Записи из мртвог дома, други део, Ф. М. Достојевски, са руског прев.

Косара Цветковић,
Глас Цркве, Ваљево, 1994, Београд, БИГЗ

67
Не знам како је данас, али некада, не много раније, било је џентлмена који су, кад им се да
прилика да своју жртву ишибају, осећали неко задовољство које подсећа на маркиза де
Сада. Мислим да у том осећају има нешто од чега срце тих џентлмена премире и слатко и
болно у исти мах. Има људи жедних крви, као тигрови. Ко је само једном осетио ту моћ, ту
неограничену власт над телом, крвљу и над духом човека створеног исто као што је и он
сам; над братом, ближњим својим по Христовом закону; ко је осетио моћ и потпуну
могућност да друго биће, створено по божјем лику, понизи најгорим и највећим понижењем
– тај некако и нехотице постаје немоћан у својим осећајима. Тиранија, мучење, то је навада;
она има способност развијања, и развија се на///послетку у болест. Налазим, да навика може
и најбољег човека претворити у грубу и тупу животињу. Крв и моћ опијају човека; он
огруби, поквари се; најненормалније појаве приступачне су његовом разуму и осећању, и,
напослетку су му сладост. У тиранину се изгуби човек и грађанин, заувек, и он готово никад
не може да се врати на људско достојанство, да се покаје и препороди.

90
(разговори у болници)
Неко прича о својој прошлости, о нечем далеком што је одавно било и битисало, прича о
скитању, о деци, о жени, о некадашњем свом обичном животу. И већ по самом шапуту који
допире до ува, осећате да му се ништа, ништа од свега тога што сад прича, никад више неће
вратити, и да је и приповедач одсечен комад. Он прича, други га слуша. Чује се само тих,
једначит шапут, као да вода жубори негде далеко...
Памтим, једне дуге зимске ноћи слуша сам једну приповетку. У први мах учинило ми се да
је то неки грозничав сан; и ја као да сам у врућици, па све то сањам и гледам у ватри, у
заносу.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ
Акуљкин муж
Приповетка

**** ПРИЧА У ПРИЧИ! КАО И У ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ

94
То је био војник из затвора, неки Черевин, човек од педесет година, мрзовољан педант,
хладан резонер и охола будала. А Шишков, приповедач, још је млад, испод тридесет година,
наш цивилни осуђеник, који је радио у шивари. Досад сам га мало запажао, а и после, док
сам год био у тамници, некако ме ништа није вукло да се њим занимам. Празан је и будаласт.
Покашто ћути, невесео је, натмурен, држи се грубо, недељама не говори. А понекад се
наједном уврзе у какав случај, почне сплеткарити, жести се због ситница, тумара из касарне
у касарну, носи гласове, пањка, љути се. Избију га, он опет ћути. Плашљив је, јадан и
кукаван човек. Сви се некако презриво понашају према њему. Омален је, мршав; некако
немирних ///очију, покашто тупо замишљених. Деси се да он нешто и прича: почне ватрено,
са жестином, чак маше рукама, па наједном прекине, или пређе на нешто друго, занесе се у
неке друге ситнице, па и заборави о чему је почео говорити.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ: ЛЕТЊЕ ВРЕМЕ

117
Па ипак, узевши у целини, шумско-скитнички живот је рај, према тамничком. То је врло
разумљиво; а и не може се никако поређивати. И ако је удес тежак, бар се живи слободно.
Ето зашто сваки затвореник у Русији, где био да био, чим гране пролеће, с првим пријатним
сунчевим зрацима, некако се узнемири.

138
Наш мајор, утегнут, са жутом јаком, закрвављених очију, зајапуреног рохавог лица, није,
како изгледа, направио на генерала особито пријатан утисак. Из нарочитог поштовања
према високом госту, био је мајор без наочара. Стајао је подаље, прав као свећа, пун
грозничавог очекивања да одмах, чим буде потребан, полети да изврши жељу његове
преузвишености. Али, не беше ни за што потребан. Генерал ћутећи прегледа касарне, обиђе
и кујну, и, чини ми се, пробао је и чорбу. Показаше му и мене: тако и тако, он је племић.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ: ЗАХТЕВ

167
Па и они који су овамо изгнани доживотно, и они су се узнемирили или туговали, и мора да
је сваки у себи сањао о нечем што је готово немогућно. То вечито незадовољство,
изражавано макар и ћутањем, али видљиво, та њихова чудна грозничавост и нестрпљивост
у понекад и нехотице исказиваним надама, покашто сасвим неоснованим, толико, да су
некако личиле на бунцање, и које су се, што је најчудније, уживљавале често и у главама по
изгледу врло практичним: све је то и самоме месту давало необичан изглед и карактер, тако
да су може бити баш те црте и биле најкарактеристичнија особина места. Готово на први
поглед се некако осећало да тако није ван тамнице. Овде су сви сањалице и то пада у очи.
То се осећало болно, и пре свега зато што се сањалиштво код већине у тамнци исказивало
као зловоља и туробност, давало им изглед некако нездрав. Велика већина била је////
ћутљива, јетка, и злобна до мржње, и није волела да своја надања износи на видик.
Простодушност и искреност презиране су. Уколико су наде биле невероватније, и уколико
је сам сањалица ту невероватност више осећао, утолико је чедније и упорније крио их у
себи; али није могао да их се одрекне. Ко зна, можда их се неко сам у себи и стидео. У
руском карактеру има много позитивнога и трезвенога, много унутрашње, интимне
подругљивости – прво према себи самом. Можда је због тог сталног незадовољства са собом
и било толико нетрпељивости код тих људи у њиховим свакидашњим међусобним
односима, и толико непомирљивости и подсмевања једних другима. Тако, на пример, ако
се понеко од њих, мало наивнији и жустрији, некипут изненадно истрчи па гласно говори о
ономе што сваки носи у себи, упушта се у маштања и надања, онда га други одмах грубо
прекидају, ућуткивају, исмевају; а чини ми се да су најљући противници баш они који су у
сновима и надама отишли можда још даље него онај. На те простодушне и безазлене
другове гледало се код нас, рекох већ, као на најпростије будале, и презриво се људи држали
према њима. Сваки је зловољан, себично осетљив, некако частољубиц, толико, да почиње
презирати човека добра, и без тога самољубља.
170
Ни један живи човек не може опстати без неке своје цврхе и тежње. Изгубивши свој смер и
своју наду, човек се из очајања не ретко претвара у чудовиште... Сви наши тежили су за
слободом и одласком с робије; то им је сврха.
Но ја се сад ево трудим да сву нашу тамницу поделим по врстама; а може ли се то?
Стварност је бескрајно разнолика, више је то но сви најмудрији закључци апстрактне мисли,
и не трпи одсечна и крупна разликовања. Стварност тежи рашчлањивању. Свој посебни
живот имали смо и ми, какав био да био, тек имали смо га, и то не само службени, него свој
сопствени живот, унутрашњи.

171
Стварно, греше они који кажу да је наша робија и тамница подједнако тешка и за племића,
човека образованог, ит.д., као и за сваког сељака. То знам, о тој претпоставци слушао сам у
потоње време, читао сам. Основица те мисли тачна је, човекољубива. Сви смо људи, сваки
је човек. Али је та мисао сувише апстрактна. Губе се из очију многи практични услови, који
се само у стварности могу разумети. Не кажем то стога што ви племић и образован човек
тобоже финије и болније осећао, што су они као боље однеговани и духовно развијенији.
Тешко је стављати душу и њено развиће под какав узети ниво. Онда ни само образовање
није никакво мерило. Ја први увек могу доказати да сам и у овом најнеобразованијем и
највише притиснутом друштву, међу свим јадницима, нашао црте најутанчанијег душевног
развића. Дешава се каткад у тамници: да неколико година познајете неког човека, и мислите
да је звер а не човек, презирете га. Али изненада, случајно, дође тренутак у коме се у
нехотичном покрету његова душа покаже видљиво, те спазите у њој велико богатство,
осећање, срце, видите живо разумевање и својих и туђих патња. Тада, као да су вам се очи
отвориле, ви у први мах не можете ни да верујете у то што сте сами видели и чули. А бива,
дакако, и супротно: образованост се понекад саживи с таквим варварством и с /// таквим
цинизмом, да је вама одвратно, и, били ви ма како добри, и ма како иначе мислили и
веровали, нећете у свом срцу наћи ни оправдања ни опроштаја.
Нећу ништа да говорим ни о промени у навикама, у начину живљења, у храни, и осталоме,
што човеку из вишега друштва свакако пада теже него сељаку, који често у слободи и
гладује, док је у тамници бар сит. Ни о томе нећу да се препирем.
...

172
Али што је најважније, то је да свако ко уђе у тамницу, за два часа по доласку, постане тачно
она-///кав као и сви други, нађе се код своје куће, постане равноправни господар тамничког
артела, као и сваки други. Он је свима разумљив, а и они су сви разумљиви њему; свима је
он познат, сви га сматрају као свога. Није међутим тако са племенитим, с племићем. Ма
како он био правичан, добар, разуман, њега ће целе године мрзети и презирети сви, сви до
једнога! Њега неће разумети, неће га знати, и, што је главно, неће му веровати. Он није друг,
и није пријатељ; па ако временом и дочека да га више не вређају, ипак неће бити њихов,
нешто своје, и увек ће тешко осећати отуђеност и усамљеност. То њихово отуђивање бива
покашто и несвесно, а не из непријатељства. Није онај њихов човек, и то је све. Ништа горе
него живети у несвоме друштву.

186
- Дошао мајор! – викну неко, и сви жудно полете прозорима.
Мајор дојури љут и бесан, црвен, с наочарима. Ћутећи, али одлучно, он приђе фронту.
У оваквим приликама био је одиста смео и присебан. Уосталом, готово је увек упола
пијан. У овом тренутку чак и његова масна капа са жутим опшивом, и запрљане сребрне
нарамение, изгледају некако злослутно.

ОСМО ПОГЛАВЉЕ: ДРУГОВИ

206
нису имали олакшице, сем што су их „лежерније“ тукли, лакша телесна казна

211
Посвадили су се, и Г-ков постаде мајоров смртни непријатељ. Чуло се чак да су се том
приликом и побили, што се нашем мајору могло и десити, јер се он често тукао. Кад су
то чули осуђеници, њиховој радости не беше краја. Зар да се осмооко чудо сложи с
онаквим човеком! То је орао, а наш...“ и ту се обично дода речца незгодна за штампање.

ОЧИ!

217
Мајоров сан се, међутим, није остварио – није се оженио, мада се већ сасвим био
одлучио да се ожени чим се уреди његов стан. Место женидбе, дође суд; заповеђено му
је било да поднесе оставку. Тада му надовезаше све његове старе грехове. Памти се да
је некада у овоме граду био управник полиције... Удар га је погодио изненада. Тамница
се обрадова новости неизмерно. То беше празник, светковина! Прича се да је мајор
викао и плакао као каква стара проста жена. Али ништа није помогло. Дао је оставку,
продао своја два бела, затим и сву осталу своју имовину, и пао готово у сиромаштво.
Доцније смо га виђали: ишао је у изношеном грађанском капуту, с качкетом и значком
на глави. – Пакосно је гледао нас осуђе-///нике. Али, нестало је свих његових сила, чим
је скинуо мундир. У мундиру био је гром, бог. А у капуту се претворио у ништака, личио
је на слугу. Чудно је то: колико код таквих људи мундир много чини!