19.

vek, poema
RAJKO ŽINZIFOV
KRVAVA KOŠULJA

I PEVANJE

Makedonska kleta zemlja

Grad pomali ima

Legao je u poljani

Prilep mu je ime.

Prilep, to je ime slavno

Gde življaše davno,

Kralj Marko mu slavu dao

I njim carovao.

Vojevao, carovao,

Carovao, vojevao

Zemlju svoju branio

Rodu pomagao.

Dokle Marko življaše

Mirna zemlja beše,

I Turci ne globiše

Niti nas gaziše.

Ne mogaše on da ljubi

Mlade Makedonke,

Ne mogaše da ih turci

Haremu dovodi,
Da ne mogu izlaziti

Iz teška zatvora,

Da ne vidi svet mi božji,

Počinke zlotvora . . .

A odavno to je bilo,

Kod nas u ‘Doniji,

U davnašnje, starše vreme,

Staro ali slavno.

O, zašto vam ja umivam

Uklete devojke,

Staro naše, vreme slavno,

Slavno a kukavno ?

Što ne rekoh za vrištanje

Prokletih devojki ?

Nema kralja, nema bana,

Da sačuva rana !

Ali, mome, vrag nek nosi,

Um, pero mi kleto,

Što prizvaše oduzeto,

Dušu da vam kosi !

A bilo je vreme, mome,

Dano zlatokrilo,

Vek bejaše prilep, krasan,

Da ga nije bilo !
,,Šta je bilo ?“-pitaćete,

Devojke gizdave,

Mene siroma starmlada,

Skitnicu bez roda.

,,Šta s’ desilo?“-pitaćete,

Makedonke klete !

Bilo nije, kao sada,

Vreme vašeg ‘lada.

Ne znate li, kako,

Turčin mučit’ voli ?

Kad izvadi nož zmijiskiji,

Zemlju da pretrese,

Uzvikuje glas svoj strašan :

,,Brže ti, kaurko,

Natoči mi vina rujna,

I ljuticu vrlu,

Čaše stodramnice,

Da ja pijam, da s’ opijam,

Sa tobom da legnem,

Da pregrneš ramne stave,

Oči da celivam,

Na dve noći, na tri noći,

Tvoje veđe crne.“

Kleta vam godina,

Što majka vas porađala,

U mesecu zala !

E,da je ona rodila,

Namesto vas kamen,

Nego rodi vas za sluge,

Dovekovnih jada.

Neće pero da mi piše

Krvavim mastilom,

Ja ne mogu, da vam pričam,

O vremenu gnjilom.

,,Šta je bilo?“-vi pitate,

‘Kedonke-drugarke,

Kakvo to je bilo vreme,

Kakvo zlatno breme ?!

Šta je bilo, kako bilo,

Nek’ se zaboravi,

Al’ nit’ može, niti hoće,

Sestre moje, mile,

Naumile pričat’

Reči su mi bile.

Ali čekaj, momo, ček-ček,

Neka vam prikažem,

Vremena našeg priče,

Slušajte ! Devojke !
 * * *

Nije bilo to odavna,

U Makedonije,

Baš godina bila je

Pedeset i sedma,

Kad hiljadu još pridodam,

I stotina osam.

Večer beše, večer jasna

U Prilepu gradu,

Neba sjajna i prekrasna,

Bele mesečine,

I nebeske svetline gde

Zvezde svetle više,

Sve dok vetar tih i mio

List od lipe njiše.

U tom gradu crkvenome

Krotki se vesele,

Dvor širok je, a u njemu,

Devojke se bele,

Mome, što vodu nosaše,

Istom presipaše.

A momčići, ‘Kedončići,

Sede povisoko,

Mignu čas,namignu,
Srca žedna, mednim sokom.

Ko riba iz mreže skoči,

Lano pa široko,

Kano slavuj, mala ptica,

Leti pa izvija

Ocvetane rajske ruže

Poljem ili gradom,

Ko što majka grli silno,

Prvorođenčeno,

Tako mlado ljubi mlado,

Momu junak iska,

Momče-ubavelče ljubi,

Od liska do liska.

I ja,sam,nekada, mome,

Žedan beh da skočim,

Za mominska lica,hubost,

I za crne oči;

Iskradah se iz svog doma

I bežah noćima,

K’o jelen rad’ srne mlade,

Preskakah ograde.

Krio sam se izvan grada,

Pored maka vitka,

Il’ pod ružom stolistovom,

Čekah od počinka.

Pa dočekam ljubu svoju,

Izvan grada oku,

Kada ono ranojutrom,

U zoru gluvoku,

Lejku uzme ruka bela,

Cvet-srce da polije,

A ja jedva dišem, krijem,

Ne bi l’ me videla.

Ali zašto popričavam,

Godina je prošla !

Nek vam dokaže, mome,

Sada priča loša.

II PEVANJE

U crkvenom gradu tom,

Kapija širokih

Sedela je stara baba,

Pri vratima prednjim.

Nisam pitao nikog ja

Zašto sedi tako

Koga vreba, koga čeka

Otkuda je došla

Šta pred vratim’ crkve ište :

Dal dete da krsti ?

Ili sina venčat’ hoće

Ubavicom mladom ?

Ili došla za molitvu

Deteta bolesnog ?

Zadužbinu možda pravit’

Zbog greha preteškog ?

Niko ne pitaše babu,

Devojke premile,

Što joj lice mrko-žuto,

Zašto se zgrbila ?

Što ostade sva joj snaga

Samo krst i koža ?

Zašto njeno oko staro

Brdo suza vrši ?

Zašto stenje,zašto ohće,

Prste svoje krši ?

Niko ne upita, mome,

Neće da poznaje,

Niko ne pitaše babu,

Misle da luda je.

O ramena stara majka

Torbu kozju vrbi.

A šta nosi u njoj ona,

Šta krije u torbi ?

Čekajte vi,mome, sestre,

Strpljenja maleće,

Da ja vidnem, al’ i poznah,

Baba kazat neće.

* * *

Sedoh mome, bake naspram,

Pred vratima crkve,

Pa sve mislim i čudim se,

Žalosti joj njene,

Šta li čini u to doba

Tamno i večernje,

Kad se ljudi svi sakupe,

Svome domu, deci,

Kada ljudi ostavljaju

Dana svoje muke

Oko sebe tad zbrajaju

Sav rod i unuke,

Pa se milo zaigraju,

Razvesele bogu,

Zaborave dan svoj crni,

Tugu, ropac, globu . . .

Što je sama, zašto bledi,

K’o da tiho sedi,

Gluvo sedi, mračno sedi,

Kad sunce već spava,

Po planini i dolini,

Šumi i poljani,

I širokoj gradurini.

Sav svet božji a i

Sunce, tada počinuje,

Danovrene luke,

I zverovi, pa i ptice,

Divlje i pitome.

Šta natmuri babu tako,

Dom ostavi, ptica ?

Pa se skita kao luda,

Kano kukavica ?

Nek je pitam, neka poznam,

Kakvo zlo je snađe:

Smrt li rod izbila

Glad li ih morila ?

Da li voda sve odnela,

Imetak potopi ?

Ili kleti, Turčin gori,

Srce joj izgori ?

* * *

-Babo ! Slušaš ? Osvesti se,

Da te ja upitam,
Za života tvoga spomen,

Za vreme ti mlado.

Otkuda si,kaži, babo,

I od koga sela ?

Kakva globa te pomela,

Kakva zla godina ?

Šta nakara tebe grdna,

Gradom da ne prođeš ?

Zašto dođe, osamina,

Bez poroda, sina,

Ili nemaš ti rodbina,

Kano kukavice ?

Vidim torbu,štap ti, lice,

Ćutnju,veče, mrak.

Šta nosiš u torbi toj,

Šta skrivaš u njoj ?

Da li koru hleba tvrda

Il’ lejku za vodu ?

Kakva muka, kakva tuga,

Zgrbi te po podu ?

Pa si došla,tu, pred crkvu,

Težak greh li stvori ?

Zašto stenješ, zašto ohćeš,

Našto suze roniš ?

Skrivljeno li da odmoliš ?

Ili doma bolna imaš,

Pa dođe po vodu,

Vodu svetu, vodu božju,

Bolnog da napojiš ?

Ne boj mi se, babo mila,

Nisam čovek žao,

Raskaži mi dogodila,

Jadova i globa,

Mili mi se, da ja čujem,

Prikaske od baka . . .

Krenu glavu,poče, velim,

Krenu pa odvrati,

A oko joj suza prati,

Kruni biser beli.

Eto jedna, suza vrela,

Pade dol na zemlju,

Crna zemlja nju ne ispi,

Već dočeka drugu.

Guta baba suze vrele

I zemlja ih guta;

Eno- redovi suza teških,

Zemlju okitiše,

Kol’ka zemlja, tol’ke suze,

Redom popadaše.

Tad red jedan zemljom sliva,

Drugi već natkriva,

Pada treći a još drugi,

Mesto svoje hvata,

Suze teške, teške majke.

Kao grad da pada.

Natopila desni rukav,

I briše ga levim,

Natopila levi rukav,

Pojas suze plevi,

Na pojasu viši krhka,

Stara bela krpa,

I sva beše natopljena,

Sva mokra i mrka.

Gizdave devojke gradske,

Već vas snašlo, stiglo,

Evropejsko poraznilo,

Mode ludo vrelo.

A vi, gizdavi momčići,

Makedonci grada,

Zev gutate sada,

Kao papagaji,

Ne videste kako baka,

Vrelo suza lije,

Danju,noću,plače, stenje,

I kroz tamu bdije.

Ako vama teško padne,

To silno zevanje,

Ne za oca, ne za zgloba,

Ni za dušu brata,

Ne srdite se na mene,

Mene, siromaha.

Ne srdite se na mene,

Skitnicu bez roda !

Nisam kriv ja što slušam

Ovde za čuđenje,

Da to vi, Kedonci,

Miloj nam baštini,

Dovodite svome rodu

Zevanje i modu.

Naša kleta baba-majka

Ne ište zevanje,

Ište braćo, lek i biljku,

Da isceli boljku.

No neka dovršim, braćo,

Priču ja o babi.

* * *
Prenu glavu stara baba,

Prenu pa je pusti,

A iz oka suza gusta,

Biser preko usta,

Iska baba govoriti,

Al’ ne može, jadna,

Meša reči,muca, grca,

Kao voda hladna.

Jadna babo, pisana ti babo,

Gledam muke tvoje,

Gledam kako kidaju ti,

Na duši zavoje.

Dosta babo,plača, stenjka,

Izbriši te suze,

Raskaži mi taj tvoj pomen,

Jad što te obuze.

Mogu li šta da pomognem

Muku da sakriješ,

Ili da ti kažem kako

Tugu da ubiješ ?

Kaži sve što srce krilo,

Preminuća tvoga,

Još života milog.

Turčin izgoreo srce ti,

Neki siledžija ?

Sinove ti, ćerke,

Smrt li pomorila ?

Il’ je plamen izgoreo

Imetak ti, stoku ?

Zlo kakvo te sustignulo,

Il’ kletva duboka ?

Ne boj mi se, mila babo,

Čovek nisam žao.

I kaži mi šta to nosiš,

U kozjenoj torbi ?

Da li koru leba suha,

Il’ lejku za vodu ?

* * *

Stara baba rukom uze,

Krenu belom krpom,

Brisat’ svoje čelo, obraze,

Oči,kapke, suze.

I uzdahnu,gluvo, teško,

Skrsti ruke manje,

Glasom slabim, stasom žalnim,

Načnu kazivanje.

Čujte sad,o, devojke,

Makedonke mlade,
Priču babe, prikaz kleti,

I pakao nade.

III PEVANJE

Slušaj sinko, slušaj mili,

Babine,ti, reči,

Otpočeću bola nehaj,

Kazati ti priču.

Možda bogat tvoj je tatko,

Ili megdandžija,

Al ne može da pomogne,

Meni, ni koraka.

Ako l’ ne sad, kad porasteš,

Kad junakom staneš,

Kada srce snagom navre,

I krv žilom zavre,

Možda ćeš sinko otplatiti

Mog krvnika kletog.

Silno vreme i godina,

Crnih,crnih, crnih,

Mraka punih, globe punih,

Glava doživela,

Dok postadoh kako vidiš,

Glava ja bez tela.

Mnogo videh, mnogo poznah,

I teglih ja mnogo,

Sinko,otkako, progledah,

I do danas, ni san,

Moj,ne, ne vide jasan dan,

Veselu godinu . . .

Ali, da raskaže tebi,

Baba to ne ume,

Suze tkaju, suze tkaju,

Srce mi kidaju.

Meni neće dati ale,

Reč da progovorim,

Jezik mi zavržale,

Vreme otrovale.

Stara baba tu ponela

Od kozine torbu,

Da izvadi stara baba . . .

Slušajte devojke !

Da izvadi, na videlo

-strah me je kazati !

Nek vam kažem ! – Da izvadi

Krvavu,krvavu, mome,

Sina joj košulju !

Košulje beše šarena,

Grlom do pojasa,
Išaran beše

Od kapi crvenih !

Kaplje crvene,o, mome,

Guste pa goleme,

Mrljaju srce,

Oči neme !

Babo, teška ti godina,

Nemaš veče sina !

Krvava,krvava, mome,

Gizdave, košulja,

Očima svojim videh,

U rukama držah.

Gledam je, a baba vida,

Ne plače, ne plače,

Ohće,stenje, rida :

-Sine,jedini u majke,

Sine, čedo Božje !

Milo, pisano mi čedo,

Nema te, nema te !

Olovo, olovo sine,

Život tebi skinu,

Turčin mahnu, udri, vinu,

Dušu na polovinu.

Pade ti,sine, na travu,

Širokijem poljem,

Dušu dade, volje nemaš,

Slovo ni da kažeš,

Ni za majku, ni za ljubu.

Krvca ti poteče

K’o na mladom,sine, jagnju,

Bez greha da stečeš.

Otišao beše na pazar,

Ka gradu Prilepu,

Žito da prodaš, žito,

I pšenicu, tada . . .

Čekah ja dan, čekaš dva dana,

Tri dana i tri noći,

Ne ideš, tebe nema,

Nećeš mi nikad doći.

Zašto li tebe rodih,

Tebe ja odgledah ?

Odgledah te i videh te

-Prvorođen …čee…čee ?

Zašto li ja tebi spremah,

Ubko devojče ?

Bože višnji, mili Bože,

Kakvo zlo me snađe !

Kakav greh ja stvorih, Bože,

Da me kletva glođe ?

Što ne dočekah milinu

Vence da celivam,

Odmenu sebi donesem,

Prvu ljubu sinu . . .

A tuga me sada vodi,

Kano kukavica,

Sama,danju,noću,kukam,

I ko luda hodim.

Eto momče, priča nema*,

Bog da mi te čuva !

Imah čedo, imah sina,

A sada ga nemam.

Ja ga gledah, ja ga videh,

Kao svojim okom,

I sad ga zaboravih,

Godina teških zlom.

Od malena, kad ga stvorih,

Učih ga, karah,

Od Turčina on da beži,

Da s njim ne govori.

Ljuto slovo da ne rekne,

Da ga ne razljuti,

Gde god Turčina da sretne,

Nižim da se pravi,

I da ćutne,kada Turčin

Psuje ga, garavi.

Da mu kaže, učih sina :

,,Aga,beg, efendi,

Mnogo dana ti, i godina !

Ako njemu Turčin kaže :

,,Crkni – neverniče !“

Bolje su mu reči i te,

No mog sina seče.

Ako li pak Turčin mari

Njega da udari,

Medom,mlekom, rečju mekom,

Da on njemu vrati.

Bolje otrpljeno.

I kad iska, kako iska

I vino crveno,

Pečeno li pile, jaja,

Jagnje mlado, čisto,

Mleko kiselo il presno,

Ili bilo šta isto,

Ili leb nasušni,

Šira ili masno

-Kravlje ili ovčje,

Sve što traži ljuti aga,

Sve da mu podaje.

Božjega mi sina,

Tako učih mog jelena,

Još malih mu godina,

Jošte od pelena.

* * *

Ali zla i teška bila,

Godina, zlo sluti !

Behu došli Turci kleti,

Besni Arnauti.

Ne dvojica, ni trojica,

Nego desetoro.

Narediše meni, mrski

Poseđahu redom.

Jedu,poje,sede, piju

turski, po šiptarski,

Veru našu,hule, psuju,

Krše sto, i čaše.

O zemlju udriše,

Kubure vadiše,

Grlo šire a glas štave :

,,Brže, Kaurko,

Imaš sestru ili tetku

Donesi je ovde,

Da nas redom poslužuje,

Da stoji na noge;

Čaše podaj brže ‘vamo,

Čaše vina pune.“

Čuh reči, brže za slamom,

Sinu rekoh svome :

-Beži sine, sakrij tamo . . .

Ode sin moj, on pobegne,

A ja njima reknem :

-Age mile, age zlatne,

Živ’ vi turska vera,

Živ’ vi vera, živ’ vi boga,

Živ’ vi Muhameda,

Živ’ vi turska knjiga, age,

Sina ne gubite !

Nema sestre, nema tetke,

Nikoga on nema :

E,jadničak,e, samičak,

Siroče bez tatka . . .

Jošte reči ne dorekoh,

Viknuše ti Turci :

-,,Ne,Kaurko, pseća šterko !

Sina ti, zaklaću !

Čas trgoše kame zle,

Gvožđe tada blesnu,

Od straha ja padoh dole

Obesvestih se . . .

Mnogo ležah, malo l’ ležah,

Bez svesti, pameti ?

Ali kada dođoh sebi

I pogledah napred,

Videh,sinko,da sama sam,

Nema ni Šiptara.

Od tada stadoh, od tada,

I Bogu se nadah !

Prođe dan,i drugi, treći,

Prođe sva nedelja.

Ništa nema, a sve mirno,

U selu, oko sela.

Minulo sve, rekoh,

Bogu se pomolih.

Bože mili,bože, kazivah,

Majko nam Prečista,

Ne daj Bože, ne daj Majko,

Sin da mi pogine.

Ko će,Bože, staru mene,

Grobu hladnom pustit’ ?

Ko će,Bože, na samrti,

Oči mi zaklopit’ ?

Prečista mi božja majko,

Smiluj, zlo odvedi,

Ne daj da mi nađu zlato,

Sina mi dovedi.

Minu,zlato, ja prozborih,

Sin mi živ ostade,

I u čelo,oči, čelo,

Celivam,prigrlih.

Pa ga karah i učih ga

Sebe da pričuva,

Da ne priča reči ljute,

Preda Arnaute.

Danima, nedeljama,

Ništa,mir svud,niti gost !

Tiho beše, mirno beše,

Veselba, radost !

Radovaše srce moje,

Sina kada gledah,

Gde izlazi i optrča

Da pričeka Grozdu,

U Poljanama širokim,

Pre sunčeva hoda.

U dana izlazak,

Grozda, ubava devojka,

Grozda crnooka,

Ubavića belolika,

Rumena kalinka.

Ide Grozda, vodi Grozda,

Niz jutrenu travu,

Na ovčari, gdeno pasu,

Stada,krepka, mlada.

Nedaleko, u poljani,

Božin je sretaše,

Sjajna oka odma oba

Istom crveneše.

Pomoz bog, lepa Grozdo,

Dobro jutro, Grozdo !

Grozda njemu:,,Živ da si mi !

Da ti gospod dobro !

,,Kuda hodiš, lepa Grozdo ?“

,,Vidiš,ono,nosim ono,

Što nam ište svadba!“

,,Skoro,Grozdo,skoro, lepa,

Skoro, Mitrovdana.“

Grozda njemu:,,Čuj, Božine,

Ako me ne uzmeš,
Sama ću ti doći, sama,

Znam gde ideš, živiš,

Tatka,majku, ostaviću,

Ljuba tvoja biću.“

Sjaje oči dolja,

Crvena pupolja,

Potrčaše oba,

Božin preko polja,

Grozda oko njive,

Svako kući svojoj.

Srce majke, čuk-čukuje,

Raduje, raduje :

,,Gde je stig’o,junak, mene,

Sin mi za ženjenje !“

Nedugo radost trajaše,

Bog što me ne nađe,

I stiže godina crna,

Zlo već mene snađe.

Došlo beše vreme ono

Danak da se daje.

Natovarih žitom kola,

Volove upregnuh,

Čedu da ide do grada,

Žito prodavati.
Ali da sam mogla znati,

Kakvo zlo ću naći,

Zašto pustih čedo moje,

Dana tog, prokletog ?

Da sam znala . . . da sam znala,

Mogla li sam znati ?

Ne pređe on pola puti,

Niti polovine,

Presekli mu pravac,

Turci – Arnauti.

Čedo jedan opkolio,

Drugi – krvopijac,

Trećem pade na kolena,

Sin moj, mu se molio,

Da ne strada glava mlada,

U majke jedina.

Ne slušaše molbu

Turci – krvopijci,

Puška plamnu, puška puknu,

Turskih ruku, crnih,

Olova zrno useknu

Grudi mu beline.

Drugi jatagan izmaknu,

Glavu raspolovi,
Teme i čelo nikad mu

Više ne sastavi.

Pa mu plivnu crven krvi,

Niz zelenu travu,

Prostre se po crnoj zemlji,

Snaga se izmrvi.

Duša polete iz tela,

Đavo usta ‘trovo,

Niti može kome,

Leti. . . bez da rekne slovo,

Ni za sebe, ni za majku,

Ni za ljubu, prvu. . .

Minu taj dan, noćca minu,

Ništa ja ne znado’

Donesoše sina,

Dana drugog, rano, rano* !

Donesoše mrtvu snagu,

A duše mu nema !

Okrvavljeno odelo,

Košulja pletena !

Vidoh glavu, snagu studi,

I dve polovine,

Vidoh njemu produbljene,

Mrtve,mlade, grudi.
Videh, i padoh na telo,

Zamreh ja nad njim,

Pokrila ga, nad njim legla,

Poluživa, polumrtva,

Još kao da i sad snim,

Celi dan ležah, i noć celu . . .

Klete suze, vrele suze,

Ništa ne pomažu,

Vaskrsnuće čeda moga,

Neće da raskažu.

Stadoh,mlada, kao luda,

Mrtvu snagu umih,

Umih snagu, umih ranu,

Odeću mu promenih i

Zavezah mu glavu.

Dve te polovine,

Njih obujmih s belom krpom,

Belom,belom, sine !

Obukoh ga belom rižom,

Novog platna, čistog,

Pa ga prostreh posred doma,

Da čuvam od zloma.

Čuvam,plačem, kosu čuoam,

Prste svoje kršim,

Bojem sebe više glave,

Po grudima slabim.

Držah njega u svom domu

Tri dana, tri noći,

Dokle mrtvo telo u nj,

Tad poče smrditi.

Mnogo dana stenjah, plakah,

Suza punih prolih,

Ne dah,u grob, ne dah,

Sina mog u prah.

Ali njemu ja ne mogah

Dušu da udahnem,

Stadoh,pozvah,dva,tri popa,

I rod dalji sabrah;

Dođoše vršnjaci-momci,

Da ponesu njega,

Ej, ramena brega !

A na groblju,sina, tamo,

Gde pop molitvio,

Od zemlje telo mnogi nosio,

U grob ga pustih samo . . .

Eto tako, momče mlado,

Nek te čuva deva,

Imah sina, imah čedo,

A sada ga nemam.

Samo mi,mlado, ostala,

Krvava košulja,

Nad kojom plačem,tažim, a

Vrelo suza kulja.

Ne dam,sina košulju, san,

Krvavu košulju,

S njom ću zaspati u mulju,

U grob studen, taman dan.

* * *

IV PEVANJE

Jadna, ‘kleta baba-majko,

Teška ti sudbina !

Babo, teška ti godina,

Nemaš veče sina !

Tvoje reči, jadna majko,

O duši mi vise,

Poznam te žestoke suze,

Koje nižu biser !

MILOŠ RISTIĆ

Niš, April 2009.godine