„Декамерон“, Ђовани Бокачо

УВОД
НАСТАНАК БОКАЧОВЕ ЗБИРКЕ „ДЕКАМЕРОН” ВЕЗУЈЕ ЗА ОНО ШТО ДАНАС
НАЗИВАМО КАРАНТИНОМ И САМОИЗОЛАЦИЈОМ. ТАДАШЊА ПОШАСТ НИЈЕ
БИЛА КОРОНА, ВЕЋ КУГА. И КАО ШТО И ДАНАС УМЕТНИЦИ У СВОЈИМ
ДОМОВИМА, ДАЛЕКО ОД СВЕТА СТВАРАЈУ СВОЈЕ ПРИЧЕ, КОМПОЗИЦИЈЕ И
ПЕСМЕ (ПА СМО МОГЛИ И МОЖЕМО НПР. ДА ГЛЕДАМО ДИРЕКТАН ПРЕНОС
КОНЦЕРАТА, ОПЕРЕ ИЛИ ПОЗОРИШНИХ ПРЕДСТАВА ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА) ТАКО И
БОКАЧОВИ НАРАТОРИ ПОКУШАВАЈУ ОД ЗАРАЗЕ И БОЛЕСТИ ДА ПОБЕГНУ У
СВЕТ УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА, У ПРИЧУ.

ТО НАМ ГОВОРИ ДА ЈЕ ЧОВЕКОВА ПОТРЕБА ЗА УМЕТНОШЋУ У НАЈТЕЖИМ

ТРЕНУЦИМА ВЕЧНА... ПОДСЕТИТЕ СЕ ШТА О ТОМЕ КАЖЕ АНДРИЋ КАДА
ПИСЦА ПОРЕДИ СА ШЕХЕРЕЗАДОМ У СВОЈОЈ БЕСЕДИ ПОВОДОМ НОБЕЛОВЕ
НАГРАДЕ, 1961. „О причи и причању”:

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних
патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача
која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се
прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и
облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и
причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да
човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната,
упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да
жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи
неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања... Или
то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би
заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве
на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и
не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и
схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта
пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и
писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао
наслутити, ако не сазнати смисао те историје“

Причањем се ови млади људи не бране само од доколице, већ и од страха и неизвесности
који је носила ситуација у којој су сви они изложени зарази и могућој смрти. Причање
лечи, разоноди, умирује, теши и обједињује људе.
О ПОСТАНКУ „ ДЕКАМЕРОНА”
Град Фиренцу је 1348. године задесила епидемија куге. Тај догађај је инспирисао
Ђованија Бокача да напише свој „Декамерон”. Десеторо младих људи – седам девојака и
тројица младића (симболика њихових имена је веома важна – Фијамета - ватрена,
Филомена – воли певање...) договорили су се да се склоне из Фиренце на имање једног од
њих. Да би прекратили време, свако од њих прича по једну причу дневно, а за сваки дан се
бира краљ/краљица, који бира тему о којој ће се казивати. Тако настаје и збирка од сто
прича (10 x 10), названа Декамерон (грчки: десет дана, десетоднев). Поред тога постоји и
уводна, оквирна, прича у којој се објашњавају околности под којима су се млади окупили
и причају.

Бокачово дело било је велика инспирација многим сликарима (Ботичели) и филмским

уметницима.

ПОЈМОВНИК

*ОКВИРНА ПРИЧА је врста прозног текста у коме се износе и повезују основне

околности даљег приповедања у једној књизи. На тај начин приче могу бити обједињене
иако имају различите ликове, мотиве, поруке... У „Декамерону” реч је о догађајима у
време харања куге у Фиренци. У светској књижевности међу најпознатијим делима са
оквирном причом је збирка арапске књижевности „1001 ноћ” у којој Шехерезада сваке
ноћи прича причу како би одложила сопствену смрт.

*НОВЕЛА (италијански, латински језик – новина, новост) је књижевна врста у којој је

догађање сажето, судбине и карактери повезани, структура наликује драмској и у њој
долази до неочекиваног обрта. Бокачо је својим делом начинио образац новеле која је
постала узор многим каснијим писцима (Сервантес, Чехов, Мопасан...). Чеховљева новела
„Туга“ већ ти је позната из првог полугодишта, а „Чиновникова смрт“ из основне школе.
Подсети се одлика новеле и, поготово, обавезне ПОЕНТЕ.

*ТЕОРИЈА О СОКОЛУ

ЂОВАНИ БОКАЧО СМАТРА СЕ ОСНИВАЧЕМ НОВЕЛЕ . На основу његове новеле из

„Декамерона” - „Федериго и мона Ђована” (дан пети, прича девета), чувени немачки
теоретичар Хајзе формулисао је тзв. ТЕОРИЈУ О СОКОЛУ по којој свака добра новела
мора имати свог „сокола”, тј. свој специфичан мотив, конструктивни елеменат, сликовиту
ознаку радње, која се каквом упадљивом појединошћу одмах утискује у памћење. По овој
теорији, збивања у новели групишу се око једног изненађујућег догађаја (преокрета,
поенте), а циљ новеле је да на ненаметљив начин саопшти нешто, делом истинито, делом
измишљено, што мора да има изузетну важност. (Речник књижевних термина, Нолит,
Београд, 1992, стр. 858).
ЗАДАТАК

1. Прочитај пажљиво новелу „Федериго и мона Ђована” (дан пети - прича девета);
Читанка, стр. 286-290.

2. Проучи податке о писцу и делу које имаш у Читанци уз новелу (стр.285, 291,292).
Подвуци најбитније податке. На основу њих и претходно датих података у овом
наставном материјалу, направи у својој свесци мапу ума НА ЈЕДНОЈ СТРАНИЦИ (мора
бити ручно направљена и нацртана у свесци).

3. Прочитај три групе питања (основни, средњи и напредни ниво) у „Разговору о делу” на
290. страни. Одабери групу питања која ти одговара и свој одговор напиши НА ДРУГОЈ
СТРАНИЦИ свеске (препиши и питања). Снимке те две странице постави у Задатак.

ЗА ОНЕ КОЈИ ЖЕЛЕ ДА ЗНАЈУ ВИШЕ

Дани и теме у „Декамерону”: Симболика имена:

- Панфило, срећан љубавник;

Први дан - Нема одређене теме.
Други дан - Хирови Фортуне.
Трећи дан - Остварене жеље, углавном
љубавне.
Четврти дан - Трагичне новеле о љубави и
смрти.
Пети дан - Сретне љубави уз велике
препреке - велике љубави са срећним
крајем.
- Филострато, преварен и очајан
љубавник;
- Дионео, весео и без одговорности;
- разумна и у љубави срећна Пампинеа;
- срећна и брижна због узвраћене
љубави, распевана Филомена;
- Елиза, девојчица коју мучи жестока
љубав;
- наивна и страствена девојка Неифиле;
- у себе заљубљена Емилија;
- љубоморна Лорета;
- Фијамета, ватрена.

Шести дан - Брзи и духовити одговори.

Седми дан - Преваре спретних жена на рачун
глупих мужева.
Осми дан - Шале и подметања: страдају
глупани и мужеви рогоње, а тријумфују
лукави и окретни људи.
Девети дан - Нема одређене теме.
Десети дан - О великим и племенитим делима.