Htela bih da se ne izgubi nijedan na trenutak da svaka naa milota se stvori u kakav ivot, pa ma malen bio kao grumen

veitog zlata, da mi dua blista posle zagrljaja kao julska nebesa zvezdama krcata. Duu mi pokloni. priaj mi svoje snove u tami, priaj mi detinjstva seanja. eli i ti da bude uza me do poslednjeg dana. Duu mi pokloni i zadnju joj esticu svaku i najlaki daak svaki njenog bezdana. O daj mi svojih suza, nonih nejasnih muka, priaj ta srce ti najee sanja. Drhti od iznenadnog zvuka moga koraka i glasa. eli ti da u mome zagrljaju da i posle smrti asa ostanu ti na mene seanja. I ovde I ovde, na niijoj zemlji, ulazi mi u san kao u dvore koje si napustio tek jue. Ulazi kroz zatvorene kapije i kroz pore, kao da si od moga sna u dugom putu pogubio kljue. Ulazi u zakljuane prostore sluha i vida, provue se ispod onih kapaka kao meseeva zraka, kao lopov preskoi snu preko zida.

Prekasno Moda e u besposlici, jedan dan prii telefonu i okrenuti broj u seanju tvom davno izbrisan... Na nestrpljiv zvuk zvona niko nee odgovoriti, nikoga ovamo nee biti, niko ovde vie ne strada, niti voli, niti pati... Meni je sad svejedno... sad me ne boli nita vie... sad mi je od oblaka laka tuga nekadanja. svi su putevi do moje ravnodunosti davno prekinuti. Naslee Smrt te jednim potezom lii seanja, misli, strasti, nita joj ne bi sveto; ali ti predsmrtnim testamentom hitno prenese na nas i spase sve to se moglo spasti. Nekome ostavi kameno uporstvo i s njim bezrazlona smekanja aprilaska, a ponekome radoznalost deju, nekome je tvoj nagon za raanje osto, nekome tvoja stanja lirska. U srcu nekom iskonskog pravdoljublja usadi kompas i sveteniku ostavi strogost, u neke se uli tvoga mleka mnogo i snage ti se preblage dokopa. Nekima i lik svoj si ostavila nepatvoreni, utisnula peat sumorne lepote poneki novi zaveta i meni od ove snova i praha ljudskog svote.

Dodir Noas me u snu tae neka ruka Ne znam koja, Sasvim kratko, Samo venost do tri dok izbroja. I od tog dodira doe do spoja Mene i nekog zvezdanog sveta Ne znam sa kojom od bezbroja Maglina, zvezda i planeta, Sa kojom od duga. Samo nijednog nebeskog sloja, Nijednog kruga, Ne mogu se setiti kad se prenuh Sem one ruke Zaboravih sve u trenu. Pesnik i Svetovid Pesnie, ljubime boga Svetovida, noas pie pesme, vidi se iz sjaja na prozorskom oknu tvojih odaja, vidi se kroz drvo, kamen zida. Zidovi su oko pesnika biljurni u asu kad se raa pesma, svetli se oreol njegovog nesna, ljudi sanjaju svetlost kad pesnik bdi. Starosti nemaju ni pesnik ni bog rekao je srca ojaenog i pod starost mlad na slavni Tin. Svetovida i njega vatre bog obdari venim arom srca svog, oni su pod istom zvezdom roeni. Morana Kroz alostivo cvilenje popca I jeanje ranjenika Kroz molitvu jedva ujnu, Donetu jo iz kraja predaka, Kroz mukle ropce, Kralj zau glas Morane Kao da mu se boginja primakla Samome uhu:

kralju slovinski, ja sam ona kojoj su se pre toliko vekova i dana molili tvoji preci ja sam Morana, boginja smrti. Ne budi, kralju, u dosluhu Sa pastvom apostola, Ne veruj duhu Koji te kua i koleba. I ne ali noas ove vojnike: Posle smrti nema bola, Izginula vojska sada ne pati, Odmara se mirno na paprati Kao da je paprat sama. I Morana Ili se bar tako uini kralju, Kao ogroman plast mrkle tame, Poe neujno po razbojitu, I njena tamna ruka Oslobodi zemaljskih muka I Raane, i borce s Crnog Mora I kraljeve mrtve kopljanike. Putovanje Putujemo, bar u snu noas opet u Moskvu, spremi brijae, rupce i kravate. Zatitie na s tama i samoa koje begunce uvek tite i prate. Projuriemo kolima munjevito kao to jure s kraljem zemlje strane da ne bi, odnekuda, dopao rane i srcem u te zaklanjati pritom. U vozu, nemoj se bojati konduktera,deca i mrtvi ne plaaju karte. i da te spaze sumnjam da e da te vrate i da pogode s kime u svet smeram. Preveu te neopaeno do cilja kao to opasne i dragocene stvari preko granice prevezu krijumari.

Uzeemo sobu na petom katu, ili ve koji bude bio krajnji, tako opet blizu oblaku i jatu doiveemo dra strepnji i tajni. Danju budi svetlost, nou pramen mraka da nas ne oda kakva sitnica glupa, da ne opaze kako uza me stupa ni ljudi ni koji od vukodlaka. Tako moemo i gde se ita i rua, i crkve i na groblja zajedno pasti. Polazimo u zimu, i za svaki sluaj, ponesi svoj vuneni demper pepeljasti. Oporuka Ostaviu vam jedino rei iskopane iz dubine sluha kao blago iz kladenca, nasleeno od vetrove frule, iskovane gde se srp kuje, rei otete s kljuna ptici koja leti nad oblacima, rei ispretane na ognjitu koje tajnu vatre i pepela znaju, re proitanu nemutom iz pogleda, istrgnutu oveku iz plaa, rei koje deca i ponornice prvo izriu kad spaze sunce. Nita vam neu ostaviti sem rei stihom okovane kao drevni insekt ilibarom. Iza mene nee ostati ni kaplje krvi ni u kome, ni koice ni srca bar kao u ptice malog. Tajna Spustila sam oi i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi. I poslednji, nevidljivi put uzela sam te na svoje srce i zagrlila te kao to se san grli

pruila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena. A ti si s bolom sluao nasmejane rei to sam ih kao arene ptice bacala u gomilu da je zabavim. Ja i ja O kad bih mogla samo jednom ja nekuda iza bregova pobei od sebe. Sasvim sama i vedra projurila bih kroz ume, razgrnula livadi nedra. U ivot bih se zagnjurila, svakom bih ruku pruala. Sa strau bih se pourila: da vidim u ivotu kako je, dua neija ako je za radost stvorena. Jer od roenja sa mnom, ma kud se makla, idem ja veno sumorna. A meni se uvek dopadalo: kad su tice kroz no letele, kad je lie tiho opadalo; kad su senke u sen sletale, kad me ljudi nisu voleli, kad su stvari dui smetale. Oduvek je jedna ja slutila kobi, suze i bolove, i radosti moje sve pomutila. Oduvek me slatko zlostavljala: ni u umi, ni u ljubavi, ni u radu ni aska me nije ostavljala. Znam, umreu i ostariu; a nju uvek mladu, uvek ednu bolova na zemlji ostaviu.

Sve je po starom U sobi naoj sve je po starom, puno knjiga i slika, samo to ih nema na sred poda, opet i dan i no zovu telefoni i uvek poneka slutnja kao uhoda u stopu me goni. I sad se bagremova grana oktobarska uz na prozor tiska, odbleskujui na mioljskom suncu kao bojarska ogrlica iz doba Godunovih i opet pred vee svaka stvar u sobi o nepopravivom neemu slovi. I sad mi se ponekad ini da me, kako si bio sviko, moli aja da ti dodam: ali kad otvorim vrata, u sobi nema nikog, samo kao sunev odblesak negde na zidu spazim tvoj osmeh tih i blagorodan. Begunica Uhvaena sam i ja, begunica iz ivota. Porobljeno je sve to mi bi nekada dato: jutarnja mlena snova lepota, i istoga srca detinjeg zlato! Htela sam pobei kao ptica sa strukom slamke to bei pred lovcem pod jutra luke; ali na kapiji svakoj iz ivota stoje zamke i sputale su moje u neznano pruene ruke. ivela sam od snova ludo i nerazumno; sad moram biti baena u duboku tminu, sa zrnima drugim ii na opte gumno, spustiti se u ivot kao reka u dolinu. Sputana sam i tekim u platiti dugom, jer sam volela rosu i samou ovde gde zagrljeni idu drug s drugom

i dele krov, greh, i sunce, i hladnou. Uhvaena sam na planinskom strmom putu, na litici koje se i srne plae iveu sad sa mravima u istome kutu, piti iz zajednike svima ae. Umiranje ljubavi To to nismo vie volebnici, to ne razumemo ta apue granje, to priroda govori sa nama kao i s drugim svetom, to nismo bliski vie sa kamenom i cvetom ljubavi znai tiho umiranje. To to nam zvezde opet kao i drugima sjaje, to se misli vraaju u trezno stanje, i kule se oblaka kvare, to sve dobija obine oblike stare ljubavi znai tiho umiranje. To to jasno vidimo sve stvari, prolee to nam ne stavlja na elo, to ivot svetlu oljuticu svlai, i snovi svakog jutra to se smanje, to se sve na malu ljudsku meru svelo ljubavi znai tiho umiranje. Kome da se tuim Kome da se tuim o se razrauju neba porte, to je obijena meseeva krinja, to se duga pojvljuje gola, bez i jednog od sedam velova, o ljubav biva bez snova i bola; kome na svetu da se tuim to e se stajati kraj groba s mislima kao u hemijskom kabinetu? Da li vama to nam se pred razdanje u nemirne snove vraate, vama koji ste sve zaboravili

a gledate nas kao da sve znate, da li vama prvim susedima jave; da li vama da se tuim koji dolazite iz tajne i trave? Da li tebi, budui naunie, to e operisati snove i zagonetke i otvarati noem nedra prie, skidati krila leptirici uda; da li tebi koji e mirnije no plevu rzvejati poslednju aicu zabluda? Kome da se tuim to nestaju bajke? Da li tebi, roena iz inkubatora, budua pesnikinjo, ukununuice to nee znati da zore svadbeni let su vodenog cveta, to e svesti rosu na formulu vode, i nebo julsko na formulu vazduha, to nee znati da su meseine sestre sa reke zelenog duha? Kome da se tuim?

ena Srce mi je milosti izvor; moje rei se uz rane previjaju kao listovi lekovitog bilja, koraci mi umeju da vode i one to lutaju bez cilja. Mene privlae oi nesrenika i ela samoubica nesanicom ispijena. Sa mog ita se lica da sam deset puta sestra pa jednom ena. ne bih mogla voleti bez tuge. Roena sam da na krilu niem bolove ije dok ih ne ublaim, roena nad ijim snovima nemirnim da uplaeno diem. Ne bih mogla voleti bez tuge

ni radosna priviti na nedra. Ne bih mogla pruiti ruku onome kom laka su jutra, a uzglavlja vedra. Roena sam da ivim za drugog. Preliva se samilost srcu preko rubova. Na dlanima mi pie da umeju da vidaju, u oima da umeju da greju, na usnama da gorinu skidaju.

A i tebe to molim Ako prva odem, javiu ti javiu ti ta biva kad se brat i sestra i mati i prijatelj polako raziu i pljusak se kroz rastresitu humku srui, i treba li se bojati pauka savesti i ta on meu crvima i stonogama znai. Javiu ti ima li razlike izmeu grumena zemlje i oveka, izmeu suza i voda ponornica, i treba li strepeti od izjednaenja sa biljkom, kapljom i mineralom, a i tebe to molim. Javiu ti treba li se bojati asa kad sve nae riznice preu u nepoznate ruke i da li se njihova vrednost tamo menja i da li je ivot samo ahovska igra jezgri i elija, a i tebe to molim. Ako prva odem, javiu ti, javiu ti sudbinu pesnika, srca, i ta on u susedstvu vene ravnodunosti znai, i ta bude sa munjama i dugama naih ljubavi, a i tebe to molim. Ako prva odem,javiu ti, javiu ti ta bude iza velike oseke koja posle smrti nastupa. I da li postoje i tamo plime seanja i da li e te naneti kadgod na moje obale, a i tebe to molim.

10

Poslednji dani Starom psu ve se priinjavaju umrli preci. nou kao da uje odjek zloslut. ne juri leptire, ne raduje se deci, i bezvoljno samo katkad lane. Primeti jedino kad gospodar naie, lazne mu dlane, i kraj nogu mu spusti ape rie. Stari pas uplaeno gleda gospodara: opet odnekud urlik zloslut to preci se javljaju i on dobro zna rata, zna da poslednji put utke s gospodarem razgovara i zauvek se oprata. U oima mu, uim od starog jantara, predsmrtna tuga psea. i kao oveku odroni mu se iz oka suza krupna kao deja. Prazno jutro Imala sam sto i jedno jutro, a nisam ti mogla obleteti oko snova; iz svih prauma sam na proplanak izlazila, a u njinom dinovskom drveu sam uvek zalutala; u senci svih oblaka sam se odmarala, a pod sva njina adorska krila ne uoh. Jutros ih jednim pogledom sve obuhvatam, jutros u aku mogu svi da mi stanu, jednom suzom ih jutros mogu sve orositi. Kad odu naih majki majke Kad odu naih majki majke, i stvari koje su se inile vene odu u nepovrate, spuste se u podrume, na tavane zabacane, kao sa otrovom sre da ih ruke deje ne dohvate. Kada sahranimo naih majki majke, sahranimo s njima i pozdrave koji su nekad, jo s desetak koraka

11

znali da jave da nam dobra eli namernik koji se blii, iz ume ili iz mraka. Odbace se praznici davni kao stari haljetak, stane prolosti da se sudi, postanu ravnopravni ne samo nedelja, utorak i petak, nego svetitelji i ljudi. urevski uranci, petrovdanske lile, vrbice pune zelenoga sjaja, u seanju nam se zatru, prestanu se bojiti uskrnja jaja, samo pustinjacima u planini poloajnik ara vatru. Ponemo sahranjivati drevne obiaje pole k nama jo sa Himalaja, iza Karpata, ve posle postanja sveta. Kada umru naih majki majke, zatvorimo njinom rukom otvorena vekova vrata. Nemam protivotrova Nemam protivotrova, moram ustupiti ispred guje. U oblacima sam krila pogubila, uzmai moram ispred oluje i vihora. Oreole tuge nosim sure, skloniti se moram daleko ispred radosna stvora. Pomutili mi se zenica biljuri, ustuknuti moram ispred duge. Ni u to tvrdo ne verujem, skloniti se moram ispred svaijih zvona. Nema ljubavi u koju ne posumnjam, moram se kloniti njena bezumlja. Ne nosim obrazine preko lika, ustupiti moram ispred cinika. Tajge prolea nisu mi srcu sklone,

12

moram ga popeti na zvezdaru kosti eone.

13