Horhe Luis Borhes - neto o ivotu i poslednja pesma...

"Platonski svet je njegovo bajno utoiste: neranjivo je, a on se osea naputenim; isto je, a on se gnua prljave stvarnosti; ne poznaje oseanja, a on bei od izliva nenosti; veno je, a njega pogaa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije" (Ernesto Sabato) Dvadeseti vek je ispotovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih vie nita nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u knjievnim tokovima, zaobiavi do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na knjievnost, a ostao je upamen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritiar, prevodilac, antologiar, mirotvorac, uzor i nadahnue novih generacija, kolumnista, scenarista, predava "Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustiu i ja piem da ih se oslobodim." Njegovo delo predstavlja esenciju svega to je do sada napisano, a uz to prua i vrlo lini doivljaj sveta. Knjievnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdrae literarne igrake su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, venost, realnost, linost, ogledala, lavirinti "Vreme je supstanca od koje sam sainjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja samvatra." Svojim priama on je stvarao mitove budunosti, svet je video kao neizmernu peanu knjigu koja sipi itavu venost. Nita se ne dogaa niti e se desiti, a da nije ve negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao neije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, iste privide. Na toj sumnji u nae postojanje poiva budunost sveta, i ona e ga konano progutati, jer je ovek crna rupa u kosmosu. "Svet je naalost stvaran, a ja sam naalost Borhes." Razorio je staru i stvorio novu sliku o knjievnosti. Smatrao je da dobre prie nastaju i ive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. ak je verovao da pisac ne moe sagledati svoje delo, ba kao to se vrednost ikone ne moe sagledati u ogledalu. Pored dara za priu imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit nain, a da to ne bude oigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da preuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugaije saoptiti i tako pokazao da ono to nije ispriano moe biti vaniji deo prie. U senci kratkih pria, ostao je najznaajniji deo njegovog stvaralatva, a to je poezija koju je pisao tokom celog ivota. "Videti u smrti san, u smiraju Sunca tuno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromana. Poezija se vraa kao zora i smiraj Sunca."

Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritiko i esejistiko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvrili znaajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalaki, ali sa puno mate vodi itaoce. Svome naelu da mata nije manje stvarna od onoga to nazivamo stvarnou, ostao je veran do kraja ivota. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu la, koja pokuava da istinu falsifikuje, umnoava i imitira. Ne zna se ta je gore, kad literatura tei da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greka i zlo, a jedino istu literaturu nije smatrao grekom. Tvrdio je da se knjievnost hrani knjievnou, a ne stvarnou, da je dobra literatura ona koja u sebi sadri itavu prethodnu knjievnost i da svi pisci sveta odvajkada piu jednu istu knjigu. "Raj sam uvek zamiljao kao nekakvu biblioteku." Nije bio samo pisac veka, bio je i italac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuu priu i da je smesti u kontekst one jedne, beskonane knjige, znao je da je knjievnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemakog na panski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea idea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdinije Vulf "Svaki jezik je jedan novi nain da se razume svet." Smatrao je da prevod moe biti bolji od originala ("original nije veran prevodu"), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U vie navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujui kritike prikaze izmiljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Ki, pribegavao da bi kod italaca stvorio iluziju da se pria koju eli da ispria, temelji na injenicama koje su izneli svedoci i oevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kia, uticaj Borhesovog duha se moe naslutiti u nekim radovima Pavia, Basare, Pope i Raikovia. "Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo ovek rei, koji linu konfuziju, i sveoptu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu." Roen je u uglednoj porodici uenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u ijoj biblioteci je pronaao svoju prvu lektiru, jo od malena je itao ekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesnitva i nauio ga da rei nisu samo sredstvo opetnja, ve magini simboli i muzika. U svojoj estoj godini Horhe je napisao svoju prvu priu pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog "Srenog princa" Oskara Vajlda. "On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio jo sasvim mlad, pokazivao mi je, pomou ahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjai, nepominoj streli odapetoj s luka, o nemogunosti kretanja." Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog leenja seli u Evropu. Nastanili su se u enevi gde je mladi Borhes nauio francuski i zavrio uvenu "Kalvinovu" gimnaziju. U tom periodu je puno itao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera,

Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, nauio nemaki i upoznao se sa delima Hajnea, openhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su iveli u paniji, gde je uestvovao u knjievnom pokretu zvanom ultraizam i saraivao u avangardnim asopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, zapoinje karijeru pisca objavljujui poeziju i eseje u mnogim knjievnim asopisima u ijem osnivanju i radu aktivno uestvuje. Objavljuje knjigu pria Opta istorija besaa, a zatim i zbirku eseja Istorija venosti. Posle oeve smrti, doivljava teku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi izmeu ivota i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u nevienom kreativnom nadahnuu pie nekoliko svojih najpoznatijih pria koje se pojavljuju u zbirci Bata sa stazama koje se ravaju. Kasnije slede zbirke pria Matarije, Alef, a jo kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruenja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronistikog reima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske knjievnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje lan Argentinske akademije za knjievnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o velianstvenoj Boijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog linog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, ita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oenio u poslednjim danima svog ivota. Znajui da mu se blii kraj vratio se u enevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajui se da e u smrti moi da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan ovek ponovo promislio i otkrio izvesne vene stvari. "Besmrtnost me ne interesuje, ak me i plai. Jezivo bi mi bilo saznanje da u uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se reim svega toga."

Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena da moj ivot zaslui zaborav, da moje ime bude Niko kao Odisejevo, ali da neki stih potraje u noi naklonjenoj seanju ili u jutrima ljudi. Pesma Trenuci je za sada poslednja poznata objavljena pesma H.L.Borhesa. Objavljena je u meksikom knjievnom asopisu ''Plureal'', a sa panskog pesmu je prevela Dubravka Sunjevi. Trenuci Kad bih svoj ivot mogao Pokuao bih u sledeem da proivim. Ne bih se trudio da budem tako savren, opustio bih se vie. Bio bih gluplji nego to bejah, zaista vrlo malo stvari Bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji istunac.

Vie bih se izlagao opasnostima, vie putovao, Vie sutona posmatrao,na vie planina popeo, vie reka preplivao. Iao bih na jo vie mesta na koja nikad nisam otiao, Jeo manje boba a vie sladoleda, imao vie stvarnih A manje izmiljenih problema. Ja sam bio od onih to razumno i plodno proive Svaki minut svog ivota; imao sam, jasno, i asaka radosti. Al' kad bih mogao nazad da se vratim, teio bih samo Dobrim trenucima. Jer ako znate, ivot je od toga sainjen, od trenova samo I nemoj proputati sada. Ja sam bio od onih to nikad nigde nisu ili bez toplomera Termofora, kiobrana i padobrana; Kad bih opet mogao da ivim, S prolea bih poeo bosonog da hodam i tako iao do kraja jeseni. Vie bih se na vrteci okretao, vie sutona posmatrao Sa vie dece igrao, kad bih ivot ponovo pred sobom imao. Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.