VOJISLAV ILIĆ

OVIDIJE

Na surom dalekom Pontu gde borje stoletno krasi

Tomitske predele mračne, u zemlji magle i snega,

Publije zamišljen sedi. Na harfu, pored njega,

Sede mu pale vlasi.

Vali sumorno bruje. Nad sedom njegovom glavom

Orao odvažno kliče, šumi i širi lêt;

A kroz urvine snežne, goneći strašnoga vepra,

Junački zviždi Get.

I nebo, zemlja i more, sve se u magli skriva…

I vetar, što s mora duše, uzdiše tiho s njim;

A sêdi prognanik, zanet, tibarske obale sniva,

I s njima gordi Rim.

Sunce se u magli gasi. A vetar zviždi i tone,

I mraznim krilima svojim leluja sedu vlas,

I tiho dotiče strune, i strune sumorno zvone,

Kô umirući glas.

O gordi, razvratni Rime! Ti suze vidô mu nisi,

No zato on večno živi, a večna mumija ti si.

Carice vekova tavnih, gde mu je grobnica sveta?

Pod mračnim, sumornim nebom varvarskih

i divljih Geta.

Objavljeno: 15.12.1888.

ZAPUŠTENI ISTOČNIK

Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom,

I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi

Ne struji biserki talas u žarke julijske dane,

Kroz puste i mirne strane.

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,

Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,

Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka,

Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.

Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno,

S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada;

I pastir pevaše pesme u veče, tiho i tavno,

Goneći vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često

U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto

Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada,

Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada.

I preliva se tiho… I vali životnih sila

Prelivahu se tada iz moje mlađane duše

Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila.

Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dŷše!

Ko zaboravu mračnom predade iotočnik živi,

Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?

Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom?

Gde su pitoma stada?

Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,

Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane

Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,

Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.

Objavljeno: Jun, 1892.

KLEON I NJEGOV UČENIK

Učenik

Čestiti Kleone, krenimo se dalje!

Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,

I potočić bistri što nam žubor šalje,

I vis Filopape u jutarnjoj tami.

Strašan u samoći, kao sveta gora,

Na drevni me Olimp u osami seća,

Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,

Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon

Sve je samo simbol što ti vidi oko,

Sve što dušu tvoju i vedri i mrači.

Simbol je i zemlja, i nebo visoko,

A suština ono što on sobom znači.

Tavni veo noći ili svetlost Feba,

Zvuk koji se hori iz prazne daljine,

Odsev je istine, kojoj naći treba

Pravoga imena, potpune celine.

Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne,

I sve što se kosne našeg budnog sluha,

To je spoljni dodir ove večne tajne,

I opštenje njeno i ljudskoga duha.

Nije glavno, dakle, ono što me goni

Da plačem il’ pevam u časima lepim,

No suština toga. Glavno je: što strepim,

Kad barbiton tugu ili radost zvoni.

Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,

Kô saiski mudrac pred Istine likom;

Veo s lica njenog dići ne umemo,

Jer Istina cela ne daje se nikom.

Vek za tavnim vekom u večnost će saći,

A razum će ljudski po mraku da luta;

Odgovora neće na pitanje naći

Ni Istini celoj prolaza i puta.

I slutiće večno.

Učenik

Na ovome polju

Nek sloboda moja sahranjena spava,

Jer Istina tvoja potčini mi volju,

A dušu mi, evo, strahom ispunjava.

Kakva mračna misô: spavati u noći,

I znati da neko pored odra stoji,

Koga ne poznajem. I duh, u samoći,

Kô plašljivo lane da se večno boji

Da sluti i čeka. Samo jednu misô,

Samo slutnju svoju nalaziti svuda,

Zato da bi onde gde si verom disô,

Pod teretom sumnje prolazio tuda!

Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem,

Smatrati za simbol, koji drugo znači:

Nagoniti razum da večno tumači,

Te da kratki život zagonetkom trujem.

Ah, pogledaj dole: od kapije Roni

Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,

Zaljubljeni pastir svoje stado goni,

Kao mladi faon po rosnome cveću;

S Akropola tvrdog uzvici se hore,

I jutarnja straža kliče u daljini;

Daljni istok plamti kao rujno more,

Da pozlati glavu carici, Atini.

Sve radošću diše. I, u čistoj veri

Na posao dnevni pokreću se oni,

Na hramu su davno otvorene dveri,

I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

Objavljeno: 15.2.1892.
AMOR NA SELU

1.

U jednome mirnome selu, daleko od naših strana, seoski pijani kravar uhvati jednoga dana Amora,
božije dete…

Jutro je stajalo krasno,

I svetla, jutarnja zvezda na nebu treptaše jasno.

Sa sniske, seoske crkve zvono je javljalo svima

Da sveta nedelja sviće i praznik donosi njima.

A kravar na posô krenu. Još bleda vladaše tama,

A on na polju zasta do samog seoskog hrama

I prekrsti se triput. Juče je odviše pio,

A noćas, za pakost opet, i san je čudnovat snio:

Kô odozdo, od mirnih polja vihor se nenadan diže,

Strašno prašinu uzvi i onda u selo stiže,

I ova bujica plaha, u mutnom vrtlogu svome,

Ponese kmeticu prvo, i posle pronese s njome

Šubaru opštinskog ćate, živine i ljudi mnogo.

On je napirô snagom, al’ spasti nije se mogô,

Dok najzad izgubi smisô. Jedino posle se seća

Holuje i kmetske žene i njenih punačkih pleća.

I kravar pomenu Boga… Zatim se iskašlja jače,

Sanjivo zaturi glavu i u rog duvati zače.

On nije duvao mnogo, nit mnogo vremena prođe,

A krupna seoska marva na zbornu poljanu pođe,

I selo u časak prenu. Zvuci se od svuda hore,

Istok se u purpur osu i sunce odskoči gore.

I dan ogreja sjajni. U dolji reka se svetli,

Vratnice lupaju selom i žustro pevaju petli,

I kravar, zevajuć glasno, goveda pogoni tada

Na ravni seoski pašnjak, gde bela planduju stada.

Blizu samoga sela gusta se šumica diže,

Gde kravar obično drema kad sunce na zrenik stiže.

Tu divlje cvetaju ruže i bistra rečica teče,

I pesma slavujska zvoni u vedro zvezdano veče.

Pastiri danjuju leti i sastaju se ode:

Sednu, podviju noge i onda razgovor vode

O stoci, vremenu, hrani, il’ govorljiv kakav čiča

Po vas dan šarene bajke o daljnim zemljama priča.

I, eto, u ovoj šumi, što mirno graniči selo,

I baš ovoga jutra, čudo se desilo celo.

A to je ovako bilo.

Kô svakad činio što je,

Kravar okrete glavu i oči obrati svoje

Put guste zelene šume. Al’ danas začuđen stade

Kad njegov pijani pogled na cvetnu obalu pade.

U gustom papratu dole on golo detence spazi,

Što bosom nožicom svojom bezbrižno obali slazi

I cereka se glasno. Zvezdana, pastirče-dete,

I gazda-Stevanov Kića za njime u trku lete.

Njihove kosice bujne vetar je mrsio lako,

A malu drvenu strelu od njih je držao svako

I gađahu se njima. Upravo, Amor i Kića

Gađahu pastirku malu umesto šarenih tića,

A ticâ za jatom jato nad njima veselo stiže,

Od smeha, cvrkuta, trke graja se u nebo diže.

„A, čekaj!“ uzviknu kravar, „ja uprav tebe i trebam,

Tebe, što ptice plašiš, odavno po šumi vrebam.

Kmetu ću ja tebe, zverko.“ Zboreći užasno tako,

On steže Amora malog, mada je poslednji plahô

I otimao se dugo. Kića je preplašen ćutô,

No tuga Zvezdanu uze i ona zajeca ljuto.

Krajičkom kecelje svoje zakloniv obraze malo,

Ona okrete glavu. Al’ šta je kravaru stalo

Do njenih detinjskih suza!

Kad podne na zemlju pade,

On uze Amora, dakle, i s njime pred kmeta stade.

Kmet, čovek pobožan jako, pogleda Amora blago.

„Čij’ si“, reče mu najzad, „kaži mi, detence drago,

Imaš li oca i majke, il’ barem tutora svoga,

Kad golo i nago skitaš?“ No suze maloga baga

Tronuše dobroga kmeta, te govor prekinu dalje,

I malog Amora onda s kravarom kmetici šalje.

„Al’ prvo nakriči, ovaj, da male čakšire spravi,

Jer, veli, svinjar mi treba, pa nek mu odeću pravi.“

I podne pristiže tako. Služba je svršena davno,

I zvuk poslednji zvona odjeknu jasno i ravno.

I narod iz crkve naže. Jedini opštinski ćata,

Zverajuć, zastade malo kraj sniskih crkvenih vrata.

A klisarica, opet, zavara ženskinje vešto,

I pošto otide narod, dugo su šuškali nešto.

Klisar je još jutros zorom otišô do bliskog grada,

A namiguša žena sama je ostala sada,

I sad provodi šalu. Ubrzo tišinu celu

Prekide đermova škripa. Po mirnom, tihome selu

Podnevna začu se lupa: reduše s obedom žure,

Dok suve kosmate psine pod strehom umorno žmure.

Kravar je išao selom, al’ Bog će jedan ga znati

Zašto se priseti nešto i prvo u krčmu svrati,

I popi po jednu s nogu. A zatim istrese mnoge,

Dok ga izdade govor, a onda i same noge,

Pa pođe kmetovoj kući.

Kmetica bila je sama,

Jer muški odoše krčmi upravo od božijeg hrama,

A vredne reduše, opet, u mutvak sklonile glave,

Pa žure, lupaju, viču, da obed na vreme sprave.

U kraju dvorišta ravnog granati orah se diže,

Tu kravar u hladnjak sede kad doma s Amorom stiže.

Ispriča kmetici redom sve što se od jutros zbilo,

I gledi kmeticu nešto, pa, Bože, zdravo mu milo!

Kmetica, snažna i sniska, vukući prepuna vedra,

Zasuk’la rukava oba i malko otkrila nedra,

Te kravar ušara mnogo. Najposle ukrsti oči,

Kad vredna kmetica poče da hladnu rakiju toči.

I sasvim izgubi pamet.

„Kmetice!“ reče joj smešno,

„Kako se, onako, imaš?“ I onda podmignu grešno.

Kmetica zaturi glavu i zasmeja se tade,

Pa gurnu kravara tako da ovaj na zemlju pade

I čisto riknu od sreće… I tako, izvol’te čuti,

Otpoče lukavi Amor da duše njihove muti.

No sreća potraja malo, ne zato što beše sreća,

Već bednom kravaru selskom što, najzad, buklija treća

Oduze sva čula redom. Žega ga sustiže potom,

Da posle jednoga sata pod kućnim ležaše plotom

Bez svesti i saznanja.

2.

Podne je minulo kasno,

I već na tavnom nebu sunce se gasilo jasno,

Žarki se ispuni vazduh prohladom večeri sveže,

Na gusto, dudovo granje umorna živina leže.

I žedna, otvrdla zemlja pila je večernju rosu,

A nebo svoj tavni veo bezbrojnim zvezdama osu.

Lukavi, nestašni Amor, upravo u gluvom dobu,

Pažljivo ustade gore i onda ostavi sobu,

Pa uđe u kmetov vajat. Neviđen, on pogled baci

Kuda kroz usku badžu padahu meseca zraci,

I spazi kmeticu s kmetom. Pod toplim guberom, oni

Spavaju i hrču tako da cela odaja zvoni.

Kmetica trgne se kadšto i onda okrene nice,

Promrmlja nejasne reči i smeh joj ozari lice.

Kmet, opet, podigô guber, od žege valjada mnoge,

Pa slatko, spokojno sanja, a zefir hladi mu noge…

Amor se nad njima naže. Metnuvši kraj usta šaku

On kmeta hlađaše krilom i reč mu prozbori taku:

„Dostojna prezrenja svakog, kmetica kravara ljubi,

Otvori četvore oči, o kmete, i ovo tubi.“

I zatim kô zvuk, kô miris iščeze u noćnoj tami;

Kmet, opet, s kmeticom svojom ostaše u sobi sami,

No kmet se probudi ipak. Reči ga kosnuše ove;

Pobožan budući zdravo, rado je tolkovô snove,

No smisô ovde je jasan. On smućen lagano sede,

Počeša kukove lenjo, poražen od ove bede,

I zamisli se mnogo. On joj je verovô slepo,

I posle dvadeset leta ona ga obmanu lepo!

Hiljadu različnih misli sa sumnjom ljubavnom stiže,

Da brižno odmahnu rukom i onda gore se diže

I vajat otvori tiho. Noć se klonila zori,

S istoka jutarnja zvezda kô iskra ognjena gori,

I petô zapeva jasno.

Zora se zasija čista

Kad kravar podiže glavu, kô Lazar na poziv Hrista,

I rosa, što hladni vetrić s krila je zorinih trese,

Tako ga svežinom prožma da kravar lako se strese.

On usta, priđe đermu i kovu zakači lenjo,

I đeram sa jasnom škripom k nebu se visoko penjô,

Dižući lagano kovu… Raskrečen, u tome času,

Sad kravar pothvati kovu, diže je i onda sasu

Na svoju bunovnu glavu. I utom, sa sviju strana,

Jeknuše veseli zvuci u susret granulog dana,

I svest se kravaru vrati. On se je sećao svega,

I stid ga toliko uze: dođe mu da čisto bega!

Ta, pijan da nije bio, on ne bi za carsku cenu

Zborio onake reči, da kmetsku zavodi ženu

I domaćicu česnu. No, sad je već bilo kasno,

Jer on se, kraj svega drugog, sećao i toga jasno

Da je kmeticu pozvô u zabran opštinskog ćate

Uoči Đurđeva dana, a zašto – i sami znate.

Kravar bi, stojeći tako, još dugo lupao glavu,

Da ga ne viknu neko i trže na svetlu javu.

To beše svinjarče – Amor. Idući bodro i lako,

Odeven u selsko ruho kravara pogleda tako

Da ovaj pretrnu samo. Njemu se učini tade

Da ovo lukavo dete sve tajne njegove znade,

I razrogači oči. Amor se zasmeja zdravo,

Hitnu se na njega blatom i ode na sokak pravo,

Goneći svinju i prasce. Kravar se lagano krete,

I, tromo brišući gunjče, šaptaše: „Pogano dete.“

Amor je veselo išô, jer draga beše mu zora

I oštar, jutarnji vazduh što pirka sa tavnih gora.

Božanske njegove grudi disahu svežinu dana,

A pogled gutaše čisto lepotu okolnih strana.

Kad stiže obali rečnoj, on Kiću zastade veće,

I s njime Zvezdana vedra brala je proletnje cveće.

No kako i Amor dođe, onoga istoga časa

Zaječa zelena šuma Od njinog veselog glasa,

Priroda ožive čisto s bezbrižne njihove šale,

I reka zabruja življe noseći srebrne vâle.

Jasika i jablan viti obalom šuštahu ti’o,

A hmelj i divlja loza bele im stabljike svio

I sitno treperi tamo. Izgledalo je, zbilja,

Da cela priroda tone u moru rajskoga milja,

Premire od silne čežnje… U struji veselja svoga,

Sve kanda oseti bliskost Amora, ljubavi boga.

I dan, kô mladi ženik kog s pesmom sprovode druzi,

Stupaše nevesti zori po zračnoj nebesnoj duzi.

3.

Izmučen ljubavnom sumnjom i kmet se, najposle, diže,

Obiđe sudnicu svoju i rano u krčmu stiže,

Preko svog običaja. Krčmar se začudi jako

Što dogna brižnoga kmeta da dođe sabajle tako.

I kmet oseti ovo, i pošto po krčmi glednu,

On, zbunjen, othuknu samo: „Daj, veli, donesi jednu.“

I pođe rakiju piti. On nije imao moći

Da vraća kmeticu svoju sa staze kojom će poći

U sve prelasti greha. Štaviše, zbunjen je bio,

I ovu zabunu svoju od nje je pažljivo krio,

Da ne primeti samo. A ona, u raku zoru,

Pevaše, kô nikad dotle, radeći po svome dvoru.

I to ga bolelo zdravo. Hajd što je pevala, tešto!

Al’ ta veselost beše ovaj put sumnjiva nešto,

Posle onakvih snova. I zašto gledaše kradom

Kad kravar od kuće pođe sa svojim rogatim stadom?

Ova ga misao ubi. A piće činjaše svoje,

I gnev se budio tiho, jarost na onih dvoje.

Zar jedan pijani kravar?! Zar ona kmetica jedna

Do sada supruga česna i domaćica vredna?!

On poče očajno piti. Lagano brkove suče,

I strast ga obuze silna da se ma s kime tuče.

I prilika mu se dade.

Idući na dužnost svoju,

Naiđe odnekud ćata, da i on popije koju.

Kad spazi u krčmi kmeta, a on se podmignu glupo,

Iz proste navike, zbilja, al’ to mu izađe skupo.

Jer kmet se pomače samo, pa diže obrve svoje:

„Tu li su, pisare, veli, protokul i knjige tvoje?“

I poče da strašno psuje. Podmigujući vazda,

Ćata je stajao smeten, kako ga već Gospod sazda,

Dok za vrat puče mu šamar… Šubara pade mu s glave,

I sad nastade prizor pogibli i bitke prave!

Jarosno uzviknu ćata i burno na kmeta naže,

Nogom mu udari trbuh, i kmet se od bola saže,

I samo zajeca teško, silno se zaljulja tade,

Izdiže palicu gore, al’ pijan na zemlju pade.

Podoban smušenoj mački, sad ćata ponova sleta,

I upre kolena svoja o trbuh bednoga kmeta.

No kmet u ovom času već beše u zanos pao,

Te ćata ustade s njega, jer ipak dođe mu žao.

Podiže šubaru samo, dotera na njojzi bore,

I onda, psujući sanćim, zamače u svoje dvore.

Tako se desilo čudo, te glas po selu puče:

Kmet se s opštinskim ćatom kô saroš po krčmi tuče!

A kad ga doneše doma, kmetica, od grdne bruke,

Zaturi s čuđenjem glavu, plesnu se u snažne ruke

I podboči se samo. Jer ona i nije znala

Da je vladanjem svojim povoda za bitku dala.

Dignuvši napitog kmeta, pod orah granati ode,

Skide mu odeću gornju i onda donese vode

I hladnom vodom ga poli. Kmet samo izdiže veđe,

Pa onda istija tako u strašno hrkanje pređe,

Da zaspa kô mrtvac pravi.

Još tama vladaše gusta,

A on se bunovan trže i onda lagano usta

I pogled okolo baci. Prilično vremena prođe

dokle se razabra malo i k sebi zabunjen dođe.

On vide da nije vajat no čardak na kome leži,

Oseti nekakvu studen, a koža čisto se ježi;

I glava teška mu zdravo. Onda mu na pamet pade

Sva bruka što juče beše, i onda hukati stade.

Ogrnu čohani ćurak i na dvor lagano dođe,

Pa tako, u misli zanet, usamljen hodati pođe.

Tišina vladaše svuda. Sva čeljad na domu spava,

Duboka caruje ponoć i nigde živoga java.

Pokadšto zastruji vetrić u tami ponoći mirne,

I laki proleti šušanj kad grana grančicu dirne,

I brzo potone u noć. A ozgo u samoći

Bezbrojne trepere zvezde kô bleda kandila noći.

„Ne, to je božija volja,“ on tiho zboraše sebi,

„Inače po krčmi pijan nikad se tukao ne bi’.“

Pa i kmetica, eto… On nije izreći smeo.

„I ona da greši tako!“ Toliko reći je hteo,

No ta ga uplaši miso. Uzbuđen, ko sablast prava,

On tiho odaji priđe gde Amor bezbrižni spava,

I triput palicom kucnu.

I Amor otvori oči,

Poznade u tami kmeta i odmah na noge skoči.

„Ustani“, reče mu gazda, „Da ideš u crkvu sa mnom,

No prvo upali luču, nek svetli na putu tamnom.“

I posle kretoše oba u tihe božije dvore;

Napred je išao Amor, dignuvši buktinju gore,

A kmet lagano za njim. A u sutonu bledom

Dah rânog prozorja duhnu i zvezde gasnuše redom.

4.

U râni osvitak zore Zvezdana na noge usta,

I svinje pogoni tada u polja vlažna i pusta,

A uz put i Kiću srete. Spojiše čopora oba,

I onda iđahu tako, ćuteći do neko doba,

Dok, najzad, stigoše reci.

Tu mala pastirka sede,

A sveži poduhnu vihar u njene obraze blede,

I ona uzdahnu ti’o. A Kića čopore pusti,

Podvi lagano noge i kraj nje tiho se spusti,

I mirno zviždati stade.

Pred njima biserna reka,

Kroz zoru crkveni toronj svetli se izdaleka.

Od sela lavež se čuje. Izretka promiču ludi,

I sve se lagano kreće, život se svetao budi.

3vezdana, nekako tromo, gledaše na istok tavni,

Na osenčenu reku i tihe, daleke râvni.

I čudna nejasna seta dušu joj detinjsku uze,

Dođe joj da plače čisto, no stidne behu joj suze,

I ona uzdahnu opet. Do sada bezbrižne ćudi,

Sad slatka nekakva čežnja obuze njezine grudi.

A prošle snivaše noći gde, s Kićom, lutaju sami

Po tavnoj dubini šumskoj. I u toj prohladnoj tami

Oni se igrahu dugo, dok vihar odnekud stiže,

I s njenih detinjskih grudi nenadno pokrivač diže

I zaleprša skute… A to joj bejaše dosta,

Te prema veselom Kići toliko stidljiva posta

Da se izgubi čisto. Kad Kića podiže oči,

Ona se zasmeja naglo i onda na noge skoči

I zgladi vitice rukom…

„Pogledaj“, reče mu, „Samo!“

i pruži put sela ruku. ,“Buktinja svetli se tamo,

I kmet sa momkom ide.“ Kića se lagano diže,

Povi se, da bolje vidi, i naže Zvezdani bliže,

I prošaputa nešto. To reče od želje same,

A zatim zaturi gunjče kicoški, na jedno

rame,

I podboči se gordo. A ona obori glavu,

I tiho čupkaše rukom visoku proletnju travu.

A kmet je, međutim, išô poražen i brižan jako,

I pred njim nestašni Amor, svetleći buktinjom tako

Da selske nadraži psine. Lavež se i graja diže,

Što putem praćaše kmeta, sve dokle pred crkvu stiže.

Hram beše zatvoren jošte, te Amor dvorištem sađe

Da vajat klisarov gdegod i njega samoga nađe.

Prope se na jedno okno, a kmetu buktinju dade,

Al’ otud naglo se sroza i dole pred kmeta pade.

„Tamo nekoga ima!“ jauknu sa pritvornom stravom,

„No nije nikako klisar, al tu je klisarka glavom.“

I kmet je, najposle, čovek; pa tako i samog njega

Ljubopitljivost strašna ovaj put obuzme svega,

Nadviri u okno prvo, pa rukom lupati stade.

Nabrzo i sâmi Amor na posô svojski se dade,

Te larma paklena luče. „Otvori jedanput, more!“

Kmet se očajno derô, kô selo da negde gore.

Najposle ispade neko, komotan, iz vajata.

Buktinja zasvetli jasno, a pred njim – opštinski ćata.

On šturnu preplašen u mrak, gde senka vladaše gusta,

Al’ vajda beše mu slaba, jer svetli buktinja pusta

I kmet ga uoči dobro.

„Gospode, hvala je tebi.

Al’ šta se dešava ovo?“ uzdahnu kmet u sebi.

„Tu ima nečiste sile, ja vidim dovoljno jasno,

Iako ovakvu napast upazih malčice kasno.“

Misleći donekle tako, Amora pred sobom vide,

I stid ga za dete uze, pa reče da kući ide.

Jer, najzad, i nije lepo, pristojnost uopšte ne da

Da jedno nevino dete komotnu klisarku gleda,

Te Amor u selo ode. Štujući odaje tuđe,

Kmet se ne reši odmah da u dom klisarev uđe.

Ali, zbunjena zdravo, i klanjajuć mu se nice,

Klisarka navali s molbom, gradeći ljubazno lice,

Da i kmet propusti, najzad. Oboje ostaše sami,

I njega poduze jeza u ovoj ugodnoj tami,

Jeza nekako slatka. Očaran, bez jednog glasa,

On čisto gutaše okom obline njenoga stasa.

Klisarka upazi ovo, jer na to ne beše slepa,

Pa ni pet ni devet, lepo, no kmeta nenadno ščepa

I zagrli ga silno. No kmet se otrže snažno,

I zatim pokuša odmah da lice napravi važno,

Ali se pokaja za to, mada je kajanje krio,

Jer mu je poljubac, ipak, topao i sladak bio.

Sva gordost u njemu buknu na prodrzljivost njenu,

On se na ugled seti, na čeljad i svoju ženu,

Da, i na ženu svoju… Vatra ga obuze tada,

Jer njeno neverstvo podlo pade mu na pamet sada.

Pri tom se još nešto desi, što prevrat u njemustvori

On rog kravarev začu, zvuk mu se po tami hori!

Taj zvuk ga u dušu taknu, i on se zatrese lako,

Neverstvo crnje mu dođe, te buknu u njemu pakô.

Sklonost da svakom prašta, pa dakle i svojoj ženi:

Jedan jedini slučaj u plamen osvete smeni.

I ceo događaj ovaj svrši se, najposle, time:

Klisarka sastanak poljski zakaza doveče s njime.

Čim Amor u selo stiže, nasmejan i dobre volje,

Istera svinju i prasce i pođe na ravno polje.

Ljubavnoj zabuni celoj, koju je s nasladom sejô,

On se je, razdragan čisto, u duši božanskoj smejô,

No, ipak, umoran teško od bdenja poslednjih noći,

A nešto i ljute žege, morade na reku poći.

Tamo u gustom hladu gde lisje treperi lako,

Odeću s dosadom skinuv, on leže zamoren jâko,

I zaspa, kô svako dete. A svinja, ne misleć dugo,

Zagrokta na svoje prasce i ode na mesto drugo,

U tuđ nečiji zabran. Amor je, međutim, spavô

Bezbrižnim i ravnim sankom, kô ljudsko stvorenjepravo.

Snažna se njegova krila lagano razviše s pleća,

A nad njim splete se šator od šumskog mirisnog cveća.

A ćata, međutim, zbunjen, još kroz noć poljanom ode,

Išô je gde noge hoće i kuda oči ga vode,

Bežô je od samog sebe. U duši grizô se time:

Otkuda kmet da dozna, a još se tukao s njime!

Pa klisar kad čuje samo, a čuće sramotu celu,

Jer ono podmuklo dete javiće celome selu,

I onda eto ti bruke…

Tu ćata naglo se trže,

I uprepašćen stade. Jer pogled kad napred vrže,

On vide krilato dete, pa, zbunjen kô selak pravi,

Opipa kukove prvo, zatim se pipku po glavi

I onda razvali usta. Dugo je stajao tako,

Poražen tolikim čudom ni s mesta kije se makô,

No posle, kad dođe k sebi, on duge nakida vreže,

I s pažnjom Amoru priđe da njime krila mu veže.

S obale poduhnu vihar… S visokih lisnatih grana

Tajanstven i opšti šumor razli se od sviju strana

I dah svečanog mira. A ćata prilete smelo,

I veza krioca bogu, i svrši čudesno delo.

Ni molbe maloga boga, ni mnoge njegove suze

Ne rastužiše ćatu. Jer on ga za uho uze,

Gordeć se ovakvim lovom, i prâvo da pozna stanje,

Sudnici povede njega, da uzme na saslušanje.

No uz put kravar ga srete, i čisto u nekoj stravi,

Potrča sad kravar krčmi da čudo narodu javi.

„Ta takvi dovode oluj,“ pijući kravar je vikô,

„Ja lepo govorim kmetu, al’ kad me ne sluša niko.“

Zatim se naliza tako da pijan tiho se skljoka,

Kad za sto, gde i on beše, četvrta pristiže oka.

A ćata, smatrajuć boga kô zver il’ slično nešto,

Otpoče istragu svoju s važnošću I vrlo vešto.

Prvo ga zapita strogo, da čisto rečima puca,

Ko je? Otkud mu krila? I što se po selu smuca?

Ima li, pita ga, oca, i zna li rođenja mesto?

Amor mu pokaza ime, a kaza i ono resto,

No ćata podmignu na to! „Batali!“ odmahnu samo,

„Mi, kaže, ovakve tice po perju i glasu znamo.“

Sastavi sprovodno pismo i javi „sreskome“, dalje,

Da ovo krilato dete s prilogom pod jedan šalje.

Pa onda panduru selskom Amora i pismo dade,

Radosno protrlja ruke i onda hodati stade,

A pandur osedla konja, uzjaha i uze dete,

I starešini sreskom sa pismom u grad se krete.

No istom u gradski hatar što žurno grabeći stiže,

Amor se prodrma samo, uzvi se i naglo diže

I ode pod nebo gore… Kô golub, leteći tamo,

On se prevrte triput i glasno zasmeja samo,

Te pandur zadrža kljuse. On k nebu podiže glavu,

No tada ugleda samo beskrajnu pučinu plavu.

5.

Pade, najzad, i veče uoči Đurđeva dana,

Čisto i svetlo veče. S rumenih zapadnih strana

Izretka, pokadšto samo, zastruji toplina neka,

I laki zadrhti udar brujeći izdaleka,

Protegnut i ravan udar.

Posle omare dnevne

Daleko plamena munja s mračnoga vidika sevne,

I polovinu neba za časak osvetli zrakom,

I onda utrne naglo i mir se zacari s mrakom.

Težak, zagušljiv vazduh prohladne nijahu struje,

Kao vesnici strašni plamena i oluje.

A klisar, da oluj spreči, kad zemlju obavi tama

Pope se, preplašen strašno, na zvonik staroga hrama.

Gledeći pred sobom, smućen, ognjeno i burno veče,

Prikupi konopce snažno, prope se i onda kleče,

I zvuk se prolomi s kule. U tome istome času

Odzva se strašniji udar u susret ovome glasu.

I klisar nad veđe svoje podiže široku šaku,

Al’ polja šuštahu dole u mrtvom, dubokom mraku.

I strašan vihar se diže. Grmnuše potmuli glasi,

I vetar, što burno naže, pomrsi njegove vlasi,

A zvonik zastenja čisto. Al’ on je vukao zvona

I kao gospodnji uzvik svečano grmljahu ona

U mraku i oluji…

No, pre neg oluj dođe,

Kmetica lepo se spremi i onda u zabran pođe.

Idući poljanom dugo, kmetica vremena dobi

Da pojmi dubinu greha. Nju znoj mrtvački probi

Od misli na krajnje delo. Dva-triput zbunjeno stade,

I onda od strave neke, u živu žurbu se dade.

Ona je žurila naglo kroz trnje i gustu čestu

Dok mrtva umorna stiže u zabran skrovitim mestu,

Gde kravar trebaše doći. No njega ne beše tamo.

Stravična tišina neka vladaše u polju samo,

Kô da je prestao život pod strujom mrtvačkog daha,

I grešna žena se strese od neiskazanog straha,

Sama, u pustom polju… Sumnja je paklena uze,

Od bola, od stida, straha grunuše njezine suze

Kao bujica plaha. Ona se stidela jako,

Zašto da prezre muža i brzo posrne tako?

I radi kravara jadnog?!… Kmetica očajno skoči,

I prosto poljanom jurnu, pokrivši rukama oči.

Ona je bežala dugo, dok, najzad, umorna kleče,

I vide poljane puste kako ih uvija veče,

I strah joj silnije buknu. Niotkud živoga java,

Izgleda kao da život u miru dubokom spava.

Samo oblaci tavni, kô crni gradovi neki,

Pokriše ognjeni zapad. Po teškoj potmuloj jeki,

Klonula oseti žena sve svoje očajno stanje,

A munja izretka blesne i vetar zatrese granje.

I ona, umorna teško, sad k nebu podiže ruke,

A vetar, u tome času, pronese potmule zvuke,

Nalik na zvuke zvona. Oluja strašna se diže,

No udar crkvenih zvona do njenih ušiju stiže,

Kô težak, gromovit prekor.

No nije kmetica samo,

I kmet se krenuo beše na poziv klisarke tamo,

Zlovoljan na samog sebe. Odnekud na um mu pace:

Greši li kmetica, zbilja? Dvoumeć, on putem stade

I tiho počeša glavu. I dugo stojeći tamo,

„San je, mišljaše, laža, a Bog je istina samo.“

I kmet se naježi čisto. Zar sve što čovek sniva

Mora se na javi zbiti, da bude istina živa?

Ne, to ne mora biti. I mučno dođe mu tada.

Kome se i zašto sveti? I gde se krenuo sada?

On jetko odmahnu rukom i nazad okrete selu,

Čudeć se samome sebi i svome ružnome delu.

On je grabio naglo i zguren mislio tako,

Nabivši na glavu gunjče, jer pljusak osu se jako,

A valja poduže ići. No munja kad plaha senu,

On stade kô direk pravo, jer svoju sopstvenu ženu

Upazi kraj selskog druma. On smućen nad njome kleče.

„Ići ću u cveće danas“, seti se kako mu reče,

I zadrma je rukom. Kmetica podiže glavu,

Jedva se pomače s mesta kad slatku ugleda javu,

I muža nad sobom spazi. I onda, zahvalna Bogu,

Trže se, i obvi ruke oko njegovih nogu

I oči podiže k nebu. A dotle oluja stade,

I jedan svetao zračak kroz tavne slojeve pade

I polja obasja sobom. A ozgo, s visina tavni’,

Ravni udari zvona tonjahu u mirne ravni.

Objavljeno: 1.4.1893. (Priština)