IVO ĆIPIKO

(1869-1923)

DERETIĆ:

Drugi istaknuti pripovedač kojeg je dala Dalmacija. Vrlo je blizak

Matavulju iako nije pisao pod njegovim direktnim uticajem – naklonost
prema prostom svetu i veličanje prirodne snage u malom čoveku. I
tematski su srodni: dalmatinski život, dva dalmatinska područja koja
ošto kontrastiraju: Primorje i Zagora. Ćipiko je više od Matavulja ostao
veran zavičajnoj regionalnosti.

Srbin katolik. Patricijska porodica Cippico, poreklom iz Rima. Rođen u

Kaštel-Novom, između Splita i Trogira. DVE BITNE SKLONOSTI: duboka
privrženost slobodnom nesputanom životu u prirodi i snažna
simpatija prema težacima i njihovom životu. Bio je naklonjen Srbiji u
nacionalnom oduševljenju i razočaranosti zapadnjačkom civilizacijom.,
prešao Albaniju kao ratni dopisnik. Tako se priključio i sprskoj
književnosti.

 DELO: Kao zreo pripovedač predstavio se 1897. pričom Pogibe ko od

šale, koja je nastala pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića. Prvu
knjigu, Primorske duše (1899), objavio je u Zagrebu. Zanimljivo je da
se odmah javno odredio kao srpski a ne kao hrvatski pisac, pa su mu
ostala dela izlazila u Srbiji i bila su štampana ćirilicom. Objavio je još 4
knjige pripovedaka: Sa jadranskih obala (1900), Sa ostrva (1903), Kraj
mora (1913) i Preljub (1914); 2 romana: Za kruhom (1904) i Pauci
(1909). Takođe i dve neuspele drame, ali i memoarsku prozu inspirisanu
balkanskim i I svetskim ratom, čija je vrednost pretežno dokumentarna i
žurnalistička.

 OKRENUTOST SOCIJALNOJ TEMATICI: socijalna beda i surova

borba seljaka za hleb i goli život. Demaskirani poslodavci koji
iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku u totalnoj
ravnodušnosti. Prvi književni obračun sa ovom temom dao je u pripoveci
Na povratku s rada (Primorske duše): prirodne nepogode, poplave i suša
udružene su sa surovošću gazda koji hoće da iz svojih nadničara isisaju
poslednju kap znoja i krvi.

Socijalna tema najbolje je ostvarena u romanu Pauci, za koji je Skerlić

rekao da predstavlja novi socijalni roman: motiv neprestanog poniranja u
dugove, i takvo kruženje koje se ne može prekinuti pod pritiskom
zelenaša. Kraj je ubistvo tog novokapitalističkog čudovišta.

 FILOSOFIJA ŽIVOTA: PANTEIZAM + SUPROTNOST PRIRODE I

KULTURE, u osnovi Ćipikovog pogleda na svet i prožima se sa socijalnom
tematikom: rusoovski impuls bio je neprijatelj svih ograničenja koje
nameće građanski moral. Istinski život je u prirodi, u skladu s njenim
zakonima, a izvan tog polja sve je laž.

Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih
situacija u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako
se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, bez duševnih potresa i društvenih
sukoba, sve se dešava nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba.
Takvim životom mogu da žive i intelektualci.

 SOCIJALNO ZLO: nevolje počinju kada se u takav život umeša društvo

sa svojim stegama i zahtevima. Zlo dolazi iz civilizacije, iz grada u selo u
primarnom obliku ekonomskog iskorišćavanja, a od njega počinju
sve druge nevolje. Seljaku su suprotstavljena gospoda – pauci, a ne
intelektualci, tj. svi oni koji žive parazitski od tuđeg rada.

Ova dvostrukost u osnovi celog Ćipikovog dela – panteistička filozofija

života u socijalnoj interpretaciji – najbolje je došla do izražaja u
romanu Za kruhom: Ivo Polić, dvojnik autorov, modernizovan je
romantični junak dobro vidi bedu sveta i duboko saoseća s nevoljama
obespravljenih seljaka, ali ga to szananje ne pokreće na akciju – on se
povlači u sebe, u melanholična razmišljanja.

 LJUBAV I MORE: još dva tipična motiva.

1. Ljubav – prepuštanje nagonu bez ikakvog osećaja krivice, bez

sentimentalnosti. Njen karakterističan oblik je preljuba, tj. kršenje
zabrana koje nameće građanski brak (Preljub). U Antici
junakinja koju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na
školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se
rađaju odlaze u svet i više se ne vraćaju – baš kao lastavice. Ljubav
je ovde neodvojiva od mora.

2. More – nije samo prostor u kome se odigravaju drame junaka, nego

se ono doživljava kao – živo biće, u kome se oseća zadah
vaseljene, prisutnost slobode, sjaja i istinskog daška života. Čar
mora počinje već u naslovima nekih pripovedaka (Kraj mora, Na
moru, Na dogledu mora), a nastavlja se u opisu primorskih pejzaža,
gde je Ćipiko pravi pesnik, i u slikanju slobodne ljubavi – gde se
erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora.

Najizrazitiji pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik

prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu
interpretaciju drevnog mita o vraćanju izvorima, san o izgubljenom i
ponovo nađenom raju u krilu prirode.

----------------------------------------------------------

DUČIĆ: IVO ĆIPIKO

PORTRET: Bio je veliki samotnik i zato na svoj način pomalo manijak.

Iako savršen zapadnjak po formi svoje misli, mrzeo je Zapad. Voleo je
Istok iskreno, bez afektacije starih romantičara, voleo je njegove ljude
zdrave i lenje, pune pritajene energije i krotke mudrosti. U starijim
godimama žalio je što nije mlad da se poturči pa da ide u Anadoliju da da
čuva stražu karavanima. Uopšte nije voleo polumere: ili asket ili
razvratnik. Mrzeo je prosečno pametnog čoveka i radije se družio s
budalama. Ličio je na raspopa i svrzimantiju, koji je imao svoj lični
dekameron. Naročito upadljiva bila je njegova prikrivena ironija, koja je
pribežište protiv prostaštva i intimnih nasrtljivaca: ironija prema ljudima i
stras prema ženama bili su jedini mostovi između njega i ostalog sveta.
Iako talijan, bio je do kraja privržen srpstvu – u Brankovom kolu izjavio
da je samo srpski pisac, a ne hrvatska zvezda.

I – TRI GLAVNA MOTIVA: MORE – ŽENA – GLADOVANJE, kao tri

elementarna užasa sa kojim se bori čovek. Imao je u sebi talenta i snage
Zole i Mopasana, iako sa manje prodorne i suptilne psihologije. Po svemu
Ćipiko je bio tipičan realist, a realizam snima, a ništa ne stvara, on
umanjuje ljude i život, a naturalizam govori samo o njihovim najnižima
strastima. Realizam je slikanje svakidašnjeg i svačijeg, polutanskog i
vulgarnog, to je govor o instinktima. Ćipikovi dalmatinski seljaci, mladi i
punokrvni, to su primorci u kojima pra svega gospodari spol,
temperament, obesna volja za život. To je večni čovek koji živi u
borbi sa morem, glađu i ženom. Takve ih opisuje bez ulaženja u
psihološke zbrke, najmanje istražujući ideje i principe. Osećanje
neposrednosti i opore suštine – postoji u svakoj priči.

II – NEMANJE INVENCIJE: nema velikih ljubavnih intriga. Ljubavi

kod Ćipika idu bez lukavstva, bez simulacije, bez prepone, savlađivanja i
iskušenja. Predmet priče je opisivanje ljubavi mladog i polno snažnog
sveta kome je dovoljan najmanji povoda za razbuktavanje strasti, i
najmanji kapric da se ona zadovolji. Sve je u prirodi stvoreno za greh.
Nedostatak intrige čini priču jednoličnom i pomalo praznom. Žena
je izolovana od svakog a čovek oslobođen od svačeg. Ljudi ne robuju
nikom nego božijem suncu i svojoj ludoj krvi. Ceo život srca kod
Ćipika je jedno praiskonsko ljubavno ludilo svedeno na najmanju meru
duševnog i duhovnog.

ĆIPIKO/STANKOVIĆ: velika razlika u okviru za ljubav. Kod Stankovića

sve je puno malovaroških konvencija, a kod Ćipika u primorskim selima
ljubav je prosta i slobodna kao more i vetar koji ništa ne ostavljaju
nepomičnim i nemim. Ćipiko je zato u velikom broju priča i bezbožnik i
bezakonik. Dve Cvete (U noći / Preljub)- Vranjanka i Dalmatinka: prva je
čedna i pobožna, druga raspusna i bezbožna, jedna je Istok, druga je
Zapad (Slovenka i Latinka), prva plače i vapi pred grahom, druga se
podaje razvratu iz jake strasti i lude glave i lude krvi. U Preljubu –
ljubavni trougao preljube i totalna moralna atrofija, slepilo strasti
primitivnih ljudi. Seljaku uvek uzimaju pamet novac, vino i žena; i on je
uvek na dva prsta daleko od zločina ako su posledi ova dva iskušenja.
Ćipiko nije ni voleo ni razumevao Cvetu Stankovićevu, jer istinski nije
verovao ni u šta spiritualno, niti ikada razumevao sentimentalne
komplikacije. U mnogom on je vrlo ličio na Mopasana.
---------------------------------------------
BRANKO LAZAREVIĆ:
 DETERMINISANOST EPSKOG JUNAKA: tlom, klimom, istorijom,
rasom (Ten!). Naslovi zbirki kazuju da je njihov pisac hroničar Dalmacije.
U duhu dobrog socijalnog pisaca Ćipiko ulazi i u zanimljiv odnos starog
sela sa novim i večiti sukob očeva i dece. Simpatije su nesumnjivo na
strani seljaka, jedinog dobrog, prirodnog i iskrenog staleža.

 Biografski pristupa delu: prvo podvlači vezu između ličnosti pisca i

karaktera dela. Osnovna crta: GOLEMA LJUBAV PREMA PRIRODI
(rusoizam, panteizam, osuda kulture koja čoveka svraća s puta prirode).
Njegov REZONER je Ivo Polić, a priroda se uvek sagledava
subjektivno, kroz svoj temperament, prožeta sopstvenom ličnošću toliko
da čovek u njoj nalazi samog sebe – AUTOBIOGRAFSKI KONCEPT
JUNAKA.

 Iako se PANTEIZAM obično vezuje za romantično, Ćipiko ima stav

realiste, često nepristrasnog. S vremenom, unosiće sve više onog
gledanog kroz sopstveni temperament. Odličan PEJZAŽISTA, vešt u
upotrebu kontrasta i pronalaženju detalja. Glavna osobina pejzaža:
SVETLOST I BOJA; ponekad je priča njemu podređena, ceo događaj je
samo jedna figura u pejsažu, ali ima i onih sa simbiločnom funkcijom. Kao
često književni, baš zbog glavne osobine mogu delovati jednostrano.
Detalji: tako odabrani da ostavljaju mogućnost da se ličnosti same
karakterišu iz raznih situacija što je sasvim moderan metod.

 Pripovedač je koji ume efektno da završi scenu, ali od tog sredstva

često pravi manir, šablon koji deluje neskladno ili nepripremljeno.
NEDOSTATAK u Za kruhom: opisom grada nakon suše on vređa „naše
osećanje pravde”. To je otud što je hrabar pisac, pa uzima velike i bitne
predmete. Ovde teza iz naslova vodi sve za sobom i remeti zakon
umetničke harmonije (odnos kazne i pripreme za nju). Često piše po
jednoj formuli: daje aktuelni događaj, vraća se na istoriju likova i onda
produžava istoriju iz prvog dela: Na povratku, npr.
-----------------------------------------------------------------------------------
-

POETIČKI STAVOVI:

 ZADATAK I SVRHA PROZE – čisto narodne, i u tim okvirima

UNIVERZALNE (zahvataju čitav narod i otadžbinu). Mora da prati
NARODNI ŽIVOT i njegov razvitak (fr.realizam) koristeći se POZITIVNIM
DOSTIGNUĆIMA NAUKE. Usvaja realističko shvatanje književnosti čiji
je CILJ da narodni život opiše ISTINITO, BEZ ULEPŠAVANJA,
NEPOSREDNO.

 MOTIVI: iz dalmatinskog primorja i Zagorja. METOD PRIKAZIVANJA

je realistički i temelji se na opisivanju karaktera i situacija tipičnih za
socijalni, duhovni i moralni život. Težio je stvaranju LOKALNE BOJE,
specifičnosti u jezičkom i etničkom smislu. Jaka socijalna tendencija
(propadanje seljaštva).

PISAC EKSTERIJERA: ljudsko biće sraslo sa dalmatinskim pejzažem.

Ličnosti određene biološki, vladavinom instikata (erotske teme), a
posebno su mu mrska religiozna sputavanja.