ЖАН-БАТИСТ ПОКЛЕН

МОЛИЈЕР (псеудоним)
(1622-1673)

Молијер је један од најзначајних и најплоднијих комедиографа свих времена. Живео је и

стварао у 17. веку. Припада епохи класицизма.

Рођен је у Француској. Требало је да постане правник (по жељама родитеља), али га је

привлачила уметност, те се бавио глумом, режијом, писањем комедија... Тринаест година
је провео са лутајућим позориштем (оснива „Славно позориште“, које после постаје
„Краљевска дружина“). Обишао је велики број француских градова и упознао различите
средине и људе. Захваљујући урођеном дару запажања, стекао је значајно животно
искуство у коме се наталожила огромна грађа за његово будуће драмско стваралаштво. За
то време постао је прави позоришни човек: играо је разноврсне улоге, прилагођавао
драмске текстове за позоришно извођење, сам стварао позоришне комаде. Тако је стекао
огромно позоришно искуство и велико знање из области позоришта и драматургије.
Био је под заштитом двора (краља Луја XIV).

Појавио се са лакрдијама (комедије нижег стила). Прво значајно дело биле су ,,Смешне
прециозе“. Тада почиње његов бурни живот позоиришног ствараоца који пише, режира и
игра, који зна шта је позориште, зна шта публика тражи, зна како да удари по ономе што
не ваља у човеку и друштву.

Стварао је под утицајем учене (ерудитне) комедије, комедије умећа (комедија дел арте),
античке римске комедије (чији је представник Плаут)...
Његово стваралаштво одликује комбинација наслеђених, преузетих мотива и
оригиналности. Добар је познавалац савременог живота, друштва и човека, реалист који
све појаве сагледава са становишта здравог разума и здравог морала. Ништа не идеализује,
ништа не улепшава. Ликове приказује реалистички, са манама али и позитивним
особинама. Добро је познавао човека, умео је да проникне у њега и да предочи сложени
душевни свет. Он је оштар критичар свега негативног у појединцу и друштву. Исмејава
друштво, сталешке предрасуде, поквареност племства, грамзивост буржоазије, осуђује
лицемерство католичког свештенства (имао је непријатеље међу аристократијом,
свештенством...), каћиперке, дворске улизице, лекаре, сељаке, буржоазију, осионо
племство, малограђане, надрикњижевнике, надринаучнике...
Његов приступ је реалистички (слика и позитивне и негативне стране), комично прожима
трагичним (трагикомедија) и тежи ерудицији (Плаут).
Написао је више од тридесет комедија: „Смешне прециозе“, „Школа за мужеве“, „Школа
за жене“, „Тартиф“, „Дон Жуан“, „Мизантроп“, „Тврдица“, „Грађанин племић“, „Учене
жене“, „Уображени болесник“...
Умро је од туберкулозе, неколико сати после играња у представи ,,Уображени болесник“.
Сахрањен је без помпи, мимо свих правила. После неког времена Француска академија
наука га је прогласила чланом и подигла надгробни споменик. На његовом гробу стоји
натпис (ЕПИТАФ): „За њега није потребно ништа, али за нашу славу потребан је он.“

Молијерове комедије одликује богата скала смеха: од разузданог смеха обичне гомиле,
преко дискретног смеха до осмеха у коме се мешају иронија и резигнација. Смешно избија
свуда где појединац долази у сукоб са здравим разумом и природношћу. Молијер користи
комику ситуације, комику неспоразума и забуне, комику контраста претерано позитивног
и претерано негативног, вербалну комику. У Молијерове стваралачке квалитете спадају:
огромно животно искуство, добро познавање народа, познавање човека – природе и
карактера, велике стваралачке способности, дар за сликање различитих средина и
различитих карактера, велико глумачко искуство, сценско осећање, мајсторство за
успостављање контакта са гледаоцима, дар за удовољавање строгим критеријумима
књижевних зналаца и захтева најшире публике, упорност да се супротстави свим могућим
непријатељима и да их туче новим драмама, позоришна ерудиција, савршено владање
сценском техником, први пут у комедију улазе маркизи и свешне прециозе, комично
прожима трагичним.

КЛАСИЦИСТИЧКЕ КОМЕДИЈЕ имају један средишњи сукоб (по узору на античку

драму), три драмска јединства (радња, место, време), јединствену радњу (без епизода,
паралелних заплета и вишеструких сукоба), једно место, кратак временски период.
И ова комедија је настала по узору на античку (римску) књижевност, теме и мотиви
су преузети из стварности, ликови су типски, идеје/поука долазе преко лепе форме,
дело има строгу форму, поштују се правила о писању комедије, фазе у развоју
драмске радње, правило о три драмска јединства.

Молијерова „Тврдица“
Настала је по узору на Плаутов „Златни ћуп“ (,,Аулуларија“).
Приказана је 9. 9. 1668. године. Писана је у прози и има пет чинова. Припада комедији
КАРАКТЕРА (у центру пажње је комички јунак који има мане – тврдичлук), а у делу се
усуђују његови поступци, понашање, однос према другим људима.... На духовит начин
исмевају се његове мане и поступци (комични ефекти се стварају приликом његовог
сучељавање са другим ликовима – то је техника контраста; да би јунакова негативна
особина била уочљивија и њена штетност по морал довољно наглашена, писац уводи
позитивне личности као контраст главном јунаку).
Комедија карактера је ВИША комедија. Има друштвени карактер и улогу да смехом
утиче на поправљање људског друштва и његово морално оздрављење; гледалац постаје
свестан мана и порока јунака комедије па се и сам опредељује против њих.

За предмет исмевања и сатиричног шибања у комедији карактера узимају се тврдичлук,

лажљивост, необразованост, глупост, хвалисавост, каћиперство, похлепа, завист,
љубомора, неодмереност. Радња са дешава у Паризу, а ликови су: ХАРПАГОН, Клеант,
Елиза, Ла Флеш, Жак, Анселм, Маријана, Валер...

Драмска радња је јединствена и сажета, у њеном средишту је Харпагон као драмски јунак
и његов тврдичлук као доминантна црта карактера. Основна драмска радња иницирана је
Харпагоновим тврдичлуком: низ ситуација (призора) само су различите околности у које
запада драмски јунак и које подстичу његово деловање, понашање и говорно испољавање.
Харпагон је централна личност, громадна и упечатљива. Сви остали ликови су само
агенси за испољавање главног јунака или рефлектори за потпуније осветљавање његовог
карактера. Харпагон поседује особине карактеристичне за овакве драмске карактере:
тврдичлук, себичност и саможивост, похотљивост, затвореност у себе, страх од околине,
заслепљеност новцем, омраженост у средини. Зазире од сваког, свуда види шпијуне и
издајнике који ће открити и украсти његов сакривени новац. У тврдичком страху завирује
у туђе шаке, тражи да се изврћу џепови, плаши се туђих великих чакшира јер у њих могу
да се сакрију покрадене ствари.
ШТЕДИ на:
- удаји ћерке Елизе без мираза
- чишћењу намештаја (не сме да се много трља да се не излиже)
- на вину (да се више служи вода)
- на храни („кад има јела за осморо, има га и за десеторо“)
- на коњима (краде зоб коњима да би мање појели)
- на гозбама (мало се једе, трговцу од ког је купљено враћа се непоједено)
- на свећама (не дозвољава да горе две свеће одједном)

Харпагон нема мере у поступцима, изгубио је смисао за реалност. Тврдичлук се претвара

у страст и болест: стално је заокупљен мислима о новцу и мислима да ће бити покраден;
стално настоји да смањи трошење и у том настојању запада у гротескне ситуације. Он је
тврдица и зеленаш: стало му је само до новца и спреман је да унесрећи рођену децу
браковима из интереса само да не би морао да да нешто новца. На крају деца успевају да
га надмудре и да дођу до онога што желе.
У овој комедији имамо типске ликове (типски = имају особине које су
карактеристичне за неку групу људи, средину или људски род уопште – тврдица,
сплеткашица, довитљиви слуга, старац који би да се ожени девојком без мираза, деца која
се боре да остваре своје жеље без обзира на планове родитеља...).

БОЛЕСТ – „Треба да тркнем до свог новца“, „Тражим да позатварате целу варош и

предграђе“, „Верујем да ћу после овога бити у стању сам себе да крадем“, „Моја крв,
моја утроба“