Jovan Dui (1871-1943)

Zato? K'o poboni Braman to sa stahom uva Urnu, to prah dragih pokojnika krije, Bezbonika ruka da je ne razbije, I sveteni pep'o vetar ne razduva Muzo! zato i mi ne uvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'? Niko ne bi znao da smo tuni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak'o! Jer kako je sveta i edna beskrajno Tuga to se nikad nije reju rekla, to je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srena dua koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Baena u svemir to samotno bleska, Dok svetova kraj nje blude milijarde; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i ivot ostali su tajna Za beskrajni prostor i veite sfere! I zato ne osta tvoja knjiga mala K'o grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnila nije Ni bezbona grdnja ni bestidna hvala! I cene' znaenje svojih svetih muka, Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje, Zato nisi srce progutala svoje, Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

Mala princeza Mala princeza, ije su kose imale boju meseeve svetlosti, iji je pogled bio modar i iji je glas imao miris utih rua - mala princeza je umorna od ivota i ona je tuna.

Ona je na svojim irokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne veeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana. I u tople noi, kada je vazduh pun zlatne zvezdane praine i dok na zranim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noi bile tako pune tuge i toplote. A kada je umrla, neujno i spokojno kao to su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i sveani kao glasovi davno pomrlih svetenika.

Ave Serbia Tvoje sunce nose sad na zastavama, Ti ivi u besnom ponosu sinova; Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama, I zore da zrae na putima snova. Jo si uz nas, sveta majko, koju mue; Sve su tvoje munje, u maeva sevu, Sve u naoj krvi tvoje reke hue, Svi vetri u naem osvetnikom gnevu. Mi smo tvoje bie i tvoja sudbina, Udarac tvog srca u svemiru. Vena, Tvoj je udes pisan na elu tvog sina, Na ma njegov re ti strana, neizrena. Mlekom svoje dojke nas si otrovala, U bolu i slavi da budemo prvi; Jer su dva blizanca to si na svet dalaMuenik i heroj, kap suze i krvi. Ti si znak u nebu i svetlost u noi, Kolevka i groblje, u odei sunca; Ti si gorki zavet stradanja i moi, Jedini put koji vodi do vrhunca. Mi smo tvoje trube pobede, i vali Tvog ognjenog mora i sunanih reka: Mi smo, dobra majko, oni to su dali Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka. De profundis Ti utehu ekas. Ne, utehe nema: to utehom zovu, zovi zaboravom; Jad istinski dubok nikad ne zadrema. Rastrzana tako meu snom i javom,

Gledajui kako nepomino bdije Taj Aneo Stradanja nad tunom ti glavom. Ti eli i eka. I ne zna da nije Ni sad ispijena ta emerna aa, I svirepi otrov jedne ironije; I da e nas veno strasna prolost naa U nemirne noi da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaa. Surovi e dani doi i uzeti Svaki po svoj deo od srca to bunca, to eli, to moli; a ti e se peti; Peti neprekidno, do kobnog vrhunca, Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete Pruajui ruke i vapiju: Sunca I tako ti dani bez sree i mete, Odnose svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani e kraj nas da prolete, I ne pokidavi ni jednu od ua to nas veu i sad za prolost, to stoji, Za nama i gleda na nas ko Meduza. Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko Dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi to znai ivot... Mi hitamo urno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita nae slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da lei duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naa um nejasni sreta, I udnom duhu odgovara nije; Gde je poetak? Gde li udna meta? U neprovidnim maglama se krije. Brod mnogi ovud minu s mnogo muke, Istine blago trae u dubini; I ne spazie svetiljke iz luke A gle po vodi razvalina njini... Ne S tekom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukije nam zbori Niti u pusto pustaj udno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori. Spokojan pogled po povrju baci, Sladosnog mira tu e samo stei. -

O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni slatko uboreci. I snivaj samo Bie manje suza I vie svjetlih i spokojnih noi... Svikni na odmor pod teretom ua Istina jedna i sama e doi Zovi se ljubav I nas samo pjevaj, I nau mladost bezbrino i tio: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima ivot cio Ne pitaj nikad: zvuke naih dana Hoe li vjetri da raznesu umom, Ko bjeli behar sa procvalih grana, Il cvjee nekad nad naijem humom; Il e da zive... Niti pitaj, mlada, Da li se rodi odjek tvome glasu, I da l ga nae gluho doba sada Vjencima svojim il kamenjem zasu, Budi ko ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, to pjeva udno izme lednih gora, Ne pitajui da l je kogod gleda, I da l je slua; i sred mrtvog dola Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije I najzad umre - bez imalo bola to joj pjesmu nikad niko uo nije

Jablanovi Zato noas tako ume jablanovi, Tako strano, udno? Zato tako ume? uti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; i snovi. U toj mrtvoj noi pali su na vodu, Ko olovo mirnu i suvu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku ume, ume, udno, i drhu u svodu. Sam, kraj mutne vode, u noi, ja stojim Ko potonji ovek. Zemljom prema meni, Lei moja senka. Ja se noas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja re u umu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si udnja. Ostaj nedostina, nema i daleka jer je san o srei vie nego srea. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve to sea. Srce ima povest u suzi to leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo to dua prosneva. Poljubac je susret najlepi na svetu. Od mog privienja ti si cela tkana, tvoj plast sunani od mog sna ispreden. Ti bee misao moja oarana, simbol svih tatina, porazan i leden. A ti ne postoji, nit' si postojala. Roena u mojoj tiini i ami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve to ljubimo - stvorili smo sami.

Podne Nad ostrvom punim empresa i bora, Mlado, krupno sunce pri, puno plama; I trepti nad umom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora. Ljubiaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Povrina uti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda. Prah sunani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirisu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj dui Produeno vidim ovo mirno more: ume oleandra, ljubiaste gore, I bled obzor to se protee i pui. Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne ute vali,Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

Pored vode Put meseev srebrn niz more se vidi, Lei beskonaan vrh zaspalih vala. Mir. Zadnji je talas doao do hridi, Zapljusno setno i umro kraj ala. No mirie tuno empresovom smolom. Nebo pepeljasto. I kopno i voda Ko da noas diu nekim udnom bolom, Tiha tuga veje sa dalekog svoda... Sto srca nocas kucaju u meni, I celo mi bie budi se i die asom nekoj zvezdi, a as kakvoj eni. Sve kipi u meni, ko plima kad stie: Kao sad da postah Dokle zvezde brode Jedne bezimene noi, pored vode.

Senka Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i din modar, Predamnom kao vo bez smene, Kao zbir za mnom, nem i bodar. Pred umom presta da me prati, Za umom ve me opet eka; Pred prag e crkve zbunjen stati Taj prediskonski strah oveka. Taj sjaj to mrkne i to sjaje, Taj govor tela reju tamnom! Dokle e ii i ta traje Ta gorka igra sunca sa mnom? Sve e pod nebom dalje sjati, A sen i ovek, dva blizanca, Na raskrcu e nekom stati Da oba zbace teret lanca... No traie se, dok dan sija, Dve sudbe veno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I ovek laki i od sene.

Vraanje Kad mi opet doe, ti mi prii tada, Ali ne ko ena to ezne i voli,

Nego kao sestra bratu koji strada. Trae mekom rukom mesto gde ga boli. Puna nostalgije beznadene, duge, Ne seaj me nikad da bi mogla doi Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponono sunce iz dubine noi. Jer ti ne zna, bedna kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje ene U tvom aru ljubljah sav ar neke druge... I ti bee samo sen neije sene...

Plava ptica Zato plae, draga, svu no i dan ceo: Izgubljena srea jo uvek je srea! I taj jad u dui to te na nju sea. To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Srea nikad ne mre, ni onda kad mine. Taj eho kog jedva ujes iz daljine. To je jo ona zbori u tebi dubokoU samotne noi, kad alosne ume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No dua sluti, uje, i razume....

Susret ekasmo se dugo, a kad smo se sreli Dala si mi ruku i pola si sa mnom. I idui stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sree smo hteli. Oboje smo strano verovali tada Da se besmo nali. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od sumnja i davno preivljenih jada... I zanavek kad se rastadosmo, i tako Steu svoje srce rukama obema Otila si plana, zamrzla i nema K'o to bee dola, tuno i polako.

Ljubav Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim? Ova ljubav plava, Je li elja srca, monoga i edna? Ili napor due koja malaksava? Je li ova ena koju ljubim zbilja? Il' sen na prolasku preko moga ****, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnoga minuta! Ne znam; no na mei tvoga sna i jave Vidim moje srce da ezne i pati. I suze kad dou, rane zakrvave Ja ni onda od tog nita neu znati.

Bdenje U dnu uspavane i neme aleje Stoji u noi pod jesenjim mrazom Mramorna vila. Vetar tiho veje Samotnim vrtom i zamrzlom stazom. Svuda je mirno. Kamene balkone Kentavri dre, i no duga ova Bezglasno, nemo, neosetno tone Alejom crnih, golih kestenova. Samo, - u tmini, polumraku lednom Vidi se negde slabi zraak plama U tihoj vili. U prozoru jednom, Kroz vree rua, i za zavesama, To gori svetlost. Sred tiine neme, U toploj sobi, krevetu od kedra, I pod jorganima, kud su krizanteme Rascvale bujno - mlada, golih nedra. Tu lei ena. Pred njom, u ormaru Od ebanosa, ukoeni krasno, Taso i Platon... U kaminu staru Jo iva vatra i crveni jasno... Budna je. U ruci bledoj kao hladni Paroski mramor, u to pozno doba Dri i ita moje "Pesme"... Jadni Pesnik ve sto leta lei na dnu groba. No ne ide, stoji. I samo bezglasno,

Po zidovima, u gorenju svome Vesela svea to treperi jasno, I nie senke, krupne, k'o fantome. A ona ita... Dok sred noi duge, K'o grdan polip sa stotinu ruka, Stisla joj srce ljubav puna tuge, Tuge bez suza, bez rei, jauka. I zaljubljena, pogoena nekim Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada I sniva dugo... za mutnim dalekim, eznui tako u tiini jada. I opet ita... Bol k'o more raste U mrtvoj no... Dok san udni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tunu, umornu, na svili. Sama svea gori u samotnoj vili.

Kob Milanu Rakiu Srce sa svojim zlatnim kljuevima Bije u brave tamne kapije, Gde ami zla i nedokuiva Istina moja koja vapije. A la sa usta koja poljubim (otrov u zlatnoj ai priesti Ubica sa maem svojim stogubnim) Mrai sve pute moje niesti. Sjajni dan me crnim borima; Mrkne no izme belih krinova; Boiji lik trepti na svim morima; Svaki as svemir nie iznova. A veru moju crkva ubila, A moju smunju strah zaledio; Usta me lai samo ljubila, Izdajnik samoza mnom sledio. Moj se duh boijeg vina napije, Srce se svetoj rei otvori A bdim pred stranom bravom kapije kao pred gradom gde su zlotvori.

Moja ljubav Sva je moja dua ispunjena tobom, Kao tamna gora studenom tiinom; Kao morsko bezdno neprovidnom tminom; Ko veni pokret nevidljivim dobom. I tako beskrajna, i silna, i kobna, Tee mojom krvlju. ena ili mata? Ali tvoga daha prepuno je svata, svugde si prisutna, svemu istodobna. Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom, Raas se u meni kao sunce noi, I u mome telu drhti u samoi, Raspaljena ognjem ili smrzla tugom. Na tvom tamnom moru lepote i kobi, Celo moje bie to je trepet sene; O, ljubljena zeno, silnija od mene Ti struji kroz moje vene u sve dobi. Kao mrana tajna lei u dnu mene, I moj glas je eho tvog utanja. Ja te Ni ne vidim gde si, a sve duge sate Od tebe su moje oi zasenjene.

Pesma eni Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja re u umu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si udnja. Ostaj nedostina, nema i daleka jer je san o srei vie nego srea. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve to sea. Srce ima povest u suzi to leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo to dua prosneva. Poljubac je susret najlepi na svetu.

Od mog privi0enja ti si cela tkana, tvoj plast sunani od mog sna ispreden. Ti bee misao moja oarana, simbol svih tatina, porazan i leden. A ti ne postoji, nit' si postojala. Roena u mojoj tiini i ami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve to ljubimo - stvorili smo sami.

Morska vrba Sama vrba stoji nad morem na steni, Rasplela je kosu zelenu i dugu; Nalii na nimfu koju su prokleli Da postane drvo i da umi tugu. Slua pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u veeri neme; Nepomino stoji tamo gde sve bludi; Oblaci i vetri, talasi i vreme. I tu umi s njima, dajui polako Moru koju granu, vetru listak koji, I, ko srce, sebe kidajui tako, Tuno umi ivot. - Sama vrba stoji.

Sunce Na itu plamti jara vrela, Juli e sve da zatre; ditiramb suncu svira pelaSve rei od same vatre. Ne ezne brdo dah da nae, Nit uma za sen vapi; I reka pre no sunce zae eli da umre do kapi. Sprema se klasje sve da padne, I lie pred noge panju; Da zemlja danas udno znadne Za lepu smrt u sjanju.

Vraanje Kad mi opet doe, ti mi prii tada, Ali ne ko ena to ezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada, Trae mekom rukom mesto gde ga boli. Puna nostalgije beznadene, duge, Ne seaj me nikad da bi mogla doi Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponono sunce iz dubine noi. Jer ti ne zna, bedna! Kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje ene! U tvom aru ljubljah sav ar neke druge... I ti bee samo sen neije sene...

Dua Zato plae,draga, svu no i dan ceo. Izgubljena srea jo je uvek srea! I taj jad u dui to te na nju sea, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Srea nikad ne mre, i onda kad mine. Taj eho kog jedva uje iz daljine, To jo ona zbori u tebi duboko U samotne noi kad zalosno ume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No dua je sluti, uje i razume...