Gerard de Nerval

(1808-1885)

Fantazija

Ima jedan napev, taj je napev stari

lepši neg sav Mocart, Veber i Rosini,
jedan davni napev, ko jecaj u tmini,
što za mene samo ima tajne čari.

Svaki puta kada ga iznenada čujem,

za dvesta godina mlađa mi je duša:
kralj Luj Trinaesti... - i ko da pod rujem
vidim dol zeleni koji noć penuša;

Zatim dvor od cigla, uglovi kameni,

s oknima gde rujne boje zlati veče,
sav u prakovima, s rekom koja peni
njegovo podnožije, kroz ruže dok teče

Zatim jedna dama, kroz prozor svoj viri,

plava crnooka, u odelu starom...
Koju, u ćivljenju drugom, može biti,
već videh - i koje sećam se sa žarom!

Artemida

Trinaesta se vraća, al' prva u krvi

I uvek jedina! Il' tren samo blagi?
Poslednji Kraljice Lik, il' Lik njen prvi?
A ti? Jesi l' Kralj njen, il' poslednji dragi?

Voli voljenika, od kolevke bruja

Grobna! Da: ljubiš me, u ushita vlasti
Smrt si ti, il' mrtva! O jada, o slasti!
U ruci joj Ruža Trikratnoga ruja!

Svetice Napuljska: pregršti sa bleskom!

Ružo Gudulina, ljubičastih skrama!
Nađe li krst za se pustinjom nebeskom

Padajte sni belih ruža zaneseni, -

Vređajte Bogove, nebo vam od plama:
Svetica Ambisa svetija je meni!

Hristos na gori maslinovoj

II

''Mrtvo sve je'' - reče. ''Svemirom, bez straha,

Sav svoj leti zastranih, putevima mlečnim,
Gde god život veje buj svog zlatnog praha
Uz valovlje srme, pljuskom neizrečnim.

Gde god tla pustinjska, vrtložnoga daha

Okeana mutnih vape vriskom ječnim.
Skitnja tih kotura uzrujno je plaha,
Ali nigde duha, avaj! bezmerjem večnim!

Tražeć Oko božije - ambis spazih, bezdan

Crn i preogroman! Kroz sav beskraj zvezdan
Zrači vasionom: da je, zgusnut, zgrane.

Taj bunar od mraka, okružava Duga

Prag Haosa drevna, Ništavilu druga,
Spirala što guta svetove i dane.''

III

''Nepomična Sudbo, čuvaš nemo svet,

Nuždo i Slučaju: sve studeniš gredom,
Oko tebe svuda jezoviti let
preciklih svetova u zgranuću bledom.

Da l' još uvek umeš da izvodiš skret

Od mrtvog ka živom, nepomitnim redom,
Da zadahneš one kojim nije mret,
Da zgaslih sunaca ne presvisnu jednom?

Ti - smrt da pobediš, imaš li još moći?

O nisi li zgromljen, okršajem ljutim
kada anatemnjak i Anđeo Noći

Poslednjom se snagom ustremio, slutim?

Sam plačem, sam patim. Ne mogu podneti.
A umrem li ja - ta sve će umreti!''

Mirto

Na te mislim, Mirto, čari Božanstvene,

Holim Pozilipom s hiljadu vatara,
Na sjaj koji Istok na tvom čelu stvara,
S crnim grožđem zlatne vitice spletene.

Na tvoj stas sam bio duše opijene,

Na osmeh tvoga oka pritajenog žara
Kad Bahusa molih srcem iz nedara,
Jer Muza je Grkom stvorila i mene.

Znam zašto proradi tu grotlo vulkana,

Jer ga juče dirnu noga ti lagana,
I pepeo pokri sav vidik pun sjaja.

A kad ti Bogove Norman razbi gredom,

Pod Vergilijevim lovorom se spaja
Zelena Mirta s Hortenzijom bledom.

El Desdichado

Ja sam neutešen, - usamljen, - bez dana,

princ sam akvitanski kome kula pada.
Mrtva mi je zvezda, - a ljutnja zvezdana
nosi crno sunce neizmernog jada.

Tešiteljko moja, sred grobnog bezdana,

vrati mi Pozilip i sva mora sada,
čardak gde je ruža s bršljenom svezana,
cvet što tužno srce opi iznenada.

Ljubav sam il Febus? Lizinjan il Biron?

Još mi čelo rujno od poljupca njena;
sanjarih u štilji gde pliva sirena...

Dvaput sam Aheron prešao, pun sile,

smenjujući katkad s Orfejevom lirom
uzdahe svetica i krikove vile.

Zlatni stihovi

Pa šta! se oseća!
Pitagora

Čoveče, slobodni umniče! mniš uman

tek ti si na svetu gde svud život hoda.
Kroz moći što imaš tvoja je sloboda,
A za stremnje tvoje svemir je odsutan.

Poštuj i u zverki duh marljiv i mutan

cvet je duša koju otvara Priroda;
metal može tajnu ljubavnu da oda;
''Sve oseća!'' Bićem u svemu si sputan.

Gnaj, sa slepog zida, pogled što te rani

s materijom samom neki glas je sliven.
Ne daj joj da služi nečasnoj nakani!

I u mračnom biću počiva Bog skriven;

a ko mlado oko skrito trepavkama,
čisti duh se širi pod korom od kama!