Гете, ''Римске Елегије''. Прву и пету римску елегију; ''Савремена дела Ј. В.

Гетеа'',
''Антологија немачке лирике''
Гете, ''Добродошлица и растанак'', ''Мајска песма'';
Када је реч о Пушкиновој поезији. Песма ''Волео сам вас'', ''Ја памтим дивно
магновење''. Превод Милорада Павића
Гете, ''Кочијашу Кроносу'' и Пушкин, ''Таљиге живота''.
Китс, ''Ода грчкој урни'', Антологија ‘'Европски романтизам'', Љубомир Симовић,
Превод – Владета Кошутић
Едгар Алан По, ''Гавран'' и ''Филозофија композиције''
Пушкин, ''Ко дар празни, дар случајни...'', а друга и Љермонтов, ''И мучно и тужно'',
''Антологија европске лирике''
Хајнрих Хајне, ''Лорелај'', ''Епилог'', ''Зашто је ружин цвет тако блед''
Шели, ''Ода шеви''
Превод - Бранимира Живојиновића.
Метрички систем, шта су елегије, оде. Парафраза песме. Семантика у целини.

ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ (1749-1832), ФАУСТ

Превод - Бранимира Живојиновића.
Реч о аутору
Гете је рођен 1749. а умро 1832. Његов живот уопште није био мали. Рођен је у
Франкфурту и завршио је правни факултет. Познат је по делима, ''Патње младог Вертера'',
''Гец фон Берлихинген''., ''Прометеј''. Гете је волео и Симу Милутиновића Сарајлију и дуго
се залагао да његова дела буду преведена на немачки. Под утицајем Хердера, Грима и
других он се у својим вајмарским годинама почео бавити српском народном песмом.
Помажући Хердеру при сакупљању народних песама различитих народа, он је за његов
зборник превео ''Хасанагиницу'', са италијанског. Гете је такође помагао Копитара и Вука
Караџића у њиховим настојањима да упознају свет са културном баштином српског
народа.

Гете изражава дух свога доба, бави се архитектуром, ботаником, анатомијом, цртао је
нешто и компоновао, као многи људи његовога доба стално је покушавао да свој
социјални статус измени као и многи људи његовога доба, које је његово социјално
порекло, Гете је био из грађанске породице. Данашњи човек често заборавља какве су
биле класне разлике у неком тренутку. Знамо да је у једном трену себи купио племство, а

1
када будете читали Балзакове романе видећете каква је разлика између оних који су
купили племство и оних који су стекли пореклом. То је време ужасних друштвених
трвења. Гете је имао срећу да у једном трену добије заштиту вајмарскога племства.
Морамо поменути и оно што је имало одраза на његово дело, Гете је био врло слаб према
женама и истовремено је имао неколико веза, са једном својом љубавницом Фредерике,
оженио се тек после 18 година интензивног живота и имао са њом децу. И Грета
(Маргарета) је могла да има одјека из онога што је Гете могао да искуси као правник и
љубавник. Када је у Франкурту завршавао права расправљао је о томе шта значи зачеће
изван брака и да ли децу криминалца треба осудити и расправљао о идеји чедоморства он
је у правном смислу о томе расправљао.

''Патње младога Вертера'' имају везе са његовом биографијом. Главни јунак овога романа
на крају ће извршити самоубиство...Гетеов пријатељ је извршио самоубиство. О феномену
вертерства и убиству младих људи након читања романа ''Патње младог Вертера''
расправља и један српски писац крајем 19. века – Лаза Лазаревић. „Разговори с
Екерманом“, збирка разговора, интервјуа Гетеових са његовим секретаром.

Гетеове драме нису све биле необичне као ''Фауст''. Његове прераде античких трагедија
''Инфигеније'' , писао је поеме љубавне, сентименталне, нпр. ''Херман и Доротеја'', писао је
и шаљиве поеме. Гете је био и песник, пре свега је почео као песник, чињеница да је дуго
живео омогућила му је да је пролазио кроз разне литерарне фазе. Гете је творац овог појма
светска књижевност. То његово поимање светске књижевности јесте једна врста
космополитска . покушавао је да чита кинеску и индијску традицију и покушао је да
говори о литератури која није европоцентрична. Пред крај живота излази његова чувена
збирка ''Источно-западни диван''. Диван је разговор на персијском језику. Он је говорио
о разговору између различитих традиција.

Највећи утицај на формирање Гетеових филозофских погледа имао је Спиноза. Духом

Спинозе, који је и поред пантеистичке примесе једне од његових главних поставки, ''бог
или природа'', у суштини ипак био материјалиста и атеиста, прожет је цео Гетеов однос
према природи и њеној највишој творевини, човеку. Пророда и човек били су за њега
врховни естетски критериј. Вечно кретање и мењање у природи, релативност сваког
мировања – то сазнање је филозофска основа свих великих Гетеових дела. Фауст умире
оног тренутка када му дође мисао да заустави време. Кретање је вечно, али та вечност
састављена је из бесконачног низа коначних ствари које имају свој почетак и свој крај,
које постају и нестају. У томе је најдубља основа Фаустовске трагике. Гете је, према томе,
генијално наслутио да снага човечјег духа проистиче из његова делања, из оног
специфички човечанског, из његовог стваралаштва које човека дели од животињског
царства и води преко све већег сазнања о законима природе и друштва у царство слободе.
(преузето из предговора Бориса Зихерла, 19. стр.)

2
 Драма ''Фауст''
Негде 70-их год. 18. века Гете је имао визију како би ово дело требало да изгледа. Утицале
су и расправе о питању зачећа ван брака, чедоморства. Преписка коју је Гете водио са
Шилером све до Шилерове смрти. Шилер је непрестано подстицао Фауста да заврши ово
дело. Прва верзија која настаје крајем 70- их год. 18. века, и у науци је позната као
''Прафауст'', има за своју тему махом проблем социјалне врсте, проблем посрнуле девојке.
Данас, како су се времена променила, израз посрнуле девојке је постао сасвим некоректан,
и кажемо да је то девојка која је зачела ван брака. Гете је размишљао о много чему и пред
собом је имао једну древну легенду о Фаусту, Фауст није измишљено име.

Легенда о Фаусту

Драма се ослања на стару немачку легенду, која се испреплетана са сличним причама из

ранијег доба, створила око историјске личности доктора Јохана Фауста, мага и филозофа
из прве половине 16. века. О њему се причало да жели помоћу ђавола продрети у све тајне
природе, а за узврат продао је ђаволу своју душу. Мотив народне легенде о доктору
Фаусту послужио је многим песницима и драматичарима, почев од Марлоа, највећег
енглеског драматичара пре Шекспира, па до Лесинга и Гетеа. Па касније Ленау и Хајне.

Оно што је свакако било инспиративно Гетеу, то је време покушаја да се на известан

начин научним експериментима дође до једног вишег сазнања . Занимљива је и чињеница
да човек туђе знање, које је више од његовог, тумачи као нешто негативно и то ћемо
видети и као нешто што не може бити божанске него ђаволске природе. Та прича о ђаволу
долази из тога да су се људи плашили науке. Колико је само научника страдало, нпр.
Ђордано Бруно због својих открића која су касније постала призната и општеважећа.
Отуда та прича о ђаволу, да неко може бити тако паметан само ако је ђавољев слуга и то
итекако има везе са оним о чему се говори о Гетеовој драми. Продаја душе ђаволу помиње
се у апокрифу ''Варлаам и Јоасаф''.

''Фауст'' је своје прво издање доживео 1808. год. Наравно, он је настао нешто раније и
настајао је јако дуго. Гете је 1813, 1815. наставио рад на другом делу ''Фауста''. И то није
објавио за свога живота, већ је издато посмртно 1832.

Какав је садржај првог и какав је садржај другог дела? Да ли се они разликују и да

ли имају некаквих сличности?

Веза између ова два дела могу условно чинити само јунаци који се појављују. Дакле,
Фауст и Мефистофелес. Као што се у првом делу у једном трену у огледалу појављује
лепа Јелена, која ће бит венчана жена Фауста у фантастици која се појављује у другоме
делу. Појављује се и Маргарета и Вагнер у другом делу Фауста. Други део Фауста је
неупоредиво тежи за размевање и захтева веће образовање и знање.

3
Композиција драме

Има необичну композицију. У књизи ''Разговори са Екерманом'', Гете и сам каже да је

Фауст написан са идејом да пружи поглед у историју у једном савременом кључу. Да да
једну врсту ванвременског пресека.

Савремени амерички теоретичар књ. Франко Морети који се бави пре свега
наратологијом, у својој књизи ''Модеран еп'', почиње анализом управо Гетеовог Фауста. А
зашто? Јер се први пут појављује грађевина литерарне врсте, коју није градио грађевински
инжињер, већ коју је градио колаж мајстор, који непрестано монтира одређену врсту
знања, слика. Ово дело је управо вишеслојно. Гете је исто као и Хегел дубоко веровао у
прогресивност историјског тока.

Форма - драма. Један од изучаваоца европске драме Ђерђ Лукач, реч је о једном
максисичком теоретичару, веома утицајном између два светска рата, једна од његових
књига је ''Историја драме'', '' Историја романа'', незамисливи је гете без познавања
Лукачовог размишљања. Његова је орјентација била социолошки и левичарски приступ
књижевном делу. Он управо овде казује нешто што је врло занимиво за сам текст да се
позорница и драмски текст у 19. веку удаљавају један од другог. Гетеова драма није драма
у традиционалном смислу те речи. Зашто није? Нема јединство радње, времена и места.
Каква је спољашња организација текста? У Фаусту не постоје чинаови као у
традиционалној драми, већ постоје поглавља са својим насловима. Имамо Посвету на
почетку, једну лирску песму. Па један пролог – предигра на позорници: Песник,
Управник, Шаљиво лице и Други пролог- пролог на небу. Па се затим отвара радња дела.
То је, дакле, један другачији приступ. Гете и изучаваоци његовог дела су је називали –
драма за читање (lese drama). Говориће се и о драмском спеву – јер ово дело садржи и
елементе драме и елементе спева - јер разматра друштвену стварност. Елемент драме – то
су дијалози који покрећу драму; најпре се динамика радње покреће дијалозима Фауста и
Мефистофелеса.

Гете хоће да пружи историју – прошлост, садашњост и будућност. Како треба то да се

тумачи?

Прошлост - постоји ауторски дијалог са делима као што су Библија, Стари и Нови завет,
Шекспир (Сан летње ноћи), легенда о Фаусту. Можемо говорити о историји, праву,
проблему настанка света. Савременост би могла бити актуелна политичка питања,
проблем чедоморства. Постоји питање могућности достизања знања. Фауст у једном трену
покушава да изврши самоубиство јер схвата да не може да досегне знања до којих тежи.
То је та свест о томе докле је човечанство дошло у том научном и метафизичком знању –
то је Гетеова садашњост. Будућност – нада, милосрђе - је оно чим се почиње и тим се
завршава ово дело. Колико су заправо жртве потребне да би се нешто другачије десило.

4
Једно од савремених тумачења јесте да је милосрђе везано више за источно него за
западну књижевну традицију.

Начелно речено, осим о овом временском, цикличном току драме, може говорити и о три
заплета. Један заплет који је суштински и важан је онај који говори о односу Фауста и
Мефистофелеса, јако стари заплет који можемо препознати и у другим традицијама. И он
има суштинску динамику који се преноси и у други део, не само први. Кад се помене
''Прафауст'' какав је то суштински заплет – Маргарета, несрећа жена које зачињу пре
брака, социјално питање, како друштво одбацује жену која се понаша мимо дрштвених
канона. И наравно, оно што би био суштинско метафизичко питање, то је проблем зла,
жртве, живота и смрти, милосрђа, праштања. Однос према оностраном.

Први Пролог – ''лелујна створења'' – стваралачки процес. Гете је неко ко је познавао

Лајбницову теорију више могућих светова. Реално је све што можемо осетити, што
сањамо.

Други Предигра на позорници – форма која је карактеристична за индијско позориште –

расправља се о самом делу и његовом настанку.Расправља се о томе шта је драма и која је
њена функција. Дијалог између Песника, Управника и Шаљивог лица. Њихова становишта
о сврси драме. Они нису индивидуализовани. Управник жели да забави масу, Глумац жели
да му се диве, а Песник да буде добро написано. Материјално схватање књижевности и
питање колико то утиче на креативни процес.

Пролог на небу – три анђела. Михајло – ратник, Гаврило – говорник, Рафаило – уметник

Гаврило је представљен као сушта супротност Михајла. Мефистофелес се појављује и

указује на најслабију тачку божјег универзума – човекa. Оно што је овде занимљиво јесте
да Сатана не наступа као божји супарник, већ он наступа као божји поданик. Појављује се
Бог и воде расправу. Смех је одлика ђавола. То помиње Мефистофелес. Овде постоји
ализија на ''Књигу о Јову''.

Ко је био Фауст?

Фауст је старији човек, доктор, правник, изучио је такође и теологију, медицину,

филозофију, али није изучио условно речено сам живот. Није имао никаквих телесних
искустава и задовољстава. Он је монах као научник. Ђаво ће га искушати. У чему? У томе
да ли ће до краја остати добар. Након те опкладе, долази сцена где је Фауст сам у својој
соби, ту је његов велики ''светски бол'' да не може да спозна сва знања овога света. То је
оно што је важно. Знање које мора имати некакву сврху – које преображава.

Расправља са Вагнером – о сврховитости знања. Имају супротна схватања о знању. Вагнер

само усваја знања, док Фауст зна и проблематизује то своје знање. То су два различита
научника и два различита типа људи. Проблем дуализма који покреће Фауста – он

5
поставља ту двојност човекове природе која је и жељна знања и проблематизује га.
Долази до знања и релативизује га. Он то проблематизује кроз историју народа.

И сад долази до алхемијског експеримента. Шта је алхемија? Алхемија је раздвајање

елемената на низ својих саставних хемијских елемента. И онда се путем вештачког
спајања низа хемиских елемента покушава доћи до одређених нових хемиских елемената.
Он покушава путем алхемије да дозове духа Земље. Он ће се обезнанити од страха када се
дух појави. И онда покушава да изврши самоубиство. Спречавају га, не без разлога,
Ускршња звона. То је једно од најважнијих питања хришћанства. Ускрс је победа над
смрћу, остварена жртвом Богочовека – Исуса Христа. Зато Фауст успева да победи смрт,
ту је реч о опраштању, жртви.

Појављују се најразличитији људи који се крећу по бедемима и веселе се због празника.

Сви препознају и уважавају Фауста јер је са својим оцем успео да савлада епидемије
неизлечивих болести, пре свега куге, а Фауст је свестан да је он само случајно био ту, да
им није помогло његово знање него божја промисао. И колико год они њега ценили он
има дистанцу, он сумња у себе. Док се шетао са Вагнером придружује им се један пас. Тај
пас их прати и он ће се касније претворити у Мефистофелеса. Али пре тога, Фауст седи у
својој соби и покушава да преведе део из Новог завета – Јованово јеванђеље.

У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога и Бог беше реч.

Она беше у почетку у Бога.
Све је кроз Њу настало, и без Ње ништа није постало што је постало.
У Њој беше живот, и живот беше видело људима
И Видело се светли у тами, а тама Га не обузе. ( из Јовановог јеванђља)
Грчко логос садржи и оно што је ум и оно што је реч и оно што је оваплоћење. Бог је реч.
Многи теоретичари су тврдили да је свет саткан управо од поимања речи. Чувени
теоретичар језика је рекао: ''Границе мога света одређене су границама мога језика''. Ми
свет сазнајемо преко језика пре свега. И сам Фауст преводи другачије Логос. Важна је та
творачка снага. Реч сама по себи, као што каже он, не значи ништа. Да ли је та творачка
снага у уму, памети? Или је творачка снага у снази? Или ни снага ни ум не могу ништа без
делања. Бог је радио, стварао. То је нешто од суштинског значаја и покреће питање
постојања човека на овоме свету. Дакле, и памећу, и снагом, али најпре деловањем. Тај
физички елемент је суштински, јер Фауст стално хоће да дела – без обзира на то шта ће
урадити.

Мефистофелес увек говори врло виспрено, духовито са досеткама. Када га пита Фауст да
се представи он каже: '' Део сам снаге које увек твори зло, ал' увек добро сазда''. То је део
његове противречности. Мефистофелес говори у загонеткама. И након тога каже: ''Ја

6
вечног порицања сам дух''. То је оно што је демонизам на почетку 19. века. Сумња,
порицање. Њих двојица склапају договор, наравно већ у духу средњовековне легенде,
потписују крвљу, служиће му на овом свету, а наплатиће му на другом. Када ће Фауст
пристати на то да прода душу ђаволу? Само ако се појави онај тренутак где ће рећи
тренутку да стане, да траје. Води га у Лајпциг у подрум вина. Затим одлазе у Вештичју
кухињу, појављују се вештац и вештица, мајмун, огледало које је такође вештичје,
демонско средство. Он се подмлађује да би могао да ужива у телесном. И прво што види у
огледалу је лепу Јелену, заљуби се у вечно начело лепоте. А онда када на улици сретне
Маргарету која има једва 14 година, Мефистофелес му каже да он нема никакву власт над
њом јер се она управо исповедила и излази из цркве. Она је једно чисто, невино биће.
Грета ће да поклекне, не због нова, не због драгоцености које је добила већ због нечег
другог. Она је већ зачела и иде да наточи воду на бунару и разговара са својом другарицом
Лизом о девојци о којој кружи гласина да је зачела пре брака. То је оно што је њу довело
до тога- љубав. У башти имамо сцену где Марта и Мефистофелес разговарају и ту видимо
неку врсту интересне љубави, а с друге стране Фауст и Маргарета, имају неки посебан
однос. Међутим, Гете приказује алузорно Фауста приказује као човека који када задовољи
своју телесну жудњу, он заборавља Грету. То је једно опште место и он уздиже у једну
врсту етичког питања. Он се све време пита има ли његове кривице у томе што ће она
завршити као чедоморка, што ће њена одговорност бити и за смрт мајке, без обзира на то
што она није знала да јој даје отров, мислећи да јој даје само средство за спавање да би
провела спокојно вече са Фаустом, и што је њен брат Валентин дошао да освети пад своје
сестре и истовремено доживио смрт. После тога следи сцена где она стоји пред капелом
где је приказана Матер долороза. Шта је Матер долороза? Тужна, жалосна мајка. То је
мајка која оплакује своје мртво чедо. Наравно знамо да је реч о Богородици и Христу.
Утопила је девојчицу коју је родила. Да ли је могуће наћи опрост? Бог јој на крају
опрашта. То је питање милосрђа.

Валпургина ноћ – интертекстуални дијалог са Шекспировим делом ''Сан летње ноћи''. Сав
демонски свет се појављује на земљи и природа подивља.

Тамница. Грета се на крају жртвује и каје се. Божји глас се појављује на крају као у
великим моралитетима, што је такође драмска одлика и каже – ''Спасена је''.

Од литературе: узети оно што је писао Зоран Констатиновић.

7
8