Žan Delimo, Greh i strah: Stvaranje osećaja krivice na Zapadu od XIV

do XVIII veka, Novi Sad 1986.

Жан Делимо је француски историчар и један од најистакнутијих представника историје

менталитета. Мали број историчара и дела се бави историјом менталитета. То је једна јако
комплексна тема, за чије сагледавање је потребно велико знање, искуство и истраживање,
а и да би се адекватно обрадила, потребно је сагледати велики хронолошки период.
Такође, потребно је сагледавање великог броја различитих извора и њихово адекватно
тумачење и схватање у духу тадашњег времена. Делимо се смело упустио у један такав
подухват и оставио за собом незаобилазно дело о схватању менталитета, окружења и
емоција људи тога доба. Аутор се не бави политичким животом већ обрађује друштвену
организацију и колективну психологију западноевропског друштва од половине 14. до 18.
века. Такође, развој модерне психологије и њених метода, омогућио је један овакав
подухват. Ова књига је настала 1983. године и представља наставак и разраду његове
студије „Страх на западу“, објављене пет година раније.

У уводном делу Делимо даје кратак преглед настанка и развитка осећаја кривице. Аутор
се базирао на осећање и поимање греха и страха, који су били веома присутни у свести
средњовеконвог и ренесансног друштва. Делимо корене експанзије осећаја кривице и
страха налази од 14. века, тачније од појаве велике епидемије Црне куге у Европи 1348.
године. Аутор сматра да је то раздобље трајало до краја 17. века и да је у том периоду
западноевропски човек ставио у питање себе и смисао свог постојања. Дошло је до
поклапања песимистичког погледа на свет у западној Европи и невоља које су је погодиле
у том периоду. 1348. је избила Црна куга у Европи која је однела трећину њеног
становништва, а потом су се на њу надовезали Стогодишњи рат, најезда Турака, верски
раздор и реформација, као и сукоби који су их пратили. Све ово је појачало страхове код
обичних људи, од којих је све присутнији био страх од доласка Антихриста. Као
последица књижевности, проповедништва и сликарства у домену цркве, који су указивали
да су ове недаће задесиле људе због њихових бројних грехова и недела, појачавало се
присуство осећања греха и кривице. Црква је тада задирала у све сегменте живота људи и
тумачила је те догађаје као Божју казну и опомену и тиме је ширила осећање песимизма у
западноевропском друштву. Међу људима се јавља страх од себе. То је последица, пре
свега, страха од Божије казне за грехе које чини сам човек. То доводи човека у стање
непрестаног страха и потребе да сагледава себе у негативном контексту. Делимо наводи
да ниједна цивилизација није придавала толико важности и значаја осећању кривице и
1
срама, као што је то било на западу у овом периоду. Данас период ренесансе схватамо као
доба препорода, нових достигнућа и великих уметничких дела, али се заборавља да су
многа од њих настала као резултат осећања греха и страха, пре свега услед бојазни од
Страшног суда.

Дело се састоји из два тома. Први део првог тома, насловљен „Беседа о смрти и песимизам
ренесансе“, који садржи пет целина, говори о поимању греха и представама о смрти, и
различитим видовима кроз које се манифеструју у друштву средњег века и ренесансе.

Први део – Беседа о смрти и песимизам ренесансе

Презирање света и човека

Од настанка хришћанства бројна духовна лица су кроз своје дела и проповеди

обезвређивали и презирали овоземаљски свет и човека, који су испразни и пролазни,
насупрот посмртном свету и души, симболима чистоте и безгрешности, где лежи вечно
спасење. Почевши од св. Августина, аутор прати развој и настанак мотива презирања
света кроз западноевропску књижевност. У овом периоду то се још више развило. Писано
је много поема, чији је главни мотив била пролазност и безвредност живота.
Средњовековни човек хршћанског Запада свет види као место патње. То временом доводи
до осуде овоземаљског и уверења да се треба повући из световног живота у манастир. Сва
овоземаљска задовољства, пре свих телесна, проглашавају се нездравим. Посебан део
посвећен је питању схватања брака који је, према Цркви, допустив само у циљу рађања.
Овакви песимистички црквени ставови, који су се прожимали и кроз наредне векове,
долазили су од стране монаха из манастира и самостана, чија је одлика била
ниподаштавање овоземаљског. Они су сматрали да је световно друштво синоним за
покварено друштво где је тешко не скренути са праведног Божијег пута и где је човек
представљен као грешно биће, које не може да задобије спас. У овим примерима морамо
узети у обзир и психолошки фактор. Монасима, као људима који су се одрекли сваког
задовољства и хедонизма, који је присутан у световном животу, свакако су имали више
мотива да потенцирају безвредност и грешност таквог живота, како би лакше прихватили
своју ситуацију. У протестантској теологији 16. века, у учењу Лутера и његових
следбеника, обезвређивање света и човека је достигло врхунац. Дошло је 1534. године у
северној Немачкој до тога да су радикални анабаптисти преузели власт у граду Минстеру.
Они су одбацивали друштво свога времена, а град су претворили у неку врсту манастира,
2
где је верска дисциплина била строга и живело се у потпуном складу са библијским
начином живота. Још један пример представља и учење Жана Калвина, које се заснива на
веровању да човек својим делима не може да одлучује о свом спасењу и да се његова
судбина налази у Божијим рукама. Таквим учењем, потенцирало се да се стално ради,
штеди, буде скроман и бежи од греха. Калвин је 1538. године, успео својим учењем да
придобије градску власт и становништво у Женеви, након чега се калвинизам шири.
Црква, чији је циљ био обезвређивање овоземаљског живота, како би се избегли греси,
наметала је људима одређене видове греха и страха, који су произвели константно
осећање песимизма.

Од презирања света до мртвачких плесова

Ова целина се бави питањем и схватањем смрти на Западу почетком модерног доба.
Осећање кривице, које је проистекло из манастира, захватило је све шире слојеве
европског становништва, а дубоки песимизам, појачао је размишљање о смрти. Црква је
позивала људе да стално мисле о смрти, како би избегли грехове. На почетку анализиран
је термин „фамилијарност са смрћу“. Овај појам представља „блиски однос према смрти“,
као нечему што је неминовно, о чему треба размишљати и на шта увек треба бити
спреман. Дат је преглед поимања смрти различитих нехришћанских цивилизација кроз
историју, њиховим обичајима везаним за смрт, односима према преминулима и
веровањима, од којих су нека чак успела да постану део хришћанства. Хришћански писци
у тзв. Беседама о смрти, смрт махом приказују морбидним описима процеса распадања
тела, труљења и претварања у прах, тако да она представља нешто чега се треба плашити.
Ипак, временом гледиште се мења и црква почиње да наглашава два супротна призора –
грозну смрт грешника и ведру и узорну смрт доброг хришћанина. Велики простор
посвећен је Приповести о три мртва и три жива, причи у којој три човека бивају
суочена са три оживела леша која им кажу: „То што сте ви сада, ми смо били; ово што смо
ми, ви ћете бити“. Ова легенда имала је велику популарност у уметности XIV и XV века.
Обезвређивање земаљских вредности представља и Плес мртваца (danse macabre). Плес
мртваца био је веома популаран књижевни и ликовни мотив у Европи XV и XVI века. Тај
мотив представља иконографски образац настао као илустрација песништва о пролазности
живота. Овај уметнички поступак се нарочито раширио Европом након нелике епидемије
куге, када је смрт била честа појава. Размишљање о смрти је подстакло песнике да пишу о
нужности смрти и пролазности живота без обзира на друштвени сталеж. А њихове песме
су уметници иконографски приказивали. Структурално посматрано, то је процесија
различитих људских судбина у кретању ка смрти. Плес мртваца нема стриктну форму и
3
има доста варијацијама. Делимо анализира поједине сачуване приказе. На њима је
најчешће приказана поворка мртвака или коло у коме мртваци плешу заједно са живима.
Чест је и приказ поворке која се креће ка отвореном гробу. Идеја и смисао су да је смрт
неизбежна и убрзо долази по све.

Двосмисленост беседе о смрти

Наставља се обрада теме Плес мртваца. Говори се о иронији у плесовима мртваца која има
задатак да напомене да судњи час долази изненада и да нико није заштићен од тога, јер
једнако погађа све слојеве. Поставља се питање, да ли су сиромашни плес мртваца
схватали као поравњање са богатима, јер су сви једнаки након смрти. Свештеници
обећавају једнакост, али после смрти, а боре се за очување хијерархије у друштву, јер је то
дело Бога. Они осуђују понашање богатих због поседовања разних почасти и новца, а
плесовима мртваца се осуђују охолост и грамзивост. Значајна је улога римокатоличке
цркве, која је у плесове мртваца укључила хришћанску педагогију. За то су заслужни
просјачки редови који су беседама застрашивали људе говорећи им о смрти. Овакве
прдставе, а нарочито илустрације “плесова смрти”, имале су за циљ да наведу људе на
страх од сагрешења. Обрађује се и однос васкрсења крштених према беседама о смрти.
Васкрсење, које је прерасло у представе о страшном суду, изгубило је значај због слике
леша који гризу црви, а у први план је стављено појединачно суђење души одмах након
смрти. То је довело до одвајања идеје васкрсења од идеје страшног суда, али су оне биле
упоредо заступљене, подударале су се и заједно су опале крајем 17. века. Сликари и вајари
су на различите начине повезивали мотиве свеопштег васкрсења, чистилиште и мртвачку
иконографију. Анализирана је улога текстова и слика које проповедају о смрти. Њихова
главна улога је да наметну хришћанску етику друштву, пре свега богатим слојвима којима
је било важно само уживање. Како се у књизи наводи, „морбидна естетика“ је последица
епидемије куге 1348-1351. Куга је оставила највећи утисак на плес мртваца па је она
представљала божанску казну, суровост смрти и једнакост свих у смрти. Због тога је као
тема сликара и вајара почео да се приказује тријумф Смрти и Апокалипса. Насиље је
пратило беседе о смрти, јер је смрт била учестала, због куге и сталних ратова. У
ликовним, позоришним и књижевним делима доминира мучење, убијање, описи
погубљења, једном речју - смрт. Опречна значења нам даје приказивање смрти, које треба
да носи неку поруку док с друге стране ње нема. Нека дела су чисто уметничка и нису
имала циљ да пренесу одређену поруку. Вероватно се овим исказују и прехришћански
фолклорни елементи који се не разликују много од хришћанства, јер је циљ приказивања
позив на покајање и одрицање од овоземаљског живота. Међутим, долази до одступања од
4
поруке коју је Црква преносила. Истицање теме преране смрти и насиља, изазвало је и
уживање у приказима патње и мучења, што је доводило до насиља, као и претерано
уживање у животу који је кратак, што је доводило до разврата и блуда.

Грешни свет

Аутор обрађује схватање савременика о недаћама које су их задесиле, а које су они

објашњавали греховима човечанства и Цркве. Расплет тога је био страшни суд. Никола де
Кламанж, шампањски теолог, оставио је бројна дела у којима осуђује свештенство због
световног начина живота и гомилања богатства. Песник Есташ Дешан описује свет
песимистички и наводи да је крај света близу. Бројни писци обрађују ове теме и
заједнички закључак је да је човечанство огрезло у греховима. У наставку је представљен
жал за златним добом, који је био присутан у овом периоду, а обухватало је неку
неодређену прошлост, када није било страха, зла и невоље. Еразмо Ротердамски у свом
делу Похвала лудости исказује чежњу за бољим временима, што је присутно и код других
писаца. С тим у вези је и мит о извору младости, па време не постоји, а тиме ни старост,
ни смрт. Јављају се митови о земљи Дембелији у којој је храна бесплатна и рад није
потребан, па настају дела попут Утопије Томаса Мора. Географска открића су подстакла
писце да пишу о „земљама златног доба“ које су биле далеко од Европе. Настају и дела
која говоре о карневалима и лудости где се истиче да се свет преокренуо. Лудост је била
присутна свуда. Одржавали су се празници Луда и карневали, који су означавали
ослобађање од животних норми у одређеном делу године. Црква је водила борбу против
овога и истицала да је „лудост једнака греху“. Обрађено је приказивање чуда и чудовишта
између краја 15. и почетка 17. века, која су последица свеопштих грехова у свету. Прво
чудо у историји је подмукла змија која је завела Еву, а поред тога ту су небеске појаве, пре
свега помрачења. Настају приче о наказама, чудној деци при рођењу, јеретицима које је
Бог казнио па су постали чудовишта... Ренесансни људи уживали у описивању наказних
бића и приповедању и описивању запрепашћујућих догађаја. На крају ове целине говори
се о злоби на земљи и песимизму. Николо Макијавели је представио људску злобу као
основу за политичку делатност, јер је владару кориснија превртљивост него поштење.
Корнелије Агрипа оштро осуђује људе да чине разна зла и истиче пословицу „Човек је
човеку вук“.
Крхки човек

Аутор разматра поимање разума током периода ренесансе. Долази до пораста сумње у моћ
разума почетком 16. века. Стари и модерни ауторитети се преиспитују што доводи до
5
делимичног остварења античког скептицизма. Поставља се питање о границама људског
знања. Долази до унапређења критике науке, а значајну улогу у томе има Корнелије
Агрипа, који исказује немоћ човека да схвати и формулише законитости науке. Други
писци се, такође, тиме баве и наглашавају да човек нема надмоћ и да не може да спозна
оно што се око њега налази, чак ни властито тело. Монтењ је дао подстицаја модерној
науци истицањем да је све релативно у науци, законодавству и моралу. За њега је
релативност означавала непостојаност, промену, таштину и слабост, а религија пуко
прихватање нечега наметнутог за шта није потребна ученост. Лутер и Калвин, такође,
истичу немоћ човековог разума, али зато постоји божанска милост и светлост која човека
води. Обрађени су и мотив слабости човека и велика улога судбине. Грци и Римљани су
поштовали богињу Фортуну, господарицу судбина. Црквени оци су одбацивали постојање
Фортуне као део паганства. Међутим, она је временом уклопљена у хришћанску доктрину.
Добра и лоша срећа проистичу од Бога и обе су корисне, а уједно су лица Фортуне. Током
целог средњег века је у делима писаца заступљена алегорија о Фортуни из паганства и
њеног уклапања у хришћанство. Човек је немоћан наспрам судбине, али може да јој се
супротстави ако је зла или да јој се препусти ако је добра. Фортуна је честа тема у
књижевности и уметности, а уметници је приказују на различит начин користећи симболе.
На крају, аутор разматра питање сете, која је у многоме обележила период ренесансе, а
која је била проузрокована свим недаћама које су задесиле људски род. Велико је
интересовање за сету, па настају дела која носе назив Меланхолије. Прихваћена је
традиционална теорија о 4 нарави која је повезана са 4 елемента. Тако постоје
темпераменти: сангвинични, који одговара ваздуху; флегматични, који одговара води;
колерични, који одговара ватри и меланхолични, који одговара земљи. Меланхолици су
тужни, зловољни, а сета је болест која их мори, а настаје гомилањем црне жучи
(меланхолија је изведена из грчког језика и означава црну жуч) па зато постоје средства за
чишћење, која људи пију. Поред тога, меланхолија је и дар па су меланхолици
предодређени за филозофе, песнике, интелектуалце. С друге стране, меланхолија је
повезивана са духовном тромошћу, чаробњаштвом, очајањем, идејом о самоубиству, што
је доводило до њене осуде. Тако су меланхолија и сета постали чести мотиви у уметности
у овом периоду.

Највећа вредност овог дела је што нам омогућује да схватимо менталитет људи у овом
периоду, њихов поглед на живот, на који начин су живели, хватали се у коштац са
недаћама које су их задесиле, у шта су и на који начин веровали и њихов став према
6
Цркви, шта их је морило, на који начин су размишљали о смрти и које су емоције биле
претежно присутне. Такође, аутор адекватно истиче и улогу Цркве, књижевности и других
уметника, у формирању једног обрасца колективне психологије, који је био присутан у
овом, веома динамичном, периоду.

Други део – Неуспех искупљења?

Други део, прве књиге подељен је на пет поглавља. У првом поглављу, Усавршавање
испитивања савести, аутор је представио грех и покајање.

Хришћанство је грех поставило у средиште своје теологије. Проповедништво је имало

главну улогу у наметању греха и страха. Грех је истицан као препрека спасењу и
супростављање људске воље вољи Бога, које се испољавало кроз спољашње чинове,
мисли и осећања. Адамов грех представљен је као непокоравање човека божјој заповести,
након чега је грех ушао у свет и од тада прожима целу историју. У Посланицама светог
Павла налазимо спискове грехова од којих су најтежи идолопоклонство и неправда.
Спискови су и прављени да би се верном народу приближио идеал богоугодног живота и
да би били опоменути којих се особина и још важније поступака треба клонити. Тома
Аквински одваја порок и грех, говорећи да је порок склоност ка рђавом делу, а грех је
његово чињење. Временом су се издвојиле две основне категорије смртних и лаких
грехова, а Тома Аквински је направио коначан списак седам смртних грехова. Свети
Августин такође даје суштинску разлику између лаких и смртих греха. По њему, смртни
греси одузимају живот души, врше се са искључиво лошом намером и грешник њима губи
право на вечни живот у царству небеском. За разлику од њих, лаки греси не морају да
буду почињени са лошом намером и верник може да се искупи постом, молитвом и
добрим делима. Важност јасне поделе грехова се јавља након Четвртог латеранског
концила, 1215. године, када је уведено обавезно исповедање. По одлуци о обавезној
годишњој исповести, долази и до прецизнијих тумачења и дефинисања грехова како би
посао свештеницима био олакшан. Тако настају ''суме исповедника'' и ''приручници за
исповедање''. ''Суме'' су обимне морално-правне расправе које треба да пропишу казне за
грехове. ''Приручници'' су сажетије расправе које дају свештеницима и покајницима
упутства за добру исповест. Исповедник се јавља као судија који испитује, истражује и
након што процени грехове изриче пресуду. Казне су теоријски биле тешке али су у
пракси биле неприменљиве. Обавезна годишњег испитивања служила је као средство
притиска на људе.
7
У другом поглављу, Подручје исповедника, Делимо објашњава како су смртни грехови
представљани.

Завист је као особина дуго била непрепознатљива и мешана је са љубомором која јој је
веома слична. Свети оци препознају више ступњева зависти. Завидне могу да буду мисли
које су усмерене на квалитетније и успешније од нас а могу да буду и рђави поступци који
су потстакнути таквим мислима. На похоту или блуд је гледано са великим презрењем јер
она не може да буде оправдана племенитим побудама или намерама. Чак и убиство може
да се почини из нужде или часног циља, док је похота искључиво плод људске
изопачености. Зеленаштво, као позајмљивање новца уз интерес, је такође супротно
хришћанском моралу и представљено као велики грех. Уместо да богат безинтересно
помаже сиромаху, зеленаш користи његову муку да би се окористио. Световно
законодавство је зеленаштво забранило тек у време Карла Великог, иако оно тиме није
искорењено. Црквени оци су жестоко нападали позајмљивање уз интерес али ипак Црква
је својм опроштајем заштитила конститутивне ренте, јавне зајмове и продају звања,
којима се и сама служила. Конститутивна рента је позајмљивање уз интерес легално
прерушено у уговор о продаји. Зајмодавац купује право да убире ренту све док му се не
исплати дуг. ''Сваки зеленаш је достојан вешала'', због тога су пословни људи, да би
умирили савест, даровали цркву и просјачке редове. Лењост, као стање млитавила тела и
духа је такође стање недостојно једног хришћанина. Црква баца акценат на духовну
лењост која спречава духовна усавршавања и служење богу али се наравно мисли и на
неиспуњавање свих друштвених или породичних обавеза. Теза о седам смртних грехова је
током средњег века постала опште прихваћена и свеприсутна у свакодневном животу.
Највећи уметници су правили своја дела мотивисани овом тематиком. Греси су обично
приказивани као стабло показујући да је корен греха исти, као круг који показује њихову
повезаност или као град који је подељен на седам делова.

У трећем поглављу, Првобитни грех, аутор представља који је положај заузимао

првобитни грех и какав је утицај имао.

Црква се доста пута сусретала са питањем због чега умиру и доживљавају неправде они
који у свом животи нису грешили. Одговор је да цео људски род испашта због првобитног
греха када је човек противно божијој вољи изашао у сусрет својим жељама и
радозналости. Он је због своје непокорности прекинуо стање хармоније и правде у каквом
се до тада живело. Црква је првобитни грех поставила у средиште преокупација и
схватила га као катастрофу која је обележила почетак историје.

8
У четвртом поглављу, Масовно проклетство и систем греха, аутор излаже како су
представљани грех, и Бог као страшни судија.

Човек је представљан као злочинац због првобитног греха и због тога божанска правда
поступа са грешницима као што људска правда поступа са највећим злочинцима. Већина
људи била је предодређена за вечно проклетство. Наглашавана је представа о паклу и
застрашујућим мукама које тамо чекају грешнике. То је наравно имало за циљ да одврати
људе од сагрешења. Стално наглашавање греха увеличало је слику страшног Бога судије,
који је представљан као ''опако'' праведан судија који користи Сотону да би кушао људе и
показао своју славу и освету. Размишљање о греху и самопреиспитиавње наводило је
човека да мисли о казнама за сопствена сагрешења. Због страшног Бога, који је више
судија него отац, ствара се колективна нервоза осећај кривице. Осећање кривице повезује
два страха: страх од губитка туђе љубави и страх од недостојности самог себе.
Немогућност поистовећивања са идеализованим ''Оцем'' водила је ка самоунаказивању.

У последњем поглављу, Религиозна нелагодност, Делимо представља какву је важност

имао страх од вечног проклетства.

Страх од вечног проклетства дубоко је прожимао немирне душе. Страх од Божјег суда,
гонио је на ''хришћанско јунаштво'', чији подвизи запрепашћују. Испоснички подвизи
пунили су летописе у XVI и XVII веку. Пример: Неки свештеник с краја XVI века, једног
дана је узео суд са кипућом водом и решио да жар искушења савлада врелом водом. Тако
се озбиљно повредио али је успео да савлада своје тело. Главна идеја била је да што се
више страда у овом животу, то ће мање да се плати у другом животу. Те телесне патње
давале су им право да проричу и најављују повратак Распетог, јер испосник пати са
Христом, због својих али и због грехова света.

Још од првобитног греха Адама и Еве у врту Еденском, он је изазвао прву срџбу божију и
вечну казнву за читав људски род. Безгрешност зато и јесте граница између људи и бога.
Проповедници су били неуморни у овој теми. Нарочито су правили разлику између
смртног и лаких грехова. Приликом разврставања грехова људе су заокупљала три греха:
љубав према новцу, похота и завист . Мада је стављена на чело смртних грехова охолост
је само споредни циљ проповедника.

9
 Трећи део - Пасторала страха

У КАТОЛИЧКИМ ЗЕМЉАМА

Ширење пастирске беседе

За разлику од претходног дела књиге где се говори о страху и греховима од Бога судије,
Делимо се у овом делу усресредио на страх и грех на нивоу католичке вере и њеног
пропагирања код верника. Црквени поглавари, тачније католички поглавари су тежили да
што више застраше народ, изазову у њему кривицу и подстакну на исповест и покајање. У
свему томе су им помагали текстови светаца, који су од човека тражили ушвршћивање у
вери, позив на покајање и удаљавање од искушења. Они су проповедали теологију по којој
је божија правда била јача од милосрђа. На проповедима је акценат био стављен на
грехове и пороке слушалаца. Обраћали су им се увек у множини и застрашивали их
причајући о смрти, ђаволу, суђењу, чистилишту и паклу. Чувене беседу су обично
садржале необичне теме као што је тема пакла, суђење или вечност, да би касније
описивале моралне теме као што су повратак и помирење. Завршавале би се причом о
очвршћавању вере, чувању моралних особина и понизности ка Богу и божијој милости. У
овом делу се такође наводе и технике убеђивања тј. застрашивања којима су се ондашњи
мисионари служили. Осим конкретних прича са моралном поуком, користили су звоно као
позив на узбуну у сред ноћи, изазивајући страх код грађана. Такође коришћен је трик са
мртвачком главом као опомена на смрт. Наводи се чак и прича да је проповедник
разговарао са лобањном и на тај начин утеривао страх међу вернике. Још један пример где
су верници били ужаснути и спремни на свако покајање јесте када су „људи који су још на
земљи испитивали оне који страдају у паклу“. У Италији су биле познате методе шибања
тј. самоповређивања због својих грехова. Наводе се и још екстремнији случајеви где се
народ окупљао и претварао у „ покретне распете вернике“ како би још верније приказали
и осетили Христове муке. У књизи се описује још један метод застрашивања а то је
визуелни. Ле Ноблец је цртао мапе и таблице, да би на вернике оставио још снажнији
утисак, јер наводно „речи свештеника улазе на једно уво а излазе на друго и не остављају
такав траг док су слике нешто сасвим друго. Из овог произилази да се проповедници нису
служили само својим јаким гласом већ и глумом, и разним другим методама. Држали су
проповеди на гробљима, слабо осветљеним местима, користили су звона, ланце...
Изазивали су код људи плач, повике, уздахе, падање у несвест.

10
 Припреме за смрт

17 век представља врхунац инсистирања на смрти по делима која су написана, нарочито у

Италији. На тај начин добијамо одређене информације о чему су ти текстови, тачније
какав је однос према смрти владао тада и за шта су се проповедници залагали.

Можемо да приметимо да се страх од смрти и жудња за њом често упоредо јављају и да не

постоје супротности између та два става. Најгора казна за грешног човека била је смрт али
је исто тако та смрт једини спас и једини излаз који води у вечност. Смрт је у списима
верно представљена као обично труљење и распадање тела, чисте физичке промене.
Различити су погледи на смрт али се своде на исто: смрт је човеку дата као казна за грех,
она је ужасна и улива страх човеку али је са стране вере неизбежна и даје утеху.
Проповедници наглашавају страхоте смрти али исто тако дају вернику наду да ће видети
Бога и рај. Све се на крају своди на једну ствар – припремуе за смрт су у ствари проповеди
ради вежбања добре и узорене смрти. Сваки доабар верник је морао да овлада вештином
доброг умирања. Свештеничка беседа се повлачи у 17 веку због како наводи Делимо
замора католичке реформације. Двоструки језик се пре свега односи на дан смрти, као дан
за којим треба највише жудети јер је то крај свих грехова и несрећа али и дан сурове
ужасне смрти. У неким списима се наводи да треба „брижљиво чекати страшни суд и
радовати се“. Смрт светаца се доста разликује од смрти обичног грешника и неверника.
Више аутора тврди да је последица наших личних грехова смрт. Инсистира се на
описивању последњих тренутака живота, моралних слика, преиспитивању својих грехова.

Муке на ономе свету

Према Цркви, страхоте умирања и распадања мртвог тела јесу цена греха. Верници су
одувек стремили другачијим схватањима људског краја. Због тога се и пакао не описује
исто у свим проповедима. Расправљајући „о паклу и о вечности“ Филип д- Утрман сматра
да би у хришћанској држави требало да постоје само два затвора. Један за безбожнике а
други за лудаке. У први би улазили они који не верују да постоји пакао а у други тј. у
лудницу они који верују у пакао али су ипак огрезли у смртни грех. Хијацинт из
Монтаргона даје својим читаоцима хрпу података о паклу, црпених најпре из Светог
писма а потом код Светих Отаца и најзад код новијих аутора. Тертулијан, свети Кипријан,
свети Јован Златоусти, свети Августин и свети Гргур су најчешће навођени аутори из
првих векова хришћанства у вези са паклом. Прво свети Бернардин из Сијене а три
стотина година касније и Жирар понавља исте доказе у поповедима о паклу. Суштина

11
његовог излагања утемељена је на два начела. Прво да грех треба да буде кажњен онолико
колико заслужује а друго начело је да грех треба да буде кажњаван све док постоји. Oни
наводе да је неоспорно да смртни грех садржи бескрајну злобу. Док језуита Венсан Удри
упозорава проповеднике да је нужно добро објаснити како нас један једини смртни грех
чини достојним те муке – пакла, дотле свети Бернардин из Сијене разликује осамнаест
душевних мука које трпе проклети. Душевне муке које је описао Бернардин присутне су
потом, више или мање у свим каснијим проповедима о паклу.

Прво и главно мучење у паклу било је мучење огњем. Ватра сија у рају и гори у паклу.
Огањ је и нежност и мучење. Па ипак није заборављена ни хладноћа, међу мукама које
трпе проклети. Хладноћа ипак остаје споредна мука у оквиру беседе о паклу у раздобљу
од 16 до 18 века. Проповеди које су у класичном добу описивале телесне патње
проклетника напустили су разликовање светог Бернардина по чијем мишљењу ових има
осамнаест. Каснији аутори више воле да их разврстају према пет чула кажњаваним тим
патњама. Аутори проповеди о паклу не нуде увек својим слушаоцима ту логичну поделу
према пет чула. Стално место у проповедима посвећеним паклу јесте и инсистирање на
вечности мука. „Ужасна вечност“ је израз који се среће у свим поповедима тог типа.
Чистилиште је место бар у теорији које је представљало ограничавање пакла, оно је
отварало пут у рај ситним и средњим преступницима, што је значило повећавање
заштићености и допуњавање наде. Црква је тврдила да молитве живих могу да делују на
смањење времена патњи у чистилишту. Међу делима које од чистилишта чине
привремени пакао без сумње је најзначајније дело Катарине Ђеновске „Велика госпа
чисте љубави“. Она описује чистилиште онако како га је она осетила у себи за свог
живота. Чистилиште је дакле више казна него прочишћавање. Оно је место испаштања,
извршавања „Божијих пресуда“ који се ту свети грешним људима, а чији су грехови
опроштени. Одређени аутори су тврдили да је чистилиште тамница. Да се ту душе налазе
у „заточеништву“. Ова тврдња је преживела векове и потиче из средњег века. Код писаца
овога доба налазимо двоструки језик.

Оштровиди бог

Католичка црква је до 18 века својим верницима приказивала слику бескрајно доброг Бога
који ипак страшно кажњава. Било је настојања да се раздвоје две црквена говора, један
утешан упућен богомољцима а други претећи упућен масама. Крај света и страшни суд су
у проповдима често приказивани као крајња освета Бога над грешном земљом и људима.
Коначна пропаст је приказивана као казна којој претходе савладиве муке и патње које

12
небо шаље на земљу. Проповед о крају света и свеопштем свођењу рачуна пред великим
судијама остала је веома присутна све до краја 19 века.

У проповедима су приказиване застрашујуће појаве које ће претходити појави Судије.

Такође су набројане 12 или 15 знакова који означавају крај света. Заједничка тврдња
проповеди је да Божије милосрђе престаје у оном тренутку када се земаљски живот
заврши, тј. чим наступи смрт искупљење више не дејствује. Не само да ће Судија бити без
милости и срца већ и сви овоземаљски заштитници тј. свеци који се моле за нас, постаће
током нашег суђења непопустљиви судски помоћници. С обзиром на важност која се
придавала поједничном суђењу, верници су се питали зашто се и даље говори о великом и
страшном коначном суду. Прво оправдање је да ће страшни суд бити велико извршење
истине а друго велико оправдање Страшног суда је тај да ће на велики дан Бога све доћи
на своје место. Овоземаљске вредности коначно ће сменити вечне вредности. Тај преокрет
биће прилика за двоструку освету. Бог ће се „светити“ за увреде које је примио од људи а
изабрани ће бити „освећени“ за увреде што су их трпели од стране грешника. Страшни
суд ће дакле учинити крај изопаченом свету. Преокрет ситуације током страшног суда
имаће за последицу радост изабраних због кажњавања проклетих. Кроз све текстове који
кажу да се божија милост зауставља у тренутку смрти пробија се значајна теза у којој се
говори да божије милосрђе не може да надвлада његову правду. Проповедници попут
светог Бернардина из Сијене настојали су да верницима објасне како не треба да рачунају
на доборту Бога у толикој мери да забораве његову нужну строгоћу. Пошто је обичним
хришћанима била понуђена таква слика Бога, било је логично да им се говори и о малом
броју изабраних. Како новоде одређени аутори,“боље је било пробудити савест људи него
их оставити да почивају у доколици и превари“. Било је и проповеди које тврдње о малом
броју изабраних људи уводе у излагање заобилазним путем. Тврдње да су сви људи
позвани да буду спасени ограничаавно је чињеницом да је потребно сасвим мало па да
човек буде вечно проклет.

Грех и грехови

У ранијим временима људи су веровали да је Бог срдит, а да га је највише срдио грех.

Проповедници су били неуморни о тој теми. Враћали су јој се у сваком тренутку. Жупник
Жирар учи своје парохијане да је „лаки грех веће зло од свих других зла која могу
постојати, а само је смртни грех изнад њега, лаки грех као зло превазилази добро које сва
створења могу учинити, зато никада није дозвољено починити и један једини“ . Таква
логика водила је испитивању савести с обзиром на лаки грех. Модел испитивања свести с

13
обзиром на лаки грех, који је предложио славни проповедник из 18 века Леонардо из
Порто Мауриција, ваља посматрати у оквиру шире црквене беседе која је тежила да
вернике „преоптерети осећају кривице“. Проповедници су долазили да људима предоче
„тежину и мноштво њихових грехова“. Веома велики број проповеди има општи карактер.
Проповеди о греху, грешнику, исповети и покајању не омогућују увек да се тачно
установи које категорије грешника беседници имају у виду. У набрајању крађа и лопова,
црквени људи су у проповедима испољавали храброст и нису штедели никога. Може се
претпоставити да су изазивали и нерасположење код неких слушалаца. Поред војничког
заната Пјер да ла Фон међу „опасна занимања (за спас) убраја и трговину, адвокатуру,
посао писара, пекара, и месара“. Закључак свих беседа које се односе на крађу је логичан а
то је све што је украдено ваља надокнадити. Проповедајући о опасностима богаства и о
милостињи један проповедник упозорава слушаоце да на дан страшног суда Исус „ неће
рећи : одлазите, проклети, у огањ вечни, зато што сте били блудници или богохулници
или пијанице; већ зато што сам био гладан а ви ми ниста дали да једем ; био сам жедан а
ви ми нисте дали да пијем; био сам го а ви ми нисте дали одећу.

Испоснички узор

1.“Ништа се Богу не свиђа као мршавост тела“. Монашки модел, најпре наметнут
свештенству, кроз векове се проширио и на лаичке кругове, док је отворено или
прикривено „презирање света“ било врло често проповедано верницима. Још од
првобитног греха, због кога је нестало златног доба, тело и земља су били предмет
божанске осуде. Бернардин из Сијене и Франсоа из Тулузе слажу се да је „Бог створио
људе само да заузму празна места настала збацивањем побуњених анђела“ и налазе
утемељење у похвали девичанству и невиности и ова два идеала чине антиципацију
небеског живота, где ће бити изабрани као анђели. Проповедници су здушно заговарали
невиност, а људима дозвољавали брак, да би се могли придржавати невиности и бар своју
децу очували невиним, а такође су и непопустљиво гледали на старе људе који теже
љубави, сматрајући да кваре омладину. Црква је прихватала, по други пут, ступање у брак,
јер је то боље, него да људи „горе од похоте“, а Пастирска беседа саветује удовицама да се
повуку из света и буду световне калуђерице. Сматрало се да је такво стање изнад брака, а
испод невиности, јер једино невини људи могу у потпуности да се посвете Богу. Једино
невини људи не познају лепоту тела, која је сотонина замка и варка,а такође и „пролази
као сенка и нестаје као дим“. Ова тврдња је у потпуној супротности са ренесансним

14
неоплатонизмом који у лепоти види слику Бога,а у лепом телу лепоту душе. Свештеници,
када желе да верницима понуде узор, они првенствено узимају испоснике, који су живели
духовним животом, ван телесних задовољстава. 2. Одбијање разоноде. Повлачење у
аскезу, свакако, је било похвално, у њој се долазило до окрепљујуће самоће, заборављане
су неприлике и грехови света, а бежи се од разоноде, да би се пронашао Бог, као једино
заиста вредно биће. Пастирска беседа је осуђивала разоноде, под којим се мисли на
балове, позориште, световне песме, игре на срећу, крчме, јер се сматра да оне неизоставно
воде у пијанчење, разузданости и породичне свађе. Црква је дозвољавала опуштање, али
само да би се повратила снага, али такав став поставља питање- Има ли човек право да се
сеје? Пре свега, Исус се никада није смејао, али Кеми сматра да је „смех шећер горчине
овога живота и није нешто за осуду и да је он неотуђиво својство човека“. Сматрало се да
се осим „часног одмора“, за повратак снаге за рад и молитву, из календара морају
избацити све друге забавне манифестације, јер је спас оно једино важно на земљи и
штетна је свака разонода, која човека удаљава од тог циља. Разонода је губљење времена,а
разумни хришћани никада не треба да га губе, јер је време сувише кратко, док ће праведни
хришћанин весеље упознати на другом свету. Оливије Мејар је у XV веку установио да
седам путева води у грех- похлепа, потрага за уживањем, жудња за почастима, љубав
према својима, заборав Бога, непознавање себе, и нехај према суђењу.

Тешкоћа обавезног признања

1.Светогрдне исповести. Опроштај за грех је долазио након исповести, само је било

потребно искрено се исповедити. Католичка црква је била опседнута исповести, а
Пастирска беседа, нарочито од XIII века је одржавалату опседнутост. Управо то
инсистирање на исповести довело је до отпора становништва, јер је становништву
исповедник био локални жупник кога су, обично, врло добро познавали и то је спречавало
квалитетну исповест, а те вернике држало у стању проклетства. Због нелагодности у
односу жупника и његове пастве, Католичка црква се упустила у оштру борбу са овим
отпором. Дугорочно, ово инсистирање на исповести је довело и до успеха реформације у
XVI веку. Због ове појаве, долази до умножавања мисионарских редова по унутрашњости,
који су ишли по парохијама и обављали добре исповести и то су чинили по могућству
скривена лица, да неутралишу нелагодност верника. Уз то су и понављали да исповедник
ни посредно ни непосредно не сме да изнесе оно што је чуо током исповести. Две најтеже
ствари код исповести су биле- повратак старом греху и нужна понизност покајника која је
верницима са намером представљана посебно тешко. Исповест је требала да буде праћена
болом и понизношћу, а стид су подстицали и сами свештеници. Исповест се није сматрала
15
потпуном, ако се прећути макар један смртни грех, а то је светогрђе и тог верника ће Бог
осудити на вечну смрт. Жан-Пјер Ками је набројао карактеристике добре исповести којих
има 17, а то су-једноставна, понизна, чиста, верна, истинита, честа, искрена, увиђавна,
отворена, стидна, потпуна, тајна, у сузама, кратка, срдачна, оптужујућа, покорна.
Католичка црква је налагала својим верницима исповест, најмање једном годишње и
према узору на исповест на страшном суду, што је људима, у главном, представљало
терет. Сматра се да је отпор био у страху да ће људи након исповести морати да се помире
са неким, са киме су до сада били су свађи, или да врате нелегално стечену имовину, али
највећи страх је био стид од признавања грехова сексуалне природе. Прећуткивање барем
једног смртног греха, поништавало је све дотадашње правилне исповести, све док се
прећутани грех не би признао. Извори говоре да су они који су се осећали кривим током
проповеди уздисали, јецали и викали, а олакшање је наступало, тек приликом њихових
исповести. Да би савладали њихов отпор, проповедници су верницима стављали терет
врло тешке гриже савести, да су потпуно ван себе дочекивали исповест и након ње
осећали изузетно олакшање. 2. Светогрдне исповести и недостојне причести. Једна
неправилна исповест, повлачила је за собом и другу и ако би се урадила једна грешка
током године, а с обзиром на обавезну исповест до Ускрса, постојала је оспасност да се та
неправилна исповест пренесе и на следећу годину и неправилним учине и наредне
исповести. Код светогрдних причести су постојале две врсте- Светогрђа из злобе и из
заблуде. Светогрђа из злобе су „приближавање светој софри у стању смртног геха“, без
претходне исповести или након неправилне исповести, док су светогрђа из заблуде ако се
истина потпуно спроведе, али знајући да се нисте преобратили или променили.

У ПРОТЕСТАНТСКИМ ЗЕМЉАМА

„Вечности, ти си ужасна реч“

1.Треба ли застрашивати? У овој поглављу, аутор се бави у главном Немачком у XVI и

XVII веку, као и пуританским срединама у Великој Британији и Америци.Као и код
католика, највећи део документације састоји се од прилично распрострањених књига и
проповеди, које су код протестаната имале важнији статус, од католичког света, и биле
готово средиште култа протестаната. Потреба за проповедима, била је изузетно јака у току
невоља, примера ради, у Лондону током страховите куге из 1625.године, Парламент је
прогласио свечани пост, а краљ је заједно са лордовима присуствовао служби од шест
сати.У протестантској средини, проповеди су стекле надмоћ над осталим облицима
16
пастирске беседе, а пре свега над литургијом и сакраменталним симболизмом. Као и у
католичком свету, постојала су специјална дела, као збирке текствоа и изрека, разврстаних
по предметима, које су коришћене током састављања и укрштања проповеди.
Приручници су позивали на увеличавање приликом изазивања узбуђења, а равнотежу
проповедима давала је утеха, која је имала завршни тон.Таква педагогија је предлагала
комбиновање двоструког говора претње и утехе током проповеди. 2.Теологија и
педагогија. Према реформаторима, Адам и Ева су пре сагрешења, располагали сувереном
владавином својим чулима, а првобитни грех им није уништио надприроду, већ покварио
њихово дубоко биће. Након Адамовог пада, сви људи, рођени природним путем су зачети
и рођени у греху и још у утроби је испуњен лошим жељама и проклети. Сматра се да је
уздржавање дар малом броју људи, и не треба се сматрати толико дрским да си тим даром
овенчан. Полна жеља се сматра пороком несуздржљивости, а она је након првобитног
греха добила симбол разврата, док се брак прихвата као усмеравање наше похоте. Страх
од себе и извесност заслужене казне треба да ставе верника у окриље божјег милосрђа, а у
таквим околностима, немогуће је „ићи ка Спаситељу без претходног ходочашћа у земљу
страха“. Протестантизам је био пример васпитавања помоћу страха на неким подручјима и
у извесним раздобљима. У оваквим околностима, долазило је до стравичних реакција
током проповеди да су чак неке људе или понегде групе људи износили „као мртваке“ са
проповеди. Све ово било је праћено плачом, грчењем тела, крицима, тескобама срца и
другим ужасима.

Заједничке одлике протестантске и католичке пастирске беседе

1.Истицање смрти. Пре свега потребно је схватити да реформација није прекинула све
везе са религијом из претходних векова. Наклоност према ставовима светог Августина је
била заједничка и католицима и протестантима и самим тим њихове књиге се одликују
августиновским песимизмом. Протестанти су премостили велики раскол узимајући дело
Имитација Исуса Христа, али су пажљиво у њему исправили све изразито католичке
делове. Протестантска и католичка пастирска беседа имају близак став и по питању страха
који човек треба да осети пред причешће, а у пуританским круговима се задржао
„непријатељски став према телу, на темељу стида“. На ову тему говори Котн Медер-
„Када ме моје природне нужности унизе до животињског ступња, мој дух треба да се у
истом тренутку дигне ка анђеоским занимањима“. Нешто слично овоме имамо у
католичким проповедима. Ове две црвке се слажу и у ставу да је „Исус казном коју је
претрпео, платио дуг грешног човечанства своме оцу“. Бог га је натерао да сиђе у пакао
као најпроклетији од свих. Заједничко је и учење да се „божје милосрђе зауставља на
17
крају нашег живота“. Усмеравање пажње на болест и смрт представљале су заједничку
црту обеју беседа, а такође су и протестанти, попут католика тог периода, позивани да
стално мисле на смрт. 2.Остале смрти и contempus mundi. Апсолутно је јасно да су
протестанти и католици повезивали страх и суђење које води у рај или пакао. Тај страх је
прилично подстицан нарочито у време великих недаћа, као што су куге које су буктиле у
Лондону 1603, 1625, 1665. итд. На овај начин уклапана је колективно веровање у
свирепост Бога, који је у стању да своју сопствену творевину употреби против грешних
људи. Важна сличност је и у томе да су обе пастирске беседе истицале грозну смрт
грешника као логике драматичне теологије првобитног греха. И једни и други су такође
истицали опасност од одлагања покајања, најпре због неизвесности верниковог обраћања
у том тренутку, јер покајање долази мање од љубави према Богу, а више из страха од
казне.

Есхатологија и предестинација

1.О скором истеку времена. Две битне одлике протестантизма су есхатолошка беседа и
страх у погледу предестинације. Почевши од Лутеровог наступа, протестантски
свештеници су снажно истицали, у Немачкој и Енглеској, скори истек времена, док је
учење о зависној вољи садржало озбиљан набој страве у себи, јер ко је могао бити сигуран
у свој избор? Бројне протестантске проповеди су верницима најављивале скори крај света,
а истичући застрашујуће изгледе за грешнике. Пре свега почевши о Лутера, многи
протестантски проповедници су најављивали да се ближи крај историје и да је судњи дан
пред вратима, а истовремено су се бавили обуком и припремањем омладине за тај
тренутак. Лутера и његове следбенике морили су два велика страха. Први је страх од
садашњег стања ствари у Хришћанству, а други је био страх од непостојаности свог
положаја реформатора у садашњем свету. Они су се у овој димензији осећали окружени
многим непријатељима. У тим непријатељима су видели Сотону лично и мајстора који
лагано покреће своје пионе и гледа да уништи тековине реформације. Они су сумњали у
свој делимични успех и укорењење протестантизма у западној Европи XVI и прве
половине XVII века, где је реформација била на климавим ногама, све до коначног успеха
Вестфалским уговорима из 1648. године. Делимични успех протестантизма, католички
контранапад и срљање доброг дела верника у атеизам, са правом су, давали водећим
протестантима повод за страх од пропасти реформације. Лутер је папу назвао „ђавољом
свињом“, мису „пакленим изумом“, светотајство реда „знаком звери о којој говори
апокалипса“, а песме и памфлети су повезивале папу, зле духове и наравно Антихриста у
есхатолошку беседу. Током јубилеја реформације, који је обележен 1617. године, долази
18
до читаве бујице антипапизма и лепезе манифестација јубилеја су у мешовитим насељима
изазвале климу грађанског рата. Протестантска оптужба је била двокрака, у првом реду
обрушавала се на папство, а друга светла оптужбе падала су на колебљиве протестанте,
којима је пастирска беседа прорицала застрашујући крај који их неупитно чека. С
обзиром да су наступили последњи дани, протестанти су сматрали да долази скори крај
света и да ће након тога наступити хиљадугодишњи период владавине праведних. По
њиховим тумачењима, био је „мрак“, наступио је „последњи минут“, ускоро је требало да
„сване“ и сви су требали да се потруде да буду у служби Бога. Тадашња есхатолошка
беседа је обележена изразитим печатом насиља према грешницима уопште и позивала је
на крсташки рат против јасно означених непријатеља. 2.Зависна воља и избор. Калвин је
говорио- „Потичемо из трулог корена, ми смо труле гране, а своју трулеж преносимо на
све гранчице и листове које створимо“, све ово јасно алудирајући на првобитни грех који
је истим грехом затровао све остале људе природним путем зачете. Лутер и Калвин су
сматрали да у природном подручју постоји слободна воља, али у подручју милости она не
постоји. Сматрали су да смо сви природни грешници и да смо самим тим сви у
власништву греха. Овакво порицање слободне воље, неизоставно је водило потврђивању
предестинације. Калвин је био један од најзаслужнијих за постављање предестинације у
само средиште теологије протестантизма и то је директно изазвало известан отпор дела
верника.3.Страх од вечног проклетства. Бог своју децу не оставља без утехе, божје
милосрђе брише наше грехове и нико не може знати број изабраних јер судови господњи
нису неопозиви, Бог жели да спаси што више људи. Теологија и дијаграми Беза, Перкинса
и Банјана нију успостављала никакав прелаз између света изабраних и проклетих, већ још
пре него што смо се родили, одлучено је да ли смо на страни Каин или Авеља. Бог
кажњава за наше добро и према томе боље је отићи у небо са муком и сумњом, него у
пакао у спокојству. Нико не може бити толико сигуран у свој пут да се опусти до те мере
да се уздржи од рада на свом спасу. Питање спаса и неизвесности које цела ситуација са
собом носи била је од великог значаја за Енглезе XVII века. Страх је постојао у
протестантским срединама, упркос утешном виду који су реформатори желели да дају
оправдањем вером.

19