SLOVENAKA KNJIEVNOST

MODERNA KNJIEVNOST
= Krajem 19. i po. 20. v. u svim evropskim knjievnostima dolazi do korenitog zaokr
eta u umetnosti. Raa se niz pravaca i pokreta koji deluju paralelno i istovremeno
. Oni se esto smenjuju, meusobno potiskuju, manje su trajni nego raniji stilski pr
avci, a tee je odrediti i ukupnu stilsku orijentaciju svakog dela ponaosob jer se
na istom prostoru i kod istog autora esto susree vie stilskih orijentacija.
S 1 strane, stilsko-umetniki pravci postaju vidljiviji, formiraju se posebni knjie
vni asopisi i grupe stvaralaca koje objavljuju programske tekstove i manifeste. I
u samim knjievnim delima moe se praviti implicitna, pa i eksplicitna polemika sa
prethodnim ili paralelnim, a suprotnim strujama. Modernu knji bitno obeleava i nag
lo smenjivanje, ali i paralelno postojanje stilskih tokova. "U njoj ne postoje a
utonomne vrsto jedna od druge odeljene stilske formacije i umetniki pravci, nego r
itmiko izmenjivanje, nadopunjavanje i prevlast odreenih stvaralakih tendencija i mo
gunosti, odreenih ljudskih saznanja i pogleda na svet". (J. Poganik)
Meutim, modernu knjievnost takoe karakterie postojanje snanih stvaralakih individualno
sti koje se nipoto ne mogu svesti na neki od modernih -izama. U naem veku nesumnji
vo raste stepen individualnosti svakog stvaraoca ponaosob; svaki vredniji stvara
lac izlazi izvan okvira progtama, nadilazi ga i postaje pojava za sebe,
U celini uzev, u modernoj knji izraena je svest o (relativnoj ili apsolutnoj) samo
stalnosti um. dela kao specifinog fenomena u odnosu na druge delatnosti (filozofi
ju, psihologiju, sociologiju, istoriju...). Otud proizilazi niz njenih odlika: o
tklon od mimetikog naina stvaranja, vea briga za formalnu strukturu dela i slino. Ni
z zajednikih svojstava moderne knji javlja se i kao posledica promena u poimanju s
veta, filozofskim i psiholokim saznanjima. Teorija relativiteta npr. dovodi do sv
esti o nemogunosti saznavanja konane istine; knji delo se uslonjava, deluje kroz mnot
vo fragmenata i paralelnih slojeva znaenja, nastoji da ve svojom formalnom struktu
rom izrazi vieznanost "istine". Menja se i pozicija stvaralakog (pesnikog) subjekta,
kao i jezik knji dela. Menja se i odnos prema knji tradiciji i prema drutv. stvarn
osti.
A - MODERNA
Termin moderna (nemaki: die Moderne) javio se 80ih godina 19. veka u Nemakoj i ozn
aavao nastojanja mladih stvaralaca okrenutih protiv pozitivizma u filozofiji i re
alizma u knjievnosti. Moderna je zbirni pojam, pokriva razliite, a istovremene, ak
i kod istih stvaralaca ispoljene stilsko-umetnike tendencije, a pre svega dekaden
cu, impresionizam, simbolizam (u sloven. knji jo i naturalizam).
U junoslovenske knjievnosti, pre svega u hrv i slovenaku, termin moderna uao je iz b
eke knjievne sredine. Ugledni beki kritiar, Herman Bar, oznaio je ovim pojmom jednu s
pecifinu, beku varijantu naturalizma, koja se uz to, krajem 90ih godina poela spaja
ti sa stilskim tendencijama impresionizma i likovnog pokreta secesije, akademsko
g pravca punog ornamentike i kitnjasto izvijenih linija. Oigledno je da se pojam
"moderna" gotovo u svakoj novoj knjievnoj sredini vezivao za neke druge sadrine: z
ajedniko je ipak bilo to da se predstavnici moderne ne zadovoljavaju dotadanjim st
ilskim pravcem, realizmom, ve se vezuju za itav niz, uvek individualno kombinovani
h, subjektivno protumaenih stilskih i idejnih tendencija.
...
Kao zavrna godina slovenake moderne uzima se godina smrti 1 od najplodnijih predst
avnika toga razdoblja, Ivana Cankara, dakle 1918.
I - IMPRESIONISTIKO-SIMBOLISTIKA STRUJA
U akoj literarnoj druini "Zadruga", a osobito odlaskom jednog dela njenih lanova u B
e (1896), pojavio se svakako najznaajniji vid otpora dotadanjem realizmu. Ivan Cank
ar, Dragotin Kete, Oton upani i Josip Murn isticali su pre svega vrednost subjekta,
njegovog unutranjeg ivota; uzdizali su vrednosti stilskih sredstava i uopte umetnik
e forme, a bavili su se i mistinim, iracionalnim i spiritualnim vidovima stvarnos

ti. Suprotstavljajui se realistikom postupku, oni su se zapravo nadovezivali na ro

mantizam i radikalizovali njegove odlike. Zato se ova, nesumnjivo najjaa, najdelo
tvornija struja unutar moderne oznaava i kao neoromantiarska. Najee spomenutu etvoricu
stvaralaca nauka o knjievnosti oznaava kao najznaajnije predstavnike razdoblja mod
erne. Oznaka razdoblja vezala se i pokriva pre svega stvaralatvo etvorice neoroman
tiara.
Meu etvoricom najznajnijih modernista postoje velike stilsko-idejne razlike: iako s
u umrli ve u svojoj 23. godini, Kete i Murn su ostavili znaajne opuse, od kojih je
Murnov gotovo u celini impresionistiki, a Keteov tei svojevrsnom parnasovstvu, ap
olinijskoj harmoniji i lepoti. upani je zapoeo kao dekadentno-impresionistiki, proao k
roz jaku simbolistiku fazu i pribliio se ekspresionizmu. Cankar, i po prirodi oprea
n u odnosu na upania, polazi od NATURALIZMA, sve vreme zadrava kritiko-satirian odnos
prema stvarnosti mada nesumnjivo pripada i dekadenci i simbolizmu, a na kraju, u
pslednjoj zbirci crtica takoe se pribliava ekspresionistikoj stilskoj orijentaciji
.
I u slovenakoj, kao i u evropskim knjievnostima moderna se tumai kao "potpuni prepo
rod umetnosti rei i istovremeno stvestrano razvijanje poezije uopte, njen svestran
i procvat" (Pirjevec). Pobuna protiv krutosti i stabilnosti klasine graanske ideol
ogije i njene umetnosti uporeuje se sa znaajem koji je za preporod slovenake poezij
e imao Preern. Uoljiv je i preporod humanistikih nauka i umetnosti.
Za razliku od veine modernih knji pokreta, pa i od hrv moderne, slovenaka nije imal
a svoju programsku, manifestativnu fazu, u kojoj bi se najpre iznosila naela, a p
otom ih praktino realizovala. Spolj razlog mogao bi biti to to nisu imali modernis
ti svoje glasilo; ali razlog je mogao biti i prezir prema normativnoj kritici. C
ankar je vie puta govorio o kritiarima koji "dre poetike u rukama i naoari na nosu",
te pomno odmeravaju ta odgovara, a ta ne eljenom modelu. Ispisati svoj program znai
lo bi dati ubojito oruje u ruke ovakvim kritiarima. Programska naela sloven. modern
ista iitavamo iz njihovih pisama i pojedinih kritika to su ih modernisti pisali o t
adanjim evidentno epigonskim piscima i delima. Na primerima njihovih, loe pisanih
dela Cankar je pokazao kako ne valja pisati, a posredno iz tih kritika moe se iitat
i kakva treba da bude nova, moderna lirika. Zanimljivo je da se on zalae istovrem
eno za bodlerovsku, ulno-senzualnu varijantu (u poez. treba negovati "vrela oseanj
a", "omamljujui miris", kroz nju treba da struji "bujno telo, topla i nemirna krv
"), ali i za meterlinkovsku spiritualno-mistinu varijantu simbolizma (lirika je "
plavi cvet", sainjen od "nenih stihova", i "najsentimentalnijih oseanja").
Specifinost slovenakih modernista, ono to ih razlikuje od ostalih predstavnika mode
rne u drugim junoslovenskim knjievnostima jeste injenica da oni, osim elje za priblia
vanjem evropskim knji tokovima, sve vreme istiku i svoju duboku povezanost i uslov
ljenost domaom, osobito usmenom tradicijom, kao i knjievnom, kulturnom i drutvenom
situacijom. To je posebno izraeno kod Cankara, mada su i pesnici upani, Kete i murn,
svaki na svoj nain, traili vezu s narodom preko narodne poezije.
Modernisti su se najpre suprotstavili generaciji stvaralaca koja im je neposredn
o prethodila, a kao reformatori i preporoditelji latili su se upravo onih tema i
onih knjievnih rodova i vrsta za koje su smatrali da su se najvie "istroile", da i
m je neophodna promena i "nova dua".Kao i romantiari, i modernisti najee pevaju o lju
bavi, unosei u tu tematiku ulnost, senzualnost, stvarni doivljaj, ali ne odriui se se
ntimentalizma. Ljubav e postati inspiracija najrazl. poezije: od one koja se bavi
egzistencijalnim pitanjima, preko poezije koja enu doivljava samo kao ukras, ambl
em, simbol, pa do poezije koja se - iako polazi od ljubavnog motiva - bavi socij
alnim pitanjima (recimo pesme koje opisuju odnos prema prostitutki).
.....
U strukturu proznih vrsta najvie novina uneo je Cankar, koji je uostalom najvie pr
oze i napisao. Dominantni anr je crtica, odnosno kratka proza u kojoj tako rei nem
a fabule, koja je sva ispunjena oseanjima, unutranjim doivljavanjima junaka. Osim l
irskih pasaa, koji ovu prozu esto spajaju sa poezijom (est oblik je i pesma u prozi
), crtica sadri i refleksivne elemente. Cankareva crtica nametnula se kao model p
isanja proze tokom prve 2 decenije 20. v. I u duoj prozi, osobito romanu, vidna s
u odstupanja od realistikog naina graenja dela: fragmentarnost pripovedanja, esejiz
acija i lirizacija epskog, te znaajno mesto simbola u komponovanju romana mogu se
uoiti najpre kod Ivana Cankara, a potom kod Izidora Cankara, Ivana Preglja, i dr

.
*** IVAN CANKAR ***
On je kljuna linost slovenake knjievnosti, plodan i svestrani stvaralac koji je uneo
velike novine u pisanje poezije, kratke proze, romana i drame; znaajan je i kao
kritiar, esejista i polemiar. Stilski raznovrstan, tematski vezan kako za drutvene,
moralne i socijalne probleme svoga vremena, tako i za un. sadraje ovekove linosti
i sopstvenu intimu, Cankarev obiman opust skoro da predstavlja epohu za sebe.
Be je na Cankara delovao ne samo kao umetniki centar, nego i kao velegrad u kojem
ima puno proletera, u kojem se razvijen socijalistiki radniki pokret. Kao osnovu m
odernog poimanja umetnosti Cankar je prouavao moderne filozofe, od kojih su na nj
ena najznaajniji uticaj ostavili Nie i Emerson. Socijalna tematika i kritika perspe
ktiva u vienju drutva bila je prisutna u njegovoj prozi od samog poetka, a snano obe
leava dela iz bekog perioda. U to vreme Cankar se aktivno angaovao u javnom ivotu: p
ostao je lan tada najnaprednije, Jugoslovenske socijaldemokratske stranke, stupio
u arenu politikog ivota javnim predavanjima i kandidovanjem za poslanika te stran
ke, godine 1907.
...
Cankar je za ivota objavio preko 30, a posthumno je izalo jo 5 ranije pripremljenih
njegovih knjiga. Veliki br. pesama, pripovedaka i kritikih napisa objavio je sam
o u novinama i asopisima. Cankareva Sabrana dela broje trideset tomova. C. je naj
poznatiji kao pisac tzv. kratke proze - crtice ili vinjete, kako je on ovu formu
oznaavao. Blizu 400 naslova ide u red ove, za C. dosta karakteristine, saete, zgus
nute i sadrajne forme. Negovao i je duu novelu (Kurent, Smrt kontrolora Stepnika..
.) Velike formalne i tematskd inovacije uneo je u roman. ak 10 svojih tekstova sv
rstao je meu romane (Na klancu, Kua Marije Pomonice, Martin Kaur,...) Cankar je i pr
vi pravi i doista veliki slovenaki dramski pisac. Napisao je 7 drama (Sluge, Za d
obro naroda, Lepa Vida, Kralj Betajnove, Sablazan u dolini entflorijanskoj,...)
karakteriu ga dva, naizgled oprena stava prema svetu i umetnosti: IDEALISTIKI I MAT
ERIJALISTIKI, spiritualno-mistiki, sasvim nezainteresovan za spoljanju, objektivnu
stvarnost, u potpunosti okrenut"dui", a s druge strane, drutveno angaovan, naturali
stiki opsednut spoljanjom stvarnou, objektivnim drutv. okolnostima i njihovim uticaje
m na pojedinca. Za C. literatura je i drutveno angaovana delatnost, ali i svojevr
sni larpurlartizam, te apsolutizacija idealistikih, religioznih i mistikih vrednos
ti oveka.
Kod C. se mogu uoiti 3 faze stvaranja, od kojih svaka ima svoje specifinosti i u o
kviru kojih se lake moe posmatrati sloen i naizgled protivurean odnos C. osnovnih po
gleda na svet i umetnost. Rana ili mladalaka faza obuhvata stvaranje do objavlji
vanja prvih samostalnih knjiga, zbirke pesama "Erotika" i zbirke kratke proze "V
injete", godine 1899. Zrela ili beka faza je najplodniji Cankarev period u kojem
su nastala sva njegova dua i socijalno-kritiki usmerena dela. Pozna ili ljubljansk
a faza zapoinje od C. povratka u Ljubljanu, godine 1910. Do kraja ivota stvarao je
potom preteno krau prozu ispovednog tipa.
*** Rana faza (1891-1899)
Jasno je da je u ovome periodu Cankar bio najvie podloan tuim uticajima, da je jo uv
ek traio svoj stilski izrazte da u njoj - stilski gledano - ima najmanje konziste
ntnosti. Za period krai od jedne decenije C. je preao put od prvih, pravih akih pokua
ja u poeziji i epigonskih nastojanja u prozi, od tradicionalno realistikog do nat
uralistikog pripovedanja; ve posle prvog susreta sa Beom, godine 1897. u njegovu pr
ozu pa i poeziju prodiru dekadentna, sumorna i mrana duevna raspoloenja, emotivni s
vet junaka opisan je veoma podrobno i esto u impresionistikoj pripovednoj tehnici;
u modernim crticama uvrtenim u zbirku Vinjete, nastupa ve C. simbolista, koji pri
povedanje zasniva na nekoliko bitnih simbola.
Doista, u poreenju sa dostignuima Ketea, upania i neto mlaeg Murna, Cankareva poezija
e manje snana. Ipak, u poreenju sa dotadanjom poezijom, C. se potvrdio kao moderan
pesnik, a u odnosu prema docnijem sopstvenom proznom i dramskom delu, C. poezija
ima znaajno mesto kao ishodite itavog niza njegovih opsesivnih tema i motiva: ENJA,

DEKADENTNO SHVAEN EROS, LINE ISPOVESTI, PA AK I MORALNA KRITIKA DRUTVA.

* zbirka "Erotika"
Novom izdanju Erotike (prethodno spalio biskup Jegli) dodao je prozni Epilog u ko
jem se na moderan esejistiki nain jo jednom odrekao pesnitva kao "romantiarskog ploda
mladosti".
- prve drame
*** Beka faza (1899-1910)
Za vreme C. boravka u Beu uticaj socijaldemokrata i marksistikih ideja vidljiv je
sve vreme, a naroito oko 1907, kada se on neposredno angaovao u politici. Nije se,
meutim, odrekao ni ideja simbolistikog spiritualizma, jo uvek mu je jedna od opses
ivnih motiva - enja (u romanima Na klancu, Kua Marije Pomonice...). Ve godine 1900. C
ankar se teatralno "oslobodio" dekadence, oznaivi je kao "besmislicu", "gradsku pr
ainu i nervozu", ali je zauvek zadrao svog dekadentnog junka, oveka obuzetog i posv
eenog najdubljm ponorima due. Za C. ovek je zauvek ostao bie podeljeno na duu i telo
i kao takav - ba kao kod simbolista - veito u sporu sa realnim, socijalnim svetom,
a sav usmeren ka transcedentalnom, mistinom, drugom, "novom" ivotu. Jedinka je u
sukobu sa grubom, materijalnom spoljanjom, socijalnom stvarnou; osim u noveli "Slug
a Jernej", Cankarev junak je uvek u odnosu na tu stvarnost pasivan, nije u stanj
u da je izmeni, ak i kada to pokuava (kao Maks Krnec u Kralju Betajnove, Jerman u
Slugama ili Francka u romanu Na klancu). Jedina mogunost ljudske egzistencije kri
je se u oveku samom, u njegovoj snazi istrajavanja. U takvoj poziciji, svu snagu
jedinka crpi iz svojih snova i enje, koja ostaje i mora ostati veita, nikad do kraj
a realizovana. Ako se ciljevi enje, makar prividno, dostignu, oni se preobraavaju u
vlastitu suprotnost (drama Lepa Vida). Cankarevom oveku ostaje "ili da prihvati
snove kao jedinu autentinu stvarnost i, u pasivnom odnosu prema ivotnoj zbilji, os
tane vjeran sopstvenoj enji, enji bez pravog cilja i utjee, ili, pak da viziju novog
ivota pomjeri 's onu stranu smrti'. Postoji i 3. mogunost: pristati na svakodnevi
cu, a odrei se snova i enje, to dr u izvesnom smislu desilo Lojzu i, mnogo izraziti
je, Martinu Kauru i ostalim stanovnicima Blatnog Dola i to je osnovno odreenje Can
karevog 'filistra', ali tu se ve nalazimo na samoj granici ljudskosti u pievoj viz
iji."(Juraj Martinovi)
Stavljajui ovako koncipiranog, uvek istog junaka u sredite svojih dela, jasno je d
a Cankara i nadalje interersuju najsitniji pomaci duevnih stanja; ovaj, u sutini i
mpresionistiki postupak kombinuje sa estim simbolistikim paralelizmom, simbolima po
stavljenim na kljuna mesta u tekstu i estim lirskim pasaima. Spoljanju stvarnost vez
uje, pak, za naturalistike motive: materijalna beda, alkoholizam, telesne i duevne
bolesti, propadanje, smrt. Ipak, socijalni i moralni ivot tadanje slovenake, najee gr
adske i malovaroke sredine, ali i beke, velegradske, Cankar ne slika realistiki nep
osredno, nego sa velikom merom stilizacije, u emu se najee oslanja na grotesku. Prem
a spolj. stvarnosti C. je kranje kritian, a satira je najubojitije i najee njegovo o
ruje u tom kritikom odnosu.
*** Pozna (ljubljanska) faza (1910-1919)
Po povratku u Ljubljanu C. je svu svoju panju preneo sa spoljanje stvarnosti na un
utranji, pre svega svoj lini svet. I do tada, C. se esto osvrtao na sopstveni ivot,
u dela ugraivao sopstvena oseanja, ali sada autobiografski materijal postaje u nje
govom delu dominantan. Odrie se i satire, kao izraza svog borbenog odnosa prema s
polj stvarnosti; zaokupljaju ga etiko-psiholoki problemi, jo dominantniji postaje m
otiv enje, a lik majke, koji se i u ranijim delima (nekim ranim crticama i romanu
Na klancu) pojavljivao kao etiki idealizovan i uzvien, sada postaje jedna od opses
ivnih tema...
Dominantni oblik izraavanja postaje CRTICA u ijem su sreditu etiki problemi, ispoves
t samog pripovedaa.
*** Kratka proza
Prva zbirka kratke proze, Vinjete (1989) sadri 29 kraih proznih celina, a u to vre

me C. je imao jo dvostruko toliko napisanih (objavljenih ili ne) kraih pria. Ni u r

azdoblju kada je stvarao due knji forme, roman i dramu, C. nije prestajao da pie i
objavljuje i crtice.
Za C. crtica oigledno nije bila tek uzgredna i sluajna forma; ona ini samu sr, okosn
icu njegovog stvaralatva. I mnogi njegovi romani imaju u biti stvaralaku strukturu
. I u naelnim, eksplicitnim poetikim izjavama C. je prednost davao crtici: "I zbog
novca moram da piem - kae on u jednom pismu bratu Karlu - i, udno, ono to piem novca
radi - obino je najbolje. Prisiljen sam da svoje misli energino koncentriem i da i
h pregnantnije izrazim; kad mi se ne uri, previe razvuem stvar i zabasam bog zna ku
da". Gradei esto niz crtica na istu temu, varirajui motiv iz vie uglova, inilo mu se
da moe bolje da izrazi nestalnost, promenljivost, neuhvativost ivota, ivost ovoga s
veta, a sve to prelomljeno kroz psihu stvaralakog subjekta.
Ve u najranijoj kratkoj prozi, koju je poeo da stvara tako rei paralelno sa poezijo
m, C. je "posezao za takvom graom koja je podsticala refleksivni odnos prema ivotu
i drutvu". Njegovo kritiko oko bilo je ustremljeno ka negativnim pojavama graansko
g drutva; otvoreno ili u formi satire pre iz zbirke Vinjete izraavaju negaciju tada
vaeih normi miljenja i modela drutvene prakse i to pre svega zato to je produkt takv
og drutva - otuen i usamljen ovek. Isto tako, C. ve ovde razmilja o umetniku, umetnos
ti i odnosu umetnosti i drutva. Ve u prvoj zbirci razvijena je tehnika opisivanja
trenutnih stanja, dok je fabula svedena i razdrobljena. Crtica poinje lirskim ili
meditativnim uvodom, dogaaj je potom u drugom delu samo skiciran, dok je teite na
slikanju raspoloenja i psiholokog stanja junaka; na kraju je opet lirsko-meditativ
ni, ironini ili sentimentalni zakljuak. Prepliu se opisi dekadentnih raspoloenja, ps
iholoki moralizam, realistika groteska i satira, te socijalna kritika.
Posebno drastinu sudbinu ima glavni junak pripovetke Smrt kontrolora Stepnika. Pr
ia je zanimljiva po dekadentnoj atmoferi trulei, raspadanja, estetskog imoralizma
i slinih elemenata, koji joj daju jezovitu atmoferu, kao i po perspektivi pripove
danja: priu, naime, "pria" ve pokojni kontrolor. Opisuje svoju sudbinu uoi trenutka
smrti kada je svojom fizikom patnjom prikivao enu uza se; ona nije u stanju da ode
, da realizuje svoju ljubavnu enju. Ali ni on nikada nije dosegao ljubav, svi su m
u tuinci, ak i sopstvena ena.
*** Romani
Za "prave" Cankareve romane istorija knjievnosti smatra pre svega dela Na klancu,
Martin Kacur i eventualno Tudjinci; sam je autor, meutim, smatrao da su najbolji
njegovi romani Kua Marije Pomonice i Nina. Njihova duina, kompleksnost prie, irina z
ahvaenog vremenskog odseka oigledno uopte nije predstavljala - za Cankara - bitna m
erila kojima bi on odreivao da li tekst spada u romaneskni rod ili ne. U crtici N
enapisani romani jedan njegov junak ovako razmilja: ta je ivot? Mlijarda milijardi
trenutaka. Kada bih verno opisao jedan jedini trenutak sa svim njegovim smislom
i znaenjem, zar to ne bi bio roman?/.../Shvatih u udu da je i svaki gutljaj vina n
eto drukiji po svom znamenju, ukusu, efektu... da je jo pre nepunog sata ulicom iao
sasvim drugi ovek nego to je ovaj koji sedi ovde. Izmeu jednog i drugog gutljaja, i
zmeu jednog i drugog asa zametnuo se, razvio i dovrio roman." - I kada se opredelji
vao o konkretnim svojim, ve napisanim romanima, merilo vrednosti i uopte pripadnos
ti romanesknoj formi bilo je: dubina zahvata, tananost prodiranja u svest junaka
i promene koje se u toj svesti dogaaju. Bitan kompozicioni postupak, za Cankara,
postaje - trenutak: on opisuje pojedine trenutke, pojedine detalje, bez njihove
dublje povezanosti. Jedinstvo takvoga romana ne zasniva se na temi, ideji ili l
ikovima, ve na neem to lebdi iznad celog teksta: atmosfera, simbolika, oseanja, rasp
oloenja...
Roman koji nastoji da izrazi jedinstvo tih, simbolinih, za ovekovo sutinsko bie znaaj
nih trenutaka ne moe se graditi sredstvima koja koriste realisti i naturalisti. U
mesto mimetikoga odnosa prema stvarnosti za pisca postaju bitni simboli, simboliki
paralelizmi, antitetino ponavljanje motiva, ideja ili simbola, lajtmotivi koji s
e meusobno povezuju logikom neke "vie" ideje, ili nekog raspoloenja, zatim emociona
lni patos i patetini ton uopte, izuzetno iv ritam, esti opisi i evolucije raspoloenja
i stanja duha i slino. To su principi koje koriste simbolisti i impresionisti. U
pravo na njh se C. oslanja gradei novi tip romana sa diskontinuiranim tokom radnj

e (npr. 14 bolesnih devojica u bolnici Marije Pomonice u Beu seaju se svoje prolosti,
zamiljaju svoju budunost i ive sadanjost, sagledavajui je svaka iz drukijeg ugla), sa
simbolima ugraenim na kljuna mesta romana (takav je sluaj u romanu Na klancu, npr)
.
U formalnom pogledu, C. je, dakle, dao nov, izvorni, ak i u evropskim okvirima au
tentian tip romana. Kompozicija tog romana ukljuuje i samom svojom formom "prenosi
" itaocu nova nauna saznanja (teorija relativiteta vremena; znaaj ovekove podsvesti
i dr.) Posmatran u okvirima slovenake knji, Cankarev roman doneo je i niz tematski
h inovacija: motiv umetnika i umetnosti, prisutan ranije na nivou neproblematizo
vanog, naprosto jednog od junaka u delu, stavljen je sada u sredite panje, razmatr
aju se estetske, moralne i druge dimenzije umetnika i umetosti. Takoe, C. roman j
e graen na mnogo radikalnijoj kritici intelektualca nego to je to bio sluaj u dotad
anjoj prozi (npr. kod Kersnika). Cankarev Martin Kaur je i te kako sam kriv za svo
j neuspeh; njegova tragina sudbina nije samo rezultat drutveni neprilika. U C. rom
anu nali su mesta i proleteri, propale zanatlije i radnici (Na klancu). I pre C.
u sloven. literaturi je bilo romana smetenih u velegradsku sredinu, ali je C. prv
i koji u tu sredinu smeta prave velegradske probleme: velike socijalne razlike, s
eksualne i druge perverzije, prostitucija, teke, neizleive i nasledne bolesti, mrnj
a prema obinom, svakodnevnom ivotu, ak i elja za smru (Kua Marije Pomonice).
Na klancu (1902) je 1. tekst koji je u podnaslovu sam autor oznaio kao roman. Kro
z 8 poglavlja, koja mogu stajati i kao samostalne novele, opisana je sudbina lano
va jedne porodice koja propada. Glavni junak, majka Francka, prikzana je u svim
bitnim fazama njenog ivota u vremenskom rasponu od oko 40 godina. To ovaj tekst p
ribliava klasinom realistikom romanu. Ipk, C. ispisuje samo pojedine, vremenski pri
lino udaljene trenutke iz ivota gl. junakinje, ali njen ivotni put ne zavisi samo o
d konkretnih zbivanja i dogaaja, nego i od neke druge, "vie" istine i ideje, nekog
fantuma koji je od detinjstva prati, a koji je izraen simbolom tranja za kolima.
Tek u tom svetu, koji nema uvek samo logiku motivaciju, nego i neki dublji i vii s
misao, koji se sluti iz simbola tranja za kolima, mogue je razumeti surovu sudbinu
i propadanje Francke uprkos njenoj ogromnoj veri i upornosti. U uvodi nagovetena
perspektiva Franckinog ivota potvruje se kroz sva poglavlja (i sama epizoda tranja
za kolima vraa joj se u celini ili fragmentima veoma esto).
Osim Franckine dinamine linije uzaludne enje i pokuaja da se sustigne ivotna srea, rom
an slika i konkretno socijalno dno na koje je porodica bila odgurnuta posle oevog
bankrotstva. Postepeno, realni socijalni klanac, sainjen od proletarizovanog zan
atlijskog i seljakog ivlja, u sebe zatvoren, socijalno jo neosveen, koji zna samo za
nekakav nejasni anarhizam (obuar), ili predanost sudbini (pisar), prerasta u opti
simbol, u "neizmerni klanac siromaha", gde se raa "narod slugu".
Tranje za kolima, simbol (uzaludne) enje na poetku, i slika klanca, simbola beskrajn
og prostora siromaha na kraju romana, a izmeu hodanje da se nikud ne stigne. Na k
raju romana, na vrhuncu prikazivanja strane pasivnosti kao posledice ivljenja na k
lancu, javlja se uiteljeva svetla vera i crvena svetlost u prozoru, alegorini izra
z eljenog, ali ne i ostvarenog optimistikog puta u bolju budunost uz pomo prosveivanj
a.
Upotreba simbola (tranja za kolima i klanca) ne kao verbalne i slikovite poente,
nego kao dublje pozadine, atmosfere u okviru koje se zbiva sve to se u romanu opi
suje, predstavlja svakako znaajnu novinu u graenju proznog teksta, i to ne samo u
okviru sloven. knji. Moe se porediti sa upotrebom simbola u Ibzenovim dramama (bel
i konj u Rozmersholmu; divlja patka u istoimenoj drami).
U romanu Kua Marije Pomonice pisac prati paralelno vie udbina. Junaci su bolesna, n
emona, iz drutva istisnuta, smrti zapisana deca. Ali, umesto njihovog roptanja i i
zazivanja samilosti kod italaca, suoeni smo sa prihvatanjem sudbine ispatanja od st
rane te dece. Za njih je onaj drugi, spoljni, "normalni" ivot ono od ega ele da pob
egnu i ega se plae. kada se u nekoj od njih (Tina, Brigita) javi nagon za ivotom ka
o opojnom slau, njihovi pokuaji da "uu" u ivot su osueni na neuspeh. U doslednom supro
tstavljanju spolj i un sveta Cankar se posluio paralelom ljudskog a ivotinjskim sv
etom (prie o vrapcu anarhisti i kanarincu Hanzeku). Devojice, kao i Hanzek, ive zat
vorene, osuene su na smrt; one ive sa smru, uz smrt, u smrti, zamiljajui nebeske raje
ve. Svet kojim su neposredno okruene (soba, cela dobrotvorna ustanova) je beo; sv

et spolja, ljudi, pa ak i ivotinje koje dolaze spolja (vrabac anarhista) su za te

junakinje - olienje zla, mranog i pokvarenog sveta. Dosledno prevedena sa jezika s
imbola, ova podela na unutranji, ist, beo svet i spoljanji, koji je moralno prljav,
u potpunosti se slae sa simbolistikim velianjem ovekovog unutranjeg i potcenjivanjem
spolj sveta.
U prikazivanju dece kao rezultata tueg (roditeljskog) greha, koji je predodredio
decu za bolest i smrt, Cankar se oslonio na naturalistiku tezu o znaaju naslea koje
se ne moe izmeniti. Naturalistiki su i opisi pojedinih bolesnih delova tela, bole
snih elja tih devojica, seksulnih perverzija, opisi moralne pokvarenosti drutva, i
to od najviih do najniih slojeva. Tok okrutnom i perverznom svetu suprotstavljena
je spiritualnost sveta u domu za neizleivo bolesnu decu: tu vladaju enja, snovi, re
ligiozni obredi, vera u zagrobni ivot. Moglo bi se rei da deca ne ive, nego posmatr
aju ivot, a njihov pravi ivot predstavlja - njihova elja za smru. U kontekstu sasvim
pomerenih, izokrenutih vrednosti i same elje su perverzne: elja za ivotom i ljubav
lju u uobiajenom smislu te rei javlja se samo kod Tine i Brigite, ali njihove elje
za ljubavlju deluju ostalim devojicama koje ele samo "novi ivot" - sasvim strano i u
dno. Prezir prema ivotu javlja se zato to je ovozemaljski ivot za njih (bio) samo s
eks i strah. Onemoguene da ive stvarnim ivotom, devojice su pervertirale prirodnu elj
u za ivotom u elju za smru; poto ih je ivot odgurnuo, one su nale mogunost ivljenja u
ilu, odakle samo posmatraju ivot.Samo to posmatranje, odnosno spiritualno uivanje
jeste ivot; sve to ih okruuje za njih su samo lepe ili rune slike.
Nov kako po strukturi, tako i po tematici koja dodiruje mnoge do tada tabu teme
(lezbejstvo npr.), ovaj roman je naiao na veliki otpor kritike. Dugo se i objavlj
ivao "cenzurisan", sa izbaenim provokativnim delovima u kojima se opisuju pervert
irani seksualni odnosi.
Nije nevano to u podnaslovu romana Martin Kaur stoji oznaka "ivotopis jednog idealis
te". Uitelj Kaur je idealista, koji se, nastavljajui uitelja iz romana Na klancu, od
luio da izmeni svet prosveivanjem. Njegov pokuaj se zavrava tragino; njegov idealizam
se sukobio sa zaostalom, primitivnom sredinom. Kroz tri poglavlja, kao tri stup
nja gradacije, propada uiteljev entuzijazam, idealizam i elja za menjanjem sveta u
z pomno prosveivanje. Zanimljivo je primetiti da pisac poklanja mnogo vie panje ste
penicama, putu kojim ovaj junak silazi nanie, kojim se njegov idealizam rui, nego
li samom opisivanju realizacije Kaurovog ideala. Kaur veoma brzo zanemaruje svoje k
olske obaveze, eni se ne iz ljubavi, nego zato "to se nije snaao", odaje se alkohol
u. Svoje ideje pokuao je da plasira u nepravo vreme; na kraju, kada je premeten u
Laze, on sree svog kolegu Ferjana, uitelja koji je umeo da se prilagodi prilikama,
umeo da oseti kada je vreme za realizaciju ideja, i on je sada uspean, a Kaur nais
to propada.
Na kraju, sama scena umiranja uitelja na drumu, kada mu se prikae lik kovaa Damjana
, lik koji simbolizuje novu, socijalistiku svest i odlunu borbu za promenu stvarno
g stanja, roman dobija - kao i roman Na klancu - vedrije tonove, ali opet samo k
ao nagovetaj, simbol, slutnju, a ne kao stvarnost.
*** Drama
itav njegov dramski opus moe se posmatrati kao zaokruen, gotovo jedinstven organiza
m, u okviru kojeg odreeni problemi i konflikti dobijaju svakim tekstom nove dimen
zije. Sve C. drame uzimaju grau iz savremenog, ondanjeg ivota, a unutar toga vremen
a, autora interesuju moralni, socijalni, ali i intimni, lini problemi.
Komedija Za dobro naroda je prvi pravi, zreli plod tzv. beke faze. C. ju je zapoeo
odmah po svom (drugom) dolasku u Be. Kako je sam isticao, na njoj je radio "veom
a briljivo i sa mnogo panje", a kritika je, docnije istakla da je ova drama "forma
lno najbolje odmereno, spolja najcelovitije i iznutra najkompaktnije Cankarevo d
elo". Tako eliptian, tako slikovit i dvosmislen jezik nismo jo sreli kod C, jo manj
e kod njegovih suvremenika. "Na dijalogu poiva sve u ovoj komediji", istakao je s
am autor.
Na jednom irem planu i tehniki mnogo savrenije razraen je ovde problem postavljen ve
u prvoj drami: problem raspoluenosti sveta na ideju o nacionalnoj zajednici i fra
zu, la o njoj. U konkretnoj stvarnosti, umesto ideje o nacionalnom jedinstvu i um
esto f-anja nac zajednice uopte, sreemo praznu re i frazu. "Narod je tu, u stvari,

samo socijalna konvencija, ija je sutina ispranjena". (Kozak)

I u ovoj drami Cankara interesuje pre svega etika dimenzija ivota politikih monika;
drama se pretvara u kritiku moralne korupcije koja je zahvatila graanski sloj u c
elini, a osobito politiki vrh. Prividno, verbalno, ljudi od uticaja zaklinju se u
narod, a u stvari je narod paravan za sticanje line koristi i linog uspona. C. je
problemu priao iz kominog ugla: komika je ovde situacijska (Gruden i Grozd nastoj
e da svaki za sebe pridobiju Gornika, uz pomo ljubavne mree) i verbalna (ima mnogo
duhovitih obrta, dvosmislenosti, igara rei i sl). Mnogo toga sraunato je na scens
ki efekat. Ve imena junaka treba da asociraju zbrku,zabunu i apsurd u politikom ivo
tu: Grozd i Gruden bore se o Gornika, a kada novinar uka (uka, odnosno tuka je ime ri
be koja ima otre zube i ujeda) izrazi svoj bunt, pa se ak i povee sa proleterijato
m, gospoda monici se pred tom novom opasnou mire i udruuju svoje snage u ime "brige
za narod".
Obino se istie da je buntovnik Maks (Kralj Betajnove) izrastao iz uke; isto tako, iz
vesne slinosti postoje izmeu Grozda i Kantora, "kralja Betajnove". Pred kraj 3. i
u 4. inu, komedija, naime, dobija sve vie odlike drame, i to drame koja izraava soc
ijalni bunt potlaenih, slugu, neslobodnih radnika. U drami Kralj Betajnove odnos
sluga - gospodar bie daleko neposrednije utkan u psiholoku motivaciju ponaanja juna
ka. Ovde ga kao problem postavlja tek pred kraj 3. ina, kada se uka osveuje i postavl
ja u ulogu buntovnikog voe "odbaenih i dronjavih" ljudi iz predgraa. U poslednjem, 4
. inu, uka oznaava poetak borbe protiv fraza, ali i poetak borbe za prava onih ljudi k
oji se okupljaju po jeftinim periferijskim krmama i koje uka okuplja oko sebe. Etiki
preobraaj drutva moe se zbiti samo paralelno sa socijalnim, sa ukidanjem odnosa sl
uga-gospodar.
Gledano u celini, drama Za dobro naroda, graena je pre svega kao KOMEDIJA NARAVI,
koja izvrgava ruglu frazerstvo, praznoreivost, licemerje ljudi koji zauzimaju vie
politike poloaje; pred kraj, ona prerasta u dramu-nagovetaj socijalne revolucije.
Drama Kralj Betajnove je takoe moralna i socijalna, prati sukob 2 lika, 2 individ
ue (Maksa i Kantora), ali i sukob jedinke i drutva. U njoj je dodirnut i kompleks
ljubavi (Maks je zaljubljen u Kantorovu ker, Francku; Nina, Kantorova bratanica,
vidi u Maksu svog spasitelja i voli ga spiritualnom ljubavlju). U nainu voenja ra
dnje prepliu se razne tehnike, od klasine ekspirovske "igre u igri" (kada Maks glum
i scenu ubistva i tako utie na podsvest ubice Kantora), do elemenata kriminalistik
e drame (Kantor ubije Maksa, a onda optui Bernota za ubistvo). Po fakturi, ova je
C. drama najblia tragediji: sukobljavaju se predstavnici dvaju etikih principa, d
vaju stalea; 1 od njih gine, a 2. doivljava apsolutnu potvrdu svoje volje i svojih
naela. I Maks i Kantor su u izvesnom smislu u vlasti iracionalnh sila i ponaaju s
e tako kako se ponaaju zato to im to nalae ta, "via" sila kojom su obuzeti: Kantor j
e ovek koji je u vlasti volje za mo, a Maks - volje za pravednou. I 1 i drugi naglaav
aju da motaju da ine to zato to ih neto iznutra na to prisiljava.
Maks je u Betajnovu stigao zato da bi probudio Kantoru savest u trenutku kada su
na pragu izbori i kada Kantor nastoji da se oslobodi i poslednjeg (kako on misl
i) svedoka njegovog zloina (ubistva brata od strica zbog materijalne koristi). Ve
na kraju 1. ina Maks sugestijom uprizori scenu u kojoj pred Kantorove oi dovodi is
tu situaciju kakva je bila u trenutku kada je Kantor ubio Nininog oca.