OAJNA PESMA Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo,

nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim ednim. Kao Hermes stari i s njom Afrodita, Stopi se u meni strau tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da dua moja bude sita. Kad pomislim, draga, da e doi vreme Kad za mene nee postojati ene, Kad e ula moja redom da zaneme, I strasti da prou kao dim i pena. A da e, jo uvek, pokraj mene svuda Biti meseine pod kojom se udi, I mladih srdaca to stvaraju uda, I ena to vole i voljenih ljudi. Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada Kao bik pogoenom zrnom posred ela to u naporima uzaludnim pada Dok iz njega bije krv crna i vrela. Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim ednim.

Ja u ti draga, opet rei tada Otunu pesmu o ljubavi, kako eznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne oseam tako. I ti e, bedna eno, kao vazda Sluati radom ove rei lane, I zahvalie Bogu to te sazda, I oi e ti biti suzom vlane. I gledajui vrh zaspalih njiva Kako se sputa nema polutama, Ti nee znati ta u meni biva Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki ivac rastrese i nadme, I oseaji navale ko plima! Za taj trenutak ivota i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja. Al' ne volim te, na volim te, draga! I zato u ti uvek rei: uti, Ostavi duu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lie na drvetu uti I tama pada vrh zaspalih njiva. BOUR Kako je lepa ova no! Gle, svuda, S topole, 'rasta, bagrema i duda, U mlazevima zlatokosim pada Nesutastvena meseina. Sada, Nad livadama gde trava mirie, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje se crne posle bujne kie, Velika dua meseeva sniva. Sve mirno. Tajac. uti polje ravno Gde nekad pade za etama eta... Iz mnoge krvi izniknuo davno, Crven i plav, Kosovom bour cveta

ISKRENA PESMA O sklopi usne, ne govori, uti, Ostavi misli nek se bujno roje, I re nek tvoja niim ne pomuti Bezmerno silne oseaje moje. uti, i pusti da sad ile moje Zabreku novim, zanosnim ivotom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veliinom prirode; a potom, Kad proe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u obinu amu, I ivot nov i nadahnue celo Neujno, tiho potone u tamu,

EKANJE

ekam u senci jednog starog duda Da mesec zae i, skrivena tamom, Po uskoj stazi to kroz no krivuda, Da sie k meni enjivom i samom. ekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Ve zora svie, blede mleni puti, A ja jo ekam - i veno bih eko! O, ta je to to mene vee sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I to mi dua zatreperi cela, I sva nemona izdie i pada. Kad me se takne jedna ruka bela! I sav zasenjen pred udesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog asa ivot dajem, Prilazim tebi pun pobonog straha, Posrem, klecam, dokle me privlae, Ko provalija tamna i duboka, I dok se stranim prelivima mrae, Tvoja dva crna neumitna oka...

Iskopae ti oi, lepa sliko! Veeri jedne na kamenoj ploi, Znajui da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je noem izbo oi. Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim lei kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskienom mozaik-odelu, Dok mirno snosi sudbu svoju grubu, Gledam te tunu, sveanu, i belu; I kao zvezde ugaene, koje oveku ipak alju svetlost svoju, Te ovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda to ve ne postoje. Tako na mene, sa mranoga zida, Na poaaloj i starinskoj ploi, Sijaju sada, tuna Simonida, Tvoje ve davno iskopane oi!

SENTIMENTALNA PESMA Po mesecu ti aljem uzdah jedan, Po tom u eznji bratu. Nek ti ree, U tuni as kad zimsko pada vee. Da sam ko Azra, bled, veran i predan. I ta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do veitoga Rima enjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoi Teio srca to se enjom gue I ljupkim sjajem kroz beskrajne noi Vezivao sve rastavljene due! I sad, kad sine ta starinska Luna I setne zrake prospe mojom sobom, Ja udno prenem i, ko da si tuna, Sva dua moja zamirie tobom SIMONIDA

VEITI PUTNIK Ja sam bio stvoren,Gospo,da se rodim Da ivim, i umrem, sve u istoj kui,

Da celog ivota, nikud nemiui, U istome kutu razgovore vodim. A ja belim svetom rasuh ivot ceo; I na obalama gde je vena plima, I u svakom gradu, svakom mestu, ima Po kap moje krvi i mog srca deo. Ko raskinut erdan,snizali se moji Dani, razbacani, tui jedan drugom, I u lutalakom mom ivotu dugom Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji. Sad sam silom udi, Gospo, ne znam ije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde ni jedna ptica propevala nije, Gde prastare ume nikad ne umore. I gde snene jele to prolea broje Kao bele duvne nepomino stoje Sve su jutros jele obvijene snegom, I drvene kue, ko od snega cele, Pod crkvenim tornjem spokojno se bele, Ko atori beli pod pobednim stegom. No misao moja nije tako bela, U meni se budi opet enja stara, I apui tajno, ko veernja vrela, Pred oima mojim stare slike stvara. I ja vidim druge predele, i boje Druge, s puno sunca, s dve goleme vode, Gde lepovi niski ukotvljeni stoje I brodovi puni u daljinu brode. Gde nad mirnom vodom, u veernje vrele, Bde starinske kule s mrke citadele

I dua moja nije htela znati Za tajnu griu i oseaj stida, Ni da l' e biti dobra kao mati, Ili si stara, veita Dalida. Vladaj nad mojom duom, mono dete, Sa rascvetanim ruama u kosi, I vlast nek tvoju nita ne omete, Ni bol, ni pla, ni re to milost prosi. U mojoj dui uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve to e redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom. Pa to se plai i ustee? Znam te! Caruj ko uvek, caruj prema sebi, Ti, despotice, to te veno pamte; Da nisi takva - voleo te ne bi'!

KAO BAJKA DALIDA Ko peat sam te metnuo na srce I kao peat na miicu svoju; I sve sam dao, i po ljutom boju, Hladnokrvno sam pokopao mrce. Hteo bih jednu no kad mesec kunja, Plaevan, krljav, bez sjaja i boje, A zemlja ima setan miris dunja to mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuno, sve da bude Kao da svuda jee bolna deca, Rastapaju se enje kao grude, I sve kroz suton prigueno jeca; Pa kad na mene padnu usne tvoje, Da zajecamo i mi, obadvoje Hteo bih jednu no venano belu, Providnu, svetlu, svu u meseini, Da nezemaljski izgled da tvom telu, I svakoj stvari, i da mi se ini Ko bajka da je, da to nije java, Da s meseinom sve se stapa sada, I neosetno gubi se i pada, I sve nestaje, i sve iezava. Pa kad na mene padnu usne tvoje Da ieznemo i mi, obadvoje PESNIKU Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni, I obasjaj tamu gde pesnici ive, Majunosti svoje neka budu svesni. Srui ko od ale, njihove oltare I idole mnoge kojima se dive! Razbij predrasude i kalupe stare! O razmahni rukom krepkom, nek se krha Stara trona zgrada od dna pa do vrha! Goni bednu brau ko bura matroze! Nek zastrepe, bedni! Nek' u samrtnom strahu, Krstei se, uju tvoju pesmu plahu Gde grmi kraj njine slikovane proze! NA GAZI-MESTANU Silni oklopnici, bez mane i straha, hladni ko va oklop i pogleda mrka, vi jurnuste tada u oblaku praha, i nastade tresak i krvava trka. Zaljuljano carstvo survalo se s vama Kad oluja proe vrh Kosova ravna,

Kosovo postade nepregledna jama, kosturnica strana i porazom slavna. Kosovski junaci, zasluga je vaa to poslednji beste. U krvavoj stravi, kada trulo carstvo oruja se mai, svaki le je svesna rtva, junak pravi. Danas nama kau, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije nae, da nas zahvatila zapadnjaka reka, i da nam se due opasnosti plae. Dobra zemljo moja, lau! Ko te voli danas, taj te voli, jer zna da si mati, jer pre nas ni polja ni krevi goli ne mogoe nikom svesnu ljubav dati! I danas kad doe do poslednjeg boja, neozaren starog oreola sjajem, ja u dati ivot, otadbino moja, znajui ta dajem i zato ga dajem!