VOJISLAV ILIC PESME

Tibulo

Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noći,

Tibulo, kvirit mlad, začuđen, zastade nemo,

I čudni gledaše lik. Na krilu odmora svoga

Romula večni grad spokojno, tiho je dremô,

A kvirit stoji mlad,

I s čudne statue te sanjive ne svodi oči,

I gleda bajni rad.

I zora sinu već, a on je stojao budan;

I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi,

A on je snevao san - i prekor iz sna ga trže,

Kroz burni, celi grad, što tajni zborahu glasi,

I on je čuo sam:
Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite!

On ljubi hladni kam.

Nioba
U hladu žalosnih vrba, gde vale potočić broji,
Slivena od hladnog tuča Nioba očajna stoji,
Sa bespomoćnom tugom ruke je klonule svila
Na svoja umorna krila.

Treperi žalosno granje nad glavom Niobe plačne,

Što tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne,
I samrt sumornu kliče

I onda kad hladni sever opusti zelenu goru,

I onda kad slavuj peva i majsku pozdravlja zoru,
I plavi pomenak niče.

Ah, ja razumem smisô žalosne jelinske bajke

I njenu beskrajnu tugu nesrećne i bolne majke,
Nad travnim dečijim grobom.
Al' ova svečana tuga misao budi mi drugu:
Ko beše umetnik otac što svoju opeva tugu,
I tuč ožive sobom?

A granje treperi mirno... Ja snove čudesne snujem

I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem.
O plači, statuo tučna! Jer on je u tebi gledô
Poslednje, možda, čedo.

Kleon i njegov ucenik

Učenik
Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon
Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne,
I sve što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga. Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
Kô saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s lica njenog dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta.
I slutiće večno.

Učenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna misô: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
Kô plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu misô,
Samo slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato da bi onde gde si verom disô,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici, Atini.
Sve radošću diše. I, u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

Zapusten istocnik

Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom,

I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserki talas u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,

Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče, tiho i tavno,
Goneći vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često

U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada,
Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada.
I preliva se tiho... I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila.
Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dŷše!
Ko zaboravu mračnom predade iotočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?

Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,

Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.