipelara), je li
obijelio one crjevje" (da li je obelio cipele), koje se, runa, bijele svaki dan, i "je li ohubre saio
(to su kao dokolenice, grejai), je li pantufe na bnjetaku svrio" (da li je na mletaki uradio
podsuknje) - nu broji koliko posala - "i poi na Podmirje u one", - i ime joj sam zaboravila - "i
da t' u katulici da bijeloga, crljenoga, u gostarici vodice, (da ti da u koveii bele boje, crvene
i nekakve vodici) u krpici njekijeh guba - pametuj! Taj crevljar je, ne samo cipelar, nego modni
salon, pa tamo dobijete i mirisne vodice, itd. Poi za rigulet, poi za spik i svrati se u Sentalije
na Garite54 i ponesi joj tartare to mi su s pira poslali". Dakle gazdarica joj daje zadatke jedan
za drugim. Tako ja neboga i zabudi: zanesi tartaru u ile crjevjara. Dakle u ilje, ne u ure.
Odnese sve pogreno: kolae sa pira odnese kod cipelara; ovima kojima je trebalo da odnese
kolae odnese boju za ienje cipela. ile me gleda: "Tko je poslao?" - "Gospoa je poslala".
Svrati se u Dan Fidina i kupi glaviatijeh igala. penadle. Donesi ja velicijeh igala; vraam se
doma. Zla dola! "Gospo", velim "crjevjar je zahvalio"; a ona meni: "Na em, brina?" - "Na
tartari." Na kolaima. - "Na kojoj tartari?! Gdje si ponijela, runa vazda?" - "U crjevjara, kako
mi si rekla." - "Nije! U Sentalije! Brina pola i sjetna vazda! eka'! U ile!" A oko moje brine
glave cokula igra! Bije je onom drvenom cokulom po glavi. Istupila je, duom mojom, toliko
cokula meui mi glavu; a ja, neboga, ne mogu toliko pametovat. A ujutro dozove me, rukovet
glaviatijeh igala drei u ruci: pribod' ovdi, pribod' ondi, da mi se mo smete toliko
pribadajui; a kad to zlo uinim, - a nigda joj nijesam prava, - onome mekom rukom ljusne nos,
tako mi se svi svinaci obrnu uokolo. Onda je bije, pa kae meka mi je glava kao smokva, tolika
joj je razmekala gazdarica glavu tukui je. Ovo to je ovde zanimljivo jeste da se pokazuju
realistini elementi iz svakodnevnog dubrovakog ivota. Onda emo saznati da je Griula
pobegao od zle slukinje, da je on gospar koga je slukinja maltretirala.
GRIULA: Oh, oh, moja jarebiice, pletem u pamet od udnijeh tvojijeh besjeda zapletancu
koju ne bi zapletalo odpleo. Hod' naprijed; od koreta mi tu spovje, hodi malo ovde u senku da
mi ispria er ti u ja od gunja moje godinice spovidjet. ja u ti sad ispriati ta meni
godinjica moja radi
GRIULA: Uljezi, koutice, da mi te orlak ne ugrabi; ti dobra dola! Kako da je moja vila
dola, tako ti se sam obeselio. obradovao sam ti se kao da mi je vila dola
Sada Omakala ue kod njega u spiljicu, a on zatim zamandali vrata.
 Evo nas u treem inu, Rade kuka za Mionom (ono dvoje to on pokuava nju da smuva a
ona mu je pobegla jurei, kae, ovce, a i on za svojim stadom trkara). Dok se Rade tui kako je
zaljubljen u nju, ona, pokvarena li je, iz bunja slua njegovu jadikovku i uiva u njegovim
mukama. Pria kako je lako manipulisati mukarcima, i stalno ih treba mamiti a nikad im ne dati
zadovoljenje. Ugleda vilu pa kae jao kako je lepa i mene bi zanela, bolje da ja njega odvuem
to dalje iz vilinog vidokruga.
Vila se sad prvi put pojavljuje. Ona je ovde eret, ozbiljan zafrkant, i pria o zaljubljenom
Dragiu, Vlahu koji je juri. On joj je poklonio grudvu sira, to je kao eto, nema seljak ta vie od
toga da pokloni, sir je najskuplje to ima. Tu ukljuuje publiku, pa kae evo tebi, nekoj devojci iz
publike, pa ti umesi pitu (presnjai, savijaa), pokloni tvojemu Vlahu da rua. Dakle stalno
prelaenje granica; ovo to smo imali malopre ova se sa scene obraa. Mnogo nivoa stvarnosti:
alegorijska, polualegorijska ili polumitoloka, i onda se iskorai u stvarnost i ona sa scene da
ovoj sira da ona umesi. Koja je to sloboda koju Dri ovde demonstrira, koju e kasnije pozorite
sve vie suzbijati sa ciljem da stvori iluziju to je ono to e barokno meanje visokog i
niskog
Evo nas ponovo kod Griule i Omakala, i, poto se vila pojavljuje, dok je vila meu
publikom istrava niotkuda Griula i kae a vilo, ti li si, tebe ekam otprilike, a Omakala kae
OMAKALA: Sjetan ti ne doao, gdje zove ovaku gospou! Omakala je poela da pravi plan,
kae, jeste mator, ali je ipak gospar. Bila je kod njega u spilji, a evo sad se pojavila vila a on
pomahnitao za vilom (poto je on sa tim ciljem i pobegao u Arkadiju dubrovaku). Vila
zafrkava, kad joj se starac udvara, kae ta u ti ja kad ve ima Omakalu, kako misli mene da
vara, ja sam vrlo tuna, ve ima devojku a preko nje hoe i vilu. On kae ma nije, ona je jedna
glupaa, jedna seljanka. Onda se Omakala, koja tu stoji, buni Jedna preslatka scena opte
svae. Sad Omakala pria o sebi (kao ljudi koji ta god da im priate oni hoe da kau ta se
njima desilo).
Vila poalje Omakalu da bere cvee, da naine venac za Griulu. Griula sad misli neto
e da bude, ostvarie mu se san. Scena izmeu Griule i vile: on nju moli da ga povede, da joj
bude rob vjerni, da je prati svuda i ona kae ajde, vai, ali morau da ti veem ruke i konopac
oko vrata i da svuda priam kako si ti moj rob jer e mi te tako lepog druge vile oteti. Griula,
naravno, odmah pristaje. Onda ga ona, tako vezanog, stavlja u vreu i kae mu mora da uti, da
te lake odvedem u svoj dvor jer te nee pustiti Mudros i Dijana ako vide, nego ti ui u vreu.
Ona mu sad stavlja vreu i glavu i stalno mu ponavlja da ne sme da pria ni po koju cenu. On
pristane, ali u taj as se pojavljuje Plakir koji baca mreu i hvata u stupicu vilu. Vila zapomae,
moli Griulu da joj pomogne, a on iz vree govori ovo je oigledno nekakva magija, ali ja
moram da utim, reeno mi je da se ne mrdam ako hou da se dokopam vile. A ona vie zaboravi
ta sam ti rekla, spasi me, itd.45 Griula ostaje sve vreme na sceni u daku, a likovi dolaze i
prolaze. Neki se uplae ta je u daku, pa udaraju po njemu motkom, drugi pokuavaju da ga
oslobode pa se uplae, itd. Griula je sve vreme izvor humora.
Pojavljuju se Dragi, koji naleti pa se uplai od zarobljene vile. Griula moli Dragia da
ga oslobodi, poto je vezan, Dragi ne sme, nego bije po daku, jer ne zna kakva je avet unutra.
Dolazi Plakir i odvede vilu, zarobi je. Dragi kuka, lomi mu se srce, ostao je bez svoje drage. I
naravno, sad imamo taj obavezni element roditelji. Vukosava i Stania dolaze kao to smo
imali Radata i Vojnu u Tireni, to je, opet, taj isti obrazac: Stania pria kako su mladi poludeli,
kako svuda ludos vlada, a Vukosava pria kako su i starci pomahnitali, nigde razuma nema.
Trenutak kada je Plakir oteo vilu jeste taj poremeaj ravnotee, a ovo su sve posledice te
okolnosti da je ednost ugroena i da je ravnotea poremeena. Naravno, Vukosava i Stania
nalete na vreu u kojoj je Griula, i Stania odmah uzima no da razree dak i da prikolje ta
ve unutra ima. Ovaj se uplai, pone da vriti iz vree, te se Stania i Vukosava uplae i
pobegnu i ovaj opet ostaje.
Evo nas sada u etvrtom inu, ponovo smo na alegorijskom nivou, i tu Dijana prekoreva
Mudros kako je pustila da vila bude oteta. Mudros ima jednog velikog neprijatelja, a to je san.
Hoe Mudros da prispava, pravda se kako ona ima neprijatelje, ali da se sve moe ispraviti
sada je Plakir samouveren, bie neoprezan, pa bi to vile mogle da iskoriste i da postave sad one
njemu zamku.
Toliko je ljubak komad, toliko pun nekakve radosti i dobre namere, a opet, s druge strane,
se stalno govori o jednoj klaustrofobinosti, svi su tu nagurani u svet scene koji zamenjuje svet
mate.
Opet imamo to divno dvoje seljaka, Radoje i Miona, gde se on njoj udvara, ali u
osmercima. I kae se da je to zapravo jedna pesma koju je Dri obradio Hrabar mladi kupus
sadi, o mladiu koji sadi kupus. To je nekakvo erotsko poigravanje, gde on to zabija kupus i ta
se tu dogaa ve. Ona se opet na majku vadi, ta e majka da kae, itd, ali on to u osmercima to

45
To je jedan motiv koji emo posle u Farsi o lunici i kod Molijera u Skapenovim podvalama sretati.
su one prave folklorne doskoice. Ono to je Dri koristio i kada se Pomet udvara Petrunjeli u
Dundu Maroju, isto su te dosetke, ti dijalozi koji se obino deavaju u kolu, gde se momci
udvaraju devojkama na ritualni nain, a one se femkaju na ritualni nain, i to je ta divna igra
zavoenja koja se stalno deava.
U meuvremenu je Plakir odveo vilu u Kupidonov dvor, i sada tamo on i njegov malahni
ako trijumfuju i smeju se odande vilama u brk. Meutim, vile uspeju da izmame ni manje ni
vie nego Kupidona napolje, gde ga u stupicu uhvate, i onda, to je zanimljivo, Mudros da nalog
da se njega omri, da ga se nagaravi, da bi se pokazalo kako je greh prljav, kako je on doiveo
moralnu osudu, da on vie nije tako lep i ist, zato to se radi o ljubaci koja nije hrianska
vrlina, nego je samo zadovoljenje strasti. Plakir ostaje da ali za sopstvenim ocem i pokuava da
sklopi dogovor o toj razmeni zarobljenika. Upravo ta razmena zarobljenika da se sklopi mir
izmeu Dijane i Kupida, i taj mir e omoguiti da se Vlaho oeni njegovom zarunicom. Dok se
ne uspostavi mir, nee se moi pir odrati, nee moi da doe do braka izmeu Vlaha
Sorkoevia i njegove dvanaestogodinje enetine.
Praktino se u etvrtom inu zavrava ta alegorijska pria. Peti in se bavi raspletom ovih
paralelnih zapleta koji se deavaju. Sve vreme je, naravno, nesreni Griula na sceni. Susreu se
Dragi i Miona i Dragi je shvatio, to je to naravouenije, nema njemu ljubavi meu vilama, da
je njega jedino ona moe usreiti. On se sad pravda, Miona stoji skrtenih ruku, kae mu da je
loe postupio, on se kaje.
MIONA: Onako li se djevojke putaju? Ah, jeda za njome proplae, ter ti ju kigodi bolji
junak ugrabi! Bijedan, to ti je pripalo ter od djevojke bjei? to je nisi smuvao, pa da je posle
toga neko drugi otme, da vidi kako bi plakao
*Dragi i Miona su na sceni, a Dragi pria kako bi se rado vratio Grubi, poverava se Mioni,
drugarici
Nailaze ponovo matorci, Stania i Vukosava, i izgrde decu. Stania izruga Dragievu
zaljubljenost u vilu, i njegovo izdrto srce. Ono to se deava, ovde ve Dri nema vremena da se
i matorac zaljubi u vilu, oni se tu pojavljuju samo kao nekakvi komentatori iz ugla staraca.
Vukosava Grubi dri pridike o tome kakve su nekada bile neveste ona sama nije smela
verenika pogledati u oi, a kamoli s njim razgovarati pre venanja, a danas devojke tre za
mladiima. Stania, s druge strane, nareuje Vukosavi da vodi Grube kui, to je kazna koja e
uslediti.
 Sve se na kraju zavrava na idealan nain i svako dobija svakoga: Dragi e se vratiti
Grubi, to je jedno venanje, onda emo imati Mionicu i Radeta, koji e opet zavriti zajedno jer
e majka to da aminuje, i na kraju e i Griula da doivi sreu sa Omakalom. Svi su praktino u
tom hepi endu, niko nije doiveo nekakvu kaznu, jer se uspostavila harmonija. Kako se
uspostavila harmonija na alegorijskom nivou izmeu Dijane i Kupidona, tako se ona uspostavila
po itavoj vertikali.
itav komad ima jako sloenu strukturu. Ono to je zanimljivo je uloga Griule.
Spomenuli smo tog senex iratus, smenog starca. To je neto to pripada plautovskoj tradiciji i u
naoj kritici se, zapravo, o Griuli dosta raspravljalo da li je on drievski lik, ili je on iz
tradicije preuzet lik, zato to on, po nekima, nema dovoljno osobina dubrovake vlastele, ve je
apstraktni gospar, neto iz ega e jednog dana proizai likova komedije del arte kao to je
Pantalone, neko ko se ali na svoj ivot po definiciji; ali s druge strane, ta njegova oblapornost,
ta njegova bezonost, taj njegov vitalizam on je jedini koji ne govori o moralu i vrlini. On
govori iskljuivo o zadovoljenju sopstvene pohote. To ga na izvestan nain ini likom koji
pripada tipologiji plautovskih junaka. Obino kod Dria taj neki starac u susretu sa nekim
mudrim remetom dolazi do nekog vieg nivoa spoznaje i saznaje gde je njegovo mesto u tom
velikom kolu ivota, a ovde on dobija mladu Omakalu, slukinju, koja jeste tupava, ali je opet
mlada; s druge strane on e je zbrinuti i moemo govoriti o braku iz koristi, koji je, za razliku od
ovih drugih brakova, jedini koji bi mogao da se smatra drutveno neprihvatljivim. U prilog tome
moe da nam posvedoi i obrada Zlatnog kraga (Aulularije) Plautovog koji je Dri obavio u
svojoj komediji Skup, gde se isto bavi ugovornim brakovima. Pre desetak godina Jago Markovi
je imao predstavu u JDP-u Skup, gde je zapravo to ruenje ideala ljubavi, ime se zapravo Dri
bavi, ovde u ruhu latinske komedije, a zapravo je ozbiljna drutvena kritika o tome kako je u
Dubrovniku sve na prodaju od devojaka, preko ljubavi, asti, potenja, itd.
Dri je svoju spisateljsku karijeru zavrio na vrlo udan nain. Naime, pisac komedija je
svoju poslednju dramu, poslednju svoju obradu, uinio obraujui, opet obradu Hekube
Euripidove, a tu obradu je napravio Lodoviko Dole. Zanimljivo je da je igranje Hekube
zabranila dubrovaka vlast. Hekuba je ena koja strada u jednom nepravednom sistemu, ak i u
obradi Lodovika Dolea ta ideoloka ravan nije promenjena. Dubrovake vlasti su eksplicitno
zabranile igranje te komedije. Nakon toga Dri odlazi u Mletke i moemo rei da mu se gubi
svaki trag. U vreme kada je pisao Hekubu, Dri je pisao urotnika pisma. Izmeu ovih komada
kome smo spominjali se pojavljuje jo nekoliko komedija koje su ostale samo u fragmentima,
recimo Pjerin, Arkulin, Duho, Krpeta, itd. Ne moemo da sudimo, osim da pekuliemo, kod
tipa su te drame. Ali ova dramatizacija Hekube odjedanput i niotkuda iz pera jednog
komediografa, oveka koji se veseli ivotu naizgled, govori o jednoj mranoj strani Drievog
ivota u Dubrovniku, njegovoj ambivalenciji prema Dubrovniku, i, ako se setimo
Negromantovog prologa iz Dunda Maroja, gde on govori o Njarnjas gradu kao gradu koji
propada, onda postaje jasno da je Driu Dubrovnik postao neizdriv, da je njegovo naputanje
Dubrovnika zapravo njegovo polaganje oruja pred pobedom ljudi nahvao u Dubrovniku.

Da vidimo ta se deavalo u Dubrovniku nakon to je prekinut Driev rad i kada je Dri

otiao. Rekli smo da je 1559. bila ta kap koja je prelila au, kada je eleo da postavi Hekubu i
dubrovake vlasti mu to nisu dozvolile. Nakon toga Dri odlazi iz Dubrovnika. Moe se rei da
je Driev odlazak oznaio i kraj renesanse u Dubrovniku.

Ono to je novina, odnosno ono to se dogaalo sredinom XVI veka a to e imati

dalekosene posledice jeste taj uveni Tridentski koncil. Tridentski koncil je trajao od 1545. do
1563. godine i on je bio reakcija katolike crkve na protestantizam, tj. na reformaciju koja je
poela da se iri itavom Evropom. Ono to je jo vano da napomenemo jeste da do renesanse
Rim nije bio prestonica katolianstva. Deavalo se i da papa stoluje u Avinjonu... Generalno, tek
renesansa stvara taj rimocentrini ili vatikanocentrini sistem, gde se sve odluke i politike i
verske prirode donose u vatikanu. Tridentski koncil je, zapravo, i trajao tako dugo zato to je
valjalo reiti itav niz pitanja, od kojih su, moda, najvei deo propagandnog karaktera kako se
suprotstaviti reformaciji. Ono to je Martin Luter zapoeo je bilo jednostavno pitanje kako crkva
propoveda siromatvo, a crkveni velikodostojnici ive kao bogatai, kako crkva moe da propade
indulgencije (oproste) za novac, kako crkva moe da promovie da je ona jedini posrednik
izmeu oveka i Boga. Te teze koje je Luter zakucao na vratima Vitemberke crkve, su praktino
uzdrmale temelje funkcionisanja crkve, i Tridentski koncil je, izmeu ostalih stvari, sebi zadao i
nov nain za propagiranje vere. Taj novi nain za propagiranje vere, kada su spojeni u XIX veku
nekakav teorijski sistem, su nazvali barok.
 U okviru Tridentskog koncila dolo se i do ideje da se osnuje sasvim novi red crkveni
jezuiti ili isusovci. Na elu tih jezuita bilo je ozloglaeni Ignjacio de Lojola, moe se rei otac
marketinga i propagande. Jezuiti nisu bili samo hrianski propovednici. Podseamo se da u to
vreme, XVI vek, vreme kada su otkrivene nove teritorije, kada katolika crkva alje svoje
hodoasnike, kada se iri uticaj katolike crkve izvan Evrope. Postaju zanimljivi i Azija i
Amerika, ono to se dogaalo u Engleskoj pre svega protestantsko-katoliki sukobi, a potom
sukobi puritanaca i monarhista, dovelo je do toga da kad su puritanci pobeeni i proterani, da su
oni prvi kolonizovali Ameriku, i dan danas se osea taj duh puritanizma u njihovom
protestantskom konceptu sveta. Tako da su i jezuiti, zapravo, bili vie svetovna i politika nego
religijska sila, i njihov uticaj je, moe se rei, stvorio preduslov za stvaranje nacionalnih drava
dva veka kasnije. Josif II, onaj pozitivni apsolutistiki prosvetitelj, je na kraju zabranio jezuitski
red, jer su se oni suvie petljali u politiku, u meunarodne odnose, praktino su svuda oni imali
glavnu re. I zaista, gde god su se pojavili dolazi do meureligijskih trenja, ak i do sukoba, ne
samo unutar hrianskog sveta46.

ta su bile, ada je umetnost u pitanju, osnovne pretpostavke baroka, a proizale iz

Tridentskog koncila? Moe se rei da je kljuna re italijanskog porekla meravilja (udesnost).
Naravno da je barok heterogena umetnost, kada pogledamo razliite barokne slikare, moemo da
primetimo na prvi pogled da nema dodirnih taaka, ali kada pogledamo bolje primetimo da
zapravo postoji jedna ideja realizma koji je premeten u svet alegorije. Spajanje realnosti i
alegorinosti je, moe se rei, glavna tendencija barokne umetnosti. ta je ideoloki uzrok toga, a
ta posledica? Sputanje nebesa na zemlju i podizanje oveka u nebesa. Prolog asa smo
spominjali ljuljaku kao jednu od vrlo estih baroknih motiva, gde se pokazuje to lebdenje ni na
nebu ni na zemlji. Nije udno to su barokni junaci, a moemo rei da je Hamlet barokni junak,
da je Zigizmund iz ivot je san barokni junak, da je Don Kihot barokni junak to su ljudi koji ne
mogu da odvoje realnost od fantazije, ne mogu da odrede njegove granice. Upravo kada
pogledamo baroknu arhitekturu, koja je sva dinamina (renesansa je statina, simetrina, na
vrstim temeljima), barok poiva na tom zamahu, na tom kovitlacu u koji vas uvlai. Ako
pogledamo razliku u baroknoj skulpturi u odnosu na renesansnu: renesansna skulptura je,

46
Pravoslavci i katolici ili katolici i protestanti tridesetogodinji rat koji bukti Evropom u XVII veku je upravo bio
rat protestantizma i katolianstva za dominaciju nad Evropom, jedan krvavi, surovi rat o kome je re u Majci
Hrabrost.
praktino, razvijeni ideal antike skulpturu na primer Mikelanelove figure koje su kao kurosi
koji su prohodali; ali ako pogledamo Berninija ili Borominija te skulptore baroka, primetiemo
da su to skuplure koje se ne gledaju samo spreda. Ona funkcionie u tom trodimenzionalnom
svetu.

Recimo ona uvena Berninijeva skulptura zanos Svete Agneze, to mnogi kau da nije u
pitanju zanos nego orgazam Svete Agneze, uvek su optuivali skulptora da je njen zanos suvie
svetovne prirode. Upravo je ta ideja da se ovek oseti delom jednog artificijelnog sveta.

U Versajskom parku postoji nekoliko zanimljivih skulptorskih skupina peina, prava,

realna peina, ali su postavljene skulpture nimfi koje izlaze. Kada uete u taj svet praktino ste u
realnosti, ali okrueni alegorijskim figurama. Upravo tu negde moemo da vidimo glavne korene
ta meravilja, to opsenjivanje, to zaluivanje. Konano, u tom periodu, kada je pozorite u
pitanju, se pojavljuje i Sabatinijeva uvena knjiga O pozorinoj tehnici, gde je stvaranje iluzije
mora, oluja, grmljavina, svega mogueg to moe da nam padne napamet, bio osnovni cilj.
Sadraj nekako odlazi u drugi plan, a u prvi plan dolazi alegorizacija sveta. Nije udo, iako na
prvi pogled izgleda kao potpuna besmislica, da se u jednom kontrareformacijskom pokretu,
kakav je barok izvorno, u slikarstvu meaju antiki bogovi, antiki junaci sa hrianskim
likovima. Sve to, praktino, dopada u jedan te isti svet, a taj svet je svet uda, svet u kome gubite
poimanje o sopstvenoj realnosti i postajete deo neke druge realnosti. To je itavoj prii, koja e
se razvijati, pa e na kraju barok zapljusnuti i protestantske drave.
 Flamansko slikarstvo koje je moda vrhunac baroka; u Engleskoj Inigo Douns i
arhitekta, i nekakve maske gde njegove najznaajnije crkve koje je podizao u Londonu izgledaju
kao da su deformisane, kao da su uvrnute, to su arhitektonska uda. Sam Rim ima te recimo
fontane kao to je Fontana di Trevi, koja deluje kao da su te skulpture ive, kao da vas uvlae u
sopstveni svet; pa zatim te razne crkve, pre svega one koje je potpisao Bramante ili Bernini, gde
su stepenita iskrivljena, deformisana. Sve je kao neki odraz u iskrivljenom ogledalu. Pa i samo
pozorite, kako emo videti, makar u Italiji, e doiveti tu transformaciju: eruditna komedija e
biti prejednostavna, i onda e nastati iz itavog tog kovitlaca ono to se i moe oekivati, a to je
potpuno nova scensko-muzika umetnost opere.

Da vidimo ta su jezuiti, koji su nastali kao task force katolike crkve, u Dubrovniku
uinili. Oni dolaze u Dubrovnik tek u prvim godinama XVII veka, ali se uticaj jezuita osea i
ranije. Meu dubrovakom vlastelom jezuiti nisu bili rado prihvaeni, ali je ta vlastela, naravno,
bila pod pritiskom da pristane na njihovo prisustvu, pod pritiskom katolike crkve i drugih
drave koje su to propagirale (Mletaka republika, Habzburka monarhija), iz razloga te
jezuitske potrebe da se petlja u politike, ekonomske, generalno dravne poslove republike.
Meutim, s druge strane, formira se konvikt jezuitski (jezuitska kola) u koju e ii sve
znaajnije, obrazovane linosti XVII veka, gde raunamo i Gundulia, i Palmotia, i Miku
Pelegrinovia, i praktino su svi na izvestan nain inficirani tim jezuitskim pogledom na svet, a
to je:

1. didaktinost
2. vrst, rigidan, nedvosmislen moralni sistem nametnut od strane jezuita
3. strogost, strah od smeha, humora

Praktino, od Drieve Hekube, pa do poetka XVII veka, dakle nekih 50 godina,

beleimo da je odigrana samo jedna predstava u Dubrovniku. Dakle posle vrlo burnog
pozorinog ivota kakav pamtimo u Drievo vreme, imamo jednu pirnu dramu, dakle svadbenu,
na piru izvesnog Marina Bunia, iz 1582. godine. Vidimo da je pozorini ivot odjedanput
preseen. Bilo bi pogreno da kaemo da se to desilo iskljuivo zaslugom jezuita, ali jezuiti
svakako nisu pomogli. Dubrovaka republika, a i Mletaka republika takoe, krajem XVI veka
upada u krizu zato to su se geografski prioriteti promenili. Vie Mediteran nije ono glavno
mesto gde se okree dobra lova, ve su kolonije prekookeanske iznedrile potpuno nove
ekonomske i politike sile, a to su Engleska, Francuska, Portugal, panija, praktino se sve
pomera u tom pravcu. Dubrovaka trgovaka mornarica vie ne moe da odri onaj nivo koji je
imala u periodu renesanse, i dolazi do izvesnog ekonomskog opadanja u XVI veku, i ne samo to.
Dolo je i u samom Dubrovniku do nekoliko pobuna seljaka, koje je dubrovaka vlastela u krvi
ugasila. S tree strane, taj stalni porast jaanja ekonomske moi puana, dakle nearistokratije, a s
druge strane njihovo nezadovoljstvo zbog politike moi. Dakle aristokratija, iako nema para,
zadrava vlast, iz razloga s jedne strane vladavine ili posedovanja obradivih zemljita oko
Dubrovnika i na dubrovakim ostrvima da biste preiveli morali ste da radite na njihovoj
zemlji, ali, s druge strane, neega to je ugraeno u zakone koji su vrlo rigorozni i potpuno
nekritiki podravaju aristokratiju.

Tu emo pomenuti nekoliko imena meu piscima koji su stvarali u tom periodu, ali ija
dela nisu dospevala na scenu. Zanimljivo je da je taj prelazni period izmeu renesanse i baroka
vie nego oigledno prelazni. Stalno sreemo elemente renesansne komediografije u nekakvom
probaroknom ruhu i obratno. Evo, recimo, jedan naziv Malahna komedija od pira, koju je
napisao Antun Sasin (1518-1595). Malahna komedija od pira je koncipirana kao pokladna, dakle
karnevalska, komedija, i ona razvija motiv provincijalca u gradu. To je, kao to vidimo, jedan od
omiljenih motiva u dubrovakoj komediji. Potom Filida (takoe Antun Sasin), koja ima u sebi
odjeke Naljekovievih pastorala, pa ak i Tirene Drieve. Moemo da primetimo kako se
krajem XVI veka interesovanje za pastoralu ponovo javlja i da sada ta pastorala lagano postaje
predvorje baroka. Ako je u renesansi bila oslikavanje platonskih ideala ljubavi, ona sada postaje
upravo ova fantazmagorija nije toliko onaj pastoralni aspekt harmonije bitan, koliko je bitno da
se uda deavaju, da se svata moe zbiti. Flora, takoe pastorala, ali kompleksnija, u pet inova,
u kojoj se prvi put koriste interludiji meuigre izmeu inova. Pa se kae, recimo, poje se
pjesan Andrije Zlatara, dakle neka poznata pesmica, u meuinu. To je uvoenje muzike i
nekakve koreografije u teatar. Pa izmeu II i III ina vila zane onu pjesan Andrije ubranovia,
pa izmeu III i IV ina poje se u lugu, peva se u umi. Dakle prisustvo muzike bi se tu
podrazumevalo. Sva je prilika da ovo nita nije bilo izvedeno, ali je postojalo kao ideja.

Sve dubrovake tragedije koje se pojavljuju su prevodi s italijanskog, i u svim

dubrovakim tragedijama glavni junak je uvek ena. Pa evo i sada Dalide, tragedije Savka
Guetia Bendevievia. Ova Dalida je zanimljiva zbog toga to meu prvima u Evropi u
dramskoj formi obrauje motiv Romea i Julija, pre ekspira. Romeo i Julija se pojavljuje kao
motiv u jednoj noveli italijanskog noveliste Van Dela, pa se odatle proirila po Evropi. Ovde je
ova Dalida neka vrsta kontaminacije vie razliitih drama. Ono to je vano rei za Savka
Guetia jeste da je pred kraj ivota, 1603. godine preveo pastirsku igru, ili prvu melodramu
Aminta Torkvata Tasa, pod nazivom Raklica. To e biti jedan od prvih prevoda, taj Tasov
Aminta e biti izuzetno uticajno delo u itavoj Evropi.

Onda Miho Buli Babulinov, koji je, opet, preveo prevod Lodovika Dolea (koji je inae
renesansni italijanski prevodilac koji je uglavnom, prevodei sa grkog, menjao siee,
prilagoavao ih ukusu publike, i onda su ti italijanski prevodi, pre svega Dolevi, pre svega
Hekuba koju je Dri preveo ima korena u Doleovoj Hekubi). Tako se i ovde Babulinov odluio
da prevede ili preradi ili, kako oni kau, priredi za enu, Euripidove Fenianke pod nazivom
Jokasta. Tu se, na osnovu nekih didaskalija, moe zakljuiti da je delo namenjeno izvoenju,
poto se kae da se pred vratima, u Tebi, vidi otar gde vik svet oganj sja gorei, kao nekakva
vena vatra ispred oltara tu bi se podrazumevalo da se deava radnja. Mnogi likovi govore o
sopstvenoj odei, opisuju sopstvene kostime, a najznaajniji dokaz ili neto to nam daje razloga
da verujemo da je ovaj komad moda igran jeste postojanje interludija, meuinova, koji ne bi
bili pisani da je komad predvien samo za itanje.

Jedna vrlo zanimljiva persona Frano Lukarevi Burina, pravi pustolov, bio je baen u
dubrovaki zatvor zbog nekakve prevare, iz tog zatvora je uspeo da pobegne u Italiju, i tamo
umro kao politiki prognanik. On je preveo, takoe vrlo vanu melodramu, Vjerni pastir ili
Pastri Fido an Batista Guarinija. Taj Vjerni pastir se kao Pastir Fido pojavio 1590. godine u
Italiji, a nekih 7 godina kasnije je objavljen u Dubrovniku, to je prvi prevod Vjernog pastira
izvan Italije. Tu se zahteva komplikovan scenski aparat, 18 glumaca je predvieno, da igraju
pastire, lovce, svetenike, vile, itd. Tu muzika bi ve trebalo da igra odluujuu ulogu. Ovaj
komad svakako nije mogao da bude igran u Dubrovniku, koji nije imao infrastrukturu za to nije
imao orkestar, nije imao profesionalne muziare, ali je injenica da je Burina prvi prevodilac
tako uticajnog komada moemo govoriti o tome da je Pastir Fido jedan od preduslova za
stvaranje opere u Italiji, koja e se prvo zvati melodrama, pa potom opera.
 Domeniko Zlatari je, takoe, objavio dva prevoda: jedan je Sofoklova Elektra, opet
preko Lodovika Dolea, i drugi Ljubav Pirama i Tizbe iz Ovidijevih Metamorfoza pod naslovom
Ljubmir uravatski izloen.

Ovo su dela koja pokazuju da se u Dubrovniku zapravo desio nekakav diskontinuitet

niko ne pokuava da napie renesansnu komediju, niko ne pokuava da uradi pastoralu na stari
nain, ve je to interesovanje za nove anrove, a pre svega tu mislimo na ovaj muziko-scenski
aspekt koji se pojavljuje, novina u Dubrovniku.

Na Hvaru, meutim, imamo Benetovia47. Za ovo vreme dok je Dubrovnik stagnirao,

Hvar je bio pod presudnim uticajem, ak jedno vreme u potpunoj politikoj vlasti, Mletake
republike, i moe se rei da je ta druga polovina XVI veka i poetak XVII veka zlatno doba
hvarske umetnosti. Tu se javlja nekoliko vrlo znaajnih, pre svega, pesnika Petar Hektorovi
kao jedno od najveih imena te predbarokne ili kasnorenesansne knjievnosti, Miku
Pelegrinovia, sa autoreflesksivnom poezijom religijskog tipa nije to ba samo prevakavanje
postojeih dogmi, ve i jedan ozbiljan uvid u poziciju oveka u tom novom kosmosu.

Nismo napomenuli, a to je moda prvo trebalo rei ta je meu uzrocima nastanka

baroka i te dezorjentisanosti, je pre svega kopernikanski prevrat. Kad je Kopernik utvrdio da se
Zemlja okree oko Sunca, da Zemlja nije centar Kosmosa, da ak ni Sunce nije centar Kosmosa.
To je izazvalo tako ozbiljne poremeaje u psihi stanovnitva, jer je potpuno itav kosmos
naglavake okrenut. Kad itamo kod ekspira recimo pa on govori o sferama verovalo se da
oko Zemlje krue sfere, pa kad se desi zloin, onda se sfere poremete, pa se dogaaju udne
astronomske pojave, itd. Odjedanput nita od toga nije tano i mi nismo centar sveta. Tu nije
samo problem pozicionaranje oveka u Kosmosu, nego pozicioniranje Boga: ako smo mi samo
jedna od takica, gde je onda Bog u odnosu na nas, da l' smo mi bitni, da l' on ima vremena da
obraa panju na nas, ako gospodari svim tim, i po emu smo mi to bitni ako smo nekakva bedna
trea planetica od Sunca i neto potpuno nebitno. I to je, izmeu ostalih, bilo taj gubitak te
metefizike osnove, odjedanput kao da je evropskoj civilizaciji neko izvukao tepih ispod nogu.

Druga stvar na poetku XVII veka uasna kuga zapoela da hara Evropom, i
stanovnitvo se smanjilo za polovinu. U Engleskoj, kau podaci da je 2/3 stanovnitva izumrlo,

47
ak je u istoriji gastronomije upisana patka sa divljijem naranama na Benetoviev nain.
London je potpuno postradao. U Dubrovniku se sredinom XVII veka desio taj veliki zemljotres
koji je doneo diskontinuitet dubrovake kulture. Pa tridesetogodinji rat, nema ta se nije desilo.

A kad pogledamo baroknu knjievnost, barokno slikarstvo, imamo utisak da ivimo u

nekakvom polu-rajskom, na nekakvom religijskom tripu smo sve vreme, prolee veno, ples vila,
letimo sa Ajaksom i sa Odisejem i stalno smo u kao nekom tripu.

ta se dogaa na Hvaru? Taj komad Hvarkinja, koji je napisao Martin Benetovi, je

otkriven 1915. godine, i dugo se utvrivalo njegovo poreklo. Taj Benetovi48 je bio ovek bez
stalnog zanimanja, ali je bio orgulja u lokalnoj crkvi, iz puke je porodice. Benetovi se bavio i
slikarstvom, pa i dan danas postoje u crkvi na Hvaru 6 fresaka koje je Benetovi naslikao. On je
umro na poetku XVII veka. Osim Hvarkinje, Benetoviu se pripisuje i Komedija od Raskota i
farsa Prigovaranje. Prigovaranje je, inae, vrlo drag anr ili podanr dramski. To su praktino
dijalozi. Najpoznatiji su Ribarske svae Goldonijeve, gde se u dijalozima, nadgornjavanje.
Obino su ene tu najzabavnije, nau se tamo gde se pere ve, pa krenu da se svaaju, itd.

Ova Hvarkinja izuzetno podsea na Dria, i Driu je dugo pripisivana. Iako je, po
svojoj strukturi sloenija ak i od Dunda Maroja. Osea se uticaj Rucantea, pre svega u govoru
likova. Likovi su, opet, otro podeljeni socijalno. Negde se javlja i naziv Komedija od Bogdana,
po glavnom liku seljaku Bogdanu koji se tu pojavljuje. Dakle, aristokrate govore jezikom
prepunim italijanizama, a puani govore vlakim narejima ili tuepski (Bogdan je iz Tuepa,
kod Makarske, pa govori na taj nain). Mnogo vie se oslanja u dramaturgiji na Marina Dria
nego na tradiciju uene komedije. I ovde imamo, moe se rei, tretman ljubavi na nekoliko
nivoa:

1. istu i skladnu ljubav, izmeu mladih i zaljubljenih

2. Smenu i idealnu izmeu zrelog oveka i udovice, koji se toliko odvikao jer je toliko
dugo udovac da ne zna kako da komunicira sa enskim svetom, pa izae da je eka, pa se
prepadne kao tinejder, pa pone da muca i pobegne
3. Potom slobodna, ovozemaljska ljubav, erotizovana, telesna

48
Kada su ga Austrijanci, poto je to bilo vreme pijuna, vrbovali na nekom putovanju brodom da se zauzme, da
bude voa jedne ete neustraivih i na sve spremnih Hrvata. Benetovi nije nikad uo ta su Hrvati, i odmah je to
prijavio slubi, im se iskrcao u Mletke. Tako da ti nacionalni identitet, na ta se danas pozivamo u borbi protiv
okoladica.
 4. Seljaka ljubav, koja je apsolutno bestidna, vano je shvatiti da grad i gradska pravila ne
vae za seljake, oni se ponaaju, i to jeste humorni element, kao da su na selu; kao u
Tireni to smo imali one uboge pastire kad se nau u Arkadiji pa ne znaju za red

Kada je prostor u pitanju, opet imamo trg i tu Serlijevsku scenografiju, islikanu enu, i
kao u svakoj eruditnoj komediji, radi se o pokuaju osvajanja prostora u kome ivi ena ili ene.
Prostor mukaraca je, praktino, nedefinisan, a posao slugu je da uvedu gospodara u stan neke
ene. I on to ini, bilo da se gospodar sam preruava u enu, da podmiuje slukinju, da peva
ispod balkona, pa biva poliven mieinom (sadraj none posude).

Vjera iznenada je komad gde prvi put na samom poetku XIX veku prvi put imamo
enterijer spavae sobe. Dakle sve vreme se drama vrti oko ulaska u spavau sobu, tek e se u toj
Vjeri iznenada ostvariti taj prodor. Kako kae jedan teoretiar, taj prodor u enski prostor
svakako simbolizuje nekakav pokuaj penetracije, ali ta penetracija se odigrava u skladu ili u
neskladu sa vrlo jasno zadatim etikim pravilima: koja je ljubav doputena, dekorumska49.
Upravo zbog toga su likovi graanki statini. One ne naputaju lako svoje prostore, vezane su za
taj prostor, a slukinje, koje nemaju taj problem graanskog stida, se stalno kreu svuda. To,
recimo, u odnosu na Plauta je potpuno obratno moe se rei da su ene mnogo vie napolju i da
su mnogo slobodnije. Dakle, teko da moemo da priamo o tome da je eruditna komedija prost
nastavak ili razigravanje Plauta, ona doivljava ozbiljne izmene.

Ono to je vano za ovaj komad je da je Benetovi koncipirao svoju dramu, koja ima pet
inova, sa pet paralelnih zapleta. U svakom od tih zapleta se javlja nekakav zaljubljeni par, koji
pokuava da se spoji. Ti su parovi razliitog socijalnog porekla. Tu je, opet, jedan romantini
motiv izgubljenog sina i sina koji trai svoga oca ve 20 godina i taj hepi end imamo. Na kraju
V ina se svi sa svima spajaju i dolazi do opte sree i veselja.

Taj period kraja XVI veka je stvorio interesovanje za istoriju i poreklo. Ovo je sad
nevezano za samog Benetovia, ve pre svega za Dubrovnik i za carstvo Slavina, i napominjemo
postojanje knjige Letopis popa Dukljanina. Taj pop Dukljanin je benediktanski svetenik iz XII
veka, u Boki je sluio. To je, praktino, prvi i srpski i hrvatski istorijski izvor. Taj Letopis popa

49
Dekorum ili pristojnost ili oseanje mere; latinski termin koji je i dan danas vrlo iv svaka okolnost ima svoj
dekorum. Ne moete na sahrani da priate viceve, na primer nije dekorum.
Dukljanina govori o poreklu Slavena. Naravno da on ima vrlo malo istorije u sebi. Tu se Slaveni
izjednaavaju sa Gotima, na primer. Ali, izmeu ostalog, ono to je za nas zanimljivo, govori o
nastanku Dubrovnika. Nastanak Dubrovnika je i ovde potpuno romantizovan i dovodi se u vezu
sa nekakvom starostalnom italijanskom porodicom, da su to nekakvi kraljevi doli, koji su pre
toga izbegli kao Slavini. Taj Letopis popa Dukljanina sada postaje jako zanimljiv kao izvor
stvaranja istorije. O tome govorimo da bismo doli u situaciju da govorimo o konceptu prolosti
u baroku, gde su legenda, mit i istorija potpuno izjednaeni i smatraju se ravnopravnim. Od
samog poetka XVII veka, Dubrovnik e biti kulturno sedite svih Junih Slavena. Literatura
koja nastaje u Dubrovniku e odraavati to panslavensko oseanje. Ponovno tampanje Letopisa
popa Dukljanina e stvoriti to oseanje naijenaca, odnosno jedinstva svih Slavina u veri. U toj
itavoj prii pojava jezuita u Dubrovniku je dovela do getoizacije, tj. do jasnije svesti o tome ko
je pravoslavan, a ko je katolik. Tek u SFRJ se dolo do jedne sulude ideje da Srbi ne mogu biti
katolici, ili da Hrvati ne mogu biti pravoslavci. Ono to je istorija Dubrovnika pokazala jeste da
se mnogo Srba katolike veroispovesti borilo za svoje srpstvo. Recimo, kad budemo govorili o
Ivi Vojnoviu i dubrovakom XIX veku bie nam potpuno jasno da su te stvari dosta sloenije.

Ono to je karakteristika prisustva jezuitske ideologije jeste spomenuta didaktinost, koja

se javlja i u jezuitskom pozoritu jezuiti su shvatili propagandnu mo pozorita i ta
didaktinost je zamenila onu baroknu raspojasanost, slobodu. Pozorita u kontinentu postaju
direktno zavisna od crkve, i moe se rei da e dubrovako zalee (Bosna i dananja Hrvatska)
praktino do sredine XIX veka biti pod presudnim uticajem jezuitskog reda. Kada je u pitanju
komiki anr, odnosno bilo kakav oblik nedidaktike drame, on postoji samo u Dubrovniku, i
pojava novih anrova a to je ovo o emu smo malopre govorili, ovi komadi koji nisu igrani, ali
u kojima se javlja sinkretizam izmeu komikog, tragikog, muzikog, plesnog, itd. se javlja
ve na razmeu vekova.

Ova nova naela su pod jedan odbacila aristotelovska pravila o 3 jedinstva. Na

tematskom planu ono to e biti melodrama se praktino oslanja i na prie iz mitoloke, iz
pastoralno-arkadijske sfere, iz legendarne pa i pseudoistorijske grae. to e rei melodrama e
sa svih strana pokuavati da se dokopa bilo kakvih ekskluzivnih dramatinih ili tema koje u sebi
nose to zrno meravilje, tog opinjenja.
 Godina 1639. se belei kao godina nastajanja nae prve lirske drame, odnosno opere. To
je jako rano nakon Italije, moemo rei da je dubrovaka knjievnost druga po redu koja je
prihvatila naela melodrame, i da se dubrovaka melodrama moe, po svom kvalitetu, meriti sa
italijanskom.

U Italiji se melodrama javlja na kraju XVI veka i poetkom XVII veka. S jedne strane,
nastanak melodrame (govorimo melodrama jer jouvek muzika nije onoliko znaajna koliko e
biti u operi) vezan je za razvoj muzike koja je sa polifonijske muzike, kakav je Palestrina, prela
na homofonijsku (monodijsku?) od horske je uvela pojedinane glasove. Po vremenu nastanka,
melodrama zaista spada u barok, ali po nainu nastanka je ona renesansna tvorevina. Naime,
stalno interesovanje za antiku je dovelo do jednog pokreta koji se zvao Camerata di Firenze
Firentinska kamerata, gde se nalo nekoliko vrlo znaajnih to kompozitora, to libretista, i jedan
od njih, Jakopo Peri, je teorijski obrazloio ono to su koreni melodrame. Naime, tada se
verovalo da je antika drama bila pevana, da je grka tragedija bila pevana, zato to se verovalo
da u odreenim izuzetnim situacijama, u kojima lik biva potresen, ne moe vie da artikulie
sopstvena oseanja, onda on poinje da peva, i da je praktino ideja pevanja u drami posledica
pokuaja da se rekonstruie antika tragedija na nain na koji su oni mislili da se to i deava.
Recimo, dva su glavna kompozitora vokalne polifonijske muzike Palestrina i di Laso, i u
Firentinskoj kamerati ve spomenuti Jakopo Peri, ali i Vienco Galilej (Galilejev otac). Takoe i
libretista Otavio Rinuini. To su ljudi koji su stvorili osnovu opere. Uveren sam da su se stari
sluili muzikim nainom izraavanja, koji je po tonskoj visini bio neto vii od obinog govora,
ali nije imao jasne melodijske konture pesme, ve se nalazio negde u sredini. To je reitativ u
operi, ili nai svetenici upravo tako vre slubu govore prozu ali je zapevaju. To je upravo ta
ideja da se nalazi taj podignuti govor izmeu pevanja i govora.

U Firenci je 1594. godine prikazana melodrama Dafne, i moemo rei da je to prva opera.
Libreto je napisao Otavio Rinuini, a komponovao je Jakopo Peri. Predstava je prikazana u ast
kraja veka i to je, praktino, poetak. Novo poglavlje e otvoriti Klaudio Monteverdi, koji e biti
moda najznaajniji kompozitor ranog baroka. Jedna od njegovih melodrama, od kojih su samo
neke sauvane, pokazuje da muzika tu ima zadatak da podcrta oseanja likova, da ona nema
tendenciju ka nezavisnosti. On je, zapravo, naao (i to je njegova glavna zasluga kada je svet
opere u pitanju) balans izmeu pevane rei i melodije. Arijadna je njegovo najznaajnije delo iz
ovog anra, za koju je, takoe, Rinuini napisao libreto. Ta Arijadna prikazana je 1608. godine
sa ogromnim uspehom.

Sada u taj itav svet melodrame valja dodati i spektakularnu scenografiju, u duhu
Sabatinijevih napisa, ogromnu, sloenu scensku maineriju koja izvodi svaki mogui oblik
zasenjivanja publike.

1608. godine je, u Dubrovniku, izvedena Euridika Jakopa Perija, i u slobodnom prevodu
Paskoja Primovia. Ve 1608. godine. Moe se rei da je Dubrovnik iao u korak s Italijom.

Meu originalnim melodramama treba dodati i Prozerpinu ugrabljenu Ivana Diva

Gundulia. Ta Prozerpina ugrabljena nam pokazuje kakav se sloen mehanizam podrazumevao:
sa leve strane je Pakao, sa desne strane je izlaz iz Pakla, a u sredini je lug od mre zelene, po
kome plovi Haron na amcu, gde se pojavljuje Pluton praen gromovima, munjama dakle
scenskim efektima. ak se u jednom trenutku podrazumeva nasukavanje broda na hridi. U toj
Prozerpini ugrabljenoj imamo horske deonice i moemo da prepoznamo po metru kada se
ukljuuje hor u reitativ glavnog junaka, kad on prelazi u prozu i kada imamo nekakvu solo
deonicu. to se horskih partija tie, one verovatno nisu predstavljale problem, ali su generalno
sopranske deonice svuda bile problem. To je bilo vreme uvenih kastrata, nedoraslih mladia ili
mladia koji su spreeni da odrastu, te su za ove enske uloge Dubrovani, sva je prilika, imali
ozbiljnih problema, jer su to mogli da igraju samo deaci pre puberteta te visoke tonove da
otpevaju. ene se u Dubrovniku sve do kraja XVIII veka nisu smele pojaviti u predstavama, pa i
tada kad se pojavljuju pojavljuju se jako stidljivo.

Jue smo govorili o XVII veku i poetku baroka u Dubrovniku. Spomenuli smo da je
prelazni period izmeu renesanse i baroka, i neke od istorijsko-politikih okolnosti, pre svega
kontrareformaciju i dolazak jezuita u Dubrovnik, kao neke od elemenata koji su uticali na
promenu drutvene klime. Godina 1667. je prelomna godina godina velikog zemljotresa u
Dubrovniku, i ta 1667. je na izvestan nain i kraj baroka. Do tog perioda beleimo itav niz, i
neki kau da je to i zlatni period Dubrovakog pozorita, zato to se kvantitativno posmatrano
igra najvei broj predstava, i javljaju se dva veoma vana imena vezana za dubrovaki barok.
Jedan je Ivan Divo Gunduli, a drugi je Junije Palmoti. Iako obojica pripadaju, anrovski
posmatrano, tom svetu melodrame, izmeu njih postoji velika razlika.

Gunduli je, naravno, stariji, i pripadnik duhovno vie renesanse nego baroka. Njegovo
za nas najvanije delo (a pisao je nekoliko melodrama) je svakako Dubravka (1628), jer u toj
drami, koja, po svojim formalnim aspektima, najvie lii na Naljekovieve pastorale, moemo
prepoznati uticaj politike i uticaj onoga to je delatnost jezuitskog reda. Iako je pria naizgled
vrlo jednostavna, sam sie jeste vie nego jednostavan: u Dubravi se bira najlepi par pastira i
vila i to je praznik kada ljubav trijumfuje, kada lepota trijumfuje nad runoom. Meutim, tu se
pojavljuju, opet, i satiri, koji e takoe nai ljubav, tu se pojavljuju i drugi pastiri, koji nisu
ukljueni u ljubavnu intrigu, ali svemu tome daju nekakav sveani ton, tu su ak i deca,
pastirii, koji neto poju. Najvaniji su sam poetak i sam kraj drame koji nosi, verovatno,
nedvosmislenu politiku poruku. Prvi je taj Objavi Danice, ta pesma, pojavi se zvezdo Danice
ekanje jutra. Divni stihovi, puni rodoljubivosti, gde se Dubrava (uma u kojoj se odigrava itava
radnja) izjednaava sa Dubrovnikom. U tom uvodnom delu, koji pevaju pastiri naizmenino,
govori se o nezavisnoj politici Dubrovnika, a da je ostatak primorja u kandama divje zveri
misli se, naravno, na Mletaku republiku i lava koji je simbolizuje. O jedinstvu Slavena, koji se
moraju osloboditi ropstva, koji su sa svih strana pritisnuti, i zapravo se Dubrovnik, pre svega,
slavi kao jedini slobodni slavinski grad. Svi ostali gradovi Junih Slavena su pod neijom
okupacijom bilo pod mletakom, bilo osmanlijskom, bilo austrijskom. U toj uvodnoj pesmi, a
naroito u toj odjavnoj pesmi koja glasi O lijepa, o draga, o slatka slobodo koja se danas peva na
Dubrovakim letnjim igrama pod obavezno, gde se gotovo na romantian nain govori o tome da
nita ne moe sa slobodom da se poredi, ni jedno zlato, ni jedno srebro, ni jedan ljudski ivot ne
moe se parati sa slobodom. U itavoj toj metaforinoj prii zapravo su, opet, ovi pastiri
aristokratija, i didaktiki nivo itave prie je kritika meanja drutvenih slojeva u branoj
zajednici. Pasitiri su aristokratija, a satiri puanstvo. U Dubrovniku se tad razvija jedan srednji
sloj izmeu puka i aristokratije dve grupe koje su se zvali Lazarini i Antunini. Oni su iznad
puka, po politikoj moi, a ispod aristokratije. To su oni bogati trgovci, koji imaju uticaja, koji su
i bankari, koji daju novac na zajam aristokratiji i na taj nain stiu politiki ugled.
 to se tie samog Gundulia, on je, kao i Palmoti, vie ogledalo obiaja epohe nego
originalni autor. Originalnost nije bio imperativ koji se u baroku oekivao. Sa lakoom moemo
pronai ikonografske slinosti izmeu pozorita i slikarstva. Iste poze, isti ambijent, ista ta
meravilja je zahtev koji se stavlja pred svakog umetnika. Vie je ono to bismo danas rekli
vetina na ceni nego originalnost. Tako da se ono to jezuiti kroz kole koje formiraju
pokuavaju da promoviu, nalazi svoj odjek i u umetnosti. Kod Gundulia, koji jeste vet u
stihovima, odlian pesnik, zapravo vidimo da ne postoji elja da se pree prag oekivanog. Za
barok se i kae da spada u takozvane kulturne epohe danas je teorija kulture jako bliska ideji da
poistoveti barok i nae doba, gde se sve odigrava u ikonografiji, a nita u sutini. to bi danas
rekli postmodernisti: igra diskursa je vanija od samog sadraja. Tako se i barok, kao jedan
potpuno otvoren u smislu da prikazuje vladajuu klasu na nain na koji vladajua klasa sebe eli
da vidi; vladajua klasa prosto eli da vidi sebe idealizovana u popkulturnim zbivanjima. Tako i
u ovom baroknom stilu, koji jeste aristokratski po svom izvoru, i gde aristokratija sebe da vidi
idealizovanu, nalazi svoj odjek i kod Gundulia i kod Palmotia.

Naime, ta velika, snana, asna oseanja pripisuju se i pripadaju samo aristokratiji. Puk je
idalje predmet komedije, nesposoban je da se vine (to je ono to e se desiti sa nastankom
graanske drame tek nakon vie od jednog veka) do digniteta tragikog junaka. Tako da je itav
ovaj svet, koji jeste idealizovan, ponovo svet aristokratije i svet u kome aristokratija garantuje
slobodu.

Takoe se spominju dubrovaka, odnosno praslovenska boanstva: nekakav Hoja, Lero i

Holarije. To su boanstva koja se vrlo esto spominju generalno, ne samo u dramskoj
knjievnosti. Tu se odigrava izbor za mis i mistera. Tu je Miljenko, zaljubljeni pastir, koji je
najlepi i po duhu, i po etosu, i, naravno, njemu pripada najlepa vila, Dubravka. Meutim, tu se
pojavljuje bogati Grdan, bogati pastir koji je takorei kupio Dubravku. Miljenko je oajan, hoe
da se ubije. Doveli su ih u hram ovih boanstava, da ih venaju. Zaklali su jagnje, prineli ga na
rtvu, meutim, drob mantika, itanje iz utroba, letova ptica, proricanje itd. je antiko pa
rimsko naslee... I kad su tu drob, iznutricu, izvukli da bi itali budunost njihovog braka, ona je
sve potamnela, pocrnela, a sam hram taj paganski je poeo da se trese. Onda je doao Miljenko, a
Sunev zrak, svetlosni top, je na njega ukazao da je on jedini pravi izabranik, i da je to pravda, i
da tako treba.
 Taj jedan paganski ritual, koji se, dodue, verbalno prepriava, bila kontekstualizovan
pojavom kaluera koji se pojavljuje na samom kraju, i na neki nain celo to ritualno,
praslovensko naslee uvodi u svet hrianstva. Na izvestan nain kristijanizuje sve to to se
dogaa, sve se pretvara u od crkve blagosloveno stanje. Upravo tu moemo da prepoznamo taj
kontrareformacijski duh, jer se reformacija u katolikoj propagandi izjednaavala sa
pagantinom. itav taj PR rat koji se odigrava izmeu protestanata i katolika je, naravno, imao
svoje etiketiranje. Tako da se ispod svih ovih slojeva, ak i veselih tu se pojavljuje nekakav
satir Vuk, koji je stalno gladan, koji bi pojeo celo stado, al' koji se plai pasirice, koja ga izudara
uhvati ga za tu jareu bradu, pa ga cima, a on kuka. Dakle, postoje ti komiki likovi. Takoe i
drugi satir Divjak, koji je zaljubljen u vilu, a u njega je, opet, zaljubljena satirica. Taj se Divjak,
da bi se uvukao meu vile, maskira i sam u vilu. Meutim, u njega je zaljubljena satirica
Jeljenka. Zamiljamo satiricu sa rogovima i bradatu, kao satir samo je ensko. On se oblai u
vilu, a ona se oblai u pastira. Njega, kada ga vide, nesrenika, ostali pastiri, hoe da ga ubiju,
poto su ga odmah provalili, iako on stalno glumi da je lepotica, te ga ona spaava obuena u
pastira. I njih dvoje na kraju bivaju venani. Uglavnom, na kraju dolazi do opteg venanja,
trijumfa dobrote, i idu ti stihovi, ide ta velika himna slobodi:

SKUP

O lijepa, o draga, o slatka slobodo,

dar u kom sva blaga vinji nam bog je d,
uzroe istini od nae sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave, ures = ukras
sva srebra, sva zlata, svi ljudcki ivoti
ne mogu bit plata tvj istoj ljepoti!
To su stihovi kojima se zavrava drama.
U dramaturkom smislu stalno se radi o duetima i triima. Poto je ovo melodrama,
namenjena je pevanju, muzika je preuzeta, sva je prilika, iz ve postojee folklorne tradicije,
onda se stalno smenjuju dueti koji su tu i tamo proeti horskim deonicama (recimo hor pastiria,
pa hor vila, hor satira, koji se stalno smenjuju). Ono to tu valja primetiti je ta ideoloka ravan
koju Gunduli forsira, i to prisustvo kontrareformacije.
Nemamo, kao to smo rekli, vie aristotelovskih pravila, ni jedinstvo mesta, ni vremena,
ni radnje. Ono to je vano, na emu se insistira, to je u ovom sluaju, ba i ne toliko kada je
scenografija u pitanju, ali muzika svakako, to je opinjavanje velikim brojem insturmenata,
horskim partijama, itd.

Drugo ime koje dominira tim periodom do zemljotresa je Junije Palmoti. Palmoti je
izuzetno plodan autor. kolovan u jezuitskom konviktu, ovek velikih vrlina, omiljen meu
svojim sugraanima, obavljao je znaajne dravne poslove. Kae legenda da je diktirao direktno
u pero svojim pomonicima, da je, takorei, imao gotove stihove u glavi. On je, svakako, i
najplodniji dubrovaki pisac i uopte, ak poredei ga i sa Marinom Driem. Sve su njegove
mnogobrojne drame imale korene ili u Letopisu popa Dukljanina, dakle toj pseudoistorijskoj
literaturi, grai za razumevanje prolosti Junih Slovena, ili kod Lodovika Ariosta, u njegovom
Osloboenom Jerusalimu ili Besnom Rolandu/Orlandu, potom u Ovidijevim Metamorfozama i
Vergilijevom Enejidi. Manje-vie ovo to smo naveli, izuzev Letopisa popa Dukljanina,
praktino je bila inspiracija svim libretistima tog perioda sa ove i sa one strane Jadrana i
praktino se radi o tom jednom prevakavanju istih motiva. Kad samo pogledamo kako izgledaju
naslovi njegovih komada, recimo Atalante. Vrlo sloena scenografija, izvela je druina Isprazni.
Muzika pastorala. Scenografiju je radio Aleksandro ini prvo ime koje beleimo. Plaen da
oslika scenu. A kompozitor je Lamberto Kortois. Ve ta okolnost da imamo plaenog scenografa
i kompozitora, a moda je i sam Palmoti neki dinari uzeo, govori o potrebi da se
profesionalizuje pozorite.
Tipino za barok, kao to smo rekli, je da se pojavljuju sva mogua paganska boanstva,
a da se izraavaju sasvim u hrianskom duhu, promoviu hrianske vrline, itd. Pa se tu nalaze
Apolon, Palada, Neptun, dva hora pastira i satira koji se tu nau, 17 glumaca je bilo potrebno da
se komedija odigra.
Najznaajniji je njegov komad iz 1632. Pavlimir, i moda najoriginalnije njegovo delo.
Izvela ga je, opet, druina Isprazni. To je politiko-pastirska igra, i tu su likovi s jedne strane
paganska boanstva, a s druge strane hrianski vitezovi, junaci u duhu Rolanda. I tu su, meu
tim boanstvima, koja zapravo ne moemo nai u slavenskoj mitologiji, ali su tu nekakve
alegorije, pa se oni zovu Strmogor i Snijenica, kao nekakva glavna boanstva; pa je su Tmor,
vrhovni bog (ni on ne postoji u slavenskoj mitologiji). Vana je mitologizovana ili
legendarizovana pria o nastanku Dubrovnika, gde je izvesni Pavlimir, potomak proteranog
slavinskoga kralja, doao iz Rima sa svojom druinom, i njegovo to putovanje neodoljivo
podsea na Odiseju, gde se veina njegovog brodovlja slupala, njegovi prijatelji su izginuli, te se
on iskrcava. Tamo nailazi na naselje, blizu mesta gde e biti naselje Dubrovnik, gde ive pagani,
ijim ivotima dominira praznoverje, nepoznavanje religije i klanjanje tim paganskim
boanstvima.
Kada se pojavlje Pavlimir, on kao veliki junak zadobija njihovo potovanje, ali paganski
bogovi pokuavaju da zamrse konce, pa mu strada druina jedan za drugim, kao na Argu. Na
kraju ipak, uz pomo viih sila, tj. hrianskog boga i, tu se pojavljuje itav niz anela koji e
asistirati te nebeske sile, pobeuje hrianstvo. Dakle opet imamo priu o protivreformaciji,
imamo priu o kristijanizaciji i na taj nain koreni Dubrovnika se smetaju u hrianske okvire,
pa je na taj nain Dubrovnik jedino uporite hrianstva na tim prostorima.
Pavlimir je vrlo dinamian i likovi su dosta izraeni. Kad poredimo Palmotia sa
Gunduliem videemo da Palmoti mnogo bolje barata stihom, da nema tih velikih reitativa koji
su sigurno dosadni, da su brze deonice, da se reitativi smenjuju u duhu dijaloga, postoje sukobi.
Ali ono to je i Palmotiu najvanije jesu te velike slike bure, oluje, stradanja tog brodovlja, kao
to imamo i kod ekspira, taj poetak Bure, odnosno buru u Buri, tako i ovde, praktino, ta
fascinacija udima. Recimo taj Tmor, koji je, izgleda, u nekakvom crnom ogrtaom, jeziv, i
Snijenica, njegova slukinja, koja se, naravno, zaljubljuje u Pavlimira zbog njegovih vrlina, koji
gledaju u nekakav bunar, kao jedna vrst displeja na kome se vidi GPS, kretanje Pavlimira, vidi se
budunost, vidi se prolost, zvezde se ogledaju. To je vrlo matovito.
Da pogledamo koji su jo nazivi50 Akile (1637) o Ahilu, radnja je ponovo smetena u
prirodi. Jedna od tih pesama je ostala sve do kraja XVIII veka u Dubrovniku kao koranica
(vojnika pesma uz koju se mariralo). Izrazito bogati kostimi. To je ona pria o tome kako
lukavi Odisej nagovara Ahila da pristupi vojsci, gde se Odisej presvlai u trgovako, i to su
odee ak iz Indostana dakle uvedena je Indija u ove pesme.
Pa onda Natjecanje Ajaa i Ulisa za oruje Ahilovo (1639) tragikomedija, samo jedan
in, zanimljivo i po tome to je odlukom Maloga vijea pozorite osloboeno tednje, dakle
raspustili su se, pa su i kostimi jako bogati. Rasko je bila potrebna. To je ono to je vrlo
zanimljvo... Pomenuli smo knjigu teoretiara Vilijama Empsona, koja se zove Some Versions of
Pastoral, gde govori o politikoj dimenziji pastirskih igara, i naroito o politikoj dimenziji

50
Ne moramo da pamtimo sve ove naslove, oni su vie ilustracija toga kako su raznorodni tematski krugovi
Palmotievi.
pastorala u baroku. To je ono o emu smo govorili stvaranje paralelnog kosmosa u kome se
ivi.
Potom Elena ugrabljena (1640), dakle otmica Helene. *Palmoti nije bio profesionalni
pisac, on je bio slubenik Dubrovake republike, plemi.
Onda Alina, preuzeta iz Enejide. Tu se, recimo, kae rastvaraju se prizori uz pjesni i
prikazuje se prestolje. Dakle predstave su igrane Prid Dvorom ispred kneeve palate, i raspored
je bio takav da prvo ulaze aristokratija, pa onda Antunini i Lazarini, pa onda puanstvo praktino
dolazi sa strane. Svakako se Sabatinijeva poetika i ta metodologija gradnje scenografije
pojavljuje kao nekakav domai zadatak za scenografa.
Lavinije (1648) bojno polje; puno rediteljskih indikacija: bojne trube se uju, varta,
prinosi se rtva, Eneju ranjava strela, koja leti i opisuje se njen let. Sve je to moglo da se prikae
na sceni i prikazivalo se.
Captislava podrazumeva da se pojavljuje galija, i na kraju prizora te jednoinke, e ta
galija otploviti, i kae rastvara se gora i ishodi Sjevernica iz gore, i manjci Pigmeji poto se
sve odigrava u nekim egzotinim predelima, pa se pojavljuju Pigmeji, deica ofarbana u crno, i
puca planina iz koje se oni pojavljuju. Dakle, ozbiljan scenografski zahvat.
Potom imamo Bisernicu: strani vilozmaj dolazi u ognjenim koijama. Vilozmaj i nemani
pakljeni izlaze i pevaju, pa kae ovde se vilozmaj zaleti put nebesa kojijeh ognjenih (u nebesa
koja gore). Sjevernica s konjem krilatijem sleti u sred bitke.
Ipsipile je moda najblii operi, zato to imamo solistike arije, duete, tercete, horske i
baletske umetke sve je vrlo jasno podeljeno. Ne znamo da li je igrana. Ovde je spektakularnost
u drugom planu, a muziki aspekt u prvom. Doastje od Eneje Kankizu, njegovom ocu. To je
opet iz Enejide, kada se sreu Eneja i otac. Tu se pojavljuje, recimo, straan Pakao, a onda strane
blaene. Silazi u donji svet i tamo prolazi kroz krugove Pakla, da bi sreo oca, i tu se nalaze i
rajsko naselje i pakao.
Andromeda: ishode nerejide srdom morskom izlaze iz mora udovita. Per se odohodi
iz aera na konju, a Meduza se, okamenjena, obraa u kolj, u hrid.
*Sve ove predstave su se igrale za proslavu Svetog Vlaha veliki dravni praznik u
Dubrovniku, i drava je uvek izdvajala novac za to. S druge strane, oni su prepoznali u
Palmotiu taj didaktiki aspekt hvaljenje Dubrovnika je takorei obavezna stvar, hvaljenje
dubrovake slobode, podravanje drutvenog poretka. Novac je izdvajala Dubrovaka republika
 za autora verovatno ne, to je vie smatrano patriotskom dunou i radilo se o nekoj vrsti
prestia, ali profesionalce koji su se pojavljivali kostimograf i kompozitor, su dobijali novac,
sve ostalo se radi dobrovoljno. Postojale su trupe, ali su bile amaterske: Isprazni, Orlovi,
Neotesani. To su aristokratske trupe u kojima su igrali mladii do 19 godina, nakon ega prelaze
u vii stale i moraju da se uozbilje. Poto je komedija prestala da se pie, puke trupe su prestale
da funkcioniu, jer nisu imale dobru volju Dubrovake republike da ih finansira u izvoenju
melodrama, tako da nemamo u ovo vreme kada piu Palmoti i Gunduli nema pisaca komedije.
Samo melodrama dominira. Ona Malahna komedija od pira je jedino to mi beleimo kao
nekakvu komediju nakon Drievog odlaska i neuspele izvedbe Hekube (1559). Pominjali smo
trupu Ali-bega Pavlovia, poturenjaka bogatog iz Bosne, koji je u Dubrovnik poslao svoju
trupu, koju je predvodio jedini glumac tog vremena kome znamo ime Radoje Vukosali, i oni
su gostovali u Dubrovniku kao poklon Dubrovanima za Svetoga Vlaha. Verovatno su gostovale
vrlo esto italijanske trupe videemo nakon ovog perioda potresa e trupe komedije del arte
biti vrlo esto i izvriti presudan uticaj, ali ono to se u karnevalu dogaalo jeste arenilo svega i
svaega: od folklornih maski, kao to je ona Turica, igranja tih dzingareski, ciganskih igara,
napeva, dijaloga, nisu imali cirkuzante i borce sa medvedima, to beleimo vie u ovom naem
zaleu, makar o tome imamo podataka, na prostorima gde ive Srbi, da su postojali ti panauri
(panagias, vaari na sve svete). Dubrovnik je imao drugaiji koncept, jer je taj period karnevala
trajao skoro dva meseca i jae, i to je on bio striktno dravno upravljan kada su u pitanju
finansiranja drave.
Taj uticaj i dominacija melodrame e trajati sve do zemljotresa 1667. godine. Recimo,
1662. godine Prid Dvorom izvedena je Sunanica ika Gundulia, Divovog sina. Slaba
melodrama, ali beleimo, eto, i njeno postojanje.
Pa onda 1653. Sofronija Vica Pucia, itd.
ak i posle zemljotresa e se pisati melodrame, ali se nee igrati. Recimo brat Junija
Palmotia, Dono Palmoti, koji je pisao Galateju i Aila, a naroito Antun Gleevi. Antun
Gleevi je bio klasian epigon, dakle prepisiva, preraiva, kontaminirao je razliite
melodrame. Jedino to se zna da je od njega izvedeno je Poroenje Isusovo, odnosno Isusovo
roenje pastirska boina igra. Igrana je blizu Dubrovnika, u mestu Cavtatu, gde je Gleevi
sluio kao svetenik. Treba takoe pomenuti jedan Gleeviev prevod s italijanskog Damira
smirena, ne toliko jer nas zanima kako se smirila Damira, koliko je vano da istaknemo
dominantnu muziku i baletsku komponentu. Ima dosta promena prostora, recimo saloa
kraljevska, Dubrava, uma sa kuanicom, kamara u dvoru sa odrom, itd. Gleevi prvi koristi
izraz balet, a ne vie tanac. Jo jedan njegov prevod Erninija, koja podrazumeva ba onako
pravu baroknu scenu, u Sabatinijevom duhu, gde kae duh e pakleni nositi Edela put nebesa,
dakle imamo cugove, kontrategove, ekrke... i onda ga metati u more prvo e ga dii u vazduh,
pa e ga onda slupati.
Ta druga polovina XVII veka pripada komediji. Razlog za to je, s jedne strane, okolnost
da je Dubrovnik u dobroj meri razruen, da se ta ekonomska stagnacija sad ve vie nego jasno
oituje, i te skupe produkcije vie nisu mogue. Takoe, malopre smo rekli, sve ee gostovanje
italijanskih trupa, pre svega trupa komedije del arte, e ostaviti ogroman, dubok trag meu
Dubrovanima, pre svega zbog toga to su glumci komedije del arte bili izuzetno veti, izuzetno
sposobni, visoko istrenirani. U Dubrovniku nema profesionalnih trupa, tako da su, u pokuajima
da imitiraju komediju del arte, oni bili prinueni da piu komade u duhu komedije del arte, gde
su glumci mogli da naue tekstove. U komediji del arte postoje laciji i entrati. Komedija del arte
je, inae,funkcionisala tako to glumac osvaja jedan lik unutar svoje trupe, i stvara mu: laciji
neverbalne radnje (njegov lik je poznat po tome da on opa, i onda taj glumac opa na hiljadu
naina), a onda kad ostari svom detetu predaje i masku i sve te lacije koje je smislio. Na primer,
njegov laci je da se prikobacava pravi kolute napred na sceni, i to postaje brand name za
odreenog glumca koji igra odreenu ulogu. Isto vai za entrate: to su monolozi koji se
premetaju iz komada u komad, menja se sie, kao u sitkomu, neto to je vrlo nalik komediji del
arte postoje prepoznatljivi tipovi koji idu iz epizode i epizodu, i, na primer u Sajnfeldu onaj tip
to ulazi onako na vrata, to je, recimo, entrata, taj njegov uvek histerian ulazak koji je uvek
praen odreenim replikama, a onda pone da pria najnormalnije. To je neto to je njegov
zatitni znak. Ili u Dravnom poslu Torbica svako jutro kasni na posao i pria istu priu kako
nije mogao da stigne. Moe se rei da sa komedijom Jerko kripalo, negde izmeu 1651. i 1656.
poinje ta epoha komedije, jer do Jerka kripala od Marina Dria (sa izuzetkom one Malahne
komedije od pira) nije bilo komedije.
Sada, u XVII i XVIII veku sauvano je 12 tekstova koji su komedije i dve vrlo zanimljive
komedije plata i bodea Vuistrah i Suanjstvo sreno Petra Kanavelovia. Vuistrah je
politika komedija koja je preuzela sie iz Kalderonovog ivot je san, preko italijanskog prevoda
izvesnog Alberta Kortoisa. U tom Vuistrahu imamo taj satirini apekt, beskrajno je komina
drama, moda je preglomazna za na ukus, ali je Kanaveli uspeo da napravi drutvenu satiru na
kraju, i taj Vuistrah, poto je vie podivljao, vie ne zna da li je rob ili vladar, i onda kada ga
stave na vladarsko mesto, on kae kako je lep biti vladar, ovoga zatui rukom, ovoga ubiti
maem, da mi je da mogu svo stanovnitvo da pobijem; no to ja to velju, kada bi sve to pobio od
esa bi bio kralj? to je ta zavrnica koja se razlikuje od originala, na kraju ne doe ni do
kakvog opameivanja, Vuistrah je potpuna budaletina.
U Suanjstvu srenom (sreno ropstvo), jednoj melodrami, se pojavljuju klasini laci i
entrate. Prvo se neki Kvateri i Vinorad tuku, onda ovaj njega bije vreom, onda ovaj kuka, pa
pobegne iza scene. To se opisuje kao jedno mizanscensko uputstvo koje glumci ima da sprovedu.
Komedije traju do, praktino, kraja veka, i taj prodor komedije del arte je jasan i po sieima i po
tipologiji likova, i po upotrebi jezika.
Jerko kripalo: u glavnoj ulozi je mahniti, bogati starac satirskih ambicija, nikad mu nije
dovoljno ljubavnih avantura, i ba zbog toga ispada smean. Takoe je okorela tvrdica, ve
prepoznajemo tip Pantalonea recimo. Izrazito negativan lik, tiranie celu svoju okolinu i
pokuava s predumiljajem da ubije sopstvenu enu koja mu ne da da se valerie. Nehumano
kinji svoju poslugu, radnike, ak i prema dravnoj slubi se odnosi, poto je dravni slubenik,
kao prema svojoj priji.
Na ulazu u dubrovaki Parlament je pisalo na latinskom Brini zajedniku, a ne svoju
brigu.
Sledea, 1676. godine, na pokladni utorak, Dono Vukjelica (?), opet o zaljubljenom
starcu.
1681. prva pozorina zgrada u Dubrovniku Orsan adaptiran arsenal, skladite
municije. Tu e se igrati sve do 1817. godine, kada e Orsan izgoreti. Prva predstava koja se tu
igra je ovaj Vuistrah Kanaveliev. Vuistrah e biti igran u tri navrata, u tri razliite godine
(1682, 1696. i 1699), to ga ini najigranijim komada u Dubrovniku.
Lukrecija, Mada, Starac Klimoje, Ljubovnici, Suanjstvo sreno i imun Dundurilo
tako se zovu komadi. Ponovo se javljaju puke druine druga polovina XVII veka i poetak
XVIII veka: Veseli, Barbijeri (Brice), Plodni, Smeteni, itd.
Recimo, ovi Ljubovnici su klasina prerada komedije del arte, gde imamo tri ljubavnika,
svi su zaljubljeni u Lukreciju, prelepu damu, koja ima dvoje podmitljivih slugu, Prodoru i
Anku, a ovi zaljubljenici su Fabricio Pisoglavi, mladi fifiri, zatim pedant, to je onaj lani
uenjak koji je fenomenalno koncipiran, stalno koristi sinonime evo sam doao, stigao i eto me,
pa onda na latinskom ti si moja nada, uznanica i ohrabrenje, tip Dotorea. Zatim imamo
zaljubljenog starca Lovra Kaledia, koji je cicija, i naravno ima kilu. Svi starci su kilavi, tako i
ovaj. Jezik je pun italijanizama i latinizama. Dotore stalno citira Vergilija i uvek imamo sluge
koji to pogreno razumeju i pretvaraju to u neto, najee, potpuno vulgarno. Tu se pojavljuje
taj sluga spiritus movens, intrigalo, koji od svih tih zaljubljenika uzima grdne pare, da bi, kao,
podmitio sluge, slukinje, itd, i oni rado daju pare. Izuzetno su ivi ovi dijalozi, vrlo duhoviti;
likovi su punokrvni, i didaskalije, scenska uputstva govore o vrlo intenzivnoj scenskoj igri.
Naravno da su sheme prisutne u svakom od zapleta uvek e mladi dobiti devojku, uvek e taj
lukavi sluga izvui od svih pare i koristiti se njihovom glupou, ali ono to je to zanimljivo jeste
kontrast uenih i puana, Dotore pre svega, onda tog mladog, bogatog fifiria Fabricija, koji se
izraava u petrarkizmima koji su mrtvi ve itav vek: kad on kae da li ona ne mari za njegovo
srce gorue, uinila se stena klisurita, puta ga da umre ne razumeju ga: ne znam ti ja ni stene
klisurite ni ta govna, nego je rekla reci mu da neu ter neu.
Tu je itava igra, koja je jako zabavna, kada Lukrecija razmilja za koga bi se udala, pa
nabrajaju stvarne dubrovake graane, pa za jednog kae da je kockar, za drugog da je pijandura,
za treeg da je cicija, etvrti je osobenjak, da bi na kraju rekli ima ova trojica, ovaj Dotore, ovaj
matori, i ovaj fifiri.
To prisustvo italijanizama je u itavom opusu tih anonimnih komedija, iji nam autori
nisu poznati. To su, praktino, scenarija koja su fiksirana, a ne klasine pozorine drame.
Kada su u pitanju pozorine zgrade, spomenuli smo Orsan, i treba jo spomenuti Hvar,
koji je poetkom XVII veka dopao pod Mletaku upravu i tu je podignut, takoe, arsenal u luci, a
onda je na gornjem spratu tog arsenala podignuto pozorite 1612. godine.
Ve smo rekli da su se u Dubrovniku predstave odravale u zatvorenom prostoru, u
Vjenici do 1552.
Taj itav XVIII vek je period ozbiljnih trvenja unutar Dubrovnika, i postoje dve struje
meu mladim intelektualcima: Sorbonezi i Salamankezi, u zavisnosti od toga ko je gde studirao
Salamanka je univerzitet u paniji, rigorozno katoliki, jezuitski, danas bismo rekli
konzervativan, i Sorbona u Francuskoj, napojeni ve idejama budue nadolazee Francuske
revolucije, liberalnim idejama. Dolazi do njihovog sukoba. Za razliku od ove druge polovine
XVII veka kada dominira italijanska kultura, XVIII veka e dominirati, kada je komedija u
pitanju, apsolutno Molijer, i osim Molijerove Psihe, sve e biti prevedeno na dubrovaki, sve
Molijerove komedije. To se u dubrovakom argonu zove franezarije. Dakle, te franezarije su
adaptacije, ne bukvalni prevodi, ve je to smetanje Molijerovih zapleta u konkretan dubrovaki
kontekst, sa prilagoavanjem kroz imena, kroz geografske pojmove, itd. Takoe, bie vrlo
popularan, ali u drugom anru, anru tragedije, Pjetro Metastazio, jedan beskrajno dosadan
barokni tragiar, kao Seneka na barokni nain.
Drutvene prilike i drutvena klima se menja. Dubrovnik nee stii da razvije nekakav
novi drutveni poredak, jer e 1806. godine, dakle poetkom XIX veka, pasti pod okupaciju
Napoleonove vojske i prestati da postoji kao nezavisna republika, ali taj XVIII vek je praktino
vek novih liberalnih ideja, politikih sukoba Antunina i Lazarina51, s jedne strane, i aristokratije.
Zbog toga e rascep izmeu puanstva i aristokratije biti toliko veliki da, onog trenutka kada
Francuzi budu zakucali na vrata, za puane e Francuzi biti oslobodioci, a za aristokrate e biti
okupatori. Taj trenutak kada Dubrovnik bude pao (230 francuskih vojnika ga je osvojilo) pod
okupaciju Francuske e znaiti kraj aristokratije, u smislu da je aristokratija donela odluku da
nema potomstvo pod okupacijom, i prestali su da se razmnoavaju, makar u naelu. Bilo je
kopiladi sa puanima, ali je praktino ta klasa izumirala itav XIX vek, da bi na kraju prestali da
postoje, makar na papiru i u legendi, o emu pie Ivo Vojnovi u Dubrovakoj trilogiji.
Meutim, na samom kraju veka beleimo dve komedije, za koje ne znamo da li su igrane,
ali su vrlo zanimljive. jednu je napisao Marko Bruerovi. Njegovo pravo ime je Dezrivoj, on je
Francuz koji je kao dete doao u Dubrovnik. Napisao je komediju koja se zove Vjera iznenada,
koja u sebi ima vie dramskog nego kominog. Radi se o prvom ulasku u lonicu (spavau sobu)
u istoriji dubrovake drame, i radi se o prvoj oiglednoj prevari ene, odnosno ena vara mua sa
mladim mukarcem. To je nekakva gospoa Zore, koja je udata za tupavog mua Vala. Valo je
tupav i ne vidi da ga ena vara. Ona ima mladog ljubavnika koji se pretvara da je zainteresovan
za njihovu ker, a zapravo s njom aikuje, i stalno se Valo udi to ga ena alje na sve vazduh,
na imanje koje je van grada, a ona zapravo pokuava da sopstvenog ljubavnika uvali keri svojoj
za mua da bi mogla s njim da nastavi da ljubavie. Tu nemamo nita specijalno komino.
Gospoa Zora je u krizi srednjih godina, i jako u panici da li je jo pristala. Tu se nalazi Melko,

5151
Nasledili imena od Svetog Antuna i Svetog Lazara, koji su bili zatitnici njihovih gilda, trgovakih udruenja.
Zajedno se bore za politiku mo koju ne mogu da osvoje.
taj mladi, pozitivni ljubavnik, i pedant Kristo, koji igra ulogu intriganta, spiritus movensa, tog
sluge koji e razobliiti Zorine spletke, i Noko... (?)
Ono to ovde shvatamo jeste da je komad pisan knjievnim jezikom, bez italijanizama.
Drugo jeste da ta ena, gospoa Zora, ima apsolutno dramsku funkciju. Divna je scena kad se
njen ljubavnik verio tajno od nje za neku devojku nebitnu, do nje je to dolo, ali ona sad njega
ispituje koja bi to devojka mogla da bude, a ona je kao nezainteresovana, pa vrea te nabrojane
devojke, itd. Prosto ga ispituje u panici da e on nju napustiti.
Pedant Kristo, uglavnom, nagovori ovog gospara Valu da odglumi da odlazi na imanje i
da se onda naglo vrati. On tako i uini, iako mu nita nije jasno ni to ga ovaj tera, ni o emu se
radi, je Kristo hoe da uvede ovog pozitivnog ljubavnika u kuu i da ga uini muem Valove
keri, a to nee moi dok ne demaskira Zorinu prevaru. Vraa se mu, to je vrlo znaajno,
ulazimo u svet drugog anra zatie pod krevetom ljubavnika svoje ene, i svojoj eni odvali
amarinu i kae joj, to je jo dramatinije, do kraja ivota e ispatati ovo to si uradila.
Kinjie je do smrti.
Dakle, ova Vjera iznenada iznenadna veridba, to se dogaa na kraju, i pozicija ove
gospoe Zore je na izvestan nain bliska onome to je Goldoni radio, pretvarajui komediju del
arte u dramu, odnosno u fiksiranu dramsku knjievnosti, samo to je Bruerovi otiao i korak
dalje, bez elje da zabavi. Ovo je jedna surova pria o poziciji ene koja jeste varala mua, ali e
zbog toga ozbiljno da plati, pritom onakvog mua kakav je gospar Valo bi varala i mnogo
ednija ena.
Za taj komad ne znamo da li je igran, znamo da je nastao negde 1800. godine, kad i jo
jedna komedija, koja je potpuno udesna komedija Vlaha Stulija Kate kapuralica. Komad
izuzetne lepote, arma i sentimenta. Vlaho Stuli je bio pripadnik te liberalne struje, tih
Sorboneza, i govorio je o poziciji u kojoj se nalazi proletarijat dubrovaki. Naime, taj ve kraj
XVIII, poetak XIX veka jeste period kada u Evropi dominira prosvetiteljska poetika, kada se
formira graanska ideologija period posle Francuske revolucije, i trenutak kada ta graanska
klasa eli da stvori sopstvenu umetnost. U tom trenutku se i stvaraju ti arhetipi dobro skrojene
graanske porodice: mu gospodar, dostojanstven, ena, verna ljuba koja je njegov pomaga u
tekim trenucima, dobra, pametna, posluna deca. To je ono to prosvetiteljstvo propagira kao
nekakav porodini ideal. Kate kapuralica je potpuno obrnuta slika svega toga. Neki smatraju da
je ovaj komad farsa, profesoru Romeviu se ini da je ovo naturalistika drama 70 godina pre
pojave naturalizma.
Komad je pisan u duhu fragmentarne dramaturgije, gde je praktino svaka od slika
nezavisna slika za sebe, ak bismo mogli nekim da menjamo mesta, jer se Stuli odustaje od
siea, i prikazuje anr-scene. Ko su junaci? Luko kapural je slubenik opinski, njegov posao je
da zakljuava kapije grada u toliko i toliko sati. On i njegova porodica ive extra muros, izvan
zidina (ne ive u Dubrovniku, nego su ispred kapije). On je teki pijanac, pun samosaaljenja,
psovke su neograniene, i on ima brdo dece. Ima nekoliko prisutnih, nekoliko odustnih i jedno
jo u stomaku. Tu se istie troje dece, jedno se samo spominje. Tu su kerka Mare, o ijoj udaji
se ovde govori, i ta Mare, kako sam otac za nju kau, odamna potee za batadur zvekir
falusuidnog oblika. Ta Mare e se udavati za mrnara Tikvulina, koji je iz oblinjih Konavla 52. Tu
je mali Luko, koji je ve alkoholiar, koji cinkari aleta kod keve, i kevu kod aleta, da bi dobio
malo vina. Tu je ova druga ker, koja je ljubomorna na ovu drugu, koja se udaje, i u svai je sa
roditeljima i onda im se pomokri u supu. Dotle to ide. A Kate kapuralica, poto su puka sirotinja,
da bi deci saila haljine, onda isee deo svoje haljine da bi njima sapila odeu i onda hoda kao
gejica, ne moe da zakorai jer je sve oko nje tesno, a trudna je.
Oni su toliko puni ivota, toliko se svaaju. Poto nesreni Luka kapural sedne, ena ga
izbacila, ne da mu da pije vina, sedi tamo sam, kae eto, i sin i erke i ena, svi do make, svi su
protiv mene, ne daju mi da ivim, eto, ova se dera, odjekuje luka od njene dernjave. Kate je
nepismena, ali glumi da je skladna mladica, da je on divna, da je plemenitog porekla, i stalno
optuuje Luku da je konavlski tovar, a da je ona skladna mladica i da je sluila kod velikih gospi,
itd. Meutim, njihov odnos prema crkvi pokazuje da oni za Boga ne mare, za stid ne mare, da je
tua oko alkohola, da se porodica raspada. Najdirljiviji trenutak, ako moemo da govorimo o
nekakvom sieu, jeste ta veridba koji treba da se odigra izmeu Mare i mrnara Tikvulina, koji je
stvarno jedna dripina, mornari su generalno na zlu glasu, od onih Lopuana u Dundu Maroju pa
do sad, i sad bi trebalo da doe u njihovu kuu Kane, tj. pisar dubrovaki, da naprave ugovor.
Sad oni ele da se pokau pred Kanem, kako su skladna porodica, i onda ree da okree taj svoj
bedan uderak i da skuvaju kafu Kani. Okreili su, to je kao jedna mala moba, i sad kao da mu
skuvaju kafu spale sav nametaj, jer nemaju ime da mu skuvaju kafu, a Kane ne popije kafu,

52
Konavli su seoski kraj blizu Dubrovnika. Konavljanin je najstranija seljaina.
jer mora da uri. I onda Kare na sve to kae a vide li jebenoga Kane, kao da ga je ita ufatila,
kao da ga je proliv poterao. Ostala jedna stolica s tri noge, sve ostalo su spalili.
Ono to emo sretati tek u naturalizmu, kad imamo te ljude sa dna, koji istim renikom
izraavaju i najlepa i najgora oseanja. Na kraju drame postoji jedna dirljiva scena, kada
ispraaju Mare, po koju je doao Tikvulin, i onda majka kae svom zetu: Udri zete noas od prve
do korice! Hou bit majka malomu od noas za devet mjeseca! A Mara kae Odnio bi ga vrag,
svega bi ga izgranfala izgrebala bih ga kao maka. Onda kako oni odlaze, Kata mae i kae
erci kakva bude prve brane noi tu treba da se pokae kako si veta u krevetu. Sad ostaju
Luka i Kate sami, ona gleda njega i kae
KATE: Jebena glavo, sikuro, prva no kae bravuru - da kako sam bila ja?
LUKA: Er si ti metrinja od svega.
To je divan i dirljiv kraj, jer izmeu njih dvoje postoji ljubav iako se kolju, skau jedni
drugima u oi, ali je to toliko iskreno, toliko vrsto, toliko moderno u razmiljanju, da je prosto
neverovatno. Komad se moe itati s kraja ka poetku ili obrnuto, jer tom lumpenproleterijatu
vreme ne tee pravolinijski. Stalno je jedno te isto vraanje, nemaju kud, nemaju ega da se
stide, njih svi preziru, njih ne putaju u grad, smeju im se da su im erke lakog morala, mu
pijandura, potpuna propast. Ali ljubav koja postoji je iskrena53.
Ovaj komad nastaje poetkom XIX veka, u jeku prosvetiteljske drame, u odjeku
Lesingovih istih devica, velikih pregnua, velikih pria o moralu, imamo ovde jednu
revolucionarnu priu koja govori da lumpenproleteri, to kae Nenadi u Pod rvnjem: Prvo nas
nahranite, pa traite potenje. Ovde je, na poetku XIX veka, 50 godina pre pojave realizma i 70
pre naturalizma, imamo naturalistiku dramu. Ona je upravo ono to je naturalizam sebi postavio
kao cilj iseak iz stvarnosti. Ona je upravo tako neto, prepuna ivota, suludih likova, te
neprekidne mediteranske buke i agresije. I pritom tih oseanja koja vrcaju, nikakve nijanse ne
postoje. Dirljivi su u svom autsajderstvu.

Kakav je bio srpski odnos prema teatru i zato ga nije bilo?

Vizantijska drama (da bismo doli do nae prie i naslea)

53
Kao italijanski film Runi, prljavi, zli Etore Skola, ili Alan Ford. To su potpuno groteskni likovi koji ive na ubritu
Rima, gde nema stida, gde nema nikakvog obzira.
Srpska kultura je u toku srednjeg veka bila pod presudnim uticajem vizantijske kulture. Ne samo
kultura, duhovnost, zakonodavstvo, bukvalno sve to se dogaalo, makar do XII veka, meu
Srbima, je direktno vezano za vizantijske okolnosti.

Ta pozicija pozorita u Vizantiji je dosta zanimljiva, pa moemo ak rei i bizarna. Jer kad
govorimo o Vizantiji mislimo pre svega na Konstantinopolj. Oekujemo da se to ortodoksno,
pravoslavno, cezaropapistiko drutvo rigidno odnosi prema teatru, da ga proteruje, i kada
proemo kroz spise velikih, znaajnih crkvenih otaca (npr. Jovan Zlatousti) puni su osuda
pozorita. Ali kada pogledamo neke posredne dokaze, vidimo da je pozorini ivot bujao u
Vizantiji i da je bio toliko heterogen, toliko neoekivano arolik, da je to pravo udo. Najvanije
javno prikazanije nije bio teatar, nego su bile trke trkolica i dvokolica. Taj hipodrom, koji je
zauzimao centralno mesto Konstantinolja, je stvarao zvezde s kojima se niko nije mogao
porediti. ak i jedan vizantijski car iz VIII veka, Mihajlo III Pijanica, je, izmeu ostalog, vozio
te trke. I na mesto svog savetnika je doveo jednog od velikih pobednika tih trka (kao danas Mesi,
Ronaldo, pa jo malo znaajniji).

Vizantija nije stvorila nekakvo izvorno pozorite, ali je sve vreme negovala dva paralelna
pozorina toka i oni se prepliu, ukrtaju:

1. Religiozno pozorite: ono je stvoreno na temelju liturgije. Slina situacija ili analogna
onome to smo imali u zapadnom svetu.
2. Laiko, puko pozorite: njegove korene moemo pronai to u antikom nasleu (dakle
igraju se i antike tragedije), a to u tradiciji rimskih pukih igara (pre svega mim i
atelana, pantomime to vurgalno, zabavljako pozorite)

Naravno, nita nije konkurencija konjskim trkama, zato to se uz te trke vrlo esto izvode i
cirkuske take, borbe s medvedima, bikovima, razliiti oblici onoga to smo sretali u Rimu. Ali
praktino, mim je zadrao svoju popularnost sve do pada Konstantinopolja pod tursku vlast
1453. godine. Mim nije iskljuivo pantomima. On je najblii neemu to je srednjovekovna
farsa: grube ale, ene lakog morala, muevi rogonje, ruganje svemu i svaemu. Uglavnom su to
bufonerije. Ali su se dogaale i situacije gde su izvoai tih mimova bili osuivani zbog satire,
bilo drutvene (odreenih drutvenih slojeva, npr. trgovaca), bilo politike, a vrlo esto su u tu
svrhu koristili i antike mitove, pseudoistorijske legende ili istorijske linosti. Praktino
zabavljako pozorite koje uzima resurse sa bilo kog mesta, samo da bi bilo zabavljako.

Jovan Zlatousti, u IV veku, kada govori o tim ceremonijama i proslavama, govori da svi koji
uestvuju u pozoritu zasluuju da budu baeni divljim zverima. Naroito se Jovan Zlatousti
protivi pantomimi, dakle nemoj igri. Ono to istorija nije uspela da otkrije jeste kakvi su to
mimovi dionizijskog kulta. Oigledno da je, kao i kod nas, paganski koreni za hrianske
praznike (badnjak npr) uglavnom su svi praznici bili vezani za solarne cikluse, ciklusi obrednih
radnji, etve, itd, i hrianski sloj je nasleivao delove rituala iz prethodnih praznika, i onda je
dolazilo do pretapanja, kontaminacije jednog drugim, i na kraju je nastalo neto to i danas u sebi
ima mnogo paganskog. Upravo ti dionizijski kultovi (koji se u Rimu pretvorio u saturnalije, pa se
u karnevalskom kontekstu pojavio kao sveprisutan, paralelno tekao da zvaninom religijom sve
do kraja XVIII veka, dok smo imali taj znaajan uticaj karnevala).

Kao i na Zapadu, kada je u pitanju religijska drama, opet imamo ta dva ciklusa boini i
uskrnji ciklus. Kada je Vizantija u pitanju, ta se crkvena drama razvija iz 3 izvora:

1. Iz apokrifa (razliitih hagiografija, svetakih pria, itd.)

2. Iz himni (isto to smo imali u antikoj drami sa ditirambima ili u zapadnoj drami s
dramskim laudama, onim pohvalama koje se lagano dramatizuju)
3. Iz mima, gde su ti dionizijski aspekti hristijanizovani i postajali deo religijske prie.

Kada je u pitanju ovaj na deo i kako se to odraavalo u naim krajevima, nemamo

pisanih dokaza o postojanju pozorinog ivota. Imamo masu indirektnih dokaza, ali ne moemo
ni jednim nedvosmislenim zapisom rei da su Srbi imali pozorite tad i tad. Mi govorimo o XV
veku spominjali smo, kada smo govorili o Dubrovniku i gostovanju Ali-bega Pavlovia. Taj
Radoje Vukosali je prvo ime nekakvog profesionalnog aktera. Dodue, u nekim spiskovima iz
Novog brda (osim to je bio rudnik srebra, bio je i velika dubrovaka kolonija i jedan od
urbanijih centara tog perioda pod turskom okupacijom i pre nje) i da se tamo na spiskovima
dunika pojavljuje zanimanje glumac. Jedan od razloga jeste bio: nae svetenstvo je preuzimalo
od vizantijskih crkvenih otaca poglede na svet, zajedno sa odreenim zakonicima. I prevodei te
zakonike prvo na staroslovenski pa na crkvenoslovenski jezik, mi smo preuzimali i stav prema
pozoritu. Kao kad smo govorili o srednjovekovnoj i ranorenesansnoj kulturi na Zapadu, gde mi
na osnovu zapisa moemo doi do pogrene pretpostavke da je pozorite bilo proganjano.
Latinski zapisi su promovisali ono to je bilo oekivano od crkve, meutim, to ne znai da je
time pokriven itav ivot ljudi. Postoji masa stvari koja se dogaala u sferi usmene umetnosti,
koje su bile jako bogate, i o kojima saznajemo samo indirektnim putem.

Kao jedan od prvih tih zapisa je Nomokanon ili Zakonopravilo. Kod nas, kada ga je Sveti
Sava preveo u XII veku, preveden je pod nazivom Krmija od glagola krmaniti. Taj Nomokanon
je napisao u VI veku Jovan Skolastik, kaluer solunski, i cilj tog Nomokanona jeste da uredi
crkveni ivot u manastirima. Meutim, imao je mnogo iri zahvat, on se vie bavio zabranama
koji se ne bavi svakodnevnim ivotom kaluera, ve je propisivao i ivot pastve. I u tom
Zakonopravilu Sveti Sava je dao to da se prevede ne bi dao da se to prevede da se taj zakon
nikoga nije ticao, pa su osvrti na pozorite bili krajnje negativni I Sveti Sava preporuuje da
roditelji razbatine dete koje se bavi pozoritem, da nikako ne daju sinu da se eni glumicom ili
obrnuto. I ono to je najzanimljivije i kod Svetog Save i kod drugih koji e kasnije pisati o
pozoritu: glavni problem je bio, a to moemo vezati za ikonoborstvo i ikonoklastiku tokom
vizantijskog duhovnog razvoja, jeste hipokrizija. ovek se lano predstavlja kao neko drugi. To
je zapravo problem koji je vizantijska zvanina religijska osuda pozorita imala. Ne ta je tema,
nego da ste vi neko drugi, da se predstavljate kao neko drugi, i da ta vaa la dovodi ljude do
ushienja. I itava pria o ikonoklastima i ikonoborcima da li se Boga moe prikazati polazi od
toga da li je to slika sveta ili fantazija umetnika da li je to la ili istina. Kod nas taj proces
osvetavanja je uveden upravo da bi se slici dalo magino dejstvo da bi ona bila osvetana,
blagoslovena, da bi se preneo nekakav mezafiziki ar na neto to je ljudsko delo. Ako tu
analogiju prenesemo u svet pozorita, imamo sve to samo bez blagosiljanja, odnosno bez
posveenja neemu viem. Tu je negde bio glavni problem u razvoju pozorita.

Drugi problem je bio odsustvo urbanih centara nema gradova ili nekih ozbiljnijih centara
koji bi bili primamljivi za nastanak pozorita.

Drugi tekst koji vredi spomenuti Sintagmat iz 1335. godine, koji je napisao Mateja
Vlastar, to je opet zakonopravilo. Car Duan je naredio prevod Sintagmata, koji se primenjivao
zajedno sa Duanovim zakonikom. I u Sintagmatu se gluma poredi sa bludnienjem, glumac se
smatra osobom nanieg moralnog ranga, a za situaciju u kojima bi glumac predstavljao lik nekog
sveca, predviena je rigorozna drakonska telesna kazna. Panaur seoski vaar. On vodi poreklo
od termina panagijas svi sveti. To je dan kada se praznuju neki sveci, i tad je i vaar, i pije se i
jede se, razmenjuje se roba, pa su se pojavljivale putujue trupe. Moemo pronai da se na
panaur deavalo da su se svetenici ponaali kao glumci i da su nogama utirali u vrata crkvena.
To je deo nekakvog rituala, obreda iji samo fragment imamo, ali koji nam govori da su se i
svetenici povremeno pojavljivali u tim glumakim ulogama, i da su neto skrnavili.

Vana je pozorina terminologija koja se javlja. Za glumca se pojavljuju termini: ruskog

porekla skomrah, to nam govori da su i ruske putujue trupe dolazile; potom nemakog
porekla pilman; bufoni, jokulatori bilo da su dubrovakog ili italijanskog porekla. Dakle
imamo stranu terminologiju, ali imamo i na termin glumaz, koji je vezan za staroslavenski
koren gluoi aliti se. Odakle je to aljivdija, doker, itd. Takoe, neki termini se bukvalno
prevode sa grkog, pa se tragedija prevodi kao kozlaja, jer je tragos jarac. Ili kozloglasnaja. A
komedija je komieskaja. A termini za glumca su, npr, lice-pothnodnik (neko ko se podvlai
pod tue lice i pojavljuje se kao neka druga osoba). Termin pozorite generalno oznaava ono to
bismo danas rekli prizorite. Dakle nije samo prostor u kome se neto izvodi Recimo u jednom
spisu iz XIII veka se govori o nekakvom Strezu, nekom vladaru u dolini Vardara, koji je uivao
da baca ljude sa neke hridi. I kad kae gledali smo strano pozorite, upravo to strano pozorite
je termin kojim se to oznaava.

Dakle Krmija i Sintagmat bi bili neki najoigledniji spisi, u kojima se, kroz osudu
pozorita, stie utisak o tome da je pozorini ivot postojao.

Treba spomenuti i dva slikana izvora, koji mogu da ukau na postojanje pozorinog
ivota. Jedna je slika Ruganja Hristu u manastiru Staro Nagoriino, zadubina kralja Milutina s
poetka XIV veka.
Ta freska prikazuje putovanje Isusovo Via Dolorosa (Put suza) i tu se pojavljuju ljudi koji se,
rugajui se Hristu, pojavljuju u odei koja je karakteristina za glumce (predugi rukavi i predugi
nastavci na cipelama). Na osnovu toga zakljuujemo da se verovatno radi o sceni iz pozorine
predstave. Da se ne bismo sasvim zaneli znamo da je veina slikara fresaka srpskih manastira
bila grkog odnosno vizantijskog porekla, i da su oni mogli da slikaju prizore koje su videli u
Vizantiji, to bi bilo takoe sasvim mogue.

Takoe, u Deanima imamo Orgije Kainovog pokoljenja (ili Kainovo pokoljenje se

raduje) iz XIV veka.
 Tu su prikazani dvorski muziari, jer na dvorovima srpskih velikaa je bio tih raznih
zabavljaa, leutista, akrobata, frulaa, itd. Prikazana je kao jedna dvorska anr-scena sa
muziarima i nekakvim akrobatima.

Ono to je takoe vano pomenuti jeste folkor, odnosno teatarski aspekt u naem
folkloru. Tu postoji jedan fantastian tekst Laze Kostia O narodnom glumovanju, gde
moemo nai izobilje jako zanimljivih podataka, kao to su lazarice kao ritual koji u sebi ima
dionizijsko poreklo (lazarice se, kreui se oko sopstvene ose dovode u neku vrstu transa kao i u
bahanalijama ili kod sufita meu muslimanima oni vrtei dervii koji se vrte dok ne padnu u
trans). Recimo lazarice bi bile jedan od tih aspekata gde postoji ritualizovan, fiksirani tekst, ide
se od kue do kue, pojavljuje se malo Lazare (pria je biblijskog porekla i obrauje onaj
trenutak kada je Lazar, uz pomo Isusovu uskrsao iz mrtvih, a to opet s lakoom nadovezujemo
na sve ono to smo priali za buenje prolea nakon zimskog sna uskrsnue itave prirode, itd).
U ovom tekstu Laze Kostia se spominje itav niz: i lazarice, i koleda, pa se spominju i
rekreacije nekakvih bitaka. U Crnoj Gori, kae Laza Kosti, se odigrava (kao kod
Amerikanaca ona Bitka kod Getisburga) rekreacija neke bitke ije poreklo zapravo nije bilo
poznato. Izigravanje bitke. Laza Kosti tu spominje i nekakve vukove. U srpskoj mitologiji su
vuk i zmija izuzetno vane zveri, da je paganska slavenska mitologija floralna mitologija (zato
mi imamo sveto drvee sveti hrast, svetu brezu, itd.)

Sa dolaskom Turaka Turska okupacija, kako je istorija pamti, se ne podudara sa naom

predstavom turske okupacije gde 4 veka nisu nita drugo radili nego nabijali na kolac hriane.
Turci su, zapravo, vrlo nalik na metodologiju koju je Aleksandar Makedonski sprovodio ili
Rimljani, to je adoptiranje uvlaenje lokalnog stanovnitva u sopstveni pogled na svet bez
prinude. Do poturavanja je najee dolazilo iz ekonomskih razloga muslimani su imali
ekonomske povlastice, mogli su da se bave trgovinom slobodnije od hriana, ali hrianima nije
bilo zabranjeno da praktikuju svoju veru (da jeste bilo zabranjeno mi bismo do sad svi bili
muslimani). Arhiv u Istanbulu, koji je potpuno neverovatan (gde danas moemo nai spisak
svakog stanovnika u Turskom carstvu iz itavog tog perioda od XIV veka pa do XVIII, ko je
gradonaelnik, ko koliko prihoda ima potpuno neshvatljivo administrativno udovite je bila
Osmanska imperija). Osmanska imperija je delila pogled na pozorite, zajedno sa svim ostalim
muslimanima, da je nedopustivo igrati drugo ivo bie. Ne samo to su se borili protiv bilo
kakvog oslikavanja damija (one su iskljuivo ukraene ili ornamentima ili tekstovima iz
Kurana, nema ivih osoba) pozorite je kontraindikovano islamu. S druge strane, ono to mi
znamo da je postojalo vezano za pozorite hriana je puko pozorite, gostovanja. Utoliko je
itava ova pria sa Ali-begom Pavloviem, poturenjakom koji ima svoju pozorinu trupu
ilustracija dosta tolerantnog odnosa islama prema pozoritu. Ali-beg Pavlovi jeste poturenjak,
ali nije usvojio poglede na pozorite koji su zvanini u islamu. Imao je svoju pozorinu trupu
koju alje u Dubrovnik na dan Svetoga Vlaha, hrianskog sveca, kao poklon. Dakle, bilo je
prostora da se die. Opet, pozorite se nije ba specijalno razvijalo.

Ono to su Turci doneli to je bilo zanimljivo Kada je u pitanju islam, najvei deo
folklorne kulture je pripovedna kultura, i to su izuzetna dela od 1001 noi pa nadalje, ali su imali
jednu vrstu pozorita pozorite senki, koje se kod nas zvalo karaoz. Nauljena koa, koja je
razapeta, i na nju se stavljaju likovi koji se pokreu pomou tapia, i iza tog prozora su glumci
koji izgovaraju nekakav tekst. Dakle nemamo predstavljanje ljudi, oni su marionete u svakom
trenutku. To njihovo tradicionalno pozorite senki je, recimo kada je Beograd, u XVII veku
(koje je bilo jedno poslednje selite u Turskoj imperiji, na samoj granici svega, u Beogradu je u
tom trenutku samo 17% stanovnitva bilo hriansko, sve ostalo su bili muslimani), pa je taj
karaoz zabeleen od strane razliitih Alije erzeleza izmeu ostalog, onog putopisca koji je
prolazio Balkanom i ostavio nam spise da je hriansko stanovnitvo hrlilo da gleda karaoza.
Ta ideja pozorita je na neki nain opstajala. Karaoz je taj tip koji se egai sa svime, ono to je
dvorska luda. On ima mogunost da se zafrkava na razliite teme da bude i dnevno aktuelan, i
aljiv, itd.

to se tie onog perioda nakon velikih seoba pod arnojeviima u Austrijsko carstvo, taj
pozorini ivot je poeo, poto smo se doselili u urbane centre. Taj trenutak preseljenja
Krajem XVII veka su Srbi u dananjoj Srbiji podstaknuti autrijskim migom i orujem podigli
ustanak. Dolo je do sklapanja mira izmeu Austrijanaca i Turaka, i Srbi su ostali na milost i
nemilost Turcima, dakle izdali su nas Austrijanci. Srbi su onda, spaavajui ivu glavu, preli u
Austriju. Austrija je bila toliko tolerantna da nas pusti da se tu naselimo, i tu su nam napravili
problem sa ugarskim plemstvom, koje je katastarski bilo vlasnik dananje Vojvodine, naselili su
se Srbi na njihove teritorije. Meutim, to naseljavanje Srba u Austriji je bilo motivisano
egoistinim interesima Bea i napravljena je ta vojna krajina du itave granice Austrije prema
Otomanskom carstvu, i stanovnitvo koje se tu naselilo je ivelo u nemogue loim uslovima. Tu
su ljudi uglavnom iveli u iskopanim rupama, u zemunicama, bez ikakve nade za poboljanje.
Jedan deo koji se naselio po gradovima, a dugo godina e Temivar biti najvei srpski grad, jer
e tu biti Srbi koji su imali nekakva materijalna bogatstva, poneli ih sa sobom neki trgovaki
sloj. ivot e biti jako tegoban Jedan francuski hroniar, govorei upravo o periodu u kome su
Srbi bili naterani da ratuju na strani Austrije protiv Francuske, to je ono o emu pie Crnjanski u
Seobama, pa su neki Srbi pohvatani, pa su ih prikazivali po Francuskoj kao divlje ljude po
cirkusima. Dakle to je bila ta vrsta beznaa mnogo je vremena trebalo da proe da bi dolo do
formiranja nekakvih kola, itd.

Da preskoimo itav ovaj tuni period i kaemo da su Srbi pokuavali, poto nisu imali
patrijariju, ve je mitropolit bio glavni predstavnik i svetovni i religijski Srba, mitropolit
karlovaki dolo je do formiranje gimnazije u Sremskim Karlovcima i da su ti pokuaji
stvaranja ikakvog kolskog sistema, bili oslonjeni na pomo iz Rusije. U tu svrhu je pisano Petru
Velikom da poalje nekakve uitelje meu Srbe i tu je ime jednog muenika Maksim Suvorov,
potpuno zaboravljenog, a zasluuje da bude spomenut. On je doao u Sremske Karlovce, sa
svojom porodicom sa enom i etvoro dece, na poziv srpskog svetenstva, i za godinu i po
dana nije dobio ni dinara, prosto su ga ostavili da krepa. Na kraju mu je umrla cela porodica i on
se sam vratio, potpuno proteran. Pozvali su ga da dri kolu, a onda ga je taj crni kler o kome
pie Dositej u svom delu ivot i prikljuenija, taj manastirski kler, najzatucaniji sloj svetenstva
(postoji plavi kler parohijsko svetenstvo) koji se strahovito borio protiv tog Suvorova, i on se
muenik vratio natrag. Ve za njim je iao glasnik koji je molio Petra II da nam se poalju knjige
i uitelji. I u drugom pokuaju doao je Emanuilo Kozainski koji je zavrio tu najznaajniju
pravoslavnu kolu Duhovnu akademiju u Kijevu. On je doao i preuzeo upravu 1732. godine
nad tom gimnazijom u Sremskim Karlovcima. U toj gimnaziji se nalaze i deca, i matori ljudi,
razliiti uenici. Za nas je vano da kaemo da 26. juna 1734. godine u Sremskim Karlovcima
odrana prva predstava za koju znamo na srpskom jeziku, a to je Traedokomedija. To je vaan
datum za nas.

Ta Tragedija je neka vrsta revije, fragmentarne hronike i nastala je potpuno u duhu

didaktikih komada jezuitskih kakvih ima po Evropi u tom trenutku. Jedan deo Traedokomedije
opisuje propast carstva srpskog smrt Cara Duana, dolazak Uroa Nejakog na presto, Vukaina
koji se pojavljuje kao najvei negativac, itd. Dakle, kako je propalo carstvo srpsko, a drugi deo
ima taj didaktiki aspekt, gde se govori o vrlinama kojima treba teiti, gde se mitropolitu odrava
apoteoza, pohvala jer je crkva podrala to. Po nekim didaskalijama sa strane vidimo ta je bilo
potrebno da se odigra predstava pa je bilo potrebno tu neko brdace koje predstavlja moda tu
neku Golgotu ili neto tako. Pisano je na crkvenoslavenskom jeziku i pisano je u poljskim
trinaestercima. Dakle Kozainski je praktino preneo ono to je on znao o ruskom odnosno
ukrajinskom pozoritu, i taj isto model, koji je u Rusiju doao iz Poljske, pa su se tamo igrali
komadi religijsko-laike sadrine. Dakle to isto je odigrao i ovamo.

Praktino od te 1734. godine pa do samog kraja veka mi opet neemo imati pozorite.
Ono to se dogaa jeste poslednjih 15-ak godina XVIII veka, jeste obnova, kako su nastajale
obrazovne institucije, kole, pri njima su se pojavljivali uitelji koji su sa svojim uenicima
pravili nekakvo pozorite. I to je to kolsko pozorite. Recimo, pomenuemo nekoliko
uiteljskih imena iz poasti tim ljudima, entuzijastima: Petar Rajkovi (verovatno jedan od
uesnika predstave Traedokomedija, pa je potom taj pozorini virus irio dalje), Jovan Kresti
(1793. godine) i Mihajlo Kreki (isto 1793.). Pre svega se radi o prevodima tuih tekstova i ti
tekstovi su dvojaki:
 1. Jedna grupa tekstova su edukativno-vaspitni: recimo, tu je komad tada vrlo popularnog
nemakog pisca Johana Jakoba Engela Zao otac i nevaljao sin, koji govori o vaspitanju
dece. ak imamo komad Karla Ekerthauzena O nednom vospitaniju detei (kako neno
vaspitavati decu). Imamo takoe komade biblijsko-religiozne sadrine da bi se deca
uila veronauci, pa je jedan od najigranijih komada, u prvoj polovini XIX veka, Kako
braa prodae Josifa (Jakobovog sina su, ljubomorni na to to je Josif njegov omiljeni od
mnogo dece, ostala braa prodali trgovcima robljem i on je otiao u Egipat i on je tamo
napravio velianstvenu karijeru i postao prvi faraonov saradnik, a sinovi su ubedili, poto
su zadrali Josifovu odeu, Jakoba da je lav pojeo dete a ostala je krvava odea)
Josifova braa su se pravila kao jako humorna i deca su to, oigledno, jako volela da
gledaju.
2. Adaptacije tekstova svetovne sadrine koji su bili popularni u Evropi, pa je recimo
Fransoa Marmontel tada vrlo popularan po Evropi, koji je napisao roman Velizarij, koji
je adaptiran kod nas kao pozorina predstava. Velizarij je bio vojskovoa Justinijana II i
spasao je Vizantiju od najezde Gota, ali je postao toliko popularan, da ga je na kraju
ljubomorni Justinijan strpao u zatvor. I u tom periodu govoriti da je neko nevin
postradao, znai stradao je kao Velizarijus.
Onda, Devica iz Marijenburga Franca Kratera takoe jedna sentimentalistika literatura,
je bila igrana. I ono to je vano rei da i ovaj Velizarij i Devica iz Marijenburga nisu
igrani u okvirima kolskog pozorita, ve su nastajale amaterske trupe, to je otvaralo
vrata buduem razvoju pozorita.

Na kraju veka se javljaju i prvi prevodi stranih komada na srpski jezik, i tu treba
napomenuti ime Emanuila Jankovia, koji je 1787. godine objavio prvi prevod na srpski jezik
Tergovci Goldonijevi. Takoe je on preveo onog Zao otac i nevajalji sin i Blagodarni otrok
Engela. Takoe, meu prevodiocima treba pomenuti i ime Dositeja Obradovia, koji je preveo
Lesingovu jednoinku Damon (ili O prijateljstvu) dakle opet jednu didaktiku dramu.

Dakle, ideja kolskog pozorita nije bila zabava, nije bio estetski cilj. kolsko pozorite je
pre svega imalo prosvetiteljsku ulogu, njegov cilj jeste da je pozorite kola, kako je to govorio
Joakim Vuji, koji takoe pripada prosvetiteljstvu: pozorite je kola gde se drugi ue.

Nauke koje su irene kroz pozorita su se ticale, s jedne strane,

 1. Pouka vezanih za stvaranje graanskog sloja, odnosno iz ovog poludivljeg,
poluratnikog, doi do nekakvog trgovakog etosa, je bio zadatak koje je sebi pozorite
stavljalo sebi u cilj.
2. Drugo je biblijska tematika, odnosno irenje religijskih ideja.
3. I tree, za nas moda najzanimljivije, a to je pozorite koje je imalo za cilj da bude
rasadnik pozorita cilj je uvui to vie poklonika, buduij pozorinika, u pozorine
predstave, jer su ljudi uivali, jer je pozorite koliko god bilo ekskluzivno u tom trenutku,
bilo najmasovniji medij pa je bilo sasvim logino da se odreene ideje ire putem
teatra, gde su ljudi, u tim malo naseljenijim mestima, s velikim oduevljenjem
prisustvovali ili pravili pozorine predstave.

Dakle moemo rei da na ovoj teritoriji, u Srbiji, pozorita nee biti jo dugo, dok e to
pozorita ve krejem veka postati redovna pojava meu Srbima u Austriji.

Dakle kolsko pozorite je koren srpskog pozorita. Videemo da se sa kolskim

pozoritem primio i svetonazor, odnosno ono to je prosvetiteljstvo pokuavalo da stvori kao
nekakvu ideologiju, pa su na taj nain nai trgovci, mladi kalfe, itd, se obrazovale, pre svega kroz
pozirite.

Stvaranje trgovakog sloja: trgovci i zanatlije su bili organizovani u esnafe. Esnafi su, s
druge strane, imali rigorozna pravila za izdavanje licenci, a da biste radili morate imati licencu
(to je ono to je danas sindikat). Esnafi su propisivali rigorozna pravila ponaanja koji se potpuno
podudaraju s ovim to e initi prosvetiteljsko pozorite: nema alkohola, nema bijenja ene,
nema neverstva, koliko mora da se uplauje u crkvu, u kolstvo, ak su bili obavezni da daju u
prenumeraciji, da doniraju u objavljivanje knjiga na srpskom jeziku koji se tad tek stvara. I u tom
trenutku, kada govorimo o ovom prelazu iz XVIII u XIX vek mi imamo 3 jezika u funkciji:
crkvenoslavenski, graanskoslavenski/slavenoserbski i narodni. Ta borba za jezik postaje
dramatina i tek e biti dramatina kada doe vreme Save Mrkalja, pa Vuka Karadia i svega
onoga to se dogaa sa jezikom sve e to tei paralelno sa stvaranjem nacionalnog identiteta
koji je realno bio jako zamuen i pogubljen.
Pozorite u Vizantiji: ambivalencija. Odnos prema antikom nasleu: prema tragediji pun
respekta i one su se povremeno igraju; ali se komedije (mimovi, bufonerije, lakrdije, itd.) crkva
ograuje. S druge strane, kroz itavu vizantijsku istoriju postoji rasprava ikoboraca i ikonoklasta.
Ikonoklasti i ikonoborci protiv prikazivanja svetih linosti na freskama ili bilo kakvog
podraavanja, mimezisa (kao u islamu). Korene tog negativnog stava prema predstavljanju
moemo da pronaemo u Platonovom Filebu, gde on ozbiljno raspravlja on je i u Dravi bio
jako protiv pozorita jer pozorite u ljudima budi najnie nagone, izaziva saaljenje, suze, pravi
ih nikakvima, a Platonova Drava je zasnovana na racionalizmu, a ne na emocijama, tu ideju
moemo pronai. Tako da se ta ideja na neki nain prelama i kroz taj vizantijski odnos prema
teatru.

Paralelno sa povremenim igranjima antinog teatra imali smo i religijsko pozorite (misterije
npr), ali nisu dostigli one okvire kao u drugim delovima Evrope. U cezaropapistikoj zemlji
nailazimo na apsurde: zvezde su bili vozai trokolica ()... Carevi su oboavali da se drue s
njima. Vitantijski car Mihailo III Pijanica je vozaa trokolica uinio drugim najvanijim
ovekom u carstvu. Pozorite, iako se crkva neprekidno osuivala pozorite zbog egaenja.
Komedija je uvek imala tenju da bude satirina, to je bilo kamen u cipeli crkenih sholastika.
Pozorite uprkos tome opstaje i ivi. Ono ivi, ako ne u urbanim centrima, onda postoji u okviru
praznika, vaara (panaur od panagias svi sveti). Taj ambivalentan odnos viz crkve prema
pozoritu kako se to odrazilo kod nas? Imamo indirektna ukazivanja da je postojao kakav takav
poz ivot. Postoje knjige koje se protive pozoritu a niko mu Krmija Sv. Save osuda
glumakog poziva, podsticaj roditelja da razbatine decu ako se time bave. Sintagmat (XIV vek;
prerada s grkog jezika; osuda pozorita). Slika iz manastira Staro Nagoriino freska koja se
tie stradanja isusovog, ruga mu se narod, i meu njima su likovi obueni u odeu kokmedijanata
pozorinih na odnvu toga zakljuujemo da se slikar inspirisao pozorinom predstavom (veina
freskoslikara je dolazilo iz Vizantije pa su oni odatle mogli to iskustvo da prenesu, ali moda su
to videli i kod nas); Kainovo pokolenje se raduje (Deani) - anr scena dvorskog prikaza
onglera i muziara; ali se ne belee konkretne poz. Predstave

Pominjali smo Radoja Vukosalia.... U XV veku se spominje gostovanje trupe Alibega

Pavlovia... Prvi glumac/menader je bio Radoje Vukosali.
O postojanju pozorita svedoe i termini koji se javljaju u knjievnosti (pilman, bufon,
skomroh, glumaz od staroslovenskog korena gluhoi, igrati se, poigravati se; termin pozorite se
u srpskom jeziku srednjeg veka kao prizorite, neto to posmatramo despot Strez je bacao
ljude u Vardar s litice strano potorite... Prezime glumac u spiskovima dunika...

Drugi razlog, osim crkvene osude, zvog kod nemamo pozorite jeste nepostojanje urbanih centar
(nema statine publike) zato su ti vaari bili prilika, kada se ljudi skupljaju na ednom mestu.

Zato nemamo ni jedan podatak do 1736. Godine...

Sa dolaskom Turaka, doneli su teatar senki (arapskog porekla) karaoz kutija preko koje je
razapeta namaena koa (da bi se providela), iza koje su marionete na tapiima. Komino-
satirine pripovesti koje su se ticale svakodnevnog ivota. To je bio jedini ivi pozorini oblik.

Kako smo prevodili termine s grkog: glumac lice-pothodnik(neko ko se podvlai pod neije
lice), hipokrita; tragedija kozlaja, kozloglasnaja igra; komedija komieskaja; glumac
licemer... Sve ovo govori da o poz ivotu koji bi bio nalik onome u Zap Evropi ne moemo da
govorimo. Moemo da govorimo o elementima teatra u naim ritualima. Nema podele na
uesnike i publiku imamo utopiju u kojoj svi rado uestvuju. Lazarice, na primer... U tim
obredima vidimo amalgam hriansko-paganskog odnosa npr Boi polupaganski, floralno, ali
u slavu Isusa... Tako i u Lazaricama idu devojke kroz selo i vode Lazare, deaka koji
predstavlja mukarca. Imamo lascivan dijalog izmeu m i , neka vrsta zavoenja... Pa se
pojavljuje ia sa zaivenim penisom, koji plee. I ta igra je imala elemente fiksiranog teksta.
Kao i iz ditiramba pozorite, tako bi se moda i kod nas od toga razvilo poz da nije bio Turaka

enidba debelog Laze koja sasvim odgovara Atroovom... Debelog Lazu bije ko stigne,

Upravo zbog svih tih elemenata Laza Kosti spominje igre u kojima se pojavljuje gluma: npr
vuja igra (crnogorskog porekla) rekonstruisanje bitke, sa ozbiljnim posledicama (ponese ih
gluma)

Pored lazarica imamo kolede neto to asocira na dionizijsko ludilo; devojke koje se vrte do
gubitka svesti, do padanja u trans (kao u bahanalijama) vidimo koliko su koreni na Balkanu
duboki, koliko slojevi civilizacija ima pre Slovena, na koje su se oni naslanjali.
Sreemo u razliitim obrednim igrama, a i kasnije, u Vojvodini vertep (verovatno iz Rusije)
lutka-igra; igra se za Boi. Postavljene su figure...

U XVII veku Milorad Pavi spominje zurnice. To je neto analogno karaozu, nekakva igra
senki. Nije on dovoljno precizan u opisu, ali spominje zamueno staklo...

Ono to valja znati jeste da se poz ivot svakako odiggravao, ali kroz putujue trupe, a ne
organizovan od strane drave. I on je obuhvatao sve to moemo nazvati prizoritem. Na
panaurima, vaarima i na dvorovima povremeno.

U ???? veku, nakon seoba... Taj prelazak Srba u novi kulturno istorijski prostor Austrijskog
carstva je blagorodno uticao na pozorite. ivot Srba u Krajini u XVIII veka... (presluaj taj deo)
Taj ivot je bio nedostojan ljudskog bia... Veina je ivela u zemunicama (jazbina iskopana u
zemlji), pismenost nije postojala, graanstvo se lagano razvijalo Temivar, Peta, Novi Sad

Seobe Crnjanskog: situacija..... komandant garnizona u Novom Sadu

Srbi su se oslanjali na Rusiju, i Petar Veliki, kasnije Katarina, su podravali opstanak

pravoslavnog stanovnitva... Od Rusa smo traili pomo da osnujemo... Ti zanatski esnafi su se
pojavili kao jedan od najvanijih kulturnih institucija oni su propisivali kakav ivot morate da
vodite, moralni preduslovi koji morate da potujete da biste bili lan.

Za nae razumevanje tog sporog razvoja graanskog sloja jeste iokolnost da je u liku mitropolita,
i mitropolit sremskokarlovaki vrhovni poglavar Srba i u duhovnom i u politikom smislu to
odreivanje da crkva formira politiko ponaanje i presudno utie na odbranu interesa Srba u
Austrijskom castvu je u nekim aspektima bio pozitivan, a u drugim (pozorite) negativan.

Dositej (u Prikljuenijima) deli kler na crni, beli i plavi... Crkva jeste zasluna za osnivanje
sremskokarlovake kole.... Maksim Suvorov, koga je poslao ruski car da bude profesor u toj
gimnaziji (u kojoj su se kolovali i matori i deca)... Kada je poeo da predaje, naiao je na
odijum crnog klera, jer je predavao

U drugoj turi meu Srbe je doao Emanuilo Kozainski, Ukrajinac, i mi ga danas spominjemo
vezano za prvu predstavu na srpskom jeziku. On je, za Vidovdan, 1736. godine, za sveani kraj
kolske godine, uspeo sa acima da organizuje igranje predstave Traedokomedija. Napisao je
komad koji je po strukturi barokna tvorevina fragmentaran, stilski heterogen, pisan na rusko,
crkvenoslovenskom jeziku, slubenom crkvenom jeziku, pisan u poljskom trinaestercu, koji ne
odgovara srpskom jeziku ali on je svoja znanja o pozoritu sticao iz poljskih komada i svoju
dramaturku vetinu je odatle crpeo. Dakle tu predstavu su upriliili i za mitropolita Jovanovia
odigrali aci u Srpskoj Karlovakoj gimnaziji i to je prvi pomen pozorita u nas.

Ta Traedokomedija, ako se izuzme jezik, i nije tako ravo osmiljena. Najvei deo komedije se
bavi propau carstva srpskog usponom Srba pod vladavinom cara Duana, neuspehom Uroa
Nejakog, okrivljavanjem kralja Vukaina za izdaju poverenja cara Duana, itd. U okviru te prie
gde su dijalozi dugaki, neveto napisani, pojavljuje se itav niz alegorija prosvetiteljskog
uenja: Uenje, kola, Zavist neto to bi pripadalo svetu crkvenog pozorita Zapadne Evrope
kao moraliteti, kao nekakve poune prie sve to u okviru Traedokomedije.

Ono to je jo vanije od same injenice da je Traedokomedija igrana, jeste okolnost da

je makar jedan deo tih ljudi, a za jednog znamo da je igrao i da e kasnije biti znaajna linost,
bie arhimandrit, Jovan Raji, pisac komada o smrti Uroa Petog, dakle bie inspirisan upravo
ovom predstavom. Ti ljudi koji su uestvovali u toj predstavi se jednostavno zarazili pozoritem i
da e nekakav pozorini ivot nastaviti da postoji, iako se o njemu moda nije pisalo.

kolsko pozorite je glavni rasadnik pozorinog ivota.

U drugoj polovini veka (70-ih godina) beleimo i prva dva prevoda stranih dramskih tekstova
stranih na srpski jezik. Prevod Lesingovog Damona ili O prijateljstvu Dositeja Obradovia.
Sentimentalistika, prosvetiteljska drama, koja govori o pobratimstvu, o svetim emocijama meu
prijateljima.

Drugi prevodilac je Emanuilo Jankovi, koji e biti vrlo znaajan i kao tampar, jer e on u
svojoj tampariji u Trstu i Beu itav niz jako vanih knjiga. On je preveo Tergovce, Karla
Goldonija to su prvi susreti prevoda na srpski jezik vidimo koliko se to sporo i teko odvija.

Kada govorimo o kolskom pozoritu, na samom kraju XVIII veka dolazi do osnivanja kola
irom dananje Vojvodine (Panevo, Vrac, Sombor, itd.). Spominjemo iz poasti uitelje Jovan
Kresti, Jovan Kreki, pa e se u toj prii nai, koju deceniju kasnije, i Joakim Vuji. kolsko
pozorite pripada prosvetiteljskoj ideji pozorita. Prosvetiteljska ideja pozorita nije bila estetska
zabava, ve pre svega uenje ljudi i uenje dece razliitim stvarima. Jedna oblast je uenje stvari
koje se tiu veronauke (pa su esto igrani formati Kako braa prodae Josifa, polukomina
epizoda), ali i komadi koji se tiu edukacije, pa na primer O nednom vospitaniju detei Johana
Jakoba Engela; Blagorodni otrok (zahvalno dete), Zao otac i nevaljao sin Karl Ekerchauzen.
To su imena koja sad nita ne znae, a tada su bili hit mejkeri. Otac srpskog pozorita August
Kocebu. On je bio u Vajmarskom, Geteovom pozoritu igran vie nego Gete i iler zajedno, u
njegovom komadu je valjalo da se pojavi kue i Gete je lupio akom o sto i rekao ili kue ili ja
Gete je izgubio tu bitku i kue se pojavilo. Kocebu je najprevoeniji srpski pisac, i svi koji su
pisali dalje su se oslanjali na Kocebua. Njega je najvie posrbljivao Joakim Vuji. Kocebu je i na
Steriju uticao.

Dakle kolsko pozorite je radadnik onih koji e ga dalje razvijati

Stav o pozoritu je bio pozorite je jedna nudna kola (Joakim) ideja prosveivanja je bila ono
to je najvanije. Ako pogledamo posvete koje su pisci pisali u izdanjima svojih knjiga, one su
najee posveivane itateljstvu, a ne gledateljstvu. Ona su pre svega slavljena kao dela
knjievnosti a ne pozorita kao institucije.

Ono to treba rei o srpskoj knjievnosti kroz XVIII i poetak XIX veka jeste pre svega
diskontinuitet. Srpska knjievnost je doivela istu sudbinu kao i sve knjievnosti drugih
balkanskih naroda koji su bili pod turskom vlau i taj diskontinuitet u razvoju knjievnosti gde
ste vi prekinuti na kraju srednjeg veka i poetku renesanse i da nastavljate 4 veka nakon toga ima
svoje posledice. Te posledice su:

1. Okolnost da se nekoliko epoha koje su ve prole se odvijaju simultano: tako da u isti as

imamo u knjievnosti elemente renesansne (religijska), barokne u vidu razliitih oratorijuma, do
sentimentalistikih romana Milovana Vidakovia, predromantizma, plaevne knjievnosti sve
se to odigrava u isti as

2. Okolnost da nemate literaturu koja vam prethodi, nemate uzore na koje se oslanjate. Imate
crkvenu knjievnost i najvei deo te knjievnosti je ili spaljen ili rasejan to nije neto to je
moglo da ima svoj oigledni uticaj, pa je zbog toga prevashodni izvor i etike, i filozofije, itd,
narodna knjievnost, ne samo kao izvor tema, ve prevashodno kao izvor etike, moral narodne
knjievnosti ta je prihvatljivo, ta je neprihvatljivo, ta je enski lik, ta je muki lik, ta su
odnosi u porodici je direktno preuzimano iz narodne knjievnosti. Naa epska knjievnost
zapravo i nastaje u XVIII veku, ona nije nastala vekovima ranije i prenoena s kolena na koleno,
nego je upravo nastajala krajem XVII i tokom XVIII veka i to je ono to je zabeleio Vuk
Karadi. Ideja oslanjanja na narodnu knjievnost nije na specijalitet. Veliki nemaki
prosvetiteljski pisac i filozof Johan Herder je govorio o narodu geniju da narodna knjievnost
zapravo izraava sutinu jednog etosa, jedno precenjivanje narodne knjievnosti.

3. Borba za jezik. Meu Srbima je tokom XVIII pa do 30-ih godina XIX veka trajala bitka koja
e vrsta jezika biti usvojena i meu Srbima su istom trenutku u upotorebi 3 razliita jezika: 1)
rusko-crkvenoslovenski jezik (kombinacija ruskog i sprske redakcije ruskog jezika; koji je u
upotrebi tokom sluenja liturgije) 2) slavenoserbski jezik ili graansko-slavenski i to je jezik koji
su koristili klasicistiki orjentisani pisci, pisci koji su pokuavali da uspostave kontinuitet sa
antikom knjievnou, sa visokom literaturom predstavnici Avram Razovi i Lukijan
Muicki, ija poezija je bila kruta neto nalik na Junija Palmotia; pa je u tom duhu i nastajala
ta knjievnost 3) narodni jezik, koji se smatrao jezikom predromantizma, i jezikom nacionalne
revolucije 1804. godine kada doe do Prvog srpskog ustanka koji e biti posledica nataloenih
iskustava itave druge polovine XVIII veka.

4. Okolnost da se uzori u knjievnosti trae u drugorazrednim evropskim delima, ne u

prvorazrednim. Zbog ega? Ako pogledamo i danas, naa filmska industrija koji se autori
pojavljuju kao uzori. Pre desetak godina smo mogli da pronaemo elemente Tarantinove poetike
u srpskim autorima, ili za vreme crnog talasa mnogo toga godarovskog ili trifoovskog, to je
dobro jer su oni veliki autori, ali moemo da pronaemo i uticaj potpuno nebitnih autora. Zbog
ega nebitni autori? Zato to su kod nebitnih autora konvencije epohe najvidljivije. Na stalni
oseaj da kasnimo za Evropom, koja je nekud otila, u toj suludoj ideji trke najjednostavnije je
stei utisak da ste deo Evrope tako to ete preuzimati uticaj dela u kojima je konvencija
najoiglednija. Zbog toga su drugorazredna dela, visoko kanonizovana, bila jako uticajna.
Recimo, fenomen Riardsonovog romana Pamela je neverovatan. Semjuel Riardson je napisao
pravi sentamentalistiki roman, arhetip sentimentalizma, gde u epistolarnoj formi ta Pamela, koja
je otila da slui na imanje nekoga lorda, svojoj majci pie pismo Na kraju saznajemo da je nju
lord zaveo, da je ostala u drugom stanju i da joj je upropastio ivot. Ta Pamela je toliko bila
popularna u Evropi, da je pisana ruska Pamela, italijanska tih Pamela je bila koliko hoete,
svaki narod je imao svoju Pamelu, ideja autorstva tad nije bila toliko izraena. Pa smo i mi imali
nekakve svoje Pamelice u Vidakovievim romanima. Ideja, ako napiem i ja Pamelu onda smo
mi Srbi isto to i Englezi, jer ako imaju oni svoju Pamelu, imamo i mi svoju u emu je naa
razlika.

To su karakteristike knjievnosti: i upravo taj spori razvoj bitka za jezik, nepostojanje uzora
Vrlo esto emo u opusu istog pisca (npr. Sterije) pronai da su komedije pisane narodnim
jezikom, a da su eseji, tekstovi alosnih pozorja ili istorijskih drama pisani na slavjanoserbskom.
Svako je unutar sebe imao jednu vrstu blage izofrenije. Dositej, recimo, koji je bio presudan za
osveivanje problema jezika i stajao na strani prosvetiteljstva i slavjanoserbskog jezika se jako
plaio romantizma i njegove iracionalnosti (jer romantizam kako je nastupio sa onim turm und
drang i svim tim momcima i devojkama koji viu sloboda, sloboda, ta god to bilo, to
odbacivanje svega) to prosto Dositej, pa videemo posle i Sterija jako bio oprezan prema svim
tim romantiarskim ludilima. Dakle, Dositej koliko god da je zasluan, i na njega logino
nadovezujemo Vuka Karadia, a zapravo izmeu njih dvojice postoji ogromna razlika.

Tu bi trebalo spomenuti i osobu koju su svi zaboravili, a to je Sava Mrkalj. Sava Mrkalj neko
ko je obavio Vukov posao pre Vuka. Sava Mrkalj nije imao nikog pre sebe, i reformu jezika i
reformu pravopisa i nesreni Sava nije imao nikog iza sebe. Vuk nije bio naivan, on je uvek imao
uz sebe vlast i uvek je znao kako da se izbori. A Sava Mrkalj je zavrio u ludnici. Ali eto prosto
da pomenemo i oveka koji je pokraden od strane Vuka Karadia u velikoj meri.

Jedinstvo radnje

Jedinstvo radnje je aristotelovska kategorija. Ono je poetoloki zahtev Aristotelov da drama

mora imati kauzalnu dramaturgiju, da kada on govori da je tragedija (drama) podraavanje
radnje. Ne moemo dovoljno naglasiti koliko je ta Aristotelova Poetika bitna, koliko je svaka
rasprava o bilo kakvoj teatarskom aspektu, mora poeti Aristotelom. Kad pomislimo da ovek na
40-ak strana, usput, reavajui sve probleme kosmosa, rekao sve to ima da se kae o sutini
pozorita, je zastraujue. To rei da je drama podraavanje radnje je toliko duboko i vano, jer
ideja podraavanja, mimezisa, ne imitacije, ima sasvim drugu funkciju ona podrazumeva
umetniko filtriranje stvarnosti. Dakle preoblikovanje, gde zadravate asocijaciju na neto. A
ideja radnje je promena situacije. Kad on kae da je radnja neto to ima poetak, sredinu i kraj.
Poetak je neto pre ega niega nije bilo, a neto sledi, sredina je neto pre ega je neto bilo i
neto e se desiti, i kraj je neto pre ega je neto bilo i nita ne sledi zapravo on govori o
kauzalnosti. Ideja kauzalnosti u naraciji je Aristotelovo otkrie, jer kada pogledamo
fragmentarnu dramaturgiju, koja moe biti niz skeeva koji su potpuno nezavisni to je za
Aristotela potpuno neshvatljivo. Ideja podraavanja radnje, a pre svega radnje, ne likova, ideja
da je on rekao da je radnja sutina, a pre njega niko o tome nita nije govorio.

A druga stvar o kojoj govori je izazivanje oseanja saaljenja i straha i proienje tih oseanja,
je takoe beskrajno vana jer govori o empatiji, o identifikaciji nas sa osobom. Kad Aristotel
govori da se tragedija, pre svega, bavi ljudima koji su bolji od nas ili vii od nas, a da se
komedija bavi ljudima koji su loiji od nas to je otvorilo Pandorinu kutiju ta je bolje a ta
loije. Jedan kanadski teoretiar, Nortop Fraj, napisao je jednu znaajnu knjigu Anatomija
kritike, gde je likove delio po moi delovanja, a ne po socijalnom statusu. Neki drugi teoretiari,
pa ak i u srednjem veku, zavisno od etike heroji imaju takve i takve moralne kodove,
polubogovi imaju takve i takve, obini ljudi, i oni ispod nas. Praktino, iz te podele je proizala
itava anrovska paleta a na dnu je nesrena komedija koja je najgra od svega Aristotel ih
zapravo nije poreao po vanosti, nego je on tu stvar ostavio otvorenu. Ali interpretiranje svakog
od tih segmenata Aristotelovih npr. ta je mimezis, preko ideje ta su karakteristike tragedije,
ta su karakteristike komedije, ta je zapravo sutina pozorita podraavanje radnje. Dakle,
antiaristotelovski napori da se srui aristotelovska poetika, poevi od Brehta pa zakljuno sa
postdramskim pozoritem, su se uvek zavravali trijumfom Aristotela. Da podraavanje radnje
stvara semantiku ravan. Vi stvarate prostor koji je socijalno odreen kao prostor podraavanja.
Mi kada ulazimo u pozorite znamo da emo videti podraavanje, nae socijalno i kulturno
iskustvo nas onemoguava da pobrkamo ono to gledamo kao predstavu sa stvarnou. To je ono
to je Platonu bilo nejasno on nije pravio razliku izmeu predstavljanja i zbivanja, deavanja u
realnosti, i zbog toga je on smatrao da ovi ljudi lau.

Dakle, kada Aristotel govori o jedinstvu radnje

Jedinstvo vremena
Aristotel je govorio o jedinstvu vremena vezano za ideju kauzalnosti, a ne koliko radnja treba da
traje, jer u antikoj drami nema ideje mraka, reza, nego vreme tee u kontinuitetu. To je
jedinstvo vremena na koje misli Aristotel, a rekao je da radnja treba da se odigra tokom jednog
obilaska Sunca to je pokrenulo dugu raspravu u klasicizmu

To jedinstvo prostor/vreme ili hronotop vreme i prostor su analogni jedno drugom. Ajntajn
je govorio da se vreme meri prostorom i prostor vremenom (otud ideja svetlosne godine).
Upravo jedinstvo prostora i vremena koje je formulisao jedan drugi fiziar, Ernst Mah, se prelio i
u teoriju knjievnosti i drame, gde je ta analogija izmeu prostora i vremena i ovde bitna. Tako
da ono to imamo kao kategorije prostora: primarni, sekundarni, tercijarni, i prostor fikcije, tako i
ovde, kada je vreme u pitanju:

1. Primarno vreme trajanje radnje koja se odigrava na sceni;

2. Sekundarno obuhvata vreme skrivene radnje (sve ono to se dogaa s likovima dok nisu
na sceni; podrazumeva i radnju u meuinu) mi moramo da rekonstuiemo tu skrivenu
radnju ona nije samo radnja koja se odigrava simultano sa scenskom radnjom, ona
podrazumeva i radnju koja se podrazumeva u meuinu (videemo da su kod Nuia
kulminacione scene uvek u meuinu). Kad analiziramo komad, moramo da shvatimo ta
se dogaa sa likovima dok nisu na sceni. Iz ugla pisca je kontrola fokusa kljuna.
Elementi koje prikazije na sceni su namerno odabrani od elemenata koji postoje u prii.
Upravo u odabiru onoga to pisac stavi na scenu je kontrola fokusa, interpretacije prie.
Ako pogledamo ta su radili grki pisci koji su se oslanjali na mitose, na ve postojau
priu. I situacija u kojoj su obraivali svi istu priu (Elektra npr.) ta e jedan scenski
prikazati, a verbalno preneti, odreuje kako interpretira priu, jer ako uvodimo
prepriavanje onda ukljuujemo i perspektivu lika koji prepriava.
Takoe, zbog ega je vano rekonstruisati skrivenu radnju jer je svaka skrivena scena
potencijalna scenska radnja (npr. seks Romea i Julije). Dakle, sekundarno vreme
podrazumeva rekonstrukciju te radnje. Moramo obratiti panju na trajanje sekundarnog
vremena, jer ono najee slui autorima da odreenu radnju koja bi due trajala sabiju.
Vrlo esto se dogaa da se problem verovatnoe dovede u pitanje. Zbog toga je taj
fenomen dilatacije vremena stvar o kojoj se mora voditi rauna. ekspir je tu, recimo,
imao takozvane scene vremenskog ekvivalenta u dijalogu pokriva vreme za koje se
 odigrava neka tua koju ne moe da prikae. Upravo rekonstrukcija simultane radnje je
vana da bismo shvatili ta je sve pisac sakrio.
3. Tercijarno vreme obuhvata najdalju taku u prolosti koja se spominje u komadu. Dakle
ta je prapria, odakle je sve to krenulo. Pravimo hronologiju dogaaja, pa sve do
najdalje take u budunost. Npr. kod ekspira scenska reprezentacija poinje u
odreenom trenutku ali ta pria je poela davno pre toga. Hamletovog oca su ubili mnogo
pre toga to se pojavio Hamletov otac. I drama se ne zavrava smru Hamleta, jer dolazi
Fortinbras i nastaje novo doba. Dakle, ideja tercijarnog vremena je da rekonstruiemo i
shvatimo da je pria koju gledamo na sceni deo jednog ireg kontinuiteta, da
rekonstruiemo itavu tu priu. Pominjali smo problematinost i razlike termina uvoda i
ekspozicije. Rekonstrukcija ovoga ta se desilo pre toga je praktino rekonstrukcija
ekspozicionih informacija i kada imate tu prolost, onda vi kao autor odreujete u kom
trenutku i na koji nain ete tu prolost posredovati publici. Tu je opet kontrola fokusa.
Zbog toga su ova tri faktora, (ne govorimo o vremenu prostora fikcije jer je to uvek
nekakva verbalna predstava koja nema svoje trajanje, jer je u glavi lika, nekakav verbalno
preneti a na sceni nema nikakav svoj ekvivalent)

Ono to se tie same istorije, 1830. godine je donet Sultanov hatierif time je Srbija
dobila jednu vrstu nezavisnosti, meunarodno priznanje, i to je, na neki nain, bio podsticaj za
razvoj razliitih kulturnih institucija u onome to je ta ua Srbija, to e biti uskoro Kneevina
Srbija. Nastaju tamparije, kola, itd. Onda smo imali Sretenjski ustav 1835, pa onda ruenje tog
ustava, pa novi ustav, itd. Dakle, ta nekakva turbulentna pria se deavala. Kragujevac je bio
prestonica Srbije do 1841. godine, pa se onda prebacuje u Beograd. To je vano zato to je to bio
period vladavine Miloa Obrenovia. Milo Obrenovi je najvei deo ivota proveo kao
nepismena osoba, kao autokrata, i praktino su od njegove volje i hirova zavisili svi ostali.

Naveemo neke od institucija koje nastaju u tom periodu '40-ih nakon prelaska
prestonice. Od 1826. u Novom Sadu se osniva Matica srpska koja e biti vrlo vana kulturna
institucija, i upravo se sluiti kao neka vrsta medijatora meu tim intelektualnim... Od Matice
srpske, preko Drutva srpske slovesnosti, to je budua Akademija nauka, tu su Sterija i Atanasije
Nikoli bili neki od ljudi koji su doprineli njenom nastajanju. Pa onda Narodna biblioteka
(1844), italita, itd.

Ono to je, kada je tema kojom se mi bavimo u pitanju, bilo temelj to je to kolsko
pozorite o kome smo govorili, koje poetkom XIX veka postaje razgranato i takorei masovno.
Nastanak pozorita, ono to smo pominjali, je pre svega imao tu prosvetiteljsko-pedagoku
nameru, ali ono to je bio nekakav propratni efekat jeste stvaranje budue publike i buduih
pozorinika, tako da su praktino svi ljudi koji su stvarali pozorite svoje interesovanje i neke
prve korake stekli u okviru kolskog pozorita. To je potpuno amatersko, potpuno diletantsko
pozorite, ali je to bio i susret sa odreenim temama, sa odreenim tehnikim preduslovima.
Pominjali smo da su teme raznorodne: teme koje su iz oblasti veronauke (Hristov grob Mojsija
Ignjatovia, jednog uitelja koji je to sa svojim acima u Panevu uradio, pa onda Braa prodae
Josifa, itd)... I onda, iz itavog tog okrilja tih sporadinih igranja predstava iznikla je osoba koju
s pravom smatramo ocem srpskog pozorita, a to je Joakim Vuji.

Joakim Vuji je, inae, jedna prilino bizarna figura. Kad pokuavamo da shvatimo
kakav je on bio ovek, sreemo se sa enigmom, jer postoje periodi neverovatne lucidnosti,
preduzimljivosti, upornosti, a onda nekakvo udno ruenje sopstvenih rezultata. Na primer, teko
zaraeni novac od igranja predstave je investirao u tampanje nekakvih suludih knjiga, a sulude
knjige su recimo Fizieskoje soinenije, knjiga iz oblasti fizike; pa onda Komentar turskog
ustava, pa onda njegova puteetvija po krajevima koji ne postoje na geografskim kartama. Dakle
sam je bio nekako barokni lik, kao neka kombinacija Don Kihota, Barona Minhauzena i nekog
plemenitog prosvetitelja. I u tom smislu je njegov ivot bio prilino teak, tuan, pa moemo ak
rei kao jedna vrsta metonimije pozorinog ivota u nas. Od konkretnih biografskih podataka:
roen je 1772, umro 1847. Roen je u Baji, Baja je u dananjoj Maarskoj. kolovao se, kao
veina tog malog tananog sloja ambicioznog stanovnitva, u Pounu. Poun je tadanje ime za
dananju Bratislavu, dakle u Slovakoj. Dosta je putovao i to by foot, i boravio je, i to je
znaajan deo njegovog ivota, na poetku XIX veka, u Trstu. Trst je imao ozbiljnu koloniju
srpskih trgovaca, (u samom centru Trsta je velelepna pravoslavna crkva) i tu je on radio kao
uitelj deci bogatih trgovaca i sretao se sa pozoritem.

Moe se rei da u tom periodu, oko 1801. do 1804. on doao u posed i nekih tekstova
koje je prevodio, odnosno posrbljivao. Taj proces posrbljivanja je vrlo zanimljiv. Kad smo
govorili o franezarijama u Dubrovniku: uzmete Molijerov tekst, pa ga adaprirate na lokalne
okolnosti, prilagodite, itd. Sutina njegovog knjievnog rada, vezanog za pozorite, upravo
poiva na tom prilagoavanju, odnosno posrbljivanju. Zbog ega je to vano? Prvo nam mora
biti jasno da ideja originalnosti u to vreme nije bila tako dramatina kao danas. On je te posrbe
potpisivao kao sopstvena soinenija i niko nije rekao da je on to plagirao. Ali ono to je vano
jeste:

1. Da su ti prevodi zapravo bili prvi tekstovi, neki kontigent tekstova koja su amaterska
pozorita mogla da koriste
2. Preko njegovih posrba je stvoren katalog odreenih tipova uloga, koje su nasledili pisci
koji su potom dolazili. Nisu se oni direktno nadovezivali, ali moemo u komedijama koje
je posrbljivao da prepoznamo tipologiju koja je specifino lokalna, bez obzira to su to
komadi koji su u tom trenutku bili poznati u svetu, ali kad pomislimo da pre jednog
Sterije praktino nije postojalo nita i da ne postoje likovi, ne postoje teme, ne zna se koja
vrsta humora, ta prija publici, kuda sve to ide. Zato je Joakimov posao bio jako vaan.

Druga stav, u tim ogromnim, dugakim putovanjima, koje vie moemo nazvati lutanjima
nego putovanjima, gde god bi se naao on je zapoinjao nekakav pozorini rad, okupljao oko
sebe decu, organizovao predstave, i praktino se zadri 10-15 dana ali iza njega ostane da ivi ta
ideja pozorita. Ono to je u tim njegovim putovanjima vano spomenuti: u Peti je postojalo
pozorite Rondela, koje je bilo u vlasnitvu nekakvog maarskog upravnika. Taj upravnik je
omoguio Joakimu Vujiu da igra komad o Karaoru, dakle to je vreme kada je ve poeo
ustanak, Crni ore ili ??? Komad koji slavi Prvi srpski ustanak i otjatije osloboenje
Beograda od Turaka u tom trenutku, i komad je imao veliki uspeh meu Srbima. To je, na neki
nain, bio podsticaj Joakimu da posrbljuje itav niz komada, pa emo sada nabrojati, i videemo
da ni jedno od imena originalnih autora danas ne znai nita (to je na neki nain ilustracija onih
diskontinuiranih kultura koje se oslanjaju na drugorazredna dela u kojima su konvencije epohe
najvidljivije): Fernando i Jarika Karla Ekerthauzena (njega smo spominjali i vezano za
prosvetiteljsku dramu Zao otac i nevaljao sin), pa Nagradenije i nakazanije Salomona lepera
(njegovo ime danas ne znai nita, al' on je bio izuzetno popularan pisac), a najpopularniji je bio
Avgust Kocebu, koji je bio apsolutni vladar evropskih scena na prelazu XVIII u XIX vek.
 Priali smo tu anegdotu vezano za Vajmarsko pozorite Gete je po svojoj orjentaciji bio
klasicista. U Geteovom pozoritu su Gete i iler bili igrani manje nego Kocebu. I onda je
Kocebu za jednu predstavu predviao pojavu psa na sceni, to je za Getea bilo potpuno
nedopustivo i on je rekao ili ja ili pas i ostao je pas. Gete je izgubio posao zbog psa. Koliko je
zapravo Kocebu bio popularan. Kocebu je pisao sentimentalistike drame (to inklinira tragediji)
koje su pune srceparajuij scena, velikih sentimentalistikih pasaa, ili sentimentalistike
komedije koje su opet plaevne larmojan??? opet naglaene emocionalnosti. Ideja
prosvetiteljstva, a ono se kroz umetnost ptaktino pojavljuje kao sentimentalizam, kao to
pojaano senzibiliziranje publike, je polazila zapravo od one filozofske sentence niega nema u
razumu ega nije bilo u oseanjima, pa je zapravo ideja ganua neto to je analogno
Aristotelovoj ideji katarze. Izazivanje oseanja je sam cilj, i prenaglaena oseanja... Verovalo se
da zapravo izazivanje snanih oseanja podstie rad moralnog bia oveka, pa je u tom smislu
prosveivanje zapravo izazivanje snanih oseanja, i Kocebu je u tome bio veliki majstor, za
svoje vreme. Pa recimo, od Kocebuovih komada: Kretalica ili Papagaj, pa onda La Peruz ili
Peruvanci komad o ljudima iz Perua.

Inae, Volterova, a naroito Rusoova filozofija pokli povratak prirodi, odbacivanje

drutvenih konvencija, idealizacija divljaka, plemenitih divljaka je takoe vrlo znaajna, jer se
verovalo da se ovek raa kao dobar, a da ga onda drutvene okolnosti, korumpirano, pokvareno
drutvo usmerava u razliitim pravcima, pa je velianje tih plemenitih divljaka... Konano, ako
se setimo i prie o Tarzanu, to je samo nastavak te iste linije, ili Danijel Defo u Robinzonu
Krusou preko Petka pokazao naivnost, istotu, prosto je to u duhu epohe.

Takoe Kocebuovi komadi: Ljubovnaja zavist erez jedne cipele prilino enska tema,
drugarica je kupila mnogo dobre cipele a vama je krivo.

Dobar deo tih njegovih posrba je izgubljen, ali je vano da je Joakim, nosei sa sobom te
posrbe prtljagu, sa eljom da tampa knjige Ono to je jako lepo, gde god se poljavljivao u
Sentandreji ili kad se vraao u Baju, pa u Segedin uvek je najvei deo prihoda iao nekakvim
udovicama, deci, obino za neke humanitarne ciljeve.

Ono to je za nas kljuno, makar institucionalno, najvaniji trenutak je njegov dolazak u

Kragujevac, njegov sukob sa Vukom Karadiem. Zanimljivo je, iako su obojica znaajni za
nau kulturu, ali praktino je to sukob dvojice udvorica, ko e biti blii knezu Milou i njegovom
tobolcu s novcem. Knez Milo, ako ita o njemu znamo, to je da je bio prek ovek i vrlo
sumnjiav, i da je njegov dvor (to su takoe nekakvi bivi trgovci koji su sad postali vojvode, to
su sad velikai srpski) koji se nalazi u Kragujevcu, dugo je odolevao prosvetiteljskim naletima,
ali je ipak Joakim uspeo da ga ubedi 1834. godine koliko je pozorite znaajno, da se Srbija ne
moe raunati u civilizovane zemlje dok ne formira nekakvo pozorite. Zaista, zahvaljujui
iskljuivo Joakimovoj inicijativi, porvovanosti i energije, mi emo imati prvo profesionalno
pozorite u Kragujevcu, koje e tamo raditi 1835. godine, dok ne doe politika kriza, dok knez
Milo ne bude primoran na abdikaciju, itd.

Dakle, ono to je vano rei: prva predstava je bila 16.2.1835. i pozorite je radilo nekih
7, 8 meseci do leta. Igrale su se, naravno, Joakimove posrbe, i poeli su sa Fernandom i Jarikom,
pa su onda igrali Peruvance, onda jedan sladak komad Bedni stihotvorac (oba komada su
Kocebuova), onda komad koji se najvie odrao Sestra iz Budima ili najderski kalfa to je
moda najuspelija Joakimova posrba, jer se zapravo to posrbljivanje i ne vidi, komad deluje
autentino i originalno. To je komad iji je izvornik nastao iz pera Karla Hanclera, nemakog
pisca drugog reda, ali opet, tada popularnog. Pa onda Begunac Kocebua.

Kako su izgledale te predstave? Znamo da se to dogaalo u tom perioud 1834-35, ali ono
to je vano jeste da je to dvorsko pozorite, dakle sve je u centru, kao karikatura dvorskog
pozorita iz vremena Luja XVI, Molijerovog doba. Dakle, jedini ko sedi je knez, gospoa
kneginja Ljubica i moda jo neko. Milo moe da zaustavi predstavu kad mu padne na pamet,
da trai, poto je bio prisutan orkestar, da je sad dosta s predstavom, da mu oni pevaju odreene
pesme, i predstave su tako izgledale. Dakle, to to se zvalo Knjaevsko-serbski teatar,
knjaevsko je tu vaniji deo.

Kao prvi scenograf u nas je tampar Lazar Berman, koji e tu biti prvi koji je nekakve
kulise, a njegova ena Juca Berman je prva minkerka i kostimograf.

Joakim je bio i reditelj, i glavni glumac, dramaturg, producent, itd.

U julu mesecu 1835. je Milo otputovao za Carigrad, tako da je to praktino bilo i kraj
pozorita, ali ono je vano da su glumci zapravo bili inovnici iz administracije glavnog grada i
aci Liceja, nekakve srednje, vie kole, i da e praktino ti isti ljudi, kada se prestonica preseli u
Beograd, biti jezgro iz koga e nastati Teatar na umruku, samo bez Joakima Vujia, i to je,
moe se rei, najvanije kada je u pitanu Kneevina Srbija, dakle ne govorimo o Vojvodini, da je
tu praktino zaiveo pozorini ivot, zahvaljujui Joakimu Vujiu.

Joakim je, muenik, svuda ubacivao muziku da bi se dodvorio knezu, bio je kapel-
majstor Joef lezinger, dirigent koji je tamo vodio rauna da se sviraju pesme koje knez voli da
uje

Za Joakima bi jo trebalo rei da je, osim to je bio usamljen ovek, bio i veliki patriota i,
kada je poeo Prvi srpski ustanak, on je 1806. godine uhapen u Zemunu (koji je bio u
Austrijskom carstvu) i da je dopao zatvora, pa su ga onda pustili, pa je bio optuivan da je pijun,
itd. On je najvie pokuavao da prodajom svojih knjiga zaradi, pa mu je knez u prenumeraciji
kupovao ta njegova suluda dela. Meutim, takva je bila pravna situacija kroz itav XIX vek da
kada vladar, koji vam je dao penziju, ode sa vlasti, gubite penziju. I praktino nesreni Joakim se
naao na kraju u Beogradu, u meuvremenu je osnovao i Letee diletantsko pozorite, ali on je,
kad se zatekao u Beogradu, tada je radio Teatar na umruku, to je drugo pozorite iji emo rad
beleiti na tlu Kneevine Srbije. Taj teatar su osnovali Jovan Sterija Popovi i Atanasije Nikoli,
a na stotinak metara od njih, kod kafane Znak pitanja je na milosti jednog, takoe siromanog,
slikara je bolovao i svoje poslednje dane brojio Joakim Vuji. Praktino njegova itava pria,
kao i mnogih pozorinika, je podrazumevala te trenutke slave i blagostanja, potpuni zaborav, i
umiranje u bedi. Ono to su novine tada zabeleile jeste da je imao velianstvenu sahranu, to je
takoe jedna od tih ironija, pa su mitropolit i svi vieni ljudi bili na sahrani.

Joakim se enio u Baji, ali se, kao Ksantipa Sokratova, imao je zlu enu i pokuavajui
da pobegne od kue praktino je stvorio pozorite meu Srbima. Oni su se, u meuvremenu,
razveli, nije imao potomaka i na izvestan nain je i sudnina Joakimova oznaila i sudbinu svih
naih poslanika. Kada budemo govorili o Steriji videemo kako je on doao u Beograd iz Vrca u
pokuaju da administrativno uredi ne samo pozorite nego i kulturni ivot, i da je otiao duboko
razoaran, da su ga takorei najurili kao nekog ko tu previe zahteva.

Joakim Vuji je bio pristalica slavenoserbskog jezika po nekakvom filozofskom ili

lingvistikom usmerenju on bi pripadao sferi klasicista, iako njegov jezik nije ni sasvim
slavenosrpski a svakako nije ni narodni jezik, koji je on smatrao slavenskim krianjem i jezikom
nie klase. Zbog toga je bio u sukobu sa Vukom Karadiem, izmeu ostalog i sa samim
Sterijom.

Meutim, s druge strane, kad je osnovao to Letee diletantsko pozorite, a i pre toga,
Joakim je svaki Sterijin komad, iako se njih dvojica nisu voleli, ak postoje negde insinuacije da
je lik Ruiia u Pokondirenoj tikvi Sterija stvarao po ideji Joakima Vujia taj neki laan
pesnik, udak Ali je on igrao i Steriju. Tako da sve to proitamo o Joakimu Vujiu, ne
moemo da formiramo sliku kakav je on bio ovek, samo vidimo jedan ogroman entuzijazam ali
ne vidimo jasan cilj. ta se time eli postii. Jednostavno jedan ivot koji, moe se rei, je bio
neracionalno voen, i vezivanje za vladara se pokazalo kao pogrean izbor.

Godine 1840-41. u Beogradu, kada je dolo do premetanja prestonice, najvea zgrada je

bila umrukana. umrukana je karantin na obali reke, u dananjoj Karaorevoj ulici. Karantin
u koji se smeta stoka koja dolazi iz inostranstva, koja se prevozi, i ona tu boravi nekoliko dana
da se vidi da li je neka zaraza u pitanju, ako jeste poumirae samo stoka koja je u karantinu, nee
se iriti bolest. Sa dolaskom kneza Mihajla na vlast, koji je bio veliki ljubitelj pozorita i veliki
prosvetitelj, zato je, izmeu ostalog, zbog svih tih svojih reformskih sklonosti, na kraju i ubijen.
Knez Mihajlo, kome dugujemo zahvalnost za prvo jedan neuspean projekat graena zgrade
Narodnog pozorita

Taj Teatar na umruku je prvo institucionalno pozorite na tlu Beograda. Bilo je neto u
kafanama, kod Jelena recimo, ali ovo je prvo pravo pozorite. Na elu umetnikog sektora bio je
Jovan Sterija Popovi, a na elu produkcije bio je Atanasije Nikoli, koji je takoe imao
spisateljskih ambicija. Ono to to je publika preferirala su bile istorijske drame, pa je recimo
Atanasije Nikoli pisao Marko Kraljevi i Arapin, to je bio komad kojim je otvoreno pozorite
(valjda), a Sterija je tu nastupio pre svega sa svojim alosnim pozorjima, ali je praktino odigran
ceo repertoar. U pozoritu su igrali upravo ovi koje je vrbovao Joakim u Kragujevcu, pa je
zapravo taj deo inovnitva koje je prelo tu poelo da igra.

Ono to se desilo na prelasku iz godine u godinu jeste dolazak jednog dela ansambla
onog Leteeg diletantskog pozorita koje je Joakim osnovao u Novom Sadu, zato to je to
pozorite u dva navrata jednom je nastalo, pa se ugasilo. Tu moemo da pronaemo razlog tog
gaenja, jer su se oni ugasili dok Joakim nije otiao, pa su onda ponovo poeli da rade, kao da su
hteli njega da se ree (moda je ovo nagaanje).

Letee diletantsko pozorite je znaajno iz dva razloga:

1. Oigledno su bili kvalitetni; spominju se imena ljudi koji su Jovan Kapdemort, pa

Ruika, itd.

Ali ono to je vano za nas jeste da su oni u Zagreb pozvani na molbu Ilirske itaonice,
jer u Zagrebu u tom trenutku nema pozorita na srpskom/hrvatskom jeziku, postoji na
nemakom Tamo je bio, opet, jedan drugi Srbin, koji je na lutriji dobio ozbiljne pare i za te
pare je kupio dvoranu koju je iznajmljivao. I onda je Letee diletantsko pozorite gostovalo 3
meseca u Zagrebu, i kada su oni otili nastao je pozorini ivot na slavenskom jeziku. Kada su
oni zavrili to gostovanje, odigrali veliki broj predstava trupa se raspala, jedan deo trupe je
doao u Beograd, i praktino su ovi amateri onda ispali iz igre, a ovi profesionalci su igrali jo
nekoliko meseci.

I onda su imali veliku pauzu u pozorinom ivotu i pokuaj kneza Mihajla da se sagradi
pozorite na Zelenom Vencu nije urodio plodom, veliki novac je otiao a zemljite se pokazalo
kao loeg kvaliteta pa se sve to sruilo, i onda se ekalo jo nekoliko godina da se doe u
situaciju da se gradi pozorite na mestu gde je bilo stratite izvravale su se smrtne kazne tu,
tako da i tu ve imamo neko znaenje.