Model sveta

Dušan Ivanić

Pripovedni svet

Postoji dva tipa onih koji pričaju priču:

Homodijegetički (učesnici akta pripovedanja) i heterofijegetički (učesnici akta čitanja)

Radnja – na jednom nivou sam čin pripovedanja, na drugom nivou evokacije neke bivše, završene radnje

Svet književnih dela (prema Doleželu)

1) Homogeni (odgovara verovatnom i mogućem) i heterogeni (nije moguć u svakodnevnim

okolnostima)
2) Jednostrani i višestrani – različiti delovi teksta prikazuju različite sisteme sveta (pr. domanovićeve
satire – svet jave i svet sna; bakonja koji putuje iz jedne stvarnosti u drugu
3) Postojani (od početka do kraja kompaktan) i nepostojani svet (fantastika unosi nepostojanost;
čim se pređe na psihu i emocije, postojanost se pokazuje privremenom, junaci počinju osećati
sebe kao nekog drugog – bakonja, đurica)
4) Mogući (svet fizički moguć) i nemogući (zamisliv ali ne i moguć)

Teme/motivi

Teme: široko, smisaono otvorena celina; motivi: zatvorena celina koja se prepoznaje na nivou radnje

Klasifikacija tematskih kompleksa

1) Metonimičnost – sveobuhvatnost

Jedinka – tip

Priča o širokim procesima u društvu (raspad starog, stvaranje novog društva, prelaz iz jedne kulturne
sfere u drugu)

2) Životnost – literarnost
Nastojanje realizma da prevlada granicu između literarnosti i života
3) Uzdizanje – propadanje
Socijalna i moralna dinamika lika
4) Ekonomija(interes) – moral
Ekonomija se veže za negativne junake
5) Erotika – porodica
Ili se erotsko završava u porodičnim okvirima ili se prekida i odbacuje
6) Kriza jedinke – sukob junakove zamisli sa svetom realnosti
 (Rankovićevi junaci)
7) Unutrašnji svet junaka – ponašanje
Ranković

Dva pravca tematske dinamike

Horizontalni  uključivanje novih regija i problema – vojvođansko-ugarski hronotop(ignjatović),

mediteranski(glišić), šumadijski(ljubiša) i vetikalni  pomeranje od radnji ka stanjima

Predstave o svetu

1) Prostorno-vremenske  iskustvene predstave svodljive na određene lokalitete, ali se mogu

raširiti i izvan uobičajenih iskustava (prekoračenje granice između ovog i onog sveta, „večnost“
J.V.)
2) Kauzalne  uzrok i posledice; otac ostavlja gen sinu (pr. gorski car)
3) Društvena zajednica  etičke norme koje odgovaraju na pitanje šta je dobro a šta loše, što
određuje većinu ishoda u romanima i pripovetkama (pr.švabica); velika tema realističke
literature je kriza normi; matavulj ih u beogradskim pripovetkama dovodi u pitanje, a ranković ni
ne računa na njih
4) Količinske i kvalitativne  racionalističke i racionalne, s pomeranjem slike sveta i te predstave se
menjaju

Dragana Vukićević

Lik

Antropocentrična predstava knj. junaka  lik = čovek; suština realističnog junaka se ogleda u njegovoj
poredbenoj prirodi. Realistični junak pripada niskomimetičnom modusu, sličan je čitaocima pripovetke.

-prema interpretaciji V.Propa, knj.junak je podređen zapletu i radnji. Najčešći sukob realističnog romana
jeste između društva i junaka koji dobija ograničenja. Tipičan subjekt realistične proze je junak koji je
integrisan, ili treba biti, u određenu društvenu zajednicu, što nosi sa sobom motiv „straha od želje“

*mimetičnost junaka  niz pripovednih strategija kojima se ostvaruje utisak da je junak poput nas:

1) Nominalizacija

Kod jakova ignjatovića ukrštaju se komediografska i realistička nominalizacija. Junaci se imenuju prema
fizičkim osobinama, karakternim osobinama i konotiraju socijalni kontekst. Pr: dvojno imenovanje Sofre
u Večitom mladoženji – sofronije kirić (praznični dan) i sofra (radni dan); Milan/Emil. Ukazuje se na
statusnu hijerarhiju. Uočljive su i dvojne identifikacije junaka (kušmelj – jera jerković?)
U klasičnim realističkim tekstovima imena su nalik na one iz svakodnevnog života, dok je u satirama česta
denominalizacija junaka, čime oni prelaze u svet simboličnog (domanović – brojčano imenovanje(prvi,
drugi), parafrastično imenovanje(neko iz gomile), strana imena (klear)). Prezimena imaju često ulogu
prenošenja neke informacije (pr: nasledne činjenice – Zona Zamfirova, upućuje na patrijarhalnu
identifikaciju junaka)

2) portret

U portret se ugrađuju i emotivni odnosi, komentari. Sa opažajnim karakteristikama javljaju se i vrednosne

procene junaka (ironični ili komični Sremčevi i Ignjatovićevi junaci); opis odeće kao postupak otkrivanja
junaka – informacije o polu, uzrastu, socijalnom statusu junaka. Metonimijska i sižejna funkcija odeće –
zamena za junaka i najava radnje

3) jezička kategorizacija

Pripovedačev govor je često cenzurisan (blizak standardnom), a govor likova odgovara različitim
dijalektima i narečjima. Govor može biti i izvor komične stilizacije. Umesto govora se može javiti i gest ili
ćutnja (restrikcija govora)

4)hronotopičnost

Određenost junaka mestom i vremenom – junak je utisnut u stvarnost koja je konkretna; pr: opis kafane
u „sve će to narod pozlatiti“, on govori više o junaku nego o prostoru, slomljena stolica, crvena mrlja na
stolu i blagoje koji reaguje na to (simbolički prostor); sklonost ka ritualizovanim radnjama iz
svakodvnevnog života (obedi kod J.Ignjatovića, ručkovi u Pop Ćiri). Junak se smešta u vreme podeljeno na
dnevne aktivnosti.

Prostor po sebi može imati svoj karakter. Novi svet u starom rozopeku – glavni junak je vreme u jednom
gradu. Opisi trga i kafana, detalji iz života meštana su signali istorijskih promena koje su zadesile primorje
pojavom ustava. Mesta se nalaze i u samim junacima.

U ranom realizmu, prostor se više imenuje nego što se konkretizuje. Pr: M.Narandžić je na putu ali je
prostor mahom neprimećen. Folklorni realizam će učiniti prostor konkretnim (vodenice, raskrsnice –
iskušenja junaka). U psihološkom realizmu, prostor postaje simboličan.

5)tipičnost  književni i društveni lik; tipizovani i tipični junak

Referencijalni likovi: ponašaju se po modelu koje imamo iz drugih izvora. Ti izvori su legende, istorija,
mit... veza sa drugim knj.junakom može biti eksplicitna (uz upliv piščevih komentara – Pera kao Don
Kihot), naslovom (Verter – L.L.), literaturom koju čitaju (Melanija, Juca)

Aktiviranje paralelnih literalnih kodova u koncepciji likova: folklorni kod (eksplicitno poređenje sa
folklornim junacima, ustaljeni atributi, patrijarhalne vrednosti, pr: Ljubiša); kod aktuelne tradicije –
gogoljevski, turgenjevski junaci
Promene u koncepciji sentimentalnog junaka: poređenje Šapčanovih i Veselinovićevih dela. Veselinović
teme i junake iz sentimentalističke tradicije predstavlja kao savremenske. Dakle, veselinović transformiše
koncept sent.junaka dok ga L.Lazarević ironizuje i parodira.

Dekonstruisanje lika: poništavanje ontološke uverljivosti lika. Mimetička iluzija se razbija skretanjem
pažnje na tekst (grčić milenko, sremac)

Promene u društveno-reprezentativnim junacima: krajem XIX veka knj.junaci reprezentuju društvenu

stvarnost koju su rani realisti odbacili – ružno, nisko, nagonsko, neobični junaci (miško ubojica, đukan
skakavac); intertno prikazivanje junaka

Pripovedači (D.Vukićević)

1)nov ontološki status pripovedača  okreće se pažnja na situaciju pričanja, priču priča neko ko je
realističan i u okolnostima koje su realistične. Onaj koji pripoveda je često onaj koji govori, nekome se
obraća u uobičajenim komunikativnim okolnostima. Prostor je smanjen na OVDE, a vreme na SADA.
Povezivanje sižejnog nekada i pripovednog sada

Pr: večiti mladoženja, u varoši je živeo S.Kirić, to je bilo pre 65g, ali godina 1813.je bila najvažnija u
njegovom životu (1813+65=1878); najradikalniji je G.Milenko čiji pripovedač pokušava da u isti trenutak
smesti radnju i da tu istu radnju analizira (dva dijegetička nivoa). Između dešavanja i pripovedanja želi da
uspostavi istovremenost, ali sižejno i pripovedno vreme su uvek odvojeni. Glišić: pripovedač se približava
usmenom učesniku u komunikaciji – epski pripovedač. Matavulj i lazarević narativizuju stanja poput
prisećanja, slutnje, priviđenja, tako da je teško uspostaviti obrise vremena događanja.

2)nova teleologija

Pripovedač ima funkciju tumača sveta. To podrazumeva otvoreno tendeciozno pripovedanje –

poentiranje na kraju priče recimo (kod ignjatovića motivima smrti ili ženidbe), prosvetiteljsko intonirani
komentari, religiozno-moralizatorski (kod ljubiše). Poslednja reč pripada pripovedaču didaktičaru.
Sudbina junaka smisaona paradigma pripovedača

80ih godina 19.veka ukazuje se na loše posledice otvorenog tendencioznog pripovedanja, jer se umanjuje
mimetički efekat teksta. Tada nastaje prikrivanje namere otvorene tendencioznosti  postupkom
integrisanja komentara u govor likova, govor lika i pripovedača se približavaju doživljenim govorom, ali to
ne vodi uvek ka stapanju njihovih idejnih pozicija (pr.sremčev ironični pristup)

3)nova retorika

Svojstva složene figure pripovedača:

a)hipotipozičnost

b)unutrašnja dihotomičnost
v)dramatičnost (dijalogičnost)

hipotipoza – retorska figura koja podrazumeva opširno prikazivanje nečeg tako jasno i živo kao da se
događa pred našim očima. Tipovi hipotipoza: dijatipoza (kao da je pred našim očima), pragmatografija
(prikaz radnje), ikon (precizan opis fizičkog predmeta) i karakterizam (opis osobina predmeta)

unutrašnja dihotomičnost – s jedne strane realistički pripovedač vidi, imenuje i opisuje svet, a s druge
strane stvara određen smisao o tom svetu

dramatičnost pripovedačevog glasa – stupanje u dijalog sa likom i samim sobom. Prema bahtinu –
višesmerno dvoglasna reč, raspadanje na dva tipa glasa. U pripovedanje koje ima masku objektivnog
pripovedanja, upliće se perspektiva junaka (pr: sremac – kir geras)

4)nova naratološka interesovanja

Opseg znanja se dovodi u vezu sa pripovedačem u 1.ili 3.licu. u realizmu je prisutna dominacije
pripovetke u 3.l. zbog jačeg upliva objektivnosti. Međutim, realističnost pripovedanja u 3.l. se dovodi u
sumnju činjenicom da u stvarnom životu nije moguće imati tako intimne pristupe svesti drugom biću.
Radi pojačavanja mimetičnog efekta nužno je bilo ograničiti sveznajućeg pripovedača: a) interakcijskim
vezama pripovedač:lik, b)prebacivanjem fokalizatorske instance na junake i v)unutrašnjom
dijalogizacijom pripovednog glasa

Distanca pripovedača i junaka se minimalizuje doživljajnim govorom  trenutak kada prozno 3.l. ulazi u
domen koji je pre bio rezervisan za 1.l. i počinje se usmeravati na umni i osećajni život likova. Pripovedač
može deliti ili se suprotstavljati perspektivi lika.

Pripovedač u prvom licu nosi opasnost od ogrešenja o realističku poetiku. Pripovedač u 1.l. J.Ignjatovića
se nije u potpunosti oslobodio pripovedača u 3.l. M.Narandžić i V.Ognjan pripovedaju o događajima o
kojima mogu donositi konačan sud. U govor lika kod ignjatovića direktno se uključuje autorovo viđenje
vremena i pojava (moda, balovi, tipovi đaka...)

„Ja“ kod Lazarevića: jedno JA koje se seća i iznova proživljava doživljeno (lirsko ja) i JA koje priča
(dramsko ja)

Važno je usaglasiti pripovedačko i egzistencijalno ja. To se postiže ograničenošću znanja. Pr: beogradska
deca – pričanje o onome što se neposredno pre pričanja dogodilo bez znanja o budućnosti veze.
Ograničenost znanja može da simulira i pripovedač u 3.l. (bakonja, scene sa bukarom)

Pričanje i pripovedanje (D.Vukićević)

Prati se veza između folklornog pričanja i realističkog pripovedanja

Strategije maskiranja usmenosti

1)odnos narator:slušalac
Stvaranje personalizovanog naratora, on postaje aktivniji učesnik u komunikaciji, on se kontrolisano
uključuje u pripovedanje. Pr: prisustvo auditorijuma kod G.Milenka, Ignjatovića, Ljubiše

Kod grčića imamo različite reakcije slušalaca (onaj koji sumnja, oni koji su zaneti...) citiranje slušaočevih
reakcija može karakterisati pričaoca: dojčević kao sujetan pričalac, ilija bulin kao hvalisavac i lažljivac,
đukan skakavac

Iluzija usmenosti preko uključivanja naratora ima dvostruko poreklo: folklorno pričanje (gde je narator
minimalno profilisan, blizak je slušaocima iz folklornih priča) i pragmatični tip komunikacije

Četiri moguća dijaloga između naratora i naratera:

a)pripovedač u ulozi pisca, a narater u ulozi apostrofiranog čitaoca (sremac)

b)pripovedač u ulozi kazivača (usmeno se obraća auditorijumu), ali je narater isključen iz povratne
dijaloške komunikacije (M.Narandžić)

v)pripovedač u ulozi pisca, a narater u ulozi slušaoca (kanjoš)

g) skaz – narator se eksplicitno predstavlja kao pričalac, a narater kao slušalac

2)znaci usmenosti sadržani u iskazu pripovedača  usmeni diskurs govornih žanrova (glišić)

3)smenjivanje monološke reči dijaloškom  dominacija dijaloga u naraciji (glišić)

4)scenična naracija  narativna informacija je maksimalna, prisustvo pripovedača minimalno

-folklorni hronotop pričanja  oponaša se folklorno vreme pričanja i prostor u kojem se ono odvijalo
(hronotop priče ima veze sa samim sižeom ali ne i sa pripovedanjem). Ovaj hronotop je razvijen u delima
protorealizma – opisi sela, berbi kod ljubiše, veselinović...spoljašnji hronotop se redukuje kod lazarevića i
matavulja.

-neverbalno ponašanje junaka glas, pokret, mimika (pr:susret oškopca i bile – njegovo mucanje, njeno
tiho pričanje); klišetirano neverbalno ponašanje (zaljubljeni mladići koji gledaju pravo, zaljubljene
devojke u stranu), uočava se kod Veselinovića, dok se u razvijenom realizmu analitički prati neverbalno
ponašanje junaka (kod rankovića i lazarevića junaci se suštinski ispoljavaju kroz ono što prećutkuju –
sevanje oka, ishitrena reakcija...)

5)skaz i glasine etape skaza: a)prvu etapu skaza predstavljaju Vrčevićeva pričanja – folklorni oblici su
premešteni u štampani medij, b)delo Milorada Popovića Šapčanina – na nivou pripovedanja oponaša se
priroda govorne situacije, v)pripovetke M.Glišića u kojima skaz postaje nov način pripovedanja, a
integrisao se u sve narativne nivoe. Skaz povezuje priču i njenog pripovedača, g)skaz se osamostalio od
folklornog predloška – proza L.Lazarevića, napuštaju se folklorno profilisani pričaoci i folklorne priče uz
uključivanje pričanja iz svakodnevnog života.
Dekonstrukcija folklornog skaza:

a)oponašanje/odstupanje od folklornog hronotopa pričanja

b)izbor pripovedača (folklorni/nefolklorni)

v)profilizacija slušaoca (folklorni/nefolklorni)

g)sadržaj samog pričanja (folklorni žanrovi/pričanje o životu)

primeri skaza:

I Noć na mostu, detaljno je opisan folklorni hronotop pričanja, izdvojen folklorni pričalac, a priča je
oblikovana po konvencijama demonološkog predanja

II skaz u pripoveci Đukan skakavac, dat je kroz opis porodične atmosfere u kojoj se, uz jelo i piće,
razgovara o narodnim lekovima. Dijaloški kontekst je izraženiji, pričanje o životu je uklopljeno u širi
interakcijski kontekst. Inkorporacija pričanja o životu u tekst. Pričanje o životu, pričanje u životu

6)glasine i kolektivni pripovedač

Glasine su priče u nastajanju. Kod glišića su u funkciji demistifikovanja nepouzdanih pripovedača, kod
sremca su oblik demistifikovanja trivijalnog i lažnog, kod matavulja sugeriše opštu nadogradnju
stvarnosti.

„mi pripovedač“  objedinjuje različita pripovedna lica

a)ista vremensko-prostorna orijentacija naratora i likova

b)čitalac/slušalac je uvučen u pripovednu matricu

v)ujedinjenje naratora, naratera i likova

 Hronotopi (D.Ivanić)

Mimeza – direktan govor lika; dijegeza – piščevo pripovedanje

Hronotopizacija pričanja podazumeva aspekt orijentacije na kazivanje, njome se pojačava realistička

motivacija samog čina pripovedanja, a pričalac se hronotopizuje u arhaičnom (seljak/putnik) ili
modernom ključu (činovnik, oficir, lekar, trgovac, kočijaš). Hronotop pričanja je prilagodljiv i promenljiv –
isti tip priče može da se priča na raznim mestima, pričaoci se menjaju, hronotop se prilagođava
liku/radnji. Seoska verovanja se uglavnom prikazuju u krčmi ii na slavi. Hronotop pričanja opravdava
pripovedača za potpuo izmišljene priče, a realna je samo priča i pričanje – ostalo može biti proizvod
mašte čitaoca.

Istorija hronotopa pričanja tokom srpskog realizma:

a)rani i folklorni realizam odlikuje stabilan hronotop pričanja (razvijene komunkativne situacije,
zajednička predstava sveta)

b)razvijeni realizam neutrališe spoljašnje činioce hronotopa pričanja (ne opisuje se situacija, nti se
imenuju slušaoci ali ostaje povremeno obraćanje)

v)sekularizacija pripovedača i individualizacije priče (priča se svoje znanje i svoja istorija)

g)hronotopizuje se uloga JA pripovedača (priviđenja jednog džentlmena)

hronotop puta:

prema Bahtinu, ovo je najrasprostranjeniji hronotop i podrazumeva jedinstvo prostorno-vremenskih

odrednica. Simbolika puta: u mitološkim i religioznim pripovedanjima, put podrazumeva inicijaciju,
prelaženje u svet onostranog. U sekularizovanoj književnosti, put podrazumeva prelaz u okolnostima
društvenog života (selo-grad, dom-škola; bakonja, aranđelov udes). Simbolika puta je u životnoj sferi
razvoja, dostizanja cilja ili propadanja. Najčešće tačke na put vaspitanja/obrazovanja su 1)roditeljski dom
(odlazak), 2)nove sredine (škola, manastir, grad), 3)stranputice, prepreke sve do savladavanja cilja

zavisni hronotopi: oni mogu da oblikuju fizionomiju priča u zavisnosti od toga što je na junakovom putu.
Pr: banja, krčma. U banji se stiču uslovi za erotske doživljaje (verter), krčma je mesto za seoske živosti,
zavere, političke planove, ispovesti iznenadne prepade (dr ivanović). Pr: glava šećera – krčma i prelaz
preko vode. Krčma se prvi put opisuje kao mesto okupljanja i folklornog pričanja, potom kao mesto
retrospekcije; dok je prelaz preko vode susret sa nečastivom silom. Vidimo da se hronotop gradi iz dva
pola: realno-životni i apstraktno-simbolički; put kao profesionalno-radna motivacija: službeni put može
biti okvir satiričnog izobličavanja junaka puta (glava šećera); zabavno-privatni put: junaci odlaze na put
bez naročitog cilja, što postaje povod neobičnim susretima i naglim preokretima (dr ivanović);put može
biti samo okvir pričanju ili susretu (miško ubojica)

60ih godina 19.veka upliće se tzv.pripovetka s puta ili putna novela. Pravi junak puta nije putnik (onaj koji
pripoveda) već najčešće domaćin ili slučajni prolaznik (miško ubojica). Dinamika puta se u poznom
realizmu zamenjuje hronotopom iščekivanja (sve će to narod pozlatiti)
Varijacije hronotopa puta:

-komično-naivna predstava folklornog puta (pr: večiti mladoženja – trgovačko putovanje sa junačko-
komičnim epizodama)

-socijalni interesi (glava šećera)

-povratak kući kao pobeda, uklanjanje prepreke, venčanje (posle 90g)

Životni put:

Izazovan je za realiste kao motiv obrade. Usredsređen je na prelaz iz jednog društvenog sloja u drugi,
moralnog životnog statusa u drugi (građanin-hajduk), iz doba detinjstva u doba mladosti. Prelaz je često
narušavanje norme. Za prelazak se usko vezuje moralna kategorija, posebno kada je u pitanju relacija
selo-grad. Motiv odlaska odkućevezan je za varijantu tajanstvenosti i prekršaja, progone ili isterivanja
(vasa rešpekt, hajduk stanko); put odlaska od kuće je dinamičan i otvoren – može voditi u usamljeničku
izolaciju (hajduk,vojnik), moralni pad ili uzdizanje, kraj se ostvaruje u uzdizanju ili propadanju. Primeri:

-ignjatovićev hronotop  u prvim društvenim i istorijskim romanima, organizovan je avanturistički. U

M.Narandžiću imamo preplitanje dva životna puta – jedan je orijentisan pikarski, drugi moralno-herojski.
Poželjan obrazac puta (životnog) u njegovoj prozi, vezan je za pravilno vaspitanje, koristan rad, idealnu
ljubav (emilija, anica u v.rešpektu kao primer za koristan rad i idealnu ljubav)

-glišićev hronotop puta  sveden je na socijalni životni prostor svakodnevice – seljak se vraća iz grada ili
odlazi od prijatelja kući. Junak je akciono i duhovno statičan, ali je put dinamičan. Mesta su folklorno
tipizirana, mogu biti i demonizovana (most, prelaz preko vode) što donosi i borbu sa demonskom silom.
Posledice susreta sa nečastivom silom ostaju neizbrisive. Drugi plan hronotopa puta kod glišića je
socijalni. Pr: sreski kapetan obilazi svoje upravno područje. Tada hronotop dobija simbolički smisao,
postaje primer ponašanja birokratske vlasti- veza socijalnih aspekata hronotopa sa folklornim

-domanovićev hronotop puta  to je put ideje u alegorijskom smislu, junaci te ideje/alegorije su narod i
vođa, a put je apstraktan i simboličan.

U prozi ilije vukićevića se hronotop puta takođe pojavljuje kao alegorijski projekat. Tradicionalni
hronotopi u satiričnoj prozi imaju nove žanrovske okvire – antibajke (priča o selu vračima), parodijski
delovi i satira.

Tradicionalna upotreba hronotopa – avanturistički, ljubavni, viteški siže

 Motivacija (D.Vukićević)

Realistička motivacija u svetu vantekstualnih konotacija

Preko motivacije se povezuje žanr,pogled na svet, stilska formacija. Prema tome, realistička motivacija se
dovodi u vezu sa onim što je opšte u kulturi realizma – pozitivizam, socijalizam, empirizam. 60ih godina
19.vek, programski realisti skreću pažnju na značaj socijalne motivacije. Glišićevi junaci – nosioci
socijalnih uloga (seljak, zelenaš, kapetan). Sa recepcijom Zoline „Nane“, prepoznaje se biološka
motivacija, ali se tumači u kritici kao ekscentričnost i ekstremnost. 90ih godina u središtu interesovanja je
etička motivacija (J.Veselinović) koja podrazumeva sveopšte utvrđene patrijarhalne norme o svetu. Kroz
lazarevićevo delo afirmisana je psihološka motivacija, ali je trebalo da bude poređena socijaloj.
Simbolička/numiozna/fantastična motivacija se javlja u dezintegraciji realizma sa pojavom individualnih
junaka koji se ne mogu objasniti racionalnim motivacijama – ilija vukićević miškoubojica, gorski car,
bogomoljac

Primer složenoti motvacijskog sistema u realizmu: gorski car, 18.glava, motivacijska analiza glavnog
junaka

Dominantna motivacija u realizmu je izbalansirana socijalno-psihološka motivacija

Motivacija kao tekstualna kategorija

Pojam kompozicijske motiacije. Motiv u tekstu se povezuju preko motivacije, ali i motivacije se nalaze u
određenim sistemskim odnosma. Otuda se u teorijama knj.nalaze termini: motivacijski sistem,
motivacijski lanac...

Motivacijski sistem realističnog tekta: 1)disjunktivne (ili-ili) veze karakteristične za aktiviranje motivacija
nekompatibilnih sa dominantnom (pr:kumova kletva, j.veselinović; junak strada a)da bi se ispunila kletva
–folklorni motiv, b)jer je puška bila davno napunjena a nije čišćena – realistička motivacija). U kanonskim
realitičkim tekstovima, nerealističke motivacija se uvek isključuju (pr:glava šećera; radan je psihološki
pripremljen da doživi susret sa nečastivim – tipičan sujeverni seljak koji se nalazi u gluvo doba noći na
mostu – folklorno markirano vreme i mesto); 2)konjuktivne (i-i) motivacije  motivacije se međusobno
dopunjuju. Indiktivni su parovi socijalno-psihološka(prvi put s oce na jutrenje), biološko-socijalna...;
3)odnos implikacije  konverzija motiva koji u jednom trenutku dobijaju i novo značenje. Pr: folklorno-
eshatološki motivi koji kod glišića impliciraju novu, ne više religioznu, nego socijalnu projekciju sveta
(funkciju demonskih sila preuzima zelenaš, kapetan); 4)odnos ekvivalencije  isti motivacioni signali
emituju različita značenja (pr: lazarević, sve će to narod pozlatiti, opisom kafane se postiže i efekat
stvarnog i efekat simboličnog); 5)odnos negacije  tip motivacije koji nastaje osporavanjem druge
motivacije. Oponentne motivacije se prizivaju negacijom (pr:priča o selu vračima)

Motivacijom se uspostavlja veza sa zapletom i raspletom priče

Kanonska obeležja realističke motivacije

Tipska obeležja realističnog motivacijskog sistema:

-dominacija socijalno-psiholoških motiva

-složeni odnosi u motivacionim sistemima (disjunktivni, konjuktivi...)

-izrazita diskurzivnost

-dominacija eksplicitne i implicitne motivacije

Odnos motivacije evropskog realizma i srpskog realizma:

Balzakova eksplicitna motivacija/provincijalska verovatnost   ignjtović – sremac – pedagoške opaske,

objašnjavanja, eksplicitna motivacija, drugostepeno uspostavljajuća motivacija

Sremac gogolj – humorom i ironijom razobličava malograđanštinu

Ignjatović  tekeri – prosvetiteljski kliše, uloga vaspitanja, analiza naravi

Erotska motivacija se neutralizuje, manje je aktiviran religiozni kod (za razliku od ruskih realista) na račun
folklornog

Tri tipa motivacije (prema ženetu):

1)verovatno pripovedanje (pripovedanje sa implicitom motivacijom) markiza zatraži kočiju i odveze se u

šetnju

2)motivisano pripovedanje sa motivacijom prvog i drugog stepena (m.zatraži kočiju i leže u krevet jer vrlo
ćudljiva / jer kao i sve markize beše ćudljiva

3)proizvoljno pripovedanje (m.zatraži kočiju i leže u krevet)